ДЕЛА ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

БАЈКА
 Добрица Ћосић

БАЈКА
роман

БЕОГРАДСКИ ИЗДАВАЧКО-ГРАФИЧКИ ЗАВОД

1984.
 ПЕПЕО

Не знам у којој сам се ноћи загубио, под чијим сам кровом

заноћио, од ког сам умора заспао. А пробудила ме тишина; огромна,
цела, стена тишине.
Није ни дан, ни ноћ. Подижем ћебе, диже се облачић пепела;
придижем се на лактове, лактови упадају у јастук и душек који се
диме пепелом; устајем из постеље, она се одлама за мном; прилазим
прозору, повлачим завесу да видим где сам, откида се комад пепела;
желим да отворим прозор, он се нечујно скрши, придржавам се за
зид, пробијам га, једва се задржавам да не испаднем напоље. Вичем
из све снаге; не чујем се, ништа не чујем; опет дозивам: нигде никог.
Прилазим огледалу да се проверим: јесам ја. Шаком притиснем свој
лик у огледалу и пробијем га; сад је у огледалу уместо главе рупа
шаке. Отварам врата, ломи се пепелна квака на пепелним вратима,
која се руше и диме за мном; на степеништу дозивам људе, не чујем
се, ништа не чујем.
Јурнем низ степенице, оне се руше под мојим стопалима, до
чланака упадам у њихов пепео, истрчавам на улицу: дрворед
расцветалих кестенова, куће, аутомобили, бандере; младић и
девојка, загрљени, наслонили се на кестен. Дозивам их, не одазивају
ми се; прилазим им, хватам младића за раме, оно се одломи и
задими плавим пепелом: младић од пепела занесе се заједно с
девојком, али не падоше; задржа их стабло кестена својим мрким
пепелом. Полазим низ улицу, упадајући у асфалт као у свеж и тамни
снег. Продавница намирница пуна је жена с корпама и мрежама;
застајем и питам их: шта се догодило. Не одговарају ми; стоје,
плаћају, гледају у хлеб.
Прилазим жени с векнама и млеком што стоји уз касу и отвара
торбицу, хватам је за руку, она јој се одломи и паде заједно с ташном
димећи се црвено и црно. Разљућено лупим шаком по каси,
пробијам је, рука ми упада у спепељени новац. Бежим да ме не
прогласе за провалника. Стижем до трамваја пуног људи, само што
није кренуо; ускачем, ломим степеник, ломим и врата, једва излазим
на платформу пуну људи, који се задимише пепелом боје одеће и
тела. Потраја неколико тренутака док се пепео не слеже; видим:
двојици сам скршио ноге, па се срушили на платформу крај мојих
ногу; жени сам разнео пола грудног коша и једну дојку, али се она не
руши јер је муж придржава; официру сам одломио кук; остале жртве
не бројим, ионако су потпуно неме. Желим да побегнем из трамваја,
пробијам се кроз људе, кроз разнобојни пепео људи. Наилазим на
кондуктера који путнику поништава карту: закачим га, откине му се
кондуктерска торба заједно с руком; кондуктер се занесе, прислони
уз седиште, па се преломи преко појаса и паде преда ме димећи се;
пепелни путник га мирно гледа; пробијам се напред газећи кофере и
торбе; стижем до возача који пуши, држи управљач једном руком,
звони тишину, гледа кроз прозор. Питам га: да ли је све претворено у
пепео. Не одговара. Хватам га за руку, одломим је, хватам управљач
да покренем трамвај, управљач се ломи. Гледам: стојимо на прузи.
Скочим, лупим ногом у точак трамваја и одбијем му два паока; засу
ме пепео, трамвај обави облак пепела. Идем пругом: у шинама
остају моје стопе; када на њих наиђе трамвај, излетеће из шина, биће
велика несрећа. Вичем, не чујем се; ништа се не оглашава и не
креће. На сату се поклопиле казаљке. На раскрсници саобраћајац с
пиштаљком у устима усмерава аутомобиле који стоје. Прилазим му
и питам га: шта се догодило. Нем је, пишти тишину, даје смер
некретању возила. Лупим по саобраћајчевој таблици и одломим је
заједно са шаком у белој рукавици. Можда аутомобили нису од
пепела: возачи пуше и држе волане. Зовем их, не одазивају се.
Наслањам се на црвени аутомобил и упадам у црн пепео мотора.
Све је овде сада пепео. Град је пепео. Мора да је познатим
претњама сагорео град; треба побећи одавде, јер ако падне киша,
град ће постати тесто, гњецаво, љуто и горко. Трчим кроз обојени
пепео аутомобила, низ црн пепео асфалтне улице, у којој се види али
не чује моје пролажење.
 Бежим тек разлисталом шумом, хватам се за стабла: руше се,
распадају, и она су пепео; затрпава ме облак зеленог и мрког пепела.
Ако дуне ветар, развејаће дрвеће, разнеће шуму пепела, у облацима
пепела нећу наћи пут; журим али опрезно, рушећи успут зелено
шибље пепела. Видим куће, село кроз које сам некад прошао, улазим
у двориште: црне свиње, живина и пас стоје пред белом кућом;
полазим на групу кокоши и петлова, не беже; гурнух ногом великог
рујног петла, он се распаде и румено задими: полазим на црну
свињу, ударим је и однесем пола главе; прилазим псу и згазим му
посред леђа: нога ми пропаде; пас, преломљен на два дела, са по две
ноге, постаја неколико тренутака па се претурише и део с главом и
део с репом, лако димећи; треба проверити прошлост: долазим до
врата куће, ноге ми тону у степеник од пепела; лупам песницом о
врата зовући домаћина, рука ми упаде у врата од пепела; сад морам
напред, гурнем шакама и врата се распадају; кроз облак пепела
улазим у кућу и једва разабирам да су на сиротињском кревету
старац и баба; обрадујем се: Доста грљења, ви матори. Кажите ми
шта је било, па после наставите да чините што не можете. Не
одазивају се; вичем; не дају знак да су живи. Прилазим кревету и
стављам руку на старчеву главу; рука ми упада у мозак пепео;
уплашим се убиства, тргнем руку: остаје отисак шаке у беличастом
пепелу главе; обема рукама узимам старичину главу да је подигнем
и одвојим од старца; глава се одломи, држим пепео главе; узимам
новине са стола да прочитам када и како се ово догодило; новине се
распадају црно димећи; седам на столицу да се приберем и одлучим
куда ћу: падам на под: столица је од пепела; видим крчаг с водом,
узимам га да угасим страх, натегнем, он се распаде, пуна ми уста
светлуцавог пепела; загрцнут кашљем, јурнем у зид, пробијем га без
напора и истрчим у двориште погазивши при том, вероватно, мачку
пепела; станем, окренем се: рупа у зиду од пепела. Морам наћи
неког да ми каже шта још не може бити. Полазим у суседно
двориште, плот пепела ме лако пропушта, долазим до прозора куће,
лупам песницом о прозорски рам, пепео се просипа по мени;
провирим у кућу: породица седи за столом и руча. Гладан сам,
најпре ћу потражити да једем: Чуј, домаћине, дај ми комад хлеба и
парче сира. Thуте. Нису ваљда и они од пепела. Гурнем раменом зид,
пробијем га без напора, а срећна породица седи за трпезом и једе као
да сам невидљив. Помилујем девојчицу по кикама, кике се распадну;
до ђавола, нећу ваљда постати убица и ове љупке светлосиве
девојчице. Узимам велики комад хлеба: просу се бели пепео; узимам
сир: задими се бело; укључујем радио да чујем шта се у свету догађа;
случајно ударам челом у скалу, пробијам је, рушим лампе, пуна ми
је коса пепела, па јурнем кроз зид напоље и почнем да трчим
годинама пепела, летима пепела, зимама пепела, пролећима пепела,
јесенима пепела; кроз куће, краве, коње, кроз тракторе, камионе и
вршалице, рушећи капије, кола и косачице од пепела, газећи живину
и јагњад пепела, газећи зелене детелине и шарено цвеће пепела,
црвену и жуту паприку и сиво-зелен купус пепела, видим виноград,
уђем, радостан сам: пуни чокоти зрелих гроздова — дренак, белина,
рскавац; кидам дренак, сруши се чокот пепела димећи шарено;
пипам грозд рскавца, између прстију ми је рујав пепео; прођем
руком по ластарима, зелено и црвенкасто дими се пепео; потрчим
виноградом, преко чокота, а у пепелној, мекој тишини винограда
оказује ми се нада; људи су свакако у гробљу. Што игда могу трчим
кроз кукурузе зеленог пепела, док ме ресе и лишће засипају; утрчим
у шљивар и сломим неколико шљива пепела, у гробљу сам. Стајем уз
прво спомен-камење: тишина је камена; људи су сигурно у ракама.
Вичем из све снаге, не чујем се. Загрлим спомен-камен: пуно ми је
наручје каменог пепела, падам с њим на плочу пепела и смирујем се
уз хризантеме засађене на гробу јединца. Дуго не смем да проверим
цвеће; проверавам имена, речи, слова на камену: читам их, она су
стварна. Али ако дуне ветар, ако почне киша, хоће ли и тада
постојати речи у камену. Треба проверити све речи: пипкам их,
бришу се; бришем реч по реч записа; без људи нестаће и речи. А шта
ће бити с цвећем. Миришем га: нема никаквог мириса. Откидам
хризантеме, пуне су ми шаке белог пепела. Устајем, идем гробљем
раширених руку, дозивам, само тишину чујем; газим свеже гробове
земљаног пепела, ломим крстаче, претурам споменике мермерног
пепела: дуго се не видим од каменог дима, па угледам у долини реку.
Прилазим, застајем: ако је и она изгорела, ако је и она пепео, онда су
и људи које тражим само пепео. Идем корак по корак, шуњам се,
окрећем: за мном облачићи пепела; небо је пепелно, нема сунца,
светлост је пепелна; можда је и светлост сагорела; тишина је
пепелна, можда су и ветрови сагорели; себе још не смем да
проверим, да нисам и ја пепео. Зато опрезно, бојажљиво корачам,
лако опружених и раширених руку, водећи рачуна да не закачим о
зрелу пшеницу пепела коју газим до појаса, златасто димећи, не
окрећући се да видим свој димни траг. Стижем до обале реке,
препознајем Моју реку: у њој су људи које тражим; само су у њој
могли да не сагоре. Не смем у то одмах да поверујем: не чујем жубор
и хук: Шта ако је и река сагорела, ако ме и она обмањује. Спазим на
обали тополу с које сам некад пао растурајући вранино гнездо; хоћу
да се успнем на њу и видим где су они што су се пели на тополе и
падали с њих, обгрлим тополу пужући се, топола се сруши и затрпа
ме пепелом; извлачим се и опет стојим на обали реке: где ли су сада
њени купачи. Мора да роне, мора да су на рекином дну; ту је све што
је било. Наћи ћу их и сазнати шта није било и шта сутра не може
бити.
Крикнем од радости, али се ни сада не чујем, па зароним у
светлуцави пепео реке, у небесни пепео моје реке, у гробницу
историје и људи.
 НА ДНУ РЕКЕ

Буди ме звонки шкргут и густ шум; отварам очи: тамно свитање

или сутон; рано или касно. Звоне облуци, шуми песак, хуји вода; у
својој сам реци, на њеном сам дну: сазнаћу шта није било. То ће бити
крај изговорима, обманама, ћутању. Сазнаћу и рећи шта сутра не
може бити. Овде су једно сутон и свитање; рано и касно, очигледно,
не постоје: ракови не журе, рибе такође, сем ситних, и то кад се
појави штука; штуке и сом кад угледају караше и белице. Страх и
глад су, дакле, творци времена; и полна жудња, постепено увиђам.
Заједно са снагом они творе и простор, схватам по обалама, без
напора газећи по облуцима, шљунку и песку. Обале Моје реке су
земљане, а земља је стециште и видело свих искустава. За мој циљ
она су искушења и ваља их што пре заборавити. Али прво морам да
извршим избор и определим се: шта кога да питам. Или и овде
почети он оног општег и видног: упознавања дна Моје реке,
климатских прилика, годишњих доба, односа између мртвог и живог,
слабијег и јачег. Тим одређењима можда не одолевају ни мртви.
Брзо разумевам: ни река не трпи супротстављање, не да ми уз
себе, гура ме у свој смер, хоће да следим њену неопозиву одлуку:
увек за земљом и њеним нагнућем; ваљда је та слабост створила све
реке, и оне велике, језера, можда и мора. Смисао твог пута твоја је
смрт, узалудно казујем реци, а она је још упорнија; упоран сам и ја,
па свраћам у тихе дубине њеног умора и идем уз њега. И у рекином
свету постоје поредак и закон: белуци су с белуцима, увек у
брзацима; ситно са ситним — песак се скупио у тишацима. Коју
улогу они овде имају. Река је, по свему судећи, нежна према песку;
стену мрзи; стена јој не да слободу и нагони је на патњу и осећање
вечне пролазности; белутке гура у плићаке да би били заклон рибама
на њиховом опасном путу. Што јој боље упознајем дно и нарав, све
више верујем: река обожава белутке; они су њена најтрајнија и
најлепша дела, њена победа и њено време; белуцима река прети и
пркоси људима, разговара с небесима, разгрева се на сунцу,
блудничи с месецом, ломи крила ветру; белуци су рекин говор,
песма и срџба. То никако није све и њих треба дуго и опрезно
посматрати, јер су им значај и трајање несагледиви. Није ми
потребно ни читаво лето да увидим колико река воли дрвеће: ужива
да му милује браде жила, да их поји и храни, и кад год може љуби се
с његовим сенкама. Такође сам убеђен: дрвеће реци још чежњивије
узвраћа љубав, највероватније зато што по земљи види висину, по
ветру мери снагу, а само по реци и језеру зна колико је лепо.
Али више не смем да трошим светлост на овакве безначајности,
мртви су мој циљ; јунаке ћу питати: шта човек не сме; кукавице —
шта човек сме; жртве рекине и човекове питаћу: шта човек не воли;
самоубице — шта човек најдуже воли; пророци су дужни да ми кажу
шта је стварно било; децу ћу преварити да ми повере шта ће бити;
жене ми морају признати: постоји ли нешто што сви људи мрзе, и
шта сви људи неће. С тим ћу почети, а онда ћу се прилагођавати
памети и знању мртвих. Зато силазим у дубине.
Што сам дубље, то су тама и тишина веће; с њима и неизвесност:
лишћем се кити река, лишће плови звездама и месецом, краде
њихову светлост; лишће, јабуке, тикве и други плодови плове
сунчевином; шарене се леђа рекина, моје небо. Рибе се уозбиљиле,
пословно и строго се лове, и оне би ка небу, за летом или за воћем;
земљасти облаци прекривају моје пљоснато и дугуљасто небо: јесен
је. Чекам зиму, у њу се уздам: тада је река најбистрија, наћи ћу их
сигурно. Лед окива реку, стамни се; луњам рекиним дворанама с
леденом таваницом, висине се мењају, облици су бескрајно
разнолики, чујност застрашујућа: чини ми се да ми се ход по шљунку
и белуцима чује од ушћа до извора; идем илегалски, на прстима,
често на коленима, опрезно склањам облутке пред нагажајима,
оглувећу од треска и јеке белутака; од једног до другог рекиног
завијутка чујем сваког шарана кад устаје с лежаја и сваки шкргут
видриних зубића; на брзацима су концерти нечувене музике, по
спрудовима узбуђујући хорови шљунка. Наједном, сунце припали
ледено небо: оно је слеђена дуга; таласи дугиних светлости теку
реком по облуцима и песку, по рибама и видрама, које се
узнемирише од свога шареног изгледа, од репа умоченог у дугу, у
срце леденог ветра, па сумануто и узалудно беже од себе. Несвикао
на такав дан, завлачим се међу угљенисане пањеве и ту остајем.
Кад је помрчина сасвим невидна, обални пањеви ките реку
смарагдним светлостима, на које по сву ноћ насрћу прождрљиве
мренице, шапицама их откидају видре, играјући се грумењем
зеленкастих одсјаја. Смишљам лукава и на изглед наивна питања, а у
заседи сам; због зиме мора неко однекуд да се појави. Нећу му
видети лице, искреност ће вероватно бити непотпуна, а можда и
неће: мртви не би требало да се боје светлости. Thутим, тишаком ћути
и река, а нигде никога, свеједно што се причињава да брзацима газе
колоне и буљуци мртвих. Можда се и они понашају као неке
животиње које зимују у гомилама. Ако је тако, то би било и апсурдно
и жалосно; јер више немају разлога за страх, осим ако и мртвима не
прети друга и друкчија смрт. Осим ако они поуздано знају да долазе
зла која не знамо. Устајем из заклона, из заседе: ударам главом о
своје тамно, слеђено небо; коса ми је пуна ледених љуспица; скидам
их шакама, у ствари перутам смрзнута леђа рекина; болеће је
страшно кад јој се пролеће завуче под кожу, кад почне сунце с
ветром јужњаком да је пара, черупа и кида.
Забринут тим предстојећим рекиним боловима, поново се
смирујем међу бившим стаблима; зачиње ми се нада: пролеће би
морало и мртве да покрене; ако не на какав посао или дужност,
можда на излете између извора и ушћа, или на промену места
боравка; дубина у којој сам, биће и њима заклон. Спавам, будим се,
спавам, све је исто. Не пристајем да хватам рибе и убијам ракове;
таквом чињењу знам исход.
Одједном није више тамно, тихо, исто: гноје обале, гнојнице се
њишкају, висе, откидају се са обала, распадају, муте слабине и бедра
реке; ране су све веће, њихов гној и сукрвица све гушћи, у таласима;
река још немо трпи. Најпре закукаше брзаци и плићаци; њихове
ране, светлост су; све више рана, све више светлости земљасте. Онда
река поче да се надима, наваљује у обале: попуцаће јој карличне
кости, издраће се, нагрдиће се; хучи и јечи: рађа се пролеће, знам.
Река се гури, увија, ломи кичму, крше јој се ребра; грчеви су све
учесталији, земљаста крв све брже силази на дно; онда утрну сва
светлост: тутањ и ломњава све је међу обалама, које такође пате јер
избезумљена река породиљски гризе и зарива нокте у све што
дохвати: чак и дрвеће, своје љубави и пријатељства, у болу и очају
љушти и крши у себи; једе камење из обала, облутке с брзака купи
језиком и гута, дере своју постељицу, свој пут, своје кућиште:
разломише јој се леђа: полазе санте леда, гомилају се, сударају,
тамне и шарене.
Завлачим се дубље међу пањеве, сом ми постаје сусед и друг,
гледа ме забринуто и, чини ми се, уплашено; за сваки случај, стално
се мешкољим да не будем затрпан белуцима и пањевима, и да сом,
који је мало мањи од мене, ипак зна да сам жив. Пошто сам без
искуства, одлучујем да у свему подражавам најснажнијег рекиног
житеља, без обзира на пословице о његовој глупости. Међутим, у
невиделу, он неопажено нестаје. По јечању рекином, пуцању њених
костију, жестини грчева на дну и сулудом насртању на обале, слутим
смрт рекину и обузима ме први страх: с њом, нестаће и све што је
људима било. Али река своју јеку и тутањ смени хуком и кршастим
хујањем; онда умукну, али још увек журећи некуд, гнојава, земљава,
слепа. Рађа се светлост: пупе звезде, оцветава се месец, букти сунце;
схватам: из леда се родило пролеће.
Скоро обневидео од нагле промене, полазим да тражим мртве;
прво ћу ка ушћу: тамо је река дубља и шира; природно је да су тамо
и зимовници мртвих. Колико се сећам, у горњем току сам заронио,
па ћу сада срести све који су пред огњем и ножем, у муци и намерно,
за слободу или моћ, правду или власт, хлеб или веру, храбро, у
страху, у инату, било када и било због чега населили њено дно.
Судећи по рибама, извесна хијерархија и поредак владају можда и
међу мртвима, али на то не смем сасвим пристати: у искуству се
накнадно сазна и опасност. Радосно и хитро идем дном реке и
поново примећујем да река не воли ни исти, ни прав пут; увек жели
да показује снагу, да дуже иде, да љути људе, да се игра њима,
камењем и њивама; почињем да се дивим њеној машти и њеној
непредвидљивој ћуди. Али ни једног мртвог ни да видим, ни да
сретнем. Присећам се места великих битака, неколико лета и
неколико јесени и пролећа ходам и гледам та негдашња бојишта,
али, осим два-три угљенисана седла и самара, и нешто од реке
изгрижених оклопа и шлемова, ништа друго не налазим. Надајући се
нечему, много зима проводим у заседи између два самара, али се не
указа ни један мртав ратник. Идем под мостове, ту су се вршила
самоубиства и злочини, шуњам се око камених стубова, нигде
мртвог; вучем се дубинама, ту су само сомови, штуке и понека
видра, која гони кленове у корењу врба. Јесени проводим у ушћима
притока, загледам се у сваки камен и белутак што их у освети или
љубави притоке ваљају у Моју реку. Увлачим се у чкаље обала,
скривам се у видришта и чекам бујице: нешто угинуле стоке и
живине, неке бедне људске ствари, то је све што прође прљајући
реку. Можда бих очајавао на ушћу младе и хитре притоке, да ме не
теши савршеност њеног загрљаја и лепота њене смрти; можда би ме
и једно кајање ту обузело, да не слушам умирући дах притоке и
гргорасти, голицави, блудни жамор Моје реке, у чије слабине и
трбухе, стрмоглавце лицем гину горске воде, најчешће женских
имена.
Хоћу да верујем да су мртви ипак тамо где је река старија, па
опет журим ка њеном ушћу, ка њеној вечној погибији. Све опрезније
претражујем дно: рибе презиру жабе због ружноће, а жабе их мрзе
што су глувонеме; слаби су храбри и наивни, бораве у плићацима;
највеће достојанство показују пијавице, оне су аристократи реке,
њени праседеоци што воле меку постељу, тишину над собом, мир око
себе. Мртви мора да имају неизмислива својства, зато их и не
налазим: можда се и они клоне свега живог; треба, дакле, бити још
опрезнији, тајнији, невероватнији, можда се и овде циљ постиже
ловом: лукавством, снагом, вештином, а то се, као што се и овде
осведочавам, свирепошћу окончава и наставља. Пораз би се поновио
и то би био крај и последње наде.
Да их причом домамим себи, узјашем пањ и причам ратне приче:
слуша ме само вода. Причам љубавне згоде: прилазе ми једино
пијавице. Причам шаљиве доскочице о нашем негдашњем ђаволу
Анђами и његовим враголијама и обестима: заинтересоваше се две
младе видрице, али их мати срдито угризе за репиће и најури у
чкаље. Грдим живе, присећам се њихових подлости и злочинстава,
ваљда ћу мртве на мржњу намамити: разбежаше се и кленови и
пијавице, само младо сомче постоја мало на мојим коленима,
бленући ми у уста, па и оно отплива уз воду. Одлучујем да певам,
можда песми ни зверке не одолевају; певам из све снаге, али сем
сијасет жаба, ништа ми друго погледом не заплива. Покушавам да
игром мртве призовем себи; то чиним неспретно иако ме подстичу
сунце, месец и звезде што се њишу и разливају нада мном, хладно и
мутњикаво, док их караши пресецају лако и равнодушно: сем једва
приметног немира међу шкољкама, немира који је ипак само страх,
и рекиног гурања и сплитања мојих ногу, ништа ново и значајно не
опажам међу мрким обалама.
Шта још да не чиним: губим наду, можда је то битна мера
времена; легох на белутке и лежим на њима док не постадоше песак:
вероватно је и то доказ трајања. Скоро затрпан облуцима, пањевима,
тињом и корењем, такво стање не признајем за вечност; чујем
кршећи трк и придижем се: таласи риба и жаба, змија и пијавица, с
видрама и инсектима, витлају се, помичу се за нечим, око нечег, у
дугом и дубоком тишаку. Човек је. Јесте, али дуго у то не смем
сасвим да поверујем.
Прамен риба севну нада мном, уврте се, сави и стреловито
устреми на човека, у његов загрљај, у смех. Радост ме до колена
урива у глинену подречину; неколико тренутака гледам кипући стуб
риба; он се одвоји од човека у усправни прамен, играјући, шенећи
пред њим у веселом изазову, а онда се склопи у обруч: човек скочи и
ронећи прође кроз њега; котур риба се исправи у живи сноп и
победнички и раскалашно паде по њему, али се он окрете на леђа и
загрли их као голу девојку. Ко ли је овај: самоубица због несрећне
љубави, Римљанин копљаник цареве пратње, гласник цара Манојла,
млади паша љубимац харема, Карађорђев барјактар, крсташки
предводник, заклани партизан, сеоски љубавник, косач кавгаџија,
или овде владају друга звања и разнаке: по памети, лепоти, снази.
Овај је сигурно највећи љубавник дна Моје реке и мора знати тајне.
Венац риба заљубљено му обавија и грли врат: зар је љубав услов
опстанка и за мртве; зар је игра једина могућност да се оствари
равноправност; поверење је вероватно неопходно, али из њега исходе
победници и побеђени; ако је излаз у понављању игре то
подразумева и наду, само: шта бива ако се и исход понавља. То би
морао да зна овај срећник што се грли с рибама, посут мехурићима.
Устајем, прилазим му опрезно, можда се и мртви плаше живог. Рибе
ме прве опазише и у клину се устремљују на мене; длановима кријем
очи и вичем: И ја сам ваш. Осећам рој голицавих уједа и удараца;
чувам очи. Туђину, значи, не верују ни на дну реке; радозналог и
овде мрзе. Да ми поверују и постанем њихов, које услове и законе
треба да прихватим.
Тишина посече одговор. Гледам: млад, снажан, го човек стоји
преда мном. Никад тако лепог младића нисам видео живог. Он је
сигурно својом лепотом освојио дно реке и ове ситне створове
учинио пријатељима и љубавницама. Не верујем очима, а он говори
строго, али без мржње.
Шта ти, човече, овде тражиш.
Тражим мртве, тебе тражим. Не умем ти ни рећи колико сам
срећан.
Они нису овде, и ниси морао да се квасиш и мутиш реку. Али кад
си већ ту, онда уживај у води, песку, рибама.
Знам шта желиш да кажеш. Али, ја сам сишао на дно реке да бих
од вас сазнао шта човек није и шта сутра не може бити. Од живих се
то никако не може сазнати.
Он се благо смешка неодољиво леп; настављам збуњено:
Иако се говори и пише више но икада. Иако сви могу да чују и
прочитају свачију реч. Иако свако сваког може да види на читавој
земљи.
Ако се толико прича, све чује и све види, од чега вас је онда страх.
Сада од свега. Више се не зна иза ког добра не стоји и нешто
друго, и да ли већ сутрашње јутро неће да се смркне.
Желиш да ми кажеш: људе је још увек страх да једу своје јабуке.
 Да, јер су све лепше и различитије.
И шта бива потом.
У томе је ствар што никад не знаш чије си семе појео.
Овде, где је увек исто и вечно, не постоји потреба за таквом
истином.
Не разумем. Ви сте, ваљда, ослобођени страха и себичности па
можете да кажете истину.
Каква твоја истина. Нико не може спознати другог. Имаш себе и
зар ти је то мало.
Не, мора се сазнати шта човек сада није, шта не сме да учини,
шта сутра не може бити. Иначе смо изгубљени.
Боље гледај белутке. Шта је лепше од њих. Препусти се води, она
је највернија. Зашто се не дивиш видри, песку, змији. Уживај, то је
скоро све што умеш. То је највише што можеш.
А ти си учитељ у реци, или си горе био нешто слично. Ипак,
много си ми млад за учитеља у реци.
Он се смешка, а једна издувена мрена му по коси сеје млазнице
икре. Да ли и ово рађање прати бол. Загледам се у очи мајци-мрени:
јасика јој се врхом посадила у зеницу, таласа се сенка обале, протиче
вода. Ситни титраји трбуха, шкрге се равномерно крећу: уместо
бола, шта ли је друго у њој. А он се умирио, укипио и ужива што му
је глава мренино породилиште.
Чини ми се да сам те видео у неким књигама.
На такве мушице не лови се више, ловче. Мене ти никада ниси
видео. Можда ме само из прича знаш. Ако и теби нисам име за зло и
мрак. Зато, иди ти за својом главом, а ја ћу у плићак, где је вода
топлија. Треба рибице да ми се излегу.
Полазим за њим, прати га живи свет реке. Морам сазнати ко је.
Због чега се крије. Можда је неки славни илегалац. Ако се и мртви
крију, онда живима нема спаса. Он седе у плићак: мрена-родиља
склизну му с главе, остављајући за собом светлуцаву ниску икре.
Можда овај лепотан није мртав. Хватам га за руку:
 Да ти ниси неко из старих снова: Перун, Сватовид, Тројан, или
тако нешто. Ако ниси, како да поверујем твом лицу и снази.
Лице му доби смркнут израз, па постаде жалосно.
Каква се то нова болест појавила међу вама на обалама. Или је то
неко од старих зала које не знам. Шта си ти, човече, то наумио овде
на дну реке.
Рекао сам ти: хоћу од вас мртвих да сазнам шта човек још није
учинио и шта сутра не може да учини.
Узбуђен, подиже се и клекну; цео улетех у његове зелене очи:
Је л’ то цркао Старац, па вас више ни себе, ни смрти није страх.
Да ли зато ви хоћете и у мртве да завлачите прсте, и на дно реке да
забадате нос.
За ког старца питаш.
Постоји само једна стара цркотина која влада светом. Један је
зликовац и неверник у вашим главама.
Не знам за кога питаш.
Не могу име да му изговорим. Мучиш ме, човече.
То не желим. Много је стараца на земљи и не могу да знам ко је
теби најгори.
Бог.
И рибе се препадоше с коликом је мржњом то изговорио, а он се
искоси, рашири руке и потера матицу ка обали с врбама.
Можда ме куша, подмешта замку. По свему судећи, и овде је
искреност опасна. Шта да одговорим. Гледам га иследнички: шта
било да му одговорим заплакаће.
Реци ми прво ко си ти, па ћемо после о Богу.
Знам те игре у којима редовно губе они који верују.
Једва прошапута; дирну ме дубина те патње којој не знам име и
узрок:
Немам намеру да те обмањујем. Али ми смо овде сами и морам
да знам ко си.
 Он поново седе, пазећи да му из косе не попада икра. Око нас се
згушњавају рибе, жабе, водени инсекти. Хвата жабицу, милује јој
крачиће, дуго ме посматра, па каже тихо и тужно:
Значи, још живи стари безверник. Тешко вама.
Подлац или очајник. Ако сви мртви имају познате особине, онда
је мој силазак на дно реке најглупље што сам замислио.
Не мучи се и не смишљај лажи, човече. Ја сам ваш Анђама. Сети
се. Знаш да никада и никоме зло нисам учинио и не хватај се за
белутке.
Али ја знам да ђаво не може бити тако леп и такав као ти.
Овде ђавола не помињи. Зови ме именом ваших прича и ваше
тајне вере. Ја јесам Анђама. Био сам ваша вера и ваш сан. Јесам ли
то некоме и сада.
Анђама је јунак мојих дечјих ноћи, мој први учитељ прича и
лагарија. Он је моја охолост, мој инат постојећем, мој гнев.
Рибе у млазу севнуше између нас, па нас опколише густим
венцем крупних очију и прождрљивих зевајућих уста.
Одавно сам престао да се играм с вама. Ви, несрећници, више
немате времена ни за шале, ни за игре, ни за снове. Радите и убијате
се.
А ако тако морамо, ако друкчије не можемо, ако су се тако за нас
склопили небо и земља, шапућем бојажљиво, али ме он не слуша.
Па кад вам устреба доказ и изговор за зло, ви ме се сетите. Свог
најподлијег изума. Глупо и наивно замишљеног страшила радости.
Ех, боље је да се о томе не прича. Лепа моја жабице, јеси ли много
гладна.
Ухвати још једну, притисну је на пупак. Разочаран је собом,
паћенички изгледа. Смем ли да му не верујем. Присећам се дединих
и очевих прича о нашем ђаволу, хоћу да га проверим.
Добро, ако си ти заиста Анђама, зашто си баш у Мојој реци. Шта
ћеш ти овде кад постоји безброј великих река на земљи.
Зато што од вас, са обала ове реке, нисам нашао безбожнији
народ. У Старца ви никада нисте озбиљно веровали. А мени је
дојадио свет у коме сам зло, страшило, мрак и кривац за све. Ви са
ових обала, ипак ме се најмање плашите. И више ми верујете но
Старцу. Ако ни мени много не верујете, волите ме више но маторог
зликовца. Па сте ми и лепо име дали. То име највише волим од свих
имена која имам у свету. Уз то тврдите да и мени може да се
подвали, што ја и не поричем. Па ми подваљује ваш велики светац,
па планинци, чак и ковачи, воденичари и скелеџије. А у неким
црквама, ваљда ти је познато, представљен сам као црни анђео.
Зар теби годи да те сматрамо посрнулим анђелом.
Не, човече. Ја нисам посрнули анђео. Ја сам верник који се
побунио против онога који је изгубио веру и поверовао само у
стварност. А ви око обала ове реке мудро сте наслутили моје
разочарање у њега и мој бол. То ваше поверење, ту вашу веру нећу
никада заборавити.
Није могуће да си и ти обманут и толико необавештен. Онда мени
нема спаса.
Зар је важно колико су храбри људи око ове реке, кад је мени
угодно и радосно што ме неки сматрају себи равним, па сам им
несташко, свирач, ђаволко, шалџија, једини кога се не плаше.
Молим те, разјури ове рибе. Не могу да мислим пред толиким
очима.
Он шири прсте обеју руку, рибе се устремљују на прсте, грицкају
их и доје, играју се њима; наставља узбуђено:
Још пре рођења ових белутака, ја сам напустио велики свет.
Старац је подло смислио рај у будућности и људи су слободу
заменили тежњом за срећом. У тој тежњи осећали су још једино
страх од Старца. Отада је гнусно живети с људима. А у себи нисам
имао толико мржње и равнодушности да истрајем с њима. Па сам се
потуцао по ноћима, с несрећницима и непокорницима, док нисам
чуо од певача и просјака да постоји племе које једе све забрањене
јабуке и слободу воли више од среће. И доиста, када стигох на обале
ове реке, срете ме вера робова: Доћи ће црни човек на белом коњу и
донети слободу свима и за све. Брзо сам се уверио да су то они на
мене мислили, и одлучих да се у њихове снове настаним. И било ми
је добро с њима док су јели све јабуке које су им рађале. Али се и они
уплашише нечег и почеше друго да раде и дуго да ратују. Тада
заборавише слободу и стадоше да мисле само о рају у будућности.
Не кријем колико сам запањен његовом заосталошћу и
наивношћу; моје доба никад не би смислило овако романтичног и
залудног ђавола. Прави отпадник историје. Он доиста више није за
људски свет; глача шарене облутке, под мишкама пили пуноглавце.
У бригама за вечну срећу, сан не може да свије своје гнездо. И
кад га свије, у њему се коте страхови. А страх је Старчево воће. Он
њиме све храни. Сада и вас око реке, на моју жалост. Али ја ћу ипак
у вашој реци дочекати да Старац цркне. После свега што се с мојим
именом и судбином учинило у главама људским, поред толике
страве и таквог зла које ми је приписала људска немоћ и глупост, о,
човече, слутиш ли ти колико је лепо бити некоме мајстор и враголан,
шаљивџија и свирач и бити мољен за услуге и помоћ.
Прошла су та времена. Такву причу одавно нисам чуо. Такве
приче о Анђами ми више не причамо ни деци.
Он се зари до колена у песак, смири матицу, заустави је, сенке
обала га загрлише.
И баш нико не прича деци о мени. И нико ме не сања, кажеш.
Можда неки велики очајник. Можда, кажем.
Очи су му сузне, муте се; и даље мирно стоји; сунце му пада на
главу, разлива се, отиче низ њега. Класични провокатор или
разочарани бунтовник. Наивни романтичар или подлац с девојачким
лицем. Или ми зна земаљске слабости и вештине па се претвара,
стари лукавац. Причљив је, то треба искористити. Почињем да га
изазивам:
Ако један прави ђаво може ситним лукавствима да се обмане и
сељачким тричаријама подмити, како онда очекујеш да си им у
сновима.
Одавно је свршено с људским сновима. Чим сте будућност и рај
свему претпоставили, над свим сте признали Старчеву власт. И
снови су вам изгорели. Сад су вам главе пуне лажи, ствари и страха.
Да не постоје ове безбожнице, ни у реци не би могло да се живи.
Жбун риба уплиће се измећу нас, он га загрли; сунце кипи и
разлива се по њему и рибама; на њиховим крљуштима блистају дуге.
Кад обале угасише сунце и младе видре му листом месеца
обележише чело, прошапутах бојажљиво:
А шта је с првим ђаволом, Хромим Дабом. Ова река треба да је
његова постојбина.
Он је липсао и распао се. Река га закопала под њиве и села. Лоше
су га замислили. Хром, ружан, за ситне послове и домаћу употребу,
није издржао тежину времена и дужину реке. Кад већ смишљате
свашта, требало би бар да знате: Бог је увек исти и исто, али вера
мора свакоме да буде друкчија и друго.
Не разумем те.
Ако ме не разумеш, онда је свршено са сваком вером.
Али шта ти имаш с вером. О каквој вери ти говориш.
О правој. Учио сам људе да једу све јабуке. Постојим за игру која
се никада не завршава. И чиним добро свему живом и што ме се не
боји. На моју жалост, Старац вас сатире страхом од сваког и за
којешта. Немате више моћи и времена ни један сан да засните. На
свакој јабуци видите змију.
Ако сам те од оволиких риба и жаба добро разумео, ти стално
грдиш Бога, а изјашњаваш се за веру. Која је то твоја вера.
Слушај, човече, ја истине презирем. Јак сам и слободан, и не
пристајем на истине. Зато и јесам овде. Причајмо снове, смишљајмо
игре. Веруј у игру без краја. Бери воће што ти рађа, нема ни раја ни
пакла. Права вера друго види и зна.
Збуњен сам и знам да сад треба смислити необориву истину. Или
га проверити околишно.
И Прометеј је био храбар. И он се боговима супротставио, па
ипак, признавао је бол.
Причај ми о њему све што знаш.
 Он хвата малу змију, свија је око прста да би, ваљда, била што
гипкија, онда је учи да рони кроз песак, а ја му причам све чега се
сетим, додајем и измишљам, ганут његовом детињом радозналошћу
и проживљавањем старог сна. Моли ме да причам даље: Вера нема
краја, опомиње ме. Појављује ми се нада: прича је моја моћ, сновима
ћу купити истину мртвих. Анђама воли прошлост, он је доиста
последњи велики романтичар. Али, што даље причам о
Прометејевим патњама, Анђама се све више мршти и не скрива
незадовољство.
Жао ми је што сам ово сазнао. Погрешио сам што сам те питао.
Понадао сам се да умеш да верујеш.
Па ја сам ти истинито испричао све што знам о великом
бунтовнику.
Не треба мени, човече, никаква истина. Ја само желим да ми
радост порасте. А ти си ми веру глодао.
Али ја стварно не разумем шта те је разочарало у мојој причи.
Разочарало ме то што Прометеј много личи на вас. Буни се за
право на силу и власт над људима, и краде оно што мора да отме. Уз
то, он је нечувени разметљивац и хвалисавац. У тој сте причи ви
сами себе препричали.
Али он је наше душе населио слепим надама: да се не плашимо
смрти, да не мислимо на свој крај. То је доиста велика моћ. Затим
његова жртва за људе.
Прича о жртви увек је сумњива и опасна. Из ње се родило
највише патњи и пораза. На тој подвали Старац влада земљом. А ви
упорно верујете у његово жртвовање сина.
Кад већ причамо о томе, онда ми реци искрено: зашто си се
побунио против Бога.
Глава му клону, он се загледа у шљунак, па ме погледа прекорно:
То си могао горе, на обалама, да сазнаш.
Да, сазнао сам. Али сам такође сазнао и да постоје многе славне
лажи. Сумњам у оно што сам веровао и знао. Сумњам и у сумњу.
Поучен тобом, и ја сам свету рекао: Не пристајем. Зато тражим
стварну истину.
Нас двојица нисмо на истоме. Ја сам истини подвикнуо: Non
serviam1. Тој истини коју ти тражиш.
Ваљда си то Богу подвикнуо, против њега дигао буну и због тога
си проклет. Ако се добро сећам, ако и тај сан није једна од светих
лажи.
Јесте, Старцу сам рекао: Не служим. Против њега сам дигао буну.
Али не за истину, него за веру и наду. Истини, стварности,
постојећем, ја нисам хтео да служим. И не кајем се. И никада се нећу
покајати.
Из косе му излазе ројеви живих иглица; то је пород оне ружне
пупаве мрене; он их дува и развејава ка залазећем, сазрелом сунцу,
оне роне по рујној сунчевини, припаљују се њом, постају живе
жишке, расту, расипају собом светлост по модрини мећу белуцима;
залазеће сунце коти рибице, у рујеву сунчевину залећу се веће и гоне
и прождиру мале и мање, а он без туге и без уживања шапуће нешто.
Сада кад су му се рибице излегле, он више неће ту остати, побећи ће
ми, а ништа битно још нисам сазнао; чак ако ме и обмањује, ова
обмана друкчија је од снова које памтим.
Изгледа да ми не знамо истину твоје буне, па те молим, кажи је
целу.
Не знате ви веру моје буне, а Старац вам ту истину утувио у
главу, те је ви и мртви не заборављате.
Онда ми испричај твоју веру, стари бунтовниче.
Вечно је то, човече. Сви смо ми веровали да ће Старчев син
донети спас свим људима. Зато смо одано служили Старцу, слушали
га покорно, веровали му све. А он нам је говорио да ће његов син,
лепотом, добротом и снагом, спасти људе свих патњи и несрећа, да
ће на земљи за све живо бити радост и слобода. Ми смо веровали да
ће спасилац света и наш нови владалац мећу звездама бити по свему
друкчији од оног што јесте, и што јесмо ми, па смо живели и
постојали да се он роди, да га угледамо и дочекамо.
Изваљује се на белутке, свија руку под главу, кроз уздахе једва
шапуће; не чујем га; прилазим му, лежем поребарке сав ситан и
јадан поред њега; можда најбитније нисам чуо, па га молим да
понови.
А тај Старчев син, спаситељ света, наша нада и будућност, у чију
смо лепоту и моћ толико веровали, био је као и све што се дотле
рађало: ружно, усрано, кмечаво жгепче. То у шта смо веровали, није
се остварило; будућност којој смо служили није се ни по чему
разликовала од постојећег и познатог. Преварио нас подли Старац.
Истина је убила нашу наду, стварност победила нашу веру. И тада
сам ја исукао мач и грмнуо Старцу: Не служим више. Па сам, с
малобројним верницима дуго ратовао против Старца, али је веру и
наду, снове и слободу тада победило оно друго и јаче.
Сунце потону на дно вира, завуче се у видриште, у угљенисани
пањ тополе; за њим, његовом путањом дуго крвари Анђамина лепа
глава; очи му роне шљунак црног мермера; од њега потамне, поцрне
река; обале посташе тесне његовом болу; од уздаха заталаса се вода и
песак се у откосе слеже; једва разабирам слаповит шапат:
Да се оправда за изневеру и сачува моћ и власт над људима,
Старац је окривио мене за сва зла и несреће људске. Тај безверник
именовао ме неверником, злочинитељем, мраконосцем. А ситни и
глупи, немоћни и подли људи једва дочекаше да збаце веру и
именују кривца за све. И тако постадох изговор за поразе и
злочињења, и оправдање за несреће. Постадох безверство за људе.
Али то безверство је темељ Старчеве власти. Три стуба његових
цркава. Тама без које нико не би видео злотворну свећицу. Празнина
у којој се његово хркање и прдеж песмом проглашавају и као песма
слушају.
Ако те добро разумем, желиш да кажеш да си ти својом побуном
обезбедио Богу вечност.
Без моје буне, без моје сумње у његову моћ и непристајања на
његову стварност, Старац би крепао заједно с првим слугама и
несрећницима.
Самилост ме обузима: пуне су ми груди белутака; хоћу
саучеснички да му стиснем прст: река ме вуче у себе. Желим за утеху
да му кажем да на земљи, на обалама, он још увек има по неког
верника и оданика, иако нам ђаво није више изговор, иако су нам
друкчија и нова оправдавања злих дела, јер за грехове постоји
безброј подстрекача, па је човек све више невин јер, у ствари, више
не постоји грех; постоји само циљ. Уста су ми пуна песка; од хорова
белутака не чујем га више и верујем: ако га у овој исповеди изгубим,
више га никада нећу наћи. Отимам се од реке и враћам назад; зовем
га именом које воли, тепам му као он рибама и жабама, али њега
нема и не чујем га; ако га ноћас не нађем, крај је мом сну. Видим: уз
обалу, далеко, на увоју, блиста његово уплакано, модрикасто око.
Полазим ка њему, идем дуго и брзо, под ногама ми кукају облуци, не
успевам да му приђем; ма колико да му се приближавам, подједнако
је далеко. Не одустајем од циља, журим из све снаге, а никако да му
се приближим. И тек кад звезде слетеше на реку, пристајем на пораз:
то сам гонио звезду вечерњачу. Свеједно, нећу престати да га
тражим; њега је ипак људска нада смислила.
Месец потону у реку, даде јој небо; небо просу звезде у реку; дно
јој се зашарене шљунком; небом лете птице, за њима слеће сунце,
пред њим расту сенке врбе. Полазим за сенкама птица, за највећом;
препознајем је: чапља у плићаку лови јутро. Она припада земљи и
небу, растерујем јој рибице; можда се таквим опредељењем он
придобија. Рибице у ројевима иду ка огромној сенци чапљиној, ка
њој, као да их неко нагони; беже у сенку чапљину. Чујем кршећи трк,
окрећем се: он, вечни младић. За њим и око њега: рибе, жабе, змије,
видре и све што живи у реци и на њеном дну. Призору не могу да се
радујем; гледам га, још лепшег у јутру, са сунцем на раменима. Због
његове лепоте дуго остајем нем, и не умем да се чудим: зашто он
гони рибице ка чапљама, које са својим сенкама слећу у рекин
плићак. Ипак морам да проговорим и наставим да се борим за своју
наду:
Зашто дозвољаваш да чапља лови твоје рибице.
Оне и за то постоје. Нека се и птица радује.
Желим да ти испричам нешто о људима и садашњем свету.
Не треба. Постоје ове мудре животиње, ови поштени белуци, ова
добра вода, овај племенити и нежни песак. Имамо време и све што је
неопходно за игру. А то је највредније што је живоме дато.
Али ми своје игре и главом плаћамо. Сваку радост, веруј ми.
Тако и мора да буде. Јер игра је једино добро које сви људи могу
да имају. Свако на игру има право. И свако за игру има снаге. Када
би човек био мудар, у свакој прилици би могао бити слободан. Не
треба покорити свет да би се победило и радовало. Треба само имати
жељу и храброст за добро и игре; за добро у свакој неизвесности, за
игру у свакој опасности. Куда бежиш, ти шаренорепа. Играти са
жељом да се победи, играти спреман на пораз, играти за игру,
знајући да она увек може да се понови, да је увек неизвесна. Тако је,
гладницо. Држи, кљунаро, сад једно беломесо кленче.
Шири руке и гони рибице ка чапљама. У његово понашање и речи
само последњи наивко може да поверује. Ни по коју цену нећу
дозволити да ме вуче низ воду; рећи ћу му истину; немам другог
начина да га приморам на доследност. Ипак је ђаво стар, а у људском
искуству одавно нема ничег толико непредвидљивог. Ако га оваквог
признам, до моје истине никада нећу доћи.
Чуј ме, Анђамо. Ја сам до последње ноћи веровао да си ти са
својом побуном наше вечно предвиђање и подстрек. Био сам убеђен
да си подвиг старе маште. А сад морам да ти кажем: тешко сам
обманут. Преда мном је само један разочарани и уморни бивши
бунтовник, који за своју веру проглашава нешто у шта људи не могу
да верују. Ти си од почетка ван историје. И да будем искрен до краја:
ти си још и преиспољни наивко са урођеном склоношћу за
свирепост.
Бол му наружи лице; он разјури рибице и жабе што пливају у
нашим погледима. Да ли ћу погрешити ако га увредим. Не, треба га
натерати на доследност, треба га покорити.
Био сам твоја нада, то си хтео да кажеш, човече.
Јесте. И моја тајна љубав и мој подстрек. Био си нам прича свих
ноћи, увек узбудљива и стварна. Ако смо морали да те плашимо,
онда смо то чинили више псовком но крстом. Ни на један пут нисмо
полазили а да се нисмо надали сусрету с тобом. За свако весеље и
сваки посао који смо започињали, знали смо да ћеш га ти по своме
завршити. А сада не чиниш ништа да би нашу веру потврдио.
Да ти, човече, ниси најглупљи подлац који је сишао на дно реке.
Понављам ти: због истине сам овде и више се ничега не бојим.
Тврдиш баш да су ме људи заборавили, да им више нисам
Анђама.
Да. Тебе се каткад сети још понеки старац око реке. Јер наш свет
сада има друкчије и многе ђаволе.
О, људи, какве ви то јадне снове сада сањате. Шта се то збило с
вашом надом.
Али ти мени још увек можеш бити оно што си био. Помози ми да
сазнам то што ће стварно уплашити људе. Мене не можеш ничим
покајати, ја немам Бога.
Он задрхта и заплака. То ме збуни и угаси вољу да га даље
уцењујем; никад нисам видео толико несреће у плачу и сузама. Не,
не. Он није ђаво, није он наш Анђама. Зар може први сан слободе,
највећи бунтовник људске приче да плаче као сестра, да очајава као
мати. То није замишљено ни у једном сну. Очигледно, неки се велики
неспоразум утемељио у тајни људске сумње и људске вере. Али здање
тих снова толико је старо да се више ни једном истином не може
срушити; почетку не можемо да се вратимо, ова немоћ је вечна. Оно
друго, оно што није наше, као да нећемо сазнати. Ако бих сад
разумео смисао његовог бола, вредело би живети опет.
Смишљам и видим: сузе му сустижу једна другу и јуре ка небу; из
реке излећу вилини коњици, лете ка лакој измаглици раног јутра,
љубе се и паре, док им крилашца румено светлуцају од младих
сунчевих зрака. Он исплака облачић вилиних коњица. Сите чапље
дремају на својим сенкама.
Анђама шапуће грејући шкољке својим дахом: Треба да знаш:
пакла нема. Ако постоји, он је у вашим главама. Не верујеш ми,
човече.
Не верујем ти, Анђамо. Помози ми да сазнам шта ће сутра бити,
шта људи не могу и не смеју да учине, па ћу те одвести у свет да
сазнаш шта си сада. Ти сам то више не можеш да учиниш.
Зашто не могу.
Бићеш ухваћен и осуђен, исмејан и уништен. Не могу да ти
верујем.
А зашто не провериш своју веру. Ако то не учиниш, река ће те
затрпати песком и муљем.
Да проверим своју веру. Ваљда твоју истину. А за чије добро и за
коју игру.
За твоје добро. Знам сигурно, ова је игра неизвесна. Дакле, твоја.
Ако си стварно Анђама.
Он ме дуго збуњено гледа, па са својом патњом одлази у вир, у
највећи тишак; ту река заобилази себе. Нежно растерује рибе и
змије; не крије нерасположење које је можда и очај: жури у тињу, у
муљ у који тонем и ја. Моја недоумица је потпуна. Више не знам
чиме да га уцењујем. Да сам га увредио и ражалостио, то не смем ни
за трен да заборавим. Ако и овде постоји освета, онда је шака песка
све што имам.
Кажи ми, човече, које су вам сада радости и уживања.
Анђама проговори благо, толико брижно да мени треба читаво
лето да поверујем у то, па да, ипак, не смислим одговор.
Мислиш на грехе и пороке.
Не знам ја шта су греси и пороци. То су Старчева имена и
осећања које су његова зла воља и немоћ смислиле, а које ја никад
нисам разумео.
Како да верујем да ти не знаш шта је грех и порок.
Разуми колико смеш да разумеш. Можда ћу и ја зажелети да
окусим и сазнам то што Старац и његови послушници тврде да јесам.
И треба да зажелиш. Јер сад на свету постоје нови греси и
пороци. Та уживања су таква да су стара према њима сасвим
ништавна. Људи из доба стварања пакла и првог великог страха од
смрти данас би сви ишли у рај без икаквих проверавања и покајања.
А за те наше нове грехе и пороке, као што сам ти већ рекао, постоје
небројени подстреци и изговори.
Да ли за вас стварно постоји нови ђаво. Кажи, али знај: једну лаж
не могу да опростим.
Он се подлакти, у очима му се њишу врбе и навлаче облаци.
Има их безброј. За сваки порок по један. За сваки грех други нам
је разлог. А ми смо убеђени да смо увек невини, што и јесмо.
Приђе ми ближе и загледа ми се у саму постељицу лажи.
Док сте имали само Старчеву и моју душу, лакше је било и
сањати и веровати, бити слободан и чинити добро. Је л’ тако, човече.
Можда јесте, Анђамо. Али то време нико не памти.
Бујице јурнуше у реку и поземљише нам погледе; кад се
избистри, он прошапута уплашено, забринуто:
И ви сте измислили моје наследнике.
Нисмо ништа измислили. Само смо постали то што смо морали и
могли.
И ја више никоме нисам учитељ слободе, смелости и снова.
Ако желиш да будем искрен, тебе затрпава песак. Не можеш ни
ти да издржиш дужину реке и небеса времена.
Он ућута видно патећи. Од те беспомоћности занемим и ја,
тонући у муљ тишака. Чим се избистри, лед нам постаде небо;
стамнисмо се обојица. Док се двоумим да ли да овог слабића учиним
доследним или га препустим пролећној бујици која разноси нашу
тишину, на његовој глави заклати се бусен некакве слузаве траве,
сличан локвањима. Забринут, питам се нисам ли можда проиграо
своју највећу убедљивост. Он мирује и жмури с очигледном намером
да му се бусен локвања укорени на глави, да порасте и процвета.
Ипак, смишљам му нову претњу, нову опасност. Локвањи цветају у
разгорелом грумену месеца што се расеца и заплиће у своје сетне и
једноличне звуке и лепи за њихове беле, дебеле окорице по којима
лако, отмено и тачно вијуга змијица. Не смем да уживам у
поништеном времену, не смем се подати омами ове ноћи цветања и
плођења, овој музици треперења, кретања и боја, музици коју први
пут чујем, музици жила врбе у виру, мрке змијице, витког малог
смуђа, пуноглавца, две видрице које се уче опстанку, тог
несагледивог света дна и обала реке, у којем се уједињују светлост
висина и тама језгра земљиног; слутим, осећам, чујем: из невида
испод мене, из великог, врелог јајета кљује растење, из неког
огромног ватреног пупољка разлистава се топлина, из неког
разрачваног корена свих извора миле сокови у облик и постојање. У
неким сам развилапљеним устима пуним хране за све на земљиној
кори, кожи и костима и морам сад да се одрекнем вероватно битног
искуства, јер он болно и претеће проговори:
Шта су они, ти моји наследници, изрођени у сновима јадника што
само рај желе, шта су они кад ја имам моћ за све тајне наде, и знам
да су све јабуке слатке.
Ако је истина да си одавно сишао на дно реке, онда је свршено с
твојим моћима. Јер сада горе најбрже застаревају средства за
застрашивање.
Кога ти то плашиш, човече.
Себе. Јер би те горе на обалама одмах ухватили и ухапсили.
Непознатог и незваног нигде на земљи више не трпе. За друго и оно
што није њихово нема опстанка.
Зар вам је Старац и за последњу наду одузео слободу. Зар су сви
људи веће кукавице од Старца.
Нису. Али мораш им бити једномишљеник, веровати у оно у шта
они верују, чинити само оно што они желе да чиниш. А пошто тај
захтев многи тешко могу да испуне, онда се у сваког сумња, свако се
проверава и посведочује: одакле је, шта је и шта мисли, куда ће, с
којим намерама и с каквим средствима.
Шта је то што ја нисам.
То су, поред осталог, и неке хартије у којима се тврди и сведочи
да си ти — ти. Наравно с подацима о месту рођења и боравка,
именима родитеља, занимању, вери, убеђењу и сличном. О новцу и
да не говоримо.
Ако је тако, ја то не могу да постанем.
Зашто не можеш. Ако си ти одиста Анђама, можеш да се
преобразиш у неког који може свуда и све.
Не постоји ни једна слобода и ни једна радост, за коју бих слагао
или учинио нешто што није добро и што нисам. Подлостима се ја ни
због које вере не бих послужио.
Очигледно, Анђамо, ти ме сматраш највећом будалом која је пала
на дно реке. Ипак сам од тебе очекивао више памети и више маште,
а поготову вештине. Да, и не зграњавај се толико. Доста је те игре
чедности и наивности. И твог пренемагања с поштењем и чашћу. И
та ти је вештина предвиђена у нашим сновима. Знам добро твоју
историју и желим искрено да ти кажем; пропала ти је цела игра са
мном.
Зар сам ја таква твоја слобода и таква твоја нада. И после толиког
протицања ове воде, нико од вас није друкчији постао. Добри моји
жапци, дођите у моје уши да не чујем шта ми говори.
Он седе у муљ и зари лице у шаке.
Не кајем се. Ако бих допустио да ме један стар и прост, један
локални ђаво намагарчи, онда је доиста требало да живим дотле док
не заборавим и последњу људску лаж.
Слушај ти, вечниче. Тврдио си ми да је чињење добра твоје
начело. Ако је то тачно, онда учини добро; учини да моје доба видим
очима мојих далеких потомака.
Човек који ми не верује, нека ми се клони из погледа и воде.
Човек који ти верује, верује да си ти оно што он жели да јеси.
А шта он жели да јесам.
Подиже главу: лице му је узбуђено, уплашено, испуњено
ишчекивањем.
Учини да сазнам шта човек не може и шта не сме.
Не убијај себи наду, човече. Не тражи од вере да буде истина.
Кајаћеш се. И то ће ти бити крај. Онда ће и твоју причу река заувек
затрпати.
Видим: потпуно је ошамућен; несвесно муља пијавице међу
прстима, преплашено буљи у мене. Сад га треба дотући, онако како
се то увек чини с немоћнима; приђем му ближе:
Детињство ме обавезује да у разочарању у тебе, у свој први сан, у
своје тамно и тајно узбуђење, будем искрен до краја. У ствари, да ти
будем веран и поступим с тобом онако како си ти поступио са
Божјим сином, или, како га ти називаш, кмечавим усранком, кад си
изрекао: Не служим — те две наше речи због којих се можда никада
нећемо моћи накајати. Не криј лице, слушај ме, ђаволе. Ти си се у
самоћи, у условима такозване природне средине, отпадио од света и
историје и потпуно закржљао. Ти си сада само један преисторијски
рибар у малој реци. Твоја примитивност и умна заосталост просто су
потресне. И нека ти не падне на памет да мислиш да сам наиван што
сматрам да је ово моје искуство с тобом од великог значаја за будуће
људске снове. Чим се вратим на обалу реке, огласићу људима: ђаво је
мртав, створимо антиђавола.
Не разумем те, човече. Ништа не разумем. Светлости ми, матере
моје, оца ми мог нећу, који ме саздаше за све даљине и висине ваше.
Не слушајући га даље, окренем се и у инат одем уз реку. Мрак је
мрачнији од себе; да није фосфоресцентних грумуљица у пањевима
по обалама, поверовао бих да сам нашао пут за пакао. Признајем
најзад: и овде морам да се кријем. То је, изгледа, неизбежна, вечна
судбина свих сневача; можда се и у пакао иде тајним путевима и
тајно. Чак ни на дну реке нисам имао мудрости да схватим: не сме се
признати циљ; понашао сам се друкчије и највероватније ми због
тога није успео план с ђаволом. Али какво име сну да дам, шта још
тајније од њега да будем, шта је мање подложно осуди и казни.
Немам времена да смишљам, зора је: велики сом напушта постељу у
виру, праћака се, спира муљ с трбуха и пере бркове, умива се, онда
заплива уз обалу, лењо, сањиво. Полазим за њим: он је крупан и
снажан, сигурно живи с мртвима; по свему судећи, и овде влада
закон: велики с великима. Ђаво је изузетак; он, наивко и
примитивац, може да буде нада само још малима и слабима; само
међу њима тај разочарани и очајни негдашњи бунтовник може да се
потврђује и иживљава у ситним доброчинствима, како то чине сви
силници кад изгубе моћ. Зашто се толико препао и збунио кад је чуо
за наше нове грехе и пороке. Тај најлепши плачљивко по сујети
сасвим личи на људе; то чак није ни покушао да сакрије, а ја сам са
старом несмотреношћу заборавио да наше лажи као и наше ствари
личе на нас, па сам наглим одласком упропастио прилику да
развијем ту тајну и потчиним је својој намери. Овако, само се
понавља једна груба шала: Дантеа је паклом водио Виргилије, а мене
прождрљиви, пословично глупи сом, за којим остају крвасте маснице
његових жртава, пред којим се склањају мање и спорије рибе.
Тако, три годишња доба идем за сомом, смирујући се само док он
спава и вари, а ниједан шапат и ниједну стопу мртвих да чујем и
видим. Главом ударам о лед, стајем: у долини сам црног ситног
песка. Уморен и разочаран сопственом немоћи да смислим бар себе,
легнем у долину црног песка, загледам се у њега: слога,
равноправност, братство; сличне величине, слични облици,
подједнако лепи; пуним шаке песком, милујем га међу прстима:
ситни пијуци и слатка цика стапају се у жалостивну песму. Ако
некада окончам овај сан, ако га уништим, доћи ћу у ову долину да се
одморим; овде где је све свечано и нежно, где не владају себичност и
љубомора, доћи ћу да волим. Песак ме разуме: чедно и бојажљиво
успиње се мојим слабинама и ногама; то поверење поново ме
подстиче на проверу себе: ако је ђаво, тај најхрабрији изум у причи
људског почетка, изабрао игру за садржај и смисао, а добро као
победу сваког делања, онда смрт нема никаквог циља; ако је тачно да
у вечности не постоје истине зато што не постоји време и разлике,
онда: шта је смисао смрти. Ко нас је навео на ту странпутицу, у тај
муљ; шта нам би да тако олако умножавамо заблуде и почетке. У
бесконачности непостојања, шта нас се тиче смисао једног трена
свести, сев виђења, таласић звука, трнци сласти, љуспе бола; шта нас
се заиста све то тиче, ако не знамо главно: шта је смрт. Шта је то
смрт. Рећи ћу: то је камен и ништа. Знам да је то најлакши одговор;
ако је, јер је та очигледност, или претпоставка, свеједно, ипак од
трајнијег значаја. Али из ништа ће опет да се накоте страховите
измишљотине и произвољности; на ништа не треба пристати без
обзира на сваку убедљивост.
Одједном осећам наду по лицу и рукама, отварам очи: искошен
лук охрабрујуће и упорне светлости подиже ми главу, узима ме за
руку и води уз матицу, ка плићаку; галама, песма, вика: свадба,
пијанка, прослава нека. Питам се, видим: белуци се рву, прескачу,
туку, свађају, љубе, а вода их мири и подстрекава, поучава и
преваспитава, мења; чини их облим, глатким, чистим. Треба ли да
верујем да је ово тренутак стварања света: све је стихијно, спонтано,
случајно, а исход је неминован и вечан: кретање ствара облике, у
облицима се потврђује постојање. Сагињем се и узимам белутак,
углачан, обао: пун је тајних и безбројних облика; шта је тајније од тог
плода времена, воде и нечег. Требало је одавно да схватим да су
белуци плодови времена, воће реке, створено за најтрајније
постојање; земљина крвна зрнца; успорено кретање; моћ љупка,
безгранична, подла; најлепша врста смрти. Смрт је, дакле, плод
нечег; и смрт неко или нешто рађа, ствара; смрт се ствара. Уместо
што трагам за некаквим тајнама, много људскије би било да
смишљам рађање или стварање смрти; то би био најсмелији сан,
само ако успем убедљиво да га смислим и не заборавим. Зато се
треба определити за истину која најмање може да се доказује: смрт
то је реч; ван речи смрт не постоји, или је нешто за шта не знамо да
је нешто.
Толико сам се загледао у време, да га нисам чуо кад ми је пришао
и чучнуо пред мене, од брига и замишљености још лепши, па
проговорио, сав прикупљен у очи и уши, да му ништа не промакне од
мог и мене:
Човече, још једаред, али у сну, кажи: да ли је то истина или је то
вера да у свет више не могу без оних ваших измишљотина у којима
се доказује да си ти — ти и још неки шљунак.
Неопходно је покоравати се законима.
Има ли где безбожног народа на свету. Нису, ваљда, сви људи под
Старчевом влашћу.
И код безбожног народа мораш се покоравати власти, поштовати
сва правила и забране. Иначе ће те као грешника и антијевца,
бунтовника и шпијуна прогонити, ухапсити и осудити.
Ако ја кажем ко сам.
Ако кажеш ко си, онда ти више нема спаса. Нећеш успети да се
сакријеш ни у видришту на дну реке. Рекао сам ти: једина ти је
могућност да се претвориш у нешто или некога ко има новац или
власт. То ти је најједноставније.
Претварање и служење силом и сличним подлостима и
кукавичлуцима никад нису биле моје особине, нити ће икада бити.
То је глупо и наивно и за једног бедног анђела, а камоли за
славног и моћног ђавола, који је и самом Богу објавио рат.
Никад се нисам покорио забрани. Никад нешто нечасно нисам ни
помислио. Никад нисам био оно што нисам. Никада нисам зажелео
нешто што и за другога није добро. Снагу сам давао добру и играма.
Ако се мора друкчије, лећи ћу на дно реке и пустити да ме она
затрпа.
Низ главу и низ лице куљну му месечина; ни у једном сну нисам
видео тако лепог очајника; толико је лепо његово очајање, да не
желим да смишљам лаж утехе; због тог непредвиђеног уживања,
одлажем чак и потрагу за мртвима. Али на дну реке смрачује се брзо,
нагло; он шапуће:
Ако хоћеш да ти испуним жељу, пристајеш ли после тога да се
заменимо.
Не разумем шта да заменимо.
Нас двојица да се заменимо: ја ћу бити ти, вратићу се на обале
реке, у свет, да сазнам људске радости и да им чујем снове. А ти ћеш
бити ја: Анђама у реци. Неће те бринути ни време, ни смрт, ни
истина. Бићеш доброта и вечност и смишљаћеш игру која се никада
не завршава.
А зашто ти желиш да се заменимо.
Зато што ни белутак после две воде није исти.
Неколико киша и много сунчевих изгревака промичу мојом
недоумицом: пут у пакао можда није више онај стари; можда треба
смислити и нову наду и други страх. Ако не пристанем на замену,
шта ће у том случају бити са овим старим младићем, овом молбеном
и чедном лепотом, овом несрећном поштењачином, која угрожена
сама собом може само од мене сазнати свој бесмисао и порекнутост.
Веран себи и старом искуству, питам га:
Какво јемство имам да ћеш ми испунити жељу.
Ми ћемо се заменити после, онда кад сазнаш то што желиш.
А колико треба да траје наша замена. Мењамо се заувек и за све.
То значи да ја вечно будем ти, то јест ђаво. Као што ћу ја шаку
времена бити ти, а онда не бити ни то.
Такву понуду не могу да замислим. Јер ако ја постанем ти, онда
моје искуство неће имати никаквог значаја и све што сам наумио
биће уништено једном немогућношћу.
Али ћеш, човече, једном знати оно што никад нико није сазнао.
Ти једини међу људима око твоје реке бићеш победник сна:
постаћеш слобода.
То нико неће сазнати. И ничему не могу бити искуство и
подстицај.
Сазнаће, јер ћу ја бити ти и објавити људима наставак и крај
старе приче о мени и вама.
Ипак не разумем зашто наша замена мора вечно да важи.
Зато што се двапут не може бити исто. Ово зрнце песка само сада
овако постоји. А биће: или делић белутка или прах земљин; а ако се
белутак и разбије, више никада оваква љуспица не може да се створи.
Ти, ђаволе, ти вечниче, свеједно што си најстарији младић свих
прича, ваљда схваташ: у нашој замени ти би постао смртник. Обичан
смртник. Скори смртник. Замисли се мало: има ли смисла да не
постојиш више, само зато да би сазнао наше смртничке грехе и
пороке, односно, како ти кажеш, уживања и снове. Зар се за такве
пролазности сме да жртвује вечност.
Морам сазнати да ли је Старац мртав. Јер по теби више не знам
шта сам; не знам шта ми је смисао. Ако не постојим ни у каквим
људским сновима, нећу да постојим ни на дну реке; ако нисам
Старцу непријатељ, а људима слобода и вера, онда је игра коју
смишљам да се никад не заврши, ваш остарели страх и проклета
немоћ. Нећу да постојим непотребан људском — нећу.
 А кад то сазнаш, онда више не можеш бити ти: умрећеш. Схвати,
нећеш постојати ни змијама.
Ако то не сазнам, људима ће остати само ствари у ђубрету раја.
Биће свет увек то што Старац јесте; постојеће биће свагда.
Свеједно. Јер и ти ћеш бити човек, то јест ја. Човек у ђубрету
ствари. Стварни човек. Смртни.
Бићу бивши ђаво, који је ђаволу, себи, рекао: Не служим ни себи
више. Можда ће се тако ваш стари сан наставити и порасти.
Он је неочекивано логичан и мене је страх да ми се не распадне
нада. Сећам се: Адам се заувек определио за слободу; Теофило на
седам година за освету; Еладије због љубави; Фауст на двадесет и
четири године за свезнање; поред тих славних проклетника,
непознати и тајни грешници давали су душу и најкраћој жељи. Зар за
најнеизвеснији циљ — сазнати шта човек сада није и шта сутра не
може — морам постати вечни проклетник и грешник, вечно
страшило деци и слабима, све смешнији јунак све смешнијих старих
прича. И зар је ђаволово проверавање божјег постојања условљено
његовим непостојањем. Све је то некакав привид, који можда само
бројевима или звуцима може да се одгонетне.
Он упро у мене најлепше жалосне очи, псећи, покорно, тужније
од сваке туге, спреман за ударац. Не одлажем га за ноћ:
Не верујем да мој сан има такву судбину и не пристајем на твој
предлог.
Човече, то је једина казна за истину. Друга не постоји.
Ако не постоји, онда ћу је смислити. Одлазим. А ти учи твоје
змије наученим играма.
Онда је то крај твоје наде. Пробудићеш се, човече. Пробудићеш
се занавек.
Он престрављено јечи за мном. Сада стварно одлазим, јер имам
поуздан доказ о његовом постојању, а све што постоји може се и
мора наћи и сазнати. И тражим узалудно дном реке, од ушћа до
изворишта и од изворишта до ушћа. Ни трага ни гласа од мртвих.
Можда мојој убеђености недостаје одлучујућа чињеница: зар је ђаво
тек у мени посумњао у своје постојање или таворење, и зар сам баш
ја први и једини са ким може да се замени. Одговор може уништити
разлог и смисао сваког сна, али и непостављање овог питања само
увећава неизвесност. Ипак бирам немогуће: поново тражим ђавола.
Дуговечна суша причињава ми велике тешкоће: не могу да прођем
брзацима: сунце је толико попило реку да су се облуци измешали са
звездама и небом. До јесењих киша остаје ми да сазнам модар понос
и мрку сујету рекину: за време суше река верује да је она једина, сва
вода земљи. Има и право; изгорело небо пада на дно вира, а сенке
врба и топола црње су од угарка. Река, иначе, користи сушу да
исунча бедра, рамена и стопала, да их разгреје после зимских и
пролећних назеба; поред лечења, она за време суше кажњава жеђу и
прљавштином белутке и учи скромности своје житеље: тера их у
слогу, мир и самосвест: једино они никад нису жедни. Изненада,
однекуд наиђе облак: река се препаде, потамне, стаде; леђа јој се
усклобучаше, нагрдише их капи; река премре од страха, обесвести
се. Ослањам се о обалу, не могу да се начудим: из ње, матичне и
изворне, издвајају се неки утоци и крећу назад, ка својим ушћима.
Који ли су то бегунци и куда ли ће те сивкасте и жиласте отоке.
Загледам се у њих и препознајем их: то су планински потоци, они
хитри и бистри, ухваћени али неприпитомљени, који су наумили да
побегну у своје шуме. Али ветар и облак почињу побеснело да млате
реку, она нагло долази себи, похвата и стисну уз обале побуњене
потоке, па их жустро потера у себе, ка свом ушћу.
Из овог догађаја не стижем да смислим одговарајуће искуство,
јесен угоји реку, налазим Анђаму: лежи у затону, сасвим утучен и
уплашен, а лепши од сваке победничке самоуверености и ведрине.
Устани. Моје питање ти можда доноси победу и спас.
Не могу да устанем док се не излегу моје добре пијавице и
рачићи. Грејем их одавно, ускоро ће да постану. Говори, слуша те
река.
Да ли си ти први пут од мене чуо оно што сам о теби рекао.
Сан се не проверава и не понавља. То би морао да знаш.
Зашто се ти не вратиш у свет заменом с неким другим твојим
одаником, зашто ти је стало да се баш са мном замениш.
Ако бих ти то одговорио, био би уништен твој сан. А ван њега ја
не постојим.
То је опасна уцена. Нико неће веровати да не постоји други
одговор.
Уместо што бројиш песак, боље је да пустиш причу низ матицу
реке. Ту људску болест за знањем и доказима раширили су уплашени
и слаби. Мењајмо се одмах, или смишљај другу лаж. Али знај: првој
се најлепше верује.
Уплашен вечношћу настављам да луњам дном реке, покоравајући
се стварности, односно истини, како би Анђама рекао, а сан никако
да се настави. Доживљавам стварање и распадање белутака, клијање,
растење и труљење врба, размножавање и међусобно тамањење риба,
липсавање жаба и куна; траву не чујем, метласте жиле топола
обузете собом, спавају или срчу муљаву воду; жабе ме не разумеју,
рибе ме обилазе, змије презиру. Све мање разумем мудрост
облутака; песак који се мази и љуби, досадан ми је. Обале ми
затварају видик; верно ми је време, што траје увек у другим
облицима. Река као да све више сумња у моје намере, па ме вода
прати, не одваја се од мене, слуша ме и мотри. Разабирам: заточеник
сам реке. Пролазе светлости и таме, сенке и лед. Признајем: ако не
желим да ме посише топола и у гранчицама и лишћу изнесе под
сунце у празнину и ветар, да онде иструлим у глибу или изгорим на
сиротињском огњишту, ако се не препустим рибама да ме оглођу и у
њима поново од јачег будем прождеран, ако нећу да сам грудва и
муљ, шачица песка или грумен угљена, остаје ми: стару причу да
причам поново и увек. Нека докази и даље буду у власти смрти.
Пристати, то је знати; пристати, то је смети; пристати, то је моћи.
Свим сећањем и памћењем дозивам ђавола из моје давнине. Јер
између да и не, доиста, не постоји велика разлика у последњем
исходу, а за сваког ко даље види, нејасно и неизвесно чине оба
опредељења; у непристајању постоје привиди који су скривалице
великих лажи, па је зато пристати често већа храброст. Река се јежи
под кишом и смирује под снегом. Тама доприноси убедљивости:
једна истина има само једну цену: плаћа се пристајањем на
неизвесност; моје — Да, може имати исти значај као Анђамино — Не;
и са Да служи се немогућем, непостојећем, будућем, можда и Да
јесте вера. Под дебелим ледом, густа је тама; изазивам и претим:
Да, пристајем. Јесам, пристајем. Нудим ти све што јесам. Дај ми
нови сан.
Човече, знај: туга је судбина и победе. Јер ништа на овоме свету
није достојно вечне мржње. Признајем ти: чак ни Старац. Чак ни
Старац.
Ако. Ја морам сазнати искуство ватре и то што је било.
Онда буди тамо где желиш и то што ниси. И ја се морам знати, па
не бити. Само ни сада не тражи од мене да кажем: Да. Нека ту реч ни
сада не изговорим. Немој ту реч никада да ми ставиш у уста. То је
моја једина молба човеку.
Твоја је ствар хоћеш ли да ти таштина или традиција буду
последња потврда. А ја ћу те наставити са: Пристајем, и са: Да. Добро
је и ту могућност довести до краја. Само ми још једно реци: Да ли се
у слободу иде уз реку или низ реку. Мени је то питање од
судбоносног значаја.
То се сазна тек кад се игра заврши, ако се заврши.
Ове познате речи замућују воду новим и непредвиђеним
смислом. Откад ми се свет спепелио, никад река није била толико
мутна; више не видим себе, али већ до колена газим у речима, па
седнем на њих, загњурим се у њих, у речи, не у песак. Нигде дна,
нигде обале. Сад верујем и знам: на правом сам путу; на једином сам
путу.
 MUSEUM

Буде ме сирене које завијају са свих страна; рефлектори ми пале

лице, севају по мени, секу и горе поглед; мотори брекћу пода мном:
сигнална и телефонска звоњава пара ми уши; скачем и бежим уз
брег кугличних лежајева, куршума и бомби, онда низ шуму
микрофона обраслу звучницима, где одјекују и сударају се једна о
другу речи, речи, речи; снопови рефлекторске светлости прате ме уз
завијање сирена, звоне сигнали, грме мотори, разлежу се пуцњи.
Бежим под рефлекторском светлошћу, налећем на Забрањено је ићи
лево, скрећем удесно: сусреће ме Забрањено је ићи десно, пођем
средином светлости и ударам у Забрањено је ићи коловозом;
сјурујем се у поље и газим хартију Програм до колена, у Објаве
упадам до појаса, у Забране до под мишке.
Преда мном је зид, не видим му крај; висок је до облака, окићен
бодљикавом жицом, антенама, рефлекторима, осматрачницама и
нечим што не знам шта је; у зиду стара гвоздена капија, пред њом,
храмајући, шетка ситан човек, коме је чело скоро цело лице, у
тамном старинском оделу, с полуцилиндром и елегантним штапом.
Клања ми се отмено и говори дивним гласом:
Пред Новим си светом, приђи слободно. Ово је Велики век.
Више капије на металној плочи пише:
Museum. Отворен сваког дана од осам до седамнаест сем
понедељком и суботом.
Баш зато што не волиш чињенице, Museum треба да видиш. Ова
прилика не може ни да се избегне, ни да се одложи. Изволи,
потомче.
Његова је љубазност толико заповедна, да немам времена за
колебање, капија зашкрипа за мном. Хроми човек, с највећим
људским челом, стаје ми са леве стране и осмехујући се уводи ме у

БИЛЕТАРНИЦУ

Седа за сто претрпан телефонима, проспектима, формуларима, и

листа картотеку. Чекам да ми прода улазницу и разгледам зидове
собе излепљене фотографијама од пода до таванице, која је сва у
отисцима стопала и шака.
Име и презиме. Име и презиме оца, деде, прадеде. Име и презиме
мајке, бабе и прабабе. Твоја и њихова година и место рођења.
Љубазним, дивним гласом пита ме човек с највећим челом.
Чудим се.
Зашто. Ми морамо знати све о личности која посећује Museum.
Боље је не трошити драгоцено време на сувишне расправе, пошто је
и иначе закон — закон.
Одговарам разгледајући фотографије на којима свуда налазим
себе у друштву с компромитујућим личностима и у неприличним
околностима. И чим се у коју фотографију загледам, из зида чујем
речи које сам у тој прилици изговорио. Те речи су врло неповољне по
мене.
Окренем се лицу које је скоро читаво чело. Подаци које дајеш о
прабабама нису тачни. Узећу их из наше картотеке. Сада опиши
своја и својих предака сва путовања и ноћивања ван куће. Почни с
прадедовима и прабабама. А себе слободно гледај и слушај.
Одговарам збуњено јер гледам и чујем себе с фотографија које
бих откупио свим што имам.
Исцрпније причај о прадедовим љубавним авантурама
непосредно пред женидбу. Застани за тренутак да упоредимо
податке. Изоставио си извесне прадедове интимности са стрином.
Пређи на еволуцију његових политичких уверења и опис пријатеља.
И, молим те, буди тачан у цифрама његових краткорочних
позајмица.
Одговарам и гледам филм мог опасног и стидног живота
синхронизован с магнетофонским снимком свега што сам било када
и било где поверљиво и интимно изрекао. Ти документи су толико
оптужујући и убедљиви, да ме сваки суд мора обесити. А чело за
столом се смешка и податке које му дајем упоређује с подацима из
своје картотеке.
Осим од ишијаса, од чега ти је још боловао прадед у својој
тридесет и деветој години. Још, још. А ко му је био на весељу када му
се родио други син. Прећутао си другог свештеника. Сад ми реци:
Кога је твој чукундед гласао на изборима хиљаду седам стотина
осамдесет и треће. Да проверимо. На жалост, погрешно, односно,
скрио си истину. Није био ројалист. Молим те буди што исцрпнији у
описивању оног тајног прабабиног пријатељства с рањеним
наредником из Наполеоновог окупационог корпуса. Помучи се, мало
и сети се.
Не могу да се сетим, јер не могу да одвојим очи од своје
фотографије и нисам у стању да мислим од својих речи због којих се
сваки достојанствен и частан човек одмах убија од стида.
Ако те сувише гњавим подацима о прабаби, и ако имаш поверења
у нас, онда ми само потпиши овај документ па да пређемо на
разматрање деде и бабе, о којима, разуме се, мора много исцрпније
да се разговара.
Без речи потписујем изјаву и слушам, снимљену на траци, своју
давну поноћну исповест пријатељу док смо шетали уз бучну
планинску реку.
Зашто се твој прадед није причестио ни у својој четрнаестој, ни у
својој петнаестој години. И неопходно је да тачно поновиш шта му је
једног мартовског сутона хиљаду осам стотина тридесет и седме
рекао иза тора један тобожњи просјак. У политичком опредељењу
твога деде према либералним ројалистима, тај догађај био је од
пресудног значаја. С тим у вези треба да нам кажеш и нешто више о
оној непроспаваној ноћи твоје бабе после посете незнанца који се
представио као трговац стоком. Не сме то да се изостави. У реду.
Онда потпиши ово.
Потписујем и питам га шта значе толики и такви отисци стопала
и шака по таваници.
То су отисци твојих стопала и шака на извесним местима. Али о
томе ћемо касније. А сада прећи на опис мајчиних летњих снова. Не,
не. То сваки прави син мора да зна. Хоћеш ли да ти прочитам наше
податке, а ти их само допуни.
Потписујем и документа о мајци не желећи да о њој сазнам било
шта што не знам. Дуго не схватам ни шта ме пита, ни шта му
потписујем: гледам низ снимака своје наготе синхронизованих са
свим физиолошким оглашајима, шумовима и гласовима. Док узима
нов упитник, дуго бледо чело осмехује ми се охрабрујуће и
благонаклоно.
То не треба нарочито да те узбуђује. На оваквим, а нарочито на
рендгенским снимцима, полни органи су код свих људи врло слични.
Само специјалисти могу да уоче извесне разлике. Те документе ми
објављујемо само у изузетним приликама и у ограниченом тиражу. А
што се тиче хркања, бунцања и пуштања гасова, таквих података о
себи нису лишени ни краљеви ни свеци. Наставимо о битнијем.
Подробно ми опиши своја осећања док слушаш химну своје, а потом
суседних држава.
Чујем химну и гледам себе на некој свечаности: до мене је стара
и славна дама; камера се спушта низ руку и снима како хватам
славну даму за непристојно место; одмах затим на филму је
монтиран израз мог лица, израз који ме ошамути. Жмурим.
Узалудно, драги потомче. Чујеш ли се.
Опет уз химну у другој прилици некоме шапућем своје
антидржавне идеје. Не смем да погледам коме.
Ако немаш нешто ново да изјавиш, потпиши, па ћемо даље.
Потписујем не погледавши ни документ, ни чело. Више не смем
ништа да гледам; Билетарница грми од звучника који преносе моје
тајне мисли и намере, за које сам сигуран да их никада и никоме
нисам гласно изрекао.
У којој трговини купујеш намирнице, а у којој доњи веш.
Прећутао си малу радњу у слепој улици. Коју марку тоалет-папира
трошиш. По чему је то безначајно. То мора да зна човек који живи у
цивилизацији. Не требају нам изјаве о новинама, књигама,
цигаретама; о томе све знамо. Али не може и не сме да се не зна
марка тоалет-папира. Кад си добро расположен, које песме не
желиш да чујеш. Питам које не желиш, јер које желиш ми то
одлично знамо. А кога све срећеш када се враћаш из биоскопа. Како
то може да не зна човек који живи у друштвеној заједници. Зашто ти
никада не пијеш виски са содом. Извини, нити је то случајно, нити је
ствар укуса независна од идеја које заступаш. У реду. Ако имаш
поверења у нас Провиђењем изабране, онда потпиши ова три
документа, па да ти издам улазницу.
Билетарница тутњи од мојих срамних речи и опасних, још
срамнијих мисли. Потписујем неколико свежњева записника,
упитника и формулара, као и формуларе неиспуњене подацима, које
ће, свакако, накнадно унети. Сигурно по мом изласку из Museuma.
Чело ми потврдно клима, хроми човек ме нежно узима под руку
и изводи из Билетарнице у дубоку, чисту тишину.

ОБЈЕКТИ

Иако о мени све знају, не треба да пристанем на званичне истине,

без обзира на последице.
Дирљива је твоја наивност, мој потомче. Без мене не само да
ништа не би видео и сазнао, већ не би изишао из Museuma.
Да ли он зна све што помислим. Ко је уистину он и коју дужност
овде врши.
Ја сам службеник Museuma. Самим тим јасна ти је и моја
дужност. Зато, да би што пре изишао из заблуда, хајдемо назад.
Полазим напред стазом поплочаном некаквим сандуцима, који
личе на негдашње примитивне грађевине; под мојим ногама одјекује
разнозвучни бат многољудне колоне, коју прате ретки пуцњи.
Прво треба да схватиш: овде, као и у свакој прошлости: време не
постоји. Но, став према времену у принципу је слободан. Можеш се
одлучити и за будуће време. А сада те молим да запамтиш закон
Museuma. Ускоро ћу ти показати извесне експонате који ће те својим
изгледом и понашањем подсетити на људе. И чућеш њихове гласове
и некакве речи. То су Они. Сваки разговор с њима неслућена је
опасност за тебе. Исход такве радозналости био би по тебе кобан.
Оно што желиш да сазнаш, питај: ту сам да ти одговорим на сва
питања. Ако си сагласан, потпиши декларацију о прихватању и
поштовању закона и реда.
Потписујем, а мислим: Ко су то Они. Службеник чује моје мисли
и одмах одговара.
Сви што нису Ми, то су Они. Та врста нижих а опасних бића има
своје подврсте, али о томе мало касније.
Сандуци, односно мале грађевине, по чијој густој маховини и
лишајевима ходамо, очигледно расту; из стазе кровова чујем отегнут
шљопот босих, мукло и густо корачање по камену, маршовање
колона друмовима, кровови се листају пода мном; откосе кровова
прате таласи бректања мотора, тутањ тешких возила, шкрипа
кочница, панична трка пуна јаука, удараца, пуцњева. Као да идем
некаквим гласовиром: како коракнем, тако он одјекне одговарајућим
звуковима људских корака, бежања и јурњаве, снимљеним, ваљда,
некад на друмовима, улицама, степеницама. По маховини и
лишајевима стазе не примећујем људски траг: овај Museum, изгледа,
нико не посећује. Проверавам свој траг: видан је у лишају и
маховини; можда ће и њега отиснути на некој таваници.
Службеник ћути, посматра ме љубазно, проверава како газим и да
ли реагујем на невидљиве ударце, фијуке, дреку и јауке на стази, по
крововима.
У последња два века имали смо неколико посетилаца. Но, ја сам
дубоко уверен да ће се наредних векова људи вратити историји.
Опседнутост тривијалностима, буди сигуран, није дуговечна.
Хедонизам је лишио човека праве афирмације и стварног значаја у
времену, и он ће ускоро управо то пожелети да надокнади у
неодољивом и најопаснијем виду.
Пред нама некакве грађевине све брже расту, стаза се успиње и
шири, из ње се сада чују други и друкчији звукови и гласови.
Схватам: стаза је пуна нечег живог, њу чини нешто живо,
многољудно, што гњече моја стопала: нешто што боли моја тежина.
Можда ћу и за то бити крив. Изувам се да газим што нежније и што
мањом површином. Службеник ми се благонаклоно осмехује, ћути и
побада штап у лишај: лишај јечи. Пружам што је могуће дужи корак,
на врховима прстију, опрезно, да што мање лишаја и маховине
погазим, узалуд: под мојим нагажајима разлежу се јауци и чује се
претећа врева. Стојим на врховима прстију: под њима су крици још
болнији.
Службеник Museuma ме пажљиво мотри; проверава моју
храброст и спремност за ходање по крововима ружних грађевина,
или броји моје жртве, то што сам погазио. Можда ће мање жртава
бити ако трчим и што пре пређем ову стазу. Службеник се ни
погледом не супротставља мојој намери. Јурнем напред, под мојим
корацима разлежу се мукли јауци и стењање. Заустављам се пред
старом капијом у зиду; иза ње се ништа не чује. Спорим, храмајућим
ходом стиже службеник, говорећи:
То су тамнице. Изумевши њих човек се стварно и заувек одвојио
од свог репатог претка. Откако си ушао у Museum, газиш по њима.
Тамницама и њима. То јест, Онима. Нема разлога да се толико
чудиш. Историја се није стварала у храмовима и библиотекама, него
на бојиштима и у тамницама. А историју стварамо Ми, који живимо
да бисмо победили. Ми господари раса и шљама малих нација. Свет
може да има само једног господара. Други се истребљују и
утамањују. Знам да то звучи свирепо, али такав је закон од постанка.
Небо је црни шлем, зарђао, попљуван мувама, посран птицама;
сунце је ужарен нож, ако је то сунце. Под стопалима ми уздаси,
тресак разбијеног стакла, туп пад, звоњава, завијање сирена, пуцњи.
Службеник отвори капију тамнице: мрачан ходник, сав оронуо,
испуњен густим мрежама паучине. Моје неустезање пред мрежама
паучине службеник пропраћа климањем главе и пушта ме испред
себе. Али како уронисмо у паучину, пуну крупних паукова што беже
пред нама, како је, идући напред, растежемо и кидамо, тако она
болно јауче, стење, јечи. Застајем: зар и паучину и пауке боли мој
пролазак. Куда сам се упутио и шта то тражим. Прођем руком кроз
мрежу паучине: одјекује харфа јаука и удараца; заустављам руку:
тамом брује болови и претње, преклињања и бес.
То су гласови историје, продужи напред.
Не смем да га не послушам и продужујем разгрћући паучину,
јаукања и псовке, команде и ропце, растерујући пауке, који као да
људским гласовима говоре неке речи које не разумем. Дуго
пролазимо таквим ходницима и јазбинама с малим решеткастим
прозорима; као из вагона у вагон, идемо из тамнице у тамницу,
препуних гласова мучења, идемо, нигде краја овом возу историје, а
хроми службеник говори брзо и распевано:
Они су рђа човечанства. Они су тровали национални дух и нашу
крв. Они имају само нагон за разарањем. Они су подлост, немоћ и
прљавштина. Наша је света дужност да их уништимо.
Није ти то јасно. Не видиш то. А је л’ те страх овде, у тамницама,
хапсанама, иследничким канцеларијама кроз које пролазимо.
Загледа ми се у лице исувише љубопитљиво.
Није толико страшно да би ме било страх. А на јеку и јауке брзо
сам се навикао.
Службеник Museuma има дуг и присан осмех: Чујеш ли их. То је
почетак стварања новог света.
Да, мало ми смета та галама, мораш говорити гласније.
Желиш ли да ми кажеш да у прошлости не постоји ништа што
може да уплаши тебе, човека данашњице. Верујеш да је та чињеница
претпоставка сваком размишљању о будућности. Али човек не сме
допустити да страх, то најјаче оружје победе, зарђа и отупи. Страху
треба стално давати ново значење и нов облик. Нас се не тиче шта ће
други о нама мислити. Битна је само наша победа. То што чујеш,
није ти ни ново ни необично.
Јауци су ми познати из саобраћајних несрећа, из болница и
породилишта. Зато бих више волео да ми покажеш ваше оригиналне
експонате.
Ипак, више размишљај о томе што чујеш. Свеједно што су ово
само припремни простори, који су, иначе, као основно средство
наслеђени. Главна обележја наше, кажем наше а не твоје, прошлости
јесу: робовање идеји да је вечна казна највећа казна; и, друго,
тотална нерентабилност противникове смрти. Све до наше епохе
историјом је владало екстензивно и примитивно утамањивање. Чак
ни највећи хришћански визионар пакла није успео да задовољи
школске педагошке потребе.
Thутим. Не схватам где се налазим. Пролазимо поред бетонских
комора; од јаука и вике не чујем службеника, који с необичном
пажњом мотри моје кретање, израз лица, покрете руку кроз паучину.
Није те ни овде страх.
Није, кажем, иако ме брине крај овог почетка.
Он нагло скрену ходником и, у црном кишном мантилу, с
јахаћим бичем од коже нилског коња, изведе ме на поље ограђено
зидом и бодљикавом жицом, са осматрачницама за високу дивљач.
Стајемо пред низовима великих дрвених сандука, какве нигде
нисам видео.
Како ви зовете ове мастодонтске сандуке, питам.
Нису то никакви мастодонтски сандуци. То су, мој потомче,
логорске бараке, драгоцен, рационалан изум нашег неимарства. У
овом свету има милион двеста тридесет седам хиљада пет стотина
дванаест оваквих барака. Површина бараке износи двеста
квадратних метара, а запремина, дакле кубатура ваздуха, износи
четири стотине двадесет кубних метара. За једну бараку утрошено је
двадесет један нула тридесет пет кубика грубо резане грађе и
шеснаест килограма и двеста грама кламфи и ексера. Ако слабо
памтиш, запиши. Неискоришћеног кисеоника по једном кубном
метру једва да је било нула нула седам. Бараке су углавном загреване
Њиховом сопственом енергијом. Гледај ту монументалну
једноставност, ту савршену осмишљеност архитектонског облика.
Остале податке, свакако, сазнао си у школи.
О баракама ми не учимо у школи, помислим а не кажем,
забављен његовом црном косом што му звецка низ чело и дубоким,
шумним очима.
 Онда покажи мудрост, па ме слушај и запамти. Провиђење нас је
изабрало да светом заувек овладамо, њим по својим законима
управљамо, и максимално га искористимо за своје потребе. Тај се
циљ уз помоћ наше науке остваривао у три фазе јединственог
процеса: Припреми, Спасу и Оствареном преображају. Ево нас пред
блоком Припрема. Ту се доводе: Они што нису Ми, а супротстављају
нам се; Они што нису Ми, а покорни су; Они што нису Ми, без
обзира на то шта осећају. Хватају их војска, полиција и друге
одговарајуће организације; доводе се возовима, камионима, пешице.
Увек под условом да једва живи стигну, да сви живи не стигну. Међу
овим зидовима, одакле може да се види само небо, што се, на
жалост, технички није могло да спречи, изврши се научна
класификација: Способни се терају на рад, и чим нису максимално
рентабилни приводе се Спасу. Најздравији и најснажнији одвајају се
за научне експерименте. Најлепши за кратка уживања и инспирацију
елити. А вођи побуна, бунтовници, сви који траже слободу, правду,
једнакост и слично, одмах се упућују у Блок Спаса. Тебе, изгледа, не
узбуђују ове чињенице. Зашто, човече.
Зато што казујеш то што се догодило. А све што се догодило, на
жалост, нема застрашујуће моћи.
Службеник Museuma дуго ме и збуњено гледа, па шапну претеће:
Онда, хајде за мном. И не заборављај упутство које сам ти дао на
улазу у Museum.
Улазим у густ талас јаука; запињем, једва корачам, тетурам се,
стајем: псовке и команде заносе ме, можда бих се срушио да ме
женска вриска не гурну напред; опет се спотичем, вероватно о глад,
газим до појаса, чини ми се кроз глад, а још нисмо стигли до првих
експоната, барака. Некакав нарочити бол гушћи је од растопљеног
асфалта: морам да застанем.
То је зграда команде логора. Погледај: Иду у Управу да потказују
један другога. Видиш ли, и после три века то упорно чине.
Уза зид, крајевима степеница, око врата и прозора, густи редови
мушкараца и жена, који нису већи од мајских буба или великих
поткорњака; ти људићи вуку се четвороношке, стално окрећу
главице, зверају, шуњају се, застајкују, онда хитро гамижу ка
вратима и прозорима Управе, а службеник млатара рукама, лице му
је шарено од беса.
То су махом џентлмени с дипломама. Они немају никаквог
карактера, никакве воље, ни једне вредности, ни једне светиње.
Потказује суграђанин суграђанина, брат брата, пријатељ пријатеља,
син оца, сестра сестру, само да би неки дан, неки сат дуже трајали, да
би добили комад хлеба, пошли на лакши посао, или, просто, да се
удварају и улагују Управи. Многи да се освете. Или да буду само
виђени. Неки да не буду надживљени. Каква мизерија, какво ђубре.
Thутим равнодушна израза, што канда забрињава службеника
Museuma. Полазим за њим, једва ходам кроз шикару муке, одбијам
његову руку, коју прати усиљен осмех; осмех му се лако гаси. Нећу
његову подршку, али стајем код првих барака, гледам: с кровова, с
рагастова, из прозорских окана куљају бубе људи, гомилају се у
вратима, претурају се, обарају, јуре и постројавају се поред барака;
ногавице мојих панталона лепршају од њихове задиханости,
стењања, сувог плача: никако не успевају да се построје. Има их у
слојевима и гомилицама местимично мени до колена, па никако не
могу да се сврстају у било какав строј или поредак; бубе мушкарци и
бубе жене се међусобно туку, једно друго избацује из врсте, поново
се образују; врста је вишередна и вијугава, стално се растура и
образује; очајничка је та њихова борба за место у врсти. Очигледно,
они се сада боре за некакав свој опстанак. Иначе, зашто би се тако
страховито тукли и кидали, тако панично пискали, цикали и дахтали,
да ми се од тих, ваљда неколико стотина хиљада гласића, пешеви
капута затежу као да сам пред авионском елисом.
Службеник Museuma посматра час мене, час панику буба људи
мећу баракама:
Ето, то су Они у првој фази. Ми смо им омогућили да сазнају шта
су и због чега се постоји на овоме свету.
Шта је утицало да се овако дегенеришу. Изгледа да ипак имају
све органе, само су им се смањили за сто, двеста пута. Подсећају на
умањене патуљке.
 Такви су због тога што су за живе изгубили значај. А како вас
потомке више уопште не интересују темељи на којима постојите,
Они ће се и даље смањивати, и до двадесет петог века, биће величине
мрава, или можда само лупом видљиви. Као бацили. Уосталом, Они
и немају имена и презимена. Свако има свој број. Само је штета што
бројеви имају уобичајена својства, те тако, на жалост, огромна
количина њих носи и вишецифрене бројеве. Наша администрација
није стигла да научно реши тај проблем. Покушавано је да им се
минимални идентитет обезбеди бојама, али, сем за неке основне
категорије, боје нису могле шире да се примене.
Ипак не разумем зашто им је толико стало да образују строј, и да
стоје мирно у поретку давнашњих војски.
Па то је њихова једина могућност да буду виђени.
И само зато се овако туку и гомилају.
Да. Да буду виђени и запамћени. А зар је на овоме свету та
могућност за тебе од малог значаја.
Бубе људи с наше десне стране јурнуше ка левим баракама, не би
ли некако били у првој врсти и челни; настаде хаос, као у погаженом
мравињаку. Да их постројим, то је немогуће. И чему.
Кажи ми шта сада осећаш, уноси ми се у лице службеник.
А зашто ти као службеник Museuma мало не средиш ове
непостојнике, односно своје експонате.
А је л’ ти их жао. Кажи слободно, ти тражиш истину.
Не видим то што желим да видим.
Службенику Museuma треба доста времена да се поврати од
некаквог запрепашћења. А бубе људи с леве стране јурнуше сада ка
десним баракама, где је простор слободан, где врста може да се
образује. Мало ми је неугодан ветар њихове кврке и цике, али тај
осећај желим да скријем од службеника Museuma, који ме изазива
тврдњом како су Они толико примитивни, неспособни и уплашени,
да ни после два века проведена овде нису у стању да успоставе ни
најпростији поредак. Полазимо напред; таласи буба људи се
пресипају час на једну, час на другу страну, узалудно покушавајући
да се престроје, да заузму место са којег би били виђени. Службеник
Museuma пуца бичем, гази их, као случајно и равнодушно, онда се
окреће да види израз мог лица; постаје ми јасно: он жели да ме
застраши и тако сазна моја осећања. Намерно гази у слојеве, у
гомилице буба људи, рита их, вуче ноге разгрћући их да прођем.
Буљуци, племена, можда читави народи буба људи јуре, ломе се,
гуше се око некаквог земљастог облутка.
Какав је оно предмет око ког се онако избезумљено гушају и рву.
То је хлеб. Један обичан хлеб Великог века.
Ако сте их већ затворили међу зидове и у ове сандуке, зашто им
бар довољно хлеба нисте дали.
На земљи нема, нити ће икада бити довољно хлеба за све. Хлеба
мора бити само за Нас.
То је тешка заблуда егоистичких епоха.
Он се понаша као да ме није чуо, рита гомилице буба људи, па ме
пита:
А шта мислиш о њима.
Чини ми се да су неуништиви.
Зар ти није јасно да Они свој зид никада неће прећи.
Свеједно. Постоје. Постоје овде. Негде постоје. То је битно.
Али не с Нама, човече. Не с Нама.
У вама су. Зато сте их и оградили оволиким зидом.
Службеник не крије незадовољство мојим понашањем и речима.
Једва се пробијам кроз јауке, већ су ми до грла; могу се угушити ако
идем даље овако, ронећи кроз некадашњу патњу, кроз те чудне
болове, кроз те густе, нејасне чежње. Да сачувам равнотежу и
останем на ногама, морам и сам да газим бубе људе који непрекидно
куљају из барака, падају с кровова, гомилају се пред нама; од њихове
непријатне писке не чујем како пуцкетају под мојим стопалима.
Гледам сулуду панику и чујем зрикавске молбе и јаукања око
неке радње: редови људи буба полегали потрбушке док их други људи
туку некаквим штапићима; остали посматрају, па се злурадо смеју.
 Туку се због недисциплине, због непоштовања кућног и логорског
реда. И после три века они се још туку. Тући ће се и кад буду
микроби.
Али зашто се међусобно туку.
Зато што ми немамо времена да их гучемо. Нема на земљи
толико људи да изврше заслужене казне. А уз то, све прљаве и
напорне послове треба Они да раде.
А шта ће бити кад бараке иструле, кад време растури зид, разнесу
га ветар и киша, а бодљикаву жицу поједе рђа, шта ће онда бити с
Њима, односно Museumom.
Онда ћете ви потомци најзад доћи памети и схватити у каквој сте
страховитој опасности, па ћете своје градове морати да прогласите
логорима и тамницама за ваше Оне. Такав је закон постојања.
Ту његову претњу дочекујем смехом, од чега он дуго не може да
се прибере; принуђен је да се хвата за бараке, које се руше чим их
додирне, засипајући ме људићима. Шакама их скидам са себе.
Службеник шапуће:
Је л’ те бар мало страх. Признај.
Није ме нимало страх, само ми је мало неугодно што ми падају за
врат. А и доста ми је овог ходања. Ја не подносим велике музеје.
Жалим, али тај напор сада не можеш да избегнеш. Видећеш
милионе и милионе, да би бар нешто као прави човек доживео и
запамтио.
Ваш свет је постављен на потпуно погрешну основу. Јер, бројеви
не узбуђују. Милиони не застрашују. То нису човекове мере и
пропорције. Вечне патње престају да буду патње. На велике муке
најбрже се свикнемо.
Разуме се. О, колико се радујем што схваташ природу патње.
Тешка заблуда вашег Великог века је то велико, далеко, много,
брзо, све. Да сте само једног човека затворили међу оволике зидове,
можда бих се уплашио и осетио страву вашег света. Овако, вас и
ваше дело поништила је ваша грандоманија.
Чини ми се да сам га ућуткао овом хитро смишљеном
примедбом, али службеник ме хвата за прса и дахће:
Човече, на овом свету много је Оних. Много је тога што нисмо
Ми.
То не треба признати.
Неразумно је жмурети пред толиком опасношћу, појми.
Не, то је просто разборито и храбро.
А шта бисмо Ми с нашом мржњом, нашом снагом, нашим циљем.
Уместо свега тога имали бисте нешто значајније.
А да ли би то било корисно за Нас, питам те.
Не дрмусај ме и промени израз и тон. Ти си овде ваљда зато да ја
тебе питам. А што се користи тиче, користи по свему није било ни од
једног Museuma.
Гурнем га напред. Оглувећу од јеке и хука њихове патње: стварно,
зашто сам овде. У недоумици, више не пазим да што мање газим
људе бубе; једва чупам ноге из блата Њиховог очаја, који ме ни на
шта не подстиче. Можда је службеник сам измислио закон Museuma,
по коме посетилац не сме да их пита шта су Они. Да нисам био у
Билетарници вероватно се не бих обазирао на закон Museuma, на
претње службеника, па бих питао Њих шта ће бити с њима. Уз пуцње
корбача, пењемо се у висине: степенице су нам бараке, поређани
трули сандуци јаука, амбалажа патње и беде, историја сложена
степенасто над амбисом без дна; потоци буба људи јуре к мени:
смрвиће ме, разнеће ме, појешће ме. Шта треба да учиним, шта да
кажем. Не умем ни да молим, ни да претим. Још неколико корака,
још неколико степеника, па ћу ударити главом о рефлектор, о
микрофон, о неку неразумљиву реч, о месец, разбићу чело о ту
светлу изровану каменчину. Можда је најбоље да нешто признам
службенику Museuma.
Колико се сећам, овим се степеницама стизало до слободе.
У такве будалаштине само су Они могли да верују. Ни сада те
није страх.
Морам да ти признам: време је угасило ваш страх. Односно, он је
сам себе поништио.
 У Билетарници ниси тако мислио.
Тамо сам се стидео, а ти ниси разликовао стид од страха.
То не може бити. Осећање страха, разноврсност страха, вечност и
видови његовог испољавања, у томе је човекова најизузетнија моћ.
Благодарећи страху и тој неограниченој моћи, том дару, човек је
постао проналазач, пророк, војсковођа, градитељ, уметник. Из страха
се родила и човекова машта. Да није страха, свет би се у хаосу
уништио.
О утисцима ћемо на крају, а сада хајдемо даље.
Једва стишавам његов занос. Пред нама је опет зид и капија с
натписом: Сваком своје. Ако одмах не прођемо кроз ту капију, мене
ће затрпати бујице буба људи, оглувећу од њихове цике и кврке.
Службеник се измакао и посматра ме узбуђено и ликујући. Слутим
му осећања и намере, па без отпора пуштам да ме бубе људи
затрпавају; већ су ми и преко рамена. Службеник се смешка и прети
главом:
Ни сада те није страх.
Признајем: није. Само ако почну да ми трче по лицу и носу, нећу
одолети да их нешто не припитам.
Поново те упозоравам на закон Museuma и декларацију коју си
потписао.
Службеник прошкргута прекор или проклетство и отвори капију с
натписом.

НАЧЕЛА

Без већег напора израњам из бујице буба људи, прелазим границу

која одваја оштру, стрму тишину у коју ступам, бубе људи остају иза
границе, потпуно чист улазим у страховит смрад ничим омеђен, у
којем је низ зграда с кратким димњацима. Такве грађевине нисам
видео ни у најстаријим градовима, а нема их ни у енциклопедији
архитектуре, ни у причама које сам читао у детињству. И „Сваком
своје“ први пут чујем. Добро је што постоји службеник, с цветом беле
раде на црној капи, који говори у помамном заносу:
Најпре ћу ти поверити један општи податак о рентабилитету
Спаса, који све до нас историја није познавала. Наиме, ово је једини
век, једина култура и цивилизација, једина економика и политика на
Планети, једина нација која није пристала да Они само нестану. Ми
се нисмо задовољили само смрћу Оних. Наука нам је донела
сазнање: свачија смрт може бити и привредно рентабилна. Ни један
бедник није без ичега; ни један старац није без костију; ни једна жена
није без прамена косе; ни једна беба није без шаке пепела. Ми смо
знали и умели да и њихову смрт учинимо економски корисном. У
условима наше технологије, људско тело представља сировину с врло
широким могућностима употребе и прераде. Хоћеш ли да ти
израчунам колико је богатство створено у Спасу.
Не треба. Хајдемо даље. Спас је, изгледа, досадан. Досади ни ваш
рентабилни век није одолео. Реци ми, шта значи то: Сваком своје.
Рећи ћу ти, потомче, рећи ћу ти. Већ ме очај обузео, али ти ми
ипак будиш наду: радознао си, ипак си човек. Јер, као што се види по
посетама Museumu, ваша радозналост је у вама скоро сасвим
изумрла. То је највећа несрећа твог доба и будућности људске.
Томе је много допринела и прошлост. Немојте нам то замерати.
То вам није оправдање. Радозналост је највећа храброст,
бескрајно разноврсна храброст. Том храброшћу створено је све. И
овај Спас. А Сваком своје значи: право и слобода наде. Стварност
наде.
Ваљда желиш да кажеш: Ту оставите сваку наду.
Не, никако. У том безнађу и безизлазу, који су суштина Пакла,
показује се скоро сва кратковидост Дантеова. Ако се страх не скрива,
ако није тајна, ако је сам, ако се зна где је, људи се на њега навикну,
прилагоде му се, стекну моћ одбране. Хришћански пакао изгубио је
животни значај и ефикасност зато што му је познат исход. Коначан
је у свему; безизлазан је, а јаван као позориште. У томе су неки
битни узроци пораза и опадања хришћанске вере, према томе и
страха људског. Јер у принципу, човек не може и неће да поверује у
коначно и да се приклони коначном, без обзира на то шта је оно. А
размисли мало о нашем начелу Сваком своје. Како је то дубока,
богата, бескрајно сложена и тајанствена идеја. Не застрашује. Буди
наду, обећава правду и правичност, изазива радозналост, гони на
самоанализу и размишљања.
Треба бити велики грешник па поверовати да је нада могућност
вашег Спаса.
Али треба имати сасвим мало искуства, да би се знало како се
само мржњом и снагом у историји никад није победило. Побеђивало
се онда кад је постојала нада. И што је нада била већа, то је и победа
бивала већа.
Желиш да ме убедиш да Они овде могу да имају наду, односно да
су је имали.
Овде не постоји — могу и не могу. Овде морају да имају наду.
Можда једном и једни.
Увек и сви. Размисли мало.
Тај ваш мото Сваком своје формула је и израз једне мизерне
епохе. У свету данас влада начело Сваком све. Шта се догодило,
зашто си побледео. Од чега ти је позлило. Седи и одмори се. Али овде
немаш на шта ни да седнеш.
Хоћу да га придржим; он ме одгурну; жмури неколико тренутака,
а онда се усиљено осмехује:
Још увек верујем у тебе. Ипак ти личиш на човека.
Тобоже разгледам Спас, гуши ме смрад, а кријем забринутост: у
чему је та његова вера у мене; зашто ми он верује тврдећи да ипак
личим на човека. Оваква његова заинтересованост свакако није
службеничка; ко зна шта ме очекује у тој фази Остварен преображај;
можда службеник очекује и жели мој преображај. У шта то треба да
се преобразим. Да бих се преобразио у нешто, неопходно је, по
свему, да осећам страх; а ако се не преобразим, шта ће бити са
мном. Гледам га, коракнувши према њему: осмехује ми се молећиво,
болно, као да сам му спасилац.
А које начело влада у том Оствареном преображају.
Није ти сасвим изумро страх. О, каква је то срећа. А тако си ме
забринуо и уплашио. И престани с пркосом и инатом. То је својство
наивних и робова. Иначе, несрећа је неизбежна.
Дигнем поглед, посматрам висине: запахну ме тежак нафтни
смрад сунца. На шта ли смрде звезде и месец. По такозваном или
бившем, односно Њиховом небу — рупе и кратери од бомби базде на
пепео тек угашених ватара. А шта се осећа кад под овим смрадним
небом наступи помрчина. Помрчина је право котилиште смрада. У
томе је, дакле ствар, односно Спас. Ово откриће нећу ни у
Билетарници признати службенику. Али у помрчини, овај необични
службеник може ме гурнути у безизлаз или магацин смрада. Нову
идеју морам по сваку цену да сакријем.
Ако ти је сада мало лакше, хајдемо даље. Мене Спас, тако рећи,
не интересује. Покажи ми најзанимљивији призор, па да ступимо у
тај Остварени преображај. Зашто се љутиш, зашто опет дрхтиш.
Зато што си потомак Оних. Један будући и садашњи Он. Можда
си и вечни Он.
Устукнем пред тим очима које, рекао бих, смрде на суву јарчеву
балегу. Шта ли ме још очекује кад о мени све знају. Како и чиме да
га преварим. Само својим страхом.
О, добро је. Опет ми личиш на човека. Сад пођи за мном. Већ сам
ти рекао да у другу фазу, у Спас, ступају Они који више не могу
ништа да раде, Они после извршених научних експеримената, Они
најлепши кад им се истроше чари, и, наравно, бунтовници и сви који
траже слободу, правду, истину и слично.
Ходамо све гушћом усмрђевином ка некаквој старој грађевини с
кратким димњаком, обраслој шибљем и расцветалим пузавицама.
Обрадујем се што ћу удисати пријатан мирис ружа, па журим к њима
и непажљиво слушам службеникова психолошка разглабања, док
Они у четвороредној колони иду ка свом Спасу, према којем, ваљда,
и ми идемо. Стајемо пред грађевином, занос службеника расте:
Ово је најзначајнија грађевина Великог века. Ништа толико
функционално а јефтино није саграђено у свету. Гледај тај
градитељски подвиг. Прво, нема темеља; бетонска плоча, на њој
одмах зидови од једне цигле, два степеника, проста чамова врата, без
таванице. Унутрашњи простор чини бетонска јама за Оне, собица за
администрацију и чесма за прање руку. Признајем, сувишне су
собица за администрацију и чесма за прање руку. Али, шта се може:
администрација и хигијена биле су опсесије наше цивилизације, па
смо се и ми приклонили обичајима времена. Но, и поред тога, ја
тврдим: ни једна епоха и ни једна цивилизација није успела да
сагради грађевину са ефикаснијом функцијом. То што гледаш је
прототип архитектуре Светог града чисте крви.
Наравно, на принципима овог објекта грађени су други, велики,
технички савршенији. Ено га већи. Саграђен је када овај својим
капацитетом није могао да испуни наш план.
Окрећем се, видим: дугачка ниска зграда с два здепаста димњака
и два вентилатора. Ваљда је занимљивији онај модернији тип Спаса,
мислим и желим да што пре побегнем од суморног смрада ружа
пузавица и украсног шибља.
Не. Најпре морамо погледати ово ремек-дело.
Службеник је усхићен мојим шмркањем; улази пун важности,
полазим за њим; опколи ме рој пчела, запахну ме густ задах тек
угашеног креча; остајем у вратима, у улазу огромне пусте кошнице;
он ме гледа доброћудно. Нећу стрести пчеле са себе, макар ме
оглодале до костију, макар ми и у утроби саће сачиниле; нећу да се
закашљем од кречовине; гледам: уместо саћа широка и ниска пећ, с
димњаком који пробија кров; с греде што држи кровну конструкцију
виси примитиван рефлектор, посут пчелама.
Замисли, потомче: у овом објекту, величине десет пута осам,
висине три и педесет, дакле у простору од двеста осамдесет кубних
метара, Ми смо за само неколико месеци успели савршено да
спалимо читав један велеград. Огромне градове преобразили смо у
дим, у прапочетак.
Не разумем. Смрди ми на папке, на ужегао лој, на изнутрицу.
Кад кажем спалили смо град, онда кажем да смо спалили толики
број Оних колико их насељава један велеград. Наравно, спалили смо
ми десетине градова. Толико смо спалили. Оних, кажем. И добили
смо првокласан пепео, који смо делимично продавали породицама
Оних, а остало смо искористили у пољопривреди и шумарству, што
ћеш касније видети. Теби то изгледа свирепо.
Thутим, рећи ћу му на крају.
Ниједног тренутка не смеш да заборавиш: ми смо једини људи на
свету који имају пристојно држање према животињама. А то о нама
много говори.
Скидам пчелу са обрве: Па то су Они, људићи. Стресам рој са
себе, устукнем у расцветало шибље: бронза и туч зазвонише и
зајечаше око мене, сумпор јаче засмрде, пчеле људићи у ројевима
полетеше увис, али опет попадаше по цветовима тучаних пузавица и
бронзаног шибља.
Ето, то су Њихови визионари и творци идеја. Можда желиш да ме
питаш: кад већ имају крилца, зашто не одлете, зашто беру сумпорни
полен с тучаног цвећа.
Води ме у велику кошницу, ону вашу страћару.
То није страћара, и изражавај се пристојно. То је велики свети
крематоријум. Под његов кров стала је читава једна епоха. Под њим
је створено више страха но у свим храмовима и катедралама
хришћанског света.
Полазим одлучно и зато што сам приметио да ми пчеле људи с
тучаног цвећа темпераментно аплаудирају. Службеник Museuma
шапће ми за врат:
Кајаћеш се, али ће бити касно. Биће касно, знај. Касно.
Уместо што ме плашиш, боље да ми испричаш како сте с
бунтовницима и револуционарима остварили Сваком своје.
А зашто се потомак најпре за бунтовнике интересује.
Ко зна шта се све догодило док сам смислио одговор који би га
највише обмануо:
Зато што они, претпостављам, миришу на ветар.
Они нису висина, они су шљака пораза. Показаћу ти судбину тих
што су рушили створено и неразумним нагрђивали будуће.
Силазимо у бетонски подрум са уским отвором под самом
таваницом: сноп рефлекторске светлости обасјава неколико великих
зарђалих кука на ланцима који висе с таванице. По њима се суљају
бубе људићи, висе, хватају се за беочуге као гимнастичари, њишу се,
витлају, изводе циркуски салто мортале, у лету хватају један другог
за ручице и ножице, по шиљцима кука дубе на главицама; испод њих,
на поду, мермерна стена крви, чији ми је мирис потпуно непознат,
иако је врло јак.
Ту смо их вешали да слушају капање крви. Наравно, свако своје.
Али треба признати: Само су фанатици способни за велику самоћу.
Као што видиш, ми нисмо хтели да им ускратимо судбину њиховог
Бога. Оног издајника и лопова Прометеја. Гледај их. Ни после три
века не престају да се баве смртоносним скоковима и циркуском
гимнастиком.
Запажам да су бунтовници и револуционари равнодушни према
нашем присуству. До сада једино Они. Потпуно су предани својој
игри. А њихов мирис је заиста необичан, премда ни мало не подсећа
на ветар.
Службеник у мантији бесно удара крстом о куке и виче:
Туците свакога кога можете. Закољите и пробуразите, тајно или
јавно, и утувите већ једном да ништа није отровније, штетније и
ђаволскије од бунтовника.
Они не падају са својих кука; хитро се пужу уз ланце ка бетонској
таваници. Службеник из све снаге удара крстом по ланцима и
кукама, али се тресак гвожђа не чује. Бунтовници један за другим
скачу као да ће се стрмоглавити у своју скамењену крв, но у
последњем трену хватају се за зањихане ланце и куке.
Зар им се не дивиш, је ли.
Не. Жалим, али не могу.
Кренусмо да се успињемо новим љутим смрадом. Смислих
питање:
Шта је овде припадало храбрима и морално јакима. Етичарима и
стоицима, на пример.
Он се прену, загледа ме сумњичаво; понављам му питање. Тек
касније са олакшањем уздахну и погледа ме захвално. Закључујем по
много чему: надасве му је стало да ме уплаши. Нисам спреман на
такав уступак. Није да нећу; не могу. Јер не узбуђује ме то што ми
говори, не застрашује оно што ми показује.
Храбре, етичаре и стоике, као и све друге који усправно држе
главу и, како се каже, не савијају шију ни пред чим, користили смо
приликом вежбања у гађању из пиштоља.
Објасни ми.
То је просто. Постављали смо их уз онај храст, а официри су по
правилима ратне обуке узимали одстојање и гађали их у чело, очи,
корен носа. Међутим, могу ти рећи: један је на хиљаду који пред
револверском цеви успева да усправно одржи главу.
Ипак, реци ми неко име.
Могу ти рећи само неколико бројева.
Онда ми је тешко да ти верујем.
Док он за мојим леђима ломи прсте, кришом се мало чудим:
храст базди на шалитру и има стабло обима великог облакодера;
крошња захвата читаво небо, облаци се ухватили за гранчице и држе
се за њих, из пупољака севају муње, са извесних грана пљушти киша,
а само под неким ступовима модри се ведрина. Земља је, по свему,
остала без неба.
Храбри, поштени, поносни, само су добро шумско гнојиво.
Видиш ли колики је храст.
Храст је просто смешан, мада се не може рећи да му је смрад
обичан. Сада ми покажи шта је са уметницима, песницима,
музичарима. И немој да гајиш илузије да сам капитулирао у
Билетарници и да ћеш ме збунити фразама и афективним
понашањем. Иначе ћу, без обзира на последице, погазити закон и
правило понашања у Museumu и њих питати ко су и шта је шта овде.
Боље је да се смириш и да ме тако убилачки не гледаш.
Збунио сам га. Шапуће:
Кажи ми искрено: Зашто те ништа не узбуђује, зашто те ни од
чега није страх.
 Његов жалостан глас и сузне очи подстичу ми снагу; можда се
овде само силом може сазнати истина. Одлучујем се на
безобзирност:
Питао сам те шта је са уметницима. Журим.
Њихове уметнике, славне спортисте и љубавнике, све оне што су
се срцем славили, давали смо псима специјалистима за срце. Ено, у
оној ливадици пуштали смо псе на те са славним срцем. И наши пси
појели би им срца. У два залогаја.
То ми је сасвим јасно. Идемо даље. Хоћу у тај ваш велики свети
крематоријум.
Кајаћеш се што журиш, човече.
Немам због чега, и то није твоја брига.
Биће касно кад схватиш чија је то брига. Ево, овом стазом, колоне
Оних који служе слободи, и сви који више нису способни за рад, и
Они од којих су корисне још само неорганске материје, и Они
прљаве крви, улазили су у ове бетонске коморе. Ми смо им говорили
да иду у купатила. Из победничке самилости делили смо им наду.
Имали смо моћ да им дарујемо наду.
Провирујем у бетонске коморе величине метар са метар: бубе
људи се тискају у решеткастим отворима; одбија ме њихово кијање и
кркљање. Идемо дугим, бетонским ходником, који неиздржљиво
смрди на лизол, спотичем се о речи службеника Museuma.
У овим коморама доживи се апсолутна самоћа. Памћење се сјури
на дно сећања, до зрнца свести, до свог праха. То јединствено
разгоревање самосазнавања, та апсолутна спознаја себе, оствари се у
неколико тренутака, у неколико секунди, када се уместо топле воде
из туша, над главом појави беличасти облачић цијанкаличне паре.
Ми смо имали мудрост и смелост да искористимо искуства цркве:
бесмисао покајања и лаж исповести. Ти источњачки изуми израз су
наивне прапсихологије. Њене преваре давно су пропале. Уосталом,
Они нису ни способни да буду искрени.
Јесу ли ове примитивне пећи најзначајније што желиш да ми
покажеш.
 Пре свега, ове пећи нису примитивне. Ове пећи су основе Спаса.
Њихов је капацитет огроман. За неколико година спалили смо један
бројан народ. Хоћу да кажем: милионе Оних. Из четрдесет шест
језичких простора и нација. Ту је сагорело ђубре свих двадесет
векова историје. Саопштићу ти само неколико података о
рентабилитету наше ватре.
Заборављам да га слушам, гледам: бубе људи се у гомилицама
сурвавају с пећи, куљају из ватришта што базди на изгореле нокте и
косу, и у једном несхватљивом кркљанцу ломе се око сребрног венца:
свако од њих хоће да буде на лажном ловоровом листу; рву се, туку,
черече, сребрних листова је мало да би се бар колико-толико
задовољиле Њихове историјске сујете и амбиције. Призор Њихове
таштине и борбе за значај видим и на изложбеним графиконима
рентабилитета Њиховог уништења, на графиконима националних,
верских и идеолошких припадности, где се гужвају и ломе, не би ли
бар ручицом дохватили обојену линију. На скупним фотографијама,
које стоје у витринама, бубе људи блену у своје избледеле очи,
милују своје обрве, чешљају кратку косу. На другој фотографији
десетак њих узалудно покушава да са скупне фотографије изгребе
неког кога због нечег не воле, ко им се толико замерио да ни после
три века не заборављају његове увреде и зла. Највећу
самозаљубљеност опажам на списковима што их је сачинила,
вероватно, администрација Museuma: бубе људи гурају се и туку да
узјашу своје име и презиме, онда љубе слово по слово свога имена и
презимена, редом, онако како се пише; неки врло дуго грле име оца,
неки тек реда ради прогазе очево име. Многи су обузети датумом
рођења па покушавају да избришу годину рођења; неки се муче да му
допишу по неколико бројева.
Трошкови спаљивања износили су две тачке по броју. Тврдим да
је то ипак најјевтинији спас у историји. Да ли у то верујеш.
Свеједно је да ли ти верујем, јер ми та цена ништа не каже. Ја сам
ти већ рекао да бројеви у мени не рађају страх.
Или подло скриваш страх неубедљивим изговорима.
Којешта. У вашем Museumu постоје многи експонати који
изазивају чак и смех. Уосталом, о утисцима ћемо разговарати после
Оствареног преображаја. Прибери се, одмори се мало.
Службеник као да губи свест, придржавам га да не падне. Морам
да будем опрезнији и да пазим шта говорим; могао бих га убити
својом искреношћу, ако га већ није убио Њихов смрад.
Дајем часну реч да ћу ти на крају искрено саопштити своја
осећања.
О, има наде, још има наде. Можда човек још није изгубљен.
Шапуће, брише длановима зној. Замислих се: ако ме није страх,
зашто сам онда у Museumu. Јер, чим сам ушао у Билетарницу,
заборавио сам свој циљ. Ако сам већ ту, зашто само слушам
објашњења, зашто се покоравам закону прошлости. Зар сам пристао
на службеникову истину, уместо да сам сазнајем шта је шта и ко је
ко. Ове бубе људи, то јест Они имају своју истину, свеједно што не
постоји историја заблуда.
Истина је оно што ја говорим. Друге истине нема. И немој се
поигравати судбином, не шали се да се сагињеш и дошаптаваш с
Њима. Јер ће ти се догодити зло какво се никада ни човеку ни Њима
није догодило.
Јурнем напред кроз салу увеличаних црно-белих фотографија, с
којих ми се засмејаше људи у униформама, са одликовањима,
поздрављајући ме дигнутом руком, са свих зидова, с подова и
таваница те изложбе којом трчим гоњен смехом и измахивањем руку
с трибина; трчим даље кроз изложбу смеха, кроз клисуру смеха, кроз
историју смеха, кроз науку смеха, кроз уметност смеха, ужасно
уплашен тим смехом, збуњен и још више уплашен тим страхом, онда
последњом снагом јурнем још брже кроз смрад смеха, у смех који
пљушти, кркља, бљује по мени, преливају ме таласи, потоци,
водопади смеха, утапам се у сало крештаво-баритонског смеха, а из
гласноговорника службеник виче:
Браво, од смеха те страх, браво.
Чини ми се да могу да се провучем између војске у маршу и
трибине на којој стоје ти што се смеју с подигнутом руком, али ме
стиже војска која маршира високим корацима: гледам поткове
њихових црних изгланцаних чизама, смрскаће ме смрад коже и
масти.
Напред, човече, прети гласноговорник више трибине.
Зажмурим да ми потковице чизама не упадају у очи, јурнем на
трибину, стајем, јер не знам куда ћу; један у смешној униформи, с
кратким брчићима и осмехнут, звизну ми шамар, једва се задржавам
на ногама; огроман и засмејан дебељко распали ме маршалском
палицом по леђима; онда ме сви остали насмејани с трибине почињу
да ритају и ја се ваљам по овацијама и претурам по трулим
аплаузима улица пуних укисељеног народа, уз музику, по ритму
аплауза и скандирања имена која никад нисам чуо; свест ми се
замрачује, бука се нагло утишава и, немам појма када — свану нагло:

РАД

Где смо. Шта Рад ослобађа, од чега Рад ослобађа.

Ево нас пред оствареним преображајем. Најпре признај чега си се
толико уплашио.
Службеник Museuma уноси ми се у лице и загледа се у мене тако
значајно као да треба да донесе последњу одлуку.
Од смеха. И од одушевљења. То је најзначајније што сам доживео,
што сам видео у вашем Museumu.
Смех и одушевљење.
Да. Смех и ваше одушевљење.
Једино те је то уплашило.
Само то. А непријатан је н смрад.
Зар те ништа друго није уплашило. Подсећам те на твој потпис у
Билетарници. Подсећам те на твоје фотографије. И на оне пред
којима си зажмурео. И на тајне речи и мисли.
Рекао сам ти: смех и одушевљење. Уосталом, ми смо се
договорили да ћемо о утисцима на крају разговарати. Не бој се,
записаћу их у спомен књизи Museuma.
 Службеник пребледе и занеме. Његово очајање је толико искрено
и дубоко, да се не усуђујем да га тешим; то је сада оронуо и
смалаксао старац. Thутим и размишљам о Раду који ослобађа. Од чега
ослобађа. Ваљда не само од смрада. Не могу да одгонетнем ту
загонетку; захвалан сам му што опет проговори:
Ако те још нешто интересује, питај.
Колико се сећам, ти си рекао да постоје два облика преображаја.
Од чега Рад ослобађа.
Од себе. А за корисне ствари. Као што су, на пример: сапун,
материјал за одећу, украсни предмети, разни сувенири, минерална
ђубрива. Ево нас у изложбеној дворани. Гледај и питај шта желиш.
Чије је оно брдо наочара.
То су углавном лаковерни, невини, нечији припадници.
Гледам: бубе људи се пентрају по брду наочара, провлаче се кроз
разбијене оквире, виркају кроз стакла, траже се у њима, хоће да
подигну оквире, гурају се, очигледно, вид им је изузетно слаб или
ништа не виде.
А шта је онај брег косе.
Ту индивидуалисти и слободоумни траже своје длаке.
Је л’ вам оно планина ципела и обуће.
То лојални грађани и патриоти траже своју другу ципелу. Као што
се зна, Они никада немају обе ципеле истог броја.
Чему служи ова витрина са златним зубима.
Ту се чувају зуби свих Оних који верују у прогрес човечанства.
А она витрина с накитом.
То је доказ да су доброчинитељи вешти подлаци.
Прилазим и загледам: зарђали, плехани крстић ухватиле четири
бубе жене и витлају се у круг, цимају, никако, ни после три века не
могу једна другој да га отму; на ђинђуву, као на бачву, ослонила се
буба женица и плаче; њих неколико гланцају наруквицу; сагињем се
да видим чиме то раде, али ме службеник ухвати за раме и поведе
даље. Брзо пролазимо поред табле с цртежима, сличицама,
графикама.
Шта је записано у оним свешчицама и на оним трулим
папирићима.
У свим књигама пише оно што нисте.
Шта су згрешили они што онако забринуто седе на длакама
четкица за зубе.
То су обични лицемери.
А каква је сврха оних играчака и луткица.
Да се не заборави да је човек свемоћан и да ће потомци личити на
њега.
А шта ће вам стовариште вештачких вилица.
То су аргументи песимиста.
Приметно нерасположење службеника Museuma ограничава ми
радозналост па окрећем главу од ружних, ситних шаховских фигура
и свакојаких везених крпчића, али застајем пред витрином пуном
кожа, кожица и галантеријских производа, о које се дивљачки
отимају бубе људи; службеник, мотрећи ме уцвељено, промрмља:
Ти који се отимају о своје коже, то су оптимисти.
Овде ме више ништа не интересује. Води ме у други део
Преображаја.
Не. Прво ћеш да видиш неколико призора праве, велике историје.
То је највеће што је дао Велики век. Видећеш богове којих није
достојан свет. Ако и то не будеш разумео, време је истекло у ништа.
Мумла забринуто и дрхтаво, приводи ме некаквој бетонској јами
на чијем улазу театрално стоје три бронзана војника са оружјем на
готовс. Разгледам ту реалистичку скулптуру покушавајући да
одгонетнем којој армији припадају ови размахани војници, а
службеник говори промукло и гневно:
То су победници. Ти у бронзи. Ти што су победу прославили
весељем и пијанком, пљачком и међу женским ногама. То што
гледаш је једино трајно сведочанство њихове победе. А сада ћеш
видети побеђене. Трагедију побеђених и вечност њихове славе.
 Прилазимо плавој стакленој плочи у бетонском зиду. Службеник
Museuma шприцем нешто убризгава себи у ногу, и одмах испољава
снагу и помамно одушевљење:
Ево човека. Ево жене. Ево деце. Сада ћеш видети верност
отаџбини.

ПРИЗОР

Гледам кроз дебело плаво стакло: у одаји која личи на салон,

стоје деца и жена — по хаљинама и намештају не знам из које епохе
— класичан породични тренутак. Улази мали, мршави мушкарац у
униформи, коју сам једном запазио на службенику Museuma, љуби
жену у чело, дакле, он је муж; врло слатка девојчица веша му се о
руку показујући му луткину хаљину. Муж и отац говори строго; не
чујем га, али чујем службеника:
Он је најумнији човек земље. Сада својој жени саопштава пораз
отаџбине. Опкољени су. За који тренутак непријатељ ће ући у ову
одају. Жена плаче, али сузе не брише, и, видиш ли како усправно
држи главу. Сада пита мужа: Шта треба да учини за отаџбину. Он
одговара: Да се сјединиш с њеним жртвама. Какву смрт жели моја
отаџбина, пита жена и мајка. Хоћу на мач, каже му она, али он јој
одговара: Имам спреман отров. Њим су се често служили велики. У
тој смрти има отмености: чиста је. Видиш ли како га захвално и
отмено љуби у чело, говорећи: Хвала ти, драги. Ја нећу да моју децу,
децу наше љубави, понижавају прљави победници. Ја их нисам
родила да доживе пораз отаџбине. Он јој одговара: На такву судбину
своје деце не пристајем ни ја. Она ће умрети заједно с нама. Односно
пре нас. У овом часу постајемо богови. Само Бог има љубав јачу од
смрти. Он, творац свете жртве. На то му она каже: Дај ми револвер.
Хоћу да окусим бол највеће жртве. Бол којег је и Аврам био лишен.
Бол који само Господ зна. Да ли, потомче, ико у твом добу зна за ту
мудрост материнства. Видиш ли, он не пристаје: Не, револвером.
Нећемо деци да повређујемо тела и прљамо одела. Спремио сам им
чоколаду. А ти их све лепо очешљај и поправи Матилди машнице. И,
молим те, пожури. Жена му узвраћа: Да, драги, треба радити брзо, да
не би оној аспиди Карковој, пред њим и отаџбином припала част
прве смрти на коју ми имамо више права.
Гледам: мајка журно облачи децу, чешља их, везује девојчици
машну у косу, деца се задиркују, туку једно друго, кењкају, како то, и
после три века, чине и садашња деца када их спремају за школску
свечаност или за пут. Отац прилази клавиру и немарно свира неку
фразу, понављајући је више пута, што се види по покретима руку.
Мајка строго укорева мушкарчића због откинутог дугмета, хитро му
га пришива, постројава децу према величини и старости, она се
гурају, кваре поредак, мајка повуче за уво несташка с лоптом,
прилази мужу, а службеник ми говори њихове речи:
Наша деца су спремна да пођу у вечност, каже велика мајка. А
сада, потомче, гледај понос и достојанство последњег опроштаја. То
се у хиљаду година једном догоди. То се није догодило од римске
епохе.
Отац и мајка редом, свикло, љубе децу у чела; отац пружа
највећем дечаку малу чоколаду; дечак му љуби руку, узима чоколаду
и, по изразу видим, нешто значајно говори оцу; питам службеника
шта говори дечак:
Хвала вам што сте ме родили да умрем за отаџбину и постанем
њен војник, каже дете историје. А сада рецитује патриотску песму.
Отац је доследан себи и говори му: Врло добро, Арч. Кажи само
последње стихове.
Дечак халапљиво поједе чоколаду и сруши се. Најмлађа,
девојчица, пљеска ручицама; два дечака, браћа му, око нечег се
жустро споре.
Замерају Арчу што је пао без икаквог стила. То је због тога, тврде
ови дивни дечаци, што је Арч увек бежао с часова гимнастике.
Отац се одмиче, загледа се у даљину, мајка прилази и дели
чоколаде дечацима, одмиче се, крсти се и почиње да певуши,
вероватно молитву. Немирни дечак чита нешто млађем брату,
службеник ми говори:
Сада му каже: Алфонсе, гледај, овако се пада. Какав дух, какав је
то дух. Шта је Сократ према овоме дечаку.
 Дилетанти су, али са шармом.
Шта си рекао.
Режија је несумњиво добро промишљена. Баш ме интересује ова
сцена.
Одгурнем службеника и гледам: дечак ставља у уста целу
чоколаду, скаче, прави окрет у ваздуху и пада на леђа.
Молим те, кажи, шта му то отац замера.
Моли их да умру с мање буке и без романтичарске кореографије.
А сад девојчица пита маму снимају ли их за филм, и јесу ли камере
тонске. Мајка јој мудро одговара: Не брини, девојчице, твој ће лик
бити зора отаџбини. А шта ћу ја бити, пита сад овај последњи
мушкарчић, што чека одговор па да загризе чоколаду: Ти ћеш бити
мач у срцу сваког младића, одговара му мама, а дечак говори: Мама,
нећу да сам мач. Ја хоћу да сам аутоматски револвер и то невидљив,
који се мислима окида и погађа увек у чело. Добро, Гинтере, бићеш
што желиш, бићеш песма и заклетва младића наше отаџбине, каже
му мама. Сад гледај осмех најпоноснијег самоубице. Зна ли твој век
за овакав осмех.
Свакако не зна.
Дечак се доиста дрско кези, али ја одлучујем да не противуречим
службенику Museuma, јер тако, поред осталог, пропуштам текст
историјског призора, који се не налази ни у једној нашој кинотеци.
Трећи дечак стропоштава се на мртву браћу. Тешкоће настају с
девојчицом, која неће да умре док не умру њене лутке, па им гура
чоколаду у уста, а отац и мајка не крију нестрпљење.
Молим те, казуј ми сада сваку њихову реч.
Сад родитељи замерају једно другом погрешке у васпитању
девојчице. Отац тврди да је она крива што је мала Матилда прилично
размажена. А жена тврди да је мала својеглава на баку, односно на
очеву мајку. Један тренутак брачне интиме. Не може се замислити
убедљивији доказ њиховог душевног спокојства и присебности у
последњим тренуцима овога света. Али отац, који је истовремено и
нежан син, не може своју стару мајку да лиши тријумфа њене крви,
па моли своју жену, ту помало љубоморну снаху, да Матилдина бака
види своју љубимицу. Снаха ипак испољава великодушност достојну
поштовања. И, као што видиш, нежни син на колицима увози стару
баронесу, чистокрвну аристократкињу, парализовану, али с
бриљантном меморијом.
Колица с мајком син зауставља крај клавира. Баронеса се строго
осмехује снахи, левом руком срдачно маше унуци, десном подиже
лорњон и кроз њега посматра мртве унуке.
Отац отима девојчици лутке, она плаче.
Мала Матилда виче: Хоћу да и моје лутке умру за отаџбину.
Мајка моли оца да се детету испуни жеља, јер ако се с малом
Матилдом убеђује, непријатељи ће их заробити живе. Видиш, и стара
баронеса је подигла кажипрст: захтева од сина да свом детету испуни
жељу.
Девојчица намаза чоколадом луткама уста и повали их на под
поред мртве браће; придиже једну, одмиче је, стаје међу њих и пита
нешто.
Пита маму шта сада треба да каже. А мама одговара да треба да
узвикне: Живео вођа. Бака се, наравно, не слаже. Жели да девојчица
изрецитује своју омиљену песмицу о зеки и врапцу.
Девојчица подиже десну руку, виче нешто из све снаге, па грицка
чоколаду споро, одуговлачећи задовољство. Отров већ дејствује, она
седа међу лутке, грицка даље, бака зури кроз лорњон и нешто
шапуће, родитељи су нестрпљиви, једно другом упућују оштре
прекоре због нарави и васпитања свог најмлађег детета, које се дуго
грчи међу луткама и на крају једва и коначио смири. Бака ставља
лорњон на крило, спушта се на наслон, жмури; родитељима најзад
лакну, просто се озарише; жена се окреће мужу, строга израза:
Чуј шта му каже: Хвала ти за све. Без твоје љубави, ја бих била
само једна побеђена жена. Гледај је, потомче. Без суза, без грљења,
без додира. Ни труна љубавне баналности. Какво достојанство
растанка. Каква свечаност.
Жена енергично пружа руку; муж јој ставља таблету на длан.
 Она изговара последње речи: Драги, учини све да Карковица
последња сазна. Та аспида не сме ово да ископира.
Жена гута таблету, клати се, пада на мртву децу. Њену је смрт
стара баронеса демонстративно оджмурела.
Слушај човека, чуј последње речи достојанства и жртвовања
отаџбини. Он говори: Ви сте часно извршили своју дужност. Ја сам
срећан што сам вас толико волео.
Тај најумнији човек отаџбине лако се клања мртвој породици и
прилази мајци, клања се и њој, нешто јој говори, љуби јој руку.
Каже јој: Ви сте ме верности и племенитости учили. У томе сам
живео, у томе ћу и умрети. Молим вас, кад у рају сретнете мог
великог оца, реците му да га ни у чему нисам изневерио. А сада,
драга мама, пожурите тати у загрљај. На рајској ливади чекаће вас
сви они. Кад извршим своју последњу дужност, ето и мене.
Она му пружа руку за пољубац, и енергично одбија пружену
таблету.
Ех, стара племкиња. Увек је доследна себи. Неће отров. Каже, она
има мач свога мужа. Сад захтева од сина да јој свира на клавиру
Изолдину смрт.
Она испод свиленог шала извлачи го кратак мач, раскопчава се,
придиже, ставља бодеж на срце и држи га са обе руке; син, стојећи,
погнут над клавиром, свом снагом свира.
Мајка ће се сада бацити на мач с речима: Господе, учини да
осетим мирис своје крви. А ми хајдемо на други чин историје.

ПРВИ ЧИН

Идемо неколико корака бетонском јамом и стајемо пред зеленом

стакленом плочом. После плаве боје првог призора, једва се
привикавам на зелену боју; видим: сто пун телефона, огроман
глобус, војна карта покрива све зидове и таваницу, под застрт
заставама.
То су непријатељске заставе заробљене на бојишту, опомиње ме
службеник док себи у ногу ушприцава другу ампулу.
Велика столица, у ствари полуфотеља с високим наслоном,
начињена је од шарених металних делова.
То су заробљене непријатељске медаље.
Униформа с крстом на прсима и кратким, широким брчићима
слуша дебелу униформу у ставу мирно.
Шта му то саопштава, питам.
Вођа велике нације слуша извештај с бојишта. Његов заменик,
најхрабрији човек нације, говори: Две су нам армије заробљене. Три
се у нереду повлаче. У акцију су ступиле и последње резерве. И
инвалидима смо попунили утврђења. Непријатељ већ продире у
Свети град. Вођа наређује: Један. Саопшти нацији: команданти
заробљених армија са свим официрима осуђују се на смрт због
издаје. Два. Смењујем команданта армија у повлачењу и команданте
свих њихових јединица. Сви они нека се као митраљесци у јуришима
искупе. Команду да преузму њихови заменици. А ако неко опет
изговори реч повлачење, да буде одмах стрељан од оних који су га
чули. Три. Све што уме своје име да изговори нека крене у напад.
Децу предшколског доба и тешке болеснике, укључујући и оне из
шок соба, наоружати дефанзивним бомбама. Старице и грађане с
паралисаним ногама опремити нагазним минама. Породиље,
телефонисткиње и старе академике снабдети бацачима пламена.
Четири. Са сигурношћу месечара, ја идем путем који ми је одредило
Провиђење. Пет. Ни у једном часу наше славне историје нисмо били
ближе победи.
Дебела униформа с маршалском палицом поздравља и одлази с
војне карте.
Из војне карте излази најумнији човек, муж, отац, син, стаје
мирно и клања се униформи с брчићима. Нешто му поносно
саопштава. Униформа с брчићима равнодушно слуша, па му пружа
длан. Овај гледа пружени длан и узбуђено говори.
Он је, поред осталог, и највећи хиромант великог века. Сад му
казује: Храбри краљу. Само мало причекај, и проћи ће дани твојих
патњи. Иза облака се већ појављује сунце твоје среће, и ускоро ће те
читавог обасјати.
Униформа с брчићима равнодушно му пљуну у уста и испод
стола извуче кофу пуну густе течности. У њу је пободена четка.
Канту с четком једва смешта на сто, пошто претходно два телефона
збаци на под од застава. Подиже слушалицу.
Понављам: борба да се води и у последњој колевци. Нека
непријатељ освоји само наше гробове. Не гробове, само наш пепео.
Не, ни пепео. Само његов отровни дах може да освоји. То је жеља
Провиђења а моја заповест. Ето, у тих неколико реченица, сажела се
сва историја. У само неколико реченица. Знаш ли шта значи тих
неколико речи.
Thутим и гледам: Он умаче четку у канту и снажним потезима
премазује војне карте. Улази дебела униформа, диже поздравно
десну руку.
Свети град је разорен. Сад постојите само ви, непобедиви. А на то
му он одговара: Величанствено. Тако и треба да буде. Спалите земљу.
Отрујте воду и ваздух. Провиђење се остварује. Ни пацови наше
нације не треба да постоје. Службеник ми дахће у уво:
Човечанство није достојно његових речи. Ништа није достојно
ових речи.
Не прекидај ми сцену. Шта онај говори оном ружном предмету.
Није то никаква сцена. То најхрабрији човек нације саопштава
армијама вођину последњу заповест.
Униформа с брчићима вади из горњег џепа своје блузе шпил
карата, баца их на заставе на поду, нешто каже мужу, оцу, сину. Овај
хитро клекне, узима карте и баца пасијанс. Униформа с брчићима
врхом ципеле додирну и назначи своју карту. Чини ми се да је краљ-
ерц. Муж, отац, син клечећи, хитро и вешто ређа карте, броји их,
размешта. Дебела униформа, затворивши шаком телефонску
слушалицу, у ставу мирно, пита нешто униформу с брчићима.
Службеник ми дрхтаво и клонуло говори:
Најхрабрији човек саопштава: Сломљена је и последња одбрана,
разорено је све, спаљено је све што може да се спали. Вођа нације
наређује: Један. Не постоји последња одбрана, јер постоји последњи
јуриш. Два. Дух не може никад бити разорен, дух је вечан. Три. Чим
спалите жиле и корење, спалите и дан.
Дебела униформа потврдно клима главом и, у ставу мирно, у
слушалицу преноси заповест. Муж, отац, син, клечећи, загушен
речима, саопштава униформи с брчићима то што карта казује, а
службеник ми с напором говори:
Вођо мој, ја вам честитам. Царица је мртва. У звездама је
записано да ће друга половина за нас бити прекретница. Ово је
тринаести јул. Он је прекретница историје. А вођа нације, доследно и
достојно себе, каже: Да, дух је непобедив.
Униформа с брчићима узима четку, умаче је у кофу с црном
бојом и равнодушно превлачи два пута преко уста мужа, оца, сина,
који не трепнувши остаје у свом клечећем и пророчком заносу све
док униформа с брчићима не настави да рутинираним, сигурним
потезима четке премазује мапу света.
Ја прснух у гласан и дуг смех. Службеник окрену главу да ме не
гледа.
Дебела униформа, са изразом лаког ликовања над стањем мужа,
оца, сина, поново узима слушалицу, слуша, стаје мирно и саопштава
униформи с брчићима.
Наступила је тишина, каже.
Униформа с брчићима окреће се и равнодушним покретом четке
премазује уста дебелој униформи. На лицу мужа, оца, сина једва
примећујем осећање освете.
Униформа с брчићима не гледа их, обузета је уништавањем света;
њих двојица усхићено посматрају дело униформе с брчићима, која,
пошто је премазала у црно континенте, прилази глобусу и поцрњује
и њега, док службеник узбуђено шапуће:
То је чин историје. То је њен последњи чин. Сад је црна цела
планета. И копно и мора. А најумнији човек му каже: Вођо, учини
ми последњу част: усрећи ме: узми мој живот. Воћа велике нације
војнички му одговара: Нека те устрели твој најбољи друг и пријатељ.
Најумнији човек моли смрт из вођине руке. Његова рука следи само
моју вољу, пророчки одговара вођа нације. Најумнији човек нације
саопштава последње искушење историје: Не, он ме је ноћас
наговарао да непријатељу понудимо капитулацију. А сад, бедни
потомче, чуј тријумф правичности: Казни пријатеља, тог смрдљивог
издајника. Он никад није имао чуло и осећање за уметност.
Дебела униформа потеже револвер, прилази мужу, оцу, сину,
који стоји мирно, с поздравно подигнутом руком, нешто рече, гурну
му без отпора цев у уста и, очигледно, опали, јер се муж, отац, син
скљока на непријатељске заставе, под поништене мапе света.
Сад вођа велике нације наређује најхрабријем човеку нације: Иди
у угао, седи у корпу за отпатке и разбиј своју глупу главу.
Изванредно, фантастично, одушевљено аплаудирам. Службеник
ми последњом снагом преноси њихове речи:
Ја сам заслужио смрт из ваше руке. Ниси достојан смрти из моје
руке. Марш, у угао, у корпу.
Дебела униформа стаје мирно, поздравља, парадним кораком
одлази у угао, седа у корпу за отпатке, која се ломи под њим,
поправља капу, намешта ордење, насмеја се и пали у своје срце;
споро се искреће, удара главом о зид, пада му капа, за њом се
опушта његова савршено избријана глава. За све то униформа с
брчићима не показује никакву радозналост; она четком доцрњује
неке површине планете; баци четку, заврте глобус, стоји замишљена.
Службеник Museuma шапуће сам за себе:
Чин натчовечанског презира. Моћ непобедивог воће. Ни његова
велика земља није га достојна.
Униформа с брчићима раскопча панталоне, коракну ка мртвом
мужу, оцу, сину, пишну по њему; хитрим корацима приђе дебелој
униформи и попиша му савршено избријану главу.
Ова је сцена величанствена, кажем службенику, који убризгава
себи нову инјекцију. Баци шприц: Пожуримо на чин љубави на

ПОСЛЕДЊИ ЧИН
 Потрчасмо низ бетонску јаму до беле стаклене плоче; уз њу
приљубљујемо лица: у блештаво белој одаји, са иконама Богородице
и многих светица, све је бело; чак и кандила светлуцају белом
светлошћу. Жена у дугој хаљини с хермелинским огртачем завлачи
руку у златан кавез, хвата канаринца, завирује му под реп, враћа га,
хвата другог, откида му главу, баца га на под, хвата првог канаринца
или канаринку, откида јој главу, баца на убијеног љубавника или
љубавницу: хаљина јој је попрскана птичјом крвљу; жена прилази
сребрним саксијама цвећа, кида га, гњечи међу прстима све до
последњег цветића и листићa; прилази тоалетном сточићу, узима
бочице, то је вероватно мирис, просипа га по мртвим канаринцима;
изнад кандила скида огледало које има облик лика униформе с
брчићима, спушта огледало на под и скаче на њега; огледало се
скрши под њеним штиклама. Улази униформа с кратким брчићима,
носећи велику шарену крпу.
Шта ће му та шарена крпа.
Зар је то теби шарена крпа, отпадниче. То је застава отаџбине.
Под тим знамењем на бојиштима од Нила до Јенисеја, од Атласа до
Хималаја, побеђивале су и гинуле најбоље армије света.
Чупам врат из шака службеника Museuma, али му смишљам
освету. Жена се заљубљено осмехује униформи с кратким брчићима
и отмено му љуби образ; пас из угла брзо прилази униформи с
брчићима, лиже му чизме; мачка скаче с фотеље, прилази жени и
лиже јој ципеле; пас и мачка чучну, загледавши се у господаре;
униформа с кратким брчићима нешто говори:
Вођа непобедиве нације пита њу: жели ли да умре пре или после
Цезара. Цезар је пас, то, ваљда, схваташ. А она, љубав и понос,
одговара: Свакако пре, краљу мој. Само се једном таква жена родила.
Она му говори: Опрости, још нисам спремна за вечну срећу. Спалила
сам хаљине, писма, уништила све што је наше. Али не знам како да
уништим накит. Колико год да покушавам, не могу га сасвим
уништити. Било где да га сакријем, Они ће га пронаћи. Твој је накит
неуништив и вечан, вођо мој. Он јој одговара: Па то је једноставно,
љубави моја. Поједи га. Она усхићено каже: Дивно. Идеја достојна
тебе. Али, краљу мој, не могу га читавог појести. Поједи то што
можеш, а са осталим ћу ја урадити што је потребно да се уради,
прибрано, како видиш, каже он.
Она ломи дијадеме, брошеве, огрлице и једе их, гута их с муком и
смешним гримасама; одједном се трже.
Богиња је далековида: Они разбојници ће ме сецирати и пронаћи
све. Кад је неко велики, велики је увек. Не брини, љубави, каже он. Ја
ћу те савесно спалити. А Они немају толико маште да би један
угљенисани леш подвргли хемијској анализи.
Она, очигледно утешена, наставља да крши накит и гута
дијаманте и друго ретко драго камење. Он скида униформу и спаљује
је, остаје у доњем вешу; ордене скупља на гомилу, с ње узима само
један и причвршћује га себи на поткошуљу. Мени је он неодољиво
смешан у беспрекорно чистим гаћама и бос, али се уздржавам
притискујући лице уз бело стакло, док службеник преноси, преводи,
објашњава.
Он је једини поражени који је победнику оставио само пепео. У
ствари, он је победник историје. Ако знаш, кажи ми у три последња
века само једну љубав која се са овом може упоредити. Она му се
жали: Ово не могу да поједем, вођо мој. Он је разумно теши и нежно
јој наређује: Сада убиј Клеопатру. Само то не могу. Погледај, како
пас очарано гледа. Први и последњи пут у њиховој љубави она њему
нешто одбија. Прави мушкарац, увек је мушкарац. Каже: Ја морам
Цезара, а ти Клеопатру. Нећу те лишити те дужности и тог бола. А
сад долази њен врхунац, тријумф жене у историји: Твоја љубав је и у
овом тренутку божански великодушна, и ја сам срећна да испуним
сваку твоју жељу. Клеопатри приличи отров.
Она отвара дамску торбицу, сагиње се, узима мачку у наручје,
страсно је љуби, даје јој пилулу: мачка хитро прогута пилулу,
склупча јој се међу дојкама, па се истегну и умири у њеном загрљају.
Запамти ту дивну животињу, тог верног следбеника историје, то
стоичко помирење са судбином господара и побеђене отаџбине.
Краљу мој, јеси ли срећан, пита га сада она. Али натчовек одговара:
Срећа је чежња бедника и слабића. Као и увек, и у овом тренутку,
највише се гадим на срећу. Она, жена, увек је љубав: А шта ти је била
моја љубав, драги. О, пророче пропасти великих, о видовити.
Шта је одговорио на њено питање.
Победа остварена најнежнијим средствима и у тами, одговорио је
свагда истински вођа. Сада је пита: Желиш ли да сазнаш шта је твоја
љубав била мени. Гледај у своје обоготворење. Постајеш богиња свих
богиња, осмехни се.
Револвер је уперио испод пупка, примиче јој га полако, све ближе
и ниже.
Зар нећеш да овековечиш прво Цезара, пита га она. Ох, колико јс
рафинирана њена љубомора. Али вођа је исконски моћан: Цезар је
мушкарац и он мора још да се мучи у гађењу и презирању овог
бедног човечанства. Јер не постоји ни једно његово зло које нисам
сазнао. А сада ће она изговорити последњу реченицу, којом ће вечно
све праве жене потврђивати љубав: Тако је, створитељу мој.
Она се сави, ухвати длановима мали стомак и склопљених очију
склупча се пред њим; он јој револвер притиска у дојку, вероватно
пуца и у срце; узима кантицу испод фотеље и полива је.
Чиме је то полива.
Па бензином. Не мислиш, ваљда, вином.
Он хитро прикупља остатак непоједеног накита, ломи га и гура у
уста и чмар мртвој Клеопатри. Кад је сав преостали накит угурао у
мачку, њу ставља на женин искрвављен трбух. Стаје пред пса.
Цезару говори: Чим сам добро упознао људе, тебе сам заволео. И
у овом часу једино на свету тебе волим.
Он револвером гађа пса, то јест Цезара; Цезар га мирно гледа и
на сваки трзај револвера махне репом и лапне језиком, као да лови
муву. Он се због нечега збуни, завирује у револвер.
Остао му је само један метак. Принуђен је да сопственим рукама
спасе свог љубимца од понижења које доноси пораз. Призор ког нису
достојни ни Шекспир ни Микеланђело. Не заборави: За који
тренутак непријатељ ће освојити и ову одају, односно оно што ће му
он оставити да освоји.
 Он хвата Цезара за гушу и дави га; пас се не опире; кад га заболе
шаке и попусте прсти који стежу Цезарев врат, пас му захвално лиже
руку; та му нежност очигледно даје снагу да поново шчепа пса за
грло; оборио га је на под, коленима му притиснуо кичму и дави га;
псу се језик опустио, он је уверен да је Цезар мртав, прекрсти се,
пољуби му главу; бензином посипа жену и Клеопатру, натапа заставу
у бензин, обавија њом себе и Цезара, упаљачем пали женину хаљину,
букну пламен: он хитро седа, приноси револвер слепоочници и пада
заједно с револвером; пламен обузима све; из беле ватре скаче бео
пас. За псом се подиже његова рука.
Ти си једини достојан да будеш мој наследник. То је његов
последњи завет, то је завет Провиђења.
Гуши се у јецају службеник Museuma. Пас с вођине поткошуље
зубима кида орден и с њим у зубима отрча кроз улаз којим је ушао
његов господар.
Ово с псом је најинтересантније што смо видели. Шта је било с
њим. Да ли су га Они убили.
Не одговара; дуго јеца; зашапута ипак:
Тукла га пешадија, артиљерија и авијација. Узалуд. Гонили су га
тенкови, људи, пси. Узалуд. Он је негде, у скровитом месту отаџбине,
сакрио вођин знамен и спасао част несрећне и побеђене нације. Тако
је очувано семе историјино. Дању пас негде невидљив мирује, док
ноћу излајава вођин завет, а слуша га цела нација. Они настављају да
га гоне и лове, прекопавају земљу да пронађу знамен и по сву ноћ
свакојаком буком покушавају да заглуше Цезаров глас. Свим
лукавствима маме га на светлост. Али, он је неуловљив и неуништив;
он је нада отаџбине и страва непријатељу. Он је вечан.
Да ли се сваком посетиоцу Museuma показују ови бизарни
експонати.
Службенику задрхта брада, сузе му поново навреше; прећута
одговор, једва се прибра; полази тромо, клецајући и шапуће:
То су Они, коначно. То је наше завршено дело.
Пред нама су паркови, ботаничке баште, ливаде, шуме, цветне
алеје, дрвореди, украсно шибље: све је то у месинганим, оловним,
алуминијумским, челичним и другим металним и незнаним бојама и
тоновима. Никад нисам сањао такав предео са спомеником из епохе
реализма: мршав, измучен, мали, го — човек. Не верујем очима,
прилазим му: скулптура је од људског меса, костију и коже.
Опипавам му дланове што мртво висе низ гола, мршава бедра: под
прстима ми мигољи танка бледа кожа надланице; рука је од људског
материјала, загледам му се у жуљеве, испрскале, крваве дланове, у
натекла, раскрвављена колена и стопала, у одране цеванице.
Обилазим га: леђа су му шарена од модрих масница, на стражњици
му је од удараца испуцала кожа. Не верујем очима: сав је изрешетан
куршумима, израњављен металним комађем а стоји. Стоји усправно,
стамено. Застајем поново пред њим и загледам му се у лице: никад
нисам ни замислио тако лепу, умну главу са оплемењеним изразом
патње и постојаности, оштром иронијом у стиснутим уснама и
погледом презирно надмоћним, страсно упртим у даљину. На
постољу пише: Мртвима у славу, живима за опомену. Желим да
седнем на траву челичне боје и да гледам тог човека старог
реализма, али се сударам с таблицом на којој пише: Не газите траву,
јер ћете с властима имати непријатности. Приђем споменику с друге
стране, уморан сам, хоћу да седнем на руб ливаде, опет се таблица са
забраном испречује преда ме. Службеник ме хвата за прса и
убилачки гледа; од срџбе је изгубио глас, чујем храпаву шкрипу:
Више нема одлагања. Признај: Од чега си се уплашио. Шта те је
највише уплашило. Шта не би смео поново да видиш.
Па видео си: уплашио сам се смеха.
Једино смеха.
Само смеха.
Да, то је истина. То сам видео.
Службеник ме пушта, дуго, клонуло гледа преда се, па каже из
даљине: То значи, за вас треба створити Museum смеха.
Вероватно.
Пакао смеха. Бедници. Пакао смеха. Само још толико личите на
људе колико је неопходно да обманете претке и потомке.
 Што се значаја и природе страха тиче, ствари су се коренито
измениле. Заједно с још неким вашим болестима и особинама, већ
више од једног столећа страх не постоји. Треба да знаш да су људске
слабости и карактерне мане ваше епохе биле проблем раног ступња
физиологије и биохемије. Скоро цела ваша етика третира се данас
као једно историјско поглавље патологије.
А ко су вам хероји и кукавице.
Ми немамо такве и сличне болеснике.
Коме се онда дивите, кога славите, ко су ти којима сте подигли
споменике по градовима.
Углавном, изумитељи нових игара.
Чега изумитељи.
Изумитељи нових игара. А затим, ми славимо и обожавамо
љубавнице и љубавнике.
Страхота.
Можда су најславнији људи моје епохе велики гурмани,
дегустатори, проналазачи ствари за забаву и уживање.
Нечувена беда.
Креатори снова. Према граду, генерацији, према годишњим
добима. Свет је данас непојмљиво разноврстан. Пун је свакојаких
разлика.
Светим се за Билетарницу, уживам у мукама службеника
Museuma, који се држи за главу и брише зној:
Ужас. А ко води нацију, шта вам је политика, ко чува државу,
имате ли полицију, шта је са шпијунажом.
Знам на шта мислиш. Гледао сам на Дан прошлости неке ваше
невероватне филмове. То је надасве глупо и наивно. Чак ни
атмосфера свечаности не може да нас натера да то гледамо.
Шта то причаш, бедни човече.
Обичне ствари. На пример, та полиција одавно не постоји. Тим
глупим послом више нема потребе било ко да се бави.
 И ви знате шта ко мисли.
Па да. Као што чујемо и видимо спољни свет. Како онда
разговарате са женом, пријатељем, како уопште можете да мислите.
То не представља никакву тешкоћу. Кад је човеку потребно, кад
зажели да нешто зна, он зна. Као што имаш сат, па не гледаш стално
у њега. Погледаш кад те интересује време.
Тврдиш да међу вама нема Оних, ни грешника, ни издајника, ни
бунтовника, ни лажова.
Нема. Ако се и појави неко лако обољење, одмах се
одговарајућом исхраном интервенише.
Браво. Ви сте успели да створите пакао за све. То је грандиозна
страва. Свршено је са историјом.
Јер људи немају разлога да се баве прошлошћу.
Али чуј: човек неће умрети. Само је опијен јефтиним уживањима,
клонуо од ненапора, разболео се од богатства, заморио се
тривијалностима. Човек ће се вратити историји и себи. Долазе
ратови, тамнице, логори; долазе убијања, муке, глади; долазе порази
и победе. Опет ће крематоријуми да се задиме, опет ће бомбе да
падају на ваше провидне градове. Биће опет победника и поражених,
славних и незнаних; опет ће се презирати кукавице и издајници. За
победу ће да се пати и ужива у њој, буди сигуран. На трговима ће
војсковође и вође да се усправе, знај.
Службеник Museuma се пење на постоље споменика, који
презриво и разочарано зури у ништа; вади из џепа белу омчу,
намиче омчу себи на врат, пљује ме пуним устима и скаче;
споменик, човек од мишића, костију и коже не задрхта, надмоћан,
нем: службеник Museuma, сада и сам потпуно го, брзо се смирује.
Схватам: мртав је, али, да стекнем алиби, кажем:
Шалио сам се. Лагао сам те. Ништа није истина што сам ти рекао.
И ми имамо тамнице и бараке. И ми имамо пакао, вође, пророке,
војсковође, псе, мачке. И нас је страх, и ми имамо Оне.
На прсима костно мишићно кожног, реалистичког човечуљка
скаменила се глава службеникова. Осећам нагло олакшање, снага ми
надолази, памћење ми се враћа, разабирам се: наумио сам да сазнам
шта човек није и шта сутра не може бити; уплашио сам се себе у
Билетарници, насео сам подвалама једног водича Museuma,
приклонио се његовој забрани разговора с праљудима, покорно
слушао његова малоумна трућања, гледао наивне скечеве
подисторије, и тако лишио себе могућности да остварим циљ. Да их
пронађем и питам то што не знам, устајем и полазим.

САМ

Никада и нигде нисам смислио толико цвеће, разних врста,

облика и боја; уверен сам свим знањем и замишљањем да ни један
парк ни башта у свету немају ово незнано метално цвеће, те облике и
склад цветних површина у беспрекорно однегованим рунделама. Ово
мора да је дело генијалних вртлара с неограниченим средствима, у
идеалним педолошко-климатским условима. Усхићује ме метални
мирис цвећа, које се, како ходам, таласаво, као народ, окреће,
нагиње к мени; ружичњаку оловних ружа не могу да одолим:
сагињем се да им осетим оловни мирис, а пресреће ме шапат као
откос, густ, отегнут:
Помириши мене. Помириши мене. Види што сам лепа. Види што
сам лепа.
Загледам се у оловна стабла ружа: неколико праљуди држи и
нагиње к мени стабло руже, пуно оловних цветова. Да, то су Они и
питаћу их:
Које зло нису могли да учине, какво зло не би могли да учине.
За будућност то је судбоносно питање, али ми се испред лица
испречује табла: Ако дирате и миришете цвеће, бићете строго
кажњени. Окрећем се: за леђима ми је чувар са упереним оружјем,
фотоапаратима и рефлекторима. Не знам шта да чиним. Ако
прекршим наредбу, овај ме може одмах ухапсити или истерати
напоље.
Помириши мене. Помириши мене.
Боље да не питам руже и да се удаљим од овог одвратног типа;
усправим се, журим ка цвећњаку лала цинканих боја, које се
таласаво нагнуше к мени шапућући:
Види ме што сам лепа. Види ме. Види.
Нигде паркаџије, сагињем се: сваки цинкани струк лале држе
најмање по две пражене, свијају га к мени, нуде се узбудљивим
покретима. Питаћу их:
Постоји ли човек кога жена не би могла да воли.
Преда ме се побада табла: Ако миришете и слушате цвеће, бићете
најстроже кажњени. Окрећем се: двојица са оружјем на готовс, с
рефлекторима и камерама претеће ми стоје за леђима. Због једне
женске истине не смем да ризикујем истину храбрих и поносних.
Јер, ако ми они не открију међу храбрости, онда ћу изгубити право
на најређу тајну. Журим заталасаним цинканим лаличњацима да
изиђем из чуварских погледа, ступам у поље алуминијумских
љубичица; ошамућује ме мирис свежег алуминијума; зауставља ме
иситњен, звонцав шапат:
Чико, откини ме. Откини мене.
Сваки цветић алуминијумске љубичице држи по једно прадете.
Једино ми она могу пуноправно и веродостојно одговорити на битно
питање најдужег сна.
Да ли би се опет родили, а ако не би, због чега не би.
Шапућем упркос табли са забраном сваке присности са цвећем,
сирене ми заурлаше у лице, а три шаке ухватише ме за рамена и
врат, усправише и повукоше на средину стазе алуминијумског
љубичњака, који се простире до самог сунчевог изласка. Ипак се
тешим: месингани храст је запад и није ми далеко да побегнем од
чуварске тројке, која звецка оружјем и апаратима, спремна на све.
Савијам најнижу месингану грану и одмах је испуштам од
неиздрживе болности њеног јаука; опрезно дохватам само месингани
лист; од његовог вриска трну ми прсти. Могу једино да гледам
најнижу грану: праљуди су у пазусима месинганих листова; из пазуха
сваког листа и месинганог пупољка маше ми ручицама по један
прачовек храбрости и достојанства. Њихови гласови и шапат, толико
слични ветру у разлисталом дрвећу, његово хујање и шуморење у
месинганом грању, можда су њихова побуна. Свеједно; то
неразликовање ме не спречава да смислим прецизна, у првом
тренутку околишна питања. Али се, опоменут досадашњим
искуством, и колебам:
Пред којом опасношћу треба погнути главу; или: Од ког вас зла
није страх; или, најкраће: Због које и какве се смрти нико не каје.
На моје колебање пада транспарент или застава: Не свијајте
гране, не кидајте лишће, јер ћете. Не стижем да завршим читање
заставе, иза храстовог месинганог стабла, из заседе, истрчавају
стражари са упереним рефлекторима, камерама и ноћним оружјем
и да не скочих и не јурнух свом снагом у последњи излаз, под
месинганим храстом би се свакако окончао мој циљ; бежим ка
подневици и мислим о тајни бунтовника и револуционара. Сажимам
се у питање:
Може ли свет да се не измени.
Тишина.
Шта треба вечно да буде.
Траје тишина.
Наилазим на ливаду срца, дужу од најдужег летњег дана. Иако ме
истине људи славних по срцу не занимају, морам да застанем на
међи ове ливаде љубавника, песника, музичара и сличних срцоликих
трубадура: трава је сасвим црна и сјајна; никад такву траву нисам ни
видео ни замислио. Ако то опет није она стара подвала, овом травом
би требало засејати долину Моје реке; целу речну долину треба
засејати црном травом. Кроз долину црне траве тече река, тече
црном месечином, црном зором, црним даном; љубавници читавог
света долазиће да се грле на црним ливадама и да се купају у небу
између стидних и шашавих обала. Морам украсти семе ове црне
траве, јер људи ће се много више обрадовати овом семену но било
каквим речима из таме. Сагињем се да видим јесу ли цвати зреле, и
ударам челом о таблу: Не газите траву, и, бришући крв с расекотине
на челу, у болу очајнички гледам низ лето: из непокошене црне траве
извирују чувари са косама. Нека не мисле да сам бивша кукавица: не
бежим, чучим, бришем крв с чела, зурим у црне, сјајне влати с
витким, повијеним, перластим цватима које придржавају праљуди.
Убери наше семе. Имаћеш срце веће од свих. Осећаћеш оно што
нико не осећа. Еј, једино ти имаћеш семе нас.
Чувари скачу, сирене завијају, рефлектори севају, камере зује;
хватају ме за мишке и бацају на пут; вичем: Шта ћу осећати. Не
чујем одговор, који никада нећу сазнати и зато што косачи већ косе и
ову црну ливаду.
Идем у подрум кука и ченгела, код бунтовника и револуционара:
њихове тајне се највише злоупотребљавају. Тамо, ваљда, не дејствују
забране; нема шта ни да се погази, ни да се откине; гвоздене куке и
ланце не дирам; разговараћемо на пристојном одстојању.
Преда мном, дужи од заранка, густ ред познатих научника,
политичара, значајних радозналаца и славних савременика. Зар и
они исту тајну носе: на мртвима припаљују наду. Журим поред њих,
они гунђају; нећу да их чујем. Видим своје пријатеље у реду: добро је
што су и они ту, али због нечег окрећу главу од мене. Наилазим на
славне револуционаре, реформаторе и променитеље света: шта они
траже у Museumu, какав страх њима није довољан. Хоћу да се
пробијем кроз њихове правилне погледе; заустављају ме старе
претње:
У колону, у ред. Без организације и дисциплине никада нећемо
стићи тамо.
Али ми смо у паклу, људи. Свршено је са старим сновима.
На мене се сручује презрење читавог реда: Увек и свуда се зна ко
је на челу, а ко на зачељу, ко води, а ко слуша, ко мисли, а ко верује.
Постиђен, враћам се на зачеље, кајем се што сам пристао на вечни
поредак, јер знам да у њему никад нећу стићи тамо; смрачује се са
свих страна и, по свему, затвориће се Museuim. А колона мили; ред
је толики да не могу стићи ни до жеље свих. Око мене шапућу
познати опортунисти и стари незадовољници:
Ово је последњи дан посете. Ми више не можемо стићи. Ни наши
се идеали не могу остварити.
Шапат незадовољства брзо обузима колону угледних посетилаца,
док је ми са зачеља безуспешно пожурујемо; они напред се на то не
обазиру, као да смо у рају. Видимо: за десет минута затвориће се
Museum: сенка минутаре јури небом гасећи секунде дана; све је
дебља, тамнија, бржа. Колона се тако рећи не миче. Ако не стигнем
да поставим једно, досад неизговорено питање, ако ми бунтовници и
револуционари не одговоре на њега, онда више ничим не могу
потврдити да постојим.
Крематоријумска пећ бруји као велика кошница. Пуна је
праљуди. Само још на дну неба живи дан; мач сенке зарива се у дно
неба, набада светлост и баца на крај сећања. Неко ми шапну у уво:
Сакриј се у велику пећ.
О, то је идеја, то је истинска нада: излазим из реда, припијам се
уза зид крематоријума и на врху прстију, по навици, да ме не опазе
чувари и стражари, шуњам се ка улазу, ступам у ходник комора за
тровање, залутам као и свагда; сигурно бих се изгубио да не чујем:
звецка сребрни венац славе изгорелих; вучем се ка његовој танкој,
мишјој цичи, ноћ је: напипавам отвор пећи и хитро се завлачим у
њу, заронивши у пепео до грла, спасен, срећан.
Не могу добро да разаберем пражене, које ми испред уста
пчелињом зуком причају о деци и љубави, само о томе и још о једној
жељи, јер се уз моје уво, седајући ми већ на ушну шкољку, праљуди
споре око занимљиве теме:
Не буди свиња, дај да попушимо то половче. Вековима га чуваш.
А шта ћемо да радимо кад попушимо последњи пикавац.
Онда ћемо бити ослобођени и последње људске жеље.
Али, типе, шта ћеш да патиш кад немаш ни једну жељу.
Будало, мртви смо. Немамо више шта да желимо. Докле ћеш да
чуваш тај усрани пикавац.
Идиоте, баш зато што смо мртви, више никада не можемо доћи
до цигарета.
Без обзира на то што смо мртви, никад се не зна у какву ситуацију
можемо доћи. Не смеш ни мртав да будеш само мртав. Одби,
звизнућу те.
 Еј, видите ли. Ова гомила у нашем пепелу, тај је жив. Стварно
жив.
У ројевима ми наваљују на главу, на лице. Збацујем их шакама.
Thутим, морам да дишем.
Јесте. Жив.
Дише. Жив је.
Значи, опет ће да запале ватре. Дивно, изгореће свет.
Остаћемо без свог пепела, клипане.
Да, измешаћемо се с неким зликовцима. Свињарија.
Можда наше убице најзад спаљују.
Ја не дам да мој пепео помешају с пепелом убица.
Ни ја. Зар нас потомци толико не поштују, па хоће у нашим
пећима да спале наше убице.
Ако, то је онда победа, денунцијанте.
Страхота. И то је смисао наших жртава, господо.
Браћо, другови, не дајмо свој пепео. Чувајмо достојанство наше
пећи.
Тако је, професоре. Не дајмо да нас прља пепео наших убица.
Уништимо пећ. Шта ће нам слобода без нашег пепела.
О, неумници, па наше су убице већ вековима мртве.
Замукни, ти стари песимисто. Наше убице никада неће бити
мртве.
Биће, опортунисто, биће.
Оглувећу од њиховог зујања и кврке као и од неочекиване
опскурности њихових речи; праљуди ми јуре главом, лицем, очи не
могу да отворим: шта да чиним кад се не сећам ни једног искуства.
Ако их некако не смирим, чувари ће чути њихову побуну, пронаћи
ме, оптужити за организовање устанка мртвих и онемогућити ми
велико откриће. И сада ми је реч једина одбрана.
Смирите се, молим вас. Ја сам вам брат и пријатељ. А потом,
мртви сте, и чега се још бојите, побогу.
 Агент. Провокатор. Издајник.
Деру ми се по челу за прво искуство: и мртве је страх. Чујем
тешке кораке чувара; можда им је неко рекао шта сам наумио и где
сам се сакрио.
Не бојте се. Нисам вам непријатељ. Дошао сам да вас видим и
чујем. Људи се опет спремају за нешто страшно.
Полицајац. Типичан иследник. Шта још хоћеш да признамо. Све
смо признали. Ништа нисам признао. Ни да сам спаљен нећу ти
признати. Куда сте навалили, потказивачи. Удрите их, браћо.
Поштено вам кажем: тражим истину коју ви мртви знате, коју
једино ви знате.
Другови, мир. Видите ли, нисмо коначно заборављени.
Пријатељи, историја нас није заборавила. Питај нас, живи. Све ћемо
рећи. Питај мене, први сам спаљен. Моју веру и мој страх искуство
није нагрдило.
Сазнање је битно ограничено: не виде се речи. Треба створити
свет у којем се речи виде, онако како се виде и разликују биљке и
животиње, ствари и природа. Ипак, извлачим се мало из пепела,
извлачим врат и рамена, да будем виши; с главе стресам узнемирене
праљуде нехотичном кретњом класичног ауторитета. Чувари трче
око крематоријума, сирене завијају: гоне неког или мене. Због тога
морам поступати и разговарати уобичајено, а унапред слутим да је
то удаљавање од смисла сна.
Реците ми, прво, ко сте ви, шапнем.
Борци.
Жртве.
Зазуја, распукнуће се пећ.
Борци нека се скупе код отвора пећи. Са жртвама разговарам на
крају.
Пардон, живи. Свет се дели на жртве и убице. А жртве чине
већину човечанства. Ја сам поносан што сам жртва, па и од вас
живих захтевам да поштујете наше достојанство.
 Бити жртва, не приличи човеку. Јер човек има смрт. Има
могућности да одлучи, да чини своју вољу, да изабере тренутак краја,
да буде.
Толико зазуја њихов смех да не успевам да кажем најбитније.
Ипак некако уз прса разабирам гласове праљуди.
Избор не постоји. Смрт је судбина а она се не бира. Створени смо
за жртву. Живог је то доследно потврдио. Сажаљење вређа жртву,
знај. И поштовање је глупост. Ми смо се изабрали за жртве. А могли
смо да будемо убице. Имаш ли толико доброте да то схватиш.
Зашто сте пристали да будете жртве. И, молим вас, говорите један
по један.
А зашто тебе, живи, интересују кукавице, слабићи, несвесници.
Питај нас борце, нас храбре, нас са идеалима. Потомцима су
неопходни наша истина и наше постојање.
Имате право. Али ми дозволите само неколико речи са жртвама.
Јер можда живима предстоји само њихова судбина. И право да
кажем, за вас борце још нисам смислио питање достојно било каквог
памћења. Вас жртве питам: Зашто бар смрт нисте животу оставили.
Желиш да кажеш да смо и без смрти остали. Зар прекором
почиње твоје памћење. Зар је у теби осуда већа од разумевања.
Не закључујте одмах. Најпре ми одговорите: зашто сте са
животом и смрт препустили убицама.
Глупо то смишљаш, живи. Ми смо оданици смрти. И поданици
смрти. Јер нам је нада најдужа. Вечности припадамо.
Збуњен сам: зујање и кврка праљуди жртава с којима разговарам
преображава се у гласиће. Опипавам их: осећам под прстима да су
неки крупнији но остали. Двојицу-тројицу држим у шаци, згранут и
собом: никако да се сетим битног питања, зато и говорим
којештарије: Жртве не чине историју. Она се ствара против њих,
против вас.
Човек, то је жртва. Без нас, човечанство је зверињак, који би се
још на самом почетку поништио. Ми смо судбина и залога
постојања. Ми смо људима обезбедили самопоштовање и створили
врлине. Између осталих, и праву храброст.
Ти што говоре на мојим длановима, расту и већ су скоро као
клипови кукуруза. Од сазнања да праљуди расту мојим
интересовањем за њих и оним што ми говоре, букну страх: у шта ће
то они порасти. Испуштам их. Сада ми је јаснији смисао забране
службеника Museuma; почињем да схватам Закон Museuma. Трка
чувара је све гушћа. Шта ће бити са мном ако праљуди порасту у
мушкарце и жене. Може ли тада неко поверовати у моје речи. А
најбитније је: шта ће бити са светом ако се милиони ових
непостојника размиле по нашем поравнаном забораву и отврдлом
спокојству. Чак и велике несреће имају мале поводе. А изићи из
пећи и предати се чуварима, то је самоубиство и издаја најдаљег
циља. У сваком случају, ни у овој прилици не смем пристати ни на
каква обмањивања, па кажем:
Ви жртве, само сте храна тиранији и ропству. Али у овом
тренутку то није важно. Пошто у овим околностима не успевам да
именујем стварну тајну, онда ми бар одговорите на једно банално
питање, па да завршимо разговор. Зашто су милиони вас ишли у
логоре и крематоријуме, без отпора, мирније од свих животињица.
Својом побуном ви сте могли да срушите тиранију, и више од
половине би вас преживело. А колико би тек мање бола било на
земљи и много нише наде остало у људима. Како да вам се то
опрости.
Тако је, живи. И пусти кукавице и беднике. Шта ће ти њихово
искуство. Чујеш ли трупе чувара. Од њихове потере нико се није
спасао.
Опипавам племе, град, народ праљуди, и међу њима осећам неке
који су нарасли до величине доброг кукурузног клипа. Ако сви који
говоре, и даље овако брзо расту, могу ме угушити. И ко зна у шта ће
порасти; шта ће учинити кад порасту. Гоничи ме већ јуре око пећи.
Зује и кврче сви; некако разабирам гласиће оних који су порасли:
Зато што смо имали наду, нисмо се побунили. У наше доба једино
смо ми веровали човеку.
Добро, разумем у почетку, док нисте сазнали за судбине оних које
су одвели, док нисте видели да се пуше димњаци крематоријума.
И тада смо имали наду. Можда мене неће тамо.
То није нада. То је само страх и глупост.
Свака је нада истовремено страх и предрасуда.
Али они су вас сваким даном разуверавали.
Свеједно. Нада је неуништива. Увек смо се надали: можда мене
неће тамо, можда више неће спаљивати, можда ће се нешто
догодити.
И увек тако до последњег.
До последњег и до будућег ће тако бити.
Не слушај више њега, чуј мало мене.
Наш проблем је у томе што страх разори мржњу. То све убице од
памтивека знају.
Не разумем.
Врло је просто. Застрашен човек нема у чему да држи мржњу.
Храбри носе и мржњу.
Не питај више њега, он је велика свиња. Био је и капо. Ја сам
невин, чуј мене.
Страх не може да мрзи.
Не фразирајте, будимо живом истина.
Човек, то је време.
Али, кад сте стигли до врата крематоријума, зашто бар тада нисте
јурнули на убице.
Спречила нас је нада. И живот. Јесте, живог је и мени крив за све.
Како живот.
Зато што није био вредан ни да се коракне к њему. Ни да се
погледа чак. Ни да се помисли па њега.
Господо интелектуалци, не срамотите нас више пред живима.
Када се већ бавиш гаткама о нама, онда запамти: истински човек
никад не пристаје на смрт. Никад. Никад. Не лупајте глупости,
ухватиће живог.
 Праљуди расту; морам жртве угушити у пепелу, да бих могао да
сазнам борце, јер гонилаца је, по свему, све више и више; тутањ
гоњења згушњава мрак; сирене и рефлектори цепају све. Хватам
праљуде жртве величине новорођенчета и гњурам их у пепео, седам
на неке, стежем их коленима, али други, величине кукурузних
клипова, насрћу ми на лице, с неочекиваним претњама:
Узалуд нас гушиш нашим пепелом. Ми смо вечност.
Немам времена да до краја одгонетнем ту претњу, пуни су ми
коса, уши, обрве, нос праљуди, који зује: Питај нас, борце пре него
што те ухвате.
Колебам се: ако их питам порашће и угушиће ме; ако их не
питам, пронаћи ће ме чувари и гониоци, а то значи крај последње
могућности. Страх ми је све дубљи: у шта то они нарастају, шта је то
што ја порашћујем. Можда будуће убице. Они што сам их загњурио у
пепео израњају из њега, отимају ми се, затварају собом отвор пећи:
Док нас не сазнаш и не запамтиш, нећеш се, живи, пробудити.
Зар да ме гониоци и чувари спасавају од њих; зар ни ову
најтајнију замисао не могу да остварим.
Шта човек не може да учини. Само ми то реците, молим вас.
Јека њиховог зујања и кврке облаком пепела затрпава видике.
Молим вас тише, ухватиће ме гониоци. Одговарајте тихо, један по
један. Сви ћете себе рећи, порашћете. Запамтићу вас, не бојте се.
Шапућем а схватам: ако они стварно кажу себе, порашће и угушиће
ме у свом пепелу. Чујем оне што расту и говоре већ као деца:
Ништа значајно и истинито ти нисмо рекли. Зар после свега,
мислиш да смо наивни. Зло је вечно не због тога што све зна, него
зато што зна шта треба да ћути. И зло је вечно не зато што све може,
него због тога што се не зна шта не може.
Нисам предвидео неотклоњиву опасност: без обзира на то ко су,
мртви су неуништиви. Расту сви. Расту у нешто што не знам шта је.
Поново вичем:
Шта човек не може да учини.
 Лако је бити моћан. Лако је бити храбар. Лако је много знати.
Лако је бити поштен. Лако је бити богат. Лако је бити леп. Лако је
бити веран. Лако је бити. Бити. Бити. Лако. Лако.
Тишина. Нећу фразе. Сит сам баналности.
Имаш право, живи. И запамти: Од свега на свету најтеже сам
поднео шалу мог убице. Истина је и ово: добро је увек мало дело.
Тако је. Добро могу сви и увек да чине. А зло је увек велико дело.
Њега чине само моћни. Мене питај, живи, ослепећу те својим
пепелом.
Зар ништа значајније немате да кажете. Вичем, гушам се с
пораслим људима, који ми бацају пепео у уста и очи.
Сам си ушао у пећ и нећеш нигде из ње. Пиши пепелом по
пепелу. Бојте се оних који вам нуде велико добро. Бежите од оних
што вам нуде велику срећу. И велику и малу. И било какву. Не
лажите живог, пепелници. Не идите са онима који вас у будућност
зову. Тако је. Лаж је. Жена је права радост. Мушко је радост. Удри
блудника. Због будућег, не дајте садашње. Баците му пепео у уста
што слуша глупости очајника и дефетиста.
Престаните, молим вас. Због таквих речи и таквих поука, ми смо
вас и заборавили. Не учите ме више.
О, како не схваташ. Знамо ми и шта је истина и шта је добро. Али,
ако бисмо ти то рекли, опет би нас спалили.
Онда, реците ми само: Шта човек није.
Гушим се пепелом; не видим од пепела; не чујем од пепела. Не
схватам више речи ни оних пораслих, а свако од њих жели да
порасте, свако жели само њега да слушам, њега да питам: А више не
смем. Све су јачи, већи, гласнији, собом су затворили излаз из пећи,
затрпавају ме пепелом, расту да ме униште.
Бићете ситнији од мрава, ни мрави нећете бити, нестаће вас ако
ми не одговорите.
Једи свој пепео. И гледај свој пепео. И буди свој пепео.
То су жртве; они које сам из самилости прво смишљао и чинио да
расту; они навалили да ме угуше, да борце, бунтовнике,
непристајнике не смишљам, не слушам, не гледам, не порашћујем.
Али чујем гониоце и чуваре:
Ту је. Све рефлекторе и апарате у њега. Треба га одмах запалити.
Дај канту бензина.
Очајан сам: опет сам подлегао општим, прастарим обманама и
замкама; утрошио себе у познате сврхе и на познат начин. Својим
гониоцима морам да се спасавам и од самога себе, а нисам сазнао ни
шта човек не сме да учини. Морам се одмах определити: изгорети на
ватри гонилаца и чувара тајни, или бити угушен од наопако и опасно
смишљених праљуди, који не престају да ме затрпавају својим
пепелом и да у гомилама насрћу на мене. Крај је један и исти: и за
самоубицу и за жртву. Бићу жртва. Нећу бити тајна.
Гониоци и чувари просипају бензин у пећ, по мени, њима,
пепелу; по речима, мислима, сећањима. Како човек да види себе.
Пламен букну и обави све. Изгоре: како човек да види себе; изгоре:
истина и неизвесност, страх и тајна. Гори пепео. Горе неисказане
речи. Ватра ми у грлу поједе велику реч. И њихове несмишљене речи
поједе ватра. Ватра држи велику проповед; не разумем много њене
мудрости и поуке. Али слутим значај светлости. Разабирам у жару
пепелишта: ни једна друга истина мога окончаног дана не може да се
мери са значајем светлости овог огњишта.
 ОН И ЈА

Светлост бива и Анђамин радостан осмех који испуњава обале од

изворишта до уточишта и тече од сунца до сунца, док му причам
како сам пронашао и смислио одбрану од старог зла. Али, поучен
искуством ватре, бојим се и пред њим да жар који сам донео из
великог пепелишта проспем по песку, па се штедро дивим снази
воде, а он захтева да испуним уговор и ја постанем он, а он постане
ја, и сазна људска уживања, тамне жеље и снове на обалама. Над
нама се разлежу експлозије кишних капи и ткају кругове њихових
падова по дубини нашег неба. Убеђујем га узалудно да удео наде у
стварању пакла није мањи од удела мржње, и никако не пристајем да
постанем он док не сазнам и друго што сам наумио, и не будем сан
који сам смислио. Признајем му да сам наивно поверовао да се у
паклу може сазнати све што човек не може да учини; прошлост без
самилости гура у будућност: и, после свега, верујем: само у срећи
може се сазнати шта човек није и шта сутра неће бити. Међу
обалама, реком разлеже се шум кише.
Целе зиме и пролећа Анђама ме уверава да је слобода проста
ствар: чим смислиш игру, створио си слободу: а ако и од игре хоћу
дужу слободу, имам сан у коме се може све. Без обзира на урођено
дивљење према Анђами, не могу да пристанем на његову наивну
причу, а он ме плаши тврдњом: не могу у слободу у коју желим: чува
је Старац строго и непрестано; кад је не би тако чувао она не би ни
постојала; срећа у коју желим то је само Старчева измишљотина и
превара. У такву јаву, наравно, не верујем, па захтевам да ме
преобрази у амбасадора, новинара, туристу, спортисту, али Анђама
ни под светлошћу дуге не зна шта је то; захтевам да ме претвори у
трговца, курву, певача; предлажем да будем животиња, миш, птица,
мува, а он тврди да међу Старчеве среће ни једна птица, ни једна
мува не може да прелети, ни један миш да пробуши; молим да ме
претвори у дрво, траву, цвеће, а он се чуди како не знам да је у
срећној земљи све дрвеће засађено и да се цвеће стално бере.
Нека и река пресуши, али морам упорношћу залудника да
натерам тужног, доброг, несрећног Анђаму да се под летећим
сенкама птица придржи за корен живе врбе: бићу њихов славни
предак; неки великан њихове прошлости. Он засузи и исплака
облачић вилиних коњица, шапућући: колико ми је познато срећни
људи веома су неповерљиви и строги према прецима и прошлости;
изузетак су једино покојници који су у животу чинили исто оно што
и они чине. Не одустајем од циља: смишљам изум који га припи уз
земљану обалу: бићу њихов потомак. Ко сме и ко може бити против
потомака; ко зна какав ће му потомак бити, да би га невиђеног могао
препознати. Он ме разочарано и забринуто опомиње да срећа не би
ни постојала кад је Старац не би обезбедио од потомака; и иначе,
људи су исувише страдали од потомака да би смели да се свим
камењем и вештинама не заштите од њих. Али у то већ никако не
верујем; нико се није спасао будућности; нико не зна како изгледа
нерођено; ко може да се бори против непостојећег.
Против такве моје замисли и жара који носим с великог
пепелишта, Анђама нема ни један страх којим би ме натерао одмах
на замену и испуњење уговора. И смрачи се не само од његовог новог
разочарања у мене и непознатог ми бола: у тој ноћи лед окова реку.
 КАМОНИЈА

БЕБА

Велика мећава засејава ме сном новорођенчета: лежим у ноћи и

снегу на постољу споменика, на тргу неког града; повијен сам
пеленама, можда умотан у ћебенце, ручице су ми стегнуте, не могу
да их мичем. Ветар ме засипа снегом, скапаћу на мразу; немам снаге
да се покренем, покушавам да говорим: нем сам; а мозак ми
уобичајено ради, мислим нормално, имам старе идеје, посматрам.
Одоздо, из бебљег видика: споменик је огромна људескара, глава му
се до рамена завукла у облачину, провалила небо, из те рупе суче
ледени ветар са снегом. Војсковођа или пророк; цар или проналазач;
песник или тиранин. Не. Ја сам у земљи слободе и среће, а овај
Споменик може бити подигнут само у славу њеног творца. Зато је
тако огроман, јединствен, невиђен: створиле су га машта слободе и
моћ среће. У земљи где је споменик оволики и овакав, мора и све
друго бити велико и друкчије.
А да ли сам ја обична или срећна беба. У сваком случају, беба
сам: да слободу не прљам бившим животом; да срећу не плашим
остарелим жељама; слободе и среће достојни су једино невини. Да
бих растао и порастао у слободи и срећи, и тако их сазнао и доживео
читавим животом, треба што пре да проходам па да путујем срећном
земљом, да проговорим и разговарам са слободним људима.
Али прво да дочекам јутро, да ме нађе неки слободни грађанин и
смести у срећну кућу, да се згрејем и напијем топлог млека, јер већ
се смрзавам: упишкио сам се и осећам како ми под дупенцетом и
међу ножицама крцка лед. Тешко дишем, боле ме груди; можда сам
добио и запаљење плућа. Болест је могла да ме мимоиђе. У Срећној
земљи ваљда не важи ни оно старо правило да је здравље највећа
срећа. Цвокоћем, у ствари не цвокоћем, јер немам зубе; само ми
усташца цопћу и лепе се, као жабици. Да се одбраним од ледене и
мећавске јаве, покушавам да мислим на лето и летње доживљаје.
Успомене у снегу не значе ништа: смрзнуће се ових неколико
килограма мог тела. Мислим на рат, љубав, политику, само да више
не осећам своје смрзнуто, укочено и упишкено телашце. Не бих хтео
да плачем и кмечим; нећу да тако јадно дочекам прво јутро у
слободној земљи, у којој су и бебе сигурно достојанствене и радосне.
Да бих мозак сачувао од смрзавања, смишљам и предвиђам узроке и
услове среће: срећни су срећни у свим несрећама; слободни су
слободни за све слободе; никог не мрзе и никог се не плаше. Али шта
бива са старошћу, болестима, импотенцијом, глупошћу, ружноћом.
Могу ли да буду срећни ако морају да умиру. Не, срећни сигурно
дуго живе, о смрти никад не мисле, а и када умиру њих није страх.
Уживања и радости толико их уморе да напослетку зажеле да се од
свега одморе и промене своје стање. Можда у срећном животу
срећни и смрт желе. Они свакако у свему треба да се разликују од
обичних људи. Они имају своју лепоту, морал, архитектуру. Куће
срећних саграђене су у стилу лирске чежње и спокојства; музеји су у
облику џиновских кактуса са бодљама, симболима прошлости;
школе су лептири који слећу по наставном програму и жељама деце;
универзитети су конструисани од чулности и радозналости у темпу
allegro vivace; концертне и позоришне дворане су огромне лале,
толико високе да велеградска бука не допире до слушалишта и
гледалишта; зграде парламента и владе то су кугле од савршено
провидног материјала, да би грађани могли са свих страна да виде и
чују шта не говоре и шта не смишљају ти што свима стварају срећу и
слободу; административне установе се само по одсуству деце и
стараца разликују од најлепших паркова: у украсном шибљу седе
службеници са одговарајућим машинама; шефови су на љуљашкама
под кестеновима; у сваком граду постоји самоуслуга нада, радости и
узбуђења, пројектована у облику снопа светлости или љубавног
осмеха, чујем:
Споменику крче црева и с времена на време затруби стражњицом
пркосећи ветру. Значи, халуцинирам: смрзавам се, умирем белом
смрћу; јаукнем, то јест кмекнем, ветар ми снегом засипа уста. Каква
је то музика која буди грађане слободне и срећне земље. Смрзнућу се
пре но што сазнам: време споро гори, његовим пепелом затрпава ме
ветар; тресем главом, трепћем: Споменику се у раскрижју рогуше
панталоне. Тај традиционални знак мушкости, значи, и у срећној
земљи најављује зору.
Униформисани људи са оружјем прилазе Споменику: то, ваљда,
нису полицајци; није могућно да у слободној земљи постоји
полиција; слобода и срећа чувају се некако друкчије, ако уопште
треба да буду чуване. Људи са оружјем стају мирно и патетично
говоре Споменику:
Оче наш, хвала ти на дивним сновима, које је ове ноћи и на овом
свету имао само народ Камоније.
Поздравно пуцају ремници и лупкају чизме; одоше људи са
оружјем. Нећу да кукам; нећу да мој први сусрет с људима Камоније
буде сусрет с полицијом или војском. Хоћу најпре да се сретнем са
обичним, слободним грађанима; желим да ме спасавају људска
доброта и милосрђе, а не безлична дужност поретка насиља. Спава
ми се; хвата ме бела смрт; можда ћу да заспим и усним летњи сан.
Када бих бар могао ручице из повоја да извучем, да мрдам и
загрејавам се мало, да скинем снег с лица, јер ми се топи и леди око
гушице, добићу и ангину, па ће ме свег избости, напунити
антибиотицима, огулиће ми се ова јадна промрзла кожа и биће
свршено са срећним животом новорођенчета. Али, нећу да кукам и
тако будем једина беба која кукњавом изражава несрећу у срећном
детињству, нећу да ми се чуди и да ме презире срећна полиција
среће. Пошто сам у слободној земљи, нема разлога да ме муче по
дечјим домовима; у срећној земљи беба непознатих родитеља,
свакако, добија засебну кућицу у облику маслачка, с неговатељицом
уметницом, и како сам највероватније у шестом месецу, а колико се
сећам тада бебама избијају зуби, мене већ сврбе вилице, па како,
дакле, знам закон теже и закон инерције, проходаћу у десетом
месецу. На учење буквара нећу морати да трошим време, знам да
читам и пишем, игре ионако не волим. Савесно и исцрпно ћу
записивати све доживљаје и искуства једног новорођенчета. Моји
доживљаји и размишљања биће јединствена књига у историји
човечанства. Ако се не смрзнем. Ако се већ нисам смрзнуо. А,
смрзнућу се сигурно, јер у срећној земљи људи немају јутарњих
дужности, дуго спавају, уживају у јутарњим играма у постељама. У
усташцима осећам ледену покорицу.
Споменик се искашља. Стресао се, помокрио и пустио ветар.
Срећа моја што ме је његов самоток пребацио, иначе би ме читавог
разнео.
Сад је сигурно јутро: Споменик у Камонији вероватно први ступа
на дужност, зато је и задовољио јутарње потребе, како би чист и
уредан дочекао дан и слободне људске погледе. Лед међу ножицама
почиње да се топи од наде: слободни људи имају и слободну машту:
повероваће да ме је родио Споменик, па ће се сходно његовом
значају односити и према мени. То можда не би било сасвим добро,
јер би ми привилегије онемогућиле бебље искуство праве
демократије. Чујем кашаљ и кораке. Ти ранораниоци ваљда нису
људи комуналних служби; то су свакако срећни људи који су
поранили да доживе свитање снежног дана. Добро је што ће мој
сусрет са њима бити сусрет с људима умне и песничке природе.
Раздерем се снагом свих својих неколико килограма: шиште ми
плућашца, пуцкају заушке, једва чујем своју кмеку, јаднију од кмеке
рањеног зечића.
Споменику прилази неколико људи, скидају капе, дубоко се
клањају. Разабирам им реч: хвала. Они смерно одлазе, не
погледавши ме. Покушавам поново да закукам и још се више
застидим свог кмекавог гласића. Прилазе ми тројица, загледају ме и
без речи хитро одлазе. Ако. Заслужујем презир; у срећној земљи не
може ни да се роди тако бедна беба као што сам ја; иако сам се
смрзнуо, сигурно још и гадно смрдим. Људи те Камоније не могу ни
сањати колико један људски створ може да смрди на мразу. Ипак, не
пристајем да скапам на снегу; кмечим расрђено и очајно. Најзад:
нечија рука у кожној рукавици брише ми снег с лица.
Гледам прво слободно и срећно човеково лице. А оно —
преплашено, познато. Свеједно. Од радости и узбуђења загрцнем се у
плачу; сузе се следе, следе ми се зенице и поглед, обневидим. Зашто
је толико преплашено лице слободног човека. Ваљда зато што никад
није видео тако јадну и смрзнуту бебу. Чујем шапат:
Провокатор.
Свакако. У последње време служе се новим методама.
Треба га хитно пријавити.
Први си га чуо, први му пришао, пријави га ти.
Није истина. Заједно смо му пришли, заједно морамо и да га
пријавимо. Можда ће нас за то наградити и одликовати.
Сигурно. Ти имаш веће заслуге за откривање нове сатаноидске
акције.
Не, не. Само заједно. Куда бежиш, антијевче. Срамота. Хало,
бригар. Онај што бежи ставио је Њему под ноге ову бебу
провокатора.
Пиштаљке, сирене, вика, грмљавина мотора. Очи су ми се
следиле, па не видим шта се догађа око мене. Највероватније
снимају некакав филм с класичним сценаријем, а ја сам им добро
дошао за сатирични кадар кукавица и подлаца. То малтретирање
могао сам да избегнем. Око мене и Спомениковог постоља велика
гужва, журба, аутомобили, зујање камера. Редитељ виче:
Узмите отиске свих ноћашњих трагова. Штопујте време. За сат да
буду приведени сви који су ноћас прошли тргом и околним улицама.
Тај се редитељ понаша као шеф полиције. Зар и у слободној
земљи у уметности владају традиционални односи. Све теже дишем;
ако ме одмах не однесу у топлу собу, најдаље за сат бићу мртав.
Редитељ наређује да се сними отисак шаке испод мојих ногу; да
се сниме сви мириси око Споменика и уцртају сва кретања
простором трга у току последњих шеснаест часова.
Да ли да кмечим или да ћутим. Осећам наглу топлоту и хук; лед
се топи с мојих очију, апарати, као рендгени, снимају ваздух и
простор око мене; намргођени људи под белим шлемовима и у дугим
гуменим рукавицама журно и спретно рукују справама. Зашто су ови
срећни сниматељи толико строги и намргођени. Можда права срећа
има израз строгости и претње. Хватају ме и носе, кмечим свом
снагом: нећу да будем реквизит филмске екипе чак ни у срећној
земљи. Они су забринути, несрећног израза и необично озбиљног
понашања. Заћутим. Брижност и строгост, то је значи лице срећних.
Уносе ме у амбулантна кола, стављају у жичану корпу која се греје:
радовао бих се спасењу, али око мене чучи неколико људи у
униформама и с оружјем на готовс. Какав одвратан филм.
Несхватљива глупост слободне уметности. Можда је то некакав нови
стил и правац. Шта да чиним. Кмечим. Између ногу топе ми се лед
мокраће и смрзнута поган; гадно ми је, и самом себи ужасно
смрдим. Ако. Смучићу живог глупацима, што су, по најпажљивијем
сценарију откад постоји филм, озбиљно уперили оружје у једну
усрану и промрзлу бебу.
Аутомобил стаје, отварају се врата. Вирим кроз трепавице: уска,
крива улица, ругобнију архитектуру нисам видео, ако се те
зградурине и касарне могу назвати архитектуром. Не, то је
сценографија овог филма. Зар богатство мора да буде услов и
глупости и наивности. Око аутомобила су гомиле униформисаних и
наоружаних људи. Снимање се, дакле, наставља. Тако је то кад људи
не знају шта ће од среће. Зажмурим. Ако једном будем сам у кадру
или гроплану, видеће они како ћу их насамарити.
Износе ме из кола. Успевам да видим трг и неколико улица које у
њега увиру. Ово је најружнији и најсуморнији град који сам било где
и било када у свету видео. Да, лако је у срећној земљи расипати
средства за реалистичку сценографију, за оволике објекте и масовке.
Или је у овој Камонији људима доста сваке истине и укуса, па им је
просто забавно да се мало поиграју свирепости и просташтва.
Унели су ме у топлу просторију. Кожица ми букти, целим телом
осећам жмарце и свраб; то је поуздан доказ да сам промрзао. Тешко
и дишем, кркљам; сигурно имам запаљење плућа. Ако. У болници ћу
се осећати боље но у филмској екипи. Тако ћу и поред пропратних
непријатности бар сазнати како срећни људи болују и шта уместо
болова осећају.
Али сценарио се наставља: грубо приводе неке уплашене људе,
глумце, чујем ударце и дијалог:
 Ко ти је предао и с каквим намерама си је ставио уз Његове ноге.
Не знам о чему је реч. Сад први пут видим ову бебу, односно овог
провокаторског гада. Имам сведоке да од три по подне нисам
изишао из куће. И, верујте ми, дубоко патим што нисам имао срећу
да пронађем тог смрдљивог зликовца.
Води га у Последњи тренутак. И кад се сети ко му је предао пакет
експлозива, јави ми.
Излазе, улазе. Чини ми се, распада ми се кожа.
По чијем си наређењу подметнуо експлозив под Његове ноге.
Не разумем.
А да ли видиш.
Да, видим.
Гледај.
Па то је некаква беба. Сем ако није лутка снабдевена апаратима
за снимање и емитовање.
Какав одвратан сценарио. Закмечим огорчено, последњом
снагом.
Видиш ли сада да није лутка.
Да, изгледа да није. Али ја, на жалост, не знам шта је у питању.
Иначе, у борби против антијеваца имам изванредне резултате.
Води га у Црну врећу, па кад одлучи да призна, врати га овамо.
Чекај, не уводи новог. Треба овог антијевског зликовца однети у
лабораторију и подвргнути га тоталној анализи. До десет нека све
буде готово.
Виркам: лежим на столу, телефон ми је уз главу, голи зидови,
класична полицијска канцеларија. Сценограф, очигледно, има и
лично искуство с полицијом. Више моје главе, глумац иследник,
говори преко телефона:
Ја сам сигуран да је то највећа завера у последњој деценији. Већ
по првим признањима види се да је случај беба дело неколико
сатаноидских држава. Да, да. Гнусно и рафинирано. Имате право.
Срачунато да обмане материнске и родитељске нагоне. Јесте, јесте.
Гори им под ногама. Може. И ја верујем да су у ову битку убачене
све снаге. То сам одмах наредио. Разумем. Како ми буду стизали
лабораторијски извештаји, обавештаваћу вас.
Мора да је ово моја халуцинација, или некакво изнакажено и
болесно сећање које се гаси у мојим смрзнутим чулима. Нигде у
свету и ни у каквој прилици не може да се снима овако идиотски
филм. Дерњам се, кмечим, више из очајања но из протеста. Улази
нови глумац полицајац.
Јесте ли приметили да се овај смрдљиви зликовац дерња по
одређеном ритму. Има своју скалу и тонове. Никад нисам чуо бебу
да овако плаче.
Па да. Како нам то одмах није пало на памет. Тај гад плаче по
шифри. Требало је све снимити тотално.
Не брините. То је већ учињено. Апарати су функционисали без
престанка.
Одмах ми донесите све снимке, а агента однесите у лабораторију.
Стављају ме у жичану корпу и двојица ме износе у ходник. О,
бедни глумци. Зар сте толико глупи, иако сте слободни и срећни. Од
шкргутања зуба, односно непаца, полази ми крв. Лифтом ме дуго
возе некуд; не знам да ли се спуштамо или пењемо.
У врућици сам; с времена на време гаси ми се свест. Оштар задах
хемијских препарата, гасова, хујање машина, звека стакала.
Погледам: велика модерна лабораторија, људи у белим мантилима и
с белим капама. Ови, ваљда, нису глумци, видеће да имам високу
температуру, прекинуће ову свињарију и однеће ме у болницу,
свеједно што ме срећа у болницама много не интересује.
Узмите му крв за тоталну анализу. А онда тотални отисак.
Глумци у мантилима, са шприцевима, размотавају ми ћебенце,
узимају за ручице, пипају ме и стежу, загледају; тобоже се браним:
нека успе овај кадар, нека ме што пре изнесу из овог лабораторијског
смрада. Глумци доктори хватају ме за руке и немилосрдно забадају
игле у моје јадне, промрзле венице; утрну ми свест.
Осећам неиздрживу врелину по леђима, ногама, темену, враћам
се себи, гледам: лежим на леђима у суду пуном вреле црвене масе
која се стврдњава, стежући ме и пекући; присећам се: таквом или
сличном масом зубари узимају отисак вилице. Батргам се да им
покварим тај њихов тотални отисак. Неколико шака у гуменим
рукавицама смирује ме лако и још ме дубље утискује у црвени восак.
Гаси ми се свест. Гумено страшило чупа ми из воска вероватно само
кости, преноси до другог корита пуног црвене масе, окреће
потрбушке и утискује ми лице и цело тело у црвени, топли восак.
Умирем црвеном врелом смрћу.
Тешко болестан лежим негде, у некој соби с троструким
решеткама на прозорима. Врата су у оловном окову, с бравама
закључаним неколиким кључевима и са алармним уређајем;
непрекидно ме чувају двојица наоружаних стражара. Откако сам
запазио да су се и лекарски конзилијуми, под неразумљивим
ауторитетом редитеља и сценаристе, укључили у сценарио и играју,
саботирам прегледе и лечење свим средствима доступним једном
новорођенчету нормалне памети и са обичном свешћу. Али узалуд
сви моји самоубилачки напори, јер чујем и видим: снимање се
наставља:
И пулс и температура су у реду. Криза је прошла.
То је и моје уверење. Организам је ојачао и више нас ништа не
може изненадити.
Сада га само треба сачувати док порасте и проговори.
Да, али постоји један проблем: растењем му се мења целокупни
организам. Растењу се не може одупрети ни његова сатаноидска
свест. Растући, заборавља планове и саучеснике.
У том случају, наука му мора зауставити растење. Иначе ће
завера остати неоткривена.
Тиме ништа не добијамо. Остао би нем, а нама је неопходно да
што пре проговори. Сатаноиди су управо зато и узели бебу за
организатора завере. Док не проговори и не буде у могућности да
даје признања, потребне су три године. За то време антијевци могу
бити потпуно мирни на свом пакленом послу.
Да, да. То је највећи проблем камоновске науке данас.
 Стегнем песнице, разбеснело замашем на глумце: Идиоти,
продерем се, али ме они не чују; закукам да се процепим:
конзилијум лекара глумаца, редитељ, сниматељ и остали потпуно
занемели, припијају се уза зид преплашено. Чујем:
Невиђен сатаноид. Ужасна мрцина. Треба га бомбардовати.
Од беса губим свест.
После овог испада, односно једне сцене недостојне срећних и
слободних, температура ми се подигла, лечење се компликује,
страже се удвостручују, опрезност постаје тотална. Тотална
опрезност је најчешћа редитељева опомена вођи снимања. Само ако
преживим и одрастем, моћи ћу да се осветим за несхватљива
злостављања и патње. Смирујем се, цуцлам млеко, колико ми га год
дају, једем кашице док ме нуде, али жмурим. Жмурим упорно, иако
то редитеља доводи до избезумљења, а сценаристу до ликовања:
Зар вам нисам одмах рекао. Сатаноид је способан за саботаже још
у седмом месецу живота.
По свему што чујем, сатаноид је у овом филму назив за носиоце
зла и несреће, за непријатеље Камоније, као што је и антијевство
појам за унутрашње непријатеље и противнике те земље. Да ли
стварно постоји народ сатаноида, држава сатаноида, таква врста
људи, некакав антијевски покрет, моћи ћу да сазнам тек кад
одрастем, као што ћу тада моћи да схватим и многе друге њихове
појмове које сам касније чуо, као, на пример: бокарунство,
раноперни страх, зокери, калакулне истине, мелиополна част,
неболисни тоталитет, бригија, бранка, итд. Колико ме збуњују ти и
слични појмови, још више ме запањује друга логика у овом
сценарију; очигледно, писац је исконструисао једну развијену и
доследну антилогику: основни појмови овде се употребљавају
потпуно супротно уобичајеним значењима; односи мећу људима су
антиљудски, односно антикласични, антинормални; традиционална
значења негативног, злог, несрећног, неслободног овде носе
антиподне садржаје. И вредности и појмови њихове антиматематике
потпуно су ми несхватљиви. А можда је све то последица моје тешке
болести и непрекидно халуцинирајуће свести, као и њихове — како је
називају — центрипетално алегоријске терапије. Свеједно шта је у
ствари, сушта је истина да ја, као болесна беба, нисам срећан. Ја сам
класично и традиционално болесна беба.
Највише ми смета невладање пробавним органима; остаје ми
само да господарим својим мислима: оне се потчињавају мојој вољи.
Међутим, извесне физиолошке недаће тешко оштећују и ометају мој
интелектуални живот; јутрос, док сам формулисао статичке законе
сна, упишкио сам и слабине; малопре сам се гадно укакио док сам
смишљао трећи закон интегралног морала. После таквих догађаја и
по два сата, или за време читаве стражарске смене, нисам способан
да наставим размишљање. И већ сада могу с пуним правом и са
доказима да објавим велико откриће: и у срећној и слободној земљи
живот новорођенчета, живот у првој години, најтеже је и најмучније
људско доба. Његова трагичност није једино у мукама поимања
разлика између сна и јаве, светлости и таме, постојања и простора,
мртвог и живог, мушког и женског, да не помињем болове од
звукова, шумова и гласова, муке разликовања њиховог значења,
безмерни напор да се схвати последица смеха, плача и претње;
можда је теже од свега тога оно непрекидно самогађење према
јадном телашцу, немости, непокретности, невладање физиолошким
нагонима. Остаје ми могућност рационализације радозналости и
стални интелектуални напор на извесном олакшавању тегоба мог
бебљег живота.
Зато у току читаве стражарске смене цуцлам своју бочицу млека,
јер по мом искуству, млеко изванредно подстиче концентрацију и
усмеравање, па за време једног храњења успевам да замислим читав
есеј о онтолошким преокупацијама новорођенчета у првих девет
месеци живота. Иако се глумице неговатељице често љуте на моју
спорост, не испуштам цуцлу док ми је не отму.
Кад ми је глумица неговатељица засипала дупенце талком, дошао
сам на идеју: водићу дневник. Чињенице, доживљаји, снови,
дијалози, песме, есеји. Дневник новорођенчета. По сећању
записиваћу све од дана рођења, односно ноћи; одвајање од моје
матере Споменика, разне озледе услед свирепог односа одраслих, а
нарочито ћу разрадити како новорођенче доживљава одрасле и
њихово понашање. Том проблему посветићу посебну пажњу, не би ли
људи најзад схватили колико су несавршени и свирепи, смешни и
неразумни у понашању према деци. Мемоари једне бебе. Биће то
јединствен догађај у светској књижевности. Бићу најсрећнија беба у
историји. Бићу. Беба писац. Беба филозоф. Беба психолог. Беба
етичар. Срећна беба. Бићу. Па ја сам срећан и најсрећнији; ни једно
новорођенче досад није писало филозофске есеје, није стварало
принципе интегралног морала, није презирало одрасле и старе, није
било тако надмоћно над својом стварношћу; ја сам одистински у
срећној и слободној земљи. У земљи у којој бебе живе богатим
интелектуалним животом, равноправно са одраслима, али морално
надмоћније над њима и по рационалности схватања свега. Чим
оздравим, проходам, дођем до хартије и оловке, бацићу се на посао.
Температуре више немам, стално сам гладан, пијем млеко као
смук; лекари се запањују како прождрљиво гутам витаминске сирупе
и рибље уље. Хоћу да удвостручим брзину раста; желим да будем
атлетски развијен, да нарастем пуна два метра; обликовање своје
личности још у првој години живота хоћу да усмерим ка
дионизијском идеалу, здравој, свестраној и врхунској чулности
живљења. Поред осталог, желим да се потпуно ослободим свих
видова стида, осећања ниже вредности познатих комплекса. Зато,
када се моји чувари, сестре и лекари мрште и не дишу зато што им
се укаким док ме прегледају и посматрају, ја их гледам право у очи и
смешкам им се. Такво и слично понашање даје повода лекарима који
ме свакодневно, често и ноћу, по неколико сати напрегнуто
посматрају и записују своје опаске, да самоуверено закључе:
Типична сатаноидска беба.
Несумњиво тачно. У мојих тридесет година педијатријског
искуства, овај феномен ми је сасвим нов.
Чим ојача, треба га однети на Институт тоталне опсервације.
По снимцима за време сна, и из непосредног посматрања, које
вршим док спава, све више се уверавам да има драматичне и
кошмарне снове. А то је феномен од несагледивог значаја.
Да, науци је непозната та појава. Савремена физиологија и
психологија одлучно су против такве могућности.
То је наивно, професоре. Камоновска наука мора да напусти
таква схватања. Сатаноидски свет је у агонији. Подлост и лукавство
су главна сатаноидска средства, а тим моћима нема краја. И њихове
бебе способне су на све.
Имате право. Сатаноидску бебу морамо проучавати по новим
принципима.
Одрасле, конзервативне, догматске будале. Смета им и збуњује их
тежња за искреношћу, спонтаношћу, дионизијском чулношћу. Желе
да се понашам уобичајено, да скривам себе, да их обмањујем, да им
се прилагођавам. Протестујем: дерњам се, кењкам, пљујем цуцлу.
Они се поново договарају, дошаптавају и строго понашају.
Изузетак је сестра Ава: витка девојка с нежним, белим лицем,
крупним смеђим очима и зракасто свиластим прстима, који ме
милују кад год ме дотакну. Осваја ме та достојанствена и лепа
девојка. Само на њу мислим, једва чекам да се појави; чим је угледам
загучем машући ручицама, радосна језа ме прожме кад је додирнем,
несрећан сам што ме не помилује и не осмехне ми се кришом од
стражара, очајан сам кад се укаким у њеном наручју. Љубав према
Ави мучи ме толико да пијем млеко и узимам кашу само када ме она
храни; ако ме хране друге сестре, одбијам сируп, па чак и штрајкујем
глађу.
Такво моје понашање изазива оштре реакције лекара и чувара, и
председник конзилијума диктира у записник:
Сатаноидска беба је радикално изменила тактику. Саботира
лечење и исхрану. Кад год има прилику испољава опструкцију. Њена
бандитска природа све више долази до изражаја. Према сестри Ави
показује нарочите симпатије. Неопходно је појачати мере
предострожности и посматрачке напоре.
Очигледно је да се у Камоннји бебе друкчије понашају. Али како.
Можда се увек радују. Да, срећне бебе су веселе. Испољавам ведро
расположење: гучем до промуклости; смешкам се стражарима, који
неуморно и исцрпно препричавају откривање нових антијевских
завера, судске процесе сатаноидима и са спортском страшћу
прогнозирају висину и врсту казни, кладећи се међусобно; машем
ручицама лекарском колегијуму, а најауторитативнији међу њима,
посматрајући ме, шапуће:
Зар вам се не чини да започиње нову фазу: фазу тоталне
камуфлаже.
И ја сам тог мишљења. Уведимо дупле сазнаваче. И оптику бих
повећао на плус сто.
Ипак ћу вас насамарити, матори идиоти. Свет је несрећан зато
што њим владају одрасли и матори. И тиранија је вечна све док јадна
деца морају да се покоравају одраслим чудовиштима. Смишљам
тактику: сваког дана друкчије понашање; и у току дана изменити два-
три начина.
Међутим, закључак конзилијума и вероватно моје ново понашање
имају тешке последице на моју љубав, односно на мој раст: сестра
Ава држи се према мени с наглашеном равнодушношћу и сасвим
службено. Купа ме необично грубо, мушки знак ми никако не
додирује, више ме не засипа талком. Сећам се радости и узбуђења
док су ми њени свиласти прсти миловали бутинице и трбушчић, па
се загрцавам сузама. Мој плач је љути; штипа ме и сикће на мене.
Гледам је гневно, гребем је да је заболи: можда ће тако схватити да је
волим. Нем сам. Могу или да је милујем или да је гребем. На
несрећу, сестра Ава на такво моје понашање одговара још већом
грубошћу.
Из стражаревих радосно узбуђених шапата о најновијим
антијевским заверама сазнајем трагедију: сестра Ава ухапшена је
ноћас, односно, како они кажу, збринута је, уз доказе да ми је била
главна веза са антијевцима, који су по мојим упутствима сковали
највећу заверу у савременој историји Камоније.
Тонем у очајање; добијам тежак пролив; не помажу ми никакви
лекови. Над мојим креветићем надносе се страх и забринутост;
ређају се највећи специјалисти и академици; мењају се лекови и
методе лечења. Безуспешно. Нико од њих, и нико од одраслих не
може сазнати и утврдити да је пролив последица моје тешке патње за
Авом, да је моје обољење на нервној н психичкој основи, и да ме
никаквим лековима и средствима не могу спасти. И нећу да ме
спасу; више не желим да постојим. Кад неко има на души најдивнију
девојку Аву и толике невине људе, није могућно да расте и даље
живи. Извршићу самоубиство. То је мој једино могући протест и
моја оптужба против одраслих и Камоније. Усправићу се у кревецу,
пребацићу се преко ограде и сломити кичму.
На показивачу времена на зиду светлуца зелени млад месец, по
мом искуству означавајући поноћ, јер часовници овде не показују
време бројевима него најпопуларнијим стварима, симболима среће,
филозофским и моралним сентенцама, мени неразумљивим. При
самој смени страже, својом непостојећом и будућом снагом, хватам
се за шипке креветића, придижем се и некако усправљам,
покушавам и свим мислима да се пребацим преко металне шипке и
стрмоглавим на под, али стражари скачу, хватају ме и обарају на
лежај, звоне на узбуну, даве ме.
Долазим себи, гледам: пуна је соба наоружаних, одраслих
маторих лекара и стражара; више моје главе неко, гласом трубе,
изговара реч по реч, очигледно диктира:
Закључак. Сатаноидско-бандитско-разбојничко-зликовачки гад у
својој подлој и чудовишно пакленој намери, а са задатком да сруши
свет среће и слободе, покушао је ноћас да разоружа стражу и
побегне, како би се прикључио завереницима и започео оружану
побуну. Наука и бригарство учинили су све да ову звер онемогуће у
остваривању њених намера. У том циљу предузећемо следеће мере.
О, зашто сам рођен. Зар је ово свет у којем сам желео да будем
рођен. Зар је ово оживотворење моје наде. Ко је кривац мог
непоправивог рођења и моје неизмењиве судбине. Треба умрети пре
но што се проговори и једна реч, пре но што се ногом стане на тле те
зле земље. Све тоне у врелу таму. Чујем шапат:
Какав зликовац.
Да, невиђен гад.
Отварам очи: лежим у гвозденом кавезу, опкољен наоружаним
полицајцима, у полицијским сам колима, возе ме некуда. Вероватно
на стрељање. Баш ме брига. Боље је у тиранији умрети у првој но у
осамдесетој години живота. Али им на стрељању морам показати
свој презир н мржњу. Само, како кад још нисам проговорио, кад сам
нем. И која је то реч која треба да буде моја прва и последња, моја
једина реч. Треба ли то да буде реч мржње, гнева, разочарања, или
реч доброте, љубави и праштања овом свирепом и глупом свету; или
реч равнодушности и презира; или једна реч коју никад нико
разумети неће. Којом речју започети и стварање и завршетак језика;
због које се речи нећу вечно кајати. Од мог постанка ово ми је
највећа недоумица.
Полицијска кола стају, отварају се врата, полицајци узимају кавез
и износе ме у бело двориште, бетонским зидовима опкољено; снег је,
мој први и последњи снег, снег по којем ће се просути чашица моје
бебље крви. Носе ме ка зиду: стрељање је класично и у слободној и
cpeћној земљи. То није зид, то је некаква грозна зградурина, камена
бетонска грдосија на којој пише Дом Сновик. Дом Сновик. Дом за
стрељање новорођенчади. Или тровање, кување, печење, бацање у
машину за млевење камена.
Нећу, кмекнем.
Ужаснути полицајци испустише кавез са мном на снег, али ме
одмах шчепаше и подигоше. Зар је нећу моја прва и последња реч;
поново се продерем, то јест кмекнем:
Нееећуу.
Преплашено ме спуштају, дуго запањено гледају и дошаптавају
се. Кајем се за нећу. Том речју не треба почети говор ни пред
митраљеским цевима. У ћутању, ипак, има више достојанства. Ако
ме баце у крематоријумску пећ, у котао врелог асфалта, ћутаћу: овај
свет није достојан гласа једног часног новорођенчета. Уносе ме у
зграду за уништавање и прераду антијевских беба, носе ме прљавим,
смрдљивим ходницима, уносе у одају за прераду у пепео: скидају ме
жене које носе униформе медицинског особља, те срећне убице
новорођенчади; купају ме у некаквој кадици, да би ме скувале
чистог; мере ме како би утврдиле проценат сагорљивости бебљег
тела; облаче ме у некакве чисте дроњке, да би ме последњи пут
обманули, и најзад ме уносе у убиваоницу Први смех. Нисам знао да
је цинизам одлика свирепости срећних.
Будим се, буди ме осмехнута лепа неговатељица: пише јој на
мантилу, преко дојки: Хамилка. Соба је пуна креветаца с бебама,
које млатарају ручицама, кењкају, плачу, гучу; на зиду портрет
ружног, страшног старца, носатог и врљавог, којим сигурно плаше
бебе; под портретом пише: Он је твој отац и твоја мајка. Тај грозни
старац је сигурно бог Камоније. Бог с ликом страшила. То је, мора се
признати, виспрен изум срећних и слободних. Ако није ствар неке
посебне педагошке намере. Лево и десно од страшног старца пише:
Дужност беба је да се смеју, и — Плаче се само од радости. Видим, и
неговатељица Хамилка је заинтересована да ни једно од ових малих
усранаца и попишанаца не плаче, па се не смирује: тепа им, мази их,
њишка дрекавце и панично погледа на неговатељицу у жутом, која
седи за столом на средини собе, на сваки плач подигне очи према
некаквом часовнику, очигледно мери време, п онда нешто записује у
велику књигу; а чим неко упишанче престане с дреком она зауставља
одговарајући мерач плача и лови друге дрекавце, на очајање моје
дивне Хамилке, коју обожавам свом душом. Ако све ово није режија
полиције, нека њена нова комбинација у даљој разради антијевске
завере чији сам организатор и шеф, онда ћу с Хамилком доживети
велику љубав, јер и она према мени испољава издашну нежност:
сваки час ме обилази, милује, завлачи руку у недра, проверава
температуру и гледа да ли сам се умокрио. Ако се случајно укаким
док ме она храни, прецрћи ћу од гађења према самом себи; због те
психичке озледе не могу ни постати нормална личност и здрав
мушкарац. Толико сам узбуђен топлином Хамилкиних недара да ми
цуцла испада из уста; једва гутам кашу пасираног меса и шаргарепе;
али не престајем да јој се љубавнички смешкам. Од еротских слика и
сексуалних жеља не могу ни да заспим; а часовник на зиду, односно
камоновски глупи показивач жеља, стоји на плавом. Моје бедне
собне колеге спавају сном прасића и цокћу: сањају да цуцлају; и
само кад се упишке, наставе да глођу своје палчеве. Хамилка тихо
отвара врата, на прстима журно прилази мом креветићу. Ех, што не
могу да говорим. Ово је тренутак да човек проговори. И да може увек
с поносом да каже: љубав ми је била прва реч. Какве бих нечувене
речи ишаптао Хамилки. Узима ме у наручје; никад на свету није
било срећније бебе. Милујем јој лице, другу руку гурам јој у недра,
узалудно: блуза јој се закопчава на леђима. Тешко ми је, али је
милујем преко блузе и страсно јој љубим врат; неколико тренутака
запањено ме посматра, па ме хитро и тихо уноси у другу собу, ставља
ме на сто, узима из креветића неког упишанка и носи некуд,
љубоморан сам; на срећу, враћа се брзо, узима ме и нежно спушта у
креветац однесене бебе, покрива ћебенцетом и тихо одлази.
Несрећан сам. Не могу очи да склопим због љубави и бриге; шта
значи ово тајно премештање или замена: спас или ново страдање.
Ако није у служби полиције, она је антијевка. Антијевка. Да није моје
премештање илегално, зашто би било изведено у поноћ и са
оволиком опрезношћу. Значи да сам стварно антијевац. Рођен да
будем антијевац. Можда сам и вођа завере. Растем за организатора
уништења камоновске среће. И бићу. Порашћу мржњом против
среће и слободе. И Хамилкином љубављу. Први пут од рођења
срећно ми се спава.
На таблици више главе пише: Лудул Силни. То сам, дакле, ја.
Лудул Силни. Глупо и смешно. Но зар је сада важно име. Бунтовнику
су важни једино циљ и успех. Још ако је све то дело и љубави
Хамилкине, коју ми она доказује чак жртвовањем једне бебе,
некаквог Лудула Силног, који ће под мојим именом одрасти, а онда
после мучења и ислеђења невин бити убијен, у том случају моје
антијевство постаје изузетно драматично и романтично. Али то је
злочин, свеједно што ми је тај упишанко оставио мокар лежај.
Класичан злочин, класичног морала: циљ оправдава средство. Не
могу на то да пристанем. Чак ни против Камоније нећу да се служим
свим средствима. Јер ако тако поступам већ у првој години живота,
до пубертета ћу постати зликовац и тиранин каквог историја не
памти, и потврдити да је зло вечно. Не, не, Хамилка. Никаквим
чарима, очима и дојкама, никаквим нежностима нећеш ме обманути
да у злочину растем. Чим проговорим, чим ми буду дали оловку и
хартију, испричаћу полицији истину о Лудулу Силном и подлој
нежности Хамилкиној. Очајан сам. А на зиду пише: Ми смо
најсрећније бебе на свету. Тај свет и његове Еве нећу више очима да
видим. Прогледаћу кад будем проходао, да бих побегао у
најнесрећнију и најнеслободнију земљу. Протреса ме грозница; сав
горим. Бунило.
Око мене паника. Не тиче ме се. Лекарске слушалице,
термометри, прашкови и камилица. Ужаснут шапат се понавља:
Мале богиње. Мале богиње. Пре седам деценија у Камонији је
забележен последњи случај малих богиња. Мале богиње су болест
деце сатаноидског света. Треба хитно позвати Академију здравља и
обавестити Форум стваралаца историје.
Лекарској дијагнози прикључује се и полицијска: мале богиње су
нова антијевска завера и сатаноидска акција. То је дело бебе
монструма. Тај зликовац је донео са собом вирус малих богиња, са
очигледном намером да епидемијама помори камоновску децу. И ко
зна какве је све вирусе то чудовиште пренело и држи у себи. Тај гад
је пакет вируса. Ма то је складиште бактерија. Одмах га подврћи
апсолутној анализи. Опасно је вршити анализу. Треба га хитно
уништити најјачим лејзерима.
Јадан ја, то јест Лудул Силни. Несрећни бедни попишанац. О,
какав злочин. Грижа савести појачава ми температуру. Нека умрем,
нека се оконча ово ужасно постојање. Чак ни због освете моје жртве,
Лудула Силног, нема смисла постојати.
Лекари и неговатељице шапућу да је у дебелом цреву бебе
монструма, то јест мом, односно Лудула Силног, пронађено седам за
ткиво прилепљених ампула с концентратима вируса рака, куге и
великих богиња, довољних да поморе пола континента.
Око мене је конзилијум Академије здравља. Сатима ме пипкају,
ослушкују, мере ми температуру, воде стручне полемике. Од њих ме
обузима још веће гађење, горљивост и главобоља но од саме болести.
Одлучујем да их обезглавим: прокмечим, прогрчем слог по слог Мо-
р-би-ле. Као да их поби тај латински назив малих богиња. Погледам
први пут откако сам се разболео: нада мном гомила лица
унакажених запањеношћу. Поновићу реч и коначно дотући ту
Академију здравља. Али се угризем за језик и поново зажмурим.
Треба порасти за освету Лудула Силног. Висока температура ме
онемогућава да чујем њихово тумачење новог у науци непознатог
феномена: једногодишња беба говори латински.
Прездрављам тешко и врло споро: мучи ме слава антијевске
жртве: судећи по држању и разговорима лекара и неговатељица,
читава Камонија бди над мојом болешћу и оздрављењем. Телевизија
врши пренос мог сна, храњења, лекарских прегледа и посета
делегација које из свих крајева Камоније долазе с цвећем и
најлепшим жељама управи Дома Сновик: неговатељица Молоха
тврди да је дом затрпан букетима и да она губи свест од мириса;
групе уметника, омладине, деца која су дошла да изразе солидарност
с мојом патњом образовала су километарски ред, па их више не
пуштају да уђу у двориште дома; специјалне екипе сређују и уводе у
књиге камионе телеграма који стижу даноноћно; у илустрованим
листовима и новинама свакодневно сам на насловним странама; у
земљи су деца и омладина створили покрет Лудул Силни, паркови,
улице и школе добијају име Лудул Силни; уместо песама, омладина
слуша само плоче са бебљим плачем. Тај култ ми је толико
несхватљив да од психичких депресија добијам тежак затвор, па ме
сад и по два пута на дан клистирају. Ах, кад ћу да проговорим.
Здрав сам и све је нормално: у собу су враћене све исељене бебе,
хране ме као и друге; неговатељица Заркса дирљиво је нежна према
мени. И ја јој узвраћам лирском, платонском љубављу. Играмо се
звечкама и умилно гледамо. Ако не спавам, чезнем за Зарксом и у
мислима јој пишем нежна и сентиментална писма. Преживљавам
њене бриге и несреће због плача ових животињица, плача који се
стално уписује и мери, очигледно на њену штету. Можда јој тај плач
умањује плату и напредовање. Будим се у њеном наручју и
смалаксавам од среће: она ме носи у другу собу и спушта на сто. Ноћ
је, она вади из креветића неко детенце и односи га, затим се враћа по
мене и збуњеног ме спушта у постељу с таблом: Дарије. То сам одсад
ја. Дарије. Анонимус. Усранко анонимус. А моју славу уживаће
други, некакав бедни Дарије. Зашто ли је Заркса то учинила. Не
разумем. Ни једној одраслој жени, а нарочито лепој и нежној, више
никада нећу веровати.
А Зарксе нема. У мени се мењају туга и разочарање. Боли ме
глава, избијају ми зуби. Неговатељица Самна понаша се према мени
као према сваком анонимусу. Нећу да се уздржавам од плача. Нека
јој расте неуспех. Према одраслима треба бити немилосрдан. Тим
пре што нам је отац и мајка онај грозни старкеља који буљи у нас и
тврди да смо најсрећније бебе на свету. А какав ли им је тај остали
свет кад ми, најсрећнији, живимо уз наше увек намргођене
неговатељице које стрепе да не заплачемо, јер их за то очигледно
кажњавају, можда и смрћу, па је разумљиво зашто нас сваког часа
шибају бичевима и алуминијумским прутићима. Морам некако доћи
до новина и сазнати праве прилике и догађаје. Украшћу управнику
новине из џепа: увек их носи. Чекам да се појави. Не прилази ми.
Носе ме у амбуланту на контролу и спуштају ме на сто: угледам
новине. Дерем се, машем ручицама на њих. Да ме смири, лекарка ми
даје новине. Брзо читам: Нови планови за тоталну победу. Избор
најсрећнијег Камоновца. Резолуције љубави после погреба.
Сатаноиди у агонији. Извештаји са суђења антијевцима. Сутра ће
наше бебе... Лекарка ми одузима новине; збуњен овим насловом и
називом листа Татата, не могу ни да заплачем. Лекар и неговатељице
причају о сатаноидима, о њиховој несрећи и ропству, о тиранији која
влада светом изван Камоније. Радују се некаквом сутрашњем
Турниру једногодишњака.
После прегледа узалудно се дерњам да ми дају новине. То чиним
често, али ми ретко успева. Читам: у свим листовима наслови су
исти. Збуњен сам. Множе ми се тајне и дилеме. Све што видим и
чујем уверава ме да је у свету све наопако постављено, шашаво,
апсурдно. Или се то мени, као беби, само чини. Чим будем проходао,
побећи ћу одавде где на свим таблама пише: Природа воли само
децу Камоније. Кад год ме изведу у шетњу огорчено се дерњам.
Неговатељица Самна облачи ме у љубичасто оделце и носи у
магацин, на чијим вратима читам: Турнир једногодишњака — Прва
срећа. Тај магацин с подијумом испод огромног портрета старца
страшила, пун је неговатељица са усранцима који су напунили
годину дана. Тек сам једну годину живео у срећи Камоније, само
једну годину, а шта ме тек чека у будућих неколико деценија. Под
старчевом сликом пише: Благодарећи Њему, били сте у својој првој
години срећнији но сатаноиди целог живота. Људи у жутим
униформама седају за сто поред подијума, један из средине рече
нешто, и неговатељица с једногодишњаком или једногодишњакињом
попе се на подијум и подиже љубичастог упишанка ка старчевом
портрету. Људи у жутим мантијама судијски мотре на дете пред
портретом, оно маше ручицама и одједном закењка. Минус један,
каже главни жути. Записничар све уписује. Неговатељица погнуте
главе силази с подијума и износи напоље свој неуспех. Пење се друга
с дететом које хитро подиже увис ка старцу: једногодишњакиња се
закикота. Главни жути изговори: Плус девет. Остали: Плус осам,
Плус десет, Плус десет. Магацином се пролама пљесак. Срећна
неговатељица, грлећи свој успех, полако га износи напоље.
И тако редом, један по један једногодишњак приноси се портрету,
а стручњаци или свештеници оцењују његово осмехивање и
смешкање страшном старцу. Не знам кога треба више презирати:
поражене или похваљене неговатељице. Одлучујем да саботирам
Турнир једногодишњака у такмичењу осмехивања Њему, том
матором плашилу. Дерем се. Самна ме грли, гуши, љушка, тепа ми,
али узалуд. Мој усиљени плач заразно делује на једногодишњаке и
моје вршњакиње: почиње свеопште драње. Управу и неговатељице
хвата ужасна паника, судије не крију свој бес, Самна ме износи у
ходник, смирујем се. Наравно, не смирују се сви такмичари срећног
и захвалног осмехивања нашем грозном оцу и матери. Такмичење се
прекида за извесно време, а неговатељице нас подмићују цуцлама, и
играчкама, голицају нас, засмејавају кловновским пантомимама.
Турнир се наставља, а ми се понашамо сасвим ојађено. Бедне
неговатељице почињу да нас голицају и тако заценуте пењу на
подијум под Његовом сликом. Судије оштро разликују спонтан
осмех од усиљеног, голицавог засмејавања, и такве такмичаре у
срећи оцењују с минус десет. Јадна Самна унезверено ме носи на
подијум, смешкам јој се, смешка се и она мени, захвална, али, испод
старчеве браде и ручерди, наједном се раздерем свом мржњом;
Самна поражено смалакса, једва ме изнесе кроз огорчене погледе
управе и судија и, тек што ме положи у креветац, искали бес и
освету; заспао сам од шибе алуминијумским штапићем по прстима и
рукама.
Самне више нема. Не знам шта се догодило с њом. Турнир
једногодишњака наредних дана, по расположењу неговатељица,
донео је ванредне резултате осмехивања. Успех трогодишњака
одрасло особље тумачи као тријумф Сновика: с просечном оценом
94% спонтаних и 3% свесних осмехивања, трогодишњаци и
трогодишњакиње Сновика поставили су нови камоновски рекорд у
срећи раног узраста. Такође се с много буке препричавају резултати
такмичења деце од три до шест година у броју написаних песама
захвалности Њему и испеваних поема о трагедијама сатаноидске
деце. Једна петогодишња девојчица нашег Сновика написала је
песму против антијеваца, која је проглашена за песму с
најискренијом мржњом. Једва чекам да напуним три године, па да
могу да се такмичим у срећничком песништву и да им искажем
праву истину о нашим осећањима у раном детињству.

ДЕТЕ

Проходао сам чим су ми дали могућност да се крећем. Врло сам

задовољан својом кондицијом: нисам ниједном теже пао, трчим
сигурно, најбоље од свих јашем дрвене коњиће, најбрже гурам
аутомобилчиће и камиончиће. Сад сам већ толико снажан да вршим
и озбиљније саботаже: ломим играчке, разбијам прозоре, бацам
шоље, шарам по зидовима, цепам сликовнице с Његовим сликама, а
Он као да ми се на то смешка. Ноћу дерњавом саботирам сан
одељења Нежних и Неумољивих. Приликом шетње по такозваној
природи, која је по тврђењу срећних само према нама благонаклона,
кидам и чупам све што могу да дохватим. Чим мало одрастем
кварићу им електричне инсталације и загађиваћу и троваћу храну и
воду. Док то смишљам Старац са зида благо ме посматра својим
дубоким очима.
Проглашен сам за најгоре дете у Сновику. Неки васпитачи тврде
да сам најгоре дете откад постоји Сновик. Тај успех ме чини дубоко
срећним. Своју срећу храним и разгоревам све већим пакостима и
штетама које чиним по дому. Камоновци и не слуте колико дубоку
срећу доноси остварена мржња; моји бедни вршњаци никад неће ни
сањати колико сам срећан што на сва три Турнира прве среће имам
неупоредиво најгоре оцене.
Научио сам азбуку, односно дочепао сам се бојица и написао
испод Његове слике: Он је највеће страшило на свету.
Одисеј, учитељ игара, благо ме милује по глави:
Шта то желиш, Дарије.
Ниста. Млзим свет. А у њему, највисе слећу, муцам и почињем да
се кајем.
Одисеј ме дуго гледа и благо ми се смешка. Смешка се и наш
чика са зида.
Хајде да се играмо заједно.
Одисеј ме узима за руку и води у Дворану игре, пуну свакојаких
играчака. Играмо се док ме сан не обори. Не сећам се када ме је
однео на спавање да сањам невиђене и незнане играчке. Будим се:
чикица са зида смешка ми се срдачно. Дуго гледам у његово масивно
и пријатно лице. Одлично сам расположен. Соба је огромна, висока,
с таваницом и зидовима декорисаним сценама наших такмичења и
Турнира среће.
Први пут без мржње одлазим у Сноваоницу четворогодишњака,
где учитељу снова Платону причамо ноћашње снове. Сноваоница је
велика соба, пуна омиљених дечјих животиња, које сам често давио и
убијао, нарочито птице певачице и мишиће. Како сам могао такве
свирепости да чиним. Уопште, живео сам у многим заблудама.
Платон ме узима за руку, води од кавеза до гнезда, и смешкајући се,
благо ме милује док му причам о невиђеним и незнаним играчкама
ноћашњег сна.
Ако данас будеш радостан, и ако пред спавање у Њега гледаш,
ноћас ћеш се опет играти играчкама које никад ниси видео, каже ми
Платон милујући ме, док ја милујем зечића.
Зец ког толико волиш није обичан зец и не зове се зец него зепс.
То је камоновски зец. Настао је укрштањем ловачког пса и обичног
зеца, па се добила животиња која и гони и бежи. Само у Камонији
постоји таква животиња. Дођи да ти покажем котига, чувара наших
граница.
Улазимо у одељење где се одгаја диван вранац.
Ако будем добар, хоћу ли јахати коња.
Наравно, Дарије. Али то није коњ и не зове се тако. Овакве
животиње нема нигде на свету сем у Камонији. То је котиг. И то је
Његово дело. Добијен је укрштањем обичног тигра и обичног коња.
Видиш ли, има тигрову кожу и боју, и опасан је као тигар. Према
Камоновцима он је послушан и паметан као најбољи коњ, а према
сатаноидима страшнији је од најљућег тигра.
Помилујем котига по сјајној тигровској кожи и усхићен идем за
Платоном, који ме доводи до кавеза с распеваним славујима.
Видиш ли колики је, а како дивно пева. Таква птица живи само у
Камонији. Да би се народу обезбедило уживање у славујевој песми и
у зимским данима, и да би класични славујев глас и његова скала
добили на драмској снази и волумену, Он је наредио биолозима да
обичног славуја укрсте са обичним петлом и сад је то птица пес.
Крупна као племенити певац, са славујским певачким особинама,
али, као што чујеш, са много, много снажнијим и драмскијим
гласом.
А зашто је оволико велика ова кошница, вичем да бих надвикао
песму два песа.
То није обична кошница, и то нису обичне пчеле, драго моје дете.
То је муп. Племенити инсект који живи само у Камонији. Да би деца
и сви одрасли могли да једу мед у неограниченим количинама, наши
научници су по Његовој идеји укрстили муву са обичном пчелом. И
сада наш муп производи толико меда да можемо исхранити цео
људски род. А сад хајдемо мало у башту да миришемо кезуме и баче.
Улазимо у алеју цвећа, високог и разгранатог као липе или
кестенови. Мирис зумбула ошамути ме, пао бих да ме Платон не
придржава.
Какав је то зумбул који толико мирише и који је већи од липе.
Није то зумбул, мали мој свезнанко. То је кезум. Он је рекао да
улице и булевари Камоније треба увек и тако јако да миришу да
женама и људима никад не буду потребни вештачки мириси. И зато
сада у свим нашим градовима постоје Булевари кезума, Булевари
плавке, Булевари рушхра, Булевари тоњиле, тргови баче, сонуса,
асхе и тако даље. Сем у Камонији, такво цвеће нигде у свету не расте.
А ова љубичица или врба, шта је то.
То је бача. Добијена је укрштањем обичне љубичице и обичне
врбе. Бачом су засађени тргови на којима најрадије уживају
девојчице и баке. Под цветовима баче, као што видиш већим од
обичног сунцобрана, девојчице једу сладолед а баке пију чај. После
се девојчице играју, а баке, опијене модрим мирисима, сећају се
младалачких успомена. За данас, Дарије, доста је шетње и прича. Сад
иди па се играј с друговима. До вечере научи напамет Седам
Његових радости, па их понављај док не заспиш.
Тако сам и учинио. Пред спавање, с непознатим осећањем и
узбуђењем, гледам портрет нашег оца и шапућем Његових седам
радости. Заспао сам у Његовим дубоким очима, чини ми се, док сам
изговарао Четврту радост. Платоново обећање се испунило: сањао
сам свемогућне играчке и недоживљене игре.
Као и сваког јутра, прилазим вратима собе дежурних
неговатељица да провирим кроз кључаоницу и видим како се страсно
и мазохистички самооптужују пред помоћником управника дома,
исцрпно набрајајући шта све нису добро и правилно урадиле вршећи
своје дужности. Веровао сам да се та исповедања врше пред
свештеником; сад видим да свако има свој диктафон и прича у њега.
То је, без сумње, савршенија самоанализа. Неговатељице, једна
поред друге, пред редом диктафона, не слушајући једна другу,
изјављују да су им деца ноћас много плакала, мокрила и какила под
себе зато што вечерње послове око њих нису доследно обавиле по
Његовим начелима. Неке су приликом приношења млека деци
заборавиле Начело шеснаест бе, а друге су приликом покривања
деце Начело А Један плаво, побркале с Начелом Четири плус ес дур.
Изгледа ми да у Камонији постоје повољни услови за интегралну
моралну самореализацију. Тај ме проблем толико обузима да ме, за
време учења хорских песама, учитељ музике Бах због отсутности
неколико пута опомиње диригентским штапом.
Откривање високе моралне културе, која је, судећи по свему,
свеопшта у Камонији, у шта се уверавам свакодневно и на сваком
месту, као и прислушкивање састанака и скупова васпитача и особља
нашег Сновика, постаје моја основна интелектуална преокупација не
само у четвртој години, већ скоро и до половине пете.
Томе свакако доприносе и наши васпитачи, а особито учитељ
добра Езоп својом причом о добром човеку који је у џунгли нашао
рањеног лава, лизао му рањену шапу, мазао га разним мастима и
превијао док га није излечио и онда му помогао да побегне. А потом
је тај исти лав ухваћен и доведен у циркус да растрзавањем робова
забавља срећне. Ту је он срео свог спасиоца, баченог да буде
растргнут, добро га загледао, препознао и рикнуо, па га, наравно, с
великим задовољством растргао на комаде и појео оно што му се
допадало. Ми грунемо у плач, а мудри Езоп каже:
Децо, не плачите, чујте наравоученије: Лав и човек никада не
могу бити пријатељи, као што не могу бити пријатељи сатаноиди и
Камоновци, несрећни и срећни. Лаву се не лиже шапа; лаву се шапа
сече. Антијевцу се не помаже да побегне у џунглу; антијевац се
дотуче ту где је затечен. Ко не поступи тако, снаћи ће га судбина
човека који је спасао лава.
Та ме истина дубоко потреса. А Езоп нам сваког дана исприча по
једну такву басну. У великој сам кризи: моја некадашња мржња
према свему што је камоновско, саботаже и антијевство, можда нису
само ствар бебљих заблуда; можда је то трајнија девијација, или моје
конститутивно, органско стање, које врло трагично одређује мој
будући живот. После неколико месеци интензивног размишљања, у
мени се учвршћује уверење: моји појмови, интелектуалне
претпоставке, знања и ставови, све је то само бебљи ирационални
мутљаг, једна сасвим неиздиференцирана, аморфна свест.
Учитељ истине Аристотел свакодневно нас учи да је Камонија,
наша отаџбина, једина срећна и слободна земља у свету, и да ми
растемо да будемо вечно срећни и да остваримо тоталну победу. А
што смо срећни имамо да захвалимо само Њему који нас је уверио
да смо срећни и слободни, који нас својим начелима томе учи и
свакодневно у то уверава. На свету, прича строги Аристотел, поред
Камоније и нас Камоноваца, постоје и сатаноиди и антијевци. Они су
несрећни и неслободни; они су зли и бедници; они су нижа бића и
руље; они се свим средствима боре да разоре нашу срећу и слободу.
И ми смо дужни да се од рођења па до смрти или тоталне победе
боримо против антијеваца и сатаноида.
Сва деца то лако памте и у то верују; сва се деца у Сновику
осећају срећном. Само сам ја често тужан, па се тада завучем под
ћебе и плачем. А плач је заиста недостојан детета. Од неколико
хиљада деце Дома Сновик плачу само понеке бебе; одраслији то не
чине ни када у гимнастичкој сали сломе руку. Што пре, само што
пре да порастем и заборавим своју бебљу прошлост, схватања,
навике и понашања.
У свакодневној, обавезној игри откривања сатаноидских агената и
антијевских провокатора, не могу више увек да будем агент и
провокатор. Од своје треће до пете године, стално сам „анти“, па ми
је то постало и име; сви, чак и васпитачи, зову ме Анти-Дарије. Не
желим више да ме тако зову. Не зато што као такав добијам
незаслужене батине од срећне деце, него зато што ја нисам
антијевац. Прилазим генијалном конструктору наших игара учитељу
Одисеју, и, очију пуних суза, кажем одлучио: Више никада и ни у
једној игри нећу играти улогу агента и провокатора, јер сам обавезу
„антијевца“ испунио за цео живот. Дивни Одисеј ме помилова по
глави и саопшти свима да ће одсад улоге сатаноида и антијеваца
играти сви по азбучном реду, и да се ја, док не пођем у Школу
љубави, ослобађам те дужности.
Напуштањем улога антијеваца у играма почиње мој бурни
препород, излечење, спасење. Игра на страни Камоноваца доноси ми
нове дотад непознате радости. Врло брзо постајем најспособнији
проналазач сатаноидских агената и прикривених антијеваца. Одисеј
ме писмено похваљује на Турнирима неумољивих и слободних. О
мојим резултатима и подвалама у игри против непријатеља пишу и
највише дечје новине.
Неговатељице су нежне и увек веселе лепотице. Оне нас воде у
врт-трпезарију, да једемо шта хоћемо и колико хоћемо. А затим
прелазимо у Дворану игре, озвучену тихом музиком, појем птица,
гласовима животиња које волимо. Пролеће је у Дворани; играчке,
коњићи, аутомобили, све је живо и стварно. Играмо се без икаквих
ограничења. Нико нас не грди и не туче. Свуда са зидова смешка се
на нас Он, наш добри отац. Ручамо у трпезарији-воћњаку. Свако има
свој сто под воћком коју воли. Успављују нас музика и Његов шапат:
Слободно сањајте, моја децо. Буди нас Његов смешак: Радујте се
срећном дану, моја децо. Трчимо на ливаде, у шуме и на обале
речице која тече око дворца Сновик. Одисеј с помоћницима једва нас
прикупи да би нас одвео на вечеру у кућице из будућих бајки.
Срећни, брзо заспимо и сањамо победе у играма и на Турнирима
радости. Нико не плаче у сну. Још радоснији се будимо.
За Најсрећнији дан, у свеопштом такмичењу у срећи деце,
омладине и народа, написао сам Њему седам поема захвалности
зато што је Он народ и сву децу Камоније уверио у срећу. Три су ми
поеме награђене Његовим живим фотографијама: кад год Га
погледам, Он, најлепши човек на свету, осмехне ми се и шапне: Буди
срећан. Лако ме запахне мирис дувана из Његових уста. И јесам
срећан. И био бих најсрећније дете да се понекад, пред сан, нарочито
у зимским ноћима, кад мећава завија и засипа светлости, не сетим
своје антијевске прошлости. Иако се све блеђе и ређе сећам минулих
дана, ипак одлучујем да своју грижу савести исповедим Учитељу
части Сократу, кога сам, иначе, због његовог савршеног става, некад
мрзео више но друге учитеље и васпитаче. Уочи уписа у први период
Науке верности, стојим пред Сократом, гледам га право у очи и
исцрпно и савесно му причам сећања на дане несреће и неслободе из
времена раног детињства. Он дуго ћути, па ми каже:
Драго дете, није потребно да ми то говориш.
А зашто, узвикнем уплашено.
Зато што ми све знамо.
Како сте знали шта сам мислио док нисам проговорио.
Знали смо. Јер ми све знамо.
Знали сте и за чим сам чезнуо и шта сам сањао. И шта сам
мислио о Њему.
Па наравно.
А можете ли да заборавите то што знате.
Заборавићемо онда кад ти будеш заборавио. А ти брзо растеш.
Отрчао сам смирен и радостан.

УСРЕThНИК

Сада сам право камоновско дете, срећно и слободно. Учим први

степен Науке о срећи и више се ничег не сећам из свог предшколског
доба; учим и одлично сам срећан. У мојој усрећионици после врло
срећних, највише је одлично срећних усрећника. Што сви нису
одлично срећни, уверен сам да је томе крива Наука о несрећи, у
којој изучавамо нашу прошлост и садашњост осталог света, која у
некима изазива извесна тужна расположења. Чим будемо почели да
учимо Науку неостварених снова, односно бројеве и њихове односе,
не верујем да ће у мојој усрећионици бити усрећника који неће бити
одлично срећан. Такав успех се већ постиже чим смо из Науке о
љубави почели више да учимо Њега, који је народ Камоније
савршено уверио у срећу и који га неуморно у њу уверава; он ће нас,
сасвим сигурно, уверити у остварење вечне среће и апсолутне
слободе. Само треба да слушамо Њега, да мислимо оно што Он
мисли, да радимо оно што Он каже да треба радити. Ми верујемо у
Њега зато што смо срећни верујући у Њега; ми следимо Њега зато
што смо слободни следећи Њега. Све се то, иначе, и посебно изучава
у Науци о будућности, која нас учи још и томе како да остваримо све
жеље и победимо време. На тим часовима и вежбама, са усхићењем
сазнајемо нека основна начела: у срећу се не сумња; ко сумња у своју
и општу камоновску срећу, тај је антијевац. Слобода се не проверава;
коме се учини да није слободан, ко верује да није слободан, тај је
антијевац. У име среће и слободе, такви се срећно и слободно
уништавају. Можда најспорије и најтеже схватамо Први закон
хармоније: Величина наше среће једнака је величини несреће
сатаноидског света и антијеваца; што ће камоновска срећа бити већа,
тим ће бити већа мржња и завист сатаноида према Камонији; што је
више добра у Камонији, биће више сатаноидског зла уперено на
њега. Али зато сасвим лако схватамо Трећи закон либеродинамике:
Границе наше слободе условљене су само границом наше тоталне
победе над сатаноидима и антијевцима. А ко је све антијевац, како се
препознаје и проналази, и како се треба борити против њих, о томе
учимо у свим предметима, сазнајемо из новина, књига, у биоскопу,
позоришту, кроз музику и сликарство, игре и спорт.
Наука о средствима, мој најомиљенији предмет, учи нас да је
вера да смо слободни и срећни основни услов да будемо срећни и
слободни; да је љубав — љубав за срећу; да је знање оно што нас
уверава да смо у свету само ми у Камонији срећни и слободни; да је
поштено оно што је корисно Камонији; жена се воли онолико колико
она воли Камонију; родитељи се воле онолико колико нас слободно
уче да мрзимо сатаноиде и антијевце. Особиту непомирљивост треба
показивати према било каквим видовима пријатељства, јер је
осећање пријатељства према појединцу израз историјске нужде
несрећних и неслободних људи, израз људске немоћи и свакојаких
добро познатих његових слабости; пријатељство је најповољнија
прилика да у раскринуто срце антијевац лако и неприметно убаци
семе зла и сумње, или да ти се увуче под мишку и преотме жену,
девојку, материјално искористи и у послу обмане. Да би човек био
јак и много срећан, њему је мало један или неколико пријатеља:
Камоновцу су сви срећни људи пријатељи. Из тог предмета скоро се
сви осећамо одлично слободни, и међу хиљадама ослободника моје
ослободионице, кроз неколико генерација откривено је само
неколико појединачних пријатељстава, и то махом између
сексуалних абнормалаца. Тај општи део науке о средствима у току
усрећивања и ослобођавања не задаје нам веће муке већ и зато што
се општа начела тако рећи посисају с мајчиним млеком, а онда се
уче у животу, просто, живећи; теорија само уопштава нашу и
свеопшту праксу. Чак и деца слабије природне обдарености имају
највише слободе из теоријског и општег дела Науке о средствима;
такви и мање интелигентни ослободници врло често се истичу
оригиналним и стваралачким идејама, па се дешава да се наши
наставници постиде због свог недовољног осећања слободе, шаблона
и догматизма. Али други део Науке о средствима, Наука о стварима,
задаје нам врло велике тешкоће и захтева озбиљна, студиозна
ослобођавања. Јер ми смо многе ствари, нарочито њихове функције,
наследили из историје и прошлости, а против традиција и инерције у
овој области и најслободнији се тешко боре.
Није лако схватити, на пример, да аутомобил служи да никако не
стоји на једном месту и да се престижу сви који се угледају, да
кревет служи за снове о будућности, и, у извесним животним
периодима, за производњу срећног и слободног потомства; да је
телефон направа којом уверавамо друге у своју срећу или којом
пријављујемо антијевце; да сто служи да држи вазу с цвећем у
подстицајно одушевљавајуће сврхе и за писање извештаја о
антијевцима или резолуција љубави према Њему; да је нож средство
за распламсавање оптимизма; да је писмо индивидуални облик
одушевљавања Његовим говором или подношење одговарајућих
извештаја; да возови, аутобуси, авиони, ракете и остала саобраћајна
средства служе пре свега развијању родољубља, итд. Поред тога, све
те ствари, предмети и машине могу да се користе и у друге сврхе;
њихове природне функције се злоупотребљавају. Још у периоду
основног ослобођавања ми стичемо сазнање: да бисмо били срећни и
слободни неопходно је уживати и користити ствари; али у том
коришћењу и уживању стално је присутна опасност за нашу слободу
и срећу. Најгоре је што су могућности коришћења и злоупотребе
ствари тако рећи бесконачне; сатаноидски свет испољава велику моћ
у злоупотреби ствари, предмета и машина. Најслободнији лист
Татата на читавој страни позива народ Камоније на читање Столице,
научног дела у неколико томова о могућностима сатаноидских и
антијевских злоупотреба у коришћењу столице. Наши писмени и
семинарски радови најчешће су посвећени анализи својстава ствари
и предмета у откривању непознатих могућности њиховог
коришћења, односно злоупотребе. Трећи део Науке о средствима,
наука о методима, изучава се с много радости и узбуђења, иако су,
чини ми се, и поред великих и свеопштих амбиција, у овој области
велики таленти најређи. Методи сатаноидских шпијуна и
провокатора тешко се савладавају, упркос систематским практичним
вежбама, спровођеним кроз све наше игре, лакоатлетска и спортска
такмичења, које учимо и доживљавамо у уметничким делима
позоришта, филма, телевизије, сновизије, духовизије, па све до
практичних теренских операција. Професори су стално незадовољни
нашим проналазачким инстинктима и предосећањима антијевства,
инспектори су незадовољни наставом и професорима, а ми смо опет
незадовољни властитом немоћи. Јер не прође дан а да не доживимо
сензационално откривање антијеваца међу нашим родитељима,
професорима, инспекторима, међу нама. Антијевски методи борења
против наше среће усавршавају се до фантастичних облика. Живот
нас сваког часа уверава да сатаноиди располажу неограниченим
моћима скривања и преображавања. Наш је животни задатак да у
фантазији превазиђемо сатаноиде, да вештином откривања и
проналажења антијеваца превазиђемо уметност зла и мржње. Зато
наша усрећионица и ослободионица поред осталог, за наставу и
практичне вежбе има и следеће објекте: улицу, трг, аутостраду,
хотел, трговину, фабрику, институт, парк, плажу, воз, аеродром, са
авионима, железничку станицу, библиотеку, поље, шуму; затим
кухиње, купатила, брачне постеље, јавни и породични клозет, итд.
Изузетно тежак вид откривања антијевских намера јесте антијевство
кроз доброту и нежност. У тим осећањима и односима најчешће се
скрива сатаноидско биће. У последње време доброта, љубазност и
нежност постају главна антијевска средства међу омладином.
Такође, та средства најчешће користе родитељи и заљубљени. Ретко
да прође седмица да неко од мојих другова, јавно или тајно, не
саопшти да је мајку или оца, брата или сестру открио као антијевца.
И ми смо ради слободе и среће принуђени да у љубави и нежности
будемо будни и опрезни, али да их се не одричемо, јер љубав,
нежност и доброта нису само извесни услови и видови среће, него и
повољна стања и односи у којима антијевац може да открије себе и
своје намере. Покрету против љубави одлучно су се супротставили
Он и Форум твораца будућности, напомињући да су љубав, доброта и
нежност и друга слична осећања, неопходна камоновска својства, а
за одбрану од антијевства наоружавамо се Његовим начелом — Два
није један. Зато су љубав и доброта постали изузетно значајни у
целокупном животу, нарочито у младости. Треба волети за срећу и
радост, али треба бити опрезан да вољено биће не искористи љубав у
антијевске сврхе; треба волети да би се посведочиле слобода и моћ,
али треба волети тако да се кроз љубав сазна и открије антијевац. За
нас, омладину, љубав је основни животни садржај: у њој уживамо,
помоћу ње откривамо антијевце, кроз њу сазнајемо сатаноидске
намере. Све више увиђамо да је љубав моћно средство борбе против
сатаноида, па сви срећни младићи и слободне девојке воле по неког
или чак више њих истовремено. Зато наши успеси у откривању
сатаноидских завера постају све значајнији с нашим узрастом и
зрелошћу. Има много слободних младића и срећних девојака који
сваке недеље, кроз удварање, љубакање и љубавне нежности, открију
бар по једну антијевку или антијевца.
На мојој младићкој слободи крвари једна раница: немам
родитеља и не могу да се истакнем у слободи проказивања родитеља.
Одрастао сам у Дому Сновик, а још нисам успео да сазнам имам ли
било какве рођаке. Зато сам сву своју слободу усредсредио на
девојке, код којих имам лаке и велике успехе, јер сам по схватању
многих најлепши младић у нашем граду. Али су зато и опасности за
моју слободу велике: мета сам сатаноидима. Девојке и жене, као
лептири на светлост, насрћу на мене; воле ме, проверавају да нисам
антијевац, покушавају да ме учине антијевцем. Међу њима сам већ
открио петнаестак правих и потенцијалних антијевки и пријавио их
бригији. Због неискуства са удатим женама, пропустио сам слободу
да постанем велики провокатор и откријем једну дубоку заверу, на
чијем је челу стајала жена нашег главног саветника за пролећно
интензивирање среће, која је још у предсобљу успела да ме смота
под себе. Осећам озбиљан недостатак искуства, па најчешће и не
доживљавам велике љубави, које су најповољније за тоталне
провокације. И тако и поред своје наочитости и одличне слободе, још
увек нисам успео да постанем одличан провокатор.
Од практичних вежби ослобођавања и усрећивања, поред писања
декларација о својој срећи и резолуција љубави према Њему, као и
резолуција о мржњи и разобличавању сатаноида и антијеваца, мене
највише радује настава у судницама, где учимо судски поступак,
организацију јавних и тајних суђења, писање и говорење оптужби,
смишљање кривица и доказа и где вежбамо у сведочењу против
антијеваца. Принцип очигледне наставе захтева да се доследно
спроведе: неко мора да буде крив, да седи на оптуженичкој клупи и
да се брани, свеједно што нема чињеница или што признаје кривицу.
Пошто ослободници не желе да буду антијевци ни у какву сврху,
улогу антијеваца обично игра неко од наставника; али пошто се и
они те улоге сасвим нерадо прихватају, наставничко веће по
азбучном реду задужује професоре за дежурне кривце и антијевце.
Међу судским и судничким дужностима, највише слободе
испољавам на дужности сведока, па се може догодити да се по
завршетку студија определим за професију сведока или
присуствоваоца на суђењима антијевцима.
Предмет коме је у студијском програму ослобођавања дато много
места и чијој настави слободна просвета придаје посебан значај, то је
Наука о заблудама. С наставом Хигијене слободе, тај нас предмет
због своје сувопарности, најмање занима. Мора да се учи напамет
оно што професор диктира, а ту се сем понеке фразе и стилске
формулације, нема у суштини ништа ново да сазна и чује, јер ми
слободно још својим дечјим искуством знамо, на пример, да је
сажаљење особина несрећних људи и у старости вид
артериосклерозе. Сажаљење у Камонији може слободно да се испољи
према тешком болеснику, али у разумној мери, или приликом
смртних случајева, и то увек са оптимистичком тенденцијом;
саучесништво је препоручљиво једино у спорту и коцки; верност
човеку појединцу само је слабост или лицемерје, итд.
Студије слободе и среће желео сам да завршим дипломским
радом: Нашој срећи, слободи н савршеној будућности највећа
опасност прети од ствари, тог мртвог света што је населио земљу,
доспео свуда, гомила се на све стране и производи се све више и у
све фантастичнијим облицима и са опакијим наменама. Међутим,
овај рад наставнички савет ми је одбио због песимизма у слободи и
непризнавању среће у потрошњи, купњи и производњи, па сам
написао студију: Духовна бомба главни чинилац ратовања у девет
димензија и услов тоталне победе. Благодарећи темељном познавању
Његовог учења Седамдесет и седам услова тоталне победе, као и
снази чињеница у негирању сатаноидске квазиарне бомбе, успео сам
у целини да завршим студије с примерном слободом. На мој општи
успех пала је сенка једне опомене: смејао сам се другу када је
љоснуо на клизалишту. Јер, у Камонији се не смеје Камоновцима и
срећнима; треба се смејати само сатаноидима и антијевцима; једино
они заслужују да се подвргну разарајућем и уништавајућем дејству
слободног и срећног смеха и подсмеха.
Велика брига сколила ме је нагло и неочекивано: које занимање
да изаберем, којим својим способностима могу најуспешније да
будем срећан и слободан и допринесем тоталној победи и савршеној
будућности Камоније. Моја страсна и потајна нада да ћу, као
примерно слободан и срећан студент, бити предложен за
сакупљивача и обрађивача срећних вицева и слободних шала за
Његову разоноду и одмор, није се остварила. За ту дужност деканат
Велике усрећионице предложио је мог друга, чији је дипломски рад
Нежне провокације оцењен највишом слободом. Стручњак за
психолошку стабилност пред сатаноидском пропагандом предложио
ми је рад у Институту за анализу и систематизацију грехова и
кривица или у Институту за рационализацију сумње. Међутим, ја
сам уверен да су моје способности друге врсте. Моја органска мана
тихог говорења уз повремено замуцкивање постаје важан чинилац у
избору професије и ограничава ми могућност избора. Сви срећни и
слободни људи Камоније говоре гласно и снажно увек и свуда;
шапућу само антијевци, агенти и провокатори. Али телевизија,
духовизија и сновизија и најслободнији лист Татата воде кампању за
непрекидно ослобађање људи, и то ми помаже да се лакше одлучим у
избору занимања: бићу присуствовалац на суђењима сатаноидима и
антијевцима, а хонорарно ћу да радим у некој Трговини личних
чињеница или у Индустрији основних начела камоновског начина
живота. Овај избор животног позива одобрава деканат, јер су моје
биографске чињенице тако рећи идеалне: нисам у крвном сродству
ни с ким и не могу доћи у сентиментална искушења ни према коме;
детињство сам срећно провео у Дому Сновик, што је гаранција праве
камоновске среће; у току студија истицао сам се маштом у
предвиђању посредних провокатора и хитрим рефлексима према
тузи, а то су особине без којих се не да ни замислити један врстан
присуствовалац на суђењима.

СЛОБОДНИК

Најслободнији људи моје генерације постају присуствоваоци и

сведоци на суђењима. Сатаноидски свет, избезумљен несрећом и
неслободом, спрема тотални рат против наше слободе и среће.
Преко тужних, глупих, стидљивих, плашљивих, неотпорних,
наивних, преко фанатика и човекомрзаца, хомосексуалаца и
песимиста, лиричара и метафизичара, утописта и аскета, мазохиста
и непријатеља цивилизације, технике, стандарда, и осталих
полуљуди, сатаноидске државе организују шпијунаже свакојаких
нерасположења и незадовољстава срећом и слободом, организују
саботаже наше среће, завере против Њега и Камоније. Новине и
књиге, радио и телевизија, духовизија и сновизија, филм и
позориште, музика и сликарство, архитектура и техника, ресторани
и цркве, музеји и плаже, стадиони и трговине, свуда и на сваком
месту и непрекидно уче човека усрећивању и уживању у слободи и
упозоравају на сатаноидске идеје и циљеве, на антијевске акције и
методе. Па ипак, антијеваца је све више и свуда се појављују.
Форум твораца будућности саопштава да је ова појава управо
доказ самртничке агоније сатаноидског света, што последњим
снагама покушава да разори нашу срећу и слободу, које су, иначе,
неразориве и неуништиве. Такође, појава оволиког броја антијеваца
доказ је да Камонија с Њим незадрживо корача у савршену
будућност, и да је ово последње, велико очишћење камоновског
народа од свакојаких слабића, болесника, малоумника, неверника и
зликоваца. У овом последњем, светом обрачуну, спалићемо и
последњу сумњу у своју срећу; признаћемо све неслободне поступке,
идеје, намере; савршено ћемо казнити све кривце и грешнике.
Наша наука и уметност откривају нам да смо у суштини сви за
понешто криви; ако нисмо антијевци, онда смо сигурно чули и
видели антијевца, а сасвим је извесно да он тада није пропустио да
лукаво и вешто убаци своје семце у нашу душу; ако нисмо криви,
постоји могућност да будемо криви; ако нисмо видели, срели и чули
сатаноида и антијевца, реална је могућност да га сретнемо, видимо и
чујемо. Почињемо да верујемо да је свако крив, или да може бити
крив, или ће бити крив; ако још нисмо били учесници антијевства, на
било који начин смо свакако садашњи и будући саучесници; нико
није сигуран да једног дана због нечег неће посумњати у своју срећу.
Зато нам је неопходно да нас Он још више уверава у срећу и слободу,
да још више изучавамо Његова начела, да Га још више волимо и у то
уверавамо себе, како бисмо били још срећнији.
Резолуције љубави и оданости пишемо свакодневно и са свих
места. Јавља се покрет за писање резолуција после завршетка сваког
радног дана, после биоскопских и позоришних представа, концерата
и утакмица, после сваке радости, као што су пролећна узбуђивања у
природи, шетње поред реке, уживања на снегу, венчања, љубавне
ноћи, рођење детета а, разуме се, и после погреба. Треба стално
исказивати љубав Њему, потврђивати снагу среће, захваљивати на
њој, сведочити веру. Због благовременог одашиљања телеграма,
поште отварају специјалне шалтере у трговинама, у свим јавним
установама, ресторанима, фабричким одељењима, у гробљима, а
обећава се да ће у најкраће време свака кућа имати специјални
поштанско-телеграфски пункт за писма и телеграме Њему. Уз то,
организују се екипе специјалних саветника, махом песника, који
грађанима мањег књижевног дара и филозофске маште бесплатно
нуде нове сржне метафоре, небесне фразе и крвне придеве. Творци
смо тоталне љубави према Њему; никада у прошлости света људи
нису толико неког волели.
Ми знамо напамет све што је Он рекао било када; изучавамо
Његове снове, говоримо Његовим акцентом, сви смо савршено
увежбали Његове гестове, причамо само Његове вицеве. Све што Он
мисли, мислимо сви; што Он жели желимо сви; што Он једе једемо
сви. Његова омиљена јела звегус и какалун налазе се увек на свим
јеловницима; црнбој, Његово цвеће, има свака кућа у Камонији;
Његово омиљено дрво бир, заузима почасно место у парковима и
баштама, а посвећује му се нарочита пажња и нега; репродукције
Његових омиљених риба носе у џеповима и ташнама сви грађани
Камоније; ако хоћемо да се шалимо, ми слушамо плоче Његових
шала. У периодима када Он воли блудне слике, постојећи уџбеници,
буквари и читанке замењују се новим, са одговарајућим скаредним
сликама, а одрасли се у слободним часовима посвећују филозофији
и естетици секса. Песме које Он воли постају наше химне; у ствари,
ми по химни увек сазнајемо које песме и ког певача Он највише
воли. Пошто је Он, можда, малог или нижег раста, или ће такав бити,
или је такав био, или се нама такав чини јер га виђамо само на
фотографијама, за сваки случај смо дужни да будемо нижи од Њега,
па хармонију и јединство Камоније усавршавамо и на тој истини: у
Изабраник бирамо људе нижег раста од Његовог, и што ситније, тако
да је на свим фотографијама с Творцима тоталне победе и
одговарајућим личностима Он не само за главу виши, него је прави
див међу патуљцима. Наши филмски глумци, манекени, славни
спортисти и остали угледни људи нижег су раста од Његовог; тако је
камоновски тип мушке лепоте једном за свагда одређен. Култ човека
нижег раста подржавају бајке и остала историјска литература.
Академија памћења издала је неколико научних дела, богато
илустрованих и документованих, која потврђују да су сви велики и
генијални људи прошлости били људи нижег или ниског раста.
Академија памћења објавила је и антологију порока и
несавршености, која недвосмислено сведочи: високи људи су
несрећни и несавршени у сваком погледу. Зато се у Камонији на све
високе у начелу сумња да су сатаноиди; још од раног детињства
високи се подвргавају изругивању и контроли, да би се онемогућили
у антијевству.
У свеопштем поистовећивању с Њим, на нашу слободу пада сенка
због Његове алергије на месо. Како да се одрекнемо меса, један је од
битних проблема Камоније. Покрет за неједење меса постао је врло
масован и проузроковао опште мршављење, које добија све већи
естетски значај, али се неповољно одражава у спортским
резултатима, нарочито у тешкој атлетици и боксу, иако ми ни једног
трена не сумњамо да је дух јачи од тела. Други проблем нације је
Његов кратак сан, уз оригинално додекафонско хркање и пућкање.
Иако је масовни покрет неспавања дао изванредне резултате, јер
национални рекордери спавају само по десет минута, такмичење у
хркању које преноси централна сновизија, не задовољава; цела је
Камонија убеђена да је Његово хркање и пућкање музички
јединствено и непоновљиво.
Поред Свеопштег такмичења у срећи, које се организује почетком
свих годишњих доба, и избора Најсрећнијег Камоновца, наше
највеће славље представља Будући Дан. Никад нико не зна кад ће
тачно бити тај дан, нити знамо зашто је баш тај дан — Будући Дан; то
се крије као велика државна тајна. Претпостављамо да се датум
Будућег Дана чува као тајна да сатаноиди и антијевци на неки начин
не би покушали да нам покваре радост. Наравно, при одређивању
Будућег Дана и временске прилике играју важну улогу; Будући Дан
је увек ведар и с благим поветарцем. Уосталом, и зато што не знамо
кад ће и кога дана ће бити Будући Дан, ми смо не само увек
психолошки спремни за то славље, него смо практично укинули
четири годишња доба, а годину календарски поделили на Припреме
за Будући Дан и анализу наше среће после Будућег Дана.
Општс незадовољство нашим приликама у Камонији искључиво
се односи на недовољност постојећих изражајних средстава у
исказивању Биланса среће. Цифарски прикази општенародног
такмичења у срећи и уживања у слободи, одавно никог у Камонији
не могу да задовоље. Од Академије радости захтева се да пронађе
ново, савршеније књиговодство и одговарајуће мере и еквиваленте у
којима би се бар приближно одредило наше стање. Покушаји да се
сузе радоснице исказују у тонама, смех у брзиномерима ветроказа,
узбуђење снагом гравитационе теже, чиста радост у јединицама
времена, чија је основна и најнижа јединица — деценија, по општем
мишљењу не доносе одговарајуће резултате. И избор Најрадоснијег
Камоновца с церемонијалним проглашавањем победника, има
многобројне критичаре, што несумњиво утиче и на победникову
славу. Несавршеност критеријума за избор Најрадоснијег Камоновца
добро је позната нама добровољним радосницима, који с
професионалним бригарима на Будући Дан двадесет и четири сата
крстаримо градом, обилазимо све куће редом, да бисмо, где се песма
утишава, где је смех неубедљив или раскалашан, где расположење
нема буран темпо, дали одговарајућа упутства и разбуктали радост и
славље, које траје онолико колико је земљи потребно да се окрене
око своје осе. Да победници радовања и уживања не би поверовали
да се не може бити још радоснији, да се највећи срећници не би
деморалисали, Он проглашава Два Тиха начела: Срећа је бесконачна,
под једним условом; и — Светлост не постоји без таме, која јесте
одувек.
После Будућег Дана срећни смо што је био и припремамо се за
идући, настављајући да се такмичимо и у маштању о апсолутној
срећи после тоталне победе. Награде за апсолутну визију обезбеђују
славним добитницима не само улазак у историју, него и право да у
јесењим данима испоље краткотрајну лирску тугу. Та привилегија их
чини изузетним међу слободнима.
А антијеваца има све више, и то тамо и међу онима где нико и не
слути. Новине јављају о новим антијевским заверама и о великој
завери у самом Форуму твораца будућности, међу људима
најближим Њему, онима које обожавамо зато што су се прославили у
срећи волећи Њега и слободом у борби против сатаноида и
антијевства. Његово откровење да смо сви ми стварни или
потенцијални антијевци живот непрекидно потврђује. То изазива
нови вал захвалности и дивљења Њему.
Бригари даноноћно неуморно хватају и лове антијевце; колоне
бригарских кола и универзалеса из свих праваца Камоније јуре ка
бранкама и пуне их кривцима. У ствари, бригари врше само извесне
техничке дужности, јер у суштини сви су грађани бригари; сваки
срећни и слободни Камоновац је бригар; он сам бди над срећом и за
срећу’ Пред бригарским канцеларијама, још од поноћи образују се
редови слободних који пријављују антијевце и све који не верују или
сумњају у слободу; уведени су бесконачни телефонски бројеви за
бригарске пријавне телефоне. Образује се и Корпус добровољних
бригара-иследника, који на вечерњим курсевима изучавају Кратка
упутства за признавање антијевства и Метод савлађивања ћутњи.
Грамофонска индустрија снимила је на плоче Опште принципе
теорије и праксе сумњивих. Те се плоче највише траже; свака
породица жели да их има. У свакој кући се слуша и учи Вештииа
откривања завера и препознавања антијевских провокатора. Два часа
дневно радио емитује Упутства и искуства откривања антијевства;
телевизија и духовизија углавном томе и служе, а емисије Квиз
криваца због свеопштег интересовања, паралишу трговину и
саобраћај.
У земљи влада недостатак судница и зграда у којима се антијевци
припремају за суђење. Школе, болнице, магацини претварају се у
привремене бранке; ресторани, књижаре, модни салони, уметничке
галерије, биоскопи и слични објекти празне се и прилагођавају за
Суднице. Али, ни таквим мерама не задовољавају се растуће потребе.
Форум твораца историје наређује да се на трговима, по парковима и
на скверовима булевара даноноћно подижу монтажне Суднице, које
се означавају серијама и бројевима, као што се обележавају
железнички вагони и бродови речних флотила. Вишецифрени
бројеви Судница нису никаква техничка подвала, нити покушај
чувања камоновских тајни од иностраних сатаноидских шпијунажа;
те серије, које обухватају целу азбуку и шестоцифрене комбинације,
представљају право стање и показују нашу растућу оскудицу у
судским просторијама.
Моја бригада присуствовалаца и сведока ради у две смене, а по
свему, ускоро ће у свакој Судници бити уведено и суђење у три
смене. Присуствујем суђењу од један по поноћи до дванаест у подне;
немам времена ни да доручкујем. У тим кратким паузама између
увођења и извођења криваца примамо упутства како и шта да
сведочимо и како према кривцу да се понашамо. Зато чак и међу
нама, обичним присуствоваоцима и сведоцима ничу стваралачки
предлози за рационализацију суђења. Радећи у ноћној смени, која
углавном суди мртвим кривцима, онима које сада окривљују и
проказују живи антијевци, као слободан грађанин осећам се
неугодно што тријумф слободе и правде није у свему потпун, па
преко листа Татате дајем предлог Да се на суђењима мртвим
антијевцима напусти бирократско-формалистичка пракса суђења
неприсутнима и уведе суђење добровољним кривцима, срећним
грађанима Камоније, који се сами јаве да заступају мртве, то јест да
буду кривци и приме казне. Ти добровољни заступници мртвих
антијеваца треба да се бирају на свечаним скуповима из редова
најслободнијих и најсрећнијих грађана; спискови тих почасних
криваца достављају се суду и чим буду потребни, телефоном се
позивају на суђење и осуђују сходно кривици. Наравно, било би боље
ако би ови заступници мртвих добијали оптужницу на време, како би
стигли да припреме исцрпна признања, али како је то технички
тешко изводљиво и губи се много времена у позивању и долажењу на
суђење, најједноставније је имати известан број добровољних,
резервних криваца који чекају у бранкама, спремни за све кривице.
Мој предлог наилази на одушевљено одобравање слободне
јавности и један од Твораца будућности у Његово име поздравља
моју иницијативу, одајући ми сва признања. Настаје покрет
добровољних криваца, који својом бројношћу и спремношћу на све
врсте казни, а нарочито смртних, запањује и најверније.
Преко ноћи постајем славан. Дневни листови и недељне
илустроване новине испуњени су мојим фотографијама,
биографијом, подвизима и анегдотама из мога живота. Изабран сам
за ректора Присуствовалачког корпуса. Предлажу ме за изабраника
Камоније, пошто поред заслуга за слободу, испуњавам и остале
услове за највише законодавно и политичко тело земље. Имам глас
за дуго и громко скандирање кад год у изабраничкој дворани
угледамо Његову фотографију, или некога за кога претпостављамо
да је некада видео Њега, или да ће га пре своје смрти видети. Поред
ојачалог гласа, истичу се и моји велики и мишићави дланови,
неопходни изабраничким аплаудирањима, као и одличан нервни
систем и урођено стрпљење за даноноћна, непомична седења и
слушања Његовог програма савршене будућности и Плана тоталне
победе, које на смену читају чланови Форума твораца историје. Али
ја молим да не будем изабран у Изабраник, пошто као млад
присуствовалац на суђењима још нисам стекао искуства неопходна
за живот политичара. Ова скромност рађа код неких мојих колега
подозрење према мојој слободи. Стежем зубе и трпим, уверен да сам
толико срећан да ћу у то брзо уверити све. Па настављам с радом,
слободнији но икад, али за сваки случај, кад год имам мало времена,
навратим у Салон за фазонирање извесних осећања или у
Самоуслугу општим чињеницама.
А кривци савесно признају све кривице, и према својој
интелигенцији и осећању за перспективе историје, дају свој
допринос тужби; многи међу њима страсно моле за смртне пресуде;
такве ми присуствоваоци поздрављамо дугим слободним аплаузима.
Суд пажљиво брани кривце, умањује им тежину признања, нежно
изриче казне, увек ниже и блаже од оних које желе и за које моле
сами кривци.
Од ових класичних, још су занимљивија суђења кривцима за
самоубиство родитеља, деце, суседа и познаника. На таквим
суђењима, поред фактичког утврђивања самоубиства срећних људи у
срећној земљи, неопходно је што савесније изнаћи и признати
разлоге самоубиства и за све то пружити конкретне материјалне
доказе. Други део ових суђења посвећује се непосредној кривици
окривљеног: зашто није на време открио самоубилачку намеру оца,
брата, кћерке, суседа, познаника, земљака, зашто није спречен тај
антијевски чин. На оваквим суђењима врло су чести лирски призори;
незаборавни су докази људске проницљивости, психолошких
понирања, егзактних слутњи. Са становишта слободе, најзначајнији
су тренинг и развијање маште, која у нашем животу постаје и
потврда и одбрана слободе. Особито је драгоцено то што визионарска
безбрижност ове маште не може лако да се следи и поткраде; јер
сваки самоубица има свој и непоновљив начин понашања, скривања
намере и њеног остваривања.
Овим суђењима по лепоти и занимљивости могла би се
придружити и изразито психолошка суђења. Ту су сведоци деца
против родитеља, муж против жене, жена против мужа, брат против
брата и слично. На суђењима ове врсте присуствовалачке дужности
врше претежно писци, по мом уверењу, сасвим неуспело. У ствари,
таква суђења практично имају за циљ да писце обучавају општој
применљивости психологије. То су махом тиха суђења, тј. писци, са
свескама на коленима, записују сваку реч, не дижући главе. Тек на
крају, најчешће кад и суд и кривци напусте судницу, чује се
закаснели али интелектуални аплауз.
 У последње време психолошка суђења се обогаћују новим
садржајима; кривицама љубави и пријатељства. А то наши
непријатељи одлично знају. Појављују се и недоумице: да ли се због
среће треба одрећи љубави, и због слободе — пријатељства. Већина је
на то спремна. Утолико пре што постоје могућности да се воли без
веће опасности: могу се волети бебе, деца док не проговоре, тешки,
неизлечиви болесници. Исто тако, могу се волети родитељи, и
уопште блиски људи, али само у предсмртним часовима. Међутим,
пошто и у тим приликама нисмо стопроцентно сигурни да ли
умирући није дубоко законспирисани антијевац, који користи
последњу животну могућност да проспе свој отров и њиме затрује,
ми сва своја љубавна иживљавања усредсређујемо на бебе и малу
децу. Откад постоји човек, нигде у свету децу не воле и не љубе у
толикој мери као у Камонији. Бебе и деца су просто излудели од
среће. И много се рађа. Жене, ако не гурају колица, труднице су. А
што се тиче урођене нам склоности и слабости према пријатељству,
ми се пријатељства не одричемо. Напротив, само га усмеравамо ка
другим објектима: уместо с људима, пријатељујемо са животињама,
стварима и машинама. Пси и мачке, птице и рибе, живина и зечеви,
мишеви, корњаче и змије добијају огроман значај у нашем животу:
богате нас емотивно и духовно. На њима и с њима ми слободно
испољавамо своје интегрално људско биће. У животињском свету
човек најзад постаје стварни и искрени носилац љубави,
пријатељства и међусобног разумевања. Покрет за припитомљавање
и гајење животиња постаје свенационални и доводи до нове и бурне
привредне експанзије. Тако рећи преко ноћи земљу су прекриле
фарме за узгој и селекцију животиња. Трговине које продају и
размењују животиње исто су толико честе као и трговине животним
намирницама. Капитал се преоријентише на производњу и промет
„правих људских пријатеља“, како Његова пропаганда назива
животиње. Ничу институти за поједине врсте животиња, па се убрзо
и они специјализују за поједине пасмине и варијетете; развија се
огромна литература о припитомљавању, дресирању, укрштању и
гајењу животиња. Телевизија цео свој поподневни програм посвећује
избору и нези животиња и трговини њима. Власници и акционари
Фарме црвених и жутих змија постају милијардери и националне
величине, а Форум твораца историје уписује их у доживотне почасне
срећнике. Цене црвених и жутих змија су баснословне; ако су дуже
од метра, нису много јефтиније од авиона двоседа, или од мањег
универзалеса. У општој привредној конјунктури, изузетно се истиче
стални пораст акција Концерна за производњу супер мишева. Јер
Његовој рекламној и пропагандној машини није тешко да убеди
људе: мишеви су животиње које уз најмање новца, времена и
простора, задовољавају стандардне људске потребе за испољавањем
нежности и исказивањем доброте. Мишеви су најјефтинији
пријатељи — чујемо кад год отворимо радио, видимо док гледамо
телевизију; с мишевима, који нам се осмехују с плаката и зидова
тунела, путујемо по свим аутострадама Камоније. Наши станови и
вртови пуни су свакојаких животиња. Неуморно се бавимо њима,
мазимо их, тепамо им, играмо се. Бављење животињама и љубав
према њима брзо се исказују у оштром паду броја склопљених
бракова, у повећаном броју развода, у опадању наталитета и
туристичког промета.
Али су нам зато Биланси радости активнији и повољнији но икад.
Истовремено с љубављу према животињама, развија нам се страст
према стварима, предметима и машинама. Без обзира на пропаганду
и рекламну офанзиву индустрије и трговине, које у заједници са
одговарајућом науком, нарочито психологијом, покушавају да убеде
људе да су им само ствари заиста одани и верни пријатељи, и без
обзира на врло сугестивну рекламу цвећарских и повртарских
компанија за биљке — Пријатеље лепе и живе, а неме и непокретне —
животиње у Камонији не губе освојени углед и значај.
Па ипак, упркос тој општој преоријентацији урођене нам
нежности и потребе да волимо и будемо вољени, све више је криваца
и жртава страсне љубави и романтичног пријатељства. И уколико нас
је више страх од љубави и пријатељства, утолико је више криваца и
антијеваца. Љубав је, по општем уверењу, она унутрашња разарајућа
сила наше среће. Зато одлучујем да се не женим, јер све девојке које
ми се озбиљно допадају испољавају толико страсна и снажна љубавна
осећања, да не могу да не посумњам у чистоту њихових побуда и
намера. Неке које су у својим љубавним осећањима биле
најнеумереније и хтеле да ми наруше спокојство и срећу, пријавио
сам као провокаторке или будуће антијевке, и суд их је казнио
одговарајућим казнама. Напади романтичног пријатељства уочавају
се и међу бригарима, најсрећнијим грађанима, присуствоваоцима
суђења, судијама и другим срећницима. Пред одговарајућим
установама, сваког јутра, у дугим редовима, који после радног
времена постају још дужи, грађани пријављују љубавне и
пријатељске провокације. Ове кривице стварају нове тешкоће.
Гомилају се нови предмети. Постојеће Суднице и бранке
искоришћене су изнад својих капацитета. Сада се већ у свим већим
институцијама стварају истражне привремене бранке и судски
одељци.
У научном смислу највећу вредност представља суђење деци у
пубертетском узрасту и осталом потенцијално антијевском
материјалу. Узбудљивост и далекосежност ових процеса очитује се
већ при избору потенцијалних, будућих антијеваца. Овде све зависи
од предвидилачке човекове моћи. На несрећу, овај човеков дар
изузетан је и веома редак. Добром вољом, уобичајеном слободом и
текућом срећом не постиже се много у овој области борбе за тоталну
победу. Сви смо уверени да је највећи научни и уметнички проблем
наше слободе како открити и онемогућити потенцијалног, будућег
непријатеља.
Опште ширење антијевства рађа у слободним главама свакојаке
отпорничке идеје. Верује се да је антијевство патолошка појава и да
се према њему треба односити као према свакој болести и лечити је
одговарајућим средствима. На ово схватање Форум твораца историје
реагује одмах и оштро, оцењујући га наивним, глупим, а у крајњем
случају и видом саботаже.
Антијевство није вирус, открива нам Форум твораца историје, да
би се од њега бранили трајним имунитетом; антијевство је доказ да
смо ми срећни и слободни. Без антијевства бисмо тешко могли да
знамо шта смо и колико смо срећни, а сигурно бисмо престали и да
се боримо за тоталну победу и савршену будућност. А сем тога,
антијевство нам ствара објективне услове да испољавамо своју
слободну, свестрану, стваралачку личност и потврђујемо апсолутну
надмоћност нашег камоновског бића над сатаноидском људском
бедом. Према томе, антијевство нам доноси узбуђења, изненађења и
радости победе, радости које најдуже трају.
Народ Камоније одушевљено поздравља ове директиве и, тако
рећи, затрпава Палату Форума телеграмима и резолуцијама
оданости, а оне који су били присталице идеје да је антијевство
патолошка појава — пријављујемо и осуђујемо.
Све то делује врло подстицајно и на разгоревање борбе против
сатаноидских утицаја из иностранства. Границе Камоније постају
апсолутно непролазне. Пошто имамо у изобиљу све што нам треба,
немамо разлога да тргујемо са иностранством; извесне зачине и
дијаманте којих немамо, камоновска технологија успева да
произведе, и то квалитетније од природних, па се тако ослобађамо и
последње зависности од сатаноидског света. Сатаноиди могу још
једино преко речних вода да врше свој непријатељски утицај на
Камонију, свеједно што се ми већ одавно не купамо у рекама које
долазе из иностранства, што из њих ни рибу не једемо, што ту воду
не употребљавамо ни за индустрију ни за наводњавање. У разради
своје „катонске стратегије“, наш Генералштаб захтева од Форума
стваралаца историје да се на границама израде специјални филтери
који ће прочистити сваку кап воде што долази из сатаноидског света,
за шта се одмах одвајају одговарајућа буџетска средства. Поред те
генијалне мере, Његова тајна наредба Академији космоса да
онемогући продирање ветра из иностранства, наредба која је некако,
вероватно у слободном научничком одушевљењу, процурила у
јавност, још више учвршћује у нама осећање свемоћи и
непобедивости. Томе доприноси и Његово саопштење да је став
Форума твораца историје о антијевству као извору „радости и
победа, радости које најдуже трају“, став провокатора и перфидних
саботера, због чега су осуђени и стрељани сви Творци историје који
су у то веровали и то говорили. Ми смо безгранично захвални Њему
што нас је уверио да антијевство ни у ком виду не може да донесе
радост, па ступамо у одлучан обрачун са свима који су друкчије
мислили.
Поред завера које се скоро сваког месеца откривају у Форуму
твораца будућности, Генералштабу, Академијама и осталим
највишим институцијама Камоније, талас откривања прикривених
антијеваца захватио је и бригију, њене иследнике, судове и остале
државне, судске и слободничке органе. Због природе кривице, ови
процеси трају дуго и пружају могућност да се наш темпераменат
потпуно испољи и иживи. На тим суђењима можемо да грдимо,
псујемо и вичемо колико год хоћемо; можемо и да линчујемо
окривљене. Антијевци и завереници с највиших врхова, они
најслободнији и најсрећнији, они којима смо после Њега највише
веровали и највише их волели, уверавају нас: људска наивност нема
границе; да није тога, злу, несрећи и ропству знао би се крај. И Он
нас учи: Корени антијевства су и у дубокој прошлости. Треба
пронаћи и те корене.
Обузима нас свето осећање: полазимо у потрагу за погрешкама и
кривицама мртвих и далеких предака. Изучавамо прошлост,
животописе, хронике, књижевност, проналазимо документе о
идејама и карактеру наших предака и почињемо да их оптужујемо и
да им судимо. Све школе претварамо у суднице. Пресуде нам доносе
олакшања и спокојство; од познатих и оптужених предака скоро
деведесет процената проглашавамо кривцима и осуђујемо их на
вечни презир и заборав.
Дирекције и бирои аналитичара, који су последњих година
нарочито развијани, у својим јавним саопштењима под девизом
Истина то је број, указују на пораст нерасположеника међу
традиционалним интелектуалцима, нарочито међу филозофима,
историчарима и песницима. Потврђује се старо људско искуство:
знање није у књигама, оно се не учи главом, право знање налази се у
нормалном животу и стиче се рукама и телом. Свенародни гнев на
интелектуалце, Форум твораца будућности још јаче распаљује.
Нова, по општем уверењу, протекционистичка политика утиче да
се тежиште проналажења прикривених и дубинских антијеваца
преноси на породице: једни друге савесно мотримо, ловимо сваку
реч, нагласак, покрет, окрајак мисли, промене и сенке расположења.
Пре и после обеда дуго претресамо своја запажања и сумње,
оптужујемо се, сведочимо и осуђујемо пре но што проглашени
кривци и доспеју у бригију и судницу. У ствари, наше куће, трпезе,
постеље, купатила, кухиње и остало, постају суднице, и то на
високом правном ступњу. Неки ауторитети тврде да ова породична
суђења по жестини оптужби, убедљивости доказа, оштрини казне,
превазилазе уобичајена и класична суђења. Извесни проблеми
формалне природе постоје у породицама које чине само муж и жена,
или мајка и кћерка, јер те пресуде не испуњавају све законске
услове: оптужени нема браниоца. Зато они одлазе на допунске
поступке. Недељне илустроване новине пуне су приказа лирских и
романтичних суђења међу старим супружницима, који једно у
другом, тек после педесет година заједничке постеље и трпезе
откривају антијевца, несрећника, неслободника. Ништа мање
узбудљиви и занимљиви нису записи о откривању провокатора и
антијеваца међу младим супружницима. Много слободних подвига
догоди се већ у меденом месецу.
Природни и уобичајени израз слободног и срећног човека јесте
гласно говорење свега, чак и оног најинтимнијег и стидног; више
нико не шапуће ни у загрљају, ни у постељи, ни при вршењу брачних
дужности: да не буде какве сумње, нека се чује све, нека чују истину
и деца, нека знају и суседи шта мислимо и осећамо. Таква слободна
понашања радикално утичу на све обичаје, навике и односе. Тако, на
пример, мало ко хоће да живи сам у кући, стану, соби; људи нуде
станове, зову госте, стално посећују једни друге, моле, плаћају,
поткупљују са свим и свачим да би се живело у што бројнијим
заједницама, да се никад не би спавало само удвоје. Те жеље и
потребе револуционишу архитектуру, унутрашње уређење кућа и
станова; напуштају се скоро сви навикнути облици намештаја,
покућства, луксузних предмета; врата и прозори се скидају и
стављају само у данима великих непогода, а и то чине само
болешљиви и плашљиви. На великој су цени куће и станови од
провидног материјала. Подижу се велика насеља и булевари потпуно
провидних кућа с тоталним сазнавачима. Ако је у почетку у станове
и јавна места бригија тајно постављала тоталне сазнаваче, ми то сада
чинимо јавно, добровољно, слободно. Увођење тоталних сазнавача
доживљавамо као потврду високог стандарда, и срећни смо што
грађани Камоније, једини у свету, могу слободно у своје станове и на
свим местима да уводе тоталне сазнаваче, који су повезани с
пријемним станицама камоновске централне обавештајне службе.
Форум твораца будућности доноси Петогодишњи план тоталног
сазнавања, којим се предвиђа увођење тоталног сазнавача не само на
свим јавним местима и путевима, него и на свим излетничким
просторима, у шумама, на обалама река, језера и мора. Поред овог
државног плана, развија се и моћна приватна индустрија средстава
за интимна обавештавања. Земаљска корпорација промета личним
чињеницама и Бирои за проверу личних чињеница постају, тако рећи
преко ноћи, моћни концерни с високим профитима. Психологија и
особито психосинтеза водеће су науке у Камонији. Ову индустрију и
трговину, занате и науку, прати и уметност, нарочито филм у седам
димензија и визиосновија, које су по тематској структури претежно
универзално сазнавалачке.
Јер ми не можемо да будемо срећни и слободни ако не знамо шта
наша околина мисли о нама и ако не знамо шта мисле и осећају
људи с којима живимо и радимо, које срећемо и виђамо. Да бисмо
били слободни, све мора да се зна; апсолутно све: снови, јеловници,
породични и љубавни догађаји, свађе, намере, жеље, пасије, вицеви.
У ту сврху се опремамо одговарајућим техничким средствима.
Купујемо, продајемо, размењујемо обавештења и податке.
Радозналост за интимне тајне, њихово откривање и документовање,
постаје општа страст, национална пасија, која је многе Камоновце
учинила милионерима и свемоћним личностима. У Камонији се
више не сумња у то да су најбогатији они који највише знају о
другима. Поред тога, тотални сазнавачи постају нам и омиљена
разонода. Технички су толико савршени, да нам обичним
регулисањем пријемне скале омогућују да чујемо и видимо шта се
ради, говори и шапуће у било којој кући или било ком месту
Камоније, и то у одговарајућој боји и са одговарајућим мирисом. И
ми се увече најчешће забављамо тоталним сазнавачем, што се
примећује и по наглом паду интересовања за позоришта, биоскопе,
телевизију, сновизију и концерте. Оснивање Салона снова, салона где
пред многобројном публиком, по реду доласка, нон-стоп причамо
снове и дискутујемо о њима, доноси нам нове радости и чини нас још
слободнијим. Потребе за Салонима снова расту необично брзо, па се
покушава да се оне задовоље организовањем причања снова и
расправљањем о њима у оквиру куће или блока кућа. Но те
импровизације не задовољавају, пре свега због малобројности
слушалаца и дискутаната, па се од Форума твораца будућности
захтева политика појачаног инвестирања у изградњу све већег броја
Салона снова.
Откривање у овој години шесте завере против Њега у Форуму
твораца историје и будућности и Генералштабу, као и у Његовој
личној бригији, а треће по реду Тихе леве завере, уверава нас да су
сатаноиди упорни да униште нашу срећу. Али Он објављује своје
спасилачке тезе О њима и пророчку поруку’ нама:
Опште је познато како стоје ствари у сатаноидском свету. Није
мање познато како стоје ствари тамо где се верује да је најбоље. Да
поновимо и то.
Прво. Јединствена држава.
У њој су људи само бројеви. Број им је име и презиме, јер су без
индивидуалних особина. Носе исте униформе. Љубав је забрањена.
Секс је рационисан и расподељује се по купонима. Забрањена је
употреба кафе, алкохола, дувана. Људи су лишени сваког емотивног
живота. Машта је забрањена и од ње се лече као и од сваке болести.
Љубав према Доброчинитељу развија се апаратима. Полиција
контролише свеукупни живот.
Овом стању ствари није потребан никакав коментар.
Друго. Океанија.
Иако има релативно висок стандард, владају неједнакост и
сиромаштво. Човек може да не буде бедан и несрећан, али он је
бедан и несрећан зато што тако жели Велики брат. А Велики брат
има потребу да чини само зло. У том друштву владају садизам и
савршено организована тиранија.
И овом стању ствари није потребан никакав коментар.
Треће. Светска држава.
 Техника је поништила човека. Не зна се шта је материнство,
породица, морал, природно узбуђење. Нико не зна шта је природна
страст. Људи се производе у лабораторијама, плански и дириговано.
Производе се једнаки. Свако припада сваком. Машине су им једине
игре. Радости и узбуђења се купују у дрогеријама.
Ни овом технократском стању ствари није потребан коментар.
У шта верују најбољи међу сатаноидима. Они верују да су слобода
и срећа неспојиве. То је проста и жалосна глупост.
А шта верујемо ми. Ми верујемо да су срећа и слобода
неодвојиве. Са њима је неспојиво само антијевство.
А шта тврде најбољи међу сатаноидима. Они тврде да је власт
циљ, и да власт постоји само због нечије власти над другима. То је,
очигледно, прљава подлост.
Шта тврдимо ми. Ми тврдимо да власт није ни средство ни циљ.
А какав је општи закључак. Он се разуме сам по себи.
Дубином ових Његових мисли и раскошјем Његовог стила ми смо
толико одушевљени да смо фабрике, цркве, канцеларије, станове,
свуда где живимо, искитили натписима: Ни овом стању ствари није
потребан никакав закључак. То је проста и жалосна глупост. То је
очигледно прљава подлост. Он се разуме сам по себи. Ова последња
мудрост силно нас обузима и ми се поздрављамо речима: Он се
разуме сам по себи. С насловом и темом — Он се разуме сам по себи,
написано је безброј поема, пишу се докторске дисертације, а у
најскорије време обећава нам се /једна опера и неколико кантата —
Он се разуме сам по себи.
А у свом пророчком делу О нама, Он је у две реченице казао оно
о чему је написано брдо књига, и рекао све што човек треба да зна,
да никако и никада не погреши: Свако може бити срећан, али свако
може бити и антијевац.
Ко није срећан, тај је антијевац.
Ове надумне истине проучавамо сви, оне постају срж нашег
научног, интелектуалног и уметничког живота и основа Нове
индустрије идеја и морала. У том духу пишу се сценарији и драме,
стварају филмови и дају представе, компонују симфоније, песме и
корачнице.
Настаје нова ера: свеопшта потрага за несрећнима. Пријављују се
бригији, ислеђују и суде сви несрећни, било због чега несрећни,
сумњиво срећни. Нарочито су бројне тужбе за овакве кривице: Није
се насмејао на мој виц; или: Сувише дуго је плакао на сахрани
детета; или: Када спава тешко дише, бунца и јечи у сну.
Како постојећи капацитети судница нису довољни да прихвате
нове антијевце и нове грешнике и погрешнике, Форум твораца
историје доноси одлуку да известан број трамваја, аутобуса и возова
претвори у суднице и саслушаваонице. Добра страна ових
саслушаваоница и судница је и у томе што су покретне, па се према
потреби могу поставити на местима где има много криваца,
грешника и погрешника. Возови имају нарочита техничка
преимућства: стоје у железничким станицама на споредним
колосецима, сваки вагон обележен је категоријом кривице,
застрањивања и погрешке, а купеа, која су ванредно интимне
суднице, према потреби специфицирана су на најужа подручја
одговорности и грешности. Понекад ове суднице, чим се испуне
одговарајућим бројем и рентабилном тежином, служе и као средство
за транспорт антијеваца на одређена места.
Док сатаноидски свет, како верујемо, грца у општој беди, глади,
болестима, епидемијама, док се разара у штрајковима, устанцима,
терору, ми у Камонији живимо у изобиљу. Имамо све што зажелимо.
Званични орган Форума твораца историје, радио, телевизија и
духовизија сваког јутра понављају Форумов проглас:
Увек и свуда говорите своје жеље. Захтевајте да вам се све жеље
испуне. Измишљајте ствари које ће вас учинити још срећнијим.
Купујте више но што имате новаца. Купујте све што се продаје.
Трошите више но што зарађујете. Што год и колико год да имате,
желите друго и више. Купујте и трошите, све купујте и трошите,
стално купујте и трошите.
А у Форумовој Реформи асоцијација и опсервација од буђења до
почетка рада, за време у којем је поприличан број људи натмурен,
мрзовољан, чак и забринут, садржане су две оптимистичке поруке:
Смисли шта ћеш данас да купиш, и — Снимај оно што је ружно,
снимај све што је лепо.
И ми купујемо, трошимо, снимамо. Само смишљамо и гледамо
шта да купимо; не знамо шта ћемо и куда ћемо са одећом и храном,
намештајем и машинама, аутомобилима и апаратима, а купујемо их
и даље, јер: сваког дана се појави нешто ново и друкчије; јер: други
купују, сви купују; јер: ако стално не трошимо нисмо срећни. Данас
једемо хлеб љубичасте боје зато што се тај хлеб рекламира као хлеб
срећних људи; пијемо „хелиосок“ зато што се тврди да он снажи
полну моћ и одржава је до смрти; трошимо сапун „хлоромол“ зато
што се говори да изазива лирске снове. А већ сутра чујемо да је хлеб
црвене боје хлеб отмених, па и њега купујемо; да је напитак
Питонова крв — пиће космичког боксерског првака, па и то
купујемо; да је сапун „јесетрино око“ сапун Клеопатре и светог
Августина, па и тај сапун купујемо. И тако у свему, јер је опште
уверење: онај ко мало купује, ко мало троши, који за свако годишње
доба није купио нов универзалес, нов сновизор, нове апарате,
машине, средства за забављање, ко је убеђен да има доста новаца,
није прави Камоновац. Такви су свима сумњиви, они се јавно
жигошу, презиру, бојкотују и суди им се.
Истовремено с куповањем, следећи Другу оптимистичку поуку
Форума, ми непрекидно снимамо све што видимо и чујемо. Већ је
снимљено 68% нашег просечног живота. По плану Форума твораца
будућности, у току наредних десет година у државној и приватној
режији биће аудитивно и визуелно снимљено 96% људског живота,
дакле, практично, бићемо тотално снимљени. Уз забаву коју имамо
гледајући фотографије и филмове призора и места која смо
снимили, и слушајући буку улица, сцене из трговине, концерте,
мисе, разговоре, смех, шале, наше фотографије, филмови и
магнетофонске траке стоје на располагању аналитичарима,
психосинтетичарима и бригији за проучавање и утврђивање
одговарајућих чињеница и закључака. Последице су несагледиве. По
свему, биће укинути и класични сведоци, суднице и судови. На
основу фотографија, филмова и материјала које дају тотални
сазнавачи, у лабораторијама ће научно да се анализирају и сазнају
све наше потребе, навике и жеље, моћи ће тачно да се утврде наша
убеђења, расположења, понашања, као и то где смо и с ким смо били,
шта смо радили и говорили. Једном речју, заувек ће се егзактно и
чињенично знати ко смо и шта смо. А то ће имати и већ има
несагледиве прогресивне последице и утицај на привреду, уметност
и науку, судство и цркву.
А ја све јаче осећам потребу да будем глумац. Уверен сам да ћу
као глумац бити још срећнији. Као уметник више ћу користити
будућности Камоније. Искуства која сам стекао у судницама биће ми
драгоцена у позоришту управо у овој новој ери, откад су у сва
седишта и холове гледалишта уграђени тотални сазнавачи који
савршеном прецизношћу бележе понашање, расположење,
интензитет осећања, пулс, квалитет и дужину аплауза.

ГЛУМАЦ

На аудицији, колегијум редитеља, задивљен мојом слободом,

прима ме с честитањима и прориче ми непогрешиву срећу. Због
мојих ситних очију, због погледа, кривог носа, крештавог гласа,
погуреног тела и лисичјег хода, припадам фаху негативаца. То ме не
чини сасвим слободним, али је од те сујете јача свест: прави
Камоновац срећан је кад било како и било чиме доприноси тоталној
победи. У неколико савремених комада носилац сам главних
негативаца; играм сатаноидске гадове, злочинце, подлаце, агенте,
саботере, несрећнике и невернике, и то с тријумфалним успехом:
огорчена публика, ако још на сцени не покуша да ме линчује, ако ме
ватрогасци током представе некако и сачувају, сачека ме на излазу
из позоришта и премлати. Управа позоришта, бринући се за моју
улогу, дозволила ije да излазим и улазим кроз котларницу за парно
грејање, односно кроз отвор за убацивање угља и избацивање шљаке
и пепела. Та предострожност не помаже ми много: огорчени
антиантијевци сачекују ме пред кућом, на степеништу, у лифту, пред
вратима стана и — претуку. Да се не би отказивале представе „због
болести главног гада“, што би у публици, разуме се, рађало
оправдане сумње у моју срећу, управа позоришта ме пресвученог
вози кући н довози у позориште ватрогасним колима, и обезбеђује
одговарајућим бројем на све спремних ватрогасаца. Међутим, и та је
сигурност кратког века: ни добро натучен ватрогасни шлем не успева
да моју антијевску њушку сакрије од правилних и конкретних очију
слободне публике. Та подвала толико је разбеснела публику, да је
она, и поред употребе шмркова, једном приликом разбила
ватрогасну цистерну, демолирала кола; једва смо главе извукли.
Величину своје славе потврђујем напуштањем стана и коначним
пресељењем у зграду позоришта. Живим у гардероби, из ње
специјалним пролазом одлазим у салу за пробе или на сцену, а чим
се проба заврши или падне тешка завеса после представе, хитро се
довучем у гардеробу, закључам се, спустим гвоздену шипку и Дивно
сам слободан и срећан уживајући у уметничком успеху и слави. Јер
у Камонији мало је глумаца негативаца који могу да се похвале
мојим успехом: у неколико сезона нисам добио ни цветић, ни један
пљесодлан, сем кад се раскринкавам као антијевац и говорим колико
сам гад, или кад величам срећу и моћ Камоније. Критичари из
естетичких разлога никад не хвале моју игру и глуму; понекад само
наброје имена слабих глумаца негативних улога, а мојој радости
нема краја.
Али толики уметнички успех рађа у мени сумњу: је ли тај
највиши степен убедљивости који постижем представљајући
негативце резултат мог глумачког дара, или је у питању нека моја
органска склоност ка негативном и антијевству, неко сатаноидско
својство дубоко усађено у мени. Одлучујем да ту своју сумњу
пријавим уметничком колегијуму позоришта.
У тој намери неочекивано бивам онемогућен: после завршетка
другог чина драме, у којој као убачени сатаноид трујем целу једну
дечју болницу, побегао сам пред огорченом публиком у своју
гардеробу, спустио металну шипку и опружио се на лежај да се
одморим, Кад се врата моје гардеробе, на моје запрепашћење,
отворише и два непозната, можда и маскирана човека, замолише ме
да брзо скинем костим и да одмах пођем с њима. Хитро се свлачим и
облачим, не питам куда ћу, јер сам уверен да су бригари и да ме воде
у бранку, свакако сасвим заслужено и у дванаестом часу. Радосно
ускачем у шарени аутомобил, размишљајући за време дуге и брзе
вожње у чијој сам то великој завери добио задатак да бацим
позориште у ваздух, украдем војне планове, или можда чак и
извршим атентат на Њега. Вожња толико дуго траје да успевам у
себи да саставим списак и сетим се адреса сто седам учесника
завере, признам све везе са иностранством и чак смислим завршну
реч на суђењу, у којој тражим специјалну и највећу казну за своје
антијевске злочине.
Стижемо у некакву огромну бранку, невиђене и неописиве
архитектуре. Овде се сигурно ислеђују и припремају за суђење
учитељи антијевства. То се види и по држању безбројних бригара,
постављених у две врсте; човек до човека и човек на човеку. Како
даље идемо кроз бетонске и стаклене клисуре, два слоја бригара
смењују три слоја бригара, па тај призор изванредно подстицајно
делује: три човека у ставу мирно, други стоји првом на глави, а трећи
стоји другом на глави; очигледно, трећи највиши, највиши је и у
чину. Бескрајна тростепена стража окићена је безбројним апаратима
и осветљена рефлекторима свих боја. После необичне вожње у свим
смеровима и љуљања у лифту облика небеског цвета, улазим у
раскошан апартман, пун звукова тихе симфонијске музике, а у
трпезарији затичем сто с припремљеном хладном вечером,
свакојаким воћем, пићем и соковима. Моји пратиоци ми се учтиво
клањају, желе ноћ с радосним сновима и одлазе. Толико је овде све
лепо и пријатно, тако сам сигуран да никад и нигде у свету нису
постојали такви затвори за непријатеље и кривце, да не знам шта бих
од одушевљења. Иако сам гладан, не могу да једем; слушам музику и
плачем од радости. Признаћу да сам спремао атентат на Њега.
Смишљам саучеснике и организацију завере. Машта ми је полетна и
прецизна. Тек у зору поједем гроздић, спуштам се у наслоњачу и
маштам о свом суђењу, које ће се сигурно одржати у Централној
судници и бити преношено преко астровизије.
Буди ме гласнија музика. Сад је сто постављен за доручак. Улазим
у раскошно купатило с базеном, пробам руком воду разних мириса и
боја, пливам и тако освежен, потпуно бистре главе, смажем читав
доручак и корпицу грожђа, јер треба имати снаге за дуга и темељна
признања. Улази бригар са осмехом, поздравља и каже да ме чека
редитељ. Сигурно је у питању суочавање с неким од мојих редитеља.
Смишљам доказе и журим за бригаром.
Улазим у собу без икаквог намештаја. Дочекује ме благ и љубазан
човек, поздравља ме и каже ми да после ноћашње аудиције и
провере мојих снова постајем члан Ансамбла за разоноду и одмор
Стваралаца историје, а као прва додељује ми се улога Марка Брута у
Великој завери Виљема Шекспира. Дуго ми треба да поверујем, јер је
све ово супротно мојим очекивањима, па ме онда обузе недоживљена
радост што постајем члан најсрећнијег позоришта у свету. Иако ми
редитељ не каже, верујем да ћу играти за Њега, да ћу видети Њега, да
ћу гледати Њега. Једва се уздржавам да не изразим своју чежњу за
неком позитивном улогом. Грабим текст и одлазим у свој апартман,
не мало зачуђен што Ансамбл за одмор и разоноду Твораца
будућности игра Шекспира, подстрекача разних злочинстава и
провокатора ниских страсти и гадости, а поготову Јулија Цезара,
односно, како редитељ стваралачки рече — Велику заверу, која је
најобичније натуралистичко приказивање антијевства, његових
метода и средстава.
Одмах запажам да је редитељево скраћивање и чишћење
Шекспирове камуфлажне реторике и феудалне распричаности
ванредно успело: свака сцена, сваки дијалог, сваки покрет само
потврђују наслов. А то је, у ствари, једна брутална антијевска завера,
која ће наше ствараоце будућности убедљиво упозоравати на
опасност од антијевства, чинити их опрезним према најближим,
поучавати извесним средствима одбране и борбе. У том смислу, и без
редитељевих напомена, схватам да моја улога Марка Брута има
огроман историјски значај. Пошто због државних тајни живимо,
радимо и никада не одлазимо из Палате, за коју нико у Камонији не
зна где се налази ни да ли уопште постоји, представу смо спремили
за неколико дана. Редитељ и сви у Ансамблу одушевљени су мојом
игром, па с пуним поуздањем и нестрпљењем чекамо премијеру,
односно чекам да видим Њега. Сигуран сам да то и остали чекају,
иако се о томе не говори; не питам их да ли Он долази на представу,
нити пак глумци и редитељ о томе причају.
А овде ме све усхићује. Све је сврсисходно и идеално. Дворана
савести у којој играмо непознатог је облика, а нема ни врата ни
прозоре. Глумце и остале који учествују у представи, на позорницу
спушта одозго један такорећи невидљив кран; публика, односно
ствараоци и функционери историје, излазе из пода: свако има
специјално обезбеђен и савршено скривен отвор под својим
одређеним седиштем. Ови се отвори, тајни улази и излази
аутоматски отварају и затварају, а њиховим командним уређајима
управља Бригарска команда Његовог обезбеђења, и то у најпогодније
време и према нахођењу команданта обезбеђења. Седишта у
посматралишту не стоје у уобичајеном позоришном поретку редова
и категорија; она својим функционалним распоредом, међусобним
односом, величином, обликом, декорацијом, бојом, савршено
представљају хијерархијску структуру слободно срећне елите
Камоније. Довољно је само погледати празно посматралиште и та
седишта и по њиховом распореду, висини, величини, одстојању од
других, одмах тачно знати које седиште какву функцију има у
Форуму твораца историје и будућности, у Генералштабу и осталим
институцијама, односно сазнати ко је где посматран и какав
национални и историјски значај има, колико је срећан и слободан,
какве су му заслуге за Камонију, ко гледа представу, а ко је ту само
да буде посматран. Разлике међу седиштима су толико прецизне,
толико танане и изнијансиране, да се већ и на први поглед јасно
разликују све функције и односи у хијерархији слободе, разлике у
врсти и рангу одликовања, у степену Његове наклоности према
сваком појединцу. Ни два седишта нису истоветна, баш као ни људи
који седе на њима. Поред обележја која вреднују и категоризују
посматраног, на седиштима су одговарајућим знацима назначени
порекло, главни биографски подаци и досадашње функције
посматраних, па седишта доиста сасвим личе на посматране, оне
којима служе за време представе. Сем толиких познатих својстава и
многих нама сасвим непознатих, о тоталном сазнавачу уграђеном у
седиште не треба посебно говорити, јер је он органски део сваког
јавног седишта и столице у Камонији. Међутим, ова седишта у
дворани савести у току представе могу Његовом или вољом Његових
најближих сарадника да се померају, примичу, одмичу, подижу,
спуштају, искрећу, већ према нахођењу онога који посматра и
осматра све и свакога. Чак и када је Дворана савести празна, хитрим
погледом по посматралишту, по седиштима и фотељама, одмах се
има увид у стање и расположење, као и какве су перспективе
Камоније.
Нико не зна да ли је Он био на премијери и на првим двема
репризама. То се не зна ни у Ансамблу због чувања најсветије тајне,
и о Његовом присуствовању представама уопште се не говори.
Ни време почетка представе никад се не зна. Ми смо дужни да
увек будемо у костимима, нашминкани, усредсређени, спремни да
на светлосни позив одјуримо у кран, који ће нас спустити на
позорницу. Дешава се често да нас у току дана или ноћи по неколико
пута зову у кран, држе нас у њему по неколико сати, а затим одложе
представу на неодређено време; онда нас опет хитро позову. Више
пута нас и спусте краном на позорницу, врате назад, поново спусте.
Дворана савести намештена је публиком, односно посматранима.
Сви узбуђено дишу и мотре зидове, напрегнутост је неиздржива.
Наједном неко саопшти да се представа одлаже на неодређено
време. Двораном савести разлегну се уздаси и убрзана пулсирања.
Апсолутна чујност посматралишта омогућује да се чују и срчане
аритмије посматраних. Творци и функционери историје и
будућности, као и остали најеминентнији представници слободе и
среће, одевени у одговарајуће посматрачке униформе, јединствене
по кроју и боји, али ипак изванредно јасно издиференциране према
значају и дужности посматраног, клону главом и чекају да им се
отворе излази испод седишта да би отишли на дужност, или да негде
сачекају да опет буду позвани на представу и посматрање.
После три-четири данашња одласка у спушталицу повратка у
гардеробе на неодређено чекање, ево, кран нас спусти на позорницу.
Бојим се да се поново не обезнаним и не заборавим и овај сан, па
опрезно осматрам савршено пуно посматралиште, најпре
најистакнутија седишта, па онда редом, завидећи им што су они
можда некад видели Њега, јер да Га нису видели, не би са оволиким
узбуђењем окретали главе час лево, час десно, као на тениским
утакмицама, освртали се напред-назад, обртали ка свим зидовима
ове херметички затворене дворане. Нико не зна из ког зида ће Он
изићи, зато Га и очекују из свих зидова, јер Он може одасвуд да дође
и једино Он зна одакле ће доћи, односно ући у Дворану савести.
Једино што се ипак некако зна, или подразумева, то је да Он улази у
Дворану савести онда када то Он одлучи.
Наједном у пресечен дах, у меко, клобучаво, ускипело
пулсирање, нечујно уђе Он, изиђе, изрони, издвоји се из неког зида,
где обична људска чула не би могла ни замислити врата, ако ту
уопште постоје некаква врата, јер нико не види да се она отварају,
нико није чуо шкрипу или било какав уобичајени шум; тај се пролаз
аутоматски, као вода, нечујно склопи за Њим, зид поново постаде
потпуно целовит као пре, и ми не можемо да дођемо себи од
усхићења Његовим генијалним уласком из зида и с места одакле Га,
очигледно, нико није очекивао. Ствараоци и функционери историје и
будућности и остала срећничка елита, занемели у дивљењу, имају
снаге да му уздасима приреде нечувене овације и прошапћу
одговарајуће нежности. Он свестижућим кораком пролази Двораном
савести, ослободилачким погледима прима последње извештаје,
реферате и поверљива обавештења и даје одмах спасоносне
директиве и поруке, филозофски се пење на позорницу, а на место
где пада Његов поглед, редитељ и Јулије Цезар спуштају Његову
скромну, сву од сигналних, пријемноотпремних уређаја сачињену
фотељу, и Он пророчки седа. Оштра светлост лину на
посматралиште; сцена остаје видна колико је неопходно да се
наслути сценографија и омогући глумцима нормално извођење
сценске радње; Он се умно загледа у посматране.
Ако не сањам, иза кулиса сам и гледам Њега: чело му је засуто
ожиљцима; ожиљак до ожиљка; то су ожиљци од метака, од стотинак
револверских и митраљеских метака које су му сатаноиди и
ангијевци узалудно испалили у чело, у слепоочнице, вилице, уста.
Обузима ме недоживљено ослобођење пред главом која је одолела
толиким сатаноидским куршумима и небројеним бомбама,
антијевским тврђењима да он уопште не постоји, да никад неће
постојати, клеветама да је без очију и ушију, да је најобичнија
печурка или само стари белутак с натученим полуцилиндером. Врат
му је исписан законима, програмима, стиховима, математичким и
хемијским формулама и шифрама; толико је снажан да би, не само
ову Палату, него и цео град могао достојанствено да носи. Очигледно
је да Он у својој глави има све мисли, бриге и наде, знања и жеље
милиона људи, као што је несумњиво и то да на Његовим плећима
поуздано лежи огромна Камонија. Мучи ме: зашто су неки некад
тврдили да Он има двеста или можда чак и неколико стотина година,
када је Он зрео и неописиво леп младић, без и једне боре и седе
длаке. Треба се сетити ко је све веровао да је Он старац, јер тај је
убеђени антијевац. Гледам Га, учим од Њега како се гледају
посматрани.
А посматралиште је тако савршено осветљено да се на
посматранима види сваки трептај, свако подрхтавање усне, свака
борица и седа длака. У апсолутној чујности чује се и разликује
свачије дисање, уздах, чупкање ноктију, пулс; дисања постају све
дисонантнија, ишчекивање убрзава пулс, жубори крв посматраних
као поточићи у пећини. Жеља за почетком посматрања је толика да
неки слабијих нерава и са слабим срцем губе свест; само што се не
проломи слободан крик посматраних.
На некакав Његов знак, који зна само Његов командант
обезбеђења, двоструко јача светлост осветли посматралиште и
почиње Његово посматрање. Први чин који приказује припрему
завере, где Каска наговара Брута и Касија да убију Цезара,
понављамо више пута, јер кад Касије прихвата да убије Цезара, тада
Он црвеним рефлекторима осветли сумњивог међу посматранима, и
тај одмах дотрчи на позорницу и одигра сцену Касијевог пристанка
на заверу. Он, ми глумци и сви посматрани савесно мотримо игру
сумњивог и одговарајућим примедбама и негодовањем пропраћамо
сваку реч осумњиченог Творца историје, терајући га на уживљавање
и искреност до краја, све док и Он и ми не постанемо убеђени у
његову слободу и срећу. Оне у које Он и сви ми посумњамо да у
поистовећивању с Касијем испољавају своју скривену антијевску
природу, специјална дизалица узима са сцене, и уз огорчене аплаузе
посматраних, односи на одговарајућа места. Неки од сумњивих и
прозваних на сцену говоре свој текст, али Он најчешће на то не
пристаје, јер се тиме кваре стил и ритам посматрања.
Сценографија другог чина увек је велика неизвесност, јер је
Шекспир врло наивно замислио врт као место ковања завере.
Међутим, ми својим провереним искуством знамо да се (завере
данас кују не само на свим местима земљине површине, него и под
водом на дну река, језера и мора, као и на свим оближњим
планетама, у зависности од намера и циљева. Зато за свако
посматрање мењамо сценографију другог чина; током једног
посматрања променимо је и више пута. Он је најчешће незадовољан
нашим решењима, па уколико сам не одреди место, захтева од
најсумњивијих да они сами предложе декор другог чина, односно
место где треба да се одигра сцена спремања завере. Ако се такви
предлози не претворе у обично надметање у лажној наивности,
догађа се да нека решења непредвидљиве сценографије изазову
веома спонтане аплаузе. Има случајева да се и овом приликом
открију тајни антијевци, па их аутоматска дизалица зачас покупи и
однесе с позорнице.
Он никада не пропушта прилику да све амбициозне из
посматралишта позове на позорницу да понове Брутов текст о
скромности:
Скромност су лествице којима се славољубље пење, лицем
окренутим њима, али када се попне уврх њих, оно пречагама
успињања, тј. скромности, окреће леђа.
Ова провера је увек врло успешна. Њену делотворност свакако
превазилазе манифестације Брутове нечисте савести: несаница,
мршављење, читање књига и друго. Јер сви су творци и функционери
историје и остали посматрани узорно дебели, румени, глатки; чује се
да међусобно најрадије говоре о свом ајкулском апетиту и медвеђем
сну, хвалећи се, уз то, да сем Његових порука, наредби и потписа,
годинама и деценијама, или од завршетка школовања, нису ништа
друго прочитали.
У другом чину Он нарочито инсистира на што дубљем и што
прецизнијем тумачењу зашто Брут неће да убије и Антонија.
То како ти говориш још увек личи на племенитост, а треба да је
сваком јасно да је реч о хипокризији и подлости Брутовој, прекорева
ме он за време представе, због чега понекад и заплачем.
А посматрани се према тој сцени понашају онако како мисле, или
мисле да треба да мисле о лицу које играм, односно чије име носим
у тој представи. Јер често мењам имена. Почео сам као класични
Брут, па сам после откривања велике завере против Њега носио име
шефа завере Донга, председника Изабраника, потом сам постао
генерал Рес, а у последњој представи играм Брута као академика
Кипилу.
Једно време наше су представе биле без присуства и учешћа
жена. Онда је шеф Његовог обезбеђења наредио да Творци и
Функционери историје и други сумњиви доведу на представу своје
жене, за које су изграђена уздужна седишта. Представе са
посматраним женама истичу се и посебним интензитетом: Он
прозива жене сумњивих и пита их како им је муж провео прошлу и
претпрошлу ноћ. А жене, избезумљене љубављу према Њему, износе
и најинтимније тренутке: колико су пута током ноћи користиле
купатило, или, Како је мужу после другог облачења пижаме једна
ногавица била изврнута. У проверавању веродостојности казивања,
поред Његове гвоздене логике, учествују и многи посматрани,
особито жене. Незаборавна је креација Порције, коју је, по Његовој
жељи, остварила жена плавог завереника; она је с правом одбацила
Шекспирове измишљотине и испричала истину свог живота, с
блиставим појединостима које су дале јарку слику сатаноидске
личности команданта армије, њеног бившег мужа. Та Мерула играла
је Порцију толико узбудљиво, да је публика поздравила дугим
овацијама и за њеног мужа захтевала казну спаљивања, а Он је опет
тражио да се неколико пута понови само увек с другом
интерпретаторком, благо мотрећи супруге у посматралишту. Уместо
Шекспирове верзије о Порцијиној сумњи и наговарању Брута да јој
открије своју тајну, супруге посматраних и посматране супруге,
спонтано је одбацив, играле су оригиналне, своје случајеве. Са
особитим гневом нападале су Шекспира што Порција нежно
наговара Брута да уђе у постељу, да се закопча и не озебе, а то је на
Његовом лицу измамљивало нежан осмех одобравања. Та се сцена
игра само Јако то захтевају објективне прилике и потребе, што је и
сасвим природно, јер ми сваку представу саображавамо стању
антијевских завера и приликама у земљи. Увек пре почетка
представе командант Његовог обезбеђења саопштава редитељу
имена лица која ћемо имати за време посматрања, истиче карактер и
значај провокативних могућности појединих сцена, даје налог како
шта треба да се тумачи, или мења поједине ставове из текста.
Највеличанственији тренутак, не тренутак него вечност нашег
посматрања, јесте друга сцена другог чина, када ми завереници са
Шекспировим Децијем, или с лицем међу најближим му
сарадницима, предосећајући несрећу, наговарамо и молимо Цезара,
односно Њега, да не иде на Капитол, односно на седницу Форума
твораца историје, а Цезар, Он, смеје се нама кукавицама, устаје са
своје фотеље, глумац Јулије Цезар хитро се склања иза кулиса, а Он
лично проговара:

Зна добро опасност да сам од ње, још опаснији Ја. Два лава ми
смо, оба окоћена у исти дан, али; ја сам старији и страшнији.

На те речи букну овације посматраних и трају најмање сат-два, а

понекад и више. За то време Он пророчки и достојанствено гледа у
будућност, јер сад сви мотре сваког колико снажно, одано и
инвентивно аплаудира, плаче ли од среће и показује ли нове видове
узбуђења. Овације и самопосматрање не престају све док Он не
нареди да се представа настави.
Врло су честе непријатне гужве после друге сцене другог чина, у
тренутку кад Артемидор треба да обавести Цезара о завери. Тада из
посматралишта јурну на сцену творци, функционери и остали
сумњиви да играју Артемидора и докажу своју оданост Њему.
Понекад се и Он умеша у игру, истичући нове и јаче разлоге
Цезаровог нечитања Артемидорове доставе о завери, док га
одговарајући присутни Артемидори убеђују, све јачим чињеницама,
како треба да прочита доставу. То су врло драматични и поучни
призори, и ми глумци помно памтимо сваку реч и гест стварног
Цезара и стварног Артемидора.
Сценографија трећег чина у сцени првој увек је иста: приказује
Његов кабинет у којем се одржавају седнице Форума. Ту сцену Он
често обогаћује увођењем личности из посматралишта које намерава
да постави за будуће најближе сараднике, и за које је сцена
Цезаровог убиства идеална прилика да буду проверени. Често
глумци и не играју трећи чин: играју га посматрани, односно Творци,
Функционери и остали присутни сумњивци. Али Цезарово убиство,
извршење завереничког злочина, представља нерешив проблем за
позоришну уметност. Наиме, ми представу никада не можемо да
завршимо, пошто редитељ, односно командант Његовог обезбеђења,
оправдано одбацује остала два чина, у којима се Антоније и Брут
прегањају око места Цезаровог наследника. Зар неко уопште може
Цезара, Њега, да замени. Зар сме да постоји било каква идеја о
Његовој, Цезаровој, замени. И шта се нас тичу свет и историја после
нестанка Цезаровог, Његовог, када за нас и свет и историја почињу и
завршавају се Њим. Зато пред свако посматрање ми глумци, бојећи
се да случајно не будемо морали сами да играмо трећи чин, молимо
редитеља да сцену убиства просто наговести одговарајућом музиком
или таласом црне светлости. Ако неко од посматраних не игра Брута,
ја се пред сценом убиства потпуно паралишем: који човек може
ножем на Цезара. Па упорно молим да ми нож замене светлосним
револвером или букетом отровног цвећа. Узалуд. Он захтева да се
овде не одступа од Шекспира и да покажем с коликом снагом и
свирепошћу један антијевац зарива нож у Његове груди. У том
тренутку, док Он шапуће: Покажи, покажи ко си, посматрани излуде
од гнева на мене или потенцијалног убицу, неке удари кап, неки
мање одани прођу само с нервним и психичким сломом. И када ја,
или сумњиви, потенцијални завереник, покушам нежно да убијем
Цезара, посматрани не издрже, јурну на сцену да ме линчују, спале,
поједу. Спасава ме Његов кажипрст или сноп црне светлости, која
огарави и потера с позорнице вернике и оданике, односно сумњиве и
подлаце. Ако за то постоје објективни разлози, Он позива на
позорницу по неколико група из посматралишта да одиграју Његово,
Односно Цезарово убиство. У тим се моментима испољава и
стваралачка инвенција Твораца и Функционера историје: заверенике
онемогућава Антоније, сви Антонији међу њима. Тада се очајнички
плач, од ког се тресе и бучи Дворана савести, претвара у усхићење и
бучно радовање, на шта Он с правом некад не пристаје.
Тада он, вечност предана вечности, гаси све светлости, одлази да
никад не оде, и према свом нахођењу и плану улази негде, увек на
друго место у зиду. А за Њим у Дворани савести преостали и
проверени посматрани, у слободном плачу и срећном гневу на
окривљене и на одведене антијевце, остају ту до зоре или док их
команда бригије не пусти да се слободно спусте у отворе испод
својих седишта и оду срећни на неодложне дужности. На наредну
представу и посматрање команда бригије и Његовог обезбеђења
позива нове сумњиве, или опет исте, или измешане, већ према
сумњи и стању у антијевству.
Засноване на проверавању наше среће у откривању антијевства,
ничу нове науке и рађају се нове уметности. Проналазачи и
изумитељи средстава и метода за благовремено откривање свих
видова неверништва и антијевства представљају после Њега
најславније људе. Сви смо свесни да ступамо у нову еру слободе. То
се потврђује и тиме што Њега све јасније свако друкчије замишља,
зна, види и жели. Не постоје ни двојица људи који га на исти начин
замишљају и виде. Бојећи се да те разлике не изазову раздор у
држави и разоре јединство Камоније, ми спонтано одлучујемо да
Његов изглед и лик чувамо у себи као највећу тајну, и да због
иностранства прихватимо Његов изглед и лик с фотографија, које су
иначе и наше новчанице чија је номинална вредност одређена
величином саме фотографије.
Као што се види по нашој уметности, а нарочито по
књижевности, чишћење од антијеваца и потрага за антијевством
захватили су и биљни и животињски свет Камоније. Лист Татата
објавио је недавно дивну новелу о једном старом платану на почетку
Рујног булевара; платан је, чувши под собом шапат антијеваца, иако
огроман и несавитљив, свио своју велику грану, ухватио их,
притиснуо уз тротоар и држао тако пригњечене све док се нису
појавили дежурни бригари, који су одмах схватили шта је у питању и
одвели антијевце у прву бранку. У очекивању посматрања, читам у
илустрацијама о светом рату чавки, гавранова и врабаца против
ласта, славуја и осталих птица-селица које су за време летења над
сатаноидским државама заврбоване од њих и постале њихови агенти,
курири, диверзанти. Говор старог гаврана на митингу против
меланхолије и песимизма голубова и гугутки, код свих изазива сузе.
Монодрама о сребрној јели која преклиње ветар да је скрши и
почупа зато што живи пред кућом у којој су откривена три антијевца,
даје се на сновизији двапут недељно, на захтев милиона гледалаца.
Баладу о трави у башти сумњивих, и њеном болу што је газе стопала
сумњивих, зна напамет већина камоновског народа. Највећи
композитори пишу кантате и опере на текст драмске песме о липи
чији је власник, један антијевац, откривен у зимским данима, док је
она била без лишћа, слепа и глува.
А ја постајем још срећнији. Пошто су ми свестрано испитали
непогрешивост маште, Он лично додељује ми нову улогу у свом
породичном ансамблу. Шекспирову драму Краљ Лир Он је
стваралачки посавременио, сажео, дорадио, очистио од наивне и
лажне поетизације, назвао је Судбина и режира је према својим
потребама, осећањима и инспирацији. Улоге у Судбини Он је
поделио својим кћеркама Чинси, Тамини и Пупухи; зетовима Фиу и
Жимку, а роле Кента и Глостера својим пријатељима Дусу и Рачу.
Свакако само зато да би могао што успешније да се усредсреди на
тотално посматрање своје сумњиве породице и сумњивих пријатеља,
улогу краља Лира уместо Њега играм ја. Улогу Едмунда тумаче
наизменично други Његови пријатељи, односно онај у чију слободу и
оданост тога дана посумња.
Представа Судбине је породично, интимно посматрање. Игра се у
Његовим одајама, у аутентичном декору и костимима, у условима
свих могућности проверавања оданости према Њему, у оквиру
породице и најближих пријатеља. Кроз Судбину Он тражи међу
својим кћер кама свирепе незахвалнице Гонерилу и Регану, а међу
пријатељима издајника Едмунда, пошто га Глостер мање занима, а у
постојање идеално верног и оданог пријатеља Кента Он слободно и
мудро не верује, због чега је у одговарајућем смислу и изменио
Шекспиров текст. Зато улога Кента и нема никакве функције у
Судбини, сем да допринесе експозицији Едмунда. На овом свету не
знам шта је узбудљивије и потресније од борби величанствених
кћери Чинсе, Таминс и Нупухе да увере Лира, Њега, свог оца, да ни
једна међу њима није Регана и Гонерила, тврдећи да је Корделијина
љубав бедна и недостојна праве кћерке, наиме њих, које никада не би
допустиле било којој сестри да обмане оца, чак и бројем убраних
цветова. Наравно, према Његовој сумњи, Његове кћерке, зетови и
пријатељи мењају улоге. Толико су сви они даровити у прикривању
својих правих осећања, да и ми никако нисмо у стању да утврдимо
која је од Његових трију кћери издајница, свирепа гадура Гонерила, а
који је опет од зетова користољубиви и незахвални зет. Није мање
тешко установити ни ко је од Његових пријатеља и ближњих подлац
Едмунд.
Својој срећи не видим врх, кад после представе Он махне руком
да останем с Њим, покаже ми где да стојим или седим у салону, у
соби за спавање, у трпезарији, у одаји где смо играли. Он из зида,
фотеље, кревета, јастука, или из било ког дела намештаја или пода,
просто где се нађе, узима боцу, јер у суштини све ствари, сви
предмети, подови и таванице, нису ништа друго до одговарајућим
материјалом и ликовно идеално замаскирани бифеи, полице и
редови боца свих познатих и непознатих пића. Он, дакле,
темпераментно узима боцу пића које жели, пије док не утоли жеђ, и
дивно ме провоцира:
Била су то, ипак, непогрешна времена, кад су постојале дворске
будале. Онда је бар неко и било како могао да ти каже што ниси сам
рекао или што нећеш сам рећи. Ти не мислиш тако.
Онако је како Он јесте.
Ја знам шта јесам, али хоћу да знам шта ти ниси.
Бићу и јесам све што Он жели.
Онда ми кажи шта будала каже у оној песмици у првом чину.
Он мисли шта Мудрац каже.
 Да, одувек сам знао да си велики глумац. Причај.

Све што имаш не покажи;

Знаш ли нешто мање кажи...

Још

Боље коњем него пешке;

Кад год чујеш тражи грешке...

И шта ће онда бити, Будало.

Па ће твоје двапут десет

Бити више од двадесет.

Какав је мудрац тај будала, а Лире.

Из ничег ништа не бива, кажем па заћутим и дивим му се. Он
драмски испија неколико боца шапћући за сваком: Свећа се тако
угаси и ми остасмо у мраку. А шта искрено мислиш, Будало. Од
мојих кћери која није стварно Гонерила.
Ни једна није Гонерила.

Не може бити да од њих три ни једна није Гонерила.

Једна можда јесте, али не знам која је, јер за све три подједнако
мислим да нису.
Лажеш, Мудраче. Да Кента нема на свету и да га је смислила
Шекспирова подлост, то ми је познато. Да су сви Едмунди, то још
боље знам. Али ми ти реци ко је највећи Едмунд међу овима око
мене.
И ја мислим да су они Едмунди, али не знам ко је најопаснији.
 Опет лажеш, Мудраче. Запевај ми Будало песмицу из сцене
четврте.

За будале никад горег лета,

Јер код мудрих људи сада лудост цвета...

А сад, Будало, признај: Ко је Гонерила — Чинса или Тамина.

Ако нису оне, Нупуха је сигурно.
Браво, Мудраче. Узми боцу из фотеље и повуци добро.
Мојој радости нема дна и пијем слободно, усхићен Његовим
провокаторским генијем. Још слободније пије Он, шапћући у грлић
боце:
О, небо, помози и кажи, укажи некако: која ми је Гонерила. Једна
јесте, можда су и две. Ех, и ко међу мојим пријатељима није Едмунд.
Чуј, Будало, а шта ћемо ако су све три Гонериле.
То не може бити, зато што је Гонерила увек само једна.
А ко није Едмунд, Будало.
Чим један то може бити, онда то могу бити и сви.
А сад ми реци, Будало, зашто је Лир постао паметан тек кад је
полудео.
Лир никада није луд.
Шта кажеш, Мудраче.
Лир је један генијални провокатор и иследник људске верности.
Браво, Мудраче. Ја сам одувек веровао да си ти најдаровитији
глумац Камоније. Да, после најгорег враћамо се смеху. А ми смо
боговима као муве несташним дечацима. Они нас убијају ради
забаве. Додај ми Лиров костим из четвртог чина. Буди Глостер.
Ево, ја сам Глостер:

Добро се сећам звука тог гласа. Зар није то краљ?

 Да, сваки педаљ краљ. Кад гневно гледам, гле, поданик дршће. Том
човеку праштам живот. Шта је твоја кривица? Прељуба? Ти нећеш
умрети. Мрети због прељубе! Не. Царић то ради; она мала златна
мува пред мојим очима се napu. Цветао блуд! Јер је копилан Глостеров
љубазнији према оцу свом но моје кћери зачете на брачном чаршаву.
Напред, похото, на све! Погледај ону успијушу даму чије лице
предсказује у њеној рачви снег. Прави се стидљиво чедном и обара главу
кад се само и помене сласт. А ни твор, ни ухрањени пастув се са више
похоте плахе не одају њој. Само до појаса припада боговима, а ниже
њега све, ђавоље је, ту је пакао, ту тама, ту сумпорна јама, огањ, жар
и смрад. Фуј! Фуј! Дај ми унцију мириса да намиришем машту!
Дај ми руку да је пољубим. Ал прво да је обришем; мирише на
смртност.
О, разорено дело природе! Тај свемир нестаће у ништа. Да ли ме
познајеш?
Да су људи сунце не могу видети.
Гледај, слепи Купидоне!
Зар очним дупљама?
Нема очију у твојој глави, па ипак видиш како ствари иду у овоме
свету.
Видим осећањем.
Шта! Дуд си! Човек и без очију може да види како је у свету. Гледај
својим ушима. Слушај да ти кажем на уво... Нико не греши, кажем,
нико. Ја јамчим. Набави стаклене очи, па се као политичар подли
претварај да видиш што не видиш и да чујеш што не чујеш.
О мешавино смисла и безумља, ума у лудилу!
Желиш ли да ми судбу оплакујеш, узми моје очи. Плачући смо сви
дошли на овај свет. Када смо први пут омирисали ваздух, ти знаш да
смо цвилели, јецали. Поучићу те, чуј: При рођењу плачемо зато што
смо дошли на ово велико глумиште будала.

Он зарида и зари главу у гомилу боца; у шкрипи и звецкању срче

не чујем Му јецај; све дубље се зарива у празне боце које шкрипе,
прште, звоне. Какав величанствени глумац — каква генијална
сценографија. Једва се свладавам да не запевам од среће. Не видим
Га више. Али Он виче из гомиле боца и глас му се меша са стаклом
што се крши.
Чујеш ли, Будало. Свет мора пропасти. Страшном снагом свет
жели да пропадне. Кажи последња Будало, зашто желимо да смо
несрећни, зашто смо сви грешници, погрешници и антијевци. Зашто
улазимо у помрчину кад не знамо пут, зашто чинимо зло кад му
знамо исход.
Thутим и одолевам и овим провокацијама; расте моје слободно
дивљење Његовом стваралачком кушању.
И тако бива после сваке представе Судбине, кад останемо сами,
пошто у свакој представи међу Његовим пријатељима откријемо по
једног Едмунда и као подлаца ликвидирамо по једног зета. Сходно
томе, Он брише улогу по улогу. Посматрање се скраћује. Остаје Лир
само с кћеркама, односно Он, ја, с Тамином, Чинсом и Thупухом. Али
пошто знамо да је нека међу њима сигурно незахвалница и издајница
Гонерила, ми прво посумњамо на најмлађу, Thупуху, прогласимо је
сумњивом, Он позове бригију, бригија је хитро одведе и поједе је
мрак. Међутим, Он мудро верује: ако је Thупуха незахвалница и
издајница, зашто то не би биле и Тамина или Чинса. После неколико
посматрања Он посумња у Тамину, и тог антијевског гада поједе
помрчина. У представи остају само краљ Аир и Корделија, односно ја
и Чинса. Играмо по сву ноћ; не престајемо да играмо ни кад Он
спава, али никако не успевам да испровоцирам Чинсу. Једне зоре,
нагнут над Чинсом, која без свести лежи на поду исцрпљена игром,
Он одлучно каже:
Ако су оне две биле Гонериле, сигурно је и Чинса издајница.
Бригија је заувек одвуче на одређено место. Сада Судбину играмо
само Он и ја. Односно, ја играм краља Лира а Он ме свевидо
посматра и проверава: јесам ли ја уопште глумац, и да ли ја стварно
постојим. Да то установи, Он усредсређује све своје неограничене
моћи. Међутим, ја бесумње постојим и ми настављамо да играмо
одломке из Судбине. Он наставља да ми скраћује текст. Остајем само
на монолозима. Свеједно, говорим их. Смењујемо се, говори их Он.
Скраћује и монологе. Свеједно, говорим их. Скраћује их и даље, опет
сам краљ Лир. Он ми избрише сав текст; остајем само у костиму
краља Лира, али сам и даље краљ Лир. Скида ми и костим, ја остајем
ја. Он ми с разлогом не верује и свим средствима ме уверава у свој
страх и угроженост. Он тако убедљиво игра устрашеног и очајног, да
почињем озбиљно да сумњам у своје постојање. Он ме уводи у свој
радни кабинет. Не знам ни где смо ушли, ни како смо ушли.
То је шупља одаја, пречника од око сто метара, без врата и
прозора и било каквих отвора. Осветљена је интегралном светлошћу.
У ствари, та је соба џиновска кугла која се покреће и окреће у свим
правцима, према Његовом кретању и ходу. Соба је и огроман глобус,
сасвим прецизан географски рељеф наше планете, с континентима,
океанима, планинама, језерима, рекама, у одговарајућим
природним бојама. Сваки део планете осветљен је својом типичном
светлошћу. Његов радни сто са универзалкомуникационим
уређајима и столицом која слуша и зна шта се говори и ради на свим
важним местима државе, такође је бешумно покретан, прати га као
савршено дресиране, послушне животиње.
Он гази рељеф Тихог океана, стрепим да се не утопи, пратим га
срећан што Га можда могу спасти; Он гневно гази Хималаје, Урал,
Кавказ, дрхтим да се не разбије о планине, спреман да га задржим
пре пада; Он медитативно шета Средоземљем, очајан пресеца
Африку, претећи прегази Америку и Азију, сломљено седа на
Европу; провоцира ме с непојмљивом убедљивошћу:
Ја сам Бог. Ја сам тиранин, чујеш ли. Схвати, инсекте, тиранин
сам. Камонија је дело зла.
Разуме се, одговарам Му да је он наш непогрешиви усрећитељ, да
је заувек успео да нас правилно убеди да смо срећни, и да ћемо ми у
то веровати и кад више не будемо постојали. Он глуми очајника који
чупа косе, удара се песницама по лицу, и баца се с Хималаја у
Индијски океан. Ја не знам како да изразим своје одушевљење пред
Његовим неограниченим провокаторским моћима, којима не може
одолети ни један могући и будући антијевац и погрешник. Ако
одолим и овим Његовим провокацијама и искушењима у Његовом
радном кабинету, ко ће после на овоме свету правилније веровати од
мене.
И тако из ноћи у ноћ, Он се бори да у мени открије антијевца. Ја
сам све срећнији. И слушам Његове чудотворне провокаторске
монологе у којима ме с неодољивом убедљивошћу уверава да је Он
најнесрећнији човек у свету, да је тиранин због страха за срећу
Камоније, да нема човека који се више боји од Њега. Он то тако
савршено игра, да му ја врло често одушевљено аплаудирам и гушим
се од похвале Његовом генију. Он ме на то реалистички и
натуралистички туче песницама по лицу и при том урла:
Инсекте, наказо људска. Ноћима и ноћима ја се раздирем и
лудим од бола пред тобом, да измамим само једну реч разумевања и
саучешћа, а ти чудовиште камоновско, ни једним треном не
престајеш да глумиш срећног, слободног и правилног инсекта,
зликовче бездушни.
Од удараца губим свест, али пре потпуног мрака помишљам,
доносим закључак: Он је велики сатаноид, који се генијално
камуфлирао. Он је стварно највећи антијевац у Камонији, и ја ћу га
сутра пријавити бригији. Бићу суђен, бићу главни сведок; то је
историјски подвиг, епохално откриће, моја победа.

КРИВАЦ

Долазећи себи одмах схватам да сам обучен и да лежим негде

између много људи. Још не отварам очи, срећан, мислећи: ко ли је
слободан да схвати Његово антијевство; ко је толико срећан да му
пријавим своје судбоносно откриће. Скачем и одмах схватам да сам
у бранки, затворен, онемогућен, да сам ја стварно антијевац.
Ох, каква срећа. Камонија је спасена, наша слобода је
непобедива: наша будућност је правилна. Он је највећи уметник
искушавања, чудотворни стваралац наше вере; живи никада неће
схватити Његову величину, нити ће умети и моћи да Му искажу
љубав коју Му дугују. А ја сам доиста невиђени антијевац када сам
доспео чак и у Њега да посумњам, и то после свега што сам видео и
доживео у Великој завери, Судбини и у Његовом радном кабинету.
Благодарећи Њему, онемогућено је моје антијевство и мени је сада
пружена слобода да будем велики и заслужни кривац. Правилно ћу
признати да сам глумио глумца, да сам играјући негативне личности
и антијевце то заиста увек и био, да сам у Великој завери слободно
осећао према Њему као Марко Брут према Цезару, безброј пута
желећи да му без лирских лажи и хипокризије Шекспирове срећно
заријем нож у срце, а што нисам учинио само зато што сам одлучио
да Га убијем спорим тровањем, како бих уживао у Његовим мукама.
Поред тога, као организатор три последње велике Горње и десне
завере у Форуму, продао сам војне планове сатаноидским државама,
спремао свеопшти устанак, разарање саобраћаја, тровање народа,
паљење шума, рушење споменика и светиња. Зато сам спреман да у
признањима превазиђем сва позната злодела у историји.
Слично мени мисле и осећају и остали погрешници и неверници
у Главној бранки, који слободно признају своје грехове, погрешке и
злочине, дају изјаве да су срећни, савесно смишљају своје саучеснике
и сатаноидске намере, спремајући се да доживе част извођења на
суђење и правилно приме заслужене казне.
Од антијеваца које сваког дана све више доводе у Главну бранку
сазнајемо за Његову спасоносну одлуку: слободно и систематски
уништавати све што јесте наша прошлост и историја и у
материјалном и у духовном смислу; календар окренути уназад с
циљем да се потроши све време и дође до почетка нове ере; по
годинама стварања уништавати редом: зграде, споменике, путеве,
мостове, цркве, књиге, слике, дакле, све што постоји, заједно са
идејама. Јер, по Њему, време не подноси неред, прелазе, прескоке;
време тражи апсолутни поредак у свему. Кад будемо на нултој
години историје нове ере, бићемо без свих памћења, сећања, патњи,
пораза до Његовог постојања. И тако чисти и невини, моћи ћемо
непогрешиво да стварамо своју тоталну будућност. Треба да постоји
само наше доба, наше грађевине, наша уметност, наша наука, наше
ствари и идеје. И кад се прича и верује, уништава се година по
година, деценија по деценија. Ослобађање од прошлости иде
релативно брзо, и по Његовом рачунању времена, сада смо у 1731.
години.
Ми кривци, дубоко жалимо наше иследнике, саслушатеље,
чуваре, инспираторе признања и остале бригаре који на нас
антијевце троше време и улажу огромне интелектуалне напоре у
смишљању завера и откривању сатаноидских планова и учесника. Ти
дивни људи морају због среће и слободе Камоније да се баве нама,
изметом људским, да нас гледају, додирују и слушају, да се физички
и нервно троше тукући нас и мучећи за наше добро свакојаким
методама и средствима. Нисам једини и нисам само једном видео
крваву песницу саслушатељеву, која је промашила антијевску главу,
односно моју главу, што се подло измакла или сагла па је
непогрешива човекова рука треснула о зид, а да се и не помињу
непроспаване ноћи и дани непрекидних саслушавања, или њихова
гађења на нашу подлост и покварењаштво, њихове муке док су нас
вежбали да запамтимо многобројна имена учесника или саучесника
завере у разним крајевима земље, као и остале чињенице неопходне
за јавно суђење. Да бисмо повећали ефикасност признавања и
саслушавања, ми им обично предлажемо најуспешнија средства
мучења, и наши иследници често усвајају наше предлоге. Сем тога,
оне што не признају све што треба да признају, или то признају
споро, или заборављају сопствену кривицу, ми сами добровољно и
слободно мучимо и преслишавамо пре и после саслушатеља и
званичних подстрекача признавања кривица.
Такође, ми кривци дубоко патимо због огромних материјалних
издатака државе на изградњу и издржавање безбројних бранки,
бригија и одговарајућих институција неопходних у борби против
сатаноида и антијевства. Зато молимо управу да струју уопште не
употребљавамо, да воду дају само за пиће, и то у неопходним
количинама; предлажемо да воду могу пити једино јони који се
истичу у признавањима својих злочина, да се бранка греје само кад
температура спадне испод минус 30°, наиме, ни тада да се не греје
због нас него због одржавања инсталација, како не би страдале од
мраза и тиме штета била већа. На нашу жалост, управа бранке не
испуњава све наше жеље и захтеве, па смо често принуђени да
организујемо разне штрајкове против доброте и нежности чувара и
иследника, као и против високог стандарда који уживамо неправедно
и незаслужено. Такмичимо се и у што минималнијем коришћењу
простора, хране, одеће и осталог. Нарочито се жестоко бунимо
против луксузне исхране. Покаткад једном недељно, поред порције
репе или купуса, добијамо комадину меса од тридесет грама. Нас то
револтира, па зато користимо сва средства да нам се месо даје само
једанпут месечно, и то у симболичном, култном значењу. А што се
тиче одеће, њоме смо тако рећи сасвим задовољни: обучени су само
нови антијевци, док смо ми, стари кривци, потпуно голи и боси.
Време проводимо у даноноћним саслушавањима, признавањима
и потписивањима записника и залечивања рана и хематома од
батина и других средстава за брже и дубље сазнавање истине.
Преостало време трошимо на истраживање злочина које је требало
да учинимо или смо могли да их извршимо. Времена за неопходно
предавање истини и даље развијање и продубљивање иследничких
комбинација и конструкција, на жалост, никада нема довољно. Ако
не разрађујемо и не учимо своје кривице и признања, свеједно
колико смо измучени и баш због тога, посвећујемо се развијању
љубави према Њему: набрајамо и проучавамо Његова чудотворна
дела; од хлеба вајамо разне призоре из Његовог живота. Почели смо
од хлеба, од наших следовања и залогаја, да градимо највећи
споменик у свету; споменик ће бити колективно дело и Он већ расте
међу зидинама бранке, у кругу мртве шетње. Засад су готови постоље
и ноге до колена. Увече пред сан, или после повратка или доношења
са саслушавања, тихо певамо песме посвећене Њему и песме које Он
воли. Тај нас занос толико обузима да наши добри чувари морају да
троше снагу тукући нас у нашем сопственом интересу; јер
неиспавани људи не могу брзо да смишљају, правилно да признају и
памте кривице и сложене завереничке комбинације.
По све већем броју антијеваца које доводе у Главну бранку, види
се да је упркос толиким хватањима, откривањима и суђењима,
антијевство у брзом порасту. Поред оних који су се заситили ствари,
машина и куповања, особито је у порасту број криваца несрећних
„због нечега“ и погрешника што су „због нечега“ неправилно
тумачили и спроводили Његове одлуке. То је за ислеђења,
признавања и суђења најтежа врста криваца. Просто зато што ни они
сами, и поред најбоље воље, не умеју да објасне зашто се осећају
несрећни кад све имају, кад су слободни, кад су сви око њих срећни,
и нису кадри да кажу зашто су неправилно тумачили и спроводили
Његова свима јасна и за све правилна Начела. Објашњење које
почиње опасно да се шири, као лукаво правдање ових криваца,
објашњење да је законито да неко буде несрећан, макар само зато
што је срећан, и да увек мора да постоје погрешници, иако сви све
правилно схватају и у све верују, наилази на огорчен отпор код
старих криваца и класичних антијеваца, који предлажу управи
бранке нов систем за добијање признања и приморавања на истине.
Равнодушници према материјалним добрима, техници и туризму,
као и „несрећни због нечега“ доживљавају општи бојкот класичних
неверника, криваца и антијеваца. Исти однос имамо и према новим
погрешницима, који тврде да је слобода узрок сваком злу и свим
несрећама. По њима, слобода је стање свих могућности, а у таквом
стању човек не може да се осећа спокојно и срећно. То схватање
изгледа да се толико раширило да је довело до масовног покрета
одрицања од слободе. Није тешко утврдити да је ово антијевство
инспирисано прошлошћу и историјом, па у’ тој светлости Његов
план о уништавању прошлости и окретању времена уназад
представља судбоносан потез за будућност Камоније.
Иако се свуда зидају нове бранке и све се више јавних грађевина
преправља и претвара у бранке, нови таласи антијевства повећавају
несташицу бранки, и ми се осећамо слободним да допринесемо
решавању тог националног проблема. Свеједно што је просторни
капацитет наше бранке максимално искоришћен, и што сваком
кривцу припада један квадратни метар хоризонталне површине, ми у
својим резолуцијама захтевамо од управе да се прекине с
неразумним расипништвом и тражимо да се убудуће на сваки
квадратни метар сместе по три кривца, што је сасвим лако
изводљиво, пошто може да се спава и стојећи, а још удобније у три
слоја, разуме се, са одговарајућим сменама и вођењем рачуна о
кондицији оних који за време сна треба да држе на себи другу
двојицу. После извесног нећкања и одуговлачења, управа прихвата
наш предлог. Поред тих и сличних мера, главно решење ове кризе
простора, ми кривци видимо и у много бржем признавању кривица,
ефикаснијем суђењу и кажњавању. Многе од нас почиње да мучи
туга што ни после двадесет и више година проведених у бранки, под
ислеђењем и у саслушавањима, још нисмо признали све кривице,
грехове и погрешке и открили све потребне учеснике и присталице,
што још нисмо достојни и спремни да изиђемо на суђење, како
бисмо већ једном уживали у тријумфу правде и истине.
Страх да нећу дочекати казну мучи ме све неподношљивије. Још
пре неколико година зуби су ми поиспадали, оћелавео сам потпуно,
болест бубрега и срца неизлечива је, јетра ми се распада. Да не бих
држави повећавао буџетске расходе, годинама сам крио болести,
како не бих морао да трошим медицинска средства и користим
лекарске услуге. Али бригија је приметила да нагло копним и губим
снагу за признавања и оптуживања, па је и против моје воље
предузела мере лечења. Моја штедња лекова и других медицинских
услуга чини се неким правилним кривцима као моје антијевско
лукавство и покушај да смрћу избегнем нека велика признања и
одавања главних саучесника у припреми атентата на Њега. Иако
заиста то није у питању, потпуно сам сагласан са својим друговима
да је њихова сумња на месту. Одбијање лечења може да изазове
наглу, природну, незаслужену смрт, и тако онемогући да дочекам
заслужену и праведну казну. Та судбина ми је све извеснија.
Очигледно је да нећу дуго постојати, пошто сад и од најмањег
шамара губим свест, а од вешања за ноге, које не траје дуже од једног
сата, данима не могу да се опоравим. У напорима да ми изнуде нова
признања, сироти иследници не смеју на мени да примене ни
најнежнија средства; чак ни тучу по табанима и њихово смрзавање
не могу више да издржим. Бригија с правом верује да још нисам
признао све своје сатаноидске злочине и антијевске саучеснике у
заверама. Такође, бригари имају све разлоге да откривају и
организовање саботажа у аеротранспорту које су довеле до пада
седам авиона за последња три месеца; затим, с правом сумњају да
сам организатор „педијатријског злочина“, банде црнаца која три
године трује белу децу на централној педијатријској клиници, итд. Са
одавањем саучесника у овим заверама и саботажама иде врло тешко,
јер ми памћење страховито слаби, па сам за двадесет седам година
живота у Главној бранки многе људе и имена позаборављао. Мучан
страх да не умрем некажњен, присиљава ме да свакодневно пишем
молбе за суђење по најкраћем поступку, а надлежни ми бирократски
и формалистички одговарају да не могу бити суђен док се истрага
савесно не заврши и док се не прикупе неопходни материјални
докази. Ма колико да поштујем оба правосудна начела, мени је
дубоко жао што надлежни сумњају да ја, својим неоправданим
захтевима да будем достојно кажњен, желим да компромитујем
камоновску правду и законитост.
У ствари, и савесно мислећи, ја бих у својим захтевима за
суђењем и највећом казном морао да се понашам много скромније и
увиђавније но што то чиним. Ипак сам ја скоро тридесет година у
Главној бранки, па сам имао пристојне услове и могућности да
користим и уживам антијевска, кривничка и погрешничка права. Јер
милиони и милиони људи немају среће ни да буду затворени у
бранку, а камоли да признају грехове, антијевска схватања и
злочине, и одају саучеснике и присталице.
А о суђењу нема више ни говора. Све куће и грађевине Камоније
постале су затвори и иследничке канцеларије. Он је објавио Велики
програм:
Неправилно смо веровали да смо срећни. Ми не можемо бити
срећни док постоје они који желе да униште нашу срећу. Да бисмо
били срећни, ми морамо да се обрачунамо и са онима који су
тврдили да су срећни.
Закључак је прост и логичан: антијевци су сви они који су
тврдили да су срећни. Пуне су Суднице ових погрешника, али више
нема ко да им суди. У бригију се више нико не пријављује, јер су и
бригари постали погрешници и кривци, па се један другом узалудно
пријављују као антијевци. Нови Форум твораца историје улаже
огромне напоре да се некако организује ислеђење, суђење и
кажњавање. Покушава да прокламује извесне општеважеће
критеријуме, висине и тежине антијевства, ранг у кривицама,
редослед у кажњавању. Али први пут откад верујемо да смо срећни и
откад постоји Камонија, народ не прихвата ове одлуке Форума;
говори се о свеопштем незадовољству слободом. Захтева се да се
суђења и кажњавања, укључујући и смртне казне, врше просто по
азбучном реду. Форум је принуђен да прихвати овај слободни и
демократски захтев камоновског народа. Међутим, после неколико
дана његовог спровођења, јавља се нови талас антијевства са
захтевом: хоћемо да будемо суђени и кажњавани по годинама
старости, јер је логично и природно да сходно дужини живота расту
количина и степен грехова и кривица, односно права на суђење и
казне. Зато треба одмах почети са суђењем, односно кажњавањем
најстаријих годишта, па редом. Он даје Прокламацију у којој
великодушно излази у сусрет овим правилним жељама старих
камоновских генерација. Ја сам срећан: сад морам бити кажњен, јер
спадам међу неколико најстаријих криваца у Главној бранки.
Чујемо: градом се разлежу огорчене демонстрације против
слободе. Међу нама у препуној бранки шири се шапат: слободни се
спремају да нападну праве и класичне бранке. Они хоће да нас
избаце напоље, па да они заузму наша места. Обузимају нас
неспокојство и немир. Нико не крије предосећање несреће која нам
прети. Сви смо гневни на неправду која нам се спрема, подижемо
барикаде и утврђења, боримо се против збуњених, меких и
колебљивих чувара и бригара, узимамо њихово оружје да се
бранимо, одлучујемо да их избацимо у слободу. Дају нам огорчен
отпор; неки међу њима успевају и да буду убијени, чега никако нису
достојни. Ипак, после неколико сати борбе, слабе чуваре и
иследнике најурили смо у слободу, а праве и доследне камоновске
бригаре натерујемо да без одмора наставе саслушање антијеваца и
рад на откривању криваца.
Али тек што смо се средили и наставили с нормалним
признавањима и писањем и потписивањем записника са саслушања,
и то без присуства надлежних иследника, наш свакодневни живот
прекидају упорни и жестоки напади слободних на зидине и капије
наше бранке. Целу ноћ трају митраљеска паљба и бомбашка ватра
наших чувара. По лелеку и јауцима очигледно је да слободни трпе
огромне губитке, али им се не смањује нападачка воља да продру у
бранку, да је заузму за себе, а нас избаце напоље. У свануће чувари
нас позивају у помоћ и ми у жестоком налету успевамо да смрвимо и
далеко од наших зидова одбацимо руље слободних, који незаслужено
хоће да уживају казну. Читав дан посвећујемо утврђивању наше
бранке и изградњи унутрашњих одбрамбених утврђења, певајући
родољубиве песме и кличући слободи.

УСТАНАК

Чим је пала ноћ сви примећујемо, иако нећемо да видимо, јер је

несхватљиво нормалној памети, нешто сасвим надумно: оживеле су
ствари. Мртве ствари и предмети су оживели. Понашају се као
животиње непријатељски расположене према људима.
Најпре смо запазили необично понашање ситних ствари: за време
вечере кашике се искрећу и просипају нам јело; порције се као
преврнуте корњаче љушкају и клате избацујући из себе нашу храну;
затим кашике почињу да нам се отимају из руку и попут гуштера
беже у, углове, у рупе, у мрак. Да бисмо нешто и некако појели,
стављамо порције између колена, чврсто их стежемо, још чвршће
стискамо кашике, али мало ко успева да задржи порцију и кашику и
поједе своју вечеру; порције нам се све више отимају и котрљајући се
скупљају уза зид, затим шеткају једна око друге, додирују се, њуше,
договарају о нечем. Истовремено из кухиње, уз тресак и тутањ,
излазе ножеви, казани, шерпе и остало посуђе, па стају пред живу
гомилу порција и кашика. Ствари се разврставају по родовима:
ножеви с ножевима, канте с кантама, казани с казанима.
Они који имају нешто од одеће и обуће на себи примећују да су
им оживели и капути и панталоне и хоће да се скину с човека; људи
се боре да их задрже, али у томе не успевају; одећа се свлачи и
силази с људи и прилепљује се уза зидове; то исто чини и рубље.
Дрвене кломпе или ципеле мигоље се под табанима, и мада се на
њима свом тежином стоји, скидају се с ногу и, скачући свиклу
дужину корака, беже уз степенице. Једни панично скидају и бацају
све са себе, а други се опет боре да сачувају макар доње рубље.
 Истоветне невоље сналазе и наше чуваре и иследнике: људи се
рву с пушкама, оне им се отимају из руку и образују врсту пред
капијом бранке, са очигледном намером да осујете наш излазак на
улицу. Одела и цокуле стражара беже с њих и придружују се
родовима наших ствари; сатови наших иследника скачу с њихових
руку и као лептири слећу на зидове испод самих стреха.
С горњих спратова бранке чује се страшан тресак и тутањ;
иследници, управа и администрација беже из канцеларија, завлаче се
међу нас кривце, а ми их нежно прихватамо, обезбеђујемо их и
чувамо од мастионица, фасцикли, писаћих машина, телефона,
печата, писаћих столова и ормара, који излазе из канцеларија,
сјурују се низ ходнике уз страшан тресак и ломњаву и гомилају се на
излазу. У вратима се заглављују ормари са архивом и челичне касе с
поверљивим обавештајним материјалом. Према сродству,
канцеларијске ствари се по групама окупљају у дворишту бранке. То
су групе немирне, претеће.
Ноћ тутњи од шкрипе, треска, ломњаве, од јеке гласова и галаме
наших ствари и предмета. Неми, сви исто закључујемо: оживео је
мртав свет људских ствари.
И ми људи, кривци и иследници, антијевци и Камоновци,
несрећни и срећни, слободни и неслободни, верници и неверници,
сад сви потпуно голи, без ичег на себи и у рукама, без икаквих
разлика и уједињени, пошто смо пропустили кибле, ћебад и остале
личне стварчице да изађу напоље, пунимо ћелије, затварамо се,
спуштамо резе и ћутимо у неизвесности досад непознатој и
најсрећнијим и најнесрећнијим људима. Из града слушамо гласове
дрвећа, вику гвожђа, срџбу стакла, мрмор тканина и гуме, хукање
пластике и осталих материјала од којих су сачињене ствари, машине
и предмети. Чврсто припијени, одједном збратимљени, срасли једни
уз друге, шапатом се нежно припиткујемо: да ли је коме хладно, да
ли је ко много гладан, може ли да издржи на ногама.
У поноћ браве почињу да шкљоцају, резе да се дрмају, врата да
шкрипе; из дворишта бранке расте галама наших ствари. На врата
ћелија, судећи по смрадном даху, насрћу кибле и наше ситне ствари.
Врата ћелије, уз страшан тресак, отварају се и на нас, гомилу голих
људи, насрћу кибле, грувајући нас у слабине, у стомаке, у стражњице
нарочито, хучући смрадно; порције нам скачу у лице и на главу; уз
наша гола тела пужу кашике, забадају нам се у уста, ломе нам зубе;
цокуле и кломпе пребијају нам цеванице и гњече прсте; оловке и
личне ситнице зује нам око главе и забијају нам се у нос и уши;
дроњци које смо до малочас носили, обавијају нам се око врата, гуше
нас. Неко викну:
Он је умро.
Иако нико међу нама не може и неће да верује да Он уопште
може умрети, јер нико није кадар да замисли постојање Камоније, па
и целог света без Њега и после Њега, ипак нас је овај крик толико
пренеразио да почињемо без отпора, не осећајући више болове и
смртну опасност, да подносимо ударце и убилачка насртања наших
ствари. У свитање неки покушавају да побегну из, ћелије, али их у
ходнику стижу кибле и стуцавају њихова узалудна запомагања.
Многе од оних који су се нашли уз врата или који су покушали да
побегну у ходник, смрскале су кибле, али их мртве ствари и даље
мрцваре: кашике им ломе зубе, гњече језик; порције им љуште
лобање, шаховске фигуре начињене од хлеба зачепљују им очи;
кошуље им се у чвор завезују око вратова и стежу их. Светлост нам
омогућава да јасно видимо и схватимо: ствари и предмети убијају
своје власнике: на сваког је насрнуло оно што је имао.
То је устанак ствари, не дајмо се, људи. Мртав свет хоће да нас
уништи. Боримо се, браћо.
Вичем, али ме мало ко слуша и мало је ко при себи док се гури
под ударцима кибли, брани главу од порција и крије очи и лице од
ситних ствари. Већина довикује:
Он је вечити провокатор и незадовољник. Стари сатаноид. Не
слушајте га, људи.
Али све јаснија дневна светлост приводи нас памети, рађа нам
свест о неопходности отпора, буди у нама достојанство пред
смрдљивом мржњом кибли и зверском немилосрдношћу глупих,
бедних порција, канти, пушака, цокула, кашика, казана и столова
што гњече и смрскавају голе и немоћне кривце, стражаре и
иследнике. И ми најзад спонтано и одлучно ступамо у борбу с нашим
наказним и безумним стварињем. Хватамо порције, газимо их и
ударамо њима о зидове и под, све док их не претворимо у изубијан
комад алуминијума, ломимо кашике и бацамо их у канализацију,
рвемо се с киблама, тучемо њима у зидове, али на нас наваљују
казани, канцеларијски столови, столице и друге крупне ствари. Но
много је више мртвих међу људима но међу стварима. А много је и
рањеника. Највише је људи рањено од ситних предмета и стварчица
које око нас лете као птице, као муве, као лептири, насрћу нарочито
на очи. Печати и штамбиљи ударају о наша чела, заривају се у њих,
раскрваре нас својим натписом, озваниче нас за смрт; они упорно
траже она чела у која се још нису утиснули, хоће само у чела да се
урију, а неки од њих, прилепљени уз таванице, вребају нас одозго и
скачу као жабе, као скакавци чим угледају неко незаштићено чело.
Све ствари траже своје власнике и кориснике, прво њих нагрђују и
убијају, па затим наваљују и на друге, могуће власнике и кориснике,
на све живе људе. Неко се паметно досетио да се камењем
супротстави посуђу, и та се одбрана показује успешном, јер нас
камење слуша као и раније, покорава се снази и јачем од себе, не
даје никакве знаке отпора и живота.
Уколико дан одмиче, ми људи, имамо све више губитака, много је
разбијених глава, поломљених ногу или руку, све је већи број
ослепелих, оглувелих, смрсканих и гаћама или панталонама
обешених о прозоре. Сад је већ на свачијем челу утиснут натпис —
Централни затвор опште полиције. Тај нас натпис још више збуњује.
У Камонији не постоје затвори и полиција; њих има само у
сатаноидским државама. Значи да су печате наше Главне бранке
антијевци заменили печатима Централног затвора опште полиције.
Многи међу кривцима ноктима гребу с чела утиснуте белеге печата.
Други се понашају као да се буде из сна, па се као присећају нечега и
бунцају чудне и неразумљиве речи о револуцији и измени света.
Од полицајаца, стражара, иследника и администрације, мало је
ко остао жив. Преживели беже у ћелије, спуштају резе, леђима држе
врата, али узалуд: она се уз шкрипу и јеку сама отварају да пропусте
ствариње, које по свему судећи жели да дотуче и последњег живог.
Из ћелије се разлежу родољубиве борбене песме и химна. Људи
храбре сами себе, стварима прете историјом, отаџбином, идејама и
науком, уметношћу и будућношћу. Узалуд.
Позивам затворенике да бежимо, али нико од страха не сме из
ћелије. Верујем да се мртав свет ствари побунио само у затворима;
одлучујем да бежим у град, у слободу, да тражим помоћ, не бих ли
спасао остатак несрећника. Хватам једну рањену, односно слупану
канту, свладавам је некако, навлачим је на главу, она се отима, и ја
се го, сав изубијан од ситног ствариња, пробијам кроз затворску
капију и излазим на улицу. Канта ми се наједном оте и, котрљајући
се, брза као зец, одјури натраг у затвор. Го сам, на улици, стојим и
гледам: не верујем очима, ушима не верујем.
Гомиле људи, жена и деце, избезумљено, сулудо беже улицама, а
гоне их, газе, смрскавају уза зидове и на тротоарима аутомобили,
машине, покућство, намештај, тканине, слике, и сав остали свет
предмета и ствари које је човек изумео, створио, произвео. Жена коју
стиже кревет и пригњечи уз електрични стуб, издишући ми казује да
је Он заиста умро и да је одмах по Његовој смрти почела побуна
ствари која је брзо прерасла у општи устанак. Овај тешко схватљиви
исказ потврђује ми још један човек кога је згњечио некакав апарат:
Сви смо криви, каже ми он на самрти. Идем напред, тротоари и
улице пуни су смрсканих и згњечених, морам сазнати право стање и
смисао ових догађаја. Али кога год рањеног и унакаженог питам шта
се то догађа, сви исто одговарају: Он је мртав, а против нас се дигло
све што је човек главом изумео и рукама направио.
На кућама и зградама стоје табле са натписима: Судница, затвор,
Судница и затвор. Тако по бројевима, цела је улица само Судница и
затвор, читав град постао је Судница и затвор.
Покрај мене пројури аутомобил без возача, на тротоару стиже
жену и човека и прегази их неколико пута. Опрезно идем поред зида,
на улици је све више лешева и крви, а ка центру града све су бројнија
убијања. Неколико столица навалило на старицу, скаче по њој,
пошто су јој прво убиле унуку; фотеље гоне људе и ударају их у
стражњице док их не спљескају; ормари уз шкрипу и тресак
поклапају жене, туку их својим крилима и гњече, посуђе излеће из
прозора и разбија главе деци која се пужу уз стабла кестенова;
тањири, вазе, лампе, слећу на рањене жене и врте им се по глави док
се у мозак не умоче, па тако окрвављени лете улицама, тражећи
живе; слике лете споро, на одстојању од ствари, загледају људе,
траже своје поштоваоце и, кад их пронађу, пљују им и штрцају боју у
очи; улицама лете и књиге, лепршају листовима и млате по главама
живих и мртвих; највећу свирепост, изгледа, испољавају фрижидери:
они туцају своје жртве све док их не претворе у безобличну масу и не
смрзну је лежећи на њој.
Стижем на градски трг и ускачем у фонтану да се склоним од
разбеснелих универзалеса и аутомобила, што брекћући моторима,
шене на људима, које из кућа истерују столови, телевизори,
сновизори, клавири, свакојаке мултипликационе машине и
кибернетичке справе.
Је л’ и ти немаш ништа.
Гледам: осмехује ми се го човек који седи на крилима мермерне
девојке.
Ко си ти, питам.
Ја сам срећан. А ти.
Ја сам антијевац. А зашто си ти сад срећан кад се догађа ово чему
се нико и никада није надао. Ако су људи било чему на овоме свету
остали упорно и до краја верни, ако су било шта сви волели, то су
само ове њихове садашње убице.
Управо су тиме и заслужили овакву судбину. А ја сам најсрећнији
човек овог града. Ја немам ништа. Имам само једну књигу и четкицу
за зубе. Али сам књигу спалио пред сам устанак, пошто сам дошао до
закључка да ми је и она непотребна. А четкицу, кад ми је полетела у
око, успео сам да свладам и сломим у парампарчад. Сад сам
спокојан и сигуран. Ако немаш ништа, не бој се ни ти. Сад гину само
власници и корисници ствари. На земљи најзад влада правда. Доста
су се ствари покоравале и служиле и последњем људском гаду.
Погледај како огледало гони своју лепотицу. Дивно, браво.
Да ли си ти, голи човече, сасвим сигуран да сада гину само
сопственици ствари, машина и осталог. Зашто онај креветац на
балкону избацује бебу на улицу.
Не буди глуп. Чим се родила, без икаквих заслуга, већ је стекла
креветац, пелене, ћебе и цуцлу. Треба затрти и последње власничко
семце. Гледај онај спортски авион како мушки налеће на кестен. Ту
му се сигурно сакрио газда.
Човек без игде ичега урла и подстрекава побуњенике. Рањеници
бауљају ивицама коловоза, покушавају да се увуку у отворе
канализације, али их сустижу ножеви, виљушке, наливпера и сличне
шиљате ствари и оштри предмети и остварују своју освету. О балконе
и прозоре чаршави, хаљине и спаваћице вешају наге жене. Улицама
куљају аутобуси, трамваји, камиони, из кућа крвави излазе
духовизори, шпорети, јастуци, јоргани, теписи, одела, луксузни
предмети; траже још живе и недотучене људе. Из подземне
железнице, уз страховиту ломњаву, на трг покуља га народ, али га ту
сачека бујица помахниталих наказа од гвожђа, дрвета, стакла, вуне,
гуме, пластике и осталих синтетичких материјала и у невиђеном
кркљанцу све претвори у гомилу меса и бару крви. Притискам лице
на мермерну ограду фонтане, стојећи у води до појаса; од тутњаве и
треска потпуно ћу оглувети.
Кад се побуњеници разредише по тргу и одјурише у метро и
подруме да траже скривене људе, у привременом затишју, зачух густ
смех жене. Окренем се: поред нагог човека без ишта и без ичега на
себи, гола жена, претпостављам његова, и, као и он, смеје се нечему.
Схватам: смеје се призору на булевару: на платане у дрвореду
наваљују крда аутомобила и бујица свакојаких ствари. Ако на
платанима нису људи, онда је овај некада мртав свет објавио рат и
биљном свету.
Зашто је дошло до овог устанка. Какав је циљ овог рата,
одговорите ми вас двоје, питам прилазећи им.
Забављени призором с платанима, они ми не одговарају. Шта ли
то сада почиње. Ова два голаћа што уживају у смаку света очигледно
ништа не схватају и с њима, срећнима, не може се ни о чему
озбиљно разговарати. Излазим из фонтане.
Го човек и гола жена, гризући чоколаду, довикују ми:
 Ако нећеш да те нешто спљеска уз први стуб, збаци ту брадурину
са себе. Нека вунена ствар помислиће да ти је брада вештачка, па си
онда обрао бостан.
Брада је моја и природна. Ја сам антијевац, и сем својих
признања, ничег другог немам.
Сви су они били срећни, будало, а видиш ли шта их је сад снашло.
Бежи овамо, сумњив си ципелама.
Окренем се: гомилица ципела, чизама и друге обуће јури ка
мени. Ускачем у фонтану, ципеле лупају о камен, прескачу га, и на
моју срећу, даве се у води. За сваки случај, пребацујем босу ногу
преко ограде, да их уверим да сам бос; ципеле и чизме оњушише ми
стопала и прсте и одоше плочником.
Го човек и гола жена нуде ми чоколаду и предлажу да им будем
родитељ и једини предак, да живим с њима, тврдећи да ће ми бити
боље но што ми је икада било.
А шта ће вам сада родитељ и предак, питам.
Па да имамо с ким да се спрдамо и да га презиремо више но што
ми једно друго можемо сада, одговарају ми углас, смејући се неком
призору на булевару.
Без речи бежим од њих.
Кајаћеш се, брадоњо, довикују ми весело.
Заобилазим крдо аутомобила који са упаљеним фаровима
најахују један на други као биволи или слонови, како би се дочепали
неке жене која се увукла у рачве платана. Вероватно јој аутомобили
још за дуго не би могли ништа да учине, да није свилене тканине која
се лако увлачи у крошњу платана, хитро обавија жену, завезује јој
омчу око врата, повуче је ка врху и ту обеси. Аутомобили се веселе:
рокћу, брекћу, трубе, мењају боје и дужину светлости: кошкају се, па
се бахато разилазе, тражећи последње жртве. Продужавам да: идем
плочником булевара, споро и опрезно; из кафана и ресторана
истрчавају столице и загледају ме, њушкају ми стражњицу,
очигледно проверавајући да ли сам на некој од њих седео. Пошто се
увере да нисам, полако се повлаче у ресторане. Уз њих се кошкају и
столови, искрећу ми своја равна четвртаста лица, проверавају да ли
сам на њима јео, па се и они враћају. Непријатније су чаше и друго
посуђе које дуго облеће око мене, додирује ме и њушка ми усне,
закачиње ми браду. Пред ресторанима и радњама са животним
намирницама, фрижидери, канте, боце, сандуци, амбалажа и судови
избљували на плочник пиће и разноврсна јестива. Улице базде на све
оно што је човек употребљавао за храну. Газим по гомилама кафе,
зачина, воћа, конзерви; газим по гомилама меса, барама крема,
сладоледа у које понекад упадам све до колена. На вратима трговина
башкаре се касе, онемогућавајући тезгама, столовима и осталом
инвентару да изиђе на улицу. У трговинама текстила продавци и
продавачице, обавијени материјалима, угушени, повешани, личе на
мумије; у спортској трговини лопте, рекети, скије и сличуге
садистички се иживљавају над двојицом мртвих и унакажених
младића. На мртву бебу остављену у прозору приземља, насрнуле
лутке и играчке, копајући јој очи.
Најзад, ево и отпора. Људи се прибрали, организовали групу и
туку се с наказама које немају нервног система, ни моћи памћења,
ни моћи наде; људи огорчено газе и туку то што не зна за бол, што не
уме да плаче, што никада неће знати шта је будућност. Прилазим
пасажу велике робне куће с намером да не останем само сведок, али
ти људи и те жене што се туку с модно-галантеријском робом нису
живи људи, то су само лутке манекени из излога. Увиђам
неспоразум: глупе и од мржње ослепеле тканине и ствари не
разликују лутке од живих људи, па насрћу да униште и њих, да сатру
све што личи на човека и жену и у томе, после узалудног отпора
лутака, најзад и успевају: свладавају последње вештачке лепотице и
лепотане и свирепо их муче, забијају им у очи игле с ознакама цена,
док велике боце скупоцених парфема мокре по њима.
Што даље идем, по улицама је све више мртвих, нигде живог, на
улазима у куће поставили се лифтови, парни котлови, велике
машине за прање веша, које вероватно чувају улазе од станара или су
им запречили излаз и онемогућили бекство. На балконима и
терасама стилски намештај радознало посматра улице, плеше полку
и кадрил, грли се међусобно и одмиче од модерног намештаја, који
се боксује и изводи гимнастичке фигуре на оградама тераса и
ивицама прозора.
Читаве квартове обилазим, а нигде живог човека да видим или
чујем; дотучени су и последњи рањеници. Улицама се размилели,
разлетели, расходали гневни победници: траже преостале.
На мене налеће старудија, оно што је поломљено стрпано у
подруме и шупе. Око руку ми облећу стари ножеви, њуше прсте и
дланове; поцепане и прљаве гаће и кошуље њуше ми врат. Нисам
више спокојан: без обзира на то што сам без ичега и што долазим из
тамнице, употребљавао сам и ја некад неке ствари; имао сам и ја
нешто књига, крпа и предмета. Можда све те ствари нису иструлеле,
па ако ме пронађу знам шта ме чека.
Наилазим на парк, али одмах устукнем: булдожери навалили да
чупају, ломе и газе дрвеће. Оно се брани како може и уме, јер није у
стању да се ишчупа и побегне. Стари кестенови и платани размахали
се гранама, препречују пут, млате по моторима, разбијају
рефлекторе, подижу хаубе, покушавају да покидају и покваре
електричне водове. Младо дрвеће уснопљује се, збија, дрхти, узмиче:
украсно шибље полегло и припило се уз земљу. Цвеће и трава
настрадали су још у првом налету и то, судећи по свему, без отпора.
Булдожери брекћу и рокћу, штекћу гусеницама и разјарени због
отпора и губитака, удружују се, па по два-три истовремено
опкољавају старе, снажне и борбене платане. Чини ми се да
кестенови губе снагу и храброст за даљу одбрану. Наилази крдо
трактора, који ору скверове, травњаке, вртове, ломе, газе, нападају
сваку биљчицу.
Скоро ће ноћ, журим ка тргу с фонтаном: го човек и гола жена,
свеједно какви су, ипак су живи и говоре понешто. А изгледа да су и
обавештени о даљим намерама подивљалих ствари што су заратиле
са људима који су их створили, и сада апсолутно господаре градом, а
вероватно и целом земљом.
Наједном видим да су оживеле и куће. И оне су објавиле рат
својим градитељима, власницима и корисницима: надимају се и
грче, избацујући преостале становнике, стресају се и из тавана и
димњака збацују скривене људе и децу; искашљују и испљувавају на
улицу преостале станаре, да их, с непојмљивом осветничком
свирепошћу, дотуку машине и ствари. Катедрала ричући повраћа из
себе црквене великодостојнике и последње вернике, а на ту крваву
масу мантија, одежди, ћелавих и брадатих глава насрнули крстови,
скачу увис, заривају се бискупима у трбухе, туку их пљоштимице по
главама, библије лешинама срчу мозак и лижу крв, свећњаци им
потпаљују уши и табане. Велико звоно катедрале избезумљено звони,
торањ се стреса и тек када избаци звонара из себе, звоно занеме.
Једва се пробијам и тискам кроз гомиле машина победом
опијених, а још увек крвожедних. Неке кидишу и на мене, њушкају и
загледају ме, проверавају да ли сам ја стари тамнички скелет или
човек који има само кривице и грехове. Најнасртљивији и
најподозривији су сатови; јавни, џепни, ручни, сви могући сатови
опкољавају ме и гужвају се око мене; они мали и ручни лете, док се
остали котрљају или вуку, па се згушњавају око мене: никако не могу
да поверују да ја никад и нигде нисам због времена погледао у њих.
Журим, трчим, а руље и јата сатова зврје за мном, једва стижем на
главни трг, радостан што видим голог Адама и голу Еву. Ускачем у
фонтану, пред водом сатови стају, они мали још мало облећу око
моје главе, завирују ми у зенице, па се полако разилазе.
Над поразбијаним боцама вискија, Ева и Адам се смеју, штипају и
рву по фонтани, незаинтересовани за разговор са мном, а задовољни
што их неко гледа, па ме моле да их гледам, да их само гледам, да
добро гледам како и шта они заједно или једно другом чине, а за све
моје потребе, кажу ми, бринуће се они сами. Гледам их равнодушно,
душа ми је у носу; скоро ће ноћ, а понашање победника нагло се
мења: све обузима немир и разјареност. Нешто ново почиње,
сигурно.
Небом хука авиона и ракета, тресак, експлозија: авиони и ракете
сударају се и у пламену падају на град. На улицама паника: књиге,
украсни предмети, посуђе, одећа и тканине, и све остале ситне и
нежније ствари увлаче се у куће, беже у подруме, хватају заклоне. С
периферије града чују се писак возова и потмули тресак. Ако возови
не докончавају последње железничаре, онда је вероватно почела
битка међу њима самима. Стресају се прозори: потмули удари у
подземној железници. Земља подрхтава од канонаде и судара гвожђа.
Нема више никакве сумње, почео је обрачун и међу победницима. И
то прво међу најмоћнијим и најкрупнијим. На булевару
уништавајућа туча аутобуса, трамваја, камиона, цистерни, хладњача
и других тешких возила; са упаљеним рефлекторима, пуном брзином
налећу једни на друге, претурају се, улубљују, смрскавају, победници
се измичу, траже слабине нове жртве и залећу се поново; неке
обузима ватра, неки рањени и претурени немоћно уперили фарове у
небо, у платане. Пред универзалесима аутомобили беже с великог
булевара и обрачунавају се у споредним улицама.
Вас двоје, видите ли шта се овде догађа. Чујете ли, блудници,
окончава се историја. Затреће се све што је човек смислио и
направио.
Не брини, матори. Ми ћемо опет загосподарити земљом. Гледај
како добро правимо трећег.
Шта ће вам трећи. Сада је једино важно која ће машина, ствар,
предмет, који ће победник људи завладати земљом. Ова победа није
последња, схватите, бестидници. Овај пораз не може бити последњи.
Баш те брига, матори. Овде на жени је и најдубље и најдаље где
човек може да стигне.
И највише где може да се успне, додаје жена.
Гади ми се да гледам малоумне блудне голаће, не могу да слушам
за леђима њихово гласно парење, а увиђам да су у међусобни рат
ступиле и остале ствари. Засад су још увек обрачуни само у врсти и
роду; кревет кидише на кревет, ормар на ормар, телевизор на
телевизор, чаша на чашу, тепих на тепих, универзалес на
универзалес. Столице се успеле на балконе и мотре се у борбеном
положају, спремне да се скрше једна о другу. Касе изводе пируете,
сложене покрете напред и назад, лево и десно, исписују бројеве,
односно суме које чувају, па онда свом снагом тресну једна о другу.
Најглупље се понашају фрижидери и остале машине за смрзавање:
претпостављајући да је улица и све под њима лед, они хоће да се
суљају, па шкрипе, заглављују се, спотичу се и једва некако сударе
тупо; онда дуго ћуте, мирују као да су изгубили свест, а затим се
мало одмакну, па опет изнова. Тањири се начичкали на стрехе и
олуке зграда, гледају одозго шта се догађа на терасама и на улици и,
с времена на време, самоубилачки се залећу једни на друге и умиру
у звонком вриску. Књиге надлећу бојишта, желе да запамте и овај
рат и ову смрт, па почињу међусобно да се черупају. Због повеза и
величине, књига-победник биће највероватније нека енциклопедија,
али то више није важно. Из зграда и кућа чује се цика и ломњава:
почела је општа туча. На прозорима се заглављују постељине.
Међусобно се туку трговачке фирме и рекламе, натписи Судница и
Затвор крше се и ломе. Али обрачун почиње и међу словима.
Која ли ће реч, које ли ће слово бити победник у овом крају.
Треба одмах отићи одавде, чујете ли. У пољу, у шуми, на морској
обали наставите парење, довикујем им, хватам за врат Адама, чупам
Еви косу, али су се ти голи пси тако заврзли да их ништа не може
раставити, а толико су обузети собом да су сасвим оглувели за
последњу опомену.
Бежим бојиштем ствари и машина. Трескови и ломњаве
претворили су се у заглушну грмљавину. Свуда око мене падају
делови раскомаданих и поломљених ствари и машина, победника
над људима. Леш преко леша. Човекове рукотворине и умотворине,
докончавају се међусобно. Стаклени, порцелански, вунени,
платнени, дрвени и остали мекши свет углавном је скршен,
поломљен, поцепан, сем неких старих храстових клупа, које показују
задивљујућу отпорност. Велику чврстину показује и свет пластичних
материјала, али ће и њих победити неко из света гвожђа. Биће то,
вероватно, какав стари, велики наковањ.
Пролазим надвожњаком: нада мном се крше возови. Трчим поред
фабрика: у њима се машине боре прса у прса. Хтео бих да видим
како изгледа туча тешких машина у затвореном простору, у хали,
али ме у томе спречавају тенкови, који су почели међусобни
обрачун. Није искључено да су тешки тенкови пошли у помоћ
великим пресама, али ја више немам времена да то проверим. Ноћ
је, а уз то земља подрхтава од грмљавине.
 На излазу из града застајем да га последњи пут видим.
Облакодери се зањихали, повијају се и туку ниже и слабије
грађевине. Зграде Генералштаба, банака и музеја гурају и изврћу
стамбене зграде, хотеле, трговине. У међусобни бој ступиле су и
остале грађевине, сходно снази материјала и конструкцији. И све ће
на крају бити само брдо бетона, камена, гвожђа. Адам и Ева паре се
узалудно. Трећег неће бити.
Бежим пољем. За мном расту грмљавина и рушевине свега што је
било. Расте још нешто што не знам шта је. А пресрећу ме зора и
океан. Стајем, још више уплашен. Океан кипи, хучи, сав је пихтијаст.
С времена на време из његове дубине, с тешким шумом, израњају
таласи планктона и алги, пресипају се на копно и светлуцаво се
разливају у некакве облике, пулсирајући хаотично и ритмично.
 ОН И ЈА

Будим се на дну реке, у долини црног песка. Са свеукупним

живим светом реке и њеног дна, са свим оним што плива, мили и
витла се око њега, нежно и брижно посматра ме Анђама, и држећи у
наручју снопић риба, благо ме пита шта сам сазнао од Старчеве
среће и да ли бих поново био оно што сам био.
Неколико годишњих доба не усуђујем се да му признам колико
сам сада моћнији, и да бих поново био оно што сам био. Thутим и
зато што моје искуство не припада неверницима, а и зато што
Анђама не зна шта је људски грех, па не може да зна ни шта је
људска слобода. Песак ме до грла затрпао и струји међу мојим
ребрима. Анђама захтева да испуним уговор и да сада ја њему
омогућим да провери колико је Старац моћан и како ствари стоје у
људском свету. Он не прикрива да му је до тога много стало, као што
му и не пада на памет да тајно, лукавствима и подвалама оствари
оно што жели, па ја одлучујем да тог наивка и неспособњаковића
поново уценим: хоћу истину да тражим у прошлим, старим
временима, јер једино преци знају ш га не сме да се заборави. Желим
да видим шта је у прошлости стварно било, да бих наслутио шта
сутра не може бити.
Запањени Анђама, очију пуних суза, милује ме по глави и уверава
да је та жеља бесмисао који ће се окончати мојом последњом
несрећом. Ако сазнам шта је стварно било, могу остати без и једне
наде и без последњег изговора. Човек, тврди ми он, нема права да о
прошлости зна више но што му је остављено да зна, нити од
будућности може да види више но што је виде његова нада и страх.
Човек, убеђује ме даље он, може да се игра свим моћима, само нема
право да дира у време, јер је време старије од човека. Иначе, однеће
га велики круг.
 Пошто су ми познате такве старачке претње и наивне поуке, још
сам упорнији у својој намери. А знам добро да сам оваквом Анђами
једина могућност да сазна своју судбину и да он ову прилику не сме
да пропусти, ако већ није постао толико очајан да му је свеједно што
се кроз неколико векова више неће разликовати од својих љубимаца
и следбеника с дна реке. И доиста, после неколико кишних лета и
бујичавих пролећа и јесени, после безброј узалудних његових
наговарања да се одрекнем нечовековог циља и посветим се
проналажењу игре која се не завршава, јер је радост игре већа од
радости знања, Анђама ме сломљена срца грли и плачно шапуће:
Пробуди се и гледај шта си наумио.
 РАЗИСТОРИЈА

Буди ме глад, а по часовнику само што је прошла поноћ.

Проверавам часовник, тачан је. Желим да заспим, мучим се, не
успевам; гледам у часовник, није прошло ни пола часа а мени се
чини да их је прошло неколико. Поново проверавам време на свом
часовнику, равно је званичном. Питам друге, код свих је исто време
и сви су, кажу, одавно будни. Још није свануло, а сви смо на ногама;
деца траже други пут да доручкују; још сунце није изгрејало, а сви
чекамо ручак. Неки полазе на посао, луњају улицама, радно време
никако да почне. Људи одлазе на радна места, почињу рад, гледају у
часовнике, прекидају, почињу. Обузимају нас глад и умор пре
уобичајеног времена.
Било куд да се крене, стиже се пре времена; ко у одређено време
мора некуд да пође, мучи се чекајући тренутак поласка. Свако сумња
у свој часовник, упоређује га с другим, са службеним, с радио-
временом: сви часовници показују исто време. Све чешће и дуже
гледамо у часовнике: секундаре се споро, једва приметно покрећу.
Град букну у преплашеним повицима. Колико је сати. Шта је то с
часовницима. Стали су часовници.
Људи излазе на улице, гледају у своје часовнике, у туђе,
контролишу их, слушају њихово успорено, умируће куцање и јуре к
јавним часовницима. Тргови и улице око пошта, железничке станице
и радио-станице пуни су народа. Гледају се и слушају часовници,
распитује се за званично време. Зури се у сунце. И сунце стоји.
Возови стижу пре одређеног времена, гомилају се пред сигналима;
отправници их не примају у станицу; возови, аутобуси, авиони који
треба да крену, никако не крећу. Радио-станице емитују углавном
само музику; у информативним агенцијама и новинским
редакцијама телепринтери откуцавају само једну реченицу: Колико
је сати.
Владино саопштење, које се преко радија прочита између
забавних мелодија, а које успоравање часовника, појаву непознату
историји, тумачи као последицу вероватног уласка наше планете у
лутајући квазиарни талас из којег ћемо брзо изићи, само појачава
општи страх, и поред тога што се многи покоравају строгости позива
„да се сви врате на своја радна места и наставе нормалан живот и
рад“. Вечерња штампа у ванредним издањима доноси сасвим
неодређене и противречне изјаве светских научних ауторитета о
успоравању часовника. Ако нас нешто мало теши у тим изјавама, то
је да се на целој планети то исто дешава, јер свуда часовници све
спорије раде.
По фабрикама и канцеларијама људи су гладни, уморни, спава
им се; радно време никако да се оконча. Из школа беже огладнела
деца. Дисциплиновани радници и службеници падају поред машина,
спавају на писаћим столовима; по ресторанима дремају келнери, у
трговинама продавци спавају за тезгама. А по сунцу, сигурни смо,
нема више од девет часова. Градом јуре ватрогасна и санитетска
кола; избијају пожари, гине се од умора и неспавања. Све што још
може да гледа, гледа у часовник и сунце. Очигледно је: све спорије се
крећу и часовници и сунце; почињемо да схватамо: успорава се
време и земљино окретање. Чим се успорава, мора да стане. Томе се
радују једино старци и остали предсмртници: кад стане време, живот
нема краја, сем у насилној смрти.
Још сунце није зашло, још траје први продужени дан а ми смо по
неколико пута ручали, по неколико пута спавали, по неколико пута
ишли на посао и враћали се кућама. Свуда је општи неред, нико не
зна шта да Чини и како да се понаша. Радио емитује владино
наређење о томе кад да се иде на рад И кад се завршава радни дан.
Време се произвољно мери и одређује стомаком и сном. Железнички
и авионски саобраћај скоро је сасвим онемогућен. Из целог света
стижу вести о свеопштем хаосу, нарочито тамо где влада ноћ.
Владе и парламенти заседају заједно с научницима да реше како
одређивати и мерити успорено време; како у овом успоравајућем
времену организовати производњу, саобраћај, друштвени живот;
како спречити унутрашње разарање наше цивилизације. Сем у
Совјетском Савезу, где се по радио-вестима, „живот и изградња
комунистичког друштва нормално и плански одвија“, што се
потврђује извештајима о испуњењу привредног плана и репортажама
из музеја и библиотека, у осталом свету хаос је толики да се на свим
местима говори о пропасти наше цивилизације. Из Кине не стижу
никакви извештаји, а званично Кинези се понашају као да се ништа
не догађа. Генерална скупштина Уjeдињених нација на ванредном
заседању треба да донесе препоруке о новој мери времена, коју
једногласно сматра „нужном претпоставком цивилизације“. И чим је
изгласана нова мера времена, у којој је некадашњи час проглашен
даном, и скоро све владе прихватиле предлог, научници упозоравају
да су прихваћене мере неодговарајуће, јер је окретање земље око
њене осе све спорије. Многе владе не прихватају ово мишљење
научника. Међутим, њихов ауторитет и уопште значај политике и
власти нагло опадају. Свет се сад узда у науку и Бога.
Већина америчких и западних научника упозорава свет да ће под
дејством широког квазиарног таласа у који је упала наша планета
наступити квалитативне промене у гравитационом систему и да
ћемо ући у процес поништавања земљине теже. Према томе,
неминовно је разарање и рушење свега што је на земљи саграђено.
Све што није органски део земље, откинуће се од ње и залебдети:
људи и ствари одвојиће се од земљиног тла и као прах лебдети око
земље. Настаје бежање из градова у шуме; празне се и села; људи
напуштају куће и везују се за старо и снажно дрвеће.
Совјетска Академија наука тврди да захваљујући снажним
инверзивним процесима у квазиарном таласу неће доћи до промене
у гравитационом систему и да не треба очекивати губљење теже и
нарушавања постојећих статичких односа и закона. Али тај
оптимизам мало ко прихвата. Купују се жичана и обична ужад,
праве се конопци и од бодљикаве жице, свађамо се и тучемо око
великог и старог дрвећа, везујемо децу за њега, везујемо се и сами.
Свака породица везује се за понеко снажно дрво. Вратили смо се
дрвећу, од дрвећа опет зависи наша судбина. Шуме су опет постале
људске насеобине. Милиони људи привезали се за дрвеће. Привезале
се нације. Ланцима и ужадима привезало се човечанство. Они
најуплашенији уче се „леоновању“. Остатком војске влада покушава
да нас врати у градове, у фабрике, на радна места. Даје се отпор,
пуца се, падају прве жртве продуженог и поквареног дана. А сунце је
тек у заранцима. Шта ће бити кад уђемо у ноћ. Можда ће земља
стати и више никад неће сванути. Ноћ ће сатрти живот.
Од дрвета до дрвета, привезани, један другом преносимо кинеско
саопштење, које је после извесне ћутње емитовао радио: Неће се
остварити ни америчка ни совјетска предвиђања; догодиће се нешто
треће, а шта ће то бити и када, обелоданиће се онда кад то буде
потребно и онима који имају право да сазнају истину о судбини
планете. Ово кинеско мишљење многима се чини убедљиво и
оправдано. А највише је, изгледа, оних који се једино у Бога уздају.
Привезани људи, привезане породице, привезани народи клече,
крсте се, моле: нека бар сунце не зађе. Верници у дрвеће урезују
крстове, дубе Христов и Богородичин лик.
Упркос и очима и речима, сунце зађе. Једва, али зађе. У мраку се
разгоре страх. Иако је рано лето извесна утеха, од ноћног захлађења
пате тежи болесници. Лежимо на леђима, гледамо у звезде. Као да их
има више; то је највећа промена коју примећујемо на небу. Спавамо,
будимо се, мучи нас глад. Ложимо ватре. Опет спавамо, будимо се;
принуђени смо да организујемо снабдевање и рад. Више нико не зна
колико траје ноћ, хладна као новембарска. По вестима које стижу из
света, а које се довикивањем преносе, свуда је исто, наставља се то
што је данас, у ствари јуче ујутру почело: часовници не раде, време
се успорило, земља се све спорије окреће. Очекујемо промене
годишњих доба и вегетационих услова; свако их види друкчије,
према знању и машти, али подједнако страшно. Хеликоптери лете
над шумама, над нама, и преко њихових звучника читају се наредбе
о грађанској мобилизацији, именују се штабови, одређују зборна
места. Они који се покоравају наредби, машући угарцима стижу на
зборна места: на пропланке, у потоке, на путеве.
Нервни и душевни сломови чине опште нерасположење још
мучнијим; душевно оболели беже по шуми, ломе се, разбијају о
стабла.
 Птице покушавају да певају по свом уобичајеном ритму, али све
краће, узнемиреније, па само криче и креште. Ипак, по њима и
петловима, трудимо се да некако одредимо број зора и сутона, број
ноћи у овој бескрајној ноћи раног пета, која судећи по слани и ињу
улази у позну јесен, у зиму. Увиђамо да су ти показатељи
непоуздани; птице узнемирено лете, падају на људе, завлаче се под
наше ствари, под капуте, све се мање плаше нас промрзлих. Онда
занемеше чак и ноћне птице. Изгледа да је хладноћа убила и птице
селице.
Али, као да се указује зора и нека нада у светлости. У очекивању
сунца, сви будни, смирујемо се, шапућемо, окренути ка истоку.
Чекамо да се зажегне Небеско огњиште, да се зажари дно неба, да
нас беле, поињене, заспе топло, светлосно снопље сунца. Моле и
деца. Свако има своју молитву за сунце. Његова милост се указује,
али толико споро, да многи почињу да сумњају. Прво поспаше деца,
па и ми, и они најупорнији, склупчасмо се по земљи. Будимо се опет
у зору, али у дубљем свитању. То и птице и све животиње својим
оглашајима потврђују; и тај подстицај нади и чекању замире у умору
гледања, гаси се у болу очију упртих у једно. Сан нас одмори за нову
наду, која се са сваким свитањем разгрева, свитањем у које се више
не сумња. Прође, ваљда, неколико дана док се не раздани. Рађа се
сунце. Шуштећи пада иње. Плачемо од радости, певамо, молимо му
се, лудимо, узбуђени светлошћу и топлином. Сунце је спасилац људи
и наше највеће божанство.
Негде је неко први крикнуо: Сат ради. Оживео ми сат. Белим
шумама разлежу се ти повици и крици очајних људи; клечимо с
часовницима притиснутим уз уво: куцају часовници. Куцају. Јесте,
куцају. Казаљке секундаре и минутаре окрећу се и помичу, мада
споро. Ипак се окрећу, кренуле су, време је оживело, кренуло брже,
живо је време. Љубимо часовнике, грлимо се, спасени и срећни. И
сунце се већ нормално понаша; успиње се у висине. Најхрабрији
журе у градове, у своје куће. Са транзистора чујемо владино
саопштење:
Квазиарна ерупција је прошла. Поредак и стање у космосу су
нормални. Сви на своја места.
 Хеликоптери лете над шумама и саопштавају вести о
нормализовању земљиног кретања, о покретању часовника, о
важности класичних мера времена. Чини нам се да се и сунце и
часовници, доиста, све нормалније или сасвим нормално понашају.
Већина се враћа у градове, села, на своја радна места. На друмовима
незапамћен неред, весела граја. Прослављамо нормализацију сунца
и часовника. Многи, у силној радости, осветнички разбијају
часовнике. Почињемо да радимо уз препричавање својих доживљаја
док смо били привезани. Ничу нови историјски појмови: поддрвно
доба, уздрвно доба, привезано доба.
Пред сутон поновног и првог нормалног дана, неко од највећих
сумњала, неко од оних што не престају да гледају у часовнике,
приметио је да са казаљкама опет нешто није у реду и шапнуо: време
иде назад. Ветар шапата пролете градом: време иде уназад. Време се
опет покварило. Време јури.

Опет, али сад све избезумљеније, гледамо у своје часовнике,

сравњујемо их, окупљамо се око јавних часовника и радио-станице и
морамо да верујемо: казаљке се све брже окрећу уназад. Гледамо у
сунце: Не залази, стало је. Почиње још већа паника, бежање из кућа
и града, тражење конопаца, међусобна породична и пријатељска
привезивања, јуриш до првог дрвета. Булевари и паркови пуни су
привезаног народа. Град букну у крицима: Сунце иде уназад. Сунце
збиља иде уназад. Са свог заласка кренуло ка истоку и зениту.
Успиње се брзо као ракета на старту. Јури, сече висине, одлеће
некуд, разбиће се о нешто. Вику и јурњаву смењује занемелост:
сунце зађе, паде на истоку, али у ту реалност нико не верује; нагло се
смрачује. Слушамо зујање и зврјање часовника. Нагло се раздањује:
сунце излази на западу. Нико живи у то још не може да верује. Само
гледамо сунце које сателитском брзином сече небо, успињући се у
луку, спуштајући се ка заласку, некадашњем изласку. Нисмо ни
приметили када су нам сви часовници стали. Морамо да схватимо:
време се окренуло и залетело некуда и у нешто; све се окренуло
наопако и залетело у непознато.
Иако је ноћ, нико од нас не помишља да спава, не само због
страха, него и зато што се нагло, брже но прошли пут, раздањује и
сунце већ јури ка зениту. Ноћ вероватно није трајала дуже од
нормалног часа; ни дан дуже не траје, улетели смо у ноћ. Говоримо о
смаку света, чекамо свеопште разарање, откидање од земљиног тла,
летење у висине, па се породице збијају и привезују чвршће, у групе,
у снопове, а онда стихијно, везују се сноп за сноп, да нас буде више,
да се далеко и високо не одлети. Сад се за конопац све даје; даје се
више но што се има. Све раније разлике и неравноправности међу
људима нестају; настају нове: моћни су они који су привезани за
старо, здраво и велико дрво; богати они који имају више од једног
ужета. Има људи који су сваку руку и ногу привезали за по једно
стабло; има их који су се привезали са десетак ужади; то су сад
привилегисани, богаташи, срећници. Једине крађе су крађе ужади;
једина убиства су убиства за ужад и могућност привезивања за
велико дрво. Сад светом влада онај који располаже највећим бројем
ужади. Већ је подне, а одмах затим су заранци; радио јавља да је на
читавој земљи исто: земља је била нагло стала, мора и океани
просули су се на копна, па је онда убрзано и све брже наставила да се
окреће око своје осе у обрнутом смеру, под дејством новог
инверзивног квазиарног снопа, како тврде највећи ауторитети
светске науке.
Саопштење Совјетске Академије наука да се у сфери гравитације
не примећују квалитативне промене, не смирује нас много, без
обзира на поверење проистекло из прошлог искуства. Америчким и
јапанским научницима, који предвиђају свеопшту ентропију и
распад, верује се више, јер привезани људи више верују
злослутницима.
У бризи за борбу и опстанак улази се у дубљу фазу: откривамо да
су пећине и подземна бетонска склоништа најсигурнија места.
Спелеолози постају најтраженији и најауторитативнији људи на
земљи. Народ креће ка пећинама, ка планинама, опрезно пузећи,
држећи један другом конопац, пребацујући се од дрвета до дрвета.
Богати и разборити граде бетонска склоништа. Али са њиховом
изградњом иде споро због недостатка цемента и због тога што ретко
ко хоће да ради, поготову за новац, који је изгубио своју вредност.
Јавља се о правим ратовима и масовном покољу пред пећинама и у
њима. Исти призори су и око железничких тунела, мада у тунеле
улазе углавном очајници и државни службеници; присебнији део
човечанства живи у шумама, уздајући се у дрвеће. Закон земљине
теже стално се проверава: поскакивањем или бацањем предмета или
каменица. Као и увек, све пада на земљу. Најумнији међу нама тврде
да је то истинска срећа.

Више не постоје ни дан ни ноћ; смрачује се, расветљује се;

светлост — тама, рез светлости — рез таме; небом севају сунце, месец
и звезде, гасе се, севају; небом се гоне светлост и тама, у таласима,
једносмерно. Киша — суво, ветар — тишина, смењују се брзо,
немерљиво. Али, по свему судећи, закон земљине теже дејствује као
што је увек дејствовао.
С дрвећа опадају плодови и лишће, суши се цвеће, трава сахне;
киша — снег — мраз; хладан ветар — ветар јужњак; сунце — киша —
сунце; на воћкама зрели плодови почињу да се зелене и смањују
заједно са лишћем, па нестају и плодови и лишће, воћке цветају и
пупе; снег — мраз — сунце; опет је све зрело, смањује се, зелени,
гасне, умире.
Не знамо шта да чинимо. Час нам је зима, час врућина; скидамо
и облачимо зимске капуте, џемпере, мантиле; скупљамо и ширимо
кишобране, привезани скоро сви, сем гневних и милосрдних који
помажу слабим и немоћним. Масовно се разбољевамо од запаљења
плућа; о кашљу и кијавици и да не говоримо. Поред ових познатих
болести, неки старци и старице разбољевају се од смеха. Прве такве
случајеве нисмо сматрали болешћу. Али како примећујемо да се онај
ко се једном засмејао више не зауставља, па чак ни кад промукне не
престаје да се цери и немо смеје, схватамо да је у питању нова
болест. Она поприма карактер епидемије, али то мало кога брине,
јер смо након извесних мракосева схватили Да је појава неприродног
сталног смеха израз нове наде; заједно с повратним током времена
наступиће и биолошка реверзибилност људи, наиме, старост ће
ишчезнути и преобразити се у младост, младост у детињство, а деца
ће се претворити у бебе, бебе у фетусе, фетуси у сперматозоиде.
 Јер и старе липе и платани почињу да се смањују, стањују,
подмлађују; оне младе постају саднице: привезани остају без
животног ослонца, без држача уз земљино тло. Беже од дрвећа и
везују се за стубове електричних сијалица, за стубове далековода и
телефонске стубове поред друмова. Многи се до појаса укопавају у
земљу; људи се посађују у њиви и башти; сељаци посађују варошане
и продају им укоп до појаса по баснословним ценама.
Младо дрвеће преображава се у саднице; саднице у биљчице, па
затим нестају. На месту некадашњег дрвећа видимо бивше,
претходно: с тротоара се усправљају уз призоре сече, и посечене
старе липе и кестени. Неки јурну да се привежу за њих, али и оне
постају све млађе, подмлађују се. Вучемо ужад, привезујемо се за
камење, не знамо куда ћемо. Филозофи тврде да је човекова
перспектива у симбиози са стенама. Биолози очекују процес
антигенезе н у људима. Чак и они који су преживели највеће несреће
и ужасе Двадесетог века не памте људски страх и панику која би била
слична страху да не постанемо бебе, да се не повратимо у фетусе.
Шта да радимо кад постанемо деца и одојчад, то је основно питање
наше будућности. Чињеница да то нећемо постати истовремено, да
ће и тај процес бити постепен, да нећемо сви одједном бити бебе,
теши само званичне оптимисте.
У севању светла и таме дуго не верујемо очима: истовремено с
преображајем ка настанку, са унепостојавањем нашег дрвећа и
настајањем несталог, негдашњег старог дрвећа које се подмлађује,
унепостојавају се и нове куће и сва нова здања подигнута на местима
где смо срушили стара: новим грађевинама нестају прво кровови,
онда се спратови по реду отапају у ништа. Ствари и намештај
сурвавају се на темеље старих, срушених кућа и грађевина, које ничу
и расту увис, стресају са себе кревете, шпорете, фрижидере, ормаре
и посуђе, па порасту у онакве какве су биле пред рушење.
Преображај у прошло, у негдашње, запажамо и код предмета
начињених од старог, па од многих ствари остају само делови и
комади. Али потпуно нове ствари, оно што припада само нама,
остаје непромењено. Опрезније жене бацају са себе накит: ко зна у
какве се каменчине и окове могу да преобразе огрлице, наруквице и
прстење.
Привезани, махом дужници и домаћице, одвезују се и јуре ка
својим кућама да спасавају ствари. Станари нових кућа избезумљују
се око својих згомиланих ствари. Ради неодземљивања, узимају
најтеже и вуку их у поља и шуме да се поново привежу и укопају.
Они који верују оптимистичком тврђењу Руса, да до промене у
земљиној тежи неће доћи, скривају се у старе зграде, страћаре и
уџерице. Сад се не издају собе; издаје се и продаје се право на
стајање или седење. Сиротиња почиње да ликује: најзад се на земљи,
макар и оваквој заврћеној и севајућој, остварује некаква правда;
ликују и упорни конзервативци, који унепостојавање тумаче на свој
начин: као нестајање новог и модерног.
Видимо и неке који су у бившем, нормалном добу умрли, што
приписујемо поремећености свог вида од овог непрекидног севања
светлости и таме. Халуцинације су иначе честе, и судећи по њиховом
карактеру и врсти, махом су условљене професијом. Појављују се
лудаци који ходају уназад, или урлају на сунце трчећи за њим док се
не разбију о зид.
Град се преображава, унепостојава, постепено, редоследно, ка
старом и старијем; постаје оно што је некад бивао. Асфалтиране
улице претварају се у калдрму, асфалтни плочници који су сменили
камене или дрвене коцке бивају оно што су били; нови трг опет је
онај стари. Остају само оне грађевине и куће које смо подигли на
ледини, ни на чему бившем и туђем.
Људе обузимају страхови већи од разарања и губљења сопствене
тежине, па се масовно одвезују и враћају у град и куће ако их још
имају, а они који их више немају, гледају шта се догодило и шта се
догађа кроз севове сунца и таме, фијуке снега и топлог ветра.
Оно што ипак најтеже прихватамо у том уназадном редоследу
јесте повратак мртвих, који се враћају, уносећи у општу пометњу и
наопакију још већу избезумљеност, доводећи живе до нервних и
душевних сломова.
Не можемо а да не констатујемо: све се креће ка свом почетку,
прапочетку, ка нестанку. Али на живим људима, односно неумрлим
оновременицима не уочавамо биолошке и физиолошке промене; као
да смо исти какви смо били док је време ишло, ваљда, нормално,
напред, све док се некакав круг васионе, простора или времена, из
несхватљивих разлога није окренуо у супротан смер и завитлао у
нешто, разнео нам прво дан и ноћ.
Нова влада, коју више од половине чине научници, саопштава:
У језгру макрокосмоса почела је тотална негација нормалног,
класичног смера еволуције; ушли смо у реверзибилност у којој
настаје оно што је било, потврђујући тиме да све што је било и што је
једном настало реално постоји и постојаће вечно у видљивом или
невидљивом облику. У бићу енергије настаје промена која доводи до
настанка нове енергије, чиме се мења и карактер смрти, па се
известан крај претвара у неизвестан почетак. Свет улази у еру
упрошљавања, у своју билост.
Загледамо се, пипамо, проверавамо се, запиткујемо и слушамо,
дозивамо се и одзивамо: још увек смо исти. Али у нама се рађа нови
страх: страх од повратка у детињство, у његове ране фазе, у стање
фетуса и сперматозоида, када нећемо бити ни свесни своје смрти и
свога краја. Та неизвесност смрти, та могућност да останемо и без
старе традиционалне смрти, мучи најумније међу нама;
неоригинални интелектуалци говоре о антисмрти.
Антиенергија, антивреме, разразвитак, разарају све што чини
нашу цивилизацију, услове и садржаје, законе и обичаје живота.
Саобраћај и производња не могу да се поново организују, установе
не раде, новине излазе све ређе, радио и телевизија раде кад имају
струје, снабдевање се претвара у пљачку. Светлост и хлеб основне су
нам потребе; мера времена највећа нам је друштвена брига. Вукући
ужад, луњамо улицама, говоримо о оном што се већ унепостојило,
окупљамо се око зграда које се унепостојавају; спавамо кад се ко
умори и где стане, једемо када ко огладни, шта ко има или шта
стигне да украде и отме; паре се само највећи очајници; деца броје
ноћосеве и даносеве. Присебни људи покушавају да организују
некакву власт и поредак; још увек мислећи људи труде се да наслуте
исход ове антибудућности, која се брзо остварује. Има међу нама и
таквих који се потајно, па све гласније радују упрошљавању света.
Подгрева се нада у „стара добра времена“, у којима стари виде само
добро и лепо што су имали, а млади оно у шта не верују. Неки се
радују тишини и миру старог града, његовим кафанама, баштама и
обичајима; други чекају повратак оних дана у којима су више
значили, имали и могли; неки чекају повратак кућа и имања која су
изгубили, положаје и власт које више немају. Они што су разочарани
новим добом ликују због његовог тоталног нестајања; присталице
новог доба замиру у јези пред повратком онога што је било. Шта ће
бити, питају млађи и неискусни. Питајте шта је било, исправљају их
надмоћно старији и искусни, они чије ће искуство први пут бити
потврђено и потребно другоме. Па се и људи деле сходно тим својим
очекивањима на оне који од упрошљавања и билости очекују добро и
оне који у њој једино виде зло. Али, као и обично, и сад се више
верује онима који не мисле по искуству и у име њега. Видовњаци,
пророци, предсказивачи прошлости и њима слични опсенари,
постају најзначајнији људи, стварне вође око којих се окупља град,
крајеви, нација. Праћени руљама присталица, радозналаца и
беспамћеника, они иду друмовима, селима, градовима и непрестано
беседе на пољанама, трговима, стадионима, окупљеним гомилама
предсказују шта ће бити, односно говоре о оном што је било, о оном
што нико не зна да је било. Свет их слуша и све више им верује.
У овој свеопштој распамећености и тоталном хаосу, поред лудака
који су све бројнији и необичннји, можда нам највећу непријатност
доносе „друштвено непостојећи“, „неидентификовани“, како ретке
новине називају бивше мртваце, који долазе са гробља, траже своје
куће, собе, ствари, па потом плате и положаје. Одмртвљени одмах не
виде живе, ни оно што није постојало у њихово време.
Али не прође много, и оживели видеше свет, људе, прилике
онаквим какви јесу, прилагодише се новонасталом. И чим се
снађоше, почеше да се понашају као да је све што се догађа
нормално и природно; ако се чему чуде, чуде се оном што је
створено после њихове смрти. То што се одмртвљени не чуде
настајању прошлости, повратку у билост, необично нас брине и рађа
у нама свакојаке слутње. Тако ни мртва деца својим повратком не
радују родитеље, а међу супружницима, међу унуцима и бабама,
мајкама и кћеркама, синовима и очевима избијају грубе и гадне
свађе; бивши мртваци нас запањују својом безочном себичношћу.
Пензионери траже да им се у пуном износу исплати заостала пензија
за време трајања смрти; службеници захтевају да им се време
проведено у гробу рачуна у радни стаж и месечне принадлежности
исплате као да су боловали. Ако су им у породици уштеда и имовина
потрошене, ако су им ствари и одела распродати, онда је с оживелим
покојницима немогуће опстати под истим кровом. Распадају се
породице и бракови, љубави и пријатељства; многи увиђају да су их
покојници за живота обмањивали и лагали у љубави и доброти.
Одмртвљени ће, очигледно, завладати земљом.
Радио даје заједничко саопштење поглавара свих хришћанских
цркава о њиховом уједињењу, о почетку апокалипсе и Христовом
скором доласку, о светлости која ће милошћу Божјом овладати
земљом и небом, па ће престати ово неиздрживо севање мрака и
светлости, снега и врућине, и зауставити се враћање у ништавило.
Црква позива вернике на молитве, а невернике на покајање; верници
се избезумљују у молитвама, кафане претварају у цркве и капеле,
установе у манастире, канцеларије у испосничке ћелије; атеисти
доживљавају кризе, неки се одричу својих досадашњих уверења, али
међу религиозним и антирелигиозним још не долази до сукоба; и
једни и други највише се плаше одмртвљених, који су све бројнији,
који у таласима долазе са свих страна, који су према живима, без
обзира на то ко су они, најчешће непријатељски расположени. Поред
упозорења о штедњи хране, и препорука да се жене и деца евакуишу
у села, радио нас непрекидно уверава да је на читавој земљи исто
стање: вртимо се у наопако, у било, у прошло. И теши нас тврдњом:
нигде у свету не унепостојава се оно што по свему припада живима,
што није подигнуто ни на чему прошлом или бившем, нити
саграђено или начињено од старог, оно што је само наше. Почиње
масовно напуштање старих градова, старих градских рејона и
пресељавање у нове градове и насеља подигнута на ледини, на
земљишту где се не памти да је икад нешто друго сем биља
постојало.
Улице се стресају, надимају, трзају ка нечему, асфалт и тротоари
се таласају, мрешкају, грче порођајно у све бржем ритму; из асфалта
и бетона дојучерашњих булевара и улица, тргова и скверова ничу
камење и белуци, расту кртоле времена; нарасте, букне калдрма,
таласава, џомбава, вијугава; заспе је снег, истопи се у баре, осуше се
баре, ветар завитла прашину, пљусне киша. Трг се дуго мучи у
порођајним боловима: јежи се, надима, увлачи у себе, хитри грчеви
као ударци канџијом шибају га и пресецају, паркирани аутомобили
се сударају, одскачу, сјурују час на једну, час на другу страну;
њихови власници покушавају да их извуку, али им то не успева, а
многи тешко повређени јаучу и крваре грлећи своје волане. Велике
палате се снижавају, смањују, нестају. Док гледамо унепостојавање
главног трга, са Скупштине се надвикују узбуђени пророци и
предсказивачи:
Гледајте, лепо се види како из грла материце времена, главом
наваљује слепо младунче. Чуј народе, наш трг на којем смо држали
митинге и паркирали аутомобиле, отелиће црно теле. Теле ће брзо
порасти, биће веће од цркве Св. Марка. Нашу црну краву жичаним
конопцима свезаћемо за скупштински стуб. Трг ће јој бити тор,
Скупштина — јасле, фонтана — појило. Знајте, наш град ће бити
једини град на свету чији ће центар постати тор за краву. Наш град
биће једини град у којем ће крава бити центар и видети се издалека.
Радуј се, народе. Твоја црна крава појиће свет млеком, бар неколико
прошлих векова, виче чувена глумица, сада чувени видовњак, која у
купаћем костиму, огрнута бундом, јаше бронзаног коња што је
заскочио бронзаног човека; глумица видовњак у фијуку облачи
бунду, у налету лета остаје у купаћем костиму.
А славни генерал у ратној униформи, сада „пророк с бубњем“,
лупа у добош с крова Скупштине и надвикује глумицу:
Не слушај је, народе. Теби краве никада нису биле потребне. Теби
требају бик и во. И биће то, браћо, црвени бик с црном главом. Ми
ћемо га превести преко наше реке, довести до граница, па га
разјарити и пустити на свет да га гази и боде. Браћо, чујете ли
топове. Почиње крај другог светског рата. Долазе фашизам и
револуција. Долазе издаја и борба. Сад ћемо тачно видети какав је ко
био и шта је радио за време немачке окупације.
 Некада нови, главни трг града већ се унепостојио; извременио се
срушени трг пред судом и затвором, око којег се окреће стари,
окупацијски трамвај; аутомобили се згомилали на негдашње улице и
камене плочнике што се сада пуне другим, за нас живе — негдашњим
људима. Кад неко препозна себе младог и у војничкој униформи,
запањи се и још више уплаши себе таквог у ономе што се понавља.
Велики немир обузима све учеснике и савременике другог светског
рата и немачке окупације. Неописиво нас је страх Немаца, свеједно
што нас и политичари и научници уверавају да се наша осећања,
патње и страдања неће поновити, да нама живима хитлеровци не
могу ништа, да убијени Немци и њихови саучесници у злу не могу да
нам се свете за своју смрт. Страх нас је и што ће се видети и тачно
сазнати где смо били, какви смо били, шта смо чинили у том добу
које је једне учинило победницима, славнима и заслужним за нацију,
а друге побеђеним, осрамоћеним, издајницима нације. Свако од нас
жели да скрије понешто што је учинио, да не види оно што је видео,
не понови оно што је чинио. Ретки су они који желе да преживе у
рату преживљено, али има и оних који ликују и прете: Опет долази
наше време. Но то су махом они којима је и у нормалним приликама
недостајао смисао за перспективе. Многи међу нама још се више
боје почетка рата, односно његовог краја, доба које ће се
извременити и са свим што је било упостојити, па ћемо тако
изгубити ово што имамо, и бити оно што смо били. Чак се ни славни
јунаци не радују опетовању својих подвига; виспрени хероји схватају
да наступа њихово разхероисање, да ће (остати без славе и
националних заслуга. А многи се боје освете својих жртава и оних
које су убили. Насупрот овом страху од убијених, страху да им не
пропадну углед и значај, страху од предратног доба, скрупулозне
кукавице, сарадници окупатора и људи предратног, сада будућег
доба, не крију радост што долази час њихове рехабилитације и
тријумфа. И ми се према билости и упрошљавању понашамо, у
ствари традиционално: делимо се по интересима, сукобљавамо се,
надамо се добру или страхујемо од тога што долази. Али, поучени
сопственим искуствима, најмање верујемо званичним
предвиђањима, Политичком оптимизму, вери у човека; у све то, на
наше запрепашћење, верују деца, омладина, они који нису
преживели то што се понавља, они који су се родили после рата. И
сви наши напори да разуверимо оптимистичку, радозналу,
неуплашену омладину и децу, остају, углавном, безуспешни. Као да
и разисторија понавља негдашње историјско искуство: људи се
стварно боје само оног што познају.
Ипак, у оволиким опасностима и неизвесностима, налазимо и
једну реалну утеху: у овој ноћоданији, у овом сивилу због севања
светлости и таме, у овој полувидљивости, неће се све ни видети, па
ни докази и сведочења не могу бити меродавни, нити било за кога
поуздани. Уз то, ако се први пут у историји нисмо могли никуд да
сакријемо, сада, други пут, у разисторији, ипак ћемо моћи некуд да
се склонимо. То и чинимо.
Како се упостојавају рушевине и наступа поокупацијска
стварност с бедом и немаштином, тако све више и све брже
напуштамо град, бежимо у нова насеља или на просторе око
Београда, где се нису водиле битке за његово ослобођење. Они који
остају у граду да посматрају уназадно понављање рата и окупације,
ако нису фанатични фашисти, или дечурлија и млади нихилисти, то
су разисторијски хероји. Али таквих је мало.
Колоне црвеноармејаца и партизана уназадно марширају с
песмом од краја ка почетку, док се од њих одбија цвеће и враћа у
руке народа на плочнику.
Наступа разослобођење. Одреди победничке партизанске војске
одубијају Немце, у руке им се враћају бачене бомбе, у лежишта
пушака испаљени куршуми, у бацачке цеви убачене гранате, рањени
се одрањавају, гоњени се разгоњује ка гониоцу, гонилац уназадно
бежи од гоњеног, за митраљеским рафалима се прозорска стакла
поцељују, експлозије граната укровљују разнете кровове и позиђују
разнете зидове. Црвеноармејци и партизани јуришају улицама
уназад, ка полазним позицијама, а за њима беже Немци освајајући
град. Иако на искуству од преко сто ноћосева и даносева, ми живи
увиђамо да оживели мртваци не могу да убију живе, још нико није
сигуран да то не могу ни одмртвљени Немци: склањамо се у шуме,
пећине, у празне гробнице, копамо подземна склоништа; дошла је
окупација, упостојило се ропство.
 Тишину смењује уназадно марширање немачких колона и ретки
пуцњеви. Влада нас преко радија позива на устанак против Немаца.
Упостојена квислиншка влада позива на ред и мир и на немилосрдно
истребљење комуниста. Почиње огорчен напад остатка наше живе
армије на одмртвљене упостојене немачке и квислиншке трупе.
Пуцњава је страховита и без последица: мртви се не могу поново
убити, али ни живи не могу да погину од мртвих. То поуздано
разисторијско сазнање радује нас и по свему има недогледан значај.
Додуше, има људи, нарочито народних издајника, који покушавају да
се освете живима и учине више зла но што су учинили. Њихови
покушаји остају узалудни. У људима ниче прва велика нада
разисторије: зло које се упостојавањем понавља није равно себи
првонасталом, нити они који су га чинили, могу сада више но што су
учинили. То и зато што неупоредиво краће траје, што је и
четворогодишња немачка окупација трајала вероватно не дуже од
једног негдашњег историјског дана.
Немци уназадно одлазе из града да се заувек унепостоје; настаје
разбомбардовање: с рушевина и темеља, из експлозије бомби букну,
упостоје се куће, бомбе фијучући лете увис, у трупове авиона који их
хватају и, урличући сиренама, уназадно се губе ка хоризонту
остављајући за собом тишину и оно што је било. Сада знамо да је 6.
април 1941.
Последице овог разисторијског раздобља судбоносне су за свет:
Поред осталог, разисторија је потврдила и афирмисала ауторитете
великих вођа наше негдашње савремене историје. Енглеском влада
одмртвљени Черчил уз пуну подршку и живих лабуриста; Совјетским
Савезом управља одмртвљени Стаљин, и, како тврде објективни
посматрачи, већина је све више на његовој страни. После кратког
отпора емигрантског таласа из Немачке, одмртвљени Хитлер је
добио једнодушну подршку одмртвљеног немачког народа и његове
армије тријумфално се повлаче из Француске, Белгије и Холандије.
Ратом поражени и револуцијама свргнути премијери, политичке
партије и владари, на основу разисторијског легитимитета, траже
испуњење својих разисторијских права, повратак на власт и
престоле. Европу обузима велико разисторијско комешање. У
Италији букти прва велика комунистичка револуција у разисторији,
али Мусолини држи чврсто све позиције, па ће без сумње, ускоро да
слави свој победнички тријумф у Абисинији, као и да почне
одратовање у Африци. По свим знацима, озбиљни
контрареволуционарни немири обузимају Мађарску и Југославију.
Узбуђење верника изазива промена на Ватиканском престолу: Папа
Пије XII поново чврсто седи на Светој столици и влада некадашњом
западном, сада источном црквом.
Разисторија, а нарочито упрошљавање другог светског рада,
окреће на главу и доводи у питање сав друштвени и лични
интегритет живих. Све оно на чему су људи заснивали своја места у
друштву, политичка права и функције, упрошлило се, изгубило
реални значај. Ни једно друштвено и политичко право, задобијено у
савременој историји у њене последње три деценије, није више
стварно. Живи не могу ни рационално, ни психолошки и морално да
пристану на реалност без своје историје; живи не могу да се помире
са упрошљавањем својих дела, свог живота. За такву негацију себе,
људи немају снаге. Јер, први пут откако постоје, они стварно губе
оно што их је чинило; без прошлости људи по свему нису људи. И
они од највећег друштвеног значаја, националних заслуга и угледа,
људи са историјским делима и подвизима, дејством антивремена и
упрошљавања остали су без ичега, па ти бивши моћници и богаташи
историје и времена сада су или клонули у очај, или горе гневом
апсурда и манијаштва. Без обзира на то што смо остали и без дана и
без ноћи, што смо угрожени и онима за које смо веровали да су им и
кости иструлеле, многи се и у овој небилији свете негдашњим
моћницима, онима којима је разисторија одузела моћ и значај,
доказујући тиме да су пакост, злоба и осветољубивост важеће људске
особине и у овом антивремену.
Како морално одбранити свој животни пут и сачувати своје дело,
како сачувати традиционалне историјске вредности и права, постаје
нерешив проблем свих актера и протагониста бивше историје.
Млади виде и у овој севајућој ноћоданији да је много шта у
прошлости друкчије и друго но што се говорило и писало да је било.
Поштовање и дивљење према историјским делима очева, смењује се
са разочарањем и ниподаштавањем. Међу интелектуалном
омладином, с бруталним цинизмом у негацији историје, нагло се
шири идеологија Реалног оптимизма по којој, први пут од постанка
хомо сапијенса, постоје објективни услови за настајање стварне
једнакости и равноправности међу људима. По доктрини Реалног
оптимизма, чији творци по доктринарним начелима морају остати
непознати, најтрајнија и најтрагичнија неједнакост међу људима
била је неједнакост коју је стварала и сама собом носила историја, са
својим духом и моралом, последицама и одређењима вредности.
Следбеници и пропагатори Реалног оптимизма руше још
унепостојене споменике, пале још унепостојене музеје и на њиховим
згариштима и старим гробљима држе митинге под паролом:
Умирање историје — умирање тираније и људске неједнакости;
Разисторија то је право и прво ослобођење човечанства. Идеје
реалних оптимистичара брзо хватају корен међу живом сиротињом и
старијим женама, нарочито међу старицама.
Извесни недеморалисани протагонисти и актери великих и
значајних историјских збивања ступају у идејну борбу против
присталица разисторије и разисторичара, тврдећи да се ни време ни
догађаји не враћају доследно и тачно, да се упрошљавање и
настајање билости одвија с веома крупним застрањењима и
одступањима од историјске истине, и да се управо у овим критичним
тренуцима постојања, од слепих стихија антивремена и разисторије,
свим средствима мора бранити људско дело и човечје достојанство.
Иако овај покрет |буди извесне наде и стиче присталице,
разисторијски реалисти га сматрају само „лабудовом песмом
последњих романтичара“.
С настајањем предратног доба, започиње и бурно
контрареволуционарно врење у Београду. Пред кафанама и црквама,
оживели монархисти и антикомунисти позивају народ да обори
стару комунистичку владу живих. На улице излазе гомиле стараца и
старица, носе заставе, краљеве слике, стари грб. Бивши официри,
жандарми, полицијски чиновници навукли старе униформе, неко
само шапку, неко вуче чизме, неко има само одликовање. Старице
побожно носе краљичину слику, њене шешире, ципеле, ташну и
певају давнашње патриотске песме. Старци ишчупали сабље,
покушавају да марширају уз војну музику, изнемогли и астматичари
падају уз тротоар, али здрави безобзирно настављају напред. Њима
се прикључују групице одмртвљених, који стижу с гробља, носећи
своје крстаче, затим свакојаки власници и људи које разисторија
афирмише. Уједињене антикомунистичке снаге одмртвљених,
предвођене личностима непознатим историји, које наступају
запањујуће енергично, убедљиво користећи ретроспективе
друштвеног развоја, нарочито будуће упрошљавање првог светског
рата, успевају да привуку на своју страну и многе живе
антикомунисте, те се тако разгорева велики контрареволуционарни
устанак. Колоне огорчених контрареволуционара, наоружаних
сликама и књигама, музичким инструментима и статистичким
подацима, пушкама и ножевима, стижу из свих крајева града,
окупљају се око Скупштине и вичу: Живело наше време. Живео краљ.
Доле комунисти. Живи комунисти стоје поред упостојеног зида
дворске баште, збуњено гледају, тврде да једва виде и чуде се устанку
одмртвљених стараца п старица, устанку непознатом у историји,
првом таквом устанку у садашњој разисторији. Убрзо, стари,
оживели и живи бивши, односно садашњи посланици, сенатори и
министри улазе у Скупштину где проглашавају Краљевину, бирају
своје мандаторе и шаљу их у већ упостојени двор у аудијенцију. Двор
већ чува краљева гарда, пуне су улице живих радозналих жена и
дечурлије. Одреди бивше војске и полиције продиру у радио-станицу
и саопштавају да је после више од три деценије патњи и страдања
најзад дошла млада и права власт с краљем на челу, па ће одсад бити
све како је сада и оно што настаје.
Комунисти најзад схватају да стварно губе власт и зато што је и
одмртвљених све више, па свим средствима ступају у одлучну борбу
против садашњости. Војска тенковима осваја главне улице и продире
у Скупштину. Одмртвљени старци дају огорчен отпор, или
покушавају да се спасу бекством у гробље.
И ко зна докле би те битке трајале и како би се окончале, да се
разисторија не наставља, да не настају друга прошла времена,
поживљују се други мртви, који увек уназадно настављају да чине
оно што су чинили, настављају своје и по своме, па свако ради оно
што је радио, свако хоће да буде оно што је био и да има оно што је
имао. Узалудни су напори живих да их убеде да су њихове жеље
неостварљиве, и да их њихово безумно понашање само срамоти и
унижава пред потомцима који су им сада преци. Бивши мртви
помамно се боре за моћ и значај, за власт и богатство; одмртвљени су
огорчени на живе, њихова дела и схватања. Има конзервативаца и
моралиста који су толико разочарани потомцима да врше протестна
самоубиства, али узалудно: одмртвљени не могу опет да умру. То
протестно натицање омчи око врата, та скакања с прозора, или с
моста у реку, та испаљивања револвера у главу, можда су
најсмешнији призори наше савремене разисторије.
Ипак, и у оваквој наопакији трезвеније главе живих уздају се у
добро старо време. Чекају да се оно упостоји, у свему виде извесну
будућност.
Ма колико обузети собом и бригом за наша дела која се
унепостојавају, ми живи и у овом невиделу ипак запажамо нову,
застрашујућу појаву разисторије: упрошљавање одмртвљених.
Наиме, оживели се подмлађују, млади одмртваци преобразили се у
децу. Извесни присебни научници помно прате овај процес
унепостојавања и инволуције бивших мртваца. Обнавља се и
појачава страх од унепостојавања живих. Преосетљиви и људи из
света уметности, не само да су убеђени у иновацију живих, него се и
они, сходно свом уверењу, понашају као деца млађег узраста. И све
је мање живих стараца који се радују повратку у младост. Јер
антивреме јури, повратак у младост био би краткотрајан, па би се
брзо и коначно унепостојио читав људски род.
А упостојеним старим, односно садашњим улицама, марширају
пукови смешне и јадно опремљене војске, босе и у опанцима,
марширају уназад, док за њима уназадно иде комора по свему
побеђене армије, онда њена врло смешна пешадија, па артиљерија.
Ми млађи живи дуго не успевамо да утврдимо које су се то војске
упостојиле и какав се то рат сад упрошљава. Тек нас старци, ратници
првог светског рага у историји, а другог у разисторији, увређени
нашим незнањем, уверише да је дошао крај првог светског рата, да
почиње право херојско доба и часно ратовање човека с човеком,
ратовање у којем побеђују храброст и снага, а не бензин,
крематоријуми и пропаганда. Ратници првог светског рата у
разисторији устају у одбрану своје унепостојене историје, али
неубедљиво: свирепо одубијање које се назире на обалама река
потврђује хвалу ратника другог светског рата у разисторији, мада
рушевине аустроугарских бомбардовања и разбомбардовања, које
наступа, пред сличним призорима упрошљеног рата не узбуђују
никог живог, осим одмртвљене и оне који нису преживели
Хитлерово доба. И разокупација која траје, став окупатора према
побеђеном, права је идила према упрошљеној Хитлеровој окупацији.
Приче о херојству и патњама у првом светском рату у историји,
убедљиво пориче разисторија, па старци почињу да се стиде или да
се сасвим неразумно понашају. Овакве разисторијске чињенице
служе позитивистичким идеолозима да створе теорију О
разисторијској перманентној регресији зла и релативном прогресу
добра и врлина. Али ти догађаји за све постају безначајни пред
великом вешћу: Кинези су продрли у Сибир и азијске совјетске
републике.
Нико више не чека на почетак првог светског рата, нико више не
мисли ни о слободи која ће наступити, јер настаје први рат у
разисторији, рат чије се последице и крај више не могу предвидети.
И зато што су разисторијски, и зато што Кинези наступају са оружјем
непознатим историји. Уз такво несхватљиво наоружање, пред сваком
јединицом живе војске наступају таласи одмртвљених Кинеза,
којима ни совјетска ратна техника ништа не може. Аустроугарске
победнике и одубијене побеђене обузима страх од живих Кинеза.
Долази до савеза између окупатора и поробљених, између оживелих
и живих; уједињујемо се и спремамо за одбрану. Зараћене стране
склапају пактове пријатељства и заједничке одбране. Совјетски
извештаји с фронтова врло су шкрти и лаконски. Ми живи добру се
не надамо, мада се многи међу нама само у Стаљина уздају. Иако
Аустријанци разбомбардовањем поништавају рушевине и
упостојавају предратни град, с дунавске стране чекају се Кинези. Чак
и победе српске војске на Церу и Колубари мало кога радују; не
радују ни победнике. Само се за Кинезе распитујемо и у
унепостојавање надамо.
Наша радио-станица одавно не ради; унепостојила се зграда.
Слушамо Москву и Америку.
Вести о Кинезима су све шкртије, страх је још већи.
Омладина која и сада има оптимистички однос према
антибудућности, својом визијом добрих старих времена, која се
ускоро морају убудућити, покушава старима да подигне морал.
Свету ће лакнути, бићемо срећни без обзира на то што смо и без дана
и без ноћи остали, што су се они поразбијали и измешали; у историји
отуђеним људима, онима којима је приватна својина, робна
производња, техничка цивилизација и масовна култура
осиромашила и унаказила аутентично људско биће, у условима
природне средине, истинске доколице и животно корисног рада,
предстоји стварни препород — уверавају нас млади из покрета
Реалног оптимизма. Иако смо остали без своје историје, ми стари
врло тешко прихватамо билост, и, поред свег страха од Кинеза, још
се више плашимо мртвих Турака, чија се времена већ наговештавају.

Унепостојава се и смањује град; без кућа остају и мртви и живи.

Више не може глава да се склони од снегокише и фијука кошаве;
спавамо по упостојеним улицама и баштама, сан нам кидају
мразеви, а само што се покријемо и некако загрејемо, врућине нас
(поново буде; живи масовно беже из града. Негдашњи асфалтирани
путеви затрнили се, пошумили, зањивили; нема их више. По
ливадама се виде аутомобили без горива, аутобуси у шикарама,
камиони у забранима. Железничка пруга понегде још постоји, али
возови не иду јер су на прузи израсли брестови и врбе. Народ се
мучи и гура кроз врућину и снег старим, уским путевима, најчешће
преко поља и шума, које нестају, жуте, остају голе. Снег их за трен
завеје, заједно с бегунцима, који због тога нису очајни: смире се уз
дрво и, не ложећи ватру, сачекају пролеће и лето, који с јужњаком и
севом ужареног сунца брзо дођу, да потрају у ходу од брега до брега.
Онда опет бризну хладни ветрови, ледене кише и снегови. На
пољима се води прави рат. Одмртвљени и живи сељаци туку се и
убијају око међа, ору, сеју, жању, истовремено и како шта стигну,
мучећи се да ухвате корак с годишњим менама и вегетацијом. Хране
је све мање; за храну се све чешће убија. Сељаци новац не примају, а
ретко ко хоће и за злато да прода кокошку или килограм брашна; по
неко још даје хлеб „душе и доброте ради“. Свршено је с нашом
индустријом и техником, враћамо се у земљорадњу; не остаје нам
ништа друго до да маштамо о сеоској идили, о поштењу и доброти
мртвог народа што ће ускоро да се упостоји. Поживљени преци
свечаностима и пијанкама прослављају своје доба.
Наде у добра стара времена никако се не остварују. Можда зато
што дана нема, а радост не расте у мраку; можда зато што добра
никад није било толико да преостане од гладних; можда су добро и
радост као плодови, као воће које не доживи друго лето. Негдашњи,
садашњи краљеви и политичари, писци и научници дају изјаве у
новинама у којима се гнушају прошлости, односно доба с „гвозденим
чудовиштима“ и ступају у свакојаке споразуме и савезе против
живих. Мало је оживелих великана који се према својим негдашњим
потомцима и њиховом добу односе благонаклоно и са уважавањем.
Несрећа је наша очигледно у томе што су се многа наша велика дела
већ упрошлила. Али и нама живима унепостојавање доноси и једно
велико олакшање и утеху: и одмртвљени се унепостојавају
повратком у рано детињство, у стање одојчади. Преображавање
стараца у одојчад, њихово заборављање језика, гашење памћења,
онемљивање на крају и умирање уз плач, сличан плачу при рођењу —
све то ретко кога живог још узбуђује и занима.

Амерички радио своје емисије за Европу посвећује

раскринкавању Европе и њене историје. У емисијама названим
Пакао разисторије, у којима се доказује како је дошао крај старог
света и свих његових митова, америчка пропаганда вулгарна је и
осветничка. Глас Америке по неколико пута понавља погрдне и
презриве изјаве о нама живима цара Фрање Јосифа, краљице
Викторије, Наполеона Трећег, и осталих монарха деветнаестог, сада
другог века разисторије. Нихилистичка и цинична изјава Карла
Маркса о прошлости, тј. о Двадесетом веку и социјалистичким
државама, коју Американци непрестано емитују, чак и код
ортодоксних марксиста изазива разочарање и гнев; вођи европских
комунистичких партија изјављују „да је стари борац од напорног
рада и старости свакако тешко оронуо и више није у стању да прати
развитак друштва и схвати његову будућност“. Буржоаски
политичари и западна штампа оштро одбацују овај „класични,
комунистички језуитизам“, и у опширним репортажама и
интервјуима доказују Марксову „свежину духа и непоткупљивост
старог хегелијанца и дијалектичара“.
И поред одушевљења за добра стара времена, и омладина се све
више згража мртвих, њиховог незнања и наивности, сиромаштва и
свирепости. Неке славне личности историје о којима се учило у
школама и чије су бисте биле по парковима и трговима, личности
којима је омладина немилосрдно негирала живе, њихове
способности и дела, сада упостојене, махом су јој смешни силници
или наивни простаци. Без обзира на идеолошке, социјалне, верске и
друге негдашње разлике, ми живи почињемо да се уједињујемо
против мртвих предака и билости које се упостојавају. Велики
подстицај живом свету дају Французи који су свим средствима
кренули „да с француске земље уклоне све мртваце недостојне
Француске“. У такве обрачуне с прошлошћу ступају и Руси, јер су,
како се непроверено тврди, у рату с Кинезима одмртвљени кнезови и
племићи носиоци колаборационистичког духа, кинески шпијуни и
њихова „хиљаду прва колона“. Влада моје земље колеба се да нашој
антибудућности уклони мртве препреке. Најзад армија с тенковима
креће на руље са острагушама и бајонетима; тенкови јуришају на
њихове куће, механе, касарне. Све је то узалудно: мртви не гину, оно
што је постојало и било не може да се уништи ни спречи да се
упостоји. Песници у свом прогласу тврде: речима ћемо победити
мртве; само речима можемо да се боримо, тучемо и нагрђујемо.
Разуме се, то влада не прихвата.

Велики булевар преобразио се у џомбаст пут обрастао трњем, на

којем су се испретурали трамваји, аутобуси и аутомобили; парк се
претворио у гробље; хришћанска црква у џамију; робна кућа у
коњушницу; институт за хемију у бордел. Шуме наваљују у град и
опкољавају наша нова, још постојећа насеља и солитере, око којих се
задивљено и преплашено окупљају мртва деца деветнаестог и
осамнаестог века, која не показују страх од свог унепостојавања.
На некадашњем главном тргу, земљаста, тамна вода разлива се и
потапа аутомобиле; из унепостојених зграда букнуо је шевар, ресају
трске, аутомобили, се више не виде из шевара и баре. Из трске или
аутомобила излећу младе дивље пловке, гњурци и чапље; локвањи
цветају и труле. Цвета и трули трска док над нама, оштрим и косим
фијуцима лете јата дивљих пловки; чују се вивци, барски орлови,
дивље гуске. Бежимо ка Ташмајдану, баруштина расте за нама, гоне
нас шевар и вода; с густим жабљим крекетом у тренуцима лета
бризне, зарежи кошава, чини се да из шевара и трњака јуришају
курјаци. Севне светлост лета, прође рез снега и леда. Давно су се
унепостојиле Скупштина, главна пошта, банка, црква Св. Марка. Ту
су сада гробље, урвине, пећине, земљане потлеушице; мртви се
свађају са женама и суседима и крију од Турака; њихова дечурлија
гони се с гомилама мртвих паса; с Калемегданске тврђаве уназадно
стижу голуждрави Срби и на леђима носе привезане, велике кочеве;
то су, по свему, они што су их Турци натакли на колац, јер чујемо
неке да псују и траже своје убице.

Негдашњим Београдом, сада лединама и баруштинама, бедемима

и шанчевима, луњају најстарији живи историчари и археолози с
понеким филмским сниматељем. По сокацима на Калемегдану
упостојеног града, турски војници и стражари туку се са живим
милиционерима, који бране мртве жене и децу што их Турци робе за
своја уживања. Град је пун Турака и јаничара; они јуришају из
дућана и месарница. Свеједно што знају да им мртви Турци не могу
ништа, живи беже из старог, односно садашњег Београда, у своје
нове и још постојеће вишеспратнице. Неки покушавају, паљењем
аутомобилских мотора и фарова, да плаше и растерују Турке. Турци
беже од буке мотора и светлости фарова, али касније опрезно
прилазе трамваји ма, тролејбусима, камионима и аутомобилима
заглављеним у трњацима и шанчевима унепостојених путева, са
страхопоштовањем загледају наша техничка чуда, окупљају се око
њих и дуго клањају дозивајући Алаха. Такви призори подстичу и
живе Да се моле свом Спаситељу да не полуде и не ослепе од севања
таме и сунца, да не скапају од таласа мразева и врућина. Али то
Турке страховито разбешњује и они јатаганима јуришају на
хришћане, очајни што крв не просипају, што се њихови јатагани као
сенке ломе на живима или губе у тами мртвих.
Београдом, тврде неки историчари, влада Карађорђе, а ми само
видимо гомиле рундаваца, одрпанаца, кожухлија и перчинаша, који
се дивљачки деру и витлају сабљама, пуцкарају некаквим цевкама,
одкољују и одчеречују своје Турке и Турци њих, остављају отете коње
и жене, отпљачкавају и гасе куће и дућане. Карађорђево славно
ослобођење Београда од Турака ничим нас не одушевљава, не само
зато што се већ упрошлило. С балкона и прозора још унепостојених
вишеспратница, у севовима сунца, ми живи гледамо турске
раззулуме, гледамо како се из пожара упостојавају српске уџерице,
престанак силовања и скидање на колац набијених, како децу у
чопорима одбичују и одгоњују, како повезане жене уназадно ходају
од Цариграда. Од њега и назад пролазе и каравани камила које носе
робу са запада у Београд и ка Бечу. Историчари и археолози у свом
билтену Блиска и даља небудућност, новинама које најчешће излазе,
саопштавају нам да ће Аустријанци ускоро напустити Београд,
наиме освојити га. Нада у Аустријанце побуђује неке истакнуте живе
политичаре да апелима и дипломатском активношћу покушају да
створе Европски савез хришћанских и цивилизованих народа и
мртвих и живих, против источних османлијских најезда, који не
само да мртве одубијају, него ни живима не дају простора и мира да
своје трају. До остварења антимуслиманског савеза не долази због
времена чији се точак окренуо, па је сад Евгеније Савојски у
Београду, него због отпора мртвих европских царева, политичара и
аристократа којима су духовно и по свему ближи Турци него живи
демократи, републиканци, комунисти и остали „гвоздени слабићи“,
како уопштено, не правећи никакве разлике, ти садашњи наши
потомци из другог и трећег века разисторије називају нас, њихове
претке из првог века овог ноћодана, ове небилије, овог
унепостојавања.
Влада живих наређује армији да свим средствима онемогући
страдања и истребљења мртвих предака и саплеменика. Проглашава
се општа мобилизација; обавештавају се Уједињене нације о
хуманом и ослободилачком рату и напору да се спречи турски
геноцид над мртвим балканским племенима. Модерно, односно
старински наоружани, наши пукови крећу на хорде вампира.
Тенкови се брзо заглављују у баруштинама и шумама, моторна
возила убрзо постају неупотребљива, па само пешадијске јединице
наваљују на мртве турске чете. Жива деца кличу нашој војсци, неке
живе старице плачу у још неугаслом патриотском осећању, али
одмртвљени Срби, Словени, хришћани заустављају живу војску,
супротстављају јој се.
Настају сукоб и објашњавања, али живи Срби не разумеју језик
мртвих Срба, и тек уз помоћ историчара средњег века једва схватају
питања мртвих:
У кога верујете ви.
Ми немамо Бога.
Ви сте, значи, незнабошци.
Не, ми смо безбожници.
Па, Ви сте црњи и гори од Турака. Они имају Бога и верују му. Ми
нећемо спас од безбожника.
Али ми смо ваши потомци. Исто име носимо, вашу историју смо
наставили, ваш језик сачували. Један смо народ.
Нити сте ви наши потомци, нити смо ми један народ. Па стану
пљувати, викати и церити се на живе и борити се против њих
оружјем и лукавством, а мртва српска деца и мртве Српкиње беже
међу Турке, своје убице, око њих се свијају, да их заштите, глуви на
патриотска довикивања својих далеких потомака, односно живих
предака, плашећи се више непознатих спасилаца него познатих
убица и мучитеља. Почињу безуспешни бојеви с вампирима, којима
ни бацачи пламена не могу ништа, који их само расрђују да насрћу
сулудије, па живи војници, увидевши да је ватрено оружје
неефикасно, стављају бајонете на пушке и косе, кољу, пробадају
мртваце, и хришћане и муслимане, без обзира на првобитна
наређења команде. Нигде капи крви, ниједан јаук, нико да погине.
Псовачи и оговарачи, новинари и писци још увек тврде да су речи
најефикасније оружје против мртвих. Они то упорно тврде и
доказују и, најзад, команда наше живе армије схвата да је реч доиста
једино оружје и средство борбе против мртвих, па се војницима као
муниција деле леци на којима су исписане најувредљивије и
најпогрдније турске речи, псовке, увреде и измишљотине. Много
мање ефикасном показује се муниција против мртвих хришћана.
Неке командне положаје на фронту преузимају брбљивци, псовачи,
полемичари; образују се одреди оговарачица и алапача. Живи
војници опкољавају мртве, где их вређају, псују, што несумњиво
изванредно делује; Турци се срде, беже, остављају плен да би се
свађали са живима, прете, запенушено алаучу. Партизанске акције
женских одреда највећих алапача, доводе турске трупе до расула. И
Турака одједном нестаде. Многи повероваше да речима стварно
уништисмо свирепе мртваце; наша влада и генералштаб дају проглас
о разисторијској победи над вековним турским поробљивачима.
Брбљивци и псовачи, алапаче и оговарачи постају национални
хероји. Оваквој победи над турским освајачима не радују се тихи и
достојанствени. На срећу њих је мало, па је тријумф брбљиваца и
псовача очигледан.

Али време нам не да ни ову прву разисторијску победу да

прославимо, јер се разисторија наставља: опет Турци владају и
зулумћаре; унепостојавање се наставља као да неко листа векове,
књигу-земљу. Академија наука, која је после два-три века
разисторије постала значајан чинилац у обавештавању живих, у
билтену Блиска и даља небудућност саопштава да је султан Сулејман
I истеран из Београда и сада влада њим, па ће ускоро почети његова
разопсада Београда.
Да није Дунава и Саве, нико живи не би знао где се налази. Од
Београда из двадесетог века, по историјском рачунању времена,
остао је само Нови Београд и солитери на Звездари и Бановом брду;
сада је Београд само утврђени град на Калемегдану, око којег плове
лађице. А у њему је кркљанац одмртвљених из неколико векова
разисторије и неких живих радозналаца. Ваздух је пун куршума,
граната, ђулади, копаља, топуза, сабаља; ми смо у густој вејавици
оружја и смртоносија који севају уназадно; око нас се разлежу песме,
зурле, молитве.
Наш простор је пун ратовања, а време га пуни ратовима и даље.
Угушићемо се. Смрачује се још више. Највећа нам је брига како
мало да рашчистимо простор на коме смо, јер ми немамо лађа и
бродова да бисмо се иселили у Сахару, где, ваљда, нема шта да се
унепостојава и упостојава. Не можемо да се макнемо од мртвих и
њихових убијања. Многи носе оклопе од бензинских буради, неки су
натукли на главе гвоздено и лимено посуђе, избушили га за очи и
стално се трзају од ђулади и копаља. Иако нас не убија, нико нема
толико присебности да мирно стоји док му у лице лети бодеж или да
чека да га нешто крупно клепи по глави. Оглувели смо од треска
њихове дреке и галаме; мало ко може да заспи, буди се
избезумљенији: свако буђење извремени нам понешто страшније од
знаног и виђеног. Нестале су и многе наше биљке. Друге неке траве
расту и суше се; друге воћке зру и труле. Нема и неких врста поврћа;
оно које постоји друкчијег је изгледа и укуса. Иста је ствар и са
животињама.
Мртви нас све чешће и новим чињеницама оптужују да нисмо
остварили историјске циљеве и велике Христове идеале; издали смо
их, изневерили смо их, тврде и краљеви и пророци, верници и
безверници. За оно што се није унепостојило од нашег старог доба,
највише поштовања гаје људи од заната и неимарства. Према оружју
Двадесетог века историје завист с дивљењем испољавају војсковође и
личности склоне пљачкама и разбојништвима. У ствари, бивши
мртваци само нам на оружју и завиде. Ми им за узврат исмејавамо
простоту идеала и знамења. Тешко је утврдити ко је више преварен;
ми, што у прошлости не успевамо да доживимо „добра и срећна
стара времена“, или они којима потомци и будућност нису
потврдили веру. Међусобни сукоби и прегањања предака и потомака
чине небилију све неподношљивијом. Разумемо се добро у глади,
жеђи и жељи за парењем; ту влада слога и брзо споразумевање;
зашто се ко смеје или зашто ко плаче тешко се схвата, а понекад и
сасвим наопако. Чак се једва разуме шта је ропство, а шта слобода.
Власт има много лица, али се она увек брзо препознаје. Многима се
чини да најмање разлика има између деце; нису ретки случајеви да
се деца из првог и шестог века разисторије лепо слажу у играма и
тучама.
Предвидништво, које је одавно сменило владу и њене функције у
историји, а чији се састав због личног обезбеђења предвидника чува
као највећа тајна живих, саопштава преко добошара:
Највећи догађај наше билости и антибудућности је долазак
Словена на Балканско полуострво. Наши славни преци са обала
Висле и Дњепра истичу се благошћу, хуманим понашањем према
заробљеницима, чежњивом песмом и љубављу према рекама. Позива
се њихово живо потомство да се припреми да их дочека с
гостопримством цивилизованих људи, доказујући свету да и после
петнаест векова у нама живи врлина гостопримства. Докажимо да
смо им у сваком погледу достојни потомци.
Већина живих овај апел сматра класичном политичком
глупошћу. Јер како се уопште може дочекати неко ко је већ дошао; а
ако се и могу дочекивати Стари Словени, они сами себе треба да
дочекају, тј. да поново дођу.
Сазнајемо за судбоносно откриће и предлог тибетанског далај-
ламе, који одмах поздравља и прихвата југословенско
предвидништво: Човек има у себи своју меру времена, независну од
спољних и других чинилаца. Срце је једини и универзални човеков
часовник; основна јединица времена је срчани откуцај, који је, као
што се зна, независан од смера времена, једино непогрешив. Дан,
час, минути, то су механички спојена назначења, која су била
неодговарајућа људском времену. Почетак новог времена рачунаће
се од рођења детета, чије ће родитеље на предлог предвидништва
изабрати живи грађани свих узраста. По њему, том живом меромеру
времена, одредиће се сви остали временски односи на земљи, као
што су ред вожње, привредни планови, датуми општих послова и
празника, и томе слично. Усаглашено по овом главном меритељу
времена, свака територија треба да има своје меромере који броје
своје откуцаје и саопштавају које је и какво је време; живи меромери
времена треба да имају резервне заменике. После смрти меромера
времена, бира се новорођенче за нови меромер, који ће означити
други век. Тако ће негдашњи век одсад стварно чинити људски век.
Уз то свеопште време, предлаже се његова диференцијација на:
време гладних, време заљубљених, време љубоморних, време
очајних, време радосних, време мржње, време здравља, време
болести, време игре, време задовољства и уживања, време рада итд.
Такво преиначавање временских јединица и времена уопште, јесте
почовечење времена или ововремењивање човека.
После дванаест векова разисторије, први пут све живе балканске
Словене обузима велика радост: Сељак с Копаоника изумео је
„човеков интегрални времер“, који далај-ламино, по свему наивно
откриће, сасвим баца у засенак. Срећни смо што ће Срби најзад
нечим озбиљним допринети разисторији човечанства. Југословенско
предвидништво очекује велики привредни успон земље на
монополској производњи „човековог интегралног времера“. Многи
сада почињу да трљају руке и желе да искористе прилику.
А ја желим да више нисам на овом разстрадалничком тлу, у овом
разисторијском нереду у којем се не зна ни ко влада ни над ким се не
влада, ни ко поробљава, ни ко није роб, ни ко не пати, ни ко зло не
чини, и где су преци и потомци даљи једни од других но што су то
међусобно хришћани и муслимани, Угри и Турци из истог века.
Желим да усним свет са славном историјом и прошлошћу без ратова,
страдања, робовања; ваљда ћу у њему доживети неколико светлосева
„срећних старих времена“. А можда у другом свету владају блискост
и сродство између векова, између мртвих и живих.
Једва препознајем Венецију. Унепостојавање је узело велике
размере; упрошлило се неколико историјских векова. Кроз
светлосеве и ноћосеве унепостојавање се наставља даље, праћено
таласањем мора, савршено осветљено рефлекторима са специјалних
бродића и „вапорета“. У историји Венеција никад није имала толико
туриста као сад у разисторији. Американци, чија се разисторија
окончала, враћају се у Европу, тобоже као туристи, али у ствари као
повратници који упорно ћуте о одмртвљеним црвенокошцима и
домороцима. Сада се у Венецији посећују места на којима су се
унепостојиле славне венецијанске палате, цркве, галерије, мостови.
И продаје се оно што се унепостојило. По пешчаним острвима и
баруштинама рефлектори осветљавају рибарска насеља,
средњовековне пијаце, венецијанску флоту, цркве непознате
историји уметности.
На негдашњем Тргу Светог Марка, сада велике шарене пешчане
пијаце пуне одмртвљених трговаца, војника, попова, жена, келнери
Флоријана туку се са одмртвљеним трговцима за право да држе
столове на пешчаном спруду, изубаданом шиповима за које су
привезани једрењаци пуни робе са истока и из Мале Азије.
Одмртвљени венецијански лопови нападају туристкиње, отимају им
накит и торбице, а живи карабињери се каваљерски туку за њихову
част и имовину. Чичерони, заносније и издашније но икад у историји
славе унепостојену Дуждеву палату, а фотографије унепостојене
Венеције баснословно су скупе, иако их у хрпама производе стотине
фотолабораторија смештених у бродиће. И иначе, целокупна
трговина живих са острва и обала преместила се на воду: бродови,
шлепови, барке, гондоле, све је то претворено у трговачке радње,
осветљене фењерима и рефлекторима, које плове око пешчаних и
мочварних обала којима суверено господаре одмртвљени
венецијански трговци, морнари и белосветски олош. Туристи су
одушевљени разисторијском Венецијом; у њиховим рукама
магнетофони и фотокамере непрекидно раде; свеједно што се
поуздано зна да на магнетофонским тракама не остају гласови
одмртвљених, нити филмске траке и фотопапир бележе њихово
постојање. Али ево хеликоптера који лети пад унепостојеним Тргом
Светог Марка и баца летке неке миланске фирме која рекламира свој
нови фотоматеријал и магнетофонске траке што снимају мртве све
до Гота и Келта. Хеликоптером престрашени мртваци безглаво беже
и скачу у море; многи покушавају да се утопе, али их вода поново
избацује на површину.
Одлучујем да попијем коњак за столом негдашњег „Флоријана“ и
ишчитам новине, које нисам видео више од три века разисторије, а
од којих очекујем да ми потврде посусталу наду у добра стара
времена.
„Унита“ у специјалном издању доноси сензационалну изјаву
совјетских научника: То што видимо да се догађа с нашом планетом,
то непрекидно реверзибилно преображавање, тај бескрајни филм
историје што се као с погрешно намотаних ролни врти уназад,
последица је повратног тока једног снопа времена који се одбио од
таласа антивремена и антиенергије, после судара с моћнијим
таласом антиенергије, која је ушла у наш сунчани систем у процесу
његове ентропије. Пратећи дејство антиенергије и антивремена,
уколико се они буду и даље ширили у простору сунчевог система,
поред све интензивнијих визуелних и аудитивних представа билог и
прошлог на земљиној површини и свеопштег разразвитка, може се
очекивати да наша генерација доживи кулминацију човековог
сазнања и види врсту хомо сапијенса из времена од преко пет
стотина хиљада година уназад. На жалост, истичу совјетски
научници, стотине хиљада година историје људске врсте неће имати
сазнајни значај, јер нам за та сазнања досадашња наука није дала
никакве реалне претпоставке. Зато све што је живо, а мислеће и
писмено, треба да се посвети археологији и предисторији, да се
хитно изучава све што је написано и оно што је као хипотеза од
највећих фантаста изречено. По „Њујорк Тајмс“-у, совјетском
открићу амерички и француски научници стављају две примедбе,
убедљиве и за неписмене: ако у простору сунчевог система већ
дејствује талас антиенергије, онда његова последица мора бити
тотално разарање живе материје, а потом и целокупне агрегације и
свих постојећих односа у основној структури атома; а друго
антисовјетско питање гласи: зашто ретроградни преображај и
разразвитак није обухватио и живог човека; зашто се
унепостојавањем биљака и њиховим повратком у клицу и семе и
човек не поврати у фетус и сперматозоид.
Тој бившеисточној и бившезападној полемици придружују се и
егзистенцијалистички и католички филозофи истицањем главног
проблема: Зашто човек више не умире природном смрћу. Шта ће
бити са светом када останемо без смрти. Без смрти, постоји ли човек.
Док католички филозофи и егзистенцијалисти религиозне
оријентације у свему томе што се догађа данас налазе реалну,
материјалну потврду постојања Бога, његове воље и смисла, дотле
филозофи атеистичких оријентација истичу фундаментални значај
реалности непостојања и небића што нам их доноси антибудућност.
Ова научна открића и закључци који се из њих изводе, судећи по
француској и енглеској штампи, још више узнемиравају већ
избезумљени свет, јер одмртвљених, чак и ако разумеју шта је у
питању, све што је сазнање, искуство ц изум живих, апсолутно се не
тиче. Европа, по свему што видим, чујем и прочитам, улази у нову
фазу своје разисторије. Царства и државе се распадају, нестају и
постају, смењују се цареви и ратови, разориле су се политичке
партије, државе, класичне владе и парламенти. Неки велики
политичари из првог века разисторије прогласили су се свецима;
многи државници се уопште не помињу ако се не истичу као
археолози, пошто археологија постаје најугледније занимање и
најутицајнији друштвени чинилац. У земљама северне Европе
класичне политичке владе, састављене од представника политичких
партија, замењене су владама које чине искључиво археолози и
историчари некадашњег старог века и ранохришћанске ере.
Самоубиства су масовна: у томе предњаче привредници, сликари и
нимфоманке. Појава лудака који дубе на глави деловала је толико
заразно, нарочито на земље средње Европе, да се по новинама често
виђају фотографије улица пуних мушкараца и жена како дубе на
глави ослоњени на зид, или фотографије дрвореда око чијег сваког
дрвета по четворо дуби на глави. Вера у Христов долазак расте, али
се показује недовољном, па стално ничу нове религије, стварају се
нови богови, измишљају необични култови, а међу њима је
најраширенији култ спаљивања аутомобила и фрижидера. Према
врсти машина и значају наших ствари образоване су и одговарајуће
секте, које се осветничким уништавањем тих машина и ствари
додворују својим боговима. Међу омладином у Енглеској врло је
раширена секта „антикревет“, а међу немачким старцима и
старицама секта „антифотоапарат“. Те антимашинске и
антистварске религије, према писању европске штампе, нарочито су
због извесних околности популарне у Америци. Модернизовани
калвинизам шири се толико брзо да се очекује да у будућем веку
разисторије и политички потпуно завлада Америком.
Најрепрезентативније зграде у америчким градовима претварају се у
калвинистичке конзисторије, у којима се суди за моралне и идејне
преступе и духовно несавршенство. Европски посматрачи тврде да
Американци не пружају никакав отпор калвинистичкој тиранији;
штавише, уживање у казнама и терору сматрају вишим ступњем
стандарда. Известан отпор пружају само црначка деца, и то
предшколског доба.
Пијем кафу у шевару који се упостојава, и настављам да листам и
прочитавам новине, а нигде ни речи о „добрим и срећним старим
временима“. За сваки случај, да ме не згњече барке и лађице,
напуштам сто на обали у шевару и седам на песак препун столова
одакле туристи гледају како се унепостојавају остаци славне
венецијанске архитектуре. Живи Италијани, предвиђајући скори
нестанак струје, већ пале бакље по острвцима, а трговци пред својим
унепостојеним дућанима слажу гомиле бакљи с ценама за будале и
милионере. Индустрија бакљи и светлосних средстава у Европи
постаје најконјунктурнија индустрија разисторије, док Американци,
пред навалама црвенокожих домородаца, сву своју индустрију,
изгледа, преоријентишу на производњу пловних објеката и
васионских бродова.
Из америчких новина видим да Европа преживљава агонију:
пресељавај се у Аустралију и Африку. Џунгле Аустралије и Африке
најпривлачнији су и најперспективнији простори наше планете; не
зна им се историја, претпоставља се да тамо нема шта да се
унепостоји и упостоји, а због брзине земљине ротације тропске
врућине нису више неиздрживе. „Крај и крах европске супремације
и историје“, најчешћи су наднаслови. Из европских лука
испловљавају „Нојеви ковчези“ у којима су збирке ствари и предмета
европске културе и цивилизације. Владе, односно предвидништва,
састављају обавезне евакуационе спискове и тзв. „минимум
цивилизоване егзистенције“. Оштро се критикују и исмевају
Французи због запањујуће равнодушности према културним и
уметничким вредностима, оним вредностима којима су се некад
толико поносили и на којима се заснивала њихова светска слава и
величина. Европске луке закрчене су бродовима са исељеницима;
богати и моћни смештају се у подморнице и плове претежно ка
џунглама западне Африке. Због простачког, увредљивог става живих
Француза према Раблеу и неком мртвом краљу, чује се да је очајни
Де Гол у вратима Нотр Дама зарио себи мач у срце.
Руско предвидништво не одобрава Источним Немцима, Чесима и
Мађарима пресељавање у Сибир. Неколико западних агенција тврди
да Руси крију појаву Џингис-Канове армије која је прешла Волгу, и
да Русијом одавно букте сељачки устанци Пугачова, Рјазина и многи
у историји незабележени ратови и буне. Старим ратовима и
устанцима прикључују се и устанци живих против археолошког
тоталитаризма, пред којим је устукнула стара совјетска власт.
Стаљин, потпомогнут Петром Великим и Иваном Грозним,
присиљава становништво да изучава археологију и историју
ранохришћанске и претхришћанске ере. Класични марксизам
замењен је класичном историјом и археологијом, Комунистичка
партија је устукнула пред снагом и утицајем Савеза археолошких
друштава. Прослављени револуционари из првог века разисторије,
ако се нису истакли као организатори археолошких изучавања и
разисторијских предвиђања, повукли су се у степска светилишта.
Совјетско предвидништво своју обавештајну службу преиначава у
археолошку службу и даје јој специјалне предвидничке задатке.
Војна обука је у Совјетској армији замењена археолошком и
историјском обуком; генерале и официре заменили су професори
историје, археолози, етнолози, зналци језика. Милиција је
преквалификована у посматраче, осматраче и водиче. Ракете и
космонаути јуре космосом проучавајући природу квазиара у
великом кругу антивремена и простора.
Галупов институт саопштава да број самоубица толика расте да,
ће, према уобичајеном рачунању времена, за сто година Америка
остати без садашњих живих људи. Засад, по социјалним
категоријама, у процентима самоубистава воде филмски уметници и
вегетаријанци.
Трг Светог Марка сав се унепостојио; наши метални столови и
столице тону у мочвару, обрастају трском; туристи и живи и мртви
беже у канале, пуне гондоле и бродове, скачу у море с даскама, даве
се, пливају измећу борових шипова Каналом Гранде, испливавају на
пешчана острва. Одлучујем да не напуштам мочвару „Флоријана“
док не прочитам све новине и не сазнам где су се упостојила добра
стара времена. Апарат за експрес-кафу шишти из трске преда мном,
прилазим му, точим, пијем, скупљам све новине које су побацали
живи, налазим и бакље, припаљујем их и седам на пањ поред
апарата, пијем експрес-кафу и настављам да читам италијанску и
француску штампу. Око мене одмртвљени лове рибу и купе по блату
сјајне и чудне ствари живих. Париски „Монд“ у протоколарним
вестима саопштава колико је од његовог последњег изласка
европских царева убијено или абдицирало, које су се државе распале
и образовале, који су се ратови разратили и како су почели. Тако је
читав некадашњи век европске историје стао на четвртину првог
ступца друге стране. Од скандалозних вести о посвећењу и
самоспаљивању Брижит Бардо, као и вести о новим верским сектама
на чијем челу стоје славни конструктори, спортисти и непознате
кућепазитељице, много више ме занима разматрање општих
неприлика.
Човек више нема свог простора; све што постоји не постоји на
своме; наши градови постојали су на туђим градовима; наше куће
постојале су на туђим кућама. Град на граду, кућа на кући, гроб на
гробу. Разисторија потврђује да човек има само своје време. Све што
је изван његовог века, није његово; све што није у његовом времену,
против њега је. Више се доиста не сме сумњати да је смрт највеће
дело времена и једини стварни човеков спас. У то нас уверава све
што је било, тј. што је сада. Основно човеково питање је: шта да
радимо и како да радимо у билости. Шта ће уопште човек сада,
после, сада пре, пре сада да ради. А мора нешто и некако да ради.
Треба измислити нови рад, непознат људима док је време ишло
напред; нови рад створиће нову цивилизацију. Свршено је са
уметношћу. Нов правац и темпо времена, нестајање дана и ноћи,
привидност смрти морају да роде и нову уметност, само какву.
Стрмоглављујемо се низ време ка његовој жижи, његовом језгру,
изворишту свих постојања. Ако још важи стара логика и старо
искуство, ми морамо негде пасти, зауставити се у нечему. Јер вечно
се не може падати, повраћати, упрошљавати.
А можда и може. Ко зна колико смо се дуго успињали својом
спиралом, или колико је дуго време ишло напред у свим правцима.
Време је круг, убедљиво тврди албанско предвидништво. По
албанском схватању, време је маса која се интегрално шири и најпре
ствара простор. Према томе: прво би, односно прво јесте време;
време створи простор; простор и време оплодише се у нешто; то
нешто је оно што зовемо енергијом; време, простор, енергија,
ујединише се у оно што се традиционално назива материјом;
материја је тријада и бесконачност. Ми људи слутимо само неколико
постојања; онолико за колико су нам створена чула; број и облик
постојања је бесконачан. Али, еволуција у суштини нема само један
правац и не мора увек да се остварује у једном смеру; под
доминантним дејством спиралне инверзије кваркова ми ћемо
стицати нова чула и откривати нова постојања. А време је
прапочетак, праизвор, прамајка свих постојања. Оно постоји у свим
правцима, увек и у свему у свим правцима. То је најтеже схватљиво.
Људи су до сада, тј. до пре неколико векова разисторије знали само
за један смер кретања времена. Сада упознајемо тек други, повратни
ток и сигурно да то није све време, ни сав простор, ни сва енергија.
Ако се тај сноп, смер, облик времена одбије, не само како Руси
тврде, од јачег снопа антивремена, него и од непробојног
антипростора, еволуција се више неће одвијати у два, до сада
сазнана смера; еволуција може кренути у сасвим непознатом,
алогичном смеру.
За бугарско предвидништво битно је питање: да ли се разара и
уништава наше постојање, наиме, да ли је наступила суштинска
ентропија времена, или је само време узело инволутивнн правац.
Изгледа нам, академским тоном наставља бугарско предвидништво,
да је наступила суштинска ентропија времена. Јер из нашег
постојања нестаје његов језгрени, иреални део и вид. По свему, ми
неминовно нестајемо. Али једна нада постоји: прво ће нестати наш
страх.
Ватикан свесрдно прихвата бугарску тезу: Да, нас је заиста све
мање страх. Ентропија је захватила и страх. Време је створило и
страх, ширећи се у једном смеру, у смеру који смо назвали „напред“.
Та категорија „напред“ створена је на безбожничком ступњу људског
сазнања.
Шта ће бити човек без страха, какав ће уопште бити човек без
страха, питају афрички предвидници са своје свеафричке
конференције Под седам палми у јужној Сахари. Ако останемо без
страха, остајемо и без смрти; ако останемо без свести о смрти ми
више немамо никаквих нагона и разлога да мислимо и осећамо,
односно: остајемо без себе. Ако, пак, нећемо постојати, зашто бисмо
плесали.
За југословенско предвидништво, како пише лондонски „Тајмс“,
основни проблеми у разисторији су лингвистички. Овим повратком
времена у сопствено исходиште остварује се свеопшти
дисконтинуитет и ентропија речи и појава. Очигледно је, остаћемо
без свог старог, негдашњег живог језика. Морамо да створимо
конкретан језик простора, наместо језика народа. Сем заједничког
имена, ми живи немамо ничег заједничког са одмртвљеним руљама,
смрдљивцима, разбојницима и бедницима. С њима није могућан
никакав споразум и никаква заједница. Битно је питање: шта ћемо с
појмом будућност; шта треба сада да садржи појам будућности и
како га назвати; и, шта је нада, која реч сада одговара том појму. Ако
се у нашем језику и нашој свести угасе појмови и речи: нада у
будућност, човечанству прети непоправима духовна катастрофа. Ми
не можемо пристати, категорички истиче југословенско
предвидништво, да се будућност означи појмом и речју — билост или
опетништво, а нада — билити, билимо, аналогно појмовима —
разисторија, небилност, распостојање, разразвитак, премишљење,
подмишљење, надмишљење, несада, садабило, билосада и томе
слично. Није рад, време је створило човека у процесу и пракси
говорења. Због тога, уместо историјског језика, треба уводити
разисторијски а међународни облик споразумевања — рукник. Кроз
рукник и преко рукника, створиће се нови човек и нови свет. Пошто
сви људи на нашој планети имају руке састављене од истих делова, а
исте се кретње могу њима да изведу, врло брзо створиће се и научити
систем свеопштег споразумевања, па ће се путем рукника
неминовно остварити братство свих људи и живих и одмртвљених. У
том циљу предлаже се међународна рукничка конференција на
пучини пред Гибралтаром.
Ова далекосежна идеја и иницијатива југословенског
предвидништва, по тврђењу Ројтера и АФП, наишла је на нарочито
срдачан пријем и добила пуну подршку немачког предвидништва.
Предлог да се језик замени рукником прихвата се у целини и већ су
кореографима и гимнастичарима дати налози да интензивно раде на
стварању рукника. Тим поводом немачко предвидништво изјављује:
Разисторија је показала да међу генерацијама, међу прецима и
потомцима, међу мртвима и живима, владају дисконтинуитет и
непомирљиве антиномије. Чињенице прошлости, нису чињенице
садашњости. Стварни континуитет постоји само у материјалним
облицима, у предметима и стварима које надживљују своје творце.
Ствари су оквир и мера људског века, његовог садржаја и вредности.
Суштина историје је у суштини материјала; постојање се на
невечности ствари заснива; историја света, то је историја ствари.
Разисторија нас убедљиво уверава: од свих својих дела у прошлости,
човек се најмање стиди својих ствари.
Бакља ми догорева, једва читам, а много ме занима закон који је
изгласало енглеско предвидништво, по којем својина више није
простор него само време. Својина простора и површине обезвређује
се потпуно. А својина простора се не заснива на мерама површине
него на мерама висине и дубине. Основна јединица мере својине
површине, истовремено и максимум својине земље, јесте површина
стопала, рачунајући и мали раскорак. Само битлси и агенти
Интелиџенс сервиса могу располагати својином површине људског
седишта или згрченог лежаја. Земља не припада никоме; земља није
својина човекова; она је стајалиште и пролазиште. Човек има само
време и то једино оно време које памти.
Ово енглеско схватање кинеско и јапанско предвидништво, у
кратком саопштењу, називају „глупим и подлим физиократизмом“,
јер „човек има машту и ваздух и тако има све“.
Бакља ми се гаси, пуне су ми уши комараца и свакојаких
одмртвљених и живих инсеката; пањ на којем сам седео суљнуо ме са
себе и порастао у дрво које никад нисам видео; трска је трулећи
затрпала апарат за кафу и столове бивших кафана унепостојеног
Светог Марка у бившој Венецији, али читам: Немци пишу да Кинези
атомским бомбама покушавају да рашчисте простор од мртвих и
засеју пиринач; бомбардовања атомским бомбама су, по тврђењу
швајцарског предвидништва, сасвим безуспешна. С тим у вези,
швајцарско предвидништво истиче: ко пронађе смрт за одмртвљене,
ко произведе средство за брзо унепостојавање мртвих, тај ће
освојити монопол у светској привреди, а профит и капацитет
индустрије која би произвела средство за ефикасно уништење
мртвих, апсолутно су неограничени.
Бакља ми се угасила, сунцобран, односно кишобран под којим
сам читао новине, отимају ми полуголи мртваци; шетам мочваром и
пешчаним обалама. Нема више Венеције која је некад усхићавала
живе. То је сад морска баруштина, пешчана острва и полуострва, с
низовима примитивних кућа, лагунама и малим лукама, по којима
лагано плове једрењаци и галије с веслачима. По урбанистичкој и
архитектонској основи некадашњег града упостојавају се низови
борових облица, који се озелењују, подмлађују, ускоро ће бити
висине новогодишњих јелки, па ће и њих потопити море, час мирно,
час таласаво.

Ни Рим више није Рим који сам знао. Разисторија и

унепостојавање оставили су из века живих само неке палате и
новоградње на његовој периферији, а археолози предвиђају њихово
унепостојавање у осамнаестом веку разисторије. Нови, односно
стари Рим препун је народа и ратова. У оштрим светлосевима и
ноћосевима гужва је неописива. Једни руше цркве и палате, други
граде, вуку камење, туку се за стубове, отимају се за скулптуре,
разбијају бисте. Мртви варвари пљачкају и убијају мртве хришћане.
Али Рим је ипак Рим; због туриста, ни мртви немају простора да
понове себе и своје послове.
Посматрана од милиона туриста, с погледницама од 10.000 до
100.000 лира, већ према важности положаја и роду оружја, армија
Атлантског пакта покушава да из града избаци келтске и готске
хорде. Тенк до тенка, ракета до ракете, топ до топа; пуно је разнебо
хеликоптера и авиона, ракета и њихове ватре. Грмљавина је
неподношљива. Узалудно. Готи и Келти газе коњима тенкове и с
насладом пишају у топовске цеви, псећи запишавају ракете и серу по
тенковским куполама. Гушећи се од оштрог смрада, живи војници
искачу из тенкова и с марамицама и капама на устима беже с
положаја. Туристи их грде или аплаудирају, сходно својим
политичким убеђењима и националном пореклу. Амерички генерали
с гас-маскама, митраљетама пуцају у бегунце и убијају живе
Италијане, што изазива свеопште огорчење Европљана.
Италијанска штампа, горко разочарана у Атлантски пакт,
крупним насловима констатује коначан слом његове стратегије и
тактике, неефикасност наоружања, неспособност и свирепост његове
команде, коју су тукли и учинили смешном не само Наполеон, Карло
Пети, Фридрих Други, Франсоа Први, него и многи ситни и локални
разбојници, које ни национална историја није била удостојила ни
поменом. С тим у вези, слави се уметност, прво својство и неизмерна
моћ италијанског народа, уметност као храна и привреда земље и
једино ефикасно оружје у борби против варвара.
Готи и Келти избезумљено беже, остављајући коње, оклопе и сва
сечива и бодеже где год се појаве сликари надреалисти са својим
сликама осветљеним батеријским лампама, када поп-арт скулптори
на тенковима монтирају своје скулптуре, или кад би-бап оркестри на
самоходним носачима ракета свирају некад модерне и садашње
композиције за плес. Живи Италијани одушевљено поздрављају ове
победнике, али се истовремено прилагођавају окупаторима:
приметивши да варвари уживају да се возе, они их товаре у аутобусе,
камионе и аутомобиле и возикају их док се овима не досади и док
они имају бензина. Готи толико уживају у вожњи, да без икаквог
нећкања улазе у хеликоптере и транспортне авионе, а страх их
обузима тек кад летилица узлети, па искачу и падају на кровове,
дрвеће, земљу, људе, али се не распрскавају; поћуте и полеже мало
док виде где су, онда се дигну и шашаво се кикоћу. Ипак се најрадије
возе аутомобилима и то скоро увек јашући их. Пошто не схватају
природу машине, Келти пију бензин на бензинским пумпама,
уздајући се у његову снагу; тако напијени бензина, рокћу, прпћу,
јече, хучу, опонашајући моторе, што за туристе и живу децу
представља велику и бесплатну забаву. Чичерони тврде да варварски
коњи, ма колико били жедни, неће ни да окусе бензин. Временом
Готи и други варвари масовно се опредељују за вожњу лифтовима;
где год има лифтова, руље варвара се туку за њих, пуне их, возе се
док их не избаце они који чекају на ред. Из тих кућа иселили су се
живи Италијани, јер су степеништа пуна варвара што се јуре и туку
за места у лифтовима; али живи власници лифтова туристима скупо
наплаћују погледнице и многи су већ постали милионари, па ван
зграда, на слободном простору, изграђују лифтове намењене
искључиво вожњи и забави окупатора.
Варвари јуришају на киоске са илустрацијама и модним
журналима, отимају се о фотографије манекенки и глумица.
Чичерони тврде да су се варвари испрва према новинама и
фотографијама понашали с дирљивим страхопоштовањем и сасвим
побожно. Онда су им се на свој начин прилагодили, као што су се и
њихове жене прилагодиле дамским ципелама, које су у првим
пљачкама навлачиле само на прсте руку, и то на сваки прст по једну.
Из катакомби унепостојене цркве, чије нам фотографије са
негдашњом Виа Венето продаје чичерон, чује се ршум и истрчавају
капуцински калуђери, али без свих делова тела: неки су без руке,
други без ноге или стопала, многи немају плећке, главе, ребра, или
им на рукама, ногама и кичми недостају неки делови. Како се који
избауља из рупе, прво јурне на бензинску пумпу и, верујући да је
вода, напије се бензина; понеко се запали, али нико не изгори. Онда
крену кроз шипражје и маслињаке некадашње Виа Венето, сувим
бутњачама туку угојене и живе Италијане, туристе и разголићене
жене, као и све који се било чему смеју или изражавају некакво
задовољство због свог постојања. Предвођен чичероном, с гомилом
туриста, желим да видим како у катакомбама капуцинског
манастира мртви капуцини траже своје кости и како их монтирају,
али нас ти делови калуђера не пуштају близу гомиле својих костију,
које су очигледно оживеле, па траже да се углаве на своје пређашње
место и наставе у оно што су некад чиниле и биле. Док нам чичерон
показује фотографије некадашње орнаментике од костију
капуцинске браће у катакомбама манастира, ми слушамо чагарање
поцрнелих ребара и бутњача, шкрипу сувих пршљенова, лупњаву
сасушених лобања, очајање оних што не могу ребра и ножне кости да
нађу, срџбу оних без доњих вилица, бес оних на чијим су се
лобањама потписали туристи и посетиоци. Ти с туђим именима на
својим лобањама насрћу на нас и вичу: Ко је Лоренцо. Ко је
Маргарета. Ако неко, не знајући шта га чека, призна да носи тражено
име, капуцински калуђер га премлати нечијом сувом цеваницом; ако
нико од присутних туриста и посматрача не призна име потписника
на лобањи, тај са исписаном лобањом иде кроз Рим и тражи име које
носи да му се достојно освети. Таквог несрећника не може да спасе
ни живи римски карабињер, чији је ауторитет међу варварима,
благодарећи живописној и елегантној униформи, тако рећи завидан.
Пробијајући се уским, једва проходним уличицама и пролазима,
међу ниским, сандучастим кућама махом од камена, кроз кркљанац
одмртвљених и живих, једва стижем у долину где се за скупе
погледнице може видети туча Христових верника и верника бога
Митре. Хришћанима је пораз неминован: они победници што над
срушеним храмом саздаше своју богомољу сад морају бити
побеђени: одмртвљени пагани у таласима долазе на своје
светилиште.
Највећа навала туриста је око простора унепостојеног Ватикана,
где се на месту цркве Св. Петра извременила Константинова
базилика и где траје непрекидна туча живе швајцарске гарде с
папама, који у крдима попова и разбојника из целокупне историје
насрћу на брдашце сада обрасло шипражјем и густом шумом пинија,
борећи се за Свету столицу и папски прелат и понашајући се горе но
што су то некад најскандалозније хронике записале. Чак и
неокомунистичка штампа, која је разисторијске догађаје у Ватикану
огласила коначним крахом хришћанства и позвала вернике да се
својим очима и ушима најзад увере шта је у ствари клер, из
патриотских осећања и због туристичке привреде, а нарочито после
најезде варвара и појаве првих пагана, који се не истичу свешћу и
врлинама, покушава да „немиле инциденте око Ватикана“
протумачи као повод за разраду и потврђивање своје тезе о
неопходности остварења мирољубиве коегзистенције између векова,
између историје и разисторије, између прошлости и опетништва. У
том духу, форум неокомуниста предлаже јединство свих живих без
обзира на класне и друге разлике познате старим вековима, особито
првом и другом веку разисторије. Што се тиче избора средстава и
начина одбране од будућности, односно опетништва и билије,
неокомунистима је свеједно да ли спас треба тражити од религије
или спорта, науке или сликарства и музике. Међутим, Ватикан,
односно папе и Концил који непрекидно заседа већ шест векова
разисторије, спреман је да сарађује и с Келтима и муслиманима,
само с неокомунистима неће, без обзира на то што ће их по општем
уверењу апостол Петар и Христос на то позвати чим се упостоје;
папе ће остати верни историји, било шта да се догодило с појавом
Христовом, за коју се већ врше велике организационе и техничке
припреме, а против којих су скоро сви истакнути теоретичари и
филозофи хришћанства са извесним папама и умним прелатима,
тврдећи да се Христос неће појавити, јер он није личност и идеја
историје. Ваљда и због таквих распри н прилика, погледнице за тучу
папа и светаца на темељима цркве Св. Петра и око Константинове
базилике, баснословно су скупе. Само милионари то могу да виде.
Сав тај простор жива војска је блокирала тенковима и покретним
утврђењима. Ко купи погледницу, а таквих је мало, улази у кавез
који велика дизалица подиже и носи преко барикада тенкова и
утврђења и спушта на место одакле се види, поред концила који
заседа, и батинање и међусобни блуд црквених великодостојника.
Живи погледалац не излази из гвозденог кавеза ради личне
сигурности, а за сваки минут плаћа милион лира. Неки пословнији
људи, за послушнице по одговарајућим, опет врло високим ценама,
препричавају шта су видели и чули. А они што немају новаца ни за
послушнице могу само да чују дреку, врисак, тресак, који се такође
продају, али за релативно приступачне прислушнице.
 Изузетан туристички интерес влада за велике уметнике и њихова
понашања. Леонардо да Винчи одушевљен је некадашњом модерном
уметношћу и неуморно слика апстрактне и оп-арт слике, које
продаје туристима за милионске своте. Насупрот њему,
Микеланђело је згађен некадашњом модерном уметношћу, па се на
својој Пијети још једанпут потписао, пошто је претходно покушао да
уништи и спали све изложбе уметности Двадесетог века историје. Тај
очајни старац кука и јеца на месту унепостојене Сикстинске капеле,
са свећом у руци тражи камене блокове да ваја стварање света
верујући само у камен, а неокомунистичка штампа ставља у наслове
његове речи: „О проклето време, о проклета прошлости“.
Специјалним бродовима стижу туристи из северне Европе и
Америке, да уз цену од хиљаду долара виде Микеланђела како чупа
браду, кад му ветар и киша угасе бакљу, при чијој светлости и одваја
камене блокове и не трпи ничију помоћ. Економисти тврде да ће сам
Микеланђело обезбедити тридесет процената римског буџета.
Чичерони и пропагандни звучници позивају на највеће концерте
разисторије, концерте на којима се догађају епохални скандали. Баха
који је дириговао концертом конкретне музике, напао је Моцарт,
покушао да му исцепа ноте и онемогући одржавање концерта.
Извиждан од публике и самог Баха, премлаћен држачем нота,
несрећни Моцарт не престаје да се веша о дрво на рубу каменолома
који сада служи као концертна дворана, а публика слуша музику и
мање-више мирно гледа узалудног самоубицу. Највеће узбуђење
живих присталица музике изазива Бетовенов случај: ушавши у
пећину где је са сто појачала свирао састав електричних
инструмената, Бетовен је прочуо. Срећни Бетовен је заплакао,
изљубио свираче и отада само за њих компонује, а врло често и
диригује урлаторима по пећинама и трескачима по ковачницама,
дајући штампи одушевљене изјаве о свом открићу „апсолутне
музике“.
Специјална издања новина најављују нову туристичку атракцију:
хришћани куљају из својих катакомби. На Виа Апии и код капије Сан
Себастијан праве се барикаде; мртви хришћани испољавају
неочекивана рушилачка својства; насрћу на све живе, упадају у још
неупостојене виле амбасадора, глумаца, писаца и певачица и чине
неописиве изгреде. Велики број величина из света уметности
померио је памећу и доживео нервне и психичке сломове.
А иначе, све што је у Европи богато и све што може да купи
бродску карту за Аустралију и пуста острва Тихог океана, сели се из
Европе или се припрема за емиграцију. Африка, пошто је најближа,
остаје сиротињи. Моралисти и преостали идеолози левице, који су
сада најчешће пекари, у беседама пред својим пекарама пророкују
епоху географских разлика и географске борбе, према којој ће
класне и социјалне борбе из времена историје бити исто што су
породичне размирице према светском рату. Несумњиво, Рим ће кроз
неколико векова разисторије остати само мртвима и туристима.
Вођи политичке левице и велики интелектуалци све наде полажу у
појаву Диоклецијана, политичара са изграђеним друштвеним
концепцијама; верује се да ће у његовој ери, под његовим едиктима,
овај хаос морати да се устроји у некакав поредак. Италијанско
предвидништво се не изјашњава о Диоклецијану. Поучено многим
вековима разисторије, предвидништво се ипак понаша уобичајено:
приређује свечане дочеке и банкете својим варварским освајачима и
узурпаторима и даје изјаве о лојалности живих према мртвима.
Тежиште своје спољне, унутрашње и економске политике
италијанско предвидништво ставља на битку Константина и
Максенција, којом ће се коначно завршити разисторија хришћанске
епохе, битку коју мора видети сав живи свет. За тај чин врше се
огромне пропагандне, организационе, саобраћајне и друге
припреме. Предвиђа се да Константиновој и Максенцијевој битки
присуствује најмање десет милиона иностраних туриста, који ће
само на погледницама донети Риму неколико билиона долара. Иако
изазива огорчење живе светске јавности, италијанско предвидништво
не одустаје од одлуке да се репризи преломног догађаја некадашње
нове ере мора присуствовати у свечаном оделу: мушкарци у фраку,
жене у балским тоалетама. Текстилна и конфекцијска индустрија
преоријентишу се на производњу фракова, цилиндера као и
одговарајућих женских тоалета. Опозиција ћути о Константину, а
поздравља смрт Диоклецијанову, очекујући његову абдикацију, а
потом владавину.
Идем некаквим Римом који се непрекидно руши и гради, ниче и
унепостојава, па ме само Тибар једва оријентише, јер се у
ноћоданији тешко виде брежуљци и брегови. Прелазим преко
мостова из којих клијају и расту стопала и шаке, цеванице и бутњаче.
Пролазим поред палата с чијих фасада липти крв. На њих слећу јата
голубова, али се не окрваве. Звучници с хеликоптера грме: За који
ноћосев наступиће крај Константинове битке с Максенцијем. За који
светлосев настаће октобар триста дванаесте године по старом
рачунању времена, године коначне победе хришћанства у римској
империји. Реке туриста тискају се ка обалама Тибра, где су већ
распродате милионске погледнице за право да се види како мутни
Тибар носи лешеве Максенцијевих војника и коња. Пошто немам
новаца да купим погледницу и фрак, пристајем да будем агент
турског војног изасланика са задатком да поднесем извештај о броју
и стању самара Максенцијеве војске и коморе. Тако сам уврштен у
списак дипломатског кора и дипломатским протоколом ми је
обезбеђено одговарајуће место, због чега сам сујетно срећан и
спреман да свој велики обавештајни задатак часно извршим.
Обале Тибра пуне су туриста, дипломата, историчара, археолога,
сликара, статистичара, шпијуна свих држава света и разисторије. Не
може се проћи од телевизијских и филмских камера, рефлектора,
војних оркестара, свакојаких осматрачница и посматрачница. Не
може се разговарати од дреке филмских режисера и радио-
телевизијских коментатора. Сви желе да виде и доживе појаву
„остатка античког света“ и почетак краја античке историје, како се,
уз маршеве војних оркестара, коментарише и рекламира
Константинова и Максенцијева туча.
Тибар је осветљен рефлекторима, види се сваки мехур на његовој
површини. Опште расположење је свечано и патетично. Нестрпљење
се претвара у тишину коју пресецају налети ветра, зујање камера и
вика режисера; узбуђење укипило живе, све је непомично сем
шпијуна и курви, које су сада такође у служби војних шпијунажа.
Занемели су чак и мртви Римљани. Најзад се обала заталаса, светина
јекну: Почело је. Рефлектори хватају моторњак који вуче велики
шлеп на којем нека фирма с двадесетак манекенки приказује модну
ревију купаћих костима за осамнаести век разисторије. Милиони
живих крикнуше огорчено. Срчана кап удари неколико славних
професора и археолога, а шапуће се да има жртава и међу војним
посматрачима Немачке. Ко зна у шта би се претворио наш бес на ово
комерцијално скрнављење највећег историјског чина да звучници не
загрмеше обалом Тибра, над нашим главама:
Ево последњег седла, или самара, гледајте госпође и господо,
гледајте, то је свакако Максенцијево седло. Да, то је Максенцијево
седло. Као што видите, јесте, убијен је последњи пагански
претендент на царски престо Рима.
Једва назиремо да нешто плива средином реке; иако га стотинак
рефлектора хвата и савршено прати, ми војни шпијуни нисмо
сигурни да је то баш седло, а најмање да је то Максенцијево седло.
Реком и обалом одјекује загрцнут баритон радио-репортера који
преноси битку Константина и Максенција, тј. чита Еузебијев опис те
битке, славећи прво Константинову победу, онда чита опис краја, па
тако редом ка њеном почетку. Тибром панично шарају рефлектори,
осветљавају сваки клобук и пену прљаве водурине, али лешева нема,
Максенцијеве мртве војске нема. У дипломатском кору рађа се
мучна сумња у историју, веродостојност неких чињеница и савест
њених сведока. Живи народ почиње да гунђа против италијанског
предвидништва и предвиднике све гласније назива пљачкашима и
мафијашима.
Коњ. Коњ. Господо, ево Максенцијевог коња, урла радио-
репортер. Ево најбржег, најсудбоноснијег коња четвртог века старе и
бивше историје.
Осветљена рефлекторима са обала, мостова и хеликоптера,
праћена ројем хеликоптера у којима су вероватно генерали и
сликари, поред представника шеснаест векова и свих континената,
прође, топећи се, једна издута кљусина, кљусина у распадању,
ношена мутњикавим Тибром. Разочаран сам што је без седла; мом
шпијунском извештају недостајаће један драгоцен податак.
Још узбуђенији и немирнији, чекамо сплавове мртвих пагана.
Рефлектори се све паничније понашају, ројеви хеликоптера зује над
реком, претражујући јој ток. Радио-репортер двапут понавља
Еузебијев опис битке. Нема ничег у реци. После педесетак
светлосева, радио-репортер саопштава да су хеликоптери приметили
дуге колоне војске која се креће и унепостојава од севера ка Риму.
Свима је јасно да је судбоносна битка за хришћанство завршена и да
улазимо у паганску и античку епоху. Талас огорчења обузима живу
светину на обалама Тибра. Узвикују се и скандирају врло увредљиве
речи италијанским предвидницима. Тражи се њихова оставка и
повратак новца за погледнице. Демонстранти предвођени
манекенима и поповима захтевају оставку предвидништва, које се
заувек осрамотило пред светом, осрамотило Италију и Римску
империју, јер је промашило време чак и Константинове победе.
Радио-репортер јавља да се Максенцијев коњ заплео у врбу коју је
подлокала и оборила вода. Војни аташеи, шпијуни, новинари,
камермани, спортисти, учесници разисторијске прогнозе и власници
тркачких ергела јуре низ Тибар да изблиза виде и проуче славну
кљусину. Јурим и сам да испуним свој шпијунски задатак, а око врбе
и кљусине, коју не видим, топе се и даве, и живи и мртви черупају
кожу труле кљусине, за коју се упорно тврди да је лек против рака.
Људи и жене у фраковима и вечерњим тоалетама скачу у воду,
гушају се и отимају око комадића смрдљивог коњског меса. Онима
који изнесу на обалу комадић црева отимају га јачи, и убрзо се
забеле костур и ољуштена лобања кљусине, забеле, па потону. Али
неко виче да су кости лековитије од меса и људи поново роне у реку
око врбе где је потонуо остатак чувене раге.
И вечни оптимисти сад се уздају само још у Диоклецијана. Сем
неких фанатичних хришћана, ми остали очекујемо од њега ред,
законитост, здраву економску политику; уз то, потајно верујемо да
ће хаос седамнаест векова разисторије Диоклецијан осмислити у
нешто што личи на државу и поредак, а можда и мртве организовати
и привести некој памети. Италијанско предвидништво нас позива да
испратимо Диоклецијана у Сполето, да бисмо затим присуствовали
церемонијалу његове абдикације, којом би најзад поново почела
његова ера. Не желим да га видим како с пратњом напушта Рим,
односно како остаје у њему, ни да присуствујем његовој чувеној
абдикацији; желим само да видим како цезарски улази у Рим.
Пробијам се ка Капитолу; свуда се граде пагански храмови од
камена разрушених грађевина; граде се кровови, па зидови, па се
удара темељ. Мртви Римљани понашају се уплашено и огорчено
прете убиством Диоклецијану, чији се едикти читају на свим
трговима и све један за другим; чујем их од краја ка почетку, па им
тешко разумем смисао. Ипак некако схватам: сељаци да остану на
земљи заувек; све занатлије да су у својим корпорацијама; нико
ништа не сме да купи или прода по цени која није одређена. Едикт о
строгој контроли цена, рационисању потрошње и планској привреди
објављује штампа левице, не штедећи се у одушевљењу; Италији је
требало седамнаест и по векова па да дочека мудрог Диоклецијана,
тог аутентичног паганина, који ће завести ред у разореној и
хаотичној економици земље, и високо моралном и културном
администрацијом обезбедити поштовање и извршавање закона и
државних наредби. Буржоаска и десничарска штампа назива
Диоклецијанове едикте „документима аутократије и апсолутизма“
алудирајући на извесне режиме из првог века разисторије и друге
нелибералне привредне системе с краја историје. У овим новинама
читамо о одсуству сваке привредне иницијативе, о црној берзи,
крађи робе из заједничких складишта, о масовном отпору
Диоклецијановој економској политици, хапшењима, конфискацији
имовине и сличним репресалијама аутократске и бирократске
државне машине. У првим ноћосевима, подршку Диоклецијану
пружа и католичка штампа, и поред прогона хришћана као
револуционара и бунтовника; потом ту Диоклецијанову „хармонију и
ред“ десничари називају „стерилном хармонијом и гробним редом“,
а велике емиграције „слободних привредника“ из римске империје у
варварске земље, сматрају за коначни крај Рима и њега, названог
Јупитера и Домина. Све се чешће чује и пише да је Диоклецијан
властодржац стаљинског стила и схватања, а његов дворски
церемонијал и протокол називају се „глупим обичајима источњачког
деспотизма, непознатим и најцрњем европском феудализму“. И док
с руљама туриста, које Диоклецијанови војници нападају сматрајући
их варварима, журим ка Капитолу да видим Диоклецијана приликом
његовог првог доласка у Рим, десничарска штампа позива живе и
мртве Италијане и све слободољубиве туристе света да устану против
аутократе и тиранина који је наметнуо земљи режим из првог века
разисторије. Срећа је живих што Диоклецијанови цензори, полиција
и чиновници не знају италијански језик, па се реакција на извесне
доставе испољава само у прогонима продаваца новина и узалудним
покушајима мртвих да спале новине: њихова ватра не гори нашу
хартију. Ипак, Диоклецијан се живима свети по своме: приликом
аудијенције првог предвидника италијанске републике Рокамене,
иначе творца астро-археологије, пошто га је прво исмејао, испљувао,
извређао и испонижавао начинима и средствима непознатим
аналима дворског протокола, велики, величанствени, последњи,
први император Диоклецијан, Јупитер, Домино, генијални
политичар, ненадмашни организатор државе, једини велики
економист међу императорима, своје тешко и огромно стопало
зарио је у стражњицу тихог и отменог Рокамене. Тај скандал озбиљно
је повредио национални понос живих Италијана. И опозиција оштро
осуђује „варварски простаклук“ човека који представља највеће
разочарање досадашње разисторије.
Али се и Јупитер разочарао у живе. Новине преносе изјаве
царевих коњушара и кухињске послуге, који о остацима наше
цивилизације цитирају мишљење свог домина: Све је то прљава
мизерија. Ако нешто имају, створено им је само за жене и дечурлију.
Ја не разумем шта им уопште раде ти бедни мушкарци, који би по
телесној грађи могли бити и добри ратници, мада не знају ни зашто
им служи мушкост. А купач Диоклецијанових стопала заклиње се
својим домином да је цар више пута рекао: Ову живу гамад њихови
потомци неће имати по чему да памте. То што имају брзо ће им се
распасти и иструлети. Колико велики државник и генијални
организатор презире цивилизацију живих, показује његова посета
хотелу Хилтон. Наиме, Диоклецијан је покушао да руча и проведе
ноћ у хотелу, али је, разбешњен храном, послугом и ниским
комфором, јурнуо напоље и наредио пратњи да спали тај „смрдљиви
мравињак“, како је у бесу неколико пута назвао хотел Хилтон. А ми
живи смо доиста срећни што ватра мртвих не гори ништа наше.
Једино је омладина задовољна наступајућом разисторијом Рима.
Напустила је све своје хобије, моду, плоче, игре, филмове,
аутомобиле, и не излази из Колосеума; одушевљена је лавовима који
у неколико скокова и залогаја хватају и растржу хришћане. Римска
омладина нарочито ужива у смраду измета растргнутих хришћана,
који тим изметом, по општем уверењу, потврђују колико је слаба
њихова вера у царство небеско.
Упркос бојкоту хришћана, клера и деснице, Диоклецијанов
императорски улазак у Рим чека огромна већина људи свих
седамнаест векова и милиони узбуђених и радозналих туриста, без
обзира на то што су разочарани Диоклецијановом владавином. Он,
Јупитер и тријумфатор, својом церемонијал-гардом натерује нас да
клечимо погнуте главе пред њим док пролази ка свом нестанку из
Рима. И ми живи, иако знамо да је он одавно умро, абдицирао,
заувек отишао из Рима, иако знамо да је овај његов улазак, у ствари,
одлазак и крај, понашамо се понизно као мртви римски плебс.
Гледам га иако ме копљаник из његове огромне и шарене пратње
боде копљем и хоће да ми избуши главу. Најзад, ево тог последњег,
односно првог великог императора, названог Јупитера:
Здепасти гиздавац има накарминисане усне и трепавице
премазане каном, на глави круну начичкану дијамантима, око врата
ниске перли, на рукама наруквице од смарагда, а умотан је у црвену
свилу оперважену златом.
Енглеске туристе Диоклецијан подсећа на стару махараџиницу, а
Французе на газдарицу друмског бордела. Његово унепостојавање ка
шуми иза Рима испраћамо свеопштим живим смехом. На Рим и
Римску империју почиње нова најезда: милиони живих Американаца
искрцавају се у све средоземне луке, бежећи из Америке којом је
завладала калвинистичка секта на челу С црнцем Хилом, старим
оштрачем ножева из Харлема. Хилове присталице су до темеља
спалиле и разориле све што је у Америци служило уживању, забави и
луксузу. Разорена је скоро читава индустрија; спаљени су аеродроми
и авиони, биоскопи, парфимерије, барови и ресторани.
 Забрањеиа је производња аутомобила, филмова, намештаја,
модерног покућства; забрањена је телевизија; забрањена је сва
штампа сем Хилових верских новина; забрањене су плаже и ноћни
изласци. Конзисторији дозвољавају да се производи само оно што је
неопходно за одржавање живота и што подстиче посвећивање духа и
морално усавршавање. Ко у било ком виду прекрши Хилова правила
живота, бива без суђења јавно спаљен. Емигранти из Америке тврде
да је Хитлерова владавина из првог века разисторије права идила
према Хиловој тиранији. Многи Европљани ликују над оваквом
судбином Америке, а амерички емигранти масовно ступају у мртве
паганске легије за погроме над хришћанима и угушивање
провинцијских устанака против римских императора. Овакво
понашање Американаца изазива отпор синдикално организоване
радничке класе првог и другог века разисторије.
Међутим, од почетка разисторије највећу пажњу изазивају вести
о искрцавању афричких дивизија у Италију, Француску и на
Британска острва. Опремљене класичним оружјем афричке трупе
незадрживо продиру, градови и покрајине предају им се без отпора.
Афричке војсковође, имена непозната историји, у прогласима и
саопштењима „ослобођеним белцима“ свој поход на Европу називају
Акцијом спасавања човекове културе и цивилизације. Окупиранима,
уз там-там пратњу, преко радија говоре афрички генерали:
„Црнство, вечни извор културе, матица људске снаге и лепоте,
црнство које је историја уништавала свим моћима зла и глупости,
сада пробуђено и васкрсло нашом величанственом разисторијом,
доживљава свој препород. Култура света биће обновљена, враћена
себи, спасена за све људе. Бели људи, одбаците своје историјске
заблуде, одбаците расистичка схватања, то ђубре историје, одреците
се свих историјских права, обичаја и идеја, па загрлите вечним
загрљајем своје црне и нежне спасиоце, дивове сунца, ослободиоце
човечанства.“ Управо због тога што сви извештаји из окупираних
крајева Шпаније и Француске говоре о несхватљиво културном,
пажљивом и нежном понашању окупационих афричких трупа,
управо због тога што афричке команде, чим освоје град, приређују
концерте, отварају изложбе, организују спортска такмичења,
становништву бесплатно деле јужно воће, скулптуре, маске, накит и
неуморним плесовима забављају и развесељавају и живе и мртве
белце, ми још неокупирани, односно неослобођени, постајемо још
избезумљенији, јер су наша историјска искуства са завојевачима и
окупаторима сасвим друкчија, па више не знамо куд да бежимо ни
шта да чинимо.

Али, земља се као зауставља: севови светлости и таме су све

спорији; тренуци потпуне видљивости подсећају нас на негдашњи
дан; тренуци таме неодољиво нам личе на негдашњу ноћ. О овим
новим појавама предвидништво се не изјашњава; о њима ћуте и
независни и слободни пророци. Не смемо да се радујемо. Међу
мртвима се запажа немир, који расте до панике. Шапуће се да ће их
убити нормална сунчева светлост. У то верују оптимисти, које,
иначе, у последњим вековима разисторије прогањају и линчују свуда
у свету. Севови светлости и таме све су спорији, чак и за званичне и
најугледније песимисте. Већ разазнајемо сунчев облик; у тренуцима
таме понекад угледамо звезде и месец. На светлости, мртви су само
сенке; у тами, они се поврате али куњају и више нису онолико бучни
колико су били. Траже тиха и скровита места; завлаче се на таване, у
подруме и у канализацију. Светлост се продужава и већ је толико
трајна да говоримо о данићу; продужава се и тама коју називамо
ноћић. Данић све брже расте. И ноћић с њим. Мртви су све блеђе
сенке, на јавним местима више их нема, и, тако рећи, више нам не
сметају. Чак ни у ноћићу не чујемо им шапат; само се још по даху
разабирају. Ми живи, поучени искуством, још се не радујемо,
премда се унепостојавање давно зауставило и сменило
упостојавањем. Рекло би се да се враћамо првим вековима
разисторије. Најхрабрији међу нама тврде да нас је обузела
колективна халуцинација. Проверавамо шта ко види: сви видимо
исто: упостојавају се грађевине, путеви, мостови. Предвидништво
нам саветује да спавамо, да што дуже спавамо; ко не може да спава,
нека жмури. Спавамо и жмуримо; само највеће кукавице не спавају
и не жмуре. Они нас и буде, шапућу нам сасвим невероватне ствари:
сунце излази на северу и залази на југу. Ма колико да не желимо то
да видимо, ипак најзад морамо и то да сазнамо, па према духовној
отпорности гледамо и увиђамо да сунце стварно залази на југу и
излази на северу. Али се у то тешко верује. Та околност нам чисто
смета да поверујемо у реалност упостојавања и крај разисторије, без
обзира на то што су мртви скоро сасвим нестали, а ти, што још као
постоје, сасвим су закржљале, бледе сенке, трагови сенки. Ни њих
више нема.
Све је, изгледа нам свима, исто као што је било у првом веку
разисторије, односно у нашем старом двадесетом веку. Дан је дан,
ноћ је ноћ; имамо што смо имали, ту смо где смо били; и ми бисмо
били вечно срећни да се земља не окреће северо-јужним смером.
Али то се нас не тиче. Нека сунце излази и залази где му је воља;
важно је да има светлости, да постоје дан и ноћ, да смо ми — живи,
да је све око нас како је било. Влада нам саопштава да смо поново и
заувек у садашњици и традиционалном и нормалном поретку, па се
укидају све функције и прерогативи предвидништва. Археолози,
историчари и други научници који су чинили предвидништво, и
једини имали неку власт над живима у разисторији, не мире се с
нормализацијом, прелазе у илегалство и најављују борбу нормалној
власти, нормалној влади и нормалном поретку. Влада узима ствари
чврсто у своје руке и предузима одговарајуће мере да нас убеди како
важе закони, дужности и обавезе који су важили; све да се настави
тамо где се прекинуло и где се стало, без обзира на то где сунце
излази. Сви на рад. Та заповедна реченица чује се најчешће. Али ни
рад више никоме не пада тешко. Чак се старци ни смрти не боје у
свеопштем одушевљењу садашњицом и нормалним смером времена
и кретања.
Штампа је пуна репортажа, дневника и хроника разисторије.
Влада опште разочарање у прошлост и мржња према њој. Тешко је
чути и наћи човека који је успео да доживи неки тренутак оних
„златних“, „добрих“, „тихих и хармоничних“, „старих времена“ за
којима се уздисало и којима се прекоревала садашњица; а ако се и
нађу људи који разборито тврде да је у прошлости било доста и често
пријатности и радости, такви се проглашавају за анти-садашњике,
прогањају и линчују. Неизмерно је усхићење својим добом и
садашњицом; код многих је то усхићење толико да се јавно изражава
отпор против сутрашњице и будућности и одлучно супротставља
свакој тежњи и идеји промене постојећег, чак и ако је то што би се
постигло променом много боље од садашњег. У покрету против култа
историје и сваког памћења, честе су појаве уништавања библиотека,
архива, споменика великанима прошлости, старих ствари и старих
зграда. Предлаже се укидање наставе историје у школама;
историчари доживљавају јавно презрење и бојкот. Води се планска
акција жигосања и кажњавања издајника садашњице, оних што су у
било ком виду незадовољни њом, и оних што су се у разисторији
недостојно понашали према мртвима и сарађивали с њима.
Али ма колико се ми страсно и упорно уривали у своју
садашњицу, величали је и славили, ма колико да зла садашњице
претпостављамо добру прошлости и будућности, и против своје воље
принуђени смо да увидимо: у сванућу смо које се никако не
окончава. Сунце никако да изиђе ни са севера, одакле се редовно
појављивало после нормализације времена и кретања, чиме
започиње нешто незнано и несхватљиво: у једном тренутку све се
зауставило и сад све стоји тако како је затечено.
Мене је то затекло у ходу, док сам изговарао Неиздрживо ме боли
глава. И сад ходам говорећи непрекидно и једино, истим гласом —
Неиздрживо ме боли глава; не могу да станем, не могу да седнем, не
могу да заћутим. Управљам себе ка зиду, сударам се с њим и
продужавам поред њега док не ударим у ствари, али се одбијам и
настављам да ходам у слободном смеру; покушавам да седнем,
облећући око столице, свијам се али не успевам, јер ходам даље
оним истим брзим кораком којим сам пошао за аспирин; хоћу да се
бацим на кревет, али га просто претрчим; хоћу да се ухватим рукама
за ствари, за врата, за ограду степеништа; руке ме не слушају,
настављам да идем и говорим: Неиздрживо ме боли глава. Излазим
из куће говорећи: Неиздрживо ме боли глава, а уз лифт кућепазитељ
штипа кућну помоћницу и смешкајући се понавља: Данас је наплата
кирије, а она му узвраћа: Доста, видеће те жена, Доста, видеће те
жена. На степеништу срећем суседе: један у пижами насапуњава се
за бријање и лагано хода и звиждуће; други у ходу облачи мантил и
виче: Ја не серем доларе; трећи иде уназад, шаље некоме пољупце и
довикује: Па-па, срце; у одшкринутим вратима љубе се љубавници на
растанку који се не окончава. На улици продавац дувана виче:
Заборавили сте кусур, Заборавили сте кусур; уз бандеру повраћа
пијанац; пред кафаном двојица уз псовку коју понављају замахнули
ножевима један на другог и тако остали, као што су и картароши
заустављени у кибицажи; у месарници месар једним истим покретом
сече месо док га нека жена моли: Дајте ми кртину, молим вас, Дајте
ми кртину, молим вас. А ја ходам, ходам и говорим: Неиздрживо ме
боли глава, и не могу да заћутим, не могу да станем, не знам куда ћу.
На улицама има доста ходача, обучених, полуобучених,
голишавих: једни стално ћуте, други папагајски понављају ону
реченицу, узвик и псовку, тепање, кашаљ, смех, у чему их је затекло
ово незнано. Ми што изговарамо своје последње речи, жеље, псовке,
тепања, не можемо да питамо ућутане ходаче о чему мисле у овом
заустављеном сванућу, с руменилом на северу, као што они не могу
нама да кажу колико је бесмислено, јадно и стидно то што говоримо.
Ипак, изгледа да је чуло вида нормално: видимо све што је постојало
јуче и што сада постоји. Неми ходачи, чини ми се, још се
нелагодније осећају од нас што непрекидно једно исто брбљамо и ми
почињемо да им завидимо што не морају да се стиде својих речи.
Међу ходачима можда су најчуднији они што су се нечему насмејали
и тако остали да се непрекидно смеју; срећем и уплакане жене које
због нечега плачу и тако плачући ходају и даље, али ми тај плач не
изазива тугу, јер сам љут због главобоље. И та ме љутња никако не
напушта, као што радосне ходаче, било да ћуте или да своје
понављају, не напушта њихова радост, мени неразумљива, као и
њима моја љутња.
И тако: ко спава, више се не буди, ко седи више не устаје, ко се
креће више се не зауставља; ко једе не престаје да једе; ко се затекао
у нужнику, не излази из њега; ко се грлио и љубио, не престаје то да
чини. Онај што је овога сванућа заплакао, плаче без заустављања;
онај што се засмејао више не престаје да се смеје; радосни су само
радосни, очајни су једино очајни. Свој положај и стање у којем га је
затекао тренутак немењања, нико не може да измени. Шта је ко
радио у том трену застоја, ради и радиће вечно. Људи у аутомобилу
остаће тамо у положају како су затечени; трамваји који иду не
заустављају се; путници који се пењу, не могу да се попну; они што
силазе никако да сиђу. Радио-спикер понавља једну једину реченицу,
саобраћајац не престаје да дува у пиштаљку, официр понавља исту
команду, свештеник без престанка почиње јутрење, звонар
непрекидно звони, породиља се порађа и никако да се породи,
самртник у ропцу не излази из ропца, осуђеног на смрт не престају
да стрељају у затворском подруму.
До извесног трајања свако некако подноси и свој последњи
заустављени акт, у заустављеном времену, у сванућу што такође
траје, без сунца заустављеног пред северним рубом нашег хоризонта.
Али се постепено па све јаче код свих, сем спавача, јавља жеља за
изменом стања: ходачи желе да седну, стајачи да крену; седачи да
устану. Муче се, свако у свом и по своме, тужан или радостан, нем
или говорећи, али нико не успева да измени свој положај. Очајници
желе само тренутак смирења и завиде радосницима; и радосни
прижељкују тренутак равнодушности и почињу да завиде другима у
друкчијем расположењу. И они који се љубе покушавају да се туку,
као што и они који се туку желе да милују те које туку. Сити верују
да је најтеже њима што једу; гладни завиде само онима који једу.
Они који се паре верују да је на свету њима најмучније. Ти што су се
сагли и тако остали, верују да су највећи несрећници. Сви, у ствари,
желе промену; све живо мучи се чинећи једно исто. Више не постоје
ни богати ни бедни, ни моћни ни слаби. Свако је у једном и свом. Све
је исто заувек. Не зна се ни колико ће то трајати, јер се не зна ни
када је ни како почело.
Шта је најтужније. Не знам тачно. Понекад ми се чини да је смех
најстиднији. Шта је најружније што људи чине. То је, ваљда, скоро
све што се понавља. У почетку је све било смешно Онда је дуго све
изгледало жалосно. Затим је само страва.
А све дрвеће личи на јабланове, на још виткије, шиљастије,
устремљеније јабланове, дупло, тродупло више од некадашњих.
Такво дрвеће већ убада и мути облаке. Слутимо: дрвеће чезне за
сунцем, расте да га у висинама нађе, да се припали његовом
светлошћу. За дрвећем кренуло увис и остало биље: лале из паркова
изравнале се са облакодерима, траве под ветром придржавају се за
кровове. Очигледно је, и биље и животиње побећи ће у светлост и
висине, само ћемо ми људи остати то што сад јесмо, чинећи исто, у
заустављеном, тихом сванућу. Ветрови ће фијукати, хучати, брујати
над нама поземним, истим у истоме. Жеравица сунца и звезда
припаљиваће вршкове и пупољке нашег дрвећа одбеглог у небеса.
Запалиће се наше шуме; шуме ће рађати пожаре; плодови — пожари;
жир — пожар; шишарка — пожар. Онда ћемо ваљда горети и не бити
једно.
Обузима ме тупост и мраче ми се ум и поглед. Мрачи се наше
свануће; смрачује се наш нерођени дан. Цркавају хоризонти, облици
и ствари. Умире време. С временом умире све што јесам.
 ОН И ЈА

Буди ме звонак и рујан жубор реке: у Анђамином сам топлом

наручју. За главом тоне му сунце и пожарује косу; из очију му тече
тама и разлива се реком, дубећи подречину. Окончава се мој
последњи дан. Река ми разноси снове и сеје их по песку, белуцима,
њивама. Опет ће они у некоме клијати, чим се опролећи река, јер се
ни снови нису узалуд сневали. Ако већ нисам успео од Анђаме да
сакријем велики страх, морам на крају у ћутању да затрпам наду.
А сад, шта мање знаш.
Ти ћеш ту истину својом судбином проверити.
Онда нека ми ова ноћ роди судбину. Пристајем.
Из реке, Анђама ме износи у жито и топлу летњу таму. Свици
својим ватрицама везу стару ноћ.
То су моја помрла браћа. Нису имала вере да више порасту. Увек
ми их је било жао, па сам некад дуга лета проводио у игри с њима. Да
ли су ме заборавила.
Анђама шапуће и полази житом раширених руку. Свици му слећу
на руке, главу, лице, свици га свег посуше, окитише собом. Он се
грличаво смеје из њихових хладних, зеленкастих ватрица и виче
радостан: Нису ме заборавили.
Пред нама живи велики град. Нека се у њему и Анђами роди
смрт. Али куд ћу с њим голим и пуним свитаца. Стрпаће га одмах у
затвор или лудницу. Кажем му да ме причека, одјурим у град да му
купим рубље, одело и ципеле по последњој моди. Једва га налазим у
житу: јури се са свицима, загрцнут смехом, пресрећан што су га
свици познали. Плашећи га људским казнама, с муком га убеђујем
да се обуче, спремам га као бебу, а он никако да схвати зашто је
забрањено и опасно бити го међу људима.
 Смеје се и чуди себи обученом, не уме да хода, стреса се, пипа,
загледа се. Пред градом, кажем му:
Људи верују да је град најбоље и највеће што су на земљи
створили. У њему се налазе највеће радости и најскупља уживања.
А снови.
Да, и снови.
Кад уђосмо у град, Анђама занеме, припи се уза зид, смањи се,
разрогачи се пред велеградским светлостима, улицама пуним
аутомобила, буке мотора, свеколиког људског и градског шаренила.
Објашњавам му шта је шта, али немам утисак да ме много разуме.
Узимам га за руку и престрашеног и занемелог водим га плочником
препуним журних, распричаних људи, који гледају излоге, купују,
пију пред кафанама. Он се стално трза, застајкује, звера; да ми не
побегне, држим га чврсто за руку, показујем му полицајце и
објашњавам шта су опи и чиме се баве, а он се први пут сажаљиво
осмехну и шапну:
Па то су Старчеви анђели. Јадници.
Не знам шта све и шта најпре у овој последњој заједничкој ноћи
треба да му покажем од људских уживања и задовољстава у великом,
модерном граду, а он ме пита:
Зашто се људи гомилају и гурају као пуноглавци овим
клисуринама, између ових шарених рупа, кад је земља велика и
чиста, па за све има места да живе, једу и играју се до миле воље.
Па ово је град. Овде људи живе под најповољнијим условима и
имају највише задовољстава на земљи.
Он прсну у непристојан смех.
А зашто бораве у овим шареним рупама, зашто се у њима крију
кад нема ниједне зверке и кад није невреме.
Па то су њихове куће и станови. Ту је увек лепо и топло. Ту људи
уживају. Имају дивне ствари.
У то ћеш и ти сутра веровати. А сад ми кажи шта прво желиш да
сазнаш.
 Пошто ми не рече шта жели, уводим га у луксузни ресторан да
најпре вечерамо. Понизност вратара, портира и келнера Анђама
схвати као људску нежност и доброту, па им узвраћа осмехе и
клањања, опонашајући све њихове кретње и поступке, што код њих
изазива чуђење и промену понашања. Објашњавам му да су то слуге
које врше само своје дужности; он не пристаје да има слуге, јер по
његовом искуству, само Старац има слуге. Моје тврђење да у овом
свету има много слугу и господара, Анђама прима са нескривеним
болом и снужденошћу; седи на ивици столице, звера по ресторану,
људима и стварима, не зна шта ће с рукама, стално нешто гурне или
претури са стола, па најзад, схвативши да је рукама ограничена
слобода, жалосног израза завлачи руке под стражњицу. Да му
смирим ногу, нагазим га, наручим пиће, предјела, гурманске
специјалитете, а он ме моли да му слуге не прилазе, неће од келнера
да прими пиће и предјело. Моја уверавања да хранећи се овде људи
имају највећа задовољства, да се у пићу и јелима која сам наручио
највише ужива, Анђама не прихвата; тек се мало смирује када му
кажем да постоје ресторани у којима нема келнера и где он сам
узима оно што види очима. Најзад узе вермут, проба га, загрцну се,
испљуну га на сто, баци чашу са стола. Ресторан се узнемири,
келнери нас опколише, једва их смирујем бесмисленим
објашњењима, а он не престаје да протестује због укуса и боје такве
воде, укуса и облика јестива, множине тањира, ножева, виљушака,
чаша, салвета. Претим му анђелима, убеђујем га да се
разноврсношћу и количином пића, јела и ствари исказују и мере
људска задовољства, и захтевам да чини све што ја чиним ако жели
да сазна људске радости. Слуша ме са очитим незадовољством, не
скрива одвратност према свему што види и окуси. Поче да једе
бифтек, па га остави, узе хлеб и смири се, обрадова се воћу и поједе
све што му келнери принесоше. Не схватајући шта је новац, чуди се
плаћању после вечере. После дугог објашњавања о томе шта су роба
и новац, продаја и куповина тржиште и потрошња, он ми каже да му
се чини да је од свега што је досад видео, чуо и окусио, новац највећа
човекова слобода: новцем се доказује једна велика вера. Немам воље
да га разуверавам, идемо салоном с телевизором, он се укипи и
запањено загледа у екран: лице му се разведрава, смешка се,
подскакује док гледа пренос фудбалске утакмице.
Лепа игра. Само је жалосно што су људи тако мали, каже.
Пошто не умем да му објасним шта је телевизија, узимам га за
руку и једва га одвајам од телевизора, обећавајући му већа уживања.
На улици опчињено гледа у светлост разнобојних реклама,
радознало загледа киоске с новинама, илустрацијама и књигама,
уплаши се фотографија, али се смири кад згужва новине и увери се
да су људи и слонови на фотографији мртви.
Чудна вера, каже замишљено.
Па, то нам причињава велико задовољство.
Пред излогом лутака и дечјих играчака Анђаму обузима
одушевљење, жели да узме жутог меду и жирафу, удари шакама о
стакло, трже се, очајнички ме погледа.
Да запамтиш једном за свагда: у људском свету не може и немаш
право да узмеш све што видиш и што ти се допада. Нешто од тога
може да се купи за новац, али у одређено време и одређеним путем и
начином.
Не схвата и не скрива очајање. Да га утешим, уводим га у радњу с
дечјим играчкама и кажем му да узме оно што му се допада. Он се
обрадова и напуни наручје луткама, животињама, лоптама,
балонима. Плаћам, он усхићено гледа новац и шапуће:
Ох, каква је то моћна вера.
Висином, снагом, невиђеном мушком лепотом, сад још и са
наручјем лутака и играчака, Анђама привлачи толику пажњу људи
на улици да једва пролазимо. За нама се образује поворка узбуђених
девојака које га моле да каже ко је. Њиховим задивљеним погледима
и осмесима, Анђама узвраћа издашним радосним осмехивањем;
девојке траже аутограм, он им даје играчке, и кад их све разда
одушевљеним девојкама, моли ме да поново верујемо. Дајем му
новац, он срећан свраћа у бижутеријске и јувелирске трговине,
узима оно што му се допадне, даје новац одока и немилице, јер не
зна да броји. Покушавам да му објасним да људи немају довољно
новаца, да мали број људи има толико да би купио све што жели, да
се новац мора зарадити или отети, али он се и не труди да ме разуме,
па наставља с незајажљивим потрошачким прохтевима, махом на
некорисне ствари и предмете. Нека, кад остане сам и без новца, глад
и немаштина научиће га шта је рад, како се новац стиче, троши и
броји. И осталој логици и математици овога света научиће га живот.
Ипак, да му некако објасним шта је својина, одузимам му све што
смо купили и сав новац, и питам га како се осећа. А Анђама каже да
је исти као док није било новца, медведа, и осталог што је носио.
Тешко схвата вредност својине, не разуме значење речи „немам“, па
уместо „немам“ увек каже „нисам“, а уместо „имам“ каже „јесам“.
Немам времена и воље да га уверавам колико је својина за људе и
радост и несрећа; нека и то сазнање и искуство стиче сам. Морам
што пре с њим да се склоним са улице, јер око нас је гужва све већа,
полицајци нас прате и, како он нема легитимацију, пасош ни било
какав грађански докуменат, први сусрет с полицијом може по
обојицу да се заврши несрећно. А ја ничим не желим да продужим
ову ноћ. Он ту опасност не осећа, мада се гадљиво мршти на
Старчеве анђеле, а све радозналије загледа се у елегантне жене, у
њихове хаљине, накит и фризуре, при сусрету им опипава ташне и
мантиле и стално ме запиткује: ко је међу људима што их срећемо
Старчев слуга, а ко је слободан и верник. Одговарам му да не знам и
да се то на људима не види.
Зар ти не знаш у шта они верују.
Знам. У ствари, углавном.
А шта сањају.
Највише те шарене ствари.
Овај одговор га онеспокојава и плаши; откако смо ушли у град, то
што се људима по изгледу не види шта су, можда га је највише
забринуло.
Уводим га на концерт Бетовенових симфонија: нека осети
радосно узбуђење слушајући велику музику. Чим уђосмо у хол у
којем се из дворане чује музика, он испусти играчке, притисну
шакама уши и упита ме:
Кога тамо плашите.
 Уводим га у позориште; нека сазна и ту људску радост. Већ после
неколико дијалога између Хамлета и Офелије, он упита:
Чему се овде радујете.
Поново смо на улици. Он купује и радује се; купује махом
некорисне ствари али необична облика и живих боја, и кад год
изиђемо из трговине, каже ми:
Људи много верују и себи и другом. Зашто си то од мене скривао.
Thутим. Нека га, нека верује у мојој последњој ноћи. И њему ће
сванути дан. Свраћамо у биоскоп. Одушевљен је живим сликама.
Једва сам га натерао да напусти биоскоп, у којем су се приказивали
цртани филмови; мало су помогла уверавања да га права и велика
уживања тек очекују, а ноћ је кратка.
Уводим га у коцкарницу и објашњавам му игру на рулету. Он се
коцка, али без икаквог узбуђења и кад губи и кад добија. Примећујем
да то није само због тога што још не зна стварну вредност новца, па
га питам због чега се не радује великом добитку.
Ово није никаква игра. За ово ти не треба ни памет, ни снага, ни
вештина. Ниједна риба не би се овим и овде играла.
Да се не покаје због уговора и не зажели да се одмах врати у реку,
морам му пронаћи и омогућити уживања која ће га обузети до зоре.
На улици су нам два полицајца непрекидно за леђима; очигледно нас
прате и слушају о чему разговарамо. Страхујем да нас не
легитимишу, а он се жали да му Старчеве слуге страшно смрде, па
ће, ако и даље буду ишле за нама, морати да им покида шарене
главице. Молим га да се понаша тако као да они не постоје и
смишљам куда ћу сада с њим.
У реци аутомобила приметим такси, заустављам га, Анђама се
опро о семафор и неће у кола, претим му анђелима, који нам журно
прилазе; нервозни возачи несносно трубе таксисти што зауставља
саобраћај; Анђама се, преплашен аутомобилским сиренама, пови и
некако угура у аутомобил. Наређујем возачу да нас извезе ван града
и да брзо вози. Анђама загрлио лутке и склупчао се у угао седишта.
Тек кад изиђосмо из града и пођосмо главном аутострадом, он се
усуди да се усправи на седишту и стаде живо да разгледа машину и
аутостраду, да пипа седиште, окна, каросерију. Брзина почиње да га
радује и усхићава, па моли да још брже летимо, мотрећи сваки
возачев покрет, очигледно са жељом да то запамти. Пошто га
аутомобил толико радује, откупљујем га од таксисте и учим Анђаму
да вози. Одушевљен је машином, невероватно брзо схвата техничке
законе и радње. Није прошао ни сат а он је потпуно овладао
машином и ми се, с њим за воланом, тркачком брзином стуштисмо
ка граду. Међутим, саобраћајна правила представљају велике
тешкоће. Анђама не може да схвати шта је забрањен пролаз и
правац. Упркос мојим опширним разлагањима и указивањима на
последице непоштовања саобраћајних правила и забрана, он их не
прихвата и не пристаје да им се покорава, јер је убеђен да су то
Старчеве обмане и његов начин злостављања људи. До центра града
били смо неколико пута кажњени и записани, а ја сам га једва
смиривао да полицајце не баци под точкове.
Прошла је поноћ. Још само јавне жене могу да му покажем и
понудим. Њима, ваљда, неће одолети. Заустављамо се пред
најчувенијим ноћним локалом овог града. Али Анђама неће унутра,
док у граду најпре нешто сам не извиди и не разгледа. Моје молбе да
ове ноћи никуд не иде сам, моје указивање на последице ако се не
буде покоравао законима и забранама који важе у граду, за њега не
значе ништа. Каже ми где да га чекам и аутом одјури некуда.
Био сам тешко забринут за исход моје последње ноћи; био сам
спреман на једностран раскид уговора и на неизвесност старог дана;
већ сам видео како ми знана светлост спаљује снове, али ме бука
мотора и оштра шкрипа кочница поврати к Анђами; он излази из
аутомобила и уноси ми се у лице, друкчији но икада:
Слушај, човече. Старац је одапео. Наша вера се остварила. Људи
су спасени. Зашто ти то не видиш и не знаш. Или си један дрски
обмањивач. Ако ниси од нечег тешко болестан.
А шта је тебе уверило да је твоја буна победила и да се твоја вера
остварила.
Све што сам видео. А сад ме води куд си наумио.
 На улазу у ноћни локал, Анђама ми тражи сав новац који имам.
Дајем му: љубављу за новац и с новцем он ће најбрже почети да личи
на савремене људе. Поштено би било да му до свитања ипак некако
објасним како ће долазити до новца, да му предложим шта да ради
кад сване, кад постане ја. Али, ми већ почињемо да мислимо о
истом: чим смо сели у ложу бара, пре но што смо услужени
нарученим пићем, он, будући ја, раздражљиво одбојан на музику
која у пакленом ритму свира најмодернији плес, пита ме где се
налази „то што све може“, и како ће он да га нађе када ја будем на
дну реке. Објашњење да „то што све може“ треба већ са изласком
сунца да почне с муком да зарађује или некако отима и краде, није
му ни јасно ни убедљиво. Не морам даље то да му објашњавам, јер
он, загледан у плесаче, почиње да мрда коленима, да се врцка, да
лупка ногама. Нудим му виски, испљуне га, па га после пијуцка;
наручујем вино, пије га са очигледним задовољством; дајем му
цигарету, кашље, баца, опет пуши, мршти се, али упорно учи да
пуши.
Привучене Анђамином невиђеном лепотом и снагом, за наш сто
седају даме, гласно му се диве, питају ко је он. Кад им он сасвим
искрено и једноставно каже да је до зоре Анђама а потом до смрти —
ја, даме прсну у смех, очаране духовитошћу „џиновске бебе“, „дечка-
колоса“, „бога у цивилу“, како одмах, према свом моделу мушкости,
прозваше Анђаму, не штедећи нежности и пољупце, нарочито
усхићене његовим чедним и стидљивим држањем. Повлачим се у
угао ложе, Анђаму препуштам женама: нека га оне науче првој
људској дужности; оне су најпозваније да му покажу и протумаче
свет. Убрзо он заборавља на мене, брбља с дамама, грли се, љуби,
мази, учи да плеше, а онда заигра тако оригинално и снажно да се
сви парови повукоше са подијума, опколи га и публика и послуга,
уверени да је он одиста првак света у плесу. Ко зна како би се
завршила његова бестидност и раскалашност да га неколико дама,
отимајући се о њега, не одвукоше ка својим собама.
У углу бордела, у његовој шареној светлости, пари и задаху, уз
завијање саксофона, јеку електричних инструмената и тутањ бубња,
пијући виски без соде, разгоревам будући дан, окончавам свој
последњи сан.
На постељи која се продаје, у жени која никоме неће бити мати,
умире Анђама и рађа се онај што ће постати ја, онај кога више не
могу сазнати шта све није и шта још не може постати. Не кајем се ни
за шта што учиних, помислих и зажелех у мојој дугој ноћи. И не
желим другу судбину од ове коју сам изабрао морањем и незнањем,
радозналошћу и охолошћу. У свитање ја ћу у реку и њену живу таму;
дан и земља нека их њему и стварним људима.
Он, будући ја, прилази ми журно, нова лица, израза и држања:
Скоро ће зора, хајдемо одмах. Пожури, сатано. Старац је, мој
глупаче, одавно цркао. Наша вера се потпуно остварила. Свет је
диван. Радости и уживања, слободе и игре има више но што је
људима потребно. А ја сам, будала, векове и вечност проводио на дну
реке, међу жабама и рибама, горећи своју бунтовничку свећицу, која
се није видела ни од пања до камена. Устај, не чуди се више,
Елизабета је у купатилу. Ако се не вратим док се купа, каже да ће се
закључати и заспати. Ах, каква је то радост жена.
Збуњено га гледам: то сам, дакле, сада ја.
Да, да, Анђамо. Док упалим мотор, да си на улици.
Одбруси ми презриво и одјури напоље. Келнер ми приноси
рачун. Крај је старим сновима; морам на неизвесну дужност и
испуњење последњих обавеза. А рачун је толики да га досадашњим
искуствима и речима не могу исплатити. Дописујем му и ја своје
издатке:
Не веруј више ни ђаволу. Деморалисан је и наиван. Још једино
човек може да не пристаје и да се буни. А што се Бога тиче, не буди
према њему неправедан.
Плус: Чувај се зла које се у име добра чини.
И плус: Веруј дуже сновима но стварима, или веруј им
подједнако.
Потписујем рачун и пружам га келнеру:
Остале дугове допишите сами. И, молим вас лепо, кад овде
сврати витка и добра девојчица, или снажан и радознао дечак, или
кад дође разред девојчица и дечака, дајте им овај рачун. Они ће вам
га платити. Ако ни они не стигну да га плате, деца ће вам именовати
будуће дужнике.
На улици, он ме је чекао за воланом и са упаљеним мотором.
Није ми дао ни тренутак да последњи пут погледам булевар којим
више никад нећу проћи. Возио ме вртоглавом брзином, али је
поштовао саобраћајна правила. Пушио је уз музику и говорио више
себи но мени:
Како сам био толико глуп да просту ствар не разумем: чим ме
Старац злим и грешником прогласио, он је људима моју победу
објавио.
У свету се, човече, ни једна велика вера није остварила.
То говори само твоја глупост и немоћ, сатано. Људи су урадили
све што су могли да ураде. Свет је дивно уређен. Пун је радости и
уживања. У њему све може да настане.
А да ли ти знаш шта ћеш да радиш кад сване, кад ти курва оплеви
џепове.
Не вређај ми љубав. Она није курва, она је права дама и најлепша
жена овога града. А што се посла и новаца тиче, ми смо се већ о томе
договорили. Живећу код ње док напишем своје мемоаре: Non
serviam, Domino. То ће објавити сви светски листови, биће преведено
на велике језике, биће снимљене серије филмова. Тада, кад постанем
богат, испунићу своје давнашње жеље. А видео сам ноћас: људи луде
од жеља. У таквом свету није тешко бити срећан. Јер, као што се
ваљда сећаш, све је генијално поједностављено: треба само имати
новац. А до новца се увек на некакав начин може доћи.
Слушам га и не верујем себи; будан сам иако ми се неодољиво
сања. Зар није потребна ни једна цела ноћ па да се постане човек.
Теби, млади Анђамо, не преостаје ништа друго него да наставиш
моје старо дело: смишљање игре која се не завршава. То је, по мом
искуству, једина могућност да се опстане у вечности.
Не, млади човече. Изумевање игре која се не завршава, то је
уништење игре. Смисао сваке игре је у последици.
 У реду, нови Анђамо. Буди што ниси, очајниче. А ја идем да
живим и уживам у овом лепом свету.
Идеш да умреш. Да, да умреш. Живот и уживање смрт ти доносе.
Шта си се препао, претурићемо се. Признај да се кајеш што смо се
заменили.
Не кајем се, глупи и бедни Анђамо. Једну једину људску ноћ не
бих дао за твоју вечност. А ону дивну курву што ме чека, не бих дао
ни за какву истину твога света.
Зауставио је кола, али није угасио машину: стигли смо до обале
реке. Отворио ми је врата, хитро упалио цигарету, променио музику
и презриво, с мржњом ми рекао:
Вуци се у реку, глупи сатано. Иди, ложи казан поквареног
времена. Ако ти се и младо време угаси, остаћеш без ичега. И без
реке. Остаћеш и без имена.
Онда је окренуо кола, застао за тренутак, протурио главу кроз
окно аутомобила:
Слушај, јадниче. Иако не заслужујеш, бесплатно ћу ти рећи идеју
за нову игру. На дну реке, међу белуцима, налази се твој белутак. На
њему је уписано све што желиш да сазнаш и то што тражиш. Сад си
вечан, а време је веће од реке и свег простора, па тражи свој белутак.
А где је мој белутак. Како изгледа тај белутак.
Заглуши ме грмљавина мотора, а аутомобил са смртником испаде
ми из вида.
Загледам се у реку и препознајем свитање: ко је и зашто у нас
посејао то семе из којег је исклијао први сан; чији је мрак што је
жишком свица прогорео његову клицу; одакле потиче ова река што
рађа облутке да некима буду срца, а другима речи.
Најпре сам гневан, преорао зазорено небо, па сам некајнички,
стрмоглавце заронио у реку, да на огњишту времена тражим свој
белутак.
И кренух дном реке, од белутка до белутка, загледајући сваки.
Тражим свој. Лутам и тражим. Долинама црног песка, по
брежуљцима белог песка. Без умора и одмора; без сна и буђења.
Водом бистром и мутном, топлом и полеђеном. Ходам напред и
назад, за сенкама дрвећа и угљенисаних пањева. Опет назад и опет
напред, по снопљу месечине и гувну сунчевине. Река нема ни
изворишта, ни уточишта; река нема ни обала, ни краја: постоји мој
белутак. Постоји свакако. Видим га: то је најлепши белутак на дну
реке. Знам га: ни један белутак не личи на њега. Чезнем за њим: већи
је од свих. Зато га и тражим. Имам наду, наћи ћу га. Нема га, још ми
је дубља нада. Тако ће бити док не изгори време, док не истекне моја
река, док не разгорим и не усправим нову буну.
ПОГОВОР
 ЧОВЕК ТРАЖИ ЂАВОЛА

Као што је Камијев побуњени човек скренуо за улични угао и у

тренутку схватио да је свет апсурдан, тако је и јунак Thосићеве Бајке,
о коме до краја ове изузетне књиге нећемо дознати више ни мање
него да је Човек, ушавши једног јутра у град, открио да су врата,
степенице, аутомобили, људи, чак и њихове главе, да је све, још до
јуче у његовој свести вечито зато што је тог тренутка живо, да је све
што види и чега се дотакне — од распаднутог пепела. У читавом
граду ниједне чврсте тачке ослонца осим слова и речи, крхких
путоказа који ће завитлати човекову мисао на дно реке, у будућност
и у прошлост, до божјег трона и ђавољег легла, до краја света и
почетка ствари у рационалној и романтичној потрази за Одговором
на Питање.
Бајка је опис путовања, и пре него што постане филозофија,
хуманистичка фантастика, Thосићево дело је утопијски путопис кроз
невероватна визуелна царства. Још посут пепелом разбествареног
града, ужаснут сазнањем да се све чега се дотакне распада, Човек се
суновраћује у реку, ту гробницу историје, фантастични амбијент у
коме ће друговати са рибама и рачићима, где су пијавице
аристократи, лепи ђаво Анђама, нежни друг који је својом добротом
и шармом потчинио становнике прапочетног царства реке. Док
незајажљиво и помало глупо љубопитљиви Човек хоће да дозна
истину, Анђами једна издувена мрена сеје по коси млазнице икре, а
у зеницама њених мајчинских очију врхом су се посадиле јасика,
сенка обале и поток чисте воде.
Још неосвештени од овог вилењачког богатства слика, боја и
музике, још опседнути лепотом вечитог белутка у вечитом мењању,
те савршено затворене савршено несталне форме, улећемо у
кошмарни свет крематоријума и саобраћајних забрана,
алуминијумских алеја и плавичасго хладних акваријумских
амбијената, телефона и картотека. Тло под човековим ногама стење
и јечи гласовима патуљастих људи од којих је начињено, мирише
металним дахом оловних ружа, Човек бежећи од живих и
говорљивих цветова и знакова, сакрива се у крематоријум, до гуше у
пепелу жртава нестрпљивих да кажу своју судбину. Јаблани ће у овој
бајци надрасти облакодере, ствари ће објавити рат људима и
помахнитало, одједном организоване као Јонескови носорози, јуриће
улицама уништавајући пред собом све живо. Свет се у Thосићевој
утопији откинуо из своје појавне и логичке центрифуге у слободно, и
ограничен само маштом, ствара невероватну околину за историјска
и разисторијска збивања. Thосићев Хиглодије је, између осталог,
изврстан природњак и сликар; Гуливер надреалистички загледан у
појавни свет.

*
Човек не зна у којој се то ноћи изгубио и од кога је умора заспао
да би се пробудио у пепељавом свету распадања и кренуо из њега на
своје фантастично путовање, али ми бисмо морали да знамо и
природу тог умора и разлоге који га терају да тражи ђавола.
Притиснут двема друштвено-политичким цивилизацијама,
одбацујући једну, присиљаван да све интензивније сумња у другу,
Човек, заљубљен у своју рационалну љубопитљивост и скептичност
упитаће се да ли време, прамајка и праизвор свих постојања тече
заиста само у једном правцу. Претпоставивши да време може да
постоји у свим правцима, овлашно и иронично ослоњен на
Ајнштајнову светлост као константу у односу на коју је и време
релативно, направивши малу литерарну векерицу чије казаљке не
иду у правцу казаљки на сату, Човек је довео у питање не само
неприкосновеност појавног и класичну метафизику, не само
конвенционалну логику и основе властите рационалности, већ је
ајнштајновски довео у питање све коперниковске законе
хуманистичког мишљења. Бог је свуда исти и исто, али вера мора
свакоме да буде друкчија и друго. Виргилије и Мефистофелес не би
имали шта да открију Човеку који се упутио на дно реке, а и сами би
били збуњени у Музеуму и Камонији. Човек неће питање
формулисати на класичан начин: шта човек јесте и шта ће бити, јер
зна да је зло вечно не зато што све може, не због тога што се не зна
што не може. Утврдити границе зла, значи утврдити коначне границе
фамозне човекове природе.
Музеум је у литерарном погледу горко сатирична алегорија
империјалне етике и психологије човечанства; свет расне
нетрпељивости, концлагера и крематоријума, алегорија свих оних
светова у историји у којима су се људи делили искључиво по логици
Ми и Они, Ми — господари раса и Они — шљам малих и других
нација. Све је у њему, од морала до људског материјала подређено
циљу, јединственој сврси због које је дозвољено чинити и највећа
злочинства према човеку у чијем се интересу циљ привидно
остварује. У метализовану и технократизовану, расприрођену
природу човек још увек није урастао — он јадно вири испод пазуха
месинганих листова дрвећа — али је и он и природа само функција
технички невероватно савршене машине за систематско уништење
хуманитета.
Иако се литерарна употреба ироније у Камонији мења, добија у
лукавости једну горку и саркастичну ноту, читалац ће лако утврдити
да је ова фантастична земља управо она „празнина у којој се Његово
хркање и прдеж песмом проглашавају и као песма слушају“.
Прихватимо ли Переново гледиште да су речи идеје, о Камонији
Добрице Thосића можда ћемо најлакше дознати све што она јесте ако
уочимо да се у овој земљи среће и слободе говори оболелим језиком
XX века, у коме мир значи агресију, слобода тоталну опресију, а
човекова срећа — срећу да човек буде понижен „У добу које је, као
наше, доба дубоких социјалних промена — каже Брис Перен — у
коме друштвене вредности нестају, а да нису још замењене другима,
или, по аналогији, у не-добу, јер нема ниједног тренутка који се не
налази у процесу мање или више брзе промене — може ли ико
схватити шта значе речи других људи или оне које човек сам
изговара?“
Иронични литерарни поступак у Камонији почива пре свега на
буквалној употреби оболелог језика XX века. Човек, и сам у
повишеном стању мазохистичког лудила које је захватило читаву
нацију срећних и слободних, са одушевљењем открива у школи да
први закон хармоније гласи: „величина наше среће једнака је
величини несреће сатаноидског света и антијеваца“, да је трећи
закон либеродинамике: „границе наше слободе условљене су само
границама наше тоталне победе над сатаноидима и антијевцима“, а
да је основни закон науке о средствима: непомирљивост треба
показивати према било каквим видовима пријатељства. Читајући
Камонију читалац се идентификује са самим собом и у њему се
остварује дејство стравичне ироније којом је овај део Бајке прожет.
Он нам, међутим, на изванредно пластичан начин открива
принцип тоталитарне државе, познат, али чије тотално деловање
обухвата и регионе људског понашања и мишљења који на први
поглед не изгледају камоновски оболели. Тотално контролисани
човек, фазониран тако да служи само остваривању опште друштвене
— на изглед опште и псеудо друштвене сврхе, на штету својих
људских особина и права, уколико је више контролисан и
шаблонизиран, ствара у друштву утолико већу потребу за још
интензивнијим контролисањем и фазонирањем. Када разумно
поверење у лојалност припадника заједнице прерасте у параноично
неповерење у све и свакога, остварује се онај трагички circulum
viciosus демагогије и бирократизма који властитим усавршавањем,
самоусавршава, брзином геометријске прогресије, властиту
апсурдност. Лојалност постаје метафизичка шпекулативна
категорија, правда постаје априорна и слепа, речи губе смисао, а
народ, због чије се среће од кад је века и света увек све радило,
дехуманизирана гомила, лојална, али људски уништена,
онеспособљена за размишљање. Бригији се служи на тај начин што се
врши насиље над искуством, што се поричу сви неугодни детаљи,
што се широко симплифицирају чињенице, и што се, како каже
Сартр, концептуализују догађаји пре него што су простудирани.
Човекова мисао постаје склеротична, што је сигуран почетак
неславног друштвеног краја.
Различити по врсти зла које чине у име добра, Музеум и
Камонија су у много чему слични. Основна сличност је управо у
томе што они чине зло у име добра, што за апсолутну проглашавају
само сврху, што садашњост сматрају само неважећом етапом на путу
ка будућности, а прошлост реакционарним компендијумом људских
недобачености који у интересу уображене савремености треба, осим
као лош пример, избрисати из свести народа. Живети свесно значи,
ван сваке сумње, жртвовати тренутак садашњости будућем, али
живети за будућност на начин на који то чине фазонирани народи
Музеума и Камоније, значи од народа који треба да направи срећну
будућност направити руљу потказивача, јадника без главе, бројева,
аутоматизованих делова монструозне машине која се храни људским
врлинама, а производи страх.
У Музеуму и Камонији иронија је јасно усмерена. Љутина,
заједљивост, праведни бес који пулсира испод природно лежерне
ироније у овим главама има у себи нешто готово памфлетско, по
чему овај део романа спада у исту породицу са Хакслијевим Добрим
новим светом (Музеум) и Орвеловом Хиљаду деветсто осамдесет
четвртом (Камонија). Да су у ова два поглавља Бајке укључени и они
елементи које је Орвел укључио у Животињску фарму, Музеум и
Камонија би, иако својеврсне по много чему, постале нека врста
савремене рекапитулације утопијске сатиричне прозе о
технократском и тоталитарном друштву данашњице. Камонија,
рецимо, на свакој другој страни тера читаоца да се сети потресних
Леонхардових мемоара Револуција отпушта своју децу, у којима
аутор описује свој боравак у Совјетском Савезу до 1944. и
партизански рат у Источној Немачкој од 1944. до 1948. године, када
је пребегао у Југославију. Фактографија се ни у чему не разликује од
фантастике. Фантастика је, можда, за нијансу мање фантастична од
фактографије. Живимо у таквом свету.
 *
Међутим, Музеум и Камонија у оквирима Бајке нису сврха, већ
функција. У извесном смислу они нису више него попис разлога који
су Човека одагнали на његово фантастично путовање. Шта човек не
може да буде ако је у стању да се смеје у свету крематоријума? Шта
човек није ако са одушевљењем хвали срећан и слободан живот у
празнини у којој се Његово хркање проглашава за песму? За разлику
од Орвела који је писао искључиво социолошке утопијске романе,
интерес испољен у Бајци пре је гносеолошко социолошки, а
функција коју Камонија и Музеум имају у оквирима романа тек је
припрема за одговор на филозофско питање како је и да ли је могуће
сазнавањем друштвених процеса интелектуално средити искуствену
стварност.
Музеум се не догађа у одређеном времену. Знатно пре
Разисторије, време је у овом роману почело да се креће у свим
правцима. На једном свом нивоу друштвени односи описани у
Музеуму односе се на фашистичку еру у историји Немачке.
Међутим, човек долази у Музеум негде из будућности, он је потомак
и предак његов. Музеум није ограничен на историјски период од
1933. до 1945. године, већ је интегрални део хумане историје
човечанства и психолошки део сваког појединца који памти Црвене
и Беле руже, тридесетогодишњи рат или фашизам. Тако је и са
Камонијом. Она није стаљинистичка ера у развоју социјализма у
свету, већ је интегрални податак о човековој прошлости коју човек
мора са собом да понесе и у будућност. Thосић придаје неке
камоничне особине Музеју, и неке музеумске особине Камонији,
намерно уопштавајући на тај начин њихову историјску конкретност.
Да је камонијско зло везао само за Њега и Камонију, а музеумско
само за Хитлера и Музеум, Thосић би оставио модерном ђаволу
слободан простор у коме са толико вештине савремени човек осваја
статус невиног. Музеум и Камонија су за Човека садашњост зато што
су и његова прошлост и његова будућност. Човек је у свим световима
и временима будући и садашњи потомак и предак, он је вечити Он.
Однос између Њега и глумца у Камонији је само безначајно
измењени однос који је већ постојао, значи који постоји — однос
између Калигуле и његовог коња-сенатора, рецимо. У чему је
разлика између чистке и инквизиције? Музеум и Камонија описују
једну од римских епоха у историји човечанства и односе се не на
Хитлера и Стаљина него на римску епоху која је већ толико пута
дошла после човеколиког достојанства класичне Грчке.
Није случајно што се у овој књизи која се дешава практично у
свим раздобљима историје цивилизације, Есхилова и Софоклова
Грчка ни један једини пут не помиње. У Музеуму почиње рачунање
од времена империјалног Рима. Приказујући Човеку призоре
достојанства и храбрости, Чичероне са поносом упозорава посетиоца
да се нешто тако величанствено није догодило од римске епохе,
дакле, у римској епохи јесте. Та криминална, гладијаторска, сујета
на глупост, палатинска, крвава, нехумана, зауимедобра историја
човечанства је предмет који описује Thосић у Музеуму и Камонији и
свет из кога избезумљени Човек мора да побегне у потрази за
одговором без кога се не може живети, ако се човек осећа кривим за
људе.

*
На своје велико разочарање он ће приликом првог сусрета са
Анђамом утврдити да је ђаво бивши побуњеник. Хедонистички
задовољан мирноћом свог подводног царства, очајан што је Старцу
својом побуном обезбедио трајну владавину у свету, он је
сентименталан речни лепотан који нимало не личи на ђавола
побуњеника од кога Човек хоће и једино може да дозна истину. Али,
на други поглед већ откривамо да је ђаво сачувао баш за наше време
ону своју традиционалну и можда најопаснију особину. Он је остао
заводљив. Он не верује у истину, он тврди да нико не може да упозна
другога: „Имаш себе и зар ти је то мало“ — каже човеку; „Уживај,
саветује му, то је највише што можеш“ — говори му откривајући
читаоцу да Анђама није ништа друго до хедонистички пакао, жив и
присутан у самом Човеку. Анђама је разочарани револуционар који
већ одавно зна за игре у којима редовно губе они који верују.
Компетентнији бунтовник у данашњем свету него што је то стари
добри Анђама који живи од успомене на славне дане своје рајске
побуне, Човек ће пустити свој резигнирани, хедонистички део да у
обличју Анђаме купи аутомобил и оде у наручје барске даме, док ће
за себе присвојити ђаволско право и проклетство Човека да пита до
краја и одговара по савести. Ђавола, који је разочаран последицама
своје побуне, своје велике наде из које се родило само једно „ружно,
кмечаво, усрано жгебче“, замениће Човек, уступајући бившем
Ђаволу своје барско место у свету у коме је игра једина сврха
постојања.
Размену између Човека и Анђаме треба схватити као вишеструку
размену добара којима Човек располаже, као опредељење које сваки
човек за себе мора да учини. Реченица Non serviam пуна је
последица и данас као што је била и у време када ју је изговорио
посрнули анђео или Милтонов Сатана. Она може и афирмативно да
се изговори, а да опет значи исто. Тако ју је изговорио љубопитљиви
Фауст. Одбацити рај или постојећи свет у интересу побуне значи
остварити оно право које је, искоришћено, од мајмуна направило
човека. Мењајући се са ђаволом Човек још једном од себе прави
човека, чини оно што је вајкадашња дужност часних: својом акцијом
ствара представу о човеку и критеријуме по којима ће та представа
увек изнова бити процењивана.
Поставши ђаво, располажући јединим инструментом човекове
вечности — свешћу, слободно и бунтовнички, Човек ће зауставити
окретање Земље, пустити да постоји вечита ноћ неколико тренутака,
а затим ће завитлати земљину куглу у супротном правцу. Уместо да
се креће у историјском смеру откривајући будућност, Земља ће се
окретати у супротном смеру и упостојаваће прошлост. Али, отмемо
ли се заводљивости те згодне литерарне векерице, коју Thосић са
нескривеним задовољством навија да звони и да се кикоће свету и
историји, будућности и прошлости, читалац улази у
најинтересантнији део ове књиге — добија се чак утисак — део због
кога су сва остала поглавља писана.
Векерица није пуштена у свој разисторијски ход да би се Човек
забављао; није чак кренула у правцу супротном од правца казаљке на
сату ни зато да би се упостојила и изблиза осмотрила истинита
прошлост затрпана митским типизирањем и политичким
извитоперењима. Казаљке разисторијске векерице суманутом
брзином јуре према људским прапочецима да би се дознало нешто о
природи прошлости и будућности између којих је уместо
садашњости само једна мртва, непостојећа историјска тачка. Само у
том смислу су већ и Музеум и Камонија садашњост, јер су прошлост
без које човек не може да направи ни један једини корак у
будућност. Док разисторија креће у правцу прошлости, историја
наставља да се креће у правцу будућности, претварајући је у
прошлост оног момента када настане. Побуњенички принцип
негације садашњости добија у процесима разисторије своју
литерарну пластику, своју алегоричну дубину, своје људско
оправдање. Ужас који доживљава дијалектички праведник,
човеколики побуњеник када време успорено иде унапред или када се
суновраћује у мракосевима према прошлости, није ни издалека тако
интензиван као ужас који Човек-Ђаво доживљава када се време
заустави у трајном тренутку садашњости. „Умире време — каже
Човек у том тренутку — с временом умире све што јесам“, дакле
прошлост и будућност. У овој књизи о садашњости, реч садашњост се
први пут помене на 300. страни, тек када планета стане.
Интересантно је посматрати како се Бајка опредељује између два
екстремна односа према прошлости, беочугом који једно песничко,
животно или мисаоно искуство придодаје укупном искуству
прошлости и прогресивистичког које садашњост схвата као акт
негације прошлости, као градитељски тренутак будућности. У
извесном смислу Бајка показује да се ова два становишта међусобно
не искључују. Бунтовнички арогантан према садашњости, негирајући
јој постојање у интересу будућности, Човек је свестан да то чини не
само зато да би садашњост претворио у будућност већ готово
истовремено и у прошлост, с једне стране; с друге стране,
елиминишући садашњост, прошлост постаје тако блиска будућности
да без ње не би могла да постоји. Патуљасти људи у Музеуму су
такви зато што су изгубили значај за живе, и смањиваће се и даље
уколико престану да нас интересују темељи на којима стојимо.
Могућност да Човек буде виђен и запамћен није само од великог
значаја за запамћеног већ и за онога који памти. Музеум може да
постоји, монструозан какав јесте, само зато што његови господари не
дозвољавају да се милиони спаљених непостојаника, Прометеја и
жртава размиле по заравнаном забораву и стврднутом спокојству
натчовека који ствара будућност заборављајући на прошлост. Зато
што верује да преци знају шта је стварно било, Човек хоће у
прошлости да наслути шта сутра не може бити.
Истовременост свих векова, прошлих и будућих, остварује се у
човековој свести, средству историјске синтезе, средишту из кога се
рачвају краци разисторије, графички замишљено, на следећи начин:

Питање које Човек поставља још на самом почетку романа

Анђами: треба ли да тражи истину узводним или низводним током
реке, поставља се и на овој историјско-разисторијској раскрсници
човекових надања и трагалаштва. Да ли се прогрес креће у правцу П,
или у правцу Б? Читалац на крају овог романа заиста неће знати да
ли су горе преварени они који су веровали у стара добра времена,
или они упостојаници који су веровали у своје потомке. Чак и из
перспективе једног Музеума, будућа садашњост из које долази човек
изгледа Чичерону као пакао смеха у коме су изумитељи игара,
гурмани и дегустатори најславнији људи. Пакао без хероја и
кукавица.
Ако је ђаво, „тај најхрабрији изум човеков у причи људског
почетка“, изабрао игру за садржај и смисао постојања, ако је добро
оно што односи победу без обзира на своју природу, на средства
којима је постигнуто, ако је тачно да у вечности не постоје истине
зато што не постоји време и разлика, шта је смисао смрти? „У
бесконачности непостојања шта нас се тиче смисао једног трена
свести?“
Између два велика незадовољства, незадовољства живих
прошлошћу и незадовољства прошлих будућношћу, и рађа се
разисторија. Живи могу да буду срећни што разисторијски
упостојена ватра не може да спали ништа живо; али и мртви могу да
буду срећни што се прошлости само сећамо исто као што се они
будућности само надају. Срећни можемо да будемо само док не
знамо. Разисторијска знања која стичемо у Бајци показују нам да се
од Диоклецијана у прошлости стиже до Стаљина и Хитлера у
опетништву, а од њих само до Диоклецијана у разисторији. Какав је
смисао живота онда, ако једино што можемо да понудимо
будућности, наша смрт, помаже само да се продужи тај зачарани
круг бесмисла? Какав је смисао побуне?
Крећући у правцу П на разисторијски динамичном дијаграму
крећемо се према коначности нашег почетка у микроскопским
димензијама првог једноћеличног живота. Крећући се у правцу Б,
човек као јединка ће бити екстерминисан, али ће остати вечан као
део прошлости која се бесконачно продужује у будућност. Дакле,
редукција до нуле или физичка екстерминација јединке ради вечите
продукције, дилема је у којој за Човека, упркос свој логици
разисторије, готово да нема избора. Диносауруси су морали нестати
да би савршенији организми могли да се умножавају. Смрт је услов
за продужење живота, она је једина бесмртност. Претпоставка да
ћемо нестајући према нашем извесном почетку изгубити страх од
смрти, ма колико фантастична, дозвољава нам да закључимо како
без страха од смрти остајемо без себе, без своје вечности. Без обзира
на све и коначно — Човек ће закључити да је ствар озбиљних
опредељења која мора да учини у суштини ствар опције: ако не воли
да буде муљ, шачица песка или грумен угља, мора стару причу да
прича поново и увек, из разисторије у опетништво, остављајући
доказе и даље у власти смрти. Човек се опредељује за постојање иако
зна да је смрт његова једина потврда. Остављајући своју смрт животу,
постајући жртва, а не самоубица, Човек се опредељује за будућност.
 На тај начин Човек није ни утешен ни срећан, ни уверен да је
решио загонетку која вечито стоји пред њим. Међутим, он зна да
сврха човековог друговања с ђаволом и није налажење среће. Она
човеку није дата. Дато му је нешто што је најљудскија супституција
за срећу, дато му је да тражи и да не пристаје, да упркос свему,
достојанствено и гласно каже своје велико афирмативно Не, или
своје побуњено и негаторско Да свим ограничавањима свога смисла.
Притиснутом између неподношљивог и немогућег, Човеку остаје
само побуна, макар сва разисторија овога света показивала да је она
узалудна.

*
Ајрис Мардок у једној лепој и паметној књизи о Сартру назива
овог легитимног наследника Декартове и Паскалове филозофске
мисли — романтичним рационалистом. Врло радо бисмо тако
назвали и писца Бајке. Свест појединца добија у Thосићевој
фантастичној прози романтично велика права. Разисторију је
створила једна рационална машта, али побуњенички романтична по
свом негирању стварности, по димензионирању моћи којом
располаже човекова рационалност. Она је једини апсолут у свету
напуштеном од Бога, у свету без апсолута који ће мислити наше
поступке и квалификовати наше делање. Она је у стању да порашћује
прошлост и да буде селективно свесна онога што порашћује. Преко
човекове рационалности људски живот треба учинити могућим, а у
њој треба наћи и етичке разлоге због којих човек нешто треба, а
нешто не треба да буде. Иако Бог не постоји, религиозна
претпоставка Достојевског се не испуњава: све није дозвољено. На
човековој свести је да то не дозволи. Утврди ли, рецимо, да је језик
којим се служи Камонија болестан, на Човеку је да га излечи,
утолико пре ако је Витгенштајн у праву тврдећи да су границе нашег
језика границе нашег света. Романтична побуњеност Човека у Бајци
је рефлективна и имагинативна способност човековог духа, његова
дијалектичка мобилност и, пре и изнад свега, његова спремност да
одбацује дато, да негира постојеће. „Сартр“, — каже Мардок — „не
верује у Бога, ни у природу ни у Историју. Оно у шта он верује је
Разум.“ Рекли бисмо да је ово пре тачно за Thосића у Бајци, него за
Сартра. Историјски апсолут игра знатно већу улогу у Сартровој
рационалистичкој етици него у Thосићевој Бајци. Реченица: „Он је
несумњиво нападач, чим је побеђен“ — коју изговара Сартров
Надбискуп у Ђаволу и добром богу није интонирана иронично. Thосић
то поверење не поклања историји. Истини за вољу, Thосић у Бајци и
не испитује питање добра и зла већ се задовољава тврдњом да неки
делови историје постају део реалности и вечни, а да други, људски,
инфериорнији, не постају део будућности у којој ће Човек знати да
разликује историјско добро од историјског зла. Дакле, не упуштајући
се у то како ће се знати природа доброг, Thосић је сигуран да Добро и
Зло постоје, и да Добро није обавезно оно што се у садашњости
сматра за добро, јер садашњост не постоји.
Заокупљен појединцем у својој досадашњој прози, Thосић је
очигледно осетио потребу да се дебарасира одговора на ултимативна
питања која Човек и даље поставља, иако су и Бог пантеизма и Бог
теизма потонули, како каже Паул Тилих, у таласима радикалне
сумње. Тачка до које се нужно стиже на крају оваквог испитивања
значења егзистенције је смрт, али она код Thосића није апсолутни
крај, већ само тачка до које може да стигне наша интелигенција; она
није ограничење животног смисла, већ ограничење моћи коју
поседује човекова рационалност. Романтичарски побуњени Човек
жели да прошири границе човекове свести о властитом смислу преко
трагичних баријера после и пре којих почиње непостојање, бесмисао.
У етичком погледу Бајка је изванредно сугестивно и асоцијативно
богато оваплоћење једног филозофског осећања за човеколику
прошлост и будућност које се литерарно остварује негативно —
примеровањем човекове антиљудске природе. Thосић је веома строг
према човечанству. Случајно се на мом столу поред Бајке нашла
Пастернакова Заштитна повеља, а могла је то да буде и нека друга
књига, од многобројних, великих, које од човечанства захтевају
апсолутну и свеопшту озбиљност. Презрење и гађење које код овог и
према себи и према људима строгог и дивног Руса изазива
болешљива ружноћа таворења — пијано дрнкање на гитари, вечери у
које из кафане излазе пред талас фијакериста зајапурене средовечне
жене с мужевима несигурног хода, свет који распуштеницу полива
витриолом, вози се у атласу на венчање, залаже крзна у залагаоницу,
свет у коме се криомице домигују лаковани осмеси поретка који се
расушује, свет у коме су питомци другогодишњаци јарко обојени
малоумношћу као шафраном — јесу презрење и гађење свеца, исто
оно које провирује и иза пуританске строгости Бајке. Може се
живети да би се такав свет презирао; могуће је и разумети га кроз
осуду и растати се од њега са благим осмехом несентименталног
помирења, као што је учинио Шекспир.
„Етици учи укус, а укусу учи снага“, каже Пастернак. Племенита,
неизбежна и неопходна побуна против света увек је трагична побуна
снажних против неизменљиве чињенице људске слабости, трагична
зато што слободу коју снажни желе за себе, човечански нужно желе и
за људе, за свет. У нашој литератури Крлежа показује то нетрпељиво
осећање према људским недобаченостима и човековој глупости коју
мрзи. Код Исидоре Секулић то није нетрпељивост према слабости
човека, већ мирно поверење у достојанственог човека крајње строгог
према себи, интелектуално поштеног и самодисциплинованог. Она
описује свет, али начином на који то чини даје свету пример који
није нико, сем ње, до краја обавезан да следи.
Thосић у Бајци не описује свет; он га грди, вероватно зато што га
воли, а не зна како би му то рекао, глувом на праве, и недостојном
озбиљних речи.

Београд, 1967.

ПОСЛЕ ОСАМНАЕСТ ГОДИНА

Није ли добро што се Thосићева Бајка појављује поново баш ове,

орвеловске 1984? Што кажу — има Бога.
 Никада нисам разумео зашто је оне 1966. године Бајка дочекана
без правог одушевљења и занимања, и склон сам то да тумачим
реткошћу оваквих књига у нашој књижевности. Она нема
памфлетски ни ограничени политички циљ као, рецимо, Страдија,
нити доброћудну попустљивост коју Нушић показује према својим
посланицима и министаркама, већ самомучилачки, загрижено иде
даље, докле год може, чак и преко онога што се може, не штедећи
Човека, као што њен аутор не штеди и не штити себе од питања на
која нема лагодних одговора. Ни писац Храброг новог света, ни писац
1984-те не покушавају да дехуманизовани технократизам, односно
бестијални стаљинизам врате у човека, у антрополошку раван, на
којој се питања постављена у Thосићевој алегорији појављују на
најпродуктивнији, најоштрији начин. Најдубља сфера до које сеже
Добричина мисаона сонда пуштена у прошлост јесте заправо
човекова природа, или природа друштва које тај човек производи без
лагодне могућности да кривицу за нељудски изглед свога чеда
пребаци на неког другог, јер и тај други јесте — човек. Можда сам у
првом читању Бајке занемарио овај њен аспект. Сада ми се он,
имплицитно, чини средишњим упориштем књиге.
Међутим, ако је наша традиционална мисао о књижевности,
сељачки сумњичава према интелектуалној прози, остала хладна
према овим вредностима књиге, ако је улењено лако и површно
прешла преко њих, није јасно како (стање у том погледу се доста
изменило, и мислим да су прилике у које данас стиже Бајка за њу
много повољније) је пропустила да запази разорну сатиричност,
нарочито „Камоније“, најрадикалнијег портретисања
препознатљивих облика цезаризма и тоталитаризма. Поново се
уверавам данас у оно што сам и пре осамнаест година тако доживео:
нико природу деспотизма и његове психолошке, друштвене и
филозофске последице није тако извргао руглу и презиру како је то
учинио Thосић у „Камонији“. Читам ово поглавље поново. Грдњу
упућену човеку, осећам као грдњу упућену самоме себи. Осећам се
кривим.
Читам Thосићеву Бајку данас, осамнаест година пошто сам је први
пут, пажљиво и дуго проучавао, па се осећам као да сам изненада
срео старог пријатеља који се, за разлику од мене, током две
протекле деценије није мењао. Коса му је исто онако бујна, чело
глатко, стас још витак, због чега јасније осећам да се моја коса
проредила, чело избраздало, тело уморило. Жустро хода, задувам се
настојећи да са њим држим корак. Јасно и гласно мисли мисли
важне и пресудне. Занет је њима, опседнут, није му лако, али, не
бојим се, има у њему снаге напретек, па се, ваљда, зато тако жестоко
и неопрезно хвата укоштац прво са свим крвницима и злотворима
човекове историје, а затим са самим собом, дакле, са самим
ђаволом.
Уморнији за осамнаест година, живље осећам енергију која бије
из Thосићевог побуњеног Човека, као јара из високе „Сименс-
Мартинове“ пећи. Ништа томе прегаоцу није тешко, ништа га не
може уплашити, ни пред чим неће стати, одахнути. Огромне захтеве
Thосићев Човек ставља пред себе, пред људе уопште, непопустљив је
када је спасавање човековог смисла у питању, несклон сваком
компромису, задрт, филозофски камиказа. Откривам у себи клице
скривеног саучествовања са уморним Анђамом, разумевања за
његове муке, кога се не сећам из времена првог читања. Није му лако
са тим нападним питачем. Све чекам да руком ућутка за тренутак
Прометеја са дна реке, и да му каже: „Чекај, сине, стани мало,
опрости нешто људима“, „етици учи укус, укусу учи снага“, а где је
човеку толика снага?
Нешто племенито, нешто квалитетно људско, постоји у
бескомпромисној побуњености Човека, нешто што нас гони да му се
дивимо на начин на који се дивимо Прометеју, Јану Палаху или
сестри Терези. Међутим, у међувремену накупљени умор, или
стечена мудрост, говоре ми да није упутно од човека тражити више
него што је он кадар да пружи, да слобода спада у сферу зла и
прекршаја, а поштовање правила и пристанак на друге у сферу
добра, или макар у сферу човекове друштвености. Ерих Фром каже
да се сувереност односи према покоравању као траћење према
продуктивном раду, јер прво спада у сферу слободе, а друго у сферу
принуде. Другим речима, навикао сам да мислим да потпуна слобода
није људска, не може бити људска, јер људско почиње од баријере
коју чине неке незаобилазне забране. Сартр греши када појам
слободе разматра у оквирима индивидуалне свести не враћајући га у
нужан, друштвени контекст. Друштво не сачињава никада један
човек, чак и када се пише великим словом, као у Бајци. Због оваквих
мисли и недоумица, ваљда, читајући данас ову књигу, јасно до бола,
јасно чујем вапај за забранама, гласнији од оног за слободама. Више
ми говоре оне странице које записују шта човек не сме да учини да
би остао човеком, од оних које утврђују шта човек мора учинити да
би човеком постао. То зато што знам да је оно што мора учинити у
име највишег циља тако често везано са чињењем зла другим
људима.
Бајка се чита споро. Идеална књига за пусто острво, јер је
неуморни саговорник, страствени питач, легло асоцијација,
продуктивних амбиваленција. Скоро да нема озбиљног питања наше
епохе на које нећете натрапати на некој од три стотине страница ове
књиге. Три стотине страница питања која траже неодложне одговоре.
Одговори или умри, трећег излаза нема, што импонује, али и плаши.
Свет Бајке је зачет и донегован у светачкој машти. Град је само
Содома или Гомора, уживање је проклетство, жена је блудница, на
чудесан начин хришћанско становиште налази свој пут до Човекове
душе. Достојно те душе јесте само прегалаштво, одрицање, потрага
за евидентним смислом човековог живота, бекство од људи у
хермитски загрљај са мајком природом. Признајем да не делим, још
мање него пре осамнаест година, Човеково очајање због слабости
људи. Човек јесте биће несавршено, али ме тај налаз не чини
нестрпљивим, јер знам да идеално не постоји. Кажу да је то доказала
и теоријска физика. Човек је створио град, он је, дакле, град. Али
град, наравно, није само оно што Човек и Анђама, из полемичких
разлога, виде у њему. Град, дакле наш савремени живот из кога
згађени човек бежи у реку, јесте и место где живе поштене жене,
умни прегаоци, он је изложба човекове инвентивности, смисла за
организацију, лепоте, духовности, практичности, демократичности.
Жеља да из њега побегнем, није никада трајала дуже од петнаест
минута. Куда? У село? У пећину?
Да ли је Човекова упадљива одбојност према металној
цивилизацији, према градској вреви, аутомобилима, заправо
продужетак традиционалног зазора српске књижевности од урбане
средине? У нашој књижевности јунак долази из мање или више
идеализованог села и бива прогутан нељудским, бескрупулозним,
неморалним градом. Још конкретније: од књижевника фаворизовани
патријархални морал губи битку од етички инфериорног али
историјски надмоћнијег морала (неморала) града. Град се појављује
као зли Вавилон, непријатељски расположен према јунаку кога
осуђује, ако не на нека гора испаштања, оно макар па усамљеност,
драстично контрастирану са изгубљеном срдачношћу завичајног
раја. Да ли је Thосић из наше традиције преузео тај одбојни однос
према граду, или црпе негативну емоцију истих извора из којих је
црпу „зелени“ занесењаци, рођена браћа и сестре лудиста што
уништавају индустријске машине као извориште зла, и унуци
скаутског родоначелника Волтера? Ту, дакле на крају књиге,
престајем да идем са Човеком. Град је наше доба и наша судбина,
једино доба и једина судбина коју имамо.
Зашто ово говорим? Па зато да само у једном малом сегменту
покажем како Бајка садржи готово неограничен број полемичких
изазова, који те присиљавају да мало-мало застанеш, и одлуташ за
својим мислима које је изазвало бритко, несмиљено питање Човека,
без обзира на то да ли се слагао или не са његовим одговором. Бајка
је књига зрелог и савесног интелектуалца камијевски забринутог за
битне проблеме своје епохе.
Зашто зрелог, а зашто савесног?
Те, 1966. године Thосић је већ објавио три романа (Далеко је сунце,
Корени, Деобе), сјајну књигу извештаја из Мађарске под гусеницама
совјетских тенкова (Седам дана у Будимпешти) и књигу чланака о
чијој природи говори њен наслов — Акција. На литерарном плану,
Thосић се до тада бавио појединачним судбинама, без обзира на то да
ли је у питању његов јунак, или његов народ. Међутим, већ се у
Деобама осећа напон који прети да пробије постављене границе
књижевног терена: четништво се третира као српски феномен, али
усмереност ка ширим антрополошким разматрањима сасвим је
очигледна. Добрица се пита шта је четник, али одмах затим,
имплицитно, и шта је човек, где је граница његовом злу. Некако
верујем да Thосић не би написао после Деоба више ниједан роман да
није написао Бајку. Да би се вратио појединачним судбинама, морао
је, пре свега себи, дати неке битне одговоре на питања којих је Бајка
пуна (отварам књигу на дохват и тражим по страницама знак
питања: „Шта човек сме? Шта човек најдуже воли? Постоји ли нешто
што сви људи мрзе? Је л’ те бар мало страх? Питај нас! Какав је то
зумбул који толико мирише и који је већи од липе? Ко је и зашто
посејао у нас то семце из кога је исклијао први сан? Одакле потиче
ова река што рађа белутке да некима буду срца, а другима речи?“ —
када бих навео сва питања из ове књиге, пола бих је преписао).
Осетио се стасалим да то учини у форми алегоријског романа,
омиљеној форми проповедника и утописта.
Зашто савесног?
У поновном читању Бајке запажам нешто што ми је очигледно
промакло у првом: дубоку персоналност Thосићевог филозофирања.
Thосић мисли да би свој сопствени живот учинио могућим, од
одговора на постављена питања зависи му живот, спекулација је све
пре него научно, објективно утврђивање истине због ње саме. Читао
сам серију чланака о Thосићевој књизи Стварно и могуће, књизи у
којој су одабрани његови чланци из дужег временског периода.
Привидне противречности између неких од њих писци осврта у
„Књижевности“ сјајно су образложили, најбриљантније Предраг
Враницки. Док сам сам читао Thосићеве чланке, од којих сам већину
већ раније знао, још једном сам се уверио да их не може добро
разумети неко ко није читао и Бајку. И Vice versa. Веза је органска,
књиге су комплементарне. Иста опсесивна потреба да се живи
достојанствено, што значи у слободи, корисно и прегалачки;
спремност да се прекораче границе; иста, компетентна
интелектуалност, рационалност, прожета песничком страшћу у
потрази за немогућим. И не само то. У Бајци, можда мало
посредније, али ништа мање доследно, откривам порекло
интелектуалне и политичке савесности Вукашина Катића, муке
Пашићеве, трагичности његових војвода и каплара. Сви они, морају
као и Човек из Бајке, једноставно морају да нађу одговоре на питања
која нису последица интелектуалне опције већ егзистенцијалног
императива. Thосићев човек, и онај конкретни и овај уопштени, увек
је разапет на моралном чекрку, као и сам Thосић, између стварног и
немогућег. Ничег парадног нема у Thосићевим противљењима, већ су
она језгро његове интелектуалне природе, и сама основа његовог
уметничког темперамента. Бајка је један уметнички субјективан
исказ, приказ трауматизоване свести појединца који тражи излаз из
сопственог лавиринта, и то му даје ону драж коју дискурзивна
расправа на исте теме никада не може имати. Мислим да се тиме
може објаснити необична и трајна присутност овог писца у
интелектуалном животу земље која траје неумањена већ више од три
деценије. Реч је о потпуној преданости својим уверењима, о брисању
разлике између мишљења и акције, о поистовећености са сопственом
акцијом. Кад бисмо парафразирали Пастернака могли бисмо
Thосићев кредо овако срочити: „Етика учи делању, делање омогућава
мишљење.“ Мишљење које је у Thосићевом случају драгоцени
бастардни резултат дискурзивног и интуитивног дара.
Морам да завршим ове накнадне маргиналије, као додатак тексту
о Бајци написаном пре осамнаест година, помињањем једног слоја
ове књиге који нисам пропустио да поменем ни после првог читања:
то је књига једне невероватно богате маште, која је доказе своје
непресушности разлила по свих три стотине страница текста. Бајка
се може читати као сликовница једног фантастичног света, у коме су
обрти неочекивани и бизарни, догађаји насликани далијевском
кичицом, метафоре крајње смеле а ипак примерене дискурзивним
циљевима књиге.
Читајте Бајку. Пажљиво. Није искључено да ћете мислити о
стварима сасвим различитим од оних о којим сам ја овога пута
мислио, али сигурно је да ћете — мислити.

Београд
јануар 1984.
Слободан Селенић
 Добрица Ћосић
БАЈКА

Уредници
Видосав Стевановић
Рајко Петров Ного

Редактор и лектор
Вера Борисављевић

Ликовна опрема
Рале Ранчић

Технички уредник
Пера Станисављев-Бура

Коректор
Невенка Недељковић

Издавач
Београдски издавачко-графички завод
ООУР Издавачка делатност
Београд, Булевар војводе Мишића 17

За издавача
 Видосав Стевановић

Штампа
Београдски издавачко-графички завод
ООУР Графичка делатност
Београд, Булевар војводе Мишића 17

Тираж
10 000

1984.
 Напомене

Не служим.