VLAŽAN VAZDUH

Atmosferski vazduh, pored osnovnih komponenata (kiseonik, azot i male količine vodonika,
ugljendioksida i plemenitih gasova), može sadržati i promenljivu količinu vodene pare. U
procesima koji se tiču vlaženja i sušenja materijala ili kondicioniranja prostorija, ova njegova
karakteristika je bitna, pa takav vazduh nazivamo vlažnim, za razliku od suvog vazduha koji ne
sadrži vodenu paru. Navedena terminologija ističe činjenicu da se u pomenutim procesima
sastav vazduha menja samo zbog promenljive količine vodene pare u njemu, dok ostale
komponente zadržavaju konstantan međusobni odnos. Stoga i doslovce možemo smatrati da se
u ovom smislu vlažan vazduh sastoji iz samo dve komponente: vodene pare i suvog vazduha.

Količina vodene pare koju vlažan vazduh sadrži, izražava se kao tzv. apsolutna vlažnost, tj. kao
broj kilograma vodene pare koji dolaze na jedan kilogram suvog vazduha, dakle kao maseni
odnos dve komponente:

⎛ kg vodene pare ⎞
H ⎜⎜ ⎟⎟
⎝ kg suvog vazduha ⎠

Pomenuti način izražavanja, iako na prvi pogled neuobičajen, ima praktičnu vrednost koja ga
opravdava. Naime, pri procesima kondicioniranja (podešavanja temperature i vlažnosti)
vazduha, na primer, u nekoj hali gde radnici obavljaju određene radne operacije, količina suvog
vazduha je nepromenljiva veličina određena biološkim zahtevima, dok su količina vlage u njemu
i temperatura faktori komfora i mogu se menjati u određenim granicama. Stoga se i u proračunu
sve svodi na količinu suvog vazduha, kao ključnu.

Količina vodene pare koju može u sebe da primi 1 kg suvog vazduha nije neograničena. Ako
suv vazduh dovedemo u kontakt sa slobodnom površinom vode, ona će isparavati u njega, sve
dok parcijalni pritisak pare nad vodom ne dostigne njen napon pare. Napon pare, tj. parcijalni
pritisak pare koja se nalazi u termodinamičkoj ravnoteži s tečnom vodom je rastuća,
eksponencijalna funkcija temperature sistema (slika 79), što znači da i apsolutna vlažnost
zasićenog vazduha raste s temperaturom na sličan način. Vazduh u kojem je parcijalni pritisak
pare jednak naponu pare sadrži maksimalnu količinu pare pri datoj temperaturi i naziva se
zasićenim, za razliku od nezasićenog vazduha, u kojem je parcijalni pritisak pare niži od napona
pare. Treba reći da je pod određenim uslovima moguće da vazduh sadrži i više pare nego što
odgovara vlažnosti u stanju zasićenja i tada vazduh nazivamo presićenim. Takva stanja su,
međutim, metastabilna, pa mali poremećaj u sistemu dovodi do nagle kondenzacije viška
vodene pare koja se pojavljuje kao magla ili rosa, a vazduh se vraća u stabilno stanje zasićenja.

Podatak o apsolutnoj vlažnosti nekog vazduha jednostavno izražava količinu pare u njemu, ali
ostaje nepoznato u kojoj meri je takav vazduh zasićen. Naime, pri istoj brojnoj vrednosti
144 VLAŽAN VAZDUH

apsolutne vlažnosti vazduh može biti nezasićen, zasićen ili presićen, što zavisi od njegove
temperature. Dakle, podatak o apsolutnoj vlažnosti nam ne saopštava ono što je značajno s
tehničkog aspekta: da li takav vazduh uopšte može da primi u sebe vodenu paru i koliko nje ako
ga upotrebimo za sušenje nekog vlažnog materijala. Da bi se prevazišla ovakva nedoumica,
uveden je još jedan način izražavanja vlažnosti vazduha u obliku relativne, odnosno
procentualne vlažnosti.

Relativna vlažnost vazduha, pri određenoj temperaturi se definiše kao odnos njegove apsolutne
vlažnosti i apsolutne vlažnosti zasićenog vazduha pri istoj temperaturi:

⎛ H ⎞
ϕ = ⎜⎜ ⎟⎟ t = const.
⎝ Hz ⎠

Ako relativnu vlažnost izrazimo kao procentualni deo vlažnosti pri zasićenju, dobijamo
procentualnu vlažnost:

⎛ H ⎞
ϕ (%) = ⎜⎜ ⎟⎟ ⋅100 t = const.
⎝ Hz ⎠

Dakle, ako kažemo da je neki vazduh 50% zasićen, to znači da on u sebe pri istoj temperaturi
može da primi još toliko vodene pare koliko već sadrži.

Merenje vlažnosti vazduha se može vršiti na više različitih načina. Među najpopularnije i široko
rasprostranjene uređaje namenjene za ovu svrhu spadaju razne vrste higrometara. Svi se oni
baziraju na principu uspostavljanja ravnoteže između vlage iz vazduha i vlage nekog
standardizovanog higroskopnog materijala čije se određene osobine mere. Možda je
najpoznatiji tzv. higrometar s dlakom. On sadrži prirodnu dlaku ili nit od veštačkog materijala,
zategnutu oprugom između dva fiksirana oslonca. Izduženje niti koje je proporcionalno vlažnosti
meri se pogodnim mehanizmom. Drugi, savremeniji uređaj sadrži foliju od higroskopnog
materijala smeštenu između dve metalne pločice, tako da ceo sklop predstavlja električni
kondenzator. S promenom vlažnosti higroskopne folije menja se i kapacitet kondenzatora koji
se registruje električnim putem.

Iako popularni, opisani uređaji imaju ozbiljne nedostatke. Osobine higroskopnih materijala se
mogu znatno i nepovratno izmeniti pod uticajem različitih isparenja koja se adsorbuju na njima,
zbog čega ove uređaje treba često proveravati (baždariti) ako se koriste u uslovima gde su
takva isparenja moguća. Stoga će u daljem tekstu biti opisane dve fundamentalne metode koje
istovremeno predstavljaju i referentne metode za kalibrisanje svih drugih uređaja za merenje
vlažnosti vazduha. One se u industriji i dalje često koriste jer su jednostavne i jeftine.

U cilju razumevanja principa ovih metoda i načina njihovog korišćenja, neophodno je da se

upoznamo s dijagramom stanja vlažnog vazduha ili psihrometrijskim dijagramom (ψυχρος –
grčki, hladan) koji je prikazan na slici 85.
 VLAŽAN VAZDUH 145

Slika 85

Psihrometrijski dijagram je pravougli koordinatni sistem u kome svakoj tački odgovara jedno
stanje vlažnog vazduha određeno s dve koordinate: temperaturom (apscisa) i apsolutnom
vlažnošću (ordinata). U dijagramu postoje četiri grupe linija koje povezuju neka karakteristična
stanja vlažnog vazduha i olakšavaju praćenje različitih procesa u njemu. Vertikalne linije su
izoterme; one povezuju stanja vazduha iste temperature, a različite apsolutne vlažnosti.
Horizontalne linije povezuju stanja vazduha iste apsolutne vlažnosti, ali različite temperature; to
su linije konstantne apsolutne vlažnosti. Dakle, horizontalno kretanje kroz dijagram odgovara
procesima promene temperature vazduha pri istoj apsolutnoj vlažnosti, a kretanje po vertikali
odgovara vlaženju ili sušenju vazduha pri konstantnoj temperaturi. Linije iz treće grupe
(eksponencijalnog oblika) povezuju stanja vazduha s konstantnom relativnom vlažnošću (npr.
30%, 40% itd.). Jedna od njih (ϕ = 100%) se naziva linija zasićenja. Ona deli dijagram na
područje nezasićenog i područje presićenog vazduha. Četvrta grupa kosih linija predstavlja linije
tzv. pseudo-adijabatskog zasićavanja vazduha ili kratko pseudo-adijabate čija će uloga kasnije
biti objašnjena. Stvarni dijagram vlažnog vazduha sadrži i druge parametre, ali je on na ovom
mestu pojednostavljeno prikazan u cilju lakšeg razumevanja.

Metoda tačke rose

Tačka rose vazduha je parametar koji se koristi u inženjerskoj terminologiji pri poređenju
uzoraka vazduha različite vlažnosti. To je po definiciji ona temperatura pri kojoj u procesu
hlađenja vazduh upravo postaje zasićen. U tom trenutku počinje izdvajanje vlage u vidu magle
ili rose na okolnim čvrstim površinama. Što je niža tačka rose vazduha, on je suvlji
(nezasićeniji). Na slici 86 je uprošćeno prikazan psihrometrijski dijagram, pri čemu je tačkom A
označen vazduh apsolutne vlažnosti HA i temperature tA. Njegova procentualna vlažnost je
određena odnosom:

⎛ HA ⎞
ϕ = ⎜⎜ ⎟⎟ ⋅100
⎝ z ⎠t
H
A
146 VLAŽAN VAZDUH

Kada takvom vazduhu snižavamo

temperaturu (A → B), njegova aktuelna
apsolutna vlažnost (HA) se ne menja, dok
hipotetička vrednost apsolutne vlažnosti pri
zasićenju (Hz) opada. Shodno tome,
procentualna vlažnost vazduha (ϕ) raste sve
do zasićenja (tačka B), kada pri nekoj
temperaturi (tB) aktuelna apsolutna vlažnost
postaje jednaka vlažnosti pri zasićenju (HA =
HB = Hz). Ta temperatura predstavlja tačku
rose vazduha. Treba zapaziti da tačka rose ni
u kom slučaju nije jedina temperatura pri kojoj
vlaga kondenzuje iz vazduha jer ako bismo
Slika 86 hlađenje nastavili (B → C) krećući se duž
linije zasićenja, vlaga bi i dalje kondenzovala,
a vazduh, iako stalno zasićen, u apsolutnom
smislu bi sadržavao sve manje vodene pare. Uočimo da je, na osnovu eksperimentalno
izmerene temperature vazduha i njegove tačke rose moguće da se u psihrometrijskom
dijagramu odredi tačka koja predstavlja njegovo prvobitno stanje, a to znači, da se odredi i
njegova vlažnost. Postupak je obrnut onom, opisanom pri hlađenju vazduha: od tačke rose (tB)
na apscisi se krećemo uvis po izotermi do preseka s linijom zasićenja (B), a zatim horizontalno
udesno do preseka sa izotermom koja odgovara početnoj temperaturi vazduha (tačka A, tA).

Uređaji za eksperimentalno određivanje tačke rose

Neposredni zadatak ovakvog merenja je da se vazduh ohladi u blizini neke čvrste površine do
tačke rose i da se u momentu orošavanja pomenute površine registruje njegova temperatura.
Jedan od najjednostavnijih uređaja koji to omogućuje je prikazan na slici 87.

U metalnom sudu (A) se nalazi neka lakoisparljiva tečnost (D),

najčešće etar, u koju su uronjeni termometar (B) i cev (C).
Spoljna površina suda je posrebrena i polirana. Tokom merenja
kroz cev (C) se uduvava vazduh koji, prolazeći u mehurovima
kroz etar, odnosi njegove pare u okolinu, prinuđujući ga tako na
neprestano i brzo isparavanje. Pošto je proces brz, toplota
potrebna za isparavanje se uzima od tečnosti, zbog čega se
ona hladi, hladeći istovremeno i termometar, sud i tanak sloj
vazduha uz spoljnu površinu suda (E). Kada se taj sloj vazduha
ohladi do tačke rose, na uglačanoj spoljnoj površini suda će se
pojaviti zamagljenje. Temperatura na termometru tada
Slika 87 odgovara tački rose.

Komentar: U opisanom eksperimentu se podrazumeva da je temperatura kugle

termometra jednaka temperaturi tankog sloja vazduha uz spoljnu površinu suda, što
je tačno samo ako su toplotni otpori između te dve tačke zanemarljivi. Stoga je jasno
da sud mora biti od materijala visoke toplotne provodljivosti, dakle od metala. U
praksi se i pored toga javljaju male temperaturne razlike, pa se zbog povećanja
pouzdanosti merenja eksperiment izvodi više puta, najpre hladeći uređaj do pojave
zamagljenja, a potom puštajući ga da se spontano zagreje do nestanka zamagljenja,
uvek registrujući odgovarajuće temperature, iz kojih se izračunava srednja vrednost.
 VLAŽAN VAZDUH 147

Metoda suve i vlažne kugle (psihrometrijska metoda)

Kada se preko slobodne površine vode kreće struja nezasićenog vazduha, voda će isparavati u
njega težeći da ga zasiti. Intenzitet tog isparavanja u prvom redu zavisi od stepena
nezasićenosti vazduha: što je vazduh suvlji, isparavanje je intenzivnije i obrnuto. Pri isparavanju
se, međutim, troši toplota, tako da se istovremeno odvijaju dva procesa: transport toplote iz
okoline na površinu vode i isparavanje s vodene površine u vazduh. Na početku je pogonska
sila za transport toplote (razlika temperatura vazduha i vode) minimalna, a pogonska sila za
transport mase (razlika koncentracija vodene pare nad površinom vode i u vazduhu)
maksimalna), pa se praktično sva nedostajuća toplota potrebna za isparavanje oduzima od
same vode, zbog čega se ona hladi, a s njom i tanak sloj vazduha uz samu površinu. Sa
opadanjem temperature tog sloja vazduha raste i stepen njegovog zasićenja, što smanjuje
brzinu transporta mase (isparavanja), sve dok on ne postane potpuno zasićen. U tom trenutku
se brzina dotoka toplote iz okoline upravo izjednačava s brzinom isparavanja, pa temperatura
vode prestaje da opada jer se dalje isparavanje odvija uravnoteženo – isključivo na račun
toplote dovedene iz okoline. Ovakav proces je pseudo-adijabatski jer se, barem u opisanoj
početnoj fazi odvija skoro bez razmene toplote sa okolinom.

Slika 88 Slika 89

Na slici 88 je prikazan opisani proces u uprošćenom psihrometrijskom dijagramu. Vazduh A i

vazduh B u početku imaju istu temperaturu (tsk), pri čemu je vazduh B zasićeniji (HB > HA). Oni
se u procesu pseudo-adijabatskog zasićavanja hlade do temperatura twk(a) i twk(b), pri čemu se
uočava da se kod suvljeg vazduha A javlja veća temperaturna depresija jer je u njemu i
isparavanje intenzivnije. Temperature tsk (temperatura vazduha) i twk (temperatura vazduha
posle pseudo-adijabatskog zasićavanja) su eksperimentalno merljive veličine, te se na osnovu
njih, uz pomoć psihrometrijskog dijagrama, može odrediti početno stanje vlažnog vazduha. Na
primer (slika 88), polazeći od twk(a) penjemo se izotermom do preseka s linijom zasićenja, a
onda se vraćamo pseudo-adijabatom do preseka sa izotermom temperature tsk (tačka A).

Psihrometar sa suvom i vlažnom kuglom

On se sastoji od dva termometra (slika 89), od kojih jedan meri aktuelnu – osetnu temperaturu
vazduha (tsk), a kugla drugog je umotana u vlažnu gazu, tako da on meri sniženu temperaturu
izazvanu isparavanjem vode (twk). Za ispravne rezultate vazduh treba da struji nekom
minimalnom brzinom oko vlažne kugle. Stoga, ako se ovakav psihrometar koristi za povremeno
određivanje vlažnosti vazduha u nekoj prostoriji, onda se termometri smeštaju na pogodan ram
s ručkom, kao na slici 89, tako da se u trenutku merenja on može brzo okretati, obezbeđujući
potrebno strujanje vazduha.