ŽAN ŽAK RUSO

Zivot i rad

Žan Žak Ruso (rođen 28.VI 1712 u Ženevi, umro 2.VII 1778 u
Ermenonvilu kod Pariza) bio je veliki francuski književnik i filozof.
Smatran je jednim od temelja evropske književnosti i filozofije
XVIII veka.
Majka mu umire deset dana nakon što se rodio. Kao da je
ovim događajem ostao obeležen celoga života i kao da mu je
sudbina od prvog dana nagovestila kakav ga život čeka.Jedno
vreme otac, protestant u Ženevi, ga odgaja, a zatim kada su ga
lažno optužili, svog sina je poslao kod ujaka, koji je morao da beži
iz zemlje i moje vaspitavanje je poverio Bernaru, koji je u to
vreme radio na izgradnji utvrđenja u Ženevi. Ujak ga je dao u
školu u Boseju, zajedno sa svojim sinom, gde je trebao da uči
latinski i sve ono što je činilo navodno obrazovanje. Nikada nije
mogao išta da naučim od učitelja, već je sve svoje znanje stekao
sam. Jednoga dana su ga odveli kod gospodina Maserona,
sudskog pisara, da se nauči korisnom poslu piskarala. Ovaj posao
mu je bio dosadan i svaki dan je odlazio u pisarnicu sa sve većim
osećanjem užasa, pa je i posao tako obavljao. Tako i rešiše da
izuči zanat i dali su ga kod gospodina Dikomena, koji je bio mlad,
naprasit i prost čovek, i koji je veoma brzo uspeo da otupi njegovu
narav i ugasi svu vedrinu detinjstva. Trebalo je da postane
bakrorezac.U šesnaestoj godini započinje život skitnice. Pobegao je
iz Ženeve i posla bakroresca u Savoj i postao stjuard madam de
Varen, kasnije i njen ljubavnik. Imala je velikog udela u formiranju
njegove religioznosti, spajajući deistička verovanja, koja isključuju
učenja kakva su pakao i prvorodni greh, sa nekim vidom
kvijetističkog sentimentalizma. Tokom godina provedenih sa njom
(1731. – 1740.), Ruso je dovršio svoje nepotpuno obrazovanje
čitanjem raznolikog štiva, uključujući dela Renea Dekarta, G. V.
Lajbnica, Džona Loka, Bleza Paskala i drugih. U gradu Anesiju
(Annecy) ugledna gospođa Varens šalje ga u Torinu, gde se Ruso
odrekao protestantizma. Jedno vreme je u Torinu radio kao sluga a
zatim se vratio u Anesi. Hteo je da uči da postane sveštenik i
muzičar ali mu to nije pošlo za rukom. Luta po mnogim gradovima
i u Kamberiju ponovo sreće gospođu Varens. Nakon toga je neko
vreme radio kao kućni učitelj u Lionu. Godine 1741. otišao je u
Pariz, gde je upoznao Terezu Levaser, služavku, sa kojom je imao
petoro dece i smestio ih u bolnicu za napuštenu decu. Tu upoznaje
Marivoa (Marivaux) i Didroa (Diderot), poznate mislioce tog
vremena. Preko Denija Didroa ušao je u krug enciklopedista, za
koje je napisao nekoliko priloga, od kojih su svi sem jednog bili na
muzičke teme. U Parizu je u krugu muzičara, književnika i filozofa;
počinje da piše za „Enciklopediju“ i sastavlja komedije i pesme.
Književnu slavu doživljava 1750, kada je na nagradno pitanje
Akademije u Dionu „Da li napredak nauke i umetnosti pridonosi
poboljšanju morala“ negativno odgovorio svojim delom „Rasprava
o naukama i umetnosti (Discours sur les Sciens et les Arts).“
„Rasprava o poreklu nejednakosti među ljudima" objašnjavala je
da su društvene ustanove, nauka i umetnost iskvarile čovečanstvo
i da se sreća nalazi samo u povratku prirodi. U njoj osuđuje
imovinu kao izvor društvene nejednakosti. To njegovo delo nije
imalo velikog uticaj na njegove savremenike, ali jeste kasnije za
političke misli u Evropi. Godine 1756. Ruso napustio je Pariz i
nastanio se blizu Montmorensija (Montmorency), gde je napisao
dela koja će ga proslaviti. U delu „Nove Eloize„ (1761.),
strastvenoj ljubavnoj priči, osuđuje društvo koje radi konvencija
razdvaja ljubav braka, i brani prirodnu religiju zasnovanu na
nedogmattskom ličnom tumačenju Jevanđelja koje je, po
njegovom mišljenju, neophodno za moralnost. Vraća se u Ženevu i
prelazi na kalvinizam. Ubrzo prekida sa vezom kruga
enciklopedista Zbog svog dela „Emil” koje je javno spaljeno,
spasava se od zatvora begom. U „Emilu” je razvio utopijski
program obrazovanja daleko od nemoralnog uticaja društva, a u
skladu sa prirodom, zbog cega biva osuđen u Parizu i u Ženevi.
Politička rasprava ,,Društveni ugovor (Le Contrat Social, 1762)“
pokazuje se kao jedno od ključnih mesta njegove celokupne
političke filozofije. Govorio je o nepravdi koju društvo čini prema
pojedincima, jer je društvo sagrađeno tako da odgovara onima koji
imaju moć i bogatstvo, a revolucionari, kada su došli na vlast, nisu
menjali društvo već su još brutalnijim metodama prigrabili vlast i
moć za sebe. Iznosi teoriju o pravednoj državi, koja je osnovana
na opštoj volji naroda, izraženoj kroz zakone. Na poziv filozofa
Dejvida Hjuma odlazi u Englesku, ali, sukobivši se sa Hjumom,
vraća se u Francusku gde se oženio Terezom Levaser pred
prirodom 1768. godine, a u godinama svog velikog lutanja, Ruso
piše i neprestano radi na svom delu ,,Ispovesti (Les Confessions)“
koje dovršava 1772. pred samu smrt i koje se otkriva kao
jedinstveni dokument intimne biografije, sa tezom o dobroti i
čistoći duše, uz nadahnute opise sretnih trenutaka vlastitog života.
″Ispovesti″ su neobičan spoj taštine i samo optuživanja . U Parizu
živi veoma skromno i izdržava se prepisujući note. Zbog svakakvih
zbivanja u njegovom životu, iznenada se okončava njegov život u
Ermenovileu 1778. godine. Posle Rusoove smrti, počele su da
kruže mnogobrojne priče o njegovom ubistvu. Ruso razvija
intelektualnu kulturu koja se suprostavlja civilizovanim ljudima i
javlja se kao apostol prirodne jedinstvenosti.

Ruso je smatran značajnim književnikom i filozofom. On se

otkriva kao odličan majstor reči, slikar onoga šta se čuva, strasti i
prirode ali i kao obnovitelj političke svesti i preteča revolucije. Kao
zagovornik onoga šta se čuva, Ruso je protivnik prosvetiteljstva ali
je ipak pisao i na tu temu o prosvetiteljskim idealima, moralnim
autonomijama, verskim, društvenim i političkim slobodama. Ruso
pomno proučava čoveka kao u prirodnom stanju. On propoveda
približavanje prirodnom stanju u međuljudskim odnosima i čvrsto
odbija despotizam i tiraniju, zagovarajući jednakost i slobodu
među ljudima. Iz iste ideje potiče Rusoova koncepcija slobodne
države koja bi počivala na sveopštoj volji naroda i u kojoj bi
građanske slobode zamenile slobodu pojedinca. Takvoj zajednici bi
najbolje odgovarao demokratski poredak. Izvršio je veliki uticaj na
mislioce XIX I XX veka. Ruso je bio filozofski buntovnik, panteista i
naturalista pišući o društvu toga vremena.
 Dela:

• Emil
• Rasprava o naukama i umetnostima
• Društveni ugovor
• Ispovesti
• Pismo D' Alamberu o pozorišnim predstavama
• Sanjaranje usamljenog šetača
• Pisma o francuskoj muzici
 „Emil ili o vaspitanju“

U pogledima na vaspitanje Rusoova je polazna postavka da je

čovek od prirode dobar. Stoga smatra da se prirodni darovi mogu
razvijati, i to najbolje u samoj prirodi. Prirodno vaspitavanje mora
odgovarati prirodi deteta i mora se sprovoditi u prirodi.
Emil, idealni Rusoov vaspitanik, odvojen je od gradske vreve i
vaspitava se u prirodi, daleko od porodice, pod vođstvom
posebnog vaspitača. Izdvajanje Emila u prirodu može se objasniti
Rusoovom željom da ga očuva od štetnih uticaja sredine i
pokvarenosti društva onog vremena i  težnjom da ga vaspita kao
"novog čoveka".

Biljke se oplemenjuju negovanjem, a ljudi vaspitanjem. Kada bi se

čovek rodio veliki i snažan, njegov bi mu rast i snaga bili sve dotle
beskorisni dok ne bi naučio njima da se služi; oni bi mu, štaviše,
bili škodljivi, jer bi sprečavali druge da misle kako će mu pomoći; i
prepušten sam sebi umro bi u bedi pre nego što bi poznao svoje
potrebe. Tužimo se na stanje detinjstva; ne shvatamo da bi ljudski
rod već izumro, da čovek nije počeo da živi kao dete. (...) Ako
hoćete da dobijete pojam o javnom vaspitanju, čitajte Platonovu
„Državu.“ To nije političko delo, kao što zamišljaju oni koji sude o
knjigama samo prema njihovim naslovima: to je najbolja rasprava
o vaspitanju koja je ikad napisana. (...) Čovek misli samo na
održanje svog deteta; to nije dosta; mora ga naučiti da se održi
kad postane čovek, da podnosi udarce sudbine, da se ne plaši
izobilja i nemaštine, da živi, ako je potrebno, na ledenim poljima
Islanda ili na vrelim hridinama Malte. Uzalud preduzimate vi mere
opreznosti da ne umre, negoli da se uputi da vešto živi. Živeti ne
znači disati, nego raditi, to znači služiti se svojim organima, svojim
čulima, svojim sposobnostima, ukratko: svim delovima nas samih
koja nam pružaju osećanje našega postojanja. Nije najviše živeo
onaj koji je najviše godina brojao, nego onaj koji je najviše osetio
život. (...) Mnogo se govori o svojstvima dobrog vaspitača. Kao
prvo, koje već samo pretpostavlja mnogo drugih svojstava,
zahtevao bih da ne bude jednostavan najamnik. Ima poziva koji su
tako plemeniti, da smo ih nedostojni ako ih vršimo za novac: takav
je poziv ratnika i vaspitača. (...) kako je moguće da neko ko nije
vaspitan vaspita dobro dete? (...)
Emil je radan, umeren, strpljiv, jak i srčan. Njegova uobrazilja,
koja još nije ni na koji način zapaljena, ne povećava mu nikad
opasnosti. Neosetljiv je za većinu nedaća i zna da pati sa
postojanošću, jer nije naučio da se bori protiv sudbine. Što se tiče
smrti, on još ne zna zapravo, šta je to; ali kako je navikao, da se
bez odupiranja pokorava zakonu nužnosti, umreće, kad tome dođe
vreme, bez uzdisanja i opiranja, i to je sve što priroda dopušta u
tom trenutku koga se svi groze. Živeti slobodno i vezati se što je
moguće manje za ljudske stvari, to je najbolje sredstvo da čovek
nauči umreti. U “Emilu” Ruso je razradio tri vrste vaspitanja:ono
koje dolazi od prirode – unutrasnji razvoj naših sposobnosti i
organa; ono koje dolazi od ljudi – dalje razvijanje naših
sposobnosti i organa; ono koje dolazi od stvari – znanje stečeno
iskustvom, gde dolazi do izražaja čovekove moralne norme.
 Misli:
"Manje uživamo u onome što smo postigli, nego u onome čemu se
nadamo."

"Može li se ikada zaboraviti ono što se jednom ljubilo?"

"Nema ludila od kojeg se čovjek ne može izliječiti, osim sujete."

"Odgoj je važniji od obrazovanja, odgajati... ni suca ni vojnika,

nego čovjeka!"

"Odreći se slobode znači odreći se svog ljudskog dostojanstva,

odreći se svojih ljudskih prava, pa čak se odreći i svojih obaveza."

"Plodovi pripadaju svima, a zemlja nije ničija."

"Psovke su argumenti onih koji nisu u pravu."

"Sloboda čovjeka nije u tome da može činiti sve što želi, nego u
tome da ne mora činiti ono što ne želi."

"Ako razum čini čovjeka, osjećaj ga vodi."

"Kad bi nam neko ponudio besmrtnost na zemlji, ko bi htio primiti

taj žalosni poklon."

"Ko najsporije obećava, uvijek najvjernije ispunjava svoje

obećanje."
Literatura:

http://www.mastarije.iza-ogledala.com
http://sr.wikipedia.org