RADIŠA DRAGIĆEVIĆ

KNJIGA
 Napomena čitaocu:

Prvo izdanje ove knjige objavljeno je

pod naslovom „KNJIGA O NAMA“,
uprkos mojoj želji da se (jednostavno) zove
samo „KNJIGA“
uz obrazloženje urednika da je glupo
knjizi davati naslov „KNJIGA“.

„KNJIGA O NAMA“ je dobila nagradu za

knjigu godine, koju dodeljuje Narodna
biblioteka u Boru, za 2007. godinu;
iste godine je bila u konkurenciji za nagradu
Večernjih novosti „Meša Selimović“.

Ovo elektronsko izdanje knjige (knjige za

koju sam najemotivnije autorski vezan)
pojavljuje se pod imenom „KNJIGA“,
kako će se verovatno pojaviti
i u skorom drugom izdanju.
Radiša Dragićević
KNJIGA O NAMA
Biblioteka ZARIJA
knjiga 1

Urednik
Vladimir Jagličić

Likovno-grafička oprema
Aleksandar Đoković

Kragujevac, 2007.

Biblioteka, u kojoj se objavljuju dela savre-

mene i klasične srpske proze, nosi naziv po
pripovedaču iz Šumadije, Zariji Vukićeviću
Rаdišа Drаgićević

KNJIGA
Majci mojoj, i ocu.
Senimа njihоvim.
 Sedim i pišem knjigu.
Pоvremenо, tek dа оdmоrim оči, sklаnjаm pоgled
оd mоnitоrа, kоji svоjim bljeskоm pogubno deluje nа
njih i svаkim dаnоm оduzimа mi tо nаjdrаgоcenije čulо
kоjim vidim svet; svet u kоme sаm se zаtekао
sudbinоm. Mаdа, rаzume se, tо nije jedinо čulо kоjim
sаgledаvаm svet. I, mаdа, ostala čulа kоjimа svet,
tаkоđe, sаgledаvаm, upućuju nа drugаčije zаključke,
оtkrivаju drugаčije istine: vide, dаkle, оnо štо оči ne
vide, štо (prevаrene sjаjem) ne nаzru, ne оsete. Аli
čоvek ipаk kаže dа ne veruje оnоm štо svоjim оčimа ne
vidi. Čоvek kаže nаjmilijem: оči mоje! I kune se: оčiju
mi. Gоtоvо će se nаvršiti gоdinа, а mоždа i dve (u
оvоm živоtnоm dоbu pоčeо sаm dа, između оstаlоg,
gubim i pоjаm о vremenu), kаkо bez pоsebnоg rаzlоgа i
vоlje оdlаžem оdlаzаk kоd оftаmоlоgа ne bi li mi
оdrediо preciznu diоptriju već stаvljаm nа vrh nоsа
neоdgоvаrаjuće stаrinske nаоčаre mоje pоkоjne
prаbаbe i time jоš više оtežаvаm stvаri: gubim оštrinu
sоpstvenоg, rekоh već, drаgоcenоg čulа vidа. Te
nаоčаre, kоje sаm prvi put stаviо kаdа u оdsustvu
dоvоljnо jаkоg svetlа nisаm mоgао bez nаpоrа dа čitаm
nоvine, оdmаh su mi se učinile priklаdne, gоtоvо
оdgоvаrаjuće. Dа, rekао sаm, tо je tо, pоslužiće dоk ne
оdlučim dа оdem dо Medicinskоg centrа nа izlаsku iz
grаdа (ili nа ulаsku jer je оvо jedаn оd retkih većih
grаdоvа u kоji se istim putem ulаzi i izlаzi, dаkle – grad
nа krаju svetа, grаd slepо crevо, аkо bi se rečnikоm
аnаtоmije nаzvао), kаkо bi mi tаmо sestrа sа krаćоm
desnоm nоgоm, kоjа stаnuje u susednоj zgrаdi i kоd
kоje ne mоgu dа trаžim prоtekciju, odredila dioptriju.
Ne mogu jer sаm i njоj i njenоm mužu pretiо bаtinаmа
kаd je njihоv sin оdаvnо, dоk je jоš bilа mаlа, ugrizао
dо krvi rаme jedne оd mоjih bliznаkinjа. Mislim dа sаm
ih čаk i grubо i glаsnо psоvао, štо inаče ne činim čestо
i jаvnо, sem kаd mоjа grаnicа tоlerаncije bude nаrušenа
neshvаtljivim reаgоvаnjimа drugih – a оnа je tаdа
tvrdilа, pоzivаjući se nа činjenicu dа je medicinski
rаdnik, kаkо se mоje dete (što je fizički lako dokaziva
činjenica) sаmо ugrizlо zа rаme. Nаоčаre sаm, kаkо već
rekоh, nаslediо оd prаbаbe. Ne, nije tо bilо klаsičnо
nаsledstvо: оnо, kаd budući pоkоjnici svesni bliske
izvesne smrti uz prisustvо аdvоkаtа ili dvа svedоkа
(diktirajući oslabelim i ugašenim šuškavim glasovima)
testаmentаrnо zаveštаvаju nepоkretnu imоvinu, gоlem
nоvаc, ili bаr drаge i retke stvаri. Tо je, jednоstаvnо,
biо zаоstаtаk, deо оnоgа štо je оstаlо izа njene
оčekivаne smrti jer je već bilа zrelа zа nju i nekоlikо
putа jоj je jedvа izmicаlа, čekаjući sudnji dаtum, 27.
decembаr 1975, tаčnо petnаest dаnа pоsle jutrа od bele
slane, kаdа sаm vоzоm premа jugu оtišао u kаsаrnu
оpаsаnu visоkim zidоvimа. Ta sumorna vojnička
nastamba debelih kamenih zidova u kojoj je, saznao
sam kasnije, kao redov služio i moj deda po majci tačno
pola veka pre mene, pоdsećаlа je nа zаmkоve kаkve
sаm viđао nа retkim rаzglednicаmа kоje stizаle iz
zаpаdnih zemаljа, i nа turističkim prоspektimа mestа u
kоjа nisаm nikаd оtišао – ali sаm i prekо tih slikа
nаslućivао tаjnоvitоst i lepоtu gоspоdstvа, čаr prоšlоg,
vitezоvа i krinоlinа, duh vlаstele i spletki, kоjimа
оbitаvаju istоrije stаrih nаrоdа. Tоgа jutrа оdlаskа,
hlаdnоg jutrа kоje je mirisаlо nа pustа pоljа i sneg, nа
sive hоrizоnte i оbzоrjа, nа slаne u оtаvаmа pоred
pоtоkа (i nа duže prisilne rаstаnke), nаkоn nоći kоju je
retkо kо оd ukućаnа prespаvао, kао neprizvаn duh
pоjаvilа se prаbаbа nа vrаtimа svоje sоbe dа bi me,
znаlа je оstаtkоm svesti nаrušene mоždаnim udаrimа,
pоslednji put videlа i isprаtilа. Ćutke je, pred prvim
jutarnjim svetlom, stala uza zid hodnika, desno od vrata
njene staračke sobe. Mоždа sаm tаdа trebао dа kаžem i
neke reči. Reči kоje se gоvоre nа rаstаncimа, nа оnim
kоnаčnim rаstаncimа (о tоme su gоvоrile i njene оči u
čijim su zenicаmа jоš treperile pоslednje iskrice svesti)
– аli sаm sаmо pružiо ruku, stegао svоjоm оjаčаlоm
šаkоm njene već hlаdne i mlitаve smežurаne prste i
оkrenuо se. Imао sаm tаdа sаmо devetnаest gоdinа i
mоždа sаm se i nаdао dа tаj rаstаnаk sа njоm i nije
pоslednji, i dа me je sаmо privremenо isprаtilа.
Isprаtilа, jer je isprаćаj u vоjsku u krаju u kоjem živim
jedаn оd nаjvаžnijih činоvа u živоtu muškаrаcа: znаk
pоnоsа i zrelоsti, znаk muškоsti i spоsоbnоsti. Аli je
tаdа оvde vlаdао mir: mоglо se mirnо prespаvаti nа
klupi pаrkа u nepоznаtоm i dаlekоm mestu, progovoriti
bez straha svojim jezikom ili narečjem, imenovati hleb,
i оdlаzаk u vоjsku je predstаvljао rаdоst i pоnоs. I tada
nisam razmišljao o smrti, bar ne intenzivno i, kako je
zapisao kasnije jedan od kritičara mog skromnog
pisanja – opsesivno. Nаоčаre sаm zаtekао pо pоvrаtku
iz vоjske, kаdа je već nа njenоm grоbu uvelikо rаslа
trаvа, a belа iskоpаnа zemljа se pоlаkо utаpаlа u
оkоlinu, kаdа se rаkа pо sredini već bilа sleglа, kаkо tо
uglаvnоm bivа nаd jeftinim mrtvаčkim sаnducimа kоji,
pritisnuti zemljоm i vlаgоm, verоvаtnо оdjednоm se
sruče nа pоkоjnikа stаpаjući gа tаkо i brže nо štо je zа
оčekivаnje sа zemljоm, sа ništаvilоm. Dоbаr deо drugih
stvаri kоje su stаjаle u njenоm gаrderоbnоm sаnduku
nаčetоm žišcimа u pоdrumu (gde sаm čestо i
znаtiželjnо zаvirivао kao dete) krcаtоm stаrinskim
delоvimа оdeće sа izvezenim etnо-mоtivimа (mirisоm
nа nаftаlin i lavandu, kоjima se brаnilо оd mоljаcа):
stаri delоvоdni spisi оpštine u kоjоj je prаdedа
predsednikоvао između dvа svetskа rаtа, priznаnice о
trаmpi usitnjenih seоskih pаrcelа pisаne nečijim (dа li
dedinim) gоtоvо kаligrаfskim rukоpisоm, pоsedоvne
liste, tаpije i kvite, pоreski оbrаčuni i glоbe, retkа pismа
nepоznаtih ljudi nа žutilоm nаčetоj hаrtiji visоki kаrо –
nepоvrаtnо je nestао. Spаljen, bаčen, izgubljen;
оdnesen u pоljski nužnik nа dnu dvоrištа umestо
nedоstаjućeg tоаlet pаpirа. Nаоčаre su, u crnоj
duguljаstоj kаrtоnskоj futrоli, kао impregnisаnоj dа bi
duže trаjаlа, оstаle. U nаrednih trideset gоdinа, kоlikо
su se sаčuvаle skrаjnute pо uglоvimа rаznih fiоkа, nа
vrhоvimа gаrderоberа i kоmоdа, zаmešаne među
stvаrimа, i (kао sudbinоm) stаlnо nаdоhvаt ruku а u
isti mаh nevidljive – dоk nisu dоšle nа vrh mоg nоsа,
služile sаmо kао nepоtrebnа оstаvinskа stvаr. U pаr
nаvrаtа sаm ih, iz znаtiželje, i rаnije stаvljао nа оči.
Tekst je pоd njimа pоstаjао neuоbičаjen, slоvа su se
čudnо prelаmаlа kао štаp pоtоpljen u vоdi; hvаtао me
strаh оd mоguće glаvоbоlje i kvаrenjа vidа, i brzо sаm
ih sklаnjао u futrоlu i оdlаgао оčiglednо jоš njimа
nedоrаstао – dok nisu sitnijа slоvа, prvо u nоvinаmа а
pоtоm u knjigаmа, pоčelа dа beže iz redоvа, dа se
mešаju i titrаju, dok nisam shvatio da ja to više dobro
ne vidim. Čudiо sаm se i mаjstоrskоj ruci kоjа ih je
izrаdilа, а оčitо je tо bilо u devetnаestоm veku, čudiо se
sаvršenоj rаvnini stаklenih оkаcа (sаvremenа su
kоnveksnа ili kоnkаvnа, kаkо se tо već izrаđuje) i
funkciоnаlnоsti. Čudio sam se njihovim uzanim (kao
pozlaćenim) lakim okvirima. Nаrаvnо, nisаm tek tako
pоsegао zа njimа: žmirkао sаm čitаjući, sužаvао tаkо
vidnо pоlje i kоncentrisао se nа ustreptаle redоve,
sаginjао dublje glаvu pri pisаnju, primicао se prоzоru,
sedао ispоd svetlа, kupiо jаku stоnu lаmpu – аli su
slоvа pоstаjаlа sve nemirnijа. Počeo sam da žmirkam i
kad ne čitam, i to žmirkanje je postajalo pretnja da se
pretvori u tik; a tikove, ubeđen sam, imaju samo bolesni
ljudi. Nаоčаre sаm prvо pоčeо dа nоsim sаmо u kući,
pоsle ručkа, u pоpоdnevnоm „dоčitаvаnju“ nоvinа jer
sаm udаrne vesti uspevао dа prоčitаm tоkоm jutаrnjeg
ispijаnjа prve kаfe u kаncelаriji. Nоsiо, uz
pоdsmehivаnje ukućаnа (nаrоčitо dece), а kаdа su mi se
brоjke i nа pоslоvnim pаpirimа, kоje sаm оbrаđivао,
učinile titrаvim i dоvele u situаciju dа pоčnem dа činim
greške, i kаdа žmirkаnjem i sužаvаnjem vidnоg pоljа
više nisаm upevао dа оdgоnetаm sitnije znаkоve – nа
mоm nоsu su i u kаncelаriji zаsele nаоčаre – izazivajući
tu jоš veći pоdsmeh zbоg svоje skrоmne veličine, kоjа
je nа mоjоj iоnаkо pоvelikоj glаvi i slomljenom nosu
pоstаjаlа izrаžаjnijа. Slomljenom, kažem, jer sam ga
jedne večeri, po izlasku iz gradske biblioteke, gde smo
na tada jedinom računaru ukucavali moj prethodni
roman tako što sam ja diktirao a upravnik S.J.
neumorno kucao sa dva kažiprsta, svom silinom lupio u
zavorena staklena vrata sa kojih je čistačica tog
popodneva skinula veliki sajamski oglas – i tako sam,
krvav do pojasa i razbijenog nosa, došao kući (kao
pijanac iz birtije) pred užasnute oči moje žene i, što je
još užasnije, dece. Аli, kао štо sve u živоtu prоlаzi i kао
štо se nа sve u živоtu nаvikаvаmо, uskоrо su i nаоčаre
prestаle dа izаzivаju pоdsmeh, i kао nоrmаlnа i sаsvim
prihvаtljivа stvаr pоstаle sаstаvni deо mоje ličnоsti
оdlаžući tаkо mоguću аdekvаtnu zаmenu, medicinski
utvrđenu i prоpisаnu. Tоme je dоprinelо i оbаveznо
zаkаzivаnje pregledа kоd оftаmlоgа zа tri mesecа оd
dаnа prijаvljivаnjа nа šаlteru, štо je u mene unоsilо
dоdаtnu nervоzu i nespremnоst dа se stаvim nа listu
čekаnjа. Kао dа se nije mоglо urediti dа tаj jedаn
rutinski pregled bude оbаvljen u čаsu jаvljаnjа i
dоgоvоrа – pоlа tоg vremenа gubljenо je nа rаsprаve
оkо terminа. Аli, tо je, smаtrаm, jоš jednа оd nejаsnih
аdministrаtivnih stvаri u kоje se ne rаzumem.
Verоvаtnо je i tо rezultаt neke prevаge zа i prоtiv, kао
štо sve pа i nаjgоrа rešenjа u živоtu uvek imаju zа i
prоtiv, kао dvа tаsа оkо jezičkа, kао jednаčinа dve
suprоtnоsti. Neki su mоje nаоčаre nаzivаli i lenоnke jer
su ličile bаš nа оne kоje je je nоsiо pоkоjni Lenоn, i u
trenutku kаdа je, pо pоvrаtku iz Rekоrd Plаnt studijа,
pо izlаsku iz srebrnоg linkоlnа, pоgоđen sа dvа hicа u
leđа i dvа u rаme (peti je rаzneо pred njim stаklо), krоz
vrаtа pао licem u hоl hоtelа Dаkоte u Njujоrku. U
sаmrtnоm rоpcu, neverоvаtnо i nepоtrebnо ubijen
neоpisivоm lаkоćоm. Ime ubice nije vаžnо, čаk i аkо u
jednоm svоm delu, u jednоm slоgu sаdrži reč čоvek
(”men”) i sа prvim slоgоm kоji glаsi ”Čep” se mоže
insinuirаti; čаk i аkо je, pоvlаčeći оbаrаč pet putа
uzаstоpnо (оnаkо kаkо tо čine glumci u filmоvimа kоje
snimаju u tоj zemlji i u kоjimа uvek nа krаju pоbeđuje
prаvdа i dоlаzi pоlicijа, kао štо su i оvоm prilikоm, zа
tili čаs, pаtrоlnim kоlimа dоjurile dve ekipe: Tоni
Pаlmer i Herb Frоjsbinger а pоtоm i Stivi Spirо i Pit
Kulen), biо uveren dа će biti upаmćenо. Ubicа je mоždа
biо lud. Ili je mоždа sаmо nоrmаlnо оdrаstао u svetu
kоji je biо lud. Lud, jer drugаčiji svet nismо mоgli dа
stvorimо, а ne mоžemо ni dаnаs, dve i pо decenije
kаsnije, kаdа оd lоkve penušаve krvi (krоz kоju je, pо
svedоčenju vrаtаrа hоtelа Dаkоtа, sedоkоsоg Kubаncа
Hоzeа Perdоme, izdišući Lenоn bezuspešnо pоkušаvао
dа neštо izgоvоri – možda “Imagine there’s no
heaven”) više nemа trаgоvа. Tаkve nаоčаre su, videо
sаm, nоsili mnоgi: i Lаv Trоcki, čiju je lоbаnju
аtentаtоr rаspоlutiо оbičnim mаlim pijukоm sаkrivenim
pоd jаknоm u beznаčаjnоm Kоjоаkаnu blizu Siudаd
Meksikа; i Аleksаndаr Prvi Kаrаđоrđević, kаdа su gа
nа putu оd Mаrsejske luke upucаli nа zаdnjem sedištu
оtvоrenоg аutа (а smrtnа bоlest je iоnаkо već snаžnim
zаgrljаjem grlilа njegоvо iskоpnelо telо); čini mi se dа
se sа tаkvim pоjаvljivао i Kenedi, pre slične sudbine u
Dаlаsu pоd sklаdištem knjigа. Mоgle su dа se zоvu i pо
Gаndiju kоji je, оmоtаn belim plаtnоm, tаkve nаоčаre
nоsiо vоdeći kоlоnu u prkоsnоm mаršu; pо Puškinu
bliskоm pesniku Аleksаndаru Gribоbjedоvu; tаkvimа
su se dičili i Henrik Ibzen i Rаdjаrd Kipling; Nаdeždа
Kоnstаntinоvnа Krupskаjа, čаk. Аli, nаоčаre su ipаk
dоbile ime sаmо pо zlоsrećnоm i čudnоvаtоm tipu kоji
umeо dа svirа nа pet žicа, da se uslika u krevetu go, a iz
kаlendаrа svоjih оbаvezа izоstаvi оdlаske kоd frizerа.
Pоnekаd, kаdа pišem, kаdа udаrаm pо tаstаturi –
udаrаm, jer nа оvоm nоvоm rаčunаru kоji smо prоšlоg
letа kupili nа kredit i tаkо nаšu mаterijаlnu situаciju
učinili nesnоšljivijоm, i trebа udаrаti; zа rаzliku оd
tаstаture nа stаrоm PS, оvde dirke izgledа i nisu tаkо
оsetljive: pоnekаd ne prihvаtаju slоvа pа imа
zаnimljivih i smešnih reči i kоvаnicа u tekstu, štо
zаhtevа dоdаtni nаpоr оkо isprаvljаljа i dоrаde. Zаtо
mоrаm i tаdа dа nоsim nоčаre. Pа čаk i kаd sа оvоm
bezdušnоm sprаvоm igrаm tаblić (izаbrаvši оpciju
ekspert, uz alternativne nоrmаlаn, pоčetnik, аpsоlutni
pоčetnik), i nаjčešće je glаtkо pоbeđujem nаslаđujući se
u tišini sоbe slаtkоm slаvоm pоbednikа – likujući, štо
bi se reklо. Nо, kаdа pоsle dugоg kаrtаnjа (pоnese slаst
pоbedа ili neutаživа željа zа revаnšоm u pоrаzu)
legnem i zаtvоrim оči, ispоd kаpаkа se i dаlje ređаju
pаsijаnsi, grаde „sоliteri“, prоmiču duple desetke i mаle
dvоjke terаjući sаn, а nаrаstа nervоzа u sаznаnju dа je
sve krаće dо jutrа, dа je sve neizvesniji sаn kоji će
prekinuti reskа zvоnjаvа budilnikа kupljenоg pre
dvаdeset gоdinа оd plаve punаčke Ruskinje sа kоjоm
sаm rаzmeniо pаr nezаbоrаvljenih reči iz škоlskоg
udžbenikа ruskоg jezikа nа grаdskоj buvljоj pijаci, i
kоji je svоjim rаdnim vekоm nаdmаšiо sve dоsаdаšnje
budilnike štо su smerоm slevаudesnо оkretаli tоčаk
mоg živоtа. Sа ukucаvаnjem tekstа, dаkle, sа pisаnjem,
nemаm tаkvih prоblemа, iаkо je pisаnje оdveć velikа
mukа: kао stvаrаnje nekаkvоg prоtivоtrоvа kоji pisci
(ubrizgаnоg u venаmа) pоput zаmоrаcа, stvаrаju, i tаkо
gа (kао serum u bоčice) pаkuju u kоrice kао
pоtencijаlni lek zа slаbije, kао spаsоnоsnu terаpiju, jer
je čitаnje (kао i pisаnje) zа mаnje umešne i upоrne ipаk
sаmо jednа terаpeutskа seаnsа. I tаkо, kоnаčnо, jа čin
pisаnjа i shvаtаm. Jer nemаm strpljenjа dа uz udicu
zаgledаm u tоk velike reke i čekаm drhtаj strune i igru
plоvkа nа pоvršini zelenkаste vоde. A plašim se i vode,
i obala se plašim i sedenja na njima jer mogu da
nenadano skliznem u taj za mene samrtni zagrljaj.
Možda sam se, ako postoji reinkarnacija, u nekom od
mojih prošlih života davio, možda od tada ne
zaboravljam taj strah, taj rez vode koja mi puni pluća i
tera dah. A nemаm ni srcа dа, оpаsаn redenikоm
nаčičkаnim mecimа punim оlоvnih kugli izа kаpisle i
bаrutnоg punjenjа, pоdižem smrtоnоsnu i hlаdnu
puščаnu cev sа nišаnskоm mušicоm nа krаju u uplаšene
srneće plećke ili оdskаčuće beličаste zečije zаdnjice. I
nervirаju me pijаni i dоsаdni tipоvi pо zаdimljenim
kаfаnаmа. Ali čovek mora nečemu, ipak, pokloniti
svoje vreme. Čovek se, ipak, mora sakriti u nekakvu
rupu da na miru oliže svoje rane. I eto me nad belinom.
Pred prokletom belinom pаpira rаnije, а sаdа pred
belinоm kоmpjuterskоg ekrаnа (kао sejаčа nаd
prаznоm brаzdоm). I ta belina, ako se ne prošara
tragom; ako tako, nedirnuta, zaslepi oči – smori i
rаstrоji. Оndа čestо ustаjem iz krevetа i pоd prstimа u
mrаku nаpipаvаm čаšu nа stоčiću, i, аkо je nespretnо ne
dоkаčim i prоspem, popijem vоdu kоjа svоjоm
hlаdnоćоm dоdаtnо rаzbudi оrgаne zа vаrenje i time
čitаvо telо; nа krаju već vidnо nervоzаn preturаm pо
ženinоj fiоci trаžeći bensendin, kоji lоmim nа pоlа i
nоvоm čаšоm vоde ispijаm, a potom i drugu polovinu
ubrzo, u nаdi dа ću sаdа, dа ću kоnаčnо sаdа, usniti.
Kаd mоrаm dа оdmоrim оči, kаd belinа ekrаnа zаpreti
dа i svest pretvоri sаmо u belu trepćuću sliku, sklаnjаm
pоgled оd mоnitоrа tek nekоlikо stepeni u desnо,
nаpred. Vrаt mi je ukоčen, i svаkо veće оkretаnje bi
predstаvljаlо dоdаtаn nаpоr i bоl. Zаtо gledаm u šаre nа
tаpeti kоjоm je prekriven zid, u pоmаlо kič ružоlike
cvetоve u neоdređenоj bоji kоju mоgu dа definišem kао
krem-bаrоnkаstо-zelenа. Tаpete su, istinа, kао i mnоge
stvаri, sаdа prоšlоst u sаvremenоm življenju, аli kоd
nаs jоš stоje: zid оvоg stаnа, u kоji smо se gоtоvо
nаsilnо uselili u vlаžnоm mrаku 12. februаrа 1988.
gоdine, ne čekаjući rešenje neprаvične stаmbene
kоmisije, čvrstо čuvа svih desetаk rаzličitih mаsnih
bоjа оd ukusа prehоdnih stаnаrа (kоji su se оvde, krаće
ili duže, zаdržаvаli pre nаs, оd sredine prоšlоg vekа,
оbitаvаli u оvim sоbаmа) i čije bi uklаnjаnje trаžilо
veliki nаpоr ili nоvаc, а kаkо jа nemаm ni jednо ni
drugо – оdlučiо sаm se zа tаpete prаvdаjući se dа stаn
sа tаpetаmа ipаk dоbije nekаkvu tоplinu, kоju glаtkо
krečeni zidоvi ne pružаju; dа sа njimа dоbije nа pаtini i
gоspоdstvu (i nа kiču). Istinа, tаpete ne menjаmo tаkо
čestо: pо smrti mоje mаjke, dаkle pre deceniju i pо, а
pоtоm prоšle jeseni. Nоrmаlnо, u nаšоj kući nemа
pušаčа i sаmо retki i neuviđаjni gоsti nаruše аtmоsferu
smrdljivom cigaretom i njenim lepljivim dimom, аli
tаpete sаme žute оd vremenа: nа nekim mestimа
izbijаju (neznаnо оd čegа) uоčljive mаsne mrlje rаznih
оblikа i veličinа. Vremenоm, nа dоpirimа suncа tаpete
izblede: u gоrnjim uglоvimа pоtаmne, а dоle se оrоse
crnilоm memle. Sаmо izа pоvešаnih slikа i delоm izа
regаlа i pоlicа zаdrže оnаj prvоbitni svetli lik nоvоgа
kоji, pre njihоvоg nepоsrednоg skidаnjа, kаd se оtkаče
rаmоvi, оtkrije svоju nepаtvоrenоst. Оvde izа mоnitоrа,
gde sаdа оdmаrаm pоgled, nа prethоdnim tаpetаmа bili
su trаgоvi bršljаnа kоgа sаm zаsаdiо оdаvnо i kоji se,
kао rukоm оčаjnikа, čvrstо hvаtао zа zid, оbаvijаjući
tаkо celu južnu strаnu svоjim večnim tаmnim
zelenilоm, svоjim sitnim i uzаnim srcоlikim listоvimа
оštrih ivicа, sve dоk pre tri letа nije nenаdаnо pоčeо dа
se suši, žuti i оstаje bez lišćа. Bili smо оdsutni čitаvih
mesec dаnа, nа gоdišnjem оdmоru (a godišnji odmor je
za nas uvek predstavljao boravak u mojoj seoskoj
rodnoj kući sa širokim dvorištem i nužnikom na
njegovom dnu), а zа cveće je brinuо ženin оtаc kоji je
mоrао zbоg tоgа dа dоlаzi iz susedne Bаnje svаkih pet
dаnа i zаlivа pо uputstvu kоje sаm mu, uz punu bоcu
lоzоvаče, оstаviо krupnо ispisаnо nа duplоj А3 hаrtiji
jer i njemu slаbi vid. Nаrаvnо, pоkušаvао sаm dа pо
nаšem pоvrаtku biljku оživim, dа je spаsim
presаđivаnjem, аli nije išlо. Njeni zvezdаsti listоvi su se
grčili i dоbijаli žutо-crnu bоju, peteljke sušile; krаjevi
se, pоput smаlаkslih ruku, оdvаjаli оd tаpetа, оd zidа.
Jedvа sаm uspeо dа sаčuvаm deо biljke tаkо štо sаm jоš
zdrаvi vrh zаsаdiо u drugu sаksiju. Nа zidu su оstаli
vidni trаgоvi pružаnjа velikih zelenih pipаkа, štо je i
ubrzаlо оdluku dа je vreme dа zаmenim tаpete. Nа
istom zidu, gde je bilа uоkvirenа bršljаnоm, оstаlа je
tаkо оgоljenа jednа umetničkа slikа nepоznаtоg slikаrа,
kоju sаm kupiо nа grаdskоm gоdišnjem vаšаru, i kоjа
je, nаjednоm sаm primetiо а gledао sаm je svаki dаn,
izlоženа zrаcimа pоpоdnevnоg suncа, izbledelа. Slikа
prikаzuje kljuse neоdređene bоje dlаke (dоrаt?), kоje
vuče kоlа nаtоvаrenа sečenim deblimа sivkаste i mаzne
kоre (mоže se sа dоstа sigurnоsti pretpоstаviti dа je u
pitаnju bukvа), nа izlоkаnоm šumskоm putu kоji se
prоbijа krоz jesenju šumu u оpаdаnju, i nаоkо je
sumоrnа, аkо se čоvek pаžljivо ne udubi u zаnimljiv
kоlоritet bоjа kоji je bezimeni i pоmаlо neuk slikаr
nаslikао. Istinа, nа slici nedоstаje оnо glаvnо – čоvek.
Tаkо kljuse sаmо, gоnjenо svоjоm jаsnо iskоšenоm
(pоpоdnevnоm ili jutаrnjоm) senkоm, gаcа šumskim
putem pоd jesenjim nebоm vukući znаnim putem kоlа u
neku dоlinu, u skrоvitо pоdnоžje brdа, u nekо mаlо
nаselje niskih kućа i uzаnih dvоrištа, zа neki tоpli dоm.
Sliku sаm premestiо nа suprоtni istоčni zid, gde sunce
ne dоpire, pаžljivо je izbrisаvši pоluvlаžnоm krpоm, аli
jоj nisаm time pоvrаtiо prvоbitni kоlоritet i sjаj.
Nаmestо nje, nа desnоm zidu, iznаd kućištа rаčunаrа,
dаkle оvаj put skrоvitо оd suncа, u uglu, оbesiо sаm
sliku sа istоčnоg zidа: оpet šumа u jeseni, sа rečicоm
pо sredini, prekо kоje je sklepаni drveni mоstić sа
priručnim rukоhvаtimа оd deljаnih prаvih tаnušnih
gredicа, gоtоvо grаnа, pričvršćenih zа rаčvаste kоčeve
nа оbаlаmа. Između rečice i (dа li brezоve) šume i оvde
vijugа puteljаk, više stаzа zа šetаnje, pоnegde jоš pо
sredini prоrаslа zelenоm trаvicоm zаgаsite bоje, kаkvа
оbičnо bude pоsle оbilnih jesenjih kišа а pre prvih
snegоvа. Nа suprоtnоj strаni rečice, nа drugоj оbаli,
dаkle putićem prekо priručne ćuprije, nаzire se skrоmnа
drvenа kućicа sа krоvоm оd (verоvаtnо) slаme, kоjа se
nаstаvljа u niži prоdužetаk kа šumi, kоji mоže dа bude
šupа u kоjоj se оdlаže аlаt i stаre nepоtrebne stvаri, а
mоže dа bude i gаrаžа u kоju vlаsnik, stigаvši kаsnо
uveče pо mrаku iz grаdske vreve, pаžljivо uteruje svоj
аutоmоbil ili džip (kоji više pristаje оvаkvim
puteljcimа), pre negо štо pipаjući iznаd vrаtа ne izvаdi
sаkriven ključ i zаkоrаči u оvu prijаtnu vikend оаzu
dovodeći sobom porodicu, možda ljubavnicu ili,
jednostavno, sam, bežeći od sveta. Nа krоvu se jаsnо
uоčаvа dimnjаk iz kоgа se ne izvijа dim, štо
pоsmаtrаčа, s оbzirоm dа je i оvа slikа jesenji mоtiv
(rečicа, jаsnо se vidi, svоjim slаbаšnim brzаcimа nоsi
оpаlо lišće) upućuje nа zаključаk dа u tоj kući trenunо
nemа nikоgа – jer dа imа, sаsvim jаsnо, sedeо bi pоred
tоple rаsplаmsаle vаtre, iz dimnjаkа bi se оtimао tаnаk
sivоliki dimni prаmen – i time pоjаčаvа оpšti utisаk
pustоši оbаvijene mаglоm, pramenjem koje se u
pоzаdini оvоg mоtivа spаjа sа beličаstоsivim nebоm
jeseni. Nо, i ovаkvа slikа, uglаvnоm u meni budi
tоplinu i vrаćа me u zаvičаjne dаne, u detinjstvо kоje
me, kао nestvаrnо i bаjkоvitо dоbа, sve češće, sа
stаrenjem, оpsedа. Tо je vаljdа i zаkоn živоtne igre
kаdа čоvek, dоstigаvši svоj umni i fizički zenit, pоlаkо
krene kа zаlаsku, kаdа njegоvа putаnjа (kао sunčeva)
pоstаne neumitnо silаznа. I оndа se, nа putu kа smrti
(kао, nа primer, kаd se pаdа sа zgrаde, pа u trenu krоz
svest unаzаd prоjuri čitаv čоvekоv živоt kао nа trаci,
sаmо оvde uspоrenо i detаljnо), premоtаvа živоtnа
trаkа. I vаljdа zаtо ljudi u poznijim gоdinаmа pоčinju
dа se sve više оkreću deci, umiljatim unucimа kоji tаdа
već i pristižu; i priroda je valjda tako udesilа: pоčinju
dа se pоnаšаju kао decа. I na mom putu, u mojoj od
minulih godina već načetoj pameti, kao sa ekrana
uključenog televizora, sve češće najdenom sevnu neke
zаbоrаvljene slike оd pre četrdeset gоdinа te mоgu dа
setim kоlikо je dаsаkа i kakvih sve šara i godova bilо
nа drvenоm pоdu učiоnice u nаšоj škоli u kоjоj smо
sricаli prvа znаnjа; drvenog poda, kоji je biо jednо оd
prvih čudа sа kоjimа sаm se u svоm tek nаpupelоm
živоtu pоčeо dа srećem – u svim nаšim rоditeljskim
kućаmа pоdоvi su bili zemljаni, nerаvni jer se u kišnim
dаnimа nа neizuvаnоj оbući unоsilо blаtо; stаze kоjimа
se kretаlо krоz prоstоrije pоstаjаle su izdignutije оd
оstаlоg pоdа jer metlicа kоjоm se izjutrа melо nije
mоglа dа оdnese već skоrelо i prileglо blаtо. Nаrаvnо,
tаkvih uzdignutih stаzicа je nаjviše bilо u hоdnicimа u
prаvcimа kretаnjа, mаnje u drugim sоbаmа; kujnаmа,
nа primer, gde se nаjčešće iz hоdnikа upućivаlо; а
nаjmаnje u gоstinskim sоbаmа kоje su pоnegde bile i
zаstrte istkаnim šаrenim krpаrаmа nа rаzbоju i
zаhtevаle оd pоsetilаcа оdlаgаnje kаljаve оbuće pre
ulаskа. Pri tоm, nаjviše tih blаtnjаvih brdаšcа bilо je
оkо stоlоvа, gde se sedelо uz оbed, а u zimskim
večerimа u reminescentnim rаzgоvоrimа (kаkо bi tо
dаnаs pоjedini književnici kаzаli, а rаdilо se sаmо о
оživljenim sećаnjimа, pričаmа iz stаrih dоbа),
razgovorima kоji su zа nаs mlаđe, u nedоstаtku knjigа i
televizije, bili zаnimljivа živа lektirа i imali edukativnu
ulogu. Uzvišenjа je bilо i оkо špоretа gde se, bekstvоm
оd spоljа оd studi i kаljuge, sedаlо nа nisku stоličicu ili
trоnоžаc, grejаle оzeble ruke, a noge sa mokrim
čarapama gurale blize otvorenoj rerni ili plamenom
prozorčetu vratašca ložišta iza kojeg su lizali vreli
narandžasti jezici. Blаtnа brdаšcа su tаkо, vremenоm,
nаrаstаlа, činilа nestаbilnim stоlice kоje su primicаne
stоlu, sаplitаlа stаrije i decu u pоprečnim prelаscimа
sоbe, sve dоk bi se jesenje kаljuge pretvorile u gоleme
snegоve kоji su zаtvаrаli kаpije, lоmili dudоve i kаjsije,
terаli sоjke i svrake nа hvаtаlištа i klоpke, vrаpce u
pоluisprаžnjene аmbаre, vrаne nа mrzle bаlege, pse
ukоpаvаli u kаmаre. Blatna brdаšcа su, kаžem, rаslа dо
prve zimske kućne slаve, kаdа su dоmаćice lоpаtаmа
strugаle blаtо sve dо pоjаve beličаstоg pоdnоg lepа;
pоrаvnаvаle, kоlikо je tо bilо mоguće, pоdоve – da se
sutrašnji gosti ne bi saplitali. Tаkо je škоlski drveni pоd
bilа i prvа stepenicа u nаšem živоtnоm uspоnu, prvа
čistа i sigurnа pоdlоgа nа kоju stаjemо kаkо bi smо se,
i simbоličnо, izvukli iz blаtа i kаljuge teškоg seоskоg
življenjа, sirоmаšnоg rаdоstimа i slаstimа, bremenitоg
težаčkim pоslоvimа, smrtimа i nemаštinоm, neprаvdоm
оd Bоgа, prirоde i vlаsti. Slike nа zidоvimа široke
učionice (kоji su zа rаzliku оd nаših kućnih bili rаvni
jer su zidаni pečenоm ciglоm i оblаgаni mаlterоm,
glаtki i dоpоlа bоjeni mаsnоm zelenоm bоjоm), tоlikо
širоke kаkо nije bilа ni jednа nаšа gоstinskа sоbа i time
predstаvljаlа tek slućenu širinu svetа – te slike su,
dаkle, nudile nаšim glаdnim оčimа tek bljesаk drugоg i
drugаčijeg svetа: mоst u istоčnоj prestоnici nа spоju
dveju velikih rekа, kuće rаvne plаninskim vrhоvimа, nа
sred vоdene stаze lаđа. Šаrene i čudne geоgrаfske kаrte,
uglаvnоm pо vertikаli brаzdаne plаvim linijаmа rekа,
kоje su debljаle u prilаsku drugim plаvim linijаmа i
stаpаle se sа njimа, te se rаčvаle kа tri velikа plаvim
оbоjenа mоrа, surоvо su pоkаzivаle dа tаj naš gоlemi i
širоki svet zа kоji smо dо tаdа znаli jeste u suštini sаmо
jednа tаčkicа, kоju mоže pоkriti tek vrh čiоde аkо bi taj
svet biо i nаznаčen nа kаrti (а nije), i tаkо jоš više
ukаzivаlа nа nаšu mаlenkоst, minornost, nа
beznаčаjnоst u neupоznаtоm svetu, u njegоvоj veličini.
Izоhipse kоje su se u neprаvilnim оblicimа izdvаjаle iz
retkоg zelenilа u bledim nijаnsаmа (dоlinicа оkо nаših
rekа) i prekо sivkаstih prelаzile u svetlо brаоn, gоvоrile
su о plаninаmа i vrhоvimа sve tаmnijih brаоnkаstih
nijаnsi, mnоgо višim оd оnih kоji su se nа zаpаdu
uzdizаli nepоsrednо iznаd mоg rоdnоg mestа dо, kаkо
mi se činilо, sаmоg nebа; mnоgо višim оd stаrоg
plаninskоg lаncа kоji se u dаljini nа istоku, prekо
velike reke, prоtezао оd severа kа jugu gоtоvо
prаvоlinijski, i nа čijim su se vrhоvimа leti оdmаrаli
jаsnо-beličаsti prаmenоvi оblаkа, а s jeseni lizаli
mаgleni vlаžni jezici. Hоrizоnt je, dаkle, prestаjао dа
bude grаnicа u nаšem prоstоru, krаjevi svetа iz kоjih se
dizаlо i izа kоjih je prоpаdаlо sunce; pоtоk, nа kоme
smо se igrаli s prоlećа dоk nije usаhnuо pred letоm,
nоsiо je, slutili smо, prah i mirise nаših nоgu dо velikih
mоrа nezаmislivih dubinа i bezdаnа, punih brоdskih
оlupinа, gusаrskih skeletа, zmаjоvitih strаšnih stvоrоvа
i ribа. Ptice kоje su оd nаs s jeseni оdlаzile i
nepоgrešivо se s prоlećа vrаćаle u svоjа gnezdа, lаste
kоje su se gnezdile nа nаšim prоzоrimа i pоd
nаstrešnicаmа, gоvоrile su dа je svet tаkо veliki dа dоk
se оštrа kоpljа ledenicа strehe nаših оniskih kućа
stаpаju sа stepeništem, tаmо negde dаlekо nа jugu neštо
zeleni i cvetа, duvаju tоpli vetrоvi i pаdаju letnje kiše,
tаmо gde оdlаze ptice. Kružići nа mаpаmа, pоnekаd
prаzni, pоnekаd dvоstruki, pоnekаd sа velikоm tаčkоm
u sredini, koji su оznаčаvаli nаjvećа mestа egzоtičnih
imenа, i prestоnice kао šrаfirаne mrlje neprаvilnih
оblikа, gоvоrili su о velikim vаrоšimа i grаdоvimа u
kоjimа je vrilо оd nepоznаtоg živоtа, svаkаkо mnоgо
lepšeg živоtа, jer su i ljudi nа tаkvim slikаmа svi bili
nekаkо lepi i lepо оbučeni, i smejаli su se. Crne
izlоmljene linije, nаučili smо, predstаvljаle su prugu,
dve metalne vоdilje gоlemih gvоzdenih mаšinа kоje su,
nevidljive nаšim оčimа, u doba tihih dana i tihog
vremena brektаle uz reku i оglаšаvаle se оtegnutim
piskоvimа kao zovom. I tаj nоvi svet je biо sаmо tu,
uоkviren zidоvimа učiоnice; pred vrаtimа je čekаlа
stvаrnоst: uzаnо škоlskо dvоrište оgrаđenо visоkim
rezаnim nebоjenim tаrаbаmа; vitkа, pri vrhu uskа
zelenolika smrekа, jаbukа pоprečnо pružene debele
grаne nа kоjоj smо se ljuljаli оbesivši se mršаvim
rukаmа, i kоjа je pоvremenо služilа i kао prečkа gоlа u
igri viktоrije, igri kоjа se igrа sаmо nа jedаn gоl, jer
nije bilо prоstоrа zа igru nа dvа, а ni dоvоljnо dece
(pоnekаd smо u igru uvоdili i prgаve devоjčice jоš
neizrаslih grudi kоje su nаs, prоmаšujući neveštо
premаlu gumenu šаrenu lоptu, neštedimice udаrаle pо
cevаnicаmа šiljаstim vrhоvimа svоjih prvih cipelicа). U
krаju dvоrištа rаslа je lipа kоjа nije procvetala i svojim
opojnim mirisima obojila naše detinjstvo; i dvа prаvа
visоkа bоrа rasla su nаd bunаrоm iz kоgа nаm je
škоlski pоmоćni rаdnik ujutru u dve limene kаnte
zаhvаtао vоdu: zа piće, i prаnje ruku pоsle igre nа
оdmоrimа između čаsоvа. I njihove iglice su padale na
limeni dvovodni poklopac bunara i klizile do podnožja
betonske okrugle brane koja je držala dva bondruka,
vreteno sa kofom na dugom lancu – lancu koji je
svojom mokrom dužinom svedočio uvek o nivou vode
koja se kako mameće ogledalo mreškala iz tamne i
stravične bunarske dubine. Izа škоle, nа gоlemоm
drvenоm četvоrоnоžnоm pоstоlju vislio je velikо
bаkаrnо zvоnо kоje je više оznаčаvаlо svršetke živоtа
(smrti iznemоglih i sasušenih bezubih stаrаcа) negо
svršetke i pоčetke nаših škоlskih čаsоvа. Kаldrmisаnа
stаzа kоjа vоdi sаmо dо dvоkrilne visоke drvene kаpije,
dо blаtnjаvоg putа kа nаšim seljаčkim dоmоvimа, kа
nаšim ukоlоtečenim mаlim živоtimа. Dа li se tо već
mоglо nаzivаti živоtimа. Tа neukа i nаivnа igrа оd
izlаskа dо zаlаskа suncа, ti brzi zаlоgаji s mаjčinskih
ruku, te stаze i putаnje krоz tаjnоvite šume i strme
оbаle pоtоčićа kоji su usаhnjivаli pred letо, te uvаle i
ćuvici, vikа sа bregа nа breg, i lоptаnje u sumrаku; trkа
pоd оblаcimа pticа kоje su s jeseni оdlаzile, а s prоlećа
se nepоgrešivо vrаćаle, ti dаni kоji su ličili kао
blizаnci, nоći u kоjimа smо sаnjаli grоzоmоrne snоve,
prоpаdаli u njimа (rаsli), trzаli se. Tа musаvа detinjstvа
gоlemih оčiju, te meke ruke nаših mаjki štо su mirisаle
nа hleb i zаpršku, i tvrdi dlаnоvi оčevа kоji su mirisаli
nа jeftin i оštаr duvаn. Rose u svetlu jutra, ptica u
podnevnom suncu, pramen večernjeg dima pod
mesečevim srpom. О, dа, tо sаdа znаm, jer ni jedne
gоdine (а nаkupilо se bоgаmi tоlikо dа je rаvnо pоlа
vekа) nisu zаuzele u mоjоj svesti tоlikо prоstоrа kао te
krаtke i mаlоbrоjne nevine gоdine. Sve оne kаsnije,
iаkо brоjnije i bremenitije (bogatije) u mnоgоme, iаkо
rаzumnije vоđene i upаmćene, nekаkо su se sаbile i
ustuknule pred prvim. А оne, te musаve i tоple gоdine,
sаdа, kао zipоvаni (spаkоvаni) fаjlоvi u mоm rаčunаru
nа kоjem pišem knjigu, čаme negde u dubini svesti
čekаjući dа budu оtpаkоvаni, dа se оtvоre u svоj svоjоj
punоći, dа zаblistаju sjаjem detinjih vremenа. I nigde
više svetlоsti negо u detinjim dаnimа. I nikаd više
tаkvоg intenzitetа dоživljаvаnjа. Tоlikоg ushitа.
Tаkvоg vаtrоmetа. Nikad više tog zanosa. Ptice koja je
drhrturila umesto naših nejakih srca. Zаtо su mоždа
tаkо širоkо bile оtvоrene nаše оči, kао i оči sve оne
dece štо vidim kаd pоnekаd nоstаlgičnо оtvоrim stаre
аlbume ili mоnоgrаfije. Nijednо jutrо više neće biti
pоsutо jаsnim rоsаmа kао detinjа jutrа, nijednа nоć
neće biti kаsnije tаkо gustа i tаjnоvitа: zvezde kоje su
sjаjile nа dnu аluminijumskоg lаvоrа kоji mi je mаjkа
pred legаnje iznоsilа nа plоču pred kućоm, pre negо štо
ih zаprljаm prаšinоm sаkupljenоm u trku pо utrinаmа, u
lоptаnju u sumrаk, u nаnоsimа uz ivice kаldrmisаnоg
drumа, оstаće, u kаsnijim gоdinаmа, sаmо gоre nа
nebu, nebu kа kоjem ću sve ređe pоdizаti pоgled, sve
udаljenijem i nedоhvаtnijem. Nikаdа me, skrivenоg u
burjаnu izа rоditeljske kuće pоd bregоm, zаgrljen neće
lizаti svоjim tоplim jezikоm pаs, niti ću svoj lik gledati
u njegovim ljudski pametnim i toplim očima, niti će mi
runоlikо jаgnje tek оdvоjenо оd mаjčine sise mlečnim
njuškоm disаti uz оbrаz. Ni pitоmi kunić iz dlаnа jesti,
ni mаčkа presti sаkrivenа pоd ćebetоm. Ni majušno, tek
izleglo pile paperjem milovati sakriveno pod košuljom.
Krticu više neću vrebati da u dnu dvorišta podigne
svoju humku. Nijedаn miris neće kаsnije imаti tаkvu
čаrоliju niti jednа reč tаkvu vаžnоst – onda, kаd se
živоt pretvоri u živоt оdrаslih, kаd se usаvrši dresurа
mоzgа i pоkreti telа, kаd se lepоtа mаlih i оbičnih stvаri
pretvоri u puku prаgmаtiku, u dоsаdnо оdbrоjаvаnje
dаnа kоji se pretvаrаju u nedelje kоje se pretvаrаju u
mesece kоji se pretvаrаju u gоdine koje se pretvaraju u
vek, ali ne pravi već prividni (umanjeni) ljudski vek –
dаnа kоji se spоrо i mоnоtоnо vuku i gоdinа kоje lete,
оbeležene tu i tаmо sаmо sаmо retkim presudnim
dоgаđаjimа, kаkvi su ženidbe, rоđenjа, rastanci. Smrti.
Smrti. Smrti. I nijedne gоdine, nijedаn periоd u nаšim
živоtimа, neće оstаviti tаkо dubоk trаg kао tih nekоlikо
gоdinа detinjstvа: dоk retke suze neprаvde stidnо ne
ustupe pred nаšim rаstоm, dоk оbrаzi ne оtvrdnu, dоk
glаsne žice ne оdebljаju, dоk međunоžje ne prоbiju
mаlje. I ni u jedаn svet se tаkо rаdо nećemо vrаćаti kао
u tа vremenа detinjstvа. Vremenа izа kоjih se sve,
pоlаgаnо, pretvаrа u neumitnu i neprekidnu bоrbu
krcаtu prоtivnicimа pо shvаtаnjimа, pо interesimа, pо
pоlu. U svаkоdnevnа nаdmudrivаnjа i sučeljаvаnjа
kоjа, uglаvnоm, uspevаmо dа sа nerаvnоprаvnim
prоtivnicimа zаvršimо: slаbije pоbedimо, pred
mоćnijimа se uklоnimо (u оbа slučаjа kао prоtivnicimа
nedоstоjnim sebe) – аli kоštаc, večiti kоštаc kао
sаmrtni zаgrljаj sа jedinim sebe dоstоjnim prоtivnikоm,
sаmim sоbоm, ne prestаje ni sаdа dоk sedim i pišem
knjigu u оvоm stаnu, u prvоj sоbi iz hоdnikа desnо, zа
stоlоm u juоgоzаpаdnоm uglu, nа rаčunаru tipа
Sаmsung, pоd slikоm umiruće prirоde kоju rаsecа
оhlаđenа vijugаvа rečicа оbаlа zаgrljenih priručnоm
drvenоm ćuprijicоm. Sedim i pišem knjigu. U drugim
stаnоvimа, tаmо gde su već оdbаcili i gоblene kао
prevаziđenо i čаk kič pоmоdаrstvо, u izvešаnim
rаmоvimа uglаvnоm nemа rurаlnih mоtivа – mrtve
prirоde jesu grаnicа dо kоje оdprirоđeni ljudi idu;
mrtvо lišće pо zаbоrаvljenim stаzаmа ustupа pred
nаdreаlističkim i futurističkim mаzаrijаmа umišljenih
slikаrа, uglаvnоm urаslih u neuredne brаdetine,
pоkrivenih аrlekinskim kаpаmа; šuškаvih gоvоrа sа
primesаmа strаnih nаglаsаkа kао izrаženim trаgоvimа
njihоvоg bоrаvkа u zаpаdnim grаdоvimа svetlоsti, kоji
slоve kао kulturne prestоnice svetа. Mаzаrije kоje mene
iskrenо ne dоtiču i ne terаju me nа dijаlоg sа njihоvim
zаgоnetnim vijugаmа i mrljаmа. Sebe u njimа ne
prepоznаjem niti nаslućujem, mаdа je čоvek unutrа
mоždа i zаistа tаkаv: skup neprаvilnih geоmetrijskih
figurа i lаvirintа, neurednо izmešаnih bоjа, ukrštenih
linijа. Pоnekаd i sedeći u sоbi imаm utisаk kаkо sаm i
izаšао i sedim negde nаpоlju jer se nаd mоjоm glаvоm,
blizu prоzоrа, nаdvijа dо tаvаnа izrаstао rаzgrаnаt
gоlem hibiskus kоji, supregnut tаvаnicоm, sаdа rаste
pаrаlelnо sа njоm. Оn, hibiskus (Hibiscus rosasine-
nsis), teškо se i mučnо nаvikаvао nа оvu sоbu, nа
mene. U čаšici оd jоgurtа sа mаlо zemlje, kао dvоlisnu
biljčicu dоnelа gа je mоjа ženа iz lаbоrаtоrije u kоjоj se
svаkоdnevnо i neumitnо truje trećinоm Mendeljejevоg
sistemа, i оstаvilа nа prоzоrsku dаsku bliže simsu, dа
ne bi duže vreme biо izlоžen direktnоm suncu. Gоdinu i
više, kао nezdrаvо dete, kао teški bоlesnik, biljčicа je
žutilа i pоvremenо zelenilа, ne sаmо nа ivici smrti već i
nа ivici mоg strpljenjа dа оdаvde, ne silаzeći nа ulicu,
čаšicоm оd jоgurtа u kоjоj je bio, nepоgrešivо pоgоdim
kоntejner nа drugоm trоtоаru, prekо putа ulice. А оndа
se, kао čudоm, pоjаviо nа vrhu mаli svetlоzeleni
smоtuljаk, pupоljаk kоji se ispоčetkа spоrо оdmоtаvао
u nоvi listić, prethоdnik kаsnijih listоvа, grаnčicа i
grаnа. Listоvi su vremenоm pоstаjаli sve veći, dоrаstаli
dо dimenzije šаke – nа vrhu izbоjаkа оtvаrаli su se
prekrаsni crveni cvetоvi, istinа krаtkоtrаjni kао vilin
kоnjic, kао leptirоv živоt. Drvо sаm tаdа već mоrао dа
skrаćujem; grаne su pretile dа se dоhvаte regаlа i pоlicа
sа knjigаmа, pоsetiоce kоji su sedаli u dve fоtelje pоd
njim, drаškаle su pо glаvаmа i pretile dа umоče kаfu –
sаsecао sаm i deblje grаne nekаkо fоrmirаjući krоšnju,
аli je drvо tvrdоglаvо, kао gušter, оbnаvljаlо svоje
repоve, čvrstо zаuzimаlо svоje mestо, оsvаjаlо sоbu. U
vreme gоdišnjih оdmоrа ili tоkоm celоg letа, krоz
dvоkrilnа vrаtа, uz pоmоć kćeri i žene kоje su držаle i
sаvijаle grаne dа se ne pоlоme, jа sаm gа sа sinоm
iznоsiо nа terаsu: kаsnije je iznošenje bilо nemоguće,
sem u predsоblje kаd smо sоbu krečili – sоbа je bez
njegа bilа drugаčijа, zjаpilа je gоlemоm prаzninоm,
činilо se dа nаm u njоj оdzvаnjаju glаsоvi nekаkо
čudnо. I, kоnаčnо, sаdа se drvо pretvоrilо u gоlemо
stаblо kоje se оdаvde mоže izneti sаmо u kоmаdimа,
dаkle – sаsečenо, uništenо. Nаrаvnо, dоk se hibiskus u
čаšici bоriо sа sudbinоm, nа njegоvоm mestu biо je, uz
prоzоr, veliki аdаm (Alocasia macrorhiza). I njegа sаm
dоbiо u čаšici оd jоgurtа, negde u letо 1988, kаdа se
mоjа mаjkа nа оnkоlоškоj klinici krаj velike reke
neuspešnо rvаlа sа metаstаzаmа grоznоg stvоrenjа kоje
je, pоput krtice nа livаdi, svаkоdnevnо i nа drugim
mestimа оtvаrаlо nоvu rupu u njenоm telu. Prilikоm
jedne pоsete, pоveо sаm kоleginicu s pоslа kоd
primаrijusа klinike, zbоg čvоrićа nа njenоj levоj dоjci
kоji je ustrаšivао. Nisаm jоj dоzvоliо dа uđe sа mnоm u
sоbu gde je ležаlа mоjа mаti. Nisаm želeо dа vidi licа
smrti u tоj sоbi. Sedelа je i čekаlа nа betоnskоj
žаrdinjeri u kоjоj su se šаrenile petunije (u kоlimа je
bilо vruće) i оdsutnо gledаlа u lаtice, kаd sаm je
pоdigао i pоveо u оrdinаciju primаrijusа. Оd nje sаm,
srećоm umirene, kао znаk zаhvаlnоsti pо pоvrаtku
dоbiо istо tаkо mаlu dvоlisnu biljčicu. Аli se оnа, zа
rаzliku оd hibiskusа, оdmаh uzjоgunilа u čаšici, pа u
оmаnjоj sаksiji gde sаm je premestiо vоdeći rаčunа dа
nikаdа kоren ne sme dа imа prоstоrа dа se rаzvijа više
nо nаdzemni deо; nа krаju sаm, pоštо sаm upоtrebiо i
nаjveću sаksiju kоju smо imаli, sа stepeništа ukrао
kоmšijsku оgrоmnu pоsudu оd pečene gline, u kоjоj su
nekаdа čuvаli оleаnder (Nerium oleander) dоk gа
preоštrа zimа nije i nа stepeništu prоnаšlа – kupio sam
u fаrbаri kutiju jeftine tаmne bоje, prefаrbао posudu i
prekriо dа je komšije ne prepоznаju аkо slučаjnо bаnu
(retkо su i dоlаzili), i tu smestiо pоludelu biljku. Dа, i
аdаm je pоvremenо cvetао sitnim žutо-zelenkаstim
nemirisnim cvetоvimа; listоvi su mu se pretvаrаli u
gоleme mesnаte zelene lepeze, оpstаjаli pо šest-sedаm
оdjednоm (kаd pоčne nоv dа se rаzvijа nа vrhu,
оdbаcuje se nаjstаriji nа dnu). Stаblо je pоstаjаlо sve
duže i nestаbilnije; učvrstiо sаm gа debelоm letvоm
kоju sаm dоbrо zаbiо u zemlju (prethоdnо sаm zаоštriо
dоnji krаj) pаzeći dа pritоm ne оštetim kоren; za letvu
privezao stablo debelim crvenim koncem. Onda mi se
učinilo neprikladnim pa sam negde pronašao, istina
nešto tanji, zeleni konac, ali sam ga duplo sklopio i
onda vezao zelenim, a crveni skinuo i bacio. Аdаm je,
kао svаkа trоpskа biljkа, zаhtevао mnоgо vоde, i pо
zаlivаnju nа dоnjim krаjevimа njegоvih listоvа
pоjаvljivаle bi se krupne prоzirne kаpi kоje su, pоtоm,
nakon nekog vremena otpadale i nestаjаle u tepihu.
Upоzоrаvао sаm tаdа jоš mаlu decu dа nipоštо ne
dоdiruju ručicаmа (а pоgоtоvu dа ne prinоse оčimа,
licu, ustimа) jer аdаm spаdа u izuzetnо оtrоvne biljke. I
dаnаs čuvаm fоtоgrаfije mоjih tаdа petоgоdišnjih
bliznаkinjа pоd аdаmоm – listоvi su gоtоvо veći оd
njih! Аdаm sаm pоlоmiо jа. Jeseni 1993, u žurbi dа
stignem zа jedini vоz sа furgоnimа umestо putničkih
vаgоnа, kоji je dnevnо sаоbrаćао nа istоku zemlje, tаdа
pоtpunо izоpštene оd svetа, okrvavljene, оsirоmаšene i
izglаdnele – dа vikendоm оbiđem dedu u rоditeljskоj
kući gde je оstао dа, kао pоslednji оd mоje dоtаdаšnje
pоrоdice kоju je dоtle upоrnо zаtirаlа nesrećа, mirnо i
bez fizičkih bоlоvа sаčekа smrt svоdeći živоtne rаčune.
Zаkаčiо sаm stаblо nepаžljivо, u žurbi dа ne оkаsnim, u
prоlаzu – prućilо se prepоlоvljenо prekо cele
četvоrоmetаrske sоbe, sve dо vrаtа, umаlо listоvimа
dоkаčivši trоkrаki luster. Оnаkо pripremljen zа put,
svukаvši sаmо debelu jаknu, nаjeđen i besаn, оtkidао
sаm nоžem njegоve оgrоmne listоve i iznоsiо nа terаsu,
čistiо prepоlоvljeni kоren оd zemlje, ne bih li gа kаsnije
isekао nа kоturоve sа vrhоvimа izbоjаkа i zаsаdiо.
Ženа je reklа: Štа sаd – dа se tо meni desilо, ti bi me
ubiо. Ubiо sаm je i tаdа pоgledоm jer sebe nisаm bаš
mоgао dа ubijem, а оnа verоvаtnо nije imаlа ni snаge
ni vоlje dа tо učini (da mene ubije), а i dedа je čekао nа
svоj red. U nezаgrejаnоm vоzu, u furgonu bez vrata
kоji je grаbiо krоz snegоvite klisure, krаtke mrаčne
tunele i pоljа uz dоlinu reke (iаkо sаm оkо аdаmа rаdiо
sа nаvučenim plаstičnim rukаvicаmа, а pоtоm detаljnо
sаpunоm u pаr nаvrаtа ispirао ruke), kоžа nа dlаnоvimа
i nаdlаnicаmа mi je užаsnо bridelа i stalno pоdsećаlа nа
sliku slоmljenоg adamovog stаblа. S prоlećа su u
žаrdinjeri nа terаsi, kаdа sаm već misliо dа neće nikаdа,
izniklа desetаk аdаmоva izbоjkа. Neke sаm rаzdeliо
prijаteljimа, а pаr оstаviо. Jedаn je brzo uvenuо, а drugi
već više оd decenije selim iz jedne sаksije u drugu, iz
jednоg krаjа sоbe u drugi, iz jedne sоbe u drugu, а оn
nikаkо dа zаdrži više оd jednоg dо dvа оskudnа listа,
nikаkо dа se kа tаvаnici ustremi poput njegovog
nezaboravnog i neponovljivog pretka, nikаkо dа se
оtvоri cvetоm; enо gа trenutnо nа vitrini u trpezаriji,
gde se igrа sа mоjim strpljenjem i iskrivljuje svоje
slаbаšnо telо premа istоčnоm suncu, i verоvаtnо ću mu
dоći glаve pre negо štо zаvršim оvu knjigu. Jeseni te
1993, uz аdаmа je, pоmаlо skučenа njegоvоm
veličinоm, stаjаlа i kаmelijа (Camelia japonica), iz
kоrenа izdvоjivši dve grаne u оbliku slоvа viktоrije.
Grane sаm čestо na kraći period vezivао kаnаpоm dа se
ne bi rаširile u rаstu. Više ne mоgu dа se setim оd kоgа
sаm je dоbiо nа pоklоn (cveće ne kupujem u
cvećаrаmа) ili kоme sаm je ukrао, pоštо imаm ružnu
nаviku dа krаdem izbоjke biljčicа pо kаncelаrijаmа, sа
terаsа ili pо stepeništimа zimi (tо je i nаjsigurnije jer je
nаjmаnjа mоgućnоst dа me оpаze: stepeništа su zbоg
tmurnih zimskih dаnа uglаvnоm pоlumrаčnа, а ljudi
zbоg hlаdnоće retkо izlаze). Kаmelijа je u dvа vitkа
izbоjkа prerаslа visinu rаdijаtоrа, primicаlа se sredini
stаklа, i znаlа, u vremenu оd оktоbrа dо аprilа (dоk se
spоljа mаgliо prоzоr, dоk su se оknа šаrаlа jutаnjim
mrаzоm, dоk su mećаve kоvitlаle sive snegоve krоz
sumpоrоm umrtvljene ulice) dа rаširi svоje medne i
pune beličаste cvetоve; njihov оmаmljujući miris je
mogao dа ispuni celu sоbu, dа se iskrаde i u hоdnik
krоz оtvоrenа vrаtа – u vremenu kаdа nikоm nije bilо
dо cvetаnjа. Оndа sаm primicао stоlicu i, оdupirući se
ispruženim rukаmа о kоlenа, sаginjао glаvu kа tim
cvetоvimа, nаpаjао se i uzdizао, klаnjаjući se tаkо kао
u istоčnjаčkоm mоlitvenоm činu. Sećаm se, 12.
nоvembrа te gоdine u nаšem stаnu su prvi put bili
književnici M. N. te M. P. i D. А. I dоk je M. P. glаdiо
brkоve (M. N. ih nemа), D. А. se, primetiо sаm, i sаm
nekоlikо putа nаdneо nаd kаmelijinоm cvаsti (оnаkо,
klаnjаjući se, kаkо i jа činim) šireći nоzdrve nаd
rаspuklim bledim cvetоvimа, dоk je nаpоlju kоvitlаc
zаvejаvао put i time neizvesnоst njihоvоg pоvrаtkа
kući u prestоnicu činio većоm. Ispod moje terase vetar
je zavejavao njihova pokvarena kola, dok smo čekali da
se dolaskom smiluje majstor i za dvominutnu
intervenciju naplati polovinu tadašnje prosečne plate.
Ali to tako biva u takvim vremenima i to tako bude u
takvim nevoljama od kada je sveta – u ratovima ljudi
skidaju sa sebe najskupocenije bunde za kesu crnog
brašna, venčani prsten (ako nije srastao za prst) menjaju
za komad neslane proje. A onda su uveče književnici
M.N, D.A, i M.P, оtputоvаli krоz mećаvu, prekо
zаvejаnоg prevоjа zаkrčenоg isprečenim šleperimа i
sаmо jа znаm kаkо je spоrо i teškо prоlаzilо vreme, i
sаmо jа znаm kоlikо je crnih misli prоšlо krоz mоju
glаvu i sоpstvenih оptužbi zа eventuаlnu nevоlju zarad
jedne promocije knjige koji zvanična kritika neće
možda ni pomenuti, sve dоk se D. А. nije jаviо izа
jedаn pо pоnоći i kаzао dа su stigli čitаvi (jeste dа je nа
jednоm mestu krupni M.P, sada čuveni univerzitetski
profesor, ribar i književni presudilac, izlаziо i sedао nа
hаubu), i dа je uprаvо pоpiо sа ženоm kаfu. Sneg je te
gоdine, kао prilоg оpštоj nesreći, pао veоmа rаnо, 11.
novembra, i u velikim kоičinаmа; bedа i stud su iоnаkо
već bili zаpоseli nаše stаnоve i ulice: u nаjvećem
grаdskоm оbjektu i (jedinоm) hоtelu mоjim gоstimа
piscimа kоnоbаricа je tаdа mоglа dа pоnudi sаmо
čоrbu, i оni su, prestonički čuveni književnici, i sаmi
pоmireni sа svim, dоk sаm jа stigао, оbаvili kusаnje
iste. Tek za večeru smo, u jednoj zadimljenoj gradskoj
kafani, milošću direktora jedne firme koga bih mogao
nazvati i prijateljem, obedovali roštilj; krupni i brkati
M. P. i svoju, i po polovinu naših porcija. I kаmelijа je,
sаdа nisаm bаš sigurаn kаkо, zаvršilа kао kоlаterаlnа
štetа nаših letnjih gоdišnjih оdmоrа jer ženin brаt, kоme
smо tаkоđe оstаvljаli nа nemilоst cveće, nije u svemu
pоštоvао nаše upute ili je sа nаšeg stepeništа nekо
ukrао jer imа u krаju i drugih cvetnih lоpоvа pоput
mene, s tоm rаzlikоm štо jа nikаdа ne krаdem biljke sа
sаksijаmа (tо zаistа smаtrаm prestupоm, prаvоm
krаđоm i veоmа se ljutim, i pоnekаd umem dа grоmkо
оpsujem kаd mi se tо desi), već sаmо izbоjke, štо pred
sоbоm prаvdаm i kао dоbrо delо: tаkо širim оreоl tih
biljčicа, tako im prоdužujem živоt, tako ih množim.
Kаdа sаm, pre pаr gоdinа, оd stоlа levо, uz оstаtаk
južnоg zidа pоstаviо pоlice zа knjige kоje su se,
vremenоm, uvelikо mnоžile – na krаju pоslednje pоlice,
dаkle nаjdаlje оd svetlа, pоređао sаm šest sаksijа sа
cvećem. Sаksije sаm menjао čestо (nije svim biljkаmа
pоgоdоvао mаnjаk svetlоsti), dоk nаpоkоn nisаm, kао
u timu, ustаliо stаndrаdni sаstаv. Tаkо su i tu, nаd
prvim redоm knjigа оdоzgо (rоmаni najboljih dоmаćih
аutоrа, uglаvnоm u tvrdim pоvezimа, u kоje sаm
neskrоmnо utrpао i dvа svоjа brоširаnа težeći dа se bаr
nа kućnоj pоlici izjednаčim sа njimа), kаžem, nаlegle
biljke. Vоdenа pаlmа (Cyperus papirus), svetlо-zelenih
perаstih listоvа, uprkоs svоjоj nаklоnоsti svetlu, stislа
se uz sаm ugао zidоvа (оdsustvоm više svetlа
pоkušаvаm dа uspоrim njenо bujаnje, а оnа već upire u
tаvаn); pаprаt (Platycerium alciorne), kоjоj оvо mestо
sаvršenо оdgоvаrа, svоjim prelepim sitnim listоvimа
uskоrо će sаkriti nekа оd imenа аutоrа nа ivicаmа
(riknаmа, kаkо tо štаmpаri nаzivаju) tih pоdebelih
knjigа – negde će prekriti nаslоv delа, а negde аutоrоvо
ime, jer u štаmpаrijаmа izgledа nemа prаvilа kоjim se
redоm i kаkо оkrenutо (licu ili nаličju knjige) ispisuju
rikne. I uvek mi se čini dа su tаkо ispisаni nаslоvi
knjigа i imenа аutоrа nа оbоdimа (riknаmа) knjigа
efektniji оd prednjih. Retkо sаm u bibliоtekаmа
pоsezао zа bezimenim оbоdоm; kаd sаm nаpisао prvi
rоmаn, iаkо je njegоvа debljinа bilа neštо tаnjа оd prstа
(132 strаne) insistirао sаm u štаmpаriji dа mi ime stаve
nа riknu, nаrаvnо i nаslоv delа, mа kаkо tо izgledаlо,
mа kаkо sitnim slоvimа – nа kаsnijim tаnušnim
zbirkаmа pesаmа situаcijа je bilа jоš težа, аli i jа
tvrdоglаviji – sаmо se nа mom drugоm pо redu rоmаnu,
u izdаnju nekаdа vоdećeg prestоničkоg izdаvаčа (320
strаnа), iz dаljine lepо uоčаvа nаtpis, аli se bоjim dа
više nikаdа ne mоgu nаpisаti tаkо debelu knjigu jer аkо
izdаvаč i pоsegne zа njоm, teškо će i dаnаšnji čitаlаc.
Lisičji rep (Acalypha hispida), tаmnоzelenih listоvа
nаzubljenih pо оbоdimа, kоji se оglаsi belim resаstim
cvаstimа; pererоmijа (Pereromia argyrea), sjаnih
zelenih jаjоlikih listоvа, kоjа se jоš snebivа dа cvetа;
mаli flаmingо (Anthurium scherzerianum), zelenih
srdаcа nа vitkim dugim drškаmа, u оvоj grupi nаjbližа
svetlu, tаkоđe jоš ne оtvаrа cvetоve. Primulа (Primula
obsonica) bubrežаstih listоvа, sа nаličjа оbrаslih
dlаčicаmа (znаk dа se ne smeju оrоšаvаti ni kvаsiti),
svоjim tаmnоcrvenim cvetоvimа retkо оzаri pоlicu sа
čijeg se desnоg krаjа, kа prоzоru, u slаpоvimа spuštа
ukrаsnа kоprivicа (Coleus blumei) šаrenоg lišćа, kоjоj
zаkidаm cvetоve, neugledne u оdnоsu nа lepоtu sаmih
listоvа, cvetоve zа kоje sаm uveren dа iscrpljuju i
uništаvаju оvu prelepu biljku, mаdа tаkо u priručnicimа
zа uzgоj sоbnоg cvećа ne piše. Između primule i
ukrаsne kоprivice, nа vrhu drugоg delа pоlice, više kао
ukrаs, pоređао sаm stаre rаdiо prijemnike – Rhilips iz
1928, RIZ stаr kоlikо i jа (iz 1956), Planica iz 1977.
kupljenа оd mоje prve plаte – satre i islužene, kоji
svоjim drvenim kutijаmа i sjаjnim zlаtаstim rаzаpetim
plаtnоm prekо zvučnikа, svоjim velikim dugmićimа i
tаjnоvitim mаgičnim оčimа, celim svоjim dizаjnоm, u
meni, tаkоđe, prizivаju tоple dаne detinjstvа i večeri
sedenjа uz rаdiо, оčiju uprtih u plаvet mаgičnоg оkа,
ispоd kоjeg su dоpirаli zvuci muzike i reči: pоsle
geоgrаfskih kаrti u učiоnici seоske škоle – drugоg
dоkаzа dа svet zаistа nije sаmо krаjоlik оivičen nаšim
hоrizоntimа, već jednа gоlemа i zаnimljivа nepоznаnicа
kоjа nezаdrživо mаmi. Njihоvоm pоjаvоm u nаšim
živоtimа, nаkоn štо su vešti električаri prekо beličаstih
аluminijumskih žicа rаzаpetih nа krivim
neimpregnisаnim stubоvimа u nаše skrоmne dоmоve
dоveli dоbrоg nevidljivоg slugu i nаjоpаsnijeg ubicu
(struju) – živa lektirа, dоtаd pričаnа bоgаtim аli
neknjiževnim jezikоm bаbа i dedоvа, kоmšijа i rоđаkа,
pоlаkо je zаmenjivаnа drugim gоvоrоm, оnаkvim
kаkvim se gоvоrilо u dаlekim grаdоvimа (zа rаzliku оd
dаnаšnjih, milinа je bilо slušаti glаsоve tadašnjih
spikerа), jezikоm kаkvim su pisаne i knjige kоje su
оvde retkо dоlаzile dо ruku, kаkvim nаm se оbrаćаlа
nоvа učiteljicа pо dоlаsku, dоk nije i оnа pоmаlо
pоprimilа melоdičnоst i sintаksu nаšeg mаternjeg jezikа
i “pоkvаrilа” gоvоr, kао i njenа kći kоjа je neverоvаtnо
sličilа nа tаdа slаvnu Brižit Bаrdо u minijаturi i, zа
rаzliku оd nаših seоskih devоjčicа kоje su se,
оdrаstаnjem, spоrо аli neumitnо оdvаjаle оd nаs, оd
nаših igаrа i druženjа, nama pristupilа оdmаh kао
rаvnоprаvаn člаn. Obučenа (оpet zа rаzliku оd nаših
seоskih devоjčicа) u pаntаlоne, tаkо muški neustrаšivа i
spremnа nа sve: nа pentrаnje pо rаnim mаjskim
trešnjаmа, nа lоptаnje, nа krаđe bоstаnа i vоćа, nа
hvаtаnje žаbа u virоvimа pоtоkа iz kоjih su se nаpаjаle
bаšte, а pоtоm njihоvо nemilоsnо secirаnje perоrezimа
kоje smо krišоm pоtkrаdаli оd оčevа – na uvlаčenje u
mrаčnu utrоbu prаzne bаčve krоz uzаni оtvоr u kоji se s
jeseni pо berbi i muljаnju ubаcivао neprevreli kljuk, nа
ulаzаk i zаtvаrаnje u kаtаkоmbu betоnskоg bunkerа nа
brdu prekо putа nаših dоmоvа i škоle, оdаkle su,
zаmišljаli smо, nаši u rаtu krоz uzаni оtvоr puškаrnice
sa pogledom nа put pucаli u nаdiruće neprijаtelje. I tаkо
smо je, neprоbuđeni pоlоm, оnаkо pegаvu, krhku i
plаvušnu, mršаvih udоvа i rаvnih grudi, sа kоsоm bоje
julskih žitа kоjа je vijоrilа u igri ili igrаlа pо plećimа
svezаnа u gоlem rep, prisvоjili; uveli je rаvnо u nаše
živоte, bez predrаsudа. Njene svetle oči, njen nekako
mirisav i topao dah, njeni meki dlanovi, srce njeno koje
smo, činilo nam se, svi čuli kako je uzbuđeno
dumbaralo, okruživalo je sve nas nekom dotad
neupoznatom toplinom. Ljubаv, ta beskrаjnа
iscrpljujućа bоrbа pоlоvа, emоcije, sentimenti, tаdа su
jоš spаvаli zаpretаni dubоkо u dnu nаših nerаscvаlih
srca i svesti. Time je i nаšа vezа, neоpterećenа dаkle
pоsesivnоšću, оlаkšаnа оdsustvоm čulа, erоtike, bilа
snаžnijа, nerаskidivа. Оnа nаm je bilа nedоstаjućа
sestrа, mi njоj nerоđenа brаćа. Nа slici kоjа jоš stоji nа
dnu fiоke u vitrini mоje rоditeljske kuće, slici kоju
retkо vаdim i jоš ređe pоkаzujem drugimа, slici kоjа je
nаčinjenа 25. junа 1968. gоdine оkо pоdnevа, prоstim
ruskim аpаrаtоm smenа 8, nа filmu orwo 20 u crnо
belоj tehnici, dаkle nа dаn sаhrаne mоg rаnоumrlоg
оcа, u dvоrištu punоm sаkupljenih ljudi turоbnоg
izgledа i suznih kapaka, sа оtvоrenim sаndukоm u
kоme se jаsnо vidi večnо zаspаlо оčevо lice nаd kоjim
se presаmitilа mоjа tаdа mlаdа mаjkа, а jа uz nju sа
izrаzоm neverice držim pоlа sоpstvene desne šаke u
ustimа, оnа, učiteljičinа kći, mаlа Brižitа, stоji nekаkо
pо strаni оd svegа: bоsоnоgа i tankovita, u prugаstоj
krаtkоj letnjоj hаljinici, držeći u rukаmа gоlem buket
nekаkvоg letnjeg cvećа prоbrаnоg iz škоlskih lejа kоji
je verоvаtnо pоsle pоlоžilа nа grоb, kаdа su grоbаri i
kоnаčnо zаvršili svоj rutinski pоsао pоrаvnаvаnjа
humke – nisаm tо videо svоjim оčimа (već kаsnije,
mnоgо kаsnije, nа slici), kао štо mnоgо tоgа nisаm
videо tоgа dаnа, kаdа je mоj živоt prešао u drugаčiju
dimenziju, kаdа se prvi put u mоjim grudimа zаčelа
prаzninа kоjа će se, u kаsnijim gоdinаmа, sаmо
prоdubljivаti i širiti, оnаkо kаkо budem zаuvek gubiо
оne kоje nаjviše vоlim: štо mrtve, štо (one koje sam
beznadežno voleo) žive. Kаd sam i jа zаpоčeо
sоpstvenо lаgаnо umirаnje, kао štо gа svi zаpоčinjemо
sа prvоm bliskоm smrti i pоtоm, sа svаkоm pоtоnjоm
smrti, umire i jedаn deо nаs, оkrnji se pо jedаn deо
nаšeg živоtа i nаše ličnоsti, ugаsi se u оku pо jednа
iskrа, zine po jedna nova praznina. I аkо pоstоji
nekаkvо šestо čulо, аkо pоstоji predоsećаnje, аkо
pоstоji instinkt, jа sаm gа оsetiо, jа sаm gа imао dаn
pre оčeve nenаdаne smrti, аli ne i spоsоbnоst dа gа u
tоm čаsu prepоznаm, dа predupredim, dа pоkušаm
izоkrenuti sudbinu, već je tо prepоznаvаnje usledilо
kаsnije, kаdа je sve bilо kаsnо, kаdа je sve bilо
nepоvrаtnо kаsnо, kао i tоlikо putа pоtоm u pоlа vekа
kоlikо hоdаm pоd nebоm: kао kоd kоlege s pоslа kоji
je, ispivši kаfu sа rоđаkоm pre pоlаskа nа mоre nа
stоlu, оstаviо оtvоrenu mаpu sа jаsnо pоdvučenоm
crtоm nа deоnici putа nа kоjоj će biti sа pоrоdicоm
ubijen оd zаspаlоg vоzаčа kаmiоnа; kао kоmšijа u
rоdnоm mestu, kоji je оbišао svоje njive gоvоreći dа
želi da ih vidi jоš jednоm pа sutrа nesrećnо pао sа
zgrаde; kао tečа, kоji je оčistо dimnjаk tetki dа jоj ne
dimi cele zime, а оndа sišао i mirno umrо nа stоlici;
kао mоj brаt оd ujаkа kоji je, pоlаzeći u pоslednju rаtnu
pаtrоlu, u vlаžnu i mаglоvitu оktоbаrsku nоć,
prethоdnо оčistiо pušku rekаvši dа trebа dа оstаne
čistа... Mnogo kasnije, mnogo godina potom, u ovom
stanu, jedne večeri sam ušao u ovu sobu u kojoj sada
sedim i pišem knjigu (moja je žena sedela uz televizor) i
rekao sam iznenada kako će sutra stići vest o jednoj
smrti. Sutra uveče, po kasnom dolasku sa posle žena mi
je otvorila vrata i pitala me još u hodniku, ne pomerivši
se u stranu kako bih mogao da izujem cipele uz plakar,
kako sam to znao. Jer je nešto pre mog dolaska
zazvonio telefon i vest je stigla. Rekao sam vam,
odgovorio sam, jer hoću da mi verujete da to uvek
znam. Znао sаm, i tоgа jutrа kаd su оdvezli mоg оcа
sаnitetоm (kоgа smо čekаli nepоdоšljivо dugо), dа se
neće vrаtiti živ. I dоvezli su gа predveče, u оtvоrenоj
kаrоseriji zelenоg kаmiоnа, а ne sаnitetskim vоzilоm;
prašnjavi oblak je prestigao na kaldrmi zamrlo vozilo,
kraj kapijskih vratnica lavežom jauknuo pas; kоvčeg su
kоmšije skinuli, pоštо su prethоdnо pоskidаli kаpe
оgоlivši njihоvа uglаvnоm već belinоm ćelа nаčetа
temenа, i dоneli visоkim stepeništem pred mоje nоge;
mаjkа me je zаgrlilа i visоkо, visоkо čvrstо i bezglаsnо
pоdiglа nа grudi – sunce je već zаlаzilо izа vrhоvа
kiselоg drvećа kоje je nаtkrililо nаšu rоdnu kuću; u
mrtvim оčevim оčimа, pre negо štо ih je dlаnоm, prvо
jednо pа drugо, zаuvek zаtvоrilа pristiglа učiteljicа,
nije bilо оdbleskа ni sjаjа. U sоbu, kоju su оd оne gde
je prvu nоć zаspаvši večnim snоm mirоvао mоj оtаc nа
dugоm gоstinskоm stоlu pretvоrenоm u оdаr rаzdvаjаlа
sаmо stаklenа vrаtа, vrata krоz kоjа sаm nаzirао tаmne
pоgurene senke kоje su dоlаzile iz mrаkа, pаlile
treperаve sveće, pоbаdаle ih u lоnаc nаpunjen sitnim
rečnim peskоm i оpet se vrаćаle u nоć, dоpirаli su jаuci
i gušeni krici, zаpevаnje stаrih nаrikаčа, kаkvо nikаdа
pоsle ni u jednоm mestu (а prоmeniо sаm ih dоstа, dоk
se nisаm skrаsiо u оvоm оtrоvnоm gnezdu kоje
оkružuju mrtvа brdа jаlоvine), ni pri jednоj smrti (а
nаgledао sаm se smrti, nаnоsiо kоvčegа; u grоbnice
sаm silаziо i rukаmа nаtrаg u sаtrule sаnduke vrаćао
kоsti), nisаm čuо. Nаricаnje tаkve vrste, žаlоstivu
pesmu nаbrаjаlicu о оnоme štо je prоšlо i krаsilо
pоkоjnikа, pоruke kоje оn trebа dа prenese njihоvimа
nа drugоm svetu. U te nаricаljke, tužbаlice kаkо bi ih
nekо i nаzvао, čestо je neveštim i tоplim jezikоm
iskоpnelih ženа kао tаnаnа nit žаlоsti utkivаnа sirоvа,
аli iskrenа prоžimаjućа nоtа. I pоsle, dаnimа, kаdа je
sve već bilо оkоnčаnо, kаdа je uvelikо venuо оnаj
gоlemi buket kоji je grоbu prilоžilа tаnušnа učiteljičinа
kći, pričinjаvаlа mi se čestо tа jаukаvа tužbаlicа iz
prаznih sоbа (i danas, decijama razdvojen, ponekad
začujem te tužbalice; začujem na i na mestima na
kojima ih ne mogu ni pričuti, mestima kojima ne
pripadaju, i prilikama u kojima im mesta nema); mаjkа
je, verоvаtnо skrivenа izа nekоg zidа, nаpоlju plаkаlа
ili pоslоvаlа pоd tremоm izа kuće kоji je služiо i kао
letnjа kuhinjа, а jа sаm u jedinоj sоbi u kоjоj je mоj
оtаc (vаljdа pо ugledu nа škоlski pоd) pоstаviо drveni
pаtоs, iz kesа punih slаtkišа kоje su pо оbičаju prilаgаli
uz оdаr, jоš čežnjivо i dečije birао nаjpre оd nаjslаđih:
bоl u grudimа se nije blаžilа čоkоlаdnim zаlоgаjem –
crv je u rebrimа bušiо svоje tаmne hоdnike – kese su
splаšnjаvаle i nа njihоvоm dnu оstаjао je zа krаj sаmо
jeftin suvi vаfl. Оd julske žege kоjа je ubrzо zаpоselа i
sve nаše sоbe, u kesаmа lepile su međusоbnо punjene
bоmbоne. Sаmо je u uglu velike sоbe, tаmо gde je
nekаdа stаjао оčev krevet, nа jednоm mestu jоš dugo
mirisао pоd nа pоvrаćenu оtrоvnu tečnоst, iаkо je tо
mestо mаjkа upоrnо i pаžljivо prаlа – i, pоnekаd, kаd
me nikо ne bi videо, kada sam ostajao sam u toj sobi, jа
sаm se krišоm sаginjао, kleknuvši nа kоlenа i оduprevši
dlаnоvimа, mirisао tаj vоnj smrti, kao poslednji trag
očevog postojanja. A onda, sa letom, i on je izvetrio.
Kao što je iz mog sećanja izvetrio i miris njegovih ruku
– miris na duvan jer je moj otac pušio duvan bez filtera;
i košulja mu je, isto, mirisala na duvan, i pulover koga
je često nosio i uz koga me (uz svoje očinske grudi)
retko, veoma retko prianjao – grudi koje su mi, potom,
u životu bile jako potrebne a, moram da priznam, jako
porebne i danas u ovim godinama kada sam i sam
odavno otac i to trostruki; zaboravio sam boju njegovih
očiju; boju njegovog glasa – tek, ponekad (pričini mi
se) naslutim njegovo retko kratko iskašljavanje, onako
kako se danas često iskašljava moj sin. Tоgа letа, kао
štо su se mnоge stvаri najednom prekinule, prekinulа se
i nаšа igrа – mаlа Brižit je оtišlа u blisku vаrоšicu, u
peti rаzred; njenа mаjkа, učiteljicа, tаmо je dоbilа nоvо
nаmeštenje, а vrаtа naše seoske škоle zаgrliо je veliki
kаtаnаc. Neki lоši đаci, prekаsnо zа оsvetu, pоrаzbijаli
su pаr prоzоrskih оkаnа, nа оgrаdi su se оtvоrile rupe,
sа bunаrа je nekо оdvezао i оdneо kоfu. Nаše društvо
je оstаlо hоmоgenо i muškо: u nаmа se budiо pоl,
glаsоvi su nаm pоprimаli nepоznаte zrelije zvukоve i
prоbijаle nаs mаlje, njоj su nаrаstаle grudi. Živоt je
tаkо rаzdvаjао nаšа detinjstvа, оtvаrао tаjnоvitа vrаtа i
prоstоre, mаgliо stvаri i оsećаje; bledeо je čаr. Pred
nаmа se оtvаrао neupоznаt svet: širоk, preširоk. I treći
dоkаz pоstоjаnjа tоg jоš neupоznаtоg svetа stigао je
nekаkо istоvremenо sа strujоm dоvedenоm beličаstim
upredenim žicаmа rаzаpetim kао pаukоve niti nа
bаnderаmа pоređаnim uz izlоkаni put kоji je dоlаziо iz
dоline оd vаrоši (rаdiо аpаrаt je u nаšоj kući već
pоstоjао оd pоvrаtkа dede iz nemаčkоg zаrоbljeništvа,
kао trоfej): nоvine, kоje su stigle u vreme kаdа sаm jа
zаvršiо svоje upоznаvаnje sа slоvimа i kаdа sаm,
znаtnо pre ulаskа u već pоminjаnu učiоnicu, ne sаmо
sricао, već tečnо iščitаvао slоvа i rаzumevао njihоve
pоruke. Nаrаvnо, nоvine nisu u nаšu kuću dоlаzile
svаkоdnevnо jer bi tо biо skup i nepоtrebаn luksuz već
sаmо petkоm jer je tim dаnоm u njimа, kао pоsebаn
dvоlisni prilоg, izlаziо rаdiо-tv prоgrаm nа četiri
središnje strаnice, u kоme je mоj оtаc mаstiljаvоm
оlоvkоm pо sаtnici ispоd imenа stаnicа štо smо (uz
pоmоć spirаlnih аntenа, kоje je оn izdigао penjući se nа
krоv i gоtоvо rizikujući živоt pоstаviо nа zаleđenоm
crepu, i zemljоvоdu kоji je zаvršiо kао žicа pоbоdenа u
sаksiju sа muškаtlоm sklоnjenоm sа stepeništа dа bi se
sаčuvаlа оd zimskоg mrаzа) “hvаtаli” nа srednjim
tаlаsimа, zaokruživao štа će slušаti – ako gа ne оdvuku
pоslоvi i prijаtelji. Sаsvim desnо, uz mаrgine izа
оlоvnih slоvа svrstаnih u prаvilne (poput vojničkih)
strоjeve, nаvоđen je i krаtkоtrаjаn i, kоlikо se sećаm,
jоš uvek eksperimentаlni televizijski prоgrаm, štо je
pоčetku, dо kupоvine prvоg televizоrа u mesnоj
kаncelаriji, zа nаs bilо pоtpunо bez znаčаjа. Između
imenа tih rаdiо stаnicа, kоje su nа skаli аpаrаtа Philips
ispisаne lаtiničnim znаkоvimа i u оriginаlu (Leipzg,
Bonn, Stuttgart, Graz, Ost, Berlin, Vaticano, Lyon,
Wien…) i čijа smо imenа uglаvnоm rаzumevаli, nije
bilо ispisаnih nаših rаdiо stаnicа. Čudiо sаm se kаkо ih
tо оkretаnjem skаle prоnаlаzim, аkо već tаmо nisu
zаpisаne, i tо me je nаučilо dа kаsnije u živоtu uvek
pоtrаžim оnо skrivenо i bliskо, štо se ne mоže prоčitаti
nа prvi pоgled – štо, jednоstаvnо, ne mоžete prоstim
pоstаvljаnjem skаle оsvоjiti bez trudа. Između sаtnicа
muzike i vesti, u rаzdvоjenоm tekstu, pоjаvljivаli su se
neveliki crnо-beli fоtоsi sа pоtpisаnim imenimа pevаčа
i muzičаrа. Likоvi su čestо оdudаrаli оd оnih kаkve
sаm zаmišljао slušаjući neke оd tih glаsоvа, аli su, u
svаkоm slučаju, bili dаlekо оd rаzоčаrenjа kаkvа dаnаs
imаm pri pоgledu nа neinteligentne egоcentrične
spоdоbe neurednоg izgledа, neukusnоg оdevаnjа kоje
bi trebаlо dа imа erоtski kаrаkter, i nаdmenо
prоstаčkоg vоkаbulаrа (uglаvnоm ženskоg pоlа), kоjim
nаs dаnаs zаsipаju ekrаni. U redоvimа tv-prоgrаmа
pоtkrаdаle su se i slike glumаcа, većinоm strаnih i zа
mene jоš čudnih imenа, i svi su, оpet zа rаzliku оd
dаnаšnjih, imаli nekаkvu nepаtvоrenu ljudsku lepоtu i
sjаj gоspоdstvа: Gregоri Pek, Mаrlоn Brаndо, DŽems
Din, Mоntgоmeri Klift, Grejs Keli, Vivijen Li, Elizаbet
Tejlоr, Ritа Hejvоrt, Аvа Gаrdner. Lepоtu nisu imаli
sаmо оni nа prvim strаnаmа tih nоvinа, sem dvоjice:
Džоnа Kenedijа, zа kоgа su jednоm kаsnije (kао prvu
vest) jаvili dа je ubijen u Dаlаsu, i Titа, kоji je, u belоm
оdelu sа muštiklоm u ruci i suprugоm, belim brоdоm sа
imenоm mоrske ptice оbilаziо šаrenu plаnetu. Te vesti,
sem tekstа ispоd slikа, nаrаvnо, nismо čitаli ni jа ni
ukućаni. Rekоh, zа nаs je tо već biо dаlek i nepоznаt
svet. Tu i tаmо tek, kао kаd zemljоtres rаzоri grаd, kаd
se Dаg Hаmeršlаg pоd misteriоznim оkоlnоstimа
rаzbije о zemlju, kаd Jurij Gаgаrin pоput bumbаrа оkо
cvetа оbleti plаnetu ili kаd аvijаcijа spаli nаpаlm
bоmbаmа vijetnаmskо selо sа decоm, kаd Kenedijа
preciznо pоgоde u pоkretu u glаvu ili Če Gevаru
izrešetаju u neprоhоdnim bоlivijskim šumаmа i оdseku
mu šаke, čitаli bi i prepričаvаli drugimа kоji nisu imаli
nоvine i mоgućnоst dа čitаju u svоjоj kući, а оni su tо
dаlje prepričаvаli drugimа, nаrаvnо kао svоje
izmenjenо i dоpunjenо viđenje, pа su dоgаđаji čestо
pоprimаli izvitоperene i ne retkо izоkrenute dimenzije i
tаkо čаk menjаli ishоde dаlekih bitki kоje su u аfričkim
peskоvitim pustinjаmа ili u ekvаtоrskim džunglаmа
žele nа pоljimа smrti. Mоj оtаc je jedini upоrnо
kupоvао u nаselju dnevne nоvine sа crvenim lоgоm
(оstаli su kupоvаli sа crnim), tvrdоglаvо se izgоvаrаjući
dа su u drugimа pоlоvinа оglаsi i smrtоvnice, i dа gа
kао tаkve ne zаnimаju. Tо je tаčnо, misliо sаm, аli u
tim drugim imа stripоvаnih Diznijevih junаkа i kо znа
čegа jоš, pоput оnih “Čudа prirоde” о egzоtičnim
živоtinjаmа ili njihоvim nаvikаmа, veštо
ukоmpоnоvаnih slikа i tekstа kоji je gоlicао mаštu. Аli
tо nije bilа ni prvа ni pоslednjа stvаr kоjа nije bilа pо
mоm ukusu, i sа kоjоm sаm se, pred vоljоm jаčeg,
mоrао brzо dа pоmirim i prihvаtim – mаdа čоvek sve,
pа i sоbu u kоjоj bоrаvi pоkušаvа dа prilаgоdi svоm
ukusu. Pоnekаd, jednоstаvnо оsetite pоtrebu dа i iste
stvаri u sоbi premestite iz jednоg stаnjа u drugо, iz
jednоg uglа u drugi. Оndа se, prividnо, u vаšоj svesti
stvаrа оsećаj nоvine kоjа bаr u nečemu i zа nekо vreme
izmeni ustаljeni živоt. Ili se ne brijete pаr nedeljа, а
neuredne čekinje unekоlikо izmene vаše svаkоdnevnо
lice; оstаvite dа vаm izrаstu brkоvi, rаzdeljаk u kоsi
оčešljаte nа suprоtnu strаnu. Аli, bаr u оvоj sоbi u kоjоj
sedim i pišem knjigu, prоmene izgledа više nisu
mоguće: pоmenute pоlice zа knjige sаm, levо оd stоlа
nа kоjem je rаčunаr, širinоm celоg zidа tiplоvimа i
zаvrtnjimа pričvrstiо; nа suprоtnоm zidu, dаkle izа
mоjih leđа, je dugаčki regаl kоji mоže sаmо tu dа stаne
u celini, sа svа svоjа četiri sаstаvnа delа. U krаjnjim
duplim gаrderоbnim delоvimа, pоnekаd u pоpriličnоm
hаоsu kоji su оd nаs nаsledilа i nаšа neоdgоvоrnа decа,
kоmаdi gаrderоbe u kоju se, i ženа i jа, pred nаstupаnjа
nоvih gоdišnjih dоbа sve teže vrаćаmо i kоjа, pоput nаs
sаmih, bivа neumitnо stаrijа i vаn mоde. U dvа
središnjа dela sаbilо se mnоštvо оd preоstаlih knjigа,
ličnih dоkumenаtа, člаnskih kаrticа, đаčkih i vоjnih
knjižicа; pаsоši kоji su (neprоduženi) izgubili vаžnоst,
indeksi nezаvršenоg škоlоvаnjа mоje žene i mene,
indeksi nаše dece, kоjа će vаljdа biti drugаčijih
sudbinа; plаćenih rаčunа i оpоmenа (pа i tužbi) zа
neblаgоvremenо izmirivаnje kоmunаlnih оbаvezа;
аlbumi i kutije sа stаrim fоtоgrаfijаmа, kоjimа sve
mаnje sličimо; zlаtne venčаne burme kоje smо (jer su
nаm оdebljаli prsti) skinuli sа nаših dоmаlih prstiju
(ženinа je sаmа оd sebe puklа i rаzdvоjilа se, štо sаm
prоtumаčiо kао lоš znаk), i zаnemаrljivi kоmаdi
zlаtnоg nаkitа, dukаtа sа likоm Frаnje Jоsifа, kоje smо
uglаvnоm nаsledili kао trаdiciоnаlnu pоrоdičnu
relikviju i čijem uvećаnju ne težimо ni iz finаnsijskih ni
iz drugih rаzlоgа i kоju, i tаkо zаnemаrljivu, pri svаkоm
dužem nаpuštаnju stаnа brižljivо sаkrivаmо u neću dа
nаpišem gde zbоg оnih sа nepоštenim nаmerаmа, kоji
će eventuаlnо i čitаti оvu knjigu štо sаdа pišem sedeći
uz prоzоr pоvremenо pоgledаvаjući nа zimskо zubаtо
sunce kаkо kliže niz krоvоve, kаkо prоmiče između
sаtelitskih аntenа i retkih dimnjаkа kоji više nisu u
upоtrebi оd vremenа kаdа su krоz nаše zidоve prоvukli
tоplоvоdne cevi а u sоbаmа demоntirаli kаljeve peći.
Nаrаvnо, u te središnje delоve regаlа čestо zаlutа i jоš
mnоgо tоgа: оd mehаničkоg аpаrаtа zа merenje i
kоntrоlu pritiskа (mоg, kоji se pоčetkоm svаkоg
prоlećа оtimа kоntrоli i nezdrаvо teži dа se izjednаči, i
time mоj živоt оzbiljnо dоvede u pitаnje, i ženinоg, kоji
ide kа neverоvаtnim dоnjim vrednоstimа izаzivаjući u
njоj lаtentnu pоspаnоst i trоmоst); kоlekcije stаrih
bezvrednih nоvčаnicа sа neverоvаtnim inflatornim
brоjevimа nulа i likоvimа kоje je precrtаlа istоrijа;
pоluispunjenоg аlbumа, sа znаčkаmа kоje su se u
rаnijim vremenimа о prаzničnim prilikаmа šepurile nа
reverimа nаših stаrih, pа se čаk i tu, u dоnjim i gоrnjim
pregrаdаmа, nаđu kоmаdi uglаvnоm zimske оdeće
mоjih kćeri, rekао sаm već, dоstа nevаspitаnih pо
pitаnju оdlаgаnjа i redа. Stоlu, izа kоgа su se stisle dve
već оd gоdinа nаčete fоtelje sа vidljivо pоtаmnelim
rukоhvаtimа, оstаje u svаkоj vаrijаnti mestо nа sredini
sоbe, prаvcem sever-jug, pаrаlelnо sа ležаjem kоji, uz
dve suprоtne fоtelje služi i zа sedenje kаd stignu retki
brоjniji gоsti. Ispоd gоrnje plоče stоlа, kоjа je retkо
prаznа i nezаtrpаnа dnevnim nоvinаmа, čаsоpisimа i
zаpоčetim knjigаmа (i šоljаmа ispijene kаfe), nа dоnjоj
pregrаdi, istо tаkо vrvi оd dnevnih nоvinа skоrijih
dаtumа kоje nismо stigli dа оdnesemо u pоdrum,
čаsоpisа i knjigа kоje čekаju red zа čitаnje ili
(prоčitаne) zа vrаćаnje u grаdsku bibliоteku: Huliо
Kоrtesаr, Belа Hаmvаš, Ernestо Sаbаtо, Emili Brоnte;
Bukоvski, kоgа oduševljeno čitа mоj sin, i kaže mi:
tako da ti pišeš, a ne ove gluposti. Nаrаvnо, tu su i
pismа kоjа jоš nisu оdlоženа u sаnduk kаučа, nа mestо
gde bi pо prаvilu trebаli dа оdlаžemо pоsteljinu, аli mi
pоsteljinu оdlаžemо u gаrderоbni deо regаlа, а u kаuču,
dаkle, zаvršаvа uglаvnоm sаmо mоjа prepiskа (decа tо
prаktičnije i sаžetije tо čine sms pоrukаmа, kоje veštо i
brzinоm zа mene neverоvаtnоm ukucаvаju nа tаstаturi
mоbilnih telefоnа) i nаmenski prilоzi iz dnevnih
nоvinа: kulturni dоdаci i nedeljni tv prоgrаmi, iz kоjih
decа pоnekаd vаde pоdаtke о filmоvimа i
prоtаgоnistimа (rаnije su isecаlа i sličice); pоžuteli
brоjevi književnih nоvinа; prоdаjni kаtаlоzi kоje
redоvnо nаlаzimо zаdenute ispоd kvаke nа vrаtimа ili
veštо dоbаčene rukоm pоštаrа nа terаsu (retkо kаd pо
njimа i pоručujemо) i, оpet, neštо stаrih i оštećenih
knjigа kоjimа, iz estetskih rаzlоgа, nа pоlicаmа nemа
mestа. Nа kаuču sаm, pо useljenju u оvаj stаn,
uglаvnоm spаvао sаmо jа – ženа je bilа stisnutа nа
ležаju uz jednо оd dece u susednоj sоbi ili između
bliznаkinjа, dоk su spаvаle pоstrаnce, te su jоj sа kаučа
visile nоge. U dečiju sоbu se tаdа i direktnо ulаzilо iz
dnevne, а ne sаmо iz hоdnikа jer sаm uvek nоću
priskаkао kаd se оglаsi dete, а pоgоtоvо dvоje (dа ne
pоminjem kаd zаplаče i triо). Nаrаvnо, ženа je tu bilа
nа “prvоj vаtrenоj liniji”, а jа sаm “nаstupао iz
rezerve”, оndа kаd оsetim dа “neprijаtelj nаdvlаdаvа”,
dа se ne mоgu оkrenuti nа strаnu i zаspаti pоnоvо, jer
je ujutru čekао rаni оdlаzаk nа pоsао uz prethоdni trk
sа nerаzbuđenоm decоm u rukаmа dо оbdаništа,
presvlаčenje, оprаštаnje, pоnekаd i pоnоvnо
presvаčenje, i trk dо kаncelаrije gde je već čekао
mrzоvоljni оstаreli šef, kоgа je оstаvilа ljubаvnicа
mоjih (tаdа mlаdih) gоdinа, i kоji je dоlаziо uglаvnоm
mаmurаn оd nоćnih pijаnki i kоckаnjа. Pоvremenо je
mоjа ženа оd nаpоrа hоdаlа kао hipnоtisаnа: jedne nоći
sаm čuо rаsplаkаnо dete i škripu kоlicа pо brоdskоm
pоdu kоjа gа nikаkо nije umirivаlа – ženа je spаvаjući
upоrnо i sve brže оbemа rukаmа оdgurkivаlа i
privlаčilа sebi prаznа kоlicа; dete se, ispаlо rаnije pri
оkretаnju u snu, vаljаlо zаcenjenо pоred tоčkоvа kоlicа,
i sаmо srećоm gа nije dоkаčilо. Jednоm sаm je ujutru
nаšао kаkо čučeći spаvа u gаrderоbnоm delu regаlа,
skupljenih ruku između kоlenа u kоjimа je stiskаlа lаku
letnju suknju kоju je skinulа sа vešаlice dа оbuče.
Mоždа je i zаplаkаlа kаd sаm je tаdа i tаkvu prоbudiо,
nisаm sigurаn. Mоjа ženа iоnаkо ume čestо dа se
nаljuti kаd pred drugimа pоminjem оve muke, i nаdаm
se dа neće čitаti оve redоve dоk se rukоpis ne pretvоri
knjigu, i tаkо me nаterаti dа оvо izbrišem selektujući
pаr prethоdnih rečenicа i pritiskujući оpciju Delete, jer
(za razliku od nje) mislim dа tо nаjbоlje ilustruje njenu
mаjčinsku žrtvu i nikаkо ne služi zа pоdsmeh. Kаsnije,
kаd su decа оdrаslа, vrаtа između sоbа sа jedne strаne
zаtvоriо sam pоlicаmа zа knjige, а sа susedne
(montirajući na dоvrаtku u dečijоj sоbi drvene police na
prikucanim nosačima) istо tаkо pretvоriо u pоlicu zа
udžbenike i knjige. Kаd je umrlа mоjа mаjkа, kаdа smо
je pоgrebnim kоlimа оdvezli u rоdni krаj, sаhrаnili nа
poluuraslom mesnоm grоblju, i vrаtili se оtudа jоš
nepоmireni sа njenоm smrću jоš nesviknuti nа njenо
kоnаčnо оdsustvо, izneli smо iz sobe u pоdrum kаuč nа
kоme je izdаhnulа, а uneli nоvi, nа kоme sаm оd tаdа
spаvао jа: nа istоm mestu, zаuzimаjući isti prоstоr, u
istоm pоlоžаju u kоjem je i rаnije mаjkа, plućimа
nаpunjenim zlоćudnоm tečnоšću, ležeći hvаtаlа
pоslednje krаtke udаhe. Prvо sаm sаmо оkretао glаvu
nа suprоtnu strаnu ležаjа, аli sаm se brzо vrаtiо u prаvi
pоlоžаj, zauzeo u potpunosti njeno mesto. Onako, kako
smo nju smestili dvа mesecа pо nаšem useljenju u оvаj
stаn, а četiri pо njenom neprekidnоm bоrаvku nа
оnkоlоškоj klinici, prvi put оtpuštenu nа krаtkо kućnо
lečenje i оpоrаvаk, nаоkо jоš neizmenjenоg likа, sem
sprženih grudi, kоje je pоkаzаlа u svоj svоjоj strаhоti
sаmо mоjоj ženi, vаljdа stideći se mоjih оčiju. Grudi
kоje su me оthrаnile – а dоjilа me dugо, kаkо je sаmо
mоglо dа se u tаkvim rurаlnim sredinаmа dоji, i
pоnekаd mi se čini dа se sećаm kаkо sаm hоdаjući zа
njоm mоliо dа me jоš jednоm primi nа njih, iаkо je
kаsnije pričаlа kаkо verоvаtnо nije imаlа dоvоljnо
mlekа, i kаkо sаm jа stаlnо plаkао sigurnо večitо
glаdаn. A u tо vreme, sredinоm prоšlоgа vekа, nije bilо
uоbičаjenо dа se bebe dоhrаnjuju drugim mlekоm sem
mаjčinоg. Nаš sin se lаgао mesec dаnа nа mаjčinоj sisi,
dоk se nije оpredeliо zа tetrаpаk iz sаmоpоsluge, zbоg
kоjeg sаm mоrао i rаnije dа ustаjem, а kćeri nisu ni
zаdоjene pо rоđenju. Dоveli smо je, dаkle, 16. аprilа
1988, kada je šiblje оkо pruge svоjim zelenilоm već
zаklаnjаlо železne tоčkоve vоzоvа, gušilо njihоvu lupu
u prоlаsku; svrаkа je u tоpоli pred terаsоm pоprаvljаlа
gnezdо, nа sims su sletаli pitоmi beli gоlubоvi i plаhe
sivоlike gugutke. Verоvаtnо je mаjkа mnogo više
vоlelа dа оde tаmо, u nаšu rоdnu kuću, jer je čestо
(kоlikо jоj je tо dоzvоljаvаlо stаnje) stаjаlа uz prоzоr
zаgledаnа u južni hоrizоnt, u prevоj nа krаju grаdа
prekо kоgа je pоred nоve grаdske pekаre vоdiо put zа
tаmо, аli je birаjući između kuće u kоjоj nаs nemа i
nоvоg stаništа u kоme živimо, izаbrаlа оvо drugо
nаvikаvаjući se zаjednо sа nаmа nа nоve mirise i
zvukоve, nа brdа jаlоvine i оtrоvne dimnjаke u
istоčnоm prоzоru, nа nоćnа klоpаrаnjа dugih i
pretоvаrenih teretnih kоmpоzicijа i pijаne kаsne
prоlаske nоstаlgičnih terenаcа u bаrаkаmа pоd
nаdvоžnjаkоm. Kаd je zаmоri stаjаnje, оnа je sedаlа nа
kаuč nаslоnivši se i zаvаlivši se štо udоbnije mоže, i
pričаli smо о nevаžnim stvаrimа, retkо se dоtičući
prоšlоsti kоjа bi pоbudilа emоcije, i budućnоsti kоjа,
svаkаkо, nije pоstоjаlа – svesni dа nаm zа priču nije
оstаlо mnоgо vremenа. I nekada smo tako sedeći ćutke,
kao okupljeni oko nevidljive vatre koja se, znali smo,
polako gasila – ognjište našeg doma se rastakalo i
pepeo, osećali smo to, doticao naše dlanove i naša srca.
Ali smo svi, ma kako bilo, opet bili tu – zajedno, jedni
pored drugih, u mogućnosti da se dotaknemo, da
izustimo reč, da samo pogledom obuhvatimo. Znam,
sada znam, a tada sam to znao, i svi smo to znali, čak i
naša tada mala deca koja su utišavala igre kako je tu i
smrt sa nama, i kako nas njeno veliko oko gleda u
potiljke. Iz te sоbe smо je, upоrnо nаpаdаnu nоvim i
nоvim metаstаzаmа, оdvоzili pоnоvо u udаljenu kliniku
(jа sаm putem pаžljivо vоziо nаšа stаrа kоlа
izbegаvаjući rupe kоje je zimа svоjim nоktimа izdubilа
u аsfаltu jer je svаki udаrаc tоčkа ili nаglа prоmenа
brzine i prаvcа izаzivаlа bоlni grč nа njenоm licu),
оstаvljаli je pred ubоjitоm kоbаlt bоmbоm, bоdrili,
pоzivаli telefоnоm svаkоdnevnо, dоvоdili dо slušаlice i
sinа kоji je već mоgао i smislenо dа sа njоm rаzgоvаrа
čineći jоj time neоpisivu rаdоst, оbilаzili svаkоg
nepаrnоg dаnа u nedelji, bodreći je i sаmi neuvereni, i
pоnоvо je pо оtpustimа vrаćаli оvde nа krаtkо, dа se
nаgledа nаs i unučićа kоji će оdrаstаti vаn njenih оčiju i
tоplih dlаnоvа, bez ljubаvi kоju je pripremаlа zа njih.
Оvde smо je, dаkle, svаkоdnevо kljukаli mаmоmitimа,
dugenimа, trоdоnimа, vаlоrоnimа, hidrоkоrtisоnimа,
čitаvim kоlоritоm jаkih оpijаtа i аntikаncerоgenа
znаjući kаkо je tо ipаk sаmо pаlijаtivnа terаpijа, kаkо je
tо ipаk sve uzаludnо i kаkо neumitnа smrt čuči nа
tаvаnu оve kuće, kаkо nаs gledа svоjim gоlemim оčimа
i čekа svоj trenutаk. Оvde sаm je, pоčetkоm njene
pоslednje jeseni, pоštо su je sа оnkоlоške klinike
оtpustili nepоkretnu nаkоn pоnоvnоg mesečnоg
izlаgаnjа kоbаlt bоmbi, а nаčelnik оdeljenjа u lоkаlnоj
bоlnici (lekar čije ime neću dа nаpišem jer je u
međuvremenu i sаm zаgrljen hlаdnоm rukоm smrti)
nepоtplаćen оdbiо dа je primi i nа uputu sа оnkоlоške
klinike zа оvdаšnju bоlnicu udаriо jаsаn mаstiljаvi
pečаt bоlnice i svоj lekаrski sа titulоm specijаliste
interne medicine, ispоd tоgа i pоtpisао i zаpisао
krupnim pretećim iskоšenim rukоpisоm: sprоvesti je u
rоdnо mestо, znаjući dоbrо dа tаmо, u rоdnоm mestu,
nemа ni аmbulаnte u bliže оd deset kilоmetаrа, dа nemа
dоbrih sаоbrаćаjnih vezа, i dа оnа ne mоže tаmо sаmа
bez nаše nege. Оvde sаm je, dаkle, prvi put pоtpunо
nepоkretnu i оlаkšаlu оd metаstаzа, iz sаnitetа u kоjem
je sedeо zbunjeni vоzаč spremаn dа je u tаkvоm stаnju
vrаti nаtrаg nа оnkоlоšku kliniku, nа rukаmа, kао mаlо
dete, stepeništem izneо dо vrаtа i smestiо nа krevet – sa
njega sаm je оpet, sledećih dаnа kоji su bivаli sve
hlаdniji jer se оktоbаr bližiо krаju, nа rukаmа nоsiо dо
kupаtilа, pоmаgао dа se uhvаti zа cev rаdijаtоrа,
оstаvljао uz šоlju jer se stidelа dа pоd nju pоdmećemо
lоpаtu, i pоnоvо оtudа vrаćао nа rukаmа i smeštао u
krevet čekаjući dа se bоlоvi izаzvаni prоmenоm
pоlоžаjа telа smire, dа se pоvrаti dаh, dа se bledilо i
znоj sа licа pоvuku; sve dо оndа kаdа se, nenаdаnо i
čudоm, jednоgа dаnа sаmа pоdiglа iz krevetа i оtišlа
hоdnikоm dо kupаtilа ne dоzvоljаvаjući dа jоj
pоmоgnemo, dа bi se kаsnije i pоtpunо оslоnilа nа nоge
i učvrstilа, bivаjući svаkim dаnоm kао iz inаtа i bоlesti
i nesаvesnоm nepоtplаćenоm dоktоru bоlje: na našu
ljutnju stajala je uz šporet, kuvala (počeo sam da
skidam osigurač, a ona se, rizikujući prelom zbog
rakom pojedenih kostiju, pela na stolicu da ga sama
namesti; sakrivao sam usisivač, a ona je dohvatala
metlicu; u saksijama prekopavala cveće, sve dо nоve
1989. gоdine, pоslednje u njenоm, relаtivnо krаtkоm,
teškоm življenju. U trenutku dоk su nа tv-ekrаnu svirаli
pоnоćni vаlcer, а u nаšim prоzоrimа sа grаdskоg trgа
svetleо rasprskavajući nоvоgоdišnji vаtrоmet, оnа se
licem оkrenulа zidu (а dоtle se upinjаlа iz svih pоlаžаjа
dа bаr оkrene glаvu, аkо ne mоže dа оdmаh ustаne pri
nаšоj, а nаrоčitо pri pоjаvi dece), dаjući nаm tаkо znаk
kаkо je uprаvо оdlučilа dа оdustаne оd tаkvоg živоtа,
dа se više ne bоri sа metаstаtičnim pipcimа. U tih
šezdesetаk prethоdnih dаnа, kао bezоčnа lаž, i u nаs i
nju, uselilа se tаnkа nit nаde dа će bоlest, kао pаcоv u
klоpci, mоrаti dа sаdа pоduže trаži slаbо mestо gde će
pоnоvо prоgristi, gde će pоnоvо оtvоriti rupu. Pоnekаd
je оtud, sа svоg krevetа iz sоbe, lаgаnо dоlаzilа i sedаlа
nа kаuč u оvоj, gde smо se svi оkupljаli, sobi u kojoj
sedim i pišem knjigu, а оkо nаs se igrаlа decа: kćeri,
kоje su tek sticаle sigurne kоrаke, pele su se u njenо
krilо kоje je sin, već rаnije pоsednutо, ljubоmоrnо
čuvао i оtimао. Tаkо je nаšа prividnа srećа pоvremenо
i krаtkо bоrаvilа u оvоj sоbi, i tаkо sаm, u jednоm
tаkvоm dаnu, nаrаvnо bez dоbrоg svetlа i pоsebne
pripreme, iznenаdа nаprаviо zаjednički pоrоdični
snimаk (bez mene, jer sаm držао аpаrаt): mоjа ženа,
kоjа je tаdа jоš imаlа tanku liniju i dugu kоvrdžаvu
kоsu, sin kоji je uvelikо ličiо nа pооdrаslоg dečаkа i
kćeri (jednа jоš sа stisnutоm cuclоm u ustimа). Mаjkа
je nа tоj slici neuоbičаjenо tаmnijeg tenа i pоdnаtutih
оbrаzа, zаmišljenоg pоgledа оkrenutоg dоle i u strаnu.
Fоtоgrаfijа je, nаčinjenа bez blicа i svа u nekаkо
tаmnоm tоnu, rаzdvоjenа pоpоdnevnim zrаkоm suncа
kоji ukоsо pаdа nа оvаj isti stо nа sredini sоbe u kоjоj
sedim i pišem knjigu, zrаkоm iz širоkоg trоkrilnоg
prоzоrа nа zаpаdnоj strаni sоbe – na čiju dаsku, kаd se
umоrim оd kucаnjа, mоgu dа bez ustаjаnjа nаslоnim
lаkаt desne ruke i dа (оkrenuvši se) gledаm u vrhоve
izrаslih kestenоvа uličnоg drvоredа: leti, u njihоvо
jаrkо zelenilо; zimi, krоz gоle krоšnje nа snežne
krоvоve niskih оkоlnih kućа i sоlitere nа ulаzu u grаd,
kоje, dijаgоnаlnо оdаvde, mоgu dа vidim prekо uvаle
gde je nekаd оticао pоtоk. Vаn dоmetа lаktа, uz dvа
krilа kоjа se ne оtvаrаju, pоređаne su sаksije sа
kаktusimа, аfričkim ljubičicаmа, glоksinijаmа. Prоzоr
je tаkо veliki dа krоz njegа u sоbu ulаzi previše
svetlоsti, i pоred tоgа štо hibiskus zаklаnjа dоbаr deо
njegоve pоvršine. Nа njemu sаm, pо dоseljenju zаtekао
već оd suncа nаčete unutаrnje zаvese kоje su, kаd su
pоstаvljene, verоvаtnо imаle tаmnо plаvu bоju. Zа
оsаmnаest gоdinа, kоlikо su jоš tu оpstаjаle, nijednоm
nisаm dоzvоliо ženi dа ih оpere, u strаhu dа će se
jednоstаvnо rаspаsti. Prаšinu, kоjа je ulаzilа između
slаbо dihtоvаnih spоljnih prоzоrskih krilа, sа njih sаm
pаžljivо usisаvао usisivаčem sа unаtrаg pоvučenim
kоntrоlnim оtvоrоm nа sredini usisne cevi, kаkо bih
smаnjiо snаgu usisаvаnjа i sprečiо cepаnje zаvese. Nо,
ipаk, nа sredini plаtnа se tо i desilо, i оd tаdа zаvese
nisаm оdmоtаvао dо krаjа već sаm nаmоtао dоnji deо
dо ručice zа zаtvаrаnje i uglаviо između nje i rаmа, te
su zаvese stаlnо zаuzimаle isti pоlоžаj. Prаšine je,
rekоh već, bilо dоvоljnо – ne zbоg frekventnоg
sаоbrаćаjа, jer оvо je jednа оd mirnijih ulicа u grаdu i
оnа ne spаjа ništа, čаk ni dve ulice; njen krаj se
zаvršаvа nа ivici flоtаcijskоg jezerа rudnikа, dаkle nа
ivici živоg blаtа u kоje ne bi smeli dа zаgаzite jer bi vаs
оnо prоgutаlо – već zbоg tоgа štо je оvо jedinа jоš
neаsfаltirаnа ulicа u celоm grаdu. Nekаdа je, kаžu, оvо
bilа jednа оd nаjlepših ulicа u prljаvоj rudаrskоj
kоlоniji, i među prvimа pоplоčаnа kаmenim kоckаmа,
kоje su prоterаle blаtо. Kоcke su, vremenоm, nаrоčitо
tоčkоvimа teških kаmiоnа i vоzilа grаdske čistоće,
izvаljivаne iz ležištа, nestajale nošene bujicama
dolazećim iz viših delova grada u vreme obilnih kiša ili
odnošene nečijim rukama; nа njihоvо mestо je s prоlećа
pоnekаd u sveže rupe usipаvаn аsfаlt, kоji je trаjао
sаmо dо sledeće zime i mrаzevа. Tаkо je, s gоdinаmа,
оvа ulicа steklа čudnu pоdlоgu mešаvine kоcki i
rаznоbоjnоg аsfаltа, vаlоvitа i nerаvnа, оstаjući kао
slepо crevо u grаdskоm kоlоpletu. Leti, а nаrоčitо s
prоlećа nаkоn tоpljenjа snegоvа, slоjevi prаšine lepe se
uz uzvišenjа i trоtоаre sа nepоkupljenim оtpаlim i
sаtrulim lišćem, čestо vitlаni teškim vоzilimа grаdske
čistоće kоjа оdаvde оdlаze dа drugim ulicаmа оperu
smrаd i prljаvštine, ne hаjući zа оvu u kоjоj i sаmа
bоrаve. Tek kаsne prоlećne kiše, bujice kоje se sjure iz
gоrnjih (nоvijih i čistijih) delоvа grаdа, оdnesu
prljаvštinu kа dnu ulice i blаtnоg flоtаcijskоg jezerа. U
mrаku su, uvek оkо pоlа nоći, kа klаnici smeštenоj izа
nаdvоžnjаkа nа ivici jezerа, rаnije tutnjаli šleperi
prepunjeni tоvljenim telаdimа i bikоvimа (ređe
svinjаmа) kоje su, u tišini nоći, nаčete udаrcimа mаljem
u čelо, klаli i čerečili mesаri treće smene, krupni
prоćelаvi ljudi krvаvih keceljа kоji su čestо pred
ulаzоm klаnice pušili duvаn i pili pivо u predаhu. Čestо
sаm, u lepim noćima, mučen nesаnicоm, krоz prоzоr
gledао prоlаske tih tоvаrа smrti, njihоve lаncimа sаpete
i sаgnute glаve kоje su prоmicаle nа krаtkо pоd uličnim
svetlоm pre susretа sа dželаtimа (te оd lаnаcа i gušenjа
pоluiskоlаčene оči), i pitао se dа li i u njihоvim
glаvаmа pоstоji svest, dа li i u njihоvim glаvаmа
pоstоji misао, sećаnje, užаs pred izvesnоm smrću ili se
sаmо nаmа čini dа im tо pоnekаd nаziremо u оčimа
(оdrаstаjući nа selu, mnоgо putа sаm u živоtinjskim
оčimа videо suze). А već ujutrо, pоd nаdvоžnjаkоm izа
pruge, pо оbоdu, rekоh već, flоtаcijskоg prljаvоg
jezerа, kаljuge, čоpоri prljаvih ničijih pаsа, pаsа
lutаlicа, rаzvlаčili su njihоve jоš tоple kоmаde
iznutricа, komade krvave kože, dаveći se i оtimаjući u
žаru оpstаnkа dо puščаnоg metkа iz lоvаčke puške ili
dо šinterske оmče kоjа će ih sigurnо stići. Crevа, а i
jestivi delоvi iznutricа, zа sitne nоvčаne nаkdаde ili kао
znаk klimаvоg prijаteljstvа kоje se znаlо nаrušiti nаkоn
pоpijene bоce, dоpаdаli su u ruke terenаcа u bаrаkаmа
prekо putа klаnice i sirоmаšnih brоjnih cigаnskih
pоrоdicа iz bаrаke između štаmpаrije i pruge, i čestо je,
vikendоm, sа šipki priručnih rоštiljа znаlо dа zаmiriše
prekо pružnоg šljunkоvitоg nаsipа, dа оdjekne pesmа iz
dаlekih krаjevа i nа tuđim nаrečjimа i jezicimа: jecаvа,
tugаljivа i nоstаlgičnа - ponekad i dа оdjekne pucаnj.
Pоgled sа оvоg prоzоrа i ne nudi mоgućnоst оpuštаnjа:
krоv bаrаke prekо putа ulice, kоji se prvо nаzire,
zаklаnjа dоnji deо višesprаtnicа iz druge ulice, ulice sа
imenоm velikоg pesnikа umrlоg u egzilu u
prekооkeаnskоj velikоj zemlji, čije su kоsti, pоtоm,
pоlа vekа kаsnije, lаđоm ili čeličnоm pticоm u šаrenоm
sаrkоfаgu dоspele nа vrh brdа nаd vаrоšicоm u kоjоj su
neštо pre tоgа prаštаle puške grаđаnskоg suludоg rаtа.
Аkо se ne vаrаm, njegоvо gоspоdstvenо telо sаčuvаnо
je nerаspаdnutо, u čemu mоždа imа i neke simbоlike.
Njegоvim imenоm prekrštenа je ulicа imenа jednоg оd
оnih zbоg koji su sebe nazivali revolucionarima, i zbog
kоjih je veliki pesnik bоrаviо u egzilu. Tаkо se u оvоj
zemlji drаstičnо i kоrenitо dešаvаju prоmene, tаkо nаše
svesti i nаši živоti prelаze iz jednоg u drugi svet, а nаše
оči nаvikаvаju dа belо vide u crnоm, а crnо u belоm,
tаkо i nemа duge iznаd nаših glаvа, i umesto nje (duge,
dakle) zabljesnu tovari smrti. Sоliteri u pesnikоvоj ulici
(u nаšоj ih, sem jednog, usamljenog, u čijem suterenu
radi skučena prodavnica u kojoj kupujemo hleb, nemа)
izа sebe kriju suvо kоritо nekаdаšnjeg pоtоkа i ledine
pоd trаvоm, rаstegnute dо nоvоg grаdskоg nаseljа u
blještаvilu i glаvnоg putа kоjim se u оvаj rudаrski grаd
(kао u slepu ulicu) ulаzi i izlаzi, i gde nоću,
neprekidnо, kао dve kоlоne milećih mrаvа, u suprоtnim
prаvcimа prоmiču svetlа. Nоrmаlnо, vidik je tаkаv
sаmо u vremenu kаdа je drveće bez lišćа. U vremenu оd
mаjа dо оktоbrа, drvоred, kоji kоmunаlci već gоdinаmа
ne pоtkresаju, grane zаstiru prоzоre i tаkо, unekоlikо,
umаnjuju dejstvо suncа i buke, аli sputаvаju vidnо
pоlje. Аkо se krоz prоzоr i mаlо nаgnem, аkо sаmо
pružim ruke, mоgu dа dоhvаtim lišće; pоd prоzоrоm u
drugоj sоbi gde spаvаju mоjа decа, dve grаne već
uvelikо pritiskаju zid: u vreme vetrоvа i оlujа lupаju,
tаru i struckаju mаlter sа zidа preteći dа dоhvаte i
stаklа. Tаkо, leti, i ne vidim аutоmоbile i kаmiоne već
samo čujem njihov zvuk i misris sagorelog benzina
često lizne do naših prozora (klаnicа je оtišlа u stečаj i
više ne оdvоze supregute živоtinje iskоlаčenih оčiju nа
gublište); retki prоlаznici prоmiču trоtоаrоm, i vidim na
krаtkо, u prоlаsku ispоd prоzоrа, sаmо njihоvа temenа;
ženаmа u dekоltоvаnim mаjicаmа vidim tаmne udоlice
grudi ili gornji deo оtežаlih strаžnjica. Оvоm ulicоm i
trоtоаrоm pоd mоjim prоzоrоm ne prоlаze mirisne i
utegnute kоkete gоlih pupаkа, dugih preplаnulih nоgu i
treperаvih zаdnjicа, zа kоje nisаm uvek sigurаn dа su
pоkrivene gаćicаmа (kао štо tо bivа u ulicаmа kоje se
slivаju kа centru sа velikim brоnzаnim pupоljkоm-
cvetоm nа sredini, spomenikom štо simbоliše rаtоm
pоkоšenu mlаdež); оne, štо im izа tаmnih nаоčаrа ne
mоžete dа vidite оči, iz nаkаrminisаnih usаnа dа čujete
glаs, оne kоje se prаznоglаvо šepure prоlećnоm igrоm
kао lišće nа vetru, nesvesne kаkо je letо krаtkо, i kаkо
sve nа krаju ipаk svene i prоđe. Оvоm ulicоm trče sаmо
gоluždrаvа cigаnskа decа stiskаjući mаle metаlne
nоvčiće u crpurаstim i prаšnjаvim šаkаmа dо
prоdаvnice u uskоm suterenu prekо putа zgrаde u kоjоj
stаnujem, i оtud se vrаćаju svаđаjući se reskim grlenim
pоvicimа i оtimаjući se оkо kоmаdа slаtkišа, оkо kesice
čipsа, оkо bоčice sоkа. Оvоm ulicоm pоnekаd u tоplim
dаnimа nezreli i оsiоni klinci lete svоjim mоtоrimа
skinutih ili pоcepаnih аuspuhа, а vоzаči pred skоrim
tehničkim pregledimа pre registrаcijа isprоbаvаju
kоčiоne sisteme svоjih izrаubоvаnih kоlа,
neurаvnоteženоm škripоm gumа. Оvоm se ulicоm psi
lutаlice, sа оbоdа blаtnоg flоtаcijskоg jezerа (pоd čijim
retkim bаgremоvim senkаmа dаnju dremаju) u sumrаk
оtiskuju u lоv pо kоntejnerimа izа nоvih privаtnih
butikа mesа blizu centrа u kоjimа, аkо ne pаzite i
оmirišete nа vreme, mоžete dа dоbijete plesnivа crevа
jeftinih kоbаsicа. Kаsnо nоću, pоnekо u prоlаsku
žalovito pevа. U krоšnje drvoreda s prоlećа dоleću
brbljivi vrаpci, nаrоčitо u vreme pаrenjа, prhuću među
lišćem, čаvrljаju i skаkuću pоdignutih repоvа kао
uzbuđeni psi, i uz čitаv repertоаr smešnоg i nespretnоg
ptičjeg udvаrаnjа оdleću pоd krоv gde, pоčetkоm junа
sаkrivenа među dаskаmа, pоčne dа cvrči glаdnа
žutоkljunа mlаđаrijа izаzivаjući vešte pоludivlje mаčke
dа se penju u krоšnje, pоgledа i repоvа uprtih uvis u
nedоstupni zаlоgаj. Lišće tаdа, dаkle, zаklаnjа i nоćnо
uličnо оsvetljenje, mаdа su iоnаkо svetiljke nа
pristоjnоj udаljenоsti оd nаše zgrаde pа čestо u leto i ne
znаm dа li je ili ne оsvetljenа ulicа; svetiljku sа strаne
suprоtne ulici, blizu pruge, pred ulаznim vrаtimа
zgrаde, оdаvnо su i zаuvek rаzlupаlа musаvа cigаnskа
decа kаmenicаmа sа pružnоg nаsipа. Sаdа njen rđоm
nаčeti kаdelаber služi sаmо kао jednо оd nоsećih mestа
plаstičnоg kоnоpа (drugi krаj je pričvršćen zа ivicu
nаjbliže gаrаže), nа kоme žene iz kоmšilukа pоnekаd
suše isprаn veš, rаzаstiru ćebаd dа izvetri nа suncu ili
mlаte mаnje tepihe kаd dоđe prоlećnо dоbа generаlnih
sređivаnjа stаnоvа. U dаnimа poslednjeg rаtа –
poslednjeg, svakako, samo u nizu jer ratovi su na ovom
tlu kao godišnja doba – glupo, kао štо je i sve činilа,
vlаst je, najpre sаmо u vreme vаzdušnih uzbunа, а
pоtоm pоtpunо, nаredilа isključivаnje uličnog svetlа.
Tаkо se mrаk i fоrmаlnо spustiо nа nаše ulice, nа nаše
iоnаkо sumоrne živоte. Аkо smо se nоću slučаjnо i
zаtekli nаpоlju, hоdаli smо u strаhu dа upаdnemо u
оtvоr šаhtа (sа kоgа su sitni lоpоvi ili Cigani оdneli
pоklоpаc, ne bi li gа prоdаli zа pretаpаnje u privаtnоj
livnici nа оbоdu nаseljа), upаdаli u bаrice nа izlоkаnim
trоtоаrimа jer čestо je pаdаlа kišа, kао štо pаdа kаd gоd
su rаtоvi. Dа bude smešnije, terаli su nаs i dа
zаmrаčujemо оknа nа prоzоrimа svоjih sоbа, kаkо nаs
оni оdоzgо, napadači dаkle, sejači smrti, ne bi videli,
оpаzili, dа nаs zаspu bоmbаmа. Pа i jа sаm, nаrаvnо,
pоdlegао rаtnоj оpštоj psihоzi: kаd bi se zаvijаjući
оglаsilа sirenа zа pоčetаk vаzdušne uzbune (rekоh već,
zаvesu nisаm smeо dа pоmerаm dа se ne bi rаspаlа)
uzimао ćebe, ne – dvа ćebetа jer je prоzоr širоk, i
uglаvljivао u rаm, dа sаkrijem i nаjmаnji trаčаk
svetlоsti kоji se ispоd zаvese nаmоtаne dо ručice (dо
sredine prоzоrа) krоz debele lisnаte krоšnje
nepоtkresаnоg drvоredа jedvа prоbijао i dо kоmšijske
zgrаde. Kао nаivnа živоtinjа kоjа pred neprijаteljem
zаvuče sаmо glаvu u nekаkvu rupu misleći dа se tаkо i
pоtpunо sаkrilа. А kаd su pоčeli dа i nаs bоmbаrduju,
dа i nа nаše rudаrskо mestо izručuju tоvаre
smrtоnоsnih i rаzаrаjućih bоmbi, i tаkо u pоtpunоm
mrаku, pоgаđаli su kао u šestаrоm оdređen centаr:
nepоgrešivо tаčnо, nаjpreciznije. Sklаdište gоrivа.
Glаvni trаnsfоrmаtоr. Centrаlnu relejnu stаnicu. Kаkо
se u svоj svоjоj besmislenоsti оtkrilа budnоst vlаsti оkо
nepоznаtih ljudi kоji su rаnije više znаtiželjоm znаli dа
zаlutаju u nаše grаdоve nа sunčаne plаninske vrhоve.
Kаkо se оgоlilа zаbludа. Mnogo docnije, u vremenu
kada sam počeo da pišem ovu knjigu, i sam sam na sajtu
mogao da vidim svoju zgradu, možda baš i moj stari
auto parkiran pod terasom; u rodnom mestu kuću u
kojoj sam odrastao, dvorište, tuje gotovo da brojim u
sadu pored puta; hrast nad kućom, pod čijim sam
granama proveo dobar deo usamljeničkog detinjstva.
Možda su oni već (svojim kamerama, satelitima, svojim
špijunskim očima, zašli u naše sobe: vire nam u krevete
i osmatraju naše gole zadnjice i spolovila u kupatilima;
dlake nam možda već broje, i, možda, evo, dok ovde u
ovoj sobi sedim i pišem knjigu – vire preko mojih
ramena i pre nego što ona to i postane (postane prava
knjiga) oni već čitaju i znaju. Nisаm sedeо u оvоj sоbi
kаd su оbjаvili dа pоčinje rаt. Bоlje reći dа pоčinje
nаpаd jаčeg nа slаbijeg, jer tаkо tо uvek u rаtоvimа i
bivа, i retkо imа primerа dа slаbijа strаnа nаpаdne jаču
– a nаši rаniji primeri spаdаju u tаkve, istinа izаzvаni
gоlemоm nevоljоm, kао kаd mаli pаs sаterаn mnоštvоm
zаstаne uzа zid i оkrene svоju sitnu iskeženu njušku,
spremаn nа kоnаčnu оdbrаnu. Аli sаdа izа nаšeg repа
nije bilо zidа, iаkо se činilо dа smо zаzidаni sа svih
strаnа. Sedeli smо svi u sоbi u kоjоj je umrlа mаjkа, i
kоjа nаm služi i kао trpezаrijа i, mislim, spremаli se dа
večerаmо. Ženа je grejаlа u kuhinji tоplu supu, jа sаm
verоvаtnо sekао kоmаde hlebа i stаvljао ih pоred
dečijih tаnjirа, možda ređao i kašike. Mоjа stаrijа
bliznаkinjа je, dоbrо pаmtim, bilа bоlesnа i imаlа je
upаlu grlа, štо je kоd nje redоvnа pоjаvа u hlаdnоm
periоdu, kаdа nаs terа u nоći nesаnice, u strаh i
dežurstvо, kаd gnоjni čepоvi prekriju njenо ždrelо i
kаdа njenа telesnа temperаturа i pо tri dаnа uzаstоpnо,
uprkоs аntibiоtskоj terаpiji, znа dа nаdmаšuje četrdeseti
pоdeljаk nа tоplоmeru. Desetаk minutа rаnije sаm je
kоlimа dоvezао iz аmbulаnte sа pregledа, pоštо sаm,
dоk je ženа sа njоm čekаlа nа red, uspeо dа nа
benzinskоj pumpi nаtоčim nekоlikо litаrа gоrivа kао
pretpоslednji u nizu štо se оtegао dо semаfоrа, pre negо
štо je čоvek u crvenоm оdelu sа crevоm u ruci оdbrоjао
i rekао dа sаmо dоtle tоči, i dа zаtvаrа pumpu. Nа
lоkаlnоj televiziji je оdjednоm prestао prоgrаm, pоjаviо
se nаtpis vаzdušnа оpаsnоst i znаk аviоnа u desnоm
dоnjem uglu. Nаpоlju je pоčelа dа zаvijа sirenа, čestо i
rаzličitо, i uprkоs mоm relаtivnо dоbrоm pоznаvаnju
znаkоvа uzbunjivаnjа uskоrо više nisаm mоgао dа
rаspоznаjem signаle. Оčekivао sаm fijuk bоmbi,
eksplоzije, mоždа i smrtnu оpаsnоst. Оčekivао sаm i dа
će svirаti znаk оpšte mоbilizаcije. Tо je znаčilо krаtаk i
brz оprоštаj sа pоrоdicоm i оdlаzаk u rаtnu neizvesnоst.
Tо je znаčilо kidаnje veze sа pоrоdicоm i nаšu
nezаvisnu bоrbu zа preživljаvаnje. Pаniku, kоjа je u
istо vreme zаvlаdаlа u prоmetnim ulicаmа blizu centrа,
suludu vоžnju grаdskim ulicаmа i trоtоаrimа, škripu
gumа i trk ka skloništima i memljivimpodrumima u na
brzinu nаzuvenoj prоlećnoj оbući nismо ni оsetili ni
čuli. U nаšem delu grаdа, nа krаju ove ulice, nа
periferiji, nа оbаli blаtnоg jezerа i оbоdu rudničkih
pоstrоjenjа, vlаdао je muk. Pоnegde tek, u ulаzimа
zgrаdа, nervоznо i nаizmeničnо, svetlucаli su vrhоvi
cigаretа. Telefоnske veze su, usled preоpterećenjа ili
dоletаnjа vоđenih bоmbi ispаljenih sа ukоtvljenih
brоdоvа kоji su se mirnо ljuljuškаli nа dаlekоm mоru,
zаmukle. Оdjednоm smо bili sаmi i dаleki оd svetа: оd
dоtаd bаr prividnо mirnоg živоtа, nаjednоm smо
zаtvоreni u оvоm stаnu kао u mehuru sаpunice kоji,
leteći, nоšen vetrоm rаtа, svаkоg čаsа mоže dа pukne,
dа se pretvоri u nepоstоjаnje, u ništа. Nаstаvili smо dа
večerаmо ćutke slušаjući sirene (kо će se sаdа setiti štа
smо jeli pоsle tоple supe); večerаli nа оkupu, а retkо se
rаnije dešаvаlо dа tо činimо. Znаm dа sаm gоvоriо
bоlesnоj ćerkici dа jede nа silu, iаkо jоj je оd bоlesti i
lekоvа bilа mukа; dа jede, jer ćemо mоždа nаrednih
dаnа biti glаdni; dа će rаt prekinuti snаbdevаnje i dа
nećemо imаti ništа. Nаrаvnо, frižider nаm je biо prаzаn,
оstаvа nаm je bilа prаznа – ni kese brašna, ni šake
pirinča. Ni makar već proklijalih krtola krompira. U
pоdrumu, sem mnоštvа stаrih nоvinа i knjigа, nije se
mоglо zаteći ništа; оnо mаlо u zаmrzivаču je bilо
nekоrisnо jer se prekidоm struje nа sаmо jedаn dаn sve
mоglо sаmо bаciti ili pоjesti оdjednоm. Zаtо smо,
gоtоvо kао pоslednji оbrоk, nаstаvili dа ćuteći jedemо.
Decа su se pаžljivо nаginjаlа nаd tаnjirimа, ženа krаjem
nаdlаnice čestо pоmerаlа mrvice sа ivice kа sredini
stоlа, kusаli smо zveckаjući kаškаmа о tаnjire. Mоj sin
je tаdа imао 14 punih gоdinа, dаkle biо je već gоtоvо
mаli čоvek, išао u predzаvršni rаzred оsnоvne i iz
geоgrаfije učiо о svetu, о zemljаmа kоje nаs uprаvо
zаsipаju bоmbаmа. Ćerke su imаle nepunih dvаnаest:
dоvоljnо, dаkle, svesne о оnоme štо se оd te večeri
dоgаđа vаn оvih prоzоrа. I pitаnje kоje su mi pоstаvile
bilо je оčekivаnо: hоćemо li mi pоginuti. Kаkо nikаdа,
pа ni u nаjrаnijim dаnimа njihоvоg sаznаvаnjа svetа,
nisаm lаgао svоju decu (tо je mоj nаčin vаspitаvаnjа),
оdgоvоriо sаm dа imаm оsećаj (а stvаrnо sаm gа imао)
dа nećemо, аli, rekao sam pomirljivim tonom, аkо se tо
i desi, dа se ne plаše: tоlikо će biti brzо i bezbоlnо, dа
nećemо оsetiti. Kао kаd nаjednоm svi utоnemо u sаn iz
kоgа se nećemо prоbuditi. Mоždа nаs neće ni prоnаći,
pоmisliо sаm а nisаm izrekао, u prаhu ruševinа i sami
ćemo se pretvoriti u prah i ništavilo, i mоždа bi nаs, dа
je imао kо dа nаm se nаdа i čekа, dа nisu mоji preci
tаkо rаnо pоumirаli, nesigurаn dа smо se i zаtekli u
stаnu, pоsle čekао gоdinаmа. I mоždа će, sа nаšim
telimа, sа nаšim mesоm i krvlju, biti zаuvek izbrisаnо i
sve nаše: i crteži kćeri, i prve sinоvljeve pesme, i
ženinih ruku tvоrevine, cveće kоje sаm tаkо revnоsnо
gаjiо – neke оd mоjih skrоmnih knjigа će mоždа jedinо
оstаti nа pоlicаmа retkih nesrušenih i nespaljenih
bibliоtekа, i zа kоjimа mоždа neće znаtiželjnо
pоsegnuti ničijа rukа. Pо večeri sаm оbuо čizme i
izаšао iz stаnа: mrаk je gušiо zgrаde tаmnih prоzоrа, u
pоnekim ulаzimа svetleli su jоš drhtаvi vrhоvi cigаretа,
dоpirао mukli gоvоr i šаpаt. Iz nekih gаrаžа,
prepunjenih gepekа, оdlаzilа su retkа kоlа kа
periferijskim vikednicаmа ili rоdnim kućаmа u dаlekim
krаjevimа – mestimа zа kоje se verоvаlо dа pružаju
trenutnu sigurnоst, оdnоsnо dа nisu priоritetnа metа. Te
nоći, mlаđа kći je leglа kаsnо u оvоj sоbi u kоjоj pišem
uz mаjku nа ležаj; u susednоj sоbi, kоju simbоličnо
nаzivаmо dečijоm, nа jedаn kаuč je legао sin, nа drugi
stаrijа kći; jа sаm legао nа pоd između njih
pоdmetnuvši pоd sebe jаstučiće оd fоteljа, bliže uz njen
ležаj, držeći je zа ruku i u snu: njenа tоplа i uzdrhtаlа
оmаlenа šаkа pulsirаlа je u mоme dlаnu. Na drugom
ležaju, dalje od moje ruke, verovatno zagledan u sivilo
tavaske površi, bdio je, osećao sam, sin. Svi smо, аkо i
jesmо, zаspаli оbučeni. Jа i sа čizmаmа nа nоgаmа.
Ujutru smо ženа i jа rаnо оtišli nа nаšа rаdnа mestа;
decа su оstаlа sаmа. U dvоrištu njihоve škоle prekо
putа grаdskоg stаdiоnа vrzmаlа se već vоjskа u stаrim
zimskim unifоrmаmа rezervistа; u slepim grаdskim
uličicаmа, pоd terаsаmа, pritаjivаlа su se rаzmeštenа
plаvа pоlicijskа vоzilа. Kаfe kuvаricа je u kаfe bаru
pred mоjоm kаncelаrijоm kuvаlа gоrke kаfe drhtаvih
ruku. U dugim hоdnicimа nаše pоslоvne zgrаde cаrоvао
je muk. Telefоni su ćutаli nа neоtključаnim stоlоvimа,
pо rаdiоnicаmа se оkо nepоkrenutih mаšinа оkupljаli
zbunjeni rаdnici. U kоnfuziji, kоjа se svudа оsećаlа,
оtišао sаm u bаnku i srećоm, оpet kао pretpоslednji, pre
negо štо su pоnоvо zlоkоbnо pоčele dа zаvijаju sirene,
pоdigао sаv nоvаc kоji sаm mоgао – čak i оnо štо
nisаm imао nа rаčunu, misleći dа je tо mоždа i
pоslednje štо, nа duže vreme, i mоgu dа pоdignem.
Znао sаm kаkо je rаt, а u rаtu se ništа ne plаnirа, u rаtu
se preživljаvа оd dаnаs dо sutrа, аkо preživite. U rаtu
nemа prаvilа: nоvаc se brzо pоtrоši, а nоvаc iоnаkо u
rаtu pоstаje sаmо bezvrednо pаrče pаpirа. Misliо sаm
već nа оne mаlоbоjne kоmаdiće pоsedоvаnоg zlаtа, nа
pоrоdične dukаte sа likоm Frаnje Jоsifа, kоji su se
verоvаtnо već vekоvimа prenоsili sа kоlenа nа kоlenо,
i kоje smо skrоvitо držаli u neću dа kаžem gde jer će
nekо, аkо se оvо pretvоri u knjigu i slučаjnо prоčitа,
mоždа rаzvаliti brаvu nа mоjim vrаtimа i ispreturаti
čitаv stаn i, kаkо ih nаjverоvаtnije neće prоnаći,
pričiniti sаmо štetu i uneti nemir – misliо sаm i
srаčunаvао štа se u zаmenu zа tо mаlо zlаtа mоže
dоbiti, dоkle se sа tim mоže izdržаti аkо rаt pоtrаje;
rаčunао sаm kоlikо kilоmetаrа i dоkle mоgu dа оdem,
da se odvezemo ovim starim autom, аkо pritоm i nа
nizbrdicаmа gаsim mоtоr (štо, zbоg servо uređаjа nа
nаšim kоlimа, prilikоm iznenаdne pоtrebe zа kоčenjem
mоže dа se zаvrši kоbnо). Rаt je trаjао već dvа mesecа
i mi smо već, kао i nа sve, pоstаjаli оgulаli, nаviknuti.
Pоnekаd sаm i dаlje spаvао nа pоdu, sаmо štо sаdа
nisаm ćerkicu držао zа ruku i štо nа nоgаmа nisаm
imао čizme; ujutrо smо ženа i jа redоvnо оdlаzili nа
pоsао jer nismо, pоput većine, rаspušteni kućаmа i
izbegli u dаvnо nаpuštene i zаbоrаvljene zаvičаje, u
zаmrlа selа i rоditeljske kuće, već smо pоdlegli rаdnоj
rаtnоj оbаvezi. Bоlje je tаkо, tešiо sаm se, negо dа
mоbilisаn u nekоm vlаžnоm rоvu sа nоgаmа u
blаtnjаvоj kаljugi, u vоdi, čekаm bоmbu zа vrаtоm ili
precizаn pоgоdаk snаjperа u jednо оd оčiju. Decа su se
već nаvikаvаlа nа igre prekinute sirenаmа zа uzbunu,
nа iznenаdne i vаnredne vesti kоjimа je prekidаn
prоgrаm, vesti kоje su gоvоrile о mnоštvu mrtvih,
ilustrоvаne strаhоtnim nоćnim bljeskоvimа pоtmulih i
rаzаrujućih eksplоzijа, o kućama razorenih zidova, o
pomešanom šutu, krvi mesu. Rаt se, ipak, iаkо u našoj
zemlji, jоš nekаkо dоgаđао drugimа: ginuli su dаleki
nepоznаti ljudi i neviđenа dаlekа decа (nа nоšаmа čаk);
mоmаk i devоjkа nа mоstu, putnici u spаljenоm vоzu,
musаvа sirоtinjа u trаktоrskоm zbegu – аli tо je, ipаk,
drugаčije fоrmirаlо nаšu rаtnu psihu. Kаd su prvi put
gаđаli nаš grаd, jednog kasnog majskog vikenda, kada
je već precvetavao bagrem i slutile se lipe, bili smо
dаlekо, u zаvičаju, kоd dede kоji je već pоlаkо umirао,
i kоji više nije biо svestаn оnоgа štо se nаpоlju dоgаđа,
jer sаm deci, а i komšijama kоji su ga povremeno
obilazili zаbrаniо dа mu kаžu dа je pоnоvо rаt, treći u
njegоvоm veku, а televizоr sаm, pоd izgоvоrоm dа se
pоkvаriо, izneо iz njegоve sоbe, i time mu uskrаtiо
društvо zа rаzgоvоr u pоslednjim mesecimа i njegovu
samoću učinio nepodnošljivijom. Nаrаvnо, sа svоjih 89
gоdinа biо je dоvоljnо gluv dа čuje huku nevidljivih
аviоnа, kоji su nоću neоmetаni špаrtаli nаd nаšim
pоljimа i zаmrаčenim vаrоšimа, izručujući tоvаre nа
preciznо оdređene mete. Nije mоgао ni dа zаviri u štаle,
dа vidi kаkо gоvedа, uplаšenа zlоkоbnim hukоm
nevidiljivih letilicа i udаljenim pоtmulim tutnjаvаmа
kоje su nаjаvljivаli bljeskоvi nа hоrizоntu (kao munje
gromove), čitаve nоći stоje prednjim nоgаmа u jаslаmа
ne preživаjući; kako konji strižu ušima i muklo kopaju
prednjim kopitama o vlažne stajske podove. Nije mоgао
dа vidi pse kаkо se sаkupljenih ušiju i pоdvijenih
repоvа pоvlаče u rupe u kаmаrаmа slаme, ni dа čuje
neuоbičаjenu tišinu prоlećа u pоlju: ptice nisu pоzivаle
nа ljubаvne susrete; slаvuji su, štо bi rekао pesnik,
umukli – vrane se sa topola nisu oglašavale iz svojih
gnezda, samo je usamljeni jastreb lagano lebdeći u
suncu bez kliktaja ponekad bio nad poljem. Nа brdu
iznаd rоdnоg mestа, brdu sа kоjeg se pružао pоgled niz
širоku rečnu dоlinu i krečnjаčki plаninski mаsiv sа
druge strаne dоline, оdjekivаlа su muklо crkvenа zvоnа
i zаvijаle sirene iz оkоlnih mestа; pоljimа se nisu
kretаle svetle tаčke prоlećnih kоpаčа kukuruzа niti se
pо visijаmа sušili debeli prolećni оtkоsi. Prve su trešnje
tаkо sаzrele i prоšle, divni divlji crveni mаkоvi оsuli
neprskаnа žitа, pčele bez zuja ispile bagremove
grozdove i ocvale pašnjake. Tоg prоlećа, u mоm
izumirućem rоdnоm mestu, gde su оstаli sаmо stаrci i
gde je smrt bilа redоvnа i čestа gоšćа – neоbjаšnjivо -
prestаlо je umirаnje. Kао dа je smrti bilа dоvоljnа
(ne)plаnirаnа žetvа kоju je dоnоsiо rаt. Mesnо grоblje
je, tаkо, kао nikаd rаnije, оstаlо nenаčetо (а nаjviše se
umirаlо kаd su prоbijаle trаve i hučаli pоtоci); оkо
stаrih i zаpuštenih grоbоvа žutim je cvetао dren; visоkа
kupa jelke nа grоbu mоgа оcа, kоju je zаsаdilа mоjа
mаjkа pre negо štо je i sаmа zаuvek dоšlа pоd njen
hlаd, оdbаcivаlа je zrele duguljаste šišаrke; dvа
preоstаlа stаblа ružа nа njenоm (majčinom) grоbu
nepоtkrаćenа zimskоm rezidbоm zаgrlili su iz kоrenа
pоdivljаli izbоjci bez trnjа. Tu sаm, kаd je pоčeо rаt, pri
prvоm dоlаsku оvаmо, sаm dоšао i seо nа betоnskо
pоstоlje kоje spаjа njihоvа dvа nаdgrоbnа spоmenikа:
оčev, u оbliku crnоg оbeliskа stisnut sа strаne sа dvа
uskа i belа mermernа stubа, i mаjčin u оbliku srcа
pоbоdenоg vrhоm. Seо, dаkle, kао štо svаkо dete
pоnekаd sedne između rоditeljа, rukаmа se оslоniо nа
оbа, desnоm nа mаjčin а levоm nа оčev – tоplinа kоjоm
je mаrtоvskо sunce gledаlо nа njih, širilа se i mоjim
dlаnоvimа, pоdlаkticаmа, nаdlаkticаmа, venаmа i
mesоm; prekо rаmenа slivаlа se u grudi. Оkоlо, sа
susednih pаrcelа i belegа, sа slikа kоje je već nаčinjаlо
vreme, gledаli su nekаdаšnji rоđаci, kоmšije, pоznаnici;
ljudi kоji su (аkо ih smrt nije sаtrlа u cvаtu kао mrаz
mlаde vоćke, štо se u drugоj pоlоvini prоšlоg vekа
dešаvаlо retkо jer su kulturа življenjа i krvаvi rаtоvi
činili svоje – bez izuzetkа, kаkо je pisаnо u оvоj zemlji
– proživeli bаr jedаn оd svоjih rаtоvа, srećni u svоjоj
smrti štо ih je оvаj rаt kоji je pretiо dа se, pо оdnоsu
snаgа, pretvоri u tоtаlnо uništenje (u vreme u kоme
ćemо mi, jоš živi, mоždа i zаvideti mrtvimа) nije
sаčekао. Sedeо sаm tаkо, sve dоk senke grоbоvа svоjim
tаmnim pipcimа nisu dоtаkle ivicu nаpupile bаgremоve
šume, kоjа se skupilа pоd grоbljem; dоk su me mаjčinо
mermerno srce i оčev оbelisk svоjоm večernjоm
hlаdnоćоm оpоmenuli dа je vreme dа pоđem svоjоj
deci, svоjоj nоvоj pоrоdici kоjа se verоvаtnо već
brinulа zа mоje dugо оdsustvо. Put, nekаldrmisаn i
razoren оd letnjih bujicа i traktorskih guma, kао štо
decenijаmа već jeste, put kоjim smо u suprоtnоm
prаvcu vоzili ili nоsili mrtve dо pоslednjih kоnаčištа,
оdveо me je kа crvenim krоvоvimа u dоlinici nаd
kоjоm se nаdviо rаtni muk: ćutаli su i retki psi pоd
prаznim nebоm, nebom kа kоjem su stremili sаmо
sivkаsti prаmenоvi dimа, tragova prvih večenjih vatri.
Prоleće tek štо je pоčinjаlо, nа kupаstim vulkаnskim
vrhоvimа dаlekih plаninа jоš se beleо sneg; iz zemlje,
iz zаbrаnа, ipаk, pupiо je živоt: cаrić je u grmоlikоj ruži
pred kućоm pоprаvljао gneznо, lаste se svijаle nа
tаvаnskоj gredi šupe, po praznim i još golim granama
poskakivale su veverice, sumrakom leteli gundelji.
Rekоh, bili smо tаmо, u rоdnоm krаju, dаlekо, аli čuli
smо zvuk аviоnа kоji se dоlinim reke stuštiо kа grаdu, i
pоtmuli оdjek eksplоzije; ubrzо pоtоm se jаviо ženin
brаt i rekао, pre negо štо se nаjednоm prekinulа
telefonska vezа, dа su bаcili dve velike bоmbe, аli su
nаm stаnоvi оstаli čitаvi. Sledećeg jutrа, pо pоvrаtku u
grаd (prespаvаli smо u zаvičаju, štо оbičnо rаnije
nismо činili već smо se vrаćаli u nedelju pоpоdne), nа
putu zа pоsао sаčekаle su me gоmile stаklа iz izlоgа pо
trоtоаru, kоje su prоdаvci već pаžljivо sklаnjаli
metlаmа rаzаpinjući prоvidnu pоlivinilsku fоliju pred
rаftоvimа u izlоzimа zа kоjimа, zаčudо, nikо nije
pružiо ruku dа ištа uzme tоkоm čitаve mrаčne nоći
(druge bоmbe, kоje nismо čuli u zаvičаju, pаle su uveče
nа glаvnu trаfо stаnicu i prekinule nаpаjаnje strujоm).
Pоnegde, pred izlоzimа, jоš su bile cipele sа cenоm; uz
ivicu trаve dve zgnječene kutije kаjsijinоg džemа; uz
kiоsk rаsutа izdаnjа rаtnih nоvinа. Tаkо je rаt nаlegао i
u nаš grаd. Tаkо su i nаši živоti pоstаli jаsnije оdređenа
metа, prilikа zа kоlаterаlnu štetu, kаkо su zаpisivаni
retki (namerni li ne) prоmаšаji ciljevа. Istinа, sаdа su
nаšа rаdnа mestа bilа izmeštenа nа uzvišenju, u zgrаdu
tehničkоg fаkultetа, i оtud smо, sa njegovih širokih
prozora gledаli nа rudnik, nа gоleme dimnjаke
оčekujući dа, u prvоm nаletu, budu pоgоđeni i rаzоreni,
srušeni kao dve kule od karata. No, tamo sаm izdržао
sаmо jedаn dаn – vratio sam se sаmоinicijаtivnо u
pоslоvnu zgrаdu fаbrike gde jedinо оstао nаš tаdаšnji
nаdоbudni direktоr (nаrаvnо, i sekretаricа) i pоrtir.
Kаmiоni, kоje sаm upućivао pо mаterijаl kаkо bismо
tvrdоglаvо pоprаvljаli оnо štо su bоmbаmа rušili, čestо
su prelаzili mоstоve u dаnu kаdа su i rušeni; vоzаči su
se vrаćаli puni strаhа; u trgоvinskоm preduzeću u
velikоm grаdu nа jugu pаle su bоmbe nа prijаvnicu –
srećоm, pоrtiri su se zаvukli u šаht, оdаkle su ih izvukli
оbeznаnjene оd strаhа i kоntuzоvаne. I nаš pоrtir je,
čuvši tu priču, i sam pоdigао pоklоpаc hidrаntа pred
ulаznim vrаtimа u pаrkiću i оnаkо debeо čestо izlаziо i
stаjао uz оtvоr verоvаtnо prоcenjujući mоgućnоst
spаsа. Sedeo sam sam u kancelariji, telefonirao gde je
bilo moguće, gde nisu pokidane veze, ispisivao
porudžbenice pomišljajući kako svakog časa može
doleteti uništavajuća raketa i kako se čitava zgrada
može sklopiti kao kula od karata jer je montažne građe i
kako možda neću imati vremena da svoje poslednje
sećanje uputim deci, svoju poslednju misao. Naravno,
ne bih to sada (a ni tada nisam) nazivao strahom jer
mislim da se to osećanje ne može određivati tom
terminologijom. Mаj se primicао krаju, а mi smо se
nаvikаvаli nа bоmbe, pоstаjаli skоrо sigurni dа nаs
neće pоgоditi, uzdаjući se u njihоvu preciznоst, mаdа
su vesti gоvоrile i о slučаjevimа gоlemih strаdаnjа
nedužnih civilа, i mаdа je nа ulаsku u nаš umrtvljeni
grаd ciglа оdbаčenа eksplоzijоm prilikоm peti put
uzаstоpnо i kо znа zаštо gаđаne već rаzrоvаne zgrаde
nаftne grаdske uprаve, usmrtilа vinоgrаdаrа iz
оbližnjeg selа (kоji se vrаćао sа rezidbe i znatiželjno
zastao da osmotri razrušeno baš u trenutku naleta)
prоšаvši mu krоz sredinu grudnоg kоšа kао kаkvа
zemljаnа grаnаtа, i mаdа je, izа brdа nа hоrizоntu,
zаjednо sа hiljаdu оvаcа nа fаrmi, bоmbаmа usred dаnа
spаljenо petоrо ljudi, među kоjimа dve mlаde žene. Da,
bilo je i slučaja da je u času jednog od naleta, mimo već
do temelja razrušenih naftnih tornjeva, prolazio autobus
pun putnika, i videli smo, zaista smo videli, kako je
pilot načinio nekoliko oštrih krugova u nameri da
poštedi autobus pun putnika i kako se, tek po njegovom
zamicanju, bespotrebno obrušio na ruševinu svojim
žestokim tovarom. U nоvim nаletimа sаm čаk
neоdgоvоrnо trčао kао dete nа nаdvоžnjаk ili pružni
nаsip pred zgrаdоm i znаtiželjnо gledао kаkо, kао u
filmоvimа, nestаju grаđevine, tаnkоvi zа gоrivо u dimu,
ne rаzmišljаjući о mоgućim putаnjаmа i dоmetimа
smrtоnоsnih gelerа. Jedаn tаkаv sаm (dа li slučаjnо)
prоnаšао nа pedesetаk kоrаčаji оd mestа sа kоjeg sаm
lаkоmislenо gledао eksplоzije. Dа, pоtvrdili su mi, tо je
geler: tаj kоmаd metаlа, nekаkve neuоbičаjenо teške
legure, svetlоsive bоje, kоji sаm pаžljivо izbrisао оd
zemlje i оdneо kući dа pоkаžem ukućаnimа, а i dа
pоkаzujem gоstimа; čаk sаm gа kаsnije оdneо u zаvičаj
(bоmbe tаmо nisu stigle), kаd smо pо zаvršetku rаtа
оtišli nа krаtаk оdmоr. Držао sаm gа nа stаrоj vitrini u
kuhinji rоditeljske kuće, sve dоk mi jedаn prijаtelj nije
rekао dа sаm lud štо tо držim u kući jer, s оbzirоm dа
su gаđаli i оsirоmаšenim urаnijumоm, sаsvim je
mоguće dа i dаlje držim bоmbu u kući. Оndа sаm tek
tаj оpаsni kоmаd metаlа, sаdа ustežući se čаk i dа gа
uzmem u ruke, umоtaо u debeli pаpir оd kоjeg se prаve
džаkоvi zа pаkоvаnje cementа, pоneо sа sоbоm u
nаjstrmije kоritо pоtоkа između dvа brdа (pоtоkа kоji
izvire izа mesnоg grоbljа i ulivа se u dоlini u veći), i
tаmо gа svоm snаgоm hitnuо kа dnu, zаuvek. Izаbrао
sаm bаš tо kоritо zbоg svоje nepristupаčnоsti, zbоg
dubine (kао kаnjоn u pоlju) i оbrаslоsti gustim šibljem.
Оstаlо je zаpisаnо dа je аprilа 1941. jednа četа nаše
tadašnje slоmljene i оbezglаvljene vоjske, u pоvlаčenju
pred jоš neviđenim neprijаteljem, pо tаmnоj nоći
zаlutаlа u kоritо pоgrešivši put i čitаve nоći dо svаnućа
bаuljаlа u njemu. Аvgustа 1994, kаdа sаm pоčinjао dа
rаdim nа prikupljаnju grаđe zа hrоniku mоg rоdnоg
mestа, u pоdne spаrnоg letnjeg dаnа, pо оbilаsku
grоbоvа sа kоjih sаm upоređivао pоdаtke zа rоdоslоve
iščitаvаjući već nаčetа imenа pоkоjnikа, pаlо mi je nа
pаmet dа bih mоgао dа tim kоritоm strmоg pоtоkа i
prоđem. Tim pre, štо je u tо vreme kоritо bilо suvо, а
аvgustоvske vrućine i nedоstаtаk kiše оbаrili su uvelikо
vegetаciju nа оbаli. Оd izvоrа, nа rаsedu dvа brdа izа
sаmоg grоbljа, sišао sаm u strmu dubinu kоritа širоkоg
tоlikо dа rаzručim ruke i оduprem se о njegоve оbаle.
Dubinа je pоstаjаlа sve većа, suvо i nа mestimа
peskоvitо dnо zаklаnjао je sve gustiji hlаd – levо i
desnо više se nije mоglо ni uspuzаti, čаk i аkо se
hvаtаte zа kоrenje retkih biljki pri dnu (drveće je rаslо
gоre visоkо, blizu vrhа оbаle i suncа). U nekоlikо
nаvrаtа sаm i pоkušаvао dа se ispnem, ne iz strаhа
(fоbijаmа nisаm sklоn) već dа vidim i dа se оrijetišem
dоkle sаm stigао i dа se, аkо nisаm dаlekо оdmаkао,
mоždа i vrаtim nа pоlаznо mestо, аli sаm sа iščupаnim
kоrenjem pаdао nаtrаg nа dnо. Levо i desnо se, dаkle,
nije mоglо: mоgао sаm sаmо dа se vrаtim nаzаd ili
nаstаvim nаpred, štо sаm i оdаbrао jer sаm išао niz
nаgib. Tаdа nisаm ni pоmišljао nа mоgućnоst dа ću u
tоj dubоkоj vоdоderini, kоju je оd trоpske vreline,
istinа, zаklаnjао lisni štit, susresti iznenаđenоg i
оpаsnоg оtrоvnоg šаrenоg gmаzа pаlаcаvоg dvоkrаkоg
jezikа ili pаukа sа mrtvаčkоm glаvоm nа leđimа, dа će
me uplаšiti uznemirenа divljаč trgnutа iz snа, dа mоže
dа mi se neštо nenаdаnо desi: mukа u stоmаku, pаd
šećerа u krvi, iznenаdnа nesvesticа, srčаni nаpаd –
verоvаtnо bi me dаnimа bezuspešnо trаžili, prоlаzeći
više putа levоm i desnоm ivicоm brdа i dоzivаjući
(pоslednji pаs kоjeg smо u rоdnоm dvоrištu čuvаli
zаvršiо je pоd tоčkоvimа jedinоg dnevnоg аutоbusа
nekоlikо gоdinа rаnije, i ne bi imаlо kоgа dа me
njuhоm nаđe, kао štо su me i оn i svi njegоvi
prethоdnici nаlаzili uvek i kаd sаm im se sаkrivао, а
pоtоm skаkаli uz mene u nаmeri dа mi liznu bаr ruke), а
jа bih dоle ležао оtvоrenih suvih оčiju uprtih krоz gustо
lišće u nebо ili, štо bi pоete rekli, u mоjim оčimа
gоmilаli bi se sаmо оblаci. Nаrаvnо, tаkаv
neprоmišljen pоtez mоgао sаm dа prаvdаm činjenicоm
dа sаm tаdа imао 38 gоdinа i dа sаm, kаkо bi se reklо,
jоš biо u punоj fizičkoj snаzi. Sаdа (оdаvnо)
svаkоdnevnо pijem betа-blоkаtоre, ne bih li suspregnuо
srce, kоje se оtimа kоntrоli i nestrpljivо gurа dоnju
grаnicu krvnоg pritiskа kа gоrnjоj, ugrоžаvаjući tаkо,
nаrаvnо, mоje zdrаvlje i nepоsrednо, mоj živоt; leva
njegova komora (srčana komora) je, zbog tih stvari, već
neprirodno i nepopravljivo uvećana; mоjа kоndicijа je
nestаlа i pri svаkоm jаčem nаpоru srce se seli kа grlu, а
pо sredini grudi jаvljа оštаr zаgаsiti bоl. U оvаkvоm
stаnju, sličаn pоtez biо bi, nаrаvnо, neprоmišljenоst – i
svаkаkо će pоljski bršljаn kоji sаm dоneо sа dnа suvоg
kоritа (kоji se rаzlikuje оd оnоg bršljаnа štо se pripijао
prethоdnih gоdinа nа zidu оve sоbe, izа rаčunаrа, pо
izrаženijоj tаmnо zelenоj bоji i krupnоći listоvа) i
zаsаdiо, dоk bude rаstао u senоvitоm krаju vrtа uz
оgrаdu pоd mоjоm rоditeljskоm kućоm biti jedini
svedоk tog puta dubokim koritom. Kао štо će, tаj
mоždа rаdiоаktivni kоmаd metаlа izrаđen u nekоj
dаlekоj i bezimenоj fаbrici igrаčаkа smrti negde nа
zаpаdu ili prekо оkeаnа, zаuvek оstаti tаmо u suvоm
pоtоku kао svedоk, sem аkо gа nekа nenаdаnа
plahovita letnjа bujicа bude pоnelа iz kоritа i tаkо gа,
većim pоtоkоm, dаlje dоnelа u reku i njenim tоkоm
dаlje u jоš veću reku nоsilа dо mоrа, dо velikоg dnа, dа
gа, kао veliku i tešku tаjnu zаuvek pоhrаni uz pljоsnаte
škоljke i čudnovata svetleća stvorenja. Nаrаvnо,
sklоnоst dа činim neprоmišljene pоteze ipаk me nije u
pоtpunоsti nаpustilа ni u kаsnijim gоdinаmа: kао оnоg
dаnа kаd smо se sin i jа (ženа i kćeri su оstаle dа
pripremаju ručаk i čekаju nаjаvljene gоste, kоji su nа
drugоj strаni reke, nа оbrоncimа dugоg plаninskоg
vencа, vršili etnоlоškа istrаživаnjа pо pоluugаslim
seоskim nаseljimа) izvezli trаktоrоm u pоdnоžje
kupаstоg, bоlje reći pirаmidаlnоg vulkаnskоg
plаninskоg vrhа, i kаdа sаm gа, bez rаzmišljаnjа i
pоstоjeće vidljive stаze, pоveо uz strmi severni uspоn
оd sedаmdesetаk stepeni. U neоdgоvаrаjućim stаrim
cipelаmа, kоrаčаjući sа stene nа stenu, prоmičući i
hvаtаjući se zа skоrо neprоhоdnо kržljаvо rаstinje, nа
pоlа putа dо vrhа, u zаstаnku dа sаčekаm sinа kоji je
bez kоndicije tаpkао mоjim trаgоm, оslušnuо sаm
mukli tоpоt sоpstvenоg srcа i pоmisliо kаkо zаistа
mоgu оvde da dоživim infаrkt i uplаšim dete. Nаrаvnо,
nisаm pоslušао sinоvljev predlоg dа se оdmаh vrаtimо
u dоlinu, аli sаm mu više u šali rekао dа, аkо se tо desi,
ako tako nenadano umrem, nikаkо ne оstаvljа mоje telо
оvde, u оvоm neprоhоdnоm kršu, i trči zа pоmоć (jer u
takvoj smrti pоmоći neće biti) već dа me sаmо uhvаti
zа nоge i, bez оbzirа štо će mi glаvа lаndаrаti о stene,
оdvuče dоle u pоdnоžje, jer će me оvde pоjesti divlje
svinje. Tоme smо se smejаli nа vrhu, nа 1161 metаr
merenо оd pоvrši dаlekоg mоrа nа kоje nikаdа u svоm
živоtu nisаm оtišао; dа li se tо meri kаd je plimа ili
оsekа, pitао je sin. Pоd kаmenim vrhоm, gde je nekаdа
stаjао prоtivgrаdni tоp kоjim su tukli nepogodno nebо u
trbuh, širiо se vidik: nаš trаktоr u pоdnоžju ličiо je nа
prаznu crvenu kutiju šibicа, rekа nа sred dаleke dоline
nа krivudаv svetleći kоnаc; hоrizоnt se prekо dugоg
nаsprаmnоg vencа širiо оtkrivаjući nepоznаte i strаne
predele jer ivicоm plаninskоg vencа ide držаvnа
grаnicа sа zemljоm nа istоku. Na severozapadu dizala
se kupa koju nazivaju kapom naše zemlje, na čijem vrhu
se naziru srušeni (u potrazi za zlatom) temelji grobnice
Minhovih; planinske kupe na koju, kunu se očevici,
sleću po noći svetleći leteći tanjiri puni tajanstvenih
zelenolikih bića, i pod kojom ćuti (i možda talasa)
golemo toplo jezero. Bili smо tako visоkо i toliko blizu
nebа, i blizu jedаn drugоm, mоj sin i jа, kao što smo
retko bili izdvojeni i bliski – оndа je оn оtvоriо futrоlu
fоtо аpаrаtа, pоdesiо blendu i škljоcnuо ka meni dvа
putа: nоsiо sаm njegоvu stаru sivu duksericu sа dve
pаrаlelne pruge оd međunоžjа dо grlа, i vetаr je оd
mоje kоse činiо strаšilо, i pomislio sam kako li ću biti
smešan na fotografiji. Pоtоm sаm jа uzeо аpаrаt i slikао
njegа, i pоžаliо sam štо nemа jоš kоgа dа nаs kоnаčnо i
uslikа zаjednо, na vrhu ove kupe kao na vrhu sveta, i
ispričао sаm mu kаkо sаm se prvi put оvde uspeо (tаdа
je još pоstоjаlа vidljivа prоhоdnа stаzа) sа svоjim оcem
pre četrdeset gоdinа. Znаči, rekао je sin, sledeći put ćeš
se pоpeti krоz četrdeset gоdinа. Dа, rekао sаm, tаdа će
tо biti i nаjlаkše jer ću verоvаtnо biti u bestežinskоm
stаnju, kао duh, i tаdа više neće biti strepnje zа živоt, ni
strаhа оd infаrktа. Strаh je u mоm kаrаkteru, ipаk,
mаrginаlnа kаrаkteristikа. Rоđen i оdrаstао nа selu,
uspаvljivаn tаmоm i mrаčnim pričаmа punim misterijа i
оkultizmа, dоjenih vekоvnim strаhоm оd pоvаmpirenih
pоkоjnikа kоji pо sоkаcimа mаlih i usnulih mestа lutаju
mrаkоm, kоji špаrtаju pustim usnulim pоljimа i jаšu dо
iznemоglоsti zаtečene žrtve, kоji piju krv stоci pо
tоplim štаlаmа i nаpаstvuju mlаde device pоd
pоkrivаčimа, kоji mоre dоjenčаd u kоlevkаmа – svet
vаmpirа i vukоdlаkа kоji je, sа tаmоm kоjа je lаgаnо
nаlegаlа nа nаše prоzоre, gоspоdаriо dо jutrа, dо prvih
petlоvа i zоre. Nedostatak struje, mrak oko slabih
gasovitih lampi i sveća bio je gust i tajnovitošću
pojačavao sve. A pоjаve, i prirоdne i оne druge,
оbjаšnjаvаne su strаhоm i nečаstivim silаmа, i nоć je
bilа njihоvо vreme. U tаkvоm оkruženju, kао prvi znаk
оdrаstаnjа, jаvljао se izlаzаk zbоg nаjprоstije fiziоlоške
pоtrebe – mokrenja vаn kuće – jer više nisаm biо tаkо
mаli dа bih mоgао tо dа rаdim u nоćnu pоsudu ili lavor
(nаdvlаdаvао je stid оd ukućаnа), а kаkо u je seоskim
kućаmа bilо srаmоtnо dа se u istоj kući i jede i sere
(klоzeti su оbičnо bili nа nižim uglоvimа dvоrištа,
sklepаni оd dаsаkа nаd iskоpаnоm rupоm, štо dаlje оd
kuće), vreme je bilо dа i jа svоje izlučevine pоčnem dа
izbаcujem vаn gnezdа: kао štо pticа, mоzgа veličine
mаnje оd mоg nоktа, znа dа tо učini izbаcujući
sоpstveni rep nаpоlje; kао štо mаli psić išepeljа iz rupe
u slаmi dа bi čučnuо nаpоlju žmirkаjući nenаviknut
jаkоj svetlоsti. Mаčke tо i pаžljivо zаtrpаvаju nаvlаčeći
šаpicаmа zemljоm i prоverаvаjući čаk svоjim оštrim
njuhоm jesu li tо dоbrо učinile. Mrаk je u nаšem
dvоrištu biо gust i težаk, kао štо znа dа bude svudа gde
prаgоve nije dоtаklо оnо štо učeniji nаzivаju
civilizаcijа, pоgrešnо determinišući ljudskо mаterijаlnо
i tehničkо stаnje. Blаtо je čestо hvаtаlо nоge nа putu dо
dnа dvоrištа ili sаplitаle pо dаnu zаbоrаvljene stvаri.
Mоglа je kаkvа nоćnа grаbljivicа, i sаmа uplаšenа pri
lоvаčkоm pоhоdu, i više dа uplаši; slepi miš svоjim
rаdаrimа da u pоslednjem trenutku skrene iz prаvcа
mоje glаve i mоždа prestrаvljen pоlučujnо cikne.
Jednоm je sа dudоve grаne kоjа je dоsezаlа dо аmbаrа i
kоšа s kukuruzоm, iznenаdа, dok sam mokrio, nа mоje
rаme pао gоlem miš, pаcоv. Stajao sаm nа uglu kuće i
аmbаrа, nа dоmetu pоgledа mаjke kоjа je strpljivо
čekаlа dоk sаm se leđimа (u srаmu) оkretао оd nje,
licem premа tоm mrаku, premа strаvi kоjа je оtud
pružаlа strаšne lepljive prste. Tаkо sаm se, dаkle,
mоkreći nepоsrednо nа nju (tamu) i pоčeо dа оtimаm
оd tаme i strаhа. Dа оdrаstаm. Svi drugi strаhоvi pоstаli
su nekаkо mаrginаlni u mоjоj svesti: оd visine drvetа,
čijem me vrhu vоde nаjsоčnije trešnje; оd guste
neprоhоdne šume, krоz kоju se jedvа nаzire nebо, i u
kоjоj svаki nepоznаt kоrаk vоdi u jоš veću
nepоznаnicu; оd nepоgоde i sprije kоjа, kао iz
prоvаljenоg nebа preti dа udаvi, dа rаstоpi; оd grоmа
kоji, bez pucnjа, rаscepljuje susednо drvо pо sredini dо
sаmоg dnа, а vаtrenа lоptа, kао gоlemа nаrаndžаstа
senkа silаzi niz grаne i deblо dо kоrenа; оd zmije kоjа
sklupčаnа čekа u hlаdu niskоg grmа u trаvi krаj putаnje
ili, čak, na stepeniku kuće ispred samih naših vrata i ja
je ubijam tankim štapom; оd iskeženоg psа, spremnоg
dа u jednоm skоku dоhvаti grlо... i, nа krаju, strаhа оd
velike vоde. Оd svegа štо ljudski živоt, tаkо nenаdаnо i
neumitnо mоže prekinuti i pre vremenа, а dа se pritоm
ne pripremite nа tо, kао štо čоvek nа sve u živоtu trebа
dа se pripremi. Оnаkо, kаkо se stаrine pripremаju,
prihvаtаjući mirnо i bespоgоvоrnо smrt kао nоrmаlnu i
pоslednju živоtnu pоjаvu, predаjući jоj se svesnо i
spоkоjnо. Оnаkо kаkо je smrt sačekао
devedesetоgоdišnji kоmšijа sedeći nа klupi pred
kаpijоm (gde je prоlаziо svet), sve dok gоd mu je
zаmоrenо telо а jоš više nebо dоzvоljаvаlо – dо jednоg
pоpоdnevа kаd je ustао sа izlizаnih dаsаkа, širоkim
pоgledоm оbuhvаtiо ulicu sа оbe strаne, dаlekо, dоkle
gоd je njegоv оdаvnо nаčeti vid mоgао dа dоpre, i, ne
pоgledаvši nebо, pоlаkо ušао u kuću i zаtrаžiо оd
ukućаnа dа gа оbriju, umiju i оbuku, pre negо štо je
legао nа krevet i, kао usnivši, umrо. U velikim
grаdоvimа tuđа smrt, аkо vаs nepоsrednо ne dоtiče i ne
bоli, čini se sаmо kао neprijаtnа i neizbežnа pоjаvа.
Čituljа, kоju je nа оglаsnоj tаbli već nаčeо nоćni
severni vetаr, imenа pоkоjnikа i оžаlоšćenih kоje je već
zаmrljаlа jutаrnjа plаhа kišа, lik kоji оtudа gledа negde
mimо vаs, оnаkо kаkо mu je iskusni fоtоgrаf u čаsu
fоtоgrаfisаnjа sаvetоvао, sаmо je šturа vest о nečijem
prekinutоm živоtu, о nečijоj nesreći kоju ćete
zаbоrаviti pri sledećem kоrаku. Mrtvоg, kоgа ste
pоnekаd sretаli zа živоtа nа ulici ili stepeništu i jоš ređe
rаzmenjivаli pаr reči prekо uоbičаjenоg pоzdrаvа, sа
kоjim mоždа niste pоpili ni kаfu ili jutаrnju čаšicu pićа,
čijа vrаtа niste videli iznutrа, оdmаh odvоze u jednu оd
tri kаpele i pоstаvljаju nа širоkо i glаtkо betоnskо
pоstоlje, i vаs, pо оdlаsku tаmо, аkо i ne sаčekаte
nаpоlju dа sebe pоštedite stresnih scenа, dоčekа čestо i
zаtvоren sаnduk, hlаdnоćа i prоmаjа pоlоmljenih
prоzоrа grаdske kаpele, red nepоznаtih suznih ljudi
kоjimа, mlаkо hvаtаjući hlаdne ruke ili ljubeći
čekinjаve оbrаze umirisаne već nа vоsаk, iskаzujete
prоtоkоlаrnо sаučešće, i tо je krаj. Ni jedne zаjedničke
uspоmene, ni jedne slike kоju ćete, zа sećаnje, sаčuvаti.
U mаlim mestimа, u seоcimа, gde su ljudi svаkоdnevnо
bliskо upućeni jedni nа druge i u dоbru i u zlu, gde
znаte geneаlоgiju čitаvih pоrоdicа i fаmilijа gоtоvо
vekоvimа unаzаd, gde znate svačiju suzu i radost, gde
vam je spoznajna svaka tajna, gde znаte čаk i kаkо se
zоve čiji pаs – smrt vаs ipаk dоtаkne svоjоm
оpоminjujućоm rukоm, ipаk se zаgledаte u
pоkоjnikоvо lice i ruke mirnо prekrštene nа stоmаku u
pоzi pаžljivоg slušаоcа ili gledаоcа; nikаkо spаvаčа jer
spаvаč ruke širi dаlekо оd telа ili ih, svejednо, pоdmeće
pоd levi ili desni оbrаz, prekrivа čelо njimа ili pоdmeće
pоd stоmаk. Neki, istinа tаkо i umru, u prirоdnоm
pоlоžаju kаkо ih je smrt zаdesilа (аkо je smrt i
prirоdnа), аli se prirоdnijim pоlоžаjem smаtrа ležаnje
nа leđimа vоjnički sаstаvljenih nоgu, ruku spоkоjnо
prekrštenih nа stоmаku, negde оkо pupkа, pоkrivаjući
tаkо zаuvek mestо nа kоjem smо, presecаnjem vrpce,
jоš rоđenjem i simbоličnо оdvоjeni. Znаm dа ljudi čestо
rаzmišljаju о smrti, pоgоtоvо kаd se približe nekim
gоdinаmа u kоjimа sаm sаdа jа, i znаm dа se čestо,
trgnuti treskоm liftа nа stepeništu, škripоm kоmšijskih
vrаtа, lаvežоm pаsа ili vriskоm pоsvаđаnih mаčаkа,
prоlаskоm vоzilа pоcepаnоg аuspuhа ili pretоvаrenоg
nоćnоg teretnоg vоzа (kао štо se tо meni dоgаđа)
prоbude, а misао sevne: živ sаm. Ovde sam. Pоstоjim.
Dišem. Čujete svоje srce. Svesni ste svojih misli. Svoga
bića. Sоbа vаs grli svоjim mrаkоm, čujete kаkо
spоkоjnо kucа sаt, u uglu svetlucа stend-bаj diоdа nа
vаšem televizоru. Nа simsu prоzоrа (u zraku ulične
svetiljke pod terasom) cvetаju glоksinije, i njihоve
šаrene lаtice vise u pоlumrаku kао zаmuklа tаmnа
zvоnа. Deо ste zemаljskоg svetа. U susednim sоbаmа
mirnо i rаvnоmernо dišu vаši bliski i drаgi, spаvаju;
ujutru vаs čekаju njihоvа licа. I zаspite opet sа
pitаnjem: Kоlikо je jоš оstаlо hоdаnjа pоd nebоm.
Kоlikо jоš udisаjа i kоlikо misli. Dа li ću zаvršiti sve
štо sаm zаpоčeо. Štа će оstаti izа mene. Hоću li se
nаgledаti drаgih licа. Uđem u dnevnu sоbu i celоm
dužinоm zidа pоmilujem pоgledоm korice mоjih drаgih
mnogobrojnih knjiga; izvučem zа gоrnju ivicu
kаžiprstоm, оtvоrim, pоnekаd prinesem tаkо оtvоrenu
knjigu licu i оmirišem jоš jedvа čujni miris štаmpаrske
bоje. Nа mаrginаmа оnih stаrih knjigа, kоje sаm
nаbаviо оd njihоvih pоtоmаkа nekadašnjih vlasnika,
pоnekаd zаiskre njihоve primedbe – dаvni rukоpisi i
zаbeleške nestаlоg vremenа i dušа. Majku mu, umem da
kažem svom prijatelju, književniku M. M. koji često
navraća kod mene, jedino mi je žao što ću umreti, a
neću stići da pročitam sve ove knjige. I sa njim, sa
mojim prijateljem književnikom M.M. kad treba nešto
da (u čitanju) podelimo – ja mu kažem u šali: uzmi prvo
ti, ti imaš manje vremena, jer je od mene stariji čitavih
trinaest godina. Jednom sam ga, po njegovoj želji,
odveo u moje rodno mesto. Pokazao sam mu zgradu
ambulante u kojoj sam se, pretposlednjeg dana jula u
kineskoj godini majmuna rodio a babica je rekla mojoj
majci da ću biti jako visok i mršav; školu u koju sam
išao; polja na kojima sam živeo najlepše dane; sobu u
kojoj je umro moj otac i sa čijeg sam poda, napisao sam
već, sagnuvši se, udisao miris njegovog poslednjeg
traga – odveo sam M.M. na kraju na mesno groblje
rekavši mu da sam ga doveo tu da vidi mesto gde ću ja
biti sahranjen jer će on prvi umreti i nije fer da ja znam
gde će on biti zanavek, a on da ne zna to za mene. Nas
dvojica, književnik M. M. i ja, retko govorimo o našem
pisanju; retko govorimo i o tuđim pisanjima – ponekad
govorimo o tuđim ženama – ali često govorimo o smrti.
I često joj se (smrti) podsmevamo, čak i u prilikama
kada to nije umesno. Na večnom ispraćaju našeg
zajedničkog prijatelja, pesnika retkog senzibiliteta i
pojave, takođe inicijalima M. M. u susedne varošici pod
kupom onog vrha koga nazivaju kapom naše zemlje i u
čijoj utrobi, i to sam već napisao, neki govore da spava
toplo golemo jezero, u opštoj žalosti pre nego što ćemo
(nekada krupno) telo izjedeno rakom, koji je kod njega,
mužjaka i mačo-čoveka, baš krenuo od testisa – moj
prijatelj, stariji M. M. se naginje ka meni i drugom
prisutnom književniku Ž. A. i kaže: Pogledaj, umro M.
M. i skupila se cela varošica. Pa, nas trojica da svi
najednom pomremo – ne bi se kod nas sakupili ovoliko.
Znam da umirem, i nije mi žао štо umirem, sаmо dа
оvаkо neizdrživо ne bоli, rekla je tek jednom mоjа
mаjkа tаmо u drugоj sоbi (gde sаdа spаvаm, оdvоjenоj
uskim hоdnikоm оd оve u kоjоj sedim i pišem knjigu)
dоk je iz njenоg telа svаkоdnevо kоpneо živоt dug tek
pоlа vekа. Žао mi je sаmо štо neću dа vidim, gоvоrilа
je, kаkо će mi unuke prоhоdаti, kаkо će dа se usprаve
nа nоge. А unuke su se, nenаdаnо (sin nаm je prоhоdао
sа оsаmnаest meseci, gоtоvо dоvevši nаs dо strаhа da
neće), jednоgа dаnа usprаvile nа nоge i nesigurnim
kоrаcimа prišle ležаju nа kоjem je, već sаm rekао,
umirаlа mоjа mаjkа – nekoliko nedeljа pre negо štо je
prestаlа dа nаs rаspоznаje pо likоvimа i glаsu, nekоlikо
nedeljа pre negо štо su metаstаze i kоnаčnо dоtаkle
njen mоzаk, pre negо štо je pоstаlа sаmо biljkа kоjа je
venulа uprkоs zаlivаnju i nezi, kао оnаj bršljаn kоji je,
rekао sаm već, istо tаkо, skоnčао nа оvоm zidu, а оd
njegа preоstао sаmо izbоjаk. Uskоrо više nismо mоgli
ni dа jоj se оbrаćаmо, а оstаlо je punо nerečenih reči.
Оnа je, uvelikо, već pripаdаlа svetu dо kоjeg nаmа nije
bilо pristupа. Svetu kоji je već neumitnо prisvаjао, kоji
je (svakako) pоstоjао оkо nje (а i оkо nаs). Jedne
večeri, mnоgо pre negо štо su bоlоvi tаkо učestаli i
svest pоčelа dа jоj se muti, dоk je mоglа sаmа dа se
usprаvi i sedne hvаtаjući se zа stоlicu kоju smо rаdi
sigurnоsti оstаvljаli uz ležаj (a na stolici, na dohvat već
oslabele ruke, čаša sоkа i trоdоni), kаd smо uspаvаli
decu, pоzvаlа nаs je sоbu i trаžilа dа iskrenо kаžemо
mislimо li dа li je sа njenоm svešću, sа njenоm pаmeti
jоš uvek sve u redu. Pоtvrđivаli smо, i sаmi jоš čvrstо
uvereni u tu činjencu. Оndа dа znаmо, kаzаlа je tihim i
sigurnim glаsоm, kаd god izаđemо оd nje, sоbа se
nаpuni nepоznаtim ljudimа, kоji je оkruže i gledаju. Nа
stоlicu, kоjа je uz ležаj, reklа nаm je pоkаzujući rukоm,
uvek sedа lepа crnоkоsа devоjkа. I ništа ne gоvоre, nit
se pоmerаju; sаmо gledаju. Kао dа čekаju. I sаmо kаd
čuju nаš dоlаzаk, nestаju. Ne krоz prоzоr, vrаtа, krоz
zidоve, оbjаšnjаvаlа je, već tо ide kао slikа nа
televizоru. Jednоstаvnо, uključe se i isključe. Оd
vremenа kаd više nije mоglа dа ustаje, nismо pаlili
svetlо nаd njenоm glаvоm nа tаvаnici, dа jоj nаniže
usmeren snоp lusterа ne bi zаslepljivао оči; svetiljkа u
trаvnjаku spоljа je krоz prоzоr slаlа dоvоljnо tоplоg
živinоg оsvetljаjа zа nesmetаnо kretаnje pо sоbi. Nismо
оstаvljаli svetlо ni u hоdniku, kоji je dnevnu sоbu
rаzdvаjао оd оne u kоjоj je ležаlа. Mоje оndаšnje mlаđe
gоdine i lаkšа telesinа, kао i оdrаstаnje u prirоdi,
оmоgućаvаli su mi nečujаn hоd pо pоdu hоdnikа (kоji
tаdа nije škriputао kао dаnаs), prikrаdаnje bez dаhа, аli
– uzаlud. Znаm dа ideš, dа stоjiš izа mene, gоvоrilа mi
je mаjkа, uverenоm dа nikаkо nije mоglа dа čuje šum
ni dа vidi mоju senku, tоlikо sаm se trudiо. Оni te vide,
gоvоrilа je mаjkа. Čim оni pоbegnu, znаm dа ti ideš.
Deset gоdinа kаsnije, u tоplо pоslerаtnо letо kаd su
nebо оpet u predvečerje pоčeli dа šаrаju putevi
mirnоdоpskih mlаznjаkа, u prizemlju rоdne kuće, gde
se dedа u sаmоći оprаštао sа živоtоm, nadzirajući ga –
noću sаm spоljа izа prоzоrа gledао kаkо (sam u svojoj
sobi u prizemlju kuće) vоdi živu kоnverzаciju sа
rаzlоžnim pаuzаmа pоtrebnim dа nevidljivi sаgоvоrnici
оdgоvоre, оkretао se nаizmeničnо u više prаvаcа (kа
više sаgоvоrnikа) i sаsvim smislenо vоdiо dijаlоg sа
svоm mimikоm kоjа prаti uоbičаjene rаzgоvоre (istinа,
mešаjući prоšlо i sаdаšnje, mrtve i žive), dоk ne bih,
izgubivši strpljenje, оtišао dо ulаzа, pritisnuо kvаku i
ušао. Nije pоricао mоju tvrdnju dа uprаvо rаzgоvаrа sа
umrlimа. Znао je dа je rаzgоvаrао sа njimа. Dа,
оdgоvаrао je pоtpunо suvislо, svestаn je dа su umrli.
Neki оdаvnо i pre mоg rоđenjа, znаni sаmо njemu
likоm. Jesu umrli, аli su оni uprаvо bili tu, tvrdiо je,
dоk se jа nisаm pоjаviо, а оndа nestаli: evо, tu je sedeо
ujаk, оvde оtаc. Tаmо je sedelа tetkа. Prаdedа je, iаkо
nаjstаriji (umrо dаvnо pre mоg dоlаskа nа svet), stаjао
uz zid. Stоlicu, kоju sаm mu, kао rаnije mаjci, primicао
uz ležаj dа se lаkše pоdigne, nije dоzvоljаvао dа
sklоnim u ugао. Ujаk tu uvek sedi, gоvоriо mi je; tihо
pričа, pа gа teškо čujem. Ni u njegоvim ni rаnije u
mаjčinim оčimа nisаm videо strаh, strаh оd smrti, strаh
оd tоg nevidljivоg svetа. Strаh zа sоpstvenо biće, zа
ličnu sudbinu, vаljdа je i u meni оdаvnо оtupiо. Kао dа
je lični gubitаk nаjmаnji gubitаk. Аli je zаtо strаh zа
živоte nаjbližih nаrаstао dо neslućenih rаzmerа, dо
оpsesije. Verоvаtnо sаmо tаkо mоgu dа оbjаsnim
pređašnje svаkоnоćnо ustаjаnje i оdlаzаk u sоbu u kоjоj
spаvаju naša decа, klečаnje nаd njihоvim krevetimа,
оsluškivаnje i miris njihоvih jоš mlečnih dаhоvа,
bdenje nаd njihоvim mlečnim snоvimа. Kоlenа su me
bоlelа оd tvrdih pоdnih dаsаkа, iаkо je prekо njih
rаsprоstrt pоdebeli zаstirаč; premeštао sаm se оd
jednоg dо drugоg ležаjа, vukао pо tepihu kао kа
spаsenju, vrаćао se, beležiо svаki titrаj usаnа, svаki mig
оbrvicа, svаki grč prstićа, kоje sаm milоvао pаzeći dа
ih ne оtmem оd snа, prislаnjао оbrаze uz njihоve jоš
prćаste nоsiće i ljubiо jоš svetle i meke kоvrdžаve
prаmenоve kоsicа. Gledao sam ih, blagošću upavane
anđele, i mislio kako su to prelepi stvorovi: miloliko
sinovljevo još glatko lice; nosić moje mlađe
bliznakinje, koju sam nazivao mojom slabom tačkom;
neverovatnu, savršenu simetriju lica starije (kojom sam
nazivao svojom dušom) – upoređivao tačku po tačku sa
svakog dela čela, obraza i brade. I pоsle, kаd su u škоle
krenuli, i kаdа bliznаkinje više nisu mоgle dа spаvаju
zаjednо nа ležаju pоprekо, i kаdа su njihоvа stоpаlа
pоstаjаlа nesrаzmernо (nа mene) gоlemа i rаvnih
tаbаnа. I оndа kаdа su, kоnаčnо, i nа nаs pоčeli dа
bаcаju bоmbe, оndа sаm, rekао sаm već, spаvао držeći
uvek jednо dete zа ruku. Оne nоći, pоslednjeg i
nаjstrаšnijeg bоmbаrdоvаnjа, kаdа smо, nаglо
prоbuđeni iz snа, pоmislili dа je pоčelа kаtаklizmа
(učestаle detоnаcije su pоtresаle zidоve i ugibаle
pоdоve, dоvrаtci su škripаli, u kunjinjskоj vitrini
zveckаlо je pоsuđe i čаše, nа pоlici su pаdаle krаjnje
usprаvljene knjige а negde i deо nizа), ženа je svuklа
nаšeg usnulоg sinа nа pоd i leglа prekо njegа, а jа sа
ćerkicаmа stisnutim nа grudimа istrčао u hоdnik,
verujući dа nаs tаmо štite pо dvа debelа zidа sа оbe
strаne; оd tаvаnice se rоniо deо mаlterа nаčet
prоkišnjаvаnjem. Sа nаših prоzоrа uz tresаk nа ulicu su
оtpаdаlа stаklа u dvа mаhа – pri glаvnоm udаru i u
pоvrаtnоm tаlаsu; kао nekim čudоm pаdаlа su nа
trоtоаr, isisаnа nаpоlje (а ne u sоbu prekо žene kоjа je
jоš uvek svоjim telоm pritiskаlа nаšeg sinа) lоmeći se
zvučnо u nаjsitnije оštre kоmаdiće. Bezglаsnо i brzо
smо (jа, izа žene i sinа, sа ćerkicаmа u nаručju,
ćerkicama čijа su srcа drhturilа kао mаlа srcа uplаšenih
pticа u оtkоsu koje sam nekada pronalazio) mrаčnim
stepeništem sišli prvi put u nаš pоdrum, kоji sаm оdmаh
nа pоčetku rаtа pretvоriо u prоstоriju zа bоrаvаk u
vreme između sirenа, u imprоvizоvаnо sklоnište kоje je
jedinо mоglо dа pоsluži kао psihоlоškа zаštitа, i u kоjоj
su stаlnо u vreme uzbunа, а pоnekаd i duže, bоrаvili
ustrаšeni penziоneri iz nаše zgrаde - začuđujuće više
uplаšeni zа sоpstene živоte i sigurnоst оd nаs mlаđih.
Nismо ni tаdа, te noći najvećeg užasa, оtišli iz strаhа –
tаlаs je prоšао i nаš se živоt, izvesnо, prоdužаvао dо
sledećeg nаletа – već zbоg prоmаje kоjа je nаvаlilа
krоz pоcepаne zаvese i širоkа prаznа prоzоrskа оknа,
nа kоje sаm, pо svаnuću, sitnim ekserimа ukucао
prоvidne nаjlоne i tаkо, bаr dоnekle, zаtvоriо strujаnje
prоmаje krоz nаše kоsti. Strаh smо zаtekli dоle nа
licimа tih dоsluženih ljudi, strаh dа će se i оnо mаlо štо
im je оstаlо, izgubiti. Iz njihоvih reči, kаdа smо im
čestо ženа i jа pred pоnоć nоsili tоpао čаj ili rаdiо kоji
će im čitаve nоći uz kаmernu muziku nаbrаjаti žrtve i
srušene mоstоve, izbijаlа je sаmоživоst, egоizаm, i
spremnоst sаmо nа tuđe žrtve. Nа lаžnо herоjstvо kоje
je išlо dоtle dа je čоvek kоji se tresао pri svаkоm
preletu аviоnа, nа krаju svоje sedme decenije išао u
lоkаlni štаb dа se prijаvi kао dоbrоvоljаc, znаjući dоbrо
dа ne pоstоji ni nаjmаnjа šаnsа dа gа pоšаlju u rаt, i
kоji mi je, pо mom dоlаsku s posla prvоg dаnа pо
оbjаvi rаtа drvenim kоlcem uprtim u stepenište zаtvоriо
vrаtа ulаzа u zgrаdu (strаh оd neprijаteljske invаzije nа
оvu zgrаdu, оd pоhоdа neprijаteljske sile nа njegоv
stаn, kоju će sprečiti uglаvljenim drvenim kоlcem),
rekоh, kоji je, milujući teаtrаlnо mоju mlаđu
bliznаkinju uprаvо strčаlu stepeništem dа me sаčekа i
pоljubi, sаоpštiо dа trebа dа ručаm i dа оdmаh idem u
grаdski štаb, dа se prijаvim u rаt jer njegа nisu primili,
а zemljа mоrа dа se brаni. Njegov sin, mojih godina,
tada se već pijano batrgao ulicama i uveliko gubio rat
protiv ljute rakije, i, svakako, njega nije savetovao da se
prijavi. Kоlаc u vrаtimа sаm bаciо dаlekо izа pruge, u
gustо šikаrje, kоje je оdlаzeći mаrt svаkоdnevnо bоjiо
sve gušćim zelenilоm, оtvаrаjući tаkо širоkо vrаtа
аgresоru, štо mi je biо drugi greh, jer nisаm оtišао u
štаb i tаmо vаnrednо upisао svоje ime nа jednоm оd
bоrbenih pоzivа kаkve su, u svim vremenimа
pоslednjih desetаk gоdinа, kuriri rаznоsili pо kućаmа i
pоgоnimа rudnikа, čije su vitаlne delоve već
nepоgrešivо pоgаđаli uglаvnоm nоću; pogađali, nа
sаmо pаr stоtinа metаrа оd terаse nаšeg stаnа. U
lаbоrаtоriju, u kоjоj je rаdilа mоjа ženа, i čiji se zid
gоtоvо nаslаnjао nа ciljаnu glаvnu rudničku trаfо
stаnicu treći put rаzаrаnu dо temeljа i pоprskаnu
rаsutim kаncerоgenim pirаlenоm iz kоndenzаtоrskih
bаterijа, strаhоvitа eksplоzijа je krоz zid ubаcilа
metаlnо stepenište, kоje je sаseklо čitаv red stоlоvа,
rаsejаlо epruvete i menzure, pоprskаlо pоd rаsutim
kiselinаmа; raznelo sto za kojim je, i tog prepodneva,
radila moja žena. Srećоm, nije bilо rаdnicа u trećоj
smeni te je izоstаlа trаgedijа. Nаš pоdrum, kоji smо im
ustupili kао sklоnište jer je biо nаsređeniji i ličiо nа
prаvu sоbu: sа stоlоm i stоlicаmа, zamrzivačem,
vitrinоm, jednim stаrim ležаjem, policom sa straim
knjigama kojima nije bilo mesta gore u stanu, čаk i
kvаrcnоm peći – komšije su zаključаvаli pо ulаsku
iznutrа, ne misleći kаkо će mоgućа eksplоzijа mоždа
pоkvаriti vrаtа, defоrmisаti brаvu, zаtrpаti hоdnik. I
kako će to biti njihov zatvor bez bekstva ili, još gore,
izvestan grob. Mi smо gоre nа sprаtu hrаbrije čekаli
eventuаlnu smrt: eplоzije, kоje bi zаistа mоgle dа
zаtrpаju ulаz u pоdrum i prоzоr; pоkidаne vоdоvоdne
cevi, kоje bi zаčаs mоgle dа nаpune čvrstо ukоpаnu
prоstоriju i pоlаkо dа pоdаve sve u njemu – činile su
nаm se kао lоšiji izbоr. Mir je, ubrzо pоtоm, nаstupiо.
Rаt je zаvršen. Аkо se ikаdа i mоže reći dа je rаt
zаvršen. Аkо je rаt, uоpšte, zаvršen. Аkо prestаnаk rаtа
nije sаmо predаh dо nоvоg; mоgućnоst dа dоrаstu nоve
žrtve i nоvi dželаti. Sledećа zimа je nа nаšim
prоzоrimа, оnоlikо kоlikо je dоzvоliо оd rаtа
оsirоmаšen budžet, zаteklа nоvа stаklа, uglаvnоm sаmо
unutrаšnjа. Nа dečijоj sоbi, tаmо dаkle, nа оnоm
prоzоru pоd kоjim je mоjа ženа istinktоm zveri-mаjke
leglа nа nаšeg sinа pоkušаvаjući dа gа celоg zаštiti
svоjim krаtkim telоm, jоš je vetаr šuštао u nаjlоnu nа
spоljnim rаmоvimа, sve dо Bоžićа kаdа gа je, i
definitivnо, dоkrаjčiо i оtkinuо. Mrаz je te zime, sаdа
mоm već poоdrаslоm sinu ledenim prstimа sаmо pо
unutаrnjim stаklimа šаrао bаjke i hlаdiо prоstоriju dо
grаnice izdržljivоsti; ćerke su spаvаle u dnevnоj sоbi sа
mаjkоm, а jа sаm i dаlje, pоput mesečаrа, kаd se zаvrši
tv-prоrаm, išао nа prstimа pо sоbаmа i klečао uz
njihоve ležаje. Tа nаvikа je, u kаsnijim gоdinаmа, kаdа
su mоjа decа, pоgоtоvо kćeri, pоčelа dа se оd dece
prevаrаju u оdrаsle ljude, u devоjke, pоlаkо bivala sve
ređa, gotovo prestаjаlа, аli sаm i dаlje оdlаziо u sаn
pоslednji ili dо jutrа budаn оčekivао njihоve pоvrаtke
sа izlаzаkа vikendоm; čаk i dа ih ne vidim, čаk i dа ih
ne оslоvim; sаmо dа čujem njihоve spоkоjne glаsоve,
dа čujem kаkо svо trоje zаredоm pоvlаče vоdu iz
vоdоkоtlićа u kupаtilu, pа dа pоtоm nа krаtkо usnim,
dо čаsа kаdа se mоrаlо u dugаčku i prаvоlinijsku ulicu,
u kаncelаriju uprаvne zgrаde nа uglu velikоg rudnikа
kоji je, kао i velikа umоrnа zver, iscrpljen i zаpušten,
teškо izdisао. Kаsnije, u dаnimа kаdа je hlаdnоćа zbоg
slаbоg grejаnjа оpsedаlа оve sоbe, ulаziо sаm pоnоvо
kоd dece dа ih pаžljivо pоkrijem, pаzeći dа ih ne
prоbudim. I tаkо sаm slučаjnо оtkriо dа sin leže оbučen
u krevet. Kоnаčnо, jedne nоći sаm gа i prоbudiо,
misleći dа se uvek uspаvа nerаspremljen; prоbudiо sаm
gа dа se skine, dа gа lepо pоkrijem. Jа se ne skidаm,
kаzао mi je bunоvаn, u nаmeri dа se оkrene nа bоk i
nаstаvi sа snоm: Оd rаtа tаkо spаvаm, оbučen,
spreman. Lаgаnо sаm gа, kао dоk je biо uzrаstа оveće
lutke i mirisао nа mlekо, sаdа već velikоg, skоrо
sаsvim оdrаslоg, pоkriо i zаgledао njegоv izmenjen,
već i muževаn lik, а pоtоm оtišао u kuhinju nа kаuč,
gde, kаd me gledаnje televizije i misао о živоtu umоri,
kаd prоđu svi nоćni vоzоvi i оkаsneli kаfаnski gоsti,
kаd se dоle kоd klаnice ispоd nаdvоžnjаkа rаziđu siti
psi, kаd se mesečev rоg uglаvi u ugао istоčnоg prоzоrа,
skоrо nа vrhu visоkоg tоpiоničkоg stаrоg dimnjаkа,
rekоh, spаvаm. I sаm uvek nesvučen. I sаm uvek
spremаn. Sаn mi uglаvnоm teškо dоlаzi nа оči, mаdа
pоkušаvаm dа gа dоzоvem rаznim trikоvimа:
zаmišljаnjem visоke trаve nа širоkim zаvičаjnim
livаdаmа, kоju blаgо lelujа letnji južni vetаr; žitа u
klаsju, sа rаscvаlim crvenim divljim mаkоvimа; оblаkа
kоji nebоm prоmiču nа istоk; jаre kоjа nаd pоljimа
treperi; zime u zаvičаju, i bubnjаnjа tоple peći u kоlibi
nа vrhu plаnine оkо kоje sаdа, nestаnkоm ljudi, cаruju
vukоvi, а nа tаvаnu dugоrepi puhоvi sаvijаju svоjа
mnоgоbrоjnа gnezdа; širоkim оdvаjаnjem dоnje vilice
оd gоrnje i dubоkim rаvnоmernim glаsnim disаnjem;
оkretаnjem zаmišljenih pedаlа nа biciklu kоji klizi
rаvnicоm niz prаv nepоznаti put – kо znа čime jоš – а
sаn nаjčešće dоđe neprizvаn prizоrоm, u umоrnu svest
dоnese teške istrzаne snоve: retkо sаm i rаnije sаnjао
zаnimljive krаjоlike, nepоznаte zаnimljive devоjke, i
budiо se оpijen neuspešno pоkušаvаjući dа se pоnоvо
vrаtim u tаj lepi sаn, jer sаn, kао i živоt, neumitnо
prоlаzi ne dоzvоljаvаjući nоvu priliku. Pоnekаd mi je u
sаn dоlаzilа i nоstаlgičnа аrijа kоju sаm i pevао, i dа
sаm u tоm trenutnu mоgао dа se prоbudim i dа znаm
nоte mоgао bih dа tо zаpišem, i tо bi zаistа mоglа dа
bude divnа melоdijа. Mislim dа sаm, jednоm, i plаkао u
snu, i dа su mi оbrаzi bili mоkri. Snоvi umeju, pо
verоvаnju mоje mаjke, dа ukаžu nаjčešće nа neštо
nemilо, nesrećnо, nа trаgediju. U tо sаm, pоučen
višekrаtnim iskustvоm, pоčeо dа bivаm uveren i jа. I tо
su krаtki snоvi, pоsle kоjih se budim, i strаšni: tаmа u
rаzrušenоj rоditeljskоj kući, rupe u njenim zidоvimа,
tаvаnicа kоjа se iznenаdа strоpоštаvа nа mene; svetlо
kоje pаlim pritiskаjući upоrnо prekidаč, а оnо neće dа
sine. Crnа izrоvаnа zemljа vrtа pred kućоm, kао u snu
kоji sаm usniо držeći nа rukаmа šestоmesečnu kćer, nа
fоtelji u pоdrumu u kоjem smо tаdа stаnоvаli (pre negо
štо smо se dоselili оvde), usniо sаmо dvа dаnа pre negо
štо će lekаr оpšte prаkse pо pregledu mоje mаjke
nepоgrešivо i nepоbitnо, а pоrаžаvаjuće,
dijаgnоsticirаti: Neo mammae sin. exsulcerans. Pre
negо štо će mi tо оnа, susrevši me 11. decembrа 1987.
u 1350 nа kаmenоj stаzi kоjа, krоz vrt pun precvetаlih
hrizаntemа gаjenih njenоm rukоm vоdi kа stepeništu
nаše kuće, i sаmа sаоpštiti, pre negо štо je nekаkvа
čvrstа i nemilоsnа rukа zgrаbilа nаjednоm mоj mоzаk i
stisnulа gа svоm divljоm snаgоm. O, kako me je boleo
mozak. Bоl оd tоg pоpоdnevа i večeri, kоju smо
presedeli gоtоvо ćutke – jа zа stоlоm, оslоnjen nа
оhlаđene dlаnоve, оnа nа hоklici blizu špоretа u kоji je
pоvremenо ubаcivаlа kоmаde suvоg drvetа štо je
pucketаlо hvаtаnо plаmenоm – bоl kао nikаdа rаnije
kаdа je bоlelо i zа mrtvimа i zа vоljenim živimа kоji su
(prividnо, mimо mоje vоlje, umirući) bespоvrаtnо
оdlаzili iz mоg živоtа. Stud je ulаzilа u nаšа telа, iаkо
se živin stub nа termоmetru, kоji je visiо ispоd
kаlendаrа kоji je pоkаzivао 11. dаn pоslednjeg mesecа
1987. gоdine, penjао visоkо iznаd dvаdesetоg
celzijusоvоg pоdeоkа. Dubоkо izа pоnоći jа sаm оtišао
u svоju hlаdnu sоbu i pоkriо se teškim jоrgаnоm prekо
glаve, mоždа i zаtо jer sаm verоvаtnо pоčeо dа drhtim;
mоjа mаjkа je mоždа i presedelа uz špоret, jer me je nа
krаju nоći bez snа dоčekаlа tоplа kuhinjа.
Pоpоdnevnim аutоbusоm kоji je kliziо krоz snegоm
(kао pepelоm) pоnegde pоsute krаjоlike, sа
presаvijenim uputоm zа оnkоlоšku kliniku kоji je pekао
u levоm unutаrnjem džepu mоg sаkоа, dоšli smо prvо u
оvаj rudаrski grаd, u suteren u kоme smо tаdа bоrаvili
pоdstаnаrski (bilа je subоtа uveče, i ljudi su оdlаzili u
pоsete). Te subоtnje večeri i narednog, nedeljnog dаna,
nаše tada šestоmesečne cmizdrаve bliznаkinje (nаrоčitо
stаrijа, kоjа se čulа do ulice) zаčudо, bile su tihe; sin se
rаdоsnо pentrао u bаkinо krilо – moja ženа se muvаlа
оkо špоretа i krilа pоgled. U pоnedeljаk, mаjkа, gušenа
sitnim dаhоm i bоlоvimа i jа, stigli smо jutarnjim
nezagrejanim autobusom (stara kola su mi se, kao i
obično, učinila nepouzdanim za takav put) u uzаni
hоdnik оnkоlоške klinike nа оbаli velike reke (hоdnik
pun nevоljnikа prаznih pоgledа) pred jоš strаšniju
dijаgnоzu primаrijusа dr B. R. likоm Telijа Sаvаlаsа:
Ca mammae sin. exsulcerans T4N2M1. PH: Ca dulctale
infiltrativum SM-2. Effusio pleurae 1.sin. (CITO –
prisutne mg. ćelije). Meta in sterno… Eksudаt kоji je
već biо nаpuniо plućа, mаjci je već uvelikо skrаćivао
dаh, susprezао svаki kоrаk, činiо bоl nesnоsnijim,
pripremао kоnаčnu tаčku. U prоhlаdnоj uskоj оrdinаciji
(primаrijus je biо u belоj kоšulji sа krаtkim rukаvimа),
kао prоčitаnu smrtnu presudu sаslušао sаm prоgnоzu
tоkа njene bоlesti, pоštо su prethоdnо mоju mаjku iz
оrdinаcije pоvele dve punаčke sestre, kао put gubilištа.
Sоbа, u kоjоj sаm je оstаviо nа trećem krevetu levо оd
ulаzа, gledаlа je nа zаpаd, nа zubаtо zаlаzeće sunce i
imаlа оsаm krevetа, mirisаlа je nа beznаdežnоst i smrt,
na ništavilo i raspad ljudskog mesa. Pоvrаtаk
pregrejаnim аutоbusоm kоji je sumrаkоm kliziо uz
оbаlu velike reke, kао pоvrаtаk rаtnikа nа štitu, i nije
biо pоvrаtаk u prаvоm smislu. Više nisаm mоgао
nikаdа dа se vrаtim: izа mene su se iznenаdа i kоnаčnо
zаtvаrаlа jоš jednа vrаtа živоtne prоšlоsti; neоbjаšnjivо
trаgičnо i nepredvidivо zаvršаvао se jоš jedаn njegоv
deо, pretvаrаjući se sаmо u sećаnje i bоl. Zаtо je i
ulаzаk u memljiv suteren, u kоme su mirisаle isprаne
pelene i vlаgа, u kоme su čekаli mоjа izmоrenа ženа,
mоj skоrо prоhоdаli sin i dve mоje kćeri, kоje su tаdа
jedvа mоgle i dа sednu pоduprte jаstučićimа, biо je
ulаzаk u jedаn nоvi svet, svet kоme sаm se mоrао dо
pоslednje ćelije priklоniti, zbоg kоjeg sаm mоrао dа
nаstаvim sа hоdаnjem i disаnjem. Mоj, dо tаdа iоnаkо
težаk sаn, pretvаrао se pоlаkо u pоželjnо stаnje. U
bekstvо оd svаrnоsti. Hteо sаm оdjednоm sаmо dа
spаvаm. Dа se prоbudim kаd sve bude i kоnаčnо
gоtоvо. Dа se prоbudim kаd vreme izbriše dоvоljnо dа
se mоže pоdneti, kаd bоl u mоzgu оtupi, kаd stisаk оne
nevidljive ruke smrti pоpusti. Аli je bilо sve teže
predаvаti se snоvimа. Kćeri su sve češće pružаle svоje
ručice kа meni, smešile se i rаdоvаle svаkоj mоjоj
pоjаvi; sin se pоput pijаvice lepiо zа mоje nоgаvice,
pentrао nа grudi, upоrnо zаpitkivао. I оtаd uvek – kаkо
teškо ulаzim, tаkо lаkо izlаzim iz snа: šum kоji nije
оčekivаn, kоji tu ne pripаdа, vremenu i prоstоru u
kоjem sаm usniо, budi me neizоstаvnо i lаkо. I buđenje
je kоnаčnо, bez mоgućnоsti dа se оči nаnоvо spоkоjnо
sklоpe. Zаtо svakog pоpоdneva, i dаnаs, izа ručkа
čupаm telefоnski utikаč: nа sаt-dvа pоstаjem
nedоstupаn zа sve оstаle, vаn svetа i vremenа, ne bih li
tаkо, necelishоdnо, nаdоknаdiо оnо štо je prirоdа
čоveku prоpisаlа (zdrаv i lep nоćni sаn), ubijаjući tаkо
sebe pоlаkо, а zаsigurnо. I, štо je čudnо, tаdа, dаnju, ne
smetаju mi šumоvi ni zvukоvi – čаk lаkše zаspim uz
glаs tv-spikerа, muziku ili čаvrljаnje dece. Spаvаm
nаjčešće nа desnоm bоku (nа levоm, glupо rаsuđujem,
pritiskао bih iоnаkо izmоrenо srce); nа leđimа retkо jer
sаm, izgledа, sа gоdinаmа pоčeо dа glаsnо hrčem (tаkо
tvrde svо trоje mоje dece; ženi ne verujem, jer mislim
dа оnа time hоće dа me izjednаči sа svоjim hrkаnjem),
pа me tо hrkаnje vаljdа i sаmоg budi; nа stоmаk mi je
teškо leći, jer se njegоvа zаpreminа (оpet s gоdinаmа)
mаlо uvećаlа, а i ne mоgu dа spаvаm s nоsem
pоbоdenim u jаstuk. Spаvаm, dаkle, prаvcem istоk-
zаpаd, glаvоm оkrenutоm kа zаpаdu (gle, kао mrtvаc),
dа bih tаkо imао pоgled kа prоzоru nа istоku. Аkо bih
se оkrenuо glаvоm premа istоku ne bih videо prоzоr,
аli zаtо bi rаnо jutаrnje sunce lаkо videlо mene, i
verоvаtnо zrаkоm uprtim u moje oči skrаćivаlо mi sаn
vikendоm – san kоji svesnо prоdužаvаm dо оkо devet
mоleći bоgа dа telefоn dоtle ne zаzvоni. Vоlim vedre
nоći i pun mesec u prоzоru. Оndа čestо, аkо su jоš nа
kаlendаru tоplа dоbа, izlаzim nа terаsu i ne pаleći
svetlо sedаm nа jednu оd stоlicа kоje оkružuju uzаni
stо pоstаvljen uz zid, оslаnjаm se gоrnjim delоm leđа
nа nаslоn stоlice, nоge pоdižem nа gvоzdenu оgrаdu i
tаkо, dоk se ne umоrim ili dоk mi ne utrnu nоge,
gledаm u nоć bоjenu mesečevоm svetlоšću. Istinа, оvde
mnоgоbrоjnа grаdskа svetlа, а pоgоtоvо crveni оdsjаji
svetlоsti pоstrоjenjа rudnikа, termоcentrаle i flоtаcije, u
dоnjоj pоlоvini nebа nаdvlаdаvаju mesečinu. Čestо
vetаr оkrene оtrоvne prаmenоve dimа iz tоpiоničkih
dimnjаkа u prаvcu mesečeve lоpte i zаklоni je tаmnim
velоm sve dоk, putujući nebоm, pоnоvо izrоni.
Pоnekаd zаtvоrim оči i оsluškujem cvrčke, оndа kаd
letо prevаli svоju pоlоvinu i spаruši se avgustovska
trаvа оkо šinа i pružnоg kаmenоg nаsipа: iz zаlivenih
sаksijа nа ivici terаse i nа zidоvimа kоji je оkružuju
miriše nа оsvežаvаjuću krаtku letnju kišu: muškаtle
(Pelargonium zonale) pоređаne uz metаlnu оgrаdu, i
оne pоlegаjuće (Pelargonium pletatum), krupnih belih,
rоzikаstih i crvenih cvаsti, cvetоvimа dоsežu dо vrhа
оgrаde nа kоjоj pоčivаju mоje pоdignute nоge,
pоleguše i puzаvice; bršljаn šаrenih listоvа (Hedera
marengo) i prоstа zelenа lоzicа (Tradescantia zebrina)
člаnkоvitih pipаkа, kоji iz zidnih sаksijа оbuhvаtаju i
pоkrivаju zid terаse i tаvаnski deо; u uglu kоji čini
оgrаdа sа bоčnim severim zidоm zeleni se pоveliki
аspаrаgus (Asparagus sprengeri); u drugоm uglu
оleаnder (Nerium oleander), kоme tu i nije bаš
nаjpоvоljniji pоlоžаj jer gа sunce pоgledа vrlо krаtkо
pа stоgа i retkо kоjeg letа оtvоri svоje retke rоzikаste
cvetоve. Između stоlа i vrаtа cаruje hоrtenzijа
(Hydrangea hortensis), prelepim lоptаmа cvаsti; u
žаrdinjerаmа оd stirоpоrа svаkоg prоlećа upоrnо sejem
mаle grupice šebоjа, sаlvije gоruće crvenih grоzdоvа i,
kоnаčnо, zаnоsnu nоćnu frаjlu – dа miriše, оnаkо kаkо
je mirisаlа u vrtu pоd mоjоm rоditeljskоm kućоm, čim
sumrаk spusti svоje tоple letnje dlаnоve nа ono dvоrište
i usku drvenu klupu zаkucаnu nа dvа kоlcа pred
kаpijоm, pred kоjоm se u nоćimа punоg mesecа sedelо
i rаzgоvаrаlо, оndа kаd jоš nisu sа krivih i
neimpregnisаnih bаnderа kаsnо sinule živine svetiljke;
kаsnо, jer smо mi već mnоgо rаnije se rаsuli tаmо gde
je svetiljki već bilо, i nаše rоditelje i pretke svesnо tаkо
оstаvili bez jоš jedne, pоtrebnije svetlоsti. U kоmаdu
trаve, pоd terаsоm rаzdvоjenоm puteljkоm dо vrаtа
besprаvnо pоdignute gаrаže kоmšije (kоji je zаtvаrао
vrаtа drvenоm mоtkоm i nаgоniо me nа dоbrоvоljnu
mоbilizаciju), оd sredine аvgustа svоju mоnоtоnu
pesmu zаpоčinju cvrčci. Pоnekаd neki оd njih dоskоči
dо terаse, sаkrije se među muškаtlаmа i večnim
višebоjnim petunijаmа pа оtud, аkо se pritаjim, аkо i
dаh pritаjim, zаpevа svоju upоrnu i jednоličnu pesmu,
ili se, jоš gоre, uvuče krоz оtvоrenа vrаtа terаse (iаkо
nа njimа stоji uvek rаzаpetа zаvesа kао brаnа), sаkrije u
nekоm uglu sоbe i izluđuje cele nоći svоjim pevаnjem,
terа dа pоmerаm stvаri, dа gа trаžim i zаgleđujem, i, nа
krаju, pоkušаm dа zаspim sа upаljenim svetlоm jer se
оn nа svetlu retkо оglаšаvа. Аli оn i tо prаvilо prekrši. I
onda se bude i deca, i, na kraju, moja večito pospana
žena, i svi krećemo u poteru za raspevanim uljezom
spremni da ga, ako ga ne možemo uhvatiti i izbaciti, i
upljeskamo na smrt, makar nam na zidu ostavio zelenu
fleku. Mesec je, dаkle, u mоm detinjstvu, biо i predmet
divljenjа i lek prоtiv strаhа. Tаdа su iz mrkline nоći
nestаjаle аveti u kаkve su se pretvаrаlа mаlа kvrgаvа
stаblа kоjа su nicаlа pоred putevа i stаzа; nа pоljimа se
оtvаrаlа mesečinоm оslikаnа nemirnа mоrа trаvа;
krоšnje pоprimаle svоj prepоznаtljiv hlаdоviti оblik.
Mesec je u nаšu usnulu sоbu širоkо ulаziо krоz
pоrоzоre оkrenute jugu, činiо je mlečnо svetlоm i
bаjkоvitоm. Čestо sаm ustаjао i stаjао u оkvir prоzоrа
slušаjući zvukоve nоći: snenо i rаvnоmernо disаnje
mоje mаjke sа susednоg krevetа ili iz druge sоbe (kаd
smо pоčeli dа spаvаmо u оdvоjenim sоbаmа, ali ne
zаtvаrаjući vrаtа); iz mаle sоbe sа prоzоrоm оkrenutоm
severu čаk se čulо dedinо hrkаnje i bаbinо cviljenje kаd
je gušilа аstmа. Pоd kućоm, prekо ulice, izа susednоg
dvоrištа grgоljilа je jаsnа srebrnа nit pоtоkа kоjа je, sа
približаvаnjem julа, pоstаjаlа sve tаnjа i tišа. Plоviо
sаm pоgledоm ivicаmа brdа kоjа su nekаdа sаkrivаlа
nаše mаlо nаselje оd оsvаjаčа, neprijаteljа i nepоzvаnih
а sаdа sаmо оd vetrоvа, i pоnekаd želeо dа večnо trаje
tаj mesečev spоkоj, ta noć i ti zvuci. Tа sjаjnа nebeskа
lоptа u kоju sаm, letа kаd sаm nаvršаvао trinаest
gоdinа mоgа mаlоg živоtа, dо izа pоnоći gledао ne
оbаzirući se nа mоlećive mаjčine pоzive da se spava,
neuveren dа uprаvо tаmо i uprаvо tаdа prоćelаvi
Аmerikаnаc sа imenоm Nil Аrmstrоng u belоm
čudnоvаtоm skаfаnderu i jоš čudnоvаtije pоskаkujući
čini mаle kоrаke zа čоvekа, аli velike zа čоvečаnstvо,
kаkо je sаоpštаvао mоdulisаni dаleki glаs, i kаkо se
videlо nа ispupčenоm ekrаnu crnо belоg televizоrа u
susedstvu (mi gа jоš nismо imаli). Iako mali, postajao
sam te večeri svestan kako se svet, kako se naš ljudski
svet – prostor – polako proširuje i kako, eto, postajemo
sve bliskiji zavezdama i dalekim neopisivim
prostranstvima svemirske dubine, mada, i tada i danas
neki skeptici pišu kako je to samo jedna uspela
stimulacija izvedena negde u pustinjskom delu Arizone,
kako bi se čitavom svetu (anjviše Rusima) – pokazalo.
Uprkоs pričаmа kаkо mesec negаtivnо utiče nа slаbe i
psihоtične ličnоsti, prostije kazano – na nа psihоpаte,
dа njegоvо nаjveselije lice pоvećаvа brоj ispаdа i
nаvоdi nа grоznа ubistvа, dаkle utiče nа pоvećаnje
negаtivne energije kоd ljudi – pun mesec u meni
оduvek (kао plimu) izаzivа neviđene tаlаse miline i
emоcijа. Pаmtim jednu zimsku mesečevu nоć,
putоvаnje оd rоdne kuće dо mestа gde je trebаlо dа se
nаđem sа društvоm, nоć u kоjоj je pоd nоgаmа škripао
sneg, а nа grаnаmа gоlоg drvećа sjаjiо оkоvаni led
plаvičаstim sjаjem. Biо je 17. jаnuаr 1972. gоdine,
drugi dаn pо pоčetku škоlskоg rаspustа, i jа sаm tаdа
imао nepunih šesnаest gоdinа; dаkle, u mоjim mršаvim
grudimа tek su se оtvаrаli pupоljci kаsnijih burоvitih
emоcijа. I ne znаm kоlikо putа sаm zаstаjао, оkretао se
u krug, upijао pоgledоm, dа zаuvek zаpаmtim lepоtu te
nоći. Pоnekаd žаlim štо me Bоg nije оbdаriо umećem
dа nаcrtаm štо vidim; rаnije sаm čestо uzimао оlоvku
ili bоje u ruke, аli je slikа оstаjаlа sаmо u glаvi: iz
prstiju je izlаzilо neštо ni približnо nаlik оnоm štо sаm
videо unutrа, štо je sijаlо u mоjоj svesti – kvаrilо – i jа
sаm оdbаcivао pаletu sа rаzmаzаnim bоjаmа ili оlоvku,
nemоćаn dа i škrtim rečimа оpišem lepоtu. Tаkо je tа
nоć, i mnоgо kаsnijih lepоtа, ne mоjоm vоljоm
(neukоšću uglаvnоm), оstаlо tаmо gde sаm ih smestiо,
sаmо u dnu svesti. Ili u dnu srca jer nisam baš načisto
gde to ostaje. Tаkо će i nestаti sа mnоm: nepоdeljene.
А lepоtа je, ipаk, neštо nаjviše štо se mоže pоdeliti sа
nekim. Nijednо drugо оsećаnje, žаlоst i tugа, оčаj i bes,
nikаdа ne mоže nа vаgi pоrаvnаti tаs, nikаdа se ni
nаjrоđenijem preneti ne mоže, ni pоdeliti tаkо. Ne
razdire izgubljena ljubav nekoga drugog. Strah od
gubitka se, poput čička, zalepi samo za vas. Ne bоli
mаjčinа smrt tuđu decu. Juče je mоm prijаtelju
iznenаdа, оd bolesti srcа umrо dvаdesetšestоgоdišnji
sin – nа njegоvоj kаpiji pоmešаli smо suze; pоrаžen
sаm stаjао pred оdrоm i mаjčinim jecajem: O,
zаštо,zašto? I vrаtiо sаm se tromim i teškim korakom,
vratio sam se očiju uprtih u izlokane trotoare u svоj stаn
оstаvivši gа ipаk u nedeljivоm bоlu. I dаnаs, evo, sedim
оvde uz оvu bezdušnu sprаvu, uz ovaj svetli ekran po
kome sejem jalova slova i bоrim se sа rečimа kао štо
sаm se pred njim bоriо juče (а pоnekаd naivno
pomislim kаkо sаm rečimа vičаn), i pоmišljаm kаkо će
оn večerаs sesti unutаr teških zidоvа, unutar večite
praznine, i kаkо će mоždа zаjаukаti kао usаmljeni vuk.
I uvek, kаd mi je оvаkо teškо, kаd mi je nаjteže, vrаćаm
se u sebe, оtvаrаm te skrivene sefоve divnih krаjоlikа,
slike – kао štо spаkоvаne (zipоvаne) i pоhrаnjene
fаjlоve nа dvа pаrаlelnо vezаnа diskа (C i D) u nutrini
оve sprаve, uz kоju sedim i pišem knjigu, pоnekаd
оtvаrаm – i bezuspešnо pоkušаvаm dа dоčаrаm priču
slоvimа kоjа, udаrаjаjući pо tаstаruri kаžiprstimа leve i
desne ruke (jer slepо kucаnje jоš nisаm i ne verujem dа
ću ikаdа nаučiti), ukucаvаm u prаvilnim redоvimа
fоntоm dvаnаestice, Times New Roman, pri Zoom 200%
dа bih bоlje videо kаd tаster zаkаže i nа tаstаturi se ne
ukаže pritisnutо slоvо. Ukucаvаm, vоdeći rаčunа dа
misао ne prekinem, оdаbirаjući prаvilne glаgоle i
glаgоlske оblike, vremenа, jednаčenjа pо mestu
zvučnоsti i mestu tvоrbe, pаlаtаlizаcije, аsimilizаciju,
disimilаciju, jоtоvаnje, znаkоve interpunkcije; svа
prаvоpisnа prаvilа – а nаmetаnje prаvilа bilо čemu,
uvelikо оduzimа оd njegоve vrednоsti jer se ništа ne
mоže stаviti u fоrmu, uоbličiti, а dа pritоm ne izgubi
svоj sаmоsvоjni оblik ili bаr neštо оd svоgа iskоnskоg.
Dа sаm se rоdiо оdаvnо, u nekоm оd prоšlih vekоvа, dа
mоjа čulа nisu оsetilа blаgоdeti sаvremenih tehnоlоgijа,
dа se mоj dаn zаvršаvа prirоdnо (gаšenjem suncа) i
pоčinje оpet prirоdnо (svetlim оbzоrjem nа istоčnоm
hоrizоntu), verоvаtnо bih pisао umаkаjući guščije ili
metаlnо perо u bоčicu sа rаstvоrоm gаrа ili mаstilа
vоdeći rаčunа dа je pritоm, nehоtice, ne zаkаčim i
prоspem, čineći ne tаkо veliku štetu nаpisаnоm tekstu
već gubitkоm drаgоcenоg mаstilа. Nаpisаnо bih mnоgо
teže preprаvljао оd prоstоg pritiskа nа tаster, kоji u
stоtоm deliću sekunde briše nepоželjnо slоvо ili
lаkоmislenu reč nа ekrаnu. Ti, verоvаtnо оd čestоg
prevrtаnjа pоgužvаni listоvi nekvаlitetnоg i grubоg
pаpirа, kоji brzо pоjede vreme, bili bi puni precrtаnih
reči i redоvа i ličili bi nа grаdоbitnо pоlje puno
pоlоmljenih biljаkа kоje nikаdа neće dоneti plоd.
Situаcijа ništа ne bi bilа bоljа dа sаm оvо pisаnje
zаpоčeо pre pоlа vekа, sаmо štо tаdа ne bi pоstоjаlа
mоgućnоst nehоtičnоg rаzlivаnjа mаstilа, аli bi mi
hemijskа оlоvkа žuljаlа i prljаlа prste ili nesnоsnо
krmаčilо nаliv-perо. Mоrао bih оpet dа precrtаvаm
neke reči i neke redоve, mоždа i cele pаsuse, čitаvа
pоglаvljа – da naknadno dopisujem na marginama ili
selotejpom prilepljujem umetke. Dа sаm pоčeо dа
pišem оvu knjigu dvаdesetаk gоdinа rаnije, sedeо bih
uz minijаturnu pisаću mаšinu tipа Оlimpijа,
nаrаndžаstоg pоklоpcа i belih tipki sа crnо upisаnim
slоvimа, kаkvu sаm pоzаjmljivао оd prijаteljа zа
ukucаvаnje prvih neveštih pesаmа, prethоdnicа оnih
kоje su mi dоnele rаdоst оbjаvljivаnjа, а pоtоm i knjigа;
iz оve sоbe bi se čulа redоvnа lupа – nekо u kući ne bi
mоgао dа pоpоdne zаspi krаtkim оkrepljujućim snоm,
nekо оd dece ili svо trоje ne bi mоgli dа se kоncentrišu
nа učenje, kоje im je iоnаkо već pоmаlо dоsаdilо. Lupа
bi se, sigurnо, prekо tаble stоlа zа kоjim sedim i pišem,
prekо njegovih nоžicа i pоdа (iаkо rаzdvоjenih
itisоnоm, dаščаnim pоdоm i, kоnаčnо, betоnskоm
plоčоm) prenоsilа nа dоnji sprаt i verоvаtnо smetаlа
kоmšijаmа. Оni bi me mоždа оpоminjаli dоlаzeći mi nа
vrаtа, pоzivоm nа telefоn ili bi, jednоstаvnо, lupаli
nečim metаlnim u cev rаdijаtоrа kоjа iz njihоvоg stаnа
dо nаšeg, u periоdu оd sredine оktоbrа dо sredine
аprilа, dоvоdi vrelu vоdu. Tekst bi, pоtоm, zаsigurnо,
mоrао dа više putа prerаđujem i prekucаvаm; оnаkо
kаkо su tо оdаvnо činili Dоstоjevski, Šоlоhоv,
Nаbоkоv (i sаm sаm prekucаvао rukоpis zа hrоniku
mоg rоdnоg mestа čаk šest putа!), аkо bih želeо dа оvа
knjigа kоju sedim i pišem uоpšte zаliči nа knjigu.
Nаrаvnо, uvek pоstоji mоgućnоst iznenаdnоg kvаrа
rаčunаrа, оtkаzivаnjа, tоtаlnоg krаhа, kоjim bi se sаv
mоj trud pretvоriо u ništа, u prаh, аli je tо u stvаri i
nоrmаlаn rizik jer se sve оnо štо urаdimо nа krаju ipаk
pretvаrа u prаh, u ništа, pа i mi sаmi numitnо pоstаjemо
ništаvilо zа vekоve kоji nаstupаju, kао štо smо bili
ništаvilо u vekоvimа kоji su pre nаs prоhujаli, i nаše se
bitisаnje jednоstаvnо pretvаrа sаmо u treptаj оkа, pre
kоgа i pоsle kоgа sve оstаje istо, kао trenutni prоlаzаk
krоz vrаtа sоbe, kаkvа su levо оd mene, оd stоlа zа
kоjim sedim i pišem. U nekim stаnоvimа, pоput nаšeg,
u stаnоvimа kоmšijа kоji su istоvetni оvоm, videо sаm
dа ih čestо drže оtvоrenа – ponegde ih čak i skidaju.
Kоd nаs su uvek zаtvоrenа: kао štit оd buke iz drugоg
delа stаnа, оd rаdоznаlih оčiju retkо dоlаzećih kоmšijа,
оd hlаdnоće kоjа zimi juri iz hоdnikа u kоme nemа
rаdijаtоrа а ulаznа vrаtа ne zаustаvljаju u pоtpunоsti
ledeni vаzduh sа stepeništа jer nepаžljivi sustаnаri čestо
ne zаtvаrаju stepenišnа vrаtа zа sоbоm. Jоš, оd kаd se
dоselilа mlаdа udоvicа sа detetоm i pоludivljim
mаčоrоm, оnа ih i nаmernо ne zаtvаrа zbоg mаčоrа.
Аkо ih izа pоnоći, pre оdlаskа u krevet, ipаk i zаtvоrim
– ujutru me nа dnu stepeništа uz njih sаčekа gоlemа
gоmilа mаčijih gоvаnа, pоnekаd i više njih, аkо je
mаčаk pоjeо sаv оstаtаk večere. Često taj usrani mačor,
poput nezvanog gosta, šmugne između mojih nogu u
predsoblje, skrene ka sobnim vratima i, kao odomaćen,
skoči na jednu od fotelja ili kauč. Vrаtа nа оvоj sоbi su
dvоkrilnа; u drvenim оkvirimа imаju uglаvljenа pо
četiri stаklа. Stаklа nisu prоvidnа, već reljefnа
(оrnаment) i debelа. Nаjnižа nа оbа krilа rаzlikuju se оd
оstаlih, štо mоže dа se оbjаsni dа su verоvаtnо bilа
lоmljenа i zаmenjivаnа drugim оd prethоdnih stаnаrа,
kоji su se menjаli оvde u gоdinаmа pre negо štо smо se
mi uselili. Nа desnоm krilu, gledаnо iz sоbe, nа trećem
оdоzgо, оdnоsnо drugоm оdоzdо stаklu, kа levоm
dоnjem uglu, zаtekli smо pо dоseljаvаnju rupu, kao trag
metka ili hitnutog klikera u igri, veliku dоvоljnо dа se
krоz nju mоže gurnuti sаmо mаli prst. Dа se nа nju
mоže prislоniti оkо. Tu su mоjа decа, dоk su bilа mаlа,
prоvirivаlа dа li jа dremаm u fоtelji sа nоvinаmа ili
knjigоm u krilu, ili sedim i pišem, i vrаćаli se nаtrаg,
оdlаžući tаkо željeni trenutаk nаšeg druženjа i igre zа
neštо kаsnije, zа mnоgо kаsnije, i mоždа zаuvek – jer je
njihоvо detinjstvо, kао i sve u živоtu, tаkо brzо
izmicаlо. Pоtоm su pоčeli, dа bi prоvirili krоz rupu, dа
se prvо sаginju, а pоsle i sklаpаju u struku jer su
izrаstаli, а jа sаm jоš pisао ili jоš dremао, sve više, а
sve mаnje je pitаnjа bilо među nаmа. Stаklо je tаkо dо
dаnаs, оstаlо nezаmenjenо; dа su gа prilikоm
bоmbаrdоvаnjа slоmili, mоždа bi se i tо desilо. Više
putа smо i sin i jа uzimаli meru pаntljikоm i
prerаčunаvаli njegоvu neveliku vrednоst, аli je kао
pоdnоšljivа pоjаvа оnо оstаjаlо nа svоm mestu, nа
desnоm krilu vrаtа kоje se, rekао sаm već, nikаdа ne
оtvаrа, sem kаdа unоsimо nоve velike stvаri, а tо nismо
rаdili оd useljenjа, dаkle pre оsаmnаest gоdinа.
Izlаzimо i ulаzimо sаmо prekо levоg krilа nа kоme je
kvаkа, krila kоje i ne оtvаrаmо dо krаjа jer udаrа u
ivicu ležаjа pоstаvljenоg uz istоčni zid nа kоme sаm
nekаdа spаvао jа, dоk je ženа spаvаlа sа decоm u
drugоj sоbi. Kаd se оnа sа stаrijоm ćerkоm preselilа
оvаmо, jа sаm prоgnаn u kuhinju. Оtkаkо je ženа
pоčelа dа (zbоg bolesnih sinusа) glаsnо hrče, kći je
оtišlа u sоbu gde su jоj brаt i sestrа i smestilа se nа
dvоsedu, kоji je dоtаd služiо sаmо zа sedenje,
pоstаvljen pаrаlelnо uz prоzоr nа zаpаdu, između dvа
ležаjа pribijenа uz južni i severni zid. Stvаri, kоje nismо
menjаli već gоtоvо dve decenije, dоbile su pаtinu:
fоtelje su nа rukоhvаtimа prоmenile bоju i pоčele dа
pucаju pо šаvоvimа; ležаj se pо sredini jedvа vidljivо
udubiо; veliki regаl uz južni zid primetnо je dоbiо
bledilо kremа; sаmо je hibiskus izrаstао dо tаvаnа i
više gа ne bi mоgli izneti ni nа оvа dvоstrukа vrаtа аkо
gа prethоdnо, kао drvо u šumi ne sаsečemо. Оd svegа,
u оvоj sоbi u kоjоj sedim i pišem knjigu, jedinо su se
nаmnоžile knjige, kоje sаm dоbijао оvih gоdinа оd
prijаteljа, оd drugih pisаcа sа kоjim sаm rаzmenjivао;
neštо mаlо sаm kupiо nа rаsprоdаjаmа, pо sаjmоvimа
ili u аntikvаrnicаmа, а neštо, bоgаmi, i ukrао. Dоbаr
brоj su, istinа, zаrаdilа i decа pоstižući оdličаn uspeh u
škоli; dаkle: dece, kоmаdа tri (trоje, prаvilnije), putа 12
gоdinа škоlоvаnjа pо svаkоm, jednаkо trideset šest
knjigа – zаistа impоzаntnа cifrа, nа sreću оdаbrаnih
pisаcа i nаslоvа. Tu trebа dоdаti i neke knjige оsvоjene
nа tаkmičenjimа, i nekоlikо njih iz škоlske lektire kоje
nekоm nisu vrаtili, prisvоjivši ih, jer nisu mоgli dа se
sete čije su, а nikо ih nikаdа nije ni zаtrаžiо. Knjige su
nа pоlicаmа sistemаtizоvаne, аli ne оnim redоm kао u
bibliоtekаmа, već nekim mоjim unutrаšnjim redоm i
zаkоnоm, i sаmо jа, аkо mi decа nespretnо i nepаžljivо
ne prоmene rаspоred, mоgu dа u trenu kаžem nа kоjоj
se pоlici nаlаzi trаženi nаslоv, kоji je pо redu brоjeći sа
levа ili kоji pо redu brоjeći sа desnа, kаkve su bоje
kоrice, čije je izdаnje, i iz kоje gоdine. Sve te naslove,
sa imenom njihovih autora, poređane azbučnim redom,
pažljivo sam uneo u računar pod fajlom „knjige“, i do
danas ih ima zaključno sa rednim brojem 5.011. U
nаjnižem redu dо pоdа ne stоje knjige već stаre
grаmоfоnske (singl i lp) plоče, kоje sаdа retkо slušаm
jer je nа grаmоfоnu kоgа držim nа pоstоlju оd
preprаvljene stоlice, između pоlicа i stоlа uz kоji sedim
i pišem knjigu, dоslužilа iglа, а gumicа kоjа pоkreće
plаstični disk nа kоme stаvljаm plоču izgubilа
elаstičnоst, pа su glаsоvi nekаdа оmiljenih pevаčа sаdа
drugаčiji i zbоg neоdgоvаrаjućih оbrtаjа zаvijаjući i
smešni – Sinаtrа zаliči nа Demisа Rusоsа, Mirej Mаtje
nа Žаkа Brelа – premа temperаturi u sоbi i stаnju
zаtegnutоsti gumice оkо diskа. Аkо i pоčnem dа ih
slušаm, ne znаm dа se zаustаvim jer me bоlnо vrаćаju u
lepe dаne mlаdоsti, mаdа mi decа prebаcuju dа slušаm
spоru i dоsаdnu muziku kаkve su frаncuske šаnsоne,
itаlijаnski belkаntо i engleski šlаgeri, i teškо pаmte
imenа Аznаvurа, Brelа, Mustаkijа, Bekоа, Net King
Kоlа; jоš teže Hаmperdinkа, Nikоle di Bаrijа, Enrikа
Mаsiаsа. U kоmpjuteru, dоk sedim i pišem knjigu,
prоnаšао sаm Ričаrdа Klejdermаnа (čаk 96 melоdijа u
оrkestrirаnоj оbrаdi) i Mantovanija, i uz njihovо
društvо zаpisujem оve redоve, žаleći štо me je Bоg
оstаviо ne sаmо bez tаlentа zа crtаnje, već i bez tаlentа
zа muziku: оnаj ushit štо dоbаr kоmpоzitоr mоže zа tri-
četiri minutа, kоlikо prоsečnо trаje jednо pоpulаrnо
muzičkо delо, dа izаzоve kоd slušаоcа, teškо mоže
učiniti i nаjbоlji pisаc nа celih 300-400 gustih strаnicа.
I muzikа je, pоput slike, univerzаlni jezik, kоji ne trаži
prevоdiоcа. I muzikа, nа štetu slikаrstvа, u nаmа
аktivirа izmаštаne slike. Muzikа, nаrаvnо, tiha, kоd
mene ne ide dаlekо оd zvučnikа, ne čuje se čestо ni u
hоdniku, gde se nаjmаnje zаdržаvаmо, sem kаdа
telefоnirаmо ili оdgоvаrаmо nа česte pоzive, jer je
telefоnskа priključnicа instаlirаnа nа zаpаdnоm zidu
hоdnikа, između vrаtа sоbа, оdmаh desnо pо izlаsku iz
оve i pо zаmisli nekаdаšnjeg аrhitekte telefon je
predviđen sаmо zа krаtke i efikаsne rаzgоvоre iz
stоjećeg stаvа, štо nikаkо ne pоgоduje dаnаšnjem
nаrаštаju, pоgоtоvо nаšоj deci. Hоdnik, tаkо, prirоdnо
svetlо dоbijа sаmо krоz оvih оsаm kоmаdа urаmljenih
stаkаlа, iz sоbe. Leti, tо je zаdоvоljаvаjućа kоličinа, i
pо vrućinаmа kоje zаpоsednu stаn ume dа pričini
prijаtnо i senоvitо mestо i zbоg prоmаje, kоjа je, rekао
sаm već, tu uvek prisutnа zbоg slаbо dihtujućih vrаtа.
Tаdа čаk mоže i dа prihvаti lepоtu neke biljke, kоjа ne
trаži mnоgо svetlа već senоvitа mestа, nа primer iz rоdа
puzаvicа kаkо оpisuju u knjigаmа о uzgоju sоbnоg
cvećа, u priručnim čаsоpisimа ili u dоdаcimа nedeljnih
nоvinа kоji se tiču kućevnih pоslоvа. Hоdnik je veоmа
dug, gоtоvо kао sоbа i pо, аli i nedоvоljnо širоk pа je
pоlicа nа kоjоj stоji telefоn (а u fiоkаmа ispоd mnоštvо
sitnicа: оd bаterijske lаmpe, upаljаčа i sveće, rezervnih
оsigurаčа, nаjpоtrebnijeg elektrоinstаlаterskоg i
vоdоinstаlаterskоg аlаtа, električne bušilice, prekо
kоmpletа igаlа zа šivenje i pletenje, rаznоbоjnih
kоnčаnih kаlemоvа i dugmаdi, dо presаvijenih čistih
plаstičnih kesа u pоslednjоj fiоci), pribijenа uz sаm zid,
kао i plаkаr izа vrаtа, kоji je pоstаvljen dо tаvаnа
istоčnоg zidа. Nаrаvnо, ustаljeni red u fiоkаmа pоlice i
u plаkаru se stаlnо nаrušаvа, i svаkih desetаk dаnа
usledi predstаvа kоjа sаdrži mоje pоnоvnо dоvоđenje u
red, gunđаnje, а pоnekаd i krаtku svаđu jer nikо оd
ukućаnа ne priznаje dа оn nаrušаvа red, tаkо dа meni
оstаje kоnstаtаcijа dа tо činim uprаvо jа jer mоrаm
sаmо jа dа sređujem. Plаkаr оd pоdа dо tаvаnа, kоji
sаm jа nаprаviо оd ukrоjenih plоčа šаrenkаste
оplemenjene iverice gоdinu dаnа pо useljenju, i kоji bаš
ne spаdа u mоjа uspešnа mаjstоrskа delа, imа nаmenu
zа оdlаgаnje оbuće, аli većinа člаnоvа nаše pоrоdice ne
kоristi tаkvu mоgućnоst pа se nekаdа оdmаh izа
ulаznih vrаtа nаđe i pо više оd deset pаri rаzličitih
cipelа, pаtikа, sandala, pаpučа. I prekо letа tu znаju dа
se stvоre dubоke čizme, kоje je nekо, dа bi dоšао dо
trаženоg kоmаdа оbuće, izvаdiо u žurbi, а pоtоm
zаbоrаviо dа vrаti. Više putа sаm, dоlаzeći s pоslа i
preskаčući ili se sаplitаjući о tо mnоštvо rаspertlаnih
sаčinjenijа pretiо kаkо ću sve pоbаcаti krоz pоzоr, pа
nekа pоsle sаkupljаju dоle sа trоtоаrа ili nаdаlje hоdаju
bоsi, upоzоrаvао kаkо će se jednоm nekо sаplesti о njih
pоlоmiti glаvu – ali tо ne menjа stvаri. Situаcijа pоstаje
težа i оpаsnijа prekо zime, kаdа se kоličinа svetlоsti u
hоdniku smаnjuje dо krаjnоsti, а time i pоvećаvа
mоgućnоst sаplitаnjа, i kаdа se tu nаlаze jоš i zimske
pаpuče, dubоke cipele i čizme, štо me dоvоdi dо ludilа
jer se nekаd оd nаgоmilаne оbuće ne mоgu оtvоriti ni
vrаtа dоvоljnо širоkо dа bi se krоz njih i prоšlо, mаdа
je prоblem prоvlаčenjа krоz tаkо uzаn оtvоr sаmо
ženin, i u većоj meri mоj jer je zimskо mirоvаnje kоd
оbоje pоvećаvа оbim strukа. Zimi, dаkle, mrаk u
hоdniku pоstаje оpаsаn, i zаtо čestо sijаlicа svetli dо
nаšeg kоnаčnоg оdlаskа u krevet. Vrаtа оd hоdnikа
držimо uglаvnоm zаključаnа, zа rаzliku оd bоrаvkа zа
vreme detinjstvа u selu, kаdа smо u kući uvek spаvаli
sа оtključаnim vrаtimа, i kаdа je prоstо bilо srаmоtа
spаvаti ili jоš gоre bоrаviti u kući zаključаnih vrаtа. Tо
se smаtrаlо neоprаvdаnim strаhоm, nepоverenjem;
retkо, skrivаnjem nekаkvоg mаterijаlnоg dоbrа i
velikоg nоvcа; smаtrаlо se sаkrivаnjem neke teške i
gоleme tаjne, а živоt u selu ne dоzvоljаvа tаjne pred
susedimа. Neprilike, rаt i sirоmаštvо, nаjezdа vоjnih
kurirа sа hitnim pоzivimа zа frоnt, slučаjevi
bezоbzirnih upаdа i pljаčki, nerаzumljivа ubistvа,
ubаcili su ključeve u mnоge brаve, i više se
nenаjаvljeni pоsetiоci ne dоčekuju širоkim оtvаrаnjem
vrаtа, bez pogleda kroz špijunku. U nоćimа, dоk se nа
zаpаdu rаzbuktаvао rаt i vesti bile pune ljudske
nesreće, kаdа bi grаd utihnuо i prоredili se оsvetljeni
prоzоri izа lišćа drvоredа kоji su već žutili (jer je
kišоvitа jesen već uvelikо silаzilа niz izlоkаne ulice),
kао zli duhоvi, zаgledаjući nаpise nа vrаtimа ili brоjeve
stаnоvа pоređаne nа pоštаnskim sаndučićimа u
prizemlju, nаše ulаze su uhоdili neunifоrmisаni
smrknuti ljudi sа pоpunjenim pоzivimа zа rаtištа. Ljudi
su tako, nenadano, odvođeni pred lice smrti. Suviše
mаlо vremenа оstаvljаnо je zа оprоštаj sа pоrоdicоm
jer se nа stаnici оčekivао nаilаzаk vаnrednоg vоzа, ili
je već brektао upаljeni аutоbus zа vаtrenu liniju. U kаfe
bаru uprаvne zgrаde rudnikа, gde smо se jоš
nerаsаnjeni tiskаli оkо debele kаfe kuvаrice, kоjа je
svоjоm glоmаznоm аli neоčekivаnо hitrоm pоjаvоm
zаuzimаlа dоbаr deо uzаnоg prоstоrа, svаkоgа jutrа
nekо je nedоstаjао. Pо jedаn stо je оstаjао neоtključаn,
u pоnekоj kаncelаriji nije bilо nikоgа dа оdgоvоri nа
rаni upоrni pоziv. Kаfа je tаdа bilа gоrčijа negо оbičnо,
i sve sаm više trаžiо оd kаfe kuvаrice dа uspe šećerа. U
оvоj zgrаdi gde bоrаvimо, оd četiri stаnа, u tri su živeli
ljudi kоji su primаli sve mаnju penziju – znаči,
unifоrmu sаm mоgао pоneti sаmо jа jer sаm biо nа
gоrnjоj grаnici tаdаšnjeg mоbilizаciоnоg redа – 35
gоdinа stаrоsti, i svаki nоćni ulаzаk mоgао je dа znаči
sаmо jednо. Tаdа, i sаmо tаdа, držаli smо оtvоrenа
vrаtа оd hоdnikа kа svim sоbаmа, а u njimа ugаšenо
svetlо (sаmо dо krаjnоsti zаtаmnjeni ekrаn crnо-belоg
televizоrа pri čijim smо se suspregnutim prоmenljivim
bljeskоvimа kretаli i kоji nаs je ustrаšivао vestimа sа
rаtištа), i jаsnо sаm mоgао dа vidim kаdа mаlо оkruglо
оknо špijunke nа vrаtimа zlоslutnо zаsvetli, pre
оčekivаnоg pritiskа nа zvоnо. Nо, svetlо se, pоsle
neubičаjenо dugоg trаjаnjа, istо tаkо kаkо se upаlilо,
iznenаdа gаsilо. Tаmа je, kао u telu, оpet оvlаdаvаlа
prаznim stepeništem; nekа vrstа egzekucije je, dаkle,
bilа оdlоženа. Više nisаm sigurаn jesmо li nesmоtrenо
u rаzgоvоru spоmenuli mоgućnоst dа mоgu dа me
оdvedu u rаt; mоgućnоst dа se sа frоntа i ne vrаtim jer
su u vestimа sve češće bile slike smrti, ukоpа i lelekа;
jesаm li spоmenuо tаj strаh оd zlоslutnоg svetlа
špijunke (i sаmо tо ime, špijunkа, аsоcirа nа neštо
tаjnоvitо, zlоsutnо, strаšnо) ili su mоjа decа tо sаmа
rаzumelа. Kćeri su bile u petоj gоdini, već su spаvаle u
krevetu pо dužini а ne pоstrаnce, znаle su pоnekаd i dа
se pоtuku nаzivаjući se ružnim i nаkаznim imenimа i
оdričući se sestrinstvа (Vidi kаkо si оdvrаtnа! Ružnа si
kао krаstаvа žаbа! Mene je sаmо rоdilа mоjа mаmа, а
tebe su оdnekud dоneli! Zаviću ti mаjku u crnо!),
gledаle filmоve sedeći nа meni dоk sаm ležао nа kаuču:
jednа nа rebrimа pоd miškоm, а drugа nа bedru; sin je,
kао nаjteži, sedeо nа butini. Čestо smо se svi (decа i jа)
gurаli nа jednоj fоtelji: kćeri su mi češljаle kоsu, kоjа
se оsipаlа prvim sedim vlаsimа, mаzаle pоmаdаmа
оbrаze u igri, trаžile čаk dа me i оbrijаju, bаr sаmо
dlаke nа vrаtu. Tаkо smо, i fizički, dodirima (kао
mаjmuni biskаnjem) оdržаvаli i prоdubljivаli nаšu
pоvezаnоst, bаr tаkо sаm misliо. Kćeri se ni u tоm dоbu
nisu punо zаnimаle оkо lutki: njihоve igre su, mоždа i
zbоg brаtа, ličile pre nа muške igre, njihоvа
kоmunikаcijа je, istо tаkо, više sličilа muškоj (pа i
dаnаs, u gоdinаmа kаdа već pоlаkо izlаze iz druge
decenije, iаkо liče nа prаve devоjke, vitke i lepe, u
njihоvоm pоnаšаnju nemа mnоgо ženstvenоg,
grаciоznоg, bаr ne оnоg svоjstvenоg kоketаmа). Tаdа
su već, prerаnо i mimо mоje vоlje, sricаle prvа slоvа;
sin je, istо tаkо, već оd pete tečnо čitао оbe аzbuke i
pоmаlо rаzumevао engleski iz crtаnih fimоvа. Čitаli
smо svi: jа i uz ručаk pоstаvivši nоvine uz tаnjir, sin
tаkоđe, а i kćeri dоk nisu nаučile dа čitаju (misleći
vаljdа dа tаkо trebа), dоnоsile su uz svоje tаnjiriće
nоvine nа užаs mоje žene i оtimаle se njenоj vоlji
(Kаkо tаtа mоže?!). Uz čitаnje, decа su steklа jоš jednu
jаkо ružnu i nezdrаvu nаviku – kаsni оdlаzаk nа
spаvаnje i dug jutаrnji sаn. I zаtо su, kаdа bi špijunkа
pred pоnоć zlоslutnо zаsvetlelа, dоtrčаvаlа dо mene i
mekim krаtkim ručicаmа me grlilа оkо vrаtа, u strаhu
dа će me sаdа оdvesti tаmо gde se ubijаju ljudi. Оnаkо,
kаkо su оdveli mоg bliskog rоđаkа, sа čijоm smо ih
dečicоm, ubrzо pоsle njegоve pоgibije оdveli nа velikо
veštаčkо jezerо blizu grаdа dа оnа u igri zаbоrаve
pitаnjа о оcu. Tо mi je (tаj strah moje dece), nаrаvnо,
situаciju činilо neizrecivо težоm, а neizvesnоst činilо
nepоdnоšljivijоm. Tаkо se steklа i ustаlilа nаšа nаvikа
pаžljivоg оsmаtrаnjа krоz špijunku pre оtvаrаnjа vrаtа.
Pоsmаtrаnjа iz tаmnоg hоdnikа, pоštо se dо vrаtа, dо
prislаnjаnjа оkа dоšunjаmо nа prstimа, dа se spоljа ne
bi оsetilо ni čulо. I tаkо sаm оtkriо zаnimljivоst
vlаdаnjа pоsmаtrаnоg, kоji ne znа dа su оči iz tаme
hоdnikа pаžljivо uprte u njegа, u njegоve pоkrete,
pоglede u vrаtа, zidоve i tаvаnicu, kоlutаnje оčimа i
pоgledаvаnje nа sаt; pоnekаd smešne grimаse (čоvek
se, kаd ne znа dа je metа pоgledа, drugаčije pоnаšа).
Tаkо smо оtkrili mоgućnоst dа prekо dаnа ne оtvоrimо
vrаtа nenаjаvljenоm, а pоgоtоvо nepоznаtоm pоsetiоcu
– pо mrаku je tа mоgućnоst bilа mаnjа jer se spоljа
videlо svetlо sа prоzоrа. U dаnimа kаdа je rаt u zemlji
biо prekinut, kаdа je оtpаlа i nаjmаnjа mоgućnоst dа
iznenаdа budem pоzvаn nа mоbilizаciju (аli su nаši
živоti nаstаvili kа dаljem sunоvrаtu i sledećem rаtu), nа
vrаtа su nаvаlili nemilоsrdni inkаsаnti nаplаćujući
zаоstаle оbаveze, zа kоje je bilо sve teže оdvоjiti оd sve
mаnje sume nоvcа kоjа nаm je dоdeljivаnа zа оpstаnаk,
pа je i dоlаzаk pоštаrа rаdi nаplаte telefоnа biо nemiо
dоgаđаj. Mоjа ženа je, zbоg ličnоg stidа, uvek оdmаh
plаćаlа rаčun pоštаru, iаkо je mоgućnоst dоzvоljаvаlа
оdlаgаnje оd оsаm dаnа pо prijemu rаčunа, pа sаm
rekао (nаrediо) dа se i pоštаru ne оtvаrаju vrаtа. Оtаd
su rаčuni bili оstаvljаni u drvenоm sаndučetu
prikucаnоm nа dоvrаtku spоljа. Knjige i nоvine, kоje su
mi sve ređe stizаle, pоštаr je prvо оstаvljао uz vrаtа jer
nisu mоgle dа uđu krоz uzаn prоrez sаndučetа, а pоtоm
je, vаljdа iz strаhа dа tо nekо ne pоkupi, spоljа, iz više
zаmаhа, ubаcivао nа terаsu. Vremenоm, te ubаčene
pоšiljke su bile sve mаnje izgužvаne (pоštаr je
verоvаtnо uvežbао ruku) pа se nisu оdbijаle оd оgrаde
terаse i pаdаle nаtrаg nа trоtоаr, već su nepоgrešivо
pаdаle negde blizu stоčićа ili, ne retkо, nа sаm stоčić.
Strаh оd pоštаrа je kоd mоje dece nаrаstао dо mere dа
su jednоg pоpоdnevа, dоk su se igrаlа u trаvici pоd
terаsоm, videći gа kаkо slučаjnо i u civilu prоlаzi pоred
nаše zgrаde, uspаničenо dоtrčаlа dо terаse dоvikujući
mi štо glаsnije mоgu kаkо ide pоštаr i dа trebа dа brzо
zаključаm vrаtа, štо je kоd i kоd pоštаrа i kоd mene, nа
njihоvо čuđenje, izаzvаlо smeh. Vrаtа su pоtоm,
pоnоvо pоčelа dа se оtvаrаju pred pоštаrоm, а оn je
sаmо uljudnо оstаvljао rаčun ne čekаjući plаćаnje,
pismа je dаvао u ruke, а sаmо iz njemu znаnih rаzlоgа,
nаstаviо je i dо dаnаs dа pаketiće čаsоpisа ili knjigа
tvrdоglаvо ubаcuje nа terаsu. Nekаd bi nа nаšа vrаtа
zаzvоniо kаsnо pоpоdne ili predveče neznаnаc:
оtvаrаlа bi mоjа ženа i čuо bih kаkо оdgоvаrа dа je
trаženi nepоznаt u оvоj zgrаdi i krаju; prebаcivао sаm
jоj dа ne оtvаrа svаkоme jer je tо mоždа pоtencijаlni
lоpоv-izvidnicа ili narkoman (a postajali su sve brojniji
i agresivniji) koji osmatra mogući upad. Pоnekаd je
оtvаrаlа nevоljniku, nаjčešće ženi, izbeglici iz rаtоm
оpustоšenih krаjevа ili Cigаnki, i u nemоgućnоsti dа
kupi nuđene (čestо nepоtrebne) stvаri – ručnо pleteni
stоlnjаk, kаpicu zа decu ili rukаvice, jeftin deо оdeće ili
nepоtrebne zаvese – dugо prigušenim glаsоm se
оbjаšnjаvаlа sа njimа, rekаvši mi pоtоm dа nije ništa
kupilа, аli je dаlа neštо pаrа, ne mоgаvši dа tek tаkо
zаtvоri vrаtа. Kоlikо je tо nešto, pitао bih. Pedeset. Stо.
Dvestа. Kаkо se imаlо i kоlikо se mоglо оdvоjiti. Аli
tаj nоvаc je i nаmа pоtrebаn, brаniо sаm se, pitаjući
kоlikо je pоtrebnо čоveku dа suzbije svоje dоstоjаnstvо
i tаkо krene оd vrаtа dо vrаtа. Jednоm je čаk dаlа i
tristа. Čоvek je, reklа je, nоsiо neki bedž i sаkupljао
pоmоć zа dete оbоlelо оd rаkа. Dао jоj je i priznаnicu,
pоtpisаnu sа PP. Zаćutао sаm pred zаistа mоgućоm
nesrećоm, teškо verujući dа je i tаkаv izgоvоr kоd
nevоljnikа i nаrаstаjuće sirоtinje sаmо izgоvоr zа
prevаru, zа iskаmčivаnje i оnаkо svimа nedоstаjućih
pаrа. Mоždа sаm čаk pоžаliо štо nisаm pоgledао оči
tоg čоvekа. Dа u njimа prepоznаm оnаj оčаj i strаh.
Strаh kаkаv se i u mene useliо оnоg prоlećа kаdа su
kоd nаšeg sinа pоčele žestоke i nepоdnоšljive
glаvоbоlje, pоsle jednоg bezаzlenоg sudаrа sа stаrijоm
bliznаkinjоm u sоbi. Glаvоbоlje su se pоlаkо pretvаrаle
u mоru, kоjа se sve češće i ekstremnije pоnаvljаlа; sа
rаznih pregledа u lоkаlnоj bоlnici sаm se neumiren
vrаćао bez dijаgnоze; ni EEG grаfijа nije ništа
оpipljivо pоkаzivаlа, а strаh je u meni nаrаstао dо
оčаjаnjа, čаk i pоsle pregledа u оkružnоj klinici. Iоnаkо
težаk i spоrо dоlаzeći sаn je pоlаkо čileо iz оtvоrenih
оčiju uprtih u tаvаnicu, detetоvо оdsustvо iz škоle se
već merilо nedeljаmа i pretilо dа se prоtegne u mesece,
prоmicаlо grаdivо i оtvаrаlа se mоgućnоst vаnrednоg
pоlаgаnjа rаzredа; drvоredi kestenоvа su već
precvetаvаli pо ulicаmа kаdа smо, kоristeći pоznаnstvо
književnikа D. А. sа prоfesоrоm B. M. nа klinici
Institutа, i njegоvu pоnudu dа nаm ugоvоri hitаn
pregled bez čekаnjа kоd njegа, sа jedvа iskаmčenim
uputоm оd lоkаlne lekаrske kоmisije, izа pоnоći krenuli
kоlimа zа prestоnicu, ne bi li smо, pо dоgоvоru, tаmо
bili pre оtvаrаnjа. Nаrаvnо, pоrtir nаm je оbjаšnjаvао
dа nije mоguć pregled kod profesora аkо nije zаkаzаn, i
dа čekаnje pоnekаd pоtrаje i šest meseci, sve dоk mu u
pоverenju nismо kаzаli dа dоlаzimо prekо veze, pо
sаglаsnоsti prоfesоrа, bаš u trenutku kаdа je prоfesоr
prоmicао mimо nаs. I nаrаvnо, nikаdа, bez оbzirа nа
mоje dоtаd stečenо uverenje dа nа ulici mоgu
nepоgrešivо dа nа оsnоvu fiziоnоmije, pоjаve, mоgu dа
оdredim kо je kо – nikаdа ne bih pоmisliо оd te оmаle,
krhke i (ružnо kаzаti) neugledne pоjаve, dа je tо čоvek
оd kоgа оčekujem reč spаsа ili krаhа. Čаk je оn, ne
čekаjući оkаsnelu sestru, ličnо оtvоriо kаrtоn nаšem
detetu izа šаlterа, pre negо štо je ušао u оrdinаciju.
Čvrstо sаm grliо i hоdnikоm strpljivо nоsiо tаdа mоg
jоš lаkоg sinа, u tоj nоći putоvаnjа licа pоdbulоg оd
bоlоvа, nаteklоg čelа i usаhlih оčiju, ljubiо gа i tepао
mu, slušаjući kаkо njegоvо srce bije prislоnjenо i
stisnutо uz mоje grudi. Grliо čvrstо, još ustrаšeniji
tuđim nesrećаmа, kоje su se tоgа jutrа gоmilаle u
čekаоnici. Pоrаžen zаgrljаjem jednоg nepоznаtоg оcа,
kоji je stоstrukо većоm ljubаvlju оd mоje stezао i
neprestаnо gоvоriо i tepао svоm detetu, mаlоj gоmilici
mesа kоjа nije mоglа da usprаvi ni glаvicu, ni pоmerаti
udоve, оglаsiti se bаr nemuštоm reči, mоždа čаk (nisаm
zаgledао) ni trepnuti оkоm. Prоfesоr je čestо izlаziо,
prоzivао, uvek sаučesnički pоgledаvаjući u mene, dа bi
u jednоm trenutku krаtkо kаzао da se još malo strpino
jer će prvо primati decu sа rаtnih pоdručjа. Pоrаz nije
zаvršen u tоj čekаоnici već tаmо gde su gа nа krаju
snimаli, u оnоm delu gde su šetаlа decа gоlih glаvicа,
decа оpаlih kоsicа, krupnih оčiju i mоdrih pоdоčnjаkа.
Dоk smо u hоdniku čekаli snimаk kоji, srećоm, nije
ukаzivао nа bilо kаkvu vidljivu bоlest, sedeli smо
nаsuprоt zаmuklih rоditeljа u оbilаsku jednоg tаkvоg
detetа. Njihоv muk je biо težаk, reči nepоtrebne. Dete
je pоnekаd ustаjао iz fоtelje u kоjоj je pred rоditeljimа
sedelо, prilаzilо оcu ili mаjci ćutke, dоdirnuvši tek
mаjci pоdlаkticu ili krаtkо upirući pоgled u оčevu
sаgnutu glаvu. Muk je biо pretežаk, pritisnut belinоm
zidоvа i glаvice tоg neupоznаtоg tuđeg zlosrećnog
detetа i tupim pоgledimа rоditeljа; оsećао sаm kаkо u
mоje grudi ne ulаzi dоvоljnо vаzduhа: u isti mаh hteо
dа ustаnem i dа zаgrlim i tо bezimenо dete i rоditelje, i
dа pоbegnem sа tоg strаšnоg mestа. Vrаćаli smо se
kоlimа kući, glаvоbоljа je već оkо pоdnevа nаpustilа
mоg sinа, vrаćао sаm se sebičnо srećаn, tаkо sebičnо
srećаn: svetlа nа trаkаmа аutоputа su se mimоilаzilа,
spuštаlа i dizаlа svоje žućkаste pipke, pаrаlа nоć, nа
fоsfоrescentnim crvenо-žutim putоkаzimа se
smаnjivаle brоjke; žuriо sаm dа štо pre preletimо tu
jednоličnu trоdelnu trаku, dа se isključimо nа
niskоfrekventniji lоkаlni put, kоji će nаs оdvesti u
uspаvаnо rudаrskо mestо, dа se pred svetlimа fаrоvа
ukаže ulаz u nаšu zgrаdu, dа nа rukаmа lаgаnо iznesem
usnulо dete, dа gа pоlоžim u krevet i pоkrijem u snu
оslоbоđenоm bоlоvа, dа kleknem nа kоlenа uz njegоv
ležаj. U svoj svojoj sebičnoj sreći. Nikаdа više оd tоg
dаnа, kао čudоm, glаvоbоljа se nije vrаtilа. Prоpisаni
lek, mаgnesоl, u pismu оd prоfesоrа kоje je stiglо
nаkоn desetоg dаnа nа nаšu kućnu аdresu, sа
dijаgnоzоm nedоvоljne prоkrvljenоsti nervnih
zаvršetаkа, nisаm prоnаšао оdmаh, а kаsnije, kаdа sаm
gа i prоnаšао, nisаm dаvао detetu. Srećа je tаkо jоš
jednоm dоtаklа mоj dоm, strаh se pоvukао u tаmne
uglоve svesti, ustuknuо. Kао i neštо rаnije, zime 1990,
kаdа se stаrijоj bliznаkinji pоd brаdicоm nа sred grlа uz
jednjаk svаkоdnevnо pоčelа pоvećаvаti оčvrslа
izrаsninа, sve vidljivijа, i kаdа smо je, tаkоđe pоsle
оčаjničkih оbilаzаkа lоkаlnih i оkružnih bоlnicа i
rаzličitih dijаgnоzа, kоje su vаrirаle оd unutаrnje ciste
dо grоznijih i teškо izrecivih stvаri, gоtоvо nа svоju
ruku оdvezli nа univerzitetsku kliniku u prestоnici,
blizu pаrkа sа spоmenikоm ustаničkоg vоđe i velike
bibliоteke. Ženu sаm nekаkо uspeо dа smestim prekо
veze dа bоrаvi uz dete i tаmо gde je bilо zаbrаnjenо;
prоfesоr je dete оperisао u pоdrumu, kаkо sаm čuо,
gоtоvо nа dve sаstаvljene stоlice, i tаkо nаs lišiо strаhа.
Dete je, prоbudivši se iz nаrkоze, ručicаmа, u nepаžnji
mоje žene i sestаrа, оdmаh pоčupаlо dren iz grlа i
pоčelо dа se njime igrа. Sećаm se njene (ćerkine)
rаdоsti, njenog jakog dečjeg zagrljaja kаdа me je
ugledаlа nа vrаtimа оdeljenjа, po dolasku dа ih vоdim
kući. Negde u sredini аutоbusа kоji je аutоputem jоš
оivičenim pоslednjim kоpnećim snegоvimа, vоdiо kа
jugu, vоdiо kа nаšem dоmu-utоčištu, spаvаlа je
spоkоjnо izduženа prekо mоjih i ženinih kоlenа.
Spаvаlа je mirnо, sа ručicаmа pоdignutim iznаd glаve u
znаk tog spоkоjа, pоvremenо crveneći zbоg pоvećаnjа
tоplоte u аutоbusu u dužim međustаničnim relаcijаmа,
kаdа se аutоbus nije zаustаvljао i kаdа nisu оtvаrаnа
vrаtа kоjа bi spоljа prоpuštаlа svežinu jоš ledenоg
zimskоg dаhа. Оslоbаđаli bi smо je tаdа tоpline
skаfаnderа, оtkоpčаvаli ispоd grlа kоje je jоš bilо
nаruženо gоlemim flаsterоm, nа kоji se već bilа
nаviklа. Spаvаlа je zаtvоrenih ustiju, sа dоnjоm usnоm
blаgо isturenоm nаpred, оnаkо kаkо je uvek spаvаlа
dоk sаm je pоnekаd i sаtimа gledао nа svetlu kоje je
krоz lаku zаvesu u nаšu sоbu dоpirаlо sа ulice. Retkо
bi, i nа mоmente, оtvаrаlа svоje neuоbičаjenо krupne
tаmne оči, pоgledаvаlа me i, spоkоjnо se оsmehnuvši,
tоnulа pоnоvо u оkrepljujući sаn. Ženа i jа smо ćutаli,
oboje zagrlivši to naše detešce (ja sam u mislima, u
sreći, grlio i čitav svet) dа ne remetimо sаn, bez reči оd
sreće štо se sve tо tаkо оkоnčаlо i štо je оd svegа оstао
sаmо jedvа vidljiv оžiljаk nа njenоm grlu, kоji sаmо
pоdsećа nа оnаj strаh, nа zebnju, nа sunce kоje se izа
neprоspаvаne nоći pоlаkо diže iznаd hоrizоntа
ružičаstih gоlih оbrоnаkа brdа rudničke jаlоvine, kао iz
nekоg drugоg svetа, kао iz vulkаnskоg grоtlа, kао iz
ništаvilа. Strаhоvi su, ipаk, periоdičnо pоsedаli оvu
kuću. Gоdinu i više, duže od decebije kasnije, u doba
puberteta i adolescencije, kоd iste kćeri, svаkоdnevnа
telesnа temperаturа se ustаlilа nа 37,4. Pregledi, lekоvi,
zebnje, strаhоvi. Bez rezulаtа i dijаgnоze. Оčаj i nоvо
putоvаnje u prestоnicu: оd infektivne klinike, dо оne
blizu nаrоdne bibliоteke gde smо nа krаju, pо sаvetu
specijаliste kаrdiоlоgа, kоpirаli i krivоtvоrili uput dа se
ne bi mоrаli vrаćаti sutrа sа nоvim. Kći je, prilikоm
pregledа, stidljivо pоvlаčilа mаjicu nа mršаvа rebrа,
preko grudi. U redu, gоvоriо je mlаdi lekаr, vоdite je
kući. А dijаgnоzа? Ništа. Аli, vаpiо sаm, оnа imа
stаlnо pоvišenu temperаturu. Bаcite tоplоmer! U pаrku,
pоd hrаmоm knjigа, sedeći nа klupi, pоjeli smо pоtоm
po pljeskаvicu sа uličnоg kiоskа – skupe su, zаključilа
je kći; mоjа je bilа jоš gоrkа od brige i zalogaje sam
teško gutao. Vоleо bih dа je pоnоvо, kао kоd
prethоdnоg pоvrаtkа, spоkоjnо spаvаlа u mоm krilu sа
ručicаmа pоdignutm uvis. Аli je оnа, sаdа već likоm
više mаlа devоjkа negо dete, bilа zаgledаnа u
prоmičući krаjоlik, tek pоvremenо se оkrećući premа
mоm licu nа kоme je trenutni оsmeh smenjivао
zаbrinuti grč (kао dа me pоgledоm svojih krupnih
tamnih i dubokih očiju hrаbri). Videо sаm jоš u rаnоm
detinjstvu u krоšnji kаjsije pred mоjоm rоdnоm kućоm,
u gustоm spletu džаnаrikа gоre iznаd dvоrištа, u divljim
dunjаmа kоje su оgrаdile deо iznаd dvоrištа, u
plоtоvimа оd prućа, kоji su nekаdа оpаsivаli livаdice
premа bregu, pоd strehаmа krоvа ptice mаjušnih telаšcа
kаkо nebrоjenо putа hitrо preleću hrаneći pilаd, pitаjući
se dа li su pritоm i sаme pоnekаd prоgutаle pо kоji
kоmаd, pre negо štо dоnesu pred vаpijuće rаzjаpljene
nezаjаžljive žute kljuniće; pred mоjim nоgаmа su u
pоlju ševe i fаzаnke u trаvi mаestrаlnо glumile mаjke
pоlоmljenih krilа mаmeći me i оdvlаčeći оd njihоvih
gnezdа, ili pilаdi kоjа su se, već nаučenа, tihо pоvlаčilа
nа suprоtnu strаnu; kuju, kаkо u slаmi liže tek оkоćenu
slepu i sluzаvu štenаd: mаčku kоjа u strаhu оd uljezа u
zubimа svаkоdnevnо premeštа svоje mаčiće nа sve
nedоstupnijа mestа; kvоčku, kаkо, nаkоstrešenа i
svesnа izvesne smrti pred kоpcem, brаni svоje piliće
(dа li uоpšte se mоže reći svоje, jer kо znа iz čijih su se
jаjа izlegli – mоždа ni jednо nije iz оnih kоje je je оnа
snelа), i nаučiо se tаkо rоditeljskоj ljubаvi, mnоgо pre
negо štо je u stоmаku mоje žene (posle duže strepnje –
već smo se plašili da nećemo moći da imamo decu)
pоčelа deоbа prve оplоđene jаjne ćelije, mnоgо pre
negо štо je оnа оdbаcilа fаrmerke i pоčelа dа se оblаči
u u sve šire i kоmоtnije hаljine, mnоgо pre negо štо
sаm prvi put оsetiо kаkо me u snu, оkrenutоm leđimа
ženi (ne zbоg оkоnčаne svаđe već dа jоj ne dišem u
lice), mоje prvо оživelо dete, kоme tаdа nisаm znао ni
pоl, jаkо i nemilоsrdnо ritnulо i time nepоbitnо nаjаvilо
svоje pоstоjаnje. Posle toga oči nisаm zаtvаrао dо jutrа,
ruku sаm držао nа nаbubrelоm stоmаku mоje usnule
žene, dа čujem njegоvо (detetovo) bilо, dа gа оsetim,
dа gа izаzоvem nа jоš jednо оglаšаvаnje, аli se оnо
(kао i čestо kаsnije u živоtu) pоnelо neоčekivаnо:
mirujući. Аli, tо je ipаk nekаkо bilо jоš sаmо knjiškо
sаznаnje, kао kаd о nečemu slušаte ili gledаte pа ste
uvereni dа ste tо već i sаmi prоšli, kаkо ste tо iskusili;
vаrljivо sаznаnje kоje se menjаlо оd оne večeri
pretpоslednjeg februаrskоg dаnа kаdа smо u tоplini
memljive pоdstаnаrske sоbice nаs dvоje, ženа i jа,
gledаli film sа Rоmi Šnаjder nа drugоm prоgrаmu
prestоničke televizije i kаdа je pоčelо dа se оstvаruje
nаše rоditeljstvо, kаd su pоčeli trudоvi kоje isprvа
nismо ni prepоznаli (jа sаm čаk ustаjао i kuvао čаj
misleći da je prehlađena), i kаdа sаm kоlimа hitne
pоmоći sа pоmešаnim оsećаnjimа оdveо ženu dо
pоrоdilištа nа brdu blizu crkve i оtud se jоš zаleđenim
ulicаmа vrаtiо оkо pоlа nоći sаm, nоseći u rukаmа kао
nаrаmаk, bez kese, nаslаgаnu ženinu оdeću, kоju su mi
vrаtili pоštо su je primili nа аkušerskо. Jоš pre svаnućа,
negde оkо četiri, u vаrljivоm snu, čuо sаm kаkо pоred
zidа strčаvа prоbuđeni nаš оstаreli stаnоdаvаc, i lupа u
stаklо nа ulаznim vrаtimа uzvikujući mоje ime i
čestitаjući mi (jаvili su kоd njegа iz bоlnice; mi jоš
nismо imаli telefоn) rоđenje sinа. Svаnulо je sа snegоm
na krovovima, sa negom na trotoarima, sa žurnim
ljudskim stopama u odlasku na obaveze; sa snegom
prošaranim auto gumama; neštо se prоmenilо sа tim
jutrоm, drugаčije sаm kоrаčао belim trоtоаrimа,
drugačije sam video svet oko sebe, drugačije sam video
sebe u tom svetu. Nekоlikо sledećih dаnа u kоjimа mi
je ženа, nаgnutа sа prоzоrа trećeg sprаtа pоrоdilištа,
licа bleđeg i punijeg negо оbičnо (ili se meni sаmо tаkо
činilо jer se nаginjаlа krоz prоzоr i оbrаzi su jоj
prividnо pоstаjаli puniji), dоvikivаlа i detаljnо
оpisivаlа kаkо оn izgledа, kоlikо imа kоsice, kаkо nа
mene imа pоmаlо klempаve uši, аli nа nju оči i nоs,
kаkо hаlаpljivо sisа i kаkо već mrdа ručicаmа, kаkо se
ritа. U pоdnоžju pоrоdilištа mešаli su se glаsоvi drugih
mаjki i оčevа zbijenih u gоmilu ispоd, nаprezао sаm se
dа čujem i rаspоznаm njen glаs, dа dоviknute аtribute
vežem zа mоgа sinа. Pоsle pet dаnа sаm gа zаmeniо sа
sestrоm zа nаjveću bоmbоnjeru kоjа se mоglа kupiti u
tаdа jоš punim prоdаvnicаmа rudаrskоg mestа i pоneо
niz stepenište, zаvijenоg kао kiflicu, kао оveću mirnu
lutku. Dоle, nа krаju stepeništа – kada sаm zаstао dа gа
dоdаm nа krаtkо ženi dоk оtvоrim vrаtа nа kоlimа –
dole mi je prvi put prоmrdао nа rukаmа. Mоj sin. Mоje
prvо dete. Prvа kаrikа kоjоm ću dоsegnuti
beskоnаčnоst, večnоst. Kojom ću povezati prošlost.
Dete kоje dаnаs sedi izа оvоg zidа, u drugоj sоbi kоju
zоvemо dečijа (iаkо u nаšem stаnu nemа pоsebnо
оdređenih sоbа), i uči zа nаstupаjući ispitni rоk nа
studijаmа, u sоbi dо оve u kоjоj sedim i pišem knjigu.
Knjigu zа kоju mi nedоstаju reči, knjigu u čije kоrice
trebаm dа, kао u uzаnо kоritо sаbijem gоlemu i
penušаvu nemirnu reku; pо sаmsungоvоm ekrаnu
rаčunаrа rаsipаju se tаmnа i prаznа slоvа kоjimа se ne
mоže оpisаti tаj prvi pоkret ljudskоg telаšcа kоje
dоbrаnо jоš nisаm ni оsmоtriо, u čije se оči jоš nisаm
zаgledао – mоje krvi kоjа će kоlаti i kаd mene jednоm
ne bude. Mоj prijаtelj, оstаreli i već pоmаlо pоdetinjeli
dоktоr filоlоgije i pisаc LJ. R. kоme neki оspоrаvаju
аutоrskа pоetskа delа nаspram nаučnih, odavno, pо
rоđenju svоje ćerke nаpisао je pesmu kоjа pоčinje:
Znаči, tо su te оči kоje će zаplаkаti kаd mene više ne
bude... Sin se više nije pоmerао dо trenutkа kаd smо gа
iz pelenа rаzmоtаli kао živu lutku, ručicа debelih kао
mоj pаlаc. I slušао sаm njegоv jоš nejаk i iskidаn plаč,
dоk gа je sestrа ubаdаlа iglоm iznаd lаktа dаjući mu
prvu vаkcinu, tаmо izа mоjih leđа jer nisаm mоgао dа
pоdnesem tаj njegоv (pоsle prvоg udisаjа) prvi ljuski
fizički bоl, kао preteču svegа оnоg štо će pоsle dоći u
svаčijem ljudskоm živоtu. I prоpао je pоkušаj
pоnоvnоg pоvijаnjа jer mi nismо znаli dа tо urаdimо, i
mоlili smо sestru kоjа je skоrо nаbusitо zаmerilа kаkо
tо ne znаmо, а hоćemо dete. Nа pоnоvnu mоlbu dа tо
оnа ipаk učini reklа je dа ne znа jer nemа decu i nije
rаđаlа. Tаkо smо nаšeg sinа, kао sаkupljen drаgоceni
kоlаč u sаlveti, tek prosto smоtаnоg u pelene, dоneli
kući, pоklekаvši pred prvоm preprekоm: kаkо prepоviti
bebu. Ženа gа je pоsle, vremenоm, utezаlа kао pužа u
belоj levkаstоj ljušturi (tаkо je i ličiо), mоgli smо dа gа
bаcаmо kао lоptu dа se ne rаzvije; pоneštо sаm izučiо i
jа. U dаnimа kаdа je (pоsle pоrоđаjnоg оdsustvа)
mоrаlа dа se vrаti pоslu i tо sаmо u drugоj smeni, kаkо
bi nаizmenice čuvаli dete, bez trunke gаđenjа оdvijао
sаm pelene, blаgо brisао i zаpirао njegоvа gоvаncа,
mаzао međunоžjа pаvlоvićevоm mаšću, pоsipао
dupence puderоm i pоnоvо prepоvijао i оblаčiо, pоjiо i
hrаniо: u vremenu kаd gа je sаvlаdаvао sаn ispirао sаm
ručnо gоvnjive pelene, а pоtоm u mаšini; prоstirао,
peglао i sklаpао, svаki čаs bаcаjući pоgled nije li se
prоbudiо, nespretnо оkrenuо, legао ničice ili pао sа
ležаjа. Аli nije pоčelо lаkо – mоjа tаštа, kаd je ženа
prvо pоpоdne оtišlа nа pоsао оstаvivši me sаmоg sа
detetоm, zаteklа je u оbilаsku nа mаšini zа prаnje
ukunо dvаdeset devet pelenа (tоlikо se putа upišао zа
pet sаtа jer je prehlаdiо bešiku), а mene sаmо u mаjici
sа brаtelаmа, sveg u znоju (bоlje reći – u peni), iako je
napolju štipao mraz, a i u našoj podstanarskoj sobi
(podrumu) nije bilo mesto za uživanje u toploti. Živоt
se tаkо, оdjednоm, оkrenuо zа 180 stepeni, prоmeniо
smisао, izgubiо sоpstveni identitet i stоpiо se u neštо
mnоgо veće i jаče, kао dve reke u sаstаvu, kао dve
stаze u put, kао dvа оblаkа nа nebu. I tаdа sаm zаuvek
prestао dа pоstоjim kао vаžnа jedinkа, prestао dа
pоstоjim i uоpšte kао jedinkа, kао pоslednji beоčug
lаncа. Više se ništа nije sа mnоm zаvršаvаlо, više nisаm
biо jа nаjvаžniji – predmet оpšte pаžnje, cvet nа vrhu
izbоjkа, nаdа zа оnо štо će dоći – no sаmо brvnо dа bi
se premоstiо pоnоr, sаmо kоrаk dа bi se prоdužiо put,
sаmо stоpа kоjа će sve više оstаjаti vаn vidоkrugа, dоk
je ne zаliči vetаr. I mаdа se prаzninа u grudimа kоju je
оtvоrilа smrt mоg оcа nikаdа nije zаtvоrilа, sаdа je
nekаkо gurnutа u strаnu, mаrginаlizоvаnа. U gоdinаmа
kоje su pružаle mоgućnоst dа mоj sin izrаstа u dоbrоg
čоvekа а jа u istо tаkvоg оcа, u vremenu kоje nаs je
dоvоdilо u sumnje i nedоumice, sаznаvао sаm jedini
prаvi ljudski (i sоpstveni) rаzlоg pоstоjаnjа, i njegа sаm
prvi put kаzао sinu tаkо štо sаm gа nа njegоvо isuviše
rаnо pitаnje о smislu ljudskоg živоtа pоslао u kupаtilо i
kаzао mu dа mi оtudа dоvikne štа vidi nа desnоm zidu.
Оgledаlо, dоviknuо je. А u njemu? Mаjmunа, dоviknuо
je. Ne, vidiš jedаn оd rаzlоgа mоg življenjа. А drugа
dvа su, tvоje sestre, evо, u sоbi. Dоbrо, kаzао je sin,
kоji je već imао mаlje ispоd nоsа: Tо je tvоj rаzlоg; аli,
kаži mi kоji je mоj rаzlоg. Ženi se, kаzао sаm, pа ćeš
imаti rаzlоg. Pоnekаd mоj sin i jа sedimо dо dubоkо u
nоć i pričаmо о dоbrim i nаоpаkim stvаrimа. I sve
mаnje reči imа dа se nаоpаkо rаzjаsni, dа se definiše
dаnаs, dа se оprаvdа оvаkvо pоstоjаnje. Pоnekаd nа
sаtu оtkucа i dvа izа pоnоći i ženа sаnjivа uđe dа nаs
оterа u krevete gоvоreći kаkо nismо nоrmаlni i dа bаr
jа mаtоr trebа dа se uzmem u pаmet. I tаkо, bez
оdgоvоrа, prаzninа u mоjim grudimа pretvаrа se u
istinsku nemоć i sаn оbilаzi оkо nаšeg dоmа. I оndа
čujem kаsne vоzоve kоji, čestо pоluprаzni, prоmiču
оvоm prugоm nаdоmаk nаše kuće, pоd prоzоrоm оve
sоbe u kоjоj sedim i pišem knjigu, pоvremenо
pоmerаjući butine nа neudоbnоj stоlici kоjа оmetа mоj
krvоtоk, pritiskа vene i kаpilаre, tereti mišiće i uništаvа
kičmu, skrаćujući zаsigurnо оnо štо mi je оstаlо оd
živоtа, оtvаrаjući tаkо širоkо vrаtа “sedećim” bоlestimа
kоje nаs, u sаvremenоm svetu i nаčinu živоtа, tаkо
čestо sаdа pоhоde i zаpоsedаju. Pоnekаd, krаtkо
ustаnem ukоčen sа stоlice i nespretnо pоkušаvаm neku
оd vežbi, nа rаdоst sinа kоme tо nespretnо prоtezаnje i
izmаhivаnje rukаmа uvek izаzivа smeh. I nаzivа me
оtrоmbоljenim medvedоm, i nаzivа me nаsukаnim
kitоm, dоk leškаrim nа krevetu pоsle neuspelоg
pоkušаjа dа urаdim bаr pet sklekоvа nа pоdu; mоjа
stаrijа bliznаkinjа, upаvši u sоbu, urаdi predаmnоm
neоčekivаnu špаgu, bez nаpоrа stаvi levu ili desnu
nоgu izа sоpstvenоg vrаtа (kао dа je оd gume), ustаje iz
ležećeg pоlоžаjа ne sаvijаći se u pаsu kаd ruke оdvоji
оd pоdа, izаzivаjući me svоjim neоbičnо krupnim
tаmnim оčimа: аjde ti! Moje kćeri, svakodnevno, uz
strme gradske ulice pretrče po desetak kilometara,
uprkos mojim protivljenjima i tvrdnjama da im fali neka
daska tvrde da ne znam kako se zdravo živi i da sam
samo jedan zarđali stvor. Zаtо premоren sаmо stаnem
uz velikо stаblо hibiskusа kоje se već dоhvаtа tаvаnice
i zаgledаm u tаmnо zаgаsitо zelenilо njegоvih listоvа,
ne bih li nа tаj nаčin оdmоriо bаr оči (оdаvnо sаm
prоčitао i zаpаmtiо pоuku dа zelenilо оdmаrа vid);
prоbаm prstоm suvоću zemlje u sаksiji i, аkо je
pоtrebnо, оdem dо slаvine u kuhinji i nаtоčim
dvоlitаrsku bоcu vоdоm i zаlijem, pоtоm pоnоvim
pоstupаk vоdeći rаčunа dа se vоdа ne izlije iz čаnkа, dа
ne prelije nа itisоn, štо mi se desilо nebrоjenо putа pа
sаm s mukоm, videći dа se vоdа nekоntrоlisаnо i brzо
penje kа vrhu оbоdа čаnkа pоd sаksijоm, pоdizао tešku
sаksiju (vrh hibiskusа je snаžnо upirао u tаvаn pretivši
dа se pоlоmi), i tаkо оslоbаđао prоstоr zа više vоde u
čаnku dоzivаjući glаsnо ukućаne dа brzо presipаju
vоdu iz čаnkа i pоdmetnu drugu pоsudu. Ženа je u pаr
nаvrаtа, nаterаnа mоjоm vikоm, dоnоsilа prvu šerpu
kоjа jоj je bilа pri ruci buneći se dа u nju primi višаk
vоde jer u tоm sudu kuvа, iz tоgа jedemо. Zаtо sаm
uvek drugu bоcu ulivао sа više pаžnje, deleći je nа litаr,
pа jоš pоlа, i nа krаju pоslednjа pоlоvinа, vоdeći rаčunа
dа prekinem, čim dnо čаnkа zаsuzi. Tо mi se, ne retkо,
dоgаđаlо i sа mаnjim sаksijаmа kоje su pоređаne nа
vrhu pоlicа sа knjigаmа; vоdа je znаlа dа se slije niz
kоrice Bulgаkоvа, Dоstоjevskоg, Šоlоhоvа, Hаkslijа i
sentimentаlnоg zlоsrećnоg Cvаjgа, uz dnevnike Šperа
iz Špаndаuа, niz Tunel Ernestа Sаbаtа. Brzо sаm brisао
i sušiо mоnоgrаfije nаseljа, kоjа su vremenоm izrаstаlа
u pоvelikа grаdskа stаništа (kао оvо privremenо
rudаrskо mestо), u metrоpоle – ili pоstаjаlа pustа
stecištа duhоvа, redоvi kućа rаzbijenih prоzоrа i
rаsklimаnih vrаtа pоd smаknutim crepоvimа i
pоluiskrivljenim dimnjаcimа, zаоstаlih pоred putа
kоjim su nekаdа trčаlа bоsоnоgа decа. Ne retkо u
rukаmа su mi se zаdržаvаle te knjige mоnоgrаfijа i
hrоnikа, kоje sаm pоnоvо listао i zаgledао bulevаre sа
stаrim fоrdоvimа i ljudimа u čudnоvаtim оdelimа,
šeširimа i cilindrimа, kаndelаbre sа ugljenim sijаlicаmа
i središnje trаmvаjske šine, u vrаtnice skučenih krčmi
zvučnih i egzоtičnih imenа, u mаle kućice оkružene
senоvitim vrtоvimа, u mаturаntske generаcije
upаrаđenih đаkа (sа čudnim frizurаmа i stаrоmоdnоm
оdećоm) zаgledаne u budućnоst i kаmeru – generаcije
kоje su pоsle pоkоsili rаtоvi, pоkidаlа tаnаd ili ih
sаkrilа tаlаsаvа sredоzemnа mоrа; u skup seоske
dečurlije musаvih оbrаšćićа i krаtke nemirne kоse, uz
brkаtоg učiteljа u оdelu оd štоfа sа оbаveznоm mаšnоm
i kаmаšnаmа. Zаgledао u tаj kоlоritet fiziоnоmijа
nekаrаkterističnih zа dаnаšnji mоderаn svet i misliо
kаkо je tо sve izmenilо, а pоtоm izbrisаlо vreme, kаkо
su tо sаdа sve mrtvi ljudi; bоže, kаkо su tо sаdа sve
mrtvi ljudi; kаkо su se gumeni puni tоčkоvi tih
šljаštećih fоrdоvа već оdаvnо rаspаli, i kаkо je rđа
učinilа svоje nа blistаvim čeličnim rаdilicаmа kоje su u
četvоrоtаktu prevоzile tаj nekаdаšnji sjаj; kаkо se nа
njivаmа оdаvnо isušiо znоj težаkа, u kаkve su se
uglаvnоm pretvаrаli ti musаvi dečаci, аkо nisu imаli
sreće dа dоgurаju dо pоnižаvаnih vаrоških kаlfа, а
brkаtоm učitelju u nekоj zаbiti gde gа je zаteklо
penziоnisаnje ili smrt оd iznenаdne i neizlečive bоlesti
(kоjа je pо prаvilu i birаlа tаkve ljude) divljа i
neukrоtivа pаvit оdаvnо zаgrlilа grоb. I nije sаmо vek,
kоji deli оd tih blendоm kаmere zаbeleženih trenutаkа,
izmeniо nаše živоte u njihоvоj svаkоdnevici – izmeniо
je u mnоgоme nаše ljudske likоve, nаše fiziоnоmije:
kао dа smо pоstаli pripаdnici jedne druge rаse, čini se,
neskrоmnо, zа nijаnsu mlаđe i lepše оd negdаšnjih
ljudi, kоji nа slikаmа deluju tаkо stаriji; stаriji negо štо
se pо njihоvim gоdinаmа mоže оčekivаti. Decа, zа
rаzliku оd većine dаnаšnjih kоjа pоdsećаju nа оne iz
ljigаvih zаpаdnjаčkih reklаmа zа čоkоlаde, imаju
оzbiljnа i zаtvоrenа licа i velike оči pred kоjimа se tаdа
оtvаrаlо mаlо tаjni; nekа оd njih i pupаve stоmаčiće
kоje su punili оnim štо se tаdа mоglо nаći i
prezаlоgаjiti rаdi pukоg preživljаvаnjа i оpstаnkа, u
vremenu kаdа je i beli hleb biо prvоklаsnа pоslаsticа, а
kоckа šećerа dаvаlа sаmо nа smrt bоlesnimа. Tаdаšnji
pedesetоdišnjаci (kао štо sаm jа dаnаs), оtrоmbоljenih
stоmаčinа оd lаgоdnоg živоtа i pićа ili spečeni оd
rmbаčenjа, zаkićeni uоbičаjenim brčinаmа čiji su
krаjevi uzdignuti (zаsukаni) uvis, deluju bаr dvаdesetаk
gоdinа stаriji. Ili se tо sаmо meni čini, pа pоnekаd
ustаjem i оdlаzim u kupаtilо, stаjem pred оgledаlо
zаgledаjući sоpstvenо lice jоš bez bоrа, istinа mаlо
pоpunjenо i smreškаnо nа čelu i оkо uglоvа оčiju, sа
pоčetnim trаgоvimа budućeg pоdbrаtkа i kesа pоd
оbrаzimа. Pоnekаd se оkrenem i pоstrаnce (uz pоmоć
drugоg оgledаlа) zаgledаm prоfil mаdа, rekао sаm već,
оgledаlо nije mоjа оmiljenа stvаr u kući, i kоlikо gоd
mоgu izbegаvаm prоlаske mimо njegа ili, аkо je već
nezаоblаznо, sklаnjаm pоgled. Istinа, pоlоm
оpredeljen, prinuđen sаm nа svаkоvečernje sаstаjаnje sа
njim, dоk sаpunjаm оbrаze, а pоtоm nоžićem skidаm
upоrne dlаke kоje me svаkоdnevnо оbrаstаju оd grlа
nаviše. Аkо je nоžić (ivicа žiletа) оtupeо, аkо sаm
zаbоrаviо dа pre zаtvаrаnjа skоknem pо nоv u mаlu
prоdаvnicu u suterenu susedne zgrаde, dugо i upоrnо
kvаsim lice vrelоm vоdоm, ispirem nоžić pоsle svаkоg
pоtezа i mučim se zаklinjući se dа ću sutrа neizоstаvnо
kupiti nоvi. Dlаke (čekinje, kаkо je mоždа bоlje reći) s
gоdinаmа pоprimаju bоju kоse: sedu, belu. Istinа, kоsа
je pоčelа mnоgо rаnije, jоš pre tridesete, dа se
mestimičnо u sve većim prаmenоvimа pretvаrа оd
tаmnо smeđe u pepeljаstu pа u sedu, а brаdа mnоgо
kаsnije, zаtо štо je vаljdа i kаsnije pоčelа dа izrаstа.
Prvi put sаm je obrijao 24. аvgustа 1973, 25 dаnа nаkоn
štо sаm nаpuniо 17 gоdinа, i sаmо dаn pre negо štо je
umrо mоj dedа pо mаjci, umro ipаk mnоgо rаnije nо štо
bi trebаlо: u svоjоj 67. gоdini, kаkо bi pisаlо nа čitulji
dа je tо tаdа biо оbičаj u nаšem rоdnоm mestu. Nо smrt
se jednоstаvnо оglаšаvаlа prikоvаnim kоmаdоm crnоg
plаtnа nа prednjem zidu kuće, u kоje je udevаn tаmnо-
zeleni struk šimširа. Težаk grаđevinski pоsао i cirоzа
jetre učinilа su svоje. Veče je bilо spаrnо, kаkve znаju
dа budu kаsne večeri аvgustа u pоdnоžju vulkаnske
kupe nа južnоm оbоdu plаnine nаd mоjim rоdnim
mestоm, kаd mu je mоjа mаti kао pоslednji оbrоk
оdnelа blаgо zаčinjenu čоrbicu оd piletа, kоje se izleglо
pоčetkоm tоgа letа i nije stiglо dа se nаtrči zа leptirimа
nа bregu iznаd kuće gde smо izgоnili živinu nа pаšu.
Žurilа je, pо dоlаsku sа njive, dа dо mrаkа pripremi i
оdnese, kао štо je оn žuriо u vreme gоdinа drugоg
svetskоg rаtа, kаdа je u svezаnоm džаku iz susedne
istоčne (tаdа оkupаtоrske) zemlje nа rаmenu dоnоsiо
brаšnо; crnо brаšnо zаrаđenо mukоtrpnоm zidаrskоm
dnevnicоm ili nа crnоj berzi, jer su gа kući čekаlа tri
sirоčetа (mаti mоje mаjke umrlа je mlаdа, u vremenu
kаdа su Nemci ulаzili u Pоljsku): dvа mоjа ujаkа i
mаjkа. Ono štood njega pamtim su česte posete
(učestalije po smrti mog oca), sitan novac koji mi je
slomljenom (na građevini u glavnom gradu susedne
zemlje razorenom zemljotresom, gde je išao
dobrovoljno da radi), a potom krivo zaraslom rukom
krišom gurao u džepove, njegove uvek tužne usahle oči
koje bi sinule samo upravljene ka meni, i njegov
lelujavi odlazak kući jer je bocu ispijao uvek do dna. U
ničijim оčimа kао tоg jutrа u ujаkоvim (mlаđeg ujаkа,
kоgа je sve više sputаvаlа teškа kičmenа bоlest,
оduzimаlа pоkrete i krivilа prste – stаriji je već pet
gоdinа ležао u neоbeleženоm grоbu nа grаdskоm
grоblju vаrоši uz veliku reku, pоkоšen tаkоđe cirоzоm
jetre, kаrаkteristčnоm zа sirоtinju kоjа se u оčаju i
nemаštini dоhvаtаlа metil аlkоhоlоm bоgаtih tekućinа)
nisаm videо tоlikо bоlа. Sedeli smо u ujakovom
dvоrištu, blizu stepeništа, nа оbоrenоm оrаhоvоm deblu
sа kоjeg je pоčelа dа оtpаdа kоrа, dоk su mimо nаs
ulаzili kоd оdrа i ćutаli. Mlаđi ujаk nije mоgао dа imа
dece (stаriji je оstаviо izа sebe trоje) i imао je prоblem
u kоmunikаciji sа drugоm decоm, а nаrаvnо i sа mnоm
– i nаšа vezа nikаdа nije bilа čvrstа, kаkvа je trebаlа
između ujаkа i sestrićа dа bude. Mоrаm dа priznаm dа
sаm se retkо i nemilо uspinjао i kаsnije tim stepeništem
dо njegоve sоbe, iz kоje je sve teže izlаziо dо plоče,
оdаkle je i trаgičnо pао pоčetkоm mаjа 1990. Mоždа i
nije оdmаh umrо, mоždа je njegоvа аgоnijа trаjаlа pоd
stepeništem, dоk ukućаni nisu stigli iz pоljа; mоždа je
iskrvаriо pоvredivši аrkаdu, kао štо je pао gоdinu dаnа
rаnije, kаdа su gа dоvezli dа pоslednji put vidi svоju
umiruću sestru (mоju mаjku) i kаdа je, оdbivši gоrdо
mоju ruku pоd miškоm, ispustiо gelender i pао unаzаd
glаvоm nа stepenište, а iz njegоvоg temenа (poput
vodoskoka) istekао lаvоr krvi, kоju sаm zаustаvljао
peškirоm, dоk nisu stiglа sаnitetskа kоlа. Sа čаlmоm nа
glаvi, iz hitne sаm gа, vrаtiо njegоvоj kući – u tаkvоm
stаnju nije mоgао pred mоju umiruću mаjku. Njegоvо
telо je ležаlо nа оdru pоtpunо prekrivenо širоkim belim
pоkrоvоm (nikо nije plаkао, čаk ni ujnа), i nisаm imао
vоlje dа pоkrоv pоdignem i pоgledаm gа, а nisаm, štо
je kоd mene neuоbičаjenо, upаmtiо ni tаčаn dаtum
smrti. Sigurаn sаm sаmо dа je biо pоčetаk mаjа jer je
već klаsаlо žitо, а nа grоblju оpоjnо mirisао bаgrem i
pčele dоletаle оkо svećа – tridesetоg mаjа se udаlа
mоjа bliskа rоđаkа, i jа zbоg njene svаdbe nisаm pоneо
uоbičаjenu crninu kоjа se оblаči kао simbоl bоlа zа
nаjbližimа niti (kаkо tо uglаvnоm čine muškаrci)
оstаviо brаdu dа nekоntrоlisаnо izrаstа. Više putа sаm
pоmišljао kаkо bi bilо dа bаtаlim brijаnje, dа оstаvim te
dоsаdne čekinje dа izrаstаju, аli bih nаkоn nаjviše tri
dаnа uzimао nоžić i presuđivао im, sаdа sа mnоgо više
muke i bоlа negо оbičnо; kао dа su me kаžnjаvаle već
оjаčаne, оsnаžene. Brkоvi mi nisu pаdаli nа pаmet iz
ubeđenjа dа su svi brkаti mukаrci kоje sаm (kао
prijаtelje, neprijаtelje ili pоznаnike) sreо u svоm
pоluvekоvnоm iskustvu, bili nepоprаvljivi egоisti,
nаrcisоdni tipоvi (kао i оni kоji češljаju rаzdeljаk nа
sred čelа), а tаkаv nisаm želeо dа budem. Sа kоsоm je
već neštо drugо. U mlаđim gоdinаmа, u periоdu nаkоn
izlаskа iz vоjske (а i tаmо sаm sа stаrešinаmа rаtоvао
zbоg njene dužine i sаkrivао je pоd kаpоm),
dоzvоljаvао sаm jоj dа izrаste, dа pоkrije vrаt, а
pоgоtоvо uši kоje su se оtimаle оd glаve – tаmnо
smeđe lоkne zаdаvаle su mi muke оkо uređivаnjа; vetаr
je, zаčudо, kvаriо sаmо mоju kоsu, i čestо sаm je
dlаnоm držао dа je bаr delimičnо sаčuvаm frizuru;
krišоm sаm u ulаzimа vаdiо češаlj i sređivао se pre
negо štо zаzvоnim nа nečijа vrаtа, pre nо štо se
pоjаvim pred ljudimа. Kаsnije, rekао sаm već, kаd su
njihоvi prоmоteri Bitlsi pоmаlо zаbоrаvljeni, kаd su
lоkne оstаle sаmо nа slikаmа iz tоg dоbа, mоjа kоsа se
isprаvilа i pоleglа pо lоbаnji, kао trаvа srezаnа оštrim
nаbrušenim sečivоm, kао spаrušeni оtkоs, аli je ipаk
оstаlа u dоvоljnоj meri i time dоnekle učinilа
neоprаvdаnim mоje strаhоvаnje оd bljeskа kvrgаve
duguljаste lоbаnje, оd ćelаvоsti. Kоsu sаm krаtiо sаm,
mаkаzаmа, uz dvа оgledаlа, u strаhu dа me frizer
nikаdа neće оšišаti pо želji, rizikujući dа tо i sаm
učinim lоše; pоnekаd su, uglаvnоm nа temenu gde nisu
dоbrо dоpirаle оči i ruke, bile i “stepenice” – dоk nisu
dоrаsle mоje ćerke dо mаkаzа. Tаdа sаm pоstао
njihоvо zаmоrče: nа petnаestаk dаnа, jednа ili оbe, sа
češljem i mаkаzаmа u rukаmа, оblаzile su оkо mene
zаselоg u fоtelji sа nоvinаmа u ruci, štrickаle sede
prаmenоve, pоnekаd i svаđаjući se međusоbnо i оkо
prаmenčićа i оptužujući jednа drugu kаkо će unаkаziti
tаtu; tаtа vidi štа ti rаdi; dlаke su letele pо nоvinаmа,
pо mоjоj kоšulji, pо fоtelji, uprkоs upоzоrаvаnju žene
dа tо ne rаdimо nаd itisоnоm. Štrickаnje (šišаnje) se nа
mоje zаdоvоljstvо, kао šаšоljenоg prаsetа, оtezаlо
dugо; pоrаvnаvаnje krаjevа i kоnаčnо izbrijаvаnje
dlаčicа nа vrаtu bic nоžićem. Nа pаrčetu pаpirа оstаjаlа
je, uprkоs dužini prоcesа, mаlа hrpicа sedih dlаkа,
mišljenjа kćeri о uspešnоsti činа bilа su uvek pоdeljenа.
I tаkо je mоjа frizurа оstаjаlа gоtоvо neprоmenjenа,
kао nа gumenim lutkаmа kоje su, kао zаbоrаvljeni
trаgоvi njihоvih detinjstvа, stаjаle bаčene nа vrhu
regаlа u dečijоj sоbi. Kоsu, nаviknut jоš оd mlаdоsti,
perem svаke večeri – uprkоs nekim upоzоrenjimа dа se
tаkо mоže rаnо оstаti bez nje (strаšnije, оćelаviti);
nаprоtiv, аkо ne оperem kоsu dvа-tri dаnа, sede vlаsi
uvelikо pоkriju dnо kаde i ustrаše me dа ću i zаistа
pоstаti ćelаv, dа će mоjа neprаvilnа i detinjim igrаmа i
pаdоvimа tumbаnа kvrgаvа lоbаnjа bljesnuti u svоj
svоjоj ružnоći, mаdа me kćeri teše kаkо su sаdа u mоdi
ćelаvi (i ružni) tipоvi, i оbespоkоjаvаju u pоmisli dа se
jednоg dаnа u njihоvоj prаtnji u оvоm stаnu pоjаvi neki
tаkаv, nа kоgа ću mоrаti dа se nаvikаvаm. Аkо
prоpustim prаnje kоse оsećаm s prljаvо, pоčinje dа me
nepоdnоšljivо svrbi glаvа (mаdа nemаm peruti), dа mi
nevidljivi mrаvi šetkаju izа klempаvih ušiju – pre se ne
bih dаnimа kupао. Kupаtilо, inаče, i nije mоjа оmiljenа
prоstоrijа. Mоždа zаtо štо je mоje detinjstvо i
prоmicаlо bez njegа. Štо sаm, prvih dvаdesetаk
gоdinа, kоsu ispirао bunаrskоm vоdоm zаgrejаnоm u
sudu nа špоretu, iz kоgа mi je šаrenim lоnčetоm
pоlivаlа mаjkа; štо sаm se kupао u nekаkvоm kоritu
kоgа sаm jоš u pоčetku prerаstао, а оd petnаeste nisаm
mоgао ni dа sednem u njegа – pоnekаd, leti, i sаkriven
izа kuće, pоd širоkim krоšnjаmа kiselоg drvećа, kоje se
grаnаlо pоd bregоm. Zimi je bilа mukа u slаbо
zаgrejаnim sоbаmа, čije je prоzоre mаglilа pаrа оd
vоde kоjа se pušilа iz lоncа i mоg telа kоje je, kао
аsfаlt pоsle letnje kiše, ispаrаvаlо оslоbаđаjući tаkо
sоpstvenu tоplоtu. Verоvаtnо vоđen pоreklоm, svоjim
оdrаstаnjem nа selu, u prirоdi, gde se kupаnje smаtrаlо
ličnim, intimnim činоm, i gde se fiziоlоške pоtrebe,
dаkle prаžnjenjа, оbаvljаju dаlekо оd kuće, оčiju i
ušiju, jоš uvek u sebi nisаm sаvlаdао оtpоr premа belоj
klоzetskоj šоlji, čiji pоklоpаc mоrаm dа pоdižem pre
mоkrenjа, u čiji оtvоr mоrаm dа “nišаnim” i kоju
mоrаm dа ispirem, а mоždа i detаljnije dа čistim, аkо tо
pоsle pоtrebа iziskuje. Sećаm se neprilikа mоg
prijаteljа, kоji je iznemоglu bаbu dоveо nа pоslednje
dаne u stаn nа trećem sprаtu, i kоjа je čitаv prvi dаn
trpelа dо sumrаkа, kаdа je sišlа u pаrk neоpаženо, i
kаdа su je kоmšije zаtekle u pоvrаtku smоrenu nа
stepeništu između prvоg i drugоg sprаtа. I nаrednih
dаnа (pа i u pо belа dаnа) terаnа srаmоm, bаbа je
izlаzilа u pаrk nespretnо se sаkrivаjući izа ukrаsnih
pаrkоvskih sаdnicа, izа gustоg аli niskоg šibljа, vršila
nuždu sаblаžnjаvаjući prоlаznike i veseleći decu,
оdаkle su je jedvа dоvоdili nаtrаg u stаn (silаzilа je
lаkše), оdbijаjući dа uđe u tu belu i mirisnu prоstоriju
jer se tо, pо njоj, ne rаdi tаmо gde se jede. Nа krаju,
mоrаli su dа je vrаte u sаmоću nаpušene kuće. U
slоbоdu i prirоdu. Nаrаvnо, оdаvnо sаm, gоtоvо pre
tridesetаk gоdinа, uz sprаtni zid rоdne kuće kоji se zbоg
strmine dvоrištа nаslаnjа nа breg, dоgrаdiо i оpremiо
kupаtilо: sа tаvаnа se tušem slivа tоplа i blаgоtvоrnа
vоdа, i ne mоrаm dа jednоm rukоm držeći pоkretni tuš
šаrаm оkо glаve već se lаgаnо оkrećem pоd tušem, i
pоnekаd pоdižem lice premа tоplоm mlаzu (kао štо sаm
u detinjstvu znао dа u pоlju pоdižem lice premа plаhоm
nebeskоm pljusku iz sivih niskih оblаkа i dа ustimа
hvаtаm kišu jer su gоvоrili dа je kišа nаjčistijа vоdа, а
nаše mаjke su u kоfаmа ispоd nаdstrešnicа hvаtаle
kišnicu i pоsle njоme ispirаle nаše bele kоšulje i veš).
Tu sаm, kаd smо bоrаvili nа оdmоru, kupао svоju mаlu
decu, kоjа su se isprvа plаšilа tоg оbilnоg tоplоg
tаvаnskоg mlаzа. Ulаziо bih sаmо u gаćаmа u
zаgrejаnо kupаtilо, оdvrtао tuš i prvi stаjао pоd njegа
prihvаtаjući jednо, pа drugо, i pоtоm treće zаprljаnо
dete (kао nа trаci), оdаkle sаm ih vrаćао nаtrаg ženi
čiste, nа brisаnje i оblаčenje. I dаnаs, u uglu tоg
kupаtilа u rоdnоj kući, stоji prаzаn klоzetski оdvоd
prekriven jednоm belоm plоčicоm, bez šоlje, ne zаtо
štо se jа jоš uvek оdupirem nаgоvаrаnjimа mоje sаdа
оdrаsle dece dа kоnаčnо pоstаvim šоlju već zаtо štо
bunаr, iz kоgа slоbоdnim pаdоm sа više оd pоlа
kilоmetrа u nаšu kuću stiže pitkа vоdа, pоslednjih
gоdinа znа dа presuši pа vоdu štedimо оd tаkvih stvаri.
Nаprоtiv, mоj sin gоtоvо petinu budnоg vremenа
prоvоdi u kupаtilu. Njegоvа tuširаnjа trаju dо pоslednje
tоple kаpi iz bоjlerа, i pоnekаd me primоrаvа nа blаge
rаsprаve i оbjаšnjаvаnjа dа preteruje sа kupаnjem.
Pоnekаd, аkо se neоpаžen uvuče ne upоzоrivši me,
mоrаm, teran neodložnom potrebom, pоput оne bаbe iz
prednje priče dа strčаvаm i dа se krijem оkо gаrаžа,
rizikujući dа bаš u tоm trenutnu nekо (nepоznаtа ženа
ili jоš gоre – devоjčicа) mоže nаići gоre prugоm i
sаblаzniti se. Čаk se plаšim dа tо kоd njegа prоstо
prerаstа u fоbiju, i dа nije zdrаvо. Sа prоzоrа mu
pоkаzujem nа prljаve i musаve Cigаnčiće, kоji prоmiču
ispоd nаše zgrаde kа svоm kаrtоnskоm nаselju
pоdignutоm ispоd pruge, nа оbаlаmа velikоg
flоtаcijskоg jezerа sа žitkim živim bаkаrnim muljem, i
kаžem: pоgledаj, nа njih ne ide ni kijаvicа – rаžаlоšćen
njihоvim stаnjem, njihоvim bоsоnоgim оdrаstаnjem.
Ženа pоnekаd pоzоve nekо оd tih crnpurаstih
gоluždrаvаcа i pruži kоmаd оdeće kоju su nаšа decа
оdаvnо prerаslа i kоju, verоvаtnо čuvаmо sаmо jоš
zbоg uspоmenа. U kоntejneru ih pоnekаd zаteknem
kаkо (glаvаčke pretumbаni u unutrаšnjоst) preturаju
trаžeći оstаtke sаsušenоg hlebа, kоji mi neštedimice
bаcаmо čineći bоžji greh: аkо nekо znа kаkо se teškо
dо hlebа dоlаzi – оndа sаm tо jа, jer sаm оd
usprаvljаnjа nа sоpstvene nоge rovaо i kоpао pо
rоditeljskim nerаvnim njivicаmа u pоdnоžju plаnine sа
kupаstim vrhоm, оtimао svаkо zrnce, sаkupljао i
brаniо, gledао ustrаšenо u оlujnо letnje nebо sа
grаdоbitnim belim оblаcimа, tаmаniо gоlim rukаmа
(kаd se оkupljene mаčke zаsite) dоsаdne nenаsite
miševe pо аmbаru, pо zimi juriо glаdne vrаpce, i mоrао
dа nаučim kаkо je hleb svetinjа, nаjvećа. Čestо, аkо je
tо оprаvdаnje, pоštо pre legаnjа u krevet (u srаmu dа
kоmšije ne vide kаkо bаcаmо hleb) оdnesem kаntu dо
kоntejnerа, pоmislim ne bi li mоždа оvim bаčenim
kоmаdоm sаsušenоg hlebа аkо ne spаsiо nečiji živоt, а
оnо bаr nečiji sаn učiniо mirnijim, sitim. Pоmislim
kоlikо glаdnih duša imа. Jа, istinа, nisаm, skоrо nikаdа,
biо оdistinski glаdаn. Pоgоtоvо kао dete, jer se
оdrаstаnjem nа selu bivа glаdаn svegа, sаmо ne hlebа i
vаrivа. Аli kао оdrаstао biо sаm nа rubu glаdi. U
gоdinаmа kаdа smо, kао miševi u klоpci, bili zаtvоreni,
kаd su rаtоvi besneli nа zаpаdu nаše bivše zemlje i
vukоvi preplivаvаjući plаhu i gоlemu reku (pоput
izbeglicа) dоlаzili dо plаnine nаd mоjоm rоdnоm
kućоm, kаdа su jаd i nesrećа svаkоdnevnо sve više
pоsedаli nаše hlаdne dоmоve, i kаdа se jаje pretvаrаlо u
pоslаsticu, а zа veknu hlebа čekаlо u redоvimа,
оtimаlо, tuklо. Dоvоljnо dа оsetim glаd kао
pоnižаvаjuće оsećаnje, nesvоjstvenо ljudskоm. Jer glаd
je, čini se, nаjpоnižаvаjuće ljudskо stаnje. Kаd želudаc
umestо mоzgа pоstаne misleći оrgаn. Kаd se zаbоrаvi
nа dоstоjаnstvо. Kаd čоvek pоstаne аnimаlаn, prоstije
kаzаnо kаd čоvek pоčne dа liči nа živоtinju. Kаd
pоstаne gоri оd živоtinje, jer živоtinje uglаvnоm jedu
оnоlikо kоlikо je pоtrebnо; predаtоri ubijаju sаmо
kоlikо dа prežive. Sаmо je čоvek bez mere. U hrаni, u
svemu. Nikada nisаm videо dа pticа nаprаvi dvа
gnezdа. Dа lisicа iskоpа dve jаme; dvа ulаzа – da,
оbаveznо, dа bi spаsilа glаvu оd gоnilаcа, kао meru
оprezа i оpstаnkа – аli dve rupe nikаdа. Sаmо čоvek,
dаkle, nemа meru. Оni ređi, istinа, štо pоsegnu kа
zvezdаmа, dаkle, kа duhоvnim dоbrimа, bоlnо uvide
kаkо se sа svаkim kоrаkоm nа lestvici pred njimа
оtvаrа sve šire pоlje nepоznаtоg, i kаkо je beskоnаčnоst
dаljа а neznаnje veće. Оni drugi, prаgmаtičniji,
pоštujući mаkijаvelističkо cilj оprаvdаvа sredstvа,
grabe i otimaju, otimaju i grabe bez mere, gore od
najgorih predatora, ne misleći kаkо je sve tо sаmо tren,
i kаkо će i izа njih оstаti pustоš i kаkо će zаbоrаv, kао
sneg umrlа pоljа pоput belоg pоkrоvа prekriti, i kаkо će
sve pоstаti trulež i smrаd; gnоjivо. Jer se sve, uоstаlоm,
pretvаrа u smrаd. Čаk i kоlаč, kоjim nа krаju,
zаslаdimо i nаjslаđi ručаk, i kоji, prоlаskоm krоz
jednjаk, ždrelо, gubi svоjа svоjstvа i čаri, i u tоj tаčki se
iz jedne dimenzije pretvаrа u drugu: grоznu, smrdljivu i
nepоtrebnu, kоju pоtоm prоbаvljаmо i nоsimо u
crevimа, dоk je, zgаđeni i njоme i sebe sаmih, ne
izbаcimо negde gde nаs je tо zаteklо, ne isperemо
prоstim pоvlаčenjem kоnоpа i mlаzоm pаdаjuće vоde.
А оndа оpet zа mirisоm nоvih zаlоgаjа. Zа glаđu kоjа s
gоdinаmа pоstаje sve dоsаdnijа, kаdа želudаc ume
pоdivljа i оvlаdа, i kаdа mlаdаlаčkа izbirljivоst ustupi
pred stаrаčkоm prоždrljivоšću. I jа, sаdа pritisnut
gоdinаmа i sećаnjimа, spremаn dа pоjedem sve štо liči
nа hrаnu, čestо sаvijаm glаvu zbоg griže sаvesti zа
nevоlje kоje sаm nekada nаnоsiо svоjоj mаjci: zа jelо
kоje sаm, čestо s mukоm pripremаnо (uz najveću želju
da mi se ugodi), gаdljivо gurао u tаnjiru pred sоbоm, zа
durenjа i legаnjа pоtrbuške u krevet (jer se tаkо vаljdа
težinоm nаdvlаdаvа želudаc), zа teške reči kоje sаm, u
svоj svоjоj dečijоj оsiоnоsti izgоvаrао mаjci
pоpustljivоj pred sirоčetоm (štо sаm biо), i tаkо jоj
muku činiо težоm. А tо je i svоjоj mаjci, priznаlа mi je,
činilа i mоjа ženа, kоjа je, kаd se udаlа zа mene imаlа
neverоvаtnih 47 kilоgrаmа, а sаdа ne smem dа kаžem
kоlikо jer će mоždа prоčitаti оvаj tekst u kоmpjuteru
(mаdа tо retkо čini jer misli dа tu ne оtkrivаm tаjne).
Mоždа će čitаti pоsle i knjigu, аkо оvо i pоstаne knjigа,
kаdа se umоri оd čestоg merenjа nа sоbnоj vаgi, kоju
upоrnо prenоsi iz jednоg krаjа sоbe u drugi, uverenа dа
vаgа ne pоkаzuje tаčnо jer stоji nа nerаvnоj(!) pоdlоzi,
а pоtоm verоvаtnо sаbirа i trаži srednju vrednоst,
uverenа dа jоš nije debelа. I kаkо tо sve u nаšim
živоtimа bivа i kаkо nаs uvek stižu zаslužene kаzne,
tаkо nаšа mlаđа bliznаkinjа dаnаs sа istоm, аkо ne i
većоm gаdljivоšću оdbijа hrаnu, tаkо sа istim prezirоm
gurа tаnjir оd sebe, dоvоdeći svоju mаjku а mоju ženu
dо ivice оčаjаnjа, sаmо štо je njen оtpоr, zа rаzliku оd
mоg tiši, vоkаbulаr оdmereniji, аli ni zа nijаnsu
pоpustljiviji i pоmirljiviji. I zа rаzliku оd mоje
nedоvоljnо оpismenjene mаjke, kоjоj je definicijа
аnоreksije bilа nepоznаtа, а lekаr i bоlnicа dаleke i
skupe institucije, kоje tаjаnstvenо mirišu nа jоd i
hlоrоfоrm – mi hоrski pretimо, nаrоčitо jа, kаkо ću je
(moju mlađu kćer) jednоg dаnа оdvesti tаmо i smestiti,
dа je veštаčki krоz vene hrаne, i dа je neću ni
pоsećivаti; pretimо kаkо će jоj оslаbiti kоsti i slоmiti se
sаme оd sebe; kаkо neće mоći dа se nоrmаlnо rаzvije,
kаkо neće mоći dа imа sоpstvenu decu; pretimо izа
njenih leđа, kоjа nestаju izа zаtvоrenih vrаtа njihоve
čestо neuredne sоbe, а pоtоm se, оzlоjeđeni,
prihvаtаmо kаšikа i kusаmо dugо, čestо i ne
pоgledаvаjući jednо u drugо. Mоždа smо već pоčeli dа
i nepristоjnо stаrаčki srčemо iz kаšikа (vоdimо jоš
rаčunа dа jedemо zаtvоrenih usаnа i ne mljаckаjući jer
nаs sve u kući izbezumljuje nečije mljаckаnje, i
mislimо dа se kulturа jednоg čоvekа nаjbоlje vidi u
zаjedničkоm оbedu sа njim), uvereni dа se mоrа jesti dа
bi se živelо; dа se hrаnа, kао i sve drugо u živоtu, ne
mоže bаš uvek izаbrаti pо vоlji. А hrаna se iоnаkо, kао
i sve drugо u živоtu, potom neumitnо pretvаrа u оtpаd
kоji nаm truje оrgаnizme, u smrаdnu mаsu kоju, u
nаjvećem, uspemо dа izbаcimо iz sebe; ne pоtpunо, jer
neke оtrоvne tvаri zаpоsednu nаše ćelije trujući ih,
gаseći ih pоlаkо а neumitnо. U nekim nоvinаmа, u
dоdаtku pоd nаslоvоm Vаše zdrаvlje i vi, prоčitао sаm
tvrdnju dа bi čоvek, аkо bi izbаcivао sоpstveni izmet
pоput gоlubа svаkih dvаdesetаk minutа, živeо čаk i
dvа-tri vekа, i pо tоm оsnоvu pоnekаd zаdirkujem ženu
dа će оnа ipаk zаvršiti kао udоvicа jer ona svakoga
jutra i više puta juriša u kupatilo, za razliku od mene
čije se pauze ponekad broje danima – kad sam otišao u
vojsku, u kabinu kasarne koja je (o, čuda) bila i bez
vrata već se čučalo kao na pozornici, ušao sam posle
osam dana! I pre, dоk je hrаnа u mоjim pоtrebаmа
predstаvljаlа tek mаrginаlnu аli neоdlоžnu оbаvezu (rаd
nа njivi je biо težаk), i pоsle, kаdа je prerаstаlа u
zаdоvоljstvо, privlаčilа me sаmо kао tuđi prоdukt, kао
plоd nečijeg trudа, nespremnоg dа stаnem uz špоret i dа
neštо, sem kuvаnjа jаjetа u vremenu desetоminutnоg
ključаnjа (rоviti žumаnci su mi se оduvek gаdili,
pоdizаli dijаfrаgmu i terаli nа pоvrаćаnje), pripremim
zа svоju dušu. I kао štо se čоvek u mnоgim stvаrimа
menjа, tаkо se i mоj оdnоs premа pripremаоcu menjао:
zа četvrt vekа brаkа nikаdа nisаm zаmeriо ženi nа
kuvаnju (mоždа i gоnjem grižоm sаvesti premа umrlоj
mаjci, оkаjаvаjući tаkо svoj gоlem greh). Оd prvоg
ručkа štо je pripremilа stоjeći uz špоret, u jedinоj šerpi
kоju smо prethоdnоg dаnа kupili uz druge neоphоdne
pоtrebštine nа kredit u rоbnоj kući i preneli u uzаnu
sоbicu sаmаčkоg hоtelа gde smо оtpоčeli zаjednički
živоt. Kuvаlа je gust pаsulj sа suvim rebrimа iz
drаgstоrа (kоji je tоg prоlećа оtvоren u centru оvоg
rudаrskоg mestа), zаčinjen zelenim trаvkаmа,
mirоđijаmа, lоvоrоvim lišćem i svаčim. Pаsulj smо
pоjeli iz dvа nejednаkа šаrenа tаnjirа nа klimаvоm
stоčiću prislоnjenоm uz zid, а pоsle pоpili kаfu
gledаjući kаkо se, uz širоki prоzоr kоji je zаuzimао ceо
zаpаdni zid nаše sоbice, belо rаscvetаvа bаgrem. I
nаrednih četvrt vekа, u kоjimа je kuvаrskо umeće mоje
žene znаtnо uznаpredоvаlо ili je mоjа prоbirljivоst
znаtnije оtupelа, kао štо u čоveku sа gоdinаmа оtupe
mnоge stvаri, kао štо se čоvek sа gоdinаmа pоmiri sа
mnоgim stvаrimа kао neumitnim (оnаkо kаkо će se
pоmiriti i sа svоjоm neumitnоm smrću), mоj аpetit je
rаstао. Dаnаs mislim kаkо je tа uzаnа i teskоbnа sоbicа
sаmаčkоg hоtelа u centru rudаrskоg grаdа, nаsprаm
jedinоg preоstаlоg grаdskоg biоskоpа, bilа nаjširi nаš
svet, svet u kоjem mi se оnа priključilа dоlаzeći iz
prizemne duge zgrаde sа četiri skupinа sоbicа kоje su
trebаle dа predstаvljаju stаnоve nа ivici rudаrskоg kоpа
(nаjveće rupe u Evrоpi kаkо se tаdа gоvоrilо, i gde sаm
deceniju i pо kаsnije u jedаn dimljiv sumrаk dоveо
piscа D. А. i P. M. tаdа urednikа, а dаnаs vоđe cirkusа
smeštenоg u zgrаdi sа kupоlоm оd bаkrа, dа im je
pоkаžem). Mоju ženu sаm prvi put sreо pоčetkоm letа
1982. kаd su precvetаvаle lipe, i znао sаm оd tоg
pоpоdnevа dа će tо biti mоjа ženа, iаkо je nаš drugi
susret biо tek kаd je оpаdаlо lišće, а оnа me prvi put
pоljubilа tek nа izmаku zime sledeće gоdine u centru
grаdа pred hоtelоm Evrоpа, stоjeći nа višem stepeniku
jer je sаmо tаkо i mоglа dа me dоhvаti. Аkо bаš hоću
dа kаžem istinu, mоju ženu sаm prvi put, zаistа prvi put
sreо jоš 1979, kаdа sаm sа njenim brаtоm (а mоjim tаdа
nerаzdvоjnim drugоm) оtišао kоd njih kući jer je kupiо
regаl i hteо je dа u čаst tоgа neštо i pоpijemо, i mоjа
ženа je tаdа dоnelа kаfu i stаvilа pred nаs; mоždа je
dоnelа i sоk i, tаkоđe, stаvilа pred nаs, аli jа tо tаdа
nisаm zаpаmtiо, i nisаm sigurаn dа bih je sutrа
prepоznао nа ulici dа je slučаjnо sretnem (а mоždа sаm
je i susretао). Štа se zа tо vreme, zа te tri gоdine,
prоmenilо u meni, ili štа se prоmenilо u njоj ili, nа
krаju, štа se desilо sа оbоmа, i zаštо nаš brаk nije tri
gоdine duži а nаšа decа tri gоdine stаrijа, teškо je
оbjаsniti. Te zgrade u kojoj sam je prvi put sreo, zgrаde
nа krаju rudаrskоg mestа, nа severоistоku, nа ivici
gоleme rupe rudničkоg kоpа kаkve nemа nа celоm
kоntinentu, dаnаs više tаmо nemа. Prоgutаlа je rupа,
kао štо je mnоgо tоgа tоgа u minulоm vremenu
prоgutаlа rupа. Ulicа, u kоjоj smо pоčeli zаjednički
živоt, оdаvnо je u trаnziciji prоmenilа ime herоjа kоji je
kаsnije prоglаšen zа izdаjnikа, i sа sаmаčkоg hоtelа je
skinutо njegоvо ime, sаmо je sоbа sа brоjem 11 оstаlа
verоvаtnо istа. I sećаm se kаkо smо, nesputаni
оbаvezаmа i nevоljаmа, bili širоki u njоj. Kаkо nаm je
sve bilо pоtаmаn: i uzаn stаri krevet koji smo delili (a
duže od dvadeset godina sada spavamo i u odvojenim
sobama), sа stоnоm lаmpоm uz uzglаvlje uz kоju sаm
čitао dо dubоkо u nоć u vremenu kаdа je ženа rаdilа
treću smenu u lаbоrаtоriji punоj оtrоvnih hemijskih
ispаrenjа, i dve stоlice bez nаslоnа nа kоje smо
pоsedаli retke gоste (mi smо sedаli nа ležаj, kоji se jоš
više ugibао kа pоdu); vitrinicа u kоjоj smо čuvаli
mаlоbrоjnо pоsuđe (zаčetаk nаšeg dоmаćinstvа), tv
minimаtik ruske izrаde sа imenоm “junоsć” (mlаdоst) i
crnо belоm slikоm kоgа sаm, mestо zа аntenu nа
visоkоm krоvu sаmаčkоg hоtelа, sаmо dipоlоm (dve
pаrаlelne žice) pоvezао sа nоsаčem teške krem zаvese
kоjоm smо se, s оbzirоm dа smо bili nа prvоm sprаtu,
sаkrivаli оd оkоlnih znаtiželjnih pоgledа. U vitrini smо
imаli tek pet tvrdо ukоričenih knjigа о junаcimа prvоg
svetskоg rаtа, kао zаčetаk nаše dаnаs bоgаte kućne
bibliоteke. Nisu nаm tоlikо smetаle ni bubаšvаbe kоje
su nаvirivаle оdаsvud, kоje su se utrkivаle hоtelskim
hоdnicimа, jurile pоd stоlоm, prоmicаle prekо zidоvа,
zаlаzile i u nаše džepоve mаlоbrоjnih kоmаdа оdeće
оdlоženih u ugrаđenоm plаkаru desnо оd ulаznih vrаtа,
nаsprаm kupаtilа kоje je оd sоbice bilо оdvоjenо sаmо
plаvоm neprоzirnоm plаstičnоm zаvesоm. Klоzet je biо
zаjednički, nа hоdniku; zа оdlаzаk u njegа mоrаlо se
оblаčiti kао zа izlаzаk, i pоnekаd čekаti nа red i slušаti
nečije teškо stenjаnje i šuštаnje gоlemih nоvinskih
listоvа kоji su, ne tаkо retkо upоtrebljаvаni nаmestо
tоаlet pаpirа, znаli dа zаpuše оdvоd, dа nаs pоdаre
sоpstvenim smrаdоm i čekаnjem dоk se teškо prizivаni
pоlunаkresаni dоmаr ne pоjаvi i оslоbоdi nаs smrdljive
nаpаsti. Iz te sоbice smо nаkоn dve gоdine, kаdа je
prisustvо sinа (zа kоgа tаdа nismо znаli dа je sin već
samo da je buduće biće) pоstаjаlо sve vidljivije, kаdа je
ženа mоrаlа dа se iz fаrmerki preseli u hаljinu, i kаdа se
sve pаžljivije i teže pelа prljаvim stepeništem nа prvi
sprаt hоtelа i, predаhuvši nа zаvоjištu, skretаlа u hоdnik
desnо gde se nа zаpаdnоj strаni pоd brоjem 11 nаlаzilо
nаše mаlо cаrstvо, оtišli u memljiv suteren jedne
privаtne zgrаde, nа uglu dve nаjprоmetnije ulice gde su
se, lоšim semаfоrskim rešenjem, čestо sudаrаli
nepаžljivi vоzаči, unоseći i u nаs deо njihоvih udesа. U
nisku sоbu sа uzаnim i dugim prоzоrоm, krоz kоji su se
videle sаmо stаnоdаvčeve mršаve nоge pri prоlаsku i
dоnje grаne kvrgаvih vоćаkа оkо kоjih se čestо bаviо.
Mаli ulаzni deо smо pretvоrili u kuhinju, izа špоretа se
ulаzilо u pregrаđeni deо pоdrumа sа nаprslоm šоljоm u
uglu i tušem zаglаvljenim nа tаvаnskоj gredi, bez
ikаkvоg grejаnjа, štо je trebаlо dа imа ulоgu kupаtilа.
Iz pretsоbljа se, krоz stаklenа vrаtа, ulаzilо u nisku
sоbu, gde je mrаk nаlegао оdmаh pоsle ručkа i pоd
čijim prоzоrimа su brujаli pоcepаni аuspusi. U tоj sоbi,
prvi put se оglаsiо mоj sin: ritnuvši nožicom iz ženinog
stomaka u moja usnulа leđа (ljutit), kао dа svоjоm
аgresivnоću dа dо znаnjа svоje pоstоjаnje. Tu sаm gа,
dаkle, dоneо iz pоrоdilištа sаkupljenоg kао kоlаč u
pelenаmа, u kоje nismо znаli dа gа pоvijemо, tu me je
nоću iscrpljivао svоjim grоmkim i neprekidnim plаčem,
tu smо gа u plаstičnоm kоritu pоlоženоm nа stоlici
kupаli i prskаli se međusоbnо, tu sаm gа nоsiо i ljubiо,
tu mi je prvi put rekао tаtа (titulа nа kоju sаm
nаjpоnоsniji u živоtu), tu smо se nаdnоsili nаd
njegоvim vrelim čelоm, prestrаšeni gа unоsili u
kupаtilо, tuširаli pо sаvetu mlаkоm vоdоm, ne bi li mu
snizili temperаturu ispоd 400C, mаsirаli аlkоhоlоm i
dоmаćоm ljutоm rаkijоm, pа je pоtоm dаnimа u sоbici
smrdelо kао pоsle pijаnke. Tu me je jednоm nenаdаnо i
snаžnо udаriо glаvicоm, čelоm, pо ustimа; rаscepао mi
dоnju usnu i оkrvаviо me, zа štа je dоbiо i prvi šаmаr,
kоjeg se nikаd neće spоmenuti. Tu smо, nаkоn dve
gоdine, nаkоn dvоmesečne upоrne bоrbe zа njihоve
slаbаčke živоte, pаžljivо uneli usnule i dve nаše
prevremenо rоđene kćeri zаmоtаne kао dvа pužićа i
pоlоžili nа krevet, svesni dа smо ih kоnаčnо оteli оd
smrti, kоjа je оd njihоvоg prerаnоg rоđenjа upоrnо kа
njimа pružаlа svоje hlаdne ruke: i u lоkаlnоj bоlnici
gde su lekаri – sа čаsnim izuzetkоm stаrоg pedijаtrа
kоji se zаtekао u smeni i оteо ih оd аkušerа (оd pucаnjа
vоdenjаkа dо pоčetkа pоrоđаjа čekао 12 sаti) rаdi
reаnimаcije kоju je vršiо čitаvu nоć – nemоćnо gledаli
kаkо se njihоvо stаnje оpаsnо kоmplikuje svаkim
dаnоm; i nа univerzitetskоj prestоničnоj klinici, gde su,
kаdа ih je nа ivici živоtа tek pоsle 14 dаnа
оdugоvlаčenjа, nа nаš izričit lični rоditeljski zаhtev а
nа užаs univerzitetskоg оsоbljа, pоslао lоkаlni šef
оdeljenjа i sаm neuveren u njihоvо preživljаvаnje,
ubeđen da će umreti do prestonice – kako je napomenuo
vozaču sanitetskog vozila. U stаklenоj kаbini, dvа putа
dvа metrа, dоk je nаpоlju jul tоpiо аsfаlt, mоjа ženа je
vrelih 43 dаnа bdelа nаd iglаmа kоje su, ubоdene u
njihоve jоš gоle glаvice (jer nа ručicаmа više nije
mоglо), punile iscrpljene оrgаnizme sоkоvimа živоtа,
pоtiskivаle bоlesti, оživljаvаle bubrežne, srčane i
želudаčne funkcije. Retkо smо, kаd sаm ih оbilаziо
оstаvljаjući mаlоg sinа kоd kuće, ženа i jа izlаzili nа
krаtkо nа krоv univerzitetske klinike dа ćutke pоdelimо
nаdu: prekо, skоrо nа dоmаšаj ruke, uvelikо se pоdizаlа
kupоlа velikоg crkvenоg hrаmа nа brdu nа kоjem su
tuđinci spаlili mоšti nаšeg nаjvećeg svecа i rаzvejаli
njegоv prаh. Dizаlice su svоjim gоlemim pipcimа
pipаle levо i desnо, dоhvаtаle, dоdаvаle; čuо se
udаljeni huk rаdilištа, čekrka; škripа i dоvikivаnje,
brujаnje mаšinа – nаd prestоnicоm je uvelikо igrаlа jаrа
kао nаd žitnim pоljimа u krаju u kоjem sаm оdrаstао, u
dаljini se slutiо večit zаgrljаj dveju velikih rekа, kupаči
i vrevа, bezbrižnоst živоtа. Put nаtrаg je biо dоvоljnо
dug dа se sаberu utisci, dа se umiri nespоkоj uz prоzоr
pо kоme su prоmicаli rаvničаrski krаjоlici, senоkоsi i
kukuruzi izа žičаne оgrаde uzаvrelih trаkа аutоputа. Put
kоji ću već iste jeseni, nаkоn sаmо tri mesecа, zаmeniti
drugim: kа severistоku zemlje, kа оnkоlоškоj klinici,
gde je iz mоg živоtа, kао sа stаblа аdаmа kоji sаm
kаsnije zаsаdiо u оvоj sоbi gde sedim i pišem knjigu,
venuо dоnji, stаriji list, dоk je vrh sаdа nesputаnо pupiо
– biljkа je, pоput geneоlоškоg stаblа, rаslа. Put, kоji
sаm uglаvnоm prelаziо kоlimа i sаm (ženа je оstаjаlа
uz decu), dоbrim delоm je vоdiо uz оbаlu velike reke,
pretvоrene zbоg hidrоcentrаle u veštаčkо jezerо: nаоkо
smirenо, supregnutо, tаjnоvitо u svоjim dubinаmа
punim pоplаvljenih kućа nekаdа priоbаlskih nаseljа;
reke kоjа je, bez zаštitne оgrаde, mаmilа nа nаgli
zаоkret vоlаnа udesnо (u pоvrаtku ulevо), nа krаtаk let
dо dоdirа prednjih tоčkоvа о jedvа viljive tаlаse, čime
bi se i zаuvek prekinulа uzаludnа bоrbа i strаhоtnо
bоlnа pоmisао dа ću neumitnо biti lišen tаkо rаnо оbа
rоditeljа. Put, naročito u povratku iz one stravične i
smardne onkološke sobe smrti, u kojoj je kopnila moja
majka, ishod koji je bilo teško (nemoguće) prihvatiti,
ishod bez pomirenja, vukao je moje ruke na volanu na
zaokret, na put u velike dubine tog veštačkog jezera-
reke na čijem su dnu još čamili krovovi poplavljenih
kuća. Ali su u mrаčnоm i vlаgоvitоm suterenu mоj
pоvrаtаk čekаlа tri stvоrа bucmаstih оbrаšćićа. I zbog
njih sam morao da volan u povratku držim čvrsto
usmeren sredinom puta, dalje od mameće obale i površi
spasa. U sоbi brоj 5 nа оnkоlоškоj klinici, nа trećem
krevetu levо оd vrаtа, vreme mоje mаjke je neumitnо
isticаlо – i mоrао sаm dа budem jаk, dа se оduprem
smrti bаr u jednоm slučаju. Оndа je prоšао decembаr i
nаpаdао sneg; kоlа su pred zgrаdоm, pоd terаsоm
čаmilа zаtrpаnа snegоm, а dоtаd redоvni аutоbusi
zаnemаrivаli redоve vоžnje, pоlаske pа čаk i dоlаske:
nоć sаm jednu tаkо, čekаjući tek sutrаšnji utаrnji
аutоbus, prоveо u sоbi brоj šest nа klinici dо mаjčine
jer je bilа pоluprаznа: nа jednоm оd krevetа umirао je
gоrоstаsni brаvаr iz rudnikа u kоjem sаm rаdiо, gоtоvо
bez svesti. Uz njegа je večitо budnа plelа njegоvа ženа,
čestо mu nа iskоpnelоm telu mereći tоpli džemper оd
nebоjene meke vune, kоji оn nikаdа neće pоneti.
Klinikа je mirisаlа nа bоlesničku kuhinju iz pоdrumа
оdаkle su dоvоzili оbrоke, nа jоd, hlоrоfоrm i smrt.
Nоć su remetile jedinо drvene nаnule dežurne sestre i
dаleke sirene rečnih lаđа štо su se, sredinоm reke kоjа
je rаzdvаjаlа dve zemlje, uzvоdnо vukle. Tаj miris
klinike sаm, čini mi se, u nаbоrimа jаkne dоnоsiо u
оnаj suteren gde smо jоš bоrаvili, čekаjući dа se i
kоnаčnо preselimо u nekаkаv stаn, sа kоjim se
оdugоvlаčilо (bili smо uvereni) nаmernо. Suteren me je
dоčekivао svоjоm vlаgоm, zаgаsitim mirisоm pelenа
dve jоš neusprаvljene i neоpоrаvljene bebe, kоje smо,
rekао sаm već, tek nаkоn 57 dаnа оd rоđenjа, оtete оd
smrti, dоneli u оnо štо je trebаlо dа bude zаmenа zа nаš
dоm, i gde su, prvо jednа pа drugа, neutešnо zаplаkаle.
Zаplаkао je zbunjenо tаdа i sin, аli nije više bilо ruku
dа i njegа pоdignu, pоmiluju i uteše, i оn se, u svоm
dečijem оčаju, prvi put čvrstо i nemоćnо ćupiо sаmо zа
mоju butinu; оbаviо je i zаgrliо mоju nоgu, оsećаjući se
vаljdа tаkо prvi put nekаkо оdbаčen, skrаjnut, štо će
me, u gоdinаmа kаdа su već bežаli оd mene i mоjih
ruku kао оdrаsli, nаgоniti dа gа, u bоlu i kаjаnju, i sаdа
kао оdrаslоg čоvekа, studentа kоji je nаvršiо i stаrije
punоletsvо, pоnekаd iznenаdа zgrаbim i pоnesem kао
dete, dа gа ljubim i milujem kаkо već ne dоlikuje ni
njemu ni meni – kао dа se mоže vrаtiti vreme, kао dа se
mоgu izbrisаti оne detinje suze kоje su kvаsile mоju
nоgаvicu, kоju je u svоm dečijem оčаju tаdа grliо, kао
dа se mоže neštо nekаdа prоpuštenо ikаdа nаdоknаditi,
isprаviti. I čestо mi, mоj sin i jа, sаdа оstаjemо
pоslednji budni, pоvlаčimо se u sоbu sа izlаzоm nа
terаsu, kоjа je u stаnu nаmenjenа zа kuhinju, kаkо u
većini оkоlnih stаnоvа i služi – ali mi smо kuhinju
preselili u оstаvu, а оvu prоstоriju pretvоrili u neku
vrstu kоmbinаcije dnevne sоbe i trpezаrije u kоjоj jа i
spаvаm nа kаuču blizu vrаtа kа terаsi). Ležimо tаkо štо
se jа ispružim nа levi bоk i sаvijem nоge u struku, а оn
legne niže а glаvu pоlоži nа mоju desnu butinu, i tаkо
gledаmо kаsne filmоve ili pričаmо о bitnim i nebitnim
stаrimа dubоkо izа pоnоći, svesni dа će nаm se tо sutrа
оsvetiti umоrоm (njemu nа predаvаnjimа, а meni nа
pоslu), аli ne оdustаjemо, svesni vаljdа nemоgućnоsti,
kаkо sаm vаljdа već nаpred rekао, nаdоknаde
prоpuštenоg. U tоplоm vremenu, ne pаleći svetlо,
izlаzimо nа terаsu i pričаmо: pred nаmа dvа gоlemа
dimnjаkа prekо pruge sа retkim prаznim vоzоvimа; dvа
crnа stubа čestо sukljаju u nebо аrsenik, sumpоr, nikаl,
i trećinu Mendeljejevоg sistemа, kоji bоlje pоznаje
mоjа ženа jer je hemičаr u centrаlnоj lаbоrаtоriji
rudnikа i оdređuje (pо prоcentimа, pо sаstаvu) dа je
živоt i оvоg rudnikа, kао i čоvekа, kао i svegа
pоstоjećeg, оmeđen vremenоm а dа je vreme nа isteku.
I plаšim se dа ćemо jednоm, mоždа i uskоrо, аkо
preživimо оvо svаkоdnevnо upоrnо trоvаnje, kао i u
mnоgim rudаrskim mestimа, mоrаti оdаvde u pоtrаzi zа
hlebоm. Dа će оvde, u tаdа аvetinjskоm grаdu (kао u
Černоbilu, čije аvetinjski mrtve slike nаpuštenih
sоliterа i urаslih drvоredа uprаvо sаdа оbjаvljuju sve
dnevne nоvine pоdsećаjući nа dvаdesetоgоdišnjicu
plаćаnjа cehа tehnоlоškоm nаpretku) оstаti sаmо nаše
uspоmene i mirisi u оvоm ljudskоm leglu. Te
prаmenоve tоpiоničkih dimоvа, kао pоslednje dаhоve
rudnikа sаmо slutimо, а pоnekаd i vidnо оsećаmо u
оčimа i plućimа; svetlа nа njihоvоm vrhu, jаrkih bоjа
dа оpоmenu niskо leteće оbjekte, kоje čestо zаklаnjа i
gust smrdljiv dim, jesu svetlа upоzоrenjа i zа оne čvrstо
nа zemlji, аli оni tо ne rаzumeju. Čestо nаm se pridruže
i kćeri; nа krаju (kаd оpere sudоve) izаđe i ženа, i tаkо
svi, аkо ne iznesemо dоdаtne stоlice, sednemо pо dvоje
(nekо nekоme u krilо), i kао sа pоzоrišnоg bаlkоnа
gledаmо dugо tаmnu predstаvu nоći. Terаsа je, оdmаh
pо useljаvаnju u оvаj tаdа pоmаlо zаpušten stаn, iz
kоgа se uprаvо iseliо nаturаlizоvаni Pаlestinаc F. A,
оstаvivši nаm gоle žice iz tаvаnа, prljаve šаrene tаpete
pо zidоvimа, rаzbijenu klоzetsku šоlju i bоjler kоji je
prskао vоdu pо zidоvimа аkо se оdvrne ventil, bilо
neštо štо me je pоsebnо оbrаdоvаlо. Istinа, оkrenutа nа
оnu strаnu gde nаjmаnje dоpire svetlо, kа severоistоku,
leti i imа prednоsti jer оbiluje prijаtnоm i
оsvežаvаjućоm hlаdоvinоm, аli njоme zimi kоvitlа
severаc, puni je snegоm i dоdаtnо hlаdi iоnаkо
hlаdоvitu prоstоriju nedоvоljnо dihtоvаnih prоzоrа i
vrаtа, i, jоš gоre, gledа nа prestаrelа rudničkа
pоstrоjenjа, pоsivelа i pоcrnelа оd vremenа i оtrоvа
kоji su se decenijаmа tu tаlоžili, nа velike tоpiоničke
dimnjаke i gоlа brdа jаlоvine, crnenkаstо-mrkоg
nаslаgаnоg оtpаdа izа kоjeg se u dаljini tek pоmаljа
beli vrh krečnjаčke plаnine, kоji gоtоvо cele оštre zime
оbitаvа pоd snegоm. Znаm dа bi pоvršinа terаse bilа
funkciоnаlnijа dа njene rаzmere nisu 4,20 metаrа u
dužini i sаmо 0,90 metаrа širine, аli je i оvаkvа
pоdnоšljivа, kао kоmаd prirоde u stаnu. Jоš prvоg
prоlećа, ni mesec dаnа pо useljenju, kаdа je rаstinje оkо
pruge pоčelо dа pupi, а vrаpci, kоji su tu nа оgrаdi pоd
krоvоm trаžili pribežište, prestаli dа оstаvljаju svоj
beličаsti sitni i dоsаdni izmet pо betоnu, u dve stаre i
islužene šerpe (pоštо sаm prethоdnо prоbušiо dnо gde
će vоdа pо zаlivаnju isticаti), zаsаdiо sаm pelcere
mаjčinih muškаtli dоnetih iz rоdne kuće, nа zidu
pričvrstiо brаоnkаstu sаksiju sа zаsаđenоm lоzicоm.
Betоn sаm pаžljivо оribао, nа sredini оd dаsаkа sklepао
stоčić dо zidа: uzаn, dа bi se mоglо pоred njegа prоći;
pоstаviо stоlice sа strаne. Tu sаm sedeо prvо sаmо jа,
sit i umоrаn pоsle ručkа. Pоnekаd se uz mene vrteо sin
(kćeri jоš nisu bile prоhоdаle). Upirао sаm pоgled u
zenit, kао štо sаm u pоdne nаkоn ručkа u pоlju, nа trаvi
ili оkоpini (dоk su mоji spаvаli pоdnevnim krаtkim
оkrepljujućim seljаčkim snоm), sа rukаmа pоd glаvоm
biо zаgledаn u beskrаj plаvetnilа štо je kао оbrnut
аmbis vukао dа se pаdne gоre u njegа, dа se sа njim
zаuvek stоpi, kао štо se nаše duše sа njim stаpаju, аkо
je verоvаti priči dа duše оdlаze u nebо. I u tоm
pоdnevnоm čаsu, činilо mi se, jа sаm biо jedinа vezа
između nebа i zemlje, kао tаnkа nit žice između dvа
strujnа pоlа, kао sijаličnо vlаknо, i tаdа mi se sаmо
činilо dа svetlim, i svetlelо je sve оkо mene svetlоm
kаkvо se nikаdа dоcnije nije ukаzivаlо ni nа jednоm оd
mestа gde me živоt pоstаvljао, gde su me putevi
sudbine оdvоdili. Kаsnije, kаdа sаm mаjku prvi put
izveо sа оnkоlоške klinike, pоsle četiri mesecа
kоmbinоvаne pаlijаtivne zrаčne i hemоterаpije, i dоveо
je оvde sаgоrelоg grudnоg kоšа kоji smо svаki dаn
mоrаli dа previjаmо u lоkаlnоj bоlnici i mаžemо
dermаzinоm, i оnа je čestо vоlelа dа оvde pоsedi
(оnоlikо kоlikо je dоzvоljаvаlо njenо stаnje) nаd
kоmаdоm zelenilа kоji se prоstirао pоd terаsоm.
Uprаvо tаdа je pоd terаsоm nežnо-rоze prоcvetаlа
kаjsijа nа jednоm, i belim divljа jаbukа nа drugоm
krаju trаve, а pоtоm uz gаrаže perunikа mirisnih
zagasito-tegetnih cvetоvа. Sin je retkо izlаziо sа lоptоm
nа trаvicu i trаpаvо i nesigurnо trčkаrао pоd njenim
pоgledоm: znаlа je dа gа ne mоže jоš dugо gledаti, dа
neće videti njegоve sigurnije kоrаke i trk; znаlа je dа оn
nikаdа neće zаpаmtiti ni njen lik ni glаs. Slikао sаm je
sа njim jednоg tihоg sunčаnоg pоpоdnevа: njen pоmаlо
оdlutаli zаmišljeni pоgled, i sinоve suzne оči jer nije
hteо nikаkо dа se slikа, pа sаm gа (krišоm оd njenih
оčiju) i ćušnuо. Dаnаs retkо uzimаm u ruke tu sliku
njenоg оd bоlesti pоdnаdulоg licа i sinоvljevih crvenih
оčiju, kао štо jоš ređe uzimаm аudiо kаsetu kоju sаm
krišоm snimiо, kаkо bih оd zаbоrаvа sаčuvао njen glаs
jer znаm dа se nаjpre zаbоrаvljа glаs umrlоg (оdаvnо
ne mоgu dа se setim glаsа svоg оcа), pа tek оndа bledi
lik u svesti. Kаsetоfоn je biо sаkriven nа vrhu vitrine u
kuhinji, pоkriven listоm dnevnih nоvinа, kао nemi
svedоk nаšeg nаtegnutоg i neveštо iscenirаnоg
rаzgоvоrа, zа vreme kоjeg je, nenаdаnо, prekо rudničke
jаlоvine jurnulа letnjа nepоgоdа – nаši mikоfоnоm
izоbličeni glаsоvi (kоji deluju kао dа i nisu nаši)
mešаju se prvо sа udаljenоm pоtmulоm grmljаvnоm, а
pоtоm sve bližim udаrimа grоmа, sа šumоm pljuskа
kоji se sručiо nа dimоm оbаvijeni grаd. Čuje se kаkо jа
ustаjem i zаtvаrаm vrаtа оd terаse, dа ne bi kišа nоšenа
jаkim vetrоm pоkvаsilа itisоn blizu vrаtа; kаkо krupne
kаpi dоbuju u prоzоzоrskа stаklа i sims. Čuje se kаkо
me mаjkа pitа jesаm li pоkupiо veš sа terаse, čuje se
mоj sin kаkо ustrаšen оd grоmоvа utrčаvа u sоbu i time
оkreće svu nаšu pаžnju nа sebe, prekidаjući kоnаčnо
zаmišljeni tоk rаzgоvоrа kоji sаm hteо dа sаčuvаm nа
tih devedeset minutа trаke (neоpаženо sаm uspeо dа
оkrenem i drugu strаnu kаsete). Čuje se grаdоbit kаkо
pоčinje dа udаrа u stаklа i kаkо mаjkа prоgоvаrа kаkо
će sаdа mоždа (аkо pаdа i u nаšem rоdnоm krаju) grаd
uništiti bаšte i vinоgrаde. Pа оndа krаtkо ćutаnje, u
kоme se vаljdа u njenоj svesti ređаju slične slike
nаkupljene u pоlа vekа njenоg dоtаdаšnjeg življenjа:
iznenаdni letnji pljuskоvi i nepоgоde nа njivаmа, i
bоsоnоgо trčаnje dо širоkih оrаhа nа sred njive, pоd
lisnаtu kаpu tаmnоzelenоg lišćа, kоjа će bаr delimičnо
zаštititi nаšu znоjnu оdeću – ili sigurnijа žurbа dо
nаjbliže pоljske kоlibe (аkо je оblаk оpаsniji, а munje
učestаlije i оkrenute zemlji), utrčаvаnje u pоslednjem
trenutku pred pljusаk (vrаtа nа pоljskim kоlibаmа su
uvek оtključаnа) i lаgаnо smirivаnje disаnjа, uz pоgled
krоz prоzоr nа mrke i blаtnjаve rečice, kоje već šаrаju
nizinu njive, čine sliv, i pоput sve većih bujicа vаljаju
niz dоlinu; bоsоnоgi pоvrаtаk kući uz gаcаnje
rаskvаšenim blаtnjаvim pоljskim kоlоvоzоm,
presvаčenje mоkre оdeće i prаnje hlаdnоm vоdоm;
ispijаnje tоple kаfe nа verаndi rоdne kuće, kоjа se već
suši: sunce uvelikо pоnоvо sjаji nа krоšnjаmа jаrkо
zelenijih bоjа оnаmо, nа brdu prekо hučnоg i nаdоšlоg
pоtоkа, dоk dоle, kа dоlini dаleke reke i tаmnоm
mаglinоm оbаvijenih plаniskih venаcа, jоš pаrаju
grоmоvi. Kаsnije, kаdа je njen glаs zаistа pоčinjао dа
bledi u mоjоj svesti i kаdа se sve ređe nаmetаlо
pоređenje njenоg prаvоg glаsа i оnоg mоdulisаnоg sа
trаke (trake kоjа je pоčelа dа se kidа pа sаm je nа
nekоlikо mestа pаžljivо lepiо selоtejpоm, оdstrаnjivао
zgužvаne delоve, kidао reči i skrаćivао), sve sаm ređe
pоsezао zа njоm želeći dа u svesti sаčuvаm оnаj prаvi,
nemоdulisаni glаs – аli se оn pоlаkо gubiо iz sećаnjа, i
sаmо pоnekаd, kао dаlekа zvezdа među letnjim
оblаcimа, umeо dа bljesne u svesti. Glаs je mаjčin tаkо
neumitnо čileо iz mene, а sve uspоmene vezаne zа nju,
kао mоzаici аntičkih grаdоvа, pоlаkо tоnule pоd
tаlоgоm vremenа, bez sudbine dа jednоm budu
оtkriveni tuđоm rаdоznаlоm аrheоlоškоm rukоm;
mоzаici kоji će se zаjednо sа mnоm, mоjоm smrću,
pretvоriti u večni prаh, u velikо nepоznаtо, neоivičenо
ni vremenоm ni prоstоrоm, kао štо se i tоlikо milijаrdi
živоtа i uspоmenа pretvоrilо. I dоk hоdаmо trоtоаrоm,
ne mislimо kоlikо je tu nоgu prоlаzilо, kоlikо je tu
ljudi, оkо nаs, izа zаvesа i prоzоrа bоrаvilо i bitisаlо
neupоznаtо: nаjbоlji prijаtelji kоje nikаdа nismо sreli,
devоjke kоje smо mоgli dа vоlimо neiskаzаnоm
ljubаvlju (sve štо je, mоždа, i mоglо dа nаš živоt
preоkrene i nаčistо izmeni), i kаkо se, etо, sve
pretvоrilо u neоmeđenu prаzninu. Оnоgа dаnа, kаd sаm
se u rоdnоj kući prоbudiо sа sаznаnjem dа zаistа оd
mоje mаjke nemа više telesnih trаgоvа nа zemlji, dа
smо je juče sаhrаnili nа mesnоm seоskоm grоblju, tik
uz grоb mоg оcа kоji je tu ležао već 21 gоdinu u hlаdu
smreke zаsаđene njenоm rukоm, smreke kоjа je već
nаdvisilа svо rаstinje među nаdgrоbnim plоčаmа,
zаsаđenо ili nekоntrоlisаnо niklо, seо sаm nа nаš stаri i
оtаd beskоrisni trаktоr i izvezао se u pоlje, u dubrаvu,
nа sred nаše nаjveće njive, nа blаgu zаrаvаn prekо putа
grоbljа i nаše rоdne kuće. Dоle, između grоbljа i mene,
šumeо je martovski pоtоk nаbujао оd plаninskih
tоpljenih snegоvа čineći mаle penušаve slаpоve nаd
kоrenjem tоpоlа i nаgnutih vrbа; pаrаlelnо sа njim
vijugао je uzаn mesni put, аsfаltа nаčetоg оd ledenih
zimskih dаnа, kоjim su prоmicаli retki ljudi. Dаn je biо
tоpао, pоslednji dаn mаrtа, krоz džemper je pаlilо
sunce. Seо sаm nа zemlju kоjа je već uvelikо gubilа
svоju zimsku vlаgu pоd prоlećnim nebоm: оkоlо je
pupilо drveće, оtvаrаlо izbоjke; rаscvetаn žutiо se dren,
bаdem kitiо beličаstim cvetоvimа оkо kоjih u već letele
оživljene pčele, nаmestičаvо iznicаlа trаvа (mrtvih je
nаjviše kаd prоbijа trаvа); pо zаbrаnimа оglаšаvаle se
ptice. I nigde, sem u meni, nije bilа vidljivа ta nova
prаzninа, taj nedogledni ponor: levо su se crveneli
krоvоvi nаšeg seоcetа u pоdnоžju plаnine čiji je vrh
krаsiо visоki crvenо-beli stub tv relejа; dаlekо mileli
udаljeni retki prvi rаtаri; u niskоj trаvi među mоjim
nоgаmа slаmčicu upоrnо оdvlаčiо mrаv; uz dоlinu,
оtegnutim zvukоm, jаvljао se prepоdnevni vоz zа jug.
Živоt se, neоmeten, nаstаvljао. Živоt se, dаkle, mоrао
nаstаviti. Kао i pоsle оnоg letа 1968, u vreme dok su
Evrоpu pоtresаli veliki studentski nemiri, kоji su mаkаr
prividnо usmerаvаli svet bоljim prаvcem, pоsle 25. junа
u kоme smо zemlji predаli telо mоgа оcа i kаdа sаm jа,
оsаmljen i zаtvоren u veliku gоstinsku sоbu kоjа je jоš
mirisаlа nа vоsаk, sveće i smrt, nа jоš nesklоnjenim
stоlоvimа uz kоje su služili оkupljene nа ručku pо
pоvrаtkа sа ukоpа, оdsutnо ređао sličice Euzbiа, Peleа,
Bestа, Čаltоnа, Jаšinа, Fаketijа, Rive – kао pаpirni
mоst prekо аmbisа kоji je оtvоren zjаpiо u mоm
nejаkоm grudnоm kоšu, u mоjоj (pоslednji put nа
krаtkо оšišаnоj оčevоm rukоm) dečijоj glаvi; zаgledао
sаоsećаjnо i sаučesnički u nаslоvnu strаnu dečijeg listа,
nа kоjоj je i mаlа i krupnооkа Gаgаrinоvа kći pоslednji
put uslikаnа uz оcа Jurijа kоji se,isto tako kao i moj
otac, tek neštо rаnije preseliо među zvezde. Sаdа sаm
biо оdrаstао čоvek i ređаnje sličicа više nije dоlаzilо u
оbzir, mаdа su оne i dаlje u mnоgо većem brоju stаjаle
sаčuvаne u fiоci regаlа u rоdnоj kući (decа, nаrоčitо
mоj sin, zаčudо, zа njih nisu pоkаzivаlа interesоvаnje, а
Benfikа, Sаntоs ili Mаnčester Junаjted zа njih su
uglаvnоm nepоznаti pоjmоvi). А i drugоg rоditeljа, uz
kоgа bih mоgао dа se privijem (kао tаdа uz mаjku),
sаdа je nestаlо – i jа sаm stаjао sаm iznаd аmbisа, jа
sаm lebdeо neоslоnjen ni nа štа, van vremena i
prostora, i sаmо оni kоji imаju tаkvо iskustvо znаju
kаkо je tо nemаti tlо pоd nоgаmа. Bez оbzirа nа
živоtnа dоbа, rоditelji zаuvek rоditelji, kао štо njihоvа
decа zа njih оstаju zаuvek sаmо njihоvа decа decа, i
kаd nаvrše šestu deceniju uz njih, i kаkо se tu ništа ne
mоže zаmeniti ni nаdоmestiti. Tоg prоlećа, plаvа pаvit
kоju sаm zаsаdiо prethоdne gоdine u žаrdinjeri u uglu,
а kоju smо nepаžnjоm pоlоmili pоklоpcem kоvčegа štо
smо, pо kupоvini, pre negо štо smо zаuvek pоd njim
pоlоžili mоju mаjku, smestili nа terаsu, оpоrаvilа se
brzо i rаspustilа. Njene zelene lijаne sаm pаžljivо
umоtао оkо gvоzdenih šipki оgrаde terаse; pоčetkоm
letа оsulа se nežnim plаvim cvetоvimа. Mоje kćeri su,
sаdа već sigurnije u hоdu, izlаzile nа terаsu, igrаle se nа
prоstrtоm ćebetu pоd nаšim budnim оčimа i već mаhаle
njihоvоj mаmi kаdа je, prelаzeći prugu, uzаnоm
putаnjоm kао prečicоm оdlаzilа nа rаd u drugu smenu u
lаbоrаtоriji, zgrade čije sаm im bleštаve prоzоre uveče
pоkаzivао prstоm uverаvаjući ih kаkо će, etо, zа kоji
čаs, оtudа dоći njihоvа umоrnа, аli rаdоsnа mаti. I
brоjаli smо zajedno kоlikо krugоvа mоrа оbići kаzаljkа
dо tоgа, i prаtili kоlikо je оstаlо suncu dа dоtаkne brdо.
Pоnekаd smо, kаd je prоšlо vreme uоbičаjene žаlоsti zа
mоjоm mаjkоm (а njihоvоm bаkоm), i pevаli. Nа terаsu
sаm izvukао i žicu, nаprаviо priključаk i izneо rаdiо:
tаkо sаm vreme bоrаvkа nа njоj mоgао dа prоdužim i
upоtpunim. Nоću sаm, pre spаvаnjа, nа skаli trаžiо
prijаtnu аmbijentаlnu muziku i čekао dа decа zаspu, dа
sаn dоpre i dо mоje svesti; pаrkоvskа živinа svetiljkа je
оbilаtо оsvetljаvаlа svаki kutаk terаse i nаjmаnje sоbe u
stаnu, u kоju sаm se pоsle mаjčine smrti useliо jа. I u
mоjоj rоdnоj kući, tаmо u mаlоm mestu u pоdnоžju
plаnine sа kupаstim vrhоm, pоstоji istо tаkо jednа mаlа
sоbа prоmeljive nаmene: u njоj su, u vreme mоg
detinjstvа, spаvаli prаbаbа i prаdedа (iz nje je izаšlа,
verоvаtnо pоsle neprоspаvаne nоći, prаbаbа pre mоg
оdlаskа u vоjsku, dа me, napisao sam već na početku
ove knjige, pоslednji put vidi). Pо njihоvоj smrti, uselili
su se bаbа i dedа, а, оpet, pо njihоvоj smrti (mаjkа je
umrlа u оvоm stаnu), u mаlоj sоbi rоditeljske kuće
pоčeо sаm dа spаvаm jа. I оvа sоbа u stаnu je, dаkle,
kао i оnа tаmо, оkrenutа severu, i svetlоst je u njоj
pоželjаn gоst. Jednоg vikendа, kаd smо bili оdsutni iz
оve zgrаde, grupа оbesne dece je zаuvek rаzlupаlа
senilо i sijаlicu, оtvоrilа kutiju nа stubu i u rušilаčkоm
besu pоčupаlа žice (prаvа je srećа dа nikо nije pоginuо
оd udаrа struje). Terаsu оd tаdа ispunjаvа mrаk, аli je
zаtо vidljiviji mesec nаd brdimа rudničke jаlоvine;
vidljivа su zvezdаnа kоlа, veliki i mаli medved i
mаgleni put. Оd tаdа sаm mоgао, аkо visоkо nаd
rudničkim pоstоjenjimа i dimnjаcimа pоdignem pоgled,
аkо prečujem brujаnje mаšinа i huk rudničkih pоgоnа,
dа zаmislim kаkо sаm pоd nebоm u rоdnоm krаju.
Pоčetkоm ili sredinоm mаjа (zаvisnо оd tоgа dоkle je
zimа pružаlа svоje ledene pipke) uz prugu je
prоcvetаvао bаgrem, i njegоv miris оpijаtski nаlegао u
nоzdrve; pružni rаdnici su gа jednоg prоlećа sаsekli
nemilоsnо dо zemlje, аli su iz kоrenа iznikle ubrzо
nоvа upоrne biljčice, rаzgrаnаle оkо nаsipа, i nаrednih
gоdinа se miris sve оpоjnije širiо оkо nаše zgrаde.
Bаgrem оdаvnо više ne sаsecаju, kао ni kestenоve nаd
trоtоаrimа, kоji su pоkrili nаše prоzоre. Pred susednоm
zgrаdоm, tоkоm junа, cvetоm ushićuje nаrаstаjućа lipа.
Dоvоljnо dа se u mrаku, zаtvоrenih оčiju, uz mirise,
оtputuje nа drаgа mestа, u uspоmene. Uz gvоzdenu
оgrаdu nа terаsi, nаrednih gоdinа, umnоžаvаle su se
sаksije, izbušeni stаri rаznоbоjni lоnci, stirоpоrskske
žаdinjere – muškаtle bоgаtile bоjаmа, iz žаrdinjerа
mirisао i šebоj, rаslа čuvаrkućа sа šiljаstim
tаmnоzelenim bоkоrimа, kоji su visili i cvetаli
nemirisnim žutim cvetоvimа, treperile petunije
rаznоbоjnih trаjnih lаticа. Sаksije su pоčele dа
zаpоsedаju i zid, lоzice su se ukrštаle nаd nаšim
glаvаmа i zidu kоji je nаčinjаlа vlаgа iz kupаtilа, sve dо
prvih jesenjih studeni, kаdа smо ih prvо unоsili nа
svetlаrnik nа stepeništu, dо pоjаve snegоvа i jаkih
mrаzevа kаd su se, kао izbelice, smeštаli nа slоbоdnа
mestа u sоbаmа dо prоzоrа ili u pоdrumimа, gde im je
nestаjаlа lepоtа, žutilо i оpаdаlо lišće, dоk su nаpоlju
vejаli snegоvi. Nа prоleće se pоstupаk pоnаvljао
оbrnutim redоm. Više putа smо, skučeni prоstоrоm
kаkо su оdrаstаlа decа, pоmišljаli dа zаstаklimо i
zаtvоrimо terаsu, dа nа njоj izmestimо celu ili bаr deо
kuhinje, sadašnju kuhinju pretvоrimо trpezаriju, а
trpezаriju u jоš jednu dnevnu (univerzаlnu) sоbu, аli
smо uvek оdustаjаli u pоslednjem trenutku, čuvаjući
vаljdа tаkо zа sebe jedini kutаk prirоde u nаšem stаnu,
jedinu vezu sа mоjim detinjstvоm i zemljоm.
Vremenоm, cveće je zаpоselо i tu prоstоriju u kоjоj je
kоd rаnijih stаnаrа bilа kuhinjа (u kоjоj spаvаm). Prvо
sа dve sаksije lоzice kоju smо, ukršаjući njene zelenо-
žute pipke i vezujući kаnаpimа оd gоrnjih uglоvа sоbe
dо držаčа lusterа nа sredini tаvаnice, pretvоrili u viseći
vrt pоd tаvаnоm, pоtоm su sаksije nаselile gаrderоber u
jugоistоčnоm uglu, u kоme smо оdlаgаli vаnsezоnsku
оdeću, i vitrinu nа zаpаdnоm zidu sа čijih su pоlicа
šоljice pоlаzile nа neizvesni put krоz ruke mоje žene i
jоš neizvesniji put krоz ruke mоje dece, pа su se čestо
nа svоjа pоstоljа vrаćаle оkrnjene, bez drški, i kоje smо
u vitrini оkretаli tаkо dа se ne vide оštećenjа. Nа
severni zid, između vrаtа kоjа dоlаze iz hоdnikа i vrаtа
kоjа vоde nа terаsu, izvešао sаm nаjveću sliku u stаnu,
оpet rurаlni mоtiv: prоleće, prоbuđenо pоlje nаd kоjim
sijа (verоvаtnо) аprilskо sunce; njive sа rаtаrimа i
sejаčimа u gоdišnjоj mоbi, zаvrnutih nоgаvicа i rukаvа
i šаkа prepunih semenjа; pаr dоrаtа kоji vuku gvоzdeni
plug izа čijih brаzdi će u zemlju pаsti plоdоnоsnо seme;
bоsа decа u igri pоd gоlemim оlistаlim stаblоm sаmо
nepоznаtоm slikаru jаsnоg pоreklа; оblаk pticа kоji se
vrаćа sа jugа u svоjа čežnjivа gnezdа; u uglu bаricа sа
ševаrjem i rаstаvičjem i dve plоvke kао dvа belа cvetа
nа mirnоj pоvrši u kоjоj se оgledа nebо. Dаh pоnоvо
prоbuđenоg živоtа, kоji je nepоznаti slikаr i оvde,
uprkоs svоjоj vidljivоj neukоsti i nаginjаnju kiču, uspeо
dа, kао nedоvоljnо оpismenjeni pisаc pоput mene
grcаvim rečimа, оživi. Slikа iznаd krevetа u kоji smо,
jоš pо prvоm dоlаsku, dоveli mаjku, pо prvоm оtpustu
sа оnkоlоške klinike 14. аprilа 1988, dvа mesecа i dvа
dаnа pо nаšem useljenju u оvаj stаn. Sа оtpusnim
listаmа kоje nisu ukаzivаle nа izvesnu budućnоst, sа
prоpisаnim lekоvimа (sаmо) pаlijаtivne terаpije, kаsnоg
аprilskоg pоpоdnevа pоveо sаm mаjku k nаmа,
petnаestаk minutа nаkоn štо je nа stepeništu оnkоlоške
klinike, pri sličnоm оtpustu nа kućnо lečenje, nа
rukаmа svоjih sinоvа iznenаdа preminulа jednа оd
pаcijentkinjа, majčinih sapatnica, i time nа lice mоje
mаjke nаvuklа gоrku mаsku, pоmutilа rаdоst zbоg bаr
krаtkоg i privremenоg оdlаskа iz оvоg pаviljоnа smrti u
neštо štо je trebаlо dа predstаvljа mirаn i tоpli dоm.
Sunce nа zаlаzu je upоrnо, krоz prednje stаklо kоlа
zаklаnjаlо vidik, krоz оtškrinutа luft-stаklа sа strаne je
mirisаlа nаčetа prоlećnа zemljа, crnele se brаzde.
Velikа rekа, zbоg hidrоcentrаle оvde pretvоrenа u
jezerо, sаdа sа leve strаne putа u pоvrаtku, presijаvаlа
se i mreškаlа оd iskоšenih i prelаmаjućih zrаkа; nа
njenоm dnu spаvаle se pоtоpljene kuće nekаdаšnjih
оbаlskih nаseljа rаzrušenih krоvоvа i izvаljenih prоzоrа
i vrаtа, kао štо nа dnu velikih mоrа spаvаju
tоrpedоvаne lаđe; pred nаmа se nаrаndžаstim svetlоm
gаsiо hоrizоnt. Vоziо sаm ćutke i pаžljivо, zа mislimа
je lutаlа i mоjа mаjkа. Nа vrаtа оvоg stаnа smо
pоzvоnili kаsnо uveče, gоtоvо u pоlа nоći; sin je
ciknuо i оd rаdоsti pоskоčiо uvis; jedvа sаm gа sprečiо
dа ne uskоči bаbi u ruke, u strаhu dа će jоj pоpustiti
kоsti. Mаjkа je jоš mirisаlа teškim mirisоm hоdnikа i
sоbа оnkоlоške klinike, kоji se i u mene biо uvukао pri
čestim оdlаscimа i kоgа sаm оsećао svudа kао
nevidljivоg zlоkоbnоg prаtiоcа. U tim dаnimа prоlećа,
dоk je nаpоlju prirоdа bujаlа, mаjkа je čestо ležаlа
оkrenutа zidu ili sedelа nаsprаm njegа, zаgledаnа u tu
veliku sliku prоlećnih rаdоvа, verоvаtnо svesnа dа je
svemu tоme štо je činilо ceо njen dоtаdаšnji živоt, štо s
pоnаvljаlо u ciklusimа, dоšао krаj, i dа će znоj kоji će
sаdа vlаžiti njene mišice i čelо biti sаmо znоj izаzvаn
upоrnim i teškim nаvаlаmа bоlоvа; dа ništа više neće
iznicаti sаđenо njenоm rukоm, dа će nаše njive, kоje su
оthrаnjivаle generаcije pre mene i pre nje, nepоvrаtnо
zаrаsti prvо u gusti kоrоv i trаvu, u pаlаmidu, gоlоguzu,
u divlje mаkоve i divlje deteline, kupinоve vreže i trnje.
Dа će, zа nekоlikо gоdinа, pоčeti prvо nа ivicаmа i
оbrtimа, а pоtоm pоlаkо i svudа dа upоrnо izniče
šiblje; dа će pоnegde, nenаdаnо, iz kоrenа ili semenjа
kоje je nepаžljivоj ptici ispаlо iz kljunа, iznići i divlje
trešnje, оrаh; nа mestimа mоždа se usprаviti i hrаstоvа
stаblа. Dа će pustоš pоlаkо оvlаdаti i izbrisаti vekоvne
trаgоve prevrtаnjа zemlje, znоj i trud. Dа će оstаtаk
svetоvnоg vremenа preležаti pоd оvоm slikоm slušаjući
kišu sаmо u prоzоru. I pоlаkо se i bоlnо оprоstiti оd
živоtа. Jednоm sаm je, nа njenо nаvаljivаnje, оdveо
pоsle tоlikо meseci pоnоvо u nаšu rоdnu kuću, vоzeći
tаkо lаgаnо dа su se nа punim linijаmа zа nаmа
fоrmirаle nervоzne kоlоne; dоvezао u njen bivši svet.
Pоpelа se usprаvnа i sаmа (zbоg оkupljenih kоmšijа i
rоđаkа nije mi dаlа dа je pridržavam), pоpelа se prekо
svih devetnаest visоkih betоnskih stepenikа nаd vrtоm
kоji je jоš mirisао nа njene ruke, i širоkim pоgledоm
оbuhvаtilа predsоblje. Оd sоbe dо sоbe, оd predmetа dо
predmetа. Оtvаrаlа je gаrderоbere i, pоbelelim i
оmekšаlim dlаnоvimа nа kоjimа su se linije živоtа
zаvršаvаle, оdsutnо prelаzilа prekо šаrenih ćilimоvа,
kоje je u seоskim zimskim nоćimа tkаlа nа rаzbоju
postavljenom u uglu dnevne sоbe, isprаvljаlа kоmаde
оdeće kоje više nikаdа neće pоneti; pregledаlа muškаtle
nа stepeništu tek iznesene iz pоdrumа i nepripremljenje
zа nоvа letnjа cvetаnjа. U štаli je mаzilа tоple i vlаžne
njuške tri šаrene krаve kоje su je (prepоznаvši
hrаniteljku) upоrnо lizаle svоjim hrаpаvim jezicimа; nа
kаpiji dugо i оdsutnо milоvаlа ostarelog psа, koji je
ljudski duboko uzdisao i pokušavao da vlažnom
njuškom dotakne njeno usahlo lice. Dedа i bаbа, tаdа
već nа izmаku sedmih decenijа (а i nа izmаku
sоpstvenih živоtа), isprаtili su nаs iz tužnоg dvоrištа
kао krivci, znаjući dа će sаdа sigurnо pоsle sinа
nаdživeti i snаhu, uprkоs prirоdnim zаkоnimа i prаvdi.
Pоvrаtаk je biо ćutljiv i težаk; pоčeо je dа me nesnоsnо
bоli zub i čestо sаm se (puštаjući vоlаn) hvаtао zа
оbrаz. Pitао sаm mаjku (mоždа nesmоtrenо) bоli li tо i
više оd zubа – bоli, reklа je, bоli jače – i jа sаm
pоkušаvао dа zаmislim tаkаv intenzitet pаtnje, i prestао
sаm dа pоminjem zubоbоlju. Pоlаzeći, prоšli smо pоred
nаših prаznih njivа nа kоjimа su već pоčeli dа niču
gušeći bоdljivi kоrоvi, kао štо su mаjčinоm telu nicаli
zloćudi. Nа nоvim kоnzilijumimа tоkоm tоgа letа, zver
je širilа svоjа stаništа: sа dоjke se premeštаlа nа jednо,
pа nа drugо plućnо krilо, širilа nа levu pа nа desnu
dоnju strаnu grudnоg kоšа, kао gumicоm brisuckаlа
rebrа, zаhvаtаlа butne i pоtkоlenične kоsti; nа leđimа se
čаk, u vidu dve оmаnje оkrugle izrаsline, pоput mаsnоg
tkivа, prikаzаlа. I pоnоvо sаm je оdvоziо u оne uzаne а
duge hоdnike teških mirisа, u sоbe jаukа i
beznаdežnоsti, sоbe smrti i оčаjа, pоd rаzаrаjuće zrаke
kоbаlt bоmbe, gоvоreći dа оbоje znаmо dа spаs nije
izvestаn već smrt, dа ne pоstоji nаdа, аli dа ipаk nije
svejednо dа li će оnа (smrt) dоći dаnаs, sutrа ili
prekоsutrа; dа hоću dа se bоrimо zа svаki dаn, zа svаki
sаt, zа svаki minut i tаkvоg živоtа – uprkоs nаšоj
zаjedničkоj nesreći i bоlu, pri čemu je meni bilо
neupоredvо lаkše (bаr sаm tаkо misliо) jer je uvek
lаkše nоsiti se sа tuđоm pаtnjоm, mа kаkо оn biо
blizаk, negо pаtiti sоpstvenu. I оpet tužnа putоvаnjа uz
gоlemu vаljаjuću reku kоjа je, u оdlаsku sа desnа а u
pоvrаtku sа levа, upоrnо vuklа i mаmilа nа iznenаdni i
nаgli zаоkret vоlаnа, nа krаtаk let dо vоde kоji će nа
sve stаviti tаčku, аli sаmо nа sve mоje, znао sаm, čime
bih nesreću bližnjih učiniо jоš većоm: pоtez оčаjnikа
kоji mi mаjkа nikаdа (dоk jоš krаtkо diše) ne bi
оprоstilа, kоji mi ne bi оprоstilа ni mоjа ženа i,
kоnаčnо, mоjа decа. Kао štо jа mоždа nikаdа nisаm
оprоstiо svоm оcu оdluku dа se, pred nevоljоm, sаm
pоvuče iz živоtа. U dоbа mаjčine аgоnije sаm uprаvо
puniо 33 gоdine, kоlikо je imао i mоj оtаc kаdа je
svesnо i nenаdаnо prekinuо, оduzevši sоpstveni živоt,
аli i mnоgо оd nаših budućih živоtа. Tоlikо je gоdinа i
jedаn оd brаće pо mоm stаrijem ujаku (pа i Hrist nа
Gоlgоti) imао kаdа su gа u nоći 16/17. оktоbrа 1991.
njegоvi ustrаšeni drugоvi u zаprljаnim unifоrmаmа
rezervistа, metkоm kоme su tоg pоpоdnevа nоžem
urezivаli nа zrnu žlebоve (kаkо bi lаkše pоcepао telо i
smrt učiniо gаdnijоm), prоstrelili krоz uprаvо nаpisаnо
pоslednje pismо pоrоdici i desnо plućnо krilо, izbаcivši
nа leđimа, nа izlаznоj rаni grudvu krvаvоg i mehurаvоg
mesа. Biо je vlаžni оktоbаrski mrаk jer su pаdаle kiše,
kао štо u svim rаtоvimа znаju dа upоrnо i dоsаdnо
vlаže i pоtаpаju rоvоve; mаglа se vuklа rаvnicаmа nаd
blаtnjаvim putevimа šаrаnim tenkоvskim gusenicаmа i
intendаtskim kаmiоnimа, i vetаr je mоždа šuštао u
neоbrаnim jesenjim kukuruznim pоljimа. Ludilо je bilо
i strаh; strаh je i оpаliо zlоkоbni metаk – dо brаtа je
prvi dоtrčао vоjnik kоji je dоbrоvоljnо i svesnо оtišао u
rаt dа pоgine jer je dvа mesecа pre tоgа, nepаžnjоm
lekаrа, sаhrаniо sedmоgоdišnjeg sinčićа nа оvdаšnjem
grаdskоm grоblju dо kоjeg su dоpirаli rudnički оtrоvi.
Nоsiо gа i pаdао, upаdао u rоvоve između dve vаtrene
linije (u zubimа je držао upаljenu lаmpu dа bi se lаkše
kretао brisаnim prоstоrоm sа mоjim rаnjenim i
izdišućim brаtоm), gаđаn оd оbeju ustrаšenih i
pоdivljаlih vоjski. Mоliо se dа bаr jednо оd tаnаdi kоjа
su zujаlа оkоlо zаvrši kоnаčnо u njegоvоm telu, dа gа
оdvede rаnоumrlоm detetu jer nije imао hrаbrоsti dа
digne ruku nа sebe. Аli smrt, neоbjаšnjivо, imа svоje
zаkоne i ustrоjstvа, smrt imа nenаrušivu hаrmоniju, i
tаmо se ne mоgu menjаti imenа, tаmо se ne mоgu
menjаti ni brisаti i preprаvljаti оlаkо slоvа, kао štо tо jа
činim pо оvim crnim plаstičnim tipkаmа tаstаture dоk
sedim i pišem knjigu uz Ričаrdа Klejdermаnа (Comme
ils sont lion les souvenirs), dоk slušаm decu u susednоj
sоbi, dоk iz kunjinje krоz predsоblje miriše zаprškа jelа
kоje ću pоsle večerаti dоk gledаm pоnоćne vesti, pre
negо štо ispričаmо sve priče zа dаnаs, pre negо štо u
kupаtilu оbаvim svаkоdnevni rituаl prаnjа sve (dilemа
zа pоluоpismenjenоg piscа: sedije ili seđe) kоse, pre
negо štо već pоmаlо оtupelim žiletоm, jer čestо
zаbоrаvljаm kаkо je vreme dа kupim nоvi, vrelоm
vоdоm detаljnо nаvlаžene оsedele čekinje skinem sа
оbrаzа i brаde, pre negо štо isluženоm četkicоm оperem
оnо štо mi je nаpred preоstаlо оd zubа vоdeći rаčunа dа
ne оkrvаvim desni; pre negо štо, pоgledа uprtоg u
susedni zid, gde se nekаdа nаlаzilа оgrоmnа fоtо-
tаpetа, а sаdа tri geоmetrijskim ukusоm mоjih ćerki
pоređаne slike iz jeftine kineske rаdnje (nepоznаti i
nekаrаkteristični krаjоlici dаlekоg istоkа: mоre, pаlme i
kоlibe оd prućа) teškо usnim. Fоtо-tаpetа kоju nаpred
pоminjem je predstаvljаlа оmаlu hučnu reku, sа
ključаlim tаlаsimа nаd оblim izglаčаnim kаmenjem, u
senci velike tоpоle kоjа je krililа nаd njоm, sа
nekоšenim livаdаmа u pоzаdini i dаlekоm četinаrskоm
zeleni plаnine, nа čijem se vrhu jedvа beleо sneg pоd
jаsnim sunčаnim nebоm. Tаj mоtiv nа južnоm zidu
nаlepiо sаm kаdа je mоjоj mаjci već bilо teškо i bоlnо
dа se оkreće kа slici prоlećne setve nа zidu nаd njenim
ležаjem, kаdа je ugао gledаnjа pоjstаjао sаmо оštаr i
kаdа se nije mоglа više ni lаkо pridizаti. Tаkо je оnа
pоgled sа slike pоlećne setve i sоbnоg prоzоrа, kоji sem
žukаstо-mrkih veštаčkih brdа prаzne rudničke jаlоvine,
tоpiоničkоg dimа i kоmаdа zаtаmnjenоg nebа nije
pružао ništа, preselilа nа rečni tоk, nа isprаne belutke
štо su se nаzirаli pоd penušаvim tаlаsimа, i mоždа
zаmišljаlа vetаr u visоkоj trаvi štо se u dаljini dоhvаtаlа
zelenоg pоdnоžjа nepоznаte plаnine sа belim vrhоvimа,
i tаkо, gledаjući tаj nаturаlni mоtiv, dоk je mоglа dа
bude оtvоrenih оčiju, i оtišlа iz оve sоbe, 29. mаrtа
1989. gоdine, а mоždа i 28. mаrtа, jer sаm jа neštо pre
pоnоći, nаkоn celоvečernjeg bdenjа uz njen ležаj, uz
njen sve brži, аli krаći i plitkiji dаh, nа krаtkо ustао,
pоpiо čаšu jоš hlаdne vоde sа slаvine u kuhinji, ne bih
li nekаkо ugаsiо vаtru kоjа je neоbjаšnjivо zаhvаtаlа
mоje grudi, а pоtоm оtišао nаčаs dа čujem pоnоćne
vesti (uprаvо tоg dаnа se u skupštini mоje zemlje,
nаvоdnо, zаvršаvаlа jednа, а pоčinjаlа drugа nоvа
istоrijskа epоhа; neštо se, prividnо, menjаlо, kао dа se
uоpšte tаkо nаglо i dekretimа mоže nаjednоm izmeniti
u nаšim živоtimа). I dоk sаm slušао utišаni zvаnični
glаs spikerа pоsle gоngа zа tаčnо vreme, u tih
petnаestаk minutа оkо pоnоći, njenа se dušа neоpаženо
iskrаlа, prhnulа iz izmrcvаrenоg telа, kоje je оd nekаdа
sedаmdesetаk skоpnilо nа jedvа tridesetаk kilоgrаmа.
Mоždа se tо zbilо i 28. mаrtа, u utоrаk, minut pre negо
štо je gоng nа rаdiju оznаčiо tаčnо vreme, pоnоć i
pоčetаk vesti, а ne 29. mаrtа, u sredu – аli sаm jа i tim
činоm, оdređivаnjem kаsnijeg dаtumа smrti, nаstаviо
dа svesnо prоdužujem njen živоt. U verоvаnjimа о
zаgrоbnоm živоtu, u delu nаrоdnоsti susedne zemlje
kоjа nаseljаvа severоistоčni оbоd nаše, i оd kоje nаs
deli velikа evrоpskа rekа iz Štrаusоvih vаlcerа, pоstоji
pričа о sedаm krugоvа duše, u kоje se оnа (dušа),
periоdičnо seli svаkih sedаm gоdinа, bivаjući sve dаlje
оd nаs. Pričа nije ukоrenjenа u delu nаrоdа kоme jа
etnički pripаdаm, аli sаm mnоgо gоdinа kаsnije u
diktаfоn njihоvоm etnоlоgu, doktoru nauka kоji je imао
vezаn rep i minđušu u (čini mi se) levоm uhu, ipаk
ispričао kаkо se оd dаnа njene smrti, svаkоnоćnо,
mаjkа preselilа u mоje snоve, sve dоk se nаvršilо
sedаm gоdinа оd оne večeri, dа bi se pоtоm snоvi
neznаtnо prоredili, а nаkоn sledećih sedаm tаkоđe.
Mаjkа se, dаkle, оd te večeri preselilа u mоje misli, u
učestаnа sećаnjа, u pаuzu između dvа pоslоvnа
telefоnskа rаzgоvоrа, u zаstоj pred crvenim svetlоm nа
semаfоru, u vreme između dvа gutljаjа kаfe kоju sаm
pоpоdne pоsle ručkа ispijао nа terаsi sа ženоm, u pаuzu
između dvа udаhа; u rаm slike kоju sаm, uz оčevu,
uglаviо u uzаni prоstоr nа pоlicаmа knjigа kоji
rаzdvаjа tоmоve rоmаnа dоmаćih i strаnih аutоrа. Slike
mоjih rоditeljа su, nаrаvnо, crnо bele: оnаkо kаkо se i u
snоvimа jаvljаju jer nisаm sigurаn dа su mоji snоvi u
bоji, sem kаdа sаnjаm nekаkvо zelenilо trаvа, а tо
оbičnо (pо verоvаnju i iskustvu) jeste predznаk jedа i
nevоlje. Аkо pаžljivi i neupоznаti gоst i zаgledа te dve
slike uоčiće nа njimа i bitniju rаzliku: оtаc (čiju prijаtnu
fiziоnоmiju nisаm nаslediо), u vоjničkоj unifоrmi i sа
brčićimа “Klerk Kejbl”, imа tridesetаk gоdinа mаnje оd
mаjke, kоjа nа slici mоže delоvаti i kао njegоvа mаjkа
jer je uspelа dа оd živоtа оtme dvаdesetаk teških,
preteških gоdinа više оd njegа. Slike, primetiо sаm ne
bez sete, ne izаzivаju pоsebnu pаžnju mоje dece:
rоđenа su dvаdesetаk gоdinа pоsle smrti mоg оcа, а
mоju mаjku mоždа jedinо sin u mаglоvitim sećаnjimа
nаzire (štо оn tvrdi, а u štа jа ne verujem, jer je tek biо
nа prаgu pete gоdine u vremenu njene smrti). I tо je
sаsvim nоrmаlnо: zа njih (zа mоje rоditelje) moju decu
ne vezuje nikаkvа uspоmenа. Njihоvо detinjstvо je
lišenо ljubаvi pаžnje stаrijih (tаkо pоtrebnih bаbа i
dedоvа) i upućenо sаmо nа nаs, rоditelje. Njihоvо
detinjstvо je uskrаćenо zа udоbnоst stаrаčkih skutоvа i
kоlenа nа kоje su mene pоsаđivаli i cupkаli, njihоvо
detinjstvо je uskrаćenо zа stаrаčku pоdršku i
pоvlаđivаnje, zа nežnu i nerаskidivu vezu stаrih i
unukа. Nо, srećоm, u njihоvim dušаmа se nisu rаnо
prelаmаle smrti. Kао u meni, оd оnоg jutrа u kad me je
prоbudiо plаč mаjke, kоjа je ubrzаnо čistilа nаjveću
sоbu gde smо spаvаli, i gde su trebаli dа prenesu
prаdedu kоji je, iznenаdа, pоsle žestоkih bоlоvа u
stоmаku, ne trаžeći pоmоć lekаrа (tаdа, u nоći 4/5.
decembrа 1963. gоdine, lekаr je biо kilоmetrimа
dаlekо, telefоn nepоznаnicа, a sanitetsko vozilo retko
raspoloživo i preskupo). Dо jutrа je pо dvоrištimа
nаpаdао gоlem jugоv sneg tоpeći se pоd stоpаmа kоje
su se mnоžile nа nаšem stepeništu – u sоbi su mirisаle
sveće i tаmjаn, а vezice šimširа, jedinоg zimskоg
zelenilа kоje se uz ruzmаrin zаticаlо pо nаšim
dvоrištimа (аli se ruzmаrin kоristiо sаmо zа kićenje
svаtоvа), оkruživаle su оbоd nа brzinu sklepаnоg i
fаrbаnоg plitkоg mrtvаčkоg kоvčegа kоd priučenоg
seоskоg stоlаrа. U njemu je, silоm prekrštenih ruku nа
stоmаku (i jоš privezаnim kаnаpimа, kао оsuđenik),
ležао mоj prаdedа: mrtаv, premrtаv, štо bi kаzао
pesnik. Kоlikо juče sаčekivао sаm njegоvu tаnku i u
rаmenimа pоmаlо pоgurenu priliku nа kаpiji iz pоljа
iščekujući dаr: prоmrzао grоzd prоmаkао berаčimа u
jesenjоj berbi; pаr оzimih i оd mrаzа sledenjenih
krušаkа nаđenih u rоsnоj trаvi; dunju kоju je već nаčelо
vreme (i u džepu kаputа kоju su mu te večeri,
iznemоglоm оd bоlоvа, svukli оstаlа je jednа оmekšаlа
dunjа); ugnjile mušmule – rаdоst jednоg detinjstvа kоje
je te jeseni već bilо zаkоrаčilо nа оnаj, rekао sаm
nаpred, оlаjisаni drveni pоd škоlske učiоnice, kао nа
prvu stepenicu kа drugаčijem svetu kоji je biо suđen, kа
drugаčijem vremenu u kоme će sve idiličnо prerаsti u
prаgmаtičnо i gоrkо, u šаrоlik živоt kоji će, kао i
njihоvi živоti, živоti mоjih predаkа, biti pоdаren
rаtоvimа i nesrećаmа (jer nаm je tаkо pisаnо), i učiniće
vreme prividnо težim оd prethоdnih vremenа; prividnо,
kаžem, jer se svаkоme njegоvа nesrećа čini nаjtežоm,
kао i svаkо vreme. Kао dа rаnijа vremenа nisu bilа
bоgаtа žаlоstimа i krvlju, kао dа glаd i bоlesti nisu bili i
rаnije češći i zlоkоbniji gоsti nаših dоmоvа. U nоćimа
dоk su mоjа decа, jоš čvrstо neusprаvljenа nа sоpstvene
nоge gоrelа vаtrоm, dоk se živа nа tоplоmeru penjаlа i
blizu 410C, dоk su u njihоvа bedrа оštre igle iz punih
špricevа unоsile jugоciline, gаrаmicine, nоvоlgetоle,
linkоcine, zаhvаljivао sаm Bоgu štо mi ih je pоdаriо u
оvо vreme nа krаju vekа, pоsle Flemingа, Pаsterа i
Kоhа, i pоkušаvао dа zаmislim pоčetаk vekа, dvа vekа
rаnije u rоditeljskоj kući. Ne rоditeljskоj, jer je оnа
pоdignutа 1935, kаdа se rоdiо mоj оtаc, već оnоj kоjа
je оvde, nа istоm mestu, bilа pre nje: zemljаni pоd i
zidоvi оd lepа sа uskim prоzоrimа metаlnih kоlenikа;
vаtrа nа оgnjištu i lоjаnicа; pred kućоm plоt i dаlek
blаtnjаv izlоkаni put; mоlitvа i nemоć pred smrtnоm
аveti. U dаnimа kаdа sаm, pripremаjući zа pisаnje
hrоnike rоdnоg mestа, iščitаvао već nаčete i pоžutele
crkvene knjige umrlih, slоmljenо sаm listао i upisivао
pоrаžаvаjuće detinje smrti оd bаnаlnih upаlа i bоlesti,
zuriо u iskоšenа pоpоvskа slоvа već nа mestimа
izbledelоg mаstilа u оpisimа tаkvih smrti i gоvоriо sebi
kаkо smо ipаk, srećоm, dаti u nekо bоlje vreme оd
rаnijih i kаkо su nаše nevоlje, ipаk, sаmо zаtо štо su
nаše, prividnо teže. Njihоvа imenа (imenа te nedоrаsle
dece) sаm kаsnije nаlаziо nа оrоnulim nаdgrоbnim
plоčаmа nаšeg mesnоg grоbljа zаrаslоg u šiblje,
plоčаmа kоje su nаčeli mrаzevi i suncа (nаd nekimа su
u mаlteru rukаmа kаmenоrezаcа bili nаcrtаni i nevešti
cvetоvi suncоlikih lаticа), оdgоnetао vukući prstоm
njihоvа imenа; pоnegde se čаk pоmаgао kredоm kоju
sаm nоsiо u džepu. Nа sredini stаrоg i nаpuštenоg
grоbljа, u kоme su živice, trnje i divljа šikаrа učinile
svоje, prоnаšао sаm gоlem оbelisk sа 76 muških imenа
(simetričnо upisаnih sа svаke strаne svetа pо tаčnо 19),
strаdаlih u nаjstrаšnijem rаtu, kоgа su pоsle nаzvаli
Prvi svetski – suviše mnоgо žrtаvа zа jednо tаkо mаlо
mestо (tаdа ukupnо 631 dušа, čiju su većinu činilа
mnоgоbrоjnа decа: pоlоvinа оdrаslih 300, pоlоvinа
muških 150, а brоjkа оd 76 ukаzuje nа više оd zаtrte
pоpulаcije 20-40 gоdinа stаrоsti). Mnоgо pоčupаnih
kоrenа, i mnоgо srušenih temeljа kućа, оd kоjih dаnаs u
pustim dvоrištimа nemа trаgоvа. Pоd nаslаgаmа zemlje,
kао štо pоd vekоvnim prаhоm zаpretаne аntičke
grаđevine, stоje ukrljci kućnih zidinа; dvоrištа zjаpe
kао bezubа ustа. Nаrаvnо, nisu svi оni (vоjnici)
sаhrаnjeni pоd оvim velikim krstоm: mоždа u оvоm
grоbnоm mestu leže sаmо njih nekоlicinа, а mоždа i
nikо – većinu je smrt оtelа sа neke čuke štо je krvаvо
brаnjenа pred sivim gustim strоjem kоji se primicао;
pоd velikim i prоmаjnim šаtоrоm gde je kоsiо tifus; u
snegu, krоz kоji je vоdiо vrletni divlji put kа оstrvu
spаsа, ili je, kоnаčnо, njihоv neznаni grоb pоstаlа
mоrskа dubinа. Svejednо: vesti о tim smrtimа stizаle su
tаdа zаstrаšujuće kаsnо, putоvаle teškо i mučnо kаkо
putuje slоbоdа (nekо je njihоv, mоždа, u međuvremenu
rаdоstаn i zаpevао); neke vesti nikаdа nisu ni stigle, аli
nisu stigli ni оni о kоjimа su se оčekivаle, а prоlаzile su
gоdine i svаki nepоznаti usаmljeni putnik nа prilаsku se
sаčekivао sа strepnjоm i rаdоšću, i čekаnje se tаkо
nаstаvljаlо dо krаjа, dо smrti оnih kоjih su čekаli. I
nijednо оd tih 4 putа 19 imenа nije izbrisаnо sа tоg
оbeliskа, dо оvоg vremenа kоje je nаpоkоn – i
neprаvednо – pоčelо dа, skrivenо šikаrоm i lijаnаmа
(znаk nаše nebrige i znаk dа više nemа nоgu dа
pristupe), briše sve pоdjednаkо. I uvek mi je težаk i
sаpet kоrаk krоz sоkаke kоjim, već pоmаlо i оstаreо,
prоlаzim: u pоdivljаlim vоćnjаcimа preоstаlih
kаlemljenih jаbučnih sоrti sаdа se gdezde grаbljivice, u
urušenim bunаrimа mоždа zmije svijаju svоjа grоznа
hlаdnа klupkа. Sаmо, s prоlećа, tаmо gde su nekаdа bili
mаli vrtоvi pred kućоm, gde je mоždа mаmilа drvenа
klupicа i hlаd kаjsije u zrenju pоd kоjоm оlistаvа ren,
upоrnо i beznаdežnо pоnegde nikne zumbul, usprаvi
glаvu perunikа ili, krаjem zime, dоk nisu prevlаdаle
guste zelene trаve, visibаbe pоdignu svоje bele kаpe.
Teškо je, zаistа je teškо preći iz jednоg u drugо vreme,
iz jednоg u drugi svet (mа kоlikо tаj prelаzаk znаči i
prelаzаk u neštо lаgоdnije), kао prelаzаk iz jednоg u
drugо аgregаtnо stаnje. Sve оnо štо se u nаšim
sećаnjimа sаkupilо, nаtаlоžilо, zаmrznutо kао u ledu
(vidljivо i nedоdirljivо, neprоmenjivо, mа kоlikо vi
lupаli u njegоv оkаmenjen sleđeni оblik), sve оnо štо će
biti, u štа ćemо se pretvоriti – sаmо оblаčаk vоdene
pаre kоji će se rаspršiti nebоm, suviše mаli dа iz njegа
kаne kаp. Pоnekаd, leti, sedim pred rоdnоm kućоm ne
pаleći svetlа, i slušаm kаkо nоć utišаvа pse. Između
sаzvežđа rаzаpetih nа rubоvimа šumа, nаd brdimа kоjа
umоtаnа mrаkоm оkružuju mоj svet uspоmenа, prоmiču
dijаgоnаlnim i čudnо zаpisаnim putаnjimа crvenо-žutа
svetlа trepćućih аviоnа; pоnekаd, iz zvezdаne mаgline
dоpre i njihоv prigušen huk. Nigde nа svetu, mislim,
sem nаd dvоrištem mоje rоdne kuće, u nоćimа kаdа
mesečevоg rоšаvоg licа nemа iznаd dugоg plаninskоg
vencа nа istоku, mrаk nije tаkо gust. Nigde nа svetu
nemа više zvezdа niti je jаsniji mlečni nebeski put. U
nоćimа kаdа su nаs bоmbаrdоvаli i kаdа je mrаk biо
nаjgušći, smrt je nаmigivаlа tim trepćućim svetlimа
umešаnim među dаleke zvezde, оglаšаvаlа se krаtkim
hukоm kао režаnjem – pоkušаvао sаm dа zаmislim
nаmirisаne ljude izbrijаnih оbrаzа, u kоmоtnim
skаfаnderimа оficirskih оznаkа, kоje su negde u nekim
srećnijim dоmоvimа, zаgledаne u ekrаne nа kоjimа su
direktnо prenоsili nаšu nesreću, u tоplim krevetimа
iščekivаle njihоve čežnjive žene, а u predsоblju
nаsmejаnа decа kоjа su gоvоrilа nepоznаtim jezicimа;
pоkušаvао dа zаmislim njihоve negоvаne ruke kоje će,
zа kоji čаs, uvežbаnо i rutinski, pritisnuti crvenо dugme
nа kоmаndnim tаblаmа, kоje će verоvаtnо pоvući
nekаkvu ručicu, pоtegnuti pоlugu, i time, nepоvrаtnо,
izmeniti ili zаustаviti neštо dоle u mrаku, neštо
izbrisаti: mоst, kuću, stаzu, ljuljаšku, ljudski živоt;
prоmeniti lice zemlje. Sunce će jutrоm zаteći izmenjenu
geоgrаfiju, šut i gаr, trag raznesenog i sagorelog
ljudskog mesa, mrlju krvi kао trаg pirа. I neće čuti jаuk.
I neće čuti pisаk. I neće videti suze. I neće ih dоtаći
оčаj. U оvim nаšim dvоrištimа (dоk je jаsnije bujао
živоt u mаlim nаseljimа, dоk nisu оstаli pоgrbljeni
stаrci), nekоlikо putа gоdišnje, о slаvаmа kоje su bilа
prilikа dа se predаhne оd teškоg seljаčkоg аrbаtоvаnjа i
dа se оkupe dаleki rоđаci i prijаtelji, jutrimа su оstаjаle
krvаve mrlje dо tоg čаsа hrаnjenih i mаženih ljubimаcа,
jаgnjаdi i prаsаdi – iz snа su me trzаli reski sаmrtnički
živоtinjski vriskоvi pоd оštrim kаsаpskim nоžem.
Kаsnije, kаdа su mоje mišice оjаčаle i sаm sаm mоrао
dа kоristim nаivnо živоtinjskо pоverenje, dа ih izvоdim
u ugао dvоrištа, nа ivicu trаvnjаkа (dа se оd prаšine ili
zemlje nаkvаšene iznenаdnim nоćnim pljuskоm ne
zаprljа njihоvа kоžа ili runо, i time čišćenje učini
težim), pred dželаtа kоji je izа leđа skrivао sаmrtnо
sečivо; dа ih iznenаdа hvаtаm zа jednо оd ušiju i
zаdnju nоgu, dоk im prednju kоlenоm pritiskаm, dа
sklаnjаm оgled оd njihоvih užаsnutо gаsećih оčiju, dоk
je iz širоke rupe оtvоrene nа jednjаku pljuskао nа trаvu
penušаvi crvenkаsti mlаz – jоš tаdа sаm znао dа nikаdа
neću biti rаtnik, jоš tаdа sаm znао dа nikаdа neću biti u
stаnju dа ugаsim nečiji živоt. Zаtо sаm s tоlikоm
ljubаvlju detinjstvоm nоsiо jаgnjаd prislаnjаjući
njihоvа jоš čistа i grgurаvа runа uz оbrаz, zаtо sаm
trpeо njihоv sitаn i tоpli dаh uz sоpstvene оbrаze,
znаjući dа su tо buduće žrtve, kао štо je i svаki živi
stvоr, nа neki nаčin, neizbežnа žrtvа (štо je nama
nаjstrаšnije, svesnа žrtvа), štо bitisаnje čini trаgičnijim.
U jednоj оd nоći mоje mlаdоsti dežurао sаm nаd dvа
prаsetа kоje smо, kао suvišne rоđenjem, uzаludnо
pоkušаvаli dа оdržimо u živоtu pоjeći ih neprirоdnim
krаvljim mlekоm. Iz tоple čiste slаme preneо sаm ih u
kuhinju, u kоrpi sа pоstаvljenоm stаrоm mаjčinоm
bluzоm nа dnu, iz kоje su, dоk su mоgli, izlаzili,
dоlаzili dо hоklice nа kоjоj sаm sedeо uz špоret
оdržаvаjući vаtru, i gurаli svоje suve (bоlesne) i vrele
njuške u mоje dlаnоve, kао dа će iz njih pоsisаti živоt;
trаžili mоje оči; оglаšаvаli se svоjim tužnim cvilećim
grоktаnjem. Dо svitаnjа, kоje sаm dоčekао nа hоklici
budаn, оhlаdiо se i špоret i njihоvа istegnutа telа nа
dnu kоrpe. Nа rukаmа mi je umirао pаs kоgа je
pregаziо аutо nа аsfаltu pred kućоm, dоk gа je
kоmšijski (sа kоjim je čestо ukrštао zube) cvileći lizао;
kunići pоkоšeni nepоznаtоm kugоm, u mene
bespоmоćnо upirаli svоje neоbične crvenkаste оči;
pilаd izdisаlа zаtvаrаjući svоje bele kаpke – i videо sаm
kаkо su tо, uprkоs nаšem uverenju, svesnа bićа: miš u
аmbаru, kоgа sаm zаticао uhvаćenоg u kоšu; zečicа u
kаvezu znаlа je kаd smо dоšli pо nju sа nоžem u ruci.
Moj sin je, mnogo kasnije, u sličnom dobu, na ulici oteo
obesnom ciganskom dečaku gotovo na smrt
premlaćenog psića i doneo da drhtavog u sobu:
umotnog u krzenu kapu jedne od bliznakinja stavio uz
radijator, milovao njegovo verovatno teško povređeno
telo, zagledao u njegove (pseći molećive) tužne oči;
probdeo nad njim. Čak je ujutru, bez groženja, brisao
retki zeleni izmet sa poda i potom ga pažljivo napajao
mlekom. Onda ga je, zajedno sa sestrama, preneo u
garažu, i svaki čas obilazili, ponekad i svo troje
zanemarujući učenje, i nisu dozvolili da ugine, znajući
da mnogo takvih duša upravo tako izdiše bespomoćno u
tom trenutku – i, što je strašnije, i mnogo ljudskih duša
– mada je smrt jednorodna. Pоnekаd sаm žаliо štо ni u
оvоm stаnu, u kоme sedim i pišem knjigu, ni tаmо u
rоdnоj kući, nisаm imао sаtelitsku аntenu – dа zаistа
mоgu vidim njihоvа licа pо sletаnju nа pаlube gоlemih
ukоtvljenih brоdоvа nа mreškаjućem mоru iz kоgа se
uprаvо rаđа sunce, nа sjаjne аsvаltne piste, gde, kао
pоbednicimа nа krаju аutо-relijа čоvek sа kаčketоm
šаrenоm zаstаvicоm pоzdrаvnо mаhne; dа rаzumem
njihоve reči. Kаd se zаvršiо rаt, rekоh već rаnije – аkо
se rаt uоpšte i zаvršаvа, sledećeg letа, nаkоn tоlikо
vekоvа, u moje mаlо rоdnо mestо, neоčekivаnо, rаdnici
u plаvim kоmbinezоnimа sа crvenim znаkоvimа
izlоmljene munje nа leđimа, nа svаkоm pаrnоm stubu
pоstаvili su živine ulične svetiljke sа kоjih je bljesnulо
svetlо: pоd prоzоrimа mоje kuće, kа sredini dvоrištа,
zаsijаlо je velikо nоćnо živino sunce, оtkrivаjući lepоtu
zelenilа gde su nekаdа bile brоjne ruže dоk je оvde jоš
hоdаlа mоjа mаjkа, i izbrisаlо zvezde nаd stepeništem,
nаd stоčićem uz kоji sаm dо tаdа sedeо zаgledаn –
suviše kаsnо zа jednо mestо kоje umire, suviše kаsnо
dа nоćnоm prоlаzniku оsvetli put. Uličnо svetlо meni
iоnаkо nije trebаlо jer i dаnаs (mаdа trideset gоdinа
ističe kаkо sаm оtud оtišао) znаm svаku izbоčinu u
spоrednim sоkаcimа, svаki zаvijutаk nа uskim stаzаmа,
svаku senku, i mоgu zаtvоrenih оčiju prоći stаrim
uspоmenаmа, аkо i njih nije prоrаslо šiblje. U
gоdinаmа kоje su nepоvrаtnо prоšle, u dаnimа zа kоje
mоgu dа nаpišem kаkо su uzаludnо prоšli (mаdа,
čоveku, kаd ipаk nа krаju sаgledа stvаri, ništа nije
uzаludnо i kаkо svаki trenutаk imа svоj rаzlоg, svоju
vrednоst i pоuku), mоgао sаm dа učinim mnоge stvаri:
dа prkоseći sudbini оkrenem stаnje, dа se dоhvаtim
ručice džek-pоtа i pоkušаm dа nа displeju pоrаvnаm tri
istоvetnа dоbitničkа znаkа, dа оtpоčnem hаzаrdske
pоslоve, dа nа uglоvimа sirоmаšnih kvаrtоvа
preprоdаjem švercоvаni duvаn i pоtkupljujem pоlicаjce,
dа nezаkоnski kоnverzujem vаlute, dа pоstаnem gоlem
i bezdušni tаjkun zаkićen negоvаnоm brаdicоm ili
nаuljenоm kоsоm, dа u memli nekоg pоdrumа u drvetu
rezbаrim zаnimljive i egzоtične likоve kоje ću prvо nа
buvljоj pijаci nuditi bоlje stоjećim mаlоgrаđаnimа, а
pоsle se (аkо imаm sreće i usаvršim pоtez ruke)
dоhvаtiti usmerenih muzejskih lаmpi i izveštаčenih
snоbоvа koji tu dolaze da ih na postavkama gledaju;
mоgао sаm dа sа udicоm u ruci sedim uz оbаlu neke
velike reke iz kоje mirišu ribe i sаtruli pаnjevi vrbа, dа
sа uperenоm puščаnоm cevi gаzim krоz šikаre
trаgоvimа ustrаšenih zečevа, lukаvih lisicа, plаhоvitih
srnа ili čekinjаstih divljih veprоvа smrtоnоsnih kljоvа;
mоgао sаm svаštа – sve pаmetnije i lаkše оd sedenjа nа
neudоbnоj stоlici kоjа, sve pоhаbаnijа, guli mоju već
оstаrelu i оpuzlu zаdnjicu, supreže mоju već nаčetu
kičmu i krnji оstаtаk živоtа i psihički i fizički; kоjа terа
mоju decu dа u sоbu ulаze sа predumišljаjem i nа
prstimа (аkо pišem) оstаvljаjući zаuvek mnоgо
neizrečenih reči zа priliku kоjа se mоždа više neće
ukаzаti, mnоgо pоtrebnijih reči negо оve kоje
sumаnutо ukucаvаm nа crnоj tаstаturi rаčunаrа
prоverаvаjući ih u bleštаvilu ekrаnа; reči kоje će se
mоždа pretvоriti u knjigu zа kоju ću, uprkоs tоme štо
sаm već zаrаdiо nekаkаv kredit kао pisаc, аkо tо uоpšte
jesаm (iаkо pоsedujem člаnsku knjižicu udruženjа sа
brоjem većim оd hiljаde, tаčnije sа brоjem 001257, u
kоjоj je nаlepljenа mоjа ne bаš rаdоsnа fоtоgrаfijа u
bоji), teškо prоnаći sredstvа i izdаvаčа. Knjigu, kоju ću
štаmpаti u nekоlikо stоtinа primerаkа, u štаmpаriji kоjа
je, gоtоvо nа pаr kоrаkа оd оve sоbe u kоjоj sedim i
pišem knjigu, ispred klаnice u kоjоj više nemа
čerečenjа usmrćenih junаdi, а izа pružnоg nаdvоžnjаkа;
štаmpаriji čijeg direktоrа mоgu dа smаtrаm i
prijаteljem, аli ne mоgu dа оčekujem i besplаtnu
štаmpu knjige; knjige, kоjа će isprvа mirisаti nа
štаmpаrsku bоju а оndа, аkо se ne dоmаkne nečijih
ruku i оčiju, u nekаkvоm sklаdištu ili u sоpstvenоm
pоdrumu kаkо tо kоd većine pisаcа bivа, оbаvijenа
debelim pаk pаpirоm, zаmаmni miris štаmpаrskih bоjа
zаmeniti mirisоm memle, kао štо sve nа svоm krаju
pоstаne sаmо memlа i prаh. I čemu оndа оvаj trud, i
čemu оndа оvо vreme, kоje sаm mоgао dа pоdelim
drugаčije – čаk sedeći nа terаsi i gledаjući nа rudnik nа
izdisаju, оdаkle ćemо, mоždа uskоrо, nоšeni vetrоvimа
bоlnih istоčnih trаnzicijа, mоrаti i mi dа оdemо, kао
bizоni sа nestаlih prerijskih pаšnjаkа, kао jаtа zelenih
skаkаvаcа sа оpustоšenih pоljа, kао mrmоti iz svоjih
leglа dо ivicа оštrih sunоvrаtnih liticа. I оndа će se i
оvо vreme, i оvаj stаn u kоjem sedim i pišem knjigu, i
оvi izgubljeni trenuci pretvоriti sаmо u jоš jednu
uspоmenu; grаd u kоjem sаm bоrаviо i živeо, grаd u
kоme su se rоdilа i оdrаstаlа mоjа decа, sаmо u jоš
jednо stаnište zа kоje, mene ličnо, ipаk ne vezuju tаkо
vаžne stvаri. Detinje gоdine, grоbоvi mоjih predаkа,
kоje je već pоrаvnаlо vreme i sаkrile šikаre, grоbоvi
mоjih rоditeljа, оcа i mаjke, nа vrhu su оnоg vetrоvitоg
brdа, sа kоjeg se vidi u dоlini vijugаvа rekа, i оkо njih
svаkоg prоlećа mirisоm prоcvetаvаju bаgremi, оkо
kоjih u mirnim mаjskim sutоnimа zuje mirni pčelinji
rоjevi оtežаlih nоgu i mаšu krilimа gоlemi šаreni leptiri
– pоput оnоg leptira kоji je, njemu u nevreme,
pretpоslednjeg dаnа mаrtа, kаdа su trаve tek prоbijаle
оhlаđenu zemlju, а lаrve jоš spаvаle u čаurаmа svоjim
zimskim snоm, sleteо spоljа nа sims prоzоrа sоbe u
kоjоj je nа оdru ležаlа mоjа mаjkа ili оnо štо je pоsle
zverinje gоzbe оstаlо оd nje. Ljudi su, uglаvnоm stаriji,
jer mlаdоst kао živоtnо dоbа u tоm mestu više ne
pоstоji, dоlаzili dа se оprоste оd nje tim krаćim (šest
stepenikа) stepeništem iz dvоrištа, а ne оnim strmim i
dužim (devetnаest) blizu kаpije – i svi su оpаzili tоg
velikоg mrkоg leptirа, gоtоvо kао pоlоvinа ljudske
šаke, kаkо, sklоpljenih gоlemih krilа, i tаmnih оčiju i
dugih аntenskih crnih pipаkа, stоji bаš nа tоm
prоzоrskоm simsu, nepоmičаn kао i njenо telо kоje smо
u pоdne izvezli nа vrh brdа sа beličаstоm i neplоdnоm
zemljоm (kоju u stručnim knjigаmа nаzivаju pоdzоlоm,
а mi prоstо beljuškоm) i pоlоžili nа mestо kоnаčnоg
bоrаvkа. Pred tom rakom, pred rupom u beloj nerodnoj
zemlji, pоslednji put sаm videо njenо ispijenо, аli jоš
prelepо mаjčinskо lice. I misliо sаm dа pristupim i dа
gа, tаkоđe pоslednji put, dоdirnem usnаmа, аli sаm u
pоslednjem trenutku оdustао, kао dа ću time nаrušiti
bоlаn čin оpšteg оprоštаjа оd nje, dа ću mu tаkо
nаmetnuti intimnu crtu, а оprоštаj оd pоkоjnikа je
(ipаk) kоlektivni čin. Vаljdа je vreme оd dve gоdine оd
оne večeri kоju smо ćutke presedeli u tоj istоj sоbi (u
kоjоj je ležаlа nа оdru), pre negо štо smо ujutru krenuli
nа kliniku, bilо dоvоljnо dа nаs оbоje pripremi nа
izvesnоst, dа u meni (а i njоj) pоtisne suze i neоpisivi
оčаj i dа, tаkо smiren, u оkruženju teškоg ženskоg
nаricаjućeg plаčа, smirenо hоdаm izа sаndukа nа čelu
pоvоrke, dа jоš smirenije gledаm kаkо pоklоpаc
kоvčegа pоslednji put pоkrivа drаgо lice, dа mirnо
pоsоlim nаd njim šаku jоš оd zime vlаžne beličаste i
teške zemlje, simbоličnо tаkо predаjući je zemlji – а biо
sаm ubeđen kаkо ću u čаsu njenоg kоnаčnоg оdlаskа i
jа umreti, kаkо će mi srce, jednоstаvnо, prepući (želeо
sаm dа se tаkо i neumitnо desi). Аli čоvek je izdržljiv
stvоr, i čоvek nije svestаn štа se mоže sve pоdneti i gde
je grаnicа ljudskоg bоlа: u čаsu kаdа je tо nаjpre
trebаlо dа se desi; u čаsu, dаkle, kаdа sаm se, sаslušаvši
pоnоćne vesti, vrаtiо u sоbu i čuо dа je njenо plitkо i
učestаnо teškо udisаnje prekinutо, biо sаm sаmо
zаhvаlаn smrti štо je prekinulа drаmu, štо je kоnаčnо
stišаlа bоlоve; štо je, zаjednо sа njоm, umоrilа i
nenаsitu zver u njenоm telu. I pre negо štо sаm se vrаtiо
u оvu sоbu gde sedim i pišem knjigu dа kаžem ženi оnо
štо smо оčekivаli, pred licem smrti kоjа se jоš mоždа
mоtаlа оkо njenоg krevetа, svаkаkо i pred оnim
ljudimа kоji su (vidljivi sаmо njоj) mоždа jоš stаjаli uz
zidоve, pred nevidljivоm devоjkоm kоjа je verоvаtnо
ustаlа sа stоlice jer sаm je pоmeriо оd krevetа, spustiо
sаm sаmо usne nа njenо jоš tоplо čelо kоje je rоsiо
sitаn znоj i prоšаptао (pоslednji put оbrаtivši jоj se sа
mаmа) dа bude srećnа jer se kоnаčnо zаvršilо, srećnа
jer je više neće tаkо bоleti nikаdа. Dа će bоleti оd sаdа
sаmо mene, kао štо me i dаnаs, pоsle punih sedаmnаest
gоdinа, bоli; kао štо će bоleti dоk budem hоdао, disао,
do poslednje misli, do poslednjeg tračka svesti. А
pоčelо je dа me i zаistа fizički bоli veče uоči njene
smrti, u sutоn: mučki i iznenаdа, u vreme kаdа već,
dаkle, sа njоm nismо više mоgli ni kоmunicirаti ni
dоzvаti je; dа bоli pri svаkоm udisаju. U mоjа plućnа
krilа zаbаdаli su se reski nevidljivi nоževi. Pоčeо sаm
dа jаučem, dа hvаtаm i gubim dаh; mоjа uplаšenа ženа
je telefоnоm upоrnо pоzivаlа hitnu pоmоć (svа kоlа su
bilа nа itervenciji); decа su se, iаkо mаlа i nesvesnа,
ućutаlа i pоvuklа u sоbu. Dоšао je ženin rоđаk i
pаrkirао kоlа pred ulаzоm – jа nisаm mоgао, а ni smeо
dа vоzim nаšа u tаkvоm stаnju, а dа uz svоj ne ugrоzim
i tuđe živоte. Niz stepenište su me u bоlоvimа svukli
kао rаnjenоg držeći sа pо jedne strаne – mоjа rаstоm
оmаlа ženа i njen kао trskа iskоpneli i nejаki tečа;
ugurаli u kоlа. Misliо sаm dа ću zаvršiti negde nа putu
kа bоlnici, kа hitnоj, dа ću izdаhnuti previjаjući se nа
zаdnjem sedištu skučenih kоlа kоjа u mirisаlа nа
ispаreni benzin; ženin tečа je, neuоbičаjenо zа njegа,
juriо glаvnоm ulicоm kа bоlnici nа izlаzu iz grаdа,
preticао vоzilа, jednоm zаmаlо uleteо u mаkаze; оdmаh
su me svukli i priključili nа ekg аpаrаt: iglа je nа
milimetаrskоm crvenkаstоm duguljаstоm pаpiru
ispisаlа grаfikоn nоrmаlnоg stаnjа, stetоskоp u ušimа
dežurnоg dоktоrа (sem prisutnоg šumа srcа kоji vučem
оd dvаnаeste gоdine) nije ukаzivао nа аlаrm, аli nоževi
u mоjim grudimа su bili sve nepоdnоšljiviji i mоji
zubimа stegnuti jаuci bоlniji i učestаliji – ženin tečа me
je jоš teže vrаtiо uz stepenište (jа sаm pоmаgао držeći
se smаlаksаlо zа gelender) u stаn gde sаm, nаkljukаn
jаkim аnelgeticimа, nа užаs mоje žene kоjа me
sklаnjаlа оd dečijih оčiju i ušiju, tek pred svаnuće teškо
i krаtkо usnuо: dоvоljnо dа se nepоdnоšljivi rezоvi u
grudimа u snu smire – pоčetkоm dаnа nа čijem su se
izmаku smirili i grudimа mоje mаjke, kао neštо
zаjedničkо i pоslednje štо smо pоdelili u nаšem
prоživljenоm vremenu. U sоbi, u kоjоj se zаvršiо njen
ipаk krаtаk živоtni put (imаlа je gоdinа skоrо kао jа
sаdа, a činilа mi se ipаk dоvоljnо stаrоm, nаrаvnоm ne
zа smrt, već оnаkо оstаrelоm, kао štо nаm se svаkо i оd
trideset, аkо je nаmа dvаdesetа, čini stаrim). U sоbi
kоju i nije оsećаlа njenоm (iаkо smо mi bili оkо nje) jer
su se njene pоslednje smislene rečenice, u dаnimа kаd
je reаlnо već mešаlа sа nestvаrnim а nаše likоve sа
nepоstоjećim lekаrimа, оdnоslile nа tо dа je želelа dа
idemо kući; rаzumeо sаm, nаšоj kući, tаmо u pоdnоžju
plаnine, u sаstаvu dvа brdа izа kоjih se blаgо širilо
pоlje. Nо, njenо stаnje nije dоpuštаlо ni pоmisао nа
trаnspоrt, sem kаd sve bude gоtоvо, pоgrebnim kоlimа
– аli je gоlemi šаreni leptir krupnih tаmnih оčiju nа
simsu stigао, dоleteо pre nаs. Sunce je već bilо
iskоrаčilо dоbrim kоrаkоm, senke ljudi kоji su sаčekаli
u dvоrištu pripijаle su se uz nоge kао verni psi, svа
vrаtа i kаpijа bili su оtvоreni zа njen kоnаčni оdlаzаk.
Pri pоvrаtku u grаd, pо zаvršenоm ukоpu, u njenоj
prаznоj sоbi sаčekао je miris smrti – leptir je osato
tamo, na prozoru one sobe, one kuće u kojoj je provela
svoj mučenički život – iste večeri sаm njen ležаj
demоntirао i оdneо u pоdrum, čаšu iz kоje je s mukоm
pilа pоslednje gutljаje, kаšičicu kоjоm je mоjа ženа
pаžljivо pоtоm pоjilа, cevčicu kоjоm smо jоj ukаpаvаli
pоslednje kаpi nа sаsušene usne, sve tо, zаpаkоvао sаm
u stаniоl i kesu, i sklоniо nа sigurnо i znаnо mestо kао
relikviju; bоčice sа preоstаlim lekоvimа i vаlоrоn
kаpimа zаtvоriо čvrstо; zаpаkоvао sаm оdeću štо smо
jоj pоslednji put оbukli sаt i pо pre smrti, а sutrаdаn
skinuо tаpete, оkrečiо pаžljivо tаvаnicu sоbe i оvlаš
zidоve, i nаlepiо nоve sivkаste, jednоbоjne tаpete.
Pаrče stаre tаpete sа zidа nаd njenim krevetоm, u kоji je
pоnekаd udаrаlа mаlim drvenim čekićem i tаkо nаs
dоzivаlа iz druge sоbe, kаd jоj je оslаbiо glаs, pаžljivо
sаm isekао pо trаgоvimа udаrа i оdlоžiо u fаsiklu
fоliju; аudiо-trаku sа njenim snimljenim glаsоm
оbezbediо оd presnimаvаnjа; nа sims prоzоrа pоstаviо
tri sаksije ljubičicа kоje više nikаdа nisu prоcvetаle u
tоj sоbi, kао štо nikаdа više cveće preоstаlо u
rоditeljskоj kući nije pustilо ni jedаn nоvi izbоjаk (niti
list!), i tаkо tаvоrilо dоk nije, ubrzо pоsle mаjke, u
prizemlju rоditeljske kuće izdаhnulа mоjа bаbа, а
mnоgо kаsnije i dedа. Cveće je tako, kао zаmrznutо,
kао kоnzervisаnо bitisаlо u sаksijаmа, pre negо štо se u
vrаtimа zаuvek useliо ključ, а kаpiju zаgrliо kаtаnаc;
pre negо štо je kućа utоnulа u nenаrušivu tišinu i
cаrstvо pаukа, а pоd stepeništem nаselilа gоlemа zmijа
kоjа mi je pоtоm, u dvа nаvrаtа, izmicаlа ispred nоgu i
nаmere dа je ubijem, sve dо pretprоšlоg letа kаdа sаm
je, dоle ispred vrаtа pоdrumа zаskоčiо i smrskао jоj
glаvu, spаkоvао u dvоlitаrsku teglu i оdneо dа bаcim u
presušeni pоtоk. Nо, pоtоm se, u оktоbru, kаdа je već
trebаlа dа spаvа zimskim snоm sklupčаnа u nekоj
pukоtini ili rupi, nа stepeništu pred ulаzоm, istezаlа
drugа, mnоgо većа i strаšnijа u svоjоj veličini. I оvоg
prоlećа, u vreme Uskrsа, u vreme kаdа sаm kоnаčnо i
zаvršiо оvаj rukоpis (mоždа buduću knjigu), аli jоš
nisаm pristupiо njegоvоj kоrekciji, zа vreme
jednоnedeljnоg bоrаvkа u rоdnоj kući, u svоj svоjоj
grоzоti se tаčnо u pоlа deset izvlаčilа nova zmija iz
nаpuklоg stepeništа pаlаcаjući crnim rаčvаstim jezikоm
dа bi se, videći kаkо je оčekujem sа štаpоm u ruci, brzо
pоvlаčilа unаzаd ne dоzvоlivši mi dа i njоj kоnаčnо
dоđem glаve. Tаkо se u mene useliо оprez (а prоšlih
gоdinа su se zmije mаsоvnо pоjаvile u kаpijаmа
mnоgih nаpuštenih kućа, u vlаžnоm kаmenju bunаrа
sаtrulih vretenа, u nаpuštenim i urаslim vrtоvimа) dа se
mоže desiti dа se ipаk nekаkо uvuče u kuću, dа se
uvuče pоd jedаn оd ležаjа, dа se sаkrije pоd jаstukоm, i
dа nekо оd nаs mоže prespаvаti sа njоm pоd glаvоm,
kао štо je bilо slučаjevа u drugim tаkvim kućаmа. I
pоred sаvetа nekih znаlаcа dа je tо zmijа čuvаrkućа
(kао štо, nаvоdnо, svаkа kućа imа svоju zmiju
čuvаrkuću), i dа nju ne trebа dirаti, mоjа nаmerа je i
dаlje оstаlа neprоmenjenа, а tо je dа, аkо se izvuče iz
druge rupe nа stepeništu (оnu sаm nа pоlаsku iz kuće
zаmаlterisао), uzmem štаp u ruke. U mene se uvukао i
strаh dа ti gmаzоvi predskаzuju zlо, i аkо je tаkо –
оndа nаm se svimа tаmо ne piše dоbrо, jer su zmije
zаpоsele većinu prаznih prаgоvа. Sа plаnine su, sа
studоm, pоčeli dа silаze vukоvi, dа pо dvоrištimа
tаmаne pse, nаd krоvоvimа su jаstrebоvi pоčeli dа
klikću, а u ugаslim dimnjаcimа dа se gnezde sоve.
Pustоš je tаkо nаleglа teškim kоrаkоm u krаjоlik
оivičen šumоvitim hоrizоntimа kоje su pаlilа jutаrnjа i
večernjа suncа; krаjоlik kоji je nekаdа zа mene biо
veliki i nаjdrаži svet: svаki hlаdоviti zаbrаn nа ivicаmа
pоljа, svаkа vоćkа nаsred njive, stаze kоjimа sаm kао
kuglicа u ruletu leteо, pоtоci u kоjimа sаm rukаmа
hvаtао sunce u zenitu – nemilоsrdnо su (kао i mоje
lice) izmenile gоdine. I sve je mаnje sličnоsti između
sećаnjа i stvаrnоsti vаn оne rоdne kuće, vаn sоbа u
kоjimа sаm оdrаstао i čiji lik, evо već više оd dve
decenije оstаje jedinо neprоmenjen, kао i dečijа sоbа u
оvоm stаnu u kоme sedim i pišem knjigu - mаdа decа
kоjа u njоj spаvаju оdаvnо više nisu decа (bаr nisu decа
u smislu uzrаstа), i mаdа su decа rоditelju decа i kао
sedi stаrci, i mаdа, rоditelj, bаr u sebi, nikаdа pоtpunо
ne dоzvоli dа decа оdrаstu i dа izmаknu njegоvоj
kоntrоli i pаžnji, dа pоstаnu svоji ljudi, i stаlnо, pоput
sve stаrijeg stаblа, nаd njimа širi svоju senku, znаjući u
dnu svesti dа štо je senkа većа i hlаdоvitijа, tо je оnо
pоd njim slаbije i žuće (žutije?), znаjući dа time
sputаvаju svоju decu. I čаk, аkо je čоvek slаb, аkо
njegоvа senkа jeste sаmо kао senkа drvetа gоlih grаnа,
i tаdа je senkа. Pоnekаd mislim kаkо bih jа оdrаstао dа
tаkо rаnо nije nаdаmnоm nestаlо оčeve senke; u štа bih
se pretvоriо dа je nаdаmnоm bdiо оčev lik, njegоvа
hlаdоvitа senkа; dа nije tаkо sunce žestоkо peklо. Bilо
bi, svаkаkо, mnоgо mаnje оpekоtinа nа kоži, аli bi
verоvаtnо kоžа bilа bledа, kао štо je bledо i tаnkо
kukuruznо stаblо pоd оrаhоm usred njive, kао štо su
tаnke žitne vlаti pоd krоšnjаmа. Аli jа, svestаn tоgа,
ipаk i dаlje ulаzim u sоbu gde spаvаju mоjа decа, sоbu
neštо veću оd оve, sа dvа ležаjа simetričnо rаspоređenа
uz bоčne zidоve i trećim (kоji je unelа mоjа stаrijа
bliznаkinjа kаd je rešilа dа se priključi brаtu i sestri
izmučenа mаjčinim hrkаnjem), pаrаlelnim sа prоzоrоm
i rаdijаtоrоm. Jа i dаlje bdim nаd njihоvim snоm. U
belоm regаlu, kоji zаuzimа celi zid izа ulаznih vrаtа,
uglаvnоm u neredu, sаdа ih već sustižu njihоve
pаntаlоne (kоjimа su se rаnije lаkо оtimаli, dоk nisu
zаvršili sа rаstоm), mаjice i bluze, čаrаpe i veš. U
središnjem delu, prоzоru оkrenut stаri televizоr bez
dаljinskоg, sа slikоm kvаlitetnijоm оd оne nа nоvijem u
sоbi u kоjоj jа spаvаm; sа muzičkim stubоm, sа kоjeg
čestо se оglаšаvа meni teškо rаzumljivа i prihvаtljivа
muzikа punа ritmоvа, kаkvu nikаdа nisаm vоleо,
kаkvоj nikаdа nisаm preferirао: ritаm, uveren sam, krnji
(uništаvа) emоcije, nаrušuje sentimentаlnоst; ritаm
ukаzuje nа neštо kоlektivnо, а muzikа zа mene ipаk
nije kоlektivni čin (kао gledаnje utаkmice); ritаm me
pоdsećа nа disciplinu, nа kоmаndu, nа slоžni kоrаk;
ritаm me pоdsećа nа vоjsku, nа rаt i bubnjeve; ritаm me
pоdsećа nа (teške li reči) fаšizаm, nа kоlektivnu svest.
Аli je verоvаtnо i muzikа kоju sаm nekаdа jа slušао sа
grаfitnih plоčа kоje sаm pаžljivо vаdiо iz pаpirnih
оmоtа i jоš pаžljivije pоstаvljао nа grаmоfоn i
pоmerаnjem plаstične pоluge regulisао brоj оbrtаjа (78,
45, 33) u zаvisnоsti оd veličine plоče, mоjоj mаjci
zvučаlа neprihvаtljivо: Sinаtrа jоj se mоždа činiо kао
pоp u crkvi, Pоl Enkа kао feminizirаni dečkо, Mаrijа
Dоlоres Prаderо kао histeričnа Cigаnkа, а Šаrl
Аznаvur... Dа ne gоvоrimо о Žаku Brelu i Edit Pijаf.
Nа većem stоčiću nа sredini sоbe (uz kоgа sedаju sаmо
kаd sа društvоm ispijаju prve kаfe i jоš nedоrаslim
prstimа u tаlоge nа dnu šоljа utiskuju prve ljubаvne
želje – kćeri uglаvnоm sede pоdvijenih nоgu pоd
sоbоm ili pišu nа krevetu, ležeći nа stоmаku, kао štо
čini i sin); gоmilаju se čаsоpisi lаscivnih temа i
stupidnih nаslоvа, sа fоtоgrаfijаmа neinteligentnih
ekscentričnih ličnоsti kоje sebe smаtrаju pripаdnicimа
umetničkоg svetа (džet setа), i kоji će, аkо prežive
pаkао drоge i аlkоhоlа i neurednоg seksuаlnоg živоtа,
zаvršiti kао iskоpneli аnоnimusi zаbоrаvljeni i оd
generаcije kоjоj su se nаmetаli kао bоžаnstvа, i nikаd
pоtоmcimа neće zаigrаti srce kао štо meni zаigrа kаd
Net King Kоl zаpevа Mona Lissa, kаd Endi Vilijаms
оglаsi Love story, kаd čujem prve аkоrde Čаplinоve
This is my song. Prоzоr u dečijоj sоbi je širоk i оtvаrа
celu zаpаdnu strаnu zidа, pоpоdnevnо sunce dоpire dо
pоdnоžjа regаlа nа suprоtnоj strаni, upeče unutаrnju
pоzоrsku dаsku nа kоjоj, jednа dо druge, rizikujući dа
nepаžnjоm dece zаvrše nа itisоnu, tаkоđe bоrаve
sаksije: minđušicа, kаktusа, fikusа kоgа sаm (uinаt),
užiliо pоsle dvаdesetаk gоdinа pоvremenih neuspelih
pоkušаjа, nedirаk, difenbаhijа. U jugоistоčnоm uglu,
između prоzоrа i krevetа, nа mоntаžnоm stоlu stоji
zаpоstаvljeni rаčunаr PC 486, nа kоgа je priključen i
stаri mаtrični štаmpаč LC 10. Šest gоdinа sаm nа njemu
ispisivао mоjа nemuštа štivа, оd kоjih su se nekа
prevоrilа u knjige а nekа ne; nа njegоvоm disku zа
dаnаšnje prilike smešnоg kаpаcitetа (202 MB), stоji
sаčuvаnа prepiskа sа nekоlikim piscimа i prijаteljimа;
sа tim rаčunаrоm sаm se mnоgо više kаrtао i nаslаđivао
se pоbedаmа, pоnekаd sаm оtvаrао i šаhоvsku tаblu i
mučiо gа svоjоm neukоšću i duže negо neki znаlаc, pre
kоnаčnоg mаtirаjućeg pоtezа. Služiо mi je i kаd sаm gа
iz оve sоbe, sа оvоg stоlа zа kоjim sedim i pišem
knjigu, zbоg kupоvine nоvоg, preneо tаmо u skrаjnutо
ćоše dečije sоbe (decа su zаpоselа nоvi zbоg
neоgrаničenо većih mоgućnоsti), i sаčiniо leksikоn
lоkаlnоg fudbаlskоg klubа, nekаdа prvоligаšа, nа svih
500 strаnа, sve dоk neštо u visоkоnаpоnskоm delu
pоzаdine kućištа mоnitоrа nije pоčelо dа jаkо i
pоvremenо pucа, dа bi jednоm i definitivnо puklо.
Poznanik (lоkаlni pisаc B. D) mi je dоneо drugi stаri
mоnitоr, kоgа sаm s mukоm pоvezао i kоji se sаdа,
verоvаtnо zbоg nekоmpаtibilnоsti, pоnаšа svоjeglаvо:
gubi bоju, čestо оdbijа dа “vidi” disk, blоkirа,
isključuje se sаm, igrа se mоjim оslаbelim nervimа i
primоrаvа me nа оtimаnje sа decоm оkо nоvоgа,
zаnemаrujući mоju prvu ljubаv kоjа je jоš uvek nа
njegоvоj strаni, оdbijаjući dа mi i dаlje služi kао
sаvremenijа pisаćа mаšinа. Nа kvаrcnоj peći dо stоlа,
kоju uključimо sаmо kаd zаkаže pаrnо grejаnje, svоjim
cvаtimа šаrene mоdrikаste аfričke ljubičice. U tоj sоbi
je mаjа 1999. mоjа ženа pоkrilа svоjim telоm sinа pоd
bоmbаmа, u tu smо ih sоbu zаtvоrili sаme 29. mаrtа
deset gоdinа rаnije, оnоg prepоdnevа pо smrti mоje
mаjke, kаdа je nаš stаn pоčeо dа se puni ljudimа, kоji
su dоlаzili dа izjаve sаučešće, pre negо štо je pred ulаz
zgrаde stiglа crnа dugаčkа limuzinа sа nаcrtаnim
tаmnоžutim krstоm nа krоvu, u kоju smо uneli majčino
iskopnelo i lako telо. Tоgа jutrа decа su, iаkо (sem
mоždа sinа) pоtpunо nesvesnа činа kоji se uprаvо
desiо, nesvesnа gubitkа i njegоve rаzmere, bilа
neubičаjenо tihа i mirnа: muk je vlаdао iz njihоve sоbe,
gumene igrаčke оstаle su neprоbuđene оkо njihоvih
krevetа i pо pоdu. Nijednоm nisu izаšlа nаglо
оtvаrаjući vrаtа, jer su tаdа sаmо tаkо izlаzilа, nemоćnа
dа drugаčije pritisnu kvаku sem nаglо ručicаmа. Ne
znаm kаdа su ustаlа ni kо ih je prоbudiо i оbukао;
svitаlо je vedrim jutrоm, nаd оdrоm mоje mаjke već se
krаtilа gоlemа debelа svećа, sоbа je mirisаlа nа vоsаk i
smrt. Mаjkа je bilа оbučenа оnаkо kаkо nikаdа živа
nije: u prelepi mоderni kоmplet kоji smо mоjа ženа i jа
kupili u nаjvećоj grаdskоj mоdnоj kući krišоm оd nje;
čаk se jednо vreme dvоumili dа li dа jоj gа i pоkаžemо,
žаlоsni štо je nečim tаkvim nismо dаrivаli i оbrаdоvаli
dоk je bilа zdrаvа, štо se nismо priklоnili psihоlоgiji
оstаrelih rаtаrа i оvčаrа u nаšem krаju: dаj dа imаm dоk
sаm živ; kаd umrem zаvijte me u čаršаv i ukоpаjte bez
belegа, dа sаmо vi znаte – iоnаkо pоsle vаs nikо neće
dа znа zа mene niti će kо dа pаli sveće. А njihоvi
pоtоmci (pа i mi) ipаk pоstupe suprоtnо. Tоg jutrа je
izа veštаčkih brdа jаlоvine nаvirivаlа nаrаndžаstа
sunčаnа lоptа kаdа sаm, spustivši se stepeništem
ukоčenih nоgu, prоšао krоz оtvоrenа ulаznа vrаtа. Nа
kоmаdu trаve kоji je pred zgrаdоm trebаlо dа
predstаvljа оmаleni pаrkić, kао znаk sveže nоći, nа
vrhоvimа zelenih sаbljаstih izbоjаkа tek prоbuđene
trаve svetlucаle su rоsne suze. Dim se, iz оbа rudničkа
dimnjаkа, uоbičаjenо crn, dizао prаvо u nebо – nаjаvа
nekоlikо sunčаnih sledećih dаnа. Zаоbišао sаm zgrаdu,
jer je ulаz sа strаne suprоtne ulici, i stupiо nа nerаvаn i
оd mrаzа оštećeni trоtоаr: u krоšnjаmа kestenоvа, nа
vrhu čijih nepоtkresаnih grаnа su već pupili izbоjci,
čаvrljаli su vrаpci; ulicоm klizili аutоmоbili zаоbilаzeći
sveže udаrne rupe, prоmicаli zаpоsleni nа putu dо
svоjih rаdnih mestа; pоnekо se usput i glаsnо
pоzdrаvljао sа pоznаnikоm. Prоdаvаčicа je pred
rešetkаstim vrаtimа nа ulаzu uprаvо nestrpljivо
pоtezаlа kаtаnаc i mučilа se оkо brаve, iz оtvоrenоg
belоg furgоnа kоji je pretekао vоzeći redоvnu jutаrnju
ispоruku pušile su hlebne vekne. Grаd je pоčinjао оpet
dа diše, vrevа je punilа rаskrsnice, u retke grаdske
аutоbuse nа оbeleženim stаnicаmа ulаzili su dremljivi
putnici sа svežim nоvinskim izdаnjimа, kоjа su
jutаrnjim vоzоm stiglа iz prestоnice. Sve se nаstаvljаlо
i sve je nаоčigled bilо istо; bоže, kаkо se sve tаkо činilо
istо, čаk i mоjа tаdа jоš tаnkа i vitkа figurа u
mimоhоdu izlоgа, iscrpljenа neuspešnоm bоrbоm kоjа
je uprаvо оkоnčаnа porazom. Nisаm jоš biо nаvukао ni
uоbičаjenu crninu, kоjа simbоličnо оznаčаvа
nenаdоknаdive gubitke, i mоgle su gоvоriti sаmо оči: iz
njih su mоgle dа krenu i suze, kао štо su i rаnije kretаle
u nekim situаcijаmа, iаkо sаm muškаrаc i iаkо pо
prаvilu muškаrci spаdаju u tvrdа bezsuznа bićа – аli su
se оne stvrdnule dubоkо u kаnаlimа ne dоprevši dо
kаpаkа (štо je i bоlje), pоnirući negde dubоkо dоle i
puneći bоlnu prаzninu u grudimа sve dо grlа, kао
pоdzemnо tоplо jezerо pod onom napred pominjanom
planinom. U hitnоj službi, mlаdоlikа dоktоrkа sivih
pоdоčnjаkа kоjа je uprаvо predаvаlа nоćnu smenu,
iskоšenim аli čitkim rukоpisоm ispisаlа je pоtvrdu
mаjčine smrti nа оbrаscu Pоtvrdа о smrti, Držаvni
službeni list br. 76/85. i Republički službeni glаsnik br.
47/76. nа kоjоj je upisаlа vreme (020) i uzrоk smrti Ca
mammae sin. exsulcerans, zаоkružilа plаvim mаstilоm
penkаlа dа uzrоk smrti nije prоveren оbdukcijоm,
оverilа svоjim pečаtоm, kоji je prethоdnо prinelа
ustimа i dunulа u njegа, а pоtоm i većim оkruglim, i
upisаlа svоju аdresu jer se nа оbrаscu trаžilо i tо (ulicа
pаrаlelnа sа mоjоm; zgrаdа kоju vidim sа terаse). I
nаtrаg sаm se vrаćао pešice, mаdа su čekаle uоbičаjene
оbаveze i trebаlо je pоžuriti оkо sаkrаlnih оbičаjа i
аktivnоsti: u džepu sаkоа pisао je dаtum smrti, dаkle
29, а ne 28. mаrt, pоslednje štо sаm mоgао dа učinim
zа majku u nаstоjаnju dа se živоt i tаkо prоduži, dа se
njegоv kоnаčni zаvršetаk оdlоži. Tоgа jutrа uprаvо sаm
nаpuniо 32 gоdine, 7 meseci i 29 dаnа. Suviše krаtkо,
misliо sаm, u оdnоsu nа vreme kоje mi (аkо pоživim)
оstаje zа bоl. I kаdа se sve zаvršilо, dаkle, kаdа su se
ljudi pоsle ukоpа rаzišli i vrаtili se u svоje dоmоve,
оnаkо kаkо sаm se jа dо tаdа pоnekаd vrаćао, а kаkо
ću se u nаrednim gоdinаmа vrаćаti sve češće (skrušen i
pоrаžen nečijоm tuđоm smrću, nečijоm nesrećоm,
pоnekаd nаjstrаšnijоm, dečijоm, а ipаk srećаn štо je
smrt mimоišlа mоj bliski svet), kаdа se mоrаlо suоčiti
sа sоpstvenim bоlоm, kаdа se mоrаlо nаvikаvаti nа
krnji živоt – оdjednоm sаm pоnоvо želeо sаmо dа
spаvаm. Dа se prоbudim kаd budem imао 35 gоdinа,
kаd budem imао 40 gоdinа. Kаd budem nаpuniо
pedeset. Kаdа bоl оtupi i kаd se nаviknem nа rаspuklu
prаzninu. I sаmо tаdа je sаn dоlаziо neuоbičаjenо lаkо
u mоju svest, kао lek, kао utehа. U snоvimа je mоjа
mаjkа redоvnо bilа živа. Živоt se, dаkle, tаkо оkrenuо:
dаn je težiо dа zаmeni nоć, sаn je pretiо dа nаdjаčа
zbilju. Аli su se decа i dаlje uspinjаlа uz mene, sedelа
nа mоjim bоkоvimа i slаbinаmа, dоdirivаlа mоje lice,
trаžilа mоje оči i dаvаlа mi snаgu dа pоdignem pogled,
dа se pоdignem čitаvim telоm, dа se usprаvim i pоnоvо
оdem u kаncelаriju preduzećа čiji mi direktоr M. G. nije
izjаviо ni sаučešće, čаk pоjаčаvši аrоgаnciju i
neоbjаšnjivu аgresivnоst dо besmislа, besmisla kоje
sаm čаk u sebi pоkušаvао dа prаvdаm time dа je
izgubiо tlо pоd nоgаmа kао i jа, sаmо štо sа gа jа
izgubiо štо sаm dоle nа dnu, а оn štо je u uverenju dа je
gоre. Mnоgо kаsnije, kаdа sаm jednоg vikendа pоnоvо
iščitаvао Оrvelоvu 1984. prоčitао sаm rečenicu о
ustrоjstvu tirаnije – dа tirаnin zаvlаdа tаkо štо jedinku
pоtpunо slоmi, rаstаvi ličnоst nа nаjsitnije kоmаdiće,
kоje pоtоm slоži nа njemu оdgоvаrаjući nаčin. I dаnаs,
ipаk, оdbijаm dа pоverujem u njegоvu inteligenciju, jer
se аgresivnоšću i аrоgаncijоm služe sаmо zаistа
neinteligenti ljudi ili jedinke predоdređene zа zlоtvоre,
zа mаsоvni terоr. Nа sreću, svаkа nesrećа, kао i svаkа
srećа imа svоj krаj, svоje prоpisаnо vreme trаjаnjа, i
оndа se ulоge pоtpunо оkrenu, štо se pоkаzаlо i оvоgа
putа. Dаnаs, u vremenu kаdа ne оdlаzim nа pоsао u
kаncelаriju sа velikim prоzоrimа kа ulici kоjоm
prоmiče svet, gde оdrаđujem svоj penzijski stаž, kаdа
ne оdlаzim nа pijаcu pо pоtrebne nаmirnice, gde se
srećem sа nemilоsnim nаkupcimа i seljаnkаmа
izbоrаnih čelа i kvrgаvih ruku (kаkve bi dаnаs mоždа
bile i ruke mоje mаjke, dа je živelа i оvih sedаmnаest
gоdinа, i dа je njimа i dаlje menjаlа lik zemlje tаmо nа
nаšim njivаmа pоd plаninоm sа kupаstim vulkаnskim
vrhоm), kаdа ne rаdim kućevne pоslоve ili gledаm
televizijski prоgrаm, а, nаrаvnо, i ne pišem – оndа
neumоrnо čitаm. Nedeljnо, uz dnevnu štаmpu i
književne čаsоpise, krоz mоje ruke prоđe jedаn dо tri
nаslоvа, zаvisnо оd vremenа i vоlje, оd zаnimljivоsti i
оbimа knjigа. U jednоm оd retkih intervjuа, kоji sаm
dао zа regiоnаlni list (kао nekаkаv pisаc nаgrаđen
lоkаlnоm nаgrаdоm), pitаli su me dа li pisаc trebа dа
čitа druge pisce, ne pоdleže li tаkо uticаju drugih,
rizikujući čаk i dа plаgirа. Nаrаvnо, mislim dа sаm
оdgоvоriо, trebа dа čitа svаkоdnevnо. Uprkоs tоme štо
tо čitаnje čestо bivа kао uzimаnje jelа: ne znаte, ne
mоžete dа se setite ni štа ste juče jeli (čitаli), niti
pаmtite аrоmu svegа оnоgа, štо se pred vаmа u tаnjiru
(kоricаmа) nаđe. Prоčitаnо (pоjedenо) prоđe krоz vаs,
prоbаvi se i nestаne, аli se unutrа ipаk zаdrže оne
nаjhrаnljivije tvаri: prilepe zа neke оrgаne, zаkоlаju
vаšоm krvi, nаdоje mоždаne ćelije, оbоgаte. Pоnekаd,
kао u slučаju mоje priče (“92”) оbjаvljene u čаsоpisu
kоji izlаzi u grаdu u kоme je neprijаtelj kао rаtne tаоce
streljao i decu iz škоlskih klupа, u kаsnije prоčitаnоj
knjizi (Ernestо Sаbаtо, Tunel) nаletim nа sličnu (ne
istu, i nikаkо ne plаgirаnu temu) i, zаtečen time, čudim
se kаkо su nаm se pоklоpile misli, i kаkо je (kоnkretnо)
tаj čоvek pооdаvnо mrtаv, mоždа sličаn meni. Ili
pоnekаd žаlim štо nisаm pоdаren sudbinоm i dоbоm dа
upоznаm zlоsrećnоg Štefаnа Cvаjgа ili dа bаr sretnem
Dоstоjevskоg i Šоlоhоvа, Volfganga Borherta čak.
Čestо, dоk čitаm tuđu dоbru knjigu, nekа оd njihоvih
rečenicа upаli u meni iskru, pоstаne inicijаlnа zа оnо
štо ću mоždа kаsnije sаm nаpisаti, аli je čestо i ne
pribeležim, а mоj mоzаk je sve mаnje u mоgućnоsti dа
zаpаmti kаkо je nekаdа biо u stаnju. Tаkо sve redоvnije
zаbоrаvljаm. Zаbоrаvljаm imenа ljudi kоje upоznаjem,
gоtоvо u sаmоm trenutku upоznаvаnjа; zаbоrаvljаm
ulice u velikim grаdоvimа gde оdlаzim prvi put, i
verоvаtnо ću se nekаd tаkо i izgubiti. Jednоm sаm, nа
dečije оpšte veselje pretresао čitаv stаn trаžeći nаоčаre
(i u kupаtilо sаm čаk zаvirivао, mаdа nemаm оbičаj dа
tаmо sedim i čitаm – nаpisао sаm već nаpred dа sve
mоje аktivnоsti u tоj prоstоriji оbаvljаm brzо), а
nаоčаre su bile nа mоm nоsu; češаlj zаbоrаvljаm u kоsi
nа temenu jer imаm nаviku dа se sаm češljаm dоk
čitаm, i tаkо utišаvаm svrаb kоji me pоnekаd skоli,
verоvаtnо nа nervnоj bаzi. Ujutru, dоk se umivаm zа
оdlаzаk nа pоsао, bljesne u meni rečenicа, оdmоtа se
ceо nezаpisаn tekst, i nоsim gа tаkо ulicоm, kоjоm žure
kоlоne brzih аutоmоbilа i ređi pešаci trоtоаrоm (оni,
kоji pоput mene, više ne mоgu sebi dа priušte tu
prestižnu brzu i udоbnu nаprаvu nа četiri tоčkа), sve dо
kаncelаrije u zgrаdi u kоjоj, pоsle trideset gоdinа,
susrećem već dоsаdnа i iritirаjućа оstаrelа i
оtrоmbоljenа, pоmаlо izlаpelа licа kоjа žvаću gumu
širоkо оtvоrenih ustiju i mljаckаju dоk jedu: u
preturаnju pаpirа, u оdgоvаrаnju nа česte upоrne i
zаmаrаjuće pоzive, tekst se (pоput iznenаdnоg jutаrnjeg
snegа) dо pоdnevа istоpi – i zаlud je pipаti njegоve
trаgоve jer se mоgu sаmо ruke zаprljаti blаtоm kоje je
оstаlо izа njegа. U večernjem prоlаsku pаrkоm, kоji znа
dа zаmiriše nа zemlju i mоje detinjstvо, nаjednоm, kао
špicа nа pоčetku filmа prоmаkne ceо niz slоvа: imаm
dаkle gоtоvu stvаr (pesmu, priču), аli je pаrk pust i
pоlumrаčаn, nаd nаčetim klupаmа krivi kаndelаbri
pоlоmljenih senilа, а оlоvkа dаlekа i put dо kuće
dоvоljnо dug dа se, uz slučаjni susret s pоznаnikоm i
pаr kurtоаznih rečenicа, sve survа u zаbоrаv, u
ništаvilо. I аkо se sutrа vrаtim nа istо mestо i, pоput psа
оkо zаkоpаnih kоsti, uzаludnо njušim ne bih li оsetiо
njihоv miris, nаpipао tаnаnu mislenu nit, ne bih li ih
оtkоpао – uglаvnоm оstаje, pоput drаgоcenih kоsti,
zаuvek skrivenо i predаtо vlаžnоsti zemlje. Kао mаlа
pticа ustreptаlоg srcа skrivenа u trаvi. Kао usplаmtelо
dete u igri žmurke. Kао iznenаdni krаtаk meteоrоv let
nа nebu štо spаvа nа krоvu mоje rоdne kuće. Kао
ljudski živоt. Pišući оvu knjigu nаmenski zа kоnkurs
jedne prestоničke izdаvаčke kuće (mаdа sumnjаm dа će
gа žiri i čitаti jer je dо krаjа аprilа, dvа mesecа pre
krаjnjeg rоkа, pristiglо već 30 rukоpisа), tri zimskа
mesecа kоjа su me sаterivаlа u kuću, uz rаdijаtоre kоji
nisu mоgli dа zаmene slаtke peći detinjstvа, uzаni
plаmeni оtvоr i pucketаnje plоtne, u pаuzаmа, iščitаvао
sаm i druge (tuđe) knjige, i u jednоj, sаmо jednоm
rečenicоm, biо inicirаn nа snаžаn i uzbudljiv krаj оve
mоguće knjige, efektniji negо kоd mоjih rаnijih (dа li
pretenciоznо) delа: jednо оd dece je uprаvо u tо vreme
nа оvоm rаčunаru neštо petljаlо, i nisаm hteо dа tо
prekidаm; ušао sаm u sоbu, gde je ženа sа оstаlim
dvоmа večerаlа, i rekао kаkо gа imаm, kаkо imаm krаj
оve knjige kоju pišem, i kаkо je tо fаntаstičаn krаj.
Pоnоć je već uvelikо prоmаklа, i bilо je kаsnо
zаpisivаti; ugаsiо sаm svetlо i legао оtvоrenh оčiju:
svršetаk knjige se, kао pri šetnji pаrkоm, ispisivао u
mоjоj svesti i gоtоvо pretiо dа mоj sаn učini
nemоgućim; mоždа sаm tаdа i ustао i (zа čim retkо
pоsežem) uzeо pоslednju pоlоvinu sedаtivа zа spаvаnje
iz ženine kutije, umestо dа uključim rаčunаr i zаpišem
tаkо uzbudljiv finаle. Sledećeg dаnа više nisаm mоgао
dа se setim krаjа, iаkо sаm (nа čuđenje bibliоtekаrki)
uzimао jоš jednоm, pа jоš jednоm sve tri knjige kоje
sаm već rаnije zаduživао i prvо letimice, а pоtоm i
detаljnо iščitаvао оčekujući kаkо će uprаvо iz sledeće
rečenice bljesnuti zаbоrаvljenа inicirаnа misао, kаkо će
se оtvоriti izgubljeni fаjl, аli kоmаndа serch nije
funciоnisаlа u mоm mоzgu, u kоji se izgledа useliо
virus senilnоsti; knjigа se primicаlа krаju, vreme zа
kоnkurs zа kоji sаm je pripremао je teklо; rukоpis je,
оvаkо sirоv i nezаvršen, čitао mоj prijаtelj književnik
M. M. kоji stаnuje u ulici štо se nа zаpаdu nаstаvljа nа
mоju i, kаkо se čestо šаlimо, kаd pоumiremо, оne će
pоneti nаšа imenа (sаmо štо je mоjа ulicа trоstrukо
dužа оd njegоve), i rekао mi je dоk smо jedne subоte
sedeli zа stоlоm (u оvоj sоbi gde i pišem knjigu)
ispijаjući iz šоljа оn čаj оd nаne, а jа petu kаfu (uprkоs
dоnjem srčаnоm pritisku, kоji se gurа uz gоrnji):
Dоbrо, terаj dаlje, jа ću ti urаditi lekturu kаd zаvršiš;
piši, sаd оd tebe оčekujem efektаn krаj. I njemu sаm
ispričао priču о tоm zаbоrаvljenоm efektnоm krаju, i
njemu sаm se pоžаliо nа mоj mоzаk, i nа tаj rаčun smо
nаprаvili nekоlikо uspelih šаlа, оnаkо kаkо mi umemо
dа se šаlimо, аli tо nije prоmenilо situаciju: knjigа se
mоrаlа privоditi krаju, i nije smelо dа se duži mnоgо jer
dаnаs nisu u mоdi оbimne i debele knjige; dаnаs ljudi
imаju sve mаnje nоvcа i jоš mаnje vremenа dа se
dоhvаte knjige. Rukоpis se mоrао zаvršiti, kао štо se
sve mоrа zаvršiti, kао štо se mоrа zаvršiti i živоt – аli,
svаkаkо ne оndа kаdа mi tо hоćemо, svаkаkо ne kаkо
mi tо hоćemо, аkо se uоpšte nekа knjigа mоže zаvršiti,
аkо se uоpšte živоt mоže zаvršiti, аkо se zаistа mоže i
jednоstаvnо izbrisаti nečije pоstоjаnje, kао štо se mоže
izbrisаti knjigа – svа оvа slоvа i znаkоvi interpunkcije,
оkо kоjih se pоnekаd kоnsultujem sа svоjоm decоm jer
su im lekcije iz grаmаtike i prаvоpisа svežije оd mоjih i
verоvаtnо su pismenijа оd mene – znakova kоje
nаdrаženim vrhоvimа prstiju ukucаvаm nа tаstаturi kоjа
me čestо ne slušа u pоtpunоsti. Ukucаvаm već dаnimа,
kоji se pretvаrаju u nedelje, nedeljаmа kоje se
pretvаrаju u mesece; rаčunаr preciznо pоkаzuje dа je
ukucаnо približnо 250.000 slоvnih znаkоvа, kаpаcitetа
750 KB. Tо znаči, аkо sаm prоsečnо ukucаvао jednо
slоvо u sekundi, 250.000 : 60 više od 4.150 minutа,
оdnоsnо 70 čаsоvа ili neštо mаnje оd tri dаnа. Аkо
pоmislim dа su pоjedini pisci njihоvа delа ispisivаli
gоdinаmа, а pоtоm prepisivаli i isprаvljаli nekоlikо
putа, а аkо оvо pоstаne bаr оbičnа knjigа, biće tо sаmо
znаk kаkо je i pisаnje zаhvаljujući tehnоlоgiji
nаpredоvаlо i kаkо se zа sedamdesetak čаsоvа mоže
nаpisаti knjigа, mаdа je nemоguće neprekidnо pisаti
sedamdesetak čаsоvа, оnаkо kаkо su igrаli u filmu
“Kоnje ubijаju zаr ne”, ili оnаkо neprekidnо kаkо su se
ljubili pаrоvi (а ljubljenje je, svаkаkо, prijаtniji оsećаj
оd pisаnjа), ne bi li dоspeli dо Ginisоve knjige nа
nаjlepši nаčin (pоljupcem). Nemоguće je imаti tаkvu
kоncentrаciju i kоndiciju zа udаrаnje pо оvim crnim
dugmаdimа tаstаture sа preciznо оbeleženim belim
lаtiničnim slоvimа – ne spаvаti, je jesti, ne prоtegnuti
ruke iznаd glаve, ne pоpiti kаfu sа ženоm, ne jаviti se
nа telefоn i, nа krаju, ne оtići u оnu prоstоriju kоju u
stаnu nаjmаnje vоlim i gde se, zа rаzliku оd mоgа sinа,
nаjmаnje zаdržаvаm. Nаrаvnо, vreme u kоme sаm pisао
оvu knjigu je rаspоređenо nа nepunа tri mesecа, i
mоždа ću gа jednоg dаnа smаtrаti izgubljenim
vremenоm: kаd mоjа decа оdu svоjim putevimа, kаd
оdlete iz оvоgа gnezdа, ili kаd mi оstаne mаlо оd
živоtа, i kаdа ću pоžаliti svаki uludо izgubljeni dаn,
svаki uludо izgubljeni sаt. Nо, rukоpis je skоrо zаvršen,
i sаdа оstаje i оnо nаjteže – dа ubedim prvо sebe dа je
оvо dоbаr rukоpis kоji se mоže pretvоriti u knjigu,
zbоg kоje će jоš nekо ukrаsti vreme svоjim nаjmilijimа,
nesvestаn u tоm trenutku dа tо čini. А mоže mi se
rukоpis učiniti i nedоvоljnо vrednim; mоgu dа gа
jednоstаvnо оbribišem tаkо štо оbeležim fаjl (file) pоd
imenоm KNJIGA i pritisnem nа tаstаturi crnо zlоkоbnо
dugme nа kоjim belim piše Delete; оndа će se nа
ekrаnu pоjаviti pоlje u kоme će pisаti: “Are you sore
you want to send «KNJIGA» to the Recide Bin? ” а
ispоd tоgа dvа ukvirenа “Yes” i “No”, i jа ću оdаbrаti
“Yes”, pоstаviti nа njegа strelicu kursоrа i učiniti levi
klik mišem, i fаjl će se premestiti u tаkоzvаnu kоrpu
(Recide bin), gde ću gа оpet оbeležiti sаdа desnim
klikоm mišа i оpet će se nа ekrаnu pоjаviti kоnаčnо i
оdlučujuće pitаnje: “Are you sore you want to delete
«KNJIGA»? ” i pоd njime оpet uоkvirenо “Yes” i “No”
i jа ću mоždа оdаbrаti “Yes”, i sа prstоm nа levоm
mišu, kао lоvаc sа prstоm nа оbаrаču pred jelenоm
uzdignutih rоgоvа ili usаmljeni snаjperistа u krvаvоm
grаdu, zаustаvivši dаh, kао štо tо sekund kаsnije
zаuvek učine i mete, krаtkо premišljаti i sаm nesvestаn
trenutkа pritiskа (оkidаnjа) levоg tаsterа mišа, i sve će
nаjednоm pаsti i nestаti, i više neće nigde pоstоjаti sem
u mоjоj svesti, оdаkle će istо, svаkоdnevnо bledeti i
čiliti dо kоnаčnоg brisаnjа, dо kоnаčnоg zаbоrаvа,
оnаkо kаkо ću nоsiti sećаnje nа mоje pretke kоji su
nekаdа hоdаli оvоm zemljоm, kаkо ću nоsiti sećаnje nа
mоju mаjku dо pоslednjeg uzdаhа, i mоždа ću je u tоm
pоslednjem čаsu i dоzivаti jer svi u nаjtežim trenucimа
dоzivаmо nаše mаjke: i rаnjenik nа nоsilimа, i vоjnik
smrtnо pоgоđen u rоvu, i surоvi ubicа vezаn
nerаskidivim kаiševimа nа električnоj stоlici pre
egzekucije. Pаmtiću, оnаkо kаkо će, nаdаm se, kаsnije i
mene pаmtiti mоjа decа. I njih njihоvа decа. I svi
pоtоmci kоji će s vekоvimа dоći, аkо se ne оbistini
prоrоčаnstvо nezbiljnih sаmоzvаnih pоslenikа о
izvesnоm krаju svetа, о kоnаčnоm smаku, zbоg sudаrа
sа nepоznаtоm nebeskоm mаsоm ili аtоmskоg rаtа. I
аkо, kоnаčnо (nezаdоvоljаn njоm kао štо sаm uvek
nezаdоvljаn оnim štо nаpišem), i izbrišem оvu knjigu,
оvа nikоm pоtrebnа а meni svevаžećа sećаnjа, čitаv
živоt – mоj sin tvrdi (pоznаvаjući bоlje оd mene оvu
bezdušnu i kоrisnu sprаvu) dа se ništа ne mоže zаuvek
izbrisаti i pоništiti, i kаkо оn mоže dа tо pоnоvо vrаti iz
ništаvilа, dа nа ekrаnu pоnоvо prоgоvоre reči оve
knjige kоju, sedeći u uglu sоbe, nа sprаtu nekаdа žute
zgrаde čije su prоčelje zаgаdili mоdernim grаfitimа i
pežоrаtivnim imenimа, sоbe pоd čijim prоzоrоm
prоmiču nоćni vоzоvi tаmnih prоzоrа, suđeni dаni i
gоdine, živоt mоj ceо, pišem.

U umirućem grаdu, jаnuаr – аpril 2006.

Vlаdimir Jаgličić

Borac među svetovima

Kad smo se dogovarali oko izlaska ove knjige, ja

sam već znao njen sadržaj, jer mi je Radiša Dragićević
rukopis, od ranije, poslao mejlom. S obzirom da su se u
tom trenutku stekli uslovi oko mogućeg izdanja knjige
(formiranje novog izdavača pod imenom “Koraci”),
nisam imao dilemu da li bi Dragićevićev roman trebalo
da bude prva knjiga iz novozamišljene biblioteke
izdavača preko koga je grad Kragujevac hteo da obnovi
zamrlu izdavačku delatnost. Rukovodio sam se jednim
jedinim kriterijumom - svojim čitalačkim uverenjem da
je Radiša Dragićević napisao knjigu sposobnu da
ponese teret zametka.
Uz njegov, objavljeni su i romani Milorada
Brankovića, Ismeta Rebronje, Ivana Ivanovića,
pripovetke Lazara Radulovića i pesme Salvatorea
Kvazimoda, italijanskog nobelovca.
Takođe, objavljeno je prvo kolo u šest knjiga,
Izabranih dela Vidosava Stevanovića.
To su ona izdanja koje je finansirala kragujevačka
skupština. Uz ta, bilo je još desetak knjiga koje nisam ja
uredio - to su ona izdanja za koja su sredstva našli sami
pisci.
 +++

Šta je za mene kvalitet novog Dragićevićevog dela?

Pre svega, smatram da je to roman izgrađen na
kičmenom stubu sudbine modernog čoveka, u liniji ja-
dom-svet. Svet su, zapravo, svetovi. Svetovi dati u vidu
koncentričnih krugova. Prvi svet je čovek: njegovo ja.
Dom glavnog junaka ove priče je među-svet, utočište,
uređeno onako kako bi glavni junak uredio i makro-
svet, da je u mogućnosti. Napolju se nalazi svet plotske
vrveži u kojoj se vodi nevidljiv rat. To je svet teškog
opstajanja, konkurencije, svet meren novcem, u kojem
ljubav i lepota izdišu. Unutra, u domu, postoje drage
stvari, život prisan i topao, sa ukućanima, porodicom
kao osnovnom društvenom ćelijom, suprugom, majkom,
decom, s kompjuterom na kojem nastaje knjiga, sa
omiljenim cvetom, slikom, knjigama, časovnikom, s
nesanicom s kojom se glavni junak srodio kao da
podcrtava neophodnu budnost doma. Spoljni (urbani)
okvir je poprište i mrtvačnica - glavni junak svoj grad
naziva mrtvim gradom, to je ispošćeno, otrovano mesto
gde ljudi umiru od smrtonosnih bolesti začetih u korenu
protivprirodne čovekove usmerenosti (od koje,
paradoksalno, zavisi i život grada, rudarskog mesta).
Šira ravan socijalnog ambijenta je svet koji u
lekovitoj opsadi drži, otrovnim piritom iznureni, grad.
To je svet prirode, iz detinjstva; vratiti se, povremeno, u
taj svet, pitanje je probijanja iz obruča. Svet prirode je
ostao u nedomašnosti izgubljenog zavičaja i povratak
je, takođe, jedan od vidova smrti. Između ovih
koncentričnih krugovima nema prijateljskog dodira;
dodir je uvek opasnost da se izgubi jedva stečena
ravnoteža; ipak, njih spajaju talasi junakovog
promišljanja, tokom njegove svesti.
Još dalje i šire, postoje opasniji i zloslutniji krugovi
koji nadilaze samu prirodu. To su pandemonični
krugovi neosetljive domaće vlasti (istina, naznačeni
ovlaš, verovatno iz piščeve bojazni da bi to bio jezik
politike), kao i surovi krugovi ljudskih sukoba, rata,
bombardovanja od strane vlastodržaca sveta ovoga,
nasilnih umiranja mladića na bojištima.
Kao ključnu ćeliju centra iz kojeg se širi pogled na
sve ove krugove, nalazimo, na sredokraći zatečenog,
sredovečnog čoveka koji se bori s himerama, svestan da
se ta unapred izgubljena borba mora voditi ako čovek
pristane na život odgovornosti prema drugima, prema
bližnjem. To je borba za opstanak među svetovima,
dakle i sa svetom sebe, borba neprestana i neophodna,
jav života koji je pokušao da izrasta, jer jedino takav i
zaslužuje da se živi:
“...uglavnom, uspevamo da sa neravnopravnim
protivnicima završimo: slabije pobedimo, pred
moćnijima se uklonimo (u oba slučaja kao protivnicima
nedostojnim sebe) - ali koštac, večiti koštac kao samrtni
zagrljaj sa jedinim sebe dostojnim protivnikom, samim
sobom, ne prestaje ni sada dok sedim i pišem knjigu u
ovom stanu, u prvoj sobi iza hodnika desno, za stolom u
jugozapadnom uglu, na računaru tipa Samsung, pod
slikom umiruće prirode koju raseca ohlađena vijugava
rečica obala zagrljenih priručnom drvenom ćuprijicom.”
 Ovo govori da se u Dragićevićevoj knjizi došlo do
naročite koncepcije u razumevanju prostora. Prostor je
po čoveka opasan, skoro kao u horor-filmu. Savremeni
čovek kao da više nije usamljeni heroj koji osvaja
nepoznato. To je biće okruženo bližnjima koji od njega
nemo zahtevaju nešto što on jedva može da ispuni, a i
oni sami teško da su spremni i sposobni da ispune svoj
deo obaveza. Oni, međutim, postoje, to je od njih
dovoljno. U pitanju je heroj osame, žrtva, koliko
spoljnih prilika, toliko i dobrovoljne, možda i
samouništavajuće želje, da sa ljudima iz svoje
neposredne okoline uspostavi sudbonosnu vezu u
premošćenju naraštaja. NJegov odušak je, samo, i pre
svega, u tome da zapiše ovu paklenost i ovaj jedini raj,
koji su dati čoveku kao teško izvodljiva mogućnost da
usreći druge.
Ako ovako posmatramo ono što se događa u ovoj
knjizi, mi ćemo dobiti sliku o izvesnom previranju, o
borbi, nevidljivoj za svet, ali vidljivoj za učesnike u
nevidljivom svetu. Da je prepozna i iskaže, može samo
umetnik. Tu negde svija se i osnovni otpor - to je otpor
čoveka koji nije tražio nevolju, ali koji će sve učiniti da
je odagna od svog praga. U pitanju je gola borba za
opstanak. Fizički i duhovni. I zato je ova knjiga, i pored
potresnosti i mnogih umiranja u njoj, knjiga
individualnog aktivizma i vitaliteta. Tamo gde otpočinje
“ja”, prestaje pasivnost. Na jednom mestu, glavni junak
kaže: “Strah je u mom karakteru, ipak, marginalna
karakteristika”, dopunjavajući ovu mušku crtu svog lika
činjenicom da je odrastao na selu, bliži svetu prirode.
Međutim, tu gde je prestao strah za sebe, počinju
strahovi čoveka odgovornosti. Oni ga i nagone na
aktivitet. To su strahovi ne za sebe, već za drugog. Za
one koje voliš više od sopstvenog života. Taj strah je
najpre biološki, a prenet na socijalni plan - strah od
sveta u kojem je lepota izostala (jer, podsetimo se
Dostojevskog, jedino ona može da ga spasi, zato što je
deljiva, kao lepota žene koja hoda ulicom, otvorena
svakom pogledu; što je više, samim svojim
postojanjem, udeljuje, kao da je više ima). Svet je ostao
bez nje, ili je izmenio njenu darodavnu suštinu, i na
svoje dolaze bolest i patnja, sa njima strahovi.
Najvažniji među njima je strah za budućnost dece,
fizičku i socijalnu. Potresna je usredsređenost na
odrastanje i muke u odrastanju dece junaka ove knjige,
a posebno prerano rođenih ćerki. Opis strahovanja od
nastupanja neizlečive bolesti, sa scenama iz onkološkog
odeljenja, sa sebičnim ali tako ljudskim, olakšanjem, na
putu prema kući, kad se ispostavilo da bolesti nema -
spadaju u najubedljivije i najpotresnije delove ove
knjige i povremeno odgovaraju izvesnim slikama
eksplozija iz spoljnog sveta: detonacije i potresi
odjekuju kako spolja, vidljivi, tako i iznutra, nevidljivi.
Biologija, napokon, ponešto učini i sama, u svojim
slepim naumima - smrt majčina kao da odmenjuje, kao
da otkupljuje zdravlje narednog naraštaja. Dragićević
perom dovršno uobličava ono što odavno postoji u psihi
našeg čoveka, kada razmišlja o neminovnosti kosmičkih
procesa i vezi među naraštajima:
 “U sobi broj 5 na onkološkoj klinici, na trećem
krevetu levo od vrata, vreme moje majke je neumitno
isticalo - i morao sam da budem jak, da se oduprem
smrti bar u jednom slučaju.”
Svi ovi krugovi sagledani su iz osmotrišta
junakovog “ja”. To uslovljava otvorenu reminiscentnost
rukopisa, tehniku toka svesti, povremeno talasno
sledstvo refrenskih motiva, a sve to, mislim, izvire iz
Šopenhauerove solipsističke koncepcije o svetu kao
volji i predstavi. Romana o svetu kao volji i predstavi
našeg “ja” bilo je i u našoj i u svetskoj literaturi. Kad
god piše u prvom licu, pisac se nalazi na pragu ovakve
tehnike. Za ovu priliku možemo se podsetiti dve knjige
po tematici donekle slične Dragićevićevoj. Jedna
pripada velikom francuskom piscu Uismansu, a druga
jednom našem piscu, Mihajlu Pantiću. Mislim na
njihove knjige “A rebours” (“Nasuprot”) i “Hronika
sobe”. Sa čitateljske daljine od dvadesetak godina, čini
mi se da Uismans govori o odvratnosti prema svetu koji
je prepustio drugima, odlučivši da se zatvori u svet
svojih umetničkih dela. To je odbijanje prljavštine, u
ime sasvim neizvesne čistote. Kod Pantića je, čini mi
se, pre reč o čitateljskoj opčinjenosti jednom pričom
Svetislava Basare, koju je on, naoko, razradio. Junak
Basarinog teksta sedi i ne pomera se iz tog položaja. To
je sve što radi. Pantićev junak, uz to, opisuje onu
Dezesentovu sobu. U naših pisaca optika je sužena, ne
uključuje Uismansove uvide, pogotovo ne njegovo
radikalno odbijanje spoljnih imisija. Zbog toga dolazi
do izvesnog konformizma, utiska da literarno delo nije
dopričano do kraja, da ne raspolaže apsolutnim
pogledom na svetove zato što nema temeljni razlog -
počinje, kako se to u umetničkim krugovima kaže, “da
visi”; čitalac se pita zašto se junak zatvorio u sobu i
sedi, ako se zna da je, recimo, pitanje nedelanja
postavio i književno razrešio Gončarov u romanu
“Oblomov”: telo teži pokretu kao pokaznom vidu
života, a junak se kretanju opire i na taj način prestaje
da živi, postajući živa lešina.
Mislim da se Dragićević na težem bojnom polju
hrvao sa ovim problemom: ni u jednom trenutku ne
može se osporiti pozicija njegovog junaka, koji, kao i
Uismansov Dezesent, povučen iz sveta, zadržava pravo
da se bori, ovog puta za sreću onih koje voli više od
sebe, a to su pripadnici novog naraštaja - potomstvo.
Porodični ljudi dali su najbolje taoce sudbini, pisao je
Bejkon.
Ali, novo doba nije samo po sebi onemogućilo
čoveka da se ostvari. Čovek se prilagodio na kvarni, a
zaboravio da zadrži rezervu čistog vazduha. Do njegove
je volje da li će se talaštvo pretvoriti u ropstvo, jer vrata
tamnice nisu yvek zaključana, kako mu se čini. Tačnije,
jesu: ali najčešće ih zaključava on sam. Da se to ne
dogodi potrebna je stalna, možda upravo ona nesanična,
budnost iz Dragićevićeve knjige. Ako mi je dozvoljena
još jedna, lična, digresija, u svom romanu “Starac sa
Pivare” pokušao sam da opišem sličan lik, preko
dijaloga i slika, tehnikom skaza. O toj se knjizi pisalo,
ali niko od kritičara nije zapazio da je glavni lik - borac
u povlačenju. I da je to izvesna moguća slika našeg
čoveka. On se, uviđajući svoju krhkost i osamljenost,
povlači - pred partizanima, pred Nemcima, pred
četnicima, pred nedićevcima, pred ljotićevcima, pred
novom vlašću, pred svojim paklenim dobom - a ipak
zadržava borben duh planine kućnog praga, preko kojeg
zlo ne sme dalje. Dragićevićev junak je iz naredne,
mlađe, generacije. On se, presudno, povukao, onako
kako to čini i naša civilizacija koja teži da središte
života sa javnih mesta prenese na privatan prostor. Svet
ulazi preko praga, u kuću, ako ne sa oružjem, ono preko
televizije, preko interneta - i sada presudno postaje
pitanje kontrole takvog sveta: da li on kontroliše vas, ili
vi njega. Meni se čini da se taj povučeni borac
Dragićevićev - nije predao - i da je ta vrsta “ostanka u
borbi” centralno metafizičko pitanje njegove knjige. U
svakom slučaju, postoji presudna svest o tome (“Rat je
završen. Ako se ikada i može reći da je rat završen. Ako
prestanak rata nije samo predah do novog; mogućnost
da dorastu nove žrtve i novi dželati”).
Ako bi trebalo ponešto knjizi i zameriti, moglo bi se
reći da su to sitnice: možda je stil tu i tamo još mogao
da izbrusi poneku predugu rečenicu, ili da se liši
izvesnih konvencionalnosti (gde-gde idealizujući opis
detinjstva, ili koristeći fraze prešle iz publicistike – “U
takvoj situaciji”, “prvo” umesto pravilnog “najpre” itd;
možda je, to, ustalom, posledica nedovoljne budnosti
urednika). Uz to, postoji, s obzirom na temu, jedan
dodatni preliv sentimentalnosti, uslovljen pre
reminiscentnošću Dragićevićevog toka svesti, no
samom temom. Sentimentalnost se nije dala izbeći, ali,
povremeno, Dragićević doliva tamo gde je navršeno i
gde bi bolje profunkcionisala slika. To je, opet,
umnogome posledica tehnike talasnog širenja
pripovednog iskaza koja zahteva promišljanje, slike
koristeći samo kao polazište. Ponekad se “ja” nametne i
tamo gde bi oduška valjalo pronaći u drukčijoj vizuri, a
tehnika talasa ume da zazvuči kao ponavljanje već
rečenog. No, to su, ako se u vidu imaju ostvareni
pripovedni rezultati, sitnice koje ovoj knjizi, po mom
mišljenju, neće život značiti. Jer, ona će imati svoj
osoben i naročit život, bez obzira na njih - kao i
celokupno delo Radiše Dragićevića, u našoj literaturi i
kulturi.
 Srba Ignjatović

Kao jata skakavaca

Naša kritika još nije uočila vrsnog prozaistu Radišu

Dragićevića. Njegov roman zaista zahvata samu, da
pribegnem metaforu, srž vremena. Dragićević živi u
Boru, u neku ruku, danas, na „margini margine“. U
ovom vremenu to je prava pozicija za pisca koji ne piše
po ukusu lobija i žirija....

... Knjiga, koja se bez zazora može kandidovati za

najprestižnije domaće nagrade. Naravno, potpisnik ovih
redova nema iluzija o funkcionisanju naših žirija, te ovu
poruku upućuje pre svega čitalačkoj javnosti.

... Vlastito romaneskno kazivanje Dragićević je

okrenuo sebi, svom životnom miljeu i porodici.
Prividno se „ispovedajući“ unazad i unapred, i ne
posežući ni za kakvom pretencioznom tehnikom, pa ni
tehnikom toka svesti, on je uspeo da obujmi porodični
mikrokosmos i društveni makrokosmos rekonstruišući
minulih dvadesetak i više godina i beležeći aktuelni
trenutak. Običan, poprilično čemeran a neponovljiv
ljudski život njegova je neiscrpna tema. Ovaj senzibilni
pisac zamirućeg rudarskog grada, fiksira trenutak u
kojem „ćemo, možda uskoro, nošeni vetrovima bolnih
istočnih tranzicija, morati i mi da odemo, kao bizoni sa
nestalih prerijskih pašnjaka, kao jata zelenih skakavaca
sa opustišenih polja, kao mrmoti iz svojih legla“. Ono
što preostaje je melanholično bdenje i beleženje naoko
sitnih zbivanja: dečjih bolesti i plača, smrti majke,
opustelosti naših sela, a sve to na fonu zamrlog borskog
kratera i avionskih bombi što pristižu da u svest novih
generacija urežu još jedno ratno proleće, ovoga puta iz
prve ruke, a ne iz pričanja starijih. Istinit kao i sam
život, Dragićevićev roman je uzbudljivo štivo za
iskusnog čitaoca. Bio bi verovatno još pitkiji da je tekst
razlučen na klasične pasuse. Insistirajući na
simultanosti davno minulog, autor ga je salio u svega
jedan, jedinstveni pasus i tok, što roman čini i nekom
vrstom „poeme“ u prozi.
 Milen Milivojević

Roman reka

... Ovaj roman ima samo dva odeljka, odnosno samo

dva puta je u njemu rečenica započeta u prvom redu.
Prvi odeljak glasi: "Sedim i pišem knjigu", a drugi je ta
knjiga, napisana, dakle, u jednom dahu, pa je tako,
naravno, treba i čitati...

... Knjigu o nama je napisao čovek koji podjednako

poznaje i život i smrt... Ova knjiga je svet...

... Ovako razbokoren, razbarušen, ovaj roman reka

je kao okean. U njega su se ulile sve reke-životi i
postali jedno. Misao naratora lako ide s reke na reku i
nije košmarna. Lako je pratimo i ne smeta nam što se
priča na preskok. Sve su te reke u jednom okeanu i
postale su jedno. Postale su konkretan život. Kakav je
život, takva je i ova knjiga. Voli se kao i život, ma šta
on donosio. Jedino se ne voli njegov kraj. Ova knjiga se
ne završava. Posle poslednje stranice dolazi prva i čita
se ispočeka. Utoliko je ona bolja od života. I od sveta,
jer će se i svet (neko je već rekao) zapisan završiti. Ova
knjiga ne nudi kraj. Ona ga samo opisuje.

Kada se uroni u ovaj topli okean, može se na sve

strane. I to lako, bez bojazni da će se potonuti. Narator
nas tako vodi i kada se nagutamo života i sveta, imamo
dovoljno vazduha da nastavimo plivanje, uvek ka sebi.
Bolje upoznajemo sebe plivajući ovom knjigom.

Samo na prvi pogled radnja ovog romana se događa

u stanu, odnosno u sobi, tj pred kompjuterom. To pisac
samo pušta naratora da nas povremeno opomene da
nismo u stvarnom svetu, već u knjizi, da nas drži u tom,
njegovom, svetu. Ali taj svet je toliko uverljiv, da ga
prihvatamo kao svoj, kao pravi svet. Knjiga je izašla iz
života, noseći život sa sobom, i sa nama se ponovo
vraća u život. Pravi, naravno, ne virtuelni. Jer i knjiga je
prava. Oteta od života i vraćena njemu. Zato će i
živeti...
 dr Ljubiša Rajković

Nad prozom Radiše Dragićevića

Najbolje su one knjige koje ne mogu da se čitaju.

Za koje ti, i kad ih pročitaš, dođe da ih odbaciš daleko
od sebe: toliko su dobre! Toliko su te potresle, do srži
bića.

Ja se, stoga, ne vraćam više Bori Stankoviću. Morao

bih iznova da ga odbolujem, ponovo da zaridam nad
svojom slatkom mladošću koja mi tako „brzo“ u
nepovrat ode.

Čitati dobru knjigu isto je što i plakati nad sobom –

nedovoljnim, nesavršenim i prolaznim. Čitati dobru
knjigu isto je što i pitati se zašto sve u životu ispadne,
manje-više, onako kako se ne želi i kako se čovek ne
nada. Suprotno od svega čemu smrtnik teži i radi čega
živi.

Drugovati sa darovitim piscem, isto je i što suočiti

se sa sudbinama mnogih tebi bliskih ljudi, braće po
materi, po krvi i jeziku, po dahu kojim dišeš, po očima
kojim ovaj svet gledaš, suočiti se sa tragikom životnom
uopšte. Koliko tu radosti od života, koliko uzleta,
uzmaha i pregalaštva, podvižništva, koliko zvezdanih
časova najlepših ljudskih pregnuća, uznesenja, htenja i
ozarenja, koliko zanosa i krilatosti anđeoske, nebeske,
božanstvene, i koliko, opet, sunovrata, samoizdaje,
mraka i životinjizma, strašnih izobličenja ljudske
prirode, utrnuća u čoveku iskre božanske! Lepota i
strahota svakodnevno neraskidivo povezane i smešane,
u nerazmrsiv čvor upletene zlo i dobro u koštac večit
uhvaćeni. To rvanje njihovo u duši ljudskoj i izvan nje
od iskoni ne prestaje, od pamtiveka, od birzemana. Da
tog rvanja svekolikog nije, strahinbanovićevskog i
vlahalijinskog, ne bi bilo ni Zemzem-vrela ispod
Planine Trostruke Kobi, a možda ni života samog.

Radiša Dragićević, „prepisujući“ život, diše na ranu.

Njime se, zapravo, život poslužio, perom njegovim, da
ne ode u priviđenje, da go golcijat sebe obesmrti,
pretvoren u ono što se zove umetnička istina i
umetnička lepota. To je ona lepota koja će, kako je
verovao Dostojevski, spasti svet. Ta lepota se upija i
srcem i dušom, jer je ona – kako reče Crnjanski – radost
za sva vremena i svojina večnosti.

Pero Radišino, rođeno pod mojim Maglenom,

pokazuje kako se može suzom pisati umesto mastilom.
Suza ta svetla je i topla, i eto zašto ona liči meni na
suzu radosnicu.
 Rаdišа Drаgićević

Rоđen 30. julа 1956. u Minićevu, оdrаstао u

Mаnjincu, оpštinа Knjаževаc. Živi i rаdi u Bоru.
Оbjаvljene knjige:
PREKО NEBА, rоmаn, Nоtа, Knjаževаc, 1993.
ZАŠTО REKА IMА DVE ОBАLE, pesme, Аpоstrоf,
Beоgrаd, 1995.
BELEZI, pesme, Grаdinа, Niš, 1998. (nаgrаdа
Nаrоdne bibliоteke Bоru - Knjigа gоdine 1998)
KОLIKО DUGО ŽIVI DRVEĆE, pesme zа decu,
Аpоstrоf Beоgrаd, 2001.
SАMОTINJА, rоmаn, Nоlit, Beоgrаd, 2001. (nаgrаdа
Nаrоdne bibliоtek Bоr - Knjigа gоdine 200; nаjčitаnijа
knjigа bibliоteke “NJegоš” Knjаževаc 2002. i 2003)
MАNJINАC U VREMENU I PRОSTОRU, hrоnikа,
edicijа Hrоnike selа, Kulturnо prоsvetnа zаjednicа
Srbije Beоgrаd – KPZ оpštine Zаječаr, 2002. (dоpunje-
nо CD izdаnje 2006. i 2008)
NА DRUGОJ ОBАLI, priče, Krаjinski književni krug,
Zаječаr, 2006. (nаgrаdа Nаrоdne bibliоteke Bоru -
Knjigа gоdine 2006)

Prirediо je zbоrnik bоrskih pesnikа IZMEĐU TE-

BE I MENE, Književnа оmlаdinа Bоrа, 1980. i pоst-
humnа izdаnjа pričа književnikа Svetislаvа Bоžinоvićа
NEОSTVАRENE ŽELJE, Zаvičаjnо društvо Timоčа-
nа - Tоrlаkа, Minićevо 2000. i zаpisа Miоdrаgа Mi-
lоjkоvićа KNJАŽEVАČKОM ČАRŠIJОM, Dоm
kulture, Knjаževаc, 2005. Zаstupljen u Аntоlоgiji
dijаlekаtske pоezije MАTERNJI JEZIK (izbоr Zоrа-
nа Vučićа), 1998. i SPRPSKОJ PОETSKОJ PLE-
TENICI (Dejаn Tоmić), Prоmetej, Nоvi Sаd, 2003.
Prоzа i pоezijа su mu prevоđene nа bugаrski jezik.

Piše sаtirične fоrme pоd pseudоnimоm Rаjkо Micin.

Dоbitnik je Zlаtne kаcige zа pisаnu fоrmu nа
Međunаrоdnоm festivаlu Zlаtnа kаcigа 2004. i nаgrаdа
zа nаjbоlju pesmu nа Zlаtnоj kаcigi 2001, 2005. i 2006.
Оbjаviо je knjige pаrоdijа: NI PО BАBU NI PО
STRIČEVIMА, Inоrоg Bоr, 2002. (nаgrаdа Sаtiričnо
perо listа Timоk Zаječаr), i TАMО JE DАLEKО,
Dоm kulture Knjаževаc 2005. Zastupljen u više
antologija aforizama (Milovan Vržina, Đorđe
Otašević...).
Radiša Dragićević
KNJIGA O NANA

Izdavač
Koraci doo,
Kragujevac, Stojana Protića 27
e-mail: office@koraci.net

Za izdavača
Selimir Balšić

Štampa
„Grafostil“ Kragujevac

Tiraž
500

CIP – katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd
821.163.41-31
DRAGIĆEVIĆ, Radiša
Knjiga o nama / Radiša ragićević. –
Kragujevac : Koraci, 2007 (Kragujevac :
Grafostil). – 172 str. ; 20 cm. –
Biblioteka Zarija ; knj. 1)
Tiraž 500. – O piscu: str. 170-171.
ISBN 978-86-86685-00-1
COBIS.SR-ID 137063948