balkandownload.

org

BD4Y
balkandownload.org

Ova knjiga je plod piščeve mašte. Imena, likove, preduzeća, organizacije, mesta, događaje i
slučajeve pisac je izmislio ili ih je upotrebio u izmišljenim okolnostima. Svaka sličnost sa stvarnim
ličnostima, događajima i mestima potpuno je slučajna.

BD4Y
balkandownload.org

Za Rene

BD4Y
balkandownload.org

1.

Seta Habarda su pronašli na opštepoznatom mestu, kako je i obećao mada, doduše, ne baš u stanju u kakvom su
očekivali da će ga zateći. Visio je o uže dva metra iznad tla i blago se njihao na vetru. U međuvremenu je naišao
kišonosni oblak, pa je bio sav mokar kada su ga pronašli, premda to nije bilo važno. Neko bi ukazao na to da na
njegovim cipelama nije bilo blata niti da je ispod njega bilo otisaka stopala, tako da je verovatno već odavno visio
mrtav kada je kiša počela. Zašto je to bitno? U suštini, i nije.
Čitava ta priprema za vešanje o drvo i nije baš tako jednostavna. Set je po svemu sudeći mislio na svaki detalj.
Uže je bilo debelo dva centimetra, pleteno od prirodne manile[1], već korišćeno i dovoljno jako da izdrži Setovu
težinu, a imao je sedamdeset tri kilograma mesec dana ranije, kada se merio u lekarskoj ordinaciji. Kasnije je radnik
u jednoj od Setovih fabrika izjavio da je video šefa kako odseca metar i po užeta sa kalema nedelju dana pre nego
što ga je upotrebio u tako dramatičnu svrhu. Jedan kraj je bio čvrsto vezan za nižu granu i dodatno pričvršćen
gomilom čvorova. Eto, sve je to izdržalo. Drugi kraj je bio omotan oko više grane obima pola metra i tačno šest i po
metara iznad zemlje. Odatle se spuštalo oko dva i po metra, završavajući se savršenom omčom za vešanje, na kojoj
je Set nesumnjivo radio neko vreme. Omča je bila doslovce kao iz udžbenika, jer je imala trinaest namotaja
uvezanih tako da je zategnu kad se konopac nategne pod težinom. Od prave omče za vešanje vrat se odmah polomi
da bi smrt bila brža i lakša, a Set se očito pobrinuo za sve. Pored onoga što je bilo očigledno, ustanovljeno je i da
nema tragova borbe ni mučenja.
Na zemlji su nedužno ležale dvostruke merdevine od dva metra, šutnute u stranu. Set je odabrao drvo, zabacio
konopac, vezao ga, popeo se uz merdevine, podesio omču i, kada je sve bilo baš kako treba, šutnuo merdevine i
obesio se. Ruke su mu bile slobodne i visile su pored džepova.
Da li je bilo ijednog trenutka sumnje, predomišljanja? Da li je Set instinktivno zgrabio konopac iznad glave kada
više nije imao stabilnu podlogu i da li se očajnički borio, pošto su mu ruke još uvek bile slobodne, dok se nije
prepustio? Niko to nikada neće saznati, ali teško da je bilo tako. Kasnije će istraga pokazati da je Set bio čovek sa
misijom.
Za ovu priliku je odabrao svoje najelegantnije odelo, ono od debele tamnosive vune, koje je obično nosio na
sahranama kada je hladno. Imao ih je samo tri. Kada se čovek obesi, telo mu se istegne, pa su Setu nogavice došle
do gležnjeva, a jakna do pojasa. Crne cipele oksford su mu bile besprekorno čiste, a plavu kravatu je vezao u
savršen čvor. Njegova bela košulja je, međutim, bila umrljana krvlju koja je curila ispod konopca. U roku od
nekoliko sati biće otkriveno da je Set Habard prisustvovao službi u jedanaest časova u obližnjoj crkvi. Tom
prilikom je razgovarao sa poznanicima, a kažu i da se šalio sa đakonom, ostavio prilog i, uopšte, bio lepo
raspoložen. Većina sugrađana je znala da Set vodi borbu protiv raka na plućima, ali skoro niko nije znao da su lekari
procenili da mu je ostalo još malo života. Setovo ime se nalazilo na nekoliko spiskova za molitve za zdravlje.
Uprkos tome, zbog dva razvoda ostao je obeležen, pa je ugled tog nekada uzornog hrišćanina bio zauvek ukaljan.
Samoubistvo mu svakako nije pomoglo da spere ljagu sa svog imena.
Drvo o koje se obesio bio je stari platan koji se decenijama uzdizao na imanju Setove porodice. Na okolnom
zemljištu rasla su debela stabla, zapravo, dragocena drvna građa koju je Set neprekidno zalagao i tako se obogatio.
Njegov otac je tu zemlju stekao na prilično sumnjiv način još tridesetih godina. Obe bivše žene su se u ratovima
tokom razvoda svim silama borile da Setu oduzmu tu zemlju, ali on se nije dao. Uzele su mu praktično sve ostalo.
ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad
Na mestu zločina prvi se pojavio Kalvin Bogs, majstor i radnik na farmi kojeg je Set zaposlio pre nekoliko
godina. Kalvina je u nedelju rano ujutru pozvao šef. – Dođi kod mosta u dva – rekao je Set. Nije mu ništa detaljnije
objasnio, a od Kalvina se nije ni očekivalo da postavlja pitanja. Ukoliko gospodin Habard traži od njega da se
negde pojavi u određeno vreme, on će ga svakako poslušati. Kalvina je, inače, pred sam polazak, desetogodišnji sin
počeo da moljaka da ga povede, a Kalvin nije poslušao intuiciju i uprkos lošem predosećaju poveo ga. Tako su
krenuli niz šljunkovit put koji se kilometrima zavojito spuštao kroz imanje Habardovih. Dok je vozio, Kalvina je
kopkalo zašto ga je Set zvao. Šefa nikada nije viđao nedeljom po podne. Znao je da je šef bolestan i da se govorka
kako je jednom nogom u grobu, ali gospodin Habard o tome, kao i o ostalim stvarima, nikada nije govorio.
Most je bio tek zaravan od dasaka koja se pružala preko bezimene rečice obrasle kudžuom, oko koje su vijugale
BD4Y
balkandownload.org

zvečarke. Gospodin Habard je mesecima planirao da je pretvori u veliki betonski odvodni kanal, ali ga je loše
zdravlje omelo. Ležala je u blizini proplanka na kojem su dve oronule kolibe trunule u šikari među rastinjem kao
puki nagoveštaj da je tu nekada postojala mala naseobina.
U blizini je bio parkiran najnoviji model kadilaka koji je pripadao gospodinu Habardu; vrata s vozačeve strane
su bila otvorena, kao i prtljažnik. Kalvin se zaustavio iza automobila i zapiljio se u otvoren gepek i vrata,
predosećajući da nešto nije kako treba. Kiša je već uveliko počela, a i vetar se pojačao, tako da nije bilo razloga da
gospodin Habard ostavi vrata i gepek otvorene. Kalvin je rekao sinu da ostane u kamionu, a zatim je polako obišao
oko auta vodeći računa da ga ne dodirne. Nije bilo ni traga od šefa. Duboko je uzdahnuo, obrisao kišu sa lica i
osvrnuo se oko sebe. Iza proplanka, oko sto metara dalje ugledao je telo koje je visilo sa drveta. Vratio se u kamion,
ponovo upozorio dečaka da ostane unutra i da ne otključava vrata, ali bilo je prekasno. Dečak je već zurio u platan u
daljini.
– Sad ostani tu – rekao je Kalvin strogo. – I ne izlazi iz kamiona.
– Da, oče.
Kalvin je pošao prema drvetu. Nije žurio, jer su mu čizme ionako tonule u blato, i trudio se da ostane pribran.
Čemu žurba? Što se više približavao, bivalo je sva jasnije. Čovek u tamnom odelu je visio i očito je bio mrtav.
Kalvin ga je najzad prepoznao; ugledao je merdevine i ubrzo sklopio sve kockice samog čina i redosleda događaja.
Ne dirajući ništa, vratio se i ušao u kamion. ba laka ndo wnload - for ster.
Bio je oktobar 1988. godine i telefoni u kolima su se konačno pojavili i u ruralnom Misisipiju. Kalvin ga je na
insistiranje gospodina Habarda ugradio u svoj kamion. Pošto je okrenuo broj u kancelariji šerifa okruga Ford i
ukratko ih obavestio o čemu se radi, preostalo mu je samo da čeka. Ušuškan u toploj kabini i malo umiren glasom
Merla Hagarda s radija, Kalvin se zagledao u daljinu kroz vetrobransko staklo ne obazirući se na dečaka; lupkao je
prstima u ritmu brisača i postao svestan da plače. Dečak nije smeo da progovori.
Pola sata kasnije su kolima došla dva policajca i dok su oni navlačili kabanice, stigla su i ambulantna kola s
troje ljudi. Svi su se upinjali da vide stari platan sa nasutog puta i posle samo nekoliko sekundi bilo im je jasno da
sa grane visi čovek. Kalvin im je ispričao sve što je znao. Policajci su zaključili da je najbolje slučaju pristupiti kao
zločinu, pa su ekipi hitne pomoći zabranili pristup. Utom je stigao još jedan policajac, a zatim još jedan. Pregledali
su automobil, ali nisu našli ništa korisno. Dokumentovali su Setovo vešanje fotografijama i snimcima; oči su mu bile
zatvorene, a glava groteskno nakrivljena nadesno. Proučili su otiske oko platana ne našavši dokaza da je iko drugi tu
bio. Jedan policajac je odvezao Kalvina do kuće gospodina Habarda, nekoliko kilometara dalje – dečak je sedeo na
zadnjem sedištu, i dalje nem. Vrata nisu bila zaključana, a na kuhinjskom stolu su pronašli poruku na žutoj cedulji.
Set je čitko ispisao: „Za Kalvina. Molim te, obavesti policiju da sam sâm sebi oduzeo život, dakle, bez ičije
pomoći. Na prikačenom papiru sam ostavio tačna uputstva za moju sahranu. Neću autopsiju! S.H.” – Po datumu –
nedelja, 2. oktobar 1988. godine – videlo se da ju je Set napisao upravo tog dana.
Policajci su konačno pustili Kalvina. On je brzo odveo dečaka kući, a mališan je poleteo pravo majci u naručje i
nije ni prozborio do kraja dana.

***

Ozi Vols je bio jedan od dvojice tamnoputih šerifa u Misisipiju. Drugi je nedavno bio imenovan za šerifa Delte, gde
je bilo sedamdeset procenata crnačkog stanovništa. U okrugu Ford je bilo sedamdeset četiri posto belaca, ali je Ozi
ipak izabran i posle toga produžio mandat uz daleko veći broj glasova od protivkandidata. Crnci su ga obožavali
zato što je bio jedan od njih. Belci su ga poštovali, jer je bio strog ali pravedan policajac i bivša fudbalska zvezda
srednje škole u Klentonu. U nekim segmentima života na dalekom jugu, među kojima je bio i fudbal, granica između
rasa se polako brisala.
Ozi je začuo poziv dok se sa suprugom i četvoro dece vraćao iz crkve. Na most je stigao u odelu, bez oružja i
značke, ali je u prtljažniku imao par starih čizama. Do platana je otišao u pratnji dvojice svojih zamenika, gacajući
kroz blato, pod kišobranom. Setovo telo je do tada već bilo mokro, pa mu se kiša slivala sa cipela, niz bradu, sa
ušiju, jagodica i sa rubova nogavica. Ozi je stao uz pokojnikove cipele, podigao kišobran i pogledao u bledo i jadno
lice čoveka koga je video samo dva puta u životu.
Iza toga se krije jedna priča. Kada je 1983. godine Ozi prvi put izabran za šerifa, imao je tri suparnika, i to
BD4Y
balkandownload.org

belca, ali ni dolara u džepu. Tada ga je pozvao Set Habard, čovek kojeg u to doba nije poznavao i koji se, kako će
Ozi kasnije uvideti, krio od očiju javnosti. Set je živeo na obodu severoistočnog dela okruga Ford, skoro na granici
sa okrugom Tajler. Rekao je da se bavi kupoprodajom drvne građe, da je vlasnik nekoliko pilana u Alabami i da tu i
tamo ima poneku fabriku; opšte uzev, odavao je utisak uspešnog poslovnog čoveka. Ponudio je da finansira Ozijevu
izbornu kampanju, ali samo pod uslovom da novac uplati u gotovini. Tačnije, da iskešira dvadeset pet hiljada
dolara. Set Habard je u svojoj kancelariji, iza zaključanih vrata, otvorio kutiju i Oziju pokazao novac. Ozi mu je
objašnjavao da prilozi za kampanju moraju biti prijavljeni i da se sve mora obaviti po propisima. Set nikako nije
želeo da prijavi svoj doprinos i uporno je ponavljao da će dogovora biti samo ukoliko bude kako on kaže.
– Šta želite zauzvrat? – upitao je Ozi.
– Želim da budete izabrani. Ništa više – odgovorio je Set.
– Nisam baš siguran da je ovo ispravno.
– Mislite li da vaši suparnici ne primaju keš ispod stola?
– Verovatno primaju.
– Naravno da primaju. Ne budite smešni.
Ozi je uzeo novac. Proširio je kampanju, prošao u poslednji izborni krug kao kroz iglene uši, a zatim je na
opštim izborima pregazio suparnika. Posle toga je dva puta svraćao u Setovu kancelariju da mu zahvali, ali
nijednom ga nije zatekao. Gospodin Habard se nije javljao ni na telefon. Ozi se diskretno raspitivao u potrazi za
bilo kakvom korisnom informacijom, ali svi su znali vrlo malo o Setu. Govorkalo se da se obogatio prodajući
nameštaj, ali niko nije mogao to da tvrdi sa sigurnošću. Imao je dve stotine jutara zemlje blizu svoje kuće. Nije
koristio usluge lokalnih banaka, pravnih firmi ili osiguravajućih kuća. Jedino je povremeno odlazio u crkvu.
Četiri godine kasnije ponovo su se pojavili protivkandidati, doduše, ne baš jaki, ali je Set svejedno želeo da se
bore protiv njih. Ponovo je dvadeset pet hiljada dolara prešlo iz ruke u ruku, a Set je opet nestao bez traga i glasa.
Sada je mrtav, obešen o sopstveno uže, toliko mokar da se kiša u mlazevima slivala s njega.
Najzad je stigao i Fin Planket, okružni islednik. Sada su mogli i zvanično da proglase smrt.
– Hajde da ga spustimo – rekao je Ozi. Razvezali su čvorove, a kada je konopac popustio, polako su spuštali
Setovo telo. Položili su ga na nosila i prekrili termalnim pokrivačem. Četiri muškarca su jedva prenela njegovo telo
do ambulantnih kola. Ozi je išao za malom povorkom, zbunjen koliko i ostali.
Već je zagazio u petu godinu na tom položaju i nagledao se mnogo leševa. Video je nesreće, sudare, nekoliko
ubistava, nekoliko samoubistava. Nije oguglao, nije ni posustao. Njegova dužnost je bila i da zove roditelje i
supružnike u pola noći i uvek se plašio onog što će uslediti.
Stari, dobri Set. Koga sad, zapravo, Ozi treba da pozove? Znao je da je Set razveden, ali mu nije bilo poznato
da li se ponovo ženio. Nije znao ništa o njegovoj porodici. Set je imao sedamdesetak godina. Da li je uopšte imao
dece i ako ih je imao, gde su?
No dobro, Ozi će to ionako uskoro saznati. Dok su ga ambulantna kola pratila na putu za Klenton, redom je zvao
sve one koji su možda nešto znali o Setu Habardu.

BD4Y
balkandownload.org

2.

Džejk Brigans je piljio u jarkocrvene brojke na svom digitalnom budilniku. U 5.29 je pritisnuo dugme i, polako se
izvukavši ispod čaršava, spustio noge na pod. Karla se samo okrenula na drugu stranu i još dublje zagnjurila glavu
pod pokrivač. Džejk ju je pljesnuo po leđima i poželeo joj dobro jutro. Nije bilo odgovora. Bio je ponedeljak,
dakle, radni dan, kada ona obično drema još sat vremena, a zatim se iskobelja iz kreveta i odjuri u školu s Hanom.
Leti je Karla spavala i duže, a dani su joj bili ispunjeni ženskim poslovima i svim onim što Hana poželi da radi. I
Džejkov raspored se retko kad menjao. Ustajanje u 5.30; sedenje u kafeteriji do 6.00; dolazak u kancelariju pre
7.00. Malo kome je jutro počinjalo tako rano kao Džejku Brigansu mada se i sam, sada kada je napunio trideset pet
godina i postao zreo čovek, sve češće pitao čemu to i zašto mora da bude u kancelariji pre svih ostalih advokata u
Klentonu. Odgovori koji su nekada bili potpuno logični postajali su sve nejasniji. Još od studiranja na pravnom
fakultetu sanjao je da slučajeve rešava u sudnici i postane čuveni advokat; štaviše, bio je ambiciozniji nego ikada.
Međutim, mučila ga je surova realnost. Već deset godina rmbači, a u kancelariju mu stižu samo obični testamenti,
ugovori i bezvezni sporovi; ali nijedno pristojno krivično delo ili zanimljiv slučaj odštetnog zahteva nakon udesa.
Vrhunac njegove slave je došao i prošao. Oslobađajuća presuda za Karla Lija Hejlija doneta je pre tri godine, a
Džejk se ponekad plašio da mu je to zenit karijere. Međutim, uvek se trudio da odagna te sumnje i uporno je
podsećao sebe da ima samo trideset pet godina te da je gladijator koga u sudskoj areni čeka još mnogo pobeda.
Ni psa nije morao da pusti napolje zato što više nisu imali psa. Maks je stradao pre tri godine u požaru koji je
progutao njihovu predivnu, milu kuću u viktorijanskom stilu u Adamsovoj ulici, zbog koje su se debelo zadužili.
Klan[2] je zapalio kuću dok je suđenje Hejliju bilo u punom jeku, u julu 1985. godine. Prvo su im zapalili krst u
dvorištu, a zatim pokušali da dignu kuću u vazduh. Džejk je tada mudro postupio i poslao Karlu i Hanu na sigurno.
Posle toga je Klan mesec dana pokušavao da ga ubije i na kraju su mu zapalili kuću. Završnu reč na suđenju izneo je
u pozajmljenom odelu.
Svima im je bilo neprijatno čak i da razgovaraju o novom psu. Nekoliko puta su se dotakli te teme, ali bi obično
brzo prešli na neku drugu. Hana je htela da opet nabave psa, što bi joj verovatno koristilo jer je bila jedinica i često
je govorila kako joj je dosadno da se igra sama. Međutim, i Džejk i Karla su znali ko će se brinuti o štenentu i čistiti
za njim, naročito Karla. Sem toga, živeli su kao podstanari i daleko od toga da su im i osnovna životna pitanja bila
rešena. Možda će im pas doneti izvestan mir, a možda i neće. Često je razmišljao o tome prvih nekoliko minuta
posle buđenja. Stvar je u tome što je želeo da ima psa.
Istuširao se na brzinu i obukao u maloj prostoriji koju su on i Karla koristili kao ormar za garderobu. Sve sobe
su bile male u toj bednoj kući koja je pripadala nekom drugom. Sve je bilo privremeno. Otrcani nameštaj su gazde
kupile po bagatelnim cenama među gomilama po buvljoj pijaci, a sve će to jednog lepog dana završiti u smeću ako
mu se plan ostvari, mada mu, istini za volju, baš ništa nije išlo po planu, ali on to nije hteo da prizna. Njihova tužba
protiv osiguravajuće kompanije krenula je nizbrdo još u pretkrivičnom postupku i već tada se činilo da je sve
beznadežno. Podneo ju je šest meseci posle presude Hejliju, dok je bio na sedmom nebu i blistao od
samopouzdanja. Kako se samo usuđuje jedna osiguravajuća kompanija da ga zavrne? Dovoljno je da mu daju drugu
porotu u okrugu Ford i dobiće još jednu odličnu presudu. Međutim, o luksuzu i raskoši su Džejk i Karla mogli samo
da sanjaju pošto su ubrzo shvatili da njihovo osiguranje više ne pokriva mnoge rizike. Njihovo staro imanje je
ležalo samo četiri bloka dalje i onako ogoljeno i naruženo zvrjalo je prazno, puno uvelog lišća. Prva komšinica,
gospođa Pikl, budno je motrila na njega, ali nije imala na šta da pazi. Komšiluk je čekao da se tu izgradi neka nova,
lepa kuća i da se porodica Brigans vrati.
Džejk je na vrhovima prstiju ušao u Haninu sobu, poljubio je u obraz i navukao joj prekrivač preko ramena da
ne nazebe. Njihova jedinica sada ima sedam godina, a o drugom detetu nisu ni razmišljali. Hana ide u drugi razred
osnovne škole u Klentonu, a učionica joj je odmah iza ćoška, tamo gde i njena majka radi s predškolcima.
Ušao je u skučenu kuhinju, pritisnuo dugme na aparatu za kafu i posmatrao ga dok se nije oglasio uobičajenom
bukom. Otvorio je akten-tašnu, položio ruku na devetmilimetarski poluautomatski pištolj u pričvršćenoj futroli i
ubacio nekoliko metaka. Već je navikao da nosi oružje i to ga je rastuživalo. Kako može da živi normalno ako stalno
nosi oružje? Kako god bilo, bez oružja nije mogao. Prvo ti podmetnu bombu, a onda ti spale kuću do temelja;
telefonom prete tvojoj ženi; zapale ti krst u dvorištu; nasmrt prebiju muža tvoje sekretarice; nanišane te kroz snajper,
BD4Y
balkandownload.org

ali te promaše i pogode čuvara; zastrašuju te tokom suđenja i nastave da ti prete iako je slučaj već okončan.
Četvorica tih zločinaca su sada na odsluženju kazne – trojica su u federalnom zatvoru, a jedan u Parčmanu.
Džejk je stalno podsećao sebe da to nije dovoljno. Do tada je bar još desetak osuđenih trebalo da trune u zatvoru, sa
čime se slagao i Ozi, kao i ostali crnci funkcioneri u okrugu. Džejk je, što iz navike, što iz ogorčenja, zvao FBI
barem jednom nedeljno da bi čuo ima li nekih novosti u istrazi. Tri godine je prošlo od tada, a na telefon su mu se
sve ređe javljali. Počeo je da im piše pisma. Dokumenti o tom slučaju su ispunili čitav jedan ormar u njegovoj
kancelariji.
Samo četvorica. Znao je imena mnogih drugih koji su još uvek bili samo osumnjičeni, bar u Džejkovoj glavi.
Neki su se odselili, neki su ostali gde su i bili, ali su svi oni živeli tamo negde svojim životom kao da se ništa nije
dogodilo. Zato je nosio oružje, ono za koje je imao dozvolu i sve potrebne papire. Jedno je imao u tašni, jedno u
kolima, dva-tri u kancelariji i još nekoliko tu i tamo. Lovačke puške su mu izgorele u požaru, ali je Džejk polako
obnavljao svoj arsenal.
Izašao je napolje, na mali trem od cigle i udahnuo hladan vazduh. Na ulici, tačno prekoputa kuće, bio je parkiran
patrolni auto šerifa okruga Ford, dok je za volanom sedeo Luis Tak, šerifov zamenik zaposlen za stalno, koji je radio
noćnu smenu i čija je odgovornost prvenstveno bila da ga komšiluk vidi tokom noći i da parkira pored poštanskog
sandučeta tačno u 5.45 svakog jutra od ponedeljka do subote, upravo u vreme kad gospodin Brigans izlazi na trem i
mahne mu. Tak mu je uzvratio pozdrav. To je bio znak da je porodica Brigans preživela još jednu noć.
Dokle god je Ozi Vols šerif okruga Ford, a to će biti još najmanje tri godine i verovatno još dugo, on i njegovo
odeljenje će činiti sve što je u njihovoj moći da zaštite Džejka i njegovu porodicu. Džejk je preuzeo slučaj Karla
Lija Hejlija, radio kao pas za siću, jedva izvukao živu glavu ne obazirući se na ozbiljne pretnje i izgubio skoro sve
zbog oslobađajuće presude optuženom, koja još uvek odzvanja okrugom Ford. Zaštititi tog čoveka bio je Ozijev
prioritet.
Tak je polako isparkirao i produžio. Obično je kružio oko bloka i vraćao se nekoliko minuta pošto Džejk ode.
Motrio je na kuću dok ne bi ugledao svetla u kuhinji, jer bi onda znao da je i Karla budna i da se vrzma po kući.
Džejk je vozio jedan od dva saaba u okrugu Ford, crveni model, kojim je prešao preko trista hiljada kilometara.
Trebao mu je nov auto, ali to nisu mogli da priušte. Voziti luksuzan auto u tako malom mestu nekada je bilo sasvim
uobičajeno, ali su sada samo cene popravke bile zastrašujuće. Najbliže predstavništvo je bilo u Memfisu, sat
vremena odatle, tako da bi za svaki odlazak u radnju potrošio pola dana i oko hiljadu dolara. Džejk je bio spreman
za neki američki model i o tome je razmišljao svakog jutra dok je okretao ključ u kontakt--bravi zadržavajući dah
dok se motor ne pokrene i ne zabruji. Motor ga nikada nije izneverio, ali on je u poslednjih nekoliko nedelja
primetio da sporije pali, da mora bar još jednom ili dva puta da zavergla, što je bilo zlokobno upozorenje da će se
desiti nešto loše. Ionako paranoičan, već je čuo i druge zvuke, najčešće neko zveckanje, te je svaki drugi dan
proveravao gume, dok su sve teže sastavljali kraj s krajem. Skrenuo je u Ulicu Kalbert, koja se, iako samo četiri
bloka od Adamsove ulice i njihovog praznog placa, nalazila u znatno manjem delu grada. I susedna kuća se izdavala.
Čitava Adamsova je bila načičkana mnogo starijim, raskošnijim i upečatljivijim domovima nego ostale ulice.
Kalbertova je više ličila na niz prigradskih četvrtastih kuća, koje su nikle kao pečurke pre nego što se okrug ozbiljno
prihvatio uvođenja gradskih zona.
Iako Karla nije mnogo govorila, Džejk je znao da je spremna da odu bilo kud.
Zapravo su i razgovarali o selidbi, čak i tome da otputuju iz Klentona. Prošle su tri godine od suđenja Hejliju,
koje se uopšte nije isplatilo koliko su se nadali. Ako je Džejku suđeno da se tokom čitave karijere muči kao advokat
koji se tek dokazuje, zašto se onda ne bi mučio na drugom mestu? Karla bi mogla da radi u bilo kojoj školi. Sigurno
bi mogli lepo da žive negde gde nema oružja i stalne prismotre. Jeste da su ga crnci u okrugu Ford izuzetno
poštovali, ali mnogi belci su ga još uvek prezirali; a najveći ludaci su i dalje bili na slobodi. S druge strane, osećao
je izvesnu sigurnost što živi okružen tolikim prijateljima. Komšije su motrile na saobraćaj i prijavljivale svaki iole
sumnjiv auto ili kamion. Svi policajci u gradu i šerifovi zamenici u okrugu su znali da je bezbednost male porodice
Brigans i te kako važna.
Džejk i Karla najverovatnije nikada neće otići odatle mada je nekada bilo zabavno zamišljati gde bi sve mogli
da žive. To je bila samo igra zato što je Džejk bio svestan brutalne istine da nikada neće postati deo velike firme u
velikom gradu, niti će ikada naći mali grad u bilo kojoj državi u kojoj već ne vrvi od gladnih advokata. Budućnost je
posmatrao realno i kao takvu ju je prihvatio. Samo je želeo da zaradi koji dolar.
BD4Y
balkandownload.org

Provezao se pored prazne parcele u Adamsovoj, promrmljao nekoliko pogrda na račun kukavica koje su mu
zapalile kuću i nekoliko psovki na račun osiguravajućeg društva, a zatim brzo otišao. Iz Džefersonove ulice je
skrenuo u Ulicu Vašington, koja se protezala duž istočne i zapadne strane Trga Klenton. Njegova kancelarija se
nalazila u Ulici Vašington, prekoputa veličanstvene zgrade suda, pa je parkirao automobil tamo gde ga parkira
svakog jutra u 6.00 zato što je u to doba dana parking prazan, pa može da bira. Na trgu će biti tiho još oko dva sata
dok okolne prodavnice, kancelarije i sud ne počnu da rade.
U kafeteriji Kofi šop je pak vrvelo od radnika i farmera kada je Džejk ušao i počeo da se pozdravlja. Kao i
uvek, samo je on nosio sako i kravatu. Gospoda s belim okovratnicima se okupljala sat vremena kasnije prekoputa
trga, u kafeu Ti šop, i diskutovala o kamatnim stopama i svetskoj politici. U kafeteriji se pričalo o fudbalu, lokalnoj
politici i pecanju grgeča. Džejk je bio predstavnik nekolicine školovanih u Kofi šopu koje su ostali podnosili. Bilo
je nekoliko razloga za to: ljudi su ga voleli, imao je čvrst stav, bio je dobrodušan i uvek je rado i na licu mesta
davao pravne savete sasvim besplatno kada je neki od mehaničara ili kamiondžija morao nešto hitno da reši. Okačio
je jaknu o kuku na zidu i seo pored Maršala Pratera, šerifovog zamenika. Pre dva dana je ekipa Ol Misa izgubila od
Džordžije za tri tačdauna, pa se pričalo samo o tome. Del mu je sipala kafu i usput uspela da ga udari pozamašnom
zadnjicom – što se ponavljalo svakog jutra sem nedeljom; ta drska cura se zvala Del i neprestano je žvakala žvaku i
pravila balone. Za nekoliko minuta bi mu donela hranu koju nije naručio – tost od pšeničnog brašna, kačamak, džem
od jagoda, uobičajeno. Dok je sipao tabasko-sos u kačamak, Prater ga je upitao: – Džejk, jesi li poznavao Seta
Habarda?
– Nisam – odgovorio je Džejk opazivši poglede uprte u njih. – Čuo sam da ga je neko pominjao jednom, dvaput.
Jel’ on, beše, imao kuću blizu Palmajre?
– E, to je taj. – Prater je žvakao kobasicu, a Džejk je pijuckao kafu.
Džejk je sačekao, a zatim dodao: – Pretpostavljam da sad mirne duše može da se tvrdi da se Setu Habardu
desilo nešto loše čim si ga ti stavio u prošlo vreme.
– Šta sam uradio? – upitao je Prater. Taj čovek je imao gadnu naviku da glasno i provokativno postavi pitanje za
doručkom i da potom ćuti neko vreme. Znao je detalje i celu prljavu pozadinu priče, ali je uvek hteo da iskopa da li
neko možda zna još nešto.
– Ubacio si ga u prošlo vreme. Pitao si me jesam li ga poznavao, a ne da li ga poznajem, što bi značilo da više
nije živ. Razumeš?
– Pa ono, jeste.
– I? Šta se desilo?
Endi Fur, mehaničar iz radionice za opravku ševroleta, doviknu: – Ubio se juče. Našli ga obešenog o granu.
– Ostavio i oproštajno pismo i sve – dodala je Del proletevši kao furija sa kafom. Kafeterija se otvorila pre
samo sat vremena, pa još nije saznala nešto više o odlasku Seta Habarda na onaj svet.
– Aha. A šta je pisalo u pismu? – upitao je Džejk smireno.
– E, to ne mogu da ti kažem, šećeru – zacvrkutala je. – To ostaje između mene i Seta.
– Ti nisi ni poznavala Seta – primetio je Prater.
Del je bila matora, razvratna devojčura koja je umela da ošine svojom dugačkom jezičinom. – Jednom sam
volela Seta, a možda i dvaput. Ne mogu baš da se setim – uzvratila mu je.
– Ma da, kako i da ga se setiš kad ne znaš ni koliko si ih imala – odgovorio joj je Prater na to.
– Aha, al’ ti nikad nećeš moći ni da mi primirišeš, matori.
– Stvarno se ne sećaš, zar ne? – odvratio je Prater, pa se zaorio smeh.
– Gde je bilo pismo? – upitao je Džejk pokušavajući da skrene razgovor na prethodnu temu.
Prater je ubacio ogroman komad palačinke u usta, žvakao neko vreme, a zatim odgovorio: – Na stolu u kuhinji.
Sada je kod Ozija. Istraga je još u toku, al’ nema tu šta da se istražuje. Izgleda da je Habard bio u crkvi, svima je
delovao normalno, onda se odvezao na svoje imanje, uzeo merdevine i konopac i završio posao. Jedan od njegovih
radnika ga je našao juče oko dva po podne kako se klati na kiši. I to u najboljem svečanom odelu.
Jeste da je sve to bilo zanimljivo, bizarno i tragično, ali je Džejku ipak bilo teško da žali za čovekom koga nije
poznavao. Utom je Endi Fur upitao: – Jel’ imao šta?
– Ne znam – rekao je Prater. – Mislim da ga je Ozi poznavao, ali on neće mnogo da priča.
Del im je dopunila šolje i zastala da bi se ubacila u razgovor. Podbočivši se jednom rukom, prokomentarisala
BD4Y
balkandownload.org

je: – Ne, nisam ga poznavala, ali moja rođaka poznaje njegovu prvu ženu; imao ih je bar dve, a po priči ove prve,
Set je imao mnogo zemlje i para. Pričala je kako njen bivši živi povučeno, nikom ništa ne priča i nikome ne veruje.
Za njega je rekla da je najgora strvina, ali to svi kažu posle razvoda.
– Ti bi to trebalo da znaš – bocnuo ju je Prater.
– Pa znam, matori. O svemu znam mnogo više od tebe.
– Jel’ ostavio testament? – upitao je Džejk. Oporuke mu nisu bile baš omiljeni slučajevi, ali veliki imetak obično
je podrazumevao da će neko u gradu dobiti dobre pare. Prikupiš sve papire, izađeš nekoliko puta na sud, ništa
zamršeno ni zamorno. Dobro je znao da će se do devet sati advokati u gradu šunjati unaokolo ne bi li načuli ko je
sastavio testament Seta Habarda.
– Još se ne zna – rekao je Prater.
– Testamenti nisu dostupni javnosti, jel’ tako, Džejk? – upitao je Bil Vest, električar koji je radio u fabrici cipela
severno od grada.
– Nisu dok ne umreš. Možeš da se predomisliš u poslednjem trenutku, ali onda nema svrhe unositi izmene.
Možda, na kraju krajeva, i ne želiš da svet zna šta ti piše u testamentu dok ne pomirišeš ljubičice odozdo. Kad dođe
do toga i kad se dokaže pravna valjanost oporuke, onda se ona iznosi pred sud i postaje javni dokument. – Džejk je
posmatrao ljude oko sebe dok je govorio i prebrojao bar tri čoveka čije je testamente pripremao. Sastavljao ih je
brzo, koncizno i za male pare, po čemu je bio poznat u gradu. Važno je da se radi, a i kapne poneka para.
– Kad počinje to dokazivanje pravne valjanosti? – upitao je Bil Vest.
– Nema vremenskog ograničenja. Obično supružnik ili deca preminulog pronađu oporuku, odnesu je advokatu i
otprilike mesec dana posle sahrane izađu pred sud i tako započinje proces.
– A šta ako nema oporuke?
– E, to je san svakog advokata – odgovorio je Džejk uz osmeh. – To ti je pravi haos. Ako gospodin Habard nije
napisao testament i pritom za sobom ostavio dve-tri bivše žene i možda nekoliko punoletne dece, a možda i unučadi,
ko zna, onda će se verovatno svi oni narednih pet godina otimati o njegov imetak, pod pretpostavkom, naravno, da
ga uopšte ima.
– Ima, ima – dobacila je Del sa drugog kraja kafeterije, jer njoj ništa nije moglo da promakne. Ako bi se neko
nakašljao, odmah ga je pitala da nije bolestan. Ako bi slučajno kinuo, pritrčala bi sa papirnom maramicom. Ako bi
se čovek nekad ućutao, odmah bi počela da čeprka po njegovom privatnom životu ili da ga ispituje da mu nije nešto
krenulo naopako na poslu. Usudi li se ko da šapuće, ona će se istog trenutka stvoriti za njegovim stolom da, tobože,
dospe kafu iako su šolje pune. Budno je motrila uvek načuljenih ušiju, pamtila je kao slon i večito je podsećala stare
mušterije da su pre tri godine govorili suprotno.
Maršal Prater je prevrnuo očima pogledavši u Džejka kao da želi da kaže: „Ona je luda.” Međutim, samo je
mudro ćutao, dovršio palačinke i otišao.
I Džejk je morao da krene. Platio je račun u 6.40 i izašao iz kafeterije, zagrlivši Del u odlasku, gušeći se od
isparenja njenog jeftinog parfema. Nebo se rumenelo na istoku kao nagoveštaj rađanja sunca. Od jučerašnje kiše
vazduh je bio čist i prohladan. Džejk je, kao i uvek, krenuo ka istoku, na suprotnu stranu od svoje kancelarije, i to
žustrim korakom, kao da kasni na važan sastanak. Stvar je u tome što tog dana nije ni imao važnih sastanaka, već
samo nekoliko rutinskih kraćih razgovora sa ljudima u nevolji koji mu nisu ni bili klijenti.
Krenuo je u jutarnju šetnju oko Trga Klenton, prolazeći pored banaka, agencija za osiguranje i nekretnine,
prodavnica i kafića načičkanih u nizu, još uvek zatvorenih. Uz nekoliko izuzetaka, to su bile dvospratne zgrade od
crvene cigle, sa terasama od stilizovanog kovanog gvožđa, nadvijenim nad pločnicima koji su činili savršen kvadrat
oko zgrade suda i zelene površine ispred njega. U Klentonu nisu baš cvetale ruže, ali nije ni izumirao, kao što je bio
slučaj sa mnogim manjim gradovima na ruralnom Jugu. Popis iz 1980. godine je pokazao da tu živi preko osam
hiljada duša, dok ih je u celom okrugu bilo četiri puta više, ali se očekivalo da će se do sledećeg popisa taj broj
uvećati. Nije bilo praznih izloga niti zauvek zatvorenih radnji, kao ni natpisa „IZNAJMLJUJE SE” da tužno vise u
prozorima. Džejk je bio iz Karaveja, gradića od dvadeset pet hiljada stanovnika, trideset kilometara zapadno od
Klentona, čija je glavna ulica polako odumirala pošto su trgovci na malo polako odlazili u penziju, kafići su se
zatvarali, a advokati su se jedan po jedan pakovali i selili u sedište okruga. Sada ih je oko Trga Klenton bilo
dvadeset šest, a taj broj je s vremenom rastao, pa je konkurencija bila žestoka. Džejk se često pitao koliko ih grad
još može podneti.
BD4Y
balkandownload.org

Naslađivao se dok je prolazio pored ostalih advokatskih kancelarija posmatrajući njihova zaključana vrata i
mračne prijemne prostorije. Zbog toga se na izvestan način osećao nadmoćnim. Pošto je ustajao vrlo rano, već je
bio spreman da krene u nove radne pobede dok njegovi konkurenti još nisu ni ustali. Prošao je pored kancelarije
Harija Reksa Vonera, možda najprisnijeg prijatelja iz advokatske komore i saborca koji je retko stizao na posao pre
devet, kada bi mu čekaonica već bila puna namrgođenih klijenata pred razvodom. Hari Reks se i sâm nekoliko puta
razvodio i dobro je znao kakav to haos unosi u život, pa je zbog toga više voleo da radi do kasno u noć. Džejk je
prošao pored omražene firme Salivan, kuće sa najvećim brojem advokata u okrugu. Koliko zna, ima ih devetorica,
devetorica pravih seronja koje je Džejk izbegavao, ali najviše zbog zavisti. Firma Salivan je sarađivala sa bankama
i osiguravajućim društvima, pa su njeni advokati zarađivali više od svih ostalih. Šetajući se, naišao je i na katancem
zaključan sumorni lokal Meka Staforda, starog ortaka koji kao da je u zemlju propao još pre osam meseci, kada je
navodno usred noći zbrisao s novcem svojih klijenata. Supruga i dve ćerke su ga još čekale, od čega mu gora kazna
nije trebala. Džejk se potajno nadao da je Mek na nekoj plaži i da pijucka koktele sa rumom, ne pomišljajući da se
vrati. Bio je to nesrećan čovek u nesrećnom braku. „Drži se, Mek”, rekao bi Džejk svakog jutra i dodirnuo katanac,
ne zastajući.
Usput je prošao i pored zgrade Tajmsa okruga Ford, kafea Ti šop, u kojem su se pojavile prve mušterije, butika
muške garderobe, u kojem je kupio svoja odela na rasprodaji, kafea Kod Kloda, čiji je vlasnik bio crnac; tu je ručao
svakog petka s ostalim gradskim belcima liberalima, zatim pored antikvarnice jednog prevaranta koga je Džejk tužio
dva puta, pored banke u kojoj je već drugi put stavio hipoteku na kuću i s kojom se i dalje sudi, i naposletku, pored
zgrade gradskog okruga, u kojoj novi okružni tužilac obavlja svoje poslove dok boravi u gradu. Njegov prethodnik
je otišao, tačnije, sami birači su ga prošle godine proterali, pa se čuveni gospodin Rufus Bakli zauvek povukao s
položaja; bar su se Džejk i ostali nadali da je tako. On i Bakli samo što se nisu dohvatili za gušu tokom suđenja
Hejliju, a i dan-danas se jednako mrze. Bivši okružni tužilac sada živi u svom rodnom gradu, Smitfildu, u okrugu
Pouk, gde se oporavlja od poraza i nekako se dovija kako bi zaradio za hleb u Glavnoj ulici, krcatoj advokatskim
kancelarijama.
Kada se prošetao, Džejk je otključao ulazna vrata svoje firme u zgradi koja je važila za najlepšu u gradu. Tu
građevinu, kao i mnoge druge oko trga, podigla je porodica Vilbenks još pre sto godina, a skoro isto toliko su se
Vilbenksovi tu bavili advokaturom. Porodična tradicija se ugasila kada je Lusjen, poslednji izdanak loze
Vilbenksovih a nesumnjivo i najluđi, izbačen iz advokatske komore. Tada samo što je bio zaposlio Džejka, pravo s
pravnog fakulteta, još zadojenog idealima. Lusjen je hteo da ga iskvari, ali pre nego što je i dobio priliku, Udruženje
advokatskih komora trajno mu je oduzela dozvolu za rad. Lusjen je otišao, a kako ni ostalih članova porodice
Vilbenks nije više bilo u gradu, Džejk je nasledio niz luksuzno opremljenih kancelarija. Od deset raspoloživih
prostorija koristio je samo pet. U prizemlju se nalazio ogroman prijemni salon gde je sekretarica obavljala svoje
poslove i dočekivala klijente. Iznad salona se nalazila izuzetno lepo uređena prostorija dimenzija deset sa deset
metara, gde je Džejk provodio dane za masivnim stolom od hrastovine, koji su koristili Lusjen, Lusjenov otac i
deda. Kad bi mu bilo dosadno, što se često dešavalo, prišao bi dvokrilnim vratima, otvorio ih i izašao na terasu, s
koje se pružao divan pogled na zgradu suda i trg.
U 7.00 je, po uobičajenom rasporedu, seo za sto i otpio gutljaj kafe. Pogledao je u rokovnik da proveri dnevni
raspored i priznao sebi da nije bilo izgleda za bilo kakvu zaradu.

BD4Y
balkandownload.org

3.

Sekretarske poslove obavljala je tridesetjednogodišnjikanja sa četvoro dece, koju je Džejk zaposlio samo zato što
nije mogao da nađe nikog boljeg. Kada je pet meseci ranije počela da radi, on je bio očajan, a ona jedina na birou
sa odgovarajućim obrazovanjem. Zvali su je Roksi i, što se dobrih strana tiče, Roksi je dolazila na posao svakog
jutra oko 8.30 ili nekoliko minuta kasnije i korektno obavljala svoj ne tako zahtevan posao – javljala se na telefon,
primala klijente, isterivala skitnice i ološ, kucala, sređivala dokumente i sve to činila uredno i donekle
organizovano. Što se loših strana tiče, a one bi bile tas koji preteže, Roksi taj posao nimalo nije zanimao i gledala
ga je kao privremeno rešenje, dok ne naiđe nešto bolje; uz to je pušila iza zgrade i prilično se osećala na duvan,
kukala je kako joj je mala plata, stalno mu indirektno ali nedvosmisleno stavljala do znanja da smatra kako su svi
advokati puni para i, uopšte, odavala utisak neprijatne osobe koju baš i nije želeo u svojoj blizini. Bila je iz
Indijane, silom prilika je došla na Jug jer se udala za vojno lice i, kao i mnogi sa severa, imala malo strpljenja za
sasvim drugačije ljude oko sebe. Odrasla je u višoj klasi, a sada živi bogu iza kičme. Iako nije hteo da zabada nos u
njen privatan život, Džejk je uviđao da joj brak i nije sjajan. Muž joj je izgubio posao zbog nemara. Molila je
Džejka da tuže muževljevu firmu, ali on je to odbio, što mu nije oprostila. Povrh svega, nedostajalo je predeset
dolara od novca za sitne troškove, a Džejk je sumnjao na najgore.
Moraće da je otpusti mada mu je i sama pomisao na to bila mrska. Svakog jutra je, dok je u kancelariji još bilo
tiho, preklinjao Boga da mu podari strpljenja za zajednički rad s tom ženom.
U njegovom životu bilo je mnogo žena. Zapošljavao je mlađe zato što ih je bilo više i zato što su htele da rade za
male pare. One bolje među njima su se udale, zatrudnele i tražile šest meseci porodiljskog. One lošije su flertovale,
nosile uske mini-suknje i uvek imale poneki lascivan komentar. Jedna mu je tobože pretila da će ga tužiti zbog
seksualnog uznemiravanja kada ju je otpustio, ali su je uhapsili zbog lažnih čekova, pa je najzad otišla.
Zapošljavao je i mnogo zrelije žene da bi se izbegla ta fizička privlačnost, ali su one, sve do jedne, volele da mu
naređuju; postavljale su se majčinski, mučile muku s menopauzom i češće išle kod lekara, kukale da ih boli ovo ili
ono i stalno išle na neke sahrane.
Decenijama je na tom mestu gospodarila Etel Tviti, živa legenda koja je radila za Vilbenksove dok je firma
poslovala punom parom. Više od četrdeset godina je držala konce svih advokatskih poslova; ostale sekretarice su je
se plašile, a sa mlađim saradnicima se stalno raspravljala, tako da se nisu zadržavale duže od godinu dana,
eventualno dve. Međutim, sada je bila u penziji, i to zato što ju je Džejk penzionisao na silu tokom celog onog
cirkusa sa Hejlijem. Njenog muža su tada na mrtvo ime prebili najverovatnije pripadnici Klana, iako slučaj nije
rešen ni do dana današnjeg, jer istraga nije dala nikakve rezultate. Džejku je svanulo kad je otišla; sada mu je gotovo
nedostajala.
Tačno u 8.30 je sišao u prizemlje, u kuhinju, sipao još kafe, a zatim počeo da pretura po arhivi kao da traži neki
stari dosije. Kada se Roksi ušunjala na zadnja vrata u 8.39, Džejk je stajao kraj njenog stola, prelistavao neki
dokument, čekao i na kraju zaključio da je, kao po običaju, zakasnila. To što ima četvoro male dece i nezaposlenog i
nesrećnog muža, posao koji ne voli, platu koju ona smatra bednom i još brdo drugih problema – Džejka nije
zanimalo. Da mu se dopadala kao osoba, možda bi se i sažalio. Međutim, kako su nedelje prolazile, imao je sve
manje razumevanja. Sastavio je čitav dosije, unosio negativne ocene, gomilao primedbe na koje će moći da ukaže
kada budu seli da obave taj mrzak razgovor, tako da će moći da se osloni na činjenice. Nepodnošljiva mu je bila i
sama pomisao na to da mora detaljno da planira otpuštanje nepoželjne sekretarice.
– Dobro jutro, Roksi – rekao je gledajući na ručni sat.
– Zdravo, izvinite što kasnim, morala sam da odvedem decu u školu. – Bio je više sit laži, koliko god da su bile
sitne. Decu je vodio u školu i po njih išao njen besposleni muž. Karla može to da potvrdi.
– A-ha – promrmljao je Džejk uzimajući svežanj koverata koji je upravo spustila na svoj radni sto. Zgrabio je
poštu pre nego što je ona otvori i na brzinu je pregledao da vidi ima li nečeg zanimljivog. To je ipak bila samo
gomila uobičajenih reklamnih gluposti i dosadnih poruka za advokate – pisama od drugih firmi, od kojih je jedno
bilo iz sudijine kancelarije, debele koverte s kopijama sudskih rezimea, zahteva, parničnih spisa i slične
dokumentacije. Njih nije otvorio – to je posao sekretarice.
– Jel’ tražite nešto određeno? – upitala je spuštajući tašnu i torbu i počela da se priprema za rad.
BD4Y
balkandownload.org

– Ne.
Kao i svakog dana, izgledala je prilično zapušteno – nenašminkana i jedva očešljana. Odjurila je do toaleta da
se malo upristoji i dotera, za šta joj je najčešće trebalo petnaest minuta. To je izazivalo još neizgovorenih primedbi.
Na dnu hrpe, baš na poslednjoj koverti opazio je svoje ime ispisano plavim mastilom i iskošenim slovima. Kada
je pročitao adresu pošiljaoca, zanemeo je i umalo je ispustio sve ostalo. Ostalu poštu joj je spustio na sto, a onda je
požurio uz stepenice do svoje kancelarije. Zaključao je vrata i seo za sekreter s rolo-poklopcem, smeštenim u
jednom uglu, ispod portreta Vilijama Foknera, koji je kupio gospodin Džon Vilbenks, Lusjenov otac, a zatim počeo
da zagleda kovertu. Bila je to klasična, jednostavna bela koverta za kancelarijske dopise, od jeftinog papira,
verovatno kupljena u pakovanju od sto komada za pet dolara, s markicom od dvadeset pet centi sa slikom čuvenog
astronauta, dovoljno debela da sadrži nekoliko papira; bila je adresirana na njegovo ime: „Za gdina Džejka
Brigansa, pravnog zastupnika, Vašingtonova 146, Klenton, Misisipi”. Poštanski broj nije bio naveden.
Na naličju je pisalo: „Set Habard, poštanski pregradak 277, Palmajra, Misisipi, 38664”.
Na poštanskom žigu se videlo da je pismo poslato poštom iz Klentona 1. oktobra 1988. godine, dakle, prethodne
subote. Džejk je duboko uzdahnuo i pažljivo razmotrio čitav scenario. Ako je verovati tračevima iz kafeterije, a nije
imao razloga da sumnja u njih, u svakom slučaju ne u ovom trenutku, Set Habard se obesio pre manje od dvadeset
četiri sata, u nedelju po podne. Sada je ponedeljak, 8.45 ujutru. Da bi pismo bilo poslato iz Klentona prošle subote,
Set Habard ili neko u njegovo ime morao je da ubaci pismo u poštansko sanduče u zgradi pošte u Klentonu ili u
petak kasno po podne ili u subotu pre podne, jer se tada pošta zatvarala. Samo su lokalne pošiljke nosile žig
Klentona; sve ostale su prevožene kamionom do regionalnog centra u Tupelu, a zatim sortirane, pečatirane i na kraju
dostavljane.
Džejk je našao makaze i brižljivo isekao jednu ivicu koverte, sa suprotne strane od adrese pošiljaoca, pored
markice, ali dovoljno daleko da ništa ne ošteti. Postojala je mogućnost da u rukama drži dokazni materijal. Kasnije
će sve da iskopira. Pažljivo je uhvatio kovertu i blago je istresao dok papiri nisu poispadali. Srce mu je ubrzano
lupalo kada je pažljivo otvorio presavijene hartije. Bilo ih je tri, sve čisto bele, jednostavne, bez zaglavlja.
Poravnao ih je i položio papire na sto, a zatim uzeo onaj na vrhu. Plavim mastilom i čitkim, iskošenim rukopisom,
što je bilo baš neobično, budući da se radilo o muškarcu, autor je napisao:

Poštovani gospodine Brigans,

Koliko mi je poznato, nas dvojica se nismo upoznali, a sigurno se nećemo ni upoznati. Dok vi
budete čitali ovo, ja ću već biti mrtav i taj užasni grad u kojem živite brujaće od uobičajenog
ogovaranja. Sâm sebi sam oduzeo život, ali isključivo stoga što je moja smrt od raka pluća
neminovna. Lekari su mi dali samo još nekoliko nedelja života, a ja sam već umoran od bolova.
Umoran sam od mnogo čega. Ukoliko pušite, poslušajte savet mrtvog čoveka i odmah prestanite.
Izabrao sam vas zato što važite za poštenog čoveka, i divio sam se vašoj hrabrosti tokom suđenja
Karlu Liju Hejliju. Za vas bih sa sigurnošću mogao da tvrdim da ste čovek koji zagovara toleranciju,
a tužno je koliko je malo takvih ljudi na svetu.
Prezirem advokate, naročito te u Klentonu. Neću ih imenovati u ovom odsudnom času svog
života, ali ću umreti sa ogromnom, neopisivom mržnjom prema raznoraznim predstavnicima vaše
profesije. Sve sami lešinari i krvopije.
Uz ovo pismo prilažem svoj testament, pri čemu sam svaku reč napisao lično, kao što sam se i
svuda svojeručno potpisao i naznačio datume. Proučavao sam malo zakone Misisipija i sa
zadovoljstvom tvrdim da je ovo, u pravnom smislu, potpuno valjan svojeručni testament. Nemam
svedoke da sam ovaj testament svojeručno potpisao zato što, kao što i sami znate, nije potrebno
imati svedoka za svojeručni testament. Pre godinu dana sam potpisao obimniju verziju u kancelariji
pravnih zastupnika firme Raš u Tupelu, ali sam taj dokument poništio.
Ovaj testament će sigurno izazvati nevolje i upravo zato želim da unajmim vas kao svog pravnog
zastupnika. Želim da se moja volja sprovede po svaku cenu, a siguran sam da vi to možete. Izričito
želim da iz testamenta isključim svoje dvoje punoletne dece, njihovu decu i svoje dve bivše žene. To

BD4Y
balkandownload.org

nisu dobri ljudi i znajte da će krenuti u napad, pa se zato pripremite. Moja zaostavština je
pozamašna – oni i ne slute kolika je – a kada se sve obelodani, krenuće da se grabe. Borite se protiv
njih, gospodine Brigans, do poslednjeg atoma snage. Moramo da pobedimo.
Uz oproštajno pismo sam ostavio i uputstva za pogreb. Ne pominjite moj testament dok ne prođe
sahrana. Želim da primoram svoju porodicu da prođe kroz sve rituale oplakivanja pre nego što
shvate da im ništa nisam ostavio. Gledajte ih kako glume – odlično to rade. Nikada me nisu ni voleli.
Unapred vam zahvaljujem što ćete revnosno zastupati moje interese. Neće biti lako. Teši me
pomisao da neću morati da prolazim kroz tu agoniju.
S poštovanjem,
Set Habard
1. oktobar 1988.

Džejk je bio suviše nervozan da bi pročitao testament. Duboko je udahnuo, ustao, prošetao se po kancelariji,
otvorio dvokrilna vrata terase i prvi put tog jutra izašao da pogleda zgradu suda i trg, a zatim se vratio za sto.
Ponovo je pročitao pismo. Ono će biti zavedeno kao dokazni materijal da bi se utvrdila zaveštajna sposobnost Seta
Habarda, pa je Džejk na trenutak stao kao paralisan od neodlučnosti. Obrisao je ruke o pantalone. Da li treba da
ostavi pismo, kovertu i ostale papire tu gde jesu i da odjuri do Ozija? Treba li da pozove sudiju?
Ne. Pismo je namenjeno njemu kao poverljiv dokument, tako da ima pravo da mu prouči sadržinu. Međutim, s
druge strane se osećao kao da u rukama drži tempiranu bombu. Polako je spustio pismo u stranu i zapiljio se u drugi
list. Teško dišući, uzeo je papir drhtavim rukama i posmatrao plavo mastilo, potpuno svestan da će na te reči
potrošiti čitavu narednu godinu života, a možda i dve.
Na papiru je pisalo:

TESTAMENT HENRIJA SETA HABARDA

Ja, Set Habard, u 71. godini života, pri čistoj svesti ali oronulog tela, ovim dokumentom
izražavam svoju poslednju volju:

1. Stanovnik sam države Misisipi. Moja zvanična adresa je Simpson roud 4498, Palmajra,
okrug Ford, Misisipi.
2. Odričem se svih prethodnih testamenata koje sam potpisao, naročito verzije od 7. septembra
1987. godine, koji sam sastavio uz pomoć gospodina Luisa Makgvajera iz advokatske firme
Raš u Tupelu, u Misisipiju, a tim testamentom sam se izričito odrekao prethodnog, koji sam
potpisao marta 1985. godine.
3. Namera mi je bila da ovo bude svojeručni testament, čija je svaka reč ispisana mojom
rukom, mojim rukopisom, bez ičije pomoći. Lično sam ga potpisao i naznačio datum. Sâm
sam ga sastavio u svojoj kancelariji na današnji dan, prvog oktobra 1988. godine.
4. Pri čistoj sam svesti i zdravoj pameti i imam potpunu zaveštajnu sposobnost. Niko ne vrši
uticaj na mene niti to pokušava.
5. Za izvršitelja svoje oporuke imenujem Rasela Emburga, čija je adresa Ulica Ember 762,
Templ, Misisipi. Gospodin Emburg je bio na funkciji zamenika direktora moje holding
kompanije i potpuno je upućen u moje finansijsko stanje. Nalažem gospodinu Emburgu da
obezbedi usluge gospodina Džejka Brigansa, pravnog zastupnika iz Klentona u Misisipiju,
prethodnim dogovorom i plaćanjem svih neophodnih troškova zastupanja. Tražim da se
ispoštuje moja želja da nijedan drugi advokat iz okruga Ford ne sme da pipne išta od moje
zaostavštine niti da zaradi ijedan dolar od sudski potvrđene oporuke.
6. Imam dvoje dece – Heršela Habarda i Ramonu Habard Dafo – a oni imaju svoju decu mada
ne znam koliko tačno zato što ih nisam video odavno. Izričito naglašavam da iz testamenta
isključujem oba svoja deteta i svu svoju unučad, tako da oni neće naslediti ništa od moje
BD4Y
balkandownload.org

imovine. Ništa neće dobiti. Ne znam koja se tačno pravnička terminologija koristi da bi se
neko „izbacio” iz nasledstva, ali moja namera je da im ne dozvolim – pritom mislim na
svoju decu i unučad – da dobiju išta od mene. Ukoliko budu nastojali da se izbore za svoje
pravo i izgube parnicu, moja je želja da plate advokatske usluge i sudske troškove, jer su ih
sami natovarili sebi na vrat zbog svoje pohlepe.
7. Imam dve bivše žene, čija imena neću navoditi. Pošto su mi prilikom razvoda uzele skoro sve,
ovime više ništa neće dobiti. Njih posebno želim da isključim. Neka umru u najgorim
mukama, kao ja.
8. Devedeset posto svoje imovine dajem, poklanjam, prosleđujem, ostavljam oporukom (kako
god se to, dođavola, kaže) svojoj prijateljici Leti Lang, čime želim da joj se odužim za
posvećeno službovanje i prijateljstvo ovih nekoliko godina. Njeno puno ime je Letiša
Delores Tejber Lang, a adresa Montrouz roud 1488, Boks Hil, Misisipi.
9. Pet posto svoje imovine poklanjam, ostavljam, itd., svom bratu Ensilu F. Habardu ako je još
uvek živ. Sa Ensilom nisam u kontaktu već godinama, mada često mislim na njega. Tog
dečaka život nije milovao i smatram da je zaslužio bolju sudbinu. On i ja smo kao deca
prisustvovali nečemu što nijedno ljudsko biće ne treba da vidi i od čega je on doživeo
traumu od koje se nikada nije oporavio. Ako je već mrtav, njegovih pet procenata pridružuje
se ostaloj imovini.
10. Pet posto svoje imovine poklanjam, ostavljam, itd. Hrišćanskoj Crkvi Ajriš Roud.
11. Izvršitelju oporuke nalažem da proda moju kuću, zemlju, pokretnu i nepokretnu imovinu i
skladište drvne građe blizu Palmajre po tržišnoj ceni što pre i što jednostavnije i da se čitav
iznos uračuna u moju imovinu.
Set Habard,
1. oktobar 1988.

Potpisano je sitnim, urednim rukopisom, sasvim čitko. Džejk je ponovo obrisao dlanove o pantalone i opet
pročitao testament. Bio je ispisan na dva lista u skoro savršeno pravim redovima, kao da je Set podmetnuo ispod
išpartan papir i pažljivo pazio da ne pređe linije.
Desetak pitanja mu je odzvanjalo u glavi, od kojih je najočiglednije bilo: Ko je, za ime sveta, Leti Lang?
Sledeće koje se nametnulo bilo je: Šta je ona tačno uradila da zasluži devedeset posto? Zatim: Koliko ukupno iznosi
njegova imovina? Koliko li će pojesti nasledne takse ukoliko je stvarno pozamašna? Za ovim je ubrzo usledilo
pitanje: Koliko li će koštati usluge opunomoćenog advokata?
Međutim, pre nego što ga je ponela pohlepa, Džejk se još jednom prošetao po kancelariji; u glavi mu je brujalo,
a nivo adrenalina u venama rastao. Kakva čudnovata pravnička zapetljancija. Kada se otvore karte i obznani koliko
je to novca, nema sumnje da će Setova porodica naći advokata i upustiti se u krvavu borbu za nasledstvo. Premda se
nikada nije susreo s odlukom da čitava porodica bude isključena iz testamenta, znao je da je bilo takvih slučajeva u
Kancelarskom sudu, a često i uz prisustvo porote. U okrugu Ford su velika nasledstva bila izuzetno retka pojava, ali
se povremeno dešavalo da pokojnik ostavi za sobom malo bogatstvo koje nikome nije prepisao ili testament
sumnjive verodostojnosti. Ovakve situacije su bile pravi rudnik zlata za lokalnu advokatsku komoru, kada je u sudu
vrvelo od advokata koji su besno uletali i izletali iz sudnice, a čitavu zaostavštinu bi najčešće progutale sudske
takse.
Nežno je položio koverat i tri papira u fasciklu, a zatim ih odneo dole i spustio na Roksin sto. Sada se dotična
već bila malo upristojila, a zatekao ju je kako otvara poštu. – Pročitaj ovo – rekao joj je. – I to polako.
Učinila je kako joj je rečeno, a kada je završila, rekla je: – Super. Sjajan početak radne nedelje.
– Za starog Seta ne baš tako sjajan – rekao je Džejk. – Molim te, zapiši da je sve stiglo poštom jutros, 3.
oktobra.
– Tako sam i zapisala. Zašto?
– Tačno vreme može biti od suštinske važnosti jednog dana na sudu. Biće važno da li je bila subota, nedelja ili

BD4Y
balkandownload.org

ponedeljak.
– Hoću li ja biti svedok?
– Možda, a možda i nećeš, ali mi ćemo preduzeti sve mere predostrožnosti. Jasno?
– Vi ste advokat, vi znate.
Iskopirao je koverat, testament i pismo u četiri primerka. Jednu kopiju je dao Roksi da ubaci u novu fasciklu kao
najnoviji predmet, a dve je ćušnuo u fioku svog radnog stola koju je zaključavao. Sačekao je da sat otkuca devet pa
izašao iz kancelarije noseći sa sobom original i jednu kopiju. Rekao je Roksi da ide u sud. Prvo je, međutim, otišao
u zgradu pored, u banku, u kojoj je ostavio original u kaseti svoje firme.

***

Kancelarija Ozija Volsa se nalazila u zgradi okružnog zatvora, dva bloka od trga, u niskom betonskom bunkeru
sazidanom pre oko deset godina za male pare. Kasnije je dograđena pomoćna zgrada, koja je podsećala na neku
izraslinu, da bi šerif, osoblje i zamenici imali gde da se smeste, a bila je opremljena jeftinim radnim stolovima,
stolicama na rasklapanje i isflekanim tepihom koji se već pohabao od podnih dasaka. Ponedeljkom ujutru je obično
vladao haos budući da je trebalo sve dovesti u red posle burnog vikenda. Gnevne žene su dolazile da plate kauciju i
izvuku pijane muževe iz zatvora. Ostale su uletale kao furije i potpisivale papire da bi im policija strpala muževe u
zatvor. Tuda su se vrzmali i prestrašeni roditelji čekajući detalje racije narkomana, u kojima su pohvatana i njihova
deca. Telefoni su neprekidno zvonili, a često se niko ne bi ni javljao. Zamenici šerifa su uglavnom gutali krofne i
pijuckali jaku kafu. U celom tom metežu pojavio se i slučaj bizarnog samoubistva tajanstvenog čoveka, tako da se
može reći da je u toj večito bučnoj zgradi tog ponedeljka bila prava ludnica.
Na dnu dograđenog dela, na kraju kratkog hodnika, nalazila su se masivna vrata, na kojima je rukom, belim
slovima bilo ispisano: OZI VOLS, ŠERIF OKRUGA FORD. Vrata su bila zatvorena; šerif je rano stigao tog
ponedeljka ujutru i već je s nekim razgovarao telefonom. S druge strane je bila neka izbezumljena žena iz Memfisa,
čije je dete uhvaćeno kako vozi kombi koji je, između ostalog, prevozio i pozamašnu količinu marihuane. To se
desilo prethodne subote uveče blizu jezera Čatula, u parku, gde su slučajevi nedoličnog ponašanja bili uobičajeni.
Dete je, naravno, bilo nedužno, a majka je jedva čekala da se doveze i izvuče ga iz Ozijevog zatvora.
Neće to tako moći, pomislio je Ozi. Neko mu je pokucao na vrata. Prekrio je slušalicu i rekao: – Slobodno!
Vrata su se otvorila nekoliko centimetara, a iza njih se promolila glava Džejka Brigansa. Ozi se istog trena
osmehnuo i pokazao mu da uđe. Džejk je zatvorio vrata za sobom i udobno se smestio na stolicu. Ozi je objašnjavao
gospođi da je dete uhvaćeno sa kilogramom i po trave i da tu činjenicu ne menja to što ono ima sedamnaest godina;
zbog toga ne mogu da ga puste uz kauciju dok sudija to ne odluči. Dok ga je majka psovala na sav glas, Ozi se
namrštio i odaljio slušalicu od uva. Zavrteo je glavom i ponovo se osmehnuo. Stara priča. I Džejk je mnogo puta
imao prilike da sluša te stvari.
Ozi ju je još neko vreme slušao, obećao da će učiniti sve što može, što očigledno i nije bilo mnogo, i konačno
završio razgovor. Pridigao se i pozdravio sa Džejkom rekavši: – Dobro jutro, pravniče.
– Dobro jutro, Ozi.
Prvo su ćaskali o nekim manje bitnim pitanjima i na kraju su se, naravno, dotakli fudbala. Ozi je izvesno vreme
igrao za Remse pre nego što je povredio koleno, ali je i dalje revnosno pratio utakmice svoje ekipe. Džejk je
navijao za Seintse, kao i većina građana Misisipija, tako da, što se toga tiče, nisu imali mnogo dodirnih tačaka. Zid
iza Ozija je bio prekriven sitnicama povezanim s fudbalom – fotografijama, nagradama, plaketama, trofejima.
Sredinom sedamdesetih proglašen je za najboljeg igrača na Univerzitetu Alkorn, a iz priloženog se jasno videlo da
brižljivo čuva uspomene na sve to.
Da je neki drugi dan, drugo vreme i da je tu i publika, recimo, da su u sudnici za vreme pauze, kada i ostali
advokati mogu da ga čuju, Ozi bi možda došao u iskušenje da ispriča šta se dogodilo one večeri kada je Džejku
slomio nogu. Džejk je tada bio žgoljavi student druge godine i igrao je beka za Karavej, mnogo manji fakultet, koji
je iz nekog razloga svake godine u finalu tradicionalno gubio od Klentona. Zvanično je saopšteno da je došlo do
sukoba među igračima protivničkih timova, pa je utakmica prekinuta. Ozi je, inače poznat kao borben napadač,
zastrašivao odbranu Karaveja tokom tri četvrtine meča, a pri kraju četvrte se nemilosrdno dao u juriš na treći poen.
Fulbek je već bio povređen i prepadnut i nije se obazirao na Ozija, a ovaj je u tom trenutku naleteo na Džejka, koji
BD4Y
balkandownload.org

je očajnički pokušavao da se probije. Ozi je tvrdio da je čuo kako je Džejku pukla lisna kost. Po Džejkovoj verziji
nije se čulo ništa sem Ozijevog mumlanja i režanja kada se ustremio na plen. Kako god bilo, taj događaj se
prepričavao bar jednom godišnje.
Međutim, bio je ponedeljak ujutru, telefoni su zvonili, a obojica su bili zauzeti. Bilo je očito da Džejk nije došao
tek tako. – Mislim da me je angažovao gospodin Set Habard – rekao je.
Ozi je zažmirio i zagledao se u svog prijatelja. – Mislim da on više nikoga ne može da angažuje. Doneli su ga
kod Magargela pravo u ledaru.
– Jel’ izvršena autopsija?
– Recimo da smo ga spustili na zemlju. – Ozi je uzeo fasciklu, otvorio je i izvadio tri fotografije u boji formata
A4. Gurnuo ih je preko stola da ih Džejk pogleda. Na njima se videlo kako Set tužno visi na kiši, isti prizor iz tri
perspektive – spreda, otpozadi i s desne strane. Džejk je na trenutak bio u šoku, ali se trudio da se to ne vidi.
Posmatrao je Setov groteskni izraz lica i pokušao da ga se seti. – Nisam poznavao ovog čoveka – promrmljao je. –
Ko ga je pronašao?
– Jedan njegov radnik. Izgleda da je gospodin Habard sve lepo isplanirao.
– Nego šta je. – Džejk je zavukao ruku u džep kaputa, izvadio kopije i dobacio ih Oziju preko stola. – Ovo mi je
jutros stiglo poštom. Vruća vest koju još niko ne zna. Prvi list je pismo za mene. Ostala dva su njegov testament,
naravno, ako to sud potvrdi.
Ozi je uzeo pismo i polako čitao. Pročitao je sve bez ikakve promene na licu. Kada je završio, spustio je papire
na sto i protrljao oči. – Auh – otelo mu se. – Jel’ ovo u skladu sa zakonom, Džejk?
– Na prvi pogled jeste, ali sam siguran da će porodica pripremiti protivnapad.
– Kako to misliš?
– Uložiće raznorazne žalbe: pozvaće se na to kako je matori bio neuračunljiv i kako je ta žena neprikladno
uticala na njega i ubedila ga da promeni testament. Veruj mi, kad su pare u pitanju, prevrnuće i nebo i zemlju ako
treba.
– Ta žena – ponovio je Ozi, a zatim se osmehnuo i polako zavrteo glavom.
– Da je ne poznaješ slučajno?
– I te kako je poznajem.
– Jel’ crnkinja ili belkinja?
– Crnkinja.
Džejk je to već naslućivao i nimalo nije bio iznenađen niti razočaran; u tom trenutku je najpre osetio kako ga
preplavljuje talas uzbuđenja. Kakva priča – belac u poslednjem trenutku menja testament i sav svoj novac ostavlja
crnkinji koja mu je očigledno bila draga. Ogorčen spor odvijaće se pred očima porote, a u središtu pažnje će biti on
– Džejk.
– Jesi li je dobro poznavao? – upitao je Džejk. Bilo je opštepoznato da Ozi zna sve crnce u okrugu Ford; one
koji su na biračkom spisku i one koji još služe zatvorsku kaznu; one koji imaju zemlju i one koji žive od socijalne
pomoći; one koji su bili zaposleni i one koji su izbegavali da rade; one koji su štedeli i one koji su obijali kuće; one
koji su išli u crkvu svake nedelje i one koji su visili po kafanama.
– Poznajem je – odgovorio je, obazriv kao i uvek. – Živi u Boks Hilu, u delu koji se zove Mala Delta.
Džejk klimnu glavom i reče: – Prolazio sam tuda.
– Tamo gde su šume, tamo su samo crnci. Udata je za momka po imenu Simion Lang; to ti je jedna mrcina koja
nikad nije kod kuće, a i kad se zatekne, pijan je kô letva.
– Ne poznajem nikoga s tim prezimenom.
– E, ovog i ne želiš da upoznaš, veruj mi. Kada je trezan, mislim da vozi kamion, a ume i da upravlja
buldožerom. Znam da je radio preko grane jednom ili dva puta. Labilan tip načisto. Imaju četvoro ili petoro dece,
jedan sin im je u zatvoru, a čini mi se da im je jedna ćerka u vojsci. Leti ima oko četrdeset pet godina, bar tako
mislim. Ona je od Tejberovih, ali se ta loza polako gasi. On je od Langovih i šume su ih, nažalost, pune. Nisam znao
da je radila za Seta Habarda.
– Jesi li poznavao Habarda?
– Donekle. Taj čovek mi je dao dvadeset pet hiljada dolara ispod stola u kešu za obe izborne kampanje i nije
tražio ništa zauzvrat; štaviše, gotovo me je izbegavao tokom mog prvog mandata. Video sam ga prošlog leta, kada
BD4Y
balkandownload.org

sam se kandidovao za reizbor, i tada mi je dao drugi koverat.

– Uzeo si pare?
– Ne sviđa mi se tvoj ton, Džejk – uzvratio je Ozi uz osmeh. – Jeste, uzeo sam pare zato što sam hteo da
pobedim. A i moji suparnici su primali mito. Politika ti je ovde prljav posao.
– Nemam ja ništa protiv. Koliko novca je stari imao?
– Ovde piše da je to pozamašna suma. Iskreno, pojma nemam. To je oduvek bila misterija. Priča se da je sve
izgubio u jednom gadnom razvodu – kad ga je Hari Reks odrao – i od tada se o njegovim poslovima ne zna ništa.
– Pametan čovek.
– Ima neku zemlju, inače se oduvek bavio drvnom građom. To je otprilike sve što znam.
– A šta je sa to dvoje dece?
– Juče sam razgovarao sa Heršelom Habardom oko pet po podne; morao sam da mu javim. On živi u Memfisu,
ali nisam uspeo da saznam ništa više. Rekao je da će javiti sestri Ramoni i da će doći što pre. Set je ostavio
uputstva za sahranu, koju treba održati sutra u četiri po podne, prvo opelo u crkvi, a onda pogreb. – Ozi je ponovo
pročitao pismo. – Izgleda pomalo okrutno, zar ne, Džejk? Set želi da njegovi pate i oplakuju ga da bi na kraju
saznali da ih je zavrnuo za nasledstvo.
Džejk se vragolasto nasmejao i rekao: – E, ja mislim da je to divno. Hoćeš da ideš na sahranu?
– Samo ako ti ideš.
– Onda smo se dogovorili.
Nekoliko trenutaka su sedeli u tišini, osluškujući glasove iz hodnika i zvrjanje telefona, a obojica su znali da ih
čeka još mnogo posla. Međutim, nametnulo se mnoštvo pitanja, a drama je tek bila na pomolu.
– Pitam se šta li su ti dečaci videli – ponovo je progovorio Džejk. – Mislim, Set i njegov brat dok su bili mali.
Ozi je zavrteo glavom, jer ni sâm nije znao. Još jednom je pogledao ka testamentu i rekao: – Ensil F. Habard.
Pokušaću da ga nađem ako hoćeš; pročešljaću po bazi podataka da vidim da nema neki dosije.
– Može. Hvala ti.
Posle još nekoliko trenutaka napete tišine Ozi reče: – Džejk, danas me čeka brdo posla.
Džejk je brzo ustao i odvratio: – I mene. Hvala ti. Čućemo se kasnije.

BD4Y
balkandownload.org

4.

Memfis je od okruga Ford udaljen samo sat vožnje, ali je za Heršela Habarda to bilo usamljeničko putovanje koje bi
mu pokvarilo ceo dan. Bio je to nemio izlet u prošlost, u koju se zbog mnogo čega vraćao samo kad je morao. Od
kuće je otišao sa osamnaest godina, ratosiljao se bede i zakleo se da će je zaobilaziti u širokom luku kad god može.
On je bio nevina žrtva rata između svojih roditelja, a kada su se njih dvoje na kraju razveli, on je stao na stranu
majke i pobegao iz okruga i od oca. Sada, posle dvadeset osam godina, bilo mu je teško da poveruje da je matori
stvarno umro.
Pokušali su nekoliko puta da se pomire, i to uglavnom na Heršelovu inicijativu, a Set je, sa svoje strane, izdržao
neko vreme i pokušao da podnosi sina i unučiće. Međutim, druga supruga i još jedan loš brak samo su pogoršali
odnose. Set je čitavu proteklu deceniju posvetio isključivo svom poslu. Uglavnom bi se setio da čestita rođendane i
svakih pet godina bi pooslao čestitku za Božić, što je bio vrhunac njegove očinske ljubavi. Što je više radio, sve
prezrivije je gledao na karijeru svog sina, što je i bio glavni uzrok njihovih nesuglasica. ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad
Heršel je bio vlasnik studentskog kafea blizu kampusa Univerziteta Memfis. Kafei nikad ne izlaze iz mode,
stalno su puni, te je i njemu išlo. Mogao je da plati račune i još da odvoji nešto na stranu. Kakav otac, takav sin – i
on se još oporavljao od gadnog razvoda, u kojem je nesumnjivo izvukao deblji kraj, jer su supruzi dodeljena oba
deteta, a još mu je pokupila i sav novac. Zato on već četiri godine živi s majkom u staroj, oronuloj kući u centru
Memfisa s gomilom mačaka i ponekom propalicom koju majka povremeno dovuče u kuću. I ona je nosila ožiljke
mučnog života sa Setom i već je bila, kako se to kaže, malo kvrcnula.
Prošao je pored table za okrug Ford, pa se još više smrknuo. Vozio je sportski auto, mali polovni datsun, koji je
kupio prvenstveno zato što je njegov pokojni otac mrzeo japanske automobile, u suštini je mrzeo sve što je japansko.
Jedan Setov rođak je poginuo u Drugom svetskom ratu dok je bio u zarobljeništvu u Japanu, pa se Set prosto
naslađivao tom svojom mržnjom, u koju je s vremenom potpuno ogrezao.
Heršel je pronašao lokalnu stanicu u Klentonu i zavrteo je glavom kada je začuo nesuvisle fore unjkavog di-
džeja. Obreo se u sasvim drugačijem svetu, onom koji je davno ostavio za sobom i nadao se da će ga zauvek
zaboraviti. Sažaljevao je sve one prijatelje koji su još uvek živeli u okrugu Ford i koji nikada neće otići odatle. Dve
trećine njegovih drugara iz srednje u Klentonu i dalje je živelo u tom kraju; uglavnom su radili u fabrikama, vozili
kamione ili sekli celulozno drvo. Na desetogodišnjici mature toliko se rastužio da na okupljanje za dvadeset godina
nije ni otišao.
Posle Setovog prvog razvoda Heršelova majka je pobegla i preselila se u Memfis. Posle drugog je Heršelova
maćeha zbrisala i preselila se u Džekson. Set se nije pomerao iz kuće, tačnije, sa imanja. Zato je Heršel bio
primoran da prolazi kroz istu noćnu moru iz detinjstva kada je dolazio kod Seta, a obilazio ga je jednom godišnje
dok nisu otkrili da ima rak. Bila je to prizemna kuća u rančerskom stilu, zidana od crvene cigle, podalje od okružnog
puta i skrivena od pogleda dubokom senkom koju su bacale guste krošnje debelih hrastova i brestova. Ispred kuće se
prostirao dugačak travnjak na kojem se Heršel igrao kao mali, ali nikada sa ocem. Nikada njih dvojica nisu igrali
fudbal ili dobacivali jedan drugom bejzbol loptu, otac mu nikada nije kupio one dečje goliće niti su se u igri otimali
oko lopte. Kada se zaustavio na prilazu, pogled mu je odlutao ka širokom travnjaku i ko zna koji put se iznenadio
koliko mu je sada izgledao mali. Parkirao se iza nepoznatog automobila s tablicama okruga Ford, i nekoliko
trenutaka nemo posmatrao kuću.
Oduvek je pretpostavljao da mu očeva smrt neće teško pasti iako su ga prijatelji, pogotovo muškarci,
upozoravali da će biti sasvim suprotno. Čovek odrasta i sazreva; nauči da obuzdava emocije; ne grli oca zato što je
on čovek koji ne voli da ga grle; ne šalje ni poklone ni pisma; a kada mu otac umre, svestan je da lako može da
preživi i bez njega. Malo će se raznežiti na sahrani, možda će mu poteći i koja suza, ali će se za nekoliko dana
čitava ta halabuka stišati, pa će moći da se vrati svom svakodnevnom životu bez ikakvih posledica. Ti drugari su bar
imali da kažu nešto lepo o svojim očevima. Gledali su kako im očevi stare, suočavali se sa njihovom smrću bez
mnogo brige o tome šta će biti posle i svi su neutešno patili.
Heršel nije osećao ništa; ni gubitak, ni tugu zbog zatvaranja tog poglavlja; ni sažaljenje prema čoveku koji je
otišao dotle da oduzme sebi život. Sedeo je u kolima i posmatrao tu kuću priznajući sebi da ne oseća ništa prema
ocu, možda samo tračak olakšanja što ga više nema, jer je njegova smrt značila jedan komplikovani faktor manje u
BD4Y
balkandownload.org

Heršelovom životu. Eto, možda toliko.

Otišao je do ulaznih vrata, koja su se otvorila dok je prilazio. Leti Lang je stajala u dovratku i brisala oči
maramicom. – Zdravo, gospodine Habard – pozdravila ga je potreseno.
– Zdravo, Leti – uzvratio je zakoračivši na gumeni otirač na betonskom tremu. Da ju je bolje poznavao,
verovatno bi prišao da je na tren zagrli ili na bilo koji način pokaže kako i on tuguje, ali nije mogao da natera sebe
na to. Video ju je samo tri-četiri puta i uvek na brzinu. Ona je kućna pomoćnica crne kože, a od takve osobe se
očekivalo da se drži po strani u prisustvu članova porodice.
– Mnogo mi je žao – rekla je, uzmičući.
– I meni – uzvratio je Heršel. Pošao je za njom kroz dnevni boravak do kuhinje, gde je ona pokazala rukom na
lonče za kafu i rekla: – Baš sam je skuvala.
– Je li ono tamo tvoj auto? – upitao ju je.
– Da, gospodine.
– Zašto si ga parkirala na prilazu? Mislio sam da se obično parkiraš sa strane, pored ćaletovog pikapa.
– Izvinite, nešto sam bila rasejana. Idem da ga pomerim.
– Neka, ne mari. Sipaj mi kafu i stavi dve kašičice šećera.
– U redu, gospodine.
– Gde je ćaletov kadilak?
Leti je pažljivo sipala kafu u šolju. – Šerif ga je zaplenio. Trebalo bi danas da ga vrati.
– Zašto su ga zaplenili?
– To ćete morati njih da pitate.
Heršel je odmakao stolicu od stola i smestivši se obgrlio šolju šakama. Otpio je gutljaj, namrštio se i rekao: –
Kako si ti saznala?
Leti se naslonila na šank i prekrstila ruke preko grudi. Brzo ju je odmerio od glave do pete. Nosila je istu belu
pamučnu haljinu do kolena koju je uvek nosila, malo usku oko struka, gde je imala malo viška, zategnutu preko
bujnih grudi.
Taj pogled joj nije promakao; ničiji nikada nije. Iako je imala četrdeset sedam godina i petoro dece, za Leti Lang
su se muškarci i dalje okretali, ali nikada belci. Odgovorila mu je: – Kalvin me je sinoć pozvao i ispričao mi šta se
desilo. Zamolio me je da jutros otključam kuću i da vas sve sačekam.
– Imaš li ključ?
– Ne, gospodine. Nikada ga nisam imala. Nismo zaključavali kuću.
– Ko je Kalvin?
– Belac koji radi na imanju. Reče da ga je gospodin Habard pozvao juče ujutru i rekao mu da se nađu kod mosta
u dva. Tamo je i bio. – Ćutala je taman toliko da obriše suze maramicom.
Heršel je otpio još jedan gutljaj. – Šerif je rekao da je ćale ostavio pismo i neka uputstva.
– Ja ih nisam videla, ali Kalvin jeste. Reče da je gospodin Set napisao kako namerava da oduzme sebi život. –
Počela je da plače.
Heršel ju je slušao, a kada se smirila, upitao ju je: – Koliko dugo već radiš ovde, Leti?
Duboko je uzdahnula i obrisala obraze. – Ne znam, oko tri godine. Prvo sam dolazila dva puta nedeljno da
čistim, ponedeljkom i sredom. Tu sam bila po nekoliko sati dnevno i to mi nije oduzimalo mnogo vremena zato što
je, znate, gospodin Set živeo sâm, mada moram da kažem da je za jednog muškarca bio stvarno pedantan čovek.
Posle me je pitao i da mu kuvam i ja sam to rado prihvatila. Duže radno vreme. Kuvala sam mu raznorazna jela i sve
sam mu ostavljala ili na šporetu ili u frižideru. Kad se razboleo, zamolio me je da dolazim svakog jutra da se brinem
o njemu. Kad je teško podnosio hemoterapiju, ostajao bi u krevetu po čitav dan.
– Mislio sam da plaća medicinsku sestru da ga neguje.
Leti je znala koliko su se gospodin Heršel i gospođa Dafo retko viđali sa ocem otkada se razboleo. Leti je sve
znala; oni nisu znali skoro ništa. Bilo kako bilo, ona će se prema njima ophoditi sa poštovanjem, kao i uvek.
– Da, gospodine, i jeste neko vreme, a onda više nije hteo da mu dolaze. Stalno su mu slali nove sestre, tako da
više nije znao ko će se sledeći pojaviti.
– Znači, ti si ovde radila puno radno vreme. Koliko već?
– Oko godinu dana.
BD4Y
balkandownload.org

– Koliko ti je ćale plaćao?

– Pet dolara na sat.
– Pet! To je baš skupo za usluge kućne pomoćnice, zar ne? Mislim, evo ja živim u Memfisu, a moja majka u tako
velikom gradu plaća pomoćnici četiri i po dolara na sat.
Leti je samo klimnula glavom zato što nije znala šta da mu odgovori. Mogla je da doda da joj je gospodin Set
plaćao u gotovini, da ju je često i čašćavao i da joj je pozajmio pet hiljada dolara kada joj se sin uvalio u nevolju i
zaglavio u zatvoru. Taj dug joj je oprošten pre samo četiri dana. Ništa nije bilo napismeno.
Heršel je pijuckao kafu sa izrazom negodovanja. Leti je zurila u pod.
S prilaza se začulo kako su se dvoja vrata automobila uz tresak zatvorila.

***

Ramona Habard Dafo je plakala pre nego što je stigla do ulaznih vrata. Zagrlila je starijeg brata na tremu, a on je, sa
svoje strane, odglumio da je mnogo tužan: čvrsto je zatvorio oči, iskrivio usne kao da je tužan i nabrao čelo. Kao da
je u dubokoj žalosti. Ramona je cvilela i činilo se kao da stvarno pati mada je Heršel pomalo sumnjao u to.
Ramona je ušla i već počela da grli Leti kao da su sestre od istog oca koji ih je celog života obasipao ljubavlju.
U međuvremenu se Heršel, koji je i dalje stajao na tremu, pozdravio sa Ramoninim mužem, čovekom koga je mrzeo
iz dna duše, mada je mržnja bila obostrana. Ijan Dafo je bio nalickani knjiški moljac iz porodice bankara iz
Džeksona, prestonice, najvećeg grada, rodnog grada bar polovine seronja u Misisipiju. Banke su mu se odavno
pogasile (praktično), ali je Ijan i dalje živeo na lovorikama kao i svaki bogati fićfirić, iako se oženio ženom iz niže
klase, a sada se, eto, batrgao da zaradi koru hleba kao svi ostali.
Dok su se učtivo rukovali, Heršel je pogledao preko Ijanovog ramena da bi mu odmerio auto. Nije se iznenadio.
Na prilazu se sijao naoko nov beli mercedes sedan, najnoviji model tog proizvođača. Zahvaljujući Ramoninoj
sklonosti ka alkoholu i dugačkom jeziku, Heršel je saznao da je poštenjačina Ijan uzimao kola na trogodišnji lizing,
pa ih reklamirao pre isteka garancije. Te otplate su ih skupo koštale, ali to nije bilo važno. Daleko važnije je bilo da
gospodina i gospođu Dafo svi vide kako se vozikaju po buržujskom delu Džeksona u prikladnom automobilu.
Na kraju su se svi okupili u dnevnom boravku i posedali. Leti ih je poslužila kafom i koka-kolom, a zatim se,
kako joj i dužnost nalaže, povukla u senku i udaljila, otišavši u sobu niz hodnik, na mesto sa koga je često slušala
gospodina Seta dok je u boravku razgovarao telefonom. Odatle je mogla sve da čuje. Ramona je plakala još neko
vreme i uporno ponavljala kako ne može da veruje da se to desilo. Muškarci su samo slušali i potvrđivali,
povremeno dobacujući kratak komentar. Ubrzo ih je prekinulo zvono na vratima. Dve gospođe iz crkve su došle sa
kolačima i pitama, pa su morali da ih prime. Leti je užurbano radila svoj deo posla i odnela hranu u kuhinju, a
gospođe su ušetale u boravak nepozvane, posedale i počele da naklapaju ne bi li iščačkale koji trač. Pomenule su da
su videle svog duhovnog brata Seta još juče u crkvi i da je delovao sasvim zdravo. Znale su da ima rak pluća i sve u
vezi s tim, ali im je, zaboga, izgledalo da se već izborio s tim.
Heršel i bračni par Dafo nisu ništa komentarisali. Leti je osluškivala iz senke.
Činilo se da će ih gospođe iz crkve svakog trenutka zasuti bujicom pitanja kao inkvizicija: „Kako je to uradio?”
„Je li ostavio oproštajno pismo?” „Ko će da nasledi novac?” „Da nije u pitanju zločin?” Međutim, bilo je jasno da
im to zabadanje nosa u tuđa posla neće uroditi plodom. Posle dvadeset minuta skoro mrtve tišine digle su ruke i
oprostile se.
Samo pet minuta pošto su one otišle, zvono se ponovo oglasilo. Svi pogledi su bili uprti u prilaz. Tri automobila
su očigledno privlačila pažnju.
– Vidi ko je, Leti – doviknuo je Heršel iz boravka. – Mi ćemo da se sakrijemo u kuhinju.
Bila je to komšinica koja je živela prekoputa; ona je donela kolač s limunom. Leti joj je zahvalila i objasnila joj
da su deca gospodina Seta tu, ali da „ne primaju goste”. Komšinica se još malo zadržala ne bi li nekako ušla i
pronjuškala po tragediji ožalošćene porodice, ali se Leti učtivo isprečila na vratima. Kada je ova najzad otišla, Leti
je odnela kolač u kuhinju, gde je ostao na šanku nenačet.

***

BD4Y
balkandownload.org

Nije prošlo dugo, a okupljeni za kuhinjskim stolom prešli su na posao. – Jesi li video testament? – upitala je
Ramona. Oči su joj se sada vidno razbistrile i sijale su radoznalo i sumnjičavo.
– Nisam – odgovorio je Heršel. – A ti?
– Ne. Bila sam ovde pre nekoliko meseci.
– U julu – prekinuo ju je Ijan.
– Dobro, u julu i tad sam pokušala da popričam s tatom o testamentu. Rekao mi je da su ga sastavili neki
advokati u Tupelu, da će oni sve da srede i to je bilo sve. Jesi li ti ikad razgovarao s njim o tome?
– Nisam – priznao je Heršel. – Nekako mi to nije bilo prikladno. Znaš, stari umire od raka, a ja da ga pitam za
testament. Nisam mogao.
Leti se krila u hodniku, u senci, upijajući svaku reč.
– Šta je s njegovom imovinom? – upitao je Ijan mrtav hladan. On je imao dobar razlog da bude ljubopitljiv
budući da se uvalio u silne hipoteke. Njegova kompanija je gradila tržne centre sa jeftinom robom, a sa svakom
novom ciglom sve dublje su tonuli u dugove. Mukotrpno je radio da bi bio korak ispred zajmodavaca, ali su mu oni
uvek dahtali za vratom.
Heršel je ošinuo pogledom svog zeta krvopiju, ali je ostao pribran. Sve troje su slutili da će biti nevolja oko
raspodele Setove imovine, tako da nije bilo svrhe previše žuriti s rešavanjem tog pitanja. Ionako će uskoro zaratiti.
Heršel je samo slegnuo ramenima i rekao: – Nemam pojma. Bio je veoma tajnovit, kao što ste i sami videli. Osim
ove kuće i osamdeset hektara zemlje oko nje, ima i skladište građe gore pored puta, ali možda je davao i na
veresiju. Nikada nismo pričali o poslu.
– Nikad vi niste pričali ni o čemu – dobacila je Ramona zajedljivo, ali je istog trena povukla reč. – Molim te,
izvini, Heršele.
Međutim, kad krenu tako niski udarci od roda rođenog, neizbežno je da se na njih i uzvrati. Heršel se
podrugljivo osmehnuo, rekavši: – Nisam znao da ste ti i matori bili tako bliski.
Ijan je brzo promenio temu: – Da nema on ovde neku svoju kancelariju ili neko mesto gde drži dokumente?
Hajde da malo istražimo. Sto posto su ovde negde izvodi iz banke, tapije, ugovori o zemljištu; majku mu, kladim se
da je tu negde i kopija testamenta, baš ovde u kući.
– To bi Leti trebalo da zna – umešala se Ramona.
– Nemojte nju da mešate – dodao je Heršel. – Jeste li znali da joj je plaćao pet dolara na sat, i to puno radno
vreme?
– Pet dolara? – ponovio je Ijan. – Koliko mi plaćamo Bernis?
– Tri i po – reče Ramona. – Za dvadeset sati.
– Mi u Memfisu plaćamo četiri i po – dobacio je Heršel ponosno kao da je on potpisivao čekove, a ne njegova
majka.
– Zašto je ta matora škrtica plaćala toliko kućnoj pomoćnici? – zamislila se Ramona, svesna da neće biti
odgovora.
– Bolje bi joj bilo da uživa dok može – uzvratio je Heršel. – Njeni dani su odbrojani.
– Znači, otpustićemo je? – upitala je Ramona.
– Odmah. Nemamo izbora. Zar želiš da se taj novac i dalje rasipa? Slušaj, sestro, evo plana. Obavićemo
sahranu, neka Leti posle sve sredi, onda ćemo je otpustiti i zaključaćemo kuću. Sledeće nedelje ćemo je dati na
prodaju i preostaje nam da se nadamo najboljoj ceni. Nema razloga da se ona i dalje vrzma ovuda, i to za pet dolara
na sat.
Tamo u tami, Leti je oborila glavu.
– Možda ne tako brzo – rekao je Ijan učtivo. – Jednog dana ćemo videti i taj testament, i to uskoro. U njemu piše
ko će biti izvršitelj oporuke, verovatno neko od vas. To je obično ili supružnik ili jedno od dece. Izvršitelj će
podeliti imovinu u skladu sa uslovima navedenim u testamentu.
– Znam ja sve to – rekao je Heršel iako u suštini nije znao. Pošto je svakodnevno bio u kontaktu sa advokatima,
Ijan se često ponašao kao da je u toj porodici stručnjak za pravosuđe, a to je bio i jedan od brojnih razloga što ga je
Heršel prezirao.
– Prosto ne mogu da poverujem da je umro – rekla je Ramona, kojoj se nekim čudom omakla suza.
Heršel ju je razgnevljeno posmatrao došavši u iskušenje da se nagne preko stola i zalepi joj šamarčinu. Koliko
BD4Y
balkandownload.org

mu je bilo poznato, ona je u okrug Ford dolazila jednom godišnje, uglavnom sama, zato što Ijan nije podnosio to
mesto, ali ni Set nije podnosio Ijana. Obično bi krenula iz Džeksona u devet ujutru, insistirala da Set i ona odu na
ručak uvek u istu hamburgerdžinicu pored puta, petnaest kilometara severno od Klentona, zatim bi ga pratila do kuće
i već do dva po podne bi se dosađivala, a do četiri bi već krenula kući. Oba njena deteta, koja su išla u srednju
školu (i to privatnu), dedu nisu videla godinama. Doduše, ni sâm Heršel nije baš mogao da se pohvali da je mnogo
bolji, ali bar nije sedeo tu i pravio se da plače; nije se pretvarao da mu starac nedostaje.
Neko je snažno pokucao na vrata kuhinje, od čega su se svi trgli. Stigla su dva uniformisana zamenika šerifa.
Heršel je otvorio vrata i pozvao ih unutra. Nespretno su se upoznali stojeći kraj frižidera. Zamenici su skinuli kape i
rukovali se sa svima. Šerif Prater im se najzad obratio: – Izvinjavam se što vas uznemiravam, ali smo zamenik Pirtl
i ja došli po nalogu šerifa Volsa, koji je, uzgred, i sâm izrazio najdublje saučešće. Dovezli smo automobil gospodina
Habarda. – Pružio je ključeve Heršelu, a on je samo izustio: – Hvala.
Zamenik Pirtl je izvadio jedan koverat iz džepa i rekao: – Ovo ovde je ono što je gospodin Habard ostavio na
stolu u kuhinji. Ovaj dokument smo juče pronašli kada smo našli i njega. Šerif Vols ima kopiju, ali smatra da
porodica treba da zadrži original. – Koverat je uručio Ramoni, koja je ponovo počela da šmrkće.
Zamenici su otišli posle obostranog zahvaljivanja i još jedne ture nespretnog klimanja glavom i rukovanja.
Ramona je otvorila koverat i iz njega izvadila dva papira. Na jednom je bila ispisana poruka za Kalvina, kojom je
Set samo hteo da potvrdi da je sâm sebi oduzeo život, dakle, da nije u pitanju ubistvo. Drugo nije bilo namenjeno
njegovoj deci, već, kako je pisalo, Onome koga bi moglo da zanima. Glasilo je ovako:

Uputstva za pogreb:
Želim jednostavno opelo u Hrišćanskoj crkvi Ajriš Roud u utorak, 4. oktobra, u četiri posle
podne, i to da ga obavi sveštenik Don Makalvejn. Voleo bih da gospođa Nora Bejns otpeva The Old
Rugged Cross. Ne želim da mi iko drži govor i hvalospeve. Ne mogu ni da zamislim da bi iko to i
želeo. Osim toga, sveštenik Makalvejn može da kaže šta god hoće, ali neka to traje najviše trideset
minuta.
Ukoliko crnci žele da prisustvuju mojoj sahrani, neka ih puste. Ukoliko im ne bude dozvoljeno da
prisustvuju, onda zaboravite na celo opelo i spustite me u zemlju.
Hoću da mi kovčeg nose: Harvi Mos, Dvejn Tomas, Stiv Holand, Bili Bouls, Majk Mils i Volter
Robinson.

Uputstva za sahranu:
Upravo sam kupio mesto na groblju iza Crkve Ajriš Roud. Razgovarao sam sa gospodinom
Magargelom u kapeli i tamo sam platio sanduk. Neću grobnicu. Želim kratku sahranu odmah posle
opela – neka traje najduže pet minuta – i onda neka spuste sanduk.
Doviđenja. Vidimo se na drugoj strani.
Set Habard

Pošto su ga svi za kuhinjskim stolom pročitali i još nekoliko trenutaka promatrali, sipali su još kafe. Heršel je
isekao debelo parče kolača sa limunom i izjavio da je izvrstan. Dafoovi nisu hteli da ga probaju.
– Izgleda da je vaš otac sve lepo isplanirao – primetio je Ijan ponovo čitajući uputstva. – Brzo i jednostavno.
Ramoni je izletelo: – Pa moramo jednom da popričamo i o mogućnosti da je u pitanju zločin, zar ne? To niko
dosad nije pomenuo. Možemo li barem da porazgovaramo o tome? Šta ako nije samoubistvo? Šta ako je to neko
drugi uradio i pokušao sve da zataška? Zar stvarno verujete da bi se tata ubio?
Heršel i Ijan su je bledo pogledali kao da ima rogove. Obojica su došli u iskušenje da je prekore i narugaju joj
se, jer priča gluposti, ali je ipak samo zavladala duga, mučna tišina. Heršel je uzeo još jedan zalogaj kolača. Ijan je
pažljivo podigao ona dva papira i rekao: – Dušo, kako neko može ovo da falsifikuje? A i vidi se iz aviona da je ovo
Setov rukopis.
Ramona je plakala i brisala suze. Heršel je dodao: – Pitao sam šerifa za to, Mona, i on nepokolebljivo tvrdi da
je u pitanju samoubistvo.
BD4Y
balkandownload.org

– Znam, znam – promrmljala je između jecaja.

Ijan se opet uključio: – Tvoj otac je umirao od raka, trpeo je užasne bolove i zato je uzeo stvar u svoje ruke.
Izgleda da je sve temeljno pripremio.
– Ne mogu da verujem – rekla je. – Zar nije mogao da popriča s nama?
Zato što vi, narode, nikad ne razgovarate jedni s drugima, pomislila je Leti, i dalje stojeći u senci.
Ijan, gospodin ekspert, dodade: – Ovo nije neuobičajeno za samoubice. Ti ljudi nikada ne pričaju ni sa kim o
tome i podrobno razmatraju svaki detalj svog plana. Moj ujak se ubio pucnjem iz pištolja pre dve godine i…
– Tvoj ujak je bio alkoholičar – brecnula se Ramona. Više nije plakala.
– Jeste, i bio je pijan kad se ubio, ali je ipak sve isplanirao.
– Jel’ možemo da pričamo o nečem drugom? – umešao se Heršel. – Ne, Mona, nije ga niko ubio. Set je sâm to
uradio i ostavio poruke za sobom. Ja bih da pročešljamo kuću i potražimo papire, izvode iz banke, možda čak i
testament, pa šta nađemo. Mi smo mu rod i sad smo mi zaduženi za sve. Tu nema ničeg lošeg, zar ne?
Ijan i Ramona su klimali glavom, potpuno saglasni.
Leti se zapravo smešila. Gospodin Set je sve svoje dokumente držao u radnoj sobi, zaključane u ormaru. Prošlog
meseca je pažljivo sredio radni sto i fioke i izneo sve što bi nekoga moglo da zanima. Jednom prilikom joj je rekao:
– Leti, ako mi se nešto desi, sve važno nalazi se u mojoj radnoj sobi, pod ključem. Advokati će se time pozabaviti, a
ne moja deca.
Rekao joj je i ovo: – Biće tu i za tebe jedan poklončić.

BD4Y
balkandownload.org

5.

Do ponedeljka u podne čitava advokatska komora brujala je od najnovije vesti o samoubistvu i, što je još bitnije, od
radoznalosti i nagađanja koja će firma biti odabrana da se pozabavi oporukom. Većina smrtnih slučajeva je izazivala
slične reakcije; eto, na primer, automobilske nesreće sa smrtnim ishodom, iz očiglednih razloga. Međutim, klasična
ubistva nisu bila toliko popularna. U većini slučajeva ubistava, počinioci su poticali iz nižih društvenih klasa, tako
da tu nisu mogle da se izvrte velike pare. Kada je dan počeo, Džejk nije imao ništa na dnevnom redu – ni ubistva, ni
saobraćajke, a kamoli testament čija pravna valjanost treba da se dokazuje. Do ručka je pak već planirao na šta će
da potroši novac.
Uvek je imao neka posla preko ulice, u sudu. Katastar se nalazio na drugom spratu, u dugačkoj i širokoj
prostoriji sa policama prepunim zemljišnih knjiga starih i po dvesta godina. Dok je bio mlađi, kada bi se baš
dosađivao ili krio od Lusjena, provodio je sate proučavajući stare tapije i ugovore o prenosu vlasništva kao da je u
pitanju ne znam šta. Sada, međutim, sa trideset pet godina života i deset godina iskustva, tu prostoriju je zaobilazio u
širokom luku kad god je mogao. Sebe nije smatrao mastiljarom već advokatom koji treba da se bavi krupnim
slučajevima, surovim profesionalcem koji u sudnici kreće u napad, a ne nekim sramežljivim pravničićem kome je
dovoljno i da trune u arhivi i premešta papire iz fioke u fioku. Međutim, i pored svega toga i bez obzira na snove,
dešavalo se tokom godine da se, kao i svaki drugi advokat u gradu, izgubi među registrima na sat-dva.
Ta prostorija je tog jutra bila puna. Uspešnije firme su angažovale saradnike da istražuju i nekoliko njih upravo
je vuklo knjige tamo-amo, mršteći se dok su ih prelistavali. Džejk je porazgovarao s nekoliko advokata koji su radili
to isto – uglavnom su ćaskali o fudbalu, jer su se svi trudili da ih ne uhvate kako njuškaju unaokolo ne bi li iskopali
neku prljavštinu o Setu Habardu. Ubijajući vreme pregledao je registar testamenata da bi utvrdio da li je možda neki
ugledni Habard prepisao zemlju ili imovinu Setu, ali u arhivi za poslednjih dvadeset godina nije otkrio ništa. Otišao
je niz hodnik do kancelarije sekretara Kancelarskog suda, rešen da pregleda dokumente o davno razvedenim
brakovima, ali su se drugi advokati već uveliko vrzmali tuda.
Izašao je iz zgrade suda u potrazi za boljim izvorom.

***

Ne čudi što je Set Habard mrzeo advokate u Klentonu. Mnogi parničari, bilo da su vodili brakorazvodne parnice ili
neke druge, koji bi došli u sukob sa Harijem Reksom Vonerom, zažalili bi što su se i rodili i do kraja života bi
prezirali sve što ima veze sa pravničkom profesijom. Set nije bio prvi koji je počinio samoubistvo.
Hari Reks je pored novca iz džepova i slamarica vadio i krv; uzimao je ljudima i zemlju i sve što mu padne
šaka. Razvodi su mu bili uža specijalnost – što gadniji, to bolje. Prosto je uživao u prljavoj igri, u surovom
obračunu kad se na videlo iznosi i šta ne treba, u borbi prsa u prsa, u uzbuđenju kad se kao adut izvuče neki tajno
snimljen razgovor ili fotografija na prepad uslikane mlade ljubavnice u novom kabrioletu koji je dobila na poklon
od svog oženjenog dragog. Svako njegovo ročište je bilo pravi mali rat. Njegove nagodbe za alimentaciju su
postavljale nove rekorde. Iz čiste zabave je obične razvode pretvarao u krvave obračune koje bi razvukao na dve
godine. Obožavao je da tuži bivše ljubavnike zbog otuđenosti. Ako nijedan od njegovih prljavih trikova ne bi
upalio, izmišljao je nove. Praktično držeći monopol na tržištu, on je uticao na ishod suđenja i kinjio sudske
službenike. Mlađi advokati su bežali od njega, a starije i već istrošene kolege su se držale na distanci. Imao je malo
prijatelja, a i oni koji su mu bili odani jedva su izdržavali pored njega.
Među advokatima je verovao samo Džejku, a to poverenje je bilo uzajamno. Tokom suđenja Hejliju, dok je
Džejk kopneo od neprospavanih noći, više i ne videći cilj pred očima, izbegavajući metke i pretnje smrću, uveren
da će izgubiti najveći slučaj u svojoj karijeri, Hari Reks mu je tiho ušao u kancelariju. Držeći se po strani, provodio
je sate radeći na slučaju, ne tražeći ni jedan jedini cent. Dao mu je pregršt besplatnih pravnih saveta, a da nije bilo
njega, Džejk bi verovatno poludeo.
Kao i svakog ponedeljka, Hari Reks je sedeo za stolom i jeo dugačak sendvič. Za advokate koji se bave
razvodima ponedeljak je bio najgori dan, jer brakovi pucaju uglavnom preko vikenda, kada supružnici zarate i već
prikupe čitav arsenal za napad. Džejk je ušao u zgradu na zadnja vrata da bi izbegao (1) zajedljive sekretarice i (2)
BD4Y
balkandownload.org

čekaonicu zagušljivu od duvanskog dima, večito punu ozlojeđenih klijenata. Vrata Harijeve kancelarije su bila
zatvorena. Džejk je oslušnuo na trenutak, a pošto nije čuo nikoga unutra, otvorio ih je.
– Šta hoćeš? – zarežao je Hari Reks punih usta. Sendvič je stajao na plastificiranom papiru ispred njega, a oko
njega je bio čitav planinski venac čipsa sa ukusom roštilja. Sve to je zalivao flašom bad lajta.
– E pa, dobar dan, Hari. Izvini što sam ti upao ovako u vreme ručka.
Obrisao je usta mesnatom rukom i uzvratio: – Ne prekidaš me. Šta te muči?
– Već piješ? – rekao je Džejk zavalivši se u masivnu kožnu fotelju.
– Da si imao moje klijente, ti bi pio još od doručka.
– Da znaš.
– Inače, nikad to ne radim ponedeljkom. Kako je gospođa Karla?
– Dobro je, hvala na pitanju. A kako je gospođica, ovaj, kako se beše zove?
– Džejn, pametnjakoviću. Džejn Elen Voner i nije da mora da me trpi, nego se baš sjajno provodi i zahvaljuje
Bogu svakog dana što joj je upala sekira u med. Konačno sam našao ženu koja me razume. – Skupio je gomilu
jarkocrvenog čipsa i strpao ga u usta.
– Čestitam. Kad ću da je upoznam?
– U braku smo već dve godine.
– Znam, ali radije ću sačekati da prođe pet. Nema svrhe žuriti kada te današnje cice imaju vrlo kratak rok
trajanja.
– Jesi li ti to došao ovamo da me vređaš?
– Naravno da nisam. – Džejk je to zaista i mislio. Samo bi se budala usudila da uvredi Harija Reksa. Imao je
preko sto trideset kila i gegao se po gradu kao stari medved, ali mu je jezik bio zapanjujuće brz i jedak.
Džejk je načeo temu: – Pričaj mi o Setu Habardu.
Hari Reks se nasmejao, a iz usta su mu poleteli komadići hrane. – Većeg seronju nećeš naći. Što pitaš?
– Ozi reče da si mu ti vodio brakorazvodnu parnicu.
– Jesam, i to drugu, pre jedno desetak godina, otprilike u vreme kada si se ti pojavio u gradu i počeo sebe da
nazivaš advokatom. Što tebe zanima Set?
– Znaš, pre nego što se ubio, poslao mi je pismo, a napisao je i testament na dve strane. Oba dokumenta su mi
jutros stigla sa ostalom poštom.
Hari Reks je otpio gutljaj piva, začkiljio u njega i zamislio se. – Jeste li se vas dvojica poznavali?
– Nismo.
– Sreća tvoja. Ništa nisi propustio.
– Nemoj tako da pričaš o mom klijentu.
– Šta piše u testamentu?
– Ne mogu da ti kažem, a pravovaljanost oporuke mogu da dokažem tek posle sahrane.
– Ko će da dobije pare?
– Ne smem da ti kažem. Reći ću ti u sredu.
– Svojeručni testament na dve strane sastavljen dan pre samoubistva. Zvuči kao kolač sa šlagom i trešnjicom na
vrhu koji ćeš da glockaš pet godina.
– Iskreno se nadam da će biti tako.
– Imaćeš tu dosta posla.
– Rad će mi dobro doći. Šta je stari momak imao?
Hari Reks je zavrteo glavom uzimajući sendvič. – Nemam pojma – rekao je i uzeo zalogaj. Velika većina
Džejkovih prijatelja i poznanika je izbegavala da priča punih usta, ali Hari Reks nije toliko mario za pravila
ponašanja. – Koliko se sećam, mada, ponavljam, to je bilo pre desetak godina, imao je kuću tamo pored Simpson
rouda i još nekoliko hektara zemlje oko nje. Najzamašniji deo imovine su mu pilana i skladište građe na auto-putu
21, blizu Palmajre. Moja klijentkinja se, čini mi se, zvala Sibil, Sibil Habard, supruga broj dva, i mislim da joj je to
bio drugi ili treći brak.
I posle dvadeset godina rada i bezbroj slučajeva Hari Reks se još uvek sećao ljudi i slučajeva. Što su detalji
bili sočniji, to ih je duže pamtio.
Brzo je cugnuo pivo, a zatim nastavio: – Baš fina cura, nije ni loše izgledala, izuzetno inteligentna žena. Radila
BD4Y
balkandownload.org

je u skladištu građe; u suštini, ona je tamo vodila posao i solidno su zarađivali sve dok Set nije rešio da proširi
prokletinju. Hteo je da kupi skladište u Alabami, pa je tamo počeo da provodi dosta vremena. Onda se ispostavilo
da je u glavnoj kancelariji te firme radila sekretarica koja mu je zapala za oko. Tu je puklo. Set je uhvaćen sa
spuštenim pantalonama, a Sibil me je istog trena angažovala da ga pritegnem. I pritegao sam ga. Ubedio sam sud da
odobri prodaju pilane i stovarišta blizu Palmajre. Ova druga nikada nije ni ostvarila neki profit. Dobili smo dvesta
hiljada dolara od prodaje i sve je otišlo mojoj klijentkinji. Imali su i lep stančić u zalivu blizu Destina. I to je
pripalo Sibil. To ti je u grubim crtama ono što se desilo, ali je zato dosije metar visok. Možeš da ga pregledaš ako
hoćeš.
– Možda kasnije. Da ne znaš koliko sad ima na računu?
– Ne. Od tada mu se gubi svaki trag. Posle razvoda je živeo povučeno. Kada sam se poslednji put čuo sa Sibil,
rekla je da živi na obali i da se ludo provodi sa novim mužem, inače, mnogo mlađim muškarcem; bar je tako rekla.
Govorkalo se da je Set ponovo počeo da se bavi drvnom građom, ali je to bilo otprilike sve što je znala. – Jedva je
progutao jedan ogroman zalogaj i zalio ga pivcetom. Glasno je podrignuo, ne oklevajući ni trena niti mu je zbog toga
bilo neprijatno, i samo je nastavio: – Jesi li razgovarao sa njegovom decom?
– Nisam još. Poznaješ li ih?
– Upoznao sam ih onda. Zbog njih će ti život biti zanimljiviji. Heršel ti je pravi nesposobnjaković. A sestra,
kako se ona beše zove?
– Ramona Habard Dafo.
– E, jeste. Ona je godinu-dve mlađa od Heršela i živi u bogataškom delu Džeksona. Nijedno od njih se nije
slagalo sa Setom, a nekako sam uvek imao utisak da on i nije bio baš uzoran otac. Sibil su stvarno voleli, njihovu
drugu mamu, a kada je postalo očigledno da će Sibil dobiti razvod i zbrisati sa novcem, svi su stali na njenu stranu.
Da pogađam – matori im nije ništa ostavio?
Džejk je klimnuo glavom, ali nije ništa rekao.
– E, onda će da odlepe i sigurno će da unajme advokata. Super ti je to ispalo, Džejk. Baš mi je krivo što ne
mogu da se uglavim i ogrebem se za neki dolar.
– Blago meni.
Slistio je i poslednji zalogaj i dovršio čips. Zgužvao je papir, kesu, salvete i bacio ih negde ispod stola zajedno
sa flašom piva. Otvorio je fioku, izvadio dugačku crnu cigaru i tutnuo je u ugao usana nezapaljenu. Prestao je da
puši, ali bi i dalje po deset dnevno sažvakao i ispljuvao. – Čuo sam da se obesio? Jel’ to istina?
– Jeste. Isplanirao je sve do tančina.
– Nalućuješ li zašto je to uradio?
– Čuo si šta se priča. Imao je rak. To je sve što znamo. Ko ga je zastupao tokom razvoda?
– Angažovao je Stenlija Vejda. Tu je grdno pogrešio.
– Vejda? Otkad se on bavi razvodima?
– Više se i ne bavi – odvratio je Hari Reks nasmejavši se. Coknuo je ustima i uozbiljio se. – Vidi, Džejk, mrsko
mi je što moram ovo da ti kažem, ali ono što se desilo pre deset godina nije mnogo važno u ovom slučaju. Setu
Habardu sam pokupio sve pare, priličnu sumu sam zadržao i za sebe, naravno, a ostalo sam dao svojoj klijentkinji i
zatvorio slučaj. Šta god je Set radio posle razvoda broj dva, mene se ne tiče. – Mahnuo je rukom preko hrpetine
papira koji su ležali na stolu i dodao: – Evo, vidi šta me sve čeka ovog ponedeljka. Ako hoćeš da odemo kasnije na
piće, može, ali sad imam brdo posla.
Hari Reks je pod tim „kasnije” podrazumevao nešto oko devet uveče. – Naravno, čućemo se – rekao je Džejk
krenuvši ka vratima, preskačući gomile fascikli.
– Ej, Džejk, da se nije Habard odrekao prethodnog testamenta?
– Jeste.
– A da taj prethodni testament nije sastavila firma koja je malo veća od tvoje?
– Jeste.
– U tom slučaju, da sam na tvom mestu, iz ovih stopa bih otrčao do suda i podneo zahtev za dokazivanje pravne
valjanosti testamenta.
– Moj klijent hoće da sačekam da prođe sahrana.
– Kad je to?
BD4Y
balkandownload.org

– Sutra u četiri.
– Sud radi do pet. Biću tamo. Što pre, to bolje.
– Hvala ti, Hari.
– Ništa, ništa. – Ponovo je podrignuo, a zatim otvorio jednu fasciklu.

***

Bilo je gužve na putu tokom popodneva, jer su komšije, parohijani i prijatelji želeli da budu deo pogrebne povorke
do Setovog doma da bi doneli hranu, izjavili saučešće, ali prvenstveno da bi proverili da li su tačne glasine koje su
se raširile severoistočnim delom okruga Ford. Leti je većinu učtivo odbila stojeći na ulaznim vratima kao
telohranitelj i primajući pite i kolače; njoj su izjavljivali saučešće umesto Habardovima, pa je nebrojeno puta
ponovila da im „porodica zahvaljuje, ali da ne prima goste”. Neki su ipak uspevali da se uvuku u kuću, u dnevni
boravak, gde su piljili u nameštaj, trudeći se da upiju deo okruženja u kojem je živeo njihov dragi prijatelj koji je
otišao na onaj svet. Ti ljudi nikada nisu kročili u tu kuću; uglavnom, Leti ih nije poznavala, no oni su ipak žalili za
njim. Govorili su kako je tragično umreti na taj način. Zar se stvarno obesio?, pitali su se.
Članovi porodice su se krili u zadnjem delu dvorišta, gde su se okupili oko baštenskog stola, držeći se podalje
od gužve. Pretražili su Setov sto i fioke, ali nisu otkrili ništa korisno. Ispitali su i Leti, ali ona je tvrdila da ne zna
ništa, mada joj nisu verovali. Na njihova pitanja je odgovarala blago, polako i promišljeno, zbog čega su postali još
sumnjičaviji. Poslužila im je ručak u dva po podne u dvorištu, kad su se posete proredile. Zahtevali su da na
baštenski sto stavi stolnjak i donese platnene ubruse i srebrni escajg mada je Setov skupoceni pribor s vremenom
prilično patinirao. U vazduhu je visilo, neizgovoreno, da za pet dolara po satu Leti treba da se ponaša kao prava
sluškinja.
Dok se vrzmala unaokolo, načula je kako razgovaraju o tome ko će prisustvovati sahrani, a ko neće. Ijan je, na
primer, bio usred sklapanja izuzetno bitne nagodbe koja će najverovatnije uticati na finansijsku budućnost čitave
imovine. Za naredni dan je imao zakazane važne poslovne sastanke, i moglo bi da bude problema ukoliko im ne
prisustvuje.
Heršel i Ramona su se gunđajući pomirili sa činjenicom da moraju otići na sahranu mada je Leti povremeno
imala utisak da će i oni smisliti kako da se izvuku. Ramona se iz sata u sat osećala sve lošije i nije bila sigurna
koliko će još izdržati. Heršelova bivša žena svakako neće doći. On nije ni želeo da ona dođe. Nikada nije ni volela
Seta, a on je nju prezirao. Heršel je imao dve ćerke; jedna je studirala u Teksasu, a druga je išla u srednju školu u
Memfisu. Studentkinja mešovitog fakulteta nije više smela da propušta predavanja, a Heršel je, doduše, morao
priznati da ona nikada nije ni bila bliska sa dedom. Nemoj da pričaš, pomislila je Leti skupljajući preostalo posuđe.
Slaba vajda je bila i od one mlađe.
Set je imao jednog brata, njihovog strica Ensila; tog čoveka nisu ni upoznali i o njemu nisu znali ama baš ništa.
Među ono malo činjenica koje su znali o svojoj lozi ubrajalo se i to da je Ensil krio godine i da je otišao u
mornaricu sa šesnaest-sedamnaest. Bio je ranjen na Pacifiku, a zatim je lutao po svetu radeći sve i svašta u vezi s
brodovima. Set decenijama nije bio u vazi sa mlađim bratom i nikada ga nije pominjao. Nije bilo načina da se stupi
u kontakt sa Ensilom, a očigledno ni nekog naročitog razloga za to. Verovatno je i on već mrtav kao i Set.
Razgovarali su o nekim starim rođacima koje nisu videli godinama, a istini za volju, nisu ni sada želeli da ih
vide. Kakva čudna i tužna porodica, razmišljala je Leti dok ih je posluživala raznim kolačima. Sve ukazuje na to da
će se sahrana obaviti na brzinu u najužem krugu.
– Hajde da je se otarasimo – rekao je Heršel kada se Leti vratila u kuhinju. – Dere nas pet dolara na sat.
– Nas? Otkad je to mi plaćamo? – upitala je Ramona.
– Kako god okreneš, sad je nama na grbači. Sve se to sad odbija od naše imovine.
– Ja neću da čistim kuću, Heršele, a ti?
– Naravno da neću ni ja.
Na kraju se oglasio i Ijan: – Hajde da odigramo taktički. Neka prođe sahrana i sve to, pa ćemo joj reći da sredi
kuću, a u sredu ćemo staviti katanac pre nego što odemo.
– Ko će da je otpusti? – upitala je Ramona.
– Ja ću – rekao je Heršel. – Nije to ništa. Ona je samo kućna pomoćnica.
BD4Y
balkandownload.org

– Ma, sumnjiva mi je ona nešto – prokomentarisao je Ijan. – Ne mogu da kažem tačno zašto, ali mi deluje kao da
zna nešto što mi ne znamo, nešto bitno. Jel’ i vi imate takav osećaj?
– Tu svakako ima nečega – dodao je Heršel, zadovoljan što se napokon u nečemu slaže sa svojim zetom.
Međutim, Ramona se nije slagala sa njima: – Ne, to je zbog šoka i tuge. Ona je jedna od retkih koje je Set
podnosio i koji su podnosili njega, pa je sad tužna što ga više nema. Eto zato, a i zbog toga što će da izgubi posao.
– Misliš da zna da će biti otpuštena? – upitao je Heršel.
– Sto posto se brine.
– Ma, ona je samo kućna pomoćnica.

***

Leti je kući donela kolač koji joj je Ramona velikodušno dala. Bio je to običan patišpanj sa komadima pečenog
ananasa premazan kupovnim šlagom od vanile; verovatno im se taj kolač najmanje dopao od onih desetak, koliko ih
je bilo poređano na pultu u kuhinji gospodina Habarda. Njega je doneo čovek iz crkve, koji je Leti, između ostalog,
pitao da li članovi njegove porodice planiraju da prodaju Setov ševrolet pikap. Leti pojma nije imala, ali mu je
obećala da će ih pitati. Ipak, nije to učinila.
Ozbiljno je razmišljala da baci kolač kroz prozor dok se vozila kući, ali nije mogla naterati sebe da toliko
rasipa. Njena majka je muku mučila sa dijabetesom, ali svejedno će poželeti da ga proba, iako joj toliki šećer nije
potreban.
Parkirala je na nasutu stazu i primetila da nema starog Simionovog kamioneta. Nije ni očekivala da će ga
ugledati pošto Simion već nekoliko dana nije bio kod kuće. Draže joj je bilo što ga nema, ali nikad nije znala kad će
da bane. U toj porodici nije bilo sloge ni u srećnija vremena, a njen muž se nimalo nije trudio da im bude bolje.
Deca su se u to vreme vraćala autobusom iz škole. Leti je ušla u kuću kroz kuhinju i spustila kolač na sto.
Sajpres je kao uvek zatekla u dnevnoj sobi kako gleda televiziju ko zna koliko sati zaredom.
Sajpres se osmehnula i protegla podigavši ruke iznad glave. – Dušice moja – tepala joj je. – Kako je bilo na
poslu?
Leti se sagnula i učtivo je zagrlila. – Bilo je dosta posla. Šta si ti danas radila?
– Šta bih ja nego uz televizor – odgovorila je Sajpres. – Kako su Habardovi podneli gubitak, Leti? Molim te,
sedi i pričaj malo sa mnom.
Leti je isključila televizor, sela na hoklicu pored majčinih invalidskih kolica i pričala joj kako joj je prošao dan,
kako Heršelu i Dafoovima nije bilo svejedno kad su stigli i ušli u kuću u kojoj su proveli detinjstvo, a da njihov otac
prvi put, eto, nije bio tu. Pričala joj je o komšijama, hrani, neprekidnoj jurnjavi i o tome kako je saobraćaj bio gušći
nego obično. Dan je u suštini bio baš zanimljiv, bar joj ga je Leti tako dočarala, strogo vodeći računa da izostavi
sve što bi je potreslo. Sajpres je ionako punom kesom lekova jedva zauzdavala krvni pritisak, koji je skakao ako bi
se i najmanje uzrujala. Uskoro će morati da joj kaže za otkaz, ali nikako sada. Sigurno će naći bolji trenutak.
– A sahrana? – upitala je Sajpres mazeći kćer po ruci. Leti joj je opisala sve do detalja. Planirala je da
prisustvuje i bilo joj je mnogo drago što je gospodin Habard zahtevao da se crncima dozvoli da uđu u crkvu.
– Verovatno će te naterati da sedneš u poslednji red – rekla je Sajpres nacerivši se.
– Verovatno, ali ima da idem i gotovo.
– Eh, što ne mogu i ja sa tobom.
– I ja bih to volela. – Zbog težine i otežanog kretanja, Sajpres je retko izlazila iz kuće. Tu je živela već pet
godina. Svakog meseca se sve više gojila i sve teže kretala. Simion je izbegavao kuću iz više razloga, od kojih je
jedan svakako bio i Letina majka.
Leti joj je rekla: – Gospođa Dafo nam je poslala kolač. Hoćeš malčice da probaš?
– Kakav je? – Iako je bila kao tenk, Sajpres je umela da bude probirljiva kada je reč o hrani.
– Neki sa ananasom, ne znam baš tačno, nisam videla ovakav dosad. Mislim da nije loš. Hoćeš da ti skuvam
kafu?
– Može, i daj mi da probam samo parčence.
– Hajdemo napolje, mama. Lepše nam je da sedimo na svežem vazduhu.
– To bi bilo fino. – Kolica su se jedva provlačila između sofe i televizora i bila su široka skoro koliko i uzani
BD4Y
balkandownload.org

prolaz u kuhinji. Očešala su se o sto, prošla kroz vrata sa dva centimetra lufta, a Leti ih je na kraju pažljivo izgurala
na već ulegnuti daščani pod verande, koju je Simion sklepao ko zna kad.
Leti je volela da izađe napolje i popije kafu ili ledeni čaj kada je lepo vreme, daleko od buke i skučenosti
zagušljive kuće. Bilo je previše ljudi u tako maloj kući sa samo tri sobička. U jednoj je bila Sajpres. Leti i Simion
su – kad bi on bio kod kuće – delili drugu obično sa još jednim unučetom, a ponekad i s dva. Njihove ćerke su
nekako preživljavale stisnute kao sardine u trećoj. Klaris ima šesnaest godina, ide u srednju školu i još nema dece.
Fedra ima dvadeset jednu godinu, jedno dete joj ide u predškolsko, a drugo u prvi razred i nema muža. Njihov
najmlađi sin, Kirk, ima četrnaest godina i spava na sofi u dnevnom boravku. Nije bilo nimalo neuobičajeno da mlađi
rođaci ostanu po nekoliko meseci kod njih dok im se roditelji ne pomire.
Sajpres je otpila gutljajčić instant kafe i viljuškom odvojila komadić kolača. Polako je uzela zalogaj i namrštila
se. Ni Leti se nije svideo, pa su pile kafu i razgovarale o porodici Habard i o tome koliko su svi oni zbunjeni. Malo
su ismevale belce i njihove sahrane, posebno to što su žurili da što pre sahrane svoje mrtve, često samo dva-tri dana
posle smrti. Crnci su sve to obavljali polako.
– Nešto si mi se zamislila, dušo. Kuda su ti to misli odlutale? – blago je upitala Sajpres.
Deca će se uskoro vratiti iz škole, kao i Fedra s posla. Ovo će biti poslednji trenutak tišine do odlaska na
spavanje. Leti je duboko uzdahnula i rekla: – Čula sam ih kako pričaju, mama, i najverovatnije će mi dati otkaz.
Verovatno ove nedelje, čim prođe sahrana.
Sajpres je zavrtela velikom okruglom glavom i samo što nije zaplakala. – Ali zašto?
– Valjda im više ne treba kućna pomoćnica. Prodaće kuću zato što je niko od njih ne želi.
– Bože dragi.
– Samo gledaju kako da se dočepaju novca. Nikad nisu imali vremena da ga posete, ali sada su se sjatili kao
lešinari.
– Belci. Tako ti je to s njima.
– Misle da mi je previše plaćao, pa gledaju što pre da me otpuste.
– Pa koliko ti je plaćao?
– Eh, mama, mnogo pitaš. – Leti nikada nikome od ukućana nije rekla da joj je gospodin Habard plaćao pet
dolara na sat, i to u gotovini. Tolika plata zaista je bila prilično visoka za obavljanje kućnih poslova, pogotovu u
ruralnoj sredini kakva je Misisipi, pa je mudro ćutala da ne bi sebi natovarila nevolje na vrat. Svi iz kuće bi joj u
tom slučaju tražili još koji dolar. Prijatelji bi počeli da je ogovaraju. – Čuvaj tajne, Leti – rekao joj je jednom
prilikom gospodin Habard. – Nikada ne pričaj o svom novcu. – Simion je ionako jedva nešto i donosio kući, a tek bi
onda izgubio motiv da radi. Njegova zarada je bila nasumična koliko i njegovi dolasci, pa nije bilo potrebe da ga
iko podstiče da donosi još manje.
Nastavila je: – Čula sam ih kako o meni govore kao o sluškinji.
– Sluškinji? Otkad nisam čula tu reč.
– To nisu baš fini ljudi, mama. Sumnjam da je gospodin Habard bio dobar otac, ali su njegova deca jadna i
bedna u duši.
– Sad će oni sve da naslede.
– Pretpostavljam. Svakako računaju na to.
– Koliko im je ostavio?
Leti je zavrtela glavom i otpila mali gutljaj hladne kafe. – Nemam pojma. Niko to ne zna.

BD4Y
balkandownload.org

6.

Parking ispred Crkve Ajriš Roud je bio dopola pun u utorak u pet do četiri po podne, kada se pojavio Ozi tražeći
mesto za svoj službeni auto bez posebnih oznaka. Na kolima nije bilo ni brojeva ni reči ispisanih debelim slovima –
Ozi je više voleo da sve bude diskretno – ali se već na prvi pogled videlo da je to automobil glavnog šerifa. Videlo
se milion antena; na instrument-tabli je stajalo malo plavo rotaciono svetlo, delimično skriveno; veliki model
smeđeg forda sa četvoro vrata i crnim točkovima, baš kao i praktično svaki drugi službeni auto u državi.
Parkirao je pored crvenog saaba, koji je stajao dalje od ostalih automobila. Baš kad je Ozi izašao iz auta, Džejk
je izašao iz svog, pa su zajedno prešli preko parkinga. – Ima li šta novo? – upitao je Džejk.
– Ništa – odvratio je Ozi. Nosio je crno odelo i crne kaubojske čizme. I Džejk je bio u crnom, samo nije imao
čizme. – Kod tebe?
– Ništa. Izgleda da ludnica počinje sutra.
Ozi se nasmejao i rekao: – Jedva čekam.
Crkva je prvobitno bila sagrađena kao kapela od crvene cigle sa zvonikom široke osnove iznad dvokrilnih vrata
na ulazu. S vremenom je crkvena zajednica dogradila neophodne pomoćne zgrade nalik metalnim kontejnerima –
jednu pored kapele, zbog koje je izgledala niže, a drugu iza nje, u kojoj je omladina igrala košarku. Na obližnjem
brežuljku se nalazilo groblje nadsvođeno gustim krošnjama drveća, tiho i lepo mesto za večni počinak.
Nekoliko pušača je povlačilo poslednje dimove. Bili su to ljudi sa sela u starim odelima, koja su nerado nosili.
Odmah su se obratili šerifu, a Džejku su učtivo klimnuli glavom. Unutra se okupilo mnogo naroda, koji je već
posedao na tamne hrastove klupe. Svetlost je bila prigušena. Orguljaš je tiho svirao neku tužnu melodiju,
pripremajući okupljene za besedu o žalosti koja će uslediti. Setov zatvoreni kovčeg je bio posut cvećem i postavljen
ispred propovedaonice. Oni koji su ga nosili sedeli su ozbiljnih lica jedan do drugog s leve strane, pored orgulja.
Džejk i Ozi su seli u poslednji red, koji je bio prazan, i počeli da osmatraju. U jednoj grupici su sedeli crnci;
bilo ih je ukupno petoro.
Ozi im je klimnuo glavom u znak pozdrava i prošaputao: – Ona u zelenoj haljini, to je Leti Lang.
Džejk klimnu glavom i odvrati šapatom: – Ko su ostali?
Ozi zavrte glavom. – Ne vidim odavde.
Džejk je piljio u Letin potiljak pokušavajući da zamisli sve vratolomije kroz koje će zajedno proći. Tek treba da
upozna tu ženu i do juče nije ni znao kako se ona zove, ali će, po svemu sudeći, njih dvoje ubuduće mnogo vremena
provoditi zajedno.
Leti je sedela ruku spuštenih u krilo, nesvesna svega toga. Tog jutra je radila tri sata pre nego što joj je Heršel
rekao da ode. Dok je izlazila, Heršel joj je saopštio da im njene usluge više neće biti potrebne i da će se računati da
je radila do tri po podne, kao i narednog dana, u sredu. Kuću će do tada zaključati i otići će, prateći odluke suda.
Leti je imala četiristo dolara na računu za koji Simion nije znao i još trista u tegli od krastavčića u ostavi. Nije
imala ni dolara više, a bili su slabi izgledi da će naći neki posao koji bi joj doneo pristojnu zaradu. S mužem nije
ljudski razgovarala skoro tri nedelje. On se povremeno vraćao kući sa čekom ili malo gotovine; uglavnom je dolazio
pijan, i to samo da bi mogao da prespava.
Uskoro će ostati bez posla, računi će se gomilati, a gladna usta se moraju nahraniti, pa bi neko pomislio da joj
jedino preostaje da sedi tu, sluša orgulje i strepi šta će biti, ali ona se nije plašila. Gospodin Habard joj je više puta
obećao da će joj ostaviti neki poklončić kada umre, a znao je da mu se smrt neumitno bliži. Možda je to zaista bio
poklončić, a možda i veliki poklon. Mogla je samo da nagađa i mašta. Četiri reda iza nje, Džejk je pomislio: Kad bi
samo znala! Pojma nije imala da je on tu ni zašto je došao. Kasnije je tvrdila da joj je njegovo ime bilo poznato još
od suđenja Hejliju, ali da zapravo nikada nije videla gospodina Brigansa.
Na sredini, u redu naspram kovčega, sedela je Ramona Dafo; s njene leve strane sedeo je Ijan, a sa desne
Heršel. Nijedno od njihove dece, Setove unučadi, nije došlo da oda dedi poslednju poštu. Navodno su imala
previše obaveza mada ih, doduše, ni roditelji nisu preterano terali da dođu. Na klupi iza njih sedela je rodbina,
toliko daleka da su morali da se upoznaju na parkingu, a ta imena su se brzo pozaboravljala. Roditelji Seta Habarda
su pomrli još pre nekoliko decenija. Njegov jedini bliski srodnik je bio Ensil, a ni od njega odavno nije bilo ni traga
ni glasa. Ionako im porodica nije bila brojna, a s godinama se samo još više osipala.
BD4Y
balkandownload.org

Osim članova porodice, u tmini svetinje bilo je još nekoliko desetina ožalošćenih – Setovih radnika, prijatelja,
duhovne braće i sestara. Pastor Don Makalvejn je stao za propovedaonicu tačno u četiri po podne, a svi su znali da
će opelo trajati kratko. Zajedno su se pomolili, pa im se on kratko obratio, iznoseći sadržaj umrlice: Set je rođen 10.
maja 1917. godine u okrugu Ford, gde je i umro 2. oktobra 1988. godine. Roditelji su mu umrli pre toliko i toliko
godina; ima dvoje dece, koja su ga nadživela, nekoliko unučića, i tako dalje.
Džejk je na klupi nekoliko redova ispred i malo ulevo uočio poznati profil muškarca u lepom odelu. Isto godište,
ista klasa na pravnom fakultetu. Bio je to Stilman Raš, advokat, krelac, treći naraštaj loze advokata, plava krv
najprestižnijeg kruga poznavalaca korporativnog prava i ugovora o osiguranju, uglavnom, najkompetentnijih na
ruralnom Jugu. Raš i Vesterfild je bila najveća advokatska firma u severnom delu Misisipija, sa sedištem u Tupelu i
kancelarijama možda uskoro i u vašem komšiluku. Set Habard je pomenuo firmu Raš u pismu Džejku, a i u svom
svojeručnom testamentu, pa nije bilo sumnje da su Stilman Raš i ona dva lepo obučena gospodina pored njega došli
da obiđu svoju investiciju. Baš tipično, jer su ti što su se bavili osiguranjem radili u parovima. Obično su ti pravnici
u parovima obavljali i najobičnije poslove: po dve osobe su zajedno nosale sudske podneske, rezimee sudskih
rešenja, prisustvovale brakorazvodnim parnicama, vozikale se tamo-amo i, naravno, gledale da naprave što veće
troškove da bi uzele što više novca. Velike advokatske firme su prosto obožavale neefikasnost: više sati znači i više
para za usluge.
Ali trojica? Za sahranu na brzinu u nekoj nedođiji? To je bilo stvarno neverovatno i uzbudljivo. Mirisalo je na
novac. Džejkov hiperaktivni mozak je došao do sasvim jasnog zaključka da su njih trojica počeli da mere svoje
satnice još otkad su pošli iz kancelarija u Tupelu i sada su sedeli tu i pretvarali se da žale za pokojnikom za po
dvesta dolara na sat. Prema Setovim poslednjim rečima, gospodin Luis Makgvajer je napravio nacrt testamenta u
septembru 1987. godine, pa je Džejk povezao jednog od te trojice s tim. Džejk nije poznavao Makgvajera; ta firma
ionako ima bezbroj advokata. Pošto su oni sastavljali testament, verovatno su pretpostavljali da će ih angažovati i za
dokazivanje njegove pravne valjanosti.
Sutra će, pomislio je, ponovo doći ovamo barem dvojica, ako ne i novi trio, i odneće svoje papire u kancelariju
sekretara Kancelarskog suda, Džejkovog suda, na drugom spratu i nadobudno će izvestiti Evu ili Saru da su došli da
podnesu zahtev za utvrđivanje pravne valjanosti testamenta gospodina Seta Habarda. Tada će Eva ili Sara prikriti
osmeh pretvarajući se da su zbunjene. Prelistavaće papire, postavljaće pitanja, a onda će uslediti veliko iznenađenje
– gospodo, malo ste zakasnili. Takav zahtev je već podnet!
Potom će im Eva ili Sara pokazati nove podneske, pa će se oni zgranuto zapiljiti u svojeručni testament, u taj
tanušni dokument od dva papira, u kome Set izričito naglašava da poništava staru verziju na milion strana, koju su
oni čuvali kao dragocenost, i da je se odriče, a onda počinje rat. Advokati će proklinjati Džejka Brigansa, ali čim se
malo smire, shvatiće da taj rat može biti unosan za sve.
Leti je obrisala suzu i shvatila da po svoj prilici samo ona plače.
Ispred advokata su sedeli neki poslovni ljudi, a jedan od njih se okrenuo i prošaputao nešto na uvo Stilmanu
Rašu. Džejk je pomislio da je to možda jedan od ljudi na visokom položaju koji su radili za Seta. Posebno ga je
zanimalo ko je gospodin Rasel Emburg koji se pominje u testamentu kao zamenik direktora Setove holding
kompanije i kao neko ko je upućen u njegovo finansijsko stanje.
Gospođa Nora Bejns je otpevala tri strofe pesme „The Old Rugged Cross”, beskrajno tužne žalopojke koja je
redovno mamila suze po sahranama, ali na Setovoj nije izazvala nikakve emocije. Pastor Makalvejn je čitao psalme
i govorio o Solomonovoj mudrosti, a zatim su dvojica bubuljičavih tinejdžera tiho zasvirali na gitari pevušeći nešto
moderno, neku tugovanku koja se Setu sigurno ne bi svidela. Ramona je na kraju zaridala, a Ijan ju je tešio. Heršel je
samo zurio u pod ispred kovčega ne trepćući, ne mrdajući. Još jedna žena je glasno zajecala, jer je verovatno čula
Ramonu.
Setov okrutni plan se sastojao u tome da se sadržina testamenta ne obelodani sve dok se ne obavi sahrana. U
pismu Džejku doslovno je napisao: „Ne pominjite moj testament dok ne prođe sahrana. Želim da primoram svoju
porodicu da prođe kroz sve rituale oplakivanja pre nego što shvate da im ništa nisam ostavio. Gledajte ih kako
glume – odlično to rade. Nikada me nisu ni voleli.” Kako je opelo odmicalo, postalo je očigledno da tu i nema neke
naročite glume. Zapravo, i ono malo prisutnih članova porodice nije se ni potrudilo da bar odglumi žalost. Kakav
tužan odlazak na onaj svet, pomislio je Džejk.
Kao što je Set i tražio, nije bilo posmrtnih govora. Niko nije govorio sem pastora, mada se lako mogao steći
BD4Y
balkandownload.org

utisak da ne bi ni bilo dobrovoljaca za poslednji pozdrav. Pastor je najzad završio maratonsku molitvu; videlo se da
je planski popunio vreme. Posle dvadeset pet minuta je saopštio da je opelo završeno i pozvao okupljene da mu se
pridruže na obližnjem groblju, gde će biti obavljen ukop. Kada je narod poizlazio, Džejk je uspeo da izbegne
Stilmana Raša i ostale advokate. Naleteo je na prvog čoveka u poslovnom odelu do sebe i rekao: – Izvinite, tražim
Rasela Emburga.
Čovek mu je učtivo pokazao: – Eno ga tamo.
Rasel Emburg je stajao tri metra dalje i baš je pripalio cigaretu kada je čuo da se Džejk raspituje za njega.
Dvojica muškaraca ozbiljnih lica rukovala su se, predstavljajući se. Džejk je rekao: – Možemo li da popričamo
nasamo?
Gospodin Emburg je malo slegnuo ramenima i tiho odvratio: – Svakako. O čemu se radi?
Narod se različitim putevima polako kretao ka groblju. Džejk nije planirao da prisustvuje ukopu; imao je drugi
zadatak. Kada su on i Emburg zastali dovoljno daleko da niko ne može da ih čuje, Džejk mu se obratio: – Ja sam
advokat u Klentonu, nisam poznavao gospodina Habarda, ali sam juče dobio pismo od njega. Pismo upućeno meni
lično, uz koje je priložio i svoj testament, imenujući vas kao izvršitelja. Veoma je važno da što pre porazgovaramo.
Emburg je stao kao ukopan i ćušnuo cigaretu u ugao usana. Nekoliko trenutaka je netremice gledao Džejka, a
zatim se osvrnuo da se uveri da su sami. – Kakav testament? – rekao je otpuhnuvši dim.
– Svojeručni, napisan prošle subote. Jasno je da je podrobno razmišljao o svojoj smrti.
– Onda verovatno nije bio pri sebi – uzvratio je Emburg podrugljivo se osmehnuvši. Taj osmeh je bio prvo
zveckanje sabljom koje je slutilo na rat.
Džejk ovo nije očekivao. – Videćemo. Pretpostavljam da ćemo to utvrditi kasnije.
– I ja sam nekada bio advokat, gospodine Brigans, mnogo pre nego što sam našao pošten posao. Znam sva
pravila igre i cake.
Džejk je šutnuo kamen i pogledao unaokolo. Prvi među ožalošćenima su se približavali glavnom ulazu u groblje.
– Možemo li da razgovaramo?
– Šta piše u testamentu?
– To ne mogu da vam kažem sada, ali mogu već sutra.
Emburg je nakrivio glavu i pogledao niz svoj nos. – Koliko ste upoznati sa Setovim poslovima?
– Recimo da ne znam ništa o tome. U oporuci je napisao da ste vi upućeni u njegovu aktivu i pasivu.
Još jedan dim, još jedan podrugljiv osmeh. – Nema pasive, gospodine Brigans. Samo aktive, i to mnogo.
– Molim vas, hajde da se nađemo negde da proćaskamo. Sve tajne će uskoro biti otkrivene, gospodine Emburg,
samo moram da znam čime raspolažem. Njegova poslednja volja je da vi budete izvršitelj oporuke, a ja sam
advokat koji će ga zastupati.
– To mi ne zvuči baš logično. Set je mrzeo klentonske advokate.
– Da, to je i sâm izričito naglasio. Ako se dogovorimo za sutra ujutru, rado ću vam pokazati kopiju testamenta i
razjasniti neke stvari.
Emburg je krenuo, a Džejk je pošao za njim, odnosno pratio ga je na izvesnoj udaljenosti. Ozi je čekao pored
kapije dok su se približavali groblju. Emburg je opet zastao i rekao: – Ja živim u Templu. Zapadno od grada je kafe,
pored auto-puta 52. Nađimo se tamo u pola osam.
– U redu. Kako se zove kafe?
– Kafe.
– Upamtio.
Emburg je nestao bez ijedne reči. Džejk je pogledao Ozija, zavrteo glavom u neverici, a zatim pokazao prema
parkingu. Zajedno su se polako udaljili od groblja. Dosta im je bilo Seta Habarda za taj dan. Što se njih dvojice
tiče, smatrali su da su se oprostili od njega.
Dvadeset minuta kasnije, tačno u 16.55, Džejk je ušao u kancelariju sekretara Kancelarskog suda i osmehnuo se
Sari. – Gde si bio? – brecnula se, jer ga je čekala.
– Još nije ni pet sati – odvratio je otvarajući akten-tašnu.
– Da, ali nama se radno vreme završava u četiri, barem utorkom. Ponedeljkom u pet. Sredom i četvrtkom u tri.
Petkom budi srećan ako se uopšte i pojavimo. – Ta žena nije zatvarala usta, a i pričala je brzo. Posle dvadeset
godina svakodnevnog kontakta sa advokatima, izbrusila je svoje odgovore do krajnje sažetosti.
BD4Y
balkandownload.org

Džejk je spustio papire na šalter ispred nje i rekao: – Treba da podnesem zahtev za utvrđivanje pravne
valjanosti testamenta gospodina Seta Habarda.
– Jel’ ostavio testament ili nije?
– Jeste, ostavio je testament, i to ne jedan. Zato je i zanimljivo.
– Zar se taj nije nedavno ubio?
– I ne čudi me što si saznala pošto radiš u ovom sudu, u kome ništa nije tajna i iz kojeg potiču svi tračevi.
– Uvredio si me – rekla je stavivši pečat na molbu. Prelistala je nekoliko strana, osmehnula se i dodala: – Opa,
fino, svojeručni testament. San svakog advokata.
– Upravo tako.
– Kome je ostavio imovinu?
– Usta su mi zapečaćena. – Dok se Džejk šegačio, izvukao je još neke papire iz tašne.
– E pa, gospodine Brigans, možda su vama usta zapečaćena, ali ovaj pravni dokument svakako nije. – Tresnula
je pečat kao s neba i dodala: – Sada je ovo i zvanično javni dokument, po zakonu ove naše lepe zemlje sem ako,
naravno, nemate pismeni zahtev da se dokument zapečati.
– Nemam.
– E, odlično, onda možemo da pričamo o najogavnijim detaljima. Sigurno ima neke prljavštine, jelda?
– Nemam pojma. Još kopam. Nego, Saro, moram da te zamolim za jednu uslugu.
– Šta god ti treba, dušo.
– Ovo je bila trka do suda u kojoj sam upravo pobedio. Uskoro, možda čak i sutra, očekuj da ti se ovde pojave
dva-tri naduvenka u tamnim odelima koji će ti uručiti svoju verziju zahteva za utvrđivanje pravne valjanosti
testamenta gospodina Habarda. Po svoj prilici će to biti advokati iz Tupela. Znaš, postoji još jedan testament.
– Ludo, burazeru.
– Ludo da luđe ne može biti. U svakom slučaju, nisi dužna da ih izvestiš da ih je neko već pretekao, ali će ti biti
zabavno da im vidiš face. Šta kažeš na to?
– Jedva čekam.
– Odlično. Pokaži im dokument. Ma smejaćeš se, videćeš, a onda me pozovi da mi ispričaš sve do detalja. I,
molim te, nikome ni reči o ovome do sutra.
– Važi, Džejk. Biće zabavno.
– Ako se sve bude odvijalo prema mojim očekivanjima, zabavljaćemo se čitave sledeće godine.
Čim je otišao, Sara je pročitala svojeručni testament, koji je bio prikačen za Džejkovu molbu. Okupila je ostale
sekretarice oko svog stola, pa su ga sve odreda pročitale. Jedna od tih koleginica je bila crnkinja iz Klentona i rekla
im je da nikada nije čula za Leti Lang. Izgleda da nijedna nije poznavala ni Seta Habarda. Proćaskale su još malo,
ali je već prošlo pet i svaka je morala na svoju stranu. Fascikla je smeštena na svoje mesto, svetla su pogašena, a
sekretarice su ubrzo pozaboravljale sve u vezi s poslom. Narednog dana će nastaviti da nagađaju da bi proniknule u
suštinu.
Da su zahtev i testament stigli ujutru, do podneva bi čitav sud brujao, a do večeri i čitav grad. Sada će, međutim,
trač morati da sačeka, ali ne zadugo.

***

Simion Lang je pio, no nije bio pijan mada ta granica ni njemu samom nije bila jasna, ali ju je njegova porodica
jasno uviđala. Kad bi malo popio, mogao je da se obuzda i nikome nije pretio. Tada bi pijuckao pivo staklastih
očiju i zaplitao jezikom. Kad je bio pijan, bilo je gadno, i svi iz kuće su bežali napolje i krili se u šumi. Umeo je
često da bude i mrtav trezan, što su svi više voleli, pa čak i sâm Simion.
Posle tri nedelje tegljenja starog gvožđa po dalekom jugu, vratio se umoran i bistrog pogleda, noseći ček, i to
potpuno čitav. Nije se pravdao gde je bio; nikad to nije radio. Potrudio se da deluje zadovoljno, čak i odomaćeno,
ali je posle nekoliko sati provedenih s ukućanima, Sajpresinog naklapanja i gutanja ženinog odbijanja, pojeo
sendvič i izašao napolje sa svojim pivom pa seo ispod drveta pored kuće, gde je mogao na miru da posmatra
automobile koji su povremeno prolazili.
Povratak je uvek bio pravo mučenje. Dok je bio na otvorenom putu, satima je sanjario o novom životu negde
BD4Y
balkandownload.org

daleko, gde će mu sigurno biti bolje kad bude sâm i bez obaveza. Hiljadu puta je došao u iskušenje da, kada istovari
teret na zakazanom mestu, stisne gas i produži ne osvrćući se iza sebe. Otac ih je ostavio još kad je bio dete; ostavio
je trudnu ženu i četvoro dece i više se nikada nije javio. Danima su Simion i njegov stariji brat sedeli na tremu
krijući suze i čekali. Kako je odrastao, oca je mrzeo sve više. I dan-danas ga mrzi, ali sada i on sâm čezne da
pobegne. Njegova deca su mnogo starija, preživeće.
Često se tokom vožnje pitao zašto ga uvek nešto vuče da se vrati kući. Mrzeo je što živi u tesnoj kući kao
podstanar sa taštom, dva šugava unučeta koja nije tražio i ženom koja mu je stalno zvocala da želi više od života.
Leti mu neprekidno preti razvodom već dvadeset godina i stvarno je pravo čudo što su još u braku. „’Oćeš da se
razvedeš? Pa ajde, razvedi se”, odgovorio bi joj gustirajući pivo.
Već je padao mrak kada je izašao iz kuće u zadnji deo dvorišta. Polako se odšetao preko travnjaka do svog
drveta. Seo je na jednu od dve rasparene baštenske stolice, podigao noge na staru gajbicu za mleko i stavio ručni
frižiderčić pored sebe. Ponudio ju je da sedne na onu drugu stolicu, ali je ona odbila.
– Koliko ćeš biti kod kuće? – upitala je blago zureći u put, kao i on.
– Samo što sam stigao, a ti već hoćeš da idem.
– Nisam tako mislila, Simione. Samo onako pitam, ništa više.
Nije nameravao da joj odgovori, pa je popio još jedan gutljaj. Retko su ostajali nasamo, a kada bi se to desilo,
nekako nisu umeli da razgovaraju. Jedna kola su polako prošla okružnim putem, a oni su ih posmatrali kao da je to
nešto posebno. Konačno se oglasila: – Verovatno ću sutra dobiti otkaz. Rekla sam ti da se gospodin Habard ubio i
njegova porodica ne želi da im se vrzmam po kući, počev od prekosutra.
Simion nije znao šta da misli u vezi s tim. Osećao se nadmoćno jer će opet biti jedini koji zarađuje u kući i hrani
ih, glava porodice. Nije podnosio kad se Leti uobrazi zato što zarađuje više od njega. Mrsko mu je bilo da je sluša
kako kukumavči i krešti zbog otkaza. Iako je bila samo kućna pomoćnica, umela je da bude nadmena, jer je umislila
da onaj belac ima mnogo poverenja u nju. Međutim, novac im je trebao, a to što ona više neće donositi platu uvaliće
ih u još veće neprilike.
Upinjao se da kaže kako mu je žao.
Nastupila je duga tišina. Ispunila ju je samo buka iz kuće. – Jel’ se javljao Marvis? – upitao je.
Oborila je glavu i rekla: – Nije. Ima već dve nedelje kako nije pisao.
– Jesi li ti pisala njemu?
– Pišem mu svake nedelje, Simione, znaš i sâm. Kada si mu ti poslednji put pisao?
Simion je uskipteo od besa, ali se ipak uzdržao da ne prasne. Bio je ponosan na sebe što je kući došao trezan i
nije nameravao da to upropasti svađom. Marvis Lang je imao dvadeset osam godina; već dve godine je ležao u
zatvoru, a trebalo je da odsluži bar još deset. Optužen je za trgovinu drogom i napad vatrenim oružjem.
U tom trenutku je jedan auto počeo da usporava krećući se ka njima i činilo se da se vozač koleba. Prešao je još
nekoliko metara, a zatim skrenuo na njihovu prilaznu stazu. Bilo je tek toliko svetlosti da se uoči da je to neki
neobičan model crvene boje, sigurno neki strani. Motor se ugasio, a iz kola je izašao mlad belac, i to sâm. Imao je
belu košulju s olabavljenom kravatom. Nije nosio ništa i posle nekoliko metara je izgledalo kao da nije siguran gde
se nalazi.
– Ovamo – doviknuo je Simion, a mladić se ukočio kao da ga je ta reč posekla. Nije video da sede ispod drveta.
Oprezno je prešao preko malog dvorišta. – Tražim gospođu Leti Lang – rekao je dovoljno glasno da ga čuju.
– Ovde sam – rekla je kada su ga napokon jasno videli. Prišao im je na otprilike tri metra i rekao: – Zdravo, ja
sam Džejk Brigans, advokat iz Klentona i želeo bih da porazgovaram sa Leti Lang.
– Vi ste danas bili na sahrani – rekla je Leti.
– Da, jesam.
Simion je protiv volje ustao, pa su se oboje rukovali sa strancem; sve troje su se osećali neprijatno. Simion ga
je ponudio pivom, a zatim ponovo seo. Džejk je odbio mada bi mu jedno baš leglo. Ipak, došao je poslom.
Leti mu se najzad obratila trudeći se da ne zvuči nervozno: – Sigurna sam da niste tek onako došli u naš kraj.
– Ne, nisam.
– Brigans – ponovio je Simion pijuckajući. – Da niste možda zastupali Karla Lija Hejlija?
Uh, sjajno, odlična tema da se započne razgovor, bar sa crncima. – Jesam – uzvratio je Džejk skromno.
– Tako sam i mislio. Dobro ste obavili posao. Štaviše, odlično.
BD4Y
balkandownload.org

– Hvala. Vidite, ja sam zapravo ovde došao poslom i, ovaj, moraću da razgovaram sa Leti u četiri oka. Ne želim
da vas uvredim niti bilo šta slično, ali moram da joj saopštim nešto poverljivo.
– A šta to? – upitala je zbunjeno.
– Zašto je to poverljivo? – upitao je Simion.
– Zato što zakon tako nalaže – odvratio je Džejk smislivši odgovor na brzinu. Zakon nije imao nikakve veze s
tim okolnostima. Štaviše, kako je razgovor odmicao, a on se sve više upetljavao, svestan da njegova krupna vest i
nije toliko poverljiva. Nije bilo sumnje da će Leti sve ispričati mužu čim Džejk sedne u kola. Testament Seta
Habarda je sada javni dokument i u roku od dvadeset četiri sata svaki advokat u gradu znaće ga napamet. Ima li
potrebe za tajnošću, za poverljivošću?
Simion ljutito baci konzervu piva u stranu, a od udarca o drvo pena isprska gepek. Ustao je, šutnuo gajbicu i
procedio: – Dobro, dobro. – Zgrabio je drugo pivo iz mini-frižidera i odmarširao mrmljajući i psujući sebi u bradu.
Zašao je među drveće, pa su ga senke progutale mada je iz mraka verovatno posmatrao i prisluškivao.
Leti se obratila Džejku skoro šapatom: – Izvinjavam se zbog ovoga, gospodine Brigans.
– Ne mari. Vidite, gospođo Lang, moramo što pre da porazgovaramo o nečem veoma važnom. Poželjno je da to
bude sutra u mojoj kancelariji. Radi se o gospodinu Habardu i njegovom testamentu.
Leti se ugrizla za donju usnu dok je unezvereno piljila u Džejka. Njen pogled je govorio: „Recite mi nešto više.”
Džejk je nastavio: – Testament je sastavio dan pre nego što je umro i poslao ga poštom da bih ga primio posle
njegove smrti. Sva je prilika da je to punovažan dokument, ali ja sam siguran da će njegova porodica to osporiti.
– Hoćete da kažete da je mene pomenuo u svom testamentu?
– To svakako. Štaviše, popriličan deo svoje imovine je ostavio vama.
– O, bože.
– Da. Želeo je da ga zastupam, ali siguran sam da će doći do spora. Zato moramo da popričamo.
Desnom rukom je prekrila usta i promrmljala: – Gospode bože.
Džejk je pogledao prema kući, sa čijih se prozora svetlost usecala u tamu. Neka senka se pomakla tamo iza,
verovatno Simion dok se nervozno šetkao. Džejka je najednom obuzela želja da uskoči u svoj stari saab i brzo
odjuri u civilizaciju.
Klimajući glavom, upitala ga je: – Da li bi trebalo da mu kažem?
– Kako vi odlučite. Možda bi trebalo, ali čuo sam da pije. Nisam znao u kakvom ću ga stanju zateći, međutim, da
budem iskren, gospođo Lang, on je vaš muž i ne bi bilo loše da sutra dođe s vama. To jest, ako bude u stanju.
– Biće on u stanju, obećavam vam.
Džejk joj je pružio vizitkartu i rekao: – Kad god vam odgovara sutra po podne. Biću u svojoj kancelariji i
čekaću vas.
– Doći ćemo, gospodine Brigans. I hvala što ste došli.
– Veoma je važno, gospođo Lang, pa sam zato hteo da se upoznamo. Možda ćemo zajedno voditi dugu i napornu
borbu.
– Nisam sigurna da vas razumem.
– Znam. Sve ću vam objasniti sutra.
– Hvala vam, gospodine Brigans.
– Laku noć.

BD4Y
balkandownload.org

7.

Pošto su kasno i na brzinu večerali prženi sir i supu od paradajza, Džejk i Karla su spremili sto i oprali posuđe (nisu
imali mašinu za pranje sudova) i na kraju su prešli u dnevni boravak, koji je počinjao tamo gde se završavala
kuhinja, oko dva metra od trpezarijskog stola. Tri godine života (i više) provedenih u malim sobama iziskivalo je
neprekidno vaganje prioriteta i stavova uz istrajno nastojanje da se izbegne nervoza. Hana im je u tome mnogo
pomagala. Malu decu ne zanimaju mnogo materijalne stvari, koje odraslima mnogo znače; dokle god je oboje maze i
paze, sve ostalo je manje važno. Karla joj je pomagala u pisanju, a Džejk joj je čitao priče i tako, dok su
naizmenično provodili vreme s njom tokom večeri, polazilo im je za rukom da prelistaju dnevnu štampu i pogledaju
vesti na kablovskoj. Karla ju je okupala tačno u osam sati, a pola sata kasnije Hana je već bila ušuškana u svom
krevetu; i mama i tata su joj poželeli laku noć.
Najzad su ostali sami. Šćućurili su se jedno uz drugo ispod jorgana na klimavoj sofi. – Dobro, šta je bilo? –
upitala je Karla.
Džejk je prelistavajući sportski časopis odgovorio: – Kako to misliš šta je bilo?
– Nemoj da se praviš blesav. Nešto se desilo. Da nisi možda dobio novi slučaj? Nekog novog klijenta koji će ti
solidno platiti i spasti nas od nemaštine? Reci da je tako.
Džejk je bacio jorgan na pod i skočio iz kreveta. – E pa, draga moja, u stvari postoje veliki izgledi da se
napokon razračunamo sa bedom.
– Znala sam. Tačno znam kad dobiješ neki dobar slučaj automobilske nesreće. Sav si napet.
– Nije nesreća. – Počeo je da pretura po tašni. Izvadio je fasciklu i pružio joj nekoliko papira. – Samoubistvo.
– A, to.
– Da, to. Sinoć sam ti rekao da je gospodin Set Habard preminuo pod nesrećnim okolnostima, ali ti nisam rekao
da je, pre nego što je umro, na brzinu napisao testament, poslao ga u moju kancelariju i imenovao me za svog
zastupnika. Tokom popodneva sam poslao zahtev za utvrđivanje pravne valjanosti. Sad je to javni dokument, tako da
mogu da govorim o tome.
– A to je taj tip koga nisi poznavao?
– Tačno.
– Nisi ga poznavao, a išao si danas po podne na njegovu sahranu?
– Baš tako.
– Što je izabrao tebe?
– Zbog izvanredne reputacije. Samo pročitaj testament, molim te.
Bacila je pogled i odmah rekla: – Ali ovo je rukom pisano.
– Ju, vidi stvarno – našalio se Džejk.
Džejk se ponovo šćućurio pored svoje žene na sofi i netremice ju je posmatrao dok je čitala prvu, a zatim i
drugu stranu testamenta. Ona je zinula od čuda, razrogačila oči, a kada je završila, pogledala je Džejka u neverici i
promrmljala: – „Neka umru u najgorim mukama, kao ja”? Kakav baksuz. ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad
– Izgleda da jeste. Nisam upoznao čoveka, ali je Hari Reks zastupao njegovu drugu ženu u brakorazvodnoj
parnici. Nema lepo mišljenje o gospodinu Habardu.
– Eh sad, pa većina ljudi nema lepo mišljenje ni o Hariju Reksu.
– I to je tačno.
– Ko je Leti Lang?
– Njegova kućna pomoćnica. Inače, crnkinja.
– Blagi bože. Džejk, ovo je skandalozno.
– Iskreno se nadam da će biti.
– Ima li on para?
– Jesi li pročitala onaj deo gde piše: „Moja zaostavština je pozamašna”? Ozi ga je poznavao i izgleda da jeste
tako. Rano ujutru idem u Templ da se nađem s gospodinom Raselom Emburgom, izvršiteljem oporuke. Do podneva
ću već nešto znati.
Odmahnula je papirima i upitala: – Jel’ ovo uopšte važi na sudu? Može li da se sastavi testament na ovaj način?
BD4Y
balkandownload.org

– O, da. Zakon o testamentima i zaostavštini, Odredba 101, to već pedeset godina predaje profesor Robert Vims
na starom, dobrom pravnom fakultetu. Dao mi je desetku. Dokle god je svaka reč ispisana rukom preminulog i uz to
sa pečatom i datumom, to je valjan testament. Siguran sam da će ga njegovo dvoje dece osporiti i tu počinje cirkus.
– Zašto je skoro sve ostavio kućnoj pomoćnici, crnkinji?
– Pretpostavljam da mu se svidelo kako mu čisti kuću. Ne znam. Možda je pored čišćenja radila još nešto.
– Šta hoćeš da kažeš?
– Karla, bio je bolestan, umirao je od raka pluća. Sve nešto mislim da se Leti Lang brinula o njemu na razne
načine. Očigledno mu je bila draga. Njegovo dvoje dece će naći advokata i uhvatiće se za to da je ona vršila uticaj
na njega. Tvrdiće da se previše zbližila s njim, da je matorom šaputala na uvce, a možda i nešto drugo. Biće kako
porota odluči.
– Znači, to će biti suđenje sa porotom?
Džejk se smešio, već sanjareći o tome. – O, da.
– Odlično. Ko sve zna za ovo?
– Danas u pet po podne podneo sam zahtev za utvrđivanje pravne valjanosti, tako da glasine još nisu krenule, ali
ti jamčim da će već ujutru do devet ceo sud brujati o tome.
– Ovo će da prodrma ceo sud iz temelja, Džejk. Belac pun para isključi iz testamenta celu porodicu, sve ostavi
kućnoj pomoćnici, koja je uz to i crnkinja, a onda se obesi. Ma daj, mora da se šališ.
Nije se šalio. Ponovo je pročitala testament dok je njen muž zatvorenih očiju razmišljao o suđenju. Kada je
završila, spustila je papire na pod, a zatim se osvrnula po sobi. – Čisto me zanima, dušo, kako će se obračunavati
tvoje usluge u ovom slučaju? Izvini što pitam. – Gotovo je mahnula rukom oko sebe dok je posmatrala tu skučenu
sobu, nameštaj sa buvljaka, jeftine police za knjige koje su se ugibale pod teretom, kopiju persijskog tepiha, zavese
iz prodavnice polovne robe, gomilu časopisa po podu; sve je bilo pohabano, a stanari te kuće su imali daleko
prefinjenije sklonosti, ali ne i način da to i dokažu.
– Šta je? Hoćeš lepšu gajbu? Ili dupleks ili možda montažnu kuću?
– Jao, ćuti tamo.
– Usluge mogu dobro da se naplate mada još nisam podrobno razmišljao o tome.
– Dobro?
– Naravno. Obračun usluga se zasniva na konkretnom radu, po satu, mada mi o tome vrlo malo znamo. Pravni
zastupnik u tom slučaju treba da meri odrađeno radno vreme i prema tome mu se obračunava zarada. Ovde kod nas
za to još nisu čuli. Sve te naknade mora da odobri sudija, koji će u ovom slučaju biti naš dragi prijatelj, uvaženi
Ruben Etli, a budući da on zna da umiremo od gladi, verovatno će biti velikodušan. Velika je to imovina, gomila
para, druga strana će krvnički da napada, tako da ćemo se verovatno ratosiljati bede.
– Gomila para?
– To se samo tako kaže, draga. Ne bi trebalo da budemo pohlepni.
– Ma nemoj, ko mi kaže – odvratila je opazivši kako se cakle oči gladnom advokatu.
– Dobro. – Karla je, međutim, u mislima već pakovala stvari i spremala se za selidbu. Prošle godine je
napravila istu grešku kada je u kancelariju Džejka Brigansa ušao mladi bračni par čije je novorođenče umrlo u
bolnici u Memfisu. Taj slučaj nesavesnog lečenja je delovao obećavajuće, ali su pod lupom stručnjaka izgledi za
povoljan ishod postajali sve slabiji, pa Džejk na kraju nije imao izbora nego da se zadovolji poravnanjem.
Upitala ga je: – Znači, išao si da upoznaš Leti Lang?
– Jesam. Živi gore na Boks Hilu, u naselju Mala Delta; tamo nema mnogo belaca. Muž joj je pijanica, dođe i ode
kad mu se ćefne. Nisam ulazio u kuću, ali sam stekao utisak da je unutra skučeno. Proverio sam podatke o vlasništvu;
žive tamo kao podstanari. Ne plaćaju mnogo kiriju, jeftino je kao i…
– Kao i ova naša rupa, jelda?
– Kao i nama naš dom. Verovatno ju je sagradio neki gazda kao naš, pa je posle bankrotirao. Uglavnom, nas je
ovde samo troje, a u Letinoj kući ih ima bar desetak.
– Jel’ fina ovako?
– Pa jeste. Nismo dugo razgovarali. Stekao sam utisak da je tipična crnkinja iz ovih krajeva sa kućom punom
dece, mužem na određeno vreme i minimalcem; život joj sigurno nije lak.
– Nju život baš ne mazi.
BD4Y
balkandownload.org

– Šta ćeš. Surovo, ali istinito.

– Jel’ privlačna?
Onako ispod jorgana, Džejk je počeo da joj masira desni list. Načas se zamislio, a zatim odgovorio: – Nisam
baš mogao lepo da je vidim; već je bio mrak, a ja sam žurio. Ima oko četrdeset pet godina, dobro se drži, daleko od
toga da je ružna. Što pitaš? Misliš da se iza testamenta gospodina Habarda krije seks?
– Seks? Ko je pominjao seks?
– Sto posto na to misliš. Misliš da je ona preko kreveta došla do testamenta?
– Dobro, jeste, na to sam mislila, a čitavom gradu će do sutra u podne da budu puna usta te priče. Svako će
najpre na to da pomisli. On je bio na samrti, a ona se brinula o njemu. Ko zna šta su radili?
– Imaš prljave misli. To mi se sviđa.
Ruka mu je prešla do njene butine i tu zastala. Zazvonio je telefon i oboje su se trgli. Džejk je otišao u kuhinju,
javio se, a zatim spustio slušalicu. – Doći će Nezbit. Biću ispred – rekao joj je. Našao je cigaru i kutiju šibica i
izašao iz kuće. U dnu kratke staze, pored poštanskog sandučeta, zapalio je cigaru i izbacio oblak dima u hladan, svež
večernji vazduh. Minut kasnije na ulici su se pojavila patrolna kola i tiho se zaustavila pored Džejka. Zamenik šerifa
Majk Nezbit se onako gojazan iskobeljao iz kola. – Dobro veče, Džejk – pozdravio ga je i pripalio
cigaretu.ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad
– Dobro veče, Majk.
Obojica su uvukla dim naslonivši se na haubu patrolnih kola. Na kraju je progovorio Nezbit: – Ozi nije našao
ništa o Habardu. Pročešljao je ceo Džekson, ali ništa. Izgleda da je matori svoje igračke čuvao negde drugde; u
državnom arhivu nema ničega sem njegove kuće, automobila, zemlje i skladišta građe kod Palmajre. Osim toga, ama
baš ničeg nema. Ničeg, kad ti kažem. Nikakvih bankovnih računa. Ni korporacija. Ni društava sa ograničenom
odgovornošću. Ni partnerstava. Nekoliko polisa osiguranja tamo gde i očekuješ da ćeš ih naći i to je sve. Pričalo se
da je poslovao i van države, ali to još nismo istražili.
Džejk klimnu glavom i izbaci dim. Nimalo ga to nije iznenađivalo, bar do sada. – A Emburg?
– Rasel Emburg je iz Alabame, iz Folija, sa dalekog juga, blizu Mobla. Tamo je bio advokat dok ga pre
petnaestak godina nisu izbacili iz advokatske komore. Muljao je nešto sa parama klijenata, ali nije bila podignuta
optužnica. Nema krivični dosije. Kada je napustio advokaturu, počeo je da se bavi drvnom građom i po svoj prilici
je tako upoznao Seta Habarda. Što se policije tiče, čist je kao suza. Nije mi jasno šta li mu je bilo da se preseli u
zabit kao što je Templ.
– Sutra ujutru idem u Templ, pa ću da ga pitam.
– Dobro.
Jedan vremešni bračni par je prošao pored njih sa starom pudlicom. Razmenili su nekoliko učtivih fraza sa
njima ne zaustavljajući se. Kada su se udaljili, Džejk je povukao još nekoliko dimova i upitao: – Da niste kojim
slučajem našli nešto o Ensilu Habardu, Setovom bratu?
– Ništa. On kao da je u zemlju propao.
– Ne čudi me.
– Baš čudno. Ceo život živim ovde, a nikad nisam čuo za Seta Habarda. Moj otac ima osamdeset godina; i on je
ceo život proveo ovde, ali ni on nije čuo za njega.
– Majk, u ovom okrugu živi trideset dve hiljade ljudi. Ne možeš sve da ih poznaješ.
– Ozi ih sve poznaje.
Prasnuli su u smeh. Nezbit baci opušak na ulicu i protegnu se. – Odoh kući, Džejk.
– Hvala ti što si svratio. Sutra ću da popričam sa Ozijem.
– Ne bi to bilo loše. Vidimo se.

***

Karlu je zatekao u praznoj sobi kako sedi na stolici okrenuta prozoru koji gleda na ulicu. U sobi je bilo mračno.
Tiho je ušao i zastao, a kada je bila sigurna da sluša, rekla mu je: – Muka mi je više da mi policija stalno visi ispred
kuće, Džejk.
Uzdahnuo je i prišao joj korak bliže. Dobro mu je bila poznata ta vrsta razgovora i samo jedna pogrešna reč bila
BD4Y
balkandownload.org

je dovoljna da se stvar pogorša. – I meni – rekao je blago.

– Šta je hteo? – pitala ga je.
– Ništa posebno, samo smo malo popričali o Setu Habardu. Ozi se raspitivao malo po kraju, ali nije našao ništa
bitno.
– Zar nije mogao da te pozove sutra? Zašto je morao da dođe i parkira ispred naše kuće, pa da svi vide kako
Brigansovi ne mogu da provedu jednu noć bez policijskog nadzora?
Pitanja su ostala bez odgovora.
Džejk se ujeo za jezik i polako izašao iz sobe.

BD4Y
balkandownload.org

8.

Rasel Emburg se sakrio iza novina u separeu u dnu Kafea. Nije bio redovna mušterija niti je bio mnogo poznat u
gradiću po imenu Templ. Tamo se preselio zbog žene, svoje treće supruge, gde su živeli povučeno. I čovek za kojeg
je radio cenio je diskretnost i tajnovitost, a to je Emburgu potpuno odgovaralo.
Zauzeo je separe nekoliko minuta posle sedam, naručio kafu i počeo da čita. O testamentu ili testamentima Seta
Habarda nije znao ništa. Iako je skoro čitavu deceniju radio za gospodina Habarda, vrlo malo je znao o njegovom
privatnom životu. Znao je za veći deo imovine tog čoveka, svakako ne za čitavu, ali je brzo naučio da njegov šef
voli tajnovitost. Rado je igrao igrice puštajući ljude da nagađaju, ali je bio i kivan na mnoge. Njih dvojica su često
putovali zajedno po jugoistočnim krajevima dok je gospodin Habard proširivao svoje poslove, ali se nikada nisu
sprijateljili. Niko nije bio blizak Setu Habardu.
Džejk je stigao tačno u 7.30 i zatekao Emburga u separeu. Kafe je bio dopola pun, a Džejka su, pošto je tu bio
nov, odmerili dok je prolazio. On i Emburg su se rukovali i učtivo pozdravili. Džejk je na osnovu njhovog
jučerašnjeg razgovora očekivao da će ga ovaj hladno dočekati i da neće baš rado sarađivati mada nije bio previše
zabrinut prvim reakcijama gospodina Emburga. Džejka je Set Habard odredio da obavi posao, pa i kad bi nešto bilo
dovedeno u pitanje, sud će stati uz njega. Emburg je, naprotiv, delovao opušteno i bio je potpuno spreman za
saradnju. Posle nekoliko minuta razgovora o fudbalu i vremenu, prešao je na posao. – Je li podnet zahtev za
dokazivanje pravne valjanosti testamenta?
– Jeste, podneo sam ga juče u pet po podne. Čim sam otišao sa sahrane, odjurio sam u sud u Klentonu.
– Jeste li mi doneli kopiju?
– Jesam – odgovorio je Džejk ne posegavši rukom u džep. – Vi ste imenovani za izvršitelja. Sada je to javni
dokument, tako da možete imati kopiju.
Emburg je raširio ruke i upitao: – Jesam li ja testamentarni naslednik?
– Ne.
Namrgođeno je klimnuo glavom, a Džejk nije mogao da odredi da li je ovo bilo očekivano. – Ništa nisam dobio
testamentom? – upitao je Emburg.
– Ništa. Da li vas to čudi?
Emburg je progutao knedlu i osvrnuo se oko sebe. – Ne – rekao je neuverljivo. – U suštini me ne čudi. Kada je
Set u pitanju, nema iznenađenja.
– Niste se iznenadili što se ubio?
– Nimalo, gospodine Brigans. Proteklih dvanaest meseci su bili prava noćna mora. Set se prosto umorio od
bolova. Znao je da umire. I mi smo to znali. Tako da se nisam iznenadio, ne.
– Pričekajte da pročitate testament.
Konobarica je projurila pored njih, jedva se zaustavivši da dolije kafu u obe šolje. Emburg je otpio malo i
rekao: – Ispričajte mi svoju stranu priče, gospodine Brigans. Kako ste upoznali Seta?
– Nisam ga ni upoznao – rekao je Džejk. Izručio mu je kratku verziju priče. Emburg ga je napregnuto slušao.
Imao je malu, okruglu glavu sa ćelom na temenu i naviku da od nervoze desnom rukom stalno trlja obrve kao da je
tih nekoliko crnih dlaka moralo uvek da bude prilepljeno uz kožu. Nosio je polo majicu, stare bež pantalone, tanku
vetrovku i u suštini je izgledao više kao penzioner nego kao onaj poslovni čovek sa sahrane.
Džejk je nastavio razgovor: – Može li se smatrati da ste vi vršilac dužnosti u koga je imao najviše poverenja?
– Ne, nikako. Zapravo, uopšte mi nije jasno zašto me je Set umešao u ovo. Padaju mi na pamet neki koji su mu
bili bliskiji. – Popio je poveći gutljaj pa nastavio: – Set i ja se nismo baš uvek slagali. Nekoliko puta sam hteo da
dam otkaz. Što je više zarađivao, više je rizika preuzimao. Koliko sam samo puta bio ubeđen da je Set rešio da nas
uz veliku pompu dovede do prosjačkog štapa, a da pritom ima negde preko grane sakriven štek, naravno. Postao je
toliko neustrašiv da je to bilo zastrašujuće.
– Sada kada smo se dotakli te teme, hajde da pričamo o Setovom novcu.
– Naravno. Ispričaću vam ono što znam, ali ne znam sve.
– U redu – odvratio je Džejk smireno kao da i dalje pričaju o vremenskim prilikama. Već skoro četrdeset osam
sati kopka ga koliki je Setov imetak. Konačno će i to da čuje. Nije poneo ni rokovnik ni olovku; ispred sebe je imao
BD4Y
balkandownload.org

samo šolju crne kafe.

Emburg se još jednom osvrnuo oko sebe, ali niko nije prisluškivao. – Ono što ću vam reći malo ko zna. Nije
poverljivo, ali se Set stvarno trudio da sakrije mnogo toga.
– Sve će to izaći na videlo, gospodine Emburg.
– Znam. – Popio je malo kafe kao da mu je bilo potrebno gorivo, a zatim se još malo nagnuo preko stola. – Set je
imao mnogo novca i sve je to zaradio za proteklih deset godina. Posle drugog razvoda je bio ogorčen, besan na ceo
svet, švorc, ali i čvrsto rešen da zaradi. Stvarno je voleo svoju drugu ženu i kad ga je šutnula, hteo je da joj se
osveti. Osvetio joj se tako što je zaradio više novca nego što je ona dobila od razvoda.
– Njenog advokata dobro poznajem.
– Onog krupnog? Kako se beše zove?
– Hari Reks Voner.
– E da, Hari Reks. Set ga je opsovao nekoliko puta.
– Nije jedini kome se zamerio.
– Tako sam i ja čuo. Uglavnom, Setu su ostale kuća i zemlja, a debelo se zadužio i stavio ih pod hipoteku da bi
kupio veliku pilanu kod Dotana u Alabami. Ja sam tamo radio, kupovao sam građu i tako sam upoznao Seta. Dobio
ju je za male pare, izabrao je pravi trenutak. To je bilo pred kraj 1979. godine, kada se cena šperploče vinula nebu
pod oblake, i mogu da kažem da nam je posao lepo krenuo. Imali smo dobru sezonu uragana, bilo je mnogo štete, pa
se dosta tražila šperploča i svakojaka građa. Tad je stavio pilanu pod hipoteku i kupio fabriku nameštaja kod
Olbanija u Džordžiji. Ta fabrika je pravila one prevelike stolice za ljuljanje koje možete da vidite u baštama
restoranâ Gridl po plažama širom zemlje. Set je pregovarao sa tim lancem i preko noći je započeta proizvodnja.
Radilo se punom parom i jedva su stizali da naprave dovoljno stolica kolika je bila potražnja. I to je založio; još se
zadužio i kupio još jednu fabriku nameštaja kod Troja u Alabami. Otprilike u to vreme je angažovao bankara u
Birmingemu, koji je pokušavao da svoju malu banku pretvori u nešto mnogo veće i pri tome nije birao sredstva. On i
Set su se baš našli i ubrzo su počeli da sklapaju poslove jedan za drugim. Još fabrika, još pilana, još zakupa. Set je
umeo da nanjuši profit tamo gde nešto propada ili gde je niska cena, a njegov bankar je pristajao na sve. Upozorio
sam ga da se previše zadužuje, ali se on na to nije obazirao i uopšte me nije slušao. Morao je da istera svoje i da se
večito dokazuje. Na kraju je kupio avion. Držao ga je u Tupelu da niko odavde ne sazna i stalno ga je koristio.
– Jel’ ova priča ima srećan kraj?
– O, i te kako. Set je za proteklih deset godina pokupovao tridesetak kompanija, prvenstveno fabrike nameštaja
na jugu, od kojih je neke preselio u Meksiko, ali i skladišta i pilane i uz to hiljade hektara drveta za obradu. I sve to
od pozajmljenog novca. Pomenuo sam samo jednog bankara, onog iz Birmingema, ali bilo je i drugih. Što je više
širio posao, to se lakše zaduživao. Kao što sam rekao, ponekad je bilo zastrašujuće, ali taj čovek je bio neumoran.
Nije prodao nijednu stvar koju je kupio i samo je gurao napred nastojeći da ugovori neki nov posao. Ugovori i
dugovi su za Seta bili kao droga. Neko se kocka, neko pije, neko juri žene. Set je voleo miris tuđeg novca dok je
kupovao kompanije. A voleo je i žene.
– Zatim se, nažalost, razboleo. Pre otprilike godinu dana lekari su mu saopštili da boluje od raka pluća. Dok nije
otišao kod lekara, radio je punom parom. Rekli su mu da mu je ostalo još najviše godinu dana života. Ne treba
napominjati da ga je to ubilo u pojam. Rešio je da sve rasproda ne savetujući se ni sa kim. Pre nekoliko godina smo
otkrili advokatsku firmu Raš u Tupelu i činilo se da je Set konačno našao nekog kome može da veruje. Mrzeo je
advokate i otpuštao ih je brže nego što ih je unajmljivao. Međutim, ovi iz firme Raš su ga nekako ubedili da sve
konsoliduje u jednu holding kompaniju. Prošlog novembra je prodao kompaniju jednoj firmi iz Atlante za pedeset
pet miliona dolara, pristali su da je kupe uprkos prezaduženosti. Sav srećan je otplatio dugove, što će reći, trideset
pet miliona.
– Ostalo mu je dvadeset?
– Dvadeset miliona manje-više. Ostalo mu je da reši još nekoliko sitnijih problema, što se delom odnosilo i na
mene. Ja sam imao neke akcije u toj holding kompaniji, tako da sam i ja omastio brk. Krajem prošle godine sam
otišao u penziju. Ne znam šta je Set uradio s novcem. Verovatno ga je zakopao u dvorištu. Povrh svega imao je još
neku imovinu koju je knjižio odvojeno od holding kompanije. Postoji neka brvnara u planinama Severne Karoline i
još mnogo sličnog imetka. Verovatno ima i bankovni račun u inostranstvu.
– Verovatno?
BD4Y
balkandownload.org

– Ne mogu da tvrdim sa sigurnošću, gospodine Brigans. Godinama sam slušao te priče, ali to je sve. Kao što
rekoh, Set Habard je voleo tajne.
– E pa, gospodine Emburg, vi kao izvršitelj oporuke i ja kao njegov advokat imamo zadatak da uđemo u trag
čitavoj njegovoj imovini.
– To ne bi trebalo da bude težak posao. Samo nam treba pristup njegovoj kancelariji.
– A gde se ona nalazi?
– U skladištu građe kod Palmajre. To mu je bila jedina kancelarija. Tamo radi Arlin, sekretarica, ona vuče sve
konce. U nedelju uveče sam se čuo sa njom i predložio joj da sve drži pod ključem dok se ne jave advokati.
Džejk je popio malo kafe i pokušao da upije sve te informacije. – Dvadeset miliončića, a? U okrugu Ford niko
nema tolike pare.
– Tamo ne mogu da vam pomognem, gospodine Brigans. Tamo nikad nisam živeo. Uveravam vas da ni u okrugu
Milburn niko nema ni delić te sume.
– To je ruralni jug.
– Zaista. Eto, to je čuvena priča o Setu. Jednog jutra se probudio sa šezdeset godina i rekao sebi: „Nemam više
ni prebijene pare, smučilo mi se što kuče nema za šta da me ujede i proklet bio ako ne zaradim koju kintu.”
Posrećilo mu se u prva dva posla, a onda je otkrio lepotu korišćenja tuđeg novca. Desetak puta je kuću i zemlju
stavljao pod hipoteku. Taj je imao čelična muda.
Konobarica je donela ovsenu kašu za gospodina Emburga i kajganu za Džejka. Dok je jedan svoje jelo solio, a
drugi posipao šećerom, Emburg je upitao: – Da nije izostavio decu iz testamenta?
– Jeste.
Osmeh, klimanje glavom. Izgleda da je i to bilo očekivano.
– Očekivali ste to? – morao je Džejk da pita.
– Ništa ja ne očekujem, gospodine Brigans, i ništa me ne iznenađuje – odgovorio je lukavo.
– E pa, imam nešto što će vas iznenaditi – dodao je Džejk. – Jeste izbacio oba deteta iz testamenta, kao i obe
bivše žene, koje, uzgred budi rečeno, i nemaju prava ni na šta, uglavnom, poisključivao je sve žive sem svog davno
izgubljenog brata Ensila, koji je verovatno umro, a sledovalo bi mu pet posto. I crkvi je ostavio pet posto, što znači
da ukupno ostaje devedeset posto, a taj skromni delić ide njegovoj kućnoj pomoćnici, crnkinji koja je za njega
radila tri godine, izvesnoj Leti Lang.
Emburg je prestao da žvaće i ostao da škilji otvorenih usta. Na čelu su mu se urezale duboke bore.
– Nemojte mi reći da niste iznenađeni – dobacio je Džejk pobednički i viljuškom odvojio zalogaj u tanjiru.
Emburg je duboko uzdahnuo i ispružio slobodnu ruku. Džejk je izvadio kopiju testamenta iz džepa i pružio mu je.
Bore su mu sve dublje brazdale čelo dok je čitao sadržinu na dve strane. Vrteo je glavom u neverici. Pročitao ga je
još jednom, a zatim ga presavio i sklonio u stranu.
– Da ne poznajete slučajno Leti Lang? – pitao ga je Džejk.
– Ne poznajem je. Nikada nisam ni video Setovu kuću, gospodine Brigans. Zapravo, nikada nije ni pričao o kući,
kao ni o ljudima koji su tamo radili. Set je imao neke svoje pregrade u kojima je čuvao tajne, većini nedostupne.
Poznajete li vi tu ženu?
– Juče sam je upoznao. Po podne treba da dođe kod mene u kancelariju.
Emburg je polako vrhovima prstiju pomerio tacnu i činiju od sebe. Završio je doručak, jer je očigledno izgubio
apetit. – Šta li mu bi da to uradi, gospodine Brigans?
– Upravo sam hteo ja vas to da pitam.
– To očigledno nema smisla i upravo zbog toga će ovaj testament biti doveden u pitanje. Vidi se da nije bio pri
sebi. Ne možete da sastavite valjan testament ukoliko niste pri čistoj svesti i zdravoj pameti.
– Naravno da ne, ali zasad ima nekih jasnih činjenica. S jedne strane, izgleda da je svoju smrt do detalja
isplanirao. Kao da je tačno znao šta radi. Sa druge strane, teško je razumeti zašto je sve ostavio kućnoj pomoćnici.
– Sem ako gospođa nije uticala na njega.
– Siguran sam da će se potegnuti i to pitanje.
Emburg je posegao u džep i rekao: – Hoće li vam smetati ako zapalim?
– Neće.
Zapalio je mentol cigaretu i otresao pepeo u ovsenu kašu. Misli su mu se rojile, jer ništa nije imalo smisla. Na
BD4Y
balkandownload.org

kraju je rekao: – Nisam siguran da će moj stomak izdržati sve to, gospodine Brigans. Možda jesam imenovan za
izvršitelja, ali to ne znači da moram da pristanem.
– Rekli ste da ste nekada bili advokat. Tako i zvučite.
– U to vreme sam bio obično piskaralo u malom gradu, kao i milion drugih. To je bilo u Alabami, ali zakoni o
nasleđivanju se ne razlikuju mnogo od države do države.
– U pravu ste – ne morate da pristanete na poziciju izvršitelja.
– Ko bi normalan hteo da se upušta u čitavu tu zbrku?
Evo ja, na primer, pomislio je Džejk, ali se ujeo za jezik. Konobarica je pokupila posuđe sa stola i napunila
šolje kafom. Emburg je ponovo pročitao testament i zapalio drugu cigaretu. Kada je ispraznio pluća, rekao je: – U
redu, gospodine Brigans, dozvolite mi da samo na trenutak razmišljam naglas. Set je pomenuo neku prethodnu
verziju testamenta, neku koju je prošle godine sastavila advokatska firma Raš iz Tupela. Poznajem te ljude i
pretpostavljam da je taj testament mnogo obimniji, mnogo promišljenije uobličen i sastavljen tako da mu sve ide
naruku – porezi na imovinu će mu u tom slučaju biti manji, izuzeće se porez na poklon, izbeći će prenos vlasništva
po krvnom srodstvu – sve je to odrađeno savršeno i do najsitnijih detalja, razumete, sve u cilju da se zaštiti imovina
i da se što više izbegnu zakonske zavrzlame oko poreza. Pratite li me?
– Pratim.
– A onda se u poslednjem trenutku setio da sastavi ovaj štur dokument kojim se odriče prvobitnog testamenta,
ostavio skoro sve svojoj kućnoj pomoćnici, crnkinji, i time u stvari sebi napravio zamku da mu sav imetak pojedu
porezi i takse. I dalje me pratite?
– Oko pedeset procenata će otići na poreze i takse – odvratio je Džejk.
– Polovina će otići u vetar, tek tako. Da li vam to zvuči kao logičan potez, gospodine Brigans?
Nimalo, ali Džejk nije bio spreman da ustukne ni za pedalj. Zato je rekao: – Siguran sam da će taj argument biti
iznet na sudu, gospodine Emburg. Moj posao je da utvrdim pravnu valjanost oporuke i da uslišim želje svog klijenta.
– Zvučite kao pravi advokat.
– Hvala vam. Hoćete li da preuzmete ulogu izvršitelja?
– Hoću li biti plaćen za to?
– Hoćete, biće utvrđen honorar koji će da odobri sudija.
– Koliko će to da potraje?
– Moglo bi prilično da se otegne. Ukoliko testament bude osporen, što će se najverovatnije i desiti, mogli bismo
da zaglavimo u sudu satima, danima. Vi ćete kao izvršitelj morati da budete prisutni i da saslušate iskaze svih
svedoka.
– Ali meni se nimalo ne dopada ovaj testament, gospodine Brigans. Uopšte ne odobravam ono što je Set uradio.
Nisam video taj drugi, deblji, ali sam prokleto siguran da bi mi se on mnogo više svideo. Što bih ja branio ovo
sranje, ovaj tako traljavo i u poslednjem trenutku napisan papirić, na osnovu kojeg se sve dodeljuje nekoj tamo
crnkinji koja to nije zaslužila i verovatno je previše uticala na naše staro momče? Znate na šta mislim?
Džejk blago klimnu glavom i sumnjičavo se namršti. Posle samo trideset minuta u društvu ovog tipa bio je
prilično uveren da ne želi da ga gleda još godinu dana. Imenovanje novog izvršitelja u načelu nije bio preterano
zahtevan posao, a Džejk će lako ubediti sudiju da se otarasi ovog tipa. Emburg se ponovo osvrnuo oko sebe i tiho
rekao: – Potpuno je nelogično. Set je deset godina rintao kao budala da bi se obogatio. Preuzimao je ozbiljne rizike,
ali je imao sreće koliko je težak. I na kraju je sve to izručio pred noge nekoj ženi koja ama baš nikakve veze nema sa
njegovim uspehom. Muka mi je od toga, gospodine Brigans. Muka mi je, jer mi je sve to sumnjivo.
– Onda nemojte da prihvatite ulogu izvršitelja, gospodine Emburg. Siguran sam da sud može naći nekog drugog
da obavi taj posao. – Džejk je uzeo testament, presavio ga i vratio u džep. – Ipak, razmislite još malo. Nema potrebe
da žurite.
– Kad počinje rat?
– Uskoro. Drugi advokati će se pojaviti sa prethodnim testamentom.
– Biće veselo.
– Hvala vam na izdvojenom vremenu, gospodine Emburg. Evo moje vizitkarte. – Pružio mu je, ostavio
novčanicu od pet dolara i žurno izašao. Nekoliko trenutaka je samo sedeo u kolima i razmišljao pokušavajući da
sabere misli i usredsredi se na imovinu od dvadeset miliona dolara, koje će mnogi želeti da se dočepaju.
BD4Y
balkandownload.org

Pre otprilike godinu dana su po Klentonu kolale glasine o slučaju fabrike veštačkog đubriva koja je pod
nerazjašnjenim okolnostima izgorela do temelja, a štetu je trebalo da pokrije osiguranje. Njen vlasnik, Bobi Karl
Lič, bio je lokalni nadriadvokat, pravi prevrtljivac koji nije birao sredstva i često izlazio na sud zbog izgorelih
zgrada. Džejk srećom nije bio umešan u taj spor; po svaku cenu se trudio da izbegne Liča. Međutim, tokom suđenja
je otkriveno da ukupna vrednost njegove imovine iznosi četiri miliona dolara. Bilans stanja svedočio je o njegovoj
nelikvidnosti, ali kada je oduzeta pasiva od aktive, ostala je pozamašna neto vrednost imovine. To je pokrenulo
čitavu lavinu rasprava o tome ko je zapravo najbogatiji čovek u okrugu Ford. O tome su vođene žučne prepirke uz
ranojutarnju kafu oko trga, u kafeima gde su se bankari okupljali posle posla, kao i u samom sudu, gde su se advokati
utrkivali ko će više da nakiti poslednje svedočenje, tako da se o tome bukvalno pričalo po celom gradu.
Bobi Karl je sa četiri miliona svakako bio na vrhu liste. Tu bi verovatno bio i klan Vilbenskovih da Lusjen nije
proćerdao porodično bogatstvo još pre nekoliko decenija. U igri je bilo i nekoliko poljoprivrednika, ali čisto iz
navike. Oni su imali „porodični novac”, što je krajem osamdesetih značilo da su imali velike parcele zemljišta, ali
su muku mučili s plaćanjem računa. Čovek po imenu Vili Trejnor je pre osam godina prodao Ford kaunti tajms za
milion i po dolara, a pričalo se da je taj novac udvostručio na berzi. Međutim, malo ko je te priče o Viliju shvatao
ozbiljno. Neka bakica od devedeset osam godina je, na primer, imala u banci kapital od šest miliona. Kako su se
nagađanja nastavila, u kancelariji sekretara suda se pojavio spisak koji je sastavila nepoznata osoba i koji je uskoro
svima prosleđen faksom. Bio je vrlo mudro naslovljen: „Forbsova lista deset najbogatijih stanovnika okruga Ford”.
Svako je imao primerak i tračevi su počeli da se šire poput požara. Ta lista je uređivana, proširivana, dopunjavana
detaljima, preinačavana, pa čak i lažirana, ali ni u jednoj verziji se nije pominjao gospodin Set Habard.
Čitav grad je još nekoliko nedelja brujao željno iščekujući nove detalje, ali se narod ubrzo zasitio tih priča.
Džejk nikada nije video svoje ime na tom spisku, što ga nimalo nije iznenadilo.
Nasmejao se za sebe kada je pomislio kakvu će buru reakcija izazvati gospođa Leti Lang kada se bude pojavila
pri vrhu te liste.

BD4Y
balkandownload.org

9.

Leti je poslednjeg radnog dana stigla na posao pola sata ranije, a to je učinila očajnički verujući da će svojom
tačnošću možda oduševiti gospodina Heršela i gospođu Dafo. Potajno se nadala da će oni možda ponovo razmisliti i
dozvoliti joj da ostane. Parkirala je pontijak, koji je imala već dvanaest godina, pored Setovog pikapa u pola osam.
Prestala je da ga oslovljava sa gospodine Set još pre nekoliko meseci, bar kad su ostajali nasamo. Kada je bilo i
drugih ljudi, obraćala mu se sa gospodine, ali to samo u javnosti. Duboko je udahnula i stegla volan od muke što
opet mora da vidi one ljude. Oni će uskoro otići, potrudiće se da to bude što pre. Čula je kako kukaju što su
primorani da tu prespavaju dve noći. Tamo u njihovom svetu čekalo ih je brdo obaveza, pa su jedva čekali da
pobegnu. To što su morali da sahrane svog oca remetilo im je planove. Iz dna duše su mrzeli okrug Ford.
Spavala je vrlo malo. Čitave noći su joj u glavi odzvanjale reči gospodina Brigansa o „popriličnom delu
imovine”. Simionu nije ništa rekla. Možda će to učiniti kasnije. Možda će dopustiti gospodinu Brigansu da to učini.
Simion je navaljivao da mu kaže šta je advokat hteo, šta je rekao, ali je Leti bila previše zbunjena i uplašena da bi
čak i pokušala da mu išta objasni. Kako i da objasni nešto što ni sama ne razume? Iako je bila sva izgubljena, znala
je da bi najveća ludost bila poverovati u povoljan ishod. Poverovaće u to onog dana kada bude ugledala novac, ali
ni dana ranije.
Vrata kuhinje prema garaži nisu bila zaključana. Leti je tiho ušla i zastala da oslušne da li unutra ima nekoga.
Televizor u dnevnoj sobi je bio uključen. Na pultu se pušila kafa. Nakašljala se što je glasnije mogla, a onda se
začulo: – Jesi li to ti, Leti?
– Ja sam – odgovorila je ljupko. Ušla je u sobu sa štitom usiljenog osmeha i zatekla Ijana Dafoa na sofi, još u
pidžami, okruženog papirima, zadubljenog u detalje nekog dobrog posla na pomolu.
– Dobro jutro, gospodine Dafo – pozdravila ga je.
– Dobro jutro, Leti – odgovorio joj je uz osmeh. – Kako si?
– Dobro, hvala na pitanju, a vi?
– Eto, dobro. Probdeo sam skoro celu noć nad ovim – odvratio je prešavši rukom preko svojih voljenih
papirića, kao da sad ona treba da proceni šta je tu istina. – Skuvaj mi kafu, molim te. Gorku.
– U redu, gospodine.
Leti mu je odnela kafu, a on ju je uzeo i ne klimnuvši glavom, bez ijedne reči, i opet se zadubio u posao. Vratila
se u kuhinju i nasula sebi kafu, a kada je otvorila frižider da uzme šlag, ugledala je skoro praznu flašu votke. U toj
kući nikada nije videla alkohol; Set ta pića nikad nije kupovao. Jednom mesečno bi doneo nekoliko piva, tutnuo ih u
frižider i obično bi ubrzo zaboravio na njih.
Sudopera je bila puna prljavog posuđa – pobogu, zar da uključuju mašinu za sudove kada imaju služavku koju
skupo plaćaju? Leti se zaokupila čišćenjem, a gospodin Dafo se istog časa stvorio u dovratku, rekavši: – Odoh da se
istuširam. Ramona se ne oseća dobro, verovatno se prehladila.
Ma, da nije od votke ta prehlada?, pomislila je Leti. Ipak, samo je rekla: – Žao mi je. Mogu li da učinim nešto
za nju?
– Pa ništa, ali bi joj jaja i slanina za doručak baš dobrodošli. Za mene kajgana, a za Heršela nisam siguran.
– Pitaću ga.
Pošto će oni uskoro otići kao i sluškinja, a budući da će kuću potom zaključati i odmah prodati ili je se već
nekako rešiti, Leti je odlučila da sredi ostavu i frižider. Ispržila je slaninu i kobasice, umutila palačinke, spremila
kajganu, omlet, kačamak sa sirom i podgrejala neke kupovne kolače, inače Setove omiljene. Sto je bio prekriven
činijama u kojima se hrana pušila kada su ono troje seli da doručkuju, sve vreme je grdeći što je toliko spremala.
Ali su slatko jeli. Ramona se pojavila podbulih očiju i zajapurenog lica i nije baš bila raspoložena za priču, ali je
posebno uživala u masnoj hrani. Leti se vrzmala tu još nekoliko minuta da bi ih lepo uslužila i osetila je napetost.
Pretpostavljala je da im je prethodna noć bila burna. Sigurno su pili i svađali se i verovatno su jedva preživeli to
poslednje veče u kući koju su toliko mrzeli. Neprimetno se povukla u njihove sobe, sva srećna kada je videla da su
spakovali kofere.
Krijući se u senci čula je kako Heršel i Ijan razgovaraju o dolasku advokata. Ijan je smatrao da je lakše da
advokati dođu u Setovu kuću nego da njih troje putuju u Tupelo.
BD4Y
balkandownload.org

– Nego šta će, doći će oni kod nas – rekao je Ijan. – Biće ovde u deset.
– Dobro, dobro – složio se najzad Heršel, a zatim su nastavili tiše.
Posle doručka, dok je Leti sređivala sto i ređala sudove u sudoperu, trojka je ponovo izašla u dvorište, gde su se
smestili za baštenski sto i pili kafu na jutarnjem suncu. Ramona se, izgleda, malo oraspoložila. Budući da je Leti
živela sa pijanicom, pretpostavljala je da je gospođa Dafo svakog jutra tako usporena. Začuo se smeh. Verovatno su
zaboravili na grube reči koje su sinoć izgovorene, kakve god bile.
Utom se oglasilo zvono na vratima. Bio je to bravar iz Klentona. Heršel ga je proveo kroz kuću i glasno mu
objasnio, da bi Leti čula, da žele nove brave za četvoro spoljnih vrata. Kada je majstor prionuo na posao počevši
od ulaznih vrata, Heršel je ušao u kuhinju i rekao: – Menjamo sve brave, Leti, tako da stari ključevi više neće moći
da se koriste.
– Nikad nisam ni imala ključ – uzvratila je pomalo oštro zato što je to već jednom rekla.
– U redu – odvratio je Heršel. Verovatno joj i dalje nije verovao. – Ostavićemo jedan ključ Kalvinu dole, a
ostali će da budu kod nas. Verovatno ću povremeno dolaziti da obiđem imanje.
Kako god hoćete, pomislila je Leti, ali je rekla: – Rado ću navratiti da počistim kad god poželite. Kalvin može
da mi otključa.
– Hvala, ali nema potrebe. Sastajemo se sa advokatima u deset sati, doći će ovamo, pa pripremite sveže kafe.
Posle toga idemo kući. Bojim se da nam po odlasku tvoje usluge više neće biti potrebne, Leti. Žao mi je, ali
ćaletova smrt menja sve.
Stisnula je vilice i rekla: – Razumem.
– Koliko često ti je plaćao?
– Svakog petka za četrdeset sati.
– Znači, platio ti je prošlog petka?
– Jeste.
– Dakle, dugujemo ti za ponedeljak, utorak i pola za danas, jel’ tako?
– Jeste.
– Pet dolara po satu.
– Da, gospodine.
– Još uvek ne mogu da poverujem da ti je toliko plaćao – rekao je Heršel otvarajući vrata, a onda izašao u
dvorište.

***

Leti je menjala posteljinu kada su advokati stigli. Iako su bili ozbiljni i nosili tamna odela, za njih kao da su bili
Deda Mrazevi sa vrećama punim igračaka za dobru decu. Pre nego što su se pojavili na prilaznoj stazi, Ramona je,
sa biserima oko vrata, na visokim potpeticama i u haljini mnogo lepšoj od one koju je nosila na sahrani, sto puta
provirila kroz prozor do ulice. Ijan se, sada u sakou i sa kravatom, šetao tamo-amo po dnevnoj sobi stalno gledajući
na sat. Heršel je prvi put bio obrijan otkad je stigao i neprekidno je ulazio u kuhinju i izlazio napolje.
Za protekla tri dana Leti je čula dovoljno da shvati da su njihova očekivanja velika. Nisu znali koliko novca je
stari Set imao u banci, ali su bili dovoljno promućurni i naslutili da tu nečeg ima. Kakva iznenadna sreća, kao grom
iz vedra neba, zar ne? Kuća i imanje su prema Ijanovoj poslednjoj slobodnoj proceni vredeli najmanje pola miliona
dolara. Koliko često se čoveku zalomi da sa nekim podeli petsto hiljada dolara? A tu je i skladište drvne građe i ko
zna šta još.
Okupili su se u dnevnoj sobi – trojica advokata, tri potencijalna testamentarna naslednika, svi otmeno obučeni,
savršenih manira i vedrog raspoloženja i služavka u svojoj najlepšoj pamučnoj beloj haljini, koja ih je poslužila
kafom i kolačima, a zatim se povukla u senu da prisluškuje.
Advokati su im ozbiljnim tonom izrazili saučešće. Poznavali su Seta nekoliko godina i zaista su mu se divili.
„Kakav je to čovek bio”, govorili su. Sasvim je bilo moguće da su advokati više cenili Seta nego njegova sopstvena
deca, ali to u tom trenutku nije bila tema razgovora. Heršel i Ramona su odlično igrali igru, za svaku pohvalu čak, i
taj prvi deo razgovora je polako odmicao. Ijan se dosađivao tim uvodnim glupostima i bio je spreman da pređe na
konkretne stvari.
BD4Y
balkandownload.org

– Imam ideju – rekao je Heršel. – Pošto nas možda u ovom trenutku neko prisluškuje, a i lepo je vreme, hajdemo
u dvorište, gde ćemo na miru moći da razgovaramo o, kako bih rekao, poverljivim temama.
– Pobogu, Heršele – pobunila se Ramona, ali je Ijan već bio ustao. Svi zajedno su prošli kroz kuhinju, izašli u
dvorište i posedali oko baštenskog stola. Leti je onako nervozna od iščekivanja sat vremena pre toga slučajno
razbila prozor na kupatilu. Sada je sedela na ivici kade, odakle se sve savršeno čulo.
Gospodin Luis Makgvajer je otvorio svoju tešku akten-
-tašnu i izvadio jednu fasciklu. Prosledio im je tri kopije dokumenta na više strana i počeo: – Naša firma je ovo
pripremila za vašeg oca pre više od godinu dana. Tu ima mnogo formalnosti, žao mi je, ali to je neophodno. –
Ramona je, sva nervozna i još uvek crvenih očiju, samo rekla: – Pročitaću ga kasnije. Molim vas, samo nam recite
šta konkretno piše u testamentu.
– Dobro, onda – odgovorio je gospodin Makgvajer. – Da skratim, Heršele i Ramona, oboje dobijate po
četrdeset posto imovine. Nešto je u gotovini, nešto je odloženo u fondove, ali kad se povuče crta, nasleđujete
osamdeset posto imovine gospodina Habarda.
– A preostalih dvadeset posto? – zanimalo je Ijana.
– Petnaest procenata ide na fondove za unučad, a pet posto je poklon u gotovini za Hrišćansku crkvu Ajriš Roud.
– Kolika je ta imovina? – upitao je Heršel.
Stilman Raš mu je staloženo odgovorio: – Recimo da je pozamašna.

***

Kada se Leti pojavila pola sata kasnije sa lončetom tek skuvane kafe, raspoloženje se umnogome promenilo. Nije
bilo više one nervoze, napetog iščekivanja, namrgođenosti i osećaja gubitka; sve je to zamenila ošamućenost koju
samo upravo stečeno a nezarađeno bogatstvo može da donese. Upravo su dobili glavnu premiju na lutriji; sada im je
jedina briga bila kako da to pokupe. Budući da je mnogo novca u igri, sve šestoro su ućutali kada je Leti naišla.
Nisu progovorili ni reč dok im je sipala kafu. Čim je zatvorila vrata kuhinje za sobom, ponovo su počeli da brbljaju.
Kako ih je Leti i dalje slušala, iz minuta u minut joj je postajalo nejasnije.
Prema testamentu koji je ležao na stolu za izvršitelja oporuke imenovan je Luis Makgvajer. Pored toga što je
sastavio taj testament, bio je zadužen i da dokaže njegovu pravnu valjanost i da raspodeli imovinu. Treći advokat,
gospodin Sem Larkin, bio je Setov glavni poslovni savetnik i videlo se da sebe smatra zaslužnim za Setov
neverovatan uspeh. Larkin je pola sata naklapao nabrajajući sve te uspešno sklopljene poslove i zabavljajući
publiku Setovim neustrašivim poduhvatima kada je sumanuto pozajmljivao ogromne sume novca ili se bar tada tako
činilo. Ispostavilo se da je Set ispao pametniji od svih njih. Samo se Ijan dosađivao tokom tog hvalospeva, kome,
izgleda, nije bilo kraja.
Gospodin Makgvajer im je objasnio kako planiraju da što pre odu u sud, pošto su već u okrugu Ford, i da odnesu
svu neophodnu dokumentaciju kako bi pokrenuli proces dokazivanja pravne valjanosti testamenta. Obaveštenje
zajmodavcima će stajati u okružnim novinama devedeset dana da bi se oglasila sva lica kojima Set eventualno
duguje novac. Rekao je da sigurno neće ni biti nepoznatih zajmodavaca. Set je bio svestan da će uskoro umreti. Njih
dvojica su se čuli pre manje od mesec dana.
Tada se oglasio Stilman Raš: – Sve u svemu, ovo je prilično rutinski proces, ali svejedno zahteva dosta
vremena.
Da bi honorar bio veći, pomislio je Ijan.
– U roku od nekoliko meseci sudu ćemo podneti obračun i popis imovine, aktive i pasive. Da bismo to učinili i
da bismo ušli u trag svim stavkama, moramo unajmiti ovlašćene revizore, a znamo ih nekoliko. Čitava imovina mora
da bude procenjena. Sva lična svojina popisana. Dug je to proces.
– Koliko dug? – upitala je Ramona.
Sva trojica su se promeškoljila u isto vreme, što je bila uobičajena reakcija kada se od advokata traži direktan
odgovor na direktno pitanje. Najiskusniji među njima je bio Luis Makgvajer, pa se on oglasio. Slegnuo je ramenima
i dao neobavezujući odgovor: – Otprilike dvanaest do osamnaest meseci.
Ijan je pravio grimase slušajući ih i razmišljao o tome koliko će morati da se zaduži u narednih šest meseci.
Heršel se namrštio, iako se trudio da ostavi utisak nekoga ko ima silne pare na nekoliko bankovnih računa, nekoga
BD4Y
balkandownload.org

ko nije pod pritiskom. Ramona je ljutito zavrtela glavom i upitala: – Zašto toliko dugo?
Gospodin Makgvajer je odgovorio: – Pitanje vam je potpuno na mestu.
– E, baš vam hvala.
– Dvanaest meseci u načelu i nije dug period kada su ovakve stvari u pitanju. Mora da se postavi dobar temelj.
Vaš otac je na svu sreću ostavio pozamašnu imovinu. To je redak slučaj. Da je umro ne ostavivši ništa za sobom, ceo
proces bi bio završen u roku od devedeset dana.
– Na Floridi je za prosečnu zaveštanu sumu potrebno oko trideset meseci – uključio se Larkin.
– E pa, ovo nije Florida – procedio je Ijan i uputio mu leden pogled.
Stilman Raš je brzo dodao: – Postoji jedna odredba u zakonu o parcijalnoj raspodeli; to u prevodu znači da
imate pravo da uzmete jedan deo onoga što vam je dodeljeno pre nego što se proces raspodele zvanično završi.
– To mi lepo zvuči – dobacila je Ramona.
– Možemo li da porazgovaramo o porezima? – umešao se Ijan. – Koliko će na njih otpasti, okvirno?
Gospodin Makgvajer se zavalio i samouvereno prekrstio noge. Nasmešio se, klimnuo glavom i rekao: – Kad je u
pitanju ovolika imovina, a pri tome je isključen drugi supružnik, iznos poreza će biti brutalno visok, iznad pedeset
procenata. Međutim, zahvaljujući promišljenosti gospodina Habarda i našoj stručnosti, uspeli smo da sprovedemo
plan u delo – podigao je kopiju testamenta – i pomoću nekih fondova i drugih sredstava efektivnu poresku stopu
snizili smo na oko trideset posto.
Ijanu, opasnom račundžiji, nije bio potreban digitron. Oko dvadeset miliona neto vrednosti imovine minus
trideset procenata svodi ukupnu sumu na oko četrnaest miliona. Četrdeset posto ukupne sume ide njegovoj dragoj
ženici, što znači da njihov deo iznosi otprilike 5,6 miliona dolara, manje-više. I to čistih para, bez poreza, a inače bi
im ih prilepili i državni i savezni zakoni, prave krvopije. U tom trenutku su Ijan i njegovi brojni partneri i kompanije
posedovali čitav niz banaka koje su dugovale četiri miliona dolara, a polovinu tih dugova je trebalo odavno da
plate.
Ni Heršelov unutrašnji digitron nije zaostajao. Uhvatio je sebe kako mrmlja u bradu. Nekoliko sekundi kasnije i
on je došao do iznosa od oko 5,5 miliona dolara. Smučilo mu se da živi sa majkom. I sa decom – više ga neće boleti
glava zbog školarine.
Ramona je postala zajedljiva i pakosno se osmehnula mužu. – Dvadeset miliona, Ijane, nije loše za jednog, kako
ga ti ono beše zoveš, neobrazovanog drvoseču.
Heršel je zatvorio oči i uzdahnuo, a Ijan je na to rekao: – Daj, molim te, Ramona. – Advokati su se odjednom
zagledali u svoje cipele.
Ramona je neumoljivo nastavila: – Ti nećeš do kraja života zaraditi dvadeset miliona, a tata je to stekao za deset
godina. A ni tvoja familija, pored svih banaka koje ste nekad imali, nikada neće imati toliko novca. Zar to nije
neverovatno, Ijane?
Ijan je zinuo i samo se zblanuto zapiljio u nju. Da su bili sami, sigurno bi je dograbio za šiju, ali sada je bio
bespomoćan. Samo staloženo, govorio je u sebi boreći se sa besom. Brzo se priberi, jer će ova tunjava kučka što
sedi na metar od tebe upravo da nasledi nekoliko miliona; pare će verovatno da nam unište brak, ali ostaće tu
nešto i za tebe.
Stilman Raš je zatvorio tašnu i rekao: – Trebalo bi da krenemo. Otići ćemo do suda i započeti proceduru, a
moraćemo uskoro opet da se sastanemo, ukoliko se slažete. – Već je ustao dok je to govorio. Odjednom je bio
spreman da ode od tih ljudi. Makgvajer i Larkin su ustali za njim, škljocnule su bravice i na njihovim akten-tašnama
i isto tako su se oprostili izveštačeno ljubazno. Insistirali su da ih niko ne prati i samo što nisu potrčali kada su
izašli iz kuće.
Kada su otišli, zavladao je dug, smrtonosan vakuum tišine u dvorištu dok su sve troje izbegavali da se pogledaju
u oči i pitali se ko će prvi da progovori. Jedna pogrešna reč bi mogla da pokrene novu svađu ili nešto još gore. Na
kraju se oglasio Ijan, najgnevniji među njima, upitavši svoju ženu: – Zašto si morala to da kažeš pred advokatima?
Heršel je priskočio: – Stvarno, šta ti bi da to kažeš, pobogu?
Brata je ignorisala, a na muža je zarežala: – Zato što sam to htela odavno da ti kažem, Ijane. Uvek si nas gledao s
visine, pogotovu mog oca, a sada si jedva dočekao da uzmeš njegove pare.
– Pa zar nismo svi to čekali? – dobacio je Heršel.
– Umukni, Heršele – brecnula se Ramona.
BD4Y
balkandownload.org

Nije se obazirala na njega i nije skidala pogled sa Ijana. – Sada ću se razvesti od tebe, i sâm znaš.
– Nije ti mnogo trebalo.
– Ne, nije mi trebalo.
– Polako, narode – molio ih je Heršel. To nije bila prva pretnja razvodom kojoj je prisustvovao. – Hajde da
uđemo u kuću, da spakujemo šta nam je još ostalo i da lepo zapalimo odavde.
Muškarci su polako ustali i otišli. Ramona je zurila u drveće u daljini, daleko izvan dvorišta. Pogled joj je
odlutao ka šumi, u kojoj se igrala kao dete. Godinama se nije osećala tako slobodnom.

***

Leti je do podneva dobila još jedan kolač, ali je ovog puta pokušala da ga ne uzme. Na kraju ga je spustila na pult u
kuhinji i poslednji put obrisala posuđe. Dafoovi su se na brazinu oprostili, ali samo zato što nisu mogli da odu bez
pozdrava. Ramona je obećala da će ostati u kontaktu i slično. Leti je posmatrala kako ulaze u kola bez ijedne reči.
Biće to duga vožnja do Džeksona.
Kalvin je po dogovoru stigao u podne, a Heršel mu je za kuhinjskim stolom dao ključeve za nove brave.
Dogovorili su se da Kalvin obilazi kuću svakog dana, da šiša travu, skuplja lišće i obavlja uobičajene poslove.
Kada je Kalvin otišao, Heršel joj se obratio: – Znači, Leti, mi ti dugujemo novac za osamnaest sati, pet dolara
po satu, jel’ tako?
– Kako vi kažete.
Ispisivao je ček stojeći za pultom. – Devedeset dolara – promrmljao je namrštivši se. Verovatno je opet imao
neodoljivu želju da gunđa kako je to mnogo. Potpisao ga je, otcepio i uručivši joj ga rekao: – Izvoli. – Kao da je to
poklon.
– Hvala vam.
– Hvala tebi, Leti, što si se brinula o tati i kući i svemu. Znam da ti sad nije lako.
Leti je samo čvrsto odvratila: – Jasno.
– Kako se stvari odvijaju, siguran sam da se više nećemo videti, ali samo želim da znaš koliko cenimo sve što si
učinila za našeg tatu.
Kako samo trtlja i laže, pomislila je Leti, ali je samo rekla: – Hvala vama. – Oči su joj se napunile suzama kada
je presavila ček.
Nastupila je tišina u kojoj su se oboje osećali neprijatno, pa ju je on presekao: – Dobro, Leti, sad možeš da ideš
pošto treba da zaključam.
– Da, gospodine.

BD4Y
balkandownload.org

10.

Tri lepo odevena advokata odnekuda izvan grada prokaskala su kroz zgradu suda u sredu u tmurno jutro privukavši
pažnju, što im nimalo nije smetalo. Jedan je mogao da obavi najprostije zadatke, ali trojica su to mogla trostruko da
naplate. Nisu se obazirali na lokalne advokate, službenike i ostalo sudsko osoblje po hodnicima i zaputili su se
pravo u kancelariju sekretara Kancelarskog suda. Tamo će ih dočekati Sara, koju je Džejk Brigans već upozorio, a
njega je iznenadnim pozivom upozorila Leti Lang još iz Setove kuće vešću da se ceo čopor advokata upravo zaputio
u Klenton.
Stilman Raš se neodoljivo osmehnuo Sari, koja je polako žvakala žvaku i streljala ih pogledom kao da su
neovlašćeno upali na tuđ posed. – Mi smo iz advokatske firme Raš u Tupelu – izjavio je, a nijedna od ostale tri
službenice nije ni podigla pogled. Neka romantična pesma sa radija se u tom trenutku završila.
– Čestitam – odvratila je Sara. – Dobro došli u Klenton.
Luis Makgvajer je otvorio svoju tanku akten-tašnu i izvadio neke papire. Stilman je rekao: – Hm, da. Došli smo
da podnesemo zahtev za dokazivanje pravne valjanosti jednog testamenta. – Žurno je spustio papire na pult ispred
Sare, koja ih je žvaćući pogledala ne dodirnuvši ih. – Ko je umro? – upitala je.
– Gospodin po imenu Set Habard – odgovorio je Stilman za oktavu višim tonom, ali to opet nije bilo dovoljno
da privuče pažnju bilo koga u kancelariji Kancelarskog suda okruga Ford.
– Nikad čula za njega – odvratila je Sara bezizrazno. – Jel’ on živeo u ovom okrugu?
– Jeste, blizu Palmajre.
Konačno je uzela dokument i odmah se namrštila. – Kad je umro? – upitala je.
– Prošle nedelje.
– Jesu li ga već sahranili?
Stilmanu samo što nije izletelo: – A šta se to tebe tiče? – ali se uzdržao. Nalazio se na nepoznatom terenu, a
razmirice sa podređenim službenicima samo su mogle da mu stvore neprilike. Progutao je knedlu, usiljeno se
osmehnuo i rekao: – Juče.
Sari je pogled odlutao uza zid kao da je nešto muči. – Set Habard? Set Habard? – Preko ramena je dobacila: –
Hej, Eva, zar nam nije već stiglo nešto za Seta Habarda? – Eva joj je odgovorila sa oko tri metra daljine: – Juče
kasno po podne. To ti je ta nova fascikla u tom pregratku gore.
Sara je prešla nekoliko koraka do ormara, izvukla fasciklu i pažljivo je pogledala, a tri advokata su stala kao
ukopana i pratila svaki njen korak. Najzad je rekla: – Da, da, evo zahteva za dokazivanje pravne valjanosti
testamenta gospodina Henrija Seta Habarda. Podnet je juče u 16.55 po podne.
Sva trojica su pokušala istovremeno da kažu nešto, ali nijedan nije mogao ni reč da izusti. Na kraju je Stilman
uspeo slabašno da procedi: – Šta, dođavola?
– Nisam ga ja podnela – rekla je Sara. – Ja sam samo skromna činovnica.
– Je li to javni dokument? – upitao je gospodin Makgvajer.
– Jeste. – Pružila im je fasciklu preko pulta, pa su se sve tri glave nadvile nad nju, bukvalno uvo uz uvo. Sara se
okrenula, namignula ostalim devojkama i vratila se za svoj sto.

***

Pet minuta kasnije Roksi je Džejku dojavila međukancelarijskom vezom: – Gospodine Brigans, došla su neka
gospoda da porazgovaraju s vama. – Džejk ih je sa terase posmatrao kako izleću iz suda kao da ih je neko izbacio
katapultom i odlučnim korakom hitaju ka njemu.
– Imaju li zakazan sastanak?
– Ne, gospodine, ali kažu da je hitno.
– Biću na sastanku koji će potrajati još trideset minuta – rekao je Džejk iz svoje prazne kancelarije. – Slobodno
neka sačekaju.
Pošto je dobila sažeta uputstva, Roksi je spustila slušalicu i prenela im poruku. Advokati su se namrštili,
uzdahnuli, uzvrpoljili se i na kraju rešili da odu na kafu. Stilman joj je sa vrata dobacio: – Molim vas da gospodinu
BD4Y
balkandownload.org

Brigansu objasnite da je stvar hitna.

– To je već učinjeno.
– Hm, dobro, hvala.
Džejk je čuo kako su snažno zalupili vratima i osmehnuo se. Gospoda će se uskoro vratiti i radovaće se tom
susretu. Ponovo se usredsredio na poslednje nedeljno izdanje Ford kaunti tajmsa, lista koji izlazi svake srede rano
ujutru i koji je bogat izvor lokalnih vesti. Na naslovnoj strani, ispod prevoja, stajao je kratak članak o smrti
gospodina Seta Habarda, o „očiglednom slučaju samoubistva”. Novinar je pratio tragove i istraživao. Anonimni
izvori su mu došapnuli da je gospodin Habard nekad imao silne fabrike drvne građe i nameštaja i šume po čitavom
jugoistoku zemlje. Sve je to rasprodao pre manje od godinu dana. Nijedan član njegove porodice se nije javljao na
pozive novinara. U članku se nalazila Setova fotografija iz mlađih dana. Ni nalik onom jadničku koji je visio o
konopac na Ozijevim grozomornim slikama sa uviđaja. Ali ko pod takvim okolnostima i može da izgleda lepo?
Advokati su se vratili već posle dvadeset minuta. Roksi ih je smestila u salu za sastanke na prvom spratu.
Okupili su se pored prozora i čekali, posmatrajući saobraćaj oko trga, koji i nije bio toliko gust pošto još nije bilo
vreme ručka. S vremena na vreme bi se došaptavali kao da ih neko prisluškuje ili kao da su u toj sali postavljeni
prisluškivači. Najzad se pojavio i gospodin Brigans i poželeo im dobrodošlicu. Bilo je tu usiljenih osmeha i krutog
ali učtivog rukovanja, a kada su konačno posedali, Roksi ih je ponudila kafom i vodom. Svi su odbili, pa je
zatvorila vrata za sobom i otišla.
Džejk i Stilman su diplomirali na istom pravnom fakultetu Univerziteta Ol Mis pre deset godina, i mada su se
poznavali još od početka studija i imali mnogo zajedničkih predavanja, kretali su se u sasvim različitim krugovima.
Kao miljeniku porodice koja je u svom vlasništvu imala advokatsku firmu sa tradicijom dugom navodno sto godina,
Stilmanu je budućnost bila obezbeđena mnogo pre nego što je zaključio prvi slučaj. Džejk je, kao skoro svi ostali,
bio primoran da kopa i rukama i nogama da bi se zaposlio. Stilmanu je išlo u prilog i to što je naporno radio da se
dokaže, pa je diplomirao kao jedan od deset najboljih studenata. Ni Džejk nije zaostajao. Putevi su im se u toj
profesiji ukrstili samo jednom posle fakulteta, kada je Lusjen dodelio Džejku neki bezizgledan slučaj polne
diskriminacije protiv poslodavca kog je igrom slučaja zastupala firma Raš. Na kraju je spor ostao nerešen, ali je
tokom suđenja Džejk počeo da prezire Stilmana. Bio mu je podnošljiv na fakultetu, ali posle nekoliko godina
iskustva on je postao krupna zverka u poznatoj firmi, pa mu je srazmerno položaju porastao i ego. Sada je nosio
nešto dužu kosu, koja mu je štrčala preko ušiju i onako plava bila lep kontrast dobro skrojenom crnom odelu od
vunenog štofa.
Džejk do tada nije poznavao ni Makgvajera ni Larkina, ali poznata mu je bila njihova reputacija. Mala je to
država.
– Čemu da zahvalim za ovu čast, gospodo? – započeo je Džejk.
– Mislim da si dosad shvatio, Džejk – odvratio je Stilman lukavo. – Video sam te juče na Habardovoj sahrani.
Pročitali smo njegov svojeručni testament, tamo sve lepo piše.
– Ima tu mnogo nedostataka – dobacio je Luis Makgvajer ozbiljnim tonom.
– Nisam ga ja sastavljao – prokomentarisao je Džejk sa druge strane stola.
– Ali si podneo zahtev za dokazivanje valjanosti – rekao je Stilman. – Očigledno smatraš da je valjan.
– Nema razloga da ne mislim tako. Taj testament mi je stigao poštom. Imenovan sam za zastupnika. I eto, to i
činim.
– Ali kako možeš da zastupaš nešto ovako traljavo odrađeno? – upitao je Sem Larkin pažljivo podigavši kopiju
testamenta. Džejk ga je streljao pogledom u kome se video sav njegov prezir. Tipičan seronja iz velike firme,
pomislio je Džejk. Deset stepenika iznad nas, običnih smrtnika, jer naplaćuje po satu. Po njegovom cenjenom
mišljenju, pošto je, jelte, izuzetno obrazovan i učen čovek, ovaj testament je „traljavo odrađen” i stoga nevažeći;
dakle, svi ostali treba da se slože sa njim.
Džejk je ostao smiren i nastavio: – Čisto je gubljenje vremena to što sedimo ovde i raspravljamo o
merodavnosti svojeručnog testamenta gospodina Habarda. Hajde da to ostavimo za sudnicu. – I time im je Džejk
zadao prvi udarac. U sudnici je, na kraju krajeva, izgradio svoju reputaciju, kakva god da je. Gospodin Makgvajer
je sastavljao testamente, gospodin Larkin ugovore, a koliko je Džejku bilo poznato, Stilmanova specijalnost je bila
odbrana u slučajevima podmetanja požara u poslovnim zgradama mada je on sebe doživljavao kao agresivnog
advokata koji žari i pali u sudnici.
BD4Y
balkandownload.org

Sudnica, Džejkova sudnica, ona preko ulice, u njegovom sudu, upravo je mesto gde je buktao rat tokom suđenja
Hejliju pre samo tri godine, koje su i ova trojica pomno pratila, ali sa distance, mada to ne bi priznali ni za živu
glavu. Kao i ostali advokati, tada su pozeleneli od zavisti zbog Džejkovog isticanja.
– Je li u redu da pitam u kakvom si bio odnosu sa Setom Habardom? – učtivo je upitao Stilman.
– Nisam ga ni poznavao. Umro je u nedelju, a testament mi je osvanuo u sandučetu u ponedeljak.
Ta činjenica im je bila neverovatna i trebalo im je malo vremena da je prihvate. Džejk je odlučio da nastavi: –
Priznajem da nikada nisam imao ovakav slučaj, nikada nisam dokazivao valjanost svojeručnog testamenta.
Pretpostavljam da imate pregršt kopija tog starog, onog koji je vaša firma sastavila prošle godine. Ima li izgleda da
dobijem jedan primerak?
Počeli su da se meškolje i zgledaju. Odgovorio mu je Stilman: – Pa ovaj, Džejk, da je zahtev za utvrđivanje
valjanosti podnet, onda bi to bio dokument dostupan javnosti i u tom slučaju bismo mogli da ti damo kopiju.
Međutim, povukli smo ga kada smo čuli da je drugi testament već u igri. Tako da je naš testament još uvek poverljiv
dokument.
– Pošteno.
Sva trojica su i dalje krišom i nervozno posmatrali jedan drugog i bilo je očigledno da niko od njih nije tačno
znao kako i šta dalje. Džejk je ćutao, ali je uživao posmatrajući njihovu nelagodu. Parničar Stilman se ponovo
oglasio: – Dakle, Džejk, ovaj, tražimo od tebe da povučeš svojeručni testament i dozvoliš nam da nastavimo sa
autentičnim primerkom.
– Odgovor je ne.
– Kao što smo i očekivali. Kako predlažeš da nastavimo?
– Veoma je jednostavno, Stilmane. Hajde da podnesemo zajednički zahtev sudu, a on će uzeti situaciju na
razmatranje. Sudija Etli će pročitati oba testamenta i izložiće nam strateški plan, u to budi siguran. U njegovom sam
sudu svakog meseca i nema sumnje da će on voditi ovaj spor.
– I ja sam tako mislio – rekao je Luis Makgvajer. – Rubena poznajem već mnogo godina i mislim da bi trebalo
da počnemo od njega.
– Biće mi drago da sve sredim – dodao je Džejk.
– Znači, još nisi razgovarao sa njim? – upitao je Stilman.
– Naravno da nisam. On ne zna ništa o ovome. Sahrana je bila juče, rekao sam ti to.
Uspeli su nekako da se srdačno ispozdravljaju i rastanu u miru, ali su sva četvorica dobro znala da će se
zametnuti žestoka kavga.

***

Lusjen je sedeo na tremu ispred kuće i pio nešto što je ličilo na limunadu, a to je povremeno činio kada bi mu se telo
i život prezasitili alkoholom, kojeg je uspevao da se oslobodi na oko nedelju dana, prolazeći kroz užase
detoksikacije. Trem se protezao oko stare kuće na brdu izvan Klentona, sa pogledom na grad koji se pružao u dolini,
a u središtu krajolika se kao dragulj izdvajao trg sa kupolom zgrade suda. Kuću je, kao i veći deo imovine i dugova,
nasledio od svojih predaka, koje je smatrao bednicima, no oni su bili dovoljno dalekovidi i sposobni da mu
obezbede sasvim lagodan život. Lusjen je imao šezdeset tri godine, ali je izgledao kao starac; lice mu je bilo
posivelo, a brada seda i neobrijana i savršeno mu se slagala s dugom i neočešljanom kosom. Od viskija i cigareta
lice mu se još više izboralo, a od silnog sedenja na tremu mu je narastao stomak, te je izgledao još sumornije, mada
je on uvek bio u nekom čudnom raspoloženju.
Advokatsku licencu je izgubio pre devet godina, pa je sada jedino mogao da podnese molbu za članstvo u
advokatskoj komori, u skladu sa uslovima oduzimanja dozvole za rad. Već nekoliko puta je spopadao Džejka u vezi
sa tim, ali nije dobio nikakav odgovor. Nije postigao ništa konkretno, ali se Džejk u dubini duše užasavao i same
pomisli da ponovo ima starijeg saradnika, koji je i vlasnik te zgrade i sa kojim je nemoguće sarađivati bilo kao
podređen, bilo kao ravnopravan partner. Ako Lusjen ponovo postane advokat i vrati se u kancelariju, u kojoj je sada
Džejk, i ukoliko bude tužio svakoga ko mu se zameri i branio pedofile, silovatelje i hladnokrvne ubice, Džejk neće
izdržati ni šest meseci.
– Kako si, Lusjene? – pitao ga je Džejk penjući se uz stepenice.
BD4Y
balkandownload.org

Trezan, bistrog pogleda i okrepljen, Lusjen mu je odgovorio: – Dobro sam, Džejk. Uvek mi je drago da te vidim.
– Pomenuo si neki ručak. Kad sam ja to odbio da me častiš ručkom? – Kad god bi vremenski uslovi
dozvoljavali, njih dvojica su ručali zajedno na tremu, najmanje dva puta mesečno.
– Koliko se sećam, nikad – rekao je Lusjen stojeći bosonog i pružio mu ruku. Srdačno su se rukovali, brzo
potapšali jedan drugog po ramenu, što muškarci obično rade kada zapravo ne žele da se grle, a zatim su posedali u
stolice od belog pruća, koje su već podlegle nemilosrdnom dahu vremena i deset godina nisu pomerene ni deset
centimetara, koliko je prošlo otkada mu je Džejk prvi put došao u posetu.
Malo kasnije se pojavila i Sali i pozdravila se sa Džejkom. Rekao je da bi mu baš prijao ledeni čaj, pa je otišla
da donese posluženje krećući se polako, kao i uvek. Lusjen ju je zaposlio kao kućnu pomoćnicu, zatim ju je
unapredio u bolničarku da bi se brinula o njemu kada se oleši od alkohola, te dve nedelje nije ni živ ni mrtav.
Kasnije se uselila i neko vreme se svašta pričalo po Klentonu. Doduše, to nije dugo potrajalo, jer je Lusjen Vilbenks
ionako šokirao javnost svakim svojim postupkom.
Sali je donela ledeni čaj i nasula još limunade. Kada se povukla, Džejk je rekao: – Jesmo li mi to malo prešli u
trezvenjake?
– A ne, to nikako. Samo pravim pauzu. Voleo bih da poživim još dvadesetak godina, Džejk, ali se brinem za
svoju jetru. Ne želim da umrem, a ne želim ni da se odreknem džeka denijelsa, tako da sam stalno u dilemi. Sve
vreme se brinem zbog toga, a tolika briga, stres i pritisak na kraju postanu nepodnošljivi, pa muke mogu da ublažim
samo uz džeka.
– Izvini što sam to pitao.
– Piješ li ti šta?
– Pa ne baš. Ponekad poneko pivo, ali u načelu ne držimo alkohol u kući. Karla to ne voli.
– Ni moja druga žena to nije volela, pa mi nije potrajala ni godinu dana. Doduše, ona nije izgledala kao Karla.
– Valjda sad treba da ti zahvalim na komplimentu.
– Nema na čemu. Sali će da skuva neko povrće. Nadam se da ti to odgovara.
– Izvrsno.
Postojao je nepisan spisak tema za razgovor, i to po skoro utvrđenom redosledu, što je sve bilo toliko
predvidivo da se Džejk često pitao da Lusjen možda negde ne krije neke beleške. Prvo su razgovarali o porodici – o
Karli i Hani; zatim o kancelariji, sekretarici koja trenutno radi i da li su se od prošle posete pojavili neki novi,
unosni slučajevi; o parnici protiv kompanije za osiguranje; o istrazi o Klanu; o najnovijim informacijama o Meku
Stafordu, advokatu koji je nestao sa novcem svojih klijenata; o tračevima o drugim advokatima i sudijama; o
univerzitetskom fudbalu; i, naravno, o vremenu.
Prešli su za mali sto na drugom kraju trema, gde je Sali poređala jela – pasulj, tikvice, paprikaš sa paradajzom i
kukuruzni hleb. Napunili su tanjire, a ona je ponovo nestala.
Posle nekoliko zalogaja u potpunoj tišini, Džejk je upitao: – Jesi li poznavao Seta Habarda?
– Video sam jutros u novinama. Baš tužno. Sreli smo se jednom ili dva puta pre petnaest godina zbog nekih sitnih
pravniih pitanja. E, njega nikad nisam tužio, vidiš, i baš mi je krivo zbog toga. Možda je ostavio neku finu imovinu.
Tužio sam skoro svakoga ko je imao mnogo para mada ti je ovde, što i sam znaš, uglavnom niža klasa. Što pitaš?
– Imam jedno hipotetičko pitanje za tebe.
– Zar ne može to da sačeka? Jedem.
– Ne može. Zamisli da nemaš ni ženu ni decu, ali imaš neke pare, tu i tamo neke dalje rođake, ali i jednu ljupku
kućnu pomoćnicu, i to crnkinju, koja ostavlja utisak da nije samo kućna pomoćnica nego i nešto više.
– To mi zvuči kao da neko zabada nos u tuđa posla. I?
– Ako danas napišeš novi testament, kome će pripasti tvoja imovina?
– Tebi sigurno neće.
– To me ne čudi, a uveravam te da ni ja tebe neću navesti u svom testamentu.
– Baš bi me ojadio. Uzgred, nisi platio kiriju za poslednji mesec.
– Ček ti je u sandučetu. Možeš li da mi odgovoriš na pitanje?
– Ne. Ne sviđa mi se tvoje pitanje.
– Ma hajde. To je samo fora. Hajde, meni za ljubav. Ukoliko upravo sada napišeš novi testament, kome bi sve
ostavio?
BD4Y
balkandownload.org

Lusjen je ubacio komadić kukuruznog hleba u usta i počeo polako da žvaće. Osvrnuo se oko sebe da se uveri da
Sali nije tu i da ne sluša. Najzad je rekao: – To se tebe ne tiče. Zašto?
Džejk je zavukao ruku u džep sakoa i izvadio neke papire. – Imam brdo ovoga. Testament Seta Habarda, napisan
prošle subote sa dobro smišljenim planom za ono što je uradio u nedelju. Original mi je stigao na kancelarijsku
adresu u ponedeljak.
Lusjen je bolje namestio naočare za čitanje, popio malo limunade i pročitao Setov testament. Kad je okrenuo
drugu stranu, lice mu se vidno opustilo i počeo je da se smeši. Klimao je glavom odobravajući, sve dok nije
završio. – Sviđa mi se – rekao je malo spustivši papire i vragolasto se nacerio Džejku. – Pretpostavljam da je Leti
kućna pomoćnica, crnkinja.
– Tačno. Juče smo se upoznali. Da ti ime ne zvuči poznato?
Lusjen se načas zamislio i dalje držeći testament; potpuno je bio zaboravio na ručak. – Ne sećam se nijednog
Tejbera, možda nekog iz familije Lang, jednu, dve osobe. Boks Hil ti je čudan deo zemlje i tamo nikada nisam
boravio. – Ponovo ga je pročitao dok je Džejk nastavio da jede.
– Koliko je težak? – upitao je Lusjen presavijajući papire, a onda ih je vratio Džejku.
– Dvadeset miliona, manje-više – odgovorio je Džejk nehajno kao da je to prosečna vrednost imovine
stanovnika okruga Ford. – Dobro mu je išao posao sa nameštajem i drvnom građom.
– Očigledno.
– Sada je najveći deo pretvoren u keš.
Lusjen je počeo da se smeje. – E, samo to fali ovom gradu – rekao je tresući se od smeha. – Novopečena
milionerka, uz to crnkinja, najbogatija u kraju.
– Ona još uvek nema te pare – uzvratio je Džejk uživajući u lakoći razgovora. – Upravo sam imao sastanak sa
nekim advokatima iz firme Raš, koji su mi praktično objavili rat.
– Naravno. Zar se ti ne bi borio za tolike pare?
– Svakako bih. Borio bih se i za mnogo manje.
– I ja bih.
– Da nisi nekad imao ovako gadan slučaj osporenog testamenta?
– A, znači tu leži zec. Treba ti nekoliko besplatnih pravnih saveta od advokata koga su isterali iz komore.
– Ovakvi slučajevi su baš retki.
Lusjen je sažvakao zalogaj i počešao se po bradi. Zavrteo je glavom i rekao: – Ne, nikad nisam imao tako nešto.
Pazi, Vilbenksovi su se borili za svoju zemlju, deonice i depozite sto godina; za sve smo morali da se borimo,
ponekad i grčevito. Bilo je tu pesničanja, razvoda, samoubistava, dvoboja, pretnji smrću, šta god ti padne na pamet.
Vilbenksovi su prihvatali sve slučajeve, ali su se uvek trudili da se ne razvlače po sudu.
Sali se pojavila i dopunila im čaše. Ručali su u tišini nekoliko minuta. Lusjen je zurio u travnjak ispred kuće.
Oči su mu sijale, a um radio punom parom. – Neverovatno, zar ne, Džejk?
– Zaista jeste.
– I obe strane mogu da zahtevaju suđenje pred porotom, jelda?
– Tako je, zakon se nimalo nije promenio. Zahtev za takvo suđenje mora biti podnet pre bilo kakvog saslušanja,
tako da se to mora što pre obaviti. Baš o tome želim da malo razmisliš, Lusjene. To ti je sad goruća tema. Da li da
predstavu izvedem pred porotom ili da se uzdam u odluku sudije Etlija?
– A šta ako Etli bude tražio izuzeće?
– Neće, zato što će ovaj slučaj biti previše zanimljiv. Ovo je testament sa najvećom zaostavštinom koju je ikada
video, biće puna sudnica, ima da kipi kao iz lonca, a ako i bude porote, Etli će predsedavati celom cirkusu, pritom
se krijući iza odluke.
– Možebiti.
– Pitanje je da li se može verovati poroti okruga Ford? Tu će biti samo troje crnaca, najviše četvoro.
– Na suđenju Hejliju su svi bili belci, koliko se sećam.
– Nije ovo slučaj Karla Lija Hejlija, Lusjene, daleko od toga. Tu se sve svodilo na rasu. Ovde se sve svodi na
pare.
– Sve se vrti oko rase u Misisipiju, Džejk, imaj to uvek na umu. Jedna obična crnkinja je na korak od najvećeg
bogatstva koje je ovaj okrug ikada video, a o tome da li će ga ona naslediti odlučiće porota u kojoj su pretežno
BD4Y
balkandownload.org

belci. U pitanju su i rasa i pare, Džejk, a ta se kombinacija ovde retko sreće.

– Znači, ti ne bi rizikovao sa porotom?
– Nisam to rekao. Pusti me da malo razmislim o tome, važi? Jeste moj dragoceni savet za tebe besplatan, ali
ipak zahteva da se lepo razmotri.
– Pošteno.
– Možda ću navratiti po podne. Moram da potražim jednu staru knjigu, koja je verovatno tamo na tavanu.
– Ti si gazda – rekao je Džejk odgurnuvši tanjir.
– A ti kasniš sa kirijom.
– Tuži me.
– Rado, al’ znam da nema pas za šta da te ujede. Živiš kao podstanar, a kola su ti prešla koliko i moja.
– Izgleda da je trebalo da se bavim nameštajem.
– Bilo čime, ali da je po zakonu. Sviđa mi se ovaj slučaj, Džejk. Možda ću poželeti da radim na njemu.
– Svakako, Lusjene – odgovorio je Džejk bez oklevanja. – Navrati po podne, pa ćemo još malo da proćaskamo.
– Ustao je i spustio ubrus na sto.
– Nećeš kafu?
– Ne mogu, žurim. Hvala na ručku i pozdravi Sali.

BD4Y
balkandownload.org

11.

Jedan znatiželjni advokatski saradnik koji je njuškao po starim zemljišnim knjigama malo niže niz hodnik načuo je
trač koji je počeo da se širi među okupljenima oko aparata za vodu, pa je otišao da iskopira poslednji testament sa
podnetim zahtevom za utvrđivanje pravne valjanosti koji je dospeo u sud okruga Ford. Vratio se u kancelariju,
pokazao ga svojim šefovima, iskopirao ga u još više primeraka i poslao ga faksom na mnogo strana. I šefovi su
počeli da ga šalju faksom, tako da je u sredu do podneva skoro na svačijem stolu u okrugu ležala po jedna kopija
Setovog testamenta na dve strane. Ono „neka umru u najgorim mukama” bio je pravi hit, ali su nagađanja o neto
vrednosti imovine uskoro postala glavna tema tih razgovora.
Čim je otišao iz očeve kuće, Heršel je pozvao svog advokata iz Memfisa i preneo mu divnu vest da će uskoro
naslediti „nekoliko” miliona dolara. Posebno ga je zanimalo da li njegova bivša žena polaže pravo na neki deo
novca pošto su ga još bolele rane od razvoda. – Ne, ne može – uveravao ga je advokat. Zatim je taj advokat pozvao
svog prijatelja, advokata iz Tupela, ni iz kakvog drugog razloga nego da tračari, i uzgred nije propustio da pomene
Seta Habarda i njegovih „dvadeset i nešto miliona dolara”. Advokat iz Tupela je javio svojim prijateljima. Vrednost
imovine je rasla iz minuta u minut.
Čim se uključio na širok kolovoz auto-puta u Načezu i krenuo na jug, Ijan Dafo je ograničio brzinu na pedeset i
zavalio se da opušteno uživa u vožnji. Saobraćaj nije bio gust; sunce je predivno sijalo; lišće je počelo da menja
boju i vetar ga je nežnim dahom već krao sa grana. Iako mu je žena stalno zagorčavala život, imao je razloga za
osmeh. Uspeo je da izbegne razgovor o razvodu, bar na neko vreme. Ramona je bila mamurna i upravo je sahranila
oca, a ionako je uvek bila nervozna, pa je čak i trezna teško podnosila neprijatne situacije. On će da je smiri,
prizove svesti, ljubiće je u dupe ako treba samo da reše probleme i da vide šta će sa svojim novim bogatstvom.
Zajedno. Bio je uveren da će to moći da reši.
Ona je ležala preko zadnjeg sedišta na leđima, ruke prebačene preko očiju da bi malo odspavala i rastreznila se.
Prestala je da priča i disala je duboko. Često se okretao da se uveri da je zaspala, a zatim je pažljivo posegao za
telefonom u kolima i okrenuo broj svoje kancelarije. Govoreći što je tiše mogao, ispričao je Rodniju, svom
saradniku, sve, ali u najkraćim crtama: – Stari je umro… imovina prelazi dvadeset miliona… nameštajem i drvnom
građom… da ne poveruješ… nisam pojma imao… upravo sam video testament… četrdeset posto, kad se oduzme
porez… gde loše… oko godinu dana… ozbiljno ti kažem… kasnije ću da ti pričam.
Vozio se smešeći se lišću i sanjareći o boljem životu. Čak i da se razvedu, on će u svakom slučaju dobiti deo
njenog nasledstva, zar ne? Razmišljao je da pozove svog advokata, ali je mudro odlučio da sačeka. Telefon je
neočekivano zazvonio, od čega se trgnuo, a Ramona probudila. – Halo?
S druge strane se začuo strog muški glas: – Zdravo, Ijane, ovde Stilman Raš, nadam se da vas nisam uznemirio.
Krenuli smo za Tupelo.
– Niste, niste. Mi smo se uključili na auto-put i pred nama je još nekoliko sati vožnje. Nemamo šta ni da radimo
osim da pričamo.
– E pa, onda dobro. Slušajte, došlo je do manje komplikacije, tako da ću odmah preći na stvar i reći ću vam šta
je posredi. – Po glasu bi se reklo da je nervozan, pa je Ijan odmah znao da nešto nije kako valja. Ramona se
uspravila i sela trljajući naduvene oči.
Stilman je nastavio: – Nismo ni imali prilike da podnesemo zahtev za utvrđivanje pravne valjanosti testamenta
gospodina Habarda posle sastanka sa vama jutros zato što je već priložen drugi testament. Izgleda da je neki advokat
iz Klentona juče po podne odjurio u sud i priložio svojeručni testament, koji je gospodin Habard navodno napisao
prošle subote, dan pre nego što je umro. Svojeručni testamenti su još uvek važeći dokumenti ukoliko ispunjavaju
određene kriterijume. Taj testament je pravi užas. Po njemu porodica ne dobija ništa – posebno je naglašeno da su
Ramona i Heršel isključeni iz njega – ali zato piše da devedeset posto imovine ide Leti Lang, kućnoj pomoćnici.
– Njoj! – otelo se Ijanu od zaprepašćenja dok je auto polako krenuo ka sredini puta. U poslednjem trenutku se
trgnuo i okrenuo volan.
– Šta je bilo? – zarežala je Ramona sa zadnjeg sedišta.
– Da, Leti Lang – ponovio je Stilman. – Izgleda da mu je ona bila posebno draga.
– Pa to je smešno! – uzviknuo je Ijan. Glas mu je sada bio nekoliko oktava viši i samo je izbezumljeno gledao u
BD4Y
balkandownload.org

retrovizor. – Devedeset procenata? Jeste li to rekli devedeset posto?

– Da, tako je. Imam kopiju tog testamenta i u njemu jasno piše devedeset posto.
– Svojeručni? Da nije falsifikat?
– To sada ne možemo da tvrdimo. Ništa se još ne zna pouzdano.
– Stilmane, to tako ne može, zar ne?
– Naravno da ne može. Sastali smo se sa advokatom koji je podneo zahtev za utvrđivanje pravne valjanosti tog
drugog testamenta i on neće da ga povuče. Zato smo se dogovorili da se uskoro nađemo sa sudijom i rešimo
problem.
– Da rešite problem? Šta to znači?
– Zamolićemo sudiju da odbaci taj svojeručni testament i onda ćemo podneti zahtev za onaj koji je napisan u
skladu sa zakonom, a to je ovaj koji smo jutros zajedno gledali. Ako sudija kojim slučajem to ne prihvati, idemo na
sud, pa ćemo se boriti za svoja prava.
– Kada ćemo ići na sud? – upitao je Ijan ratoborno, ali se u njegovom glasu osećala i doza očajanja; kao da je
bogatstvo već počelo da mu klizi kroz prste.
– Ne znam još tačno, ali ću se javiti za nekoliko dana. Rešićemo ovo, Ijane.
– Nego šta ćete, inače ću da angažujem firmu Lanijer iz Džeksona, krupne zverke, oni me ionako zastupaju već
duže vreme. Ti ljudi znaju kako se vodi spor. Štaviše, najverovatnije ću da pozovem Vejda Lanijera čim završimo
razgovor.
– Nema potrebe za tim, Ijane, uglavnom, ne još. Poslednje što nam sad treba je još neki advokat. Pozvaću vas za
nekoliko dana.
– Pozovite. – Uz tresak je spustio slušalicu i razgnevljeno pogledao svoju suprugu, koja je upitala: – Ijane, šta se
dešava?
Duboko je udahnuo, izdahnuo i na kraju rekao: – Da ne poveruješ.

***

Heršel je sedeo za volanom svog malog datsuna i slušao pesmu Brusa Springstina, koja je već bila pri kraju, kada je
zazvonio telefon. Parkirao se pored glavnog ulaza predstavništva BMV-a u istočnom delu Memfisa. Desetine novih
automobila marke BMV je svetlucalo u savršenim redovima duž ulice. Dugo se premišljao da li da dođe ovamo, jer
je prosto bilo smešno što uopšte i razmišlja o tome, ali je na kraju ipak napravio kompromis, što je podrazumevalo
da samo proćaska sa prodavcem, a test-vožnja nikako nije dolazila u obzir. Makar ne još. Taman je hteo da utiša
radio kada je telefon zazvonio.
Bio je to Stilman Raš. Nervozno mu se obratio: – Heršele, situacija se malo zakuvala.

***

Leti je došla sama. Džejk je pošao za njom uz stepenice do velike kancelarije. Kada je zatvorio vrata, poveo ju je
prema malom delu za sedenje sa sofom i stolicama. Skinuo je kravatu i sipao kafu, nastojeći tim svojim postupkom
da je opusti. Ispričala mu je da je Simion opet otišao. Mužu nije ništa rekla za Setov testament, zbog čega se
naljutio. Posvađali su se i svaka reč je odzvanjala u punoj kući, a onda je otišao.
Džejk joj je pružio kopiju Setovog testamenta. Ona ga je pročitala i zaplakala. Spustio je pakovanje maramica
pored njene stolice. Ponovo ga je pročitala, a kada je završila, pažljivo ga je položila na stočić pored sebe i još
dugo sedela lica zagnjurenog u šake. Kada su suze prestale da teku, obrisala je obraze i ispravila se kao da se tog
trenutka prenula iz šoka, spremna da pređe na posao.
– Zašto je to uradio, Leti? – upitao ju je strogo.
– Ne znam, kunem se da ne znam – odgovorila je dubokim i promuklim glasom.
– Da li je razgovarao o ovom testamentu sa tobom?
– Nije.
– Jesi li ga već videla?
Vrtela je glavom. – Ne, ne.

BD4Y
balkandownload.org

– Da li ti je ikada pomenuo svoj testament?

Nastupila je tišina dok je polako sređivala misli. – Hm, dva puta u prethodna dva meseca je pomenuo da će mi
ostaviti neki poklončić, ali nikada nije rekao kakav. Naravno, nadala sam se da je to u pitanju, ali nikada nisam
načinjala tu temu. Ja nemam testament. Nema ga ni moja majka. Ne nadamo se ničemu, razumete li, gospodine
Brigans?
– Molim te, zovi me Džejk.
– Potrudiću se.
– Da li si ga zvala gospodin Habard, gospodin Set ili samo Set?
Bez oklevanja je odgovorila: – Kada smo u kući bili samo nas dvoje, zvala sam ga Set zato što je on tako hteo.
Ako bi neko došao, uvek sam mu se obraćala sa gospodine Sete ili gospodine Habard.
– Kako je on tebe zvao?
– Leti. Uvek.
Ispitivao ju je o Setovim poslednjim danima, o njegovoj bolesti, lečenju, lekarima, medicinskim sestrama,
apetitu, dnevnim ritualima, o njenom radu kod njega. Nije znala gotovo ništa o njegovim poslovima i rekla je da je
svoje papire držao negde u kući pod ključem; većinu stvari je prebacio u svoju kancelariju tokom prethodnih
nekoliko meseci. Nikada nije razgovarao o poslu sa njom niti u njenom prisustvu. Pre nego što se razboleo, često je
putovao i više je voleo da bude negde izvan grada, a i kasnije, kada bi mu bilo bolje, stalno je nekud išao. U kući je
bilo tiho, pa se osećao usamljeno i nesrećno. Često se dešavalo da dođe ujutru i da nema šta da radi narednih osam
sati, naročito kada je Set bio van grada. Kada je bio kod kuće, kuvala je i čistila. Kada se kasnije razboleo i već bio
na samrti, ostajala je uz njega. Hranila ga je, kupala ga je, jeste, i čistila za njim kad je trebalo. Bilo je mračnih
perioda pogotovu za vreme hemoterapije i zračenja, jer je tada bio prikovan za krevet isuviše slab da bi se hranio
sâm.
Džejk joj je oprezno objasnio pojam neprikladnog uticaja. Pravnički napad na svojeručni testament će
podrazumevati napad na Leti navodima da je bila previše bliska sa Setom, da je vršila neprikladan uticaj na njega i
manipulišući njime naterala ga da je uključi. Da bi im zapušila usta, veoma je važno da im dokaže da nije bilo tako.
Dok su razgovarali i kako se ona polako opuštala, Džejk je zamišljao kako će Leti u bliskoj budućnosti svedočiti u
prostoriji punoj krvožednih advokata koji će vršiti pritisak na nju da odgovori na sva pitanja i da je pritegnu da kaže
šta je radila sa gospodinom Habardom, a šta nije. Već mu je bilo žao te žene.
Kada se pribrala i smirila, rekao joj je: – Moramo da razjasnimo neke stvari, Leti. Ja nisam tvoj advokat. Ja
zastupam imovinu gospodina Habarda i u tom svojstvu ću zastupati ovaj testament i nastojati da se sprovede njegova
poslednja želja. Eto, to je moj posao. Moram da sarađujem sa izvršiteljem oporuke, a pretpostavljamo da će to biti
gospodin Emburg; moram da radim određene stvari koje su propisane po zakonu, kao što su obaveštavanje
potencijalnih zajmodavaca, zaštita imovine, sastavljanje spiska svega što je imao i tako dalje. Ukoliko testament
bude osporen, a siguran sam da hoće, onda će moj posao biti da odem na sud i borim se da ovaj testament bude
priznat. Nisam tvoj advokat zato što si ti testamentarni naslednik – isto kao i Setov brat, Ensil Habard, i njegova
crkva. Međutim, ti i ja smo na istoj strani zbog toga što oboje želimo da bude prihvaćen baš ovaj testament. Da li ti
je sve to jasno?
– Valjda jeste. Treba li mi advokat?
– U suštini ne, bar zasad. Nemoj da unajmljuješ advokata dok se za to ne ukaže potreba. – Lešinari će uskoro
početi da kruže i sudnica će ih biti puna. Čim čuju za dvadeset miliona, obrušiće se svom silinom.
– Hoćete li mi reći kad mi zatreba? – upitala je nedužno.
– Hoću – odgovorio je Džejk iako nije imao predstavu kako će joj dati takav savet. Nasuo je još kafe i primetio
da ona svoju nije ni okusila. Pogledao je na sat. Već su sedeli tu trideset minuta, a ona ga još uvek nije pitala koliko
vredi imovina. Da je belac u pitanju, ne bi prošlo ni pet minuta. Katkad bi izgledalo da upija svaku reč, a ponekad
kao da i ne želi da zna, kao da je previše uzbuđena.
Ponovo je zaplakala i počela da briše obraze.
– Da li te zanima koliko je to novca? – upitao je.
– Pretpostavila sam da ćete mi to reći pre ili kasnije.
– Ništa još nisam razradio u pogledu finansijskog izveštaja. Nisam bio u Setovoj kancelariji mada će i to uskoro
biti rešeno. Međutim, prema rečima gospodina Emburga, Set Habard je nedavno prodao svoju kompaniju i ostavio
BD4Y
balkandownload.org

ukupno dvadeset miliona dolara. Gospodin Emburg smatra da taj novac najverovatnije leži negde u banci. U
gotovini. Pored toga ima i druge imovine, možda neke nekretnine tu i tamo. Moja dužnost između ostalog je i da sve
to lociram i dostavim spisak čitave imovine sudu i testamentarnim naslednicima.
– Jesam li ja taj – naslednik?
– Jesi, i te kako. I to sa učešćem od devedeset procenata.
– Devedeset procenata od dvadeset miliona?
– Da, manje-više.
– Blagi bože. – Uzela je maramicu i ponovo zaplakala.

***

Tokom narednog sata malo su napredovali. Između trenutaka njene emotivne rastrojenosti Džejk joj je izlagao
osnove podele imovine – faktor vremena, učesnike u podeli, ročišta, poreze i, naposletku, prenos imovine. Doduše,
što joj je više objašnjavao, postajala je sve zbunjenija, pa je očekivao da će sve što je ispričao uskoro morati da
ponovi. Laičkim jezikom joj je izneo sve što se tiče predstojećeg spora i svoja predviđanja šta može da se desi,
predostrožnosti radi. Znao je da sudija Etli ne voli spore advokate koji razvlače slučajeve, pa je verovao da će
suđenje, ukoliko do njega dođe, potrajati oko dvanaest meseci, a možda i manje. Pošto je tolika suma u pitanju,
oštećena strana će sigurno uložiti žalbu, na šta će da ode još dve godine do zaključenja slučaja. Kako je Leti počela
da uviđa koliki će to cirkus biti i koliko će sve potrajati, zauzdala je nežne emocije i postala odlučnija.
Dva puta je pitala postoji li način da to prođe bez mnogo pompe. Džejk joj je objasnio da tako nešto nije
moguće. Plašila se Simiona i otpadnika od zakona iz njegove porodice, pa se zapitala da li bi trebalo da se preseli.
Džejk nije umeo da je posavetuje u vezi sa tim, ali je već mogao da zamisli koliki haos joj život sprema kad njeni
shvate koliko će para imati, a zatim će početi da niču novi prijatelji sa svih strana.
Dva sata kasnije nerado je krenula kući. Džejk ju je ispratio do ulaznih vrata, a ona je pogledala kroz staklo ka
ulici i kao da bi joj draže bilo da ostane unutra, gde se osećala sigurno. Potresla se zbog testamenta, svi ti zakoni su
je zbunili, a Džejk je u tom trenutku bio jedina osoba kojoj je verovala. Oči su joj se ponovo napunile suzama kada
je najzad izašla na ulicu.
– Jesu li to bile suze radosnice ili se nasmrt prepala? – upitala je Roksi kada je Džejk zatvorio vrata.
– I jedno i drugo, rekao bih.
Mahnula je ružičastim papirićem za poruke i rekla: – Zvao je Davež. Namirisao je trag.
– Nemoj da pričaš.
– Ozbiljno vam kažem. Rekao je da će navratiti danas po podne i pročačkati po prljavom vešu Seta Habarda.
– Šta tu ima prljavo? – upitao je Džejk uzevši papirić.
– Za Daveža svugde ima nešto prljavo.
Dima Li, Davež, dopisnik Ford kaunti tajmsa, bio je poznat po izvitoperenom iznošenju činjenica, zbog čega je
jedva uspevao da izbegne tužbe. Njegove mentalne konstrukcije su bile pune traljavih grešaka koje nisu imale težinu
za sud, jer su to bile sitne i bezopasne reči koje nikada nisu dosezale nivo klevete. Umeo je on da iskasapi datume,
imena i mesta, ali nikada nikoga nije ozbiljno obrukao, a umeo je i da ulovi sočnu vest sa ulice. Imao je šesto čulo
za priču čim se nešto desi ili dok se još odvija, ali se moglo računati na to da će zakuvati stvari iako je bio previše
lenj da bi dublje istraživao. Naročito je voleo da pokriva priče iz suda, prvenstveno zato što se sud nalazio
prekoputa novinske agencije, a i mnogi sudski spisi su bili dostupni javnosti.
U sredu kasno po podne ušao je u zgradu Džejka Brigansa, smestio se na stolicu pored Roksinog stola i zahtevao
da vidi advokata. – Znam da je ovde – rekao je uz neodoljiv osmeh, na koji se Roksi nije obazirala. Voleo je žene i
živeo u uverenju da ga svako žensko čeljade odmerava.
– Zauzet je – dodala je.
– I ja sam. – Otvorio je jedan časopis i počeo tiho da zvižduće. Deset minuta kasnije Roksi mu je rekla: – Sada
može da vas primi.
Džejk i Dima su se poznavali godinama i nikada nisu došli u sukob. Džejk je bio jedan od retkih advokata oko
trga koji mu nikada nisu pretili tužbom, što je Dima izuzetno cenio.
– Pričaj mi o Setu Habardu – rekao je vadeći beležnicu i skidajući zatvarač sa olovke.
BD4Y
balkandownload.org

– Pretpostavljam da si već video testament – uzvratio je Džejk.

– Imam kopiju. Ima ih svuda. Koliko je težak?
– Oslabio je sigurno pošto je umro.
– Ha-ha. Koliko vredi njegova imovina, na to sam mislio.
– Ne mogu ništa da ti kažem, Dima, ne mogu sada. Ne znam mnogo, a ionako ništa ne smem da pričam.
– Dobro, hajde onda nezvanično. – Kod Dime nije bilo ništa nezvanično i svaki advokat, sudija i službenik su to
znali.
– Neću ni zvanično ni nezvanično. Neću uopšte da pričam o tome, Dima. Lepo ti kažem. Možda kasnije.
– Kad ćete na sud?
– Čoveče, juče je bila sahrana. Čemu žurba?
– Čemu žurba? Ma stvarno? A zašto si onda podneo zahtev dvadeset minuta posle sahrane?
Džejk je zaćutao. Ulovio ga je, pogodio je pravo u metu. – Dobro, možda sam imao razlog da požurim sa tim
zahtevom.
– Moralo je malo da se trči do suda, a? – dobacio je Dima osmehnuvši se u isto vreme i zlobno i budalasto dok
je nešto žvrljao po beležnici.
– Nemam komentar.
– Ne mogu da nađem Leti Lang. Imaš li predstavu gde je?
– Nemam komentar. Samo znaj da ni ona neće da razgovara ni s tobom ni sa bilo kojim drugim novinarom.
– Videćemo. Ušao sam u trag jednom tipu iz Atlante, piše za poslovni časopis; rekao je da je jedna firma za
prestrukturiranje preduzeća kupila holding kompaniju Seta Habarda za pedeset pet miliona dolara. To je bilo krajem
prošle godine. Da ti možda ne zvuči poznato?
– Nemam komentar, Dima – odvratio je Džejk, oduševljen što se ta ozloglašena lenština od novinara potrudila
da okrene poneki broj telefona.
– Ne razumem se mnogo u finansije i poslovanje, ali sigurno si i sâm shvatio da se matori uvalio u dugove.
Jesam li u pravu? Šta je, ni na to nemaš komentar? – Džejk je klimnuo glavom; naravno da ni na to nema komentar. –
Ali ne mogu da nađem adrese njegovih banaka. Što više kopam, manje znam o tvom klijentu.
– Nisam ga ni ja poznavao – odvratio je Džejk, a onda je poželeo da to nije rekao. Dima je i to zapisao.
– Je li ti poznato da je bio u dugovima? Posle tog pitanja gospodinu Emburgu kao da je maca pojela jezik, a
zatim mi je spustio slušalicu.
– Nemam komentar.
– Znači, ako kažem da je gospodin Habard sve rasprodao za pedeset pet miliona dolara i ako ne pomenem
dugove zato što nemam izvore koji to potkrepljuju, onda će moji čitaoci steći utisak da njegova imovina vredi
mnogo više nego što zaista vredi, jel’ tako?
Džejk klimnu glavom. Dima ga je posmatrao, čekao, a zatim nešto nažvrljao. Onda je ubacio u petu brzinu: – A
sad veliko pitanje, Džejk. Zašto je gospodin milioner izmenio testament dan pre samoubistva, zavrnuo celu familiju
novom verzijom i sve ostavio kućnoj pomoćnici?
Shvatio si, Dima. To jeste veliko pitanje. Džejk je samo klimao glavom ne govoreći ništa.
– A možda bi pitanje broj dva bilo: Čemu su to Set i njegov brat bili svedoci? Šta je to ostavilo toliko dubok
trag da bi Set to pomenuo decenijama kasnije? Šta kažeš?
Džejk je odgovorio: – E, to jeste veliko pitanje, ali nisam siguran da je drugo po važnosti.
– Pošteno. Da ne znaš možda gde je Ensil Habard?
– Ne znam odgovor na to pitanje.
– Našao sam nekog njihovog rođaka u Tupelu, koji kaže da njegova rodbina pretpostavlja da je već decenijama
mrtav.
– Nisam imao vremena da istražujem o Ensilu.
– Ali nameravaš?
– Da, on je testamentarni naslednik. Moj posao je da ga nađem ako je to moguće ili da otkrijem šta se desilo s
njim.
– A kako ćeš to da izvedeš?
– Blagu predstavu nemam. Još nisam razmišljao o tome.
BD4Y
balkandownload.org

– Kada je zakazano prvo ročište?

– Nije utvrđeno.
– Hoćeš li da ubediš svoju curu da me pozove kada datum bude određen?
– Hoću ukoliko saslušanje ne bude zatvoreno za javnost.
– Pošteno.

***

Džejkov poslednji posetilac tog popodneva bio je njegov gazda. Lusjen je bio u sali za sastanke na prvom spratu, u
kojoj su držali knjige. Čitav sto je prekrio njima, očigledno zadubljen u nešto i izgubljen u svom svetu. Kada je
Džejk ušao i poželeo mu dobrodošlicu, primetio je da je ovaj pootvarao silne knjige i tako ih ostavio, pa je duboko
uzdahnuo, jer ga je preplavio užas. Nije mogao da se seti kada je poslednji put Lusjen brljao po pravničkim
knjigama. Isterali su ga iz komore ubrzo pošto je Džejk počeo da radi, a Lusjen se od tada klonio i kancelarije i
prava. I baš je sad našao da se vrati.
– Neko lako štivo? – pitao ga je Džejk strovalivši se u kožnu fotelju.
– Malo prelistavam nasledno pravo. Nisam se time mnogo bavio. Prilično dosadna stvar osim ako, naravno, ne
dobiješ ovakav slučaj. Ne mogu da prokljuvim da li želiš porotu ili ne.
– Naginjem ka poroti, ali još je rano govoriti o tome.
– Naravno. – Lusjen je zatvorio knjigu u koju je do maločas piljio i vratio je na mesto. – Rekao si da se sastaješ
sa Leti Lang danas po podne. Kako je to prošlo?
– Fino, Lusjene, ali i sâm znaš da ne mogu da pričam o našem poverljivom razgovoru.
– Ma, razumem te ja u potpunosti. Kako ti se dopada?
Džejk je nakratko zaćutao i potrudio se da ostane staložen. – Da, stvarno je fina osoba i vrlo ju je lako zbuniti.
Ovo i jeste zbunjujuće, najblaže rečeno.
– Ali, hoće li se dopasti poroti?
– Misliš, belcima među porotnicima?
– Ne znam. Crnce razumem mnogo bolje nego većinu belaca. Nisam rasista, Džejk. Ja sam jedan od najviše
desetak belaca u ovom okrugu koji nisu zaslepljeni rasizmom. Bio sam prvi i jedini beli član ovdašnje Nacionalne
asocijacije za unapređenje položaja crnaca. Jedno vreme su mi skoro svi klijenti bili crnci. Poznajem ih dobro,
Džejk, a to što će biti crnaca u ovoj poroti neće izaći na dobro.
– Lusjene, sahrana je bila juče. Zar nije prerano da pričamo o tome?
– Možda jeste, ali ćeš uskoro voditi ovakve razgovore, samo da znaš. Imaš sreće što na svojoj strani imaš
nekoga kao što sam ja, Džejk. Udovolji mi. Ispričaj mi. Mnogi crnci će biti ljubomorni na Leti Lang zato što je ona
jedna od njih, ali ako dobije te pare, biće nabogatija u celom okrugu Ford. Ovde nema bogatih crnaca. To se prosto
ne dešava. Ona više neće biti crnkinja. Postaće nadmena bogatašica i gledaće s visine sve i svakoga, naročito svoje
ljude. Shvataš li šta hoću da kažem, Džejk?
– Do određene mere da, ali bih ipak radije da imam crnce u poroti. Oni će imati više sažaljenja nego gomila
ogorčenih belaca koji ne mogu da otplate hipoteku čak ni da prodaju rođenu majku.
– Ni siromašni belci ne dolaze u obzir, to nikako.
Džejk se nasmejao i upitao ga: – Dobro, ako eliminišeš crnce i siromašne belce, ko bi, po tvom mišljenju,
trebalo da uđe u tu tvoju savršenu porotu?
– Još to nisam razradio. Sviđa mi se ovaj slučaj, Džejk. Samo o njemu razmišljam od ručka. On me je podsetio
zašto sam nekada voleo pravo. – Nalaktio se i nagnuo preko stola pogledavši Džejka kao da će zaplakati. – Želim da
budem u toj sudnici, Džejk.
– Ode ti daleko, Lusjene. Suđenje će, ako do njega uopšte i dođe, biti tek za nekoliko meseci.
– Naravno, znam ja to, ali biće ti potrebna pomoć, i to velika. Dosadno mi je, Džejk, umoran sam od sedenja na
tremu i od pića, ionako moram da olabavim malo sa tim alkoholom. Da budem iskren, brine me ovo, Džejk.
I to sa dobrim razlogom.
– Voleo bih da se malo vrzmam ovuda. Sklanjaću ti se s puta. Znam da me ljudi izbegavaju, a razumem i zašto. I
sam bih sebe izbegavao da mogu. Ovako ću imati čime da se zanimam, to će me držati podalje od čaše, barem danju,
BD4Y
balkandownload.org

a ionako znam mnogo više o pravu od tebe. Stvarno želim da pratim ovaj slučaj.
To je rekao već drugi put, a Džejk je znao da Lusjen neće odustati. Tamošnja sudnica je jedna velika i lepo
uređena prostorija s nekoliko odeljaka i mnogo mesta za sedenje. Da li on želi da sedi sa običnim posmatračima i
uživa u predstavi ili namerava da zauzme mesto za stolom sa ostalim advokatima? Ako je ovo drugo, onda će Džejku
samo zagorčati život. Ako Lusjen želi da ponovo postane advokat, od njega će se zahtevati da prođe kroz muke
pravosudnog ispita. Ukoliko ga položi, imaće dozvolu za rad, što će mu, naravno, otvoriti vrata u Džejkov
profesionalni život.
Sama pomisao da Lusjen sedi za stolom sa advokatskim timom na nepunih pet metara od porotničkih klupa bila
je zastrašujuća. Za većinu belaca on je bio matori alkos, blesava, matora pijandura koja je obrukala uglednu
porodicu, pa se povrh svega još spetljao sa svojom kućnom pomoćnicom.
– Videćemo – oprezno je odgovorio Džejk.

BD4Y
balkandownload.org

12.

Sudija Ruben V. Etli se oporavljao od trećeg srčanog udara, a očekivalo se da oporavak bude „potpun”, ako neko
uopšte može da se oseća potpuno oporavljeno posle tolikog oštećenja srčanog mišića. Povratio je snagu i
izdržljivost, što se videlo po broju rezimea sudskih presuda. Sve je ukazivalo na to da se vraća u formu: vikao je na
advokate; ponovo je postavljao rokove; prekidao je svedoke koji bi se rasplinuli; onima koji su lažno svedočili na
sudu pretio je zatvorskom kaznom; parničare koji su ulagali žalbe sa smešnom osnovom isterivao je iz suda. Po
hodnicima zgrade suda čuli su se komentari advokata, službenika, pa i domara: „Vratio se”.
Predsedavao je trideset godina i svake četvrte godine nije ni imao protivkandidata. Nije bio ni demokrata ni
republikanac, ni liberal ni konzervativac, ni baptista ni katolik; nije davao prednost ni državnom ni privatnom
univerzitetu. Nije imao miljenike, opredeljenja, unapred formirana mišljenja ni o čemu i ni o kome. Bio je to krajnje
otvoren, tolerantan i pošten sudija, ako se uzmu u obzir njegovo vaspitanje i genetika. Čvrstom rukom je gospodario
sudnicom; očas bi izgrdio nespremnog advokata, ali bi isto tako brzo pomogao nekome ko se trudi kad zapne. Umeo
je da bude izuzetno saosećajan kada treba, ali je imao i neku uvrnutu crtu, zbog čega su ga se plašili svi advokati u
okrugu osim možda Harija Reksa Vonera.
Devet dana posle Setovog samoubistva sudija Etli je seo na svoje mesto u sudnici i prisutnima poželeo dobro
jutro. Po Džejkovom mišljenju, uhvatio je stari tempo iako nije izgledao potpuno zdravo, mada nije izgledao ni loše,
ako se uzme u obzir šta je pregurao. Bio je krupan čovek, visok preko sto osamdeset, sa stomakom koji je vešto krio
ispod crne odore.
– Vidi šta se ljudi okupilo – rekao je sudija Etli razonođeno dok je prelazio pogledom po sudnici. Toliko se
advokata naguralo da nije imalo gde da se sedne. Džejk je stigao rano i zauzeo mesto za stolom tužilaca, gde je sada
sedeo sa Raselom Emburgom; Emburg je tog jutra obavestio Džejka da se povlači iz igre. Iza njih, prilično blizu, ali
s druge strane, sedela je Leti Lang između dvojice crnaca, advokata iz Memfisa.
Džejku se ceo svet uzdrmao iz temelja kada je dan ranije čuo da je Leti unajmila Bukera Sistranka, ozloglašenog
mutivodu, koji će samo zapetljati slučaj. Džejk je pokušao da stupi u kontakt sa njom. Zgranuo se kada je čuo za njen
potez. Tu odluku je donela krajnje nepromišljeno.
Naspram njih, udobno smeštena za stolom odbrane, sedela je grupica advokata u lepim odelima. Iza ograđenog
dela, u redovima starih, drvenih klupa okupila se poprilična gomila ljudi, jer je za ovaj slučaj vladalo veliko
interesovanje.
Sudija Etli se oglasio: – Pre nego što počnemo, najbolje je da ustanovimo gde smo i šta želimo da postignemo
danas. Nismo se okupili zbog zahteva koji je neko podneo. Do toga ćemo doći kasnije. Naš današnji cilj je da
napravimo plan rada. Koliko sam razumeo, gospodin Set Habard je ostavio dva testamenta. Za jedan ste, gospodine
Brigans, već podneli zahtev, a to je svojeručna verzija od 1. oktobra ove godine. – Džejk je klimnuo glavom, ali nije
stajao. Kada se advokat obraća sudiji Etliju, bolje mu je da stoji. Klimanje glavom iz sedećeg položaja prihvatljivo
je samo u retkim prilikama. – Drugi testament je označen datumom 7. septembar prošle godine, ali se postojanjem
svojeručnug testamenta ova oporuka poništava. Da li je nekome poznato da možda postoji još neka verzija? Možda
nam je gospodin Habard ostavio još neko iznenađenje? – Sačekao je samo sekund, koliko je bilo dovoljno njegovim
krupnim, smeđim očima da strogim pogledom ošinu sudnicu. Stavio je na vrh nosa naočare za čitanje sa jeftinim,
debelim okvirom. – Dobro. Tako sam i mislio.
Prelistao je neke papire i nešto zabeležio. – U redu, hajde da krenemo. Molim vas, ustanite i recite svoje ime.
Hajde da se svi upoznamo. – Pokazivao je na Džejka, koji je odmah ustao i predstavio se. Rasel Emburg je ustao za
njim i izdeklamovao svoje ime.
– Jeste li vi izvršitelj svojeručnog testamenta? – upitao je sudija Etli formalnosti radi.
– Da, gospodine, ali bih radije da preskočimo sve ovo – odvratio je Emburg.
– Kasnije ćemo imati dovoljno vremena da se pozabavimo time. A vi u svetlosivom odelu?
Viši od dvojice advokata crnaca odlučno je ustao i zakopčao i najviše dugme na ručno šivenom odelu. – Uvaženi
sudijo, moje ime je Buker Sistrank i s partnerom, gospodinom Kendrikom Bostom, koji sedi pored mene, zastupam
interese gospođe Leti Lang. – Sistrank ju je dotakao po ramenu. Ustao je i Bost, pa su je obojica nadvisili kao dve
kule. Ona nije trebalo da bude tamo, bar ne u toj fazi suđenja. Njoj je mesto bilo iza ograde, na klupama sa ostalim
BD4Y
balkandownload.org

posmatračima, ali su je Sistrank i Bost ugurali tamo ne dozvolivši nikome da se pobuni. Da je to bilo pravo ročište
sa već podnetim predlozima, sudija Etli bi je brzo smestio tamo gde joj je mesto, ali on je mudro postupio što se
nije obazreo na taj neprimeren postupak.
– Ne sećam se da sam već imao čast da vas vidim u svojoj sudnici, gospodo – primetio je sudija Etli
sumnjičavo. – Odakle ste vi?
– Naša firma se nalazi u Memfisu – odgovorio je Sistrank mada su to svi već znali. Poslednjih nekoliko dana je
u štampi u Memfisu njihova firma bila pet puta zastupljenija nego sve ostale zajedno. Već su bili zaratili sa
tamošnjim ogrankom Ministarstva unutrašnjih poslova i iz meseca u mesec se presuđivalo u korist nasilnika, bar se
tako činilo. Sistranka je bio loš glas. Bio je bučan, drzak, unosio je neslogu i voleo je da provocira na rasnoj osnovi
u gradu u kojem je bilo još mnogo takvih.
Džejk je znao da Simion ima rodbinu u Memfisu. Jedna stvar je neizbežno vodila drugoj, tako da se Džejk
prenerazio kada ga je tog dana pozvao Buker Sistrank. Obavestio ga je da će se „ubaciti” u slučaj, što je značilo da
će Džejkov rad biti podrobno posmatran sa još jednog nivoa, a uz to će otići još jedan deo kolača. Već su krenule
uznemiravajuće priče da je Letino dvorište puno automobila i da je s trema već vrebaju lešinari.
Sudija Etli je nastavio: – U tom slučaju, pretpostavljam da imate dozvolu za rad u ovoj državi.
– Ne, gospodine, još uvek je nemamo, ali ćemo unajmiti lokalnog savetnika.
– To bi bio pametan potez, gospodine Sistrank. Kad se sledeći put pojavite u mojoj sudnici, očekujem da mi
kažete s kojim advokatom sarađujete.
– U redu, gospodine – rekao je Sistrank kruto, gotovo prezrivo. On i Bost su seli i priljubili se uz svoju
dragocenu klijentkinju. Džejk je pokušao da se obrati Leti tog jutra pre nego što je rasprava počela, ali su je njeni
advokati ogradili ne dozvoljavajući da joj iko priđe. Nije htela ni da ga pogleda u oči.
– Da upoznamo i drugu stranu – nastavio je sudija Etli pokazavši prema okupljenima za stolom odbrane. Stilman
Raš je jedva dočekao da ustane i predstavi se: – Da, uvaženi sudijo, ja sam Stilman Raš iz firme Raš u Tupelu i
ovde sam sa Semom Larkinom i Luisom Makgvajerom. – Obojica su ustala na pomen svojih imena i učtivo klimnula
glavom prema sudiji. Poznavali su sudiju Etlija; duže predstavljanje nije bilo potrebno.
– Vaša firma je sačinila testament iz 1987. godine. Je li to tačno?
– Tačno je – odvratio je Stilman uz osmeh od uva do uva.
– Krupan čovek okrugle, ćelave glave ustao je i promumlao: – Uvaženi sudijo, ja sam Vejd Lanijer, predstavnik
firme Lanijer u Džeksonu. Ovde sam sa saradnikom, Lesterom Čilkotom, a mi zastupamo interese gospođe Ramone
Dafo, ćerke preminulog. Njen muž, Ijan Dafo, dugogodišnji je klijent naše firme i…
– To je dovoljno, gospodine Lanijer – zagraktao je sudija Etli grubo ga prekinuvši. Dobro došli u okrug Ford. –
Nisam vas pitao za ostale klijente vaše firme.
I prisustvo Vejda Lanijera je bilo uznemirujuće. Džejk ga je znao samo po reputaciji, ali je i to bilo sasvim
dovoljno da se zgrozi pomisli da će imati bilo kakva posla s njim. Još je iz velike firme i ima opasnu taktiku, ali i
dovoljno uspeha iza sebe da mu hrani ego, koji je verovatno stalno gladan.
Sudija Etli je pokazao ka drugom mestu. – A vi, gospodine?
Muškarac u drečavoj sportskoj jakni skočio je i svečano izjavio: – Ovaj, uvaženi sudijo, ja sam Di Džek O’Mali
i zastupam gospodina Heršela Habarda, sina preminulog. Moj klijent živi u Memfisu, a i ja sam odatle, i svakako ću
naći nekog lokalnog saradnika kada dođem ovamo sledeći put.
– Pametno. Sledeći?
Uglavljen iza O’Malija sedeo je mršav mladić pacovske njuške s razbarušenom, čekinjastom kosom. Bojažljivo
je ustao kao da se nikad do tada nije obratio sudiji i samo je tanušnim glasom izgovorio: – Gospodine, ja sam Zak
Zajtler, takođe iz Memfisa, i zastupam interese dece Heršela Habarda.
Sudija Etli je klimnuo glavom i rekao: – Dakle, i unučići imaju advokata?
– Da, gospodine. Oni su naslednici prema prethodnom testamentu.
– Shvatam. Pretpostavljam da su i oni u sudnici.
– Jesu.
– Hvala vam, gospodine Zajtler, a ukoliko niste već shvatili šta treba da radite, sledeći put povedite nekog
lokalnog advokata – sâm bog zna da će nam biti potreban još neki. Osim ako, naravno, nemate licencu za rad u ovoj
državi.
BD4Y
balkandownload.org

– Imam, uvaženi sudijo.

– Odlično. Sledeći.
Naslonjen na kraj ograde, bez stolice, jedan odvokat se osvrnuo oko sebe i rekao: – Da, uvaženi sudijo, ja sam
Džo Bredli Hant iz firme Skol u Džeksonu i…
– Koje firme?
– Firme Skol, uvaženi sudijo. Skol, Ramki, Ratlif, Bodini i Zakarijas.
– Izvinite što sam pitao. Nastavite.
– Mi zastupamo interese dvoje maloletne dece Ramone i Ijana Dafoa, unučadi preminulog.
– U redu. Još neko?
Okupljeni su istezali vratove na sve strane i snimali celu sudnicu. Sudija Etli je na brzinu sračunao i rekao: –
Jedanaest. Do sada sam izbrojao jedanaest advokata, a ne sumnjam da će ih biti i više. – Malo je preturao po
papirima i pogledao posmatrače u sudnici. S njegove leve strane, iza Džejka i Leti, okupila se grupa crnaca, među
kojima su bili Simion, njegova i Letina deca i unučad, bliži i dalji rođaci, Sajpres, propovednik i mnogo prijatelja,
starih i novih, koji su došli da pruže podršku Leti, sada kad počinje da se bori za ono što joj po pravu pripada.
Desno od uvaženog sudije, naspram prolaza, a iza gomile advokata koji su već ubacivali u veću brzinu u tom
nadmetanju za testament, smestila se grupa belaca, među kojima su bili Ijan i Ramona i njihovo dvoje dece, Heršel i
njegovo dvoje dece, njegova bivša žena, mada je ona sedela u poslednjem redu, što dalje odatle, zatim Dima Li, još
jedan novinar i uobičajena postavka redovnih posmatrača koji nisu propuštali nijedan sudski spor. Zamenik Prater je
stajao pored glavnih vrata; njega je poslao Ozi da sve odsluša i da mu kasnije podnese izveštaj. Lusjen Vilbenks je
sedeo u poslednjem redu na crnačkoj strani, delimično skriven iza jednog mladića, kao od brega odvaljenog. On i
Etli su se poznavali odavno, pa Lusjen nije želeo da mu privlači pažnju.
Nekoliko minuta pre nego što su počeli, Džejk je učtivo pokušao da se upozna sa Heršelom i Ramonom, ali su
mu oni grubo okrenuli leđa. Sad im je on neprijatelj, a ne njihov otac. Naročito je Ijan odavao utisak da će ga
svakog trenutka tresnuti u lice. Njihove ćerke tinejdžerke su se obukle kao najuzornije učenice i delovale su
nadmeno, kako to obične ide kada se nasledi veliko bogatstvo. Heršelova deca su, naprotiv, delovala zapušteno i
nosila su pohabanu odeću. Pre samo nekoliko dana bili su prezauzeti da bi došli na sahranu voljenog dede. Sada su
se pak prioriteti korenito promenili.
Džejk je shvatio da su advokati ubedili porodice da njihova deca neizostavno treba da prisustvuju suđenju.
Sigurno su im objasnili da ljudi moraju da vide i mlađe naslednike, koji svojim prisustvom mogu uticati na sudske
odluke. To je po njegovom mišljenju bilo čisto traćenje vremena, ali opet, ulog je bio veliki.
Iako je sudnica bila puna, Džejk se u tom trenutku osetio usamljeno. Pored njega je bio Rasel Emburg, koji nije
hteo da sarađuje, ponašao se gotovo neuljudno i videlo se da jedva čeka da pobegne. Samo nekoliko centimetara iza
njega sedela je Leti, žena s kojom se, kako je mislio, može razgovarati. Nju su sa obe strane, kao dva pitbula, štitili
advokati, spremni i da se potuku oko tolikog bogatstva. Eto, to su ljudi na njegovoj strani sudnice! Preko ograde je
čekao čitav čopor hijena, spremnih za napad.
Sudija Etli je rekao: – Pročitao sam oba testamenta. Počećemo sa poslednjom verzijom, onim svojeručnim, od 1.
oktobra. Zahtev za utvrđivanje njegove pravne valjanosti podnet je 4. oktobra. Gospodine Brigans, preduzećete prve
korake onako kako zakon nalaže – postavićete obaveštenja zajmodavcima, podnećete preliminarni spisak imovine, i
tako dalje. Očekujem da to obavite u najkraćem roku. Gospodine Emburg, koliko sam shvatio, vi želite da istupite iz
ovog slučaja.
Emburg je polako ustao i rekao: – Tako je, sudijo. Nemam ja živaca za ovo. Od mene kao izvršitelja oporuke bi
se očekivalo da pod zakletvom tvrdim da je ovaj testament Seta Habarda pravno valjan dokument, ali prosto ne
želim da dam takvu izjavu. Ovaj testament mi se nimalo ne sviđa i ne želim da učestvujem u ovome.
– Gospodine Brigans?
Džejk je stajao pored svog uskoro bivšeg saradnika i odgovorio: – Poštovani sudija, gospodin Emburg je nekada
bio advokat i zna osnove naslednog prava. Pripremiću nalog kojim će mu biti omogućeno da se povuče, a
istovremeno ću predložiti kandidate za njegovu zamenu.
– Molim vas, neka vam to bude prioritet. Želim da to odmiče dok razrešavamo ostalo. Šta god da se desi sa
svojeručnim testamentom, kao i ovim prethodnim, moramo dobro da se staramo o imovini gospodina Habarda.
Pretpostavljam da ima nekoliko strana koje nameravaju da ospore ovaj testament. Jesam li u pravu?
BD4Y
balkandownload.org

Čitav odred advokata je ustao klimajući glavom, a sudija Etli je podigao ruku. – Hvala vam. Molim vas, sedite,
svi. Gospodine Emburg, vi ste slobodni. – Emburg je uspeo da procedi jedno „hvala” kad je žurno ustao i odjurio
niz prolaz.
Sudija Etli je bolje namestio naočare i rekao: – Nastavićemo na sledeći način: gospodine Brigans, imate deset
dana da nađete zamenu za izvršitelja oporuke i, u skladu sa željama preminulog, postarajte se da taj advokat ne bude
iz ove države. Kada izvršitelj preuzme svoju funkciju, vi i on ćete se latiti lociranja imovine i utvrdićete
potencijalna dugovanja. Voleo bih da mi se što pre dostavi preliminarni spisak imovine. U međuvremenu, neka ostali
podnesu prigovore protiv ovog testamenta. Kada se sve strane izjasne i podnesu sve što je neophodno, ponovo ćemo
se okupiti da napravimo plan suđenja. Kao što znate, svaka strana može da zahteva suđenje pred porotom. Ukoliko
neko to želi, molim vas da svoje zahteve priložite na vreme, kada budete podneli i prigovor. Slučajevi osporavanja
testamenta se odvijaju kao i bilo koja građanska parnica u Misisipiju, dakle, važi pravilnik o proceduri i dokazima.
– Skinuo je naočare i počeo da gricka jedan kraj pomno posmatrajući advokate. – Pošto suđenje uskoro počinje,
odmah ću vam reći da ne dolazi u obzir da mi se ovuda mota deset advokata. Ne mogu da predsedavam takvoj
noćnoj mori niti ću tome izložiti porotu, to jest, ako je uopšte budemo i imali. Jasno ćemo izneti sve stavke, efikasno
ćemo organizovati proceduru i sve maksimalno pojednostaviti. Ima li pitanja?
O, pa naravno, bilo je hiljadu pitanja, ali biće već dovoljno vremena da se na svako odgovori. Buker Sistrank
odjednom ustade kao da ga je neko ubo iglom i otpevuši svojim bubnjavim baritonom: – Uvaženi sudijo, nisam
siguran da je prikladno u ovom trenutku govoriti o ovome, ali bih želeo da predložim da moja klijentkinja, Leti
Lang, zameni izvršitelja, gospodina Emburga. Proučio sam zakone ove države i nisam pronašao nijedan propis koji
podrazumeva da tu funkciju mora da obavlja advokat, računovođa ili slično. Štaviše, po zakonu nije propisano da
izvršitelj oporuke u slučaju da nema testamenta, kao ni u slučaju da ga ima, kao sada, mora nužno biti obučen za to
niti da mora imati iskustva u tome.
Sistrank je govorio polako, pažljivo, dikcija mu je bila savršena, pa su njegove reči odzvanjale sudnicom.
Sudija Etli i ostali advokati su ga slušali i gledali. Sve što je govorio bilo je potpuno na mestu. U tehničkom smislu
je svako mogao biti imenovan umesto Rasela Emburga: taj posao je mogao da obavlja bilo ko, samo da je psihički
zdrav i da ima preko osamnaest godina, pa čak i kriminalac. Međutim, s obzirom na veličinu imovine i složenost
problematike, ipak će im biti neophodan neko iskusan i nepristrasan. Bilo bi šokantno, bar za belce u sudnici,
ovlastiti Leti da se bavi imovinom vrednom dvadeset miliona dolara, a da joj pritom Sistrank šapuće na uvo šta
treba da radi. Čak je i sudija Etli delovao preneraženo na trenutak-dva.
Sistrank još nije bio završio. Ćutao je taman toliko da se prisutni oporave od početnog šoka, pa je nastavio: –
Doduše, uvaženi sudijo, znam da praktično svaku dužnost koja se tiče utvrđivanja pravne valjanosti testamenta
obavlja advokat zadužen za imovinu pod strogim nadzorom suda, naravno, i zato predlažem da za zvaničnog
zastupnika bude proglašena moja firma. Mi ćemo tesno sarađivati sa našom klijentkinjom, gospođom Leti Lang, da
bi se doslovce ispunili svi zahtevi gospodina Habarda. Ukoliko zatreba, konsultovaćemo se s gospodinom
Brigansom, mladim i ambicioznim advokatom, to svakako, ali ću većinu poslova obavljati ja sa svojim saradnicima.
Time je Buker Sistrank postigao svoj cilj. Rat je konačno objavljen, a zaraćene strane su podeljene na crnu i
belu.
Heršel, Ramona i članovi njihovih porodica s mržnjom su nemo posmatrali grupu crnaca koji su sedeli s druge
strane prolaza, a oni su zauzvrat rado i donekle samozadovoljno uzvraćali istim emocijama. Leti, cura iz njihovih
redova, izabrana je da dobije novac, a oni su tu da se bore za nju. Ipak, novac pripada Habardovima. Set stvarno
nije bio pri sebi.
Džejk se zgranuo, pa je preko ramena oštro pogledao Sistranka, koji ga je ignorisao. Džejkova prva reakcija je
bila da taj predlog ne može biti gluplji. Ako u jednom okrugu živi pretežno belačko stanovništvo, podrazumeva se
da će u poroti biti većinom belci. Daleko su oni od Memfisa, gde se Sistrank pokazao vešt u ubacivanju svojih ljudi
u federalnu porotu, pa su i presude bile u njegovu korist. Ipak, Memfis je potpuno drugačiji svet.
Bude li u poroti devetoro ili desetoro belaca iz okruga Ford i bude li Buker Sistrank u prilici da ih podvrgne
mukama, gospođa Leti Lang će pobeći glavom bez obzira i dobiće šipak.
Horda advokata belaca je bila zapanjena kao i Džejk, ali je Vejd Lanijer brzo ugledao dobru piliku. Skočio je na
noge lagane i ispalio kao iz puške: – Mi na to nemamo prigovor, uvaženi sudijo.
Sudija Etli se brecnu: – Nemate ni osnova da ulažete prigovor.
BD4Y
balkandownload.org

Džejk je u sebi zavapio: Bože, izbavi me odavde. Pored tolikog jata lešinara ništa neće ostati. Život je suviše
kratak da bi čitavu jednu godinu izbegavao metke u rasističkom ratu.
Sudija Etli je rekao: – Imate li da dodate još nešto, gospodine Sistrank?
– Zasad ne, uvaženi sudijo. – Sistrank se okrenuo i ponosno pogledao Simiona i ostatak porodice. Upravo im je
dokazao da je tvrd orah. Ništa ga nije moglo zaplašiti; bio je neustrašiv i spreman da se upusti u borbu. Unajmili su
pravog advokata. Pre nego što je seo, na tren je pogledao Heršela Habarda, a njegov podrugljivi pogled je govorio:
„Počelo je, momak.”
Sudija Etli mu se smireno obratio: – Treba da nastavite da proučavate zakone naše države, gospodine Sistrank.
Našim zakonima o nasleđivanju je strogo propisano da se poštuju želje ostavioca. Gospodin Habard je bio izričit i
nedvosmislen kada je u pitanju advokat koji treba da ga zastupa. U tom smislu neće biti izmena. Neka ostali zahtevi
koje budete imali budu propraćeni odgovarajućom molbom, to jest kada budete našli advokata koga ovaj sud
priznaje, neka neophodna dokumentacija već bude dostavljena.
Džejk se smirio, iako je još uvek bio potresen Sistrankovom drskošću i predlozima. I njegovom pohlepom.
Nema sumnje da je sa Leti potpisao ugovor o nepredviđenim troškovima da bi joj uzeo deo novca. Tužioci su
uglavnom uzimali trećinu u slučajevima prenosa vlasništva, četrdeset posto od sudske presude i polovinu ako se
uloži žalba. Sistrank će, navikao da pobeđuje, nesumnjivo tražiti maksimalnu nadoknadu. Ako mu i to ne bude
dovoljno, nagrebaće još mnogo para radeći po satu kao zastupnik u naslednoj parnici.
Sudija Etli je odlučio da sve to okonča. Podigao je čekić uz reči: – Sastaćemo se ponovo za trideset dana. Sud
se raspušta – a zatim je tresnuo njime o sto.
Letini advokati odmah su je saleteli i progurali iza ograde do prvog reda, gde su se oko nje sjatili članovi njene
porodice i brojni znatiželjnici. Stalno su je nekud gurali, tetošili je, ulagivali joj se, hrabrili je, kao da joj život visi
o koncu. Sistranku su se divili i čestitali mu na hrabrom iznošenju predloga i borbi za prava klijenta, a Kendrik Bost
je držao Leti za rame dok je ozbiljno šaputala nešto svojim najmilijima. Sajpres je sedela u invalidskim kolicima i
brisala suze. Kakvom užasu je izložena ta porodica.
Džejk baš i nije bio raspoložen za ćaskanje mada niko nije ni pokušao da se upusti u razgovor s njim. Ostali
advokati su se izdvojili u manje grupice i kometarisali dok su pakovali papire u tašne i pripremali se da idu.
Habardovi potomci su se držali zajedno trudeći se da ne pilje zlobno u crnce koji su se nameračili na njihove pare.
Džejk se izgubio kroz vrata sa strane i taman je hteo da siđe niz stepenište ka zadnjem izlazu, kada ga je dozvao
gospodin Pejt, policajac koji je ko zna otkad radio u sudu: – Hej, Džejk, sudija Etli hoće da popriča sa tobom.
U maloj, skučenoj prostoriji, u kojoj su se advokati okupljali da popiju kafu, a sudije držale nezvanične
sastanke, sudija Etli je skidao odoru. – Zatvori vrata – rekao je kada je Džejk ušao.
Taj sudija nije bio brbljivac niti je prepričavao zanimljive dogodovštine iz sudnice, a nije pričao ni viceve. Nije
tu bilo ni praznog blebetanja ni humora iako je kao sudija imao publiku koja je jedva čekala da se nečemu smeje. –
Sedi, Džejk – ponudio ga je, pa su obojica seli za mali sto.
– Kakav krelac – rekao je sudija Etli. – Možda se to tako radi u Memfisu, ali ovde neće moći.
– Još ne mogu da se opasuljim.
– Poznaješ li Kvinsa Landija, advokata iz Smitfilda?
– Čuo sam za njega.
– Stariji čovek, možda je već u penziji. Bavi se naslednim pravom skoro celog života i stvarno zna znanje.
Pošten čovek. To mi je stari prijatelj. Predloži Kvinsa i još dvojicu kao zamene za izvršitelja – njih sâm odaberi, a
ja ću da imenujem Kvinsa. Lepo ćeš se slagati s njim. Što se tebe tiče, ostaješ u igri do kraja. Koliko naplaćuješ po
satu?
– Ne naplaćujem ja to, sudijo. Moji klijenti rade za deset dolara po satu, i to ako imaju sreće. Nemaju oni
odakle da plate advokatu sto dolara.
– Mislim da je sto pedeset dolara poštena tarifa na današnjem tržištu. Slažeš li se?
– Sto pedeset zvuči lepo, sudijo.
– U redu, računa ti se sto pedeset dolara po satu. Pretpostavljam da imaš vremena.
– Imam, imam.
– Dobro, jer će ti ovo uskoro zagorčati život. Svakih šezdesetak dana podnesi zahtev i traži da ti se isplati
honorar. Postaraću se da ti plaćaju.
BD4Y
balkandownload.org

– Hvala, sudijo.
– Svašta se priča o vrednosti imovine. Da ne znaš koliko tačno iznosi?
– Rasel Emburg kaže da se radi o najmanje dvadeset miliona, i to većim delom u gotovini. Izgleda da ih je
sakrio negde van zemlje, jer bi inače svi u Klentonu već znali sumu.
– Onda bolje da što brže radimo da bismo je zaštitili. Potpisaću nalog kojim ću ti omogućiti pristup finansijskim
izveštajima gospodina Habarda. Čim Kvins uđe u tim, odmah počnite da istražujete.
– U redu, gospodine.
Sudija Etli je popio poveći gutljaj kafe iz plastične čaše. Gledao je kroz prljav prozor nekud u daljinu. Činilo se
da mu je pogled odlutao niz travnjak ispred suda i na kraju je rekao: – Skoro da mi je žao one jadne žene. Potpuno je
izgubila kontrolu nad svojom sudbinom. Okružili su je ljudi koji su namirisali novac. Neće ona dobiti ni prebijene
pare kada Sistrank završi s njom.
– Pod uslovom da porota presudi u njenu korist.
– Hoćeš li da tražiš porotu, Džejk?
– Još ne znam. Da li bi trebalo? – Možda je pitanje delovalo preuranjeno, ali u tom trenutku se nije činilo da je
tako. Džejk se već pripremio da ga ovaj prekori, ali se sudija Etli samo kruto osmehnuo, i dalje zagledan u prazninu
spoljnog sveta. – Da sam na tvom mestu, tražio bih je, Džejk. Ne smeta mi donošenje teških odluka. To ti ide u rok
službe. Međutim, u ovakvom slučaju bi bilo lepo imati dvanaestoro naših dobrih i vernih sugrađana na vrućim
stolicama. Voleo bih to, čisto malo za promenu. – Usne su mu se razvukle u širok osmeh.
– Ne krivim vas. Podneću zahtev.
– Učini to. I još nešto, Džejk. Tamo ima mnogo advokata, a retko kome od njih verujem. Ne oklevaj da svratiš,
javi mi se, dođi na kafu ako treba o nečemu da porazgovaramo. Siguran sam da ceniš važnost ovog slučaja. Ovde
ljudi ne zarađuju mnogo, Džejk, odvajkada je tako. Sad se odjednom pojavio ćup zlata i mnogi hoće da se ogrebu. Ti
nećeš. Neću ni ja. E, ali ima gomila njih koji hoće. Bitno je da ti i ja ostanemo na istoj strani.
Džejku se mišići posle mnogo sati prvi put opustiše, pa je odahnuo. – Slažem se, sudijo, i hvala vam.
– Vidimo se.

BD4Y
balkandownload.org

13.

Dima Li je bio zadužen za naslovnu stranu Ford kaunti tajmsa, koji je izašao u sredu, 12. oktobra. Jučerašnje
ročište je očigledno bilo jedina vest u okrugu. Naslov ispisan debelim slovima glasio je: FORMIRANE
BORBENE LINIJE U SLUČAJU HABARDOVOG TESTAMENTA, a zatim je Dima otpočeo vruću priču u
svom najsočnijem tabloidnom maniru: – Juče su u sudnici sudije Rubena Etlija zauzeli pozicije potomci željni
nasledstva i njihovi nestrpljivi advokati i zadali početni udarac u borbi epskih razmera za nasledstvo preminulog
Seta Habarda, koji se obesio 2. oktobra.
Ni fotograf nije gubio vreme. Na sredini naslovne strane bila je velika fotografija na kojoj Leti Lang ulazi u
zgradu suda sa Bukerom Sistrankom i Kendrikom Bostom, koji je drže sa obe strane kao da je invalid. Ispod
fotografije je stajao komentar: „Leti Lang (47) sa Boks Hila, nekadašnja kućna pomoćnica Seta Habarda i
potencijalna naslednica prema njegovoj poslednjoj, svojeručnoj i sumnjivoj verziji testamenta, u pratnji svojih
advokata iz Memfisa.” Pored te slike bile su i dve manje s Heršelom i Ramonom snimljenim negde blizu suda.
Džejk je te novine pročitao za svojim radnim stolom u sredu rano ujutru. Pio je kafu, pročitao svaki red po dva
puta tražeći greške i iznenadio se što je Dima, za promenu, izneo činjenice, ali ga je u sebi ispsovao za ono
„sumnjivi”. Svaki registrovani glasač u okrugu može biti potencijalni porotnik. Većina ljudi će pročitati novine ili će
čuti nekoga kako priča o tome, ali je Dima, eto, već prilepio etiketu tom testamentu i to je nepovratno otišlo u etar.
Ni namrgođena lica sa zlobnim osmesima lepo obučenih nametljivaca iz Memfisa nisu mu olakšavala. Zagledavši se
u fotografiju, Džejk je mogao da zamisli porotu od devet belaca i tri crnca koja će se potruditi da se sažali nad Leti,
pri čemu je dvadeset miliona dolara u opticaju. No teško da će osetiti sažaljenje. Porotnici će posle samo nedelju
dana provedenih u sudnici sa Bukerom Sistrankom prozreti njegove namere i proglasiti testament nevažećim. Možda
će s vremenom otkriti i pravo lice Heršela i Ramone, ali oni su bar belci i ne zastupa ih neki tamo nadriadvokat čija
molba zvuči kao propoved ostrašćenog sveštenika s televizije.
Džejk je podsećao sebe da su oni, bar zasad, na istoj strani; ako ništa drugo, na istoj su strani sudnice. Obećao je
sebi da će odustati od slučaja ako krene naopako. Ukoliko sudija Etli dopusti Sistranku da ostane u igri, Džejk će se
povući ili će opet juriti slučajeve vožnje pod dejstvom alkohola. Sve je bolje od surovog suđenja koje je unapred
izgubio. Novac mu je bio potreban, ali glavobolje nisu.
U prizemlju se čulo komešanje, a zatim i koraci. Prepoznatljiv ritam i snažan bat koraka nedvosmisleno su
najavljivali da se do Džejkove kancelarije starim, drvenim stepenicama penje Hari Reks. Taj se kretao sporim,
teškim koracima i prosto se činilo da će polomiti podne daske. Stepenište se treslo pod njim. Roksi je prekorno
vikala za njim. Sa opasnim viškom kilograma i sav trom, brektao je boreći se za vazduh kada je otvorio Džejkova
vrata šutnuvši ih i prijateljski mu se obratio: – Prokleta ženetina je pošizela. – Bacio je primerak novina na Džejkov
sto.
– Dobro jutro, Hari – pozdravio je Džejk svog prijatelja, koji se strovalio u fotelju i morao malo da se povrati
od silnog napora. Disanje mu se polako smirivalo, a svaki izdah je odlagao srčani udar.
– Jel’ to ona svakog ovako voli da nervira? – upitao je.
– Nema sumnje da tako deluje. Hoćeš kafu?
– Da nemaš bad lajt?
– Devet je ujutru.
– Pa? Ja danas ne idem na sud. Kad ne radim, počinjem ranije.
– Zar ne misliš da piješ previše?
– Ju, svašta. Kakvi su ovi moji klijenti, trebalo bi da pijem i više. A i ti.
– Ne držim pivo u kancelariji. Nemam ga ni kod kuće.
– Pih, izem ti takav život. – Hari Reks se naglo nagnu i zgrabi novine, podiže ih i pokaza mu Letinu fotografiju iz
suda. – Da mi kažeš nešto, Džejk. Šta prosečan belac u ovom okrugu pomisli kada vidi ovu fotografiju? Crnkinja,
kućna pomoćnica, koja izgleda sasvim pristojno, pa se još nekako ubacila u testament matorog momka i povrh svega
je unajmila one zalizane advokate Afrikance iz velikog grada, koji nisu došli ni zbog čega drugog nego da maznu
pare. Šta se priča po pravničkom kafeu?
– Mislim da znaš i sâm.
BD4Y
balkandownload.org

– Jel’ ona glupa?

– Nije, prosto su joj prodali priču. Simion ima rodbinu u Memfisu i nekako su sve povezali. Ona nema predstavu
u šta se upušta. Ne zna da je loše savetuju.
– Ti si na njenoj strani, Džejk. Zar ne možeš da popričaš s njom? – Ponovo je bacio novine na sto.
– Ne. Mislio sam da mogu, ali je onda unajmila Sistranka. Pokušao sam da razgovaram s njom juče u sudu, ali se
oni nisu odvajali od nje. Probao sam da porazgovaram i s Habardovom decom, ali ni oni nisu bili baš prijateljski
raspoloženi.
– Ovih dana si baš popularan, Džejk.
– Juče se i nisam tako osećao. Voli me jedino sudija Etli.
– Čuo sam da ga Sistrank baš i nije oduševio.
– I nije. A neće ni porotu.
– Znači, tražićeš porotu?
– Da, uvaženi sudija je želi, ali to nisi čuo od mene.
– Nisam čuo. Moraš da smisliš kako da dopreš do nje. Sistrank će da iznervira sve redom, a ona neće dobiti ni
dolara.
– A jel’ bi trebalo da dobije?
– Nego šta. To su Setove pare. Ako čovek želi da ih ostavi i komunističkoj partiji, to je njegova stvar. Sâm je
sve zaradio, pa ima prokleto pravo da razdeljuje pare kako god hoće. Čekaj samo da se sukobiš s ono dvoje dece, s
one dve vreće govana, ako mene pitaš, pa ćeš da vidiš zašto je Set odabrao nekog drugog.
– Mislio sam da mrziš Seta.
– Mrzeo sam ga pre deset godina, ali ja ti uvek mrzim seronju s druge strane. Zato sam ljudima toliko mrzak. Na
kraju sve to prođe. Mrzeo ga ti ili voleo, on je napisao testament pre nego što je umro i zakon mora da podrži taj
testament, to jest, ako je uopšte valjan.
– Zar nije?
– O tome će porota da odluči. Znaj da će ga napadati sa svih strana.
– Kako bi ti napao testament?
Hari Reks se zavalio i prebacio gležanj preko kolena. – Razmišljao sam o tome. Prvo bih unajmio stručnjake,
neke medicinare koji će svedočiti da je Set bio nadrogiran lekovima protiv bolova, da mu je telo uništio rak pluća i
da zbog silne hemoterapije, zračenja i lekova, kroz koja je prolazio prošle godine, nije mogao trezveno da razmišlja.
Pošto je trpeo užasne bolove, unajmio bih tu još jednog stručnjaka da opiše kako bol utiče na proces razmišljanja.
Ne znam gde bih našao takve stručnjake, ali danas, majku mu, možeš da nađeš stručnjaka koji će potvrditi šta god
’oćeš. Džejk, imaj na umu da prosečan porotnik u ovom okrugu jedva ima i srednju školu. Nisu ti to prefinjeni
intelektualci. Nađi nekog nalickanog stručnjaka ili čak i ceo tim i videćeš kako ćeš lako da zbuniš porotu. Dovraga,
mogao bih od Seta Habarda da napravim maloumnika koji balavi kroz onu omču. Zar čovek ne treba da bude malo
lud da bi se obesio?
– Na to ne znam da ti odgovorim.
– Druga stvar: Set je imao problema sa šlicem, nije umeo da drži pantalone zakopčane. Ne znam da li mu je boja
kože bila prepreka, ali ko zna, možda ju je i prekoračio. Ako porota namiriše i najmanju sumnju da je Set od svoje
kućne pomoćnice dobijao još nešto sem tople hrane i uštirkanih košulja, ni trena neće oklevati da se okrenu protiv
gospoje Leti.
– Ne mogu da bace ljagu na mrtvog čoveka klevetama o njegovom seksualnom životu.
– Jeste, ali mogu da pronjuškaju po Letinom. Sve će da iznose u uvijenoj formi, izvodiće zaključke, preterivaće,
biće tu svakojakih dvosmislenih izraza. Ukoliko bude sela na stolicu za svedoke, što će se sigurno dogoditi, postaće
lak plen.
– Moraće da svedoči.
– Naravno da će morati. Samo što tu ima jedna caka, Džejk. U suštini, nije bitno šta će biti izrečeno na sudu niti
ko će govoriti. Bude li Buker Sistrank počeo da se šepuri po sudnici onako crn pred belačkom porotom, tvoje šanse
će biti ravne nuli. U tome je stvar.
– E, da znaš da sam se mnogo potresao.
– Mora da jesi. To je tvoj posao. To je veliko suđenje. I tu leže debele pare. Sada će država da ti plaća po satu, i
BD4Y
balkandownload.org

to dobro, a to ti je retko u našem svetu, Džejk. Ako počne suđenje, pa se podnese žalba i tako dalje, zaradićeš pola
miliona zelembaća u naredne tri godine. Koliko, na primer, slučajeva vožnje pod dejstvom alkohola moraš da
odradiš da bi zaradio tolike pare?
– Nisam nešto ni razmišljao o tom novcu.
– E pa kladim se da je svaki drugi advokat to već odavno preračunao. Država će biti velikodušna. Biće to
sedmica na lotou za uličnog advokata kao što si ti. Ali moraš da dobiješ slučaj, Džejk, a da bi ga dobio, moraš da se
otarasiš Sistranka.
– Kako?
– I ja o tome razmišljam. Samo mi daj malo vremena. Šteta je već načinjena tom prokletom slikom u novinama, a
kladim se da Davež ni na sledećem ročištu neće gubiti vreme. Moramo što pre da izbacimo Sistranka iz
kombinacije.
Džejku je bilo veoma važno to što je Hari Reks sve to govorio u množini. Nije bilo odanijeg čoveka od njega;
nikoga Džejk ne bi više voleo da ima za saborca. Istini za volju, nije bilo ni prepredenijeg i uvrnutijeg pravnog
stručnjaka od njega. – Daj mi dan-dva – rekao je ustajući. – Treba mi pivo.

***

Sat kasnije Džejk je i dalje sedeo za radnim stolom kada je cela ta priča sa Bukerom Sistrankom krenula još većom
nizbrdicom. – Na vezi je neki Rufus Bakli, advokat, i želi da razgovara s vama – javila mu je Roksi
međukancelarijskom vezom.
Džejk duboko uzdahnu i reče: – U redu. – Zurio je u treptavo svetlo na telefonskom aparatu, pitajući se zašto bi
Bakli hteo da razgovara s njim. Nisu bili u kontaktu još od suđenja Karlu Liju Hejliju, a obojici nimalo ne bi
smetalo ni da im se životni putevi više nikada ne ukrste. Godinu dana ranije, Džejk je tokom Baklijevog reizbora
tajno pružio podršku njegovom suparniku, kao što je učinila i većina advokata u Klentonu, ako ne i čitav Dvadeset
prvi sudski okrug. Tokom dvanaestogodišnje karijere Bakli je uspeo da se zavadi sa skoro svakim advokatom u toj
oblasti od pet okruga. Osveta je bila slatka, ali je sada nekadašnji agresivni okružni tužilac sa bolesnom ambicijom
da dela po čitavoj državi na kraju zaglavio u rodnom Smitfildu, sat vremena odatle, gde se, kako se priča, bavi
testamentima, ugovorima i čistim razvodima u svojoj kancelarijici u Glavnoj ulici.
– Zdravo, predsedniče – javio se Džejk namerno zajedljivim tonom da bi osvežili staro neprijateljstvo. Prošle
su tri godine, ali se njegovo mišljenje o tom čoveku nije promenilo.
– O, zdravo, Džejk – odvratio je Bakli učtivo. – Nadao sam se da smo prevazišli niske udarce.
– Izvini, Rufuse, nije bilo namerno. – Ipak jeste. Ljudi su ga već prozvali Predsednikom. – Šta radiš?
– Malo petljam oko prava, lagano i opušteno. Najviše se bavim naftom i gasom.
Naravno. Bakli je tokom većeg dela svoje karijere pokušavao da ubedi narod da je prirodni gas, koji je zakupila
familija njegove žene, izvor basnoslovnog bogatstva, što nije istina. Baklijevi su živeli daleko ispod svojih
očekivanja.
– Pa lepo. Šta ti treba?
– Upravo sam razgovarao telefonom s jednim advokatom iz Memfisa, Bukerom Sistrankom. Mislim da si ga
upoznao. Izgleda mi kao fin momak. U svakom slučaju, angažovaće me kao savetnika iz Misisipija u slučaju Seta
Habarda.
– Gde je tebe našao, Rufuse? – impulsivno je reagovao Džejk i već se snuždio.
– Ne znam, valjda zbog reputacije.
Ne, Sistrank se dobro potrudio i od svih advokata u državi našao baš onog koji je iz dna duše mrzeo Džejka.
Džejk je mogao da zamisli šta je sve Bakli napričao za njega.
– Ne znam baš kako se ti tu uklapaš, Rufuse.
– Poradićemo na tome. Buker hoće da te skine sa slučaja da bi ga on preuzeo. Pomenuo je da će možda čak
tražiti i promenu mesta suđenja. Kaže da se iz aviona vidi da ga sudija Etli ne miriše, pa će tražiti da se i sudija
povuče. To je sve tek u povoju, Džejk. Kao što znaš, Sistrank je moćan parničar, ima debele veze i mnogo iskustva.
Pretpostavljam da me zato želi u svom timu.
– E pa onda, dobro došao, Rufuse. Ne sumnjam da ti je Sistrank sve ispričao, a vidim da je već pokušao i da me
BD4Y
balkandownload.org

se otarasi. Nije mu to pošlo za rukom zato što sudija Etli ume da čita kao i svako drugi. Testamentom se izričito
zahteva da ja budem pravni zastupnik. Etli neće da traži izuzeće niti će se suđenje premestiti iz Klentona. Momci,
samo pišate uz vetar i samo ćete iznervirati svakog potencijalnog porotnika u državi. To vam je glupo ako mene
pitaš, Rufuse, a gluposti smanjuju naše izglede.
– To ćemo tek da vidimo. Nemaš ti iskustva, Džejk, i treba da se skloniš. Doduše, jeste da je u nekoliko
slučajeva krivičnih dela presuđeno u tvoju korist, ali ovo ti nije krivično pravo, Džejk. Ovo je komplikovana
građanska parnica sa ulogom od mnogo nula, a ti si se ionako već uvalio do guše.
Džejk se ujeo za jezik i ko zna koji put shvatio koliko prezire glas na drugom kraju. Polako i promišljeno je
rekao: – Ti si bio tužilac, Rufuse. Otkad si postao stručnjak i za građanske parnice?
– Ja jesam parničar. Živim u sudnici. Prošle godine sam imao samo građanske parnice. Povrh toga, Sistrank mi
je sâmog sebe poslužio na tacni. Prošle godine je tri puta odrao policiju u Memfisu za više od milion dolara.
– Ma da, samo je uložio žalbu. Nije uzeo ni dolar.
– Ali će uzeti. Na isti način kao što ćemo da izguramo ovaj Habardov slučaj.
– Koliko ćete da je oderete, Rufuse? Pedeset posto?
– To je poverljiva informacija, Džejk. I sâm znaš.
– E, to bi baš trebalo svi da znaju.
– Nemoj da si zavidljiv, Džejk.
– Ne zamlaćuj me, Rufuse – odbrusio je Džejk i spustio slušalicu.
Duboko je udahnuo, brzo ustao i sišao niz stepenice. – Vraćam se za minut – rekao je Roksi prolazeći pored
njenog stola. Bilo je 10.30 i u Kofi šopu nije bilo žive duše. Del je brisala viljuške za šankom kada je Džejk ušao i
seo na barsku stolicu blizu nje. – Malo da predahneš? – dobacila je.
– Da. Donesi mi kafu bez kofeina, molim te. – Džejk je često dolazio u vreme kad nije bilo drugih gostiju,
obično da bi malo pobegao od kancelarije i telefona. Sipala mu je kafu i neprimetno stala bliže njemu, i dalje
brišući posuđe.
– Šta si saznala? – pitao ju je Džejk dok je mešao kafu u koju je sipao šećer. Kod Del je postojala jasna granica
između onoga što zna i onoga što je čula. Mušterije su uglavnom mislile da će sve da izbrblja kao papagaj, ali ju je
Džejk dobro poznavao. Ona se tokom tih dvadeset pet godina, koliko je radila u Kofi šopu, dovoljno naslušala
glasina i notornih laži i umela je da proceni koliku štetu to može da nanese; uprkos svojoj reputaciji, ipak je bila
prilično oprezna.
– Pa, ovaj – počela je polako – mislim da ona dva crnca advokata iz Memfisa neće mnogo da pomognu Leti. –
Džejk je klimnuo glavom i otpio gutljaj. Nastavila je: – Zašto je to uradila, Džejk? Mislila sam da si ti njen advokat.
– Govorila je o Leti kao da je poznaje čitavog života iako se nisu ni upoznale. To sada nije bilo ništa neuobičajeno u
Klentonu.
– Ne, ja nisam njen advokat. Ja zastupam imovinu, testament. Ona i ja smo na istoj strani, ali mene nije mogla da
unajmi.
– Zar joj je potreban advokat?
– Nije. Moj posao je da štitim testament i ispoštujem poslednju volju pokojnika. Ja treba da odradim svoj
posao, a ona da dobije svoj novac. Nema razloga da unajmljuje advokata.
– Jesi li joj ti to objasnio?
– Jesam i mislim da je shvatila.
– Pa šta se desilo? Zašto su se oni tu sad umešali?
Džejk je popio još malo kafe i upozorio sebe da bude oprezan. Njih dvoje su često razmenjivali važne
informacije, ali su one poverljive uvek ostajale nedostupne javnosti. – Ne znam, ali sve mi se nešto čini da je neko u
Memfisu čuo za testament. Vest je procurila do Bukera Sistranka. Namirisao je novac, pa je našao za shodno da se
doveze do njene kuće u svom crnom rols-rojsu i lepo je obradio. Verovatno joj je obećao kule i gradove da bi on
zauzvrat dobio deo.
– Koliki deo?
– To samo njih dvoje znaju. To ti je poverljiva informacija koja se nikada ne otkriva.
– U crnom rols-rojsu? Jel’ se ti to zavitlavaš, Džejk?
– Jok ja. Juče su ga uslikali kada je stigao u sud. Parkirao se ispred banke. On je vozio, a na suvozačevom mestu
BD4Y
balkandownload.org

je sedeo njegov saradnik. Leti je sedela pozadi sa nekim tipom u tamnom odelu, verovatno nekakvim
telohraniteljem. Prave cirkus od toga i sad hoće i Leti da uvuku.
– Ne shvatam.
– Ne shvatam ni ja.
– Prater je jutros pričao kako će možda da promene mesto suđenja. Da ga presele u drugi okrug, gde će moći da
ubace više crnaca u porotu. Jel’ to istina?
– Ma, to su samo priče, bar ja tako mislim. Znaš ti šerifa. Mogu da se zakunem da on smisli svaki trač koji se
pronese po gradu. Da nema još neka izmišljotina?
– Kako da nema, Džejk. Bruji ceo grad. Momci se malo primire kad ti uđeš, ali čim zamakneš, samo o tome
pričaju. – Utom su se otvorila vrata i u kafeteriju su ušla dva poreska službenika. Seli su za obližnji sto. Džejk ih je
poznavao, pa je učtivo klimnuo glavom. Sedeli su dovoljno blizu da ih čuju i sigurno će upijati svaku reč.
Nagnuo se prema Del i tiho joj rekao: – Načulji uši, važi?
– Džejk, dušo, znaš da meni ništa ne promiče.
– Znam. – Džejk je ostavio dolar za kafu i rekao joj zbogom.
Pošto još nije hteo da se vrati za radni sto, Džejk se malo prošetao oko trga i zaustavio se ispred kancelarije
Nika Nortona, pravobranitelja koji je diplomirao na pravnom fakultetu Ol Mis kada je Džejk postao brucoš. Nik je
od ujaka nasledio advokatsku kancelariju i po svoj prilici je imao više posla od Džejka. Deset godina su
razmenjivali klijente i za to vreme nikada se nisu sukobili.
Nik je dve godine pre toga zastupao Marvisa Langa, optuženog za trgovinu drogom i napad vatrenim oružjem.
Porodica je platila kauciju od pet hiljada dolara u gotovom, što je manje nego što je Nik hteo, ali više nego što je
većina njegovih klijenata mogla da plati. Nije bilo šanse da Marvisa ne proglase krivim, a mogućnosti da se kazna
ublaži bile su neznatne; povrh svega, Marvis nije hteo da oda saučesnike. Nik je izdejstvovao smanjenje kazne na
dvanaest godina. Četiri dana pre toga Nik je za ručkom ispričao Džejku sve što je znao o Marvisu i o porodici Lang.
Sada je Nik bio s klijentom, ali je njegova sekretarica našla dosije. Džejk je obećao da će ga što pre vratiti,
samo da iskopira šta mu treba. Sekretarica mu je poručila da ne žuri, jer je taj slučaj odavno zaključen.
***
Vejdu Lanijeru je omiljeno mesto za ručavanje bilo Hal i Mal, staro i poznato utočište za opuštanje u Džeksonu,
nekoliko blokova od zgrade kongresa i deset minuta hoda od njegove kancelarije u Stejt stritu. Seo je za svoj
omiljeni sto, naručio čašu čaja i nestrpljivo čekao pet minuta dok se Ijan Dafo nije pojavio na vratima i pridružio
mu se. Naručili su sendviče, malo popričali o vremenu i fudbalu i ubrzo prešli na posao. – Iznećemo slučaj pred sud
– rekao je Lanijer ozbiljno, gotovo šapatom, kao da odaje neku važnu tajnu.
Ijan skoro da klimnu glavom i odvrati: – To je lepo čuti. – Da mu je bilo šta drugo rekao, iznenadio bi se. Takvi
slučajevi su bili veoma retki u toj državi, pa se oko tolikog plena skupilo tušta i tma advokata.
– Međutim, ne treba nam ničija pomoć – rekao je Lanijer. – Heršel je doveo onog klovna iz Memfisa, koji,
naravno, nema dozvolu za rad u Misisipiju. On će nam samo smetati. Taj momak nam ni u čemu ne može pomoći,
samo može da me nervira. Možeš li da popričaš sa Heršelom i da ga ubediš da su on i njegova sestra na istoj strani i
da sve to ja mogu sam da sredim?
– Ne znam. Heršel razmišlja na svoj način, a Ramona se ne slaže uvek s njim.
– Dobro, smislićemo nešto. U sudnici je već gužva, a sudija Etli će sto posto uskoro početi da ih eliminiše
redom da bi sastavio tim.
– Šta ako Heršel ne pristane, šta ako bude hteo da zadrži svog advokata?
– Onda ćemo da nađemo odgovarajuće rešenje. Prvo ti probaj da ga ubediš da mu advokat nije potreban, jer nam
onda ode još jedan deo kolača.
– Dobro, kad smo već kod toga, koliko ćemo da tražimo?
– Pozvaćemo se na nepredviđenu okolnost. Trećinu sume, kad se odbiju sve takse. Pravna tematika nije previše
složena, a samo suđenje ne bi trebalo da potraje duže od nedelju dana. Pod drugim okolnostima bismo tražili
dvadeset pet posto bilo kakve nagodbe, ali po mom mišljenju, slabi su izgledi za to.
– Što da ne?
– Sada se ide na sve ili ništa, koji god testament da se uzme u obzir. Nema mesta za kompromis.
Ijan je razmišljao o tome, ali nije mu bilo sasvim jasno. Utom su stigli sendviči, pa su nekoliko minuta proveli
BD4Y
balkandownload.org

raspoređujući hranu po tanjirima. Lanijer je rekao: – Upadamo u igru samo ako se Ramona i Heršel udruže. Mi…
– Znači, ti ideš na trećinu od četrnaest miliona pre nego na trećinu od samo sedam – prekinuo ga je Ijan, smušeno
pokušavši da unese malo humora u celu priču, ali nije postigao željenu reakciju. Lanijer se nije obazreo na ovu
upadicu i samo je zagrizao sendvič; i inače se retko smejao. Progutao je zalogaj i rekao: – Shvatio sam. Mogu da
dobijem ovaj slučaj, ali neću da mi neki krelac iz Memfisa dahće za vratom, da mi se meša i da mi se zbog njega
porota predomišlja. Pored toga, moraš da shvatiš, Ijane, da smo moji partneri i ja prezauzeti. Zakleli smo se da
nećemo prihvatati nove slučajeve. Moji partneri nerado odvajaju vreme i sredstva firme za osporene testamente.
Dovraga, eto, imamo zakazana tri ročišta protiv kompanije Šel oil za sledeći mesec. Povrede na radu na inostranim
naftnim platformama.
Ijan je strpao malo pomfrita u usta da ne bi mogao da govori. Isto tako je zadržao dah na sekund nadajući se da
advokat neće početi da razglaba o svojim ratnim pričama o najuspešnije izvedenim slučajevima i suđenjima. To je
bila odvratna navika od koje su bolovali skoro svi advokati, a Ijan se toga već naslušao.
Međutim, Lanijer je nekako odoleo iskušenju i nastavio: – U pravu si što se toga tiče; ako budemo išli na
suđenje, hoćemo oba naslednika, ne samo tebe. To je isti obim posla; zapravo, to je manje posla za nas, jer nećemo
da trošimo vreme na onog klinca iz Memfisa.
– Videću šta mogu da učinim – rekao je Ijan.
– Svakog meseca ćemo naplaćivati troškove, a biće ih najviše za sudske veštake. Pozivaćemo ih zbog stručnog
mišljenja.
– Koliko para?
– Napravili smo nacrt budžeta ove parnice. Pedeset hiljada bi trebalo da pokrije troškove. – Lanijer se osvrnuo
oko sebe mada nije bilo teoretske šanse da bilo ko od ostalih gostiju čuje ijednu reč njihovog razgovora. Još tiše je
dodao: – Još moramo da unajmimo i detektiva, ali ne neko tamo trećerazredno njuškalo. Moramo dobro da platimo
nekome da se infiltrira u svet Leti Lang i da iskopa neku prljavštinu, a to neće biti lako.
– Koliko para?
– Po mojoj slobodnoj proceni, još nekih dvadeset pet hiljada.
– Nisam siguran da mogu da priuštim ovu parnicu.
Konačno su se Lanijeru usne razvukle u osmeh, mada lažan. – Uskoro ćeš se obogatiti, Ijane, samo se drži mene.
– Kako to možeš tako pouzdano da tvrdiš? Kad smo se prošle nedelje sastali, nisi bio tako siguran. Čak si i
sumnjao u ishod.
Još jedan kiseo osmeh. – Tad smo prvi put razgovarali, Ijane. Kada se hirurg suoči sa komplikovanim zahvatom,
uvek na početku sumnja u ishod. Stvar je sada mnogo jasnija. Juče ujutru smo bili na sudu. Video sam kako stoje
stvari. Čuo sam drugu stranu. Što je najvažnije, dobro sam odmerio advokate Leti Lang, one zalizane smradove iz
Memfisa. Oni su ključ naše pobede. Kad oni budu izašli pred porotu u Klentonu, svojeručni testament će postati
neslana šala.
– To sam i sâm shvatio. Da se vratimo mi na onih sedamdeset pet hiljada za troškove. Mislio sam da neke
advokatske firme obezbede novac za troškove, pa naplate naknadu od presude ili nagodbe.
– Radili smo to.
– Daj, Vejde. Radite to sve vreme zato što većina vaših klijenata nema ni prebijene pare. To su obični radnici,
trudbenici koji petljaju sa tim povredama na radu i sličnim parnicama.
– Jeste, Ijane, ali ti nisi kao oni. Ti možeš da finansiraš ovaj proces; drugi ne mogu to da priušte. Poslovna etika
diktira da klijent mora da bude platežno sposoban da pokrije troškove suđenja.
– Etika? – ponovio je Ijan prezrivo. To je praktično bila uvreda, ali se Lanijer nije naljutio. Bio je i te kako
upućen u etički kodeks svoje profesije i pozivao se na nju kada mu je odgovaralo; u suprotnom se nije ni obazirao na
to.
Lanijer je rekao: – Ma daj, Ijane. To je samo sedamdeset pet hiljada i to će da se razvuče na narednih godinu
dana, manje-više.
– Dvadeset pet hiljada nekako i mogu da izdvojim. Preko toga ti pokrivaj, a na kraju ćemo podmiriti dugove.
– Može i tako. Kako god. Kasnije ćemo se dogovoriti. Imamo sad većih problema. Počni od Heršela. Ako ne
šutne svog advokata i unajmi mene, imaću preča i unosnija posla. Jesam li bio jasan?
– Pa da. Ja mogu samo da pokušam.
BD4Y
balkandownload.org

BD4Y
balkandownload.org

14.

Fabrika drvne građe Bering sastojala se od niza potpuno različitih metalnih zgrada, opasanih žičanom ogradom
visokom dva i po metra, skrivenih iza teške kapije, jedva odškrinute, koja kao da je poručivala posetiocima da nisu
dobrodošli. Bila je smeštena daleko od pogleda na kraju dugog asfaltiranog prilaza, nevidljiva s auto-puta 21 i na
oko kilometar od okružnog puta Tajler. Kada se prođe kroz glavnu kapiju, poslovne zgrade su se uzdizale s leve
strane, a s desne su se prostirali hektari naslaganog sirovog drveta. Na samoj sredini se pružao niz dograđenih
objekata u kojima su debla borovine i ostalog drveta ljuštena, premeravana, sečena i obrađivana pre nego što su
odvožena u skladišta. Na parkingu sa desne strane bilo je sijaset dotrajalih kamiona, što je bio znak da posao cveta;
narod je imao posla, a to je bilo važno, jer je u tom delu zemlje bilo teško naći posao.
Set Habard je izgubio stovarište u drugom razvodu, ali ga je posle nekoliko godina povratio. Hari Reks je
izdejstvovao prinudnu prodaju za dvesta hiljada dolara i uzeo taj novac, naravno, za svoju klijentkinju. Set je, kao
što se moglo očekivati, strpljivo čekao i vrebao dok firma nije zapala u krizu, a onda je pritisnuo očajnog vlasnika i
ubedio ga da je proda na brzinu. Niko ne zna zašto nosi naziv Bering. Kako je Džejk otkrio, Set je nasumično birao
imena svojih fabrika. Pre razvoda, dok je on bio vlasnik, ta fabrika se zvala Drvna građa Palmajra. Kasnije je
izabrao ime Bering da bi zbunio one koji zabadaju nos u tuđa posla.
Upravo je Bering bio sedište njegovog poslovanja mada je on često menjao kancelarije. Kada je sve rasprodao
i kada mu je otkriven tumor na plućima, izvršio je konsolidaciju, pa je više vremena provodio u Beringu. Dan posle
njegove smrti, šerif Ozi Vols je svratio tamo i prijateljski porazgovarao sa zaposlenima. Strogo ih je posavetovao da
ništa ne diraju, jer će uskoro sve doći do suda i onda će se sve dodatno zakomplikovati.
Džejk je dva puta razgovarao telefonom sa Arlin Troter, Setovom sekretaricom. Bila je ljubazna, ali svakako ne
i predusretljiva. U petak, skoro dve nedelje posle samoubistva, Džejk se pojavio na ulaznim vratima i prošao kroz
prijemni deo s radnim stolom na sredini. Za stolom je sedela previše našminkana mlada dama neukrotive crne kose,
u uskom džemperu, koja je nedvosmisleno odavala utisak krajnje neodgovorne osobe. Na pločici zakačenoj za
odeću pisalo je samo njeno lično ime – Kamila – a Džejku je odmah prošlo kroz glavu kako joj to egzotično ime
savršeno odgovara. Ljupko se osmehnula, pa se Džejk odmah setio onog komentara da je „Set imao problema sa
šlicem”.
Predstavio se. Ona nije ustala, ali se rukovala s njim nežno mu stegnuvši ruku. – Arlin vas očekuje – zagugutala
je pritisnuvši dugme za vezu sa nečijom kancelarijom.
– Mnogo mi je žao zbog vašeg šefa – rekao je Džejk. Nije video Kamilu na sahrani, ali je bio siguran da bi
zapamtio njeno lice i figuru da je bila tamo.
– Da, baš tužno – rekla je Kamila.
– Koliko već radite ovde?
– Dve godine. Set je bio fin čovek i dobar šef.
– Nisam imao čast da ga upoznam.
Utom se u hodniku pojavila Arlin Troter i pružila mu ruku. Imala je oko pedeset godina, ali je bila potpuno seda;
imala je koji kilogram viška, ali se svojski borila da ga se otarasi. Na sebi je imala komplet koji je odavno izašao iz
mode. Ćaskali su dok su išli kroz lavirint kancelarija. – Ovo je njegova – rekla je i u prolazu pokazala ka
zatvorenim vratima. – Ništa nismo dirali. Rasel Emburg me je pozvao one noći kada je šef umro i rekao mi da sve
zapečatim. Sutradan je došao šerif i rekao mi to isto. Ovde je sada vrlo tiho. – Glas joj je na trenutak zamro.
– Žao mi je.
– Njegove knjige ćete najverovatnije zateći u najboljem redu. O svemu je uredno vodio evidenciju, a kada se
razboleo, još više vremena je provodio organizujući poslove i sve ostalo.
– Kada ste ga videli poslednji put?
– U petak pre nego što je umro. Nije se osećao baš najbolje, pa je otišao oko tri po podne. Rekao je da ide kući
da se odmori. Čula sam da je taj poslednji testament napisao baš ovde. Je li to tačno?
– Izgleda da jeste. Jeste li znali bilo šta o tome?
Načas je zaćutala i činilo se da ne može ili ne želi da odgovori na to. – Mogu li da vam postavim jedno pitanje,
gospodine Brigans?
BD4Y
balkandownload.org

– Izvolite.
– Na čijoj ste vi strani? Treba li da vam verujemo ili su i nama potrebni advokati?
– Mislim da nam u ovom slučaju više nije potreban nijedan advokat. Ja zastupam Setovu imovinu, izabrao me je
gospodin Habard lično, a svojim poslednjim, svojeručnim testamentom, ovlastio me je da se postaram da njegova
poslednja volje bude ispunjena.
– To je taj testament po kom sve ostavlja pomoćnici?
– U načelu, da.
– Dobro, a kakva je onda naša uloga u celoj priči?
– Vi nemate ulogu u daljem upravljanju njegovom imovinom. Jedino će vas možda pozvati kao svedoka ukoliko
njegova porodica ospori ovaj testament.
– Mislite na suđenje, u sudnici? – Ustuknula je kao da se uplašila.
– Postoji mogućnost, ali još je rano da brinete zbog toga. Koliko je ljudi ovde svakodnevno radilo sa Setom?
Arlin je kršila prste i sabirala misli. Krenula je unazad i oslonila se na ugao stola. – Ja, Kamila i Divejn. To je
sve. Ima još nekoliko kancelarija s druge strane, ali ti ljudi su retko viđali Seta. Da budem iskrena, ni mi ga nismo
viđali često, sve do prošle godine kada se razboleo. Set je više voleo da putuje i obilazi fabrike, svoju građu, da
juri nove poslove, leti za Meksiko da bi otvorio još neku fabriku nameštaja. Nije baš voleo da bude u matičnoj
fabrici.
– Ko mu je vodio poslove?
– To je bio moj posao. Svakog dana smo razgovarali telefonom. Neka putovanja sam mu ja organizovala, ali je
obično više voleo da sve obavi sâm. Nije voleo nikome da poverava poslove. Sâm je plaćao privatne račune, lično
je ispisivao svaki ček, sravnjivao sve račune, vodio računa o svakom centu. Njegov knjigovođa je neki tip iz
Tupela.
– Već sam razgovarao s njim.
– Kod njega su sve poslovne knjige, ima ih brdo.
– Voleo bih kasnije da porazgovaram i s Kamilom i Divejnom, ukoliko je moguće.
– Naravno. Svi smo tu.

***

U toj prostoriji nije bilo prozora, pa se činilo da je svetlost prigušena. Jedan stari radni sto i stolica su
nagoveštavali da je to nekada bila kancelarija, ali videlo se da je to bilo davno. Sve je pokrivao debeli sloj prašine.
Uz jedan zid su bili poređani visoki, crni, metalni ormari. Na drugom zidu nije bilo ničega sem kalendara za 1987.
godinu sa logotipom fabrike kamiona Kenvort, koji je bio okačen o ekser. Na stolu su bile naslagane četiri kutije,
koje su zaista upadale u oči, i upravo je odatle Džejk počeo pretragu. Vodeći računa da sve ostane kao što je bilo,
prelistao je dokumentaciju iz prve kutije i video šta je u njima, ali se nije baš udubljivao u brojke. To je ostavio za
kasnije.
Na prvoj kutiji je pisalo „Nekretnine” i u njoj su se nalazili razni ugovori, isplaćene hipoteke, procene, iznosi
poreza, razrezivanja poreza, fakture preduzimača, kopije čekova sa Setovim potpisom i zaključnih advokatskih
izveštaja. Bilo je tu i dokumenata o Setovoj kući pored Simpson rouda, vikendici u blizini Buna, u Severnoj
Karolini, otkupljenom stanu u višespratnici nedaleko od Destina na Floridi i o nekoliko parcela naizgled gole
zemlje. Druga kutija je bila označena natpisom „Ugovori za građu”. Treća je obeležena kao „Banke – posredništva”,
što je probudilo Džejkovu radoznalost. U fascikli predstavništva banke Meril Linč u Atlanti stajalo je da se u toj
banci nalaze hartije od vrednosti od skoro sedam miliona dolara. Vrednost fonda u banci UBS u Cirihu je bila
procenjena na preko tri miliona dolara sa fiksnom kamatnom stopom. Na računu u Kraljevskoj banci Kanade na
ostrvu Veliki Kajman bilo je šest i po miliona dolara. Međutim, sva tri računa, otvorena na egzotičnim mestima i sa
vrtoglavim sumama, zatvorena su krajem septembra. Džejk je kopao dublje prateći trag koji je Set obazrivo ostavio
za sobom i uskoro je otkrio da novac leži u banci u Birmingemu, s kamatom od šest posto godišnje i samo čeka
potvrdu punovažnosti testamenta: dvadeset jedan milion dolara i dvesta hiljada pride – u gotovini.
Od tolikih nula mu se zavrtelo u glavi. Za advokata iz malog grada, koji plaća kiriju i vozi auto koji je prešao
skoro trista trideset hiljada kilometara, taj prizor delovao je nestvsrno: on, Džejk, pretura po kartonskim kutijama u
BD4Y
balkandownload.org

memljivoj, poluosvetljenoj arhivi u montažnoj poslovnoj zgradi usred šume pored pilane u ruralnom delu Misisipija
i letimično pregledajući papire naleti na sume koje nijedan aktivan advokat u okrugu Ford ne može da zaradi ni da
rmbači do kraja života. Glasno se nasmejao.
Novac zaista postoji! Zavrteo je glavom od neverice i čuda i odjednom je osetio veliko divljenje prema
gospodinu Setu Habardu.
Neko je iznenada pokucao na vrata, a Džejk se nasmrt prepao. Zatvorio je kutiju, otvorio vrata i izašao. Arlin mu
je rekla: – Gospodine Brigans, ovo je Divejn Skvajer. On zvanično obavlja funkciju zamenika direktora, ali zapravo
radi samo ono što mu ja kažem. – Arlin se prvi put nasmejala. Džejk i Divejn su se nervozno rukovali dok ih je
zgodna Kamila posmatrala iz prikrajka. Troje zaposlenih je zurilo u Džejka, jer su očigledno želeli da razgovaraju o
nečemu važnom. Divejn je bio žilav i lako razdražljiv čovek, koji je, kako se ispostavilo, pušio jednu za drugom, ne
gledajući u koga duva dim.
– Možemo li da popričamo s vama? – upitala je Arlin, neosporni vođa. Divejn je pripalio cigaretu marke kul, a
ruke kao da su mu bile ukočene dok ju je stavljao u usta. Biće to ozbiljan razgovor, svakako ne ćaskanje o vremenu.
– Naravno – odvratio je Džejk. – Izvolite.
Arlin je izvadila neku vizitkartu i upitala: – Poznajete li ovog čoveka? – Džejk je pogledao. Rid Maksi, pravni
zastupnik, Džekson, Misisipi. – Ne – odgovorio je Džejk. – Prvi put čujem za njega. Zašto?
– Prošlog utorka je došao ovamo i rekao da je zastupao interese imovine gospodina Habarda i da je sud
podozriv prema svojeručnom testamentu koji ste vi podneli, ili kako se već zove; kazao je da je taj testament
verovatno nevažeći zato što je Set očigledno bio nakljukan lekovima i da sigurno nije bio pri čistoj svesti čim je
planirao da se ubije, a u isto vreme je pisao taj testament; rekao je i da ćemo nas troje biti ključni svedoci, jer smo
videli Seta tog petka pre nego što je izvršio samoubistvo i da od nas zavisi da li ćemo svedočiti o tome da li je on
bio pod dejstvom lekova; dodao je da nam je tim pravim testamentom, tim koji su sastavili pravi advokati i sve,
ostavio izvesnu sumu novca kao prijateljima i zaposlenima; dakle, kako nam je rekao, u našem je interesu da kažemo
istinu, odnosno, da Set nije bio – kako se to stručno kaže…
– Zaveštajno sposoban – dobacio je Divejn kroz maglu od mentola.
– E, jeste, zaveštajno sposoban. Kako je on to sročio, ispalo je da je Set bio lud.
Džejk je zanemeo i samo se uozbiljio da ne bi odao emocije. Njegova prva reakcija bila je bes. Kako se samo
usuđuje taj advokat da se upliće u slučaj, da priča laži i utiče na svedoke? Taj je toliko etičkih načela prekršio da
Džejk nije mogao ni da ih prebroji. Druga reakcija je, doduše, bila mnogo uzdržanija – taj advokat je prevarant,
pravi ološ. To se ne radi.
Uprkos tome ostao je pribran i samo je rekao: – E pa, porazgovaraću ja s tim advokatom i reći ću mu da se kloni
ovog slučaja.
– Šta je u tom drugom testamentu, u tom pravom? – upitao je Divejn.
– Nisam ga još video. Sastavili su ga neki advokati iz Tupela i od njih se još nije zahtevalo da ga pokažu.
– A možda je u njemu i nas pomenuo? Šta vi mislite? – upitala je Kamila i ne trudeći se da zvuči odmereno.
– Zaista ne znam.
– Možemo li to da otkrijemo? – upitala je.
– Sumnjam. – Džejk je hteo da pita da li će ta informacija uticati na njihovo svedočenje, ali je rešio da govori
što manje.
Arlin je dobacila: – Postavio je mnogo pitanja o Setu. Sećam se da nas je pitao i kako se Set ponašao tog petka
pred smrt. Hteo je da zna kako se osećao i zapitkivao nas je o njegovim lekovima.
– A šta ste mu odgovorili?
– Ništa posebno. Da budem iskrena, nije bio osoba sa kojom bih volela da razgovaram. Delovao mi je kao neki
prepredenjak i…
– Pričao je vrlo brzo – umešao se Divejn. – Suviše brzo. U pojedinim trenucima ga ništa nisam razumeo i stalno
sam se pitao da li je taj čovek uopšte advokat. Ne bih baš voleo da ga vidim na sudu, pred porotom.
Kamila je dodala: – I bio je prilično agresivan, skoro nas je prisiljavao da odgovaramo na određen način. U
stvari je hteo da kažemo da je Set bio neuravnotežen zbog svih tih silnih lekova.
Divejnu je dim izlazio kroz nos. – U jednom trenutku je spustio aktovku na Arlinin sto, uspravno, i to pod nekim
čudnim uglom, ali nije je otvorio. Sigurno je pokušao da snima razgovor, prokljuvio sam ja. Imao je diktafon unutra.
BD4Y
balkandownload.org

– Da, nimalo nije odavao utisak profesionalca – rekla je Arlin. – Prvo smo mu poverovali, znate. Čovek se
pojavio u lepom, tamnom odelu, rekao da je advokat, dao nam i vizitkartu i činilo nam se da zna mnogo o Setu
Habardu i njegovim poslovima. Insistirao je da razgovara sa sve troje istovremeno, a mi nismo znali kako da ga
odbijemo. Zato smo se ipak upustili u razgovor mada se pre može reći da je on govorio. Mi smo uglavnom slušali.
– Kako biste ga opisali? – upitao je Džejk. – Koliko ima godina otprilike, koliko je visok, koliko ima kilograma
i slično?
Sve troje su se zgledali prilično kolebljivo, jer su bili sigurni da se neće u popunosti usaglasiti. – Koliko
godina? – ponovila je Arlin gledajući u ono dvoje. – Pa rekla bih četrdesetak.
Divejn je klimnuo glavom, a Kamila je dodala: – Da, možda četrdeset pet. Oko metar osamdeset, puniji čovek,
ima oko devedeset kila.
– Najmanje – nadovezao se Divejn. – Imao je tamnu kosu, skoro crnu, gustu, pomalo razbarušenu…
– Da, svakako treba da se ošiša – rekla je Arlin. – Imao je i guste brkove i zulufe. Nije nosio naočare.
– Puši kamel – dobacio je Divejn. – Sa filterom.
– Ući ću mu u trag i otkriću šta je naumio – rekao je Džejk iako je do tada bio skoro siguran da ne postoji
advokat koji se zove Rid Maksi. Čak bi i najgluplji advokat znao da bi takva poseta samo izazvala nevolje, jer bi
narušila etički kodeks. Ništa se nije uklapalo.
– Da li bi trebalo da porazgovaramo s nekim advokatom? – upitala je Kamila. – Mislim, ovo je nešto novo za
mene, za sve nas. Pomalo je zastrašujuće.
– Nemojte još – rekao je Džejk. Hteo je nekako da ih razdvoji i popriča sa svakim ponaosob. Ovako zajedno
verovatno utiču jedno na drugo. – Možda kasnije, ali sada ne.
– Šta će se desiti sa ovom fabrikom? – upitao je Divejn, a zatim bučno uvukao dim u pluća.
Džejk se uzvrpoljio i malo prenaglašeno otvorio prozor da bi mogao da diše. – Zar ne možeš da pušiš napolju? –
proskitala je Kamila na zamenika direktora. Izgleda da je taj problem s pušenjem već odavno na dnevnom redu. Šef
im je umro od raka pluća, a njegov kancelarijski nameštaj kao da je bio natopljen katranom. Naravno da je pušenje
bilo dozvoljeno.
Džejk se vratio, stao ispred njih i rekao: – Gospodin Habard je u svom testamentu ostavio uputstvo izvršitelju
oporuke da rasproda svu imovinu po tržišnoj ceni i da sve pretvori u gotovinu. Ova fabrika će raditi sve dok je neko
ne kupi.
– Kada će se to desiti? – upitala je Arlin.
– Kad se pojavi odgovarajuća ponuda. To može biti sada, ali i za dve godine. Čak i da fabrike zapadnu u
neprilike tokom suđenja, imovinu gospodina Habarda će svakako štititi sud. Siguran sam da se po kraju već priča
kako će svi poslovi stati. Možda će se uskoro pojaviti neki ponuđač. Do tada se ništa ne menja. Pod pretpostavkom,
naravno, da zaposleni mogu sami da nastave sa radom.
– Divejn vodi fabriku već pet godina – rekla je Arlin blaženo.
– Nastavićemo – rekao je on.
– Dobro. Ako nemate drugih pitanja, sada bih se vratio arhivi. – Sve troje su mu zahvalili i otišli.
Trideset minuta kasnije, dok je Arlin nešto petljala za radnim stolom, Džejk joj je prišao i rekao: – Želeo bih da
vidim njegovu kancelariju. – Ona je odmahnula rukom i rekla: – Nije zaključana. – Zatim je ustala i otvorila mu
vrata. Bila je to dugačka i uska prostorija, sa stolicom i radnim stolom, na jednom kraju, i jeftinim konferencijskim
stolom na drugom. Moglo se i očekivati da će sve biti izrađeno od drveta: zidovi i pôd su bili od borovine sa
izraženom teksturom, prelakirani bronzanim lakom; duž zidova su bile postavljene police za knjige od hrasta tamnije
nijanse, mnoge među njima prazne. Nije bilo uobičajenog razmetanja po zidovima – Set nije okačio svoje diplome
zato što ih nije ni imao; nije bilo ni nagrada za zaslužnog građanina niti fotografija sa političarima. Štaviše, nije bilo
ni jedne jedine fotografije u čitavoj kancelariji. Sto je izrađen za potrebe vlasnika; imao je fioke, a na radnoj
površini nije bilo praktično ničega ako se izuzmu svežanj papira i tri prazne pepeljare.
S jedne strane, sve je izgledalo baš kao što bi se i očekivalo u kancelariji čoveka sa sela koji se domogao
velikog novca u zrelijim godinama. S druge, bilo je teško poverovati da čovek težak dvadeset miliona dolara nije
imao bolje opremljenu kancelariju.
– Sve je sređeno kao pod konac – primetio je Džejk skoro za sebe.
– Set je voleo da mu sve bude cakum-pakum – odvratila je Arlin. Otišli su do drugog kraja prostorije, gde je
BD4Y
balkandownload.org

Džejk izvukao jednu stolicu ispod konferencijskog stola i rekao: – Možemo li načas da porazgovaramo? – I ona je
sela gotovo kao da je očekivala taj razgovor i kao da mu se radovala.
Džejk je privukao telefon i rekao: – Hajde da pozovemo tog Rida Maksija, važi?
– Važi. Kako god. – U prevodu, vi ste advokat.
Džejk je okrenuo broj s vizitkarte i na svoje veliko iznenađenje, javila mu sekretarica koja je govorila u ime
velike i dobro poznate advokatske firme u Džeksonu. Džejk je tražio gospodina Rida Maksija, koji je očigledno
radio tamo, zato što je rekla: – Samo trenutak, molim. – Utom se ponovo začuo neki ženski glas: – Kancelarija
gospodina Maksija, izvolite. – Džejk se predstavio i zatražio da razgovara sa advokatom. – Gospodin Maksi je
otputovao i neće se vratiti do ponedeljka – odgovorila mu je. Pretvorivši se u oličenje ljubaznosti, Džejk joj je u
kratkim crtama objasnio čime se bavi i sa izvesnom zabrinutošću rekao kako se boji da se neko predstavio kao
gospodin Rid Maksi. – Je li on bio u okrugu Ford prošlog utorka? – upitao je.
– Ne, ne. Otputovao je poslom u Dalas još u ponedeljak. – Džejk joj je rekao da će opisati njenog šefa i počeo
da opisuje prevaranta. Sekretarica je u jednom trenutku prasnula u smeh: – Ne, ne, posredi je neka greška. Rid
Maksi za koga radim ima šezdeset dve godine, ćelav je i niži od mene, a ja sam visoka sto sedamdeset.
– Da ne poznajete možda još nekog advokata u Džeksonu koji se zove Rid Maksi?
– Ne, žao mi je.
Džejk joj je zahvalio i obećao da će njenog šefa pozvati sledeće nedelje da podrobnije porazgovaraju o tome.
Kada je spustio slušalicu, rekao je: – Kao što sam i mislio. Taj čovek je lagao. On nije advokat. Možda radi za
nekog advokata, ali on je običan prevarant.
Jadna Arlin je samo piljila u njega, jer nije bila u stanju da izusti ni reč. Zato je on nastavio: – Ne znam ko je taj
čovek, a verovatno ga više nikada nećemo ni videti. Pokušaću da ga nađem, ali možda nikada nećemo saznati ko je
on. Pretpostavljam da ga je poslao neko ko radi na slučaju, mada mogu samo da nagađam.
– Ali zašto? – promucala je.
– Da bi vas zaplašio, zbunio, isprepadao. Po svoj prilici ćete vas troje, a možda i ostali zaposleni, biti pozvani
da svedočite o Setovom ponašanju tih poslednjih dana pre samoubistva. Pitaće vas: Da li je bio razuman? Da li se
čudno ponašao? Da li se videlo da je pod dejstvom jakih lekova? I, ako je tako, da li su ti lekovi uticali na njegovo
rasuđivanje? To će biti pitanja od suštinskog značaja.
Arlin se zamislila, a Džejk je sačekao da ona to prihvati. Posle izvesnog vremena joj se obratio: – Dakle, Arlin,
hajde da razjasnimo neke stvari. On je testament napisao upravo ovde, u ovoj kancelariji, u subotu ujutru. Morao je
da ga pošalje pre podne da bih ga ja primio u ponedeljak. Videli ste ga u petak, je li tako?
– Da.
– Jeste li primetili bilo šta neuobičajeno?
Izvadila je maramicu iz džepa i dodirnula oči. – Izvinite – promucala je već uplakana pre nego što je stigla išta
da kaže. Ovo može da potraje, pomislio je Džejk. Ubrzo se pribrala, ispravila se i osmehnula mu se. – Znate,
gospodine Brigans, nisam sigurna kome treba da verujem u ovim okolnostima, ali da budem potpuno iskrena, vama
verujem.
– Hvala vam.
– Vidite, moj brat je bio u toj poroti.
– Kojoj poroti?
– Na suđenju Karlu Liju Hejliju.
Svih dvanaest imena je ostalo zanavek urezano u Džejkovo pamćenje. Osmehnuo se i upitao: – Kako se zove?
– Bari Aker. On je moj najmlađi brat.
– Nikada ga neću zaboraviti.
– On vas mnogo ceni zbog tog suđenja. I uopšte.
– I ja njega cenim. Bili su vrlo hrabri i doneli su ispravnu odluku.
– Kada sam čula da ćete vi da zastupate Setovu imovinu, osetila sam olakšanje. Ipak, kada smo saznali za taj
novi testament… ne znam, sve je to mnogo zbunjujuće.
– Potpuno vas razumem. Hajde da verujemo jedno drugom, jel’ može? I nemojte to „gospodine”, molim vas.
Zovite me Džejk i ispričajte mi sve onako kako se zaista odvijalo. Važi?
Arlin je spustila maramicu na sto i malo se opustila. – Važi, ali ja ne želim da idem na sud.
BD4Y
balkandownload.org

– O tome ćemo da brinemo kasnije. Zasad mi samo izložite pozadinu cele priče.
– U redu. – Progutala je veliku knedlu, obgrlila sebe i pustila da sve provali iz nje. – Setovi poslednji dani nisu
bili nimalo prijatni. Poslednjih mesec dana mu je bilo čas dobro, čas loše, naročito posle hemoterapije. Imao je po
dve ture hemoterapije i zračenja, izgubio je kosu i mnogo je smršao; bio je toliko slab i bolestan da nije mogao da
ustaje iz kreveta. Ipak, bio je to žilav starčić i nije hteo da se preda. Doduše, rak pluća je bio u pitanju, a kada su se
tumori ponovo pojavili, znao je da mu je kraj blizu. Prestao je da putuje i sve više vremena je provodio ovde. Trpeo
je nesnosne bolove, uzimao je mnogo demerola. Došao bi rano, popio kafu i osećao bi se dobro nekoliko sati, ali bi
mu se onda stanje pogoršalo. Nikada nisam videla da je uzimao lekove protiv bolova, ali mi je on pričao o tome.
Ponekad mu se od njih mutilo u glavi i bio je pospan, čak je osećao i mučninu. Insistirao je da sâm vozi, zbog čega
smo se svi brinuli.
– Ko se to brinuo?
– Nas troje. Mi smo se brinuli za Seta. Nikada nije dozvoljavao ljudima da mu se približe. Rekli ste da ga niste
upoznali. To me i ne čudi, jer je Set izbegavao ljude. Nije voleo da ćaska. Nije bio srdačan čovek, već usamljenik
koji nije želeo da iko zna čime se bavi niti da iko obavlja poslove umesto njega. Sâm je sebi kuvao kafu. Prešlo mu
je u naviku da ne kaže ni hvala. Imao je poverenja u Divejna i dopustio mu je da vodi posao, ali njih dvojica nisu
provodili mnogo vremena zajedno. Kamila je ovde već nekoliko godina, a Set je stvarno voleo da flertuje sa njom.
Ali to je sve. Eto, samo nas troje.
– Da li ste možda primetili da je radio nešto neuobičajeno tih poslednjih dana?
– Istini za volju ne. Nije mu bilo dobro. Često je dremao. Čak je bio i lepo raspoložen tog petka. Nas troje smo
baš razgovarali o tome – nije neuobičajeno da se ljudi pred samoubistvo opuste, kao da se raduju kraju. Mislim da
je Set tog petka već znao šta će učiniti. Bio je umoran od svega. Ionako mu se bližila smrt.
– Da li je ikada pričao o svom testamentu?
Ovo joj je, izgleda, bilo smešno, jer se odmah nasmejala. – Set nije govorio o svom privatnom životu. Nikada.
Radim ovde već šest godina i za to vreme nijednom nije pomenuo ni svoju decu, ni unučiće, ni rođake, prijatelje,
neprijatelje…
– A možda izvesnu Leti Lang?
– Ni jednu jedinu reč. Nikada nisam bila u njegovoj kući, ne poznajem tu ženu, ne znam ništa o njoj. Videla sam
njenu sliku u novinama ove nedelje, prvi put sam joj videla lice.
– Priča se da je Set voleo žene.
– Ja te glasine nisam čula, ali mogu pouzdano da kažem da mene nikada nije ni dotakao, nikada mi se nije
nabacivao. Mogao je da ima i pet devojaka, ali to nikada ne biste saznali.
– Jeste li bili upoznati sa njegovim poslovanjem?
– Uglavnom da. Mnogo dokumentacije mi je prelazilo preko stola. I moralo je tako da bude. Često me je
upozoravao da je sve to strogo poverljivo. Ipak, nisam znala šta je sve radio; mislim da to niko nije znao. Kada je
prošle godine sve rasprodao, častio me je, dao mi je pedeset hiljada dolara. I Divejn i Kamila su dobili bonus, ali
nemam pojma koliko je njima dao. Dobro nam je plaćao. Set je bio pošten čovek koji je od svojih ljudi očekivao da
naporno rade, ali im je zato pošteno plaćao. Ima još nešto što treba da znate. Set nije robovao predrasudama kao
većina ovdašnjih belaca. U ovoj fabrici radi osamdeset ljudi: polovina su belci, polovina crnci i svima je jednako
plaćao. Čula sam da je tako bilo u svim njegovim fabrikama nameštaja i skladištima drvne građe. Nije se upuštao u
politiku, ali je prezirao način na koji se belci ophode prema crncima na jugu. Jednostavno je bio pravičan. Zaista
mnogo cenim i poštujem tog čoveka. – Tu joj je glas zamro, pa je posegla za maramicom.
Džejk je pogledao na sat i iznenadio se kada je video da je skoro podne. Već dva i po sata je tu. Rekao je da
mora da ide, ali da će ponovo doći početkom sledeće nedelje sa gospodinom Kvinsom Landijem, novim
izvršiteljem oporuke, koga je imenovao sud. Dok je izlazio, malo je popričao i sa Divejnom, a i Kamila se ljubazno
pozdravila s njim.
Dok se vozio nazad u Klenton, u glavi su mu se rojili svi mogući scenariji u vezi s tim uljezom koji se izdavao
za advokata velike firme u Džeksonu i pokušao da zaplaši potencijalne svedoke; povrh svega, učinio je to samo
nekoliko dana posle Setovog samoubistva, a pre prvog sudskog pretresa. Ko god je to bio, više ga niko neće videti.
Taj najverovatnije radi za nekog od advokata koji zastupaju Heršela, Ramonu ili njihovu decu. Vejd Lanijer je bio
Džejkov glavni osumnjičeni. On je bio na čelu firme od desetoro ljudi koji su vodili sudske sporove, a bili su
BD4Y
balkandownload.org

poznati po agresivnoj i kreativnoj taktici. Džejk je razgovarao s kolegom sa fakulteta koji je često bio u kontaktu s
Lanijerovom firmom. Kolega je malo istraživao i na kraju mu podneo zaista obeshrabrujuć izveštaj. Što se tiče
profesionalne etike, firma je bila na lošem glasu zbog kršenja pravila, posle čega bi trčali kod sudije i svaljivali
krivicu na druge. – Ne okreći im leđa – posavetovao ga je prijatelj.
Već tri godine je nosio pištolj da bi se zaštitio od članova klana i drugih ludaka. Sada je počeo da se pita da li
mu treba zaštita i od svih tih ajkula koje su se ustremile na Habardovo bogatstvo.

BD4Y
balkandownload.org

15.

Leti poslednjih nekoliko noći nije mogla da spava, pogotovu zato što je sve više prostora u kući ustupala članovima
svoje porodice. Simion je bio kod kuće već duže od nedelju dana, a on je zauzeo pola kreveta. Leti je na drugoj
polovini spavala sa svoja dva unučeta. Dva nećaka spavala su na podu.
Probudila se kada se sunce promolilo na horizontu. Ležala je na svojoj strani kreveta i posmatrala muža
uvijenog u ćebe dok je hrkao sve u šesnaest odmarajući se od sinoćnog piva. Gledala ga je neko vreme ne mičući se,
a misli su joj lutale i izjedale je. Ugojio se i osedeo, a kako su godine prolazile, iznosi na čekovima koje je donosio
bili su sve manji. Je li, veliki dečko, da nije opet vreme za putovanjce, a?, vrzmalo joj se po glavi. Da nije došlo
vreme da nestaneš kako samo ti umeš i da me ostaviš na miru bar na mesec-dva. Ni za šta nisi sem za seks, a kako
i to da se izvede kada su deca s nama u sobi?
Simion, izgleda, nije imao nameru da ode. U poslednje vreme niko nije hteo da ode od nje. Morala je priznati da
se u poslednjih nekoliko nedelja njegovo ponašanje iz korena promenilo, naravno, otkad je gospodin Habard
preminuo, jer se od tada sve promenilo. Simion je i dalje pio svake noći, ali ne preko svake mere, ne kao ranije. Bio
je ljubazan prema Sajpres, nudio se da obavlja poslove po kući i uzdržavao se od uobičajenih uvredljivih opaski. I
prema deci je bio strpljiviji. Dva puta je spremao roštilj, a jednom je – prvi put u životu – sredio i kuhinju posle
ručka. Prošle nedelje je otišao u crkvu sa svojom porodicom. Najprimetnija promena se ogledala u tome što je bio
mnogo nežniji i pažljiviji prema supruzi.
Nije je udario već nekoliko godina, ali kada te jednom prebiju, to nikad ne zaboraviš. Modrice se povuku, ali
ožiljci zauvek ostaju duboko skriveni, kao žive rane. Ostaneš tako pretučen u duši. Čovek stvarno treba da bude
kukavica da bi tukao ženu. Na kraju joj se izvinio. Rekla je da mu oprašta, ali nije mu oprostila. U njenoj knjizi neki
gresi se ne praštaju, a pretući svoju ženu jedan je od njih. Zaklela se da će izdržati, ali je jedno čvrsto odlučila –
jednog dana će otići i biće slobodna. Možda će to biti za deset ili dvadeset godina, ali će skupiti hrabrost da ostavi
tog jadnika.
Padalo joj je na pamet da se možda i gospodin Habard razveo iz sličnog razloga. S jedne strane, biće joj mnogo
teže da ostavi Simiona kada joj se tako ulaguje i sluša je kao boga. S druge, novac će joj doneti
nezavisnost.ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad
Ipak, hoće li biti tako? Hoće li joj to obezbediti bolji život u većoj kući s lepšim stvarima i manje briga i možda
slobodu od muža, kog ne voli? Sve je to moguće, ali zar je na kraju neće odvesti stalnom bežanju od porodice,
prijatelja i neznanaca, jer će svi hteti nešto od nje? Leti je već odavno osetila potrebu da pobegne. Godinama se
osećala zarobljenom u kući koja je ličila na kutiju, s previše ljudi, a premalo kreveta u ono malo kvadrata. Sada u
toj kući stvarno više nije moglo da se diše.
Petogodišnji Entoni se vrteo u snu i otkotrljao joj se skroz do nogu. Leti se tiho izvukla iz kreveta, podigla
bademantil s poda, obukla ga i nečujno izašla iz sobe. Pod u hodniku je škripao ispod pohabanog i prljavog tepiha.
U susednoj sobi je spavala Sajpres; za njeno ogromno telo ćebe je bilo premalo i pretanko. Njena kolica su stajala
sklopljena pored prozora. Na podu je bilo dvoje dece Letine sestre. Zavirila je u treću sobu, u kojoj su Klaris i
Fedra spavale zajedno isprepletanih ruku i nogu. Letina sestra je spavala u drugom krevetu i već nedelju dana je bila
kod njih. Još jedno dete je, kolena priljubljenih uz grudi, spavalo na podu. U boravku je na podu ležao Kirk dok je
ujak hrkao na sofi.
Tela na sve strane, pomislila je Leti upalivši svetlo u kuhinji i gledajući lom koji je ostao posle večere. Kasnije
će da opere sudove. Pristavila je kafu i dok se voda zagrevala, pogledala je u frižider i utvrdila da je onako kako je
i pretpostavljala. Sem nekoliko jaja i jedne krmenadle nije bilo mnogo hrane, uglavnom nedovoljno da se nahrani
toliko ljudi. Poslaće svog dragog mužića u prodavnicu čim ustane, a račun u bakalnici neće platiti ni od svoje ni od
Simionove plate, a ni državnim čekom, već velikodušnošću njihovog novog heroja, uvaženog Bukera Sistranka.
Simion je od njega tražio pet hiljada dolara na zajam. („Vidiš kakva kola vozi, za njega pet hiljadarki nije ništa.”)
To u stvari nije pozajmica, govorio je Simion, više je avans. Buker je odmah pristao, pa su obojica potpisali solo
menicu. Leti je novac čuvala u kutiji za so u ostavi.
Obula je sandale, vezala pojas bademantila i izašla napolje. Bio je 15. oktobar i već je malo zahladnelo. Lišće
je šuštalo i lelujalo se na povetarcu. Pila je iz svoje omiljene šolje i po travi lagano odšetala do male šupe, u kojoj
BD4Y
balkandownload.org

su držali kosilicu za travu i ostale mašine i alat. Iza šupe je visila ljuljaška zakačena konopcima za granu jele, pa je
malo sela na nju. Izula je sandale, odgurnula se i zaljuljala.
Već su je ispitivali, a pitanja će se stalno ponavljati i nikada im neće biti kraja. Zašto je gospodin Habard to
učinio? Da li je o tome razgovarao s njom? Na ovo drugo je bilo lakše odgovoriti – ne, nikada nije ni o čemu
razgovarao s njom. Pričali su o vremenu, popravkama po kući, o tome šta treba kupiti i šta da mu kuva za večeru, ali
nikada ni o čemu bitnom. Tako im je uvek odgovarala, bar zasad. Istiini za volju, u dva navrata joj je neobavezno i
neočekivano pomenuo da će joj ostaviti neki mali poklon. Znao je da umire i da se smrt bliži. Pravio je planove pre
odlaska na onaj svet i hteo je da je uveri da će i ona dobiti nešto.
Ipak, zašto joj je ostavio toliko? Jeste da njegova deca nisu najbolji ljudi na svetu, ali opet nisu zaslužili tako
surovu kaznu. Ona svakako nije zaslužila to što joj je ostavio. Ništa nije imalo smisla. Zašto ne može lepo da sedne
s Heršelom i Ramonom, da porazgovaraju samo njih troje, bez onih silnih advokata, da se lepo dogovore i podele
novac na razuman način? Leti nikada nije imala ništa, ali nije bila pohlepna. Nije joj teško udovoljiti. Veći deo
imovine bi ostavila Habardovima. Njoj je dovoljno tek toliko da započne nov život.
Neka kola su protutnjala niz okružni put približavajući se njihovoj kući. Usporila su, a zatim se približila, kao da
je vozač morao dobro da osmotri kuću Leti Lang. Nekoliko minuta kasnije pojavila su se još jedna iz istog smera.
Leti je prepoznala automobil: bila su to kola njenog brata Rontela, koji se pojavio s buljukom nevaspitane dečurlije
i onom kučkom od žene. Zvao ju je on već telefonom, javio je da će možda navratiti i eto njih; došli su previše rano
u subotu ujutru da vide svoju milu tetku Leti, jer je njena slika izašla na naslovnoj strani novina i sada su svi samo o
njoj pričali, sada kad se nekako ušunjala u testament matorog belca, pa će se obogatiti.
Utrčala je u kuću i počela da se dere.

***

Dok je Simion za kuhinjskim šankom proučavao spisak za kupovinu, krajičkom oka je opazio kako je Leti u ostavi
zavukla ruku u kutiju za so. Iz nje je izvadila pare. Pretvarao se da nije video, ali je nekoliko sekundi kasnije, kada
je ona otišla u dnevnu sobu, zgrabio kutiju i izvadio deset novčanica od po sto dolara.
Znači, tu krije „zajedničke pare”.
Četvoro Rontelove dece je htelo da ide u prodavnicu, ali je Simion želeo da bude sam. Uspeo je da se iskrade
na zadnja vrata, da se ušunja u svoj kamion i ode, a da ga niko ne vidi. Zaputio se ka Klentonu, na petnaest minuta
vožnje odatle, i uživao u samoći. Shvatio je koliko mu je nedostajao otvoren put, dani van kuće, hoteli i žene, barovi
koji rade dokasno. Na kraju će ostaviti Leti i odseliće se, ali sada svakako neće. Sad nema šanse, a ne, ne. Izvesno
vreme Simion Lang će glumiti uzornog muža.
Ili je bar tako govorio sebi. Često bi se pitao zašto je takav. Neki zao glas mu je govorio niotkuda, nagovarajući
ga na sve i svašta, a Simion ga je uporno slušao. Tenkov kafić Tonk nalazio se nekoliko kilometara severno od
Klentona, na kraju prljavog puta kojim su išli samo oni koji traže nevolje. Tenk nije imao dozvolu da služi alkohol,
kao ni dozvolu za rad, a nije imao ni nalepnicu Trgovinske komore na prozoru do puta. Alkohol, kockanje i kurvanje
bili su nelegalni u drugim delovima okruga. Najhladnije pivo u celom kraju se čuvalo u Tenkovim frižiderima, a
Simion je odjednom ožedneo čim je krenuo niz put sa ženinim spiskom namirnica u jednom džepu, a parama
pozajmljenim od advokata u drugom. Šta ima lepše od ’ladnog piva i koje partije kocke i karata subotom ujutru?
Đubreta i dima od sinoć više nije bilo, jer je jednoruki momak, koga su zvali Pljačkaš, još čistio vrzmajući se
između stolova. Srča i prljav pod bili su dokaz neizbežnih čarki. – Da nije neko primio metak? – upitao je Simion
otvorivši veliku limenku. Bio je jedini gost u baru.
– Još nije. Dvojica su zaglavili u bolnici s razbijenom glavom – odgovorio mu je Ontario, jednonogi šanker koji
je nekada ležao u zatvoru, zbog ubistva prve dve žene. Sada nije imao devojku. Tenk je bio slab na sakate i skoro
svi njegovi zaposleni bili su bez ponekog uda, neko i bez dva. Bakster, izbacivač, na primer, nije imao jedno uvo.
– Baš mi je krivo što sam to propustio – odvratio je Simion nalivajući se.
– Čujem da su se dobro dohvatili.
– Izgleda da jesu. Jel’ tu Bendži?
– Mislim da jeste. – Bendži je igrao ajnc u zaključanoj prostoriji bez prozora iza bara. Pored nje je postojala još
jedna, slična, u kojoj su se kockali, pa su se i sada odande čuli uzbuđeni glasovi. Utom je ušla zgodna belkinja, sa
BD4Y
balkandownload.org

lepo izloženim atributima. Njoj, za razliku od ostalih radnika, nije nedostajao nijedan ud; njoj, zapravo, ništa nije
nedostajalo. Lepojka je rekla Ontariju: – Stigla sam.
– Mislio sam da ćeš da prespavaš ceo dan – dobacio je on.
– Očekivala sam neke mušterije. – Produžila je, a kada je prošla pored Simiona, prešla je dugim, veštačkim
ružičastim noktima preko njegovog ramena. – Spremna sam za posao – zagugutala mu je na uvo, ali se on pravio da
je ne čuje. Zvala se Boni i godinama je radila u sobi na kraju lokala, u kojoj su mnogi crni mladići okruga Ford prvi
put prešli granicu. Simion je tamo bio nekoliko puta, ali danas to nije nameravao. Kada mu je nestala iz vidokruga,
otperjao je u zadnji deo, gde se igrao ajnc.
Bendži je zatvorio vrata i upitao: – Dokle ideš, drugar?
– Do hiljadu – odgovorio je Simion, sav pun sebe zbog kinte, jer je sad ozbiljan igrač. Brzo je raširio deset
novčanica po glatkoj površini stola za ajnc. Bendži razrogači oči. – Au, sine, jesi ti to raspravio sa Tenkom?
– Nisam. Nemoj mi reći da nikad nisi video hiljadu zelembaća.
– Samo malo. – Izvadio je ključ iz džepa i otvorio kasu ispod stola. Brojao je, premišljao se, vajkao se i na
kraju rekao: – Pretpostavljam da ću moći. Koliko se sećam, ti mi nisi neka pretnja.
– Samo ti umukni i deli.
Bendži je razmenio novac za deset crnih žetona. Vrata su se otvorila, a u prostoriju je ušepao Ontario s hladnim
pivcetom. – Da nemaš možda kikiriki? – upitao je Simion. – Matora kučketina mi još nije spremila doručak.
– Naći ću već nešto – promrmljao je dok je odlazio.
Mešajući karte, Bendži mu je rekao: – Ne bih ja svoju ženu nazivao svakojakim imenima ako je tačno ono što
čujem.
– Ti veruješ u sve što čuješ?
Podelili su šest prvih ruku, a zatim je Boni stigla sa činijicom kikirikija i još jednom kriglom ledenog piva. Već
je stigla da se presvuče u neki oskudan i providan haljetak sa sve crnim podvezicama, a nosila je i opasne cipele sa
visokom potpeticom i platformom tako da bi se od tog prizora i bludnica postidela. Simion ju je odmerio od glave
do pete. Bendži je promrmljao: – Uh, brate. – Boni je zacvrkutala: – Želite li još nešto?
– Zasada ne – odgovorio je Simion.
Sat vremena i tri piva kasnije Simion je pogledao na sat, svestan da treba da se vrati kući, ali nije mogao da se
natera. Kuća mu je bila puna nezvane rodbine. Leti je bila nepodnošljiva, a Rontela i inače nije mario da vidi. Još
na sve strane trčkara prokleta dečurlija.
Boni se vratila s još jednim pivom, koje je poslužila u toplesu. Simion je zatražio pauzu i rekao da se brzo
vraća.

***

Tuča je otpočela kada je Simion duplirao čvrstu dvanaesticu, što je bio toliko glup potez da ga ni početnik ne bi
napravio. Bendži mu je podelio kraljicu, prešao ga i uzeo mu preostala dva žetona. – Pozajmi mi petsto – odmah je
zatražio Simion.
– Nije ti ovo banka – uzvratio je Bendži, predvidevši to. – Tenk ne daje na veresiju.
Simion je, već naliven, tresnuo šakom o sto i proderao se: – Daj mi pet žetona, pet po sto!
U igru je ušao još jedan igrač, neki mladi gorostas, čiji su bicepsi ličili na košarkaške lopte. Zvali su ga
Mangup. Igrao je sa žetonima od po pet dolara i ispratio celu situaciju, gledajući kako Simion gubi onolike pare. –
’Alo, bre! – brecnuo se Mangup zgrabivši žetone.
Simiona je Mangup od početka nervirao. Opasan štih kao što je on trebalo je da igra sâm, jedan na jedan s
krupijeom. U trenutku je shvatio da će doći do tuče, a naučio je da je u takvim prilikama najbolje da prvi pustiš
nekome krv, da zadaš prvi i možda odlučujući udarac. Ponesen jarošću, snažno je zamahnuo i debelo promašio i dok
je Bendži vikao: – Prestanite s glupostima! E, ovde, vala, nećete! – Mangup je skočio sa stolice – bio je mnogo viši
nego što se činilo dok sedi – i s dva divljačka udarca u lice sastavio Simiona sa zemljom.
Simion se kasnije osvestio na parkingu; odvukli su ga do njegovog kamiona i ugurali u prikolicu. Pridigao se i
osvrnuo oko sebe. Nije bilo nikoga. Pažljivo je dodirnuo desno oko, koje se zatvorilo od udarca, i nežno dodirnuo
levu stranu brade, koja je bolela kao sâm đavo. Hteo je da pogleda na sat, ali ga više nije bilo. Pored toga što je
BD4Y
balkandownload.org

spiskao hiljadu dolara koje je ukrao od Leti, shvatio je da je izgubio i sto dvadeset dolara koje je planirao da
potroši na namirnice. Proćerdao je sve do poslednjeg centa. Ostavili su mu novčanik mada u njemu nije više bilo
ničeg vrednog. Za trenutak se premišljao da li da uleti u Tonk, zgrabi jednonogog Ontarija ili jednorukog Pljačkaša i
traži da mu vrate pare koje su mu pokrali. Na kraju krajeva, opljačkan je na mestu gde oni rade. Kakav je to bar?
Na kraju se ipak predomislio i odvezao se. Vratiće se kasnije da se nađe sa Tenkom i izgladi stvar. Ontario ga je
posmatrao kroz prozor i kada je Simionov kamion dovoljno odmakao, pozvao je šerifa. Simiona su zaustavili na
izlazu iz Klentona, uhapsili ga zbog vožnje pod dejstvom alkohola, stavili mu lisice i odvezli ga pravo u zatvor.
Ubacili su ga u ćeliju s pijancima i obavestili ga da ne može da telefonira dok se ne istrezni.
Ionako se nije preterano obradovao što treba da okrene kućni broj.

***

U vreme ručka se pojavio Darijas, koji je doputovao iz Memfisa sa suprugom Natali i punim kolima dece. Deca su,
naravno, bila gladna, ali je Natali bar donela poslužavnik kolača sa kokosom. Rontelova žena nije donela ništa, niti
je bilo nagoveštaja da će se Simion vratiti iz prodavnice. Kako je popodne sporo odmicalo, gosti su se premestili u
dvorište, gde su dečaci igrali fudbal, a muškarci pijuckali pivo. Rontel je potpalio roštilj, pa se opojan miris rebara
s roštilja širio dvorištem kao izmaglica. Žene su sedele na tremu, pričale i smejale se. Pristigli su i novi gosti – dva
rođaka iz Tupela i još nekoliko prijatelja iz Klentona.
Svi oni su hteli da se druže sa Leti. Njoj je prijalo da bude u centru pažnje, da joj se dive, ulaguju, i mada je
sumnjala u njihove namere, nije mogla poreći da uživa što je postala glavna zvezda. Niko nije pominjao testament,
novac, niti gospodina Habarda, bar ne u njenom prisustvu. O tih dvadeset miliona dolara se toliko pričalo, i to sa
takvom ozbiljnošću, da je sve to prihvaćeno kao činjenica, kao nešto utvrđeno i opštepoznato. Novac je bio tu, a
Leti je bila spremna da podigne devedeset procenata te sume. Međutim, u jednom trenutku Darijas više nije mogao
da se uzdrži. Kada su on i Rontel ostali sami pored roštilja, upitao je: – Jesi li čitao novine od jutros?
– Aha – uzvratio je Rontel. – Ne vidim kako će to nešto da pomogne.
– To sam i ja hteo da kažem. Buker Sistrank tu svakako ispada pozitivac.
– Sto posto je zvao urednika novina, pa su namontirali priču.
Radilo se o naslovnici, rubrici za južna područja jutarnjih novina Memfisa. Naime, u njima je osvanula lepa,
tračerska priča o samoubistvu gospodina Habarda i njegovom neobičnom testamentu, sa istom onom fotografijom na
kojoj je Leti nosila svoju najlepšu haljinu za sud dok je Buker Sistrank i Kendrik Bost drže čvrsto kao kopci.
– Njima više neće da škripi – rekao je Darijas.
Rontel je zabrundao, nasmejao se i odmahnuo rukom. – Ma, već su počeli – odvratio je. – Zauzeli su startnu
poziciju, samo čekaju.
– Šta misliš, kol’ko će Sistrank da ih odere?
– Pitao sam je, al’ neće da kaže.
– Neće valjda da im uzme pola?
– Otkud znam. Nije on jeftin.
Tada im je prišao jedan od nećaka da proveri rebra na roštilju, pa su promenili temu.

***

Kasno tog popodneva premestili su Simiona iz ćelije za pijandure. Jedan od policajaca ga je odveo u malu
prostoriju bez prozora koju su koristili advokati da u četiri oka pričaju sa svojim klijentima. Dali su mu kesicu s
ledom za lice i šolju vruće kafe. – I šta sad? – upitao je.
– Imaš posetioca – odgovorio mu je policajac.
Pet minuta kasnije pojavio se Ozi i seo pored njega. Nosio je farmerice i sportsku jaknu, sa značkom zakačenom
za pojas i futrolom o kuku. Obratio mu se ovim rečima: – Mislim da se nas dvojica nismo upoznali.
– Dva puta sam glasao za tebe – odgovorio je Simion.
– Hvala, ali to svi kažu kad čovek već bude izabran. – Ozi je pregledao spiskove i prokleto dobro je znao da
Simion Lang nije imao pravo glasa.

BD4Y
balkandownload.org

– Kunem se da jesam.
– Malopre me je zvao Tenk. Poručio ti je da ga ubuduće zaobilaziš, jasno? Nemoj više da praviš probleme.
– Opelješili su me.
– Takvo ti je to mesto. Znaš pravila zato što nema pravila. Samo ga se kloni.
– Hoću da mi vrate pare.
– Pare odmah zaboravi. Hoćeš da ideš kući ili ćeš da prespavaš ovde?
– Radije bih da idem kući.
– Hajdemo onda.
Simion se vozio na prednjem sedištu Ozijevih kola, bez lisica. Zamenik šerifa ih je pratio Simionovim
kamionom. Prvih deset minuta niko nije ništa govorio, jer su slušali krčanje šerifovog radija. Ozi ga je na kraju
ugasio i rekao: – Nije to moja stvar, Simione, ali ovi advokati iz Memfisa nemaju ovde šta da traže. Na tvoju ženu
ljudi iz našeg okruga ionako popreko gledaju. Sve će to završiti na sudu, i to sa porotom, a ti samo čačkaš mečku.
Prvo što je Simionu prošlo kroz glavu bilo da mu kaže da se nosi, ali mu je mozak otupeo, a vilica ga bolela.
Nije hteo da se raspravlja. Samo je razmišljao o tome kako je super voziti se na suvozačevom sedištu u tolikim
kolima i još imati pratnju do kuće.
– Jel’ slušaš ti mene? – pitao ga je Ozi. Drugim rečima, hteo je da ovaj malo mućne glavom.
– Šta bi ti uradio? – upitao je Simion.
– Otarasio bih se tih advokata. Džejk Brigans će dobiti taj slučaj, što će ići u vašu korist.
– Ma, on je klinac.
– Dobro, idi pitaj Karla Lija Hejlija.
Simionu mozak nije radio dovoljno brzo da bi šerifu odmah odgovorio mada ni inače ne bi znao šta da mu kaže.
Za crnce u okrugu Ford je ta oslobađajuća presuda za Hejlija bila mnogo važna.
Ozi nije odustajao. – Pitao si me šta bih ja uradio. Ja bih poveo računa šta radim i klonio bih se nevolja. Pa šta
ti misliš, da se i dalje opijaš, kurvaš i kartaš subotom ujutru, a i ostalim danima? Sve oči su uprte u tvoju ženu. Belci
su već sumnjičavi, a pred vama je neminovno suđenje sa porotom. Samo ti još fali da ti ime osvane u novinama zbog
vožnje pod dejstvom alkohola ili tuče i takvih stvari. O čemu ti uopšte razmišljaš?
Tačno je sve to, pio je, kurvao se i kockao. Kipteo je od gneva, ali je ćutao. Imao je četrdeset šest godina i nije
navikao da mu iko sem šefa čita bukvicu.
– Hajde malo povedi računa kako se ponašaš. Važi?
– A šta je s kaznom za vožnju u pijanom stanju?
– Odložiću je za šest meseci, čisto da vidim kako ćeš da se ponašaš. Još jednom li zajebeš stvar, odvešću te na
sud. Tenk će da me pozove istog sekunda kada mu prekoračiš prag. Jel’ ti jasno?
– Jasno.
– Ima još nešto. Čiji je taj kamion koji si vozio od Memfisa do Hjustona i El Pasa?
– Neke kompanije iz Memfisa.
– Jel’ ta kompanija ima ime?
– Moj šef zna kako se zove, ne znam ko je njegov šef.
– Čisto sumnjam. Šta je u tom kamionu?
Simion se ućutao i zagledao kroz bočni prozor. Tako je ćutao namrgođen neko vreme, a onda je rekao: – To je
kompanija koja se bavi skladištenjem. Mi prevozimo razne stvari.
– Da nije nešto od toga kradeno?
– Naravno da nije.
– Zašto se onda FBI raspituje?
– Ja nisam video nikog iz FBI-ja.
– Nisi još, ali su mene zato već dva puta zvali. Imaju tvoje ime u evidenciji. Slušaj, Simione, budu li te uhapsili
federalci, ti i Leti možete da zaboravite na suđenje sa porotom u ovom okrugu. Čoveče, zar ne vidiš? Vi ste priča sa
naslovne strane. Dođavola, svi u gradu ionako samo pričaju o Leti i Habardovom testamentu. Zajebeš li stvar,
nijedna porota se neće sažaliti na tebe. Čak nisam siguran ni da će crnci biti na vašoj strani. Mućni malo glavom.
Federalci. Simion je gotovo naglas izgovorio tu reč, ali je držao jezik za zubima i nastavio da gleda kroz prozor.
Vozili su se tako u tišini dok nisu stigli nadomak Simionove kuće. Da bi ga poštedeo poniženja, Ozi mu je dozvolio
BD4Y
balkandownload.org

da uđe u svoj kamion i sâm se odveze. – Dođi u sud u sredu u devet ujutru – rekao mu je. – Zamoliću Džejka da
sredi papire. Na neko vreme ćemo zamrznuti kaznu.
Simion mu je zahvalio i polako se odvezao kući.
Prebrojao je osam automobila na prilaznoj stazi i ispred dvorišta. Video je da se nešto puši u dvorištu i osetio
miris roštilja. Bilo je dece na sve strane. Napravili su pravu žurku dok su se tiskali oko njihove drage Leti.
Parkirao je na putu i krenuo prema kući. Sad ga tek čeka veselje.

BD4Y
balkandownload.org

16.

Otkad je stigao testament gospodina Habarda, a to je bilo pre dve nedelje, pristizala je sve zanimljivija jutarnja
pošta. Svakoga dana su nastajale nove zvrčke, jer je vladala pomama među advokatima, koji su se otimali da se
uglave. Vejd Lanijer je podneo zahtev za osporavanje validnosti svojeručnog testamenta u ime Ramone i Ijana
Dafoa, za šta se ispostavilo da je vrlo inspirativan čin. U roku od nekoliko dana isti zahtev su podneli i advokati
koji zastupaju Heršela Habarda, njegovu decu i Dafoovu decu. Budući da su se u te zahteve mogle unositi ispravke
do mile volje, prvi nacrti obrazaca za podnošenje zahteva su rađeni po istoj osnovnoj strategiji. U njima se tvrdilo
da je svojeručni testament nevažeći zato što (1) Set Habard nije bio zaveštajno sposoban i (2) zato što je Leti Lang
vršila uticaj na njega. Nisu ponuđeni nikakvi argumenti da potkrepe ove tvrdnje, ali to nije bilo ništa neuobičajeno u
takvim slučajevima. U Misisipiju su se držali prakse „obaveštenja o iskazu” ili, drugim rečima, strategije po kojoj
advokati treba samo da izlože osnove, a tek kasnije da dokazuju konkretne tvrdnje.
Iza kulisa se pokazalo da su napori Ijana Dafoa da ubedi Heršela da se udruži sa Vejdom Lanijerom bili
uzaludni, a čak su i pogoršali odnose među njima. Lanijer baš i nije oduševljavao Heršela, koji je smatrao da ovaj
ne bi prošao pred porotom mada ni na čemu konkretnom nije zasnivao to mišljenje. Prinuđen da nađe advokata iz
Misisipija, Heršel se obratio Stilmanu Rašu kao potencijalnom zastupniku svojih interesa. Pošto su advokati firme
Raš zastupali testament iz 1987. godine, postali su sporedni igrači. Sada su mogli samo da posmatraju, a teško da će
i sudija Etli tolerisati njihovo prisustvo, čak i sa strane, budući da sat otkucava. Heršel se preračunao. Doneo je
odluku da unajmi cenjenog advokata firme Raš pozivajući se na nepredviđene okolnosti i rekao zbogom svom
advokatu iz Memfisa.
Dok su advokati koji su osporavali testament nastojali da spletkama izbace jedan drugog iz igre, njegovi
zagovarači bili su u međusobonom sukobu. Rufus Bakli je zvanično postao deo postave kao lokalni savetnik Leti
Lang. Džejk je uložio formalnu žalbu pozivajući se na to da Bakli nema neophodnog iskustva. Počelo je da se
zakuvava kada je Buker Sistrank podneo žalbu, kao što je i obećao, da bi eliminisao Džejka i na njegovo mesto
postavio firmu Sistrank i Bost sa Baklijem kao advokatom iz Misisipija. Narednog dana su Sistrank i Bakli podneli
još jednu žalbu zahtevajući od sudije Etlija da se povuče oslanjajući se na neosnovan i smešan argument da je na
neki način pristrasan prema svojeručnom testamentu. Zatim su podneli zahtev za promenu mesta suđenja u
„nepristrasniji” okrug. Drugim rečima, hteli su da pređu u neki okrug sa više crnaca.
Džejk je na kraju porazgovarao sa advokatom iz Memfisa, neznancem s kojim je stupio u kontakt preko
zajedničkog prijatelja. Taj parničar se petljao sa Sistrankom godinama, nije ga baš obožavao, ali ma koliko gunđao,
morao je priznati da su rezultati Sistrankove firme bili zavidni. Sistrankova strategija se sastojala u tome da uzburka
strasti, slučaj svede na rat na rasnoj osnovi, napadne svakog belca koji je iole umešan, uključujući i
predsedavajućeg sudiju ukoliko je neophodno, i da odugovlači sa sastavljanjem porote onoliko koliko je potrebno
da u nju ubaci dovoljno crnaca. Bio je drzak, glasan, pametan i neustrašiv, a umeo je da bude i nemilosrdan i na
sudu i van njega. Kada je bilo neophodno, potrudio bi se da šarmira porotu da bi je pridobio. Na Sistrankovim
suđenjima je uvek bilo kolateralnih žrtava mada se on nije obazirao na to ko će biti povređen. Parničenje protiv
njega je moglo biti toliko neprijatno da su optuženi u rekordnom roku sklapali nagodbu.
Takva taktika može da upali u atmosferi federalnog sudskog sistema u Memfisu, koja pulsira od rasističkog
naboja, ali u okrugu Ford nikada, tačnije, nikada kod sudije Rubena V. Etlija. Džejk je nebrojeno puta pročitao žalbe
koje je Sistrank podneo i što je više čitao, sve više je verovao da taj čuveni advokat nanosi nenadoknadivu štetu
Leti Lang. Pokazao je kopije Lusjenu i Hariju Reksu i obojica su se složili s njim. Sistrankova strategija je bila
glupa i garantovano će mu se obiti o glavu i propasti.
Posle dve nedelje rada na slučaju, Džejk je već bio spreman da odustane ukoliko Sistrank ostane u igri. Podneo
je žalbu da bi žalbe koje su podneli Sistrank i Bakli bile odbačene pod izgovorom da nemaju pravnu osnovu za
pokretanje postupka. On je zastupao testamentarne naslednike, a ne njih. Nameravao je da se oslanja na sudiju Etlija
da bi im pokazao gde im je mesto; u suprotnom će rado otići kući. Rasel Emburg je isključen iz slučaja i posle toga
je nestao. Njega je zamenio Kvins Landi, advokat iz Smitfilda, koji je je zbog starosti radio skraćeno, a inače je bio
stari prijatelj sudije Etlija. Landi je odabrao miran posao poreskog savetnika, čime je izbegao užase parničenja.
Budući da je bio zamena izvršitelja oporuke, što mu je sada bila zvanična funkcija, od njega se očekivalo da obavlja
BD4Y
balkandownload.org

svoj posao ne obazirući se naročito na osporavanje testamenta. Njegov posao je obuhvatao popis sveukupne
imovine gospodina Habarda, procenu njene vrednosti, njenu zaštitu i sastavljanje izveštaja koji treba podneti sudu.
Odvukao je arhivu iz fabrike Bering do Džejkove kancelarije u Klentonu i popakovao je u prostoriju pored male
biblioteke u podrumu. Radio je sat vremena dnevno i svakog jutra je stizao tačno u deset časova. Srećom, on i Roksi
su se lepo slagali od samog početka te nije bilo nikakvih problema.
Problemi su se, međutim, gomilali u drugom delu firme. Lusjenu je prešlo u naviku da svakog dana navrati,
njuška po Habardovom slučaju, pretražuje nešto po biblioteci, upada u Džejkovu kancelariju kad mu se prohte,
iznosi svoje mišljenje, deli savete i dosađuje Roksi, koja nije mogla da ga smisli. Lusjen i Kvins su imali
zajedničke prijatelje i ubrzo su već sedeli zajedno i ispijali litre kafe prepričavajući priče o nekim uvrnutim starim
sudijama, odavno upokojenim. Džejk je bio na spratu iza zatvorenih vrata dok se u prizemlju baš i nisu pretrzali od
rada.
Povrh svega, Lusjen je posle mnogo godina počeo da se smuca po sudnici i oko nje. Više se niko nije sećao
poniženja kada je izbačen iz advokatske komore. Još uvek se osećao odbačenim i prezrenim od svih, ali je ipak bio
legenda i, uprkos svemu, ljudi su mu se rado javljali. Pa gde ste vi?, pitali bi ga. Šta radite? Često su ga viđali među
zemljišnim knjigama kako pretura po starim, prašnjavim registrima u kasno popodne kao detektiv koji traži neki trag.

***

Jednog utorka krajem oktobra Džejk i Karla su se probudili u pet ujutru. Na brzaka su se istuširali i obukli,
pozdravili se sa Džejkovom majkom, koja je spavala na sofi jer je došla da pričuva dete, i odjezdili svojim saabom.
U Oksfordu su samo prošišali pored restorana brze hrane, izručili po kafu i pojeli malo keksa. Na sat vremena
vožnje od Oksforda, brdoviti predeli su polako ustupali mesto ravnicama Delte. Prošišali su auto-putevima koji su
presecali polja zrelog pamuka, sa džinovskim beračima i mašinama nalik insektima, što su mileli proždirući po
četiri reda dok su prikolice čekale požnjeven pamuk. Na starom znaku pisalo je „Parčman 8 km” i ubrzo se pred
njima ukazala zatvorska ograda.
Džejk je tu već dolazio. Profesor krivičnog prava je svake godine organizovao posetu zloglasnom državnom
zatvoru, a Džejk je tamo prvi put kročio u poslednjem semestru studija. S kolegama sa fakulteta proveo je nekoliko
sati slušajući upravnike zatvora i piljeći u osuđenike na smrt u udaljenim ćelijama. Vrhunac je bio grupni intervju sa
Džerijem Rejem Mejsonom, osuđenim ubicom čiji su slučaj proučavali i kome je šetnja do gasne komore bila
zakazana za manje od tri meseca. Mejson se tvrdoglavo držao toga da je nevin iako za to nije bilo dokaza.
Arogantno je predviđao da država neće uspeti u svojim naporima, ali je dokazano upravo suprotno. Džejk je posle
studija dva puta išao tamo u posetu svojim klijentima. Sada je imao četvoricu u Parčmanu i trojicu u federalnom
zatvoru.
On i Karla su parkirali ispred upravne zgrade i ušli. Pratili su znake i naišli na hodnik pun ljudi koji su izgledali
kao da bi najradije bili negde drugde. Džejk se upisao na spisak posetilaca, pa su mu dali dokument pod naslovom
„Saslušanja za uslovnu kaznu – Popis sudskih rešenja”. Njegov čovek je bio pod brojem tri na spisku. Denis Joki –
10.00. Nadajući se da će izbeći Jokijevu porodicu, Džejk i Karla su se popeli na drugi sprat i pronašli kancelariju
Flojda Grina, Džejkovog kolege s pravnog fakulteta, koji je sada radio za državni zatvorski sistem. Džejk se najavio
i zatražio uslugu. Flojd se trudio da mu pomogne. Džejk mu je pokazao pismo Nika Nortona, advokata iz Klentona,
koji je zastupao Marvisa Langa, zatvorenika koji se trenutno nalazio u kampu broj 29, onom s maksimalnom
obezbeđenjem. Flojd je uzeo to pismo i rekao da će pokušati da ugovori sastanak.
Saslušanja su počela u devet časova i održavala su se u velikoj, praznoj prostoriji sa stolovima poređanim u
kvadrat, s desetinama nepravilno raspoređenih stolica na sklapanje. Za glavnim stolom su sedeli predsednik
komisije za određivanje uslovne kazne i još četvorica članova. Petoro belaca koje je na taj položaj postavio
predsednik.
Džejk i Karla su ušli s rekom posmatrača i potražili gde će da sednu. Džejk je s leve strane uočio Džima Jokija,
oca osuđenog, ali im se, srećom, pogledi nisu sreli. Uhvatio je Karlu za ruku, pa su pošli desno, našli slobodne
stolice i čekali da dođu na red. Prvi na spisku je bio čovek koji je služio kaznu od trideset šest godina zatvora za
ubistvo počinjeno tokom pljačke banke. Uveli su ga i skinuli mu lisice. Brzo je osmotrio okupljene tražeći pogledom
svoju porodicu. Bio je belac; imao je oko šezdeset godina i dugu, urednu kosu; delovao je kao fin čovek, a Džejk se,
BD4Y
balkandownload.org

kao i uvek, zapitao kako neko može da preživi toliko dugo na surovom mestu kao što je Parčman. Njegov
procenitelj za uslovnu slobodu je pročitao izveštaj na osnovu kojeg je Joki izgledao kao zatvorenik za primer.
Komisija mu je postavila nekoliko pitanja. Sledeći govornik je bila ćerka ubijene blagajnice, a počela je time što je
rekla da već treći put prisustvuje proceni pred komisijom, da je već treći put primorana da proživljava isti košmar.
Potiskujući emocije, dirljivo je opisala kako je to imati deset godina i živeti sa saznanjem da su ti ubili majku
dvocevkom na mestu gde je radila. Od tada joj je bilo sve gore.
Iako je komisija taj slučaj uzela u razmatranje, malo je izgleda bilo da će počinitelj ubistva dobiti uslovnu
slobodu. Odveli su ga posle trideset minuta.
Zatim su uveli jednog malog crnca i skinuli mu lisice. Bio je skoro dete. Posadili su ga na stolicu za prekršioce
zakona i predstavili ga komisiji. On je služio kaznu od šest godina zbog krađe automobila i bio je uzoran zatvorenik
– završavao je srednju školu, ređao odlične ocene i klonio se nevolja. Njegov procenitelj je predložio puštanje na
slobodu, kao i sama oštećena. Postojala je i pismena izjava koju je potpisala oštećena, zauzimajući se za
okrivljenog i apelujući na komisiju da se sažali. Nije bila povređena tokom izvršenja zločina i godinama je sa
okrivljenim vodila prepisku.
Dok su čitali njen pismeni iskaz, Džejk je primetio da se ostali članovi klana Joki polako primiču s leve strane
duž zida. Odavno je uvideo da su to grubi ljudi iz niže klase, prostaci skloni nasilju. U dva navrata ih je ućutkao
pogledom na javnoj raspravi, ali eto njih opet. Prezirao ih je, ali ih se isto toliko i plašio.
Denis Joki je ušao sa samouverenim osmehom i pogledom potražio svoje ljude. Džejk ga nije video dvadeset
sedam meseci i ne bi mu smetalo da ga više nikada ne vidi. Njegov procenitelj je pobrojao najvažnije činjenice:
Denisa Jokija je 1985. godine okrug Ford proglasio krivim pod optužnicom da je bio saučesnik podmetanja požara.
Postojala je sumnja da su se Joki i još trojica udružili i zapalili kuću Džejka Brigansa u gradu Klentonu. Ta trojica
zaverenika su u stvari izvršila zločin bacajući napalm-bombe i sada su služila kazne u federalnom zatvoru. Jedan od
njih je na svedočenju priznao krivicu. Procenitelj nije imao preporuku za uslovnu kaznu za Jokija, što je po
mišljenju Flojda Grina značilo da su izgledi za puštanje na slobodu slabi.
Džejk i Karla su slušali i kipteli od gneva. Joki je dobio malu kaznu samo zato što je Rufus Bakli vešto skrpio
krivični postupak. Da se Bakli sklonio s puta i pustio federalce da rade svoj posao, Joki bi bio osuđen na najmanje
deset godina, kao i njegovi pajtaši. Eto, samo zbog Baklija sada, dvadeset sedam meseci kasnije, sede tamo dok im
pred nosem mašu uslovnom kaznom za malu ništariju od razbojnika koji je hteo da ih poguši da bi se dokazao Klanu.
Osuđen je na pet godina. Nije odslužio ni polovinu kazne i već se borio da izađe.
Dok su Džejk i Karla držeći se za ruke pošli prema sklepanoj govornici posađenoj na sklopivi sto, u prostoriju
su ušli Ozi Vols i Maršal Prater napravivši toliku buku da su ih svi primetili. Džejk je klimnuo glavom u znak
pozdrava, a zatim se usredsredio na komisiju za uslovnu kaznu. Počeo je ovim rečima: – Znam da imamo samo
nekoliko minuta, pa ću zato da budem kratak. Ja sam Džejk Brigans, vlasnik kuće koja više ne postoji, a ovo je moja
supruga Karla. Oboje bismo želeli da kažemo koju reč, jer se protivimo zahtevu za puštanje na uslovnu slobodu. –
Sklonio se u stranu da bi Karla stala za govornicu. Otvorila je jedan ispresavijan papir i pokušala da se osmehne
članovima komisije.
Denisa Jokija je prostrelila pogledom, a onda je pročistila grlo. – Zovem se Karla Brigans. Neki od vas se
možda sećaju suđenja Karlu Liju Hejliju, održanom u Klentonu jula 1985. godine. Moj muž je branio Karla Lija i ta
predana borba za njegovu odbranu nas je skupo koštala. Bilo je anonimnih poziva; neki od njih su bile otvorene
pretnje. Neko je zapalio krst u našem dvorištu. Čak su pokušavali i da mi ubiju muža. Čovek sa bombom je uhvaćen
u pokušaju da nam zapali kuću dok smo spavali – to suđenje je još u toku dok se on pretvara da je lud. U jednom
trenutku sam morala da pobegnem iz Klentona sa svojom četvorogodišnjom ćerkom i da se sakrijem kod svojih
roditelja. Moj muž je nosio oružje sa sobom, još uvek ga nosi, a nekoliko njegovih prijatelja se i danas ponaša kao
da su mu telohranitelji. Na kraju su nam jedne noći, kada je moj muž bio u kancelariji, tokom tog suđenja, ovi ljudi –
uperila je prstom u Denisa Jokija – zapalili kuću Molotovljevim koktelom. Možda Denis Joki nije bio prisutan, ali
on jeste član te bande i svakako je jedan od tih palikuća. Bio je prevelika kukavica da se pojavi i da ga svi vide,
uvek se krio u mraku. Ne mogu da poverujem da smo posle dvadeset sedam meseci opet ovde i da gledamo kako
ovaj zločinac pokušava da izađe na slobodu.
Duboko je uzdahnula i okrenula stranu. Lepe žene su se retko pojavljivale na saslušanjima za određivanje
uslovne slobode, na kojima je uglavnom bilo devedeset posto muškarca. Karla je svima privukla pažnju. Ispravila
BD4Y
balkandownload.org

se i nastavila: – Naš dom je sagradio jedan železničar sa svojom porodicom devedesetih godina devetnaestog veka.
Umro je na prvi Božić koji su njegovi dočekali u toj kući otkad je sagrađena, pa je kuća ostala u vlasništvu te
porodice dok nije opustela pre dvadeset godina. Smatrali su je istorijskim zdanjem iako je bilo rupa u podu i
naprslina u krovnoj konstrukciji kad smo je kupili. Tri godine smo se zaduživali. Džejk i ja smo svaki dolar i skoro
čitav svoj život ugradili u tu kuću. Po ceo dan smo radili, a onda smo krečili do ponoći. Godišnje odmore smo
provodili lepeći tapete i farbajući podove. Džejk je sve svoje advokatske honorare davao na popravke
vodoinstalacija, uređenje dvorišta i građevinski materijal. Njegov otac je dogradio gostinsku sobu u potkrovlju, a
moj otac je izbetonirao deo dvorišta iza kuće. Mogla bih ovako da nastavim satima, ali znam da ne smem da dužim.
Pre sedam godina Džejk i ja smo doneli svoju kćer kući i uneli je u njenu sobu. – Tu ju je glas malo izdao, ali je
samo brzo progutala knedlu i isturila bradu. – Na sreću, nije bila u svojoj sobi kada su nam uništili dom. Često se
pitam da li bi te ljude bilo briga za to. Čisto sumnjam. Rešili su da nam nanesu što više štete. – Nastao je tajac, a
Džejk joj je spustio ruku na rame. Nastavila je: – Tri godine je prošlo od požara, a mi se i dalje sećamo svega što
smo izgubili, uključujući i našeg psa. I dalje pokušavamo da nadoknadimo stvari koje se ne mogu nadoknaditi, još
uvek pokušavamo da objasnimo našoj ćerki šta se dogodilo i zašto. Ona je još mala da bi razumela. Često mislim da
još ne možemo da poverujemo šta nas je snašlo. I zaista ne mogu da verujem da smo danas ovde, primorani da
ponovo proživljavamo ovu noćnu moru kao, uostalom, i sve žrtve, da smo došli da gledamo ovog zlotvora koji je
pokušao da nam uništi život, ali i da zatražimo da mu se produži kazna. Kazna na pet godina zatvora za Denisa Jokija
je previše blaga, previše kratka. Zato vas molimo da ga osudite na celu kaznu.
Istupila je u desnu stranu da bi se Džejk vratio za govornicu. Krajičkom oka je pogledao Jokijevu porodicu i
primetio da su im Ozi i Prater prišli bliže, kao da su hteli da kažu: – Evo kavgadžija. – Džejk je pročistio grlo i
ponovo se obratio komisiji: – Karla i ja zahvaljujemo članovima komisije za određivanje uslovne kazne što nam je
pružila priliku da govorimo. Biću kratak. Denis Joki je sa svojom bednom bandicom palikuća uspeo da nam zapali
kuću i uzdrma život iz temelja, ali nisu uspeli da nam naškode onoliko koliko su nameravali niti su uspeli da
postignu svoj prvenstveni cilj, a to je ometanje pravde. Oni – Denis Joki i razni znani i neznani članovi Kju kluks
klana iste sorte kao i on – u više navrata su pokušali da nas zastraše, da naškode meni, mojoj porodici, prijateljima,
pa čak i mojim zaposlenima samo zato što sam zastupao Karla Lija Hejlija, crnca koji je pucao i usmrtio dvojicu
belaca, jer su mu silovali ćerku i pokušali da je ubiju. Grdno su se prevarili. Pravda je sprovedena pošteno i na
divan način kada je porota, koju su inače sačinjavali samo belci, presudila u korist mog klijenta. Ta ista porota je
presudila protiv gnusnih piromančića kao što je Denis Joki i protiv njegovih stavova o nasilnom rasizmu. Ta porota
se oglasila jasno i glasno i za vek vekova. Bila bi sramota ako se sve svede na to da malo izgrdite Jokija i pustite ga
kući. Iskreno, treba da odsluži maksimalnu kaznu koju možete da mu razrežete. Hvala.
Joki je piljio u njega zlobno se smeškajući, još uvek se osećajući kao pobednik zbog paljevine, i videlo se da je
još žedan krvi. Njegova drskost nije promakla pojedinim članovima komisije. Džejk mu je uzvratio neprijateljskim
pogledom, a zatim se sklonio i otpratio Karlu do njihovih mesta.
– Šerife Vols? – oglasio se predsednik, pa se Ozi hitro stvorio za govornicom dok mu je značka sijala na reveru.
– Hvala vam, gospodine predsedavajući. Ja sam Ozi Vols, šerif okruga Ford i ne želim da se ovaj mali vrati kući
i opet pravi neprilike. Ako ćemo pravo, on bi trebalo da služi mnogo dužu kaznu, i to u federalnom zatvoru, ali
nemamo vremena da ulazimo sad u to. Još uvek se vodi istraga o tome šta se zapravo desilo pre tri godine, kako u
ovom okrugu tako i u FBI-ju u Oksfordu. S tim nismo završili, čisto da se zna. Zaista bi bila greška da on bude
pušten na slobodu. Po mom mišljenju, samo će nastaviti tamo gde je stao. Hvala.
Ozi je odstupio i prišao porodici Joki što je bliže mogao. On i Prater su stali do zida iza njih, a kada je prozvan
sledeći, polako su izašli sa ostalim posmatračima. Džejk i Karla su ih zatekli ispred i zahvalili im što su doputovali
do zatvora. Nisu očekivali da dođe i šerif. Čavrljali su koji minut pre nego što su Ozi i zamenik Prater otišli da
obiđu jednog zatvorenika kojeg je trebalo da odvezu u Klenton.
Flojd Grin je prišao Džejku i Karli i izgledao je pomalo uzrujano. – Mislim da će upaliti – rekao im je. – Pođite
za mnom i da znate da ste mi dužnici. – Izašli su iz te zgrade i ušli u drugu. Ispred vrata pored kancelarije zatvorskog
nadzornika stajala su dva naoružana čuvara. Muškarac u košulji sa kratkim rukavima i kravatom na kopčanje osorno
je procedio: – Imate deset minuta.
I meni je drago što smo se upoznali, pomislio je Džejk. Jedan od čuvara je otvorio vrata. – Sačekaj ovde –
rekao je Džejk Karli.
BD4Y
balkandownload.org

– Ja ću ostati s njom – dobacio je Flojd Grin.

Prostorija u kojoj su se obreli bila je skučena i bez prozora i više je ličila na neki sobičak nego na kancelariju.
Lisicama vezan za stolicu sedeo je Marvin Lang, dvadesetosmogodišnjak, u standardnoj zatvoreničkoj beloj odeći
sa izbledelim plavim uzdužnim prugama na donjem delu. Izgledao je opušteno onako zavaljen u stolicu i prekrštenih
nogu. Kosa mu je već izrasla u žbunastu afro-frizuru, a nosio je i jareću bradicu.
– Marvise, ja sam Džejk Brigans, advokat iz Klentona – obratio mu se Džejk privlačeći drugu stolicu.
Marvis se učtivo osmehnuo i s nelagodom mu pružio desnu ruku, koja je bila na isti način privezana za stolicu.
Uspeli su da se rukuju uprkos lisicama. Džejk je pitao: – Sećaš li se svog advokata, Nika Nortona?
– Donekle. Davno je to bilo. Nisam imao baš nekog razloga da pričam s njim.
– U džepu imam pismo koje je Nik potpisao i kojim me ovlašćuje da razgovaram s tobom, ako želiš da ga vidiš.
– Hoću da razgovaram. Hajde da razgovaramo. O čemu želiš da razgovaramo?
– O tvojoj majci, Leti. Je li dolazila u poslednje vreme da te obiđe?
– Bila je ovde prošle nedelje.
– Da li ti je pomenula da joj se ime pominje u testamentu jednog belca po imenu Set Habard?
Marvis je na sekund skrenuo pogled, a zatim blago klimnuo glavom. – Jeste. Što te to zanima?
– Zato što me je tim testamentom Set Habard ovlastio kao advokata da upravljam njegovom imovinom i
dobrima. Devedeset posto je ostavio tvojoj majci, a moj posao je da se postaram da ona dobije taj novac. Razumeš?
– Znači, ti si pozitivac?
– Nego šta sam. Štaviše, ja sam ti trenutno najpozitivniji lik u celoj priči, ali tvoja majka ne misli tako. Unajmila
je neke advokate iz Memfisa koji se svojski trude da joj zamažu oči dok je ne obrlate i zeznu stvar.
Marvis je seo pravo, pokušao da podigne obe ruke i rekao: – Dobro, sad tek ništa ne razumem. Uspori i lepo mi
objasni.
Džejk je još uvek govorio kada je neko pokucao na vrata. Čuvar je promolio glavu i rekao: – Vreme je isteklo.
– Upravo završavam – odvratio je Džejk dok je ovaj učtivo zatvorio vrata. Još bliže se nagnuo ka Marvisu i
rekao: – Hoću da pozoveš Nika Nortona, on će da plati poziv i potvrdiće ti ono što ti govorim. U ovom trenutku će
svaki advokat u okrugu Ford da ti kaže isto: Leti pravi ogromnu grešku.
– I ja sad treba da ispravim stvar?
– Možeš da pomogneš. Popričaj s njom. Mi, to jest ona i ja imamo tešku borbu pred sobom u samom startu, a
ona je samo dodatno otežava.
– Moram malo da razmislim o tome.
– Svakako da treba, Marvise. Pozovi me kad god hoćeš, na moj račun.
Čuvar se vratio.

BD4Y
balkandownload.org

17.

Uobičajena gomila ljudi s belim kragnama okupila se u Ti šopu da doručkuje i popije kafu, nikada čaj, jer je bilo
rano za to. Za okruglim stolom su sedeli advokat, bankar, trgovac i jedan agent osiguranja, a za drugim se okupila
probrana grupa starije gospode u penziji. Jeste da su bili penzioneri, ali ne oni dosadni, usporeni i tihi. Taj sto su
prozvali sto za starkelje. Razgovor je počeo da se zahuktava dok se prežvakavalo o slabim naporima fudbalskog
tima pravnog fakulteta Ol Mis – poraz prošle subote od Tulejna na godišnjem okupljanju bivših studenata bio je
neoprostiv – i o još slabijim naporima Univerziteta Misisipi. Polako su prebacivali u veću brzinu kada su starkelje
završile sa pljuvanjem Dukakisa, koga je Buš već pregazio na izborima, a bankar glasno primetio: – Narode, čuo
sam da je ta žena iznajmila staru kuću Sapingtonovih i da se seli u grad, sa svojom hordom, naravno. Kažu da joj se
doselila silna rodbina. Stalno joj dolaze puna kola, pa im treba veća kuća.
– U kuću Sapingtonovih?
– Znaš, na severu, malo dalje od Martin rouda, pored dvorišta za aukcije. Ona stara farmerska kuća, jedva se
vidi s puta. Prodaje se još otkad je Jenk Sapington umro, što mu dođe pre desetak godina.
– Ako ne i više. Izgleda da je izdavana više puta.
– Mada je nikad nisu zakupili crnci, zar ne?
– Koliko ja znam, nisu.
– Mislio sam da je u prilično dobrom stanju.
– I jeste. Prošle godine su je okrečili.
O tome su svi razmišljali neko vreme i ispostavilo se da je to izazavalo opšte zgražavanje. Iako je ta kuća bila u
najdaljem predgrađu, taj kraj se još uvek smatrao belačkim.
– Pa što su je izdali crncima? – upitao je jedan od starkelja.
– Zbog kinte. Tamo više ne živi niko od Sapingtonovih a, na kraju krajeva, što bi ih i bilo briga? Ako već ne
mogu da je prodaju, neka je bar iznajme. Pare su pare ko god da ih daje. – Čim je bankar to izgovorio, već je čekao
da mu udare kontru. Njegova banka je bila poznata po tome što izbegava crnce kao klijente.
U tom trenutku je ušao agent za nekretnine, zauzeo svoje mesto za stolom belih okovratnika i već su ga dočekali
sa: – Baš pričamo o onoj ženi što je iznajmila kuću Sapingtonovih. Jel’ to istina?
– Surova istina – odgovorio je ovaj samozadovoljno. Bio je sav ponosan što je prvi potvrdio tako sočan trač ili
se bar činilo da je tako. – Kako sam čuo, juče su se uselili. Plaćaće sedamsto dolara mesečno.
– Koliko ih ima?
– Otkud znam. Nisam bio tamo, a i ne planiram da navraćam. Samo se nadam da to neće uticati na vrednost
nekretnina u komšiluku.
– Kakvom komšiluku? – upita jedan od starkelja. – Niz put je plac za licitacije, koji smrdi na kravlju balegu još
otkad sam ja bio klinac. Prekoputa je dvorište Lutera Selbija, puno starog gvožđa. O kakvom ti komšiluku pričaš?
– Ma, znaš već, mislio sam na cene stambenih objekata – uzvratio je agent. – Ako ti ljudi počnu da nam se
useljavaju u pogrešna područja, cene nekretnina će opasti po čitavom gradu. To će biti loše za sve nas.
– E, tu je u pravu – složio se bankar.
Ubacio se i trgovac: – Ona, beše, ne radi? A muž joj je lenčuga. Odakle joj sedamsto dolara mesečno za kiriju?
– Još ne može da uzme Habardove pare, zar ne?
– Nema šanse – odvratio je advokat. – Novac je zamrznut dok se ne završi suđenje, a to može da se razvlači
godinama. Do tada ne može da dobije ni dolara.
– Pa odakle joj onda pare?
– Otkud ja znam – odgovorio je advokat. – Možda svima naplaćuje kiriju.
– U toj kući ima pet spavaćih soba.
– Kladim se da su sve pune puncate.
– A ja se kladim da joj niko ne plaća kiriju.
– Kažu da su joj muža ukebali zbog vožnje u pijanom stanju pre nekoliko nedelja.
– E, to je istina – rekao je advokat. – Svojim očima sam video na spisku sudskih rešenja baš njegovo ime,
Simion Lang. Uhapsili su ga u subotu ujutru. Na prvom pojavljivanju pred sudom ga je zastupao Džejk. Kazna mu je
BD4Y
balkandownload.org

odložena na neko vreme. Mislim da je Ozi nekako umešan.

– Ko plaća Džejka?
Advokat se osmehnuo i rekao: – E, to nikada nećemo pouzdano znati, ali možete da se kladite u debele pare da
će se to odbiti od para iz testamenta, kako god okreneš.
– Ako išta ostane od tih para.
– Teško da će ostati.
– Teško.
Trgovac je nastavio: – Da se vratimo na moje pitanje. Kako će ona to da plati?
– Ma daj, Hauarde. Imaju čekove. Znaju da se nadmudruju s državom. Imaju bonove za hranu, primaju dečji
dodatak, pomoć za izdržavana lica, socijalnu pomoć, pomoć za nezbrinuta lica, za nezaposlene – više takvi zarađuju
sedeći nego većina onih koji rmbače po ceo dan. Neka ih je pet-šest u jednoj kući i svi će da vuku čekove – ne brinu
ti takvi za stanarinu.
– Ono jeste, ali kuća Sapingtonovih nije baš mesto za subvencionisanje.
Advokat će na to: – Njen advokat iz Memfisa verovatno odbija troškove od svog budućeg honorara kao
proviziju. Dođavola, verovatno joj je platio da bi preuzeo slučaj. Razmisli malo. Ako nagrebe preko pedeset ili sto
hiljada u kešu, pa unapred otpočne proces, a onda pokupi polovinu imovine kad pare legnu, to mu ispadne odlična
računica. Verovatno će da naplaćuje i kamatu.
– To nije etički, zar ne?
– Hoćeš da kažeš da advokat radi malo na kvarno?
– Ili juri da izgura svoje?
Advokat je mirno odgovorio: – Moral se određuje na osnovu onog što te uhvate da radiš. Ako te ne uhvate, nisi
prekršio nijedno moralno načelo. Sve nešto sumnjam da se Sistrank ubi čitajući knjige o moralu tamo po američkoj
advokatskoj komori.
– Nema on vremena za to, jer čita članke o sebi po novinama. Kad se vraća ovamo?
Advokat je odgovorio: – Sudija Etli je zakazao ročište za sledeću nedelju.
– Šta će da urade?
– Podneće brdo žalbi i slično. Ma, samo prave cirkus.
– Ispašće budala ako opet dođe onim crnim rols-rojsom.
– Ma hoće, sto posto.
Agent za osiguranje je dobacio: – Imam jednog rođaka u Memfisu, radi u sudstvu. Kaže da Sistrank duguje skoro
celom gradu. Mnogo zarađuje, a troši još više i samo beži od banaka i zajmodavaca. Pre dve godine je kupio avion,
zbog čega je umalo ostao bez prebijene pare. Banka mu ga je oduzela, a onda ga je tužila. On tvrdi da je u pitanju
zavera na rasističkoj osnovi. Organizovao je gala proslavu povodom rođendana svoje žene, i to treće po redu;
iznajmio je veliki šator, doveo cirkus, deca su se vozila na konjićima do mile volje, zatim je usledila glamurozna
večera sa svežim jastogom, račićima i skupocenim vinima. Kada se proslava završila, svi čekovi su mu odbijeni.
Malo je falilo da bankrotira, ali je onda dobio neki slučaj u vezi s odštetom od deset miliona i svima sve lepo
isplatio. Taj ti je ili na vrhu ili na dnu.
Svi su pažljivo slušali ceo razgovor, pa su se zadubili u razmišljanje o svemu tome. Konobarica je dopunila
šolje kafom koja se pušila.
Agent za nekretnine je pogledao advokata i rekao: – Nisi valjda glasao za Majkla Dukakisa? – Bila je to
otvorena provokacija.
– Jesam i opet bih da treba – odvratio je advokat, na šta su pojedinci prasnuli u grohotan smeh, dok su se neki
izveštačeno smejali. Advokat je bio jedan od dvojice prisutnih demokrata. U okrugu Ford je za Buša glasalo
šezdeset pet posto glasača.
Onaj drugi demokrata, inače jedan od starkelja, preusmerio je tok razgovora upitavši: – Kada će biti gotov popis
Habardove imovine? Moramo da znamo šta sve ima, jelda? Mislim, pogledaj nas, sedimo ovde, tračarimo i
prepiremo se oko njegove imovine i testamenta. Zar nemamo pravo da znamo kolika je tačno ta imovina, kao
građani, poreski obveznici, pa i u skladu s pravom na slobodu informisanja? Bar ja tako mislim.
– To nije vaša stvar – dobacio je trgovac.
– Možda nije, ali mene baš zanima. Što, tebe ne zanima?
BD4Y
balkandownload.org

– Nije me briga – odgovorio je trgovac, na šta su mu se svi smejali.

Kada su dobacivanja prestala, advokat je rekao: – Administrator mora da podnese izveštaj o popisu imovine
kad god sudija to bude zahtevao od njega. Ne postoji po zakonu propisan rok. Samo nagađam, ali kada je u pitanju
ovolika imovina, administrator će imati vremena napretek da svemu uđe u trag i da sve proceni.
– O kojoj sumi govorimo?
– O onoj o kojoj svi pričaju. Nećemo znati sa sigurnošću dok administrator ne popiše sve.
– Mislio sam da se ta funkcija zove izvršitelj oporuke.
– Ne ako se izvršitelj povuče, kao što je ovde slučaj. Onda sud imenuje administratora da vodi ceo proces. Taj
novi momak je neki advokat iz Smitfilda i zove se Kvins Landi; to je neki stari prijatelj sudije Etlija. Mislim da radi
skraćeno, jer je pred penzijom.
– Jel’ mu plaćaju od te imovine?
– Odakle bi drugo?
– Čekaj, kome sve plaćaju od tih para?
Advokat je neko vreme razmišljao, pa je rekao: – Advokata imenovanog testamentom, što je zasada Džejk, mada
ne znam da li će on ostati do kraja. Šuška se da mu je već dosta advokata iz Memfisa i da razmišlja da se povuče.
Od tog testamenta će biti plaćeno i administratoru. Isto tako i računovođama, proceniteljima, poreskim savetnicima i
sličnima.
– Ko plaća Sistranku?
– Sve mi se čini da je on napravio ugovor s onom ženom. Ako ona dobije slučaj, uzeće joj procenat.
– Šta se, kog vraga, Rufus Bakli vrzma unaokolo?
– On je Sistrankov lokalni savetnik.
– Uh, divan su par, kao Hitler i Musolini. Jel’ to oni hoće da izvedu iz takta ceo okrug Ford?
– Izgleda.
– Suđenje će sigurno biti s porotom, šta kažete?
Odgovorio je advokat: – I te kako. Izgleda da svi hoće porotu, uključujući i sudiju Etlija.
– Što sudija Etli to hoće?
– Jednostavno je. Hoće čovek da skine muku s vrata. U tom slučaju ne mora on da donese presudu. Biće tu
velikih pobednika, ali i velikih gubitnika, a pošto će porota da donese odluku, niko neće da krivi sudiju.
– Šanse su deset prema jedan da će porota glasati protiv te žene.
Advokat je dobacio: – Najbolje da malo sačekamo. Neka prođe nekoliko meseci da bi sudija Etli imao vremena
da sve dovede u red, da sve lepo organizuje, isplanira i pripremi za suđenje. A malo pre početka suđenja možemo
da organizujemo kladionicu i damo uloge. Uživam kad vam pokupim pare. To bi mu došlo kao četiri super boula
zaredom.
– Kako će da nađu dvanaestoro ljudi koji ne znaju ništa o ovom slučaju? Svi koje poznajem imaju svoje
mišljenje, a možete biti prokleto sigurni da se svaki Afrikanac u krugu od dvesta kilometara nameračio da se ugradi
koliko bilo. Čuo sam da Sistrank hoće da premesti suđenje u Memfis.
Advokat mu na to reče: – Ne može da ga izmesti u drugu državu, tupane, ali je tražio da se promeni mesto
suđenja.
– Zar nije i Džejk pokušao da promeni mesto suđenja u Hejlijevom slučaju? U neki prijateljskiji okrug, gde ima
više crnog biračkog tela?
– Jeste, ali je sudija Nus to odbio. Doduše, Hejlijev slučaj je bio mnogo ozbiljniji od ovog.
– Možda. Tu nije bilo uloga od dvadeset miliona dolara.
Starkelja demokrata je upitao advokata: – Misliš li da Džejk može da dobije ovaj slučaj?
Na sekund su svi zaćutali i pogledali advokata. To su ga pitali bar četiri puta tokom poslednje tri nedelje dok je
sedeo za istim stolom. – Zavisi – ozbiljno je odgovorio. – Ako Sistrank ostane u sudnici, nema šanse da dobije
slučaj. Ako ostane samo Džejk, onda su mu šanse pola-pola – reče advokat koji nikada nije izašao na sud.
– Čujem da je ovih dana našao tajno oružje.
– Šta to?
– Kažu da se Lusjen Vilbenks vratio u advokatsku komoru. I to ne da bi pio.[3] Navodno, obigrava oko Džejkove
kancelarije.
BD4Y
balkandownload.org

Advokat reče: – Vratio se. Video sam ga u sudu kako prekopava po starim zemljišnim knjigama i testamentima.
Nimalo se nije promenio.
– Baš bez veze.
– Jel’ bio trezan?
– Donekle.
– Džejk ga sigurno neće pustiti blizu porote.
– Sumnjam da će mu sudija Etli uopšte dozvoliti da uđe u sudnicu.
– Pa taj više ne može da se bavi advokaturom, zar ne?
– Ne, dobio je trajnu zabranu posle isključenja iz komore, što u ovom slučaju znači da mora proći osam godina
da bi podneo molbu za obnavljanje članstva.
– Trajna zabrana, ali na osam godina?
– Baš tako.
– Pa to nema logike.
– Takav ti je zakon.
– Ah, zakon, pusti zakon.
– Ko je rekao: „Prvo što treba da uradimo jeste da pobijemo sve advokate”?
– Mislim da je Šekspir.
– Mislio sam da je Fokner.
Na to im je advokat odgovorio: – Čim počnemo da citiramo Šekspira, znam da je vreme da idem odavde.

***

Flojd Grin se javio telefonom iz Parčmana. Komisija je s tri glasa za i dva protiv donela odluku da Denisa Jokija
pusti na slobodu. Nije bilo objašnjenja. Flojd je nešto neodređeno pomenuo da je komisija odlučivala u tajnosti.
Džejk je znao da je država imala pogan običaj da za novac sve prašta, ali nije želeo da poveruje da je Jokijeva
porodica bila toliko prefinjena da ponudi mito.
Deset minuta kasnije ga je pozvao i Ozi da bi mu preneo istu vest. Ni sâm nije mogao da veruje i mnogo se
iznervirao. Rekao je Džejku da će sutradan lično otići do Parčmana da pokupi Denisa. Imaće dva sata nasamo u
kolima sa klincem, pa će mu uterati strah u kosti i zabraniti da kroči na tle Klentona.
Džejk mu je zahvalio i pozvao Karlu.

BD4Y
balkandownload.org

18.

Rufus Bakli je parkirao svoj izbledeli kadilak s druge strane trga, što dalje od Džejkove firme. Nekoliko trenutaka je
samo sedeo u kolima i razmišljao o tome koliko se gnuša i Klentona, i njegovog suda, i glasača, a naročito svojih
prethodnih iskustava u tom gradu. Nekada su ga glasači obožavali, što nije bilo tako davno, a on ih je smatrao
odskočnom daskom sa koje će započeti državnu trku za predsednika i ko zna dokle bi dogurao. Bio je njihov okružni
tužilac, mlad i ambiciozan advokat sa pištoljem na oba boka, konopcem u ruci i bez straha od loših momaka. Radio
bi po paroli: nađite ih, dovucite ih, a onda će Rufus da ih poveša. Njegova kampanja se umnogome zasnivala na
činjenici da je u devedeset posto slučajeva osuđeni bio proglašen krivim. Ljudi su ga voleli. Tri puta su glasali za
njega izlazeći u velikom broju, ali tokom poslednjeg mandata, prošle godine, kada su im emocije još bile uzburkane
zbog gorke presude Hejliju, dobri ljudi okruga Ford su mu okrenuli leđa. Izgubio je i u okruzima Tajler, Milburn i
Van Buren, skoro u čitavom dvadeset drugom glasačkom području iako su se žitelji njegovog rodnog okruga Pouk
jedva odvukli do biračkih mesta i glasali za njega sa tričavih graničnih šezdeset odsto.
Njegova karijera državnog službenika je bila završena – mada je s vremena na vreme, budući da je imao
četrdeset četiri godine, skoro uspevao da ubedi sebe da ipak ima neke budućnosti, da je još uvek potreban. Doduše,
nije bio siguran kome i za šta. Žena mu je pretila da će ga napustiti ako se ikada više bude kandidovao za bilo šta.
Posle deset meseci čamotinje u maloj, tihoj kancelariji i zurenja u bedan saobraćaj u Glavnoj ulici, Rufusu je
postalo dosadno; osećao se poraženim, postao je potišten i imao je utisak da će poludeti. Telefonski poziv od
Bukera Sistranka je bio pravi dar s neba, pa je Rufus jedva dočekao priliku da uđe u neki spor. Zbog činjenice da
mu je Džejk bio neprijatelj, taj slučaj mu je bio još primamljiviji.
Otvorio je vrata, izašao i nadao se da ga niko neće prepoznati. Koliko je nekadašnji moćnik nisko pao.
Sud okruga Ford je počinjao da radi u osam, a pet minuta kasnije tu je ušao Rufus na glavna vrata, kao što je
nekada često činio. Tada su ga poštovali, čak su ga se i plašili. Sada su ga samo ignorisali ako se izuzme domar, koji
bi ga pogledao kao da ga prepoznaje i dobacio: – Da ne znam ja tebe odnekud? – Žurno se popeo na sprat i bilo mu
je drago što je glavna sudnica bila otključana i bez obezbeđenja. Ročište je bilo zakazano za devet sati, a Rufus je
prvi stigao. To je namerno izveo zato što su on i gospodin Sistrank imali plan.
Od suđenja Hejliju je tek treći put kročio tu, a izbezumljujuća pomisao da će izgubiti pala mu je kao težak kamen
na stomak. Zastao je u samom dovratku dvokrilnih vrata da bi dobro pogledao tu prostranu i praznu nepodnošljivu
sudnicu. Kolena su mu klecala i na trenutak je mislio da će se onesvestiti. Zatvorio je oči i u glavi začuo glas
sekretara suda, Džina Gilespija, kako čita presudu: – Porotnici su odlučili da optuženi nije kriv ni pod jednom
tačkom optužnice, jer je procenjeno da je neuračunljiv. – Kako su se samo prevarili! Čovek je hladnokrvno upucao
dva momka i još kaže da je to uradio zato što su zaslužili. Ne, mora da se nađe zakonska osnova za to, a
neuračunljivost je bila jedina opcija na koju je Džejk Brigans mogao da se pozove.
Očigledno je to bilo sasvim dovoljno. Uglavnom, kada je Karl Li Hejli ubio tu dvojicu, bio je uračunljiv koliko
i svaki normalan čovek.
Ulazeći u sudnicu, Rufus se setio haosa koji je nastao u sudnici kada su Hejlijeva porodica i svi njihovi
prijatelji odlepili od sreće. E vala, videlo se da nisu normalni! Nekoliko sekundi kasnije svetina okupljena ispred
sudnice eruptirala kada je neki dečak povikao: – Nije kriv! Nije kriv!
Kada je došao do ograde, Rufus je uspeo da se pribere i sredi misli. Čekalo ga je mnogo posla, a imao je malo
vremena da se pripremi. Kao i u svakoj sudnici, između pregrade ili ograde i sudskog stola nalazila su se dva velika
stola. Bili su isti, ali su se ipak umnogome razlikovali. Za stolom na desnoj strani sedeo je državni tužilac za taj
krivični predmet – njegovo staro stanište – odnosno tužilac u slučaju građanske parnice. Taj sto je bio blizu
porotničkih klupa da bi tokom suđenja on, Rufus, uvek bio bliže svojim ljudima. Na deset koraka odatle nalazilo se
uporište odbrane, i u krivičnim predmetima i u građanskim parnicama. Po mišljenju većine advokata koji su ceo
radni vek proveli po sudnicama, veoma je važno gde sediš. To simbolizuje moć ili pak odsustvo moći. Određenim
advokatima ili parničarima pruža mogućnost da ih porota vidi više ili manje, a ona uvek posmatra. Ponekad je to
prava pozornica, poprište borbe Davida i Golijata dok se usamljeni advokat i njegov obogaljeni klijent suočavaju
sa gomilom korporativnih tužbi ili se potučeni branjenik bori da izbegne šapu države. Važno je gde se sedi i u
slučaju da su advokati zgodne žene u kratkim suknjama pred porotom sačinjenom isključivo od muškaraca, a
BD4Y
balkandownload.org

podjednako je važno i kaubojima u šiljatim čizmama koji vole da sede i piju ispred prodavnice.
Budući da je bio državni tužilac, Rufus se nikada nije brinuo zbog mesta, jer se to nikada nije dovodilo u pitanje.
Osporavanje testamenta je, doduše, bilo retka pojava, pa su on i gospodin Sistrank doneli odluku. Ukoliko bude
moguće, zauzeće sto za državne i druge tužioce, onaj bliži poroti, i postaviće se kao glas istinskih zaštitnika
testamenta. Džejk Brigans će sigurno zadavati žestoke udarce, ali neka, samo nek navali. Vreme je da se dodele
prave uloge, a pošto je njihov klijent naslednik prema sadržini sasvim valjanog testamenta Seta Habarda, ima da se
bore za svoja prava.
Rufus nije baš bio ubeđen u delotvornost te strategije. Dobro mu je bila poznata narav legendarnog sudije
Rubena V. Etlija, koji je, kao i mnoge druge stare, iskusne i često mrzovoljne sudije Misisipija, vladao gvozdenom
pesnicom i uglavnom bio sumnjičav prema došljacima. Sistrank, međutim, nije mogao da dočeka da se upusti u
borbu i nametne se kao glavni. Bez obzira na sve što se desilo, biće to zanimljivo, a Rufus će biti u centru zbivanja.
Brzo je namestio stolice oko stola sa desne strane ostavivši tri na istom mestu, a ostale je pomerio u stranu.
Otključao je debelu akten-tašnu i poređao dokumente i rokovnike po čitavom stolu, kao da je tu već satima i da tog
dana ne zna šta će pre od posla. Porazgovarao je s gospodinom Pejtom, policajcem koji je čuvao sudnicu, dok je
punio bokale ledenom vodom. Nekada su on i gospodin Pejt čavrljali o vremenskoj prognozi, ali Rufusa padavine
više nisu zanimale.
Za njim je tiho ušao Dima Li i čim je prepoznao Baklija, krenuo je pravo prema njemu. Oko vrata je nosio foto-
aparat i beležnicu spremnu za intervju, ali kada je upitao: – Gospodine Bakli, otkud vi ovde? – ovaj se nije obazreo
na njega.
– Koliko shvatam, vi ste sada lokalni savetnik za stranu koja zastupa Leti Lang, jesam li u pravu?
– Nemam komentar – odvratio je Rufus pažljivo sređujući neke fascikle i pevušeći.
Stvari su se stvarno promenile, pomislio je Dima. Stari Rufus bi slomio vrat novinaru samo da ga intervjuiše, a
sada mu je razgovor bio na izvol’te.
Dima se malo povukao i rekao nešto gospodinu Pejtu, koji mu je na to odgovorio: – Sklanjaj taj aparat odavde. –
Posle toga se Dima pokupio i izašao iz zgrade, ispred koje su on i njegov kolega čekali nadajući se da će ugledati
crni rols-rojs.
Vejd Lanijer je stigao sa svojim saradnikom, Lesterom Čilkotom. Klimnuli su glavom Bakliju, koji je bio
prezauzet da bi govorio, i baš im je bilo zabavno to što je zauzeo sto za tužioce. I sami su se brzo zaokupili
otvaranjem teških tašni i pripremom za okršaj. Nekoliko minuta kasnije su se pojavili i Stilman Raš i Sem Larkin i
pozdravili kolege. Bili su na istoj strani sudnice i verovatno će iznositi iste argumente, ali u ovako ranoj fazi spora
još nisu bili spremni da veruju jedni drugima. Polako su se punile i klupe za javnost i sudnica je već tiho brujala od
pozdravljanja zabrinutih ljudi i ogovaranja. Nekoliko uniformisanih lica se šetalo unaokolo javljajući se
posetiocima i pričajući viceve. Ijan i Ramona su došli s decom, i seli sasvim levo, iza svojih advokata i što dalje od
protivničke strane. Znatiželjni advokati koji nisu imali veze sa tim slučajem obigravali su oko sudijine stolice kao
da su tu imali neka posla. Smejali su se sa službenicima. Parada je konačno počela kada su Buker Sistrank i njegova
pratnja stigli prošavši kroz vrata kao furije i zauzevši čitav prolaz, razmećući se sudnicom kao da je njihova.
Sistrank je svoje društvance poveo niz prolaz držeći Leti podruku, mrko gledajući sve ostale, izazivajući okupljene
i, kao i uvek, tražeći kavgu. Smestio ju je u prvi red pored Simiona i dece, a ispred nje je postavio debelovratog
mladog crnca u crnom odelu, crnoj košulji i s kravatom, da je čuva, kao da će ubice ili obožavaoci pohrliti ka njoj.
Oko Leti su posedali silni rođaci, tetke, stričevi, nećaci, komšije, kao i raznorazni prijatelji.
Bakli je posmatrao tu predstavu i jedva je uspevao da potisne sumnjičavost. Dvanaest godina je proveo pred
porotama na tom području. Umeo je da ih izabere, pročita, predvidi im korake, razgovara s njima i da ih navede na
svoju vodenicu, bar je to često slučaj, tako da je za trenutak znao da Bukeru Sistranku paradiranje s velikom crnom
bandom neće proći u ovoj sudnici. Ma, daj, molim te, još je i telohranitelja doveo. Leti nije umela da glumi. Videlo
se da su joj sugerisali da deluje trezveno ali tužno, ožalošćeno, kao da joj je preminuo najdraži prijatelj i ostavio joj
nasledstvo koje joj po pravu pripada, a kog su hteli da se dočepaju pohlepni belci. Trudila se da izgleda
izmaltretirano, zlostavljano.
Sistrank je sa svojim partnerom, Kendrikom Bostom, prošao kroz ogradu. Ozbiljnih izraza lica su se pozdravili
sa svojim saradnikom, gospodinom Baklijem. Na sto koji su svi priželjkivali dodali su svoj deo loma, apsolutno se
ne obazirući na advokate sa druge strane. Broj okupljenih je polako rastao kako se bližilo 8.45.
BD4Y
balkandownload.org

Džejk je ušao na bočna vrata i odmah primetio da mu je mesto već zauzeto. Rukovao se sa Vejdom Lanijerom,
Stilmanom Rašom i ostalim advokatima koji su osporavali testament. – Izgleda da imamo mali problem – rekao je
Stilmanu i klimnuo glavom Bakliju i advokatima iz Memfisa. – Sa srećom – rekao je Stilman.
Džejk je u sekundi doneo odluku da bi izbegao sukob. Polako se izgubio iz sudnice i otrčao do sudijine
kancelarije. Heršel Habard se pojavio sa svoje dvoje dece i nekoliko prijatelja. Seli su pored Ijana i Ramone. Kako
je sat otkucavao poslednje minute do 9.00, žamor u sudnici je zamro. Sudnica je bila skoro savršeno podeljena – na
jednoj strani su bili crnci, a na drugoj belci. Lusjen je, naravno, sedeo na crnačkoj strani, skroz pozadi.
Džejk se vratio i stao sâm pored vrata do porotničkih klupa. Nije govorio ni sa kim, ali je zato uspeo da deluje
opušteno prelistavajući neki dokument. U 9.05 gospodin Pejt se proderao: – Svi ustanite, uvaženi sud zaseda – i
utom je ušao sudija Etli, a za njim je lepršala stara izbledela crna odora. Zauzeo je svoje mesto i rekao: – Sedite,
molim vas – i prešao pogledom po sudnici. Gledao je i gledao, mrštio se i mrštio, ali nije ništa rekao. Krajičkom
oka je pogledao Džejka, pogledom prostrelio Baklija, Sistranka i Bosta, a zatim je uzeo neki papir. Prozvao je
advokate sa spiska; svi su bili prisutni i spremni, ukupno njih desetoro.
Primakao je mikrofon još bliže i oglasio se: – Prvo da pozavršavamo ono osnovno. Gospodine Bakli, podneli
ste molbu za uključenje u ovaj slučaj kao lokalni savetnik firme Sistrank i Bost iz Memfisa. Je li to tačno?
Bakli je, uvek spreman da ustane i iskaže se, skočio kao zapeta puška i rekao: – Jeste, poštovani sudija. Ja
sam…
– A posle toga ste, koliko vidim, vi i vaši pridruženi saradnici podneli gomiletinu predloga, koje bi sve trebalo
da pretresemo danas. Je li to tačno?
– Jeste, uvaženi sudijo, i voleo bih da…
– Izvinite. A gospodin Brigans je podneo žalbu protiveći se vašem ulasku u ovaj slučaj. Pozvao se na to da
nemate iskustva, stručnost i neophodno znanje za ovu tematiku. Je li tako?
– To je potpuno neozbiljna primedba, uvaženi sudijo, kao što i sami vidite. Od advokata u ovoj državi se ne
zahteva da…
– Izvinite, gospodine Bakli. Vi ste podneli zahtev da se uključite u ovaj slučaj, gospodin Brigans je uložio žalbu
na to, što znači da moram da reagujem na njegovu pritužbu. To još nisam učinio, a dok to ne učinim, vi još niste
pravosnažno priznati kao zvaničan advokat u ovom slučaju. Pratite li me?
– Uvaženi sudijo, žalba gospodina Brigansa je toliko neozbiljna da zaslužuje da bude kažnjena. Štaviše,
pripremam se da podnesem zahtev za to.
– Nemojte gubiti vreme, gospodine Bakli. Sedite i slušajte me. – Sačekao je da Bakli sedne. Sudija Etli je
zažmirio, duboke bore na čelu su mu se zategle. Nikada nije gubio pribranost, ali je umeo da se razgnevi tako da se
svakom advokatu u njegovoj blizini sledi krv u žilama. – Vi nemate valjan status pred ovim sudom, gospodine Bakli,
kao ni vi, gospodine Sistrank, a ni vi, gospodine Bost. Međutim, već ste preuzeli kontrolu nad mojom sudnicom time
što ste po sopstvenom nahođenju zauzeli mesta. Vi niste imenovani kao advokati ovim testamentom. Gospodin
Brigans jeste, po zakonu i zvanično, lično sam ga odredio. Možda ćete jednog dana postati advokati proponenata
ovog testamenta, ali zvanično još to niste. – Govorio je polako, naglašavajući svaku reč, pomalo grubo, ali je svako
mogao da ga prati. Njegove reči su odzvanjale sudnicom i zaokupile pažnju svakoga ko ih je čuo.
Džejk nije mogao da se ne nasmeje. Ni sanjao nije da će njegova neozbiljna, bezazlena žalba uložena protiv
Baklijevog ulaska u slučaj, koja bi priličila jednom početniku, na kraju biti toliko korisna.
Sudija Etli je svom silinom osuo paljbu na Baklija. – Vi zvanično niste ovde, gospodine Bakli. Zašto ste zauzeli
takav položaj i stav?
– Uvaženi sudijo…
– Molim vas, ustanite dok se obraćate sudu!
Bakli je ustao kao oparen, tresnuvši kolenom u ivicu daske ispod stola, trudeći se da sačuva dostojanstvo. –
Ovaj, uvaženi sudijo, nikada nisam doživeo da se podnosi neosnovana žalba na prisustvo advokata s važećom
licencom, pa sam mislio da ćete to rešiti na licu mesta da bismo nastavili i prešli na mnogo bitnije stvari.
– Pogrešno ste mislili, gospodine Bakli, a vi i vaši saradnici iz Memfisa pogrešno ste i pretpostavili da možete
da umarširate ovamo i preuzmete kontrolu nad slučajem. Prezirem takvo ponašanje.
– Dobro, sudijo, uveravam vas…
– Sedite, gospodine Bakli. Pokupite svoje stvari i sedite tamo na mesta za porotnike. – Sudija Etli je uperio
BD4Y
balkandownload.org

dugačak, koščat prst nekud ka Džejku. Bakli se nije pomerio. Njegov saradnik pak jeste, i te kako.
Buker Sistrank je ustao, raširio ruke i dubokim, snažnim i bubnjajućim glasom se pobunio: – Uvaženi sudijo, ako
dopuštate, moram da kažem da je ovo zaista apsurdno. Ovo je rutinska procedura koju svakako možemo rešiti na
brzinu. Čemu preterano reagovanje. Svi smo razumni ljudi i svi pokušavamo da sprovedemo pravdu. Mogu li da
predložim da iznesemo na razmatranje prvobitno pitanje prava gospodina Baklija da učestvuje u ovom slučaju kao
lokalni savetnik? Siguran sam da uvaženi sudija uviđa da žalba koju je podneo mladi gospodin Brigans nema
nikakvog osnova i da je po kratkom postupku treba odbiti. Zar ne uviđate to, gospodine sudijo?
Sudija Etli nije odgovorio, niti je bilo šta odavao pogledom. Posle nekoliko sekundi koje su trajale kao večnost,
pogledao je zapisničara i rekao: – Vidite da li je šerif Vols u sudnici.
Ta naredba je možda zastrašila Rufusa Baklija, a možda je zabavila Džejka i ostale advokate s te strane, ali je
razgnevila Bukera Sistranka. On se ukočio i rekao: – Uvaženi sudijo, imam pravo da govorim.
– Ne, još nemate. Molim vas, sedite, gospodine Sistrank.
– Ulažem prigovor na vaš ton, uvaženi sudijo. Ja zastupam testamentarnog naslednika, gospođu Leti Lang, i moja
je dužnost da štitim njene interese u svakom pogledu.
– Sedite, gospodine Sistrank.
– Neću da me ućutkavate, uvaženi sudijo. Nije bilo tako davno kada advokatima poput mene nije bilo
dozvoljeno da govore u istoj ovoj sudnici. Nisu mogli ni da kroče u nju godinama, a kada bi i kročili, zabranjivalo
im se da govore.
– Sedite pre nego što vas kaznim zbog nepoštovanja suda.
– Nemojte da mi pretite, sudijo – odvratio je Sistrank odmakavši se od stola. – Imam pravo da govorim, da
zastupam svog klijenta i neću da me ućutkava neka tajanstvena tehnička pojedinost u pravilima vaše procedure.
– Sedite pre nego što vas kaznim za nepoštovanje suda.
Sistrank je zakoračio, dok su advokati i svi ostali zaprepašćeno posmatrali taj prizor, ne verujući svojim očima.
– Neću da sednem – gnevno se brecnuo, a Džejk je pomislio da je ovaj sišao s uma. – Upravo zato sam podneo
zahtev za vaše izuzeće. Očigledno je, kako meni, tako i mnogima među prisutnima, da imate rasne predrasude u
ovom slučaju i da moja klijentkinja ovde nikada neće dobiti pošteno suđenje. Zbog ovoga smo podneli i zahtev da se
promeni mesto suđenja. Naći nepristrasnu porotu u ovom gradu prosto je nemoguće. Pravda zahteva da se ovo
suđenje održi u drugoj sudnici pred drugim sudijom.
– Kažnjavam vas za nepoštovanje suda, gospodine Sistrank.
– Baš me briga. Uradiću šta god treba za svoju klijentkinju i ako budem morao da odem na Federalni sud da bi
suđenje bilo pošteno, onda ću to i učiniti. Podneću tužbu Federalnom sudu protiv svakoga ko mi se nađe na putu. –
Dva policajca sa ulaza u sudnicu polako su se približavala Sistranku. On se odjednom okrenuo i upro prstom u
jednog od njih. – Ne dodirujte me ukoliko ne želite da se i vaše ime pomene u tužbi Federalnom sudu. Sklonite se!
– Gde je šerif Vols? – upitao je sudija Etli.
Zapisničar je klimnuo glavom i rekao: – Ovde je. – Ozi je upravo u tom trenutku ušao. Kao oluja se stuštio niz
prolaz, a za njim je išao zamenik Vili Hejstings. Sudija Etli je lupio čekićem i rekao: – Gospodine Sistrank, kažnjeni
ste zbog nepoštovanja suda i predajem vas šerifu okruga Ford. Šerife Vols, odvedite ga, molim vas.
– Ne možete ovo da uradite! – uzviknuo je Sistrank. – Ja sam advokat i imam dozvolu za rad, koju mi je izdao
Vrhovni sud Sjedinjenih Država. Ovde sam da zastupam svoju klijentkinju. Obezbedio sam lokalnog savetnika. Ne
možete to da uradite, uvaženi sudijo. Ovo je rasna diskriminacija. – Do tada je Ozi već bio opasno blizu, spreman i
da skoči na njega ako treba. Bio je deset centimetara viši, deset godina mlađi, petnaest kilograma teži od Sistranka,
još i naoružan, a njegov pogled je govorio da bi uživao u dobroj tuči pred svojim ljudima. Zgrabio je advokata za
lakat, a ovaj se možda čitav jedan sekund opirao. Ozi ga je stegao i procedio: – Ruke iza leđa.
Buker Sistrank je u tom trenutku bio upravo tamo gde je hteo da bude. Najadikovao se, oborio glavu i stavio
ruke iza leđa; osećao se poniženo zbog hapšenja. Pogledao je Kendrika Bosta. Neki od ljudi koji su sedeli u blizini
kasnije su tvrdili da se zlurado nacerio; ostali kažu da nisu ništa videli. Okružen policajcima, Sistrank je na silu
prošao iza ograde i niz prolaz. Dok je prolazio pored Leti, doviknuo joj je: – Srediću ih ja, Leti. Ne brini. Ovi
rasisti se nikada neće dokopati tvojih para. Samo mi veruj. – Odvukli su ga niz prolaz napolje.
Iz razloga koji niko nikad neće razumeti, Rufus Bakli je našao za shodno da nešto kaže. Stajao je u sudnici u
kojoj je vladala mrtva tišina i rekao: – Uvaženi sudijo, ukoliko sud dopušta, moram da kažem da nas ovo dovodi u
BD4Y
balkandownload.org

vrlo neugodan položaj.

Sudija Etli je pogledao jednog od preostalih policajaca i pokazao na Baklija, rekavši: – Vodite i njega.
– Molim? – zaprepašćeno će Bakli.
– Kažnjeni ste za nepoštovanje suda, gospodine Bakli. Odvedite ga, molim vas.
– Ali zašto, uvaženi sudijo?
– Zato što izražavate otvoren prezir, zato što ste drski, neučtivi, arogantni i da više ne nabrajam. Odlazite!
Škljocnule su lisice i na Rufusovim rukama, a on je prebledeo, izbezumljen. Njega, Rufusa Baklija, bivšeg
okružnog tužioca, simbol najviših standarda poštovanja suda, moralnih načela i etičkog ponašanja, sada odvode kao
običnog kriminalca. Džejk se uzdržao da ne aplaudira.
– I obavezno ga stavite u ćeliju sa njegovim saradnikom – zaurlao je sudija Etli u mikrofon dok je Rufus posrtao
niz prolaz, očajnički tražeći pogledom prijatelje.
Kada su se vrata uz tresak zatvorila, svi su se setili da treba da dišu i udahnu ono malo preostalog kiseonika u
sudnici. Advokati su počeli da se zgledaju i smejulje, uvereni da su bili svedoci nečega što se više nikada neće
dogoditi. Sudija Etli se pretvarao da nešto zapisuje dok su svi ostali pokušavali da se priberu. Najzad je podigao
pogled i rekao: – Gospodine Bost, da nemate vi nešto da izjavite?
Gospodin Bost nije imao šta da kaže. Imao je mnogo šta na umu, ali uzimajući u obzir trenutno raspoloženje u
sudnici, samo je mudro zavrteo glavom.
– Dobro. Sada imate tridesetak sekundi da raščistite taj sto i premestite se ovamo desno, u porotničku klupu.
Gospodine Brigans, hoćete li zauzeti odgovarajuće mesto u mojoj sudnici?
– Biće mi drago, uvaženi sudijo.
– Kad bolje razmislim, hajde da napravimo pauzu od deset minuta.

***

Ozi Vols je imao smisla za humor. Na kružnom prilazu iza zgrade suda bila su četiri patrolna vozila pod punom
opremom, sa slovima i brojevima ispisanim jarkim bojama, s antenama i rotacionim svetlima. Dok je okupljao svoje
ljude oko dvojice prezrenih advokata u zadnjem hodniku, brzo je odlučio da ih vozi zajedno. – Smestite ih u moja
kola – naredio je.
– Tužiću vas zbog ovoga – zapretio je Sistrank deseti put.
– Imamo i mi advokate – uzvratio je Ozi.
– Tužiću svakog od onih vaših seljačkih klovnova.
– Al’ naši advokati nisu u zatvoru.
– I to Federalnom sudu.
– Ja baš obožavam Federalni sud.
Isterali su Sistranka i Baklija napolje i ugurali ih na zadnje sedište Ozijevog velikog smeđeg forda. Dima Li je
sa čitavom bulumentom već uveliko škljocao foto-aparatom.
– Hajde da napravimo žurku – rekao je Ozi svojim ljudima. – Upalite svetla, sirene nemojte.
Ozi je seo za volan, upalio motor i krenuo što je sporije mogao. – Jesi li se već vozio na zadnjem sedištu,
Rufuse?
Bakli mu nije odgovorio. Sav se skupio iza šerifog sedišta i provirivao kroz prozor dok su mileli oko trga.
Metar desno od njega sedeo je ozlojeđeni Buker Sistrank ruku vezanih iza leđa i nastavio da naklapa: – Treba da te
je sramota što se tako ponašaš prema bratu.
– Kako prema crncu tako i prema belcu – uzvratio je Ozi.
– Kršite moja građanska prava.
– A ti kršiš moja tim lajavim ustima. Zaklopi ili ću da te zaključam u zatvorskom podrumu. Jesi li ga možda ti
video, Rufuse?
Rufus je ponovo rešio da ne odgovori.
Napravili su dva kruga oko trga, zatim se u cikcak provozali nekoliko blokova s Ozijem na čelu pratnje od
nekoliko automobila. Ozi je zapravo time dao vremena Dimi da zauzme poziciju ispred zatvora, a kada su stigli,
neki novinar je već škljocao. Izveli su Sistranka i Baklija iz Ozijevih kola i polako ih poveli duž ulaza pravo u
BD4Y
balkandownload.org

zatvor. Prema njima su se ophodili kao prema svakom uhapšenom novajliji – fotografisali su ih, uzeli im otiske,
postavili im stotinu pitanja za zapisnik, oduzeli im sve što su imali kod sebe i dali im novu odeću.
Četrdeset pet minuta nakon erupcije gneva uvaženog sudije Rubena V. Etlija, Buker Sistrank i Rufus Bakli su u
istoj odevnoj kombinaciji – izbledelim narandžastim zatvorskim kombinezonima s belim prugama na donjem delu –
sedeli na ivici metalnih kreveta i zurili u pocrneli pisoar, iz kog je kapala voda i koji je trebalo da dele. Čuvar je
provirio kroz rešetke njihove uske ćelije i upitao ih: – Momci, da vam ne treba nešto?
– Kad je ručak? – odvratio je Rufus.

***

Kada je Bost prognan u odeljak za porotu a njegovi kompanjoni odvedeni, pretres se nastavio i završio
neverovatnom brzinom. Budući da se više niko nije zalagao za promenu mesta suđenja ili izuzeće sudije, ti zahtevi
su odbijeni. Bez ijedne reči je odbijen i predlog da Džejka zameni Rufus Bakli. Sudija Etli je odobrio predloge da
na suđenju zaseda porota i obema stranama dao devedeset dana da prikupe dokazni materijal. Jednostavnim jezikom
je objasnio da taj slučaj ima prioritet i da neće dozvoliti da se suđenje razvlači unedogled. Zatražio je od advokata
da izvade svoje kalendare i primorao ih da utanače datum početka suđenja, a dogovor je pao na 3. april 1989.
godine, pet meseci od tog dana.
Prekinuo je pretres trideset minuta kasnije i izašao iz sudnice. Okupljen narod je poustajao i počeo da
komentariše dok su se advokati okupili da bi jedan drugom potvrdili šta se upravo desilo. Stilman Raš je došapnuo
Džejku: – Valjda si imao sreće što i ti nisi završio u zatvoru.
– Da ne poveruješ – rekao je Džejk. – Hoćeš da posetimo Baklija?
– Možda kasnije.
Kendrik Bost je odveo Leti i njene ljude u ugao, gde je pokušao da ih uveri da se sve odvija po planu. Mnogi
među njima bili su sumnjičavi. On i telohranitelj su brže-bolje izašli i zaždili preko travnjaka ispred suda. Uleteli su
u crni rols-rojs – telohranitelj je u ovom slučaju bio i vozač – i odjurili u zatvor. Tamo im je Ozi rekao da sud još
nije odobrio posete. Bost je psujući otišao i zaputio se u Oksford, sedište najbližeg Federalnog suda.

***

Dima Li je sklepao članak od hiljadu reči pre ručka i faksom ga poslao poznaniku, novinaru jednog lista u Memfisu.
Uz to im je poslao i pregršt fotografija. Tog dana je isti materijal prosledio i novinskim agencijama u Tupelu i
Džeksonu.

BD4Y
balkandownload.org

19.

Vest je procurila iz pouzdanog izvora i proširila se po sudu i oko trga kao požar. Sudija Etli će do sutra u devet
ujutru da okupi svoja dva zatvorenika i pruži im priliku da se iskupe. Nije mogao da odoli samoj pomisli da će
Rufus Bakli i Buker Sistrank morati da se dovuku na sud, po mogućstvu s lisicama, u gumenim cipelama za tuširanje
i narandžastim zatvorskim kombinezonima.
Njihova priča je zaživela i postala predmet ogovaranja i sočnih nagađanja. Za Baklija je to bilo užasno
poniženje. Za Sistranka ništa posebno, samo još jedno poglavlje.
Jutarnje novine Memfisa su objavile svaku reč Diminog izveštaja na naslovnoj strani, u odeljku za najaktuelnije
vesti, i propratili tekst velikom fotografijom dvojice saradnika s lisicama na rukama kako dan pre toga izlaze iz
sudnice. Sâm naslov je doprineo Sistrankovoj popularnosti: EMINENTNI ADVOKAT IZ MEMFISA U
ZATVORU U MISISIPIJU. Pored Diminog zapanjujuće tačnog izveštaja objavljena je i manja priča o zahtevu za
otpuštanje u skladu s načelom habeas corpus,[4] koji su podneli Sistrank i Bost Federalnom sudu u Oksfordu.
Ročište je zakazano za jedan po podne.
Džejk je sedeo na svom balkonu s pogledom na trg, pijuckao kafu s Lusjenom i čekao da se pojave patrolna kola.
Ozi je obećao da će ga pozvati i izvestiti ga o svemu.
Lusjen je mrzeo rano jutro, i to s dobrim razlogom, ali je sada izgledao iznenađujuće sveže, a pogled mu je bio
bistar. Tvrdio je da manje pije i više vežba, a svakako je napornije radio. Džejku je bilo sve teže da ga izbegne u
svojoj (zapravo, njihovoj) kancelariji.
Lusjen je likovao: – Mislio sam da neću dočekati da vidim kako Rufusa Baklija odvode sa lisicama.
– Eh, divnog li prizora, prosto predivno. Još ne mogu da poverujem – odvratio je Džejk. – Pozvaću Dimu i
zamoliću ga da mi proda onu fotografiju na kojoj Baklija odvode u zatvor.
– E, molim te, traži mu i jednu za mene.
– Krupan kadar, u ramu. Obogatio bih se da je prodajem.
Roksi je morala da se popne uz stepenice do Džejkove kancelarije i da izađe na balkon da bi našla svog šefa.
Rekla mu je: – Zvao je šerif Vols. Krenuli su ovamo.
– Hvala.
Džejk i Lusjen su požurili preko ulice. Primetili su da su advokatske kancelarije prazne pošto su advokati oko
trga odjednom imali neka hitna posla u sudu. Jadni Bakli, zavadio se sa svima. Daleko od toga da je sudnica bila
dupke puna, ali dovoljno je bilo to što su se tu već stvorili mnogi Baklijevi neprijatelji. Bilo je očigledno da su
došli iz samo jednog razloga. Sudski izvršitelj je otvorio zasedanje, a sudija Etli je već zauzeo svoje mesto.
Klimnuo je glavom zameniku šerifa i rekao: – Uvedi ga. – Bočna vrata su se otvorila i u sudnicu je ušao Bakli bez
lisica i okova. Ako se izuzmu razbarušena kosa i brada koja je tek izbila, izgledao je skoro isto kao prethodnog
dana. Sudija Etli se sažalio i dozvolio mu da se presvuče. Bilo bi previše ponižavajuće da je uparadirao u
zatvorskoj uniformi. Budući da iz te sudnice sve ide na naslovne strane novina, sudija prosto nije hteo da dozvoli da
se neko ko ima veze sa zakonom pojavi u njegovom sudu u takvoj odeći.
Od Sistranka nije bilo ni traga ni glasa. Vrata su se zatvorila, pa je postalo jasno da on neće učestvovati. –
Ovamo, gospodine Bakli – rekao je sudija Etli pokazavši tačno ispred svoje klupe. Bakli se povinovao naredbi i
stao nekako bespomoćno, sasvim sâm, ponižen i poražen. Progutao je knedlu i podigao pogled prema sudiji.
Sudija Etli je sklonio mikrofon u stranu i obratio mu se tiše: – Vidim da ste preživeli noć u našem finom zatvoru.
– Jesam.
– Da li se šerif Ozi lepo ophodio prema vama?
– Jeste.
– Da li ste vi i gospodin Sistrank proveli mirnu noć zajedno?
– Ne bih je baš nazvao mirnom, uvaženi sudijo, ali smo je pregurali nekako.
– Ne mogu da ne primetim da ste ovde sami. Šta je s gospodinom Sistrankom?
– Imao bi on štošta da kaže, uvaženi sudijo, ali nisam ovlašćen da prenosim te reči. Svejedno mu to ne bi
pomoglo da postigne cilj.
– U to sam siguran. Ne volim da mi govore svašta, gospodine Bakli, naročito da mi prilepljuju razne uvredljive
BD4Y
balkandownload.org

etikete kao što je „rasista”. To je jedna od Sistrankovih omiljenih reči. Ovlašćujem vas kao njegovog saradnika da
mu ovo objasnite, a bude li me još jednom tako nazvao, obećavam da ću i njemu i vama zauvek zabraniti pristup
svojoj sudnici.
Bakli je klimnuo glavom i rekao: – Rado ću mu to preneti, sudijo.
Džejk i Lusjen su sedeli u četvrtom redu otpozadi, na dugačkoj klupi od mahagonija, koja nije pomerana
decenijama. Na samom kraju se pojavila mlada crnkinja i sela. Imala je oko dvadeset pet godina, delovala je
privlačno i odnekud mu je bila poznata. Brzo se osvrnula oko sebe kao da nije bila sigurna da li uopšte sme da bude
tu. Pogledala je Džejka i osmehnula mu se. Dakle, u redu je. Sudnica je otvorena za javnost.
Sudija Etli je u tom trenutku rekao: – Hvala vam. Svrha ovog malog jutrošnjeg zasedanja jeste da razmotrimo
događaje i da vas, nadajmo se, oslobodimo kazne za nepoštovanje suda koju sam odredio. Kaznio sam vas,
gospodine Bakli, vas i vašeg saradnika, zbog gnusnog nepoštovanja moje sudnice, a samim tim i moje ličnosti.
Priznajem da sam se razgnevio, a trudim se da ne donosim odluke kada nisam hladne glave. Iskustvo me je naučilo
da su to uvek loše odluke. Ne kajem se zbog onoga što sam juče učinio i preduzeo bih iste mere da se to desilo
danas. Sad kada sam vam to rekao, nudim vam priliku da odgovorite.
Ozi je već sredio to oko nagodbe. Jednostavno priznanje, obično izvinjenje biće dovoljno i kazna za
nepoštovanje suda će biti poništena. Bakli je brzo pristao; Sistrank nije hteo ni da čuje.
Bakli se premestio s noge na nogu i pogledao u svoja stopala. Rekao je: – Da, uvaženi sudijo, shvatam da smo
juče preterali. Bili smo drski i arogantni i ja se izvinjavam zbog toga. Neće se ponoviti.
– Odlično. Kazna za nepoštovanje suda je upravo poništena.
– Hvala vam, uvaženi sudijo – ponizno je odvratio Bakli, a ramena su mu se opustila od olakšanja.
– Gospodine Bakli, zakazao sam početak suđenja za 3. april. Treba obaviti mnogo posla do tada, organizovati
mnogo sastanaka na kojima ćete se vi advokati okupljati, a pretpostavljam da će biti i mnogo pretresa u ovoj
sudnici. Ne smemo dozvoliti da se pravi cirkus i gužva svaki put kada se ovde okupimo. Stvar je vrlo osetljiva. Svi
ćete se saglasiti da je ulog veoma visok. Zato moje pitanje glasi: Kako vidite svoju ulogu u ovom slučaju, vi i vaš
saradnik iz Memfisa?
Pošto je iznenada postao slobodan čovek i dobio pravo da govori, Rufus Bakli je pročistio grlo i samouvereno
iskoristio priliku. – Uvaženi sudijo, mi ćemo štititi prava naše klijentkinje, gospođe Leti Lang, i…
– To sam shvatio. Govorim o suđenju, gospodine Bakli. Čini mi se da prosto nema dovoljno mesta za gospodina
Brigansa, glavnog zastupnika imenovanog na osnovu testamenta, i sve advokate koji zastupaju testamentarne
naslednike. Napraviće se velika gužva, razumete li me?
– Pa ne baš, gospodine sudijo.
– U redu, biću otvoren. Osoba koja želi da ospori testament ima pravo da unajmi advokata i podnese žalbu –
rekao je odmahnuvši rukom prema advokatima s druge strane. – Taj advokat je onda umešan u slučaj od početka do
kraja. S druge strane, proponente zastupa advokat koga je odredio pokojnik. U ovom slučaju, to je gospodin Brigans.
Pojedinačno zastupanje testamentarnih naslednika samo mu je kamen o vratu.
– E, ja se ne bih složio s tim, uvaženi sudijo
– Sačekajte. Uz dužno poštovanje, gospodine Bakli, hoću da kažem kako nisam siguran da ste vi uopšte potrebni.
Možda i jeste, ali ćete kasnije morati u to da me ubedite. Imamo vremena napretek. Samo razmislite o tome, važi?
– Pa, sudijo, smatram da…
Sudija Etli je ispružio dlanove prema njemu i rekao: – To je dovoljno. Neću da se raspravljam. Možda drugi
put.
Nekoliko trenutaka se činilo da je Bakli spreman za raspravu, ali se, izgleda, brzo setio zašto je tu. Nije lud da
sudiju ponovo izvede iz takta. – Naravno, sudijo, i hvala vam.
– Slobodni ste.
Džejk je ponovo pogledao onu mladu ženu. Nosila je uske farmerice, crveni džemper, prilično pohabane žute
patike, kratku kosu i moderne naočare. Bila je vitka, u izuzetno dobroj formi i nimalo nije ličila na ostale mlade
crnkinje od dvadeset pet-šest godina u okrugu Ford. Pogledi su im se sreli, a ona mu se nasmešila.

***

BD4Y
balkandownload.org

Trideset minuta kasnije ista mlada žena stajala je ispred Roksinog stola i učtivo pitala da li može da popriča s
gospodinom Brigansom na nekoliko minuta. Kada ju je Roksi pitala za ime, odgovorila je da se zove Porša Lang i
da je Letina ćerka. Gospodin Brigans je bio veoma zauzet, ali je njegova sekretarica znala da će to biti važno.
Zamolila ju je da sačeka deset minuta, a zatim ju je uglavila u raspored.
Džejk joj je poželeo dobrodošlicu kada je ušla u kancelariju. Ponudio ju je kafom, ali on je odbila. Seli su u
ugao, Džejk u prastaru kožnu fotelju, a Porša na sofu i izgledala je kao da je došla na terapiju. Nije mogla da se
odupre porivu, pa se osvrtala razgledajući tu ogromnu prostoriju i diveći se skupocenom nameštaju i savršeno
uređenom enterijeru. Priznala je da prvi put ulazi u advokatsku kancelariju. – Ako imate sreće, to će ujedno biti i
poslednji put – rekao je i bio nagrađen osmehom. Bila je napeta i isprva je nerado govorila. Njeno učešće u suđenju
može biti veoma važno, pa se Džejk potrudio da gošći bude prijatno.
– Pričajte mi o sebi – rekao joj je.
– Znam da ste zauzeti.
– Imam ja vremena napretek, a slučaj vaše majke izuzetno nam je važan.
Osmehnula se, ali se videlo da je nervozna. Sedela je šaka podvučenih poda se, a žute patike su se stalno
migoljile. Malo-pomalo, počela je da priča. Rekla je da ima dvadeset četiri godine, da je najstarija Letina ćerka i
da je upravo napustila vojsku, posle šest godina. Bila je u Nemačkoj kada je čula da se njena majka pominje u
testamentu gospodina Habarda mada to nema nikakve veze s njenim odlaskom iz službe. Šest godina je bilo sasvim
dovoljno. Dojadila joj je vojska i bila je spremna da za promenu živi kao civil. Bila je dobar đak u srednjoj školi u
Klentonu, ali s obzirom na očev način života i posao u tom gradu, nije bilo novca da plati studije. (Mrštila se dok je
govorila o Simionu.) Jedva čekajući da napusti rodni dom i okrug Ford, otišla je u vojsku i putovala po svetu. Ovde
je već skoro nedelju dana mada nije planirala da ostane u tom kraju. Imala je dovoljno poena za tri godine studija,
htela je da ih završi, a sanjala je o pravnom fakultetu. U Nemačkoj je radila za sudski korpus kao zapisničar i
prisustvovala je mnogim pretresima na vojnom sudu.
Trenutno živi s roditeljima i rođacima, koji su se, uzgred budi rečeno, preselili u grad. Iznajmili su staru kuću
Sapingtonovih, a to je rekla sa izvesnim ponosom. – Znam – rekao je Džejk. – Ovo je mali grad. Vesti se brzo šire. –
U svakom slučaju, sumnjala je da će ostati još dugo, jer se nova kuća, iako mnogo veća od stare, pretvorila u pravi
cirkus pošto su rođaci stalno defilovali kao na železničkoj stanici i spavali gde stignu.
Džejk ju je pažljivo slušao čekajući da čuje zašto je u stvari došla, ubeđen da će mu ona to otkriti. Povremeno
joj je postavljao pitanja o životu, ali njoj podsticaj nije bio potreban. Lepo se zagrevala i vezla kao da čita. Šest
godina provedenih u vojsci izbrisalo je ono otezanje i unjkanje u njenom govoru, svojstvene ljudima iz njenog kraja,
kao i nepravilno izražavanje. Dikcija joj je bila savršena, i to ne slučajno. U Evropi je naučila nemački i francuski i
radila je kao prevodilac. Sada je učila španski.
Iz navike je poželeo da hvata beleške, ali bi to u ovom slučaju delovalo neučtivo.
Prošlog vikenda je išla u Parčman da obiđe Marvisa i on joj je pomenuo Džejkovu posetu. Dugo je govorila o
njemu i s vremena na vreme bi obrisala suzu. Marvis joj je bio stariji brat; uvek je bio njen idol i stvarno je šteta što
trune u zatvoru. Da je Simion bio bolji otac, Marvis nikada ne bi krenuo tim putem. Rekao joj je da kaže majci da
veruje Džejku, rekao joj je da je razgovarao sa svojim advokatom, Nikom Nortonom, koji mu je objasnio da će oni
advokati iz Memfisa da zeznu stvar.
– Zašto ste jutros bili u sudu? – upitao je Džejk.
– I juče sam bila u sudu, gospodine Brigans.
– Molim te, zovi me Džejk.
– Dobro, Džejk. Videla sam onaj jučerašnji fijasko, pa sam se jutros vratila da pregledam sudski dosije u
kancelariji sekretara suda. Tada sam čula da dovode advokate iz zatvora.
– To su advokati koji zastupaju tvoju porodicu.
– Znam. – Duboko je uzdahnula i nastavila mnogo sporije. – O tome sam htela da razgovaramo. Je li u redu da
razgovaramo o slučaju?
– Naravno. Tehnički gledano, mi smo na istoj strani. Možda se spolja ne stiče takav utisak, ali zasada smo
saveznici.
– U redu. – Još jednom je duboko uzdahnula. – Moram da porazgovaram s nekim, eto. Slušaj, Džejk, ja nisam
bila ovde za vreme suđenja Hejliju, ali sam čula celu priču. Došla sam kući za Božić i mnogo se pričalo o tom
BD4Y
balkandownload.org

suđenju, o Klentonu, o Klanu, Nacionalnoj gardi i svemu tome i bilo mi je pomalo krivo što sam propustila celu
zabavu. Međutim, tvoje ime je dobro poznato u našem kraju. Majka mi je pre neki dan rekla da ti veruje. Poverenje
u ljude se teško stiče među crncima, Džejk, naročito u ovakvoj situaciji.
– Ovako nešto se dešava prvi put.
– Znaš na šta mislim. Kada se radi o tolikoj količini novca, prosto je prirodno da se već pomirimo s tim da
ćemo izvući deblji kraj.
– Mislim da razumem.
– Zato je sinoć opet izbila svađa kad smo se vratili kući. Mama i tata su se ozbiljno posvađali, pa su se još
umešali i ostali, koje niko nije pitao za mišljenje. Vidiš, ja ne znam šta se sve dešavalo pre nego što sam se vratila
kući, ali očigledno je da su se svađali zbog nečeg ozbiljnog. Mislim da ju je tata optužio da je spavala s gospodinom
Habardom. – Oči su joj se brzo napunile suzama, pa je počela da ih briše. – Moja majka nije kurva, Džejk. To je
jedna izuzetna žena koja je podigla petoro dece praktično sama. Zaista me boli kada čujem da toliko ljudi ovde misli
da je preko kreveta dospela u testament tog starca. Nikada neću poverovati u to. Nikada. Moj otac je, doduše, druga
priča. Njih dvoje ratuju već dvadeset godina, a sećam se da sam je, još dok sam bila u srednjoj školi, molila da ga
ostavi. Kritikuje je za sve što uradi, a sada je kritikuje za nešto što nije uradila. Rekla sam mu da umukne. – Džejk
joj je pružio maramicu, ali su suze već prestale da teku. Nastavila je: – Hvala. Uglavnom, s jedne strane je optužuje
da je spavala s gospodinom Habardom, a s druge je potajno zadovoljan što je to navodno uradila, zato što će im se
to možda isplatiti. Kako god se okrene, ona je kriva. Tako da ga je mama napala zbog onih advokata iz Memfisa kad
smo se juče vratili iz suda.
– Znači, on ih je unajmio?
– Jeste, sada je on krupna zverka i mora da zaštiti svoju imovinu: moju majku. Ubeđen je da su se ovdašnji belci
urotili da testament proglase nevažećim i da su se nameračili na novac. Sve će se svesti na rasizam, pa zašto onda
da ne unajmimo najagresivnijeg advokata u tom domenu koga ovaj kraj ima? Tako je on razmišljao, ali eto dokle
smo dogurali. A eto dokle je i on dogurao; eno ga čami u zatvoru.
– Šta ti misliš o tome?
– O Sistranku? On trenutno i želi da bude u zatvoru. Dobio je fotografiju u novinama s dobrim naslovom i
stvorio sliku kako su rasisti iz Misisipija ponovo nepravedno zatvorili crnca. Njemu je to leglo kao kec na desetku.
Nije mogao bolje da inscenira.
Džejk je klimnuo glavom i nasmešio se. Ova žena potpuno shvata šta se dešava.
– Slažem se – nadovezao se Džejk. – Sve je to bila gluma. Bar sa Sistrankove strane. Budi sigurna da Rufus
Bakli nema nameru da ide u zatvor.
– Kako smo uopšte zaglavili s tim klovnovima? – zapitala se.
– I ja sam to hteo tebe da pitam.
– Pa, koliko sam shvatila, tata je otišao u Memfis i našao se sa Sistrankom, koji je namirisao debele pare, što me
nimalo ne čudi. Zato je brže-bolje dotrčao u okrug Ford, dobro odglumio i prodao priču, a majka je nasela. Ona
stvarno misli sve najbolje o tebi, Džejk, i veruje ti, ali ju je Sistrank ubedio da se u ovom slučaju belcima ne može
verovati. Iz nekog razloga je doveo i Baklija.
– Ako ti ljudi budu i dalje radili na slučaju, mi sigurno gubimo. Možeš li da ih zamisliš pred porotom?
– Ma nikako, a zbog toga je izbila svađa. Mama i ja smo ostale pri stavu da nam je ono juče samo umanjilo
izglede. Simion, stručnjak za sve, misli da će Sistrank izneti slučaj pred Federalni sud i da će ga tamo dobiti.
– Nema šanse, Porša. Ovo nije slučaj za Federalni sud.
– Znala sam.
– Koliko vam Sistrank uzima?
– Pola, a to sam saznala samo zato što je to nekome izletelo tokom svađe. Mama je rekla da je smešno što daju
pola para Sistranku. Tata je onda rekao: „Pola ničega je opet ništa.”
– Jesu li pozajmili novac od Sistranka?
– Voliš sve da znaš, jelda?
Džejk se osmehnuo i slegnuo ramenima rekavši: – Sve će to na kraju izaći na videlo, veruj mi.
– Jesu, pozajmili su. Ne znam koliko.
Džejk je otpio malo hladne kafe dok su oboje smišljali sledeće pitanje. – Ovo su ozbiljna posla, Porša. Veliko
BD4Y
balkandownload.org

bogatstvo je u pitanju, a naša strana trenutno zaostaje u trci.

Ona se nasmešila i rekla: – Bogatstvo? Kada se pročulo da će ova siromašna crnkinja iz ruralnog dela
Misisipija naslediti dvadeset miliona, advokati su pomahnitali. Jedan se javio čak iz Čikaga, obećavao je kule i
gradove. Sistrank se tada već ubacio u priču i sve ih je rasterao, ali su oni i dalje uporno zvali. Advokati belci,
advokati crnci, ne zna se ko nudi bolji dogovor.
– Nisu vam uopšte potrebni.
– Jesi li siguran?
– Moj posao je da se držim smernica iznetih u testamentu gospodina Habarda, prosto i jednostavno. Njegova
porodica osporava taj testament, ali to sam i očekivao. Kad počne suđenje, želim da ona sedi baš tamo, za mojim
stolom, s gospodinom Kvinsom Landijem, administratorom imovine. On je belac, ja sam belac, a Leti će biti između
nas i izgledaće srećno i zadovoljno. Ovde se radi o novcu, Porša, ali i o rasi. Ne treba nam da nam u jednoj
polovini sudnice sede crnci, u drugoj belci. Izneću slučaj pred porotu i…
– I dobićeš slučaj?
– Samo bi malouman advokat mogao da tvrdi kako zna šta će porota uraditi, ali kunem ti se da imam mnogo više
izgleda da dobijem slučaj od Bukera Sistranka. Povrh toga, ne uzimam deo Letinog nasledstva.
– Kako te plaćaju?
– Baš moraš sve da znaš?
– Izvini. Prosto je previše toga što ne znam.
– Plaćaju me po satu, a moj honorar se isplaćuje iz imovine. Sve je po propisima i sve je odobrio sud.
Klimnula je glavom kao da to sluša svakodnevno. Nakašljala se i zapitala: – Usta su mi suva. Da nemaš možda
neki sok ili tako nešto?
– Naravno. Hajde za mnom. – Sišli su u malu kuhinju u prizemlju, gde je Džejk našao gaziranu vodu. Da bi je
zadivio, uveo ju je u malu salu za konferencije i pokazao joj gde Kvins Landi trenutno obavlja svoj posao i pretura
po Habardovoj dokumentaciji. Landi tada još nije bio došao na posao. – Koliki deo je u gotovini? – upitala je
bojažljivo kao da je prekoračila sve granice. Zapiljila se u kutije s dokumentacijom kao da su pune novca.
– Veći deo.
Divila se policama punim debelih pravnih knjiga i ugovora koje nisu otvarane ko zna otkad. – Baš ti je lepa ova
kancelarija, Džejk – prokomentarisala je.
– Eh, nije to moje. Ona pripada čoveku koji se zove Lusjen Vilbenks.
– Čula sam za njega.
– Većina ljudi je čula za njega. Sedi.
Lagano se spustila u veliku kožnu fotelju za dugačkim stolom dok je Džejk zatvarao vrata. Roksi je, naravno,
bila u blizini i u punoj pripravnosti.
Džejk je seo naspram nje i rekao: – Reci mi, Porša, kako ćete da se otarasite Sistranka?
Kao po komandi posle dugogodišnje obuke ispalila je kao iz topa: – Ostavićemo ga da istrune u zatvoru, smrad
jedan.
Džejk se nasmejao i rekao: – To je samo privremeno. Tvoja majka mora da prekine saradnju s njim. Tvoj otac je
ovde nevažan, on se ne pominje u testamentu.
– Ali on im duguje novac.
– Može da im isplati kasnije. Ako me bude slušala, pomoći ću joj da prebrodi sve to, ali prvo mora da stavi do
znanja Sistranku da je više ne zastupa. I Bakliju. I to napismeno. Poslaću joj odštampano pismo, samo treba da ga
potpiše.
– Daj mi malo vremena, važi?
– Nemamo mnogo vremena. Što se Sistrank bude duže vrzmao oko nje, više će štete naneti. On samo juri
publicitet i voli da bude u centru pažnje. Nažalost, već je zaokupio pažnju svih belaca u okrugu Ford. To će biti naši
porotnici, Porša.
– Svi porotnici će biti belci?
– Neće, ali će ih biti bar osam ili devet od dvanaest.
– Zar nisu svi Hejlijevi porotnici bili belci?
– To je tačno, a izgleda da se bela boja sve više širi. Ipak, to suđenje je bilo drugačije.
BD4Y
balkandownload.org

Otpila je gutljaj iz limenke i ponovo počela da razgleda police pune važnih knjiga. – Mora da je divno biti
advokat – rekla je zadivljeno.
„Divno” nije bio pridev koji bi Džejk upotrebio. Bio je primoran da prizna sebi da je za svoju profesiju odavno
samo mogao da kaže da je iscrpljujuća. Hejlijevo suđenje je bilo velika dobijena bitka, ali je za sav taj naporan rad,
uznemiravanje, pretnje i strah zaradio samo devetsto dolara. Uz to je u toj borbi izgubio dom, a umalo i svoju
porodicu.
– Ume da bude – rekao je.
– Reci mi, Džejk, postoji li neka crnkinja advokat u Klentonu?
– Ne.
– Koliko crnih advokatica uopšte ima?
– Dve.
– Gde je najbliža kancelarija neke crnkinje advokatice?
– Ima jedna u Tupelu.
– Poznaješ li je? Volela bih da je upoznam.
– Rado ću obaviti taj telefonski razgovor. Zove se Barbara Maknet, fina žena. Bila je na drugoj godini studija
kad sam ja upisao pravni fakultet. Uglavnom se bavi porodičnim pravom, ali često sarađuje s policijom i tužiocima.
Dobar je advokat.
– To bi baš bilo lepo, Džejk.
Nastupila je pomalo neugodna tišina, koju je Porša iskoristila da otpije još jedan gutljaj. Džejk je znao šta hoće,
ali nije smeo da postupi nepromišljeno. – Pomenula si pravni fakultet – rekao je, što je odmah zaokupilo njenu
pažnju. Neobavezno su razgovarali o tome, jer je Džejk pazio da joj to iskustvo ne predstavi kao tri godine strave i
užasa. Povremeno su ga, kao i sve advokate, studenti pitali da li bi preporučio advokaturu kao poželjnu profesiju.
Nikada nije našao način da im iskreno kaže ne, mada je prilično rezervisano odgovarao na takva pitanja. Bilo je
previše advokata, ali ne i dovoljno dobrih poslova. Svi su se oni sjatili po četvrtima za pravnike u nebrojenim
malim varošima, viseći jedni drugima iznad glave po visokim zgradama u centru grada. Međutim, bar polovina
Amerikanaca kojima je bila potrebna pravna pomoć nije mogla da je priušti, što znači da je bilo potrebno više
advokata, ali ne onih koji se bave korporativnim pravom niti osiguranjem, a svakako ne uličnih advokata iz malih
gradova kao što je on. Imao je osećaj da će Porša, ako postane advokat, sve uraditi kako treba. Pomoći će svom
narodu.
Utom je ušao Kvins Landi i prekinuo ih u razgovoru. Džejk mu je predstavio Poršu, a zatim ju je ispratio do
ulaznih vrata. Kad su zastali ispod terase, pozvao ju je na večeru.

***

Zasedanje suda povodom zahteva Kendrika Bosta za oslobađanje na osnovu prava habeas corpus održavalo se na
drugom spratu Federalnog suda u Oksfordu u trinaest časova, kao što je i bilo zakazano. Do tada je Buker F.
Sistrank, advokat s licencom, nosio zatvorski kombinezon već više od dvadeset četiri sata. Nije bio prisutan mada
se i to očekivalo.
Predsedavao je sudija za prekršaje, koji je svoju dužnost obavljao krajnje nezainteresovano. Nije bilo
presedana, bar ne u okviru njihove jurisdikcije, odnosno, nije bilo slučaja da se Federalni sud bavi kaznom za
nepoštovanje suda izrečenom u državnom sudu. Sudija je više puta zatražio reagovanje odgovarajućih organa iz bilo
koje države, ali odgovora nije bilo.
Bostu je bilo dopušteno da hukće i frkće pola sata, ali u suštini nije rekao ništa značajno. Njegova žalba nije
imala čvrstu osnovu, a temeljila se na tome da je gospodin Sistrank žrtva nejasnog zamešateljstva nadležnih organa u
okrugu Ford, koji su udruženim snagama nastojali da ga skinu sa slučaja osporenog testamenta. Ono što nije
izgovoreno bilo je očigledno: Sistrank je očekivao da ga oslobode samo zato što je crnac i što je smatrao da se
sudija belac loše poneo prema njemu.
Žalba je odbijena. Bost je smesta pripremio žalbu za Apelacioni sud u Nju Orleansu. On i Bakli su takođe
podneli žalbu zbog kazne za nepoštovanje suda Vrhovnom sudu Misisipija.
Gospodin Sistrank je u međuvremenu igrao šah sa svojim novim cimerom u ćeliji, inače umetnikom za čekove
BD4Y
balkandownload.org

bez pokrića.

***

Karla je s majčine strane imala nemačke korene i zbog toga je učila nemački u srednjoj školi i četiri godine na
univerzitetu Ol Mis. U Klentonu je retko bilo prilike da se služi stranim jezikom, pa je bila oduševljena što će
ugostiti Poršu u njihovom skromnom iznajmljenom domu, iako se Džejk tek oko pet po podne setio da joj pomene da
ju je pozvao. – Opusti se – rekao joj je. – Ona je fina devojka koja će možda odigrati najvažniju ulogu, a verovatno
je nikada nijedan belac nije pozvao u svoju kuću na večeru. – Dok su razgovarali o tome, isprva pomalo napeto,
shvatili su i priznali da nikada nisu pozvali osobu crne kože na večeru.
Njihova gošća je stigla tačno u pola sedam i donela flašu vina, i to sa čepom od plute. Iako je Džejk naglasio da
će to biti „potpuno opušteno veče”, Porša se presvukla i obukla dugu, ležernu pamučnu haljinu. Pozdravila je Karlu
na nemačkom, ali je brzo prešla na engleski. Izvinila se zbog flaše vina, inače crvenog iz Kalifornije, jer je bilo
jeftino, pa su se lepo nasmejali zbog oskudnog izbora u lokalnim prodavnicama. Džejk joj je objasnio da sva vina i
druga alkoholna pića u državi u stvari kupuje država, a onda ih raspodeljuje privatnicima koji drže radnje sa
alkoholom. Kada je razgovor krenuo u tom smeru, dotakli su se i smešnih zakona o alkoholu u Misisipiju, gde se u
pojedinim gradovima može kupiti čist rum, ali ne i limenka piva.
Džejk je držeći bocu rekao: – Mi ne držimo alkohol u kući.
– Izvinite – rekla je Porša obuzeta nelagodom. – Onda ću je odneti kući.
– A što ne bismo malo probali? – umešala se Karla. Odlična ideja. Dok je Džejk preturao po kuhinji tražeći
vadičep, dve žene su prišle šporetu da provere večeru. Porša je rekla da više voli da jede nego da kuva iako je u
Evropi naučila dosta o hrani. Mnogo su joj se svidela i italijanska vina, mada su se ona retko mogla naći u okrugu
Ford. – Moraćeš da odeš u Memfis – rekao je Džejk još uvek tražeći vadičep. Karla je ljute kobasice prelila sosom
za testeninu i dok se jelo pušilo, razmenile su nekoliko reči na nemačkom. Porša je odgovarala polako, ponekad
ponavljajući, ponekad se ispravljajući. Hana je čula strane reči i došla iz zadnjeg dela kuće. Predstavili su je gošći,
koja ju je pozdravila sa ćao.
– Šta znači ćao? – upitala je Hana.
– To je zdravo ili zbogom na italijanskom, takođe i na portugalskom, čini mi se – odgovorila joj je Porša. –
Mnogo je lakše izgovoriti ga nego guten tag ili bonžur.
– Znam neke reči na nemačkom – rekla je Hana. – Majka me je naučila.
– Kasnije ćemo da ih ponovimo – rekla je Karla.
Džejk je našao neki stari vadičep i otvorio flašu. – Nekad smo imali i prave vinske čaše – rekla je Karla vadeći
tri obične čaše s nožicom. – Sve je to nestalo u požaru. – Džejk je sipao vino; nazdravili su uz nezaobilazno živeli i
seli za sto u kuhinji. Hana je otišla u svoju sobu.
– Jel’ ikada razgovarate o požaru? – upitala je Porša.
– Ne često – odvratio je Džejk. Karla je blago zavrtela glavom i skrenula pogled. – Uglavnom, ako si videla u
novinama, onda znaš da je jedan od palikuća pušten na slobodu i šeta se ulicama, možda čak i ovuda.
– Videla sam – rekla je Porša. – Odležao je dvadeset sedam meseci.
– Baš tako. Doduše, on nije zapalio šibicu, ali je bio jedan od organizatora.
– Jel’ vas brine to što je izašao?
– Naravno da nas brine – odgovorila je Karla. – Spavamo sa oružjem pod uzglavljem.
– Denisu Jokiju to ne smeta mnogo – nadovezao se Džejk. – On je samo mala, glupa propalica koja pokušava da
zadivi neke druge momke. E, ali Ozi ga ne ispušta iz vidokruga. Napravi li samo jedan pogrešan korak, leteće pravo
nazad u Parčman. Mene više brinu loši momci koji nikad nisu izvedeni pred lice pravde. Ima još mnogo ljudi koji
su umešani. Neki su odavde, neki su iz drugih mesta. Samo četvorica su u zatvoru.
– Petorica ako računaš Blanta – dobacila je Karla.
– On još nije zvanično osuđen. Blant je član klana koji je pokušao da nam zapali kuću nedelju dana pre nego što
je stvarno izgorela. Smešten je u državnu bolnicu za mentalno obolele, gde prilično uverljivo glumata da je lud.
Karla je ustala, prišla šporetu da promeša sos i uključila gorionik da voda provri.
– Izvinite – dodala je Porša tiho. – Nisam htela da načinjem neprijatnu temu.
BD4Y
balkandownload.org

– Ne mari – odvratio je Džejk. – Pričaj nam o Italiji. Tamo nikada nismo bili.
Za večerom im je pričala o svojim putovanjima po Italiji, Nemačkoj, Francuskoj i ostalim državama Evrope. Još
kao srednjoškolka je rešila da putuje po svetu i ode što dalje od Misisipija. U vojsci joj se ukazala prilika, pa ju je
maksimalno iskoristila. Tri najdraža odredišta bila su joj Nemačka, Australija i Japan. Dok su bili stacionirani u
Ansbahu, novac joj je odlazio na karte za voz i studentske hostele; često je putovala sama, a obišla je gotovo sve
države od Švedske do Grčke. Godinu dana su bili stacionirani u Guamu, ali su joj nedostajale evropska istorija i
kultura, a naročito hrana i vina, pa je uspela da se prebaci tamo.
Džejk je bio u Meksiku, a Karla u Londonu. Štedeli su za petogodišnjicu braka i na jedvite jade uspeli da skupe
dovoljno za neko jeftino putovanje u Pariz, o kome i dan-danas pričaju. Ako se izuzmu ta putovanja, ostali su vezani
za rodni grad. Kad imaju sreće, leti mogu nedelju dana da se baškare na plaži u Destinu. Pomalo su zavideli Porši
pošto je obišla skoro celu zemaljsku kuglu. Hana je bila očarana. – Videla si piramide? – upitala ju je oduševljeno.
Jeste, nego šta; štaviše, izgleda da je Porša videla sve što postoji. Flaša je bila prazna već posle salate, pa im je
trebalo još vina. Karla je onda sipala ledeni čaj da bi imali uz šta da dovrše večeru. Kada su smestili Hanu u krevet,
pijuckali su kafu bez kofeina, grickali kolačiće i razgovarali o belosvetskoj problematici.
O Leti, testamentu i srodnim temama nije izgovorena ni jedna jedina reč.

BD4Y
balkandownload.org

20.

Ensil Habard nije više bio Ensil Habard. Staro ime i ponašanje je odbacio odavno tokom mnogo godina ludovanja,
kada ga je jedna trudna žena pronašla i tužila za alimentaciju. Nije bila prva koja mu je pravila probleme i zbog
koje je morao da menja ime. Jednu je ostavio na Tajlandu, od nekih je pobegao zbog ljubomornih muževa, a krio se i
od Uprave javnih prihoda, od ovakve i onakve policije bar u tri države i od mušičavog narko-dilera iz Kostarike. To
su samo najupečatljiviji slučajevi haotičnog i bednog života, koji bi odavno rado zamenio za neki običan. Međutim,
u kartama koje je život podelio Ensilu Habardu nije bilo ničeg običnog.
Radio je u jednom baru na Aljasci, u klošarskom delu Džuna, gde su mornari svih rangova i privremeni radnici
dolazili na piće, na koju partiju kocke i, uopšte, da se izduvaju. Dvojica krvožednih izbacivača su koliko-toliko
održavali red i mir, ali su u tom lokalu uvek sevale varnice. Zvali su ga Loni; to ime je opazio u jednoj čitulji u
novinama u Takomi pre dve godine. Loni Klark. Znao je kako da zavara trag i pobegne državnom sistemu; da je hteo,
mogao je da ima i socijalno osiguranje i vozačku dozvolu u bilo kojoj državi, pa čak i pasoš. Loni je ipak igrao na
sigurno, pa nije bilo podataka o njemu ni u jednom državnom dokumentu niti kompjuteru. Kao da nije postojao mada
je imao neke lažne papire za slučaj da ga pritegnu. Radio je po barovima zato što su mu tamo plaćali u gotovini.
Iznajmio je sobu u sirotinjskoj kući niz ulicu i plaćao stanarinu gotovinom. Vozio se biciklom i autobusom, pa
ukoliko bi morao da nestane, što je uvek bila mogućnost, platio bi kešom kartu i na blic pokazao vozačku dozvolu.
Ili bi stopirao, a i to je često radio, i tako je do sada prešao milion kilometara.
Radio je za šankom i proučavao svaku osobu koja bi ušla i izašla. Kada je čovek trideset godina u bekstvu,
nauči da motri, da snima, da uhvati pogled koji traje duže nego obično, da uoči nekoga ko se ne uklapa. Pošto
njegovi prestupi nisu uključivali fizičke povrede drugih niti, nažalost, velike sume novca, postojala je velika šansa
da ga niko i ne juri. Loni je bio sitan lupež, čija je najveća slabost bila sklonost ka posrnulim ženama. Nije ozbiljno
prekršio zakon. Imao je nekih prekršaja – dilovanja droge i krijumčarenja oružja na sitno – ali dođavola, čovek od
nečega mora da živi. Pošto je ceo život lutao, već je navikao da bude oprezan.
Zločine je ostavio za sobom, kao i te žene, bar većinu njih. Napunio je šezdeset šest godina i polako prihvatao
činjenicu da mu je libido sve slabiji, što, na kraju krajeva, nije nimalo loše. Tako se držao podalje od nevolja i
usredsredio na druge stvari. Priželjkivao je da kupi ribarski čamac mada je bilo nemoguće uštedeti i dolar od slabih
primanja. Zbog svojih navika i karaktera često je razmišljao da samo još jednom bude diler, ali na krupno, da napuni
džepove i konačno bude slobodan jednom zasvagda. Zatvora se, međutim, plašio kô đavo od krsta. Kad bi ga
uhapsili u tim godinama i s količinom koju je zamišljao, sigurno bi umro iza rešetaka. Iako nije hteo otvoreno da
prizna, bio je svestan da su prethodni poslići s drogom loše prošli.
Neka hvala. Srećan je što radi u baru, što čavrlja s mornarima i kurvama i deli savete iz ličnog iskustva.
Zatvarao je lokal svakog jutra u dva i odlazio polutrezan u svoju skučenu sobicu, a onda bi legao na prljav krevet i
sa setom se sećao dana na otvorenom moru, prvo u mornarici, a kasnije na brodovima za krstarenje i jahtama, pa čak
i tankerima. Kada čovek nema budućnost, živi u prošlosti, a Loni će zauvek ostati u njoj.
Nikada nije razmišljao o Misisipiju niti svom detinjstvu provedenom tamo. Čim je otišao odatle, nekako je
izvežbao mozak da automatski odbacuje misli vezane za to mesto. Menjao je okruženja i prizore bez pô muke, kao
kad klikne foto-aparatom, a posle toliko decenija je uspeo da ubedi sebe da tamo nikada nije ni živeo. Život mu je
počeo kada je imao šesnaest godina; pre toga se ništa nije dešavalo.
Baš ništa.

***

U rano jutro drugog dana zatočeništva, ali ubrzo nakon doručka od hladnih prženih jaja i još hladnijeg belog tost
hleba, Bukera Sistranka su izveli iz ćelije i bez lisica odveli u kancelariju glavnog šerifa. Ušao je tamo, a zamenik
je ostao ispred vrata. Ozi ga je srdačno dočekao i pitao da li želi kafu. Nego šta nego je hteo. Ozi mu je ponudio i
vruće krofne, a Sistrank se bacio na njih kao da nije jeo deset godina.
– Možeš da izađeš za dva sata ako želiš – rekao je Ozi. Sistrank ga je slušao. – Samo treba da odeš u sud i
izviniš se sudiji Etliju. U Memfisu ćeš biti već do ručka.
BD4Y
balkandownload.org

– Nekako mi se ovde sviđa – odvratio je Sistrank punih usta.

– Ne, Bukeru, ovo se tebi sviđa. – Ozi mu je preko stola dobacio lokalne novine Memfisa. Na naslovnoj strani, u
rubrici najaktuelnijih vesti, tačno ispod prevoja, stajala je amaterska fotografija, ispod koje je pisalo: SISTRANK
ODBIO OSLOBAĐAJUĆU HABEAS PRESUDU; OSTAJE IZA REŠETAKA U KLENTONU. Polako je to
čitao gutajući drugu krofnu. Ozi je primetio prikriven zlurad smešak.
– Svaki dan poneki naslov, a, Bukeru? Tebi je to, izgleda, glavni cilj?
– Ja se borim za svog klijenta, šerife. Dobro protiv zla. Čudi me da ne uviđaš to.
– Sve ja vidim, Bukeru, a ovo je očigledno. Ovaj slučaj nećeš završiti pred sudijom Etlijem i tačka. Zavadio si
se s njim i dosta mu je tebe i tvojih gluposti. Stavio te je na crnu listu i nema nameru da te s nje obriše.
– Nema problema, šerife. Izaći ću ja pred Federalni sud.
– Ma da, samo ti podnesi neko sranje o građanskim pravima pred Federalni sud, videćeš kako će to da ti prođe.
Pričao sam s nekim advokatima, s ljudima koji rade u federalnom sistemu, i svi kažu da samo laješ. Slušaj, Bukeru,
te sudije ne možeš da zavrćeš kao one u Memfisu. U Severnom okrugu imamo trojicu federalnih sudija. Jedan je
bivši predsednik suda, kao Etli. Jedan je bivši okružni tužilac, a jedan je bio federalni tužilac. Svi su belci, i to
prilično konzervativno nastrojeni. Ti misliš da možeš tek tako da se ušetaš u Federalni sud i počneš da rasipaš priču
o rasizmu? Pa znaš kad će neko da proguta to tvoje sranje? Ti si budala.
– A ti nisi advokat, gospodine šerife. U svakom slučaju hvala na pravnom savetu. Sve ovo će već da mi izađe na
drugo uvo dok se vratim u ćeliju.
Ozi se zavalio i stavio noge na sto, pa su njegove kaubojske čizme zasijale novim sjajem. Pogledao je u
tavanicu, iznerviran, i rekao: – Zbog tebe će belci još više da omrznu Leti Lang, zar nisi svestan toga, Bukeru?
– Ona je crnkinja. Mrzeli su je mnogo pre nego što se doselila u grad.
– E, tu grešiš. Mene su belci dva puta izabrali u ovom okrugu. Većina njih su dobri ljudi. Biće pošteni prema
njoj, u stvari, bili bi pošteni da se ti nisi pojavio. Sada su crnci protiv belaca, a mi nemamo dovoljno glasova. Ti si
jedan mamlaz, jel’ znaš, Bukeru? Ne znam kako si se to bavio pravom u Memfisu, ali ti to ovde neće poći za rukom.
– Hvala na kafi i krofnama. Jel’ mogu sad da idem?
– Idi, molim te.
Sistrank je ustao, ali je pred vratima zastao i rekao: – Uzgred, nisam siguran da je ovaj vaš zatvor u skladu s
federalnim zakonima.
– Tuži me.
– Mnogo čime se krši zakon tamo.
– Može da bude i mnogo gore.

***

Porša je ponovo došla pred podne. Dok je čekala da Džejk obavi dug telefonski razgovor, proćaskala je s Roksi, a
zatim se popela uz stepenice. Oči su joj bile crvene, ruke su joj se tresle i izgledala je kao da nije spavala nedelju
dana. Sinoć su za večerom uspeli malo da je opuste tokom razgovora. Džejk ju je na kraju direktno pitao: – Šta je
bilo?
Zatvorila je oči, protrljala čelo i počela da priča. – Ostali smo budni celu noć, jer je izbila gadna svađa. Simion
je pio, ne mnogo, ali dovoljno da postane razdražljiv. Mama i ja smo rekle da Sistrank mora da ide. Njemu se to,
naravno, nije dopalo, pa smo se posvađali. Kuća nam je puna ljudi, a mi se svađamo kao maloumni. Na kraju je
otišao i od tada ga nismo videli. To nije dobro, no dobro je što će majka da potpiše šta god treba da bi se otarasila
advokata iz Memfisa.
Džejk je prišao stolu, uzeo jedan papir i pružio joj ga. – Ovde piše da ga otpušta. Samo to. Ako ovo potpiše,
krećemo zajedno u borbu.
– A šta ćemo sa Simionom?
– On može da unajmi koga god hoće, ali njegovo ime se ne pominje u testamentu; zato on nije zakonski
zainteresovana strana. Sudija Etli ga neće uzeti u obzir kao ni njegove advokate. Što se njega tiče, utakmica je
završena. Ovo je između Leti i porodice Habard. Hoće li ona hteti to da potpiše?
Porša je ustala i rekla: – Odmah se vraćam.
BD4Y
balkandownload.org

– Gde je ona?
– Ispred, u kolima.
– Pozovi je, molim te, neka uđe.
– Neće. Boji se da si ljut na nju.
Džejk nije mogao da veruje. – Daj, Porša. Skuvaću kafu, pa ćemo lepo da popričamo. Idi, dovedi majku.

***

Sistrank je čitao, udobno smešten na svom donjem ležaju, držeći svežanj predloga i sudskih rezimea na stomaku, dok
je njegov cimer sedeo nedaleko odatle, lica zagnjurenog u neku knjigu s mekim povezom. Metal je zazvečao, vrata
su se otključala. Ozi se stvorio niotkuda i rekao mu: – Polazi, Bukeru. – Pružio mu je odelo, košulju i kravatu, sve na
jednom ofingeru. Cipele i čarape mu je doneo u papirnoj kesi iz prodavnice.
Išunjali su se na zadnja vrata, ispred kojih se Ozi parkirao. Minut kasnije su se zaustavili iza zgrade suda i žurno
ušli. Hodnici su bili prazni i niko ništa nije sumnjao. Na trećem spratu su ušli u onu skučenu kancelarijicu sudije
Etlija. Zapisničarka je ujedno bila i sudijina sekretarica. Pokazala je prema drugim vratima i rekla: – Čekaju vas.
– Šta se dešava? – promrmljao je Sistrank bar četvrti put. Ozi nije odgovarao. Otvorio je vrata. Sudija Etli je
sedeo u dnu dugačkog stola u crnom odelu koje je obično nosio, ali bez odore. S njegove desne strane su sedeli
Džejk, Leti i Porša. Pokazao je nalevo i rekao: – Gospodo, izvolite, sedite. – To su i učinili, s tim što je Ozi seo
podalje od prisutnih.
Sistrank je preko stola šibao pogledom Džejka i Leti. Jedva se uzdržavao da ne progovori, ali je nekako uspeo.
Navikao je da prvo raspali paljbu, pa tek onda da postavlja pitanja, ali mu je zdrav razum nalagao da prikoči, uzdrži
se i potrudi da ne isprovocira sudiju. Porša kao da je jedva čekala da se ostrvi na njega. Leti je gledala u šake dok
je Džejk nešto žvrljao po rokovniku.
– Molim vas, pročitajte ovo – rekao je sudija Etli Sistranku gurnuvši prema njemu preko stola samo jedan papir.
– Dobili ste otkaz.
Sistrank je pročitao jedan kratak pasus, a onda je pogledao Leti i upitao: – Jeste li vi ovo potpisali?
– Jesam.
– Pod prinudom?
– Ni govora – uzvratila je Porša odvažno. – Odlučila je da prekine saradnju s vama. Tu sve lepo piše, crno na
belo. Jeste li razumeli?
– Gde je Simion?
– Otišao je – odgovorila je Leti. – Ne znam kada će se vratiti.
– Njega još uvek zastupam – odvratio je Sistrank.
– On nije zainteresovana strana – dobacio je sudija Etli – tako da mu neće biti dozvoljeno da učestvuje, kao ni
vama. – Uzeo je drugi papir i dodao mu ga. – Ovo je nalog koji sam upravo potpisao i kojim vam ukidam kaznu za
nepoštovanje suda. Pošto više niste na ovom slučaju, gospodine Sistrank, možete da idete. – To je više zvučalo kao
naredba nego kao zaključak.
Sistrank je ljutito pogledao Leti i rekao: – Morate da mi platite utrošeno vreme i honorar, kao i da mi vratite
pare koje ste pozajmili. Kada mogu da očekujem novac?
– U dogledno vreme – odgovorio je Džejk.
– Hoću da mi se plati odmah.
– E pa, sada pare sigurno nećeš dobiti.
– E, onda ću da ih tužim.
– Dobro. Onda ću ja da ih branim.
– A ja ću da predsedavam – ubacio se sudija Etli. – I to ću da ti zakažem suđenje za četiri godine.
Porša nije mogla da se uzdrži i nasmejala se. Ozi je dodao: – Sudija, jesmo li završili? Ako jesmo, treba da
odvezem gospodina Sistranka nazad u Memfis. Izgleda da je tamo bacio sidro. Nas dvojica moramo da raščistimo
neke stvari.
– Videćemo se mi još. Ovo nije kraj – zarežao je na Leti.
– I ne sumnjam – odvratio je Džejk.
BD4Y
balkandownload.org

– Odvedi ga – rekao je sudija Etli. – Najbolje preko granice.

Sastanak je završen.

BD4Y
balkandownload.org

21.

U advokatskoj firmi Džejka Brigansa nikada nije bilo stažista. Ostali advokati oko trga su ih povremeno primali;
obično su to bili lokalni srednjoškolci koji su planirali da upišu pravni fakultet, pa su hteli da dodaju neku referencu
u svoju radnu biografiju. Teoretski gledano, oni su bili dobar izvor ili besplatne ili jeftine radne snage, ali se Džejk
naslušao više loših nego dobrih priča o tome. On sâm nikada nije došao u iskušenje dok se nije pojavila Porša.
Ionako je pričala o pravnom fakultetu, a pri tome je pametna, nezaposlena i dokona. Ujedno je i najrazumnija među
trenutnim stanarima stare kuće Sapingtonovih, a majka joj je bezuslovno verovala. Još je njena majka, po svemu
sudeći, bila u igri da postane najbogatija crnkinja u državi iako je Džejk uvideo da do tog cilja ima mnogo prepreka.
Angažovao je Poršu za pedeset dolara nedeljno i dao joj kancelariju na spratu, daleko od Roksi i Kvinsa
Landija, da joj ne bi smetali, a naročito podalje od Lusjena, koji se do Dana zahvalnosti pojavljivao svakog dana i
polako vraćao starim navikama. Na kraju krajeva, to je ionako Lusjenova kancelarija, pa ako je hteo da puši i
zadimi da ne može da se diše, imao je pravo na to. Ako je hteo da se šetka unaokolo sa čašom burbona u kasno
popodne i gnjavi Roksi masnim vicevima, neka, može mu se. Ako je hteo da saleće Kvinsa Landija pitanjima o
imovini Seta Habarda, ko može da mu zabrani? ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad
Džejk je sve više vremena provodio dajući smernice svojim kadrovima, kojih je bilo sve više. Pre dva meseca
su on i Roksi živeli u miru i, mada im je bilo pomalo dosadno, imali su zavidnu produktivnost. Sada je bilo
napetosti, ponekad i sukoba, ali je zato bilo i smeha i timskog rada. Kad se sve uzme u obzir, Džejk je uživao u toj
galami mada ga je obuzimao užas pri pomisli da Lusjen ozbiljno razmišlja da se vrati advokaturi. S jedne strane,
voleo je Lusjena i zaista je cenio njegove dragocene savete i opažanja. S druge, znao je da od ozbiljnije saradnje s
njim nema ništa. Džejkov adut je bila ključna odredba zakona Misisipija na osnovu koje je propisano da advokat
izbačen iz Komore mora ponovo da polaže pravosudni ispit pre nego što ga ponovo prime u Komoru. Lusjen je imao
šezdeset tri godine, a svakog dana se od pet po podne, mada ponekad i ranije, pa sve do kasno u noć, družio sa
džekom danijelsom. Nije bilo šanse da taj stari pijanac uzme knjigu u šake i položi pravosudni ispit.
Porša je prvog radnog dana na posao stigla pet minuta pre početka radnog vremena, dakle, u pet do devet.
Stidljivo je pitala Džejka da li postoje pravila oblačenja. Tiho joj je objasnio da nema predstavu kako stažisti treba
da se oblače, pa je predložio da se drži neformalnog stila. Za izlaske na sud preporučio joj je da se oblači
poslovno, ali mu u načelu to nije bilo važno. Očekivao je da će nositi farmerice i patike, ali Porša je došla u
privlačnoj bluzi i suknji, na visokim potpeticama. Ta mlada žena je bila spremna za posao, a Džejk je posle nekoliko
minuta stekao utisak da ona sebe već doživljava kao advokata. Odveo ju je do njene kancelarije, jedne od tri prazne
na spratu. Ta nije bila korišćena već dugo, još od zlatnog doba stare firme Vilbenksovih. Porša je širom otvorenih
očiju upijala sve detalje – skupoceni drveni sto i ostali divno izrađen ali prašnjav nameštaj. – Ko je ovde poslednji
radio? – upitala je posmatrajući izbledeli portret jednog starog člana porodice Vilbenks.
– To ćeš morati da pitaš Lusjena – odgovorio je Džejk. U toj prostoriji nije proveo više od pet minuta za
poslednjih deset godina.
– Ovo je predivno – primetila je oduševljeno.
– Nije loše za jednog stažistu. Danas će doći neko iz pošte da ti poveže liniju. Posle toga krećeš u radne pobede.
Proveli su oko pola sata u razgovoru o pravilima: o upotrebi telefona, pauzama za ručak, kancelarijskom
protokolu, prekovremenom radu, itd. Njeno prvo zaduženje bilo je da pročita desetak slučajeva osporenih
testamenata pred porotom u državi Misisipi. Bilo je veoma važno da nauči zakone i terminologiju i da razume kako
će se slučaj njene majke obrađivati. Trebalo je da ih pročita, a onda sve iščita ponovo. Da pravi beleške, upije sve
zakonske procedure i izvešti se da bi razgovori s Leti bili svrsishodniji. Leti će svakako biti najvažniji svedok na
suđenju i bilo je veoma važno da se njeno svedočenje postavi na čvrste temelje. Istina je bila na prvom mestu, ali
svaki advokat zna da postoje razni načini da se ona ispriča.
Čim je Džejk okrenuo leđa, Lusjen joj je upao u kancelariju i ponašao se kao da je kod kuće. Dan pre toga su se
upoznali; nije bilo potrebe da se predstave jedno drugom. Počeo je da nagvažda kako su mudro postupile što su
najurile advokate iz Memfisa i došle kod Džejka mada će, po njegovom mišljenju, biti teško da izguraju do kraja i
dobiju slučaj. Setio se da je pre dvadesetak godina zastupao jednog rođaka njenog oca, nekog ko se prezivao Lang;
neko krivično delo je bilo u pitanju, ali je uspeo da spase momka zatvora. Bio je to odlično vođen slučaj. To ga je
BD4Y
balkandownload.org

podsetilo na neku priču o pucnjavi u kojoj su učestvovala četvorica muškaraca mada nijedan nije bio u srodstvu s
Poršom, koliko je njoj bilo poznato. Ona je, kao i svi drugi, već čula da je Lusjen matora pijandura, advokat, prvi
belac koji je postao član Nacionalne asocijacije za unapređenje položaja obojenih, kao i to da živi sa svojom
kućnom pomoćnicom u velikoj kući na brdu. Taj čovek je bio živa legenda ali i vucibatina. Nije ni sanjala da će ga
upoznati, a eto, on ćaska sa njom (i to u njenoj kancelariji!) kao da su stari prijatelji. Neko vreme ga je slušala sa
poštovanjem, ali se posle sat vremena zapitala koliko često će joj tako svraćati.

***

Dok je ona slušala Lusjena, Džejk se zaključao u svoju kancelariju s Kvinsom Landijem, gde su zajedno pregledali
registar koji će biti poznat pod nazivom „Preliminarni popis imovine”. Posle mesec dana prekopavanja Landi je bio
ubeđen da će preliminarni popis umnogome podsećati na završnu verziju. Nije bilo skrivene imovine. Set Habard je
znao kada i kako da umre, a svakako se postarao da za sobom ostavi sređenu dokumentaciju o svemu.
Procena nekretnina je bila gotova. Set je u vreme svoje smrti posedovao: (1) kuću u kojoj je živeo i 80 hektara
oko nje, čija je vrednost procenjena na 300.000 dolara; (2) 60 hektara pod šumom kod Valdosta u Džordžiji,
vrednost – 450.000 dolara; (3) 162 hektara pod šumom kod Maršala u Teksasu, vrednost – 800.000 dolara; (4)
parcelu pored mora, severno od Klirvotera na Floridi, vrednost – 100.000 dolara; (5) vikendicu i 2 hektara zemlje
kod Buna u Severnoj Karolini, vrednost – 280.000 dolara; i (6) stan na petom spratu jedne zgrade na obali u Destinu
na Floridi, vrednost – 230.000 dolara.
Ukupna vrednost Setovih nekretnina je procenjena na 2.160.000 dolara. Nije bilo hipoteka.
Konsultantska firma iz Atlante je procenila vrednost kompanije Bering na 400.000 dolara. Taj izveštaj je bio
zakačen za dokument o popisu imovine, uz koji su bile priložene i procenjene vrednosti svih pojedinačnih stavki
imovine.
Takođe je bio dostavljen i listing iz banke u Birmingemu. Tamo je ležao 21.360.000 i kusur dolara, a ta suma je
dremuckala uz kamatu od šest procenata.
Sitni brojevi su bili najzamorniji. Kvins Landi je popisao onoliko Setove lične imovine koliko je smatrao da će
sud moći da podnese, počev od najsavremenijih modela vozila (35.000 dolara), pa sve do garderobe (1.000
dolara).
Onaj najveći broj je pak bio neverovatan. Prema preliminarnom popisu, vrednost Setove sveukupne imovine
iznosila je 24.020.000 dolara. Iznos u gotovini ostao je nepromenjen. Sve ostalo će biti podređeno cenama na
tržištu, proći će meseci, a možda čak i godine dok se sve to ne proda.
Dokument o popisu imovine je bio debeo kao enciklopedija. Džejk nije želeo da ostali iz kancelarije to vide, pa
je sam odštampao dve kopije. Rano je izašao na ručak, odvezao se do škole i u kafeteriji ručao špagete sa suprugom
i ćerkom. Trudio se da dolazi po Hanu bar jednom nedeljno, naročito sredom, kada je ona više volela da kupuje
hranu nego da ponese ručak od kuće. Volela je špagete, ali je još više volela da bude sa svojim tatom.
Kada je otišla na igralište, bračni par Brigans se prošetao do Karline učionice. Zvonilo je i razred je bio
spreman za novi čas.
– Odoh da se vidim sa sudijom Etlijem – rekao je Džejk uz vragolast osmejak. – Danas je prvi dan isplate.
– Sa srećom – uzvratila je, poljubivši ga na brzinu. – Volim te.
– I ja tebe. – Džejk je žurno otišao, jer je hteo da izađe iz hodnika pre nego što mali ljudi naprave gužvu.
Sudija Etli je sedeo za svojim stolom i jeo supu od krompira iz male činije, a kada je Džejk ušao sa
sekretaricom, već je bio pri kraju. Ne slušajući savete lekara, sudija je još uvek pušio – nikako nije mogao da ostavi
pušenje – pa je napunio lulu duvanom marke ser volter rajli i pripalio je šibicom. Zidovi su posle trideset godina
neprekidne izloženosti dimu iz lule poprimili smećkastu nijansu. Dim je stalno poigravao ispod tavanice. Zbog
naprslog prozorskog stakla je, srećom, moglo malo da se diše. Sâm miris je, doduše, bio jak i opojan. Džejk je
oduvek voleo tu prostoriju, čiji su zidovi bili prepuni debelih traktata, izbledelih portreta počivših sudija i generala
vojske Konfederacije. Za dvadeset godina, koliko je sudija zauzimao taj deo suda, ništa se nije promenilo, a Džejk
je imao utisak da se malo šta menjalo i za poslednjih pedeset godina. Sudija je voleo istoriju i svoje omiljene knjige
je držao savršeno poređane u jednom uglu, na policama rađenim po meri. Radni sto je bio pretrpan papirima, a
Džejk je mogao da se zakune da je jedna izlizana fascikla stajala u desnom uglu bar deset godina.
BD4Y
balkandownload.org

Njih dvojica su se upoznali pre čitavu deceniju u prezbiterijanskoj crkvi, kada su se Džejk i Karla doselili u
Klenton. Sudija je u crkvi bio onakav kakav je bio u svim ostalim oblastima svog života, pa se ubrzo zbližio s
mladim advokatom. Postali su prijatelji, ali uvek na profesionalnom nivou. Ruben Etli je pripadao staroj školi. On
je sudija, a Džejk samo advokat. Granice su se morale poštovati. Dva puta je strogo izgrdio Džejka na javnoj
raspravi, što mu je do danas ostalo savršeno urezano u pamćenje.
Sa lulom u uglu usana sudija Etli je obukao crni sako. Uvek je nosio isključivo crno odelo osim na sudu, gde je
morao da nosi odoru. Isto crno odelo. Niko nije znao da li ih ima dvadeset ili samo jedno, jer su bila identična. I
uvek je nosio tamnoplave tregere i bele uštirkane košulje, uglavnom prošarane sićušnim sivkastim rupicama od žara.
Zauzeo je svoje mesto na kraju stola dok su razgovarali o Lusjenu. Kada je Džejk izvadio iz tašne šta treba, predao
mu je kopiju popisa imovine.
– Kvins Landi je stvarno dobar u svom poslu – rekao je Džejk. – Ne bih voleo da mi on pregleda finansije.
– Verovatno mu ne bi trebalo toliko vremena – odvratio je sudija Etli šaljivo. Za mnoge ljude je to bio čovek
koji ne ume da se šali, ali bi one koje je voleo povremeno počastio svojim izuzetnim humorom.
– E, to jeste.
Vrlo malo je govorio, što nije bilo karakteristično za sudije. Studiozno i bez reči je pregledao popis imovine,
stranicu po stranicu, dok je duvan goreo, a u međuvremenu je prestao da pućka. Vreme mu nije bilo važno pošto je
lično određivao satnice. Na kraju je izvadio lulu, spustio je u pepeljaru i rekao: – Dvadeset četiri miliona, a?
– Toliko mu dođe sve ukupno.
– Hajde da mi ovo lepo zaključamo, Džejk, može? Ovo niko ne bi trebalo da vidi, bar ne zasad. Pripremi nalog,
a ja ću da zapečatim ovaj deo dokumenta. Sâm bog zna šta bi se desilo da ovo dospe u javnost. Ta vest bi bila na
svim naslovnicama i samo bi se sjatilo još više advokata. Jednom će morati da procuri, ali zasada ćemo to da
zakopamo ovde.
– Slažem se, sudija.
– Ima li nečeg novog u vezi sa Sistrankom?
– Nema, gospodine, a sada imam dobar izvor. Da nastavim u duhu obelodanjivanja, moram da vam kažem da
sam zaposlio pripravnika. To je Porša Lang, najstarija Letina ćerka. Izuzetno je pametna devojka i, koliko vidim,
želi da postane advokat.
– Mudar potez, Džejk, stvarno mi se dopada ta devojka.
– Znači, nema problema?
– Nikakvih. Ja nisam nadležan za tvoju kancelariju.
– Nema sukoba interesa?
– Koliko ja vidim, ne.
– Ni ja ne vidim ništa loše u tome. Ako se pojavi Sistrank ili počne da se smuca unaokolo, saznaćemo to
unapred. Simion se još uvek vodi kao nestao, ali mi se sve nešto čini da će se na kraju ipak dovući kući. Jeste da
upada u nevolje, ali nije glup. Leti mu je još uvek zakonita supruga.
– Vratiće se on. Ima tu još nešto, Džejk. Ovim testamentom pet posto ide bratu, Ensilu Habardu. Zato je on
zainteresovana strana. Čitao sam tvoj izveštaj i pismene izjave, pa sam zaključio da ćemo nastaviti kao da je Ensil
mrtav. Kopka me to. Pošto ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo, onda ne bi trebalo da pretpostavimo da je mrtav.
– Sproveli smo istragu, sudija, ali od njega nema ni traga ni glasa.
– Istina, ali ti nisi profesionalac, Džejk. Saslušaj moje mišljenje. Pet procenata ove imovine je preko milion
dolara. Mislim da je pametno uzeti neku manju sumu, recimo nekih pedeset hiljada i unajmiti nekog profesionalnog
detektiva da ga nađe ili da otkrije šta se desilo s njim. Šta misliš?
U takvim situacijama sudiju Etlija zapravo nije bilo briga za tuđe mišljenje. Odluka je doneta, a on se samo
trudio da bude učtiv.
– Odlična ideja – rekao je Džejk, što je nešto što svaki sudija voli da čuje.
– Odobriću to. A šta je s ostalim troškovima?
– E baš mi je drago da ste me to pitali, sudija. Potreban mi je novac. – Džejk mu je pružio listing utrošenog
vremena na taj slučaj. Sudija Etli ga je pregledao, namrštio se kao da je Džejk uzimao i šakom i kapom od novca iz
testamenta, a zatim je rekao: – Sto osamdeset sati. Koju cenu sam, beše, odredio?
Sudija je tačno znao koliko je odredio. – Sto pedeset po satu – odgovorio je Džejk.
BD4Y
balkandownload.org

– Da vidimo koliko to ukupno izađe. – Piljio je kroz debele naočare za čitanje zaglavljene na korenu nosa, još
uvek se mršteći kao da ga je Džejk nečim uvredio. – Dvadeset sedam hiljada dolara? – Izgovorio je to višim tonom,
glumeći nevericu.
– Bar toliko.
– Da nije malo mnogo?
– Naprotiv, sudijo. Uopšte nije mnogo.
– Isto tako je i dobar početak sezone odmora.
– E, doduše, to jeste. – Džejk je znao da će mu Etli odobriti honorare čak i da su duplo viši.
– Odobreno. Ostali troškovi? – Posegao je u džep sakoa i izvadio kesicu duvana.
Džejk mu je doturio još dokumenata. – Da, sudija, ima ih još poprilično. Treba da se plati i Kvinsu Landiju. On
je obračunao sto deset sati po sto dolara na sat. Moramo da platimo i proceniteljima, knjigovođama i konsultantskoj
firmi. Imam ovde svu dokumentaciju, s nalozima koje treba da potpišete. Smem li da predložim da prebacimo nešto
novca iz banke u Birmingemu na račun ovdašnje Prve nacionalne banke?
– Koliko? – upitao je kresnuvši šibicu i zavukavši je u otvor s duvanom.
– Ne nešto mnogo zato što mi se ne dopada da iko u banci vidi te pare. Lepo čuče tamo u Birmingemu i neka
tamo i ostanu koliko god mogu.
– Upravo sam to i ja hteo da kažem – odvratio je sudija Etli, što je često govorio kada neko iznese dobru ideju.
Izbacio je oblak gustog dima, koji je progutao čitav sto.
– Već sam pripremio nalog – rekao je Džejk i dodao mu još neke papire pokušavajući da se ne obazire na dim.
Sudija Etli je izvukao lulu između zuba, a za njom se vijorio trag dima. Potpisao se svojim jedinstvenim rukopisom,
koji se nije mogao rastumačiti, ali je svakako bio prepoznatljiv. Ćutao je neko vreme posmatrajući nalog za prenos
novca. – Uz jedan moj potpis milion dolara prelazi s jednog mesta na drugo. Šta ti je moć.
– To je više nego što ću ja napabirčiti narednih deset godina.
– Jeste, ako nastaviš ovako da naplaćuješ. Moraš se smatrati advokatom velike firme.
– Radije bih kopao kanale, sudija.
– I ja bih. – Nekoliko trenutaka nije ništa govorio, samo je pušio i potpisao se, čas pušeći, čas pišući. Kada je
nagomilao papire sa svojim potpisima, rekao mu je: – Hajde da popričamo o sledećoj nedelji. Jel’ sve u redu?
– Koliko znam, jeste. Letino svedočenje pod zakletvom je zakazano za ponedeljak i utorak. Heršel Habard će
svedočiti u sredu, njegova sestra u četvrtak, a u petak Ijan Dafo. Biće to naporna nedelja. Svedočenja pet dana
zaredom.
– Hoćete li sve to da obavite u glavnoj sudnici?
– Da, gospodine. Sudnica neće biti otvorena za javnost, a zamolio sam Ozija da nam pošalje još jednog
policajca da stoji na vratima. Imaćemo dosta prostora, što nam u suštini i treba.
– Ja ću biti ovde za slučaj da nešto krene naopako. Neću da mi u sudnici budu ostali svedoci dok jedan svedoči.
– To je svima jasno stavljeno do znanja.
– I hoću da postoji i video-zapis.
– Sve je organizovano. Novac se ne dovodi u pitanje.
Sudija Etli je grickao vršak lule kao da mu je nešto posebno zanimljivo u toj priči. – Bože, bože – rekao je
zamišljeno. – Šta li bi Set Habard rekao da može u ponedeljak da vidi punu sudnicu proždrljivih advokata koji se
glože oko njegovih para?
– Siguran sam da bi mu se smučilo, sudijo, ali sâm je kriv za to. Mogao je lepo da podeli sve, da zbrine i decu i
Leti i svakog koga je hteo, pa ni mi ne bismo morali da budemo upleteni u sve to.
– Misliš da je bio lud?
– Nije. Ma kakvi.
– Pa što je onda to uradio?
– Blagu predstavu nemam.
– Da nije zbog seksa?
– Hm, moja nova stažistkinja misli da nije, a ta je bar prošla sveta. Njena majka je u pitanju mada nije naivna.
Ovakav razgovor bio je zapravo zabranjen. Jedan od mnogih prastarih paragrafa zbornika zakona Misisipija,
koji je bio među najpoznatijima, bar među advokatima, glasio je: Konsultovanje u tajnosti s predsedavajućim
BD4Y
balkandownload.org

sudijom je zabranjeno. Drugim rečima, advokatu je zabranjeno da diskutuje o osetljivim temama slučaja koji je u
toku sa sudijom koji predsedava u odsustvu advokata druge strane. To pravilo se nikada nije poštovalo. Tajno
konsultovanje je bilo uobičajena stvar, naročito u odajama sudije Rubena V. Etlija, ali samo s nekolicinom
odabranih advokata u koje je imao poverenja.
Džejk je na teži način naučio da ono što se izgovori u sudijinim prostorijama tu i ostaje i ne uzima se u obzir u
javnim raspravama. Tamo gde treba, sudija Etli je te prekršaje smatrao poštenim i ispravnim.

BD4Y
balkandownload.org

22.

Stari Set bi stvarno poludeo da je kojim slučajem bio muva na zidu sudnice toga dana i video ceo prizor. Tog
ponedeljka se u rano jutro tamo nacrtalo ni manje ni više nego devet advokata da bi zvanično izneli dokazni
materijal u slučaju koji je sada već bio poznat pod nazivom In re[5] imovina Henrija Seta Habarda. Drugim
rečima, devet advokata je oštrilo noževe za svoj deo kolača.
Pored Džejka tu su bili još Vejd Lanijer i Lester Čilkot iz Džeksona, koji su zastupali Ramonu Dafo, kao i
Stilman Raš i Sem Larkin iz Tupela, advokati Heršela Habarda. Lanijer je i dalje vršio pritisak na Ijana da ubedi
Ramonu da ova ubedi Heršela da se otresu advokata iz Tupela i udruže snage, ali su ta nastojanja samo dovela do
još veće nesloge unutar porodice. Lanijer je čak pripretio da će napustiti slučaj ukoliko se te dve strane ne ujedine,
ali njegove pretnje više niko nije ozbiljno shvatao, pa je prestao. Ijan je bio svestan da je previše novca u pitanju da
bi bilo koji advokat odustao. Heršelovu decu je zastupao Zak Zajtler, advokat iz Memfisa, koji je takođe imao
dozvolu za rad u Misisipiju. On je poveo sa sobom beskorisnog saradnika, čija je jedina uloga bila da popuni mesto
na kome je sedeo. Stalno je nešto, kao, zapisivao i odavao utisak da Zajtler ima izvore. Ramoninu decu je zastupao
Džo Bredli Hant iz Džeksona, a on je sa sobom dovukao saradnika sličnog Zajtlerovom. Ensilov deo je iznosio pet
procenata, ali se za njega pretpostavljalo da je mrtav, tako da ga niko nije ni zastupao ni pominjao.
Porša je bila jedna od tri advokatska saradnika u sudnici. Ostalu dvojicu su doveli Vejd Lanijer i Stilman Raš;
obojica su bili belci, muškarci, kao i svi drugi; i zapisničarka je bila belkinja. – Sudnica pripada poreskim
obveznicima – rekao je Džejk Porši. – Zato se ponašaj kao da je tvoja. – Ona je to pokušavala, ali je i dalje bila
nervozna. Očekivala je napetost, možda i grube reči, atmosferu koja odiše nadmetanjem i nepoverenjem. Međutim,
pred sobom je imala gomilu belaca koji su se rukovali, prijateljski bockali, zadirkivali, smejali se i uopšte dobro se
provodili pijuckajući kafu i čekajući da sat otkuca devet. Ako je i bilo neke netrpeljivosti zbog predstojećeg rata
oko bogatstva, to se nimalo nije primećivalo.
– To su obični iskazi – rekao joj je Džejk. – Dosađivaćeš se do besvesti. Ova svedočenja su smrtno dosadna.
Na sredini sudnice, između ograde i sudijine klupe, stajali su spojeni stolovi, a oko njih je bilo poređano mnogo
stolica. Advokati su polako zauzeli mesta mada nije bilo određeno ko će gde sedeti. Pošto će Leti prva da svedoči,
Džejk je seo pored praznog mesta na samom kraju. Na drugom kraju zaspisničarka je nameštala kameru, a
sekretarica je ušla sa termosom kafe i stavila ga na sto.
Kada su svi bili na svojim mestima, Džejk je klimnuo glavom Porši, koja je otvorila bočna vrata i uvela majku.
Leti je bila obučena kao i u crkvi i izgledala je sjajno mada joj je Džejk rekao da može da se obuče kako god hoće.
– To je obično davanje iskaza.
Sela je u čelo stola. Do nje je s jedne strane sedeo Džejk, a s druge zapisničarka za pisaćom mašinom, a i ćerka
joj je bila blizu. Pogledala je niz dugačak sto, osmehnula se hordi advokata i rekla: – Dobro jutro. – Svi do jednog
su joj otpozdravili uz osmeh. Dobro je krenulo.
Ipak, ta prijatna atmosfera je potrajala čitav sekund. Taman kad je Džejk hteo da počne, otvorila su se ogromna
glavna vrata i u sudnicu je ušao Rufus Bakli sa tašnom u ruci kao da tu ima neka posla. Sudnica je bila prazna – nije
bilo ni jednog jedinog laika – a tako je i trebalo da ostane po naređenju sudije Rubena Etlija. Bakli očigledno nije
došao kao posmatrač.
Prošao je kroz vratanca na ogradi koja su se zanjihala i seo za sto. Ostalih devet advokata sumnjičavo ga je
gledalo.
Džejku je došlo da ga prebije. Zato mu je glasno doviknuo: – O, pa zdravo, Rufuse. Lepo je što si konačno
izašao iz zatvora.
– Ha-ha. Pravi si šaljivdžija, Džejk.
– Šta radiš ti ovde?
– Došao sam na davanje iskaza. Zar ne vidiš? – odvratio je Bakli.
– A koga zastupaš?
– Istog klijenta kojeg zastupam već mesec dana. Simiona Langa.
– On nije zainteresovana strana.
– E, mi mislimo da jeste. Smatramo da treba da izađe na sud i naš stav je da je gospodin Lang direktno
BD4Y
balkandownload.org

zainteresovana strana u ovom slučaju osporenog testamenta. Eto, zato sam ovde.
Džejk je ustao i rekao: – U redu, hajde da odmah prekinemo. Sudija Etli je rekao da se konsultujemo s njim
ukoliko dođe do problema. Idem po njega. – Džejk je izašao iz sudnice kao oparen, a Bakli je, pomalo nervozan, seo
na njegovo mesto.
Sudija Etli je nekoliko minuta kasnije ušao kroz vrata iza svoje klupe, i to bez odore, i seo na svoje mesto. –
Dobro jutro, gospodo – rekao je narogušeno, i ne čekajući odgovor prešao na stvar: – Gospodine Bakli, objasnite
mi u što manje reči zašto ste ovde.
Bakli se i dalje držao svog argumenta i rekao: – Sudijo, mi još uvek zastupamo gospodina Simiona Langa i…
– Ko to mi?
– Gospodin Buker Sistrank i moja malenkost, a još i…
– Gospodin Sistrank se neće više pojavljivati u ovoj sudnici, gospodine Bakli, bar ne kada je u pitanju ovaj
predmet.
– U redu, onda se naša pozicija nije promenila. Gospodin Simion Lang je zainteresovana strana u ovom procesu
i…
– Ne, nije niti ću ja dozvoliti da to postane. Stoga vi, gospodine Bakli, ne zastupate zainteresovanu stranu.
– Ali to nije konačno.
– Svakako jeste. Lično sam doneo tu odluku. Vi ovde nemate šta da tražite, gospodine Bakli. A i ovo svedočenje
je zatvoreno za javnost.
– Dajte, sudija, to je obično davanje iskaza, nije neki tajni sastanak. Svedočenje će biti uneto u sudske spise i
biće dostupno javnosti.
– Na meni je da odlučim o eventualnom datumu.
– Sudija, ono što ona danas izjavi biće svedočenje pod zakletvom i postaće javni sudski spis.
– Ne držite mi predavanje, gospodine Bakli.
– Izvinite, nisam…
– Ovi iskazi će biti zapečaćeni dok ih ja ne pregledam. Iskreno, gospodine Bakli, ne volim što sam doveden u
situaciju da se raspravljam s vama. Treba li da vas podsećam šta se desilo prošli put kada ste previše pričali u
sudnici?
– Nema potrebe za tim, sudija – odvratio je Bakli.
– Prijatan dan, gospodine Bakli – rekao je sudija što je glasnije mogao.
Bakli je stajao bespomoćno i u neverici, obeju ruku ispruženih kao da se užasnuo pred nekim prizorom. – Vi to
ozbiljno, sudija?
– Mrtav sam ozbiljan, gospodine Bakli. Prijatan vam dan.
Bakli je klimnuo glavom, dohvatio akten-tašnu i brzo se udaljio iz sudnice. Kada su se glavna vrata zatvorila za
njim, sudija im je rekao da nastave i izašao.
Svi su odahnuli. Džejk je prvi progovorio: – Gde smo ono stali?
– Nekako mi nedostaje Sistrank – dobacio je Vejd Lanijer tobože razneženo, pa su svi prasnuli u smeh.
– Ma ne sumnjam – odvratio je Džejk. – On i Bakli bi odlično prošli pred porotom našeg okruga.
Džejk je predstavio Leti zapisničarki, pa ostalim advokatima, sva su ta imena i lica morala da se nabroje, a
zatim je prešao na poduže objašnjenje svrhe davanja iskaza. Uputstva su bila prilično jednostavna; samo treba
govoriti razgovetno, polako, a ukoliko pitanje nije jasno, tražiti da se ponovi. Ako nisi sigurna, ne govori ništa,
govorio joj je Džejk. On, Džejk, uložiće prigovor na sve što to zaslužuje, a zamolio ju je da odgovara iskreno, jer je
pod zakletvom. Svi advokati će joj postavljati pitanja. Rekao joj je i da slobodno kaže ako joj je potrebna pauza.
Zapisničarka će zabeležiti svaku reč, a tu je i kamera koja će snimiti davanje iskaza. Ako iz nekog razloga ne bude u
stanju da opet svedoči na sudu, taj snimak će biti upotrebljen kao dokazni materijal.
Morao je sve to i zvanično da joj napomene, ali je ona sve to već znala. Džejk, Porša i Lusjen satima su vežbali
s Leti u sali za sastanke u firmi. Dobro se pripremila mada nije bilo moguće predvideti kako će diskusija odvijati.
Na suđenju će svaki iskaz biti relevantan. To nije bio slučaj i s davanjem iskaza, što se često pretvaralo u isrpljujući
lov na škakljive informacije.
Budi učtiva, ponovio joj je Džejk nebrojeno puta dok su vežbali. Budi koncizna. Nemoj da pričaš ono što te ne
pitaju. Ako nešto ne znaš, onda ne znaš. Upamti da kamera hvata sve, ali ja ću biti uz tebe da te zaštitim. Porša je
BD4Y
balkandownload.org

otišla na tavan i našla desetinu starih iskaza, koje je satima pažljivo proučavala. Lako je shvatila tehničke stvari,
strategije i zamke. Satima je s majkom razgovarala na tremu stare kuće Sapingtonovih.
Leti se maksimalno pripremila. Posle zakletve koju je položila pred zapisničarkom, Vejd Lanijer se predstavio
uz glupav osmeh i počeo sa ispitivanjem: – Da počnemo od vaše porodice – rekao je. Tražio je da navede imena,
prebivališta, datume rođenja, mesta rođenja, stepen obrazovanja, ko od njih radi i gde; pitao ju je za decu, unučad,
roditelje, braću, sestre, strine, ujake i ostalu rodbinu. Leti i Porša su to dobro navežbale, na ta pitanja je bez po
muke odgovarala. Lanijer je u jednom tenutku zastao kada je shvatio da joj je Porša ćerka. Džejk je objasnio: – Ona
radi kao stažistkinja kod mene i za to je plaćena. – To je izazvalo opšte negodovanje za stolom. Stilman Raš je na
kraju pitao: – Da li je ovde u pitanju sukob interesa, Džejk?
Džejk je odavno o tome porazmislio. – Nikako. Ja zastupam imovinu. Porša nije testamentarni naslednik. Ja tu
nigde ne vidim sukob. A vi?
– Hoće li ona biti svedok? – upitao je Čilkot.
– Neće. Bila je u vojsci prethodnih šest godina.
Zak Zajtler je upitao: – Hoće li imati pristup određenim informacijama koje njena majka možda ne bi trebalo da
zna?
– Kao što je?
– Pa dobro, trenutno ne mogu da navedem primer. Samo nagađam. Ne kažem da ovde postoji sukob interesa,
Džejk, samo sam prosto zatečen.
– Jesi li o tome obavestio sudiju Etlija? – pitao je Vejd Lanijer.
– Jesam još prošle nedelje i odobrio je to.
Kraj diskusije. Vejd Lanijer se vratio na pitanja o Letinim roditeljima i njihovim roditeljima. Obraćao joj se
blago, a pitanja su mu bila laka, kao da su postavljana razgovora radi, kao da ga je stvarno zanimalo gde su joj
nekada živeli baba i deda i čime su se bavili. Džejk je posle sat vremena došao u iskušenje da se isključi i zaokupi
nečim drugim. Bilo je važno da sve beleži u slučaju da neki drugi advokat za nekoliko sati nehotice zakorači na istu
teritoriju.
Razgovor se ponovo vratio na samu Leti. Rekla je da je završila srednju školu u Hamiltonu u Alabami 1959.
godine, staru školu za obojene ljude. Odatle je otišla u Memfis i tamo je upoznala Simiona. Odmah su se venčali, a
naredne godine se rodio Marvis.
Vejd Lanijer ju je neko vreme ispitivao o Marvisu: o njegovom krivičnom dosijeu, osudama, služenju kazne. Leti
se grlo steglo, pa se rasplakala, ali je to nije slomilo. Potom ju je pitao za Fedru i njene probleme: za njeno dvoje
vanbračne dece, Letina prva dva unučeta; za Fedrino radno iskustvo, koje je, najblaže rečeno, bilo oskudno. Fedra
je živela s njima; zapravo, nikada se nije ni odselila. Njena deca nisu bila od istog oca, a ti očevi se nikada nisu
pojavljivali.
Porši nije bilo svejedno kada se povela priča o njenom starijem bratu i sestri. To nisu bile tajne, ali se, s druge
strane, o tome nikada nije otvoreno govorilo. U porodici se šaputalo o tome, a sada ih gnjavi gomila belaca koje
uopšte ne poznaju.
U 10.30 su napravili pauzu i svako je otišao na svoju stranu. Advokati su odjurili da nađu telefone. Porša i Leti
su otišle u toalet. Sekretarica je donela termos sveže kafe i poslužavnik kolača iz prodavnice. Sto je već bio
prenatrpan.
Kada su nastavili, dirigentsku palicu je preuzeo Stilman Raš i najviše se zanimao za Simiona, o čijoj je porodici
bilo mnogo teže govoriti. Leti je priznala da o njegovim precima mnoge detalje ne zna. Često je menjao radna mesta,
ali je pouzdano znala da je vozio kamion i buldožer za razne poslodavce, ali i da je cepao drva za novac, molerisao
i radio na građevinama. Nekoliko puta su ga hapsili, poslednji put prošlog oktobra. Za sitne prekršaje, ne za zločine.
Jeste, nekoliko puta su praktično živeli odvojeno, ali nikada duže od dva meseca.
Završili su o Simionu, bar zasad; Stilman je hteo da malo pričaju o njenim poslovima. Rekla je da je poslednje
tri godine povremeno radila za Seta Habarda na po nekoliko sati, a kasnije puno radno vreme, kako kad. Pre toga je
tri godine radila kao kućna pomoćnica u Klentonu za jedan stariji bračni par, za koji Džejk nikada nije čuo. Umrli su
jedno za drugim u roku od tri meseca, pa je Leti ostala bez posla. Pre toga je radila kao kuvarica u kantini srednje
škole u Karaveju. Stilman je tražio precizne datume, plate, povišice, imena šefova, najsitinije detalje, a Leti je dala
sve od sebe.
BD4Y
balkandownload.org

Ma daj, molim te, pomislila je Porša. Kakve veze ima ime šefa za koga je majka radila pre deset godina sa
ovim osporenim testamentom? Loviće oni neke škakljive informacije, rekao im je Džejk jednom prilikom.
Pripremite se, jer će vam isprati mozak.
Džejk joj je takođe objasnio da davanje iskaza može potrajati nekoliko dana zato što se advokatima ili bar
onima koji postavljaju banalna i monotona pitanja plaća po satu. Pošto praktično nema ograničenja u tematici
ispitivanja, a budući da im uz to još sat otkucava, advokatima, naročito onima koji rade za osiguravajuća društva i
velike korporacije, nije u interesu da budu koncizni. Dokle god govore o dotičnoj osobi, konkretnom problemu ili
nečemu što ima iole veze sa slučajem, mogu da razglabaju satima.
Međutim, Džejk joj je rekao i to da je Habardov slučaj drugačiji po tome što je jedini advokat koji tu radi po
satu on sâm. Ostali su radili na procenat i od božje milosti. Ukoliko svojeručni testament bude proglašen nevažećim,
novac će biti dodeljen Habardovoj porodici u skladu s prethodnim testamentom, a svi ostali advokati će dobiti svoj
deo. Pošto ostalim advokatim niko ne garantuje da će im biti plaćeno, pretpostavljao je da pitanja i neće biti baš
tako dosadna.
Porša nije baš bila sigurna u to. Dosada je nadirala sa svih strana.
Stilman je voleo da okoliša verovatno da bi u jednom trenutku uzdrmao svedoka. Sve ih je probudio pitanjem: –
Nego, jeste li pozajmili novac od svog bivšeg advokata, Bukera Sistranka?
– Jesmo. – Leti je znala da će joj neko kad-tad postaviti to pitanje, pa je odgovorila bez oklevanja. Nije bilo
zakona niti nekog propisa protiv takve vrste pozajmice; uglavnom, to nije bilo kažnjivo.
– Koliko para?
– Pedeset hiljada dolara.
– Da li Vam je napisao ček ili Vam je dao gotovinu?
– Gotovinu, a mi smo, mislim, Simion i ja smo potpisali solo menicu.
– Je li to bila jedina pozajmica od Sistranka?
– Nije, pre toga smo pozajmili od njega pet hiljada dolara.
– Zašto ste zajmili novac od gospodina Sistranka?
– Zato što nam je novac bio potreban. Ja sam izgubila posao, a sa Simionom se nikad ne zna.
– Jeste li uzeli taj novac i preselili se u veću kuću?
– Jesmo.
– A koliko vas sada živi u toj kući?
Leti se malo zamislila, pa odgovorila: – Obično jedanaestoro, ali se taj broj menja. Neko dođe, neko ode.
Džejk je streljao Stilmana pogledom kao da je hteo da mu kaže: „Nemoj slučajno da joj tražiš da ti navede svih
jedanaest imena. Nastavi o nečem drugom.”
Stilman je došao u iskušenje, ali je ipak nastavio. – Koliko plaćate stanarinu?
– Sedamsto dolara mesečno.
– A u međuvremenu se niste nigde zaposlili?
– Nisam.
– Gde vaš muž trenutno radi?
– Ne radi nigde.
– Pošto vas gospodin Sistrank više ne zastupa, kako planirate da mu vratite dug?
– O tome ćemo brinuti kasnije.

***

Roksi je već bila donela sendviče i pomfrit za ručak, pa su jeli u sali za sastanke, gde im se pridružio i Lusjen. –
Kako je prošlo? – upitao je.
– Ispucali su uobičajenu prvu turu besmislenih pitanja – odgovorio je Džejk. – Leti se odlično ponela, ali joj se
već smučilo.
Leti se nadovezala: – Ne mogu ovo da radim još dan i po.
– To su čari savremenog sudstva – procedio je Lusjen zgađeno.
– Ispričaj nam kako je to nekad bilo, Lusjene – rekao je Džejk.
BD4Y
balkandownload.org

– E, nekad davno, a nekad je bilo mnogo bolje nego sa ovim novim propisima koje sad imate…
– Nisam ih ja napisao.
– Nije se tražilo da otkrivaš sve svoje svedoke i da opisuješ šta će da kažu, a šta neće. Bilo je to suđenje iz
zasede. Ti nađeš svoje svedoke, ja nađem svoje, izađemo na sud i sudimo se. Tad su i advokati bili bolji, jer su
morali da reaguju na licu mesta. Danas sve mora da se pripremi i svima dostavi, a i svako svakom ispituje svedoka.
Koliko to samo vremena oduzima? Koliko para odlazi na to? Tada je sve bilo mnogo bolje, kunem vam se.
– Što ne jedeš malo taj sendvič? – dobacio je Džejk. – Leti treba da se opusti, ali niko to ne može kad kreneš da
držiš govorancije.
Lusjen je uzeo zalogajčić i upitao: – Šta ti misliš o svemu, Porša?
Ona je grickala pomfrit. Spustila je krompirić i rekla: – Meni je to sve u redu, mislim, to što sam bila u
prostoriji punoj advokata. Zbog toga se osećam važno.
– Ne oduševljavaj se previše – odvratio je Džejk. – Većina tih momaka nije bila u stanju da odbrani najobičniji
slučaj krađe pred građanskim sudom.
– Kladim se da bi Vejd Lanijer mogao – prokomentarisala je Leti. – On je fin. Imam utisak da on zna šta ću da
kažem i pre nego što to izgovorim.
– On je stvarno dobar advokat – priznao je Džejk. – Veruj mi, Leti, polako ćeš početi da ga prezireš. Sad ti
možda izgleda kao fin čovek, ali do kraja ovog suđenja nećeš moći da ga smisliš.
Leti se snuždila od pomisli na suđenje koje će se otegnuti unedogled. Posle četiri sata uvodnih čarki već je bila
iscrpljena.

***

Dve gospođe iz kancelarije sekretara suda su za vreme ručka okitile malu božićnu jelku i stavile je u ugao sudnice.
Džejk ju je sasvim lepo video s mesta gde je sedeo, jer je ništa nije zaklanjalo. Svakog Badnjeg dana u podne
većina sekretara i sudija Okružnog i Kancelarskog suda i nekolicina probranih advokata tamo se okupljala da popije
neku čašu punča od jaja i razmeni luckaste poklone. Džejk se uvek i na svaki način trudio da to okupljanje izbegne.
Jelka ga je, međutim, podsetila da ima samo nekoliko dana do Božića, jer mu uopšte nije palo na pamet da će
uskoro ići u kupovinu. Potpuno je bio zaboravio. Dok je Vejd Lanijer nizao pitanja toliko dubokim i mirnim glasom
da je zvučao skoro umirujuće, Džejk je shvatio da su mu misli odlutale i da razmišlja o praznicima. Prethodne dve
godine su jedva uspevali da koliko-toliko srede svoju iznajmljenu kuću za Božić i unesu malo praznične atmosfere.
Hana im je u tome neizmerno pomagala. To što su imali dete da jurca po kući unosilo je beskrajnu radost u njihov
dom.
Lanijer je prešao u delikatnije područje. Lagano i vešto je počeo da ispituje Leti o njenim obavezama u kući dok
je gospodin Habard bio bolestan, kada je već išao na hemoterapiju i zračenja i bio prikovan za krevet. Leti je
objasnila da je agencija za kućnu negu i lečenje slala medicinske sestre da se staraju o njemu, ali te žene nisu dobro
obavljale svoj posao, nisu bile dovoljno uviđavne, pa je gospodin Habard bio prilično grub prema njima. Nije ga ni
krivila zbog toga. Sve ih je oterao i stalno se svađao sa predstavnicima agencije. Na kraju je Leti počela da se brine
o njemu. Kuvala mu je šta god je hteo i hranila ga kada mu je bila potrebna pomoć. Pomagala mu je da ustane iz
kreveta i da ode do kupatila, gde je ponekad sedeo na šolji po pola sata. Nekada ne bi stigao da ustane, pa je morala
da presvlači posteljinu. Nekoliko puta je bio primoran da koristi gusku, pa mu je Leti pomagala i u tome. Ne, taj
posao nije bio nimalo prijatan, a ona nije bila obučena za to, ali je uspela sve da obavi. On je cenio njenu dobrotu.
Imao je poverenja u nju. Jeste, nekoliko puta je morala da kupa gospodina Habarda dok je bio u krevetu. Jeste,
kupala ga je celog, morala je svuda da ga dotakne. Bio je mnogo bolestan i jedva svestan. Neko vreme posle toga
nije išao na hemoterapiju i zračenje. Tada je povratio snagu i veoma brzo počeo da se kreće. Borio se sa
neverovatnom odlučnošću. Ne, nije ostavio cigarete.
Intimnost može da ubije naš slučaj, objasnio je Džejk Porši ne ulepšavajući reči, koje je ona u filtriranom obliku
prenela majci. Ako porota bude smatrala da je Leti postala previše bliska sa Setom Habardom, vrlo lako će moći da
kažu da je vršila uticaj na njega.
Da li je gospodin Habard bio nežan prema njoj? Da li je bio tip čoveka koji je voleo da zagrli nekoga, štipne za
obraz, lupne po zadnjici? Nimalo, odgovarala je Leti. Nikada. Njen šef je bio zatvoren čovek koji nije voleo kontakt
BD4Y
balkandownload.org

s ljudima. Nije trpeo ljude i imao je vrlo malo prijatelja. Nije se rukovao s Leti kada ujutru stigne na posao niti je
ikada pružio i nagoveštaj zagrljaja kada je odlazila. Ona je bila njegova radnica i ništa više: ni prijatelj, ni
poverenik, niti bilo šta drugo. Bio je učtiv i zahvaljivao joj kada je to bilo primereno prilici, ali nikada nije mnogo
govorio.
Nije znala ništa o njegovim poslovima niti o društvenim kontaktima. Nikada nije govorio o ženama i nikada nije
videla nijednu ženu u njegovoj kući. Štaviše, nije mogla da se seti ijedne posete prijatelja ili poslovnih partnera, jer
mu za te tri godine, koliko je radila za njega, niko nije došao u kuću.
Savršeno, pomislio je Džejk.
Loši advokati su pokušavali da pređu svedoke ili da ih nateraju da priznaju nešto. Nastojali su da ih zbune da bi
skrojili iskaz onako kako njima odgovara. Dobri advokati su više voleli da dobiju na suđenju, a iskaze su koristili
kao sredstvo za prikupljanje informacija pogodnih za postavljanje zamki ubuduće. Odlični advokati su pak
preskakali iskaze, pa su postavljali divno osmišljene zasede pred porotom. Vejd Lanijer i Stilman Raš su bili dobri
advokati, pa su taj prvi dan proveli prikupljajući podatke. Tokom tih osam sati direktnog ispitivanja nije izgovorena
nijedna preka reč niti je bilo i najmanjeg nagoveštaja nepoštovanja svedoka.
Džejka su zaista oduševili njegovi protivnici. Kasnije je u kancelariji objasnio Leti i Porši da su i Lanijer i Raš
u stvari glumili. Predstavljali su se kao prijateljski nastrojeni ljudi koji stvarno vole i poštuju Leti i samo žele da
saznaju istinu. Namera im je bila da se dopadnu Leti kao ljudi, da im veruje da bi spustila gard, što bi oni na suđenju
pametno iskoristili. – To su dva krvožedna stvora – rekao im je. – Na suđenju će samo gledati kako da ti skoče za
vrat.
Iscrpljena Leti je upitala: – Džejk, neću valjda morati na suđenju da svedočim osam sati?
– Do tada ćeš biti spremna.
Ona je ipak sumnjala u to.

***

Zak Zajtler je narednog jutra počeo da opipava teren serijom pitanja o poslednjim danima gospodina Habarda.
Naleteo je na zlatnu žilu kada ju je pitao: – Jeste li ga videli u subotu, prvog oktobra?
Džejk se živ jeo zbog onoga što će uslediti. Znao je da će do toga doći pre ili kasnije, jer nije bilo načina da se
to izbegne. Istina je istina.
– Jesam – odgovorila je Leti.
– Mislio sam da ste rekli da nikada ne radite subotom.
– Tako je, ali me je gospodin Habard zamolio da dođem te subote.
– A zašto je to tražio?
– Hteo je da odem u njegovu kancelariju s njim da je sredim. Čovek koji je to inače obavljao bio je bolestan, pa
nije mogao da dođe, a to mesto je trebalo očistiti. – Taj Letin odgovor je bio mnogo delotvorniji od jutarnje kafe.
Svi su širom otvorili oči, ispravili se i pomerili zadnjicu na ivicu stolice. Bilo je i zgranutog zgledanja i značajnih
pogleda.
Nanjušivši krv, Zajtler je oprezno dodao gas. – Kada ste stigli u kuću gospodina Habarda?
– Oko devet ujutru.
– I šta vam je rekao?
– Rekao je da hoće da pođem s njim u njegovu kancelariju. Tako da smo seli u kola i otišli u tu kancelariju.
– Čija kola?
– Njegova. Kadilak.
– Ko je vozio?
– Ja sam vozila. Gospodin Habard me je pitao da li sam ikada vozila najnoviji model kadilaka. Rekla sam da
nisam. Jednom prilikom sam pomenula da mu je taj auto baš lep, pa me je pitao da li želim da ga vozim. Prvo sam
rekla da neću, ali mi je dao ključeve. Tako da sam ga vozila do njegove kancelarije. Bila sam mnogo nervozna.
– Odvezli ste ga do tamo? – ponovio je Zajtler. Sve glave za stolom bile su pognute nad rokovnicima, jer su
advokati žurili da zapišu svaku reč dok su grozničavo sklapali kockice. U možda najpoznatijem slučaju osporenog
testamenta u istoriji te države, testamentarni naslednik, koji nije bio ni u kakvom srodstvu sa pokojnikom, dotičnog
BD4Y
balkandownload.org

je pred smrt zapravo odvezao do advokatske kancelarije da potpiše testament na osnovu kojeg iz njega isključuje
svoju porodicu i sve ostavlja upravo njemu, vozaču. Vrhovni sud je taj testament proglasio nevažećim pozivajući se
na to da je izvršen neprikladan uticaj, navodeći kao bitan razlog činjenicu da je „iznenadni testamentarni naslednik”
na taj način bio umešan u sastavljanje novog testamenta. Uzimajući u obzir tu sudsku oduku od pre trideset godina,
nije ni čudo što je advokat postavio pitanje: „Ko ga je odvezao?”, kada je neočekivani testament otkriven.
– Da – rekla je. Džejk je pogledao kako je na to reagovalo ostalih osam advokata, a reakcije su bile onakve
kakve je i očekivao. Za njih je to bio poklon, a za njega prepreka koju će morati da ukloni.
Zajtler je nešto brižljivo zapisivao, a zatim je nastavio: – Koliko dugo ste bili u njegovoj kancelariji?
– Nisam baš gledala na sat, ali bih rekla da smo tamo bili nekoliko sati.
– Ko je još bio tamo?
– Niko. Rekao je da subotom obično ne rade, uglavnom, ne dolaze u kancelarije.
– Shvatam. – Čitav naredni sat je Zajtler ispipavao sve u vezi s tom subotom ujutru. Zamolio je Leti da nacrta
skicu zgrade da bi se utvrdilo gde je čistila, a gde je gospodin Habard proveo to vreme. Rekla je da on za to vreme
iz kancelarije nije ni izlazio i da su ta vrata bila zatvorena. Ne, ona nije tamo ulazila, čak nije ni čistila. Nije znala
šta uopšte gospodin radi u svojoj kancelariji. On je svakog dana dolazio i odlazio sa svojom akten-tašnom, ali nije
imala pojma šta se u njoj nalazi. Činilo joj se da je bio bistre glave i da je svakako bio u stanju da vozi da je hteo,
ali je malo znala o njegovim lekovima protiv bolova. Jeste bio slab i nemoćan, ali je te nedelje svakog dana odlazio
u kancelariju. Ako ih je iko drugi video u toj kancelariji, ona toga nije bila svesna. Jeste, vozila je kadilak i natrag,
do kuće gospodina Habarda, a zatim je otišla svojoj kući, gde je stigla oko podneva.
– I nikad vam nije pomenuo da je pisao testament?
– Prigovor – ubacio se Džejk. – Na to je već dva puta odgovorila.
– U redu, jeste, ali sam, eto, samo hteo još jednom da se uverim.
– Zabeleženo je.
– Naravno. – Pošto je osvojio veliki poen, Zajtler je oklevao kako da nastavi. Ustanovio je da je Leti vozila
kadilak samo tog dana; gotovo nikada nije viđala bočice sa tabletama i ostalim lekovima po kući; pretpostavljala je
da lekove nosi u akten-tašni; povremeno je trpeo užasne bolove; nikada nije govorio o samoubistvu; nikada se pred
njom nije ponašao čudno niti je njegovo ponašanje ikada ukazivalo na to da je pod dejstvom lekova; nije pio
alkohol, ali je povremeno držao nekoliko piva u frižideru; i imao je radni sto u svojoj spavaćoj sobi, ali gotovo
nikada nije radio kod kuće.
Do utorka u podne Leti je već htela da odustane. Ručala je natenane u Džejkovoj kancelariji, ponovo sa Poršom,
a zatim je odremala na sofi.

***

Dosađivanje do besvesti nastavilo se u sredu kada je Džejk došao na red i nekoliko sati ispitivao Heršela Habarda.
Jutarnje zasedanje se oteglo svima otupljujući mozak, a nije bilo potrebno mnogo vremena da se ustanovi kako je
Heršel postigao malo u životu i da nije iskoristio sve šanse u karijeri. Razvod mu je još bio i najuzbudljiviji
događaj u životu. Ozbiljne teme kao što su obrazovanje, radno iskustvo, poslovi, prethodne kuće i stanovi, veze,
prijatelji, interesovanja, hobiji, verska ubeđenja i politička opredeljenja podrobno su pretreseni i pokazalo se da mu
je život bio prilično dosadan. Nekoliko advokata je zadremalo. Porša se trećeg dana razmatranja sudskog predmeta
upinjala da ostane budna.
Posle ručka su se advokati nerado vratili u sudnicu da nastave. Džejk je malo prodrmao prisutne kada je počeo
da ispituje Heršela koliko je vremena provodio sa svojim ocem poslednjih nekoliko godina. Heršel se trudio da
ostavi utisak da su on i starac bili bliski, ali nije mogao da se seti konkretnih poseta. Ako su toliko često razgovarali
telefonom, šta bi snimci razgovora otkrili? Da li im je Set slao razglednice, pisma? Heršel je bio siguran da ih ima
negde, ali nije bio sasvim siguran gde ih je ostavio. Advokati su ga savetovali da bude što neodređeniji, a njemu je
to savršeno polazilo za rukom.
Kada je razgovor skrenuo na Leti Lang, Heršel je tvrdio da ju baš često viđao prilikom brojnih poseta svom
voljenom ocu. On je smatrao da je Setu zaista bila draga. Priznao je da nikada nije video da se na bilo koji način
dodiruju, ali je bilo nečega u načinu na koji su se gledali. Nije znao da kaže šta je tačno u pitanju, ali kao da je
BD4Y
balkandownload.org

prosto bilo nečega među njima. Ona je uvek slušala, uvek se krila u senci i prisluškivala, a kako je otac bio sve
bolesniji, sve više je zavisio od Leti, pa su se njih dvoje zbližili. Džejk ga je pitao da li smatra da su postali intimni.
– To samo Leti zna – odgovorio je Heršel, posredno nagoveštavajući očigledno.
Porša je kiptela od besa posmatrajući okupljene za stolom. Pretpostavljala je da su svi sem Džejka smatrali da
je njena majka spavala sa oronulim, matorim belcem, koji je jednom nogom već bio u grobu, i da je time sebi
otvorila put do novca. Međutim, Porša je samo gledala u svoje papire i kao pravi profesionalac se uzdržala, pa se
sa njenog lica nije moglo ništa pročitati dok je ispisivala stranice i stranice beležaka koje niko nikada neće
pregledati.
Sedam sati ispitivanja je bilo više nego dovoljno za utvrđivanje činjenice da je Heršel Habard krajnje
nezanimljiv čovek koji je bio u zategnutim odnosima sa svojim ocem, uvek na distanci s njim. Još uvek je živeo s
majkom, još se oporavljao od teškog razvoda i u četrdeset šestoj godini je jedva sastavljao kraj s krajem živeći od
para koje je zarađivao od studentskih provoda u svom kafiću. Heršelu je očajnički bilo potrebno to nasledstvo.
Kao, uostalom, i Ramoni. Njeno davanje iskaza je počelo u četvrtak u devet ujutru, a do tada su svi advokati već
bili mrzovoljni, jer im je taj slučaj već dojadio. Retko se dešavalo da se pet dana zaredom daju iskazi, ali to nije
bilo ništa neobično. Vejd Lanijer je za vreme pauze ispričao da je imao slučaj izlivanja nafte u Nju Orleansu, u
kojem su svedoci davali iskaze deset dana uzastopno. Svedoci su bili iz Venecuele, većina njih nije znala da bekne
engleski, a ni prevodioci ga nisu tečno govorili. Advokati su bančili svake noći do zore i dolazili užasno mamurni
na davanje iskaza, a na kraju te ludnice dvojica su čak završila u rehabilitacionom centru.
Niko nije bio tako pun priča kao Vejd Lanijer. On je bio iskusan advokat, koji je trideset godina proveo u
sudnici. Što ga je Džejk više gledao i slušao, sve više ga je poštovao. Biće to izvanredan protivnik pred porotom.
Ispostavilo se da je Ramona dosadna kao i njen brat. Na osnovu njihovih iskaza postalo je očigledno da je Set
Habard zaspostavljao svoju decu i da ih je doživljavao skoro kao smetnju. Uvidevši kako stoje stvari, svojski su se
trudili da govore sve najlepše o pokojniku i stvore sliku da su bili srećna porodica, naročito sad kad je novac ušao u
igru, pa ga je taktički trebalo osvojiti, ali Setovu ličnost prosto nisu mogli da ulepšaju. Džejk je čeprkao, pokušavao
da izvuče nešto i tu i tamo joj postavljao zamke, ali je sve to radio sa osmehom i pazio da je ne uvredi. Budući da
ona i Heršel nisu provodili mnogo vremena sa ocem, njihovi iskazi neće biti presudni na suđenju. Nisu bili uz njega
tih nekoliko dana pre njegove smrti, stoga nisu bili merodavni da govore o njegovoj uračunljivosti. Nisu imali na
osnovu čega da tvrde da li su njihov otac i Leti bili bliski.
Još su to bila samo uvodna svedočenja. Džejk i ostali advokati su znali da će Leti, Heršel, Ramona i Ijan po svoj
prilici morati ponovo da svedoče. Kada činjenice postanu jasnije, a konkretne teme usko definisane, advokati će
imati više pitanja.

BD4Y
balkandownload.org

23.

Dok je u žurbi izlazio iz sudnice tog kasnog popodneva u četvrtak, Džejka je zaustavio Stilman Raš i pitao ga da li
ima vremena za jedno piće na brzaka. Bila je to vrlo čudna ponuda budući da njih dvojica nisu imali ništa
zajedničko sem tog Habardovog slučaja. – Naravno. Što da ne? – prihvatio je Džejk. Stilman Raš je sigurno imao da
priča o nečemu važnom inače ne bi gubio vreme sa uličnim advokatom kao što je Džejk.
Našli su se u baru u podrumu stare zgrade malo dalje od trga, nekoliko koraka od suda. Već je padao mrak i neka
izmaglica se spustila na grad, pa je to sumorno veče bilo savršena prilika da se popije piće. Iako Džejk nije često
posećivao barove, u taj je već dolazio. Bila je to memljiva i mračna rupa s tamnim ćoškovima i separeima, koja je
odavala utisak da se tu obavljaju mutne radnje. Bobi Karl Lič, najpoznatiji nadriadvokat u gradu, uvek je imao
rezervisan sto pored kamina, gde su ga često viđali s političarima i bankarima. Hari Reks Voner je tu bio stalna
mušterija.
Džejk i Stilman su seli u separe, naručili točeno pivo i upustili se u razgovor. Posle četiri dana sedenja za istim
stolom i slušanja jedva iskoristivih iskaza bez kraja i konca, skoro da su otupeli od jednoličnosti. Stilmanovog
urođenog šepurenja nije bilo i skoro da je bio prijatan. Kada je konobar doneo pivo i otišao, on se nagnuo nisko
preko stola i rekao: – Imam jednu ideju. To je samo neko moje razmišljanje bez ičijeg uticaja. Međutim, gomila para
je u pitanju, svi to znamo. E, sad, nisam siguran baš koliko je to, ali…
– Dvadeset četiri miliona – prekinuo ga je Džejk. Advokati će ionako uskoro imati uvid u popis imovine, pa
ništa ne smeta ako to otkrije Stilmanu. Džejku je bilo najbitnije da vest ne procuri do štampe.
Stilman je zaćutao, nasmejao se, otpio gutljaj i zavrteo glavom. – Dvadeset četiri miliona.
– A nema dugove.
– Da ne poveruješ, jelda?
– Baš tako.
– Znači, sada je u opticaju dvadeset četiri miliona, a dok poreznici pokupe svoje, bićemo srećni ako ostane
pola.
– Otprilike je tako, bar tako kažu računovođe.
– Znači, ostaje dvanaest miliona, što je opet brdo para. Ti i ja to nećemo da zaradimo dok smo živi. Nego da ti
izložim ja svoju zamisao, Džejk. Što mi ne bismo sklopili nagodbu? Imamo tri glavna igrača – Heršela, Ramonu i
Leti. Mi ćemo svakako omastiti brke. Biće i vuk sit i koze na broju.
On nije bio prvi kome je to palo na pamet. Džejk i Lusjen su nekoliko puta razmatrali to, a bili su ubeđeni da se
time bave i advokati protivničke strane. Svaka strana će dati pomalo, a možda i mnogo; na taj način će advokatski
honorari i sudski troškovi biti umanjeni, niko više neće biti pod pritiskom, izbeći će stres i neizvestan ishod suđenja
i svakome će biti zagarantovan dobar komad kolača. To je bilo savršeno logično. Mogućnost nagodbe se u svakoj
parnici uvek vrzmala po glavi svakog advokata.
– Jel’ to želi tvoj klijent? – upitao je Džejk.
– Ne znam. O tome još nismo diskutovali. Međutim, ukoliko se to pokaže kao mogućnost, svakako ću to predočiti
Heršelu i osloniti se na njega.
– U redu. Taj kolač o kome pričaš – kako nameravaš da ga podeliš?
Veliki gutljaj se spustio niz grlo iza rukom obrisanih usta. Stilman se opet nagnuo napred. – Da budem iskren,
Džejk, Leti Lang ima prava na veoma mali deo. U celoj toj stvari i pri normalnom prenosu dobara i imovine, ona se
prosto ne uklapa. Ona nije član porodice i, bez obzira na to što je sama porodica uvrnuta, novac skoro uvek završi u
rukama sledeće generacije. I sâm to znaš. Devedeset procenata sveukupnog zaveštanog novca odlazi članovima
porodice. Kako ovde u Misisipiju, tako i u Njujorku i u Kaliforniji, gde ljudi imaju, da tako kažem, veću
zaostavštinu. A pogledaj i sâm zakon. Ako neko umre, a ne ostavi testament, onda sav novac i imovinu nasleđuje
krvni srodnik i niko drugi. Zakon najviše voli da novac ostane u okviru porodice.
– To je tačno, ali ne možemo da tražimo nagodbu ako kažemo Leti da neće dobiti ništa.
– Naravno da ne možemo, Džejk. Daj joj nekoliko miliona. Možeš li to da zamisliš? Leti Lang, nezaposleno lice,
kome je glavni posao čuvanje starih osoba, odjednom dobije dva miliona dolara, i to kad se odrežu svi porezi.
Ovime nisam hteo da je omalovažavam, Džejk, naprotiv; nekako mi je postajala sve draža kako je iskaz odmicao.
BD4Y
balkandownload.org

Prijatna je, čak i duhovita, i uopšte je dobra osoba. Ne želim da je kritikujem, Džejk, ali i sâm uviđaš kako stoje
stvari. Koliko ima crnaca u Misisipiju sa sedam cifara na računu?
– Prosvetli me.
– Prema popisu iz 1980. godine sedmoro crnih ljudi je imalo preko milion dolara. Svi su muškarci i većina se
bavila građevinarstvom ili nekretninama. Leti bi u tom slučaju bila najbogatija crnkinja u državi.
– A tvoj klijent i njegova sestra će podeliti preostalih deset miliona? – upitao je Džejk.
– Tako nešto. Daj lep poklon crkvi, a ostalo ćemo da podelimo.
– Vi biste na taj način odlično prošli – rekao je Džejk. – Odvojili biste trećinu od skoro pet miliona. Nije mala
kinta.
– Nisam rekao da ćemo dobiti trećinu, Džejk.
– Ali ćete dobiti procenat?
– To ne mogu da kažem, ali svakako ćemo dobiti lepe pare.
Neki od vas, pomislio je Džejk. Ako bi već u ovom trenutku došlo do nagodbe, njegov honorar bi bio sasečen u
korenu. – Jesi li razgovarao o tome s Vejdom Lanijerom?
Stilman je iskrivio lice pri pomenu njegovog imena. – To je druga priča. Lanijer hoće mog klijenta, koji je bar
zasad uz mene. Ne verujem Lanijeru i u tom slučaju ću narednih šest meseci provesti osvrućući se preko ramena. To
ti je zmijurina od čoveka.
– Znači, odgovor je ne?
– Odgovor je ne. Nisam o tome razgovarao ni sa kim.
– Imam utisak da su odnosi između tvog i njegovog klijenta zategnuti.
– Pretpostavljam. Heršel i Ramona ne mogu da se slože ni kad moraju, ali je Ijan najveći problem. Heršel mi je
rekao da se on i Ijan ne podnose; izgleda da se nikada nisu ni podnosili. On Ijana smatra malim privilegovanim
krelcem iz uštogljene porodice koja je uspela sve da spiska, ali se Ijan i dalje trudi da zadrži nekadašnji status i da
izigrava krupnu zverku. Uvek je Habardove gledao s visine kao nižu klasu, do sada, naravno. Sada je najednom
dobio izliv ljubavi prema čitavoj porodici i duboko je zabrinut za njeno blagostanje.
Džejku nije promaklo da je Stilman mislio na još nekog kada je pomenuo „malog privilegovanog krelca iz
uštogljene porodice”.
– Kakvo iznenađenje – rekao je. – Slušaj, Stilmane, upravo sam osam i po sati čavrljao s Ramonom i mogu ti
reći da se iz aviona vidi da ta žena pije kô smuk. Oči su joj crvene, vodnjikave, sva je naduvena, što je delimično
uspela da prikrije šminkom, a ima i mnogo više bora nego što je uobičajeno za ženu od samo četrdeset dve godine.
Ja sam ti stručnjak za pijance pošto mnogo vremena provodim s Lusjenom Vilbenksom.
– I Heršel kaže da ona loče i da već godinama preti Ijanu da će ga ostaviti – rekao je Stilman, a Džejk se
iznenadio tolikom otvorenošću.
– E, sad ne može da mu pobegne – odvratio je Džejk.
– A, ne. Mislim da je Ijan ponovo ludo zaljubljen u svoju ženu. Imam jednog drugara iz Džeksona koji poznaje
neku Ijanovu mokru braću. Kažu da voli malo da švrlja.
– Pitaću ga sutra za to.
– Obavezno ga pitaj. Stvar je u tome što Heršel i Ijan nikada neće verovati jedan drugom.
Naručili su još po jedno pivo i dovršili prvu turu. Stilman je nastavio: – Nisi baš oduševljen idejom o nagodbi.
– Prenebregavaš ono što je starac želeo. Bio je veoma jasan, i u testamentu i u pismu za mene. Izričito je tražio
da po svaku cenu branim testament koji je ručno napisao do poslednjeg atoma snage.
– Izričito je to tražio od tebe?
– Jeste. U pismu koje je priloženo uz testament. Videćeš ga kasnije. Potpuno nedvosmisleno je pokazao da želi
da isključi svoju porodicu.
– Ali on je mrtav.
– To su i dalje njegove pare. Kako možemo da preusmerimo njegov novac kada je njegova volja sasvim
konkretno izneta? To ne bi bilo u redu, a sumnjam i da bi sudija Etli to odobrio.
– A šta ako izgubiš?
– Onda ću izgubiti dajući sve od sebe da sprovedem ono što se od mene očekivalo. Braniću testament po svaku
cenu.
BD4Y
balkandownload.org

Druga tura piva je stigla upravo kada se Hari Reks ćutke progegao pored njih. Izgledalo je kao da je zaokupljen
nečim i nije ni pogledao Džejka. Još nije bilo šest po podne, a Hari Reks nikada nije tako rano izlazio iz
kancelarije. Zavukao se u separe u uglu sâm i kao da je pokušao da se sakrije.
Stilman je ponovo obrisao penu sa usta i upitao: – Što je to uradio, Džejk? Jesi li dosad prokljuvio nešto?
– Ne baš – odgovorio je Džejk slegnuvši ramenima kao da bi najradije podelio sve prljave pojedinosti sa
svojim protivnikom. Ne bi Stilmanu Rašu rekao ni dobar dan kad bi znao da će mu to ići u prilog.
– Da nije seks u pitanju?
Još jednom je slegnuo ramenima i brzo zavrteo glavom namrštivši se. – Ne verujem da je to. Matori je imao
sedamdeset jednu godinu, mnogo je pušio, bio je bolestan i slab, rak ga je svog pojeo. Teško da je imao toliko snage
i izdržljivosti da bi se petljao s bilo kojom ženom.
– Pre dve godine nije bio bolestan.
– Tačno, ali nema načina da se to dokaže.
– Ne govorim ja o dokazivanju, Džejk. Ni o dokaznom materijalu ni o suđenjima, ni o čemu drugom. Samo
nagađam. Mora da postoji neki razlog.
Pa onda ga saznaj sâm, mamlaze, pomislio je Džejk, ali to nije izgovorio. Zabavljalo ga je to nespretno
Stilmanovo nastojanje da tračari i da se ponaša kao da su njih dvojica stari kafanski drugari koji često dele tajne.
Hari Reks je imao običaj da kaže: – Samo razveži jezik i ode mast u propast.
Džejk mu je rekao: – Ne verujem da malo seksa košta dvadeset četiri miliona.
Stilman se nasmejao i rekao: – Pa nisam baš siguran. Zbog toga su vođeni ratovi.
– Ono jeste.
– Znači, nisi zainteresovan da juriš nagodbu?
– Nisam. Dobio sam naređenje kojom rutom da marširam.
– Pokajaćeš se.
– Jel’ to pretnja?
– Ma kakva pretnja. Kako smo imali prilike da vidimo, Buker Sistrank je već iznervirao svakog belca u okrugu
Ford.
– Nisam znao da si toliki stručnjak za okrug Ford.
– Vidi, Džejk, ovo ti je jedno ogromno, senzacionalno suđenje. Nemoj da ti slava udari u glavu.
– Nisam tražio savet.
– Pa možda ti je potreban.
– Od tebe?
Stilman je iskapio kriglu i uz tresak je spustio na sto. – Moram da brišem. Platiću za šankom. – Već je izašao iz
separea i zavukao ruku u džep. Džejk je gledao kako odlazi, opsovao ga u sebi, a zatim prešao u donji deo prostorije
i seo u separe naspram Harija Reksa.
– Sediš malo s prijateljima? – dobacio je Džejk.
– Vidi, vidi, Karla te je pustila da malo izađeš iz kuće. – Hari Reks se već bacio na bad lajt i čitao neki časopis,
koji je u tom trenutku odložio u stranu.
– Upravo sam popio svoje prvo i poslednje piće sa Stilmanom Rašom.
– Mora da je bilo mnogo uzbudljivo. Da pogađam. Hoće nagodbu.
– Otkud znaš?
– Uklapa se. Hoće dogovor na brzinu, pa bi se svi oni izvukli kao banditi.
Džejk je opisao Stilmanovu varijantu poštene nagodbe, pa su se dobro ismejali. Konobar je doneo veliki tanjir
naćosa i sos. – Jel’ ti ovo večera?
– Jok, ovo mi je čajanka. Vraćam se u kancelariju. Nikad nećeš pogoditi ko je došao u naš grad.
– Ko?
– Sećaš li se Vilija Trejnora? Nekad je držao Tajms.
– Donekle. Sreo sam ga jednom ili dvaput, i to pre sto godina. Čini mi se da je prodao agenciju otprilike kad
sam se ja doselio.
– Tako je. Vili ju je kupio 1970. od porodice Kodl. Bila je u bankrotu, a on ju je platio oko pedeset hiljada, ako
se ne varam. Deset godina kasnije ju je prodao za milion i po. – Hari Reks je umočio naćos u sos i gurnuo ga u usta.
BD4Y
balkandownload.org

Gotovo i ne praveći pauzu, nastavio je: – U suštini se taj ovde nikada nije uklopio, pa se preselio u Memfis, gde se i
rodio, i tamo je uprskao posao s nekretninama. Onda mu je umrla baba i ostavila mu popriličnu sumu. I to je polako
počeo da gubi, koliko znam. Tad smo bili baš dobri drugari, pa i danas navrati s vremena na vreme na neko piće.
– Jel’ još uvek vlasnik kuće Hokatovih?
– Aha. Mislim da je to jedan od razloga što hoće da razgovara s tobom. Kupio ju je 1972. godine, kada su svi
članovi porodice Hokat pomrli. To ti je bila gomila ludaka. Prvo su dobili bliznakinje, Vilmu i Gilmu, a onda su one
dobile i brata, pa ludu sestru, i niko od njih nije uplovio u bračne vode. Vili je kupio kuću zato što je niko nije hteo,
a onda ju je šest godina sređivao. Jesi li je ikad video?
– Samo sa ulice. Mnogo je lepa.
– To ti je jedna od najlepših kuća u viktorijanskom stilu u ovom kraju. Pomalo me podseća na tvoju staru kuću,
samo je mnogo veća. Vili je prefinjen čovek, pa je i enterijer besprekorno uredio. Problem je u tome što u njoj nije
proveo ni tri meseca za poslednjih pet godina. Hoće da je proda, verovatno mu treba novac, ali ovde, na vraga, niko
nema para da je kupi.
– Koliko god da košta, ja o njoj mogu samo da sanjam – odvratio je Džejk.
– On smatra da vredi 300.000 dolara. Ja sam mu rekao da je procena možda i realna, ali da niko nema toliko. Ni
sada ni za deset godina.
– Neki lekar će je možda kupiti.
– Pomenuo je tebe, Džejk. Pratio je suđenje Hejliju i zna da ti je klan zapalio kuću, sve detalje. Zna da ti možeš
da se uklopiš.
– Ma kako da se uklopim, Hari? Još se sudim sa osiguravajućom kompanijom. U svakom slučaju, zahvali mu u
moje ime. Prevelik je to zalogaj za mene.
– Hoćeš malo naćosa?
– Ne, hvala. Ionako sad idem kući.
– Kaži Karli da je volim i da čeznem za njenim telom.
– Zna ona to već. Vidimo se.
Džejk je otišao do kancelarije po ledenoj kiši. Ulične svetiljke oko trga su bile ukrašene božićnim venčićima i
srebrnim zvončićima. Božićne pesme su odzvanjale sa bine postavljene ispred suda, ukrašene simbolima Hristovog
rođenja. Zanatske radnje su ostale otvorene dokasno, a prodavnice su bile pune kupaca. Za naredni dan su najavili
slab sneg, ali je retko šta moglo da iznenadi sugrađane kao takva prognoza. Stara garda je tvrdila da nije zabelelo na
Božić još od 1952. godine, ali je i sâm pomen snega izmamio decu na prozore da ga željno iščekuju stalno zureći
napolje, dok je u radnjama porasla prodaja lopata i rizle. Kupci su jurcali od velikog iščekivanja kao da je
najavljena snežna oluja.
Džejk se zaobilaznim putem vratio kući vozeći polako od trga u senovite ulice u srcu Klentona dok nije skrenuo
u Ulicu Market. Svetlo je bilo upaljeno u kući Hokatovih, što je bila retkost. Džejk i Karla su pored nje prošli
mnogo puta, uvek polako i s divljenjem, svesni da u toj staroj viktorijanskoj kući skoro niko ne živi. Odavno se
pričalo da ju je Vili Trejnor dao na prodaju. Otišao je iz Klentona kada je prodao novinsku agenciju i svi su to znali.
Tu kuću je trebalo okrečiti. Leti je korov gušio cveće, a travu su retko šišali. S jeseni se lišće gomilalo na tremu,
ali nije imao ko da ga pokupi.
Džejk je u jednom trenutku došao u iskušenje da stane i pokuca na vrata, da svrati na piće i malo porazgovara o
poslu s Vilijem. Međutim, odoleo je i zaputio se kući.

BD4Y
balkandownload.org

24.

Na Badnje jutro Džejk je spavao dokasno, odnosno spavao je što je duže mogao. Karla je spavala kao klada, pa se
oko sedam izvukao iz kreveta i nečujno otišao u kuhinju. Skuvao je kafu, ispržio jaja, izvadio mafine iz tostera, a
kada se vratio u sobu i doneo joj doručak u krevet, polako se probudila gunđajući. Natenane su doručkovali i tiho
pričali, uživajući u tom dragocenom trenutku, kada je Hana uletela u sobu neprekidno čavrljajući o Deda Mrazu i
željno ga iščekujući. Uglavila se između roditelja i poslužila se mafinom. Iako je nisu pitali, prepričala im je šta je
sve navela u pismu adresiranom na Severni pol i činilo se da se silno zabrinula da ne traži previše. Oboje su je
strpljivo razuveravali. Ona je, na kraju krajeva, bila jedinica i obično je dobijala sve što hoće, ali se tu krilo još
jedno iznenađenje koje će baciti u zasenak sve njene želje.
Sat kasnije Džejk i Hana otišli su do trga, a Karla je ostala kod kuće da upakuje poklone. Roksi je imala
slobodan dan, a Džejk je hteo da kupi poklon za suprugu. Kancelarija je uvek bila najbolje mesto za sakrivanje
poklona. Mislio je da nikoga neće zateći, ali se nije mnogo iznenadio kada je ugledao Lusjena u sali za sastanke
kako pretura po ogromnoj hrpi starih fascikli. Kao da je već satima bio tu, ali je, što je najbitinije, izgledao uredno i
trezno. – Moramo da porazgovaramo – rekao mu je.
Hana je obožavala da pretura po očevoj velikoj kancelariji, pa ju je Džejk odveo na sprat i pustio je da se igra,
a on je otišao da nađe kafu. Lusjen je ispio već pola lončeta i već je izgledao dovoljno budno. – Nećeš da mi
veruješ – rekao je dok je zatvarao vrata sale za sastanke. Džejk se skljokao u fotelju, promešao kafu i upitao: – Zar
ne može to da sačeka do ponedeljka?
– Ne može. Ćuti i slušaj. Glavno pitanje glasi: Zašto bi neko uradio ono što je uradio Set Habard? Jel’ tako?
Zašto je sastavio oskudan svojeručni testament u poslednjem trenutku, izostavio svoju porodicu i sve ostavio osobi
koja nema nikakvog prava na njegovo bogatstvo? Ovo je pitanje koje te sada proganja, a proganjaće te sve više dok
ne pronađemo odgovor.
– Pod pretpostavkom da odgovor uopšte postoji.
– Da. Dakle, da bismo razotkrili misteriju i pomogli ti da dobiješ ovaj slučaj, a iskreno se nadam da hoćeš,
moramo da odgovorimo na to pitanje.
– Nemoj mi reći da si ga pronašao?
– Nisam još, ali sam na dobrom putu. – Lusjen je mahnuo rukom prema neredu na stolu – gomila dosijea, kopija
starih ugovora, beleške. – Pregledao sam izvod iz zemljišnih knjiga tih osamdeset hektara koji su bili u vlasništvu
Seta Habarda kada je umro. Veliki deo arhive je izgoreo kada je zgrada suda zapaljena posle Drugog svetskog rata,
ali uglavnom sam uspeo da rekonstrušem ono što sam tražio. Prekopao sam sve ugovore o prenosu vlasništva sve do
početka devetnaestog veka i prelistao svaki primerak lokalnih novina od dana kada su počele da se štampaju.
Podrobno sam se pozabavio i genealoškim stablima porodica Habard, Tejber i Rajnds. Kao što znaš, veoma je teško
kada su u pitanju te crnačke porodice. Leti su odgajali Sajpres i Klajd Tejber, ali ona nije nikada zakonski usvojena.
To nije znala do tridesete godine, kako tvrdi Porša. Porša, kao i ja, smatra da je Leti zapravo od Rajndsovih, loze
koja više ne postoji u okrugu Ford.
Džejk je popio malo kafe i pažljivo ga slušao. Lusjen je raširio veliku skiciranu mapu i počeo da pokazuje. –
Ovo je prvobitno imanje Habardovih od tridesetak hektara, što se generacijama nasleđivalo tokom sto godina. Set
ga je nasledio od svog oca Kliona, koji je umro pre trideset godina. Klion je ostavio testament po kojem sve
ostavlja Setu, a Ensil se u njemu i ne pominje. Uz to postoji još jedna parcela od trideset hektara, evo ovde, kod
mosta gde su pronašli Seta kada se pustio s merdevina. Ovih šesnaest hekatara ovde Set je kupio pre dvadeset
godina, ali oni nisu važni. – Lusjen je lupkao prstom po drugoj parceli, na kojoj je grubo skicirao rečicu, most i
drvo za vešanje. – Ovde postaje zanimljivo. Ovaj drugi komad zemlje od trideset hektara je 1930. godine kupio
Klion Habard. Prodao mu ga je Silvester Rajnds ili supruga Silvestera Rajndsa. Ta zemlja je ostala u vlasništvu
Rajndsovih šezdeset godina. Ono što je neobično u ovoj priči jeste da je Rajnds bio crnac i izgleda da je njegov
otac bio sin oslobođenog roba kome je prešlo u vlasništvo tih trideset hektara oko 1870. godine, u doba obnove
južnih država posle Građanskog rata. Nije baš sasvim jasno kako je uspeo da postane vlasnik, a ubeđen sam da
nikada nećemo ni saznati. Dokumenti o tome prosto ne postoje.
– Kako je Klion preuzeo imanje od Rajndsa? – upitao je Džejk.
BD4Y
balkandownload.org

– Prosto. Ester Rajnds je potpisala da se odriče prava na tu zemlju. Ona, a ne njen muž.
– Gde je bio njen muž?
– Ne znam. Pretpostavljam da je umro ili je pak nestao pošto se zemlja vodila na njega, a ne na nju. Da bi mogla
preneti vlasništvo, morala je da nasledi tu zemlju, što verovatno znači da je umro.
– Nema nikakvog dokumenta o njegovoj smrti?
– Zasada nema, ali još pretražujem. Ima još. Nema nikakvih podataka o porodici Rajnds u okrugu Ford posle
1930. godine. Kao da su nestali s lica zemlje, kao i njihovi potomci. Pregledao sam telefonske imenike, biračke
spiskove, spiskove poreskih obveznika, sve živo, sve sam pretražio. Nigde nikoga s prezimenom Rajnds. Baš čudno.
– I?
– I eto, kao da su u zemlju propali.
– Možda su se preselili u Čikago kao i svi ostali.
– Možda. Iz Letinog iskaza smo saznali da ju je majka rodila otprilike u šesnaestoj godini, da je vanbračno dete i
da nikad nije upoznala oca. Kaže da je rođena blizu Kaledonije, dole u okrugu Monro. Majka joj je umrla nekoliko
godina posle toga – Leti je nije zapamtila – pa ju je prihvatila neka tetka. Onda je prešla kod druge tetke. Posle se
najzad skrasila u Alabami u porodici Tejber. Preuzela je njihovo prezime. Ostalo si čuo i sâm tokom njenog
izlaganja. Ona nema ni izvod iz matične knjige rođenih.
– U čemu je poenta, Lusjene?
On je otvorio drugu fasciklu i izvadio kopiju samo jedne stranice nekog dokumenta pruživši mu je preko stola. –
Mnogo crnih beba je tada rođeno bez izvoda iz knjige rođenih. Rađale su se kod kuće uz pomoć babica, ali se niko
nije potrudio da tu decu prijavi opštini. Međutim, zdravstveni institut je bar nastojao da ubeleži njihovo rođenje.
Ovo je kopija stranice iz registra žive novorođenčadi iz 1941. godine. Tu piše da je 16. maja rođena i jedna Letiša
Delores Rajnds u okrugu Monro, u državi Misisipi, a da se mlada majka, tada šesnaestogodišnjakinja, zvala Lois
Rajnds.
– Išao si čak u okrug Monro da iskopaš ovo?
– Jesam, ali nisam završio. Izgleda da je Leti izdanak loze Rajnds.
– Ali rekla je da se ne seća ničega ili bar ne onoga što se dešavalo pre njenog preseljenja u Alabamu.
– Da li se ti sećaš ičega što se desilo pre nego što si napunio tri godine?
– Sećam se svega.
– Onda baš i nisi normalan.
– Znači, može se desiti da Letina porodica potiče iz okruga Ford?
– Recimo da je tako, čisto štosa radi. Hajde da odemo dalje i pretpostavimo da je onih trideset hektara bilo
njihovo pre nego što je prešlo u posed Kliona Habarda 1930. godine, onih istih trideset hektara koje je nasledio Set
Habard. Istih onih koje je on ostavio Leti. Tako se zatvara krug, zar ne?
– Možda, a možda i ne. Još uvek ima mnogo praznina. Ne možeš pretpostaviti da svi crnci koji se prezivaju
Rajnds iz severnog Misisipija vode poreklo iz okruga Ford. To je uopštavanje.
– Dobro, ali je sve ovo ionako samo nagađanje To je samo teorija, ali polako napredujemo.
– Mi?
– Porša i ja. Zadao sam joj da istraži svoje porodično stablo. Lovila je Sajpres za detalje, ali ona nije pričljiva
kada je to u pitanju. Uglavnom, Porša je naišla na mnogo gadnih stvari koje nije želela da sazna, ali toga ima u
svakoj porodici.
– Na primer?
– Sajpres i Klajd Tejber se, eto, nikad nisu venčali. Imali su šestoro dece i živeli su zajedno četrdeset godina,
ali nikad nisu stupili u brak, odnosno nisu to zakonski ozvaničili.
– Tada to nije bilo ništa neuobičajeno. Običajno pravo ih je štitilo.
– Ma znam ja to. Veliki su izgledi da ona i Sajpres nisu u krvnom srodstvu. Porša misli da su njenu mamu više
puta seljakali pre nego što su je se otarasili ostavivši je na pragu Tejberovih.
– Jel’ Leti hoće uopšte da priča o tome?
– Ne mnogo, iz očiglednih razloga. Kao što možeš i da pretpostaviš, njeno porodično stablo joj nije baš prijatna
tema.
– Zar Leti ne bi znala da je rođena u porodici Rajnds?
BD4Y
balkandownload.org

– To bi bio logičan zaključak, ali možda nije tako. Sajpres joj je rekla da je usvojena tek kada je napunila
trideset godina; štaviše, Sajpres nikada nije upoznala Letinu biološku majku. Razmisli malo o tome, Džejk. Prvih
trideset godina života je verovala da su joj Sajpres i Klajd biološki roditelji i da su joj ostalo šestoro dece braća i
sestre. Porša je rekla da joj se majka uzrujala kada je saznala istinu, ali da nikada nije imala želju da kopa po
prošlosti. Tejberi iz Alabame nisu ni daleki srodnici Rajndsovima iz okruga Ford, pa je moguće da Leti ne zna
odakle je.
Džejk se udubio u razmišljanje i nekoliko minuta je polako pio kafu i pokušavao da sagleda stvari iz svih
uglova. – Dobro, pođimo od toga da je tvoja teorija tačna. Zašto bi onda Set hteo da vrati zemlju nekome ko pripada
porodici Rajnds?
– Još nisam do kraja razvio svoju teoriju.
– I zašto joj je ostavio tih trideset hektara i još koješta nauštrb sopstvene porodice?
– To još istražujem.
– Sviđa mi se to. Treba dublje da istražimo.
– Ovo bi moglo da bude suštinski važno, Džejk, jer bismo tako otkrili motiv. Osnovno pitanje je: Zašto? Ako
nađemo odgovor, mogao bi da dobiješ slučaj. U suprotnom si zeznuo stvar.
– To je tvoje mišljenje, Lusjene. Koliko se sećam, takav utisak si stekao i neposredno pred suđenje Hejliju.
– Što pre zaboraviš to suđenje, pre ćeš postati bolji advokat.
Džejk se nasmešio i ustao. – Neke stvari se ne zaboravljaju, Lusjene. Izvini, ali sad moram da idem sa ćerkom u
kupovinu. Srećan ti Božić.
– Pih.
– Hoćeš li da dođeš na večeru?
– Pih.
– Tako sam i mislio. Vidimo se u ponedeljak.

***

Simion Lang je na Badnje veče stigao kući čim je pao mrak. Nije ga bilo više od dve nedelje, a put ga je odveo čak
u Oregon u osamnaestotočkašu sa šest tona ukradenih kućnih aparata. Imao je džep pun love, ljubav u srcu, božićne
pesmice na usnama i flašu finog burbona sakrivenog ispod suvozačevog sedišta. U tom trenutku je bio mrtav trezan i
obećao je sebi da neće dozvoliti da mu piće pokvari praznik. Sve u svemu, bio je lepo raspoložen sve dok se nije
zaustavio ispred stare kuće Sapingtonovih. Prebrojao je sedam automobila. Parkirao ih je kako je ko i gde stigao,
što na prilazu, što ispred trema. Tri je prepoznao; za ostale nije bio siguran. Naglo je prestao da peva „Zvončići
zvone celu noć”, jer je hteo da opsuje. U kući su sva svetla bila popaljena, pa je imao utisak da je puna ljudi.
Jedna od dobrih strana braka s Leti bilo je to što njena porodica živi daleko, čak u Alabami. U okrugu Ford nije
imala rodbine. S njegove strane ih je bilo mnogo i stalno su pravili neke zvrčke, ali mu to njeni nikada nisu
prebacivali, bar ne u početku. Potajno se radovao kada je u tridesetoj godini saznala da joj Sajpres i Klajd Tejber
nisu pravi roditelji i da joj njihovo šestoro dece nisu braća i sestre. To oduševljenje je, doduše, brzo iščezlo pošto
se Leti i dalje ponašala kao da su joj on rod rođeni. Klajd je ubrzo umro, braća i sestre otišli svojim putem, a
Sajpres je morala negde da živi. Primili su je privremeno, ali je ona već pet godina živela s njima, sve krupnija i
zahtevnija. Braća i sestre su se vratili sa čoporom dece i praznih šaka.
Doduše, morao je priznati da ni Langovi nisu bili cvećke. Eto, njegova snaha je prava napast. Ne radi i stalno
traži pare na zajam, uz šta ide i obećanje da će ih vratiti, ali to obećanje nije moglo da se unovči. Simion se umalo
uhvatio flaše, ali se odupro porivu i izašao iz kamiona.
Dečurlije je bilo na sve strane, vatra je gorela u kaminu, a kuhinja je bila puna žena koje su kuvale dok su
muškarci degustirali. Činilo se da su svi srećni ili su se bar pretvarali. Leti se osmehnula, pa su se zagrlili. Javio joj
se prethodnog dana iz Kanzasa i obećao da će stići kući na večeru. Poljubila ga je nežno u obraz da se uveri da nije
pio, a kada je prošao test, Leti je pao kamen sa srca. Koliko joj je bilo poznato, nije bilo ni kapi alkohola u kući, a
ona je očajnički nastojala da tako i ostane. Simion je ušao u dnevnu sobu i zagrlio svoju decu – Poršu, Fedru, Klaris
i Kirka i dva unučeta. Sa sprata je, s kasetofona, treštala pesma „Rudolf”, dok su tri dečačića gurala Sajpres u
kolicima uz i niz hodnik opasnom brzinom. Tinejdžeri su gledali televiziju, a zvuk su odvrnuli do kraja.
BD4Y
balkandownload.org

Ta stara kuća se tresla od razuzdane energije, ali Simion je već posle nekoliko minuta ponovo bio smiren.
Samoće koju je pružao otvoren put više nije bilo, no ipak je Badnje veče i on je u krugu svoje porodice. Uzroci te
ljubavi i topline su se, naravno, krili u pohlepi i želji da svi budu što bliže Leti, ali sada nije hteo o tome da
razmišlja. Hteo je bar nekoliko sati da uživa u životu.
Bilo mu je žao što Marvis nije tu.
Leti je u trpezariji postavila dva stola od zida do zida. Žene su ih onda prekrile pečenim ćurkama, šunkom,
slatkim krompirom, raznim povrćem i zapečenim jelima, svakojakim kolačima, pitama i raznoraznim drugim
đakonijama. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što su se okupili za stolom, a kada su se svi utišali, Leti se brzo
pomolila i zahvalila Bogu na svemu. Međutim, imala je nešto da doda. Otvorila je neki presavijen list iz beležnice i
rekla: – Molim vas da saslušate, ovo je od Marvisa.
Na pomen njegovog imena svi su prestali da se meškolje, svi još niže pognuli glave. Svi su se oni sećali Letinog
i Simionovog najstarijeg deteta, ali ta sećanja su uglavnom bila neprijatna i tužna.
Leti je počela da čita: – Zdravo, mama i tata, braćo i sestre, bratanci i sestričine, tetke, ujaci i ostali rođaci i
prijatelji. Iz dubine duše vam želim srećne praznike i da svi lepo provedete Božić. Pišem iz ćelije, noću. Odavde
pomalo vidim nebo mada večeras nema meseca, ali zato ima puno zvezda. Jedna je posebno blistava, mislim da je
to Severnjača, ali nisam siguran. Uglavnom, sada zamišljam da je to ona zvezda iznad Vitlejema koja vodi mudrace
do tek rođenog Isusa. Jevanđelje po Mateju, glava 2. Volim vas sve. Mnogo bih voleo da sam s vama. Žao mi je
zbog grešaka koje sam napravio i briga koje sam zadao svojoj porodici i prijateljima. Jednog dana ću izaći, a kada
budem slobodan, biću tu za Božić i svi ćemo se lepo provoditi. Marvis.
Glas joj je ostao čvrst, ali su joj se suze slivale niz lice. Obrisala ih je, skupila snage da se nasmeši i rekla: –
Hajde da večeramo.

***

Pošto je to bila posebna prilika, Hana je silno želela da spava s roditeljima. Čitali su joj priče do posle deset dok je
ona na svakih pola sata bar po dva puta trčala do boravka da proveri da se Deda Mraz nije ušunjao u kuću.
Čavrljala je i bila sva kao na iglama od uobičajenog nestrpljenja i iščekivanja dok nije zaspala kao klada. Kada se
Džejk probudio u zoru, ona je ležala privijena uz majku i obe su čvrsto spavale. Međutim, kada im je tiho došapnuo:
– Mislim da nas je posetio Deda Mraz! – obe su se istog trena probudile. Hana je odjurila do jelke i zacičala od
oduševljenja videvši šta joj je sve Deda Mraz doneo. Džejk je kuvao kafu dok ju je Karla fotografisala. Otvorili su
poklone i smejali se sa Hanom dok su se ukrasni papiri gomilali, baš kao i kutije od poklona. Ima li išta lepše od
božićnog jutra kada imaš sedam godina? Kada se uzbuđenje malo stišalo, Džejk se neprimetno povukao i išunjao
napolje. Iz male prostorije pored garaže u koju su odlagali sve i svašta uzeo je još jedan poklon, veliku kockastu
kutiju umotanu u zeleni ukrasni papir sa velikom, crvenom mašnom. Iznutra se začulo kako cvili štene. Bila je to
duga noć za oboje.
– Vidite šta sam pronašao – svečano je objavio spustivši kutiju na pod pored Hane.
– Šta je to, tata? – upitala je Hana već podozrivo. Kučence je bilo iznureno i verovatno zato nije davalo glasa od
sebe.
– Otvori da vidimo – rekla je Karla, a Hana je odmah počela da cepa papir. Džejk joj je otvorio kutiju, pa je
Hana pogledala unutra. Pufnica ju je pogledala tužnim, umornim očima, koje kao da su govorile: „Pusti me napolje”.
Pretvarali su se da je Pufnica došla sa Severnog pola; zapravo je došla iz okružnog azila za pse lutalice, gde ju
je Džejk kupio, a u cenu od trideset sedam dolara su bile uključene sve vakcine i sredstva za eventualnu
sterilizaciju. Budući da nije bilo papira o pedigreu, njeni novi vlasnici nisu mogli ni da pretpostave kolika će biti
kada poraste i kakva će joj biti narav. Neko bi pomislio da podseća na terijera, a neko drugi da pomalo liči na
šnaucera. Majku su joj našli mrtvu u nekom jarku, a nju i još petoro štenadi su spasli otprilike kada su imali mesec
dana.
Hana ju je nežno uzela, spustila je u krilo, mazila je, pritisla na grudi, a kuca je, naravno, počela da je liže po
licu. Samo je nemo pogledala roditelje dok su joj se prelepe oči punile suzama, jer nije mogla da progovori.
Džejk joj je rekao: – Deda Mraz ju je nazvao Pufnica, ali ti možeš da izabereš neko drugo ime.
Deda Mraz je bio čudotvorac, ali je tog trenutka potpuno zaboravila sve ostale poklone i igračke koje joj je
BD4Y
balkandownload.org

doneo. Na kraju je progovorila: – Pufnica je savršeno ime.

Narednih sat vremena su samo u kucu i gledali dok su sve troje jurcali po kući za njom stalno proveravajući da
li ima sve što joj treba.

***

Poziv na koktel je bio rukom ispisana poruka od Vilija Trejnora. U njoj je pisalo da dođu u kuću Hokatovih u šest
uveče, na drugi dan Božića i da je svečana garderoba obavezna, šta god to značilo. Karla je uporno tvrdila da to
podrazumeva bar kravatu, pa je na kraju ubedila Džejka da je stavi. U početku su se pretvarali da ne žele da idu, ali
u suštini nisu imali baš ništa da rade dan posle Božića. Glamurozne koktel zabave su retko organizovane u Klentonu,
ali nisu sumnjali da će Vili, koji je odrastao u Memfisu na visokoj nozi, znati kako da priredi gala veče za svoje
goste. Zvezda večeri će biti sama kuća. Godinama su joj se divili sa ulice, ali nikada nisu imali prilike da joj
razgledaju unutrašnjost.
– Priča se da hoće da je proda – rekao je Džejk dok su razgovarali o pozivnici. Nije pomenuo supruzi onaj
razgovor s Harijem Reksom najviše zbog cene, jer kolika god da je, za njih će biti previsoka.
– Znači, priča se? – odvratila je i od tog trenutka počela da mašta o njoj.
– Da, ali Hari Reks kaže da je Vili sad ozbiljno rešio. Ionako nikada nije tamo.
Stigli su prvi zakasnivši deset minuta pošto je to bilo u modi, a Vili je bio sasvim sâm. Svečano se obukao, ali
na svoj način, što je podrazumevalo crvenu leptir-mašnu, crni satenski sako i varijantu škotskog kilta. Tek je bio
prevalio četrdesetu i bio je izuzetno zgodan. Imao je dugu kosu i prosedu bradu i bio je savršeno šarmantan, naročito
Karli. Džejk je morao priznati da mu pomalo zavidi. Vili je bio samo nekoliko godina stariji od njega, ali već je
zaradio milion dolara. Nije bio oženjen, a i vrapci su znali da juri žene i, uopšte, odavao je utisak svetskog čoveka.
Sipao je šampanjac u teške kristalne čaše, nazdravio poželevši im da lepo provedu praznike i posle prvog
gutljaja im se uz osmeh obratio kao da su mu rod rođeni pa treba da im saopšti važne vesti.
– Hoću nešto da vam kažem. Odlučio sam da prodam ovu kuću. Imam je već šesnaest godina i stvarno je volim,
ali prosto ne boravim ovde. Potrebni su joj pravi stanari, ljudi koji će je smatrati dragocenošću, koji će je održavati
i čuvati ovakvu kakva je. – Otpio je još malo šampanjca dok su Džejk i Karla očekivali nastavak. – Ali neću da je
prodam bilo kome. Ne treba mi agent za nekretnine. Voleo bih nekako da izbegnem zvaničnu prodaju. Ne želim da
ceo grad priča o tome.
Džejk nije mogao da se uzdrži, pa se nasmejao. Ceo grad je već brujao o tome.
– Dobro, dobro, znam da ovde ništa ne može da ostane tajna, ali narod ne mora da zna o čemu smo razgovarali.
Voleo bih da je baš vas dvoje kupite. Video sam onu vašu kuću pre nego što je izgorela i zaista sam se oduševio
kako ste je sredili.
– Snizi cenu, pa ćemo da razmislimo – rekao je Džejk.
Vili je pogledao Karlu u one divne, svetlosmeđe oči i rekao: – Iz aviona se vidi da je ovo kuća za vas.
– Koliko? – upitao je Džejk. Sav se ukočio i zakleo da se neće trgnuti kada im saopšti cenu.
– Dvesta pedeset – odgovorio je Vili bez oklevanja. – Ja sam je platio sto hiljada 1972. godine, a onda sam dao
još toliko da je sredim. Ovakva kuća bi negde u centru Memfisa izgurala na milion, ali to je sad diskutabilno. Za
dvesta pedeset to vam dođe badava, ali morate da uzmete u obzir i tržište. Kad bih dao oglas da je prodajem za pola
miliona, znam da bi samo zarasla u korov. Iskreno, samo želim da povratim novac koji sam uložio.
Džejk i Karla su se zabezeknuto pogledali, jer nije imalo šta da se kaže u tom trenutku. Vili, večiti trgovac, nije
odustajao: – Hajde da vam je malo pokažem. Ostali stižu u pola sedam. – Dopunio im je čaše, pa su krenuli prema
tremu u prednjem delu kuće. Čim su pošli u razgledanje, Džejk je znao da nema povratka.
Prema Vilijevim rečima, kuću je sagradio doktor Majls Hokat oko 1900. godine, decenijama najčuveniji lekar u
tom gradu. Bila je to kuća u klasičnom viktorijanskom stilu s krovom na dva zabata i kulom na četiri nivoa, dok su
tremovi bili široki i opasivali su kuću sa dve strane.
Cena nije bila previsoka, Džejk je to morao da prizna. Svakako je bila van njihovog domašaja, ali je moglo da
bude mnogo gore. Džejk je posumnjao da je Hari Reks posavetovao Vilija da bude razuman, naročito ako želi da je
kupe Brigansovi. Po priči Harija Reksa, jedni su govorili da Vili zarađuje lepe pare na berzi hartija od vrednosti,
drugi da je načisto propao zbog nekretnina u Memfisu, a treći su pak tvrdili da je nasledio bogatstvo od svoje babe
BD4Y
balkandownload.org

Bebé. Ko će ga znati? Međutim, cena je bila pokazatelj da mu novac treba, i to hitno. Vili je znao da je Džejku i
Karli potrebna kuća. Znao je da su zaglibili do guše zbog suđenja sa osiguravajućom kompanijom. Saznao je
(verovatno od Harija Reksa) da se Džejku smeši velikodušan honorar od Habardovog slučaja. Dok je Vili
neprekidno čavrljao i šetao s Karlom koračajući kroz savremeno opremljenu kuhinju s podovima od borovine sa
izraženom teksturom, pa uz spiralno stepenište sve do okrugle sobe za čitanje na četvrtom nivou kule, odakle se
pružao pogled na crkvene zvonike samo nekoliko blokova dalje, Džejk ih je poslušno pratio pitajući se kako će, za
ime sveta, i da je kupe, a kamoli da je opreme.

BD4Y
balkandownload.org

25.

Za one koji su osporili svojeručni testament Seta Habarda Božić je došao kasnije. Tačnije, proslavljen je 16.
januara.
Detektiv koji je radio za Vejda Lanijera je naišao na zlatnu žicu. Zvao se Randal Klep i konačno je pronašao
potencijalnog svedoka, Frica Pikeringa, koji je živeo u Luizijani, blizu Šrivpota. Klep je bio najbolji istražitelj
Vejda Lanijera i imao je dobro istreniran nos da namiriše informacije. Pikering je samo gledao svoja posla i nije
imao pojma šta Klep hoće. Ipak, bio je radoznao, pa su se dogovorili da se nađu u restoranu gotove hrane, a Klep je
obećao da će ga častiti ručkom.
Klep je tada obavljao razgovore s prethodnim poslodavcima Leti Lang i skoro svi su bili poprilično imućni
belci koji su već navikli da im posluga bude tamnoputa. Leti je navela sva imena kojih je mogla da se seti ili je bar
tako rekla na svedočenju. Izričito je naglasila da je moguće da ih je bilo još dvoje--troje tokom proteklih trideset
godina; nije vodila evidenciju. Većina kućnih pomoćnica to nije radila. Doduše, zaboravila je da pomene da je
radila za Ajrin Pikering. To ime je isplivalo dok je Klep razgovarao sa nekim drugim bivšim gazdom.
Leti ni za koga nije radila duže od šest godina. Razlozi su bili različiti, od kojih nijedan, svakako, nije imao veze
s nestručnošću. Štaviše, skoro svi njeni bivši poslodavci su njen rad ocenili najvišim ocenama. Kod Pikeringa je
pak bilo drugačije. Dok su jeli supu i salatu, ispričao mu je svoju priču.
Pre oko deset godina, 1978. ili 1979. godine, njegova majka, udovica koja se zvala Ajrin Pikering, unajmila je
Leti Lang da joj čisti i sprema. Gospođa Pikering je živela na obodu varošice Lejk Vilidž u staroj kući koja je
oduvek bila u vlasništvu porodice. U to vreme je Fric Pikering živeo u Tupelu i radio u osiguravajućem društvu,
zbog čega se i preselio u Šrivport. Posećivao je majku bar jednom mesečno i sve bolje je upoznavao Leti. Svi su
bili zadovoljni tim odnosom, pogotovu gospođa Pikering. Njeno zdravlje je 1980. godine počelo naglo da se
pogoršava, pa je postalo očigledno da joj se bliži kraj. Leti je ostajala sat-dva duže i zaista je saosećala sa ženom
na samrti, ali su Fric i njegova sestra, dakle, najbliži rod stare gospođe, počeli da sumnjaju da se nešto čudno
dešava kada je u pitanju plaćanje majčinih računa i slične svakodnevne obaveze. Leti je postepeno preuzela na sebe
obavezu da plaća račune i ispisuje čekove mada se ispostavljalo da ih je uvek potpisivala gospođa Pikering. Leti je
takođe vodila evidenciju izveštaja iz banke, formulara za osiguranje, računa i ostalog.
Frica je jednog dana pozvala sestra i sva usplahirena mu saopštila da je otkrila zapanjujuć dokument. To je,
naime, bio svojeručni testament njihove majke u kome je pisalo da pedeset hiljada dolara gotovine ostavlja
pomoćnici Leti Lang. Fric je izašao s posla, kao bez duše odjurio u Lejk Vilidž, našao se sa svojom sestrom kada je
završila smenu i pogledao taj testament. Naznačeni datum je ukazivao da je napisan dva meseca ranije, a potpisala
ga je Ajrin Pikering. Rukopis je nesumnjivo bio njen iako je delovalo da je pisan nesigurnijom rukom nego onaj
kakvim su ga oduvek znali. Njegova sestra je testament pronašla u običnoj koverti ćušnutoj u stari porodični
primerak Svetog pisma na polici u kuhinji pored raznih kuvara. Suočili su se sa majkom, koja je uporno ponavljala
da je previše slaba da bi raspravljala o tome.
Gospođa Pikering je u to vreme imala sto deset hiljada dolara u obveznicama i osamnaest dolara na tekućem
računu. Leti je imala pristup mesečnim izveštajima za te račune.
Kada je Leti narednog jutra došla na posao, Fric i njegova sestra su se suočili i s njom. Gadno su se posvađali i
optužili je da je ubedila njihovu majku da napiše taj testament ili da ju je primorala na to. Ona je uporno tvrdila da
ne zna za njega i stvarno je izgledalo da je potpuno zatečena, čak i povređena. U svakom slučaju su je otpustili i
naterali je da istog trena ode. Zatim su odvezli majku do advokata u Oksfordu, gde je živela sestra. Dok su čekali,
advokat je sastavio testament na dve stranice, u kome se Leti ne pominje i po kojem sve ostaje Fricu i njegovoj
sestri, podeljeno na jednake polovine, kao što su se odavno dogovorili s majkom. Na licu mesta ga je potpisala;
umrla je mesec dana kasnije, pa je ostavinska rasprava glatko prošla. Fric i sestra su prodali kuću i imanje i novac
podelili na jednake delove bez ijedne grube reči.
Nekoliko puta su zapitkivali Ajrin za svojeručni testament, ali bi se ona svaki put uznemirila i nije želela da
priča o tome. Pitali su je i za Leti Lang, ali bi se i zbog toga rasplakala. Na kraju su to prestali da pominju. Istini za
volju, u vreme kada je potpisala testament u advokatskoj kancelariji, nije baš bila pri zdravoj pameti, a nije joj bilo
bolje sve do smrti.
BD4Y
balkandownload.org

Klep se potpuno uneo u priču dok su pijuckali kafu. Fric mu je dozvolio da snima razgovor, a detektiv je jedva
čekao da ga pusti Vejdu Lanijeru.
– Jeste li zadržali kopiju svojeručnog testamenta?
Fric je zavrteo glavom i rekao: – Koliko se sećam, nisam, a i da smo je sačuvali, davno je to bilo. Ne bih se ni
setio gde je.
– Da li ju je sačuvao advokat iz Oksforda?
– Mislim da jeste. Kada smo odveli majku kod njega, dali smo mu njen prethodni testament, taj koji je sastavio
advokat iz Lejk Vilidža, pored tog svojeručnog testamenta, on ih je sigurno oba sačuvao. Rekao je da je važno
uništiti prethodne testamente zato što bi kad-tad mogli da iskrsnu i da izazovu probleme.
– Da li se sećate kako se zove advokat iz Oksforda?
– Hal Frimen, stariji čovek koji se posle toga penzionisao. Moja sestra je umrla pre pet godina, a ja sam bio
izvršitelj oporuke. Frimen je do tada već bio u penziji, ali je njegov sin dokazao pravnu valjanost testamenta.
– Jeste li vi i Frimenov sin ikada razgovarali o svojeručnom testamentu?
– Mislim da nismo. Ja sam imao vrlo malo kontakata sa njim. Trudim se da izbegavam advokate, gospodine
Klep. S njima sam imao veoma neprijatna iskustva.
Klep je bio dovoljno pametan i shvatio da je otkrio nešto ekskluzivno, a iskustvo ga je naučilo da oseti kad treba
da se povuče. Samo polako, ispričaj to Vejdu Lanijeru i pusti advokata da odredi šta i kako dalje, govorio je sebi.
Pikering ga je zapitkivao zašto se raspituje za Leti, ali je samo naišao na zid neodređenosti. Dovršili su ručak i
oprostili se.

***

Vejd Lanijer je preslušao traku stisnutih usana i uobičajeno namrgođen. Međutim, Lester Čilkot je jedva obuzdao
oduševljenje. Kada je Klep izašao iz Lanijerove kancelarije, Čilkot je zadovoljno protrljao ruke i rekao: – Ova igra
je završena! – Vejd se najzad osmehnuo i detektivu izložio plan rada.
Prvi korak: Nema više kontakata s Pikeringom. Njegova majka i sestra su umrle, tako da je osim Hala Frimena
on jedina osoba koja bi mogla da svedoči o tom svojeručnom testamentu. Posle dva kratka telefonska razgovora
potvrđeno je da je Frimen u penziji, da je još živ i da njegovu kancelariju sada vode njegova dva sina, Tod i Henk.
Ignorisati Pikeringa, zasada. Ne sme da se otkrije veza između Lanijerove kancelarije i Pikeringa zato što će to
kasnije biti važno, jer će Pikering na svedočenju moći da kaže kako nikada nije razgovarao sa advokatima.
Drugi korak: Pronađi taj svojeručni testament po svaku cenu. Ukoliko postoji, nađi ga i donesi, ali ako je
moguće, gledaj da ne umešaš Hala Frimena. Nađi ga pre Džejka ili nekog drugog ko se dâ u potragu.
Treći korak: Ovaj adut ćemo zasada kriti, čuvamo ga za kasnije. Najdramatičniji učinak ćemo postići ako taj
testament koji je lično napisala Ajrin Pikering iznesemo na suđenju kada Leti Lang bude svedočila i rekla da ne zna
ništa o tom testamentu. Tada ćemo ga priložiti. Neka ispadne lažov. I dokazaćemo poroti da nije prvi put da njeni
stari i bolesni poslodavci prećutno dozvoljavaju da im se uvuče u testament koji su napisali sopstvenom rukom.
Takva strategija je bila prilično rizična. Prvi i najočigledniji razlog su bila osnovna pravila iznošenja dokaznog
materijala. Džejk je podneo molbu zahtevajući da tokom saslušanja pod zakletvom suprotna strana otkrije identitet
svih potencijalnih svedoka. Tako su učinili i Lanijer i ostali advokati. To je bila standardna procedura modernog
sudstva, pri čemu je sve u vezi sa iznošenjem dokaznog materijala trebalo da bude transparentno. Sakriti svedoka
kao što je Fric Pikering ne samo da nije bilo etički nego je bilo i opasno. Efekat iznenađenja na suđenju se često
izjalovi. Lanijeru i Čilkotu je trebalo izvesno vreme da smisle kako da zaobiđu to pravilo. Bilo je izuzetaka, ali ne
mnogo.
Zamršen je bio i plan da se nađe Ajrinin svojeručni testament. Postojala je mogućnost da je uništen kao i hiljadu
nebitnih starih dokumenata iz Frimenove arhive. Ipak, advokati su uglavnom čuvali dosijee zaključenih slučajeva
ponekad i duže od deset godina, tako da je bilo velikih izgleda da taj testament i dalje postoji.
Ignorisati Frica je takođe bilo problematično. Šta ako mu neki drugi advokat uđe u trag i počne da mu postavlja
pitanja? Ukoliko taj advokat bude Džejk, onda ništa od efekta iznenađenja. Džejk će u tom slučaju imati vremena
napretek da poduči Leti kako da prilikom svedočenja umiri porotu. On će svakako umeti da okrene priču u svoju
korist. Još će da poludi zbog prekršenih pravila o iznošenju dokaznog materijala. Sudija Etli u tom slučaju neće biti
BD4Y
balkandownload.org

nimalo blagonaklon.
Lanijer i Čilkot su razmatrali da li treba stupiti direktno u kontakt sa Frimenom. Ako je testament ćušnut u neku
fasciklu gde skuplja prašinu, Frimen sigurno može da im ga pokaže, pa niko ne bi morao da ga krade, a on bi bio
ugledan svedok na suđenju. Međutim, ako popričaju sa Frimanom, onda ništa od njihove velike tajne. Njegovo ime
kao potencijalnog svedoka moralo bi biti otkriveno. Time će izostati i element iznenađenja. Možda će kasnije morati
da porazgovaraju s njim, ali su Vejd Lanijer i Lester Čilkot zasada bili zadovoljni što pletu mrežu ćutanja i obmane.
Varanje zahteva planiranje do najsitnijih detalja, često ga je teško sakriti, ali oni su se odavno izveštili.
Rendal Klep je dva dana kasnije ušao u Frimanovu advokatsku firmu i obavestio sekretaricu da je stigao na
sastanak zakazan za četiri po podne. Ta bedna firmica sa dva šefa zapravo je bila preuređeni bungalov blok dalje od
trga u Oksfordu, odmah pored investicione banke, u istoj ulici u kojoj se nalazila i zgrada Federalnog suda. Dok je
sedeo u čekaonici, Klep je prelistao neki časopis i razgledao ambijent. Nije bilo sigurnosnih kamera niti
bezbedonosnih senzora; ulazna vrata su imala ključaonicu i zasun; nije bilo lanca; nije bilo gotovo ničega što bi
sprečilo čak i provalnika s pola mozga da se noću zavuče kroz prozor i na miru sve lepo pretraži. A što bi i bilo? U
toj zgradi nije bilo ničeg zaista vrednog osim uobičajenog brda papira.
Bila je to tipična advokatska kancelarija u malom gradu, nalik na stotine drugih koje je Klep obišao. Već se
prošetao uličicom iza nje i utvrdio gde se nalaze zadnja vrata. Jeste da je postojao zasun, ali nije bio ništa naročito.
Erbi, njegov čovek, svakako je na svoj način mogao da otvori i prednja i zadnja vrata brže nego zaposleni ključem.
Klep se sastao sa Todom Frimenom i poveo razgovor o nekoj zemlji u zapadnom delu gradića, negde pored
glavnog auto-puta, koju je navodno hteo da kupi. Rekao mu je svoje pravo ime, čime se zaista bavi i dao mu pravu
vizitkartu, ali je slagao rekavši da želi sa bratom da sagradi benzinsku pumpu i restorančić uz nju, koji bi bili
otvoreni dvadeset četiri časa. Zakonska procedura je rutinska stvar, a i sâm Tod je delovao dovoljno
zainteresovano. Klep se izvinio što mora do toaleta, pa mu je ovaj rekao da samo ide niz uzan hodnik. Usput je
pamtio gde se šta nalazi. Ugledao je montažne stepenice, uočio bar dve prostorijice prepune fascikli skoro do
tavanice, malu kuhinju sa slomljenim prozorskim staklom i bez brave na vratima. Ni traga od sigurnosnih senzora.
Prosto kô pasulj.
Erbi je upao u zgradu malo posle ponoći dok je Klep sedeo prekoputa spustivši se što niže na sedištu svog
automobila i motrio da neko ne naiđe. Bila je sreda, 18. januar, i bilo je hladno, ali nigde ni traga od studenata koji
jure iz jednog kafića u drugi. I na trgu je bilo mrtvo, a Klep se najviše plašio da ga ne uoči neki dokon policajac.
Erbi mu je radio-vezom javio da je ušao. Sve je bilo mirno i tiho. Pomoću svog vernog noža na sklapanje za
nekoliko sekundi je obio bravu na zadnjim vratima. Služeći se infracrvenom lampom veličine olovke šunjao se po
kancelarijama; nijedna unutrašnja vrata nisu bila zaključana. Montažne stepenice su bile klimave i škripale su, ali je
uspeo da ih spusti ne napravivši buku. Stao je pokraj prozora na prednjoj strani, oglasio se radio-vezom, ali Klep
nije video njegovu siluetu, što je bilo dobro. Ostavljajući sve kako je bilo, Erbi je navukao rukavice i počeo od
prostorija s arhivom. Trebalo mu je nekoliko sati, ali on nije žurio. Otvarao je fioke, pregledao dokumente, datume,
imena i slično i tom prilikom pregledao pojedine papire koji nisu uzimani u ruke nedeljama, mesecima, možda i
godinama. Klep je premestio kola na čistinu s druge strane trga i krenuo u šetnju ulicama. U jedan posle ponoći je
otvorio zadnja vrata, pa je Klep ušao u zgradu. Erbi mu je rekao: – U svakoj prostoriji su kancelarijski ormari.
Izgleda da najnovije dokumente drže u kancelarijama dvojice advokata, a neki su kod sekretarice.
– A šta je s ovim dvema prostorijama? – upitao je Klep.
– Dosijei su od pre pet godina. Neki su zastareli, neki nisu. Još pretražujem. Nisam završio ni drugu prostoriju.
Postoji i veliki podrum pun starog nameštaja, pisaćih mašina, pravničkih knjiga i zastarelih dokumenata.
U drugoj prostoriji nisu pronašli ništa bitno. Ti dokumenti su bili tipična arhiva zaključenih slučajeva koji se
mogu naći u bilo kojoj advokatskoj firmi u tako malom gradu. U 2.30 Erbi se pažljivo popeo uz montažne stepenice
na tavan. Klep ih je povukao za njim i sišao u podrum. Na tavanu nije bilo prozora, pa je vladao mrkli mrak, ali je
unutra bilo puno kartonskih kutija uredno naslaganih jedna na drugu, po četiri u visinu. Pošto niko nije mogao da ih
vidi s ulice, Erbi je pojačao inače prigušenu svetlost lampe i pregledao kutije. Svaka je imala kod, ispisan crnim
markerom: „Nekretnine, 1/1/76–8/1/77”; „Krivično pravo, 3/1/81–7/1/81”; i tako dalje. Malo mu je laknulo kad je
pronašao pojedine dokumente od pre desetak godina, ali se nervirao što nijedan od njih nije imao veze s
testamentima ili prenosom imovine.
Ti su sigurno u podrumu. Posle pola sata preturanja Klep je pronašao gomilu kutija obeleženih istim natpisom,
BD4Y
balkandownload.org

„Nasledno pravo, 1979–1980”. Uzeo je jednu kutiju s te gomile, pažljivo je otvorio i počeo da prelistava desetine
dokumenata. Datum na testamentu Ajrin Pikering bio je iz avgusta 1980. godine. Bio je debeo kao enciklopedija i
obuhvatao je advokatsko angažovanje od dana kada je Hal Frimen sastavio testament na dve strane, koji je Ajrin
potpisala na licu mesta, s odlukom da Fric Pikering neće biti izvršitelj njene oporuke. Prva stavka je bio stari
testament koji je sastavio advokat iz Lejk Vilidža. Druga je bio svojeručni testament. Klep ga je čitao naglas i
polako, ali je na pojedinim mestima bilo teško rastumačiti rukopis. U četvrtom pasusu je bilo navedeno da Leti Lang
dobija predeset hiljada dolara.
– Bingo – promrmljao je. Spustio je dosije na sto, zatvorio kutiju, pažljivo je položio na mesto, vratio se istim
putem i izašao iz podruma. Sa dosijeom u akten-tašni kročio je u mračnu uličicu i posle nekoliko minuta pozvao
Erbija radio--vezom. Erbi se iskrao na zadnja vrata, zaustavivši se samo na tren da ponovo zaključa. Sve su ostavili
onako kako je bilo. Nisu ostavili tragove. Te kancelarije je ionako trebalo očistiti, a malo prašine s cipela ili malo
skinute prašine s predmeta neće privući pažnju.
Vozili su se dva i po sata do Džeksona i sastali se s Vejdom Lanijerom u njegovoj kancelariji pre šest ujutru.
Lanijer je bio živa vatra u sudnici već trideset godina, ali nije mogao da se seti lepšeg primera „neoborivog
dokaza”. Ipak, ostalo je pitanje: Kako ga je najbolje iskoristiti?

***

Bar Kod debelog Benija se nalazio na kraju asfaltiranog dela okružnog puta; iza toga je bio samo šljunak. Porša je
odrasla u Boks Hilu, mračnom i izolovanom naselju, skrivenom močvarom i planinskim grebenom na kojem je uvek
bilo snega. Boks Hil je, doduše, bio Tajms skver u odnosu na Preritaun, turobno naselje puno žabokrečine na obodu
okruga Noksubi, nešto manje od petnaest kilometara od granice s Alabamom. Da je belkinja, ne bi se ni zaustavljala,
samo bi produžila. Ispred nje se ukazala benzinska pumpa s dva mesta za točenje, a na pošljunčanom delu se
nalazilo nekoliko prljavih automobila. Sigurnosna vrata su se zalupila za njom kada je klimnula tinejdžeru iza pulta.
U sklopu pumpe je bilo i nekoliko bakalnica, frižidera s bezalkoholnim pićima i pivom, a u zadnjem delu i desetak
stolova prekrivenih crvenobelim kariranim stolnjacima. Osećao se prodoran miris masnog mesa, ispunjavajući čitav
prostor, a pljeskavice su cvrčale i pucketale na roštilju. Izuzetno krupan čovek sa ogromnim stomakom držao je
špatulu kao da je oružje i razgovarao s dvojicom muškarca koji su sedeli na barskim stolicama. Nije bilo teško
pogoditi ko je debeli Beni.
Na tabli je pisalo: „Narudžbine ovde”.
– Izvolite? – upitao je kuvar s prijateljskim osmehom.
Odvratila mu je najlepšim osmehom i tiho rekla: – Dajte mi hotdog, koka-kolu, i recite mi gde da nađem Benija
Rajndsa.
– To sam ja – rekao je. – A vi ste?
– Zovem se Porša Lang, dolazim iz Klentona, ali moguće je da vodim poreklo od porodice Rajnds. Nisam
sigurna u to, zato i tragam za informacijama.
Pokazao joj je glavom prema jednom stolu. Deset minuta kasnije je ispred nje stavio hotdog i koka-kolu i seo
prekoputa. – Istražujem svoje porodično stablo – rekla je – ali nailazim na mnogo trulih jabuka.
Beni se nasmejao i rekao: – Trebalo je da dođeš ovamo i pitaš mene pre nego što si započela potragu.
Nije ni pipnula hotdog, jer mu je pričala o svojoj majci i o majci svoje majke. Prvi put je čuo za njih. Njegovi
su bili iz okruga Noksubi i Loderdejla, više ka jugu nego ka severu. Nije poznavao nijednog Rajndsa iz okruga Ford,
baš nijednog. Dok je pričao, ona je brzo jela i završila čim je shvatila da je to samo još jedan ćorsokak.
Zahvalila mu je i otišla. Dok se vozila kući, zaustavljala se u svakom gradiću i pregledala telefonske imenike.
Bilo je zaista malo ljudi s prezimenom Rajnds u tom delu sveta, dvadesetak u okrugu Klej i desetak u okrugu
Oktibeha, blizu državnog univerziteta. Razgovarala je telefonom s desetak ljudi iz okruga Li, kao i iz Tupela i
okoline.
Ona i Lusjen su otkrili da postoje dvadeset tri člana loze Rajnds koja su živela u okrugu Ford do 1930. godine,
kada im se gubi svaki trag. Na kraju će valjda pronaći nekog od potomaka ili starog rođaka koji će nešto znati i
možda hteti to i da im ispriča.

BD4Y
balkandownload.org

26.

Poslednjeg petka tog januara Roksi je stigla na posao u petnaest do devet, a Džejk je već stajao kraj njenog stola,
nemarno pregledajući neki dokument kao da je sve kako treba. Međutim, ništa nije bilo kako treba. Došlo je vreme
da se oceni delotvornost, što neće biti nimalo prijatno. Požalila se, nesvesno usmerivši razgovor u tom pravcu: –
Džejk, smučilo mi se ovo mesto.
– Dobro jutro i tebi.
Već je zaplakala. Došla je bez šminke, neuredne kose, izbezumljenog lica supruge/majke/žene koja je pogubila
sve konce. – Ne mogu da podnesem Lusjena – rekla je. – Upada ovamo skoro svakog dana. To je najnepristojniji
čovek na svetu. Vulgaran je, sirov, neotesan, bezobrazan i puši nepodnošljivo smrdljive cigare. Prezirem ga iz dna
duše.
– Još nešto?
– Ili on ili ja.
– Zgrada je njegova.
– Zar ne možete da učinite nešto?
– A šta, na primer? Da kažem Lusjenu da bude pristojniji, da prestane da puši, psuje, vređa ljude, priča masne
viceve i otrezni se? U slučaju da nisi primetila, Roksi, niko Lusjenu Vilbenksu ne govori šta treba da radi.
Dohvatila je maramicu i obrisala obraze. – Ne mogu više.
To je bio savršen uvod, a Džejk nikako nije hteo da propusti priliku. – Nazovimo to otkazom – rekao je
saosećajno. – Rado ću ti dati dobre preporuke.
– Jesam li ja to otpuštena?
– Ne nego daješ otkaz koji odmah stupa na snagu. Ako odeš sada, dobićeš slobodan dan. Poslaću ti poslednji
ček.
Ta emocija se pretvorila u bes dok se osvrtala oko sebe za stolom. Nestala je posle deset minuta, snažno
zalupivši vratima za sobom. Porša je ušla tačno u devet sati i rekla: – Upravo sam naletela na Roksi na ulici i nije
htela da mi se javi.
– Otišla je. Evo ponude. Mogla bi da radiš ovde privremeno kao sekretarica. Imaćeš status saradnika, a ne
poniznog pripravnika. To ti je veliko unapređenje.
Ona je to pribrano primila rekavši: – Ne kucam baš najbolje.
– Onda vežbaj.
– Kolika će mi biti plata?
– Hiljadu dolara mesečno prva dva meseca, tokom probnog rada. Posle ta dva meseca ćemo razmotriti i ponovo
oceniti tvoj rad.
– Radno vreme?
– Od pola devet do pet, pauza od pola sata za ručak.
– A Lusjen? – upitala je.
– Šta sa Lusjenom?
– On je ovde dole. Ja nekako volim da budem na spratu, gde je bezbedno.
– Da te nije gnjavio?
– Još nije. Slušajte, Džejk, volim ja Lusjena i dobro sarađujemo, ali ponekad imam utisak da bi hteo da se
zbližimo, ako znate na šta mislim?
– Otprilike.
– Bude li me pipnuo, odvaliću mu takvu šamarčinu da će odleteti na drugi kraj kancelarije.
Džejk se nasmejao zamišljajući tu scenu, ali nije ni sumnjao da će Porša umeti da se odbrani. Rekao joj je: –
Moraću da popričam s Lusjenom. Pusti mene da to obavim. Upozoriću ga.
Porša je duboko uzdahnula, osmehnula se i rekla: – Ali ja nisam sekretarica, Džejk. Hoću da postanem advokat
kao vi.
– A ja ću ti pomoći na svaki način.
– Hvala vam.
BD4Y
balkandownload.org

– Hoću da mi odgovoriš. Odmah. Na licu mesta.

– Ipak, ne želim da propustim suđenje. Ako stalno budem sedela za ovim stolom, propustiću suđenje, zar ne?
– Hajde da o tome brinemo kasnije. Trenutno si mi potrebna ovde.
– U redu.
– Znači, dogovorili smo se?
– Nismo. Hiljadu dolara je premalo za obavljanje poslova sekretarice i saradnika.
Džejk je digao ruke znajući da je pobeđen. – Dobro, onda, šta imaš na umu?
– Dve hiljade je primerenije prilikama na tržištu rada.
– Šta, kog vraga, ti znaš o tržištu rada?
– Ne mnogo, ali znam da je hiljadu dolara mesečno ništa.
– Dobro. Hiljadu i po prva dva meseca, a posle ćemo da vidimo.
Poletela je ka njemu, brzo i snažno ga zagrlila i rekla: – Hvala, Džejk.

***

Sat kasnije Džejk se izborio s još jednom krizom člana svog osoblja tog jutra. Lusjen mu je uleteo u kancelariju a da
nije propisno ni pokucao i sručio se u fotelju. – Džejk, sinko – počeo je tonom koji je ukazivao na nevolju – odlučio
sam. Mesecima, godinama se premišljam da li da podnesem molbu za ponovni prijem u Komoru, da se nekako
vratim tamo, znaš?
Džejk se u tom trenutku bio udubio u pisanje odgovora na zahtev koji je podneo Stilman Raš, ali je morao da
odloži olovku i pogleda Lusjena kao da razmišlja o onome što mu ovaj priča. To njegovo „da se vratim” nije se
pominjalo do tada, ali je protekla tri meseca Lusjen na sve moguće načine nagoveštavao da želi ponovo da postane
advokat. Iako se Džejk pribojavao da će se to jednom neminovno desiti, nije znao šta da radi. Nije želeo da mu se
Lusjen vrzma unaokolo, pogotovu kao advokat, zato što nije dolazilo u obzir da radi bez licence i plate kao savetnik.
Ako Lusjen postane advokat, znači da će mu postati i šef, a Džejk to neće moći da izdrži. Međutim, Lusjen mu je
obezbedio posao, kancelariju, karijeru i bio mu je odan kao pravi prijatelj.
– Zašto? – upitao je Džejk.
– Uželeo sam se rada, Džejk. Previše sam mlad da sedim na tremu. Hoćeš li me podržati?
Džejk je mogao samo potvrdno da odgovori, pa je brzo rekao: – Naravno, znaš da hoću. Ali kako?
– Mislio sam na moralnu podršku, Džejk, bar u početku. Kao što znaš, da bi me vratili u komoru, moram prvo da
položim pravosudni ispit, što nije mali podvig za matorog prdonju kao što sam ja.
– Ako si jednom to uspeo da odradiš, odradićeš i sada – rekao mu je Džejk, odglumivši neophodnu dozu
ubeđenosti. Duboko je sumnjao da će Lusjen pregurati šest meseci marljivog učenja. Teško da će mu poći za rukom
da uči sâm dok se sa druge strane bori da se odupre viskiju. Drugim rečima, moraće sve od početka.
– Znači, pristaješ?
– Na šta konkretno pristajem, Lusjene? Šta će biti kada ponovo uđeš u Komoru? Hoćeš li da ti vratim ovu
kancelariju? Hoćeš da ti budem potrčko? Da se vratimo na odnos kakav smo imali pre osam-devet godina?
– Ne znam, ali već ćemo smisliti nešto, Džejk. Znam da možemo.
Džejk je slegnuo ramenima i rekao: – Da, pristajem i pomoći ću ti kako i koliko god budem mogao. – Već drugi
put tog jutra je ponudio pomoć budućem advokatu u svojoj kancelariji. Ko li je sledeći?
– Hvala ti.
– Taman dok si tu da pretresemo jednu stavku kućnog reda. Roksi je dala otkaz, pa je Porša privremeno
sekretarica. Ona je alergična na duvanski dim, pa te molim da pušiš napolju. I drži ruke k sebi. Šest godina je
provela u vojsci, vešta je u borbi prsa u prsa, zna i karate, a ne bi baš volela da je spopada neki jeziv matori belac.
Samo je pipni i slomiće ti zube, a onda će mene da tuži za seksualno uznemiravanje. Jesi li razumeo?
– Stvarno je to rekla? Kunem se da nisam ništa uradio.
– Ovo ti je samo upozorenje, Lusjene, razumeš? Nemoj da je diraš, nemoj da joj pričaš masne viceve niti bilo
šta vulgarno, nemoj čak ni da psuješ u njenom prisustvu i nemoj da pušiš i piješ u njenoj blizini. Ona sebe vidi kao
advokata i želi to i da postane. Ponašaj se prema njoj kao prema profesionalcu.
– Mislio sam da se baš lepo slažemo.
BD4Y
balkandownload.org

– Možda i jeste tako, ali znam ja tebe. Samo ti vodi računa i sve će biti dobro.
– Pokušaću.
– Nemoj samo da pokušaš. A sad izvini, moram da radim.
Lusjen je odlazeći mrmljao dovoljno glasno da Džejk čuje: – A stvarno ima dobro dupe.
– Prekini, Lusjene.

***

Petkom po podne je obično bilo skoro nemoguće pronaći sudiju u sudu ili advokata u svojoj kancelariji. Vikend je
počinjao ranije, a svako se iskradao na svoj način. Mnogo poslovnih ponuda je prihvaćeno. Mnogo piva je
popijeno. Mnogo pravnih poslova je odloženo za ponedeljak, a u sumorno januarsko popodne petkom, advokati ali i
svi ostali tiho zatvaraju svoje kancelarije i ranije odlaze s trga.
Sudija Etli je sedeo na tremu ispred kuće pokriven ćebetom kada je Džejk stigao, što je bilo oko četiri. Nije bilo
vetra, pa je penjući se uz stepenice ispred ulaznih vrata prošao kroz oblak dima iz lule. Na sandučetu je pisalo da se
imanje zove Mejpl ran. Bila je to veličanstvena stara vila sa džordžijanskim stubovima i ugnutim kapcima, jedna od
mnogih kuća u Klentonu i okrugu Ford koje su menjale vlasnike. Dva bloka odatle video se krov kuće Hokatovih.
Ruben Etli je kao sudija zarađivao osamdeset hiljada dolara godišnje i od toga je malo trošio na imanje. Žena
mu je odavno umrla, a po zapuštenoj bašti, pohabanoj garnituri od pruća na tremu i pocepanim zavesama koje su
visile na prozorima na spratu jasno se videlo da je tom mestu potrebna ženska ruka da sve dovede u red. Živeo je
sâm. I njegova dugogodišnja kućna pomoćnica je odavno bila na onom svetu, ali se on nije potrudio da joj nađe
zamenu. Džejk ga je viđao u crkvi svake nedelje ujutru i primetio je da, kako godine prolaze, sve više propada u
svakom smislu. Odela mu nisu više bila čista kao ranije. Košulje mu nisu bile onoliko uštirkane. Čvor na kravati mu
nije bio besprekoran kao nekad. Kosa mu je često bila prilično zapuštena. Postalo je očigledno da je sudija Etli
svakog jutra izlazio iz kuće i ne pogledavši se u ogledalo.
Nije naročito voleo alkohol, ali je uživao da po podne popije jedan ajer konjak, posebno petkom. I ne pitajući,
dodao je u Džejkov ajer konjak dosta burbona i spustio čašu na sto od pruća između njih. Podrazumevalo se da onaj
ko hoće da obavi poslovni razgovor sa sudijom na tremu mora da pije ajer konjak. Zavalio se u omiljenu stolicu za
ljuljanje, otpio veliki, umirujući gutljaj i rekao: – Šuška se da ti se u poslednje vreme Lusjen vrzma po kancelariji.
– To je ionako njegova kancelarija – odvratio je Džejk. Pogledi su im lutali preko travnjaka ispred kuće, koji je
već izgledao turobno i tužno od zimskog mrtvila. Obojica su nosili kapute, a ukoliko ih alkohol ne bude uskoro
prodrmao, Džejk će ga zamoliti da pređu unutra pošto nije imao ćebe.
– Šta on to smera? – upitao je sudija Etli. On i Lusjen su dugo sarađivali i njihov odnos se mogao opisati u
mnogo poglavlja.
– Zamolio sam ga da malo istraži poreklo imovine Seta Habarda, da pročačka i obavi ono osnovno u vezi s
vlasništvom. – Džejk ni za živu glavu ne bi preneo šta mu je Lusjen tog jutra sopštio, naročito Rubenu Etliju. Ako se
pročuje da Lusjen Vilbenks planira da se vrati advokaturi, većina sudija u toj oblasti daće ostavku.
– Drži ga ti na oku – rekao je sudija Etli, još jednom mu dajući savet kada mu ovaj to nije tražio.
– Ma on je bezopasan – rekao je Džejk.
– Nikad on nije bezopasan. – Zveckao je ledom u čaši kao da je zaboravio koliko je hladno. – Šta ima novo u
potrazi za Ensilom?
Džejk je izbegao led u svojoj čaši i potrudio se da između kockica uhvati malo burbona. Zubi su mu zacvokotali.
– Malo toga. Naši momci su otkrili da mu bivša žena živi u Galvestonu i da je nerado priznala da se pre trideset pet
godina udala za čoveka koji se zove Ensil Habard. Bili su u braku tri godine, imaju dvoje dece, a onda je on zapalio
iz grada. Duguje joj brdo para za alimentaciju i razne nadoknade, ali njoj to nije ni važno. Izgleda da se ne služi
pravim imenom već petnaest godina i da je prešao u ilegalu. Još tragamo za njim.
– A jesu li ti tvoji iz Vašingtona?
– Jesu, gospodine, to je firma slična FBI-ju i specijalizovana je za pronalaženje nestalih lica. Ne znam da li su
dobri, ali znam da su skupi. I njihov račun treba da platimo.
– Samo nastavi punom parom. Po zakonu, Ensil nije mrtav dok to ne utvrdimo.
– Prečešljavaju i knjige umrlih u svih pedeset država i u još desetak stranih zemalja. Za to treba vremena.
BD4Y
balkandownload.org

– Kako se odvija prikupljanje dokaznog materijala?

– Brzo. Čudan je ovo slučaj, sudija, jer svaki advokat želi da suđenje počne što pre. Koliko puta vam se to
desilo u karijeri?
– Verovatno nikada.
– Ovaj slučaj je prioritet u svakoj advokatskoj kancelariji, tako da mnogi sarađuju.
– Niko ne odugovlači?
– Ni jedan jedini advokat. Prošle nedelje smo imali jedanaest svedočenja za tri dana, i to sve od ljudi koji su u
crkvi videli gospodina Habarda onog jutra pre nego što je umro. Tu nema ničeg zanimljivog niti neobičnog.
Svedočenja se u suštini poklapaju u tome da je izgledao sasvim normalno i da se nije ponašao ni neuobičajeno ni
čudno. Do sada je dalo iskaz i petoro ljudi koji rade u glavnom predstavništvu firme i koji su bili sa njim onog dana
kada je napisao testament.
– Njihove iskaze sam pročitao – dobacio je sudija Etli pijuckajući. U prevodu, nastavi.
– Svi sada grozničavo traže veštake. Ja sam pronašao analitičara rukopisa i…
– Analitičara rukopisa? Sumnjaju da je to rukopis Seta Habarda?
– Zasad ne.
– Da li treba da sumnjaju?
– U načelu ne.
– Onda to iznesi na saslušanju pre suđenja, pa ću da pogledam. Možda možemo da rešimo to pitanje. Moj cilj je
da pojednostavim slučaj u svakom smislu da bi se sve odvijalo glatko. – Ruben Etli je napisao knjigu o
„pojednostavljivanju” slučajeva. Nije podnosio gubljenje vremena i prezirao je advokate koji odugovlače. Džejk je
prisustvovao suđenju na kojem je jedan od advokata, inače mladi diplomac pravnog fakulteta, došao nepripremljen,
pa je izeo neki slab argument pred sudijom Etlijem, koji ga je pošteno izribao. Kada je advokat počeo da vrti istu
priču već treći put, sudija ga je hladno presekao pitanjem: „Jel’ vi mislite da sam ja glup ili gluv?”, Zabezeknuti
advokat je mudro prećutao i samo je u neverici podigao pogled. Sudija Etli mu je zatim rekao: „Moja slušna
pomagala sasvim dobro rade, a glup nisam. Ukoliko još jednom to ponovite, presudiću u korist druge strane. Molim
vas, nastavite, mladi gospodine”.
Od tada se u pravničkm krugovima u Klentonu svuda moglo čuti: „Jesi li ti glup ili gluv?”
Burbon je konačno počeo da greje, pa je Džejk upozorio sebe da uspori. Jedno piće će biti dovoljno. Ako u
petak po podne dođe kući pripit, Karla neće baš biti oduševljena. Rekao je: – Kao što se i očekivalo, biće mnogo
medicinskih veštaka među svedocima. Gospodin Habard je trpeo izuzetno jake bolove i uzimao je mnogo lekova.
Druga strana će nastojati da dokaže kako je to uticalo na njegovo rasuđivanje, tako da…
– Razumem, Džejk. Koliko će medicinskih stručnjaka porota saslušati?
– U ovom trenutku ne mogu da navedem tačan broj.
– Može li porota sačinjena od stanovnika ovog grada da razume medicinsku ekspertizu? Od njih dvanaestoro
ćemo u najboljem slučaju imati dve fakultetski obrazovane osobe, nekoliko studenata koji su prekinuli studije, a
ostali će imati samo diplomu srednje škole.
– Set Habard je napustio studije – primetio je Džejk.
– To je tačno, ali mogu da se kladim da se od njega nikad nije tražila ocena mišljenja medicinskog stručnjaka
koje protivreči nečemu. Džejk, moramo voditi računa da ne zbunimo našu porotu silnim informacijama i stručnim
mišljenjima.
– Ma, razumem ja to, ali da sam na mestu svojih protivnika, pozvao bih stručnjake za sve i svašta da bih posejao
seme sumnje. Zbunio bih porotnike, naterao ih da pomisle da Set nije trezveno rasuđivao. Zar vi ne biste, sudijo?
– Hajde da ne raspravljamo sad o strategijama za suđenje, Džejk. Ne bih voleo da ispadne kako se tajno
konsultujem s tobom. I sâm znaš da je to protivzakonito, zar ne? – Rekao je to uz osmeh, ali je Džejk shvatio poentu.
Zavladala je duga tišina, jer su obojica zamišljeno pijuckali i uživali u tišini. Naposletku je sudija ponovo
progovorio: – Nije ti plaćeno već šest nedelja.
– Poneo sam papire.
– Koliko sati?
– Dvesta deset.
– Znači, nešto više od trideset hiljada?
BD4Y
balkandownload.org

– Da, gospodine.
– Zvuči razumno. Znam da zaista naporno radiš, Džejk, i drage volje odobravam tvoje honorare. Mada me nešto
pomalo brine, ako mi dozvoliš da se umešam u tvoj posao.
Džejk u tom trenutku nikako nije mogao da spreči sudiju da se umeša. Ukoliko bi mu se neko dopao, osećao je
potrebu da deli savete na najrazličitije teme koje niko nije tražio. Čovek je trebalo da se smatra srećnim što je tako
povlašćen. – Slobodno recite – odvratio je Džejk obgrlivši se.
Ponovo je zazveckao led u čaši, još jedan gutljaj se slio niz grlo, pa je sudija nastavio: – Sada, a i u bliskoj
budućnosti bićeš dobro plaćen za posao koji obavljaš i niko ništa neće smeti da ti prebaci u vezi s tim. Kao što si i
sâm rekao, ovaj haos je napravio Set Habard, ali on je znao da će doći do toga. I neka bude tako. Međutim, nije baš
pametno da odaješ utisak da si se odjednom obogatio. Gospođa Lang se s porodicom preselila u grad, u kuću
Sapingtonovih, koju ni ti ni ja ne smatramo ničim posebnim i postoji razlog što je još niko nije kupio, ali to ipak nije
kuća u siromašnom delu grada. Sada je bliže našem staležu. Ljudi već gunđaju zbog toga. Ona već menja sliku o
sebi, i to nagore. Mnogi misle da je već postala obesna od tolikih para, pa su ogorčeni. Sada se pročulo da si ti
bacio oko na kuću Hokatovih. Ne pitaj odakle znam; mali je ovo grad. Takav potez bi u ovom trenutku privukao
mnogo pažnje, a to ti ni u kom slučaju ne ide u prilog.
Džejk je ostao bez teksta. Dok je zurio u najviši zabat kuće Hokatovih u daljini, uzalud se trudio da dokuči ko mu
je to dojavio i kako je vest procurila. Vili Trejnor mu se zakleo da neće nikome pričati o tome zato što nije hteo da
ga saleću kupci. Harija Reksa su i Džejk i Vili smatrali osobom od poverenja; iako je umeo zlobno da širi tračeve,
nikada ne bi obelodanio takvu informaciju. – Mi o tome možemo samo da sanjamo, sudijo – uspeo je da se izvuče
Džejk. – Ona je van mog domašaja, a ionako se još sudim s osiguravajućom kompanijom. U svakom slučaju, hvala
na savetu.
Hvala još jednom što se mešate, sudijo. Džejk je duboko uzdahnuo sačekavši da ga bes prođe, ali je priznao
sebi da su on i Karla vodili razgovor upravo o tome. Tako kapitalan izdatak ne bi prošao nezapaženo, te bi mnogi
pomislili da se obogatio na nesreći mrtvog čoveka.
– Da nije neko već pomenuo nagodbu? – zapitao je sudija.
– Jeste ovlaš – brzo je odgovorio Džejk, nastojeći da što pre prekinu razgovor o nekretninama.
– I?
– Uzalud. Set Habard je u onom pismu za mene bio izričit i nedvosmislen. Čini mi se da su njegove reči
doslovce glasile ovako: „Borite se protiv njih, gospodine Brigans, do poslednjeg atoma snage. Moramo da
pobedimo.” Tu nema mnogo mesta za pregovore o nagodbi.
– Ali Set Habard je mrtav. Ova parnica koju je podstakao nije. Šta ćeš reći Leti Lang kada i ako porota ne
presudi u njenu korist, pa ne dobije ništa?
– Leti Lang nije moj klijent. Ja zastupam imovinu i moj posao je da njegova poslednja želja bude ispunjena.
Sudija Etli je klimnuo glavom kao da se slaže, ali to nije potkrepio rečima.

BD4Y
balkandownload.org

27.

Čarli Pardju nije mogao odabrati bolji trenutak za posetu. Simion opet nije bio kod kuće. Da je ostao da se vrzma
unaokolo tog kasnog subotnjeg prepodneva, on i Čarli bi istog trena ukrstili rogove, a tuča bi bila prilično gadna.
Uglavnom, Čarli se pojavio pred vratima stare kuće Sapingtonovih i zatekao je punu žena i dece. Deca su jela
pahuljice iz kutija i gledala televiziju dok su žene tumarale po prljavoj kuhinji i pile kafu u bademantilima i
pidžamama. Fedra mu je otvorila vrata i uvela ga u dnevnu sobu, a onda je odjurila u kuhinju i bez daha izručila: –
Mama, došao je neki čovek da te vidi i mnoooogo dobro izgleda!
– Ko je on?
– Kaže da se zove Čarli Pardju i izgleda da nam je neki rod.
– Prvi put čujem za njega – odvratila je Leti, odjednom zauzevši odbrambeni stav.
– Ne znam, tu je, i stvarno je sladak.
– Vredi li da razgovaram s njim?
– O, da.
Žene su žurno otišle na sprat i brzo se presvukle. Fedra se iskrala na zadnja vrata i otperjala u dvorište. Tamo je
snimila najnoviji model žutog kadilaka, besprekorno čistog i lepog, s tablicama Ilinoisa. I sâm Čarli je bio praznik
za oči. Nosio je crno odelo, belu košulju, svilenu kravatu, dijamantsku kopču na njoj i bar dva mala, divno izbrušena
dijamanta na prstima. Nije imao burmu. Na desnom ručnom zglobu mu je sijala zlatna narukvica, a na levom je nosio
skupocen sat. Zračio je uglađenošću ljudi iz velikih gradova, a Fedra je znala da je iz Čikaga pre nego što im je
prešao kućni prag. Kada je Leti došla da ga upozna, Fedra je insistirala da sedne pored majke. Porša i Klaris su
rekle da će im se pridružiti kasnije. Sajpres je ostala u kuhinji.
Čarli je započeo razgovor tako što je pomenuo nekoliko imena, koja im ništa nisu značila. Rekao je da je iz
Čikaga, gde radi kao preduzetnik, šta god to podrazumevalo. Široko i srdačno se smešio, sve je radio nemarno i
opušteno, a oči su mu sijale kad bi se osmehnuo. Bile su oduševljene. Tokom protekla četiri meseca mnogi ljudi su
dolazili da vide Leti. Mnogi među njima su, kao i Čarli, tvrdili da su im rođaci. Budući da nije znala mnogo o svom
poreklu, bilo joj je lako da bude cinična i odbaci veliki broj potencijalnih rođaka. Stvar je u tome što su Leti
nezvanično usvojili Klajd i Sajpres Tejber kada je ko zna koji put napuštena. Nije imala pojma ko su joj baba i
deda. Porša je provela silne sate tragajući za još nekim podatkom o njihovom poreklu, ali sav taj trud nije nije
urodio plodom. Čarli ih je trgao kada je rekao: – Moja baka s majčine strane je od Rajndsovih, a mislim da ste i vi
od te loze, Leti.
Izvadio je neke papire, pa su prešli za trpezarijski sto, gde su se svi okupili oko njega. Rasklopio je nešto nalik
dijagramu, što je iz daljine više izgledalo kao gomila nacrtanih četki za ribanje nego pravo porodično stablo.
Vijugave linije su se pružale u svim pravcima, a na marginama su bile uglavljene beleške. Šta god to bilo, videlo se
da je neko proveo sate trudeći se da sve to rastumači.
– Majka mi je pomogla oko ovoga – pričao je Čarli. – Njena majka je iz porodice Rajnds.
– A kako je došlo do prezimena Pardju? – upitala je Porša.
– To je očevo prezime. Njegovi su iz Kanzasa, ali su se odavno doselili u Čikago. Tamo su se moji roditelji
upoznali. – Pokazivao je penkalom po dijagramu. – Vidite da ide čak do čoveka koji se zvao Džeramaja Rajnds. On
je bio rob i rodio se otprilike 1841. godine blizu Holi Springsa. Imao je petoro ili šestoro dece, od kojih je jedno
bio Solomon Rajnds, dok je Solomon imao bar šestoro dece, a jedno od njih je bila i Maribel Rajnds, moja baka.
Baka je Efi Rajnds, moju majku, rodila 1920. godine, i to u ovom okrugu. Maribel Rajnds je s mužem i još nekoliko
članova porodice Rajnds 1930. godine otputovala u Čikago, gde je i ostala.
Porša je rekla: – Iste godine je imovina Silvestera Rajndsa prešla u vlasništvo porodice Habard. – I ostali su to
čuli, ali nisu znali šta to zapravo znači. Ni sama Porša nije bila sigurna da li tu postoji neka veza; previše detalja je
nedostajalo.
– Za to ne znam – kazao je Čarli – ali se moja majka seća neke rođake koju smatra jedinim potomkom Silvestera
Rajndsa. Jedino što možemo pouzdano da tvrdimo jeste da je ta rođaka rođena oko 1925. Izgubili su kontakt s njom
posle 1930. godine, kada su članovi porodice otišli svako na svoju stranu. Međutim, i posle toliko godina se u
porodici i dalje pričalo o tome. Navodno je ta devojka zatrudnela kada je bila mnogo mlada, otac deteta je zbrisao,
BD4Y
balkandownload.org

a porodica nikada nije saznala šta se dogodilo s detetom. Moja majka se seća da se ta rođaka zvala Lois.
– Čula sam da mi se majka zvala Lois – dobacila je Leti oprezno.
– Dobro, dajte onda da pogledamo vaš izvod iz matične knjige rođenih – rekao je Čarli kao da je stigao do cilja.
– Nemam ga i nikad ga nisam ni imala – odvratila je Leti. – Znam da sam rođena u okrugu Monro 1941. godine,
ali nemam izvod.
– Nema podataka ni o jednom roditelju – dodala je Porša. – To smo nedavno otkrili u okrugu Monro. Njena
majka je ubeležena kao L. Rajnds i piše da je na porođaju imala šesnaest godina. Otac je izvesni H. Džonson, ali on
se jedino tu pominje.
Čarli se istog trena snuždio. Naporno je radio na tome i doputovao čak tamo da dokaže srodstvo s rođakom koju
je tek sada pronašao, ali je naišao na ćorsokak. Sigurno se zapitao kako je moguće da živa osoba nema izvod iz
knjige rođenih.
Porša je nastavila: – Moju majku su usvojili Sajpres i njen muž, a to su joj saopštili tek kad je napunila trideset.
Do tada su joj mnogi rođaci već pomrli ili se raselili tu i tamo, tako da više i nije bilo bitno.
Leti se nadovezala: – Bila sam u braku i već sam imala troje dece kada sam to saznala. Nisam baš mogla da
krenem u poteru za gomilom mrtve rodbine. Sem toga, u suštini me nije ni zanimalo, kao ni dan-danas. Ja sam od
Tejberovih. Klajd i Sajpres su moji roditelji. Imam šestoro braće i sestara. – Zvučalo je kao da se pravda, što ju je
nerviralo, jer nije bila dužna da polaže računa ovom strancu, bilo da joj je rođak ili nije.
Porša je onda rekla: – Znači, prema vašoj teoriji postoji mogućnost da moja majka vodi poreklo od Rajndsovih
iz okruga Ford, ali nema načina da se to i dokaže.
– Da, skoro sa sigurnošću mogu da tvrdim da potiče od Rajndsovih – odvratio je Čarli, očajnički se boreći da
im to dokaže. Lupkao je onim svojim papirima kao da se u njima nalazi nepobitna istina. – Verovatno smo sedmo ili
osmo koleno.
– Kao i svi ostali crni ljudi u severnom delu Misisipija – odvratila je Leti skoro sebi u bradu. Sve žene su se
odmakle od stola. Utom je s lončetom kafe ušla Širli, Letina sestra, zapravo, jedna od Sajpresinih ćerki, i napunila
im šoljice.
Čarli je neumorno nastavio da ćereta kako je razgovor skrenuo s teme o krvnom srodstvu i burnoj porodičnoj
istoriji. Došao je zbog novca i stvarno se svojski trudio. Njegovo traganje je približilo Leti njenim precima više
nego što je iko uradio do tada, ali prosto nije bilo dovoljno čvrstih dokaza da se sve poveže i uklopi. I dalje je bilo
mnogo praznina, previše pitanja na koja se nikada ne može odgovoriti.
Porša se iskrala u dvorište, odakle ih je slušala. Zamarali su je njegovi dijamanti i uglađenost, ali je bila
očarana njegovim istraživanjem. Ona i Lusjen a sada i Leti su naporno radili na razrađivanju teorije po kojoj Leti
vodi poreklo od Rajndsovih, vlasnika zemlje koja je 1930. godine prešla u vlasništvo Habardovih. Ako se pokaže
da je to tačno, lakše bi se razjasnilo zašto je Set to uradio. Mada možda i ne bi. Zbog toga će možda isplivati još
stotinu pitanja, a neka o njih mogla bi sve da pokvare. Da li bi tako nešto bilo prihvaćeno na sudu? Verovatno ne,
bar tako Lusjen misli, ali je bilo vredno potrage u koju su se odlučno upustili.
– Koji restoran je najbolji u gradu? – upitao je Čarli kočoperno. – Dame, izvodim vas na ručak. Ja častim.
Baš se vidi da je iz Čikaga! Crnci iz Klentona su retko ručavali van kuće, pa je predlog tako šarmantnog
mladića, koji će uz to i platiti to zadovoljstvo, prosto bilo nemoguće odbiti. Brzo su se odlučile za Klod, kafe-
restoran na trgu čiji je vlasnik bio crnac. Džejk je tamo odlazio svakog petka, čak je vodio i Poršu. Subotom su tamo
specijalitet bile krmenadle, pa je bilo prepuno.
Leti se poslednji put vozila najnovijim modelom kadilaka onog jutra kad je odvezla Seta u njegovu kancelariju,
dan pre nego što se ubio. On ju je naterao da vozi, a ona je bila kao na iglama. Svega se setila dok je sedela na
suvozačevom sedištu, pored Čarlija. Njene tri ćerke su utonule u luksuzno koženo sedište i divile se raskošno
opremljenoj unutrašnjosti dok su se kretali prema trgu. Čarli nije zaklapao, a vozio je polako da bi se meštani divili
njegovom automobilu, pa je posle nekoliko minuta pomenuo kako razmišlja da kupi izuzetno profitabilan pogrebni
zavod u južnom delu Čikaga. Porša je pogledala Fedru, a ona je pogledala Klaris. Čarli ih je gledao u retrovizoru,
ali nije prestajao da priča.
Ako je verovati njegovoj majci, koja ima šezdeset osam godina, dobrog je zdravlja i pri zdravoj pameti, njena
grana familije Rajnds živela je blizu ostalih članova i malo-pomalo to je postala mnogobrojna zajednica. S
vremenom su se pak pridružili velikoj migraciji i zaputili se na sever u potrazi za poslom i boljim životom. Otišli su
BD4Y
balkandownload.org

iz Misisipija i više nikada nisu poželeli da se vrate. Oni koji su se nastanili u Čikagu slali su novac onima koji se
nisu odselili, ali s vremenom su se oni koji su ostali od loze Rajnds odselili ili pomrli.
Pogrebni zavod bi mogao da bude pravi rudnik zlata.
Restoran je tog podneva bio skoro pun. Klod je u besprekorno beloj kecelji primao mušterije dok je njegova
sestra upravljala kuhinjom. Jelovnik im nije bio potreban. Dnevni specijaliteti su ponekad bili ispisani na tabli
kredom, ali se najčešće jelo ono što je kuvala Klodova sestra. Klod je služio, raspoređivao ljude za stolove, radio
za kasom, više širio tračeve nego što ih je slušao i uopšte lepo rukovodio tim mestom. Dok su se Čarli i dame
smestili i naručili ledeni čaj, Klod je već saznao da su za tim stolom svi u srodstvu. Na to je prevrnuo očima; danas
je, izgleda, svako Letin rođak.
Petnaest minuta kasnije naišli su Džejk i Lusjen kao da su samo u prolazu. Naravno, nije bilo tako. Porša je pola
sata ranije pozvala Lusjena da ih upozori. Postajala je izvesna mogućnost da je Čarli veza s prošlošću, s misterijom
porodice Rajnds, pa je pomislila da bi Lusjen voleo da ga upozna. Upoznali su se, a zatim je Klod smestio dvojicu
uljeza za sto blizu kuhinje.
Čarli je uz krmenadle i pire nastavio da blebeće o unosnom pogrebničkom poslu u „gradu od pet miliona
stanovnika” mada njima to više nije bilo zanimljivo. Oženio se, ali se razveo; ima dvoje dece, koja žive s majkom;
upisao se na fakultet. Polako su saznavale nove detalje dok su uživale u divnom ručku. Kada je stigao kolač s
kremom od kokosa, više se nisu ni obazirale na njega već su tračarile o đakonu koji je pobegao s tuđom ženom.

***

Porša je kod Lusjena stigla kasno po podne i tada mu je prvi put došla u kuću. Vreme se naglo pogoršalo i dunuo je
vetar, pa sedenje na tremu nije dolazilo u obzir. Kopkalo ju je da upozna Sali, ženu koju su retko viđali po gradu, ali
su uprkos tome svi čuli za nju. Njen način života je bio nepresušan izvor beskrajnog osuđivanja s obe strane, ali to
kao da nije nimalo doticalo ni Sali ni Lusjena. Kao što je Porša ubrzo shvatila, Lusjen nimalo nije mario za
mišljenje i razmišljanje drugih ljudi. Teatralno je raspredao o nepravdi, istoriji i tekućoj svetskoj problematici,
blaženo prenebregavajući tuđe primedbe.
Sali je bila desetak godina starija od Porše. Nije odrasla u Klentonu, a niko nije pouzdano znao odakle su njeni.
Porša je uvidela da je učtiva, da poštuje sagovornika i da joj bar prividno prija prisustvo druge žene crne kože u
kući. Lusjen je založio vatru u radnoj sobi, pa ih je Sali tamo poslužila vrućim kakaoom. Lusjen je svoj kakao
začinio konjakom, a Porša je odbila kad ju je ponudio. Smatrala je bezmalo skrnavljenjem dodavati alkohol u piće
koje je samo po sebi odlično, ali je odavno shvatila da za Lusjena nema tog pića čiji ukus neće biti bolji sa
čašicom-dve alkohola.
Sali je ostala s njima, čak bi se povremeno umešala u razgovor i tako su sat vremena unosili nove informacije o
porodičnom stablu. Porša je zabeležila sve što je Čarli rekao: važne činjenice kao što su imena, datumi ili ljudi koje
treba isključiti iz razmatranja, na primer, umrli i nestali s kojima nisu u srodstvu. Postojalo je nekoliko izdanaka
loze Rajnds na području Čikaga i još poneka zalutala grančica u Gariju. Čarli je pomenuo nekog daljeg rođaka po
imenu Boaz, koji je živeo u Birmingemu, ali do njega se nije moglo doći. Takođe je pomenuo nekog rođaka koji se
preselio u Teksas. Zapisali su sve te napomene.
Porša bi se povremeno gotovo začudila što sedi pored kamina u tako otmenoj staroj kući i pijucka vruć kakao
koji joj je pripremio neko drugi, a uz to razgovara s tako uvaženim lupežom kakav je Lusjen Vilbenks. Sada su na
ravnoj nozi. Stalno je podsećala sebe na to, ali zaista je bilo tako, utoliko pre što se Lusjen prema njoj ponašao kao
prema sebi ravnoj. Po svoj prilici su samo gubili vreme kopajući po prošlosti, ali ta pretraga je bila očaravajuća.
Lusjen je bio opsednut tom zagonetkom i ubeđen da je Set Habard sve uradio s razlogom.
Taj razlog sigurno nije bio seks, ali ni prijateljstvo. Porša je blago i izokola suočila majku sa svim činjenicama.
Kada je stekla njeno poverenje, postavila joj je suštinsko pitanje. Leti joj je rekla da toga nije bilo. Nikada. To nije
dolazilo u obzir, bar što se nje tiče, ni pomenuto nije. Nikada.

***

Rendal Klap je ćušnuo koverat u sanduče ispred glavne pošte u centru Oksforda. Koverat je bio običan, beo,

BD4Y
balkandownload.org

standardne veličine, bez podataka o pošiljaocu, adresiran na Frica Pikeringa iz Šrivporta u Luizijani. U njemu su se
nalazila dva lista – kopija testamenta koji je lično napisala i potpisala Ajrin Pikering 11. marta 1980. godine. Druga
kopija je bila zaključana u advokatskoj kancelariji Vejda Lanijera. Original je bio u fascikli ukradenoj iz advokatske
firme Friman dva bloka dalje.
Plan se sastojao u tome da Fric Pikering dobije anonimno pismo i primeti da je poslato iz Oksforda, da ga
otvori, prepozna stari testament i zapita se ko mu ga je, za ime sveta, poslao. Verovatno će naslutiti, ali nikada neće
biti potpuno siguran.
Bila je subota i noć je uveliko odmakla, a studentski kafei su bili puni, pa je policiju više zanimalo šta se tamo
dešava nego činjenica da se u tim trenucima odvija sitna provala u maloj advokatskoj firmi. Dok je Klap iz uličice
iza zgrade motrio, detektiv Erbi je ušao na zadnja vrata i pet minuta kasnije vratio dosije gospođe Pikering na
njegovo staro i odavno zapušteno počivalište.

BD4Y
balkandownload.org

28.

U ponedeljak 20. februara, sudija Etli je okupio igrače da mu saopšte koliko su napredovali. Budući da to nije bilo
zvanično zasedanje, zaključao je sudnicu da bi držao podalje novinare i ostale radoznalce. Skoro svi parničari su
bili prisutni: Habardovi s jedne strane, Leti i Fedra s druge. Još nije bilo ni traga ni glasa od Ensila mada sudija Etli
još nije bio potpuno spreman da ga proglasi mrtvim.
Seo je na svoje mesto u odori, promumlao jedno osorno „dobro jutro” i počeo da proziva advokate. Svi su bili
prisutni. Uskoro je postalo očigledno da sudija baš i nije najbolje raspoložen, jer mu verovatno nije bilo dobro.
Umornim glasom im se bratio: – Gospodo, ovaj predmet je predviđen za suđenje pred porotom za šest nedelja od
današnjeg dana. Nadgledam dokazni materijal i ne vidim zašto ne bismo bili spremni da nastavimo po planu, to jest
3. aprila. Jesam li nešto propustio? Postoji li neki razlog da se suđenje odloži?
Svi su ozbiljno zavrteli glavom kao da kažu: – Ne, gospodine. Nema nikakvog razloga. – Kao što je Džejk rekao,
to je zaista bio čudan slučaj jer su svi advokati jedva čekali suđenje. Ako je iko hteo da odugovlači, onda je to bio
Džejk. Imao je milion razloga da se razvlači za sto pedeset dolara na sat, ali mu je i sudija Etli dahtao za vratom.
Slučaj koji je i zvanično bio poznat pod nazivom In re testament Henrija Seta Habarda jurio je rekordnom brzinom
prema zaključenju.
Sudija je nastavio: – Gospodin Brigans ima kopije preliminarnog popisa imovine koje možete pogledati. Kao
što sam vas i pismeno uputio, ovo će se čuvati kao strogo poverljiv dokument. – Porša je podelila kopije drugoj
strani. – Ovaj deo sudskog spisa sam zapečatio zato što ništa dobro ne može proizaći iz razotkrivanja tako osetljivog
materijala. Vi kao advokati i vaši klijenti imate pravo da znate šta u ovom testamentu piše, pa zato pogledajte. –
Advokati su dograbili kopije popisa imovine i prelistali ga. Neki su već čuli navodni iznos, ali su ipak želeli da ga
vide crno na belo. Dvadeset četiri miliona i kusur. To je davalo smisao njihovom radu, cilju njihove borbe.
U sudnici je nekoliko minuta vladala mrtva tišina dok su svi upijali informacije. To je bilo više novca nego što
će iko od njih zaraditi do kraja karijere. Začulo se šaputanje, a zatim i prigušen smeh zbog neke duhovite opaske.
Sudija Etli je rekao: – Sada se obraćam strani koja osporava testament. Pregledajući dokazni materijal, primetio
sam da planirate da osporite verodostojnost rukopisa. Naveli ste dva stručnjaka na tom polju, pa pretpostavljam da
će i proponenti morati da angažuju svoje. Pregledao sam uzorke rukopisa, naročito testamenta, uputstva za sahranu,
pismo koje je gospodin Habard ostavio za sobom na stolu u svojoj kuhinji i pismo poslato gospodinu Brigansu,
datirano na prvi oktobar. Video sam i ostale uzorke njegovog rukopisa koji su mi priloženi. Zato vas pitam,
gospodine Lanijer i gospodine Raš, da li ozbiljno nameravate da osporite da je ovaj testament napisao Set Habard?
– Po njegovom tonu je bilo jasno kako se oseća.
Raš i Lanijer su polako ustali i baš se nisu otimali ko će da odgovori. Na kraju je Lanijer rekao: – Uvaženi
sudijo, još razmatramo tu mogućnost.
– Dobro, onda požurite – odbrusio je sudija Etli. – To je ionako besmisleno, a uz to traćite i moje vreme. Čak i
slep čovek vidi da je ovo njegov rukopis. Svakog stručnjaka koji uđe u ovu sudnicu i ustvrdi suprotno porota će
samo ismejati, a sud će se prema njemu ophoditi s nipodaštavanjem.
Tako je pitanje verodostojnosti rukopisa bilo rešeno. Advokatima nije preostalo ništa drugo nego da sednu.
Lanijer je došapnuo svom ortaku, Lesteru Čilkotu: – Šta li je još odlučio?
Sudija Etli je pogledao Džejka i progunđao: – Gospodine Brigans, ima li napretka u potrazi za Ensilom
Habardom? Pet procenata ove imovine je mnogo novca.
Ma nemoj da pričaš, poželeo je Džejk da kaže trgavši se iz razmišljanja, pa je ustao kako sud nalaže, ali je bio
prilično rasejan. – Ne baš, uvaženi sudijo. Potraga je iznedrila vrlo malo informacija. Ispostavilo se da je Ensil
Habard odavno počeo da se služi različitim imenima. Nismo našli dokaz da je mrtav, ali svakako nismo našli ni bilo
kakav dokument po kojem bismo dokazali da je živ.
– Dobro. Sledeća tačka dnevnog reda je izbor porotnika. Prošlo je osam godina otkako sam predsedavao
suđenju s porotom i priznajem da sam malo zarđao kada je to u pitanju. Razgovarao sam sa sudijom Nusom, sudijom
Hendlfordom i drugima i dobio odličan savet. Naime, oni smatraju da bi izbor od stotinu lica bio dovoljan.
Gospodo?
Niko ništa.
BD4Y
balkandownload.org

– Dobro. Narediću sekretaru suda da nasumično izabere toliko imena iz biračkog spiska, a ja ću sastaviti spisak
koji će vam biti dostupan dve nedelje pre suđenja, što je procedura i u Okružnom sudu. Biće preduzete standardne
mere predostrožnosti i istaknuta upozorenja da ne bi došlo do nedozvoljenog kontakta s potencijalnim porotinicima.
Ovo je vrlo delikatan slučaj, gospodo, a povremeno primetim da svaki žitelj ovog okruga već ima svoje mišljenje o
njemu.
Džejk je ustao i rekao: – Možda bi u tom slučaju, uvaženi sudijo, trebalo da razmatramo i promenu mesta
suđenja.
– Taj zahtev zavisi od vas, gospodine Brigans. Nisam dobio ništa napismeno.
– Nisam ništa ni podneo. Samo iznosim mišljenje. Ukoliko većina naših potencijalnih porotinika bude znala za
ovaj slučaj, onda ćemo ispravno postupiti ako premestimo suđenje.
– Gospodine Lanijer – nastavio je sudija Etli gledajući ostale advokate. – Gospodine Raš. Gospodine Zajtler.
Želi li neko da iznese svoje mišljenje?
Vejd Lanijer se ispravio, vidno uznemiren. – Nikada nije došlo do izmeštanja suđenja u slučaju osporenog
testamenta u Misisipiju. Ne postoji ni jedan jedini takav slučaj. Sproveli smo istraživanje. – Lester Čilkot je
odjednom počeo da pretura po svojoj nabrekloj tašni. – Pored toga, reći da svako u ovom okrugu već ima formirano
mišljenje i pre nego što smo izneli dokazni materijal znači generalizovati stvari. – Čilkot mu je pružio debelu
fasciklu. – Evo, ukoliko sud želi da pogleda. Ne postoji ni jedan jedini takav slučaj.
Džejka je to istraživanje oduševilo; sudiju Etlija baš i nije. Zato je rekao: – Verovaću vam na reč, zasad. Kasnije
ću da pregledam to istraživanje.
Džejk nije ozbiljno mislio kada je pomenuo izmeštanje suđenja zato što je hteo da se ono održi u njegovoj
sudnici, ali nema sumnje da bi i suđenje u drugoj državi donelo izvesne prednosti, kao što su: (1) mogućnost da se
dođe do više crnih porotnika; (2) šansa da se reše Bukera Sistranka i njegovog crnog rols-rojsa, da ublaže štetu koju
je naneo svojim lajavim ustima, koristeći mamac rasne mržnje i (3) uključivanje porotnika koji nisu tračarili o Leti i
njenoj porodici, njihovim nevoljama i njihovoj novoiznajmljenoj kući izvan sirotinjskog dela grada; i (4) izbor
porote koja se nije upuštala u nagađanja o odnosu Leti i Seta Habarda. Kako su nedelje prolazile, Džejk, Lusjen i
Porša vodili su duge rasprave o tome, a naročito je Porša bila uporna. Mogli su oni da raspravljaju koliko god su
hteli, ali to je bilo čisto gubljenje vremena. Sudija Etli nije nameravao da izmesti suđenje i upravo to je saopštio
Džejku. Zato je Džejk blefirao i uživao u prizoru, posmatrajući svoje protivnike kako grčevito pokušavaju to da
izbegnu. Zato je rekao: – Sudijo, ako smatrate da svako u okrugu Ford ima svoje mišljenje o ovom slučaju, onda ću
podneti zahtev da se promeni mesto suđenja.
Sudija mu je odgovorio: – Imam bolju ideju, gospodine Brigans. Hajde da sastavimo spisak potencijalnih
porotnika i započnemo proces selekcije. Trebalo bi odmah da znamo da li gubimo vreme. Ako se ispostavi da ne
možemo odabrati nepristrasnu porotu, onda ćemo premestiti suđenje. U ovoj državi ima mnogo sudnica. Svaki okrug
ima bar po jednu.
Džejk je seo, a za njim i Lanijer i Stilman Raš. Sudija Etli je pregledao neke papire, a zatim poveo diskusiju o
preostalim iskazima. Pošto su advokati začudo bili saglasni, glatko su odredili datum. Pretpretresno zasedanje je
zakazano za 20. mart, dve nedelje pre suđenja.
Ovaj sastanak je završen.

***

Zasedanje se nastavilo petnaest minuta kasnije u kancelariji sudije Etlija, malo niz hodnik od sudnice. Prisustvovali
su samo advokati, a klijentima, saradnicima, službenicima i svakome kome se nije moglo verovati pristup je bio
strogo zabranjen. Dakle, samo advokati i sudija, koji je skinuo odoru i već pućkao lulu.
Kada su posedali, obratio im se: – Gospodo, narednih nekoliko minuta ćemo u najmanju ruku prodiskutovati o
rešavanju ovog predmeta. Želim da napredujemo, jer nema razloga da bude drugačije; naprotiv, iz više razloga
jedva čekam da počne. Slučajeve suđenja s porotom retko sam imao i ne dešava mi se tako često da baratam
intrigantnim činjenicama kao što su ove pred nama. Ipak, bio bih površan u ulozi nepristrasnog sudije ako ne bih
istražio sve mogućnosti da svaka strana dobije ponešto, mada će to verovatno biti manje nego što biste voleli.
Ogroman ulog je u pitanju, gospodo, pa svakako postoji način da se kolač iseče tako da svi budu srećni i zadovoljni.
BD4Y
balkandownload.org

– Ćutao je zamišljen neko vreme i snažno uvlačio dim iz lule. – Mogu li da iznesem prvi predlog?
Kao da mu je za to bila potrebna dozvola. Svi advokati su klimnuli glavom, mada oprezno.
– E baš dobro. Da razmotrimo ove manje sume od pet procenata: Crkvi da se isplati iznos u celosti; od
Ensilovog dela da se osnuje fond, pa ćemo kasnije da vidimo šta ćemo s tim. Preostalih devedeset procenata treba
podeliti na tri dela: jedna trećina neka ide Leti Lang, druga Heršelu Habardu, a treća Ramoni Habard Dafo. Ako
odbijemo pedeset posto, koliko će da pojedu porezi, sve troje će otići s tri miliona i šest stotina, otprilike. Jeste da
je to mnogo manje nego što svako od vas hoće, ali je mnogo više nego ono što će ostali dobiti ako se presudi u
korist jedne strane. Šta mislite?
– Siguran sam da će Crkva uzeti novac – rekao je Džejk.
– Tako ćemo svi da izvisimo, uvaženi sudijo – primetio je Zak Zajtler, zastupnik Heršelove dece.
– Slažem se – odvratio je Džo Bredli Hant, advokat Ramonine dece.
– Naravno – kazao je sudija Etli – ali ne možete osporiti da će deca dobiti pozamašan deo prilikom ovakve
nagodbe. Njihovi roditelji imaju sreće što će dobiti toliko novca bez imalo truda; onda će svakako i njima da kapne
neki dolar. Možda možete nekim dogovorom da izdejstvujete osnivanje fonda za decu. Samo predlažem.
– Možda – odvratio je Zajtler grozničavo posmatrajući ostale advokate kao da mu je nož pod grlom.
– Zanimljivo – promrmljao je Vejd Lanijer. – Mislim da će moja strana razmisliti o tome.
– I moja – dobacio je Stilman Raš.
Uvaženi sudija je žvakao oglodanu dršku lule i pogledao Džejka, koji se u tom trenutku jeo iznutra zbog
postavljene zasede. Nije bio upozoren da će na tom veću biti iznet improvizovan predlog nagodbe, a svakako nije
imao pojma da njegov stari drugar planira da izbaci sume na sto. Zato ga je sudija Etli upitao: – Džejk?
Džejk se konačno oglasio: – Svi imate kopije pisma koje mi je Set Habard poslao uz testament. Njegova
uputstva su krajnje nedvosmislena, a želja u vezi s njegovom decom ne može biti jasnija. Predlažem da svi ponovo
pročitate pismo i testament. Ja zastupam imovinu i dobio sam naredbu da sprovedem njegove zamisli. Moj posao je
da se držim testamenta gospodina Habarda i da se pobrinem da njegova deca ne dobiju ništa. Nemam izbora. Neću
da prihvatam nikakve kompromise niti nagodbe.
– Zar ne bi trebalo da porazgovaraš o tome sa svojim klijentom? – dobacio je Stilman.
– Moj klijent je imovina, čiji je predstavnik gospodin Kvins Landi, administrator.
– Mislio sam na Leti Lang.
– Ja ne zastupam Leti Lang. Mi imamo isti cilj, dokazivanje punovažnosti svojeručnog testamenta, ali ja nisam
njen advokat. Svima sam to jasno naglasio, naročito njoj. Ona kao zainteresovana strana ima pravo da unajmi
advokata, što je jednom i pokušala, ali je dotični završio u zatvoru.
– Nekako mi nedostaje Buker – reče Vejd Lanijer, pa je nekoliko okupljenih ponovo prasnulo u smeh.
Džejk je bio uporan. – Stvar je u tome što ja nisam njen advokat.
Stilman je na to odvratio: – Naravno, Džejk, tehnički nisi, ali ti trenutno više utičeš na nju od bilo koga drugog.
Dođavola, njena ćerka je tvoja saradnica, sekretarica, šta već.
– Imam opasno osoblje.
Vejd Lanijer će na to: – Džejk, ne možeš sa sigurnošću da tvrdiš da Leti ne bi prihvatila preko tri miliona dolara
od nagodbe da joj to ponudiš, a dobila bi ih u roku od dva meseca. I ranije, možda i za dve nedelje.
– Ne znam šta bi ona uradila. Ona je ponosna žena koja oseća da je društvo prezire. Hoće prosto da istera neku
pravdu na sudu.
– Tri miliona dolara bi moglo da joj olakša taj prezir – dobacio je Lanijer.
– Možda, ali ja ne želim da pravim kompromis. Povući ću se ukoliko sud to bude tražio, ali dokle god sam ovde,
znajte da nisam ovlašćen da prihvatim nikakvu nagodbu.
Sudija Etli je ponovo pripalio lulu šibicom i opet počeo da pravi oblake dima po prostoriji. Nagnuo se oslonjen
na laktove i rekao: – Gospodo, mislim da je Džejk u pravu. Ukoliko se dokaže da je ovaj testament punovažan, to
jest ako porota bude smatrala da je gospodin Habard bio pri čistoj svesti i ni pod čijim uticajem, onda nemamo
izbora nego da ispunimo njegovu poslednju volju. Sve jasno piše. Njegova punoletna deca ne dobijaju ništa.
Možda, pomislio je Vejd Lanijer, ali vi ne znate ono što ja znam. Niste još videli testament Ajrin Pikering. Ne
znate da je gospođa Leti Lang već nalazila način da se umeša u privatni život svojih poslodavaca. Kada porota
bude čula i videla ovo, punoletna deca Seta Habarda sasvim će lepo da prođu.
BD4Y
balkandownload.org

***

Džejkovu principijelnu odbranu poslednje volje preminulog klijenta, kao i odglumljen nepokolebljiv stav da suđenje
ne treba održati u Klentonu, u njegovoj sudnici, iz temelja je uzdrmala tragedija koja se dogodila kasno te noći dok
je u gradiću Lejk Vilidž, u južnom delu okruga Ford, besnela snežna oluja. Braća Kajl i Bo Roston su se vraćala kući
posle košarkaške utkamice u srednjoj školi. Kajl je bio plejmejker u klasi seniora srednje škole Klenton. Bo je bio
druga godina i rezervni igrač. Očevidac koji je bio u automobilu iza njihovog rekao je da je vozač, Kajl, vozio
oprezno, da nije žurio i da je vožnju prilagodio vremenskim uslovima. Drugo vozilo se kretalo velikom brzinom, a
onda je proklizalo. Svedok je užasnuto uvideo da je sudar neizbežan. Procenio je da je Kajl vozio oko šezdeset
kilometara na sat; drugo vozilo, neki stari kamionet, kretalo se mnogo brže. Prilikom čeonog sudara mala tojota
Rostonovih odletela je pravo u jarak. Kamionet se vrtoglavo okretao i uleteo u neko polje, stvorivši nanose na putu.
Svedok je uspeo da se zaustavi na vreme i pruži pomoć.
Kajl je poginuo na licu mesta. Boa je iz auta izvukla služba za spasavanje, a potom je odvezen u bolnicu u
Klentonu, gde su ga odmah poslali na operaciju. Povreda glave je bila toliko ozbiljna da je jedva ostao živ. I drugi
vozač je hospitalizovan, ali njegove povrede nisu bile teške. Nivo alkohola u krvi vinovnika nesreće bio je
dvostruko veći od dozvoljenog. Ispred njegove bolničke sobe sedeo je zamenik šerifa.
Drugi vozač je bio Simion Lang.
Ozi je pozvao Džejka malo posle ponoći probudivši ga iz čvrstog sna. Ozi je petnaest minuta posle toga došao
do njega, pa je Džejk izleteo iz kuće i žurno seo u šerifov auto. Uhvatila se još veća poledica, pa je kolovoz bio
izuzetno klizav i dok su mileli kroz grad, Ozi mu je prepričao šta se desilo. Drugi dečak je još uvek bio na operaciji,
ali su bili slabi izgledi da će preživeti. Ozi je u tom trenutku samo mogao da zaključi da Simion nije pio u lokalnoj
kafani. Leti je već dojurila u bolnicu i pomenula da nije dolazio kući duže od nedelju dana. Pretpostavljala je da se
vraćao posle obavljenog posla koji je radio duže, mada kod sebe nije imao ni gotovinu ni ček. Samo mu je nos bio
slomljen, ali drugih povreda nije imao.
– Pijanci uvek prežive nesreću – procedio je Ozi.
Leti i Poršu su našli skrivene u dnu dugačkog hodnika, nedaleko od Simionove sobe. Obe su neutešno plakale i
bile su van sebe. Džejk je seo kod njih dok je Ozi otišao da obavi ostalo. Posle nekoliko minuta neobaveznog
razgovora Leti je otišla u toalet. Čim je zamakla iz vidokruga, Porša mu je rekla: – Pre deset godina sam bila osmi
razred; imala sam četrnaest godina i preklinjala sam je da ga ostavi. Tad ju je i tukao. Videla sam to. Govorila sam
joj: „Mama, hajde da se sklonimo od njega, molim te, daj da odemo nekud.” Mislim da je pokušala, ali ga se oduvek
plašila. I pogledajte šta je sad uradio. Šta će biti s njim, Džejk? – Ljutito je nadlanicom otrla suze sa obraza.
Džejk joj je gotovo šapatom odgovorio: – Ništa dobro. Pod pretpostavkom da je on izazvao nesreću i da je bio
pijan, biće optužen za izazivanje saobraćajne nesreće sa smrtnim ishodom. Postojaće samo jedna tačka optužnice, a
presuda stupa na snagu odmah.
– Kolika je kazna?
– Od pet do dvadeset pet godina. Sudija ima veliku slobodu odlučivanja.
– Znači, ne može da se izvuče?
– Ne može. Ja ne vidim kako bi mogao.
– Hvala ti, bože. Konačno će da ode na duže vreme. – Prekrila je usta i nos dlanovima i još jače zajecala. –
Jadni oni momci – uporno je ponavljala.
Polako se pravila gužva u čekaonici u glavnom bolničkom krilu. Ozi je razgovarao sa Džefom i Ivlin Roston,
roditeljima, koji kao da su onemeli. Popričao je sa jednim od stričeva dečaka i objasnio da je Simion Lang u
pritvoru i da će u roku od nekoliko sati biti prebačen u zatvor. Saopštio im je da je drugi vozač bio pijan i da je još
uvek pod dejstvom alkohola. Rekao je još da mu je zaista žao.
– Bolje bi vam bilo da ga izbacite odavde – rekao je stric klimnuvši glavom prema grupi ljudi u blizini. Rodbina
dečakā je bila puna gneva, izvan sebe, videlo se da su sa sela i da su odrasli uz pištolje i puške, i dovoljno
izbezumljeni da naprave haos. Ostali su im se pridružili. Rostonovi su gajili soju i kokoške i često su išli u svoju
seosku crkvu. Imali su mnogo rođaka i prijatelja i nikada nisu glasali za Ozija.
Svi šerifovi zamenici s platnog spiska su se nacrtali u bolnici do dva ujutru. U tri su krišom izveli Simiona iz
BD4Y
balkandownload.org

bolničke sobe i odvezli ga u zatvor. Ozi je o tome obavestio strica dvojice dečaka.
Leti i Porša su izašle iz bolnice kroz isti bočni izlaz. Džejk ih je otpratio do kola. Vratio se u glavno krilo,
izbegao čekaonicu i zatekao Ozija kako ćaska s dvojicom svojih ljudi. Dima Li im je prišao noseći foto-aparat oko
vrata, pa su istog trena ućutali.
Dima im se obratio: – Hej, Džejk, možemo li da popričamo na minut?
Džejk je oklevao, pogledao Ozija, pa rekao: – Nemam nikakav komentar. Zatim je upitao Dimu: – Šta imaš na
umu?
– Samo nekoliko pitanja.
Udaljili su se koračajući jedan pored drugog niz dugačak hodnik. Dima je postavio prvo pitanje: – Možeš li da
potvrdiš da se radi o Simionu Langu?
Bilo je besmisleno poricati, pa mu je odgovorio: – Da.
– Jesi li ti njegov advokat?
– Nisam.
– Dobro, ali on je pre četiri meseca optužen za vožnju pod dejstvom alkohola i još je pod zabranom. Tvoje ime
je navedeno u spisima, po kojima si ti njegov advokat.
Oprezno, upozorio je Džejk sebe. Duboko je uzdahnuo i osetio kako mu se kamen uvalio u stomak. – To sam
učinio kao uslugu – odvratio je.
– Ne zanima me zašto si to učinio. Ti si naveden kao njegov advokat.
– Ja nisam njegov advokat. Niti sam ikada bio. Ne mogu istovremeno da zastupam i imovinu Seta Habarda i
Simiona Langa, muža testamentarne naslednice.
– A zašto si se onda pojavio na sudu 19. oktobra da bi tražio odlaganje presude zbog njegove vožnje u pijanom
stanju?
– To je bila usluga. Ja nisam njegov advokat, Dima. Shvataš?
– Zašto je slučaj odložen za četiri meseca?
– Nisam ja sudija.
– S njim ću da porazgovaram kasnije – uzvratio je paljbu Dima.
– Slobodno. Nemam više komentara. – Džejk se naglo okrenuo i otišao. Dima je krenuo za njim i nastavio: –
Slušaj, Džejk, bolje ti je da razgovaraš sa mnom, jer će ovo da ispadne mnogo gadno u javnosti.
Džejk se ponovo okrenuo, pa su se suočili nasred hodnika. Džejk se uzdržavao, disao je duboko i na kraju rekao:
– Nemoj da izvodiš zaključke kojih nema, Dima. Nisam ni pipnuo taj slučaj četiri meseca zato što nisam njegov
advokat. Ako se sećaš, u to vreme su ga zastupali oni klovnovi iz Memfisa. Ja nisam. Zato te molim da paziš šta
pišeš.
Dima je grozničavo hvatao beleške. Džejk je imao neodoljivu želju da ga tresne. Odjednom je sve to
zaboravljeno zbog vriska koji je dopro s drugog kraja zgrade.
Smrt Boa Rostona je zvanično proglašena u 4.15.

BD4Y
balkandownload.org

29.

Džejk i Karla su sedeli za kuhinjskim stolom i čekali da voda provri. Još nije bilo pet izjutra. Bila je sreda, 22.
februar, dan koji će nesumnjivo biti jedan od najtužnijih i najturobnijih dana u istoriji čitavog okruga. Dvojicu
tinejdžera – pametnu decu, dobre đake, sportiste, vernike koji su redovno odlazili u crkvu, omiljene momke iz dobre
porodice – na zaleđenom putu je pokosila jedna pijandura. Stravične vesti su se širile iz minuta u minut. Kafei će
biti prepuni, jer će ranoranioci pohitati da čuju najnovije vesti. Crkve će biti otvorene za molitve. Najgore će biti u
srednjoj školi Klenton. Jadna deca.
Karla je nasula kafu, a govorili su tiho, skoro šapatom da se Hana ne bi probudila. Džejk joj je pričao: – Nikada
nisam ni otvorio dosije. Ozi me je pozvao u ponedeljak, rekao mi da je Simion uhapšen u subotu ujutru i da treba da
izađe na sud u sredu. Kada se istreznio, Ozi ga je odvezao kući i usput mu rekao da se otarasi advokatā iz Memfisa.
Zahvalio sam se Oziju i dogovorili smo se da se nađemo kasnije. Pozvao me je i pitao da li ću da se pojavim na
sudu u sredu da nastavimo sa slučajem. Ozi je mislio da pripreti Simionu kaznom za vožnju pod dejstvom alkohola
da bi se opametio. Otišao sam u sud u sredu, obavio formalnosti, zatražio odlaganje, dobio ga i skroz zaboravio na
taj slučaj. U to vreme je Simiona još uvek zastupao Buker Sistrank, a na sudu sam i rekao Simionu da neću da mu
pomognem oko te kazne. Taj čovek mi se nimalo ne dopada; štaviše, prezirem ga.
– Je li bilo sukoba interesa? – upitala ga je Karla.
– Razmišljao sam o tome. Zapravo sam to i pomenuo Oziju. Tu u stvari nije bilo sukoba interesa. Ja zastupam
imovinu. Simion nije zainteresovana strana u tom testamentu. Njegova supruga jeste, ali on nije.
– To baš i ne deluje najjasnije, Džejk.
– Znam da ne deluje i nije trebalo da se mešam. Ogromnu sam grešku napravio. Nisam poslušao svoj instinkt.
– Ipak, ne može niko tebe da krivi što je Simion vozio pijan.
– Naravno da mogu da me krive. Da je taj slučaj obrađen kako treba, on bi do sada bio osuđen i bila bi mu
oduzeta dozvola. Onda sinoć ne bi ni mogao da vozi, bar teoretski. Stvar je u tome što polovina crnaca i siromašnih
belaca i nema važeću dozvolu.
– To su samo četiri meseca, Džejk. Takvi slučajevi se odugovlače i duže, zar ne?
– Ponekad.
– Kako se beše zvao onaj, onaj što pokriva krovove? Preuzeo si slučaj njegovog sina koji je vozio u pijanom
stanju, pa se oteglo bar godinu dana.
– Čak Benet, ali nisam hteo da momak završi u zatvoru dok nam ne završe krov.
– Hoću da kažem da ti slučajevi mogu da se razvlače unedogled.
– Naravno, ali posle tragedije se uvek upire prstom u nekoga, krivica mora da se svali na nekoga, a pošto sam se
upleo s Langovima, i meni će se obiti o glavu. Uvek je najlakše okriviti advokata. Obrušiće se i na Ozija. Sad će da
krene priča kako šerif crnac pokušava da zaštiti jednog od svojih, a sada su dva belačka deteta mrtva. Može da bude
prilično surovo.
– Možda i neće, Džejk.
– Nešto nisam optimista.
– Kako će to uticati na osporeni testament?
Džejk je polako pijuckao kafu i zurio kroz prozor u tamu dvorišta. Tiho je rekao: – Katastrofalno. Simion Lang
će postati najomraženiji čovek u ovom okrugu u narednim mesecima. Biće izveden pred sud, a zatim će ga poslati u
zatvor. S vremenom će ga većina zaboraviti. E, ali naše suđenje je za samo šest meseci. Ko god čuje prezime Lang,
setiće se njega. Zamisli da biraš porotu s takvim teretom. – Otpio je još malo kafe, a zatim protrljao oči. – Leti nema
izbora, pa će morati da podnese zahtev za razvod, i to što pre. Mora da prekine svaki kontakt sa Simionom.
– Pa hoće li to da uradi?
– A što ne bi? On će narednih dvadeset ili trideset godina provesti u Parčmanu, gde mu je i mesto.
– Sigurna sam da će Rostonovi biti zadovoljni.
– Jadni ljudi.
– Jel’ se danas sastaješ s njom? S Leti?
– Sigurno. Prvo nameravam da pozovem Harija Reksa da zakažem sastanak. On će znati šta da radi.
BD4Y
balkandownload.org

– Hoće li ovo da izađe u današnjem Tajmsu?

– Neće, Tajms izlazi za sat vremena. Siguran sam da će Dima tome posvetiti celu naslovnu stranu sledeće
nedelje, sa sve fotografijama slupanih vozila, da se vidi što više krvi. A i mene će, izgleda, da samelje.
– Šta je najgore što može da kaže o tebi, Džejk?
– Prvo, eto, može da mi prilepi da sam ja Simionov advokat. Onda može sve da izokrene i izvitoperi, pa da kaže
da sam ja nekako zamrzao slučaj vožnje pod dejstvom alkohola od oktobra; da to nisam uradio, Simionu bi u tom
slučaju sud oduzeo vozačku dozvolu i ne bi mogao da vozi. Onda ni Rostonovi ne bi poginuli.
– Ne može to da uradi. To su samo pretpostavke.
– Može i hoće.
– Onda porazgovaraj s njim. Spasi ono što se spasti može, Džejk. Danas je sreda, tako da će sahrana verovatno
biti obavljena za vikend. Sačekaj do ponedeljka, pa neka onda podnese razvod. Kako se zove ona zabrana?
– PZP. Privremena zabrana prilaska.
– E, to. Traži od sudije da zabrani Simionu da prilazi Leti. Jeste da je on u zatvoru, ali će Leti malo da osvetla
obraz ako bude tražila zabranu prilaska. Čist prekid; prosto hoće da pobegne od njega. U međuvremenu popričaj sa
Dimom i postaraj se da dobije čiste činjenice. Malo istraži i pokaži mu da se slučajevi vožnje pod dejstvom
alkohola razvlače i duže od četiri meseca. Ionako nikada nisi ni otvorio taj dosije, a svakako za to nisi dobio ni
dolara. Vidi da li možeš da ubediš Ozija da ti pomogne, da se i sâm uključi. Ako se ne varam, poslednji put je
pobedio na izborima sa sedamdeset odsto. Praktično mu niko ne može ništa, a sigurno želi da Leti dobije ovaj
slučaj. Ako ti visi kamen o vratu, neka malo tereta ponese i Ozi. Može on to.
Džejk je klimao glavom, čak se i smešio. Bravo, devojko!
Rekla mu je još i ovo: – Vidi, dušo, još si istraumiran i uplašen. Otarasi se toga. Nisi uradio ništa loše zato
nemoj da kriviš sebe za bilo šta. Prvo ide kontrola štete, pa kontrola javnog mnjenja.
– Mogu li da te unajmim? Potrebna mi je ispomoć u kancelariji.
– Nemaš ti te pare. Ja sam učiteljica.
Hana se nakašljala. Karla je otišla da proveri šta se dešava.

***

Prava kontrola štete je započela otprilike sat vremena kasnije, kada se Džejk spustio do Kofi šopa, spreman da
ubedi ljude kako on nije Simionov advokat i da nikada nije ni bio. Upravo tamo je nad tanjirom prženih jaja i
slanine počelo da se širi mnoštvo tračeva. Dok se tuširao, Džejk je odlučio da ode pravo na izvor.
Maršal Prater je već bio tamo, u uniformi i iza hrpe palačinki i činilo se da čeka nekog. I on je bdeo cele noći,
pa su i njemu oči bile mutne kao i Džejku. Tokom zatišja koje je zavladalo nakratko dok je Džejk ulazio, Maršal je
doviknuo: – Hej, Džejk, video sam te u bolnici pre nekoliko sati. – To je bio planirani potez da bi se uticalo na dalje
događaje, jer je i Ozi pokušavao da vrši kontrolu štete.
– Da, strahota – odvratio je Džejk krajnje ozbiljnim tonom. Upitao je što je glasnije mogao: – Jeste li sinoć
odveli Langa u ćuzu?
– Nego šta smo. Još se trezni.
– Jesi li ti njegov advokat, Džejk? – upitao ga je Ken Njudžent, koji je sedeo za trećim stolom od njih. Njudžent
je vozio kamion za Pepsi i po čitav dan je utovarivao i istovarivao gajbe soka u lokalne prodavnice. Jednom
prilikom, kad ovaj nije bio tu, Del je rekla da niko ne širi glasine kao Njudžent.
– Nikad nisam ni bio – odvratio je Džejk. – Ne zastupam ni njega ni njegovu ženu.
– Pa kakve veze onda imaš sa ovim slučajem, majku mu? – uzvratio je paljbu Njudžent.
Del je sipala kafu u Džejkovu šolju i gurnula ga zadnjicom, što je već postalo uobičajeno. – Dobro jutro, srce –
prošaputala je. Džejk joj se osmehnuo, a zatim je ponovo pogledao Njudženta. Svi su zaćutali; svi razgovori su
prekinuti. Džejk mu je na to rekao: – Ja po zakonu zapravo zastupam gospodina Seta Habarda, koji, naravno, više
nije sa nama, ali je, pre nego što je umro, odredio mene kao advokata svoje imovine. Moj posao je da ispoštujem
njegove želje, pozabavim se testamentom i zaštitim njegovu imovinu. U okviru zastupništva sam ugovorno vezan za
administratora testamenta i ni za koga drugog. Ni za Leti Lang, a kamoli za njenog muža. Iskreno, za tog čoveka ne
marim. Ne zaboravite da je unajmio one klovnove iz Memfisa koji su pokušali da preuzmu slučaj.
BD4Y
balkandownload.org

Večito odana Del je zakreštala: – Eto, to sam i ja pokušavala da im kažem. – Spustila je tost i kačamak pred
Džejka.
– Pa ko je onda njegov advokat? – upitao je Njudžent, ne obazirući se na njene reči.
– Nemam pojma. Verovatno neko koga mu dodeli sud. Sumnjam da može da plati nekog.
– Koliko će da dobije, Džejk? – upitao ga je Roj Kern, vodoinstalater koji mu je radio cevi na prethodnoj kući.
– Poprilično. Dvoje mrtvih u saobraćajnoj nesreći, dakle, oko pet do dvadeset pet za svakog. Ne znam kako će
to proći, ali sudija Nus je izuzetno strog u tim slučajevima. Ne bi me čudilo da dobije dvadeset do trideset godina.
– A što ga ne osude na smrtnu kaznu? – upitao je Njudžent.
– Ne radi se o ubistvu zato što…
– Malo sutra nije ubistvo. Dva deteta su mrtva.
– Nije bilo predumišljaja, nije on to pripremao. Za smrtnu kaznu treba da se desi još nešto: ubistvo i silovanje;
ubistvo i pljačka; ubistvo i kidnapovanje. Ovo nikako ne može biti slučaj klasičnog ubistva.
To je izazvalo buru negodovanja među okupljenima. Da neko još malo podgreje bandu iz Kofi šopa, pretvorili bi
se u rulju spremnu na linč, ali bi se strasti uvek stišale posle doručka. Džejk je posuo kačamak tabasko-sosom i
počeo da maže maslac na tost.
Njudžent je upitao: – Mogu li Rostonovi da dobiju neke pare od toga?
Pare? Sad ispade da je ta Setova imovina dostupna svakome i da je niko ne štiti.
Džejk je spustio viljušku i pogledao Njudženta. Podsećao je sebe da su to njegovi ljudi, njegovi klijenti i
prijatelji i da samo treba lepo da im objasni kako stoje stvari. Oni ne razumeju sve pravne začkoljice u zakonu o
nasleđivanju, pa se brinu da će nekom biti naneta nepravda. – Ne – odgovorio je Džejk ljubazno – nema šanse. Proći
će meseci, a možda i godine pre nego što se novac gospodina Habarda raspodeli, ali se zasad ne zna pouzdano ko će
ga dobiti. Suđenjem će se rešiti mnogo toga, ali će verovatno biti uložena žalba na presudu. Čak i da Leti Lang na
kraju dobije sav novac, odnosno devedeset procenata, njen muž neće dobiti ni dolara. On će u svakom slučaju ostati
iza rešetaka. Rostonovi neće imati pravo da traže bilo šta od Leti.
Gricnuo je tost i počeo brzo da žvaće. Hteo je da kontroliše javno mnjenje i da ne traći vreme zbog punih usta.
– Džejk, neće valjda moći da izađe uz kauciju? – upitao je Bil Vest.
– Teško. Kaucija će biti utvrđena, ali će verovatno biti previsoka. Pretpostavljam da će ostati u pritvoru ili dok
ne prizna krivicu ili dok ne ode na suđenje.
– Na šta može da se pozove u svoju odbranu?
Džejk je zavrteo glavom kao da Simionu baš ništa ne ide u prilog. – Bio je pijan, a imamo i očevica, jel’ tako,
Maršale?
– Aha. Sve je video.
Džejk je nastavio: – Verovatno će da prizna, pa će da dobije veliki kaznu.
– Zar njemu nije sin u zatvoru? – upitao je Njudžent.
– Jeste. Marvis.
– E, taman nek bude u ćeliji sa sinčićem. Neka budu u istoj bandi, pa će se ludo zabavljati u Parčmanu – rekao
je Njudžent, što je izazvalo buru smeha. I Džejk se smejao, a zatim se bacio na doručak. Laknulo mu je što je
razgovor krenuo u suprotnom smeru i udaljio se od njega i Simiona Langa.
Svi oni će otići iz Kofi šopa na svoja radna mesta, gde će ceo dan pričati samo o tragediji Rostonovih, ali će
imati najnovije vesti iz prve ruke, jer su doručkovali sa Džejkom, koji je posredno umešan u to. Uveravaće kolege i
ostale koji ih budu slušali da njihov drugar Džejk nije advokat Simiona Langa, najprezrenijeg čoveka okruga Ford.
Odagnaće njihove strahove uz obećanje da se Langu smeši dugogodišnja zatvorska kazna.
Zato što im je Džejk tako rekao.

***

Blistava jutarnja svetlost se probijala kroz drvene roletne i rasipala se u jednakim, belim prugama po stolu u sali za
sastanke. Odnekud se neprekidno čula zvonjava telefona, ali se niko nije javljao. Ulazna vrata su bila zaključana, a
na svakih petnaest minuta je neko kucao. Zapodenuta diskusija je vođena u napetom tonu, zatim se sve stišalo,
smirilo i na kraju zamrlo, mada je moglo još štošta da se kaže.
BD4Y
balkandownload.org

Hari Reks im je predočio strategije podnošenja zahteva za razvod braka. Taktika se sastojala u sledećem:
podnesi zahtev za razvod odmah, podnesi ga glasno, nakiti ga tako da gospodin Lang izgleda kao najgnusniji čovek
na svetu, što je u suštini istina. Optuži ga za preljubu, uobičajeno okrutno i neljudsko ponašanje, napuštanje,
pijanstva, zlostavljanje, izostanak finansijske podrške, pozovi se na sve, jer je taj brak okončan htela ti to da priznaš
ili ne. Ospi na njega paljbu, jer iz zatvora ionako ne može da uzvrati. A što bi se i trudio da uzvrati? Uradi to u
ponedeljak i pobrini se da Dima Li i svi ostali novinari koje to iole zanima dobiju kopiju zahteva. Tome dodaj i
molbu za izricanje zabrane prilaska da mangupčina ne bi više ikada mogla prići ni imanju, ni Leti, ni deci, ni
unucima. Radi se o okončanju lošeg braka, ali i stvaranju određene slike u javnosti. Hari Reks je prihvatio da radi
na tom slučaju.
Porša im je rekla da je prvi preteći poziv stigao malo posle pet izjutra. Javila se Fedra i posle nekoliko sekundi
je smireno spustila slušalicu. – Nazvao me je crnčugom – rekla je zaprepašćeno. – Rekao je da ćemo platiti što smo
ubili one momke. – Uspaničile su se i zaključale vrata. Porša je našla pištolj u ormaru i napunila ga. Pogasile su
svetla i skupile se u dnevnom boravku osmatrajući ulicu. Utom je telefon ponovo zazvonio. Pa još jednom. Molile su
se da što pre svane. Porša je rekla da će Leti potpisati papire za razvod, ali čim to uradi, moraće da se čuva i
Langovih. Simionova braća i rođaci su bili ozloglašeni probisveti – to im je, izgleda, genetski – pa će napraviti
haos. Ionako su dosađivali Leti zbog novca, ali kada shvate da neće dobiti ništa, sigurno će napraviti neku glupost.
Lusjen je imao tešku noć, ali se uprkos tome pojavio i razmišljao trezvenije nego ikad. Brzo je zauzeo stav da se
suđenje oko testamenta ne sme održati u okrugu Ford. Džejk nije imao izbora, pa je uložio zahtev za promenu mesta
suđenja, što Etli najverovatnije neće odobriti, ali će im to u najmanju ruku obezbediti jak argument za žalbu. Lusjen
nije verovao da će Džejk dobiti taj slučaj, a odavno je bio ubeđen da im je Buker Sistrank upropastio svaku šansu
kod porote. Leti je poslušala loš savet i odlučila da se preseli u grad, i to u kuću koja je nekad pripadala donekle
uglednoj belačkoj porodici, pa joj to nimalo nije pomoglo da uživa bolji status u društvu. Na svakom koraku je
nailazila na prezir i sumnjičave poglede. Nije bila u radnom odnosu, ali, što je još važnije, nigde nije radila otkad je
Habard umro. A sad još i ovo. Sada je njeno prezime svakoga asociralo na mržnju. Zahtev za razvod uopšte nije bio
opcija – to je moralo da se obavi. Međutim, razvod nikako ne bi mogao biti okončan do 3. aprila, kada je zakazan
početak suđenja. U testamentu piše da se preziva Lang; sada se tako preziva, a to prezime će joj ostati i tokom
suđenja. Da je Lusjen na mestu Vejda Lanijera, tako bi obrlatio porotu da bi omrzli sve Langove.
– Izvini, Porša – dobacio je Lusjen. – Nemoj da se uvrediš. Prosto će se stvari tako odvijati. – Razumela je ona
to, bar se trudila da razume. Bila je previše iscrpljena da bi pričala. Ostavila je majku i sestre umotane u
bademantile, šćućurene pored kamina, sa pištoljem na ploči iznad njega, pitajući se da li smeju da pošalju decu u
školu i šta da im kažu. Kirk je bio drugi razred srednje škole Klenton. Poznavao je Rostonove dečake i kleo se da se
više nikada neće pojaviti u toj školi. To su bili mnogo dobri momci. Mrzeo je sopstvenog oca. Jadikovao je kako
više nema razloga da živi. Hteo je da pobegne kao Porša, da postane vojno lice i da se više nikada ne vrati.
Džejk i Hari Reks su razmatrali kako da odlože suđenje. Ako ga razvuku, Hari Reks će imati vremena da im
okonča brak, a država će se ratosiljati Simiona i otpremiti ga na odredište, ali će se i okrug malo distancirati od
sveg tog užasa, te dve sahrane i borbe oko imovine Seta Habarda. Gde će svi oni biti za šest meseci? Leti će biti
razvedena; čak može opet da nosi devojačko prezime. Leti Tejber. Tako zvuči mnogo bolje mada je Porša podsećala
sebe da će ona ostati Lang. Simion se više neće vrzmati unaokolo. Sistrank će biti sve samo ne zaboravljen.
Situacija će za šest meseci svakako biti mnogo povoljnija za pravedno suđenje. Njegovi protivnici će gromoglasno
da se usprotive, ali sada je sve na njihovoj strani, pa nije bilo razloga da to i ne učine.
Džejk se nadao da će dobiti priliku da proćaska sa sudijom Etlijem u neko kasno popodne, nekog petka na tremu
uz viski, a kada se situacija malo stiša, pomenuće odlaganje ili promenu mesta suđenja. Vredelo je pokušati. Jedina
loša stvar je što rizikuje da razgnevi sudiju otvorenim pokušajem konsultovanja. Ipak, sudija u najgorem slučaju
može da drekne na njega da umukne. To sigurno neće uraditi, svakako ne posle nekoliko viskija. Možda mu se neće
dopasti tema razgovora, ali Džejka nipošto neće oštro kazniti. Možda će ga malo izgrditi, ali iza neće biti neke trajne
štete.
Neka prođe neko vreme, govorio je Džejk u sebi. Pusti da oslabi otrov žaoke gneva, užasa i tuge i da potpuno
iščezne. Hari će podneti zahtev za razvod braka u ponedeljak, a Džejk će porazgovarati sa sudijom Etlijem za
nedelju dana otprilike.
Kvins Landi je stigao u firmu, u koju je dolazio svake druge nedelje. Zatekli su ga u sali za sastanke, pa su se
BD4Y
balkandownload.org

okupili oko stola, svi namrgođeni, tihi, umrtvljeni, skoro ožalošćeni dok su zurili u zidove i gledali u neizvesnu
budućnost. Čuo je vest na lokalnoj radio-stanici dok se vozio iz Smitfilda. Želeo je da zna kako će ta tragedija
uticati na suđenje, ali je posle nekoliko trenutaka provedenih u sali za sastanke uvideo da je suđenje ozbiljno
ugroženo.

***

Vili Hejstings je bio jedan od četvorice crnaca među Ozijevim zamenicima. On je bio rođak Gven Hejli, supruge
Karla Hejlija, majke dobrog deteta koje sad ima trinaest godina i koje se zove Tonja. Upravo je on pokucao na vrata
Sapingtonovih i čekao da mu otvore dok su se iznutra čuli ubrzani koraci. Na kraju su vrata zaškripala, a Leti je
provirila iza njih.
Vili ju je pozdravio: – Dobro jutro, gospođo Lang. Šerif Ozi me je poslao.
Vrata su se šire otvorila, a ona se nasmešila. – Jesi li to ti, Vili? – upitala je. – Hoćeš da uđeš?
Ušao je i zatekao decu u dnevnom boravku kako gledaju televiziju, jer očigledno nisu smela u školu. Otpratio je
Leti u kuhinju, gde mu je Fedra skuvala kafu. Proćaskao je sa ženama, zabeležio informacije o pretećim pozivima,
opazio da je slušalica spuštena pored telefona i rekao da će se vrzmati tuda neko vreme. Parkirao se na prilaznoj
stazi s namerom da tu i ostane za slučaj da im zatreba, a tako će i one znati da je tu. Preneo im je da je šerifu Volsu
žao zbog svega što se desilo. Simion je smešten u ćeliju, nema cimera, prilično je ugruvan i još se trezni. Hejstings
nije poznavao Rostonove i nije razgovarao s njima, ali je čuo da su kod kuće, okruženi porodicom i prijateljima.
Leti mu je pružila pismo koje je napisala rano tog jutra i zamolila ga da ga dostavi Rostonovima. – Ovime smo samo
hteli da iskažemo koliko se užasno osećamo zbog svega – rekla je.
Vili je obećao da će im ga odneti pre nego što izbije podne.
Sipale su mu još kafe, a on je potom izašao u dvorište. Temperatura je i dalje bila ispod nule, ali je grejanje u
patrolnim kolima funkcionisalo dobro. Čitavog jutra je pijuckao kafu, osmatrao ulicu, ništa nije opažao i borio se da
ostane budan.

***

Lokalna stanicu u Tupelu je emitovala vesti u sedam. Stilman Raš je bio pod tušem, pa ju je propustio, ali zato
njegov saradnik nije. Svuda su zvonili telefoni; proveravani su i potvrđivani podaci, a sat kasnije Stilman je pozvao
Vejda Lanijera na broj u Džeksonu prenevši mu i tragičnu i povoljnu vest. Grunulo je kao grom iz vedra neba.
Nijedan porotnik u okrugu Ford neće uzeti na zub Simiona Langa, ali je zato njegova žena upravo postala laka meta.

BD4Y
balkandownload.org

30.

U četvrtak ujutru su probudili Simiona Langa, dali mu da jede, stavili mu lisice i otpratili ga iz ćelije niz hodnik u
prostoriju za sastanke punu ljudi, gde ga je čekao neki nepoznat čovek. Seo je na stolicu na sklapanje, i dalje s
lisicama na rukama, i saslušao nepoznatog čoveka: – Zovem se Artur Velč i po zanimanju sam advokat. Dolazim iz
Klarksdejla, tamo u Delti.
– Znam gde je Klarksdejl – odvratio je Simion. Preko nosa je ima debeo sloj zavoja. Po obodu levog oka je
imao kopče.
– Baš lepo – rekao je Velč. – Zastupaću te zato što niko drugi neće da preuzme slučaj. Prvo pojavljivanje pred
sudom za određivanje kaucije je zakazano za sad u devet, pa će ti biti potreban advokat.
– Zašto si ti ovde?
– Jedan prijatelj me je zamolio da dođem. To je sve što treba da znaš. Sada ti je potreban advokat, a ja sam
jedina budala spremna da stane uz tebe.
Simion blago klimnu glavom.
U 8.30 su ga prebacili u sud i žurno odveli uz zadnje stepenište u glavnu sudnicu, gde je ušao na privremenu
teritoriju Persija Bularda, sudije Okružnog suda. Sudnica kojoj je obično predsedavao nalazila se niz hodnik i bila
je veoma mala, pa je više voleo da se služi velikom prostorijom kada je bila slobodna, a to se dešavalo svaki drugi
put. Šesnaest godina je donosio presude u građanskim sporovima i lakšim krivičnim delima, ali su ga povremeno
zvali da pristupi i ubrza neki ozbiljniji slučaj. Budući da je u okrugu bio dan žalosti i da je napetost dovedena do
usijanja, odlučio je da dovuče Langa, da ga izriba i pokaže narodu kako se točkovi pravde okreću. Vest se brzo
pročula, pa je sudnica bila puna. Simiona su uveli tačno u devet sati, a grešnijeg branjenika ta sudnica nije videla.
Lice mu je bilo izranavljeno. Narandžasti zatvorski kombinezon mu je bio prevelik i sav umrljan krvlju. Ruke su mu
bile vezane lisicama iza leđa, a sudski izvršitelji nisu žurili da ga oslobode.
Sudija Bulard ga je pogledao i rekao: – Država protiv Simiona Langa. Ovamo. – Pokazao je na mesto ispred
sebe. Simion se dovukao osvrćući se unezvereno oko sebe kao da će ga neko upucati s leđa. Artur Velč je stao pored
njega, ali se trudio da se drži na odstojanju.
– Vi ste Simion Lang? – upitao je sudija Bulard.
Simion klimnu glavom.
– Odgovori!
– Jesam.
– Hvala. A vi ste?
– Uvaženi sudijo, ja sam Artur Velč i bavim se advokaturom u Klarksdejlu. Zastupam gospodina Langa.
Bulard ga je pogledao kao da želi da kaže: – Što si, kog vraga, i dolazio? – Međutim, upitao je Simiona: –
Gospodine Lang, da li je gospodin Velč vaš advokat?
– Jeste.
– U redu. Gospodine Lang, optuženi ste za izazivanje saobraćajne nesreće u kojoj su život izgubila dva lica, kao
i za vožnju pod dejstvom alkohola. Kako se izjašnjavate?
– Nisam kriv.
– Ne čudi me. Zakazujem preliminarni pretres za trideset dana. Gospodine Velč, bićete prijavljeni i ubeleženi
kod sekretara suda. Pretpostavljam da želite da raspravljamo o kauciji.
Kao da čita iz scenarija, Velč je odgovorio: – Da, uvaženi sudijo, želeli bismo da tražimo razumnu kauciju.
Gospodin Lang ima suprugu i cela porodica mu je u ovom okrugu, u kojem je proveo čitav život. Neće pobeći, u to
me je uverio, a uveriće i vas da se uvek pojavljuje na sudu kada se to od njega zahteva.
– Hvala vam. Kaucija iznosi dva miliona dolara, po milion za svaku tačku optužnice. Još nešto, gospodine Velč?
– Ništa, uvaženi sudijo.
– Dobro. Gospodine Lang, ostajete u nadležnosti šerifa okruga Ford dok ne platite kauciju ili dok vas sud ne
pozove. – Lako je udario čekićem i namignuo Velču. Simionu su ponovo stavili lisice i odveli ga iz sudnice. Velč je
krenuo za njim, a ispred, ispod zadnje terase, tačno na mestu gde su počinioci teških krivičnih dela uvek
fotografisani ako su dovoljno zanimljivi medijima, Dima Li je škljocao aparatom i napravio brdo fotografija Langa i
BD4Y
balkandownload.org

njegovog advokata. Kasnije je proćaskao sa Velčom, koji nije imao šta da iznese, ali je svejedno bio veoma
raspoložen za priču. Davao je potpuno neodređene odgovore na pitanja u vezi sa slučajem koji je vođen u mestu
udaljenom dva sata od njegovog rodnog grada.
Velča je u pet sati tog jutra iz kreveta izvukao ponižavajuć poziv Harija Reksa Vonera, starog cimera s pravnog
fakulteta. Velč je vodio dva slučaja razvoda Harija Reksa, a Hari Reks dva Velčova slučaja; njih dvojica su jedan
drugom dugovali toliko usluga, para i priznanica o postojanju dugova da je postalo nemoguće voditi evidenciju.
Hari Reks mu je tražio da smesta dođe u Klenton, a Velč je odmah seo u kola i tokom dvosatne vožnje sve vreme
psovao. Nije imao nameru da zastupa Simiona Langa izvan optužnice i potrudiće se da zatvori slučaj za mesec dana.
Kako mu je Hari Reks objasnio najsočnijim i najvulgarnijim rečnikom koji se može zamisliti, važno je da
lokalno stanovništvo shvati da Simiona Langa ne zastupa Džejk Brigans, već neka tamo vucibatina za koju niko
nikad nije čuo.
Velč ga je savršeno razumeo. Bio je to još jedan jasan primer onoga što se nikada ne uči na fakultetu.

***

Bilo je rano, hladno i vlažno popodne, petak, a Džejk je prolazio kroz nedeljni ritual povezivanja niti koje su se
tokom nedelje rasplele, da se ne bi dalje rasplitale, stvarale probleme i upropastile mu ponedeljak. Među mnogim
nepisanim, ali svejedno strogim pravilima kojih se držao bilo je i to da se javlja svakome ko ga pozove telefonom u
petak do podne. Rado bi on izbegao telefonske pozive, ali to nije bilo moguće. Jedino je mogao da odlaže javljanje.
U tom slučaju bi se obaveze prenosile iz jednog radnog dana u sledeći, ali je odavno čvrsto rešio da ih ne razvuče i
preko vikenda. Drugo pravilo mu je zabranjivalo da preuzima bezvredne slučajeve od kojih ima malo ili nikakve
koristi, pri čemu je često sarađivao s toliko nesnosnim klijentima da bi ih najradije zadavio. Međutim, kao i svaki
drugi advokat, prihvatao je molbe mučenika čija je majka, na primer, predavala Džejku u četvrtom razredu, ili čiji je
ujak poznavao njegovog oca, ili neke pobožne udovice koja nema ni prebijene pare, a kamoli da plati advokata, ali
ne može da živi bez njega. Ti predmeti su bez izuzetka postajali „smrdljivi”, jer su sve više smrdeli što su duže
ležali u ćošku, netaknuti. Svaki advokat ih je imao i svaki advokat ih je mrzeo. Svi advokati su se kleli da takve
slučajeve više nikada neće prihvatati; gotovo su se mogli namirisati čim bi takav klijent prešao prag kancelarije.
Sloboda bi za Džejka značila da ne mora da prihvata te smrdljive predmete i pred početak svake godine bi
čvrsto rešio da se više neće baviti time. Lusjen mu je godinama ponavljao: – Ne izgrađuju te profesionalno
slučajevi koje prihvataš nego oni koje ne prihvatiš. – Samo reci ne. Uprkos tome, fioka u kojoj je držao isključivo
dokumentaciju za te slučajeve delovala je obeshrabrujuće, pa je svakog petka po podne piljio u njih i proklinjao
sebe.
Porša mu je bez kucanja ušla u kancelariju i bilo je očigledno da je uznemirena. Lupkala se po grudima kao da
ne može da diše. – Došao je neki čovek – rekla je skoro šapatom, jer nije mogla da govori glasnije.
– Jesi li dobro? – upitao ju je, ponovo ćušnuvši dosije jednog smrdljivog slučaja.
Brzo je zavrtela glavom. – Nisam. To je gospodin Roston. Otac onih dečaka.
– Molim? – otelo se Džejku, a skočio je kao poparen.
I dalje se lupkala po grudima. – Hoće da popriča s vama.
– Zašto?
– Džejk, molim vas, nemojte da mu kažete ko sam. – Piljili su jedno u drugo sekund-dva, ne znajući šta im je
činiti.
– Dobro, dobro. Uvedi ga u salu za konferencije. Dolazim za minut.
Džef Roston nije bio mnogo stariji od Džejka, ali je zbog onoga što ga je snašlo za kratko vreme mnogo ostario.
Sedeo je ruku sklopljenih u krilu, ramena pognutih kao da nosi pretežak teret. Nosio je uštirkane vojničke pantalone
i vojničku jaknu, pa je više izgledao kao vojnik nego kao ratar koji gaji soju. Nosio je i neizrecivu tugu na licu, tugu
oca koji je preživeo najgori košmar. Ustao je, pa su se rukovali, a Džejk mu je rekao: – Ne mogu da opišem koliko
mi je žao, gospodine Roston.
– Hvala vam. Da pređemo na ti, može?
– Naravno. – Džejk je seo pored njega, tako da su sedeli tik jedan do drugog, okrenuti licem u lice. Posle
nekoliko trenutaka mučne tišine, Džejk je počeo razgovor: – Ne mogu ni da zamislim kroz šta prolaziš.
BD4Y
balkandownload.org

– Ne možeš – rekao je tiho i polako, a svaka reč je bila natopljena žalošću i teška kao olovo. – Ne mogu ni ja.
Mislim da nismo ni svesni, znaš, sve radimo mehanički, pokušavamo da preživimo trenutak po trenutak. Molimo se
da vreme brže prolazi. Da se dani pretvore u nedelje, a onda u mesece, pa ćemo se možda jednog dana, ko zna kad,
probuditi iz ove noćne more i nekako podneti ovaj bol i tugu. Ipak, znamo da se to nikada neće desiti. Roditelji ne
treba da sahranjuju svoju decu, Džejk. To prosto nije prirodan poredak.
Džejk je samo klimao glavom ne mogavši da doda bilo šta promišljeno i pametno, što će ujedno biti korisno. Šta
da se kaže ocu čija dva sina leže u kovčezima i čekaju da ih sahrane? – Ne mogu ni da zamislim – rekao je Džejk.
Njegova prva reakcija je bila: „Šta li ovaj hoće?”, a to se i dalje pitao.
– Sahrana je sutra – rekao je Džejk prekinuvši mučnu tišinu koja je dugo trajala.
– Jeste. To nam je još jedna noćna mora. – Džefu su oči bile crvene i umorne; videlo se da danima nije spavao.
Nije mogao da ga gleda u oči, pa je zato sve vreme gledao u svoja kolena. Nežno je tapkao prstima kao da je
duboko zadubljen u misli. Na kraju je rekao: – Primili smo veoma lepo pismo od Leti Lang. Lično mi ga je uručio
šerif Vols, koji je, moram da kažem, bio stvarno krajnje ljubazan. Rekao je da ste vas dvojica prijatelji. – Džejk je
klimao glavom, slušao, ali nije izustio ni reč. Džef je nastavio: – Vidi se da je pisano iz srca. U njemu nam je
prenela koliko čitava njena porodica žali za našim gubitkom i koliko ih grize savest. To meni i Ivlin mnogo znači.
Vidimo da je Leti dobra i pobožna žena i da nema reči za ono što je učinio njen muž. Možeš li, molim te, da joj
zahvališ u naše ime?
– Naravno.
Ponovo se zagledao u svoja kolena, počeo da lupka prstima, a disao je polako kao da ga i to boli. – Džejk, želim
da im kažeš još nešto ako nije problem, nešto što bih voleo da preneseš i Leti i čitavoj njenoj porodici, čak i njenom
mužu.
Naravno. Bilo šta. Šta sve Džejk ne bi uradio za toliko ucveljenog oca?
– Jesi li ti hrišćanin, Džejk?
– Jesam. Ne uvek onakav kakav bi trebalo da budem, ali dajem sve od sebe.
– Tako sam i mislio. U šestoj glavi Jevanđelja po Luki Isus propoveda koliko je važno praštati. Zna da smo
ljudska bića i da nam je prirodni nagon da se svetimo; želimo da uzvratimo udarac i osudimo one koji su nas
povredili, ali to je pogrešno. Treba praštati, uvek. Zato bih voleo da kažeš Leti i njenoj porodici, a naročito njenom
mužu, da Ivlin i ja opraštamo Simionu ono što je učinio. Molili smo se za to. Razgovarali smo s našim sveštenikom.
I ne smemo dozvoliti sebi da nam svaki dan do kraja života bude ispunjen mržnjom i jedom. Opraštamo mu, Džejk.
Možeš li to da im kažeš?
Džejk je zanemeo. Bio je svestan da mu je vilica malo skliznula nadole i da s nevericom i otvorenih usta gleda
Džefa Rostona, ali nekoliko sekundi prosto nije mogao da se prilagodi. Kako je to moguće? Da li je uopšte u
ljudskoj moći da oprosti pijanduri koja mu je pokosila dvojicu sinova pre manje od sedamdeset i dva sata?
Pomislio je na Hanu i skoro nije ni mogao da je zamisli u kovčegu. Bio bi žedan osvete i ne bi se smirio dok ne
sprovede pravdu.
Na kraju je samo smogao snage da klimne glavom.
Roston mu je rekao: – Kada sutra budemo sahranili Kajla i Boa, kada se budemo oprostili od njih, učinićemo to
ispunjeni ljubavlju i praštanjem. Tu nema mesta mržnji, Džejk.
Džejk je progutao knedlu i rekao: – Ona crnkinja tamo je Letina ćerka. Simionova ćerka. Ona radi za mene.
Zašto joj to ne kažeš?
Džef je bez reči ustao i otišao do vrata, a Džejk je krenuo za njim. Otvorio ih je i ušao u salon za prijem, gde je
pogledao pravo u Poršu. – Znači, ti si ćerka Simiona Langa – rekao joj je, a ona samo što nije ustuknula. Polako je
ustala, stala ispred njega i rekla: – Da, gospodine.
– Tvoja majka mi je poslala veoma lepo pismo. Molim te da joj zahvališ.
– Hoću, naravno, hvala – uzvratila je nervozno.
– Hoćeš li reći ocu da mu moja žena Ivlin i ja opraštamo to što je učinio?
Porša je desnom šakom prekrila usta, a oči su joj se istog trenutka ispunile suzama. Roston je krenuo korak
napred i nežno je zagrlio. Onda se naglo odvojio od nje i ponovio: – Opraštamo mu – a zatim ćutke izašao.
Još dugo su ostali da pilje u vrata kada je otišao. Bili su zapanjeni. Nisu znali šta da kažu. Džejk je samo na
kraju rekao: – Hajde da zaključamo i odemo kući.
BD4Y
balkandownload.org

31.

Zamršeno klupko problematičnog svojeručnog testamenta Seta Habarda polako je počelo da se odmotava u kasnim
satima nedeljnog jutra mada Džejk i njegovi štićenici nisu nikako mogli to da znaju. Rendal Klep je njuškao po
Dilvinu, gradiću na krajnjem jugu Džordžije, udaljenom desetak kilometara od granice sa Floridom, i najzad
pronašao crnkinju koju je tražio nedelju dana. Zvala se Džulina Kid, imala je trideset devet godina i dvoje dece i
bila je razvedena.
Džulina je pre pet godina radila u velikoj fabrici nameštaja kod Tomasvila u Džordžiji. Bila je službenica na
platnom spisku, zarađivala je petnaest hiljada dolara godišnje i iznenadila se kada je jednog dana čula da je tu
kompaniju kupila neka bezlična korporacija sa sedištem u Alabami. Ubrzo potom se pojavio nov vlasnik, gospodin
Habard, i predstavio se zaposlenima.
Mesec dana kasnije Džulina je dobila otkaz. Nedelju dana posle toga je Udruženju za jednakost podnela žalbu za
seksualno uznemiravanje. Žalba je odbijena tri nedelje pošto je podneta. Njen advokat u Valdosti o tom slučaju nije
hteo da diskutuje sa Klepom, rekavši da je izgubio konakt sa Džulinom i da nema predstavu gde je.
Kada ju je pronašao, otkrio je da živi u opštinskom stanu sa dvoje tinejdžera i mlađom sestrom, a radila je na
određeno kod nekog preprodavca nafte. U početku nije htela da razgovara s nepoznatim belcem. Klep je, doduše, od
toga zarađivao za hleb i već se davno izveštio u izvlačenju informacija. Ponudio joj je dvesta dolara u kešu i
besplatan ručak za sat njenog vremena i direktne odgovore na njegova pitanja. Našli su se u restoranu na
kamionskom stajalištu i naručili specijalitet, pečenu piletinu. Klep, okoreli rasista, koji nikada ne bi došao u
iskušenje da juri crnu ženu, sada nije mogao da zauzda misli. Ta žena je bila prava zavodnica – imala je izuzetno
lepu tamnu i kremastu kožu, oči boje lešnika, pogled koji je prodirao do srži, visoke jagodice kao kod Afrikanki i
savršene zube koji su krasili spontan, zavodljiv osmeh. Bila je uzdržana, a obrve su joj neprekidno bile izvijene kao
da ne veruje ni u jednu reč koju je izgovarao.
Nije joj mnogo rekao, bar ne u početku. Rekao je da je umešan u ozbiljnu parnicu i da je sa suprotne strane Set
Habard, a znao je da su njih dvoje imali zajedničku priču. Priznao je da iskopava prljave detalje.
O tome je imala štošta da mu ispriča. Set je počeo da je spopada kao osamnaestogodišnji mornar kada se vrati s
duge plovidbe. Tada je imala trideset četiri godine i prolazila je kroz poslednje faze gadnog razvoda. Bila je ranjiva
i strahovala je za svoju budućnost. Nije je zanimao šezdesetšestogodišnji belac koji je smrdeo kao pepeljara, ma
koliko kompanija imao. Međutim, on je bio uporan i mnogo vremena je provodio u fabrici u Tomasvilu. Dao joj je
veliku povišicu i premestio je u kancelariju bliže svojoj. Staru sekretaricu je otpustio i postavio Džulinu za svog
„izvršnog pomoćnika”, a da pritom nije znala ni da kuca.
Bio je vlasnik dve fabrike nameštaja u Meksiku i morao je da ih obilazi. Sredio je da Džulina dobije pasoš i
pitao je da li želi da pođe s njim. Ona je to više shvatila kao naredbu nego kao poziv. Međutim, nikada nije putovala
van države, pa joj je bila primamljiva misao da malo vidi svet, iako je znala da će morati da napravi kompromis.
– Sumnjam da je Set prvi belac koji vam se udvarao – rekao je Klep.
Blago mu se osmehnula, klimnula glavom i rekla: – Nije. Dešava se. – Klep je opet jedva obuzdao misli. Zašto
li je još uvek sama? Zašto živi u socijalnom stanu? Svaka žena, bilo crnkinja ili belkinja, zahvaljujući ovakvom
izgledu mogla bi sebi da obezbedi mnogo lagodniji život.
Njeno prvo odredište je bio Meksiko Siti, a tada je ujedno i prvi put letela avionom. Odseli su u luksuznom
hotelu – u dve susedne sobe. To odurno kucanje na vratima se začulo iste noći i ona mu je otvorila. Posle toga, dok
je ležala u krevetu s njim, zgrozila se nad onim što je uradila. Spavala je s njim za novac. U tom trenutku nije bila
ništa drugo nego obična prostitutka. Sutradan je, čim je ostala sama, uhvatila taksi do aerodroma. Kada se Set vratio
nedelju dana kasnije, iz istih stopa ju je otpustio, a iz kancelarije ju je izveo naoružani stražar. Unajmila je advokata,
koji je Setu prilepio tužbu za seksualno uznemiravanje, a njegov lični advokat se zgranuo zbog tih činjenica. Brzo su
rešili da se nagode. Posle izvesnog natezanja Set je pristao da plati sto dvadeset pet hiljada dolara i zahtevao da sve
ostane strogo poverljivo. Njen advokat je zadržao dvadeset pet hiljada dolara, a ona je nastavila da živi od ostatka.
To nije trebalo nikome da otkrije, ali otad je prošlo pet godina i više nije bilo važno.
– Ne brinite, Set je umro – rekao je Klep, a onda joj je ispričao priču do kraja. Slušala ga je žvaćući onu žilavu
piletinu, koju je zalivala zaslađenim ledenim čajem. Nije gajila nikakva osećanja prema Setu niti se pretvarala da
BD4Y
balkandownload.org

nešto oseća. Skoro da je i zaboravila na tog starca.

– Da li je ikada pomenuo da više voli tamnopute žene?
– Rekao je da ne pravi razliku – rekla je, ovoga puta sporije izgovarajući reči. – Rekao mi je da nisam prva
crnkinja s kojom je bio.
– Kada vam je to rekao?
– Dok smo šaputali na jastuku, razumete? Neću da me odvučete na sud.
– Nisam ni rekao da hoću – pokušao je Klep da je razuveri, ali ona je samo postala još opreznija. Klep je
uvideo da je naišao na nešto krupno, ali je nastavio hladne glave. – Mada sam siguran da će vam advokati za koje
radim rado platiti da svedočite.
– Jel’ to po zakonu?
– Naravno da je po zakonu. Advokati plaćaju svedocima. Stručnjaci pozvani na svedočenje zarađuju čitavo
bogatstvo. Još vam plate putne i sve ostale troškove.
– Koliko?
– Ne znam, ali možemo kasnije da popričamo o tome. Mogu li da vas pitam nešto, ovaj, krajnje delikatno?
– Što da ne? O čemu to još nismo govorili?
– Kada ste bili sa Setom, kakav je bio, znate već na šta mislim? Tada je imao šezdeset šest godina, a nekoliko
godina kasnije je unajmio novu kućnu pomoćnicu, takođe crnkinju. To je bilo mnogo pre nego što se razboleo. Jeste
da je bio stariji čovek, ali mi zvuči kao da je bio prilično energičan. Razumete li šta hoću da kažem?
– Bio je solidan. Mislim, za čoveka njegovih godina bio je prilično dobar. – To je rekla kao da ih je imala
bezbroj, i to svih starosnih doba. – Stekla sam utisak da je samo hteo da se zatvori u sobu na nedelju dana i da za to
vreme ima šta da kreše. Stvarno je ostavio utisak za jednog matorca, bilo da je crnac ili belac.

***

Vejd Lanijer je sedeo u restoranu kantri kluba kada mu je Klep ušao u trag. Svake nedelje ujutru je tačno u 7.45
otpočinjao je partiju golfa s trojicom istih prijatelja; odigrali bi osamnaest rupa, pri čemu bi zaradio više novca
nego što bi izgubio, a onda bi nekoliko sati igrali poker uz pivo. Brzo je zaboravio i na karte i na pivo i samo je
naterao Klepa da mu doslovce ponovi razgovor sa Džulinom Kid.
Većina onoga što je rekla neće biti prihvatljiva na sudu; međutim, zbog činjenice da ona može da svedoči pred
porotom, kojoj će pred očima stalno biti njena boja kože, i da će im ispričati za tužbu za seksualno zlostavljanje,
koju je podnela protiv Seta Habarda, belačka porota će lako poverovati da su se stari momak i Leti verovatno bavili
bludnim radnjama. Porotnici će poverovati da je Leti uticala na njega, jer se do kraja zbližila s njim. Smatraće da je
upotrebila svoje telo da bi joj ime dospelo u starčev testament. Lanijer to nije mogao da dokaže prosto zato što nije
imao dokaza, ali je svakako mogao da maše time pred porotom i znatno utiče na njihovu odluku.
Otišao je iz kantri kluba i odvezao se u svoju kancelariju.

***

U ponedeljak rano ujutru Ijan i Ramona Dafo su krenuli na tročasovni put iz Džeksona do Memfisa da bi kasno pre
podne doručkovali sa Heršelom. Njihov odnos se pogoršao, ali je došlo vreme da se zakopaju ratne sekire, bar je
Ramona tako rekla. Na istoj su strani; glupo je da se prepucavaju i zaziru jedni od drugih. Našli su se u
palačinkarnici i posle uvodnih nagvaždanja o pomirenju, Ijan se latio teškog naoružanja i spopao Heršela da se
otarasi Stilmana Raša i njegove firme. Njihov advokat, Vejd Lanijer, daleko je iskusniji i, ako ćemo pravo, već se
brinuo da će Raš biti samo smetnja na suđenju. Jeste on fin momak, ali se previše razmeće, previše je samouveren i
kao takav samo će izgraditi nepovoljnu sliku kod porote. Lanijer ga je pažljivo posmatrao već više od četiri meseca
i nimalo mu se nije dopadao. Rašu je glavni adut veliki ego, ali mu to ničemu ne služi kad nije bogzna kakav talenat.
Advokat arogancijom može i dobiti ali i izgubiti slučaj, a Vejd Lanijer se pojeo od brige. Čak im je pretio i da će se
povući iz slučaja zbog Raša.
Međutim, to nije sve. U prilog tome da njihovi advokati nisu istog ranga išlo je i to što mu je Ijan otkrio da
postoji još jedan testament po kojem je Leti umalo dobila pedeset hiljada dolara. Nije pominjao imena zato što nije

BD4Y
balkandownload.org

želeo da Stilman Raš zezne stvar. Heršel se zabezeknuo. Ali čekaj, jer prava poslastica tek sledi. Naime, Vejd
Lanijer je nedavno pronašao crnkinju koja je tužila Seta za seksualno zlostavljanje.
Sve te Ijanove reči su govorile: Vidi šta radi moj advokat, pa ga uporedi sa svojim. Tvoj momak neće ostati u
igri, Heršele. Lanijer se razume u taktike gerilskog ratovanja, a tvoj advokat je u poređenju s njim mladi istraživač.
Hajde da udružimo snage. Lanijer čak nudi i pogodbu: ako se ujedinimo, otarasimo Raša i dopustimo mu da zastupa
i nas i tebe, sniziće svoj deo na dvadeset pet procenata, koliko god da bude nagodba. On ima strategiju da iznudi
dogovor, naročito zbog novih okolnosti, odnosno onoga što je njegov glavni istražitelj iskopao. Odabraće pravi
trenutak i okomiće se na Džejka Brigansa, koji će se slomiti pod pritiskom. Pare će nam biti u rukama za nekoliko
meseci!
Heršel neko vreme nije popuštao, ali se na kraju ipak dogovorio s Lanijerom da se tajno sastanu u Džeksonu.

***

Simion Lang je upravo završavao pasulj sa svinjskim mesom iz konzerve i četiri parčeta bajatog hleba kada se
pojavio čuvar i kroz rešetke mu doturio neku pošiljku. – Uživaj u štivu – rekao mu je i otišao. Pisalo je da je poslato
iz advokatske firme Harija Reksa Vonera.
Unutra se nalazilo pismo od advokata za Simiona, štićenika okružnog zatvora u Fordu, u kojem je sažeto
saopšteno da je podnet zahtev za razvod braka. Imao je trideset dana na raspolaganju da odgovori.
Polako ga je pročitao. Čemu žurba? Uobičajeno okrutno i neljudsko ponašanje, preljuba, napuštanje, fizičko
zlostavljanje. Stranica za stranicom optužbi, neke preuveličane, neke istinite. Kao da je sad to i bitno. Ubio je dva
dečaka i zaglaviće u Parčmanu ko zna dokle. Život mu je završen. Leti je potreban neko drugi. Nije ga obišla otkako
je u pritvoru, a po svoj prilici ga neće ni obići. Ni ovde ni u Parčmanu. Porša je svratila da mu se javi, ali se nije
dugo zadržala.
– Šta to čitaš? – upitao je Deni s gornjeg kreveta. Deni mu je bio novi cimer, jer su ga uhvatili da vozi ukraden
auto. Simionu je već dojadio. Više je voleo da živi sâm mada mu je s vremena na vreme bilo skoro prijatno da ima s
kim da razmeni koju reč.
– Moja žena je upravo podnela zahtev za razvod – odgovorio je.
– Blago tebi. Ja ih imam već dve. Žene skroz pošize kad si u ćuzi.
– Kako god ti kažeš. Jesi ikad dobio zabranu prilaska?
– Jok, ali moj brat jeste. Kučka je ubedila sudiju da je opasan, a vala i jeste, pa je dobio zabranu prilaska kući i
rečeno mu je da se od nje drži na odstojanju u javnosti. To mu nije smetalo. Ionako ju je zveknuo.
– Tvoj brat je ubio svoju ženu?
– Aha, ali je to i zaslužila. To ubistvo je bilo opravdano, ali porota to nije tako videla. Osudili su ga za
drugostepeno ubistvo.
– Gde je on?
– U Angoli u Luizijani. Osuđen je na dva’es’ godina. I ti ćeš otprilike toliko da robijaš. Tako kaže moj advokat.
– Tvoj advokat?
– Jeste, pitao sam ga danas po podne kad smo se videli. Zna za tvoj slučaj, rekao je da ceo grad samo o tome
priča, da se sav narod uzbunio. Kaže da će žena da ti se obogati od nekog testamenta, ali ti ćeš da truneš u ćuzi još
dva’es’ godina. Do tada tih para više neće biti, a nije ni čudo pored svih novih prijatelja koje je stekla tvoja ženica.
Jel’ to istina?
– Pitaj tog tvog advokata.
– A kako se tačno tvoja žena uvalila tom matorom u testament? Kaže da je za sobom ostavio dva’es’ i kusur
miliona, a?
– Pitaj svog advokata.
– Da znaš i da ’oću. Brate, izvini, nisam hteo da te iznerviram.
– Nisam se iznervirao. Samo neću da pričam o tome, razumeš?
– Razumem, razumem. – Deni je uzeo neku knjigu u mekom povezu i počeo da čita.
Simion se protegao na donjem krevetu i ponovo krenuo od prve strane. Za dvadeset godina će imati šezdeset šest
godina. Leti će do tada imati novog muža i mnogo bolji život. Imaće decu i unučiće, možda i praunučiće, a on neće
BD4Y
balkandownload.org

imati ništa.
Neće se protiviti razvodu. Zaslužila je da ima sve.
Možda će u zatvoru moći da vidi Marvisa.

BD4Y
balkandownload.org

32.

Osam dana posle tragedije, taman kad su sve priče o tome utihnule, a ljudi počeli da pričaju o drugim stvarima,
nasred naslovne strane nedeljnog izdanja Ford kaunti tajmsa osvanula je priča koja je otvorila stare rane. Ispod
naslova odštampanog debelim slovima – OKRUG OPLAKUJE BRAĆU ROSTON – bile su velike fotografije
Kajla i Boa iz školskih godišnjaka. Ispod njih i ujedno ispod prevoja su bile fotografije njihovog slupanog
automobila, kovčega dok su ih nosili u crkvu i njihovih školskih drugova koji su držali sveće na bdenju ispred
srednje škole Klenton. Dimi Liju ništa nije promaklo. Njegove priče su bile duge i bogate detaljima.
Na drugoj strani se nalazila velika slika Simiona Langa, s licem u zavojima i flasterima, uhvaćenog dok je s
lisicama izlazio iz zgrade suda prošlog četvrtka sa svojim zvaničnim advokatom, gospodinom Arturom Velčom iz
Klarksdejla. U priči koja je propratila fotografiju nije se pominjao Džejk Brigans, prvenstveno zato što je Džejk
zapretio Dimi i njegovom listu da će ih tužiti za klevetu ukoliko makar i indirektno napomenu da zastupa Simiona.
Jeste bilo navedeno da postoji neka stara kazna za vožnju pod dejstvom alkohola, koja je još uvek na snazi od
oktobra, ali se Dima nije udubljivao u to niti je nagovestio da kažnjavanje nije obavljeno po propisima. Bežao je od
tužbi kao đavo od krsta i obično se brzo povlačio. Poruke u umrlicama su bile duge i srceparajuće. Objavljena je i
priča iz srednje škole sa komentarima drugova iz odeljenja i nastavnika koji su za njih imali samo reči hvale.
Prikazan je i ugao priče s mesta nesreće, što je bio intervju sa Ozijem u vidu iscrpnog policijskog izveštaja. I
očevidac je imao štošta da kaže, pa su umetnuli i njegovu sliku. Roditelji nisu želeli da daju izjavu. Jedan od
stričeva ih je zamolio da poštuju njihovu privatnost.
Džejk je do sedam ujutru pročitao svaku reč i već je bio iscrpljen. Preskočio je odlazak u Kofi šop, jer je bio
umoran od beskrajnog razglabanja o tragediji. Poljubio je Karlu i pošao u kancelariju u pola osam nadajući se da će
se baviti samo rutinskim poslovima. Cilj mu je bio da se veći deo dana bavi drugim slučajevima, a da Habardov
ostavi malo po strani. Imao je pregršt klijenata čije je slučajeve trebalo hitno pogledati.
Malo posle osam sati pozvao ga je Stilman Raš i obavestio da je Heršel Habard upravo raskinuo ugovor s njim.
Džejk ga je zamišljeno saslušao. S jedne strane, obradovao se što su šutnuli Stilmana zato što njemu nije ni bilo
stalo do tog momka, ali mu je, s druge strane, smetalo što Vejd Lanijer toliko manipuliše ljudima. Dok je radio na
svom jedinom velikom slučaju do tada, na suđenju Karlu Liju Hejliju, Džejk je vodio direktnu borbu protiv Rufusa
Baklija, koji je tada bio priznat državni tužilac. Međutim, iako vešt u sudnici u kojoj je suvereno vladao, Bakli nije
bio naročito pametan; nije bio lukav manipulator niti dovitljiv spletkaroš. Nije nimalo podsećao na Vejda Lanijera,
koji kao da je uvek bio jedan korak ispred. Džejk je bio ubeđen da bi Lanijer uradio sve… lagao bi ako treba,
varao, krao, zataškavao, sve bi učinio samo da dobije slučaj, a još je bio i iskusan, oštrouman i uvek je imao keca u
rukavu. Džejku je Stilman bio potreban u sudnici da pravi greške i šepuri se pred porotom.
Džejk je zvučao tužno dok je razgovarao s njim i pritom nije glumio, ali je zaboravio na razgovor koji je trebalo
da obavi u roku od sat vremena.
Porši je trebao neko da je smiri i uveri da će sve biti dobro. Već im je prešlo u naviku da zajedno piju kafu u
8:30, uvek u Džejkovoj kancelariji. Posle nesreće ih je neko četiri puta zvao i pretio im, ali su pozivi polako
prestali. Zamenik šerifa je i dalje stražario oko kuće, sedeo u kolima na prilaznoj stazi, obilazio zadnja vrata noću,
pa se porodica osećala sigurnije. Rostonovi su se držali hrabro i pribrano potiskujući sirova osećanja, bar zasada.
Međutim, ukoliko Simion reši da izađe na sud, čitav košmar će krenuti iz početka. Porša, Leti i ostali članovi
porodice brinuli su da ne dođe do suđenja, jer bi u tom slučaju morali da se suoče s porodicom Roston na sudu.
Džejk je sumnjao da će do toga ikada doći, a čak i da dođe, to će biti tek za godinu dana.
Već tri meseca je Džejk podsticao Leti da nađe posao, da se zaposli bilo gde. Na suđenju će porotnicima biti
važno da li radi i da li se trudi da izdržava svoju porodicu, a ne da je penzionerka u četrdeset sedmoj godini i čeka
da joj pare padnu s neba. Međutim, nijedan belac nije hteo da je zaposli u svom domaćinstvu kao pomoćnicu zbog
repova koji su se vukli za njom. Bila je previše stara da radi u restoranima brze hrane, a koža joj je bila previše
crna da bi radila u nekoj kancelariji.
– Mama se zaposlila – obznanila je Porša ponosno.
– Odlično. Gde?
– U predškolskoj ustanovi u okviru metodističke crkve čistiće tri puta nedeljno. Primaće minimalac, ali jedino to
BD4Y
balkandownload.org

je našla.
– Jel’ zadovoljna?
– Pre dva dana je podnela zahtev za razvod, Džejk, a njenog prezimena se gnuša ceo grad. Sin joj je u zatvoru,
kuća joj je puna rođaka lezilebovića, a tu je još i ćerka s dvoje neželjene dece. Majci nije lako. Nije baš presrećna
što će za taj posao dobijati tri i po dolara na sat.
– Izvini što sam pitao.
Stajali su na balkonu, a vazduh je bio svež, mada ne previše hladan. Džejku se svašta vrzmalo po glavi, a već je
popio galon kafe.
– Sećate li se Čarlija Pardjua, mog navodnog rođaka iz Čikaga? – upitala je. – Izašli smo s njim u Klod pre dva-
tri meseca.
– Naravno. Nazvala si ga nadriadvokatom kome je potreban novac za pogrebni zavod.
– Aha. Razgovarali smo telefonom. Rekao mi je da je našao nekog rođaka blizu Birmingema. Nekog dedicu u
staračkom domu koji se preziva Rajnds. Misli da nam je taj čovek možda rod.
– Ali zar taj Pardju ne juri novac?
– Svi oni jure novac. Uglavnom, nešto sam razmišljala da u subotu odem kod tog čoveka i postavim mu neka
pitanja.
– Jel’ se i on preziva Rajnds?
– Da, Boaz Rajnds.
– U redu. Jesi li rekla to Lusjenu?
– Jesam i mislim da i on smatra da bi vredelo.
– Subota ti je slobodan dan. Ja tu nisam nadležan.
– Samo sam htela da znate. Ima još nešto, Džejk. Lusjen mi je rekao da okrug čuva neke prastare sudske spise u
staroj crnačkoj školi Berli.
– Da, tako je. Jednom sam bio tamo, tražio sam neki dokument, ali ga nisam našao. Okrug tamo čuva mnogo
bespotrebnih stvari.
– Iz koje godine su najstariji spisi?
Džejk se načas zamislio. Začuo se telefon negde izvan kancelarije. Na kraju je rekao: – Zemljišne knjige su još
uvek u sudu zato što se koriste, ali je većina tih papira u suštini bezvredna – izvodi iz knjige venčanih, papiri o
razvodima, izvodi iz knjige rođenih i umrlih, parnice, sudske presude i slično. Većinu toga treba pobacati, ali niko
ne želi da uništi sudsku dokumentaciju bez obzira što je stara i sto godina. Čuo sam da ima transkripata sa suđenja
još od pre Građanskog rata, sve sami rukopisi. Zanimljivi su ti spisi, ali oni danas nemaju posebnu vrednost. Šteta
što ih požar nije sve uništio.
– Kada je bio požar?
– U svakom sudu bar jednom mora da izbije požar. Naš je znatno oštećen 1948. godine. Cela arhiva je uništena.
– Mogu li da prekopavam po starim dokumentima?
– Zašto? To je samo gubljenje vremena.
– Zato što volim istoriju sudstva, Džejk. Sate sam provela u sudu čitajući stare sudske spise i zemljišne knjige.
Iz njih možeš svašta da naučiš o nekom mestu i njegovom stanovništvu. Jesi li znao da su 1915. godine obesili
čoveka ispred suda samo mesec dana posle suđenja? Opljačkao je banku, pucao u nekoga, nije ga ni povredio,
pobegao s dvesta dolara, ali su ga na kraju uhvatili. Odmah su ga osudili i obesili.
– Baš efikasno. Pretpostavljam da tad nije bilo pretrpanih zatvora.
– Niti preobimnog popisa sudskih rešenja. U svakom slučaju, očarana sam svim tim. Pročitala sam jedan stari
testament iz 1847. godine kojim je neki belac razdelio svoje robove; pričao je koliko ih je voleo i poštovao, a onda
ih je razdelio kao konje i krave.
– Zvuči poražavajuće. Nikada nećeš naći nekog Brigansa koji je imao roba. Bili smo presrećni što smo imali i
kravu.
– Uglavnom, potrebna mi je pismena dozvola od člana advokatske komore za pristup arhivi. Tako nalaže zakon
našeg okruga.
– To smatraj rešenim. Samo gledaj da odeš tamo posle radnog vremena. Još iskopavaš svoje korene?
– Nego šta. Tragam na sve strane. Rajndsovi su 1930. nestali bez traga i glasa kao da nikad nisu ni postojali i
BD4Y
balkandownload.org

moram da otkrijem zašto.

***

Ko je hteo da ruča u Bejtsovoj bakalnici restoranu, dobio bi kombinaciju od četiri vrste povrća nasumično
odabranog iz deset lonaca i kotlića koji su se pušili na ogromnom šporetu na plin. Gospođa Bejts je pokazivala
izbor jela, zahvatala hranu, služila je i komentarisala puneći tanjire i pružajući ih mušterijama dok je gospodin Bejts
radio za kasom i naplaćivao porciju po tri i po dolara, a u tu cenu su bili uključeni i ledeni čaj i kukuruzni hleb.
Džejk i Hari Reks su jednom mesečno dolazili tu da ručaju i razgovaraju bez prisluškivanja znatiželjnika. Tu su
obično dolazili ljudi sa sela, poljoprivrednici i nadničari na poljoprivrednim dobrima, a našao bi se i poneki
drvoseča, tek da popravi prosek. Sve sami belci. I crnce bi bez problema uslužili, ali to se još nije desilo. Crnci su
samo pazarili u prednjem delu, u bakalnici; štaviše, Tonja Hejli je tu pre tri godine kupila kesu povrća i baš se
vraćala kući, koja i nije toliko blizu, kada su je oteli.
Dva advokata su se šćućurila oko malog stola daleko od ostalih gostiju. Sto se ljuljao, a stare podne daske su
škripale, dok se tačno iznad njih neujednačeno okretao klimav ventilator iako je još bila zima, jer se u čitavom
lokalu osećala vlaga. Iz drugog ćoška je furuna grejala tu malu prostoriju, tako da je unutra bilo veoma prijatno.
Hari Reks je počeo posle nekoliko zalogaja: – Dima je dobro odradio posao, bar za sebe. Taj momak voli ozbiljnu
saobraćajnu nesreću koliko i advokati.
– Nisam baš lud od sreće što sam morao da mu pripretim, ali nam, eto, nije naneo nikakvu štetu. Bar ne veću od
one koja je već načinjena. Hvala ti što si dovukao Artura Velča da odigra epizodnu ulogu.
– On je blesav, ali meni to ne smeta. Da samo znaš šta smo sve nas dvojica prošli zajedno. Jednom smo proveli
dve noći u okružnom zatvoru kad je trebalo da budemo na fakultetu. Umalo smo izbačeni.
Džejk nije morao da ga podstiče da nastavi, ali nije mogao da se obuzda. – Što ste ležali u zatvoru?
Hari Reks je strpao u usta ogromnu količinu kelja i bacio se na priču: – Ma, otišli smo na produženi vikend u
Nju Orleans, pa smo hteli da se vratimo na Ol Mis. Ja sam vozio, a pio sam i negde u okrugu Pajk smo se izgubili.
Ugledao sam plava rotaciona svetla i rekao: – Sranje, Velče, sedaj za volan. Dolazi murija, a ja sam pijan. – Velč je
na to rekao: – I ja sam se uletvio, seronjo, snalazi se kako znaš i umeš. – Međutim, kola su bila njegova, a mogu i
sad pouzdano da tvrdim da nije bio pijan kao ja. Rekao sam mu: – Alo, bre, Velče, popio si samo nekoliko piva. Sad
ću odmah da stanem, a ti da si dovukao guzicu za volan. – Plava svetla su nam se sve brže približavala. Rekao je: –
Nema šanse. Pijan sam još od petka. Još imam i kaznu za vožnju u pijanom stanju. Matori će da me ubije ako mi
cepnu još jednu. – Stisnuo sam kočnicu i zaustavio se na bankini. Plavci su bili tik iza nas. Zgrabio sam Velča, a tada
je bio sitniji, i pokušao sam da ga premestim na vozačevo sedište, a on je načisto odlepio. Počeo je da se opire.
Zgrabio je kvaku i ukopao se, pa nisam mogao da ga pomerim. E, onda sam ja pobesneo, pa sam mu zveknuo jedan
bekhend. Tako sam ga odvalio preko nosa da nije znao gde se nalazi, pa se pustio na sekund. Onda sam ga zgrabio za
kosu i prebacio ga, ali su kola imala ručni menjač o koji je zapeo. Izukrštali smo se, obojica besni; psovali smo i
gurali se kao besne mačke. Stegao sam ga otpozadi oko vrata kao da ću da ga ugušim kada nam je patroldžija
doviknuo kroz prozor: „Momci, ja se stvarno izvinjavam što vas ometam.”
– Nas dvojica smo se ukočili. U stanici je policajac razgovarao sa obojicom i utvrdio da smo podjednako
pijani. To je bilo pre nego što su se pojavili ovi baloni za merenje promila i slična oprema. Eh, dobra, stara
vremena. – Gucnuo je malo čaja, a zatim se obrušio na gomilicu pržene bamije.
– I? Šta se desilo? – najzad je upitao Džejk.
– Nisam hteo da pozovem oca, a Velč nije hteo da pozove svog. Neki advokat je došao u posetu svom klijentu u
zatvoru i čuo za dvojicu pijanih studenata Ol Misa koji su se treznili u ćeliji i propuštali predavanja. Otišao je kod
sudije, povukao veze i izvukao nas. Dekan nas je čekao za katedrom, zapretio nam je da će nas pobiti ili će bar da
nas izbaci iz advokatske komore i pre nego što diplomiramo. S vremenom se na to zaboravilo. Dekan je znao da ću
biti preveliki gubitak za komoru ukoliko me ne ubaci, pa nije digao ruke od mene.
– Naravno.
– Da ne pominjem da smo Velč i ja dugogodišnji drugari. Kakve smo sve džumbuse pravili. On će se pobrinuti
za Simiona dok se ne završi ovo s testamentom, a onda ćemo ga se otarasiti. Taj lik ionako ima debelo da zaglavi, za
njega niko ne može više ništa da učini.
BD4Y
balkandownload.org

– Hoće li to naneti veliku štetu našem slučaju?

Lusjen je, večiti pesimista, bio ubeđen da je šteta nenadoknadiva, ali Džejk nije tako razmišljao. Hari Reks je
obrisao lice jeftinom papirnom salvetom i rekao: – Znaš već kako ide sa suđenjima, Džejk. Čim počne, sudija,
advokati, svedoci i porotnici ostanu zaključani u istoj prostoriji, stisnuti kô sardine. Sve čuju, sve vide, čak i sve
osećaju. Trude se da zaborave šta se dešava u spoljnom svetu, šta se desilo prošle nedelje, prošle godine. Potpuno
su zaokupljeni onim što im se odvija pred očima i odlukama koje treba da donesu. Osećaj mi kaže da neće
razmišljati o Simionu Langu i Rostonovim momcima. Leti svakako nema nikakve veze s tom tragedijom. Daje sve od
sebe da se otarasi Simiona, koji će ionako da otputuje na duže vreme. – Zatim kratka pauza za veliki gutljaj čaja i
zalogaj kukuruznog hleba. – Sad te to brine, ali za mesec-dva više neće. Porotnici će se toliko upiljiti u testament
Seta Habarda da neće imati kad da misle o saobraćajnoj nesreći.
– Ipak, mislim da je neće zaboraviti tako lako. Vejd Lanijer će biti tu da ih podseća.
– Jel’ još uvek planiraš da burgijaš kod Etlija za promenu mesta suđenja?
– To mi je plan. Naći ćemo se u petak na njegovom tremu, na moj zahtev.
– To je loš znak. Ako želi da svratiš, samo izvoli, ali ako moraš da ga pitaš, onda to verovatno neće dobro proći.
– Ne znam. Video sam ga u crkvi u nedelju i pitao me je kako se borim. Činilo mi se da je krajnje zabrinut i čak
voljan da priča o slučaju posle bogosluženja. Baš sam se iznenadio.
– Da ti kažem nešto o Etliju, Džejk. Znam da si blizak s njim, odnosno da si mu blizak koliko to jedan advokat
može da bude, ali tu postoji i mračna strana. On je stara škola, oličenje starog Juga; ima tu i starih porodičnih veza i
tradicije. Kladim se da se duboko u duši zaprepastio što je belac porodičnu ušteđevinu ostavio crnkinji. Možda
ćemo jednog dana shvatiti zašto je Set Habard to tako uradio, možda i nećemo, ali bez obzira na razlog, Rubenu
Etliju se to nimalo ne dopada. Sve što ima nasledio je od svojih predaka. Njegova porodica je držala robove,
Džejk.
– Ma da, ali pre hiljadu godina. Pa i Lusjen ih je imao.
– Jeste, ali Lusjen je lud čovek. On je odavno odlutao iz stada. On se ne računa, za razliku od Etlija, pa ne
očekuj da ti stari sudija čini bilo kakve usluge. Pošteno će voditi suđenje, ali se kladim da je u duši na drugoj strani.
– Preostaje nam da tražimo pošteno suđenje.
– To da, ali pošteno suđenje u drugom okrugu bolje zvuči nego pošteno suđenje u ovom ovde.
Džejk je otpio gutljaj i javio se gospodinu koji je prošao. Nagnuo se i rekao: – Svejedno moram da podnesem
zahtev za promenu mesta. Tako ćemo dobiti argument za raspravu po uloženoj žalbi.
– Svakako. Samo ga ti podnesi. Videćeš da ti Etli neće izmestiti suđenje.
– Zašto si tako siguran?
– Zato što je starac lošeg zdravlja i prosto ne želi da se vozika sto pedeset kilometara svakog dana. Još uvek je
predsedavajući sudija, Džejk, bez obzira na to gde se odvija suđenja. Etli ti je malo i lenj, kao i većina sudija, i
hoće da mu se ovaj spektakl odvija upravo ovde, u njegovoj sudnici.
– Da budem iskren, i ja bih to najviše želeo.
– Njegov radni dan se inače sastoji od sporazumnih razvoda i glavna preokupacija mu je ko će da dobije šerpu,
a ko lonac. Kao i svaki drugi sudija, on hoće ovaj slučaj i hoće ga u svom mestu. Možemo da proberemo porotu i
ovde, Džejk. Uveren sam.
– Mi?
– Naravno. Ne možeš to da obaviš sâm. To smo dokazali na suđenju Hejliju. Dobar si ti u sudnici, ali slučaj smo
dobili zahvaljujući meni i mojoj visprenosti.
– Jel’? Nešto se ne sećam da je tako bilo.
– Samo ti meni veruj, Džejk. Hoćeš malo pudinga od banane?
– Naravno, što da ne?
Hari Reks se odgegao do pulta i platio dve porcije deserta u dvema plastičnim čašama koje je gazdarica
napunila ne štedeći. Pod je podrhtavao pod njegovom težinom dok se vraćao za sto, a stolica samo što se nije
raspala kada se strovalio na nju. Punih usta je rekao: – Sinoć me je zvao Vili Trejnor. Hoće da zna šta misliš o kući.
– Sudija Etli mi je rekao da je ne kupujem, pogotovu ne sada.
– Kako, moliću?
– Čuo si me.
BD4Y
balkandownload.org

– Nisam znao da se uvaženi sudija razume i u nekretnine.

– Smatra da se to ne bi povoljno odrazilo na trenutne okolonosti. Narod će se zapitati odakle meni odjednom
tolike pare da kupim tako skupu staru kuću, pa će pomisliti da sam ih verovatno maznuo od Seta.
– Kaži ti Etliju da jede ono što se ne jede. Otkad je on nadležan i za tvoje lične stvari?
– O, nadležan je on, i te kako. On mi odobrava honorare.
– Ma, to je čisto sranje. Slušaj, Džejk, kaži tom matorom prdonji da ne gura nos gde mu nije mesto i da gleda
svoja posla. Zeznućeš stvar ako ne uzmeš tu kuću, jer ćeš do kraja života žaliti zbog toga, kao i draga Karla.
Poješćete se što je niste kupili.
– Ne možemo da priuštimo mi toliki luksuz.
– Ne možete vi da priuštite da je ne kupite. Takve kuće se više ne grade, Džejk. Još Vili hoće da je baš vi
uzmete.
– Onda mu kaži da spusti cenu.
– Već je ispod tržišne vrednosti.
– To nije dovoljno.
– Vidi, Džejk, evo dogovora. Viliju je potreban novac. Ne znam šta je namerio, ali se iz aviona vidi da je
presušio. Može da snizi sa dvesta pedeset na dvesta dvadeset pet. To ti je džabe, Džejk. Dođavola, ja bih je kupio
samo kad bi moja žena htela da se preseli.
– Onda treba da nađeš drugu ženu.
– Da znaš da razmišljam o tome. Slušaj, tupadžijo, evo šta ću da uradim za tebe. Toliko si zamrsio onaj svoj
slučaj požara da ga nikad nećeš rešiti. A zašto? Zato što si sam sebi klijent, a lepo su nas učili na fakultetu da je
advokat koji zastupa sâm sebe budala. Jel’ tako?
– Tako nekako.
– Dakle, ja ću preuzeti taj slučaj. Neću da ti naplatim i srediću ti to. Koje osiguravajuće društvo je u pitanju?
– Osiguranje od požara i nezgoda.
– Ti zajebani kučkini sinovi? Pa gde nađe kod njih da otvoriš polisu, majke ti?
– Hoćeš ti da mi pomogneš ili da mi soliš pamet?
– Dobro de. Šta su ti na kraju ponudili?
– Odštetu od sto hiljada. Pošto smo kuću platili samo četrdeset hiljada, osiguravajuća kompanija tvrdi da je u
vreme požara vredela sto hiljada. Sačuvao sam sve priznanice, fakture, račune izvođača radova, sve, i mogu da
dokažem da smo u tu kuću uložili bar još pedeset hiljada. Od tada su prošle već tri godine. Uz to joj je porasla i
cena na tržištu. Pozdano tvrdim da je kuća vredela sto pedeset hiljada kada je izgorela. Kompanija pak ne odstupa
od svog stava, pa izgleda da se naš znoj ne računa.
– A tebe je to iznerviralo?
– Kako da me ne iznervira!
– Eto, vidiš! Previše si emotivno upleten u taj slučaj da bi trezveno rasuđivao. Klijent ti je budala.
– E, baš ti hvala.
– Nema na čemu. Kolika ti je hipoteka?
– Hipoteke, ima ih više. Isplatio sam zajam i uzeo nov kad smo završili renoviranje. Prva hipoteka je osamdeset
hiljada, a druga je malo manje od petnaest.
– Znači, Osiguranje od požara i nezgoda navodi taman toliku sumu da možeš da otplatiš obe hipoteke.
– U principu da, ali opet bismo ostali praznih šaka.
– Dobro, obaviću nekoliko telefonskih razgovora.
– Kakvih razgovora?
– Razgovora za nagodbe, Džejk. To ti je umetnost pregovaranja. Treba još mnogo da učiš. Ima malo da isprašim
pete tim propalicama, tako da već danas do pet sati neće znati gde se nalaze. Sredićemo taj slučaj, uzećemo te pare,
za tebe, za mene ništa, onda ćemo potpisati ugovor sa Vilijem za kuću Hokatovih, a u međuvremenu ćeš ti da kažeš
uvaženom Rubenu Etliju da ne jede ono što se ne jede.
– To da mu kažem?
– Nego šta ćeš.

BD4Y
balkandownload.org

33.

Naprotiv, Džejk nije izustio nijednu reč koja bi i izdaleka izražavala nepoštovanje. Smestili su se na trem tog
vetrovitog ali toplog martovskog popodneva i prvih pola sata pričali o dvojici sinova sudije Etlija. Rej je bio
profesor na pravnom fakultetu univerziteta u Virdžiniji i vodio je miran, ostvaren život, bar zasad. Forest, mlađi sin,
nije u tome uspeo. Obojica su otišla na istok u internat, pa ih je zato slabo ko u Klentonu poznavao. Forest se lečio
od zavisnosti, što je njegovom ocu teško palo i što i dan-danas ne može da preboli, pa je za prvih dvadeset minuta
sljuštio dva viskija.
Džejk je sebi podesio brzinu. Kada je osetio da je pravi trenutak, rekao je: – Mislim da nam je izbor porote
ugrožen, sudija. Ko god čuje prezime Lang, zgrozi se i nema šanse da Leti dobije pošteno suđenje.
– Tom osuđeniku je davno trebalo oduzeti dozvolu, Džejk. Čujem da ste mu ti i Ozi stopirali kaznu za vožnju pod
dejstvom alkohola. To mi se nimalo ne sviđa.
Džejka je to žacnulo, pa je uzdahnuo. Ruben Etli kao predsednik suda nije imao nikakvu nadležnost nad
slučajevima vožnje u pijanom stanju u tom okrugu mada je, kao i uvek, smatrao da je i to njegov posao.
Džejk je na to rekao: – To nije tačno, sudija, ali znajte da bi Simion Lang vozio i da nije imao dozvolu. Važeća
dozvola takvim ljudima nije bitna. Ozi je jednog petka uveče pre tri meseca postavio blokadu na putu. Šezdeset
procenata crnaca nije imalo dozvolu, ali ni četrdeset posto belaca.
– Ne uviđaš koliko je to važno – odvratio je sudija Etli, ali se videlo da ionako neće dopustiti Džejku da mu to
razjašnjava. – Još u oktobru su ga uhvatili da vozi pijan. Da je taj slučaj obrađen po propisima i kroz sudske
postupke, Simion više ne bi imao vozačku dozvolu. Postoji prilično velika verovatnoća da zbog toga ne bi vozio ni
one noći u utorak prošle nedelje.
– Ja nisam njegov advokat, sudija. Ni sada, niti sam to onda bio.
Obojica su zazveckali kockicama leda u čaši i ćutali neko vreme. Sudija Etli je otpio gutljajčić i rekao: –
Podnesi zahtev za promenu mesta ako hoćeš. Ne mogu da ti zabranim.
– Voleo bih da se taj zahtev ozbiljno razmotri. Stekao sam utisak da ste vi već zauzeli stav. Okolnosti su se
promenile.
– Ja sve shvatam ozbiljno. Uvidećemo mnogo toga kada budemo birali porotu. Ako se ispostavi da ti ljudi
mnogo znaju o slučaju, napravićemo pauzu, pa ćemo to da rešimo. Mislio sam da sam ti to već objasnio.
– Jeste, gospodine, objasnili ste mi.
– Šta se dogodilo s našim drugom, Stilmanom Rašom? U ponedeljak mi je poslao faks kojim me je obavestio da
više ne zastupa Heršela Habarda.
– Dobio je otkaz. Vejd Lanijer je mesecima pleo mrežu i uspeo da ubedi njegove klijente da pređu u njegov
tabor. Izgleda da je postigao cilj.
– Nije to veliki gubitak. Jedan advokat manje da se bakćemo s njim. Nikad nisam bio oduševljen Stilmanom.
Džejk se ujeo za jezik i uzdržao se od komentara. Ako je uvaženi sudija želeo da se otarasi jednog advokata,
Džejk će se svakako složiti s njim. Međutim, imao je predosećaj da je ta tema zaključena.
– Jesi li upoznao onog momka iz Klarksdejla, Artura Velča? – upitao je sudija Etli.
– Nisam, gospodine. Samo znam da je prijatelj Harija Reksa.
– Jutros smo razgovarali telefonom i rekao mi je da će zastupati gospodina Langa i u brakorazvodnoj parnici
mada tu nema mnogo posla. Kaže da će njegov klijent pristati na sve kako bi se to okončalo. Kao da mu išta drugo i
preostaje. S obzirom na optužbe i visinu kaucije, neće taj skorije izaći.
Džejk je klimao glavom. Artur Velč je radio sve po nalogu Harija Reksa, a Hari Reks je već obavestio Džejka o
svemu tome.
– Hvala vam što ste odobrili zabranu prilaska – rekao je Džejk. – To je svakako bio upečatljiv detalj u
novinama.
– Malo mi je glupo da se čoveku koji je u zatvoru, u kome će ostati ko zna koliko, zabrani da prilazi svojoj ženi i
deci, ali opet, nema baš uvek smisla ono što ja radim.
Istina, pomislio je Džejk, ali nije ništa rekao. Posmatrali su kako se trava povija na vetru i kako se lišće
prepušta treperavim vazdušnim strujama. Sudija Etli je pijuckao i razmišljao o onome što je upravo rekao. Promenio
BD4Y
balkandownload.org

je temu: – Ima li nekih vesti o Ensilu Habardu?

– Nikakvih, u celini uzev. Do sada smo potrošili trideset hiljada dolara i još ne znamo da li je živ. Istražitelji,
doduše, sumnjaju da jeste, uglavnom stoga što ne mogu da nađu dokaz da je umro. Ipak, nastavljaju potragu.
– Neka tako i ostane. Ne bih da započinjem suđenje dok ne bude nečeg konkretnog.
– Zaista bi trebalo da ga odložimo za još nekoliko meseci, sudija, dok ne završimo potragu.
– I dok ljudi malo zaborave tragediju Rostonovih.
– Da, i to.
– Iznesi to na ročištu 20. marta. Razmotriću.
Džejk je duboko uzdahnuo i rekao: – Sudijo, moram da angažujem konsultanta za sastavljanje porote za suđenje.
– Šta je to konsultant za sastavljanje porote?
Džejka to pitanje nije iznanedilo. Konsultanti za sastavljanje porote nisu postojali u vreme kada je sudija žario i
palio još kao advokat, a on ionako nije mario za novotarije. Džejk mu je objasnio: – To je stručnjak koji radi više
stvari. Prvo će da izvrši demografsko istraživanje okruga i analizira ga u svetlu našeg slučaja da bi stvorio model
porotnika. Zatim će da obavi anketu telefonom služeći se opštim imenima ali i sličnim činjenicama da bi procenio
reakcije javnog mnjenja. Čim dobijemo uži izbor, ispitaće sve u vezi s potencijalnim porotinicima, naravno, s
distance. Kada započne proces odabira, on će u sudnici pratiti izbor. Ti ljudi umeju savršeno da protumače govor
tela i slično, a kad počne suđenje, svakodnevno će dolaziti u sudnicu da proučava ponašanje porotnika. On će znati
kojim se svedocima može verovati, a kojima ne, i kojoj strani je porota naklonjena.
– Dobro je to. Koliko to košta?
Džejk je stegnuo zube i procedio: – Pedeset hiljada dolara.
– Odgovor je ne.
– Gospodine?
– Ne. Neću odobriti trošenje tolikih sredstava iz budžeta testamenta. Meni to zvuči kao bacanje para.
– To je danas standardna procedura na ovakvim suđenjima, sudijo.
– Prosto je nesavesno izdvojiti toliki novac. Biranje porote je posao advokata, Džejk, a ne nekog tamo
pomodarskog konsultanta. Kad sam ja bio advokat, uživao sam u izazovu da čitam misli, proučavam govor tela
potencijalnih porotnika i odabiram one prave. Za to sam stvarno imao talenta, Džejk, ako to čovek uopšte može da
kaže za sebe.
Da, gospodine, pomislio je Džejk. Kao u slučaju jednookog sveštenika.

***

U sudijino vreme, to jest pre trideset godina, mladog Rubena Etlija je Prva ujedinjena metodistička crkva Klentona
angažovala da je zastupa u jednoj parnici. Zapravo, tužbu je podneo sveštenik Pentekostalne crkve koji je došao u
grad da malo rasplamsa strast fanatičnih vernika na godišnjem festivalu Jesenje buđenje vere. Deo njegovog
redovnog programa bio je obilazak ostalih većih crkava u gradu i isterivanje zlih duhova na njihovim ulaznim
stepenicama. On i šačica njegovih fanatičnih sledbenika tvrdili su da starije, staloženije kongregacije kvare Reč
Božju i plaćaju otpadnicima od vere da pređu na njihovu stranu i služe kao utočište nazovihrišćanima, koji su, u
najboljem slučaju, mlaki vernici. Bog mu je naredio da prozove ove jeretike na njihovoj teritoriji, pa su se tako
svakog popodneva tokom nedelje Buđenja vere on i njegova mala banda zavlačili u brojne crkve da bi držali
propovedi i uzburkali već ostrašćenu masu. Metodisti, prezbiterijanci, baptisti i episkopalci su ih uglavnom
igrnorisali. Jedan od njihovih sveštenika je jednom prilikom propovedao u metodističkoj crkvi i pošto se zaneo i
čvrsto zatvorio oči, izgubio je ravnotežu i pao niz osam mermernih stepenika. Opasno se povredio i zadobio
oštećenje mozga. Tom prilikom je izgubio desno oko. Godinu dana kasnije (1957) podneo je tužbu protiv te crkve
zbog nepažnje i nemara. Tražio je odštetu od pedeset hiljada dolara.
Ruben Etli je bio besan zbog te tužbe i rado je prihvatio da brani crkvu, i to bez ikakve nadoknade. On je bio
čovek od vere i smatrao je svojom hrišćanskom dužnošću da brani hram Božji od tako besmislenih optužbi. Tokom
izbora porote arogantno je izgovorio svoju čuvenu rečenicu, obraćajući se sudiji: – Dajte mi prvih dvanaest.
Sveštenikov advokat je mudro pristao, pa je prvih dvanaest položilo zakletvu i zauzelo mesta u pregratku za
porotu. Advokat je dokazao da su prednje stepenice crkve bile u lošem stanju i godinama zapuštene. Bilo je pritužbi,
BD4Y
balkandownload.org

itd. Ruben Etli se šetao tamo-amo po sudnici sav nadmen, hvalisav i gnevan što je takva tužba uopšte podneta.
Porota je posle dva dana dala svešteniku četrdeset hiljada dolara, što je bila rekordna suma odštete za okrug Ford.
Advokatu Etliju su to godinama prebacivali i ismevali ga dok nije izbaran za sudiju.
Kasnije je otkriveno da su petorica od tih prvih dvanaest porotnika bili takođe pentekostalci, vrlo nezgodni ljudi
i opasno naklonjeni Kju kluks klanu. Svaki advokat bi prilikom i najpovršnijeg istraživanja otkrio tu činjenicu. I
posle trideset godina se ono „Dajte mi prvih dvanaest” često moglo čuti s podsmehom među advokatima dok
pregledaju spiskove potencijalnih porotnika čekajući u glavnoj sudnici.
Jednooki sveštenik je kasnije izabran za državnog senatora, a kako je obavljao tu funkciju sa onakvim
oštećenjem mozga – ne zna se.
Džejk je rekao: – Siguran sam da će Vejd Lanijer naći konsultanta za sastavljanje porote. On ih uvek angažuje. Ja
samo pokušavam da izjednačim snage na bojnom polju. To je sve.
– Jesi li angažovao tako nekog na suđenju Hejliju? – upitao je sudija Etli.
– Nisam, gospodine. Za to suđenje sam dobio devet stotina dolara, sudija. Do njegovog ishoda više nisam imao
da platim ni račun za telefon.
– Ali je ipak presuđeno u korist tvog branjenika. Počinju da me brinu troškovi za vođenje ovog sudskog spora.
– Vrednost imovine iznosi dvadeset četiri miliona, sudija. Nismo potrošili ni procenat ukupne sume.
– Da, ali koliko brzo se troši taj novac neće dugo ni da potraje.
– Ne pumpam ja sumu.
– Ne dovodim ja u pitanje tvoj honorar, Džejk, ali već plaćamo računovođama, proceniteljima, Kvinsu Landiju,
tebi, istražiteljima, zapisničarima, a sada još i veštacima koji će da svedoče na suđenju. Shvatam ja da mi to
moramo da radimo zato što je Set Habard bio dovoljno lud da napravi ovakav testament. Znao je da će se oko ovoga
dići velika prašina, ali je bez obzira na sve naša dužnost da zaštitimo njegovu imovinu. – Rekao je to kao da novac
daje iz sopstvenog džepa. Ton mu je bio potpuno bezosećajan, pa se Džejk setio upozorenja Harija Reksa.
Duboko je uzdahnuo i pustio da zasad ostane na tome. Posle dva udarca – dva nepostignuta cilja, promene mesta
suđenja i angažovanja konsultanta za porotu – Džejk je odlučio da stanje zasada ostane takvo kakvo je; pokušaće
ponovo nekog drugog dana. Mada to i nije bilo važno, jer je sudija Etli odjednom zahrkao.

***

Boaz Rajnds je živeo u tužnom, oronulom staračkom domu na kraju auto-puta na pravcu sever–jug, koji vodi iz Pel
Sitija u Alabami i ka njemu. Posle četvorosatne vožnje ispunjene zaobilaženjima, pogrešnim skretanjima i
ćorsokacima, Porša i Leti su pronašle to mesto u subotu posle ručka. Pošto je razgovarao s nekim daljim rođakom iz
Čikaga, Čarli Pardju je uspeo da uđe u trag Boazu. Čarli se zaista trudio da stalno bude u kontaktu sa svojom
najnovijom i najdražom rođakom. Izgledi za profitabilnost pogrebnog zavoda su sa svakim danom bili sve veći, tako
da se bližio trenutak da se baci na posao.
Boazovo zdravlje je bilo loše i jedva je čuo. Bio je u invalidskim kolicima, ali nije mogao sam da ih pokreće.
Izvezli su ga napolje na betonski ispust i ostavili ga tu da ga dve gospođe ispituju. Boaz se zaista obradovao što mu
je neko došao u posetu. Te subote, izgleda, nije bilo drugih posetilaca. Rekao je da je rođen u okolini Tupela,
„otprilike” 1920. godine, da mu se majka zvala Rebeka a otac Monro Rajnds. To bi značilo da ima oko šezdeset
osam godina, što ih je zaprepastilo. Izgledao je mnogo starije, jer mu je kosa bila bela kao sneg, a oko staklastih
očiju su mu se širili talasi dubokih bora. Rekao je da ima slabo srce i da je nekada mnogo pušio.
Porša mu je objasnila da ona i njena majka pokušavaju da naprave porodično stablo i da ima izgleda da su mu
rod. Na to se nasmešio, pa se videlo da je krezub. Porša nije ni očekivala da nađe izvod iz matične knjige rođenih
Boaza Rajndsa u okrugu Ford, svesna da je evidencija vođena krajnje nedosledno. Rekao je da ima dva sina, da su
obojica preminuli i da mu je supruga umrla još pre mnogo godina. Nije znao da li ima unučiće. Niko ga nikada nije
obišao. Sudeći po izgledu tog doma, lako se moglo zaključiti da Boaz nije jedini zaboravljen stanar.
Govorio je polako, povremeno zastajkivao da bi se počešao po glavi pokušavajući da se priseti nečega. Posle
deset minuta postalo im je jasno da boluje od demencije. Život mu je bio izuzetno težak, skoro surov. Roditelji su
mu bili nadničari koji su lutali trbuhom za kruhom po čitavom Misisipiju i Alabami, vukući sa sobom mnogočlanu
porodicu – sedmoro dece – od jednog polja pamuka do drugog. Sećao se da je brao pamuk još kao petogodišnjak.
BD4Y
balkandownload.org

Nikada nije pohađao školu, jer se porodica nikada nije dugo zadržavala na jednom mestu. Živeli su u straćarama i
šatorima, a ni glad im nije bila strana. Otac mu je umro mlad i sahranjen je iza crnačke crkve blizu Selme. Majka mu
se posle toga spanđala sa čovekom koji ih je tukao. Boaz i jedan njegov brat su pobegli i više nikada se nisu vratili.
Porša je beležila dok mu je Leti nenametljivo i blago postavljala pitanja. Boazu je godilo što mu neko posvećuje
pažnju. Jedan od negovatelja im je doneo ledeni čaj. Nije mogao da se seti imena babe i dede; nije se sećao ničega u
vezi s njima. Mislio je da su živeli u Misisipiju. Leti mu je pomenula nekoliko imena, sva iz familije Rajnds. Boaz
bi se nasmešio, klimnuo glavom, a onda bi priznao da ne poznaje tu osobu. Međutim, kada je izgovorila „Silvester
Rajnds”, neprekidno je klimao glavom neko vreme i konačno rekao: – To mi je stric. Silvester Rajnds. On mi je
rođak sa očeve strane.
Silvester je rođen 1898, a umro je 1930. godine. Imao je trideset hektara koje je njegova supruga napismeno
predala Klionu Habardu, Setovom ocu.
Ako je Monro Rajnds, Boazov otac, Silvesterov rođak, onda on zapravo i nije Boazov rođeni stric. Kako bilo,
budući da su istraživale nepredvidiva grananja stabla Rajndsovih, nisu htele da ga ispravljaju. Bile su previše
uzbuđene što su dobile tu informaciju. Leti je verovala da je njena majka Lois Rajnds i da je Lois Silvesterova
ćerka, pa je bila nestrpljiva da to i dokaže. Zato je upitala: – Silvester je imao neku zemlju, zar ne?
Klimnuo je glavom kao i svaki put, a potom se osmehnuo. – Čini mi se da jeste. Valjda jeste.
– Jeste li vi i vaša porodica ikada živeli na njegovom imanju?
Počešao se po glavi. – Valjda. Jesmo, kada sam bio mali. Sad se sećam, brali smo pamuk na stričevom imanju.
Sećam se toga. I stalno su se svađali kad je trebalo da nam plate za pamuk. – Protrljao je usne i promrmljao nešto.
– Znači, raspravljali su se. Šta se onda desilo? – upitala je Leti blago.
– Otišli smo na neku drugu farmu, ne znam gde ono beše. Radili smo svuda redom.
– Sećate li se možda da li je Silvester imao dece?
– Svi imaju decu.
– Sećate li se Silvesterove dece?
Boaz se češao i toliko se zadubio u razmišljanje da je na kraju zadremao. Leti mu je onda nežno protresla ruku i
ponovila pitanje: – Boaze, da li se sećate Silvesterove dece?
– Odgurajte me tamo, na sunce – rekao je pokazujući ka mestu na ispustu koje nije bilo u senci. Odvezle su ga
tamo i premestile svoje stolice. Sedeo je što je uspravnije mogao, podigao pogled ka suncu i zatvorio oči. Čekale
su. Najzad je progovorio: – Ne znam za to. Benson.
– Ko je bio Benson?
– Taj čovek nas je tukao.
– Da li se sećate devojčice po imenu Lois? Lois Rajnds?
Naglo je okrenuo glavu prema Leti i rekao brzo i razgovetno: – Sećam se. Sad sam se setio. Ona je bila
Silvesterova ćerkica i oni su imali zemlju. Lois. Mala Lois. To nije bilo baš uobičajeno, znate, da obojeni ljudi
imaju veliko imanje, ali sad se sećam. U početku je sve bilo dobro, a posle su počele svađe.
Leti je na to rekla: – Mislim da je Lois moja majka.
– Ne znaš tačno?
– Ne, ne znam. Umrla je kada sam imala tri godine, a posle me je neko usvojio. Ali ja sam od Rajndsovih.
– I ja sam. Oduvek sam bio – rekao je, pa su se nasmejale. Onda se rastužio i rekao: – Sada nema nigde nikoga
od njih. Svako je otišao na svoju stranu.
– Šta se desilo sa Silvesterom? – upitala je Leti.
Odjednom je delovao iznureno. Malo je promenio položaj i kao da je trpeo užasan bol. Nekoliko minuta je teško
disao i činilo se da je zaboravio pitanje. Pogledao je dve žene pred sobom kao da ih vidi prvi put u životu, a zatim
je obrisao nos rukavom. Zatim se vratio priči: – Otišli smo odatle. Ne znam. Kasnije sam čuo da je nešto pošlo
naopako.
– Da ne znate šta? – Poršina olovka se nije pomerala.
– Ubili su ga.
– Ko ga je ubio?
– Belci.
– Zašto su ga ubili?
BD4Y
balkandownload.org

Ponovo je odlutao i kao da nije čuo pitanje. Usledilo je: – Ne znam. Mi smo otišli. Sada se sećam Lois. Kako je
to bila ljupka devojčica. Benson je bio čovek koji nas je tukao.
Porša se zapitala da li je išta od onoga što im je ispričao verodostojno. Oči su mu bile zatvorene, a uši su se
pomerale kao da ima neki napad. Uporno je ponavljao: – Benson, Benson.
– A taj Benson se oženio vašom majkom?
– Čuli smo samo da su ga sredili neki belci.

BD4Y
balkandownload.org

34.

Džejk nije znao šta će pre od posla kada je začuo lako prepoznatljiv zvuk ugibanja već izlizanih drvenih stepenica
pod težinom poznatog debeljka. Duboko je udahnuo, sačekao, a zatim posmatrao kako se vrata naglo otvaraju bez i
najblažeg nagoveštaja učtivog kucanja. – Dobro jutro i tebi, Hari.
– Jesi čuo za one Vajtsajdove što žive kod jezera? – upitao je brekćući i strovalio se u fotelju.
– Sećam ih se kao kroz maglu. Što pi…?
– To ti je, brate, gomila ludaka da luđih nema. Prošlog vikenda je gospodin Vajtsajd uhvatio svoju ženu u krevetu
s jednim od zetova, pa sad odjednom imam dva razvoda. Pre toga je jedna od njihovih ćerki podnela zahtev za
razvod, pa imam i to. Tako da sad imam…
– Dosta, Hari, stvarno me ne zanima. – Džejk je znao da priča može da se nastavi unedogled.
– Jao, izvini, molim te. Došao sam, jer su sad svi oni u mojoj kancelariji. Počeli su da se biju i grebu, pa smo
morali da pozovemo nadležne. Muka mi je od klijenata, od svih njih. – Obrisao je čelo rukavom. – Da nemaš bad
lajt?
– Ne. Imam kafu.
– E, to je poslednje što mi treba. Jutros sam razgovarao s tvojom kompanijom za osiguranje, nude ti sto trideset
pet hiljada. Prihvati tu ponudu, važi? Odmah.
Džejk je mislio da se šali i umalo se nasmejao. Kompanija je zamrzla ponudu na sto hiljada dolara i nije je
menjala godinama. – Ti to ozbiljno?
– Da, najozbiljnije, dragi moj klijentu. Uzmi te pare. Moja sekretarica već kuca ugovor o saglasnosti s
nagodbom. Dostaviće ti ga do podneva. Prihvati ponudu i nateraj Karlu da ga potpiše, pa gledaj da mi potpisane
papire doneseš u kancelariju. Važi?
– Važi. Kako si uspeo?
– Eh, dečko moj, sad ću da ti objasnim kako si sjebao stvar. Pokrenuo si taj slučaj pred Okružnim sudom i tražio
porotu zato što si posle Hejlijevog suđenja dopustio da te ponese ego, pa si valjda umislio da će se svaka
osiguravajuća kompanija plašiti da se sukobi s tobom, čuvenim Džejkom Brigansom, pred porotom u okrugu Ford.
Video sam to. I drugi su videli. Tužio si ih da bi dobio odštetu i računao si da ćeš dobiti dobru presudu, uzeti velike
dobre pare i postići gol na terenu građanskog prava. Poznajem te i znam da si tako razmišljao, poricao ti to ili ne.
Pošto tvoja osiguravajuća kompanija nije ni trepnula, svako je zauzeo svoju busiju, problem je postao lične prirode,
a godine su prošle. Ovaj slučaj je trebalo sagledati iz novog ugla, a za to je bio potreban neko kao što sam ja, ko zna
kako osiguravajuće kompanije razmišljaju. Pored toga, rekao sam im da ću navesti sud da povuče i odbaci tužbu i da
ću je ponovo podneti Kancelarskom sudu, gde ja u velikoj meri proveravam popis predmeta i sve ostalo. Ostali
advokati ne bi baš voleli da mi izađu na crtu u Kancelarskom sudu u ovom okrugu. Tako smo se malo koškali,
ćuškali i svađali i na kraju sam ih pričepio za sto trideset pet hiljada. Izaći će ti to na sto četrdeset, ja ti neću
naplatiti zato što je takav bio dogovor, tako da ćeš ponovo stati na noge. Ja ću lepo da pozovem Vilija i reći ću mu
da ćete ti i Karla platiti dvesta dvadeset pet somića za kuću Hokatovih.
– Polako, Hari. Jedva da sastavljam kraj s krajem i sa ovih svojih četrdeset hiljada u džepu.
– Daj, ne seri, Džejk. Štrpkaš od testamenta trideset hiljada mesečno.
– Pa ne baš, a ostatak honorara se potroši u međuvremenu. Trebaće mi bar godinu dana da zaključim ovaj slučaj.
Isto kao s Hejlijem.
– E, za ovaj ti bar plaćaju.
– To jeste. Zaista cenim što si upotrebio svoje neverovatne veštine da mi središ tužbu zbog požara. Hvala ti,
Hari. Po podne ću da potpišem šta treba, ali bih se bolje osećao da uzmeš naknadu. Bar neku skromnu.
– Ne od prijatelja, Džejk, i nikako skromnu nadoknadu. Da je neka debela svota u pitanju, rekao bih: Jebeš
prijateljstvo. Sem toga, ne mogu više da ostvarujem prihode u ovom kvartalu. Novac se gomila toliko brzo da više
nema mesta u slamarici. Neću da navučem na vrat Upravu javnih prihoda da mi opet šalje svoje siledžije. Ja častim.
Šta da kažem Viliju?
– Kaži mu da i dalje spušta cenu.
– Dolazi u grad za vikend i organizovaće još jednu džin--tonik zabavu u subotu po podne. Rekao mi je da
BD4Y
balkandownload.org

pozovem tebe i Karlu. Jeste raspoloženi?

– Moraću da pitam šeficu.
Hari Reks je ustao i gegajući se krenuo ka vratima. – Vidimo se u subotu.
– Naravno, i hvala ti još jednom, Hari.
– Ništa, ništa. – Zalupio je vratima, a Džejk se nasmejao za sebe. Kakvo olakšanje što je s tom parnicom
završeno. Sada je mogao mirno da zatvori podebeo i deprimirajuće smrdljiv dosije, otplati hipoteke, skine banke s
vrata i da mu još ostane nešto para u džepu. Njemu i Karli nijedna kuća neće zameniti staru, ali tako je sa svakom
tužbom za odštetu od požara? Nisu oni jedini izgubili sve u požaru. Konačno mogu da krenu dalje i ostave prošlost
za sobom.
Pet minuta kasnije na vrata mu je pokucala Porša. Htela je da mu pokaže nešto, zbog čega su morali nakratko da
se provozaju.

***

U podne su krenuli iz kancelarije i zaputili se ka predgrađu vozeći se kroz Loutaun, crnačka naselja. Iza tog dela, na
najudaljenijoj istočnoj tački Klentona, nalazio se Berli, stara crnačka osnovna i srednja škola, zatvorena 1969.
godine posle desegregacije. Nedugo potom okrug je ponovo preuzeo nadležnost, doterao je i pustio u upotrebu kao
objekat za skladištenje i održavanje. Školski kompleks se sastojao od četiri velike zgrade nalik žitnim silosima od
belog drveta, s limenim krovom. Parking je bio pun vozila zaposlenih, koji su uglavnom bili iz tog okruga. Iza škole
se nalazilo veliko spremište za održavanje s kamionima s prikolicama i ostalom mašinerijom na sve strane.
Prekoputa je bila smeštena crnačka srednja škola Ist.
Džejk je poznavao mnogo crnaca koji su išli u Berli, no iako su bili zahvalni zbog integrisanog sistema, i dalje
su pomalo žalili za starom zgradom i starim načinom života. Dobijali su rashodovane stvari, izlizane klupe,
pohabane knjige, table, pisaće mašine, kancelarijske ormare, sportske sprave, muzičke instrumente, sve. Ništa nije
bilo novo, sve su to bile stvari koje su belačke škole okruga Ford izbacile iz upotrebe. Nastavnici bele kože su
zarađivali manje od onih u svim ostalim državama, a oni crne kože su zarađivali tek deo plate belaca. U takvoj
kombinaciji nije bilo dovoljno novca za dobar objedinjen školski sistem, ali je okrug, kao i svi ostali, već
decenijama nastojao da održi dvojni sistem. Ta odvojenost, a tobož jednakost, bila je ništa drugo nego okrutna
sprdnja od školskog sistema. Međutim, uprkos znatnim nedostacima, Berli je bio ponos za one koji su imali
dovoljno sreće da ga pohađaju. Nastavnici su bili strogi i posvećeni. Sve je bilo protiv njih, pa su njihovi uspesi tim
pre bili slađi. S vremena na vreme bi neki učenik uspeo da završi i fakultet i ta deca su postajala uzori mlađim
generacijama.
– Vi rekoste da ste već bili ovde, zar ne – primetila je Porša dok su se peli uz stepenice nekadašnje glavne
zgrade.
– Jesam jednom, kad sam se zaposlio kod Lusjena. Poslao me je da nađem neke sudske spise od ko zna kad,
unapred me osudivši na neuspeh. Naravno, nisam uspeo da ih nađem.
Popeli su se na drugi sprat. Porša je tačno znala kuda da ide, pa ju je Džejk pratio. Nekadašnje učionice su sada
bile krcate recikliranim kancelarijskim ormarima koje su dobili od vojske, punim stare poreske arhive i
dokumentacije o proceni imovine. Ništa, samo smeće, pomislio je Džejk dok je čitao natpise na plakatima okačenim
na vrata. Iza nekih vrata se čuvala arhiva registrovanih vozila, iza drugih su bila prastara izdanja lokalnih novina,
itd. Kakvo traćenje prostora i radne snage.
Porša je upalila svetlo u mračnoj prostoriji bez prozora, oivičenoj ormarima. S jedne police je pažljivo podigla
tešku knjigu i nežno je položila na sto. Bila je u tamnozelenom kožnom povezu koji je posle mnogo decenija starenja
i neodržavanja ispucao. Na sredini je pisalo samo: „Popis sudskih predmeta”. – Ovo je popis sudskih predmeta iz
dvadesetih godina dvadesetog veka, tačnije od avgusta 1927. do oktobra 1928. godine. – Polako ju je otvorila i sa
velikom pažnjom počela da okreće požutele i krte stranice, koje samo što se nisu raspale. – Kancelarski sud – rekla
je više kao kustos koji izlaže dodatne detalje o eksponatu.
– Koliko si vremena provela ovde? – upitao ju je Džejk.
– Nemam pojma. Sate. Opčinjena sam ovom tematikom, Džejk. Istorija okruga je upravo ovde, u istoriji
njegovog pravnog sistema. – Okrenula je još nekoliko strana, a zatim je stala. – Evo ga. Jun 1928. godine, pre
BD4Y
balkandownload.org

šezdeset godina. – Džejk se nagnuo da bi bolje pogledao. Sve je zapisivano rukom, a mastilo je prilično izbledelo.
Kažiprstom je prešla preko jedne kolone i rekla: – 4. juna 1928. – Prešla je desno, na sledeću kolonu. – Tužitelj,
čovek po imenu Klion Habard, podneo je tužbu protiv optuženog. – Prešla je na sledeću kolonu. – Ta tužba je
opisana kao običan spor oko imanja. U sledećoj koloni je navedeno ime advokata. Kliona Habarda je zastupao
Robert I. Li Vilbenks.
– To je Lusjenov otac – dobacio je Džejk. Oboje su bili nagnuti nad knjigom popisa, rame uz rame. – A
optuženog je zastupao Lamar Tisdejl.
– Neki matorac, umro je pre trideset godina. Njegovo ime se još vidi na testamentima i tapijama. Gde je dosije?
– upitao je Džejk zakoračivši unazad. Ona se ispravila i rekla: – Ne mogu da ga nađem. – Pokazala je po prostoriji.
– Ako i postoji, trebalo bi da je ovde negde, mada sam ga svuda tražila. U svemu ima praznina, valjda zato što je
zgrada suda izgorela.
Džejk se naslonio na kancelarijski ormar i zamislio se nad tim. – Dakle, sporili su se oko neke zemlje 1928.
godine.
– Jesu, a već sa sigurnošću mogu da tvrdim da je to onih Setovih trideset hektara. Iz Lusjenovog istraživanja
znamo da Silvester u to vreme nije posedovao drugu zemlju. Ta zemlja je prešla u vlasništvo Kliona Habarda 1930.
i od tada je deo imovine porodice Habard.
– A činjenica da je ta zemlja bila Silvesterova i 1930. čvrst je dokaz da ju je on dobio na sudu 1928. godine, jer
bi inače ta zemlja već prešla u ruke Kliona Habarda.
– Baš sam to htela da te pitam. Vi ste advokat. Ja sam samo skromna sekretarica.
– Postaćeš i ti advokat, Porša. Čak sumnjam da ti je pravni fakultet uopšte i potreban. Misliš da je Silvester tvoj
pradeda?
– Majka je ovih dana postala ubeđena da joj je on deda, da je imao kćer jedinicu, Lois, i da je Lois njena majka.
To bi značilo da mi je taj starina pradeda mada se, doduše, nismo poznavali.
– Jesi li rekla Lusjenu šta su nameravali njegovi preci?
– Nisam. Što, jel’ trebalo? A što bih? Nije on kriv. Tad se nije ni rodio.
– Ja bih mu rekao samo da ga malo nerviram. Neće mu biti pravo ako sazna da su njegovi zastupali starog
Habarda i izgubili.
– Daj, Džejk. Znate koliko Lusjen mrzi svoju porodicu i sve u vezi s njima.
– Da, ali voli njihovu imovinu. Da sam na tvom mestu, ja bih mu rekao.
– Mislite da firma Vilbenks čuva svoje stare dosijee?
Džejk je frknuo, nasmejao se i rekao: – Sumnjam da ima starijih od šezdeset godina. Ima čitava gomila smeća na
tavanu, ali ništa od toga nije toliko staro. Advokati po pravilu ništa ne bacaju, ali s vremenom sve te silne hartije
prosto nestanu.
– Mogu li malo da pronjuškam po tavanu?
– Kako god hoćeš. Šta tačno tražiš?
– Taj dosije ili bilo kakve tragove koji će me odvesti do njega. Sasvim je jasno da se radi o sporu oko tih
trideset hektara. Ali šta se krije iza toga? I šta se desilo u samom slučaju? Kako je jedan crnac uspeo da dobije spor
nad imanjem dvadesetih godina u Misisipiju? Razmislite o tome, Džejk. Belac zemljoposednik je unajmio najjaču
advokatsku firmu u gradu, firmu koja je bila najmoćnija i imala debele veze, i to da tuži nekog sirotog crnca zbog
neke zemlje. Ako je suditi po ovim spisima, crnac je dobio slučaj.
– Možda nije dobio. Možda se spor nastavio i posle Silvesterove smrti.
– Upravo tako. Baš to i moram da otkrijem.
– Sa srećom. Ispričaću sve Lusjenu i zamoliću ga da nam pomogne. Ispljuvaće celu familiju, ali to ionako radi
skoro svakog dana pre doručka, a i inače. Preboleće on to. Veruj mi, radili su oni i gore stvari.
– Odlično. Reći ću mu i po podne krećem da pretresam potkrovlje.
– Vodi računa. Ja tamo gore idem možda jednom godišnje, i to samo kad baš moram. Iskreno sumnjam da ćeš
tamo išta naći.
– Videćemo.

***
BD4Y
balkandownload.org

Lusjen je to lepo podneo. Jeste da je još malo namazao svoju sortu, ali ga je, izgleda, umirila činjenica da je njegov
deda izgubio slučaj protiv Silvestera Rajndsa. Nije ga ni trebalo podsticati da se otisne u istorijske vode i počne da
objašnjava Porši, kao što je često objašnjavao i Džejku, i to po čitavo popodne, da je Robert I. Li Vilbenks rođen u
vreme obnove južnih država posle Građanskog rata i da je živeo u ubeđenju da će se ropstvo kad-tad vratiti.
Porodica je uspevala da drži preletače[6] podalje od svoje zemlje, a Robert je, sa svoje strane, izgradio dinastiju
čiji su pipci zadirali u banke, železnicu, politiku i zakon. Bio je to grub i neprijatan čovek i Lusjen ga se plašio dok
je bio dete. Ipak, za jedno je morao da mu oda priznanje. Tu raskošnu vilu u kojoj Lusjen sada živi sagradio je
njegov dragi dekica, pa ju je on zakonski nasledio kako i dolikuje.
Posle radnog vremena su se peli u potkrovlje i tonuli dublje u istoriju. Džejk se neko vreme vrzmao pored njih,
ali je uskoro shvatio da je to gubljenje vremena. Najstariji dosijei su datirali iz 1965. godine, kada je Lusjen
nasledio advokatsku firmu posle avionske nesreće u kojoj su mu poginuli otac i stric. Neko je posle toga napravio
čistku po firmi, najverovatnije Etel Tviti, čuvena sekretarica, i pobacao staru dokumentaciju.

BD4Y
balkandownload.org

35.

Dve nedelje pre zakazanog početka rata, advokati i njihove ekipe su se okupili u glavnoj sudnici na pretpretresnom
zasedanju. Takva zasedanja nekada nisu postojala, ali su u savremenom pravosudnom sistemu postala toliko česta
pojava da je izmišljen i akronim, PPZ. Advokati poput Vejda Lanijera koji su se borili u oblasti građanskog prava u
tančine su poznavali strategije PPZ-a. Džejk i nije. Ruben Etli nikada nije vodio takav spor, mada to ne bi priznao ni
za živu glavu. Ozbiljno suđenje se za njega i njegov Kancelarski sud svodilo na gadnu brakorazvodnu parnicu, u
kojoj je bilo mnogo novca u igri. Takvi slučajevi su bili retki, a on ih je trideset godina vodio na isti način, ne
zarezujući moderna pravila i propise.
Kritičari novih pravila vođenja postupka i iznošenja dokaznog materijala su se žalili da PPZ nije ništa drugo do
generalna proba suđenja i da se na taj način od advokata zahteva da se pripremaju dva puta. Oduzimala su mnogo
vremena, bila su mnogo skupa, opterećujuća i ograničavajuća. Ukoliko neki dokument ili tema nisu bili valjano
pretreseni ili ako neki svedok nije dovoljno ispitan tokom PPZ-a, to se ne bi uzimalo u razmatranje na suđenju. Stari
advokati kao što je Lusjen uživali su u prljavim trikovima i zasedama i nisu marili za nova pravila zato što su ona
zagovarala pravednost i transparentnost. – Poenta suđenja nije pravednost, Džejk, nego da presuda bude u tvoju
korist – ponovio mu je hiljadu puta.
Ni sudija Etli ih nije obožavao, ali ga je dužnost obavezivala da ih poštuje. U ponedeljak, 20. marta u deset
ujutru, rasterao je nekolicinu radoznalaca i rekao sudskom izvršitelju da zaključa vrata. To nije bilo javno ročište.
Dok su advokati zauzimali mesta, Lester Čilkot je prišao Džejkovom stolu i spustio na njega neke papire. –
Ažuriran dokazni materijal – rekao je kao da je to rutinska stvar. Dok je Džejk prelistavao dokument, sudija Etli je
otvorio zasedanje i prešao pogledom po sudnici da bi utvrdio jesu li svi advokati prisutni. – Gospodin Stilman Raš i
dalje nije tu – promrmljao je u mikrofon.
Džejkovo iznenađenje se brzo pretvorilo u bes. U odeljku gde su bili navedeni svi potencijalni svedoci, Lanijer
je popisao imena četrdeset petoro ljudi. Njihova prebivališta su bila razna mesta po jugoistočnim krajevima, a
četvoro ih je bilo iz Meksika. Džejk je prepoznao samo nekoliko imena; neki su zapravo i svedočili u pretpretresnoj
fazi. „Dokument bomba” je bio čest prljav trik kojim su se najveštije služile korporacije i osiguravajuća društva, pri
čemu bi oni i njihovi advokati do poslednjeg trenutka krili određen dokument koji je inače trebalo priložiti. Tako bi
pred advokata druge strane lepo istovarili nekoliko hiljada strana pred samo suđenje, znajući da nema teorije da on i
njegovi saradnici stignu da ga prouče na vreme. Neke sudije su besnele zbog takvih dokumenata; neke su puštale da
to prođe. Vejd Lanijer je upravo izvukao takvog keca iz rukava, „svedoka bombu”, u ovom slučaju i više njih. Krio
je imena mnogih potencijalnih svedoka do poslednjeg trenutka, a zatim je predao spisak sa još gomilom drugih
imena da bi zaplašio protivnika.
Protivnik je kipteo od besa, ali je odjednom imao preča posla. Sudija Etli je rekao: – Gospodine Brigans,
podneli ste dva zahteva. Jedan za promenu mesta suđenja, a drugi za odlaganje. Pročitao sam vaše podneske i
odgovore suprotstavljene strane i pretpostavljam da nemate više šta da dodate tim zahtevima.
Džejk je ustao i mudro odgovorio: – Ne, gospodine.
– Ne morate da ustajete, gospodo. Ovo je pretpretresno zasedanje, a ne formalno ročište. Nego, jesam li u pravu
ako kažem da nema napretka u potrazi za Ensilom Habardom?
– Da, gospodine, u pravu ste, mada ćemo s vremenom napredovati.
Vejd Lanijer je ustao i rekao: – Uvaženi sudijo, ako mi dozvolite, voleo bih da prokomentarišem to. Prisustvo ili
odsustvo Ensila Habarda ovde nije ni od kakve važnosti. Teme ovog spora svele su se na ono što smo i očekivali, na
ono što je uvek u igri kada se radi o osporenom testamentu; na uračunljivost, zaveštajnu sposobnost i neprikladan
uticaj. I da je Ensil živ, on svog brata Seta nije video decenijama pre Setovog samoubistva. Ensil nikako ne može da
svedoči kako i o čemu je njegov brat razmišljao. Zato, hajde da nastavimo po planu. Ukoliko porota potvrdi pravnu
valjanost svojeručnog testamenta, onda će gospodin Brigans imati vremena napretek da nastavi potragu za Ensilom,
a ako bude imao sreće, predaće mu njegovih pet procenata. Međutim, ako porota odbaci ovaj testament, onda će
Ensil postati nevažan zato što se ne pominje u prethodnom testamentu. Hajde da nastavimo, sudijo. Još pre nekoliko
meseci odredili ste 3. april kao datum početka suđenja i smatram da nema razloga da se ne nastavi po planu.
Lanijer nije bio razmetljivac, već sasvim realan, čak prijatan čovek i uz to vrlo ubedljiv. Džejk je odavno
BD4Y
balkandownload.org

uvideo da taj ume bez po muke i prethodne pripreme da ubedi bilo koga u bilo šta.
– Slažem se – odvratio je sudija Etli nabusito. – Nastavićemo po planu i držaćemo se utvrđenog datuma i mesta,
dakle, 3. aprila i ove sudnice. Molim vas, sedite, gospodine Lanijer.
Džejk je sve zabeležio i sačekao sledeći argument. Sudija Etli je pogledao svoje beleške, spustio naočare za
čitanje na vrh nosa i rekao: – Prebrojao sam šest advokata u sudnici, zastupnike strane koja je osporila testament.
Gospodin Lanijer je glavni zastupnik dece Seta Habarda – Ramone Dafo i Heršela Habarda. Gospodin Zajtler
zastupa dvoje dece Heršela Habarda. Gospodin Hant zastupa dvoje dece Ramone Dafo. Vi ostali ste saradnici. –
Skinuo je naočare i stavio jedan kraj u usta. Osećalo se da sledi predavanje. – Gospodo, kada počne suđenje,
nemam nameru da tolerišem preterana i bespotrebna naklapanja šestorice advokata. Štaviše, nikome osim Lanijeru,
Zajtleru i Hantu neće biti dozvoljeno da govori na sudu u korist vaše strane. Sam bog zna da je i to dovoljno. I neću
da osudim porotu da sluša tri uvodne reči, tri različite zaključne reči i ispitivanje istih svedoka tri puta. Ukoliko
dođe do neke primedbe, ne želim da mi sva trojica ili četvorica poskačete, razmašete se i razvičete se: „Prigovor!
Prigovor!” Da li me razumete?
Naravno da su ga razumeli. Govorio je polako, jasno i uobičajeno autoritativno. Nastavio je: – Predlažem da
gospodin Lanijer preuzme glavnu reč na vašoj strani i da rukovodi suđenjem. On svakako ima više iskustva u
sudnici, a da ne pominjem to što njegovi klijenti imaju najveći interes. Podelite posao kako god hoćete; neću se
usuditi da vam delim savete – rekao je ozbiljnim tonom čoveka koji daje savete. – Ne pokušavam ja nikoga da
ućutkam. Imate pravo da zastupate svog klijenta ili klijente. Svako od vas može pozvati svoje svedoke i unakrsno
ispitivati one koje dovede suprotna strana. Međutim, čim počnete da mi ponavljate ono što je neko već rekao, što
advokati imaju običaj, očekujte moju brzu intervenciju. To neću tolerisati. Jesmo li se razumeli?
Svakako da jesu, bar zasada.
Ponovo je stavio naočare na nos i pogledao svoje beleške. – Hajde sad da pogledamo dokazni materijal – rekao
je. Proveli su čitav sat diskutujući o dokumentima koji će biti prihvaćeni kao dokazi i pokazani poroti. Na
insistiranje sudije Etlija, prihvaćeno je da je rukopis zaista Setov. Ko bude protivrečio tome, samo će gubiti vreme.
Ustanovljen je i uzrok smrti. Priložene su i četiri velike fotografije u boji. Na njima se videlo kako Set visi s drveta,
što je otklonilo sve sumnje u to kako je umro.
Sudija Etli je utom rekao: – Sada ćemo da pregledamo spisak svedoka. Vidim da ih je gospodin Lanijer dodao
poprilično.
Džejk je nestrpljivo čekao čitav sat. Trudio se da ostane smiren, ali nije mu bilo lako. Rekao je: – Uvaženi
sudijo, uložiću prigovor zbog ovolikog broja svedoka na suđenju. Ako pogledate šestu stranu, videćete da je na njoj
navedeno četrdeset pet imena potencijalnih svedoka. Proveravajući njihova prebivališta, pretpostavio sam da su ti
ljudi radili u fabrikama i postrojenjima gospodina Habarda. Ne znam pouzdano zato što za njih čujem prvi put.
Proveravao sam poslednje unose iskaza i od tih četrdeset petoro suprotna strana je do danas pomenula samo
petnaest-šesnaest imena. Po zakonu sam imao pravo da dođem daleko ranije do tih imena. To se zove „svedok
bomba”, uvaženi sudijo. Bacite tako gomilu svedoka advokatu druge strane pred samo suđenje, tako da nema
nikakvih izgleda ni da porazgovara s njima, a kamoli da otkrije šta će reći na svedočenju. Zaboravite na svedočenja
– za to će biti potrebno još šest meseci. Ovo je čisto kršenje pravila, a i nepošteno je.
Sudija Etli je mrko pogledao ka drugoj strani stola i rekao: – Gospodine Lanijer?
Lanijer je ustao i rekao: – Mogu li da protegnem noge, uvaženi sudijo? Boli me koleno.
– Kako god.
Lanijer se ushodao tamo-amo ispred svog stola pomalo šepajući. Verovatno mu je i to neki trik za sudnicu,
pomislio je Džejk.
– Uvaženi sudijo, ovo nije nepošteno i gnušam se te optužbe. Prilaganje dokaza je proces koji traje. Stalno se
pojavljuju nova imena. Svedoci se premišljaju, pa ponekad odluče da pristupe u poslednjem trenutku. Dešava se da
se jedan svedok seti neke druge ili treće osobe ili još nečeg što se dogodilo. Naši istražitelji već pet meseci
neprekidno tragaju i, da budem iskren, bili smo vredniji od druge strane. Našli smo više svedoka i još tragamo za
novima. Gospodin Brigans ima dve nedelje da pozove bilo kog svedoka s mog spiska ili da se sasatne s njim. Dve
nedelje. Znam da to nije mnogo, ali kad mi imamo dovoljno vremena za bilo šta? Znamo da nemamo. Uvaženi
sudijo, ovaj spor će biti naporan i dugotrajan. Obe strane će se grčevito boriti do poslednjeg trenutka. – Šetajući se,
šepajući i ostavljajući dobar utisak na svoje slušaoce, Lanijer je izmamio mrke poglede ali i divljenje, mada bi ga
BD4Y
balkandownload.org

Džejk i pored toga najradije gađao sekiricom. Lanijer nije igrao po pravilima, ali je sasvim dobro umeo zakonski da
opravda svoje varanje.
Za Vejda Lanijera to je bio prelomni trenutak. Kao zlatni grumen u reci se na spisku od četrdeset petoro ljudi
krilo ime Džuline Kid, jedine crnkinje koju je Rendal Klep do sada uspeo da privoli da svedoči i prizna da je
spavala sa Setom. Za pet hiljada dolara i plaćene troškove pristala je da doputuje u Klenton i da svedoči. Prihvatila
je i da se ne javlja na telefon i izbegava svaki kontakt sa bilo kojim drugim advokatom, a naročito sa onim po imenu
Džejk Brigans, koji bi mogao da se pojavi u očajničkoj potrazi za nekim tragom.
Na spisku nije bilo Frica Pikeringa; njegovo ime se nije pominjalo niti će se pominjati do prelomne tačke
suđenja.
Sudija Etli je upitao Džejka: – Koliko iskaza ste vi imali?
Džejk je odgovorio: – Ukupno trideset.
– Za mene je to mnogo, a nije ni jefitno. Gospodine Lanijer, nadam se da ne planirate da pozovete svih četrdeset
petoro svedoka?
– Naravno da ne, uvaženi sudijo, ali propisi nalažu da navedemo sve potencijalne svedoke. Možda ću tek usred
suđenja znati koga da pozovem da svedoči. Tu fleksibilnost nam dozvoljavaju isti ti propisi.
– Shvatam ja to. Gospodine Brigans, koliko svedoka vi planirate da pozovete?
– Otprilike petnaest, uvaženi sudijo.
– E pa, momci, odmah ću vam reći da nemam nameru da izlažem ni porotu ni sebe svedočenju šezdesetoro
svedoka. S druge strane, ne želim da vam određujem koga smete da pozovete da svedoči, a koga ne smete. Samo se
postarajte da druga strana bude obaveštena o svim svedocima. Gospodine Brigans, imate sva imena i dve nedelje da
poradite na tome.
Džejk je zavrteo glavom od muke. Stari predsednik suda je ipak morao da se vrati i pribegne svom starom
sistemu. Džejk je upitao: – Da li se u tom slučaju od advokata može zahtevati da podnesu i kratak pregled onoga što
će svaki svedok eventualno izneti na svedočenju? To je jedino pošteno, uvaženi sudijo.
– Gospodine Lanijer?
– Nisam siguran da je to pošteno, uvaženi sudijo. To što smo se ubili od posla i našli gomilu svedoka za koje
gospodin Brigans nije čuo ne znači da bi od nas trebalo očekivati da mu kažemo šta bi oni mogli da ispričaju. Neka
odradi svoj deo posla. – Govorio je nadmeno, gotovo uvredljivim tonom, pa se Džejk delić sekunde osećao kao
lenština.
– Slažem se – odvratio je sudija Etli. Lanijer je prostrelio Džejka prezrivim pogledom pobednika dok je
prolazio pored njega i ponovo seo.
Pretpretresno zasedanje se oteglo dok su diskutovali o sudskim veštacima i onome što bi oni mogli da kažu na
svedočenju. Džejka je iznervirao sudija Etli i nimalo se nije trudio da sakrije raspoloženje. Vrhunac tog sastanka je
bio spisak porotnika, a sudija je to čuvao za kraj. Bilo je već podne kada je sekretarica podelila kopije spiska. – Tu
je devedeset sedam imena – rekao je Etli – i svi podaci o njima su skriveni sem godišta. Kao što znate, oni koji
imaju preko šezdeset pet godina ne žele da budu oslobođeni od službe, pa zato, gospodo, prepuštam vama da to
rešite tokom odabira.
Advokati su ovlaš pregledali spisak tražeći prijateljska imena, poznata imena saosećajnih i pametnih ljudi, koji
će istog časa stati na njihovu stranu i pomoći im da se presuda donese u njihovu korist. Etli je nastavio: – E, sad me
slušajte. Neću da tolerišam kontakt sa tim ljudima. Koliko sam upućen u prirodu današnjih velikih suđenja, nije
neobično da advokati sprovode veoma podrobno istraživanje oko izbora porote. Slobodno se upustite u to, ali
nemojte stupati u kontakt s njima, nemojte ih pratiti niti im pretiti niti ih na bilo koji način uznemiravati.
Nemilosrdno ću se obračunati sa svakim ko to prekrši. I ne širite to što piše na tim spiskovima. Ne želim da čitav
okrug zna ko je sve na listi.
Vejd Lanijer je upitao: – Kojim redom će biti poređani tokom izbora, uvaženi sudijo?
– Potpuno nasumično.
Advokati su ćutali dok su na brzinu čitali imena. Džejk je imao veliku prednost zato što se sve odigrava na
domaćem terenu. Međutim, svaki put kada bi pogledao spisak potencijalnih porotnika, iznenadio bi se koliko malo
imena je prepoznao. Poneki bivši klijent, poneko koga je znao iz crkve. Drugar iz Karaveja iz srednje škole. Blizak
rođak njegove majke. Dok ga je na brzinu pregledao, od devedeset sedam imena izdvojio je dvadesetak poznatih.
BD4Y
balkandownload.org

Hari Reks sigurno poznaje više ljudi. Ozi bi odmah prepoznao imena crnaca i većinu belaca. Lusjen bi se hvalio
koliko ljudi poznaje, ali on je u suštini samo predugo sedeo na tremu ispred kuće.
Vejd Lanijer i Lester Čilkot nisu poznavali nikoga s liste pošto su iz Džeksona, ali će oni svejedno imati dobru
zaleđinu. Imali su debele veze s firmom Salivan, s devet advokata koji su i dalje najjači u okrugu, tako da će od njih
dobiti pregršt korisnih saveta.
U 12.30 sudija se već umorio i zatvorio zasedanje. Džejk je žurno izašao iz sudnice pitajući se da li će starina
imati snage za to naporno suđenje. Brinulo ga je i po kojim pravilima će se ono odvijati. Bilo je očigledno da se
niko neće striktno pridržavati zvaničnih, novih pravila koja su uneta u knjige.
Bez obzira na zakone i propise, Džejk i svi ostali advokati u državi znali su da je Vrhovni sud u Misisipiju
poznat po tome što se priklanja mudrosti lokalnih sudija. Oni su tu, u jeku bitke. Oni posmatraju lica, slušaju
svedočenja, osećaju napetost. Ko smo mi, pita se Vrhovni sud već decnijama, da sedimo ovde toliko daleko od
centra zbivanja i da naše nepristrasne odluke sprovodi neki tamo sudija?
Kao i uvek, suđenje će se odigrati po Rubenovim pravilima.
Kakva god da budu u datom trenutku.

***

Vejd Lanijer i Lester Čilkot su otišli pravo u kancelarije firme Salivan i zaputili se u salu za sastanke na drugom
spratu. Čekao ih je poslužavnik sa sendvičima, kao i naprasit čovečuljak s jakim naglaskom severa Srednjeg zapada.
Bio je to Majron Penki, bivši advokat koji se pronašao u relativno novoj oblasti pravnog savetovanja, u oblasti
ekspertize koja je uveliko prokrčila put u mnoge velike parnice. Penki i njegov tim su za pozamašnu svotu činili
svakojaka čuda i sastavljali savršenu porotu ili bar najbolju moguću. Telefonsko istraživanje su već obavili, kao i
razgovore s dve stotine registrovanih birača iz okruga koji su se graničili s Fordom. Pedeset posto njih je izjavilo da
čovek ima pravo da svoju imovinu ostavi bilo kome, čak i ako time oštećuje svoju sopstvenu porodicu. Međutim,
devedeset posto anketiranih smatra da je sumnjivo kada se na osnovu svojeručnog testamenta sve ostavlja
poslednjem staratelju. Podaci su se gomilali i još su ih analizirali u matičnoj Penkijevoj firmi u Klivlendu. Rasa nije
bila bitan faktor ni u jednom istraživanju.
Posmatrajući preliminarne rezultate, Vejd Lanijer je bio optimista. Jeo je sendvič stojeći, a usput je razgovarao i
pijuckao dijetalnu kolu na cevčicu. Spisak porotnika je iskopiran u više primeraka, koji su podeljeni duž stola za
sastanke. Svaki od devetorice advokata firme Salivan dobio je kopiju i trebalo je što pre da pregleda spisak imena
iako su svi oni, kao obično, bili zatrpani poslom i prosto nisu mogli da nađu još pet minuta u ionako pretrpanom
dnevnom rasporedu.
Na jednom zidu je bio okačen krupan plan okruga Ford. Bivši policajac iz Klentona, Sani Nens, već je
pozabadao mnogo čioda u ulice u kojima žive porotnici. Nens je bio iz Klentona, a pošto mu je supruga bila iz
Karaveja, rekao je da poznaje svakoga. Njega je unajmio Majron Penki da se razmeće tim činjenicama. U 13.30 se
pojavilo još četvoro zaposlenih, kojima su odmah saopštene dalje smernice. Lanijer je bio bezobziran ali precizan.
Tražio je slike u boji svake kuće, susednih kuća, svakog automobila, naravno, ako je to bilo moguće. Ukoliko je na
branicima automobila bilo nalepnica, tražio je da ih slikaju, ali im je strogo naredio da ni pod kakvim okolnostima
ne dozvole da ih uhvate na delu. Savetovao im je da se postave kao anketari, poreznici, agenti osiguranja koji
dostavljaju čekove, zagovornici ovoga ili onoga koji idu od vrata do vrata, neka smisle bilo šta iole uverljivo, samo
neka razgovaraju s komšijama i saznaju koliko god mogu, a da niko ne posumnja. Rekao im je da ni pod kojim
uslovima ne stupaju u direktan kontakt sa bilo kojim od potencijalnih porotnika i da otkriju gde ti ljudi rade, kom
bogu se klanjaju i u koju školu šalju svoju decu. Imaju osnovne podatke – imena, godišta, pol, rasnu pripadnost,
adrese i birački okrug – ali ništa sem toga. Tako da mnoge praznine treba popuniti.
Lanijer je rekao: – Ne smeju da vas upecaju. Ako vaši postupci pobude sumnju, smesta nestanite. Ako vas neko
pritera uza zid, dajte im lažno ime i odmah se javite ovde. Ukoliko sumnjate da vas je neko provalio, idite, nestanite
i na kraju se javite. Ima li pitanja?
Nijedan od te četvorice nije bio iz okruga Ford, pa su bile male šanse da ih neko prepozna. Dvojica su bila bivši
policajci, a ostala dvojica istražitelji honorarci; bili su dobro upoznati sa terenskim radom. – Koliko vremena
imamo? – upitao je jedan.
BD4Y
balkandownload.org

– Suđenje počinje za dve nedelje. Javljajte nam se svakog drugog dana i raportirajte o napretku. Sledeći petak je
krajnji rok.
– Hajdemo – rekao je jedan od njih.
– I trudite se da vas ne uhvate.

***

Džejkov stručni pravni konsultant je bila njegova sekretarica/saradnica. Pošto je sada sudija Etli rukovodio
podelom imovine kao da se za sve troškove izdvaja iz njegovog plitkog džepa, nije dolazilo u obzir da angažuju
pravog konsultanta. Porša će zato biti zadužena za prikupljanje podataka, odnosno za vođenje evidencije o svemu. U
ponedeljak u 16.30 ona, Džejk, Lusjen i Hari Reks su se okupili u radnoj prostoriji na drugom spratu, pored njene
stare kancelarije. Došao je i Nik Norton, advokat čija se kancelarija nalazila na drugoj strani trga; on je pre dve
godine zastupao Marvisa Langa.
Prečešljali su svih devedeset sedam imena.

BD4Y
balkandownload.org

36.

Po izgledu i naglasku tih ljudi Loniju je bilo jasno da je to gomila Rusa, a pošto ih je sat vremena posmatrao kako
ispijaju votku, više nije ni sumnjao. Ti kao od brega odvaljeni neotesanci govorili su glasno i tražili đavola. I baš su
dolazili onim danima kada je radio samo jedan izbacivač. Vlasnik bara je pretio da će postaviti znak za zabranu
ulaska Rusima, ali to, naravno, nije mogao da sprovede u delo. Loni je shvatio da su to verovatno članovi posade
teretnog broda koji prevozi žito iz Kanade.
Pozvao je drugog izbacivača na kućni broj, ali se niko nije javio. Vlasnik nije bio u lokalu, pa je Loni trenutno
bio glavni. Naručili su još jednu turu votke. Loni je pomislio da je malo razblaži vodom, ali ti momci bi sigurno
odmah osetili razliku. Kada je jedan pljesnuo konobaricu po lepo oblikovanoj zadnjici, atmosfera je za sekund
uzavrela do tačke ključanja. Onaj drugi izbacivač je dreknuo na bezobraznog Rusa, a taj se nije libio nasilnog
obračuna, pa mu je Rus odvratio istom merom, samo na ruskom, i razgnevljeno ustao. Razjareno je poleteo na
izbacivača da ga udari i promašio, ali zato ovaj drugi nije. S drugog kraja prostorije grupica patriotski nastrojenih
bajkera počela je da gađa Ruse flašama piva, pa su ovi poskakali i bacili se u akciju. Loniju se otelo: – E, sranje! –
i premišljao se da li da pobegne kroz kuhinju, ali je ionako sve to već video mnogo puta. Njegov bar nije bio na
najboljem glasu, a upravo zato je imao dobru zaradu, i to u kešu.
Kada su oborili drugu konobaricu, obišao je oko šanka da joj pomogne. Tuča je besnela na samo dva-tri metra
od njih, a kako je posegao da je dohvati, neki tup predmet je poleteo ka njemu i pogodio ga u potiljak. Istog trena je
pao u nesvest, a krv iz rane slivala mu se niz dugačak sed rep. Loni je imao šezdeset šest godina i bio je previše
mator čak i da posmatra takvu makljažu.
Dva dana je ležao bez svesti u bolnici u Džunou. Vlasnik lokala se nerado pojavio. Priznao je da nema papire za
tog čoveka i da zna samo njegovo ime – Loni Klark. Detektiv se vrzmao tuda i kada je postalo očigledno da se
pacijent možda nikada neće probuditi, stvar je počela da se odvija po planu. Vlasnik im je rekao koju baraku je Loni
nazivao domom, pa je policija tu provalila. Nije imao gotovo nikakvu imovinu, ali su zato pronašli trideset
kilograma kokaina pažljivo umotanog u foliju, koji, izgleda, nije upotrebljavan. Ispod dušeka su našli i plastičnu
pernicu sa šnirom. U njemu se nalazilo dve hiljade dolara gotovine, vozačka dozvola sa pečatom Aljaske na ime
Harija Mendoze, za koju se ispostavilo da je lažna, pasoš, takođe falsifikovan, na ime Alberta Džonsona, još jedan
lažni pasoš, na ime izvesnog Čarlsa Nolanda, ukradena vozačka dozvola nekog Vilsona Steglica iz Viskonsina, inače
istekla, i požutela vojna knjižica na ime Ensila F. Habarda, a poslednji unet datum u njoj bio je maj 1955. godine. U
toj pernici se nalazila sva Lonijeva imovina, ako se ne računa kokain, naravno, čija je vrednost na ulici bila po
gruboj proceni oko milion i po dolara.
Policiji je bilo potrebno nekoliko dana da proveri podatke i sve ostalo, a Loni se do tada već osvestio i osećao
bolje. Policija je odlučila da mu ne pominje kokain dok ne dobije otpusnu listu. Ispred njegove sobe je dežurao
jedan policajac u civilu. Pošto su jedina imena koja su postojala u bazi podataka bila Ensil F. Habard i Vilson
Steglic, uneli su ih u nacionalnu bazu podataka o kriminalcima da vide da li će se nešto pojaviti. Detektiv je počeo
da ćaska sa Lonijem, da navraća i donosi mu milkšejk, ali nikako nije pominjao drogu. Posle nekoliko poseta mu je
rekao da u popisu ne mogu da pronađu nikoga po imenu Loni Klark. Pitao ga je za mesto i datum rođenja, matični
broj, prebivalište, bilo šta.
Loni je čitav život bežao i skrivao se, pa je osetio opasnost i postao manje pričljiv. Detektiv ga je upitao: – Da
li ponznajete čoveka koji se zove Hari Mendoza?
– Možda – odgovorio je Loni.
Ma, je li? A odakle? I kada i kako ste se upoznali? I pod kakvim okolnostima? Ništa.
Pitao ga je i za Alberta Džonsona i Čarlsa Nolanda. Loni je rekao da ih je možda nekada davno upoznao, ali da
nije siguran. Sećao se svega kao kroz maglu, pamćenje ga je polako izdavalo. Na kraju krajeva, lobanja mu je bila
razbijena i imao je potres mozga, pa se ionako sećao malo čega od pre tuče. Pitao ga je zašto mu postavlja sva ta
pitanja.
Do tada je Loni shvatio da su mu provalili u kuću, ali nije bio siguran da li su pronašli kokain. Velika je
verovatnoća i da se čovek kome ona pripada ušunjao u njegovu sobu nedugo posle tuče i odneo je. Loni nije bio
diler; samo je prijatelju učinio uslugu za koju će mu dobro platiti. Dakle, pitanje je da li je policija našla kokain.
BD4Y
balkandownload.org

Ako jeste, zaglibio je do guše. Što manje govori, to bolje. Kao što je još pre mnogo decenija naučio, kada policajci
počnu da postavljaju ozbiljna pitanja, samo poriči, poriči, poriči.

***

Džejk je sedeo za radnim stolom kada ga je Porša pozvala i rekla: – Albert Mari je na vezi. – Džejk je odmah
zgrabio telefon i javio se.
Mari je vodio firmu sa sedištem u Vašingtonu, specijalizovanu za pronalaženje nestalih osoba, kako u zemlji,
tako i u inostranstvu. Do sada je od zaostavštine Seta Habarda toj firmi plaćeno četrdeset dve hiljade dolara da nađe
Setovog davno izgubljenog brata, ali gotovo da nije bilo nikakvih rezultata. Ničim nisu mogli da se pohvale, ali su
zato njihovi honorari daleko nadmašivali one koje su tražile advokatske firme iz velikih gradova.
Večito skeptični Mari je počeo vešću: – Ušli smo u trag Ensilu Habardu, ali nemojte previše da se radujete. –
Preneo je činjenice onako kako ih je čuo: nestali koristi lažno ime Loni, u baru u Džunou je izbila tuča, slomljena mu
je lobanja, nađeno je mnogo kokaina i falsifikovanih dokumenata.
– Ima šezdeset šest godina i diluje drogu? – upitao je Džejk.
– Ne postoji starosna granica za dilere droge.
– Hvala.
– Uglavnom – nastavio je Mari – tip je prilično lukav i neće ništa da prizna.
– Jel’ ozbiljno povređen?
– Leži u bolnici već nedelju dana. Odande će pravo u zatvor, tako da lekari ne žure. Slomljena lobanja ipak nije
mala stvar.
– Ako vi tako kažete.
– Lokalnoj policiji je zapala za oko mornarička knjižica. Izgleda da je autentična, ali se nekako ne uklapa u celu
priču. Išao je od mesta do mesta, što donekle objašnjava lažne vozačke dozvole i pasoše, ali odakle ta vojna
knjižica od pre trideset godina? Šta će to jednom prevarantu? Sasvim je moguće da je i ona ukradena.
– Znači, vraćamo se na prvobitno pitanje – rekao je Džejk. – Kako da budemo sigurni da je to on kad ga
nađemo?
– Baš tako.
Nije bilo fotografija Ensila Habarda koje su im mogle biti od koristi. U kutiji u Setovom ormaru pronašli su
nekoliko desetina porodičnih fotografija, na kojima su uglavnom Ramona, Heršel i Setova prva žena. Nije bilo slika
iz Setovog detinjstva niti jedne jedine slike Setovih roditelja ili mlađeg brata. O Ensilu je ostalo traga jedino u
nekim školskim dokumentima iz devetog razreda, a njegovo nasmešeno lice se pojavljuje na grupnoj fotografiji u
godišnjaku srednje škole u Palmajri, koja je bila mutna, jer je napravljena 1934. godine. Ta fotografija je uvećana,
kao i nekoliko Setovih u zrelim godinama. Budući da Ensila već pedeset godina niko nije video u okrugu Ford, nije
bilo nijedne osobe koja bi mogla da kaže da li je kao dete ličio na starijeg brata ili su izgledali potpuno različito.
– Imate li nekoga u Džunou? – pitao je Džejk.
– Ne, još uvek nemamo. Dva puta sam razgovarao s policijom. Mogu tamo da ubacim čoveka u roku od dvadeset
četiri sata.
– Šta će da uradi kada ode tamo? Ako Loni Klark neće da razgovara s lokalcima, zašto bi razgovarao s potpunim
neznancem?
– I ja se pitam.
– Moram da razmislim o tome.
Džejk je prekinuo vezu i sat vremena nije razmišljao ni o čemu drugom. To je bio prvi trag za nekoliko meseci, a
i on je bio dozlaboga slab. Suđenje počinje za četiri dana i nije bilo nikakvih izgleda da zapuca za Aljasku i nekim
čudom potvrdi identitet čoveka koji ne želi da ga identifikuju; štaviše, taj isti čovek je poslednjih trideset godina
proveo menjajući identitet.
Sišao je i zatekao Lusjena u sali za sastanke kako proučava indeksne kartice sa imenima porotnika odštampanim
debelim slovima. Svih devedeset sedam kartica je bilo uredno složeno na dugačkom stolu, po abecednom redu.
Ocenjivao ih je na skali od jedan do deset, pri čemu je deset bio najpozitivniji utisak. Mnoge još nije ocenio zato
što se o porotnicima ništa nije znalo.
BD4Y
balkandownload.org

Džejk mu je prepričao razgovor s Albertom Marijem. Lusjenova prva reakcija je bila: – Nećemo odmah da
kažemo sudiji Etliju, ne još. Znam šta misliš – ako je Ensil živ, a mi znamo gde je, treba odmah da tražimo odlaganje
i tako dobijemo još malo vremena. To nije dobra zamisao, Džejk.
– Nisam na to mislio.
– Postoji velika verovatnoća da će stari ostati iza rešetaka do kraja života. Ne bi mogao da se pojavi na suđenju
sve i da hoće.
– Ne, Lusjene. Više me brine potvrda identiteta. Nema izgleda da to izvedemo ako ne razgovaramo s njim. Imaj
na umu da je deo novca njegov. Možda će biti daleko spremniji na sardnju nego što mi očekujemo.
Lusjen je duboko uzdahnuo i počeo da se šetka oko stola. Porša je bila previše neiskusna, a povrh toga i mlada
žena crne kože, tako da nije bila prikladna za izvlačenje tajne od matorog belca koji beži od nečega, a možda od
svega i svačega. To znači da je upravo on jedini pogodan član firme za to. Prišao je vratima i rekao: – Ići ću ja.
Prikupi mi što više informacija.
– Jesi li siguran, Lusjene?
Nije bilo odgovora dok je zatvarao ulazna vrata za sobom. Džejk je samo molio boga da Lusjen ostane trezan.

***

Ozi je svratio u četvrtak kasno po podne, nakratko. Hari Reks i Porša su se zatvorili u kabinet i pažljivo razgledali
imena i adrese porotnika. Džejk je sedeo na spratu za svojim radnim stolom i okretao telefonske brojeve,
bezuspešno pokušavajući da uđe u trag nekolicini od četrdeset pet Lanijerovih svedoka. Do sada mu je taj zadatak
samo zadavao glavobolju.
– Hoćeš pivo? – upitao je Hari Reks šerifa. Na stolu je već bio jedan bad lajt.
– Na dužnosti sam, a i ne pijem – odgovorio je Ozi. – Nadam se da posle ne sedaš za volan. Ne bih voleo da
gledam kako te hapse zbog vožnje pod dejstvom alkohola.
– Ma samo ću da angažujem Džejka da mi doživotno odloži kaznu i problem rešen. Jeste li pronašli nekoga?
Ozi mu je pružio papir i rekao: – Nekoliko njih. Onaj Oskar Pelc, o kome smo juče pričali, što živi dole blizu
Lejk Vilidža, e, on ide u crkvu u koju ide porodica Roston. – Porša je uzela karticu na kojoj je crnim markerom na
vrhu bilo ispisano OSKAR PELC.
– Ja bih se njega klonio – rekao je Ozi.
Hari Reks je pregledao svoje beleške i rekao: – Njemu smo ionako dali peticu, ne uklapa nam se baš.
– Gospodin Rejmond Grifis živi dole kod Parkerove prodavnice, južno odavde. Šta imate o njemu?
Porša je uzela drugu karticu i rekla: – Belac, ima četrdeset jednu godinu, radi za nekog preduzetnika koji pravi
ograde. – Hari Reks je dodao: – Razveden, ponovo se oženio, otac mu je poginuo u saobraćajnoj nesreći pre pet
godina.
Ozi je rekao: – Klonite ga se. Iz pouzdanog izvora sam čuo da mu je brat bio povezan s Klanom pre tri godine, u
vreme suđenja Hejliju. Nemojte sad da pomislite da je i on bio član Klana, ali ipak su braća. Možda odaju dobar
utisak onako površno, ali izgleda da su gadan soj.
– Ja sam mu dao četvorku – prokomentarisao je Hari Reks. – Mislio sam da ciljate isključivo na crnce.
– To je gubljenje vremena. Svi crnci će automatski dobiti desetke na ovom suđenju.
– Koliko ih je na spisku, Porša?
– Dvadeset jedan od devedeset sedmoro.
– Njih ćemo sve.
– Gde je Lusjen? – upitao je Ozi.
– Džejk ga je najurio. Jeste li imali sreće s Pernelom Filipsom? Mislio si da ga Mos Džunior možda poznaje.
– On je treće koleno u familiji žene Mosa Džuniora, ali oni izbegavaju porodična okupljanja. To su ti zaostali
baptisti. Od mene taj ne bi dobio mnogo poena.
– Porša?
– Tja, neka bude trojka – odgovorila je sa autoritetom iskusnog savetnika u sastavljanju porote.
– Zato je ovaj prokleti izbor zajebana stvar – prasnuo je Hari Reks. – Mnogo je trojki i četvorki, a malo osmica
i devetki. To će nas dotući.
BD4Y
balkandownload.org

– Gde je Džejk? – upitao je Ozi.

– Na spratu, vodi rat telefonom.

***

Lusjen je vozio do Memfisa, tamo je seo u avion za Čikago, a odatle je čitavu noć leteo do Sijetla. Pio je tokom leta,
ali nije preterao, jer je zaspao. Nekako je ubio šest sati na aerodromu u Sijetlu, a zatim se dvosatnim letom Er
Aljaskom prebacio do Džunoa. Odseo je u hotelu u centru grada, javio se Džejku, odspavao tri sata, istuširao se, čak
se i obrijao, a onda obukao staro crno odelo koje nije nosio čitavih deset godina. U beloj košulji i s kravatom sa
persijskom šarom i sam bi poverovao da je advokat, a upravo tako je i hteo da se predstavi. S pohabanom akten-
tašnom u ruci zapucao je pravo u bolnicu. Dvadeset dva sata po odlasku iz Klentona upoznao se s detektivom i na
kafi s njim dobio najnovije informacije.
Poslednje vesti mu nisu mnogo otkrile. Loniju je mozak počeo da otiče usled infekcije, pa nije baš bio
raspoložen za razgovor. Njegovi lekari nisu hteli da šire priču, pa ni detektiv tog dana nije razgovarao s njim.
Pokazao je Lusjenu lažne papire koje su pronašli u baraci, kao i mornaričku vojnu knjižicu. Lusjen je detektivu
pokazao dve uvećane fotografije Seta Habarda. Možda su bar malo ličili, a možda i nisu. Ko će ga znati? Detektiv je
insistirao da vlasnik bara dođe u bolnicu, jer je on dobro poznavao Lonija, te bi možda mogao da ga prepozna na
fotografijama. Pogledao ih je, ali od toga nije bilo nikakve vajde.
Kada je vlasnik bara otišao, Lusjen nije imao šta drugo da radi, pa je objasnio detektivu zašto je došao – Ensila
traže već šest meseci, ali nailaze samo na mrtve tragove a brat mu je, čovek sa fotografija, ostavio neki novac
testamentom. Nije to veliko bogatstvo, ali je dovoljan razlog da Lusjen zapuca iz Misisipija i doleti na Aljasku
preko noći.
Detektiva nije posebno zanimao sudski spor. Više se brinuo za kokain. Rekao je da ne veruje da je Loni Klark
narko--diler. Bili su na korak da raskrinkaju narko-kartel u Vankuveru i imali su nekoliko insajdera. Šuškalo se da
Loni samo krije robu za pare. Nema sumnje da će odležati neko vreme u ćorki, ali reč je o nekoliko meseci, ne o
godinama, te mu zacelo neće biti dozvoljeno da otputuje u Misisipi, ako je on uopšte Ensil Habard.
Kada je detektiv otišao, Lusjen je lunjao po bolnici da bi bolje upoznao lavirint hodnika, dograđenih delova i
stepeništa. Otkrio je da je Lonijeva soba na trećem spratu i opazio da neki čovek stalno stoji blizu nje, prelistava
časopis i upinje se da ostane budan. Pretpostavio je da je to policajac.
Kada je pao mrak, vratio se u hotel, preneo Džejku šta je saznao i otišao u bar.

***

Već petu ili šestu noć je ležao u toj vlažnoj, mračnoj sobi, na kojoj prozori nikad nisu otvarani, u koju ni danju
svetlost nije zalazila. Medicinske sestre su stalno ulazile i izlazile. Ponekad bi tiho pokucale na vrata pre no što bi
ih otvorile, a ponekad bi se samo stvorile kraj njegovog uzglavlja ne napravivši ni najmanji šum da ga upozore.
Cevčice su mu bile zabodene u obe ruke, a iznad glave su mu stajali monitori. Rečeno mu je da neće umreti, ali
posle pet ili šest dana i noći praktično bez hrane i životarenja samo na lekovima, okružen gomilom lekara i
bolničarki, nimalo mu ne bi smetalo da je duže ostao u komi. Glava mu je pulsirala od bola, a leđa su mu se ukočila
od ležanja, pa bi mu povremeno došlo da počupa sve one cevke i kablove i odjuri iz sobe. Na digitalnom satu je
video da je jedanaest i deset.
Može li da ode? Može li slobodno da se išeta iz bolnice? Ili murija već čeka ispred vrata da ga pokupi? Niko
mu to neće reći. Pitao je sestre koje su bile najljubaznije prema njemu da li ga neko čeka, ali su mu one odgovarale
neodređeno. Mnogo toga je bilo neodređeno. Ponekad je slika na televizijskom ekranu bila jasna, a onda bi se
najednom zamutila. Stalno mu je zujalo u ušima, zbog čega je mumlao. Lekari su to poricali. Bolničarke bi mu samo
dale neku drugu tabletu. U gluvo doba noći pojavile bi se senke, posmatrači koji bi mu se ušunjali u sobu. Možda su
to bili studenti koji su tražili prave pacijente, a možda pak samo prikaze. Često su mu menjali terapiju da vide kako
će reagovati. Probaj ovo protiv bolova. Uzmi ono da ti se razbistri pred očima. Ovo ti je za te senke. Ovo ti je za
razređivanje krvi. Ovo ti je antibiotik. Na desetine lekova i tako po ceo dan.
Ponovo je zadremao, a kada se probudio, bilo je jedanaest i sedamnaest. U sobi je vladao mrkli mrak i samo je s

BD4Y
balkandownload.org

monitora iznad njegove glave nejasno svetlela crvena lampica, koju nije mogao da vidi.
Vrata su se tiho otvorila, ali u sobu iz mračnog hodnika nije prodrlo nimalo svetlosti. To nije bila medicinska
sestra. Neki nepoznat muškarac prišao je pravo njegovom krevetu. Imao je dugu sedu kosu i crnu košulju; tog
starijeg čoveka je prvi put video. Škiljio je, ali mu je pogled bio prodoran, a kada se nagnuo, Lonija je zapahnuo
vonj viskija.
Rekao je: – Ensile, šta se desilo Silvesteru Rajndsu?
Loniju kao da je srce stalo dok je užasnuto piljio u neznanca, koji mu je nežno spustio ruku na rame. Viski se sve
jače osećao. Ponovio je: – Ensile, šta se desilo Silvesteru Rajndsu?
Loni je pokušao da govori, ali ga je glas izdao. Žmirkao je da bi izoštrio pogled, ali već je jasno video. I reči su
bile savršeno jasne, a naglasak je bio nedvosmislen. Neznanac je došao s dalekog Juga.
– Molim? – uspeo je Loni da prošapuće gotovo nečujno.
– Šta se desilo Silvesteru Rajndsu? – ponovio je neznanac, a oči su mu sijale dok mu je pogled kao laser bio
uperen u Lonija.
Pored uzglavlja se nalazilo dugme za pozivanje sestara. Loni ga je brzo pritisnuo. Neznanac je ustuknuo, ponovo
se povukao u senku, a zatim nestao iz sobe.
Bolničarka se najzad pojavila. Nju baš i nije voleo, jer se ljutila kad je uznemirava. Loni je hteo da joj kaže za
neznanca, ali ta cura nije marila da sasluša čoveka. Pitala ga je šta hoće, a on joj je rekao da ne može da zaspi.
Obećala mu je da će ga kasnije obići, ali to mu je ionako stalno obećavala.
Ležao je u mraku sav prestravljen. Ni sam nije znao da li se uplašio zato što ga je neko oslovio pravim imenom
ili što ga je sustigla prošlost. Ili pak zato što nije bio siguran da li je uopšte video i čuo neznanca. Možda ipak gubi
razum? Možda mu je mozak trajno oštećen?
Polako je gubio svest, tonuo u tamu i vraćao se; zaspao bi samo na trenutak ili dva pre nego što bi pomislio na
Silvestera.

BD4Y
balkandownload.org

37.

Kada je Džejk ušao u Kofi šop u subotu ujutru u sedam i pet, žamor je kao i obično zamro i dok je našao mesto, već
su poletele otrovne strelice. Suđenje će početi za dva dana, a Del mu je već rekla kako se od ranog jutra samo o
tome priča i kako svako ima svoje mišljenje o tom slučaju i tako unedogled. Promenili bi temu čim bi se Džejk
pojavio, ali čim ode, kao da neko pritisne prekidač, opet bi svi govorili samo o Setovom testamentu. Iako su joj sve
mušterije bili belci, izgledalo je da su podeljeni u nekoliko tabora. Jedni su se držali mišljenja da čovek koji je pri
čistoj svesti i zdravoj pameti ima pravo da svoju imovinu raspodeli i zavešta kako mu je drago, bez obzira na
porodicu. Drugi su smatrali da nije bio pri sebi. Jedna grupa je klevetala Leti. Raširilo se mišljenje da je ona
slobodna žena koja je iskoristila jadnog starog Seta.
Džejk je navraćao bar jednom nedeljno kada je kafe bio prazan, a Del mu je podnosila izveštaj. Posebno je bila
bitna jedna stalna mušterija, čovek po imenu Tag Vajtherst, glavni čovek državne inspekcije za meso. Njegov brat je
bio na spisku potencijalnih porotnika mada je bila sigurna da Tag to nije pominjao. Nije bio mnogo pričljiv, ali se
tokom jednog razgovora složio sa Kerijem Halom da se nikoga ne tiče kako ko zaveštava svoju imovinu. Hal nije
imao ni prebijene pare i bio je do guše u dugovima i svako je znao da neće ni imati šta kome da ostavi, ali je to
moglo da prođe bez komentara. U svakom slučaju, Del je smatrala da će se Tag Vajtherst slagati sa Džejkom.
Doduše, niko ne može znati da li će se njegov brat slagati sa Džejkom.
Džejk je u toj fazi već očajnički tražio informacije o izabranih devedeset sedmoro.
Sedeo je za stolom s nekoliko ratara i čekao kačamak i tost. Zapodenuli su razgovor o pecanju grgeča, a Džejk
nije imao šta da kaže na tu temu. Bar poslednje tri godine se vodila raspava o tome da li je mrešćenje velikoustog
grgeča u jezeru Čatula u porastu ili u opadanju. Svako se čvrsto držao svog mišljenja i naglas ga iznosio, pa se
činilo da tu nema mesta kompromisu. Svi su bili stručnjaci. Čim bi se voda okrenula na vodenicu mresta u zastoju,
neko bi ponosno izjavio da je ulovio trofej, što bi samo izazvalo žučnu raspravu. Džejku je ta tema dosadila, ali je i
na tome bio zahvalan; to je odvlačilo pažnju ostalima od Habardovog slučaja.
Endi Fur je doručkovao, ali ga to nije omelo da upita: – Hej, Džejk, jel’ suđenje, beše, zakazano za ponedeljak?
ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad
– Jeste.
– Znači, nema šanse da se odloži?
– Teško. Potencijalni porotnici će biti tamo u devet, pa odmah krećemo. Jel’ dolaziš?
– Jok ja, moram da radim. Što, jel’ očekuješ masovno okupljanje?
– To se nikad ne zna. Građanske parnice umeju da budu smrtno dosadne. Možda ćemo u početku imati ponekog
posmatrača, ali mi se sve nešto čini da će brzo da zbrišu.
Del mu je dopunila šolju kafom i umešala se u razgovor: – Biće puno puncato, i sam znaš. Nije bilo ovoliko
uzbuđenja još od suđenja Hejliju.
– A da, na njega sam zaboravio – prokomentarisao je Džejk, pa se zaorio smeh.
Bil Vest je rekao da je čuo kako je FBI provalio u prostorije dvojice inspektora u okrugu Pouk, koji je inače bio
leglo korupcije, što je izazvalo talas osude među okupljenima. Samo Džejk i Del nisu komentarisali. Razgovor je
potekao u tom pravcu, na čemu je Džejk bio zahvalan iz dubine duše. Budući da mu se smešio produženi vikend u
kancelariji, u tom trenutku je samo hteo da doručkuje i ništa više.

***

Porša je stigla oko devet, pa su zajedno popili kafu na balkonu dok se grad polako budio. Izvestila ga je da je rano
doručkovala s Leti, koja je bila nervozna, čak i slaba i prestravljena zbog suđenja. Leti je bila iscrpljena zbog
rodbine koja joj se vrzmala po kući, od rada na određeno vreme i od upornog nastojanja da se ne obazire na
činjenicu da joj je muž u zatvoru zbog ubistva dvojice mladića. Ako se tome doda razvod i mukotrpan sudski spor
oko testamenta, bilo je i razumljivo da više nije znala gde se nalazi.
Porša je priznala da je i sama mnogo umorna. Dugo je radila prekovremeno, a malo spavala. Džejk ju je
razumeo, ali samo do izvesne mere. Parnice obično zahtevaju osamnaestočasovno angažovanje i radne vikende, pa
BD4Y
balkandownload.org

ako je ozbiljno nameravala da postane advokat, bila joj je neophodna ta doza pritiska. Tokom poslednje dve nedelje
naterali su se da zapamte svih devedeset sedam imena sa spiska porotnika. Ako bi Džejk rekao R, Porša bi na to
uzvratila: – Šestorica. Rejdi, Rejkstro, Ris, Rajli, Robins i Robard. Ako bi Porša izgovorila V, Džejk bi nabrojao: –
Trojica. Vampler, Vajtherst, Viten. – I tako bi se nadmetali po čitav dan.
Izbor porotnika je u Misisipiju obično trajao najviše jedan dan. Džejka su oduvek očaravala suđenja u drugim
državama, u kojima se porota formirala dve nedelje ili mesec dana. Nije mogao da dokuči taj sistem, kao što to nisu
mogle ni sudije u Misisipiju. Oni su bili mrtvi ozbiljni pri odabiru pravične i nepristrasne porote, samo prosto nisu
gubili vreme.
Brzina će u ovom slučaju biti presudna. Odluke će se donositi brzo. Advokati obe strane neće imati mnogo
vremena da razmišljaju o imenima niti da sprovedu ozbiljniju pretragu. Najvažnije je da znaju imena i da ih povežu
s licima. Džejk je čvrsto rešio da sazna sve o svim porotnicima: njihova godišta, adrese, čime se bave, koju školu su
završili, u koju crkvu idu; što više informacija, to bolje.
Čim je oformljena lista porotnika sa devedeset sedam imena, Porša je dobila zadatak da podrobno pregleda
sudske spise. Sate je probdela nad knjigama ugovora i zemljišnim knjigama tragajući za transakcijama tokom
proteklih deset godina. Prečešljala je popise sudskih predmeta tražeći tužitelje i branjenike, pobednike i gubitnike.
Od onih devedeset sedmoro, šesnaestoro ih je prošlo kroz razvod u prethodnoj deceniji. Nije bila sigurna da li će to
na neki način uticati na suđenje zbog testamenta, ali je svejedno zapamtila taj podatak. Izvesni gospodin Ilaj Rejdi je
podneo četiri tužbe i sva četiri spora je izgubio. Proverila je knjige potraživanja i otkrila desetine tužbi zbog
neisplaćenih poreza, neplaćenih računa za komunalije, neisplaćenih računa podizvođačima. Nekoliko njihovih
potencijalnih porotnika je dugovalo okrugu novac za porez na nekretnine. U poreskoj kancelariji pregledala je
prihode od poreza na nekretnine i napravila spisak imovine porotnika i automobila koje voze. Nije je iznenadilo što
većina ima kamionete.
Taj posao ju je zamarao i često bi se osećala otupelo od suvoparnih informacija, ali nije usporavala niti je
pomišljala da odustane. Posle dve nedelje upoznavanja tih ljudi bezmalo je imala utisak da ih poznaje.
Pošto su popili kafu, namrgođeni su se vratili obavezama. Džejk je pravio grubu skicu uvodne reči. Porša se
vratila u salu za sastanke, grupici od svojih devdeset sedmoro prijatelja. U deset se konačno pojavio Hari Reks s
gomilom masnih pljeskavica iz Kloda. Jednu je dao Džejku i navaljivao da je uzme, a zatim mu je pružio i neki
koverat.
– Ček od tvog osiguravajućeg društva Osiguranje od požara i nezgoda. To ti je gomila pokvarenih maloumnika
i nemoj da ti više slučajno padne na pamet da uzimaš polisu kod njih, jesmo li se razumeli? Sto trideset pet hiljada
dolara. Puna isplata, a ni cent nisi morao da plaćaš pravne usluge, tako da si mi dužan, momak, samo da znaš.
– Hvala ti. Pošto ti je honorar tako mali, idi radi nešto.
– Stvarno sam umoran od ovog slučaja, Džejk. U ponedeljak ću ti pomoći da odabereš porotu, a onda se čistim.
Treba malo i svoje slučajeve da gubim.
– Pošteno. Samo budi tamo prilikom izbora. – Džejk je dobro znao da Hari Reks neće propustiti svedočenje;
svako veče je visio s njima u sali za sastanke, gde su jeli picu i sendviče i raspravljali šta je pošlo nizbrdo i šta
može da se desi narednog dana. On je komentarisao posledice svakog Džejkovog poteza; nije bilo reči kojima nije
iskritikovao Vejda Lanijera; psovao je nepovoljne odluke sudije Etlija; svaki čas je nudio savete koje mu niko nije
tražio; neprekidno ih je obeshrabrivao malodušno govoreći kako je taj slučaj nemoguće dobiti; ponekad je bio toliko
nepodnošljiv da je Džejk često želeo da ga gađa nečim. Međutim, gotovo uvek je bio u pravu. Imao je pravo u
malom prstu i znao je sve začkoljice. Čitao je ljude kao što drugi čitaju novine. Diskretno je posmatrao porotnike
dok su oni posmatrali Džejka. Sve u svemu, svaki njegov savet je bio od neprocenjive vrednosti.
Uprkos izričitoj naredbi Seta Habarda da nijedan advokat iz okruga Ford ne sme imati nikakve koristi od
njegove imovine, Džejk je čvrsto odlučio da smisli kako da izvesnu sumu preusmeri na račun Harija Reksa. Set je
želeo da njegov svojeručni i u poslednjem trenutku napisani testament odoli svim izazovima, ali, hteo – ne hteo, Hari
Reks Voner je najviše doprineo sprovođenju njegove želje.
Telefon na Džejkovom radnom stolu je prigušeno zazvonio. Nije se javio. Hari Reks mu je rekao: – Što ste svi,
narode, prestali da se javljate na telefon? Ove nedelje sam vas zvao deset puta i niko mi se nije javio.
– Porša je stalno u sudu. Ja sam sve vreme zauzet. Lusjen se ne javlja na telefon.
– Pomisli samo na sve slučajeve automobilskih nesreća, razvoda i krađa koje propuštaš. Sva ta ljudska beda se
BD4Y
balkandownload.org

nadljudskim naporima bori i vapi za rukom spasa.

– Rekao bih da imamo posla preko glave.
– Javlja li se Lusjen?
– Nema ničeg novog od jutros, ali dobro, na Aljasci je tek šest sati. Ne verujem da je još ustao.
– Možda tek sad ide na spavanje. Joj, Džejk, baš si budala što si ga uopšte poslao na put. Čoveče, on se napije
na putu od kancelarije do svoje kuće. Gde god da je – na putu, u aerodromskom restoranu, hotelskom baru, bilo gde,
ubije se kao majka.
– Smanjio je. Planira da uči za pravosudni ispit da bi se vratio u Komoru.
– Za tog matorog jarca to znači da prestaje da pije u ponoć.
– E, ti si našao da komentarišeš piće, Hari! Pa ti si za doručak slistio bad lajt.
– Ja imam meru i granicu. Ja sam profesionalac. Lusjen je obična pijandura, u tome je razlika.
– Hoćeš li da mi pomogneš da usavršimo ove sudijine smernice ili ćeš samo da sediš tu celo jutro i ogovaraš
Lusjena?
Hari Reks je ustao i polako se odgegao ka vratima. – Kanije. Da nemaš hladan bad lajt?
– Nemam. – Kada je otišao, Džejk je otvorio koverat i zagledao se u ček osiguravajućeg društva. Pomalo se
rastužio zato što je taj ček simbolizovao okončanje priče o njihovoj prvoj kući. Jeste da je nestala u plamenu još pre
tri godine, ali preganjanje na sudu s osiguravajućom kompanijom njemu i Karli davalo je nadu da će možda moći
ponovo da je sagrade. To nije bilo neizvodljivo, ali je bilo neizvesno. S druge strane, ček mu je doneo novac na
račun; nije to bilo bogzna šta, ali kada otplati obe hipoteke, ostaće mu malo manje od četrdeset hiljada dolara. Nije
mnogo, ali bar će se osloboditi pritiska.
Pozvao je Karlu i rekao joj da će izaći da proslave i da nađe bebisiterku.

***

Lusjen je zvučao sasvim normalno preko telefona mada je to u njegovom slučaju značilo da mu je glas uobičajeno
kreštav i da se onako nacvrcan svojski trudi da zvuči pribrano. Rekao je da je njihov čovek, Loni Klark, imao tešku
noć i da se infekcija ne povlači; lekari su zabrinutiji nego juče i, što je najvažnije, ne sme da prima posete.
– Šta nameravaš? – upitao je Džejk.
– Da se šunjam ovuda još malo, možda da malo istražujem okolinu. Jesi li ikad bio ovde, Džejk? Veličanstveni
su pejzaži, planine su s tri strane, a Pacifik ti je pred nosem. Mesto nije veliko i nije ništa posebno, ali, čoveče,
kakvi su krajolici. Mnogo mi se sviđa priroda. Malo ću da odem u razgledanje, da istražujem.
– Misliš li da je to on, Lusjene?
– Sad znam manje nego što sam znao kad sam pošao iz Klentona. Sve je to velika misterija. Murijake zabole ko
je on i šta se ovde dešava; njihov cilj je da raskrinkaju taj narko-
-kartel. Sviđa mi se ovde, Džejk. Možda ću ostati neko vreme. Nikud ne žurim. Ionako ti nisam potreban u toj
sudnici.
Džejk se svakako slagao s tim, ali nije ništa rekao.
Lusjen je nastavio: – Ovde je prohladno, ali nema vlage. Zamisli to, Džejk, grad bez vlage u vazduhu. Baš mi je
lepo ovde. Držaću Lonija na oku i proćaskaću s njim kada mi budu dozvolili.
– Lusjene, jesi li ti trezan?
– Uvek sam trezan ujutru. U deset uveče je gadno.
– Javljaj mi se.
– Nema problema, Džejk. Ne brini.

***

Ostavili su Hanu kod Džejkovih roditelja u Karaveju i vozili se sat vremena do Oksforda, gde su se provezli kroz
kampus Univerziteta Ol Mis i podsetili se starih dana i prizora iz nekog drugog života. Bio je topao, vedar prolećni
dan i sunce je izmamilo napolje studente, koji su se šetali bosi i u šortsevima. Bacali su frizbi na travnjaku, krišom
pili pivo iz prenosivih frižiderčića i upijali zrake sunca na zalasku. Džejk je imao trideset pet godina, a Karla

BD4Y
balkandownload.org

trideset jednu, a činilo im se da je od studentskih dana prošla čitava večnost, iako to nije bilo tako davno.
Šetnja kroz kampus uvek bi mu probudila nostalgiju. I nevericu. Jesu li njih dvoje stvarno u tridesetim? Kao da
su do juče bili studenti. Džejk je izbegavao da se šeta pored zgrade Pravnog fakulteta – od te noćne more nikad nije
bio dovoljno daleko. U sumrak su se odvezli do Oksfordskog trga i parkirali se pored zgrade suda. Proveli su sat
vremena u knjižari, popili kafu na balkonu na spratu, a zatim otišli na večeru u Dauntaun gril, najekskluzivniji
restoran u krugu od sto trideset kilometara. Naručio je flašu bordoa i spiskao šezdeset dolara – ima se, može se.
Vratili su se skoro u ponoć i usput su se provozali dobro poznatim ulicama. Pored kuće Hokatovih su prošli
najsporije što su mogli. Neka svetla su bila uključena i kao da ih je ta stara, veličanstvena građevina dozivala sebi.
Na prilaznoj stazi je bio parkiran spitfajer Vilija Trejnora s tablicama Tenesija. Još pripit od vina, Džejk je rešio: –
Hajde da vidimo šta radi Vili.
– Nemoj, Džejk! Znaš koliko je kasno – pobunila se Karla.
– Ma, hajde. Viliju to neće smetati. – Zaustavio je saab i krenuo u rikverc.
– Džejk, ispašćemo nepristojni.
– Da je neko drugi u pitanju, da, ali to je Vili. Pogotovu što on i hoće da kupimo ovu kuću. – Džejk se parkirao
iza spitfajera.
– A šta ako ima goste?
– Onda će ih imati još više. Idemo.
Karla je nerado izašla iz kola. Stajali su nekoliko sekundi na betonskoj stazi i posmatrali trem. Vazduh je bio
ispunjen opojnim mirisom božura i perunika. Rascvale glavice ružičastih i belih azaleja smešile su se iz svojih leja.
– Hajde da je kupimo – rekao je Džejk.
– Nemamo mi toliko para – odgovorila je.
– Nemamo, ali banka ima.
Stupili su na trem, pozvonili, a iznutra se čula Bili Holidej. Vili se najzad pojavio u farmericama i majici s
kratkim rukavima i otvorio im vrata uz širok osmeh. – Vidi, vidi – rekao je – pa jesu li to novi vlasnici?
– Bili smo blizu i samo smo svratili na piće – rekao je Džejk.
– Nadam se da ne smetamo – dodala je Karla pomalo postiđeno.
– Ma ni slučajno. Uđite, uđite – insistirao je Vili pokazujući im rukom da uđu. Ušli su u prednji salon, gde je
jedna boca belog vina već ležala na ledu. Bila je skoro prazna, pa je pohitao da donese drugu i uzeo vadičep. Dok ju
je otvarao, objasnio im je da je došao u grad da prati suđenje. Njegov najnoviji poduhvat je zapravo osnivanje
časopisa koji će izlaziti jednom mesečno i baviće se južnjačkom kulturom, a uvodni članak će biti detaljna priča o
Setu Habardu i bogatstvu koje je ostavio svojoj kućnoj pomoćnici crne kože. Do tada to nije pominjao.
Džejka je oduševila ideja da dobije malo publiciteta i izvan okruga Ford. Posle suđenja Hejliju pratila ga je
izvesna ozloglašenost, koja se proširila na čitav grad. – Ko će biti na naslovnoj strani? – dobacio je u šali.
– Ti verovatno nećeš – rekao je Vili pruživši im dve čaše pune do vrha. – Živeli.
Još malo su pričali o suđenju, ali su sve troje razmišljali o nečem drugom. Na kraju je Vili probio led rekavši: –
Evo šta predlažem. Hajde da se rukujemo večeras, da sklopimo usmeni ugovor, samo nas troje.
– Verbalni ugovori kod kupoprodaje nekretnina nisu pravosnažni – rekao je Džejk.
– Nije mi jasno kako neko može da voli advokate – rekao je Vili Karli.
– I ja ih uglavnom ne volim.
Vili je na to rekao: – Biće pravosnažan ako se mi tako dogovorimo. Hajde da se rukujemo i da večeras
zapečatimo tajni dogovor, a onda ćemo posle suđenja naći pravog advokata koji će nam uraditi nacrt pravog
ugovora. Narode, idite u banku, otplatite hipoteku i vaša je za devedeset dana.
Džejk je pogledao Karlu, a ona je već gledala u njega. Na trenutak su zanemeli kao da taj predlog čuju prvi put,
a zapravo su milion puta razgovarali o toj kući.
– A šta ako ne ispunjavamo uslove za hipoteku? – upitala je Karla.
– Ne budi smešna. Svaka banka u gradu će vam odobriti pozajmicu.
– Čisto sumnjam – odvratio je Džejk. – Od pet banaka u gradu tužio sam tri.
– Vidi, dvesta pedeset hiljada za ovu kuću je maltene džabe, a to i banke znaju.
– Mislio sam da je dvesta dvadeset pet – dobacio je Džejk pogledavši Karlu.
Vili je otpio gutljaj vina, zadovoljno coknuo usnama, a zatim mu je odgovorio: – Pa jeste bila toliko izvesno
BD4Y
balkandownload.org

vreme, ali vi niste zagrizli mamac na tu sumu. Iskreno, kuća vredi najmanje četiristo filjada dolara. U Memfisu…
– Taj razgovor smo već obavili, Vili. Ovo ti nije strogi centar Memfisa.
– Ne, nije, ali je dvesta pedeset hiljada razumnija cena. Dakle, toliko, dvesta pedeset.
– Čudan ti je to sistem prodaje, Vili – kazao je Džejk. – Kad ne prodaš po staroj ceni, ti je podižeš.
– Neću više da je podižem, Džejk, sem ako ne naiđe neki lekar. Dvesta pedeset je, i to je poslednja cena.
Poštena. I sami to znate. Hajde da se sad lepo rukujemo.
Džejk i Karla su nekoliko trenutaka piljili jedno u drugo, a onda je ona polako ispružila ruku i rukovala se s
Vilijem. – Sa ovom curom nema šale – rekao je Džejk. Dogovor je pao.

***

Jedini zvuk bilo je jedva čujno brujanje monitora negde iznad i iza njega. Jedina svetlost bio je mutni sjaj crvenih
brojki koje su očitavale njegove vitalne funkcije. Leđa su mu se u krstima potpuno ukočila, ali je Loni ipak pokušao
da se promeškolji. Lekovi su mu intravenozno, polako, kap po kap, dospevali u krv, dovoljno jaki da odagnaju bol.
Malo jave, malo magnovenja. Budio se i padao u nesvest u razmacima od po nekoliko trenutaka, a zatim bi opet
utonuo u mrtvilo. Više nije imao osećaj za dane i sate. Isključili su mu televizor i odneli daljinski upravljač. Lekovi
su bili toliko jaki da ni najzabrinutije sestre nisu mogle da ga probude ni u koje doba noći ma koliko pokušavale.
Dok je bio budan, osećao je da se neko kreće po sobi – medicinsko osoblje, čistačice, lekari, bezbroj lekara.
Povremeno je čuo kako govore tiho i ozbiljno već se pomirivši sa činjenicom da umire. Infekcija čiji naziv nije
umeo da izgovori niti da ga se seti sada je bila pod kontrolom, a lekari su davali sve od sebe. Iz nesvesti u nesvest.
Neki nepoznat čovek se bešumno ušunjao i dotakao zaštitnu ogradu kreveta. – Ensile – obratio mu se tihim ali
prodornim glasom. – Ensile, jesi li budan?
Loni je širom otvorio oči začuvši svoje ime. Bio je to neki stariji čovek s dugom, sedom kosom, u crnoj majici.
Opet ono isto lice. – Ensile, čuješ li me?
Loni nije pomerio nijedan mišić.
– Tvoje ime nije Loni, mi to znamo. Zoveš se Ensil, Ensil Habard, ti si Setov brat. Ensile, šta se dogodilo
Silvesteru Rajndsu?
Iako je bio prestravljen, Loni se nije micao. Osetio je zadah viskija i setio ga se od prethodne noći.
– Šta se dogodilo Silvesteru Rajndsu? Tada si imao osam godina, Ensile. Šta se dogodilo Silvesteru Rajndsu?
Loni je zatvorio oči i duboko udahnuo. Na sekund više nije bio tu, a zatim je trznuo ruke i otvorio oči. Neznanca
više nije bilo.
Pozvao je sestru.

BD4Y
balkandownload.org

38.

Pre nego što je sudiji umrla supruga, on i gospođa Etli osam godina zaredom nisu propustili nijedno nedeljno
bogosluženje u Prvoj prezbiterijanskoj crkvi. Pedeset dve nedelje zaredom i tako osam godina. Virus je prekinuo
tradiciju. Ona je ubrzo potom umrla, pa se sudija malo izgubio i počeo da propušta po jednu-dve službe godišnje.
Ipak, to nije bilo tako često. Bio je upečatljiv čovek, tako da se njegovo odsustvo u crkvi primećivalo. Nije došao u
nedelju pred početak suđenja, a kada je Džejk to opazio, misli su mu odlutale od propovedi. Da nije matori
bolestan? Da li će u tom slučaju suđenje možda biti odloženo? Kako će to uticati na njegovu strategiju? Navirala su
silna pitanja, a odgovora nigde nije bilo.
Posle crkve se Džejk sa svojim curama vratio u kuću Hokatovih, gde je Vili pripremao branč na tremu u zadnjem
dvorištu. Navalio je da ugosti nove vlasnike, tvrdeći da želi da upozna Hanu i da joj sve pokaže. Sve je to strogo
poverljivo, naravno. Džejk i Karla su odlučili da njihova ćerka zasada još ništa ne zna, ali su teško prikrivali
uzbuđenje. Hana je obećala da će čuvati tu zaista važnu tajnu. Posle obilaska, u koji je bio uključen i Hanin izbor
njene nove sobe, okupili su se oko drvenog seoskog stola na tremu i bili posluženi francuskim tostom i kajganom.
Vili je razgovor o kući preusmerio na suđenje. Glatko je prešao na priču o svom povratku u novinarske vode,
obigravajući i ispipavajući osetljiv teren. Karla je dva puta pogledom upozorila Džejka, koji je shvatio šta se
dešava. Kada je Vili upitao da li očekuju dokaz da je Set Habard bio intiman s Leti Lang, Džejk je učtivo rekao da
ne zna odgovor na to pitanje. Postalo je malo neprijatno za stolom pošto je Džejk bivao sve tiši, a domaćin nije
zaklapao o glasinama koje je sakupio. Pitao ga je da li je tačno da je Leti Habardovima predložila nagodbu o podeli
novca? Džejk je nepokolebljivo odgovorio da nema komentar. Bilo je previše tračeva. Kada je Vili započeo još
jednu turu pitanja o „intimnosti”, Karla je rekla: – Pripazi, Vili, ovde ima i sedmogodišnjaka.
– Uh, izvinjavam se.
Hani nije promicala ni jedna jedina reč.
Posle sat vremena Džejk je pogledao na sat i rekao da mora u kancelariju. Čekali su ga dugo popodne i duga
noć. Vili im je nasuo još kafe, a oni su mu zahvalili i spustili svoje ubruse na sto. Trebalo im je petnaest minuta da
se ljubazno oproste. Dok su odlazili, Hana je i dalje piljila u kuću kroz zadnje staklo i rekla: – Sviđa mi se naša
nova kuća. Kad možemo da se uselimo?
– Uskoro, dušo – odgovorila je Karla.
– A gde će gospodin Vili da živi?
– Ima on nekoliko kuća – rekao je Džejk. – Ne brini ti za njega.
– Baš je fin čovek.
– Jeste – uzvratila je Karla.

***

Lusjen je pošao za detektivom u sobu u kojoj je Loni nestrpljivo čekao, dok je krupna medicinska sestra stajala kraj
njega kao stražar. Nije se smešila i činilo se da je nervira to nametanje. Jedan lekar je nerado dopustio da se
pacijentu postavi nekoliko pitanja. Lonijevo stanje se popravilo preko noći i osećao se bolje, ali se njegov tim i
dalje postavljao zaštitnički. Ionako ne vole advokate.
– To je taj čovek o kome sam ti pričao, Loni – rekao je detektiv bez najblažeg nagoveštaja teme. Lusjen je u
crnom odelu stajao u dnu Lonijevog kreveta i osmehnuo mu se izveštačeno. – Gospodine Klark, ja sam Lusjen
Vilbenks i radim za jednog advokata u Klentonu, u Misisipiju.
Loniju je to lice već bilo poznato. To lice se usred noći pojavljivalo i nestajalo kao duh. – Drago mi je –
uzvratio je Loni kao da je još uvek bio ošamućen iako mu u glavi nije bilo toliko bistro ni pre udarca.
Lusjen je nastavio: – U toku je izvestan sudski spor za koji je izuzetno važno da se utvrdi mesto prebivališta
čoveka po imenu Ensil Habard. Gospodin Habard je rođen u okrugu Ford u državi Misisipi 1. avgusta 1922. godine.
Otac mu se zvao Klion Habard, a majka Sara Bel Habard, imao je i brata, Seta, koji je bio pet godina stariji od
njega. Prekopali smo i nebo i zemlju da pronađemo Ensila Habarda, pa nam je privuklo pažnju to što ima izgleda da
ga vi poznajete ili da su vam se putevi ukrstili.
BD4Y
balkandownload.org

Loni je na to rekao: – Došli ste čak iz Misisipija?

– Naravno, ali nije to ništa. I tamo ima aviona. Pokrili smo čitav kontinent tražeći Ensila.
– Kakav je to sudski spor? – upitao je Loni s prezirom čoveka koji je primoran na neprijatan razgovor.
– Prilično je zamršeno. Set Habard je iznenada preminuo pre šest meseci i za sobom je ostavio potpuni haos.
Mnogo poslova je započeo, ali je napravio zbrku oko zaostavštine. Naš posao je prvenstveno da pronađemo sve
članove njegove porodice, što je u slučaju Habardovih poprilično težak zadatak. Verujemo da vi možda znate nešto
o Ensilu Habardu. Je li to tačno?
Loni je zatvorio oči, jer ga je preplavio talas bola u glavi. Ponovo ih je otvorio, pogledao u tavanicu i tiho
odgovorio: – To ime mi ne zvuči poznato, žao mi je.
Kao da je očekivao takav odgovor ili ga je prečuo, Lusjen je nastavio: – Možete li da se setite bilo koga iz svoje
prošlosti ko je možda poznavao Ensila Habarda ili je pominjao njegovo ime? Pomozite mi, gospodine Klark. Setite
se. Čini se da ste se često selili i da poznajete mnogo ljudi iz mnogo mesta. Znam da vas boli glava, ali pokušajte da
se setite bilo čega, potrudite se.
Odgovor je bio isti: – To ime mi ne zvuči poznato.
Sestra je streljala Lusjena pogledom i kao da je već bila spremna da pređe u napad. On se nije obazirao na nju.
Pažljivo je položio svoju izlizanu kožnu akten-tašnu u podnožje kreveta da bi Loni mogao da je vidi. Verovatno se u
njoj nalazi nešto važno. – Jeste li ikada bili u Misisipiju, gospodine Klark?
– Nisam.
– Jeste li sigurni?
– Siguran sam da sam siguran.
– Eh, pa to je onda pravo iznenađenje pošto smo mi mislili da ste rođeni tamo. Debelo smo platili vrhunskim
istražiteljima da uđu u trag Ensilu Habardu. Kada se pojavilo vaše ime, krenuli su za vama i pronašli nekoliko ljudi
po imenu Loni Klark. Jedan od njih je rođen u Misisipiju pre šezdeset šest godina. Vi imate šezdeset šest godina, zar
ne, gospodine Klark?
Loni je piljio u njega, zatečen i nesiguran. Polako je procedio: – Imam.
– U kakvoj ste onda vezi sa Ensilom Habardom?
Sestra je odbrusila: – Rekao je da ga ne poznaje.
Utom se Lusjen brecnuo na nju: – Ne razgovaram s vama! Ovo je bitno pravno pitanje, ozbiljan slučaj u koji je
uključeno desetak advokata, nekoliko sudova i gomila para, pa ako se ukaže potreba da zabadate nos u tuđa posla,
rado ću vas obavestiti. Do tada vas molim da odjebete. – Obrazi su joj se zažarili dok se borila za dah.
Ni Loni nije podnosio tu sestru, pa joj je rekao: – Nemojte da odgovarate umesto mene, u redu? Umem da se
staram o sebi. – Pošto su je svi redom izgrdili, sestra se pomerila korak unazad. Lusjen i Loni su se oprezno
pogledali, ujedinjeni u preziru prema sestri. Loni je prvi prekinuo tišinu: – Moraću da odspavam i razmislim o tome.
Pamćenje me ovih dana baš i ne služi najbolje, a još me i mnogo drogiraju lekovima.
– Rado ću da sačekam – odvratio je Lusjen. – Veoma je važno da nađemo Ensila Habarda. – Izvadio je vizitkartu
iz džepa i pružio je Loniju. – Ovo je moj šef, Džejk Brigans. Slobodno ga pozovite i proverite moj identitet. On je
glavni advokat u ovom slučaju.
– I vi ste advokat? – upitao je Loni.
– Jesam. Samo mi je ponestalo vizitkarata. Odseo sam u Glečer inu u Trećoj ulici.

***

Jednog kasnog popodneva Heršel Habard je otključao vrata kuće svoga oca i kročio unutra. Ko zna koliko je bila
prazna. Zastao je da izračuna. Otac mu se ubio 2. oktobra, bila je nedelja. Tog dana je bio 2. april, isto nedelja.
Koliko je njemu bilo poznato, kuća nije očišćena još otkad je Leti dobila otkaz, dakle, od dana posle sahrane. Na
površini televizora i po policama nahvatao se debeo sloj prašine. Vazduh je bio ustajao i prožet vonjem duvana.
Pritisnuo je prekidač i prostorija je oživela pod svetlošću. Rečeno mu je da je Kvins Landi, administrator, zadužen
za plaćanje računa. U kuhinjskim elementima nije bilo ničega. I frižider je bio prazan. Iz slavine je kapala voda u
smeđu mrlju na keramičkom slivniku. Odšetao se do zadnjeg dela kuće i u sobi koju je nekada zvao svojom malo
rastresao prekrivač da bi skinuo prašinu, a zatim se opružio na krevet i zagledao u tavanicu.
BD4Y
balkandownload.org

Za šest meseci je nekoliko puta imao sreće; trošio je koliko mu je volja, ali je isto tako udvostručivao, pa i
utrostručivao svoju ušteđevinu profitabilnim ulaganjima. Ponekad bi se osećao kao milioner, a nekad bi ga ophrvala
užasna praznina od pomisli na sve one bogataše koji prokockaju novac i ostanu bez ičega. Zašto je matori to uradio?
Heršel je bio spreman da prihvati i ponese svoj deo odgovornosti zbog njihove netrpeljivosti, ali nikako nije mogao
da shvati zašto ga je potpuno izbacio iz testamenta. Mogao je da ga voli više, ali ni Set nije uzvraćao ljubavlju.
Mogao je da provodi više vremena ovde, u kući, ali Set nije posebno voleo da mu sin bude u blizini. Šta je pošlo
naopako? Koliko je mlad bio Heršel kada je shvatio da mu je otac hladnog srca i da ne želi prisnost? Dete ne može
da juri oca koji nema vremena za njega.
Međutim, Heršel se nikad nije raspravljao sa ocem, nikada ga nije osramotio otvorenom pobunom ili nečim još
gorim – zavisnošću od alkohola ili droge, hapšenjima, životom na ivici zakona. Rastao se sa Setom kada mu je bilo
osamnaest godina i otišao od kuće da bi postao zreo čovek. Ako je zapostavljao Seta kao odrastao muškarac, to je
verovatno bilo zbog toga što je Set njega zapostavljao dok je bio dečak. Dete se ne rađa sa sklonošću da
zanemaruje; to uči od drugih. Heršel je učio od pravog majstora.
Da li bi novac promenio nešto? Da li bi se Heršel ponašao drugačije da je znao koliko je očevo bogatstvo?
Nego šta bi, konačno je priznao sebi. U početku se držao ispravnog puta i govorio, bar svojoj majci, da ne bi ama
baš nimalo drugačije postupio. Ma, ni za živu glavu. Ako je Set hteo da se izoluje od sina jedinca, sin mu je svakako
dopustio da tako i bude. Sada, međutim, kako je vreme prolazilo i kako je postajao sve nesrećniji u sve mračnijem
svetu, Heršel je postao svestan da bi rado bio ovde, u kući, i brinuo se o svom starom ćalcu. Verovatno bi se
zainteresovao za drvnu građu i nameštaj i s puno poleta se latio tog posla. Preklinjao bi Seta da ga uvede u te
poslove i verovatno bi kod njega ispekao zanat, a možda bi ga i nadmašio. Verovatno bi se odrekao mnogo čega i
vratio bi se u okrug Ford, gde bi iznajmio neku kuću u blizini. Ali bi najpre budno motrio na Leti Lang.
To što nije dobio ni delić tolikog bogatstva krajnje je ponižavajuće. Prijatelji mu sada šapuću iza leđa.
Neprijatelji se naslađuju njegovom nesrećom. Njegova bivša žena ga je prezirala otprilike isto koliko i Seta, a sada
je likujući širila užasne ali istinite tračeve po Memfisu. Čak ni deca nisu bila na njegovoj strani; ta nije mogla da se
uzdrži i ne okači još koji kamen o vrat jadnom Heršelu. Već šest meseci nije mogao da se usredsredi i vodi poslove.
Računi i dugovi su se gomilali. I majka je imala sve manje razumevanja i nije više htela da mu pomaže. Dva puta mu
je rekla da se čisti iz kuće i nađe neko drugo mesto za život. Hteo je on, ali nije imao para za to.
Sudbina mu je sada ležala u rukama iskusnog advokata Vejda Lanijera, džangrizavog, matorog sudije Rubena
Etlija i čete nasumično odabranih porotnika iz ruralnog Misisipija. S vremena na vreme bi osetio samopouzdanje.
Pravda će prevagnuti; pravda će pobediti i sve u tom stilu. Prosto nije u redu da se kućna pomoćnica, kakve god
boje kože da je, pojavi pred kraj nečijeg života i tako pokvareno i manipulatorski sredi stvari u svoju korist. Pravda
je bila na njihovoj strani. Povremeno bi pak još uvek osećao neizreciv bol što mu sve to izmiče iz šaka. Čim se to
desilo jednom, svakako će se desiti ponovo.
Zidovi kao da su se sve više približavali, a vazduh postajao sve zagušljiviji. Bio je to nesrećan dom s
roditeljima koji su prezirali jedno drugo. Psovao ih je u sebi neko vreme, oboje podjednako, a zatim se usredsredio
više na Seta. Zašto uopšte imati decu ako ih ne želiš? Oko tih pitanja je godinama lupao glavu, ali nije mogao da
nađe odgovore. Pusti to, život ide dalje.
Dosta s tim. Zaključao je kuću i zaputio se u Klenton, gde su ga očekivali oko šest po podne. Ijan i Ramona su
već bili tamo, u velikoj sali za sastanke na drugom spratu firme Salivan. Majron Pajki, njihov stručni savetnik za
sastavljanje porote, u tom trenutku je već raspredao o svojoj brižljivo sprovedenoj istrazi kada je Heršel stigao. Na
brzinu su se rukovali i upoznali. Penki je imao dva pomoćnika, dve atraktivne mlade dame, koje su bile zauzete
hvatanjem beležaka.
Vejd Lanijer i Lester Čilkot su sedeli na sredini sa jedne strane stola, a njihovi savetnici pored njih. Penki je
govorio: – Naša telefonska anketa je takođe pokazala da više od polovine ispitanika smatra da je seks važan faktor
ako se uzme u obzir činjenica da je testament napisao bogataš od sedamdeset godina, a da je starateljka privlačna
žena, mnogo mlađa od njega. Nismo ni pominjali seks, ali to je često bila spontana reakcija. Šta se zapravo dešava?
Rasu niko nije pominjao, ali je čak osamdeset posto crne populacije sumnjalo na seksualne radnje. Među belcima ih
je bilo pedeset pet posto.
– Znači, to pitanje se i te kako nameće, ali ga još niko nije izgovorio – rekao je Lanijer.
Zar to nismo znali i pre šest meseci? – zapitao se Heršel dok je žvrljao po beležnici. Do sada su Penkiju isplatili
BD4Y
balkandownload.org

već dve trećine od njegovih sedamdeset pet hiljada dolara. Sada je šapu umočila i firma Vejda Lanijera, jer je
plaćala sve sudske troškove. Ijan je već otkinuo svojih dvadeset hiljada; Heršel nije uzeo ništa. Ukoliko bude
nadoknade, i oko toga će zaratiti.
Penki im je prosledio debele brošure da čitaju do mile volje, mada su advokati već potrošili silne sate na taj
materijal. Počev od Ambroza pa do Janga, o svakom porotniku je postojala stranica-dve teksta. Za mnoge su
postojale i fotografije kuće i automobila, uz samo nekoliko fotografija porotnika. Preuzete su iz crkvenih adresara i
knjiga o članovima klubova, srednjoškolskih godišnjaka, a zadesila se i poneka fotografija u krupnom planu, koje su
dobili od prijateljâ potencijalnih porotnika, lukavo se dovijajući.
Penki je nastavio: – Naš savršeni porotnik je belac koji je prevalio pedesetu. Mlađi ljudi su išli u škole sa
dvojnim sistemom i uglavnom su tolerantniji kada je rasa u pitanju, a mi očigledno ne tražimo toleranciju. Na našu
veliku žalost, što je neko veći rasista, to bolje po nas. Belkinje su malo naklonjenije belcima, zbog ljubomore prema
drugoj ženi koja je manipulacijom uticala na nečiji testament. Muškarci će možda i opravdati drugog muškarca što je
jurio za suknjom svoje kućne pomoćnice, ali žene nisu toliko širokogrude.
Sedamdeset pet hiljada za ovo?, mrmljao je Heršel u sebi. Zar to nije sasvim očigledno? Dosađivao se i
pogledao svoju sestru, koja je izgledala staro i umorno. Situacija u braku joj nije bila baš najsjajnija, pa su
poslednja tri meseca Habardova deca više razgovarala telefonom nego tokom prethodnih deset godina. Ijanovi
poslovi nisu donosili profit, a ionako klimav brak sve više se raspadao. Ijan je vreme uglavnom provodio u zalivu,
gde je sa svojim partnerima renovirao tržni centar. Njoj je to odgovaralo; nije ni želela da on bude kod kuće.
Otvoreno je govorila o razvodu, barem Heršelu. Međutim, ako izgube slučaj, može da zaglibi do grla. Heršel ju je
uporno uveravao da neće izgubiti.
Nagvaždalo se o tom istraživanju sve do pola osam, kada je Vejd Lanijer rekao da mu je dosta za taj dan.
Advokati i klijenti su se odvezli do ribljeg restorana s pogledom na jezero Čatula i dugo uživali u jelu. Posle
nekoliko pića svi su se malo smirili i opustili. Kao i većina advokata koji život provode po sudnicama, Vejd Lanijer
je bio nadaren za prepričavanje dogodovština, pa ih je počastio urnebesnim pričama iz sudskih obračuna. Više puta
im je rekao: – Dobićemo ovaj slučaj, narode. Verujte mi.

***

Lusjen je bio u svojoj hotelskoj sobi, a društvo mu je pravio džek s ledom na noćnom stočiću, pa se zadubio u neki
od Foknerovih dubokoumnih romana, kada ga je prenuo telefon. S druge strane se začuo slabašan glas: – Je li to
gospodin Vilbenks?
– Ja sam – odgovorio je Lusjen polako zatvorivši knjigu i spustivši noge na pod.
– Ovde Loni Klark, gospodine Vilbenks.
– Molim te, zovi me Lusjen, a ja ću tebe Loni, važi?
– Važi.
– Kako si večeras, Loni?
– Bolje, mnogo bolje. Ti si mi sinoć ulazio u sobu, zar ne, Lusjene? Znam da jesi. Mislio sam da sanjam kako mi
neki neznanac ulazi u sobu i priča mi nešto, ali kad sam te danas upoznao, prepoznao sam te. Prepoznao sam ti glas.
– Bojim se da si stvarno sanjao, Loni.
– Ne, nisam. Zato što si dolazio i preksinoć. I u petak i u subotu uveče. To si bio ti. Znam da jesi.
– Niko u tvoju sobu ne sme da ulazi, Loni. Policajac ti stražari ispred vrata, kako su mi rekli, po ceo dan.
Loni je zastao kao da to nije znao. Ako i jeste tako, kako je onda nepoznat čovek mogao da mu se ušunja u sobu?
Naposletku je rekao: – Taj neznanac je pominjao Silvestera Rajndsa. Da ne poznaješ ti slučajno Silvestera Rajndsa,
Lusjene?
– Odakle je on? – upitao je Lusjen opušteno uzevši gutljaj.
– To pitam ja tebe, Lusjene. Poznaješ li Silvestera Rajndsa?
– U okrugu Ford sam proveo ceo život, Loni. Poznajem sve ljude, i belce i crnce. Ipak, nešto mi govori da je
Silvester Rajnds umro pre nego što sam se ja rodio. Jesi li ga poznavao?
– Ne znam. Sve mi je mutno i izmešano. Još ta davna sećanja… – Glas mu je zamro kao da je ispustio slušalicu.
Samo neka nastavi da priča, govorio je Lusjen u sebi. – Više me zanima Ensil Habard – rekao je. – Da se nisi
BD4Y
balkandownload.org

prisetio tog imena, Loni?

Odgovor je stigao slabašnim glasom: – Kao da sam na nekom tragu. Jel’ možeš da svratiš sutra?
– Naravno. Kada?
– Dođi rano. Ujutru nisam mnogo umoran.
– Kada lekari završavaju vizitu?
– Ne znam. Oko devet.
– Onda dolazim u pola deset, Loni.

BD4Y
balkandownload.org

39.

Nevin Dark je parkirao kamion ispred zgrade suda i pogledao na sat. Poranio je, ali to je bio deo plana. Nikada do
tada nije bio na sudu i koliko god se bunio, morao je priznati da je malo uzbuđen. Obrađivao je osamdeset hektara
zemlje zapadno od Karaveja i retko je dolazio u Klenton; štaviše, nije mogao da se seti kada je poslednji put posetio
sedište okruga. Za tu priliku je obukao najnoviji par uštirkanih vojničkih pantalona i kožnu letačku jaknu koju mu je
ostavio otac, inače pilot u Drugom svetskom ratu. Žena mu je lepo ispeglala pamučnu košulju s dugmićima na kragni.
Nevin se retko kad toliko doterivao. Zastao je i osvrnuo se oko sebe, tražeći pogledom ostale koji su takođe došli
po pozivu.
O ovom slučaju nije znao mnogo. Kako mu je rekao ženin brat, večita sveznalica, radi se o nekom testamentu, i
to svojeručnom, ali sem toga nije znao mnogo detalja. Ni Nevin ni njegova žena nisu bili pretplaćeni na lokalne
novine. U crkvu nisu otišli deset godina, tako da ih je taj bogat izvor tračeva zaobišao. U sudskom pozivu nije pisalo
šta se od njega očekuje, sem da će biti porotnik. Nevin nikada nije čuo za Seta Habarda, kao ni za Leti Lang.
Prepoznao je, doduše, ime Džejka Brigansa, ali samo zato što je Džejk rodom iz Karaveja i što je suđenje Hejliju
bilo nadaleko poznato.
Ukratko, Nevin je bio idealan tip porotnika: osrednje pametan, pravičan i neinformisan. Nosio je sudski poziv u
džepu sakoa. Malo se šetao po trgu da ubije vreme, a zatim je otišao do suda, gde je sve bilo užurbano. Popeo se uz
stepenice i utopio u masu okupljenu ispred masivnih hrastovih vrata glavne sudnice. Dvojica šerifovih zamenika u
uniformama držali su spiskove. Najzad je i on došao na red, a kada je ušao u sudnicu, jedna službenica mu se
osmehnula i pokazala na sedište s leve strane. Seo je pored privlačne mlađe žene u kratkoj suknji i za dva minuta od
nje saznao da je predavala u školi u kojoj radi i Karla Brigans i da najverovatnije neće biti izabrana. Kada je
priznao da ne zna ništa o slučaju, nije mogla da veruje. Svi porotnici su se došaptavali dok su posmatrali advokate
kako se užurbano i uposleno kreću unaokolo. Sudijska klupa je još uvek bila prazna. Pet-šest sudskih službenica je
raznosilo hrpe papira tamo-amo i u suštini nisu radile ništa bitno dok su se trudile da opravdaju svoje prisustvo u
najvećem slučaju osporenog testamenta u istoriji okruga Ford. Neki advokati nisu imali nikakve veze sa slučajem,
tako da nije bilo razloga da budu tu, ali je sudnica puna potencijalnih porotnika uvek privlačila nekoliko redovnih
posetilaca suda.
Na primer, advokat Čak Rija nije imao ni klijente ni kancelariju, a ni para. Povremeno je pregledao dokumente o
vlasništvu; stoga se uvek vrzmao po sudu ubijajući vreme, ispijajući kafe u kojoj god kancelariji je bila najsvežija,
flertujući sa službenicama, koje su ga dobro poznavale, tračareći sa svakim advokatom koji bi mu se našao u
vidokrugu i, uopšte, stalno je bio tu negde. Čak je retko propuštao suđenja. Budući da nije imao svoja, posmatrao je
tuđa. Tog dana je obukao svoje najtamnije odelo, a cipele su mu se caklile, čiste i uglancane. Razgovarao je sa
Džejkom i Harijem Reksom – s ljudima koji su ga isuviše dobro poznavali – kao i s advokatima iz drugih mesta,
koji su do tada shvatili da je Čak samo deo inventara. Svaki sud je imao takve.
Gospodin koji je sedeo s Nevinove leve strane zapodenuo je razgovor. Rekao je da je vlasnik kompanije za
pravljenje ograda u Klentonu i da je jednom postavljao neke lance za lovačke pse Hariju Reksu Voneru. Pokazao je
prema njemu rekavši: – Onaj debeli tamo u ružnom odelu. To je Hari Reks Voner. Podlijeg advokata za razvode
nema u okrugu.
– Jel’ on radi za Džejka Brigansa? – pitao je Nevin, koji nije imao pojma o čemu pričaju.
– Izgleda.
– Ko su ovi drugi advokati?
– Ko zna? U današnje vreme advokata ima na svakom koraku. Trg ih je pun.
Sudski izvršitelj se oglasio i glasno se obratio svetini: – Ustanite. Zaseda Kancelarski sud Dvadeset petog
sudskog okruga države Misisipi, kome predsedava uvaženi sudija Ruben V. Etli. – Sudija Etli se pojavio iz zadnjeg
dela i zauzeo svoje mesto dok je masa to propratila na nogama.
– Molim vas, sedite – rekao je. Ljudi su uz glasno komešanje ponovo posedali na svoja mesta. Pozdravio ih je
uz dobro jutro i zahvalio se potencijalnim porotnicima što su došli, a kao da su i imali izbora. Objasnio im je da je
prva tačka dnevnog reda formiranje porote, izbor dvanaest porotnika plus dve zamene, a pretpostavljao je da će im
to oduzeti veći deo dana. Povremeno posao sporo odmiče, kao što to često biva na sudu, pa je zamolio da budu
BD4Y
balkandownload.org

strpljivi. Sudska službenica je ispisala njihova imena na papirićima i stavila ih u plastičnu korpu. On će ih
nasumično izvlačiti i tim redosledom će porotnici zauzimati svoja mesta. Kada bude izvučeno prvih pedeset, ostali
će biti slobodni za taj dan, pa će ih pozvati sutra ukoliko bude potrebno.
Sudnica je središnjim prolazom bila podeljena na dva dela, na desnu i levu stranu, i u svakom delu je bilo deset
dugačkih klupa, a na svaku je moglo da se smesti otprilike desetoro ljudi. Pošto je sudnica bila puna kao oko, sudija
Etli je ljubazno zamolio radoznale posmatrače da ustanu i oslobode prva četiri reda klupa s njegove leve strane. To
je potrajalo nekoliko minuta dok su oni poizlazili saplićući se jedni o druge i gurkajući se, ni sami ne zanjući kuda
da odu. Većina je stala uza zidove. Zavukao je ruku u plastičnu korpu, izvukao prvo ime i izgovorio: – Gospodin
Nevin Dark.
Nevinu je srce počelo brže da tuče, no hrabro je ustao i rekao: – Ja sam, gospodine.
– Dobro jutro, gospodine Dark. Zamoliću vas da sednete u prvi red, skroz levo, a od sada ćemo vam se neko
vreme obraćati sa porotniče broj jedan.
– Svakako.
Dok je Nevin hodao niz prolaz, primetio je da advokati zure u njega kao da je upravo ubio nekog. Seo je u
prazan prvi red; advokati su i dalje blenuli u njega. Svi redom.
Nevin Dark. Belac, pedeset tri godine, poljoprivrednik, supruga i dvoje punoletne dece, ne ide u crkvu, nije član
klubova, nema fakultetsku diplomu, nema krivični dosije. Džejk ga je ocenio sedmicom. On i Porša su gledali svoje
beleške. Hari Reks je stajao u ćošku pored dela za porotu i pregledao svoje beleške. Njihov idealan model
porotnika treba da bude crnac ili crnkinja bilo kog starosnog doba, ali u toj skupini ih nije bilo mnogo. Tamo za
stolom na suprotnoj strani Vejd Lanijer i Lester Čilkot upoređivali su svoje podatke istraživanja. Njihov model
porotnika je bila belkinja od četrdeset pet godina ili starija, odrasla na dalekom, konzervativnom Jugu i nimalo
tolerantna prema crncima. Njima se dopao Nevin Dark iako o njemu nisu znali ništa više od Džejka.
Broj dva je bila Trejsi Makmilan, sekretarica, belkinja, tridesetjednogodišnjakinja. Sudija Etli nije žurio pri
otvaranju savijenih papirića s imenima. Pažljivo bi proučio svako ime da bi ga savršeno izgovorio, dopuštajući
svakom porotniku da na miru zauzme svoje mesto. Kada je prvi red popunjen, prešli su na drugi uz proglašenje
porotnika broj jedanaest, izvesne Šeri Benton, prve prozvane crnkinje.
Trebalo mu je oko sat vremena da prozove prvih pedeset. Kada su se smestili, sudija Etli je pustio ostale da idu.
Rekao im je da budu u pripravnosti i da očekuju uputstva. Neki su otišli, ali je većina ostala na svojim mestima i
postala deo šire javnosti.
– Napravićemo pauzu od petnaest minuta – rekao je sudija lupnuvši čekićem o sto, a zatim je ustao i otperjao s
klupe onako nezgrapan u odori koja se lelujala za njim. Advokati su se unezvereno okupljali u grupice i svi su
odjednom počeli da brbljaju. Džejk, Porša i Hari Reks su otišli pravo u sudijin kabinet, koji je trenutno bio prazan.
Čim je Džejk zatvorio vrata, Hari je zavapio: – Jeste li svesni da smo nagrabusili? Gadan žreb. Prava katastrofa.
– Polako – rekao je Džejk spustivši svoj rokovnik na sto i puckajući prstima.
Porša se nadovezala: – Od njih pedesetoro imamo jedanaest crnaca. Nažalost, četvoro ih je u poslednjem redu.
Opet smo zaglavili u magarećoj klupi.
– Ti to, kao, hoćeš da ispadneš duhovita? – graknuo je Hari Reks na nju.
– Pa da, mislila sam da je to zaista duhovita opaska.
Džejk se umešao: – Hajde, prekinite. Sumnjam da će nam broj četrdeset ići naruku.
– I ja – nadovezao se Hari Reks. – A čisto da znate, vodio sam sporove protiv brojeva sedam, osamneast,
trideset jedan, trideset šest i četrdeset sedam, sve brakorazvodne parnice. Oni ne znaju da ja radim za vas,
gospodine Brigans, a ni sâm ne znam zašto radim za tebe, jer sam prokleto siguran da neću dobiti ni dolara.
Ponedeljak je ujutru, kancelarija mi je puna bračnih parova pred razvodom, neki od njih nose i oružje, a ja sedim u
sudnici kao Čak Rija za džabe.
– Hoćeš li, molim te, da umukneš? – zarežao je Džejk.
– Ako baš insistiraš.
– Nije sve beznadežno – rekao je Džejk. – Nismo najsrećnije prošli sa izborom, ali nije sve izgubljeno.
– Kladim se da Lanijer i njegovi momci likuju.
Porša je rekla: – Narode, stvarno vas ne razumem. Zašto sve mora da bude crno-belo? Posmatrala sam one ljude
i njihova lica i zaista ih nisam doživela kao gomilu zagriženih rasista koji će da spale testament i sve ostave drugoj
BD4Y
balkandownload.org

strani. Većina njih mi deluju kao razumni ljudi.

– Mada ima i nerazumnih – odvratio je Hari Reks.
– Slažem se s Poršom, ali daleko smo od konačnih dvanaestoro. Hajde da ostavimo raspravu za kasnije.

***

Advokatima je posle pauze bilo dozvoljeno da pomere stolice s druge strane stola da bi lepo videli porotnike, ali i
da bi porotnici mogli da pilje u njih. Sudija Etli je seo bez ritualnog „Ustanite” i započeo kratkim izveštajem o
slučaju. Izjavio je da očekuje da će suđenje trajati tri ili četiri dana i da svakako planira da ga okonča do petka po
podne. Predstavio je sve advokate, ali ne i njihove saradnike. Džejk je bio sâm na svojoj strani prkoseći čitavoj
vojsci.
Sudija Etli je objasnio da će pokriti nekoliko oblasti koje se moraju prečešljati, a zatim će advokati dobiti reč i
započeti sa ispitivanjem. Krenuo je od zdravlja – pitao je da li je neko bolestan, da li je na lečenju ili možda nije u
stanju da sedi i sluša duže vreme. Jedna gospođa je ustala i rekla da joj je muž u bolnici u Tupelu i da mora da bude
uz njega. – Slobodni ste – rekao je sudija Etli vrlo saosećajno, a ona se brzo izgubila iz sudnice. Broj dvadeset
devet je, dakle, eliminisan. Broj četrdeset je imao diskus herniju i bol mu se pojačao tokom vikenda, pa je sad bio
neizdrživ. Uzimao je lekove protiv bolova, od kojih je bio sav ošamućen. – Slobodni ste – rekao je sudija Etli.
Činilo se da je i te kako voljan da oslobodi svakoga ko ima uverljivo opravdanje, ali se ipak ispostavilo da nije
tako. Kada je zamolio za izuzeće zbog poslovnih obaveza, jedan gospodin u sakou i s kravatom je ustao i rekao da
prosto ne može da odsustvuje s posla. Bio je okružni direktor kompanije koja se bavi proizvodnjom čeličnih
konstrukcija i očigledno je važan rukovodilac u lancu. Čak je prokomentarisao da može da ostane bez posla. Sudija
Etli mu je pet minuta držao predavanje o građanskoj odgovornosti i pošteno ga izgrdio. Završio je rečima: – Ako
izgubite posao, gospodine Kroford, obavezno me obavestite. U tom slučaju će vaš šef dobiti poziv na sud i ima da
mi stoji ovde, pa će da vidi svog boga.
Gospodin Kroford je seo ponižen i prekoren kao dete. Niko se više nije usudio da se ogluši o porotničku dužnost
zbog posla. Sudija je potom prešao na sledeću tačku dnevnog reda – prethodno učešće u poroti. Nekoliko njih je
reklo da su već bili porotnici, troje u državnom sudu, a dvoje u federalnom. Izjavili su da prethodna iskustva neće
uticati na njihovu sposobnost da obavljaju svoju dužnost u ovom slučaju.
Devetoro njih je izjavilo da poznaje Džejka Brigansa. Četvoro su bili njegovi bivši klijenti i oni su izuzeti. Dve
gospođe su išle u istu crkvu, ali su tvrdile da ta činjenica neće uticati na njihovo rasuđivanje. One nisu izuzete.
Jedan Džejkov dalji rođak jeste. Karlina koleginica iz škole je rekla da dobro poznaje Džejka i da je previše bliska
s njima da bi bila objektivna. I ona je izuzeta. Poslednji je bio onaj drugar iz srednje škole iz Karaveja koji je
priznao da nije video Džejka bar deset godna. Njega je sudija ipak ostavio, da bi kasnije video šta će s njim.
Svi advokati su se ponovo predstavili i postavljana su ista pitanja. Niko nije poznavao Vejda Lanijera, Lestera
Čilkota, Zaka Zajtlera niti Džoa Bredlija Hanta, ali, opet, oni nisu bili iz tog grada.
Sudija Etli je rekao: – Dobro, idemo dalje. Testament o kome govorimo napisao je čovek po imenu Set Habard,
koji je, podrazumeva se, preminuo. Da li ga je neko od vas poznavao lično? – Dve ruke su se stidljivo podigle. Prvo
je ustao jedan muškarac i rekao da je odrastao u naselju Palmajra u tom okrugu i da je poznavao Seta kada su
obojica bili mnogo mlađi.
– Koliko imate godina, gospodine? – upitao je sudija Etli.
– Šezdeset devet.
– Pretpostavljam da znate da svako ko ima više od šezdeset pet godina može tražiti izuzeće?
– Da, gospodine, ali ne moram, zar ne?
– Ne morate, naravno. Ukoliko želite da ispunite svoju dužnost, to je za svaku pohvalu. Hvala vam.
Zatim je ustala jedna žena i rekla da je nekada radila u fabrici za obradu drveta čiji je vlasnik bio Set Habard,
ali to nije problem. Sudija Etli je pročitao imena Setove dve supruge i upitao da li ih iko poznaje. Jeda žena je rekla
da se njena starija sestra družila s njegovom prvom suprugom, ali da je to bilo davno. Zatim je zatraženo od Heršela
Habarda i Ramone Habard Dafo da ustanu. Nelagodno su se osmehnuli sudiji i porotnicima, a zatim su seli. Sudija
je metodično ispitao sve porotnike da li ih poznaju. Nekoliko ruku je podignuto i ispostavilo se da su im to drugovi
iz srednje škole Klenton. Sudija je potom svakome od njih postavio niz pitanja. Svi su tvrdili da ne znaju mnogo o
BD4Y
balkandownload.org

tom slučaju i da na njihovo rasuđivanje neće uticati to malo podataka koje imaju.
Već je postalo dosadno pošto sudijinom spisku pitanja nije bilo kraja. Do podneva je petnaestoro od pedesetoro
izuzeto i svi su bili belci. Od preostalih trideset osmoro, jedanaestoro su bili crnci, a nijedan od njih nije podigao
ruku.
Advokati su se tokom pauza za ručak okupljali u grupice i napeto diskutovali o tome ko dolazi u obzir, a koga
treba odbaciti. Nisu ni pogledali svoje hladne sendviče dok su raspravljali o govoru tela i izrazima lica. U
Džejkovoj kancelariji raspoloženje je bilo vedrije zato što je među porotnicima bilo sve više crnaca. U sali za
sastanke u firmi Salivan bilo je mučno, jer crnci nisu bili poželjni. Niko od preostalih jedanaestoro nije priznao da
poznaje Leti Lang. Baš neobično, a žive u tako malom okrugu! Očigledno je tu postojala neka zavera. Tokom
ispitivanja njihov stručni konsultant, Majron Penki, posmatrao je nekoliko njih i nimalo nije sumnjao da su se
svojski trudili da se uvuku u porotu. Međutim, Majron je bio rodom iz Klivlenda i nije znao mnogo o južnjačkim
crncima.
Vejda Lanijera pak ništa od toga nije pogađalo. On je odradio više slučajeva u Misisispiju nego svi ostali
advokati zajedno i nimalo nije brinuo zbog preostalih trideset osam porotnika. Za skoro svako suđenje je angažovao
stručne saradnike da ispitaju ko su porotnici, odakle su i kakvi su ljudi, ali čim ih je video uživo, umeo je da ih
proceni. Iako to nije rekao, dopadalo mu se ono što je video tog jutra.
Lanijer je još uvek imao dva jaka keca u rukavu – svojeručni testament Ajrin Pikering i svedočenje Džuline Kid.
Koliko je znao, Džejk nije imao pojma šta mu se sprema. Ukoliko mu pođe za rukom da uspešno detonira te dve
bombe u javnoj raspravi, mogao bi čak da dobije i jednoglasnu presudu u svoju korist. Fric Pikering je posle mnogo
ubeđivanja pristao da svedoči za sedam i po hiljada dolara. Džulina Kid je odmah potrčala i oberučke prihvatila
samo pet hiljadarki. Ni Fric ni Džulina nisu razgovarali ni sa kim s druge strane, pa je Lanijer bio uveren da će
njegove zasede upaliti.
Njegova firma je do sada potrošila ili se obavezala na isplatu malo više od osamdeset pet hiljada dolara
ukupnih troškova u sporu, a za taj novac su zapravo bili odgovorni sami klijenti. O troškovima vođenja slučaja retko
se govorilo mada je svima to stalno bilo na umu. Klijenti su se sekirali zbog sve većih troškova, ali je Vejdu
Lanijeru već bilo poznato kako to ide s rashodima u velikim parnicama. Pre dve godine je njegova firma potrošila
dvesta hiljada dolara na slučaj odgovornosti za kvalitet proizvoda i izgubila.
Baciš kockice i ponekad izgubiš. Vejd Lanijer, međutim, nije razmišljao o porazu u slučaju Seta Habarda.

***

Nevin Dark je seo u separe Kofi šopa s trojicom svojih novih prijatelja i naručio ledeni čaj od Del. Sva četvorica
su nosili bedževe na reveru, na kojima je debelim, plavim slovima pisalo „porotnik”, kao da su sada i zvanično
nedostupni javnosti, nedodirljivi. Del je viđala takve bedževe stotinu puta i znala da treba da naćuli uši, ali i da
nikako ne postavlja pitanja i komentariše.
Sudija Etli je upozorio preostalih trideset osmoro porotnika da ni sa kim ne razgovaraju o slučaju. Pošto za
Nevinovim stolom niko nikoga nije poznavao, neko vreme su pričali o sebi dok su gledali jelovnik. Fren Deker je
bila učiteljica u penziji iz Lejk Vilidža, šesnaest kilometara južno od Klentona. Čarls Ozijer se bavio prodajom
traktora za neku kompaniju u Tupelu i živeo je blizu jezera. Debi Laker je živela u centru Palmajre, naselju s trista
pedeset žitelja, ali nije poznavala Seta Habarda. Pošto nisu smeli da pričaju o slučaju, pričali su o sudiji, sudu i
advokatima. Del je sve upijala kao sunđer, ali nije čula ništa tokom njihovog razgovora za ručkom, uglavnom, ništa
bitno što bi mogla da prenese Džejku za slučaj da kasnije svrati na čašicu tračeva.
U 13.15 svako je platio svoj račun, pa su se vratili u sudnicu. U 13.30, kada se okupilo svih trideset osam
porotnika, sudija Etli se pojavio iz zadnjeg dela sudnice i poželeo im dobar dan. Odmah je prešao na stvar rekavši
da nastavljaju sa izborom porote i da planira da to obavi na pomalo neuobičajen način. Od svakog porotnika će se
tražiti da ode u njegov kabinet, gde će ga advokati ispitivati u četiri oka.
To je učinio na Džejkov zahtev zato što je Džejk smatrao da porotnici kao grupa znaju više o slučaju nego što
žele da priznaju. Bio je uveren da će izvući detaljnije odgovore ako ih nasamo peče na tihoj vatri. Vejd Lanijer se
nije bunio.
Sudija Etli je rekao: – Gospodine Dark, da li biste bili ljubazni da nam se pridružite u mom kabinetu?
BD4Y
balkandownload.org

Sudski izvršitelj mu je pokazao gde je kabinet, a Nevin je izlazeći nervozno prošao pored klupa, krenuo niz
kratak hodnik i najzad se obreo u prilično maloj prostoriji, u kojoj su ga ostali čekali. Zapisničarka je bila spremna
da zabeleži svaku reč. Sudija Etli je zauzeo jedan kraj stola, a advokati su se načičkali sa ostalih strana.
– Molim vas, imajte na umu da ste pod zakletvom, gospodine Dark – upozorio ga je sudija.
– Naravno.
Džejk Brigans mu se široko osmehnuo i rekao: – Neka pitanja će biti lične prirode, gospodine Dark, pa ako ne
želite da odgovorite na njih, ne morate. Jesmo li se razumeli?
– Jesmo.
– Da li ste napisali svoj testament?
– Jesam.
– Ko ga je sastavio?
– Barni Sags, advokat iz Karaveja.
– A vaša supruga?
– Jeste, potpisali smo ih u isto vreme u kancelariji gospodina Sagsa pre tri godine.
Ne postavljajući konkretna pitanja u vezi sa njihovim testamentima, Džejk je obigravao oko samog procesa
sastavljanja testamenta. Postavio im je sledeća pitanja: Šta ih je navelo da napišu testament? Da li njihova deca
znaju šta je u testamentima? Koliko puta su izmenili testament? Da li su imenovali jedno drugo kao izvršitelje
testamenta onog drugog? Da li su ikada nasledili nešto na osnovu nečijeg testamenta? Da li on, Nevin Dark, smatra
da čovek ima pravo da svoju imovinu ostavi kome god hoće? Čak i nekome s kim nije u srodstvu? Nekom
dobrotvornom društvu? Prijatelju ili zaposlenom? Da isključi članove porodice ukoliko mu oni više nisu
naklonjeni? Da li su on ili gospođa Dark ikada razmišljali da izmene svoje testamente tako što će isključiti osobu
koja je trenutno navedena kao naslednik?
I tako dalje. Kada je Džejk završio, Vejd Lanijer je postavio niz pitanja o lekovima, između ostalih, i onim
protiv bolova. Nevin Dark je rekao da ih je vrlo retko koristio, ali da je njegova supruga operisana od raka dojke i
da je neko vreme bila na terapiji jakim lekovima protiv bolova. Nije mogao da se seti njihovih naziva. Lanijer se
tobož grdno zabrinuo za ženu koju u životu nije video, pa je čačkao i zabadao dovoljno da prenese poruku da jaki
lekovi protiv bolova kod ozbiljnih bolesnika često izazivaju krize racionalnog rasuđivanja. Veoma vešto je posadio
to seme.
Sudija Etli je gledao na sat i posle deset minuta je rekao da je vreme isteklo. Nevin se vratio u sudnicu, u kojoj
su se svi zablenuli u njega. Porotnik broj dva, Trejsi Makmilan, već je čekala na stolici pored klupe; brzo su je
odveli u kabinet, gde je usledilo isto ispitivanje.
Postajalo je sve dosadnije i već su mnogi posmatrači otišli. Neki porotnici su dremali dok su drugi čitali ili ko
zna koji put prelistavali novine i časopise. Sudski izvršitelji su zevali i zurili kroz debela stakla velikih prozora s
pogledom na travnjak ispred suda. Potencijalni porotnici su se nizali jedan za drugim u paradnoj šetnji do kabineta
sudije Etlija. Većine nije bilo čak i po deset minuta, a nekoliko njih je bilo gotovo i za kraće vreme. Kada je
porotnik broj jedanaest ispitan, prošao je pored klupa pravo ka vratima, izuzet od svoje dužnosti iz razlogâ koje
prisutni u sudnici nikada neće saznati.
Leti i Fedra su otišle na dugu pauzu. Dok su hodale niz prolaz prema dvokrilnim vratima, vodile su računa da ne
gledaju ka Habardovima, koji su se kao klan držali zajedno na zadnjoj klupi.

***

Već je bilo pola sedam kad je porotnik broj trideset osam izašao iz kabineta i vratio se u sudnicu. Sudija Etli je,
pokazavši izuzetnu spremnost i izdržljivost, protrljao ruke i rekao: – Gospodo, hajde da dovršimo ovaj posao da
bismo ujutru počeli odmorni vašim uvodnim rečima. Važi?
Džejk je rekao: – Sudijo, želeo bih da obnovim svoj zahtev za promenu mesta suđenja. Sada kad smo obavili
razgovor sa prvih trideset osmoro porotnika, očigledno je da ova porota, kao celina, zna previše detalja o slučaju.
Skoro svaki porotnik je rado priznao da je već nešto znao o ovom predmetu. To je baš neobično za građansku
parnicu.
– Naprotiv, Džejk – odvratio je sudija Etli. – Ja smatram da su na pitanja odgovarali baš kako treba. Vidi se da
BD4Y
balkandownload.org

su već čuli za slučaj, ali su skoro svi tvrdili da neće imati predrasuda.
– Slažem se, sudijo – rekao je Vejd Lanijer. – Uz nekoliko izuzetaka mogu da kažem da sam zadovoljan
postavkom.
– Zahtev se odbija, Džejk.
– Što li me to ne čudi – promrmljao je Džejk dovoljno glasno da bi ga čuli.
– Možemo li sad da izaberemo porotu?
– Ja sam spreman – rekao je Džejk.
– Hajdemo – odgovorio je Vejd Lanijer.
– Odlično. Izuzeću broj tri, četiri, sedam, devet, petnaest, osamnaest i dvadeset četiri iz opravdanih razloga. Želi
li neko nešto da kaže?
Lanijer je polako izgovorio: – Da, uvaženi sudijo. Zašto broj petnaest?
– Rekao je da poznaje porodicu Roston i da ga je duboko pogodila smrt njihovih sinova. Sve mi se čini da mu je
sada mrzak svako ko se preziva Lang.
– Rekao je da nije tako, uvaženi sudijo – bunio se Lanijer.
– Naravno da je to rekao. Prosto mu, eto, ne verujem. Izuzeo sam ga iz opravdanih razloga. Ima li još neko nešto
da doda?
Džejk je zavrteo glavom. Lanijer je bio besan, ali je oćutao. Sudija Etli je produžio: – Obe strane imaju pravo
da eliminišu četiri potencijalna porotnika ne navodeći razlog. Gospodine Brigans, predložite svojih prvih
dvanaestoro.
Džejk je nervozno bacio pogled na svoje beleške, a zatim je polako počeo: – U redu. Naših dvanaestoro su
brojevi jedan, dva, pet, osam, deset, dvanaest, četrnaest, šesnaest, sedamnaest, devetnaest, dvadeset jedan i
dvadeset dva. – Nastupila je duga tišina dok su svi u prostoriji gledali u svoje brojke i beležili. Na kraju je sudija
Etli rekao: – Dakle, eliminisali ste broj šest, trinaest, dvadeset i dvadeset tri, je li tako?
– Tako je.
– Jeste li spremni, gospodine Lanijer?
– Samo trenutak, sudija – rekao je Lanijer dok se nešto domunđavao sa Lesterom Čilkotom. Sašaptavali su se
neko vreme, jer očigledno nisu mogli da se slože. Džejk se upinjao da ih čuje, ali nije razabrao nijednu reč. Uporno
je gledao svoje beleške, u svojih odabranih dvanaestoro, svestan da ne može sve da ih zadrži.
– Gospodo – oglasio se sudija Etli.
– Da, gospodine – polako se javio Lanijer. – Mi odbacujemo brojeve pet, šesnaest, dvadeset pet i dvadeset
sedam.
U prostoriji je ponovo ponestalo vazduha dok su i sudija i svi advokati precrtavali imena u skiciranim tabelama
i ređali unete brojeve u postojeći redosled. Sudija Etli je zaključio izbor: – Dakle, izgleda da će našu porotu
sačinjavati brojevi jedan, dva, osam, deset, dvanaest, četrnaest, sedamnaest, devetnaest, dvadeset jedan, dvadeset
dva, dvadeset šest i dvadeset osam. Da li se svi slažu?
Advokati su klimnuli glavom i time samo izrazili saglasnost dok su im pogledi bili uprti u rokovnike. Deset
belaca, dva crnca. Osam žena, četiri muškarca. Polovina je imala testament, polovina nije. Troje je imalo fakultetsku
diplomu; sedmoro je završilo samo srednju školu; dva porotnika nisu ni toliko. Prosečna starost te grupe bila je
četrdeset devet godina pošto su dve žene bile u dvadesetim, što je Džejka prijatno iznenadilo. Kad se sve uzme u
obzir, bio je zadovoljan. Tamo s druge strane stola, bio je zadovoljan i Vejd Lanijer. Stvar je u tome što je sudija
Etli pametno postupio eliminišući one koji bi mogli doći u iskušenje da unapred donose zaključke zbog predrasuda.
Na papiru je izgledalo da više nema ekstremista, pa je suđenje prepušteno grupi od dvanaestoro ljudi koji su, kako
se činilo, imali široke nazore.
– Hajde da izaberemo dvoje rezervnih – predložio je uvaženi sudija.

***

Novi porotnici su se okupili u kabinetu za porotu u sedam uveče i organizovali se prema upustvima sudije Etlija.
Pošto je bio prvi nominovan, prvi prozvan, prvi izabran i zato što je odavao utisak prijateljski nastrojenog čoveka
koji se rado smeje i ljubazno ophodi prema ljudima, gospodin Nevin Dark je proglašen za predsednika porote.
BD4Y
balkandownload.org

Bio je to izuzetno dug dan, ali zato i veoma uzbudljiv. Dok se vozio kući, jedva je čekao da sve ispriča svojoj
ženi za večerom iako je bilo kasno. Sudija Etli ih je upozorio da ne pričaju o slučaju među sobom, ali nije pominjao
da to važi i za supružnike.

BD4Y
balkandownload.org

40.

Lusjen je promešao špil i kao pravi kartaroš podelio deset karata Loniju i isto toliko sebi. Loni je, kao i obično,
polako podigao karte sa stola na sklapanje i čitavu večnost ih ređao po nekom svom redosledu. I govor i pokreti su
mu bili spori, ali mu je mozak normalno radio. Bio je trideset poena u prednosti u toj njihovoj petoj partiji remija;
pobedio je u tri partije od prve četiri. Nosio je široku bolničku pidžamu, a iznad glave mu je visila kesa sa
infuzijom. Jedna od finijih medicinskih sestara mu je dozvolila da ustane iz kreveta i igra karte ispred prozora, ali
tek kada je Loni počeo da je moljaka. Bolnica mu je dojadila i hteo je da ide, ali zapravo nije imao kud sem u
gradski zatvor, gde je hrana bila još gora, a policajci su ga čekali kao zapete puške sa silnim pitanjima. Štaviše,
upravo stoje ispred njegovih vrata. Trideset kilograma kokaina će svakako izazvati neprilike. Njegov novi drugar
Lusjen, koji je rekao da je advokat, garantovao mu je da će dokaz najverovatnije biti odbačen ako se podnese neki
zahtev. Policija nije imala opravdan razlog da provali u Lonijevu sobu u baraci. To što je neko povređen u nekom
baru ne daje policiji pravo da mu provaljuje u zaključanu sobu u kojoj živi. – Nemaš razloga da brineš – obećao mu
je Lusjen. – Svaki krivičar koji ima bar pola mozga može da sredi zaplenu kokaina. Izletećeš odavde kô lopta kroz
koš.
Razgovarali su o Setu Habardu, pa mu je Lusjen izručio sve činjenice, tračeve, izmišljotine, nagađanja i
govorkanja koja su odjekivala Klentonom proteklih šest meseci. Loni je tvrdio da je malčice znatiželjan, ali se
videlo da sa uživanjem sluša o tome. Lusjen nije pomenuo svojeručni testament niti tamnoputu kućnu pomoćnicu.
Naširoko mu je prepričao Setov neverovatan desetogodišnji uspon od čoveka koji je zbog drugog gadnog razvoda
ostao bez dolara u džepu do neustrašivog preduzetnika koji je ludo rizikovao i od imovine pod hipotekom napravio
čitavo bogatstvo. Dočarao mu je Setovu sklonost ka tajnovitosti, govorio o računima u inostranim bankama i čitavoj
mreži korporacija. Ispričao mu je neverovatnu i čuvenu anegdotu kako je Klion, Setov otac, unajmio Lusjenovog
dedu, Roberta I. Lija Vilbenksa, da reši spor oko neke zemlje 1928. godine. I izgubili su na sudu!
Lusjen je neprekidno pričao ne bi li zadobio Lonijevo poverenje, ne bi li ga ubedio da nije strašno otkriti tajne
iz prošlosti. Nadao se da će se možda i Loni otvoriti ako se on potpuno otvori. Dva puta je Lusjen tog jutra
nenametljivo pokušao da navede razgovor na Lonijevo eventualno poznanstvo sa Ensilom, ali nijedan pokušaj nije
urodio plodom. Lonija ta tema prosto nije zanimala. Razgovarali su i igrali karte čitavog jutra. Oko podneva se Loni
umorio i morao je malo da se odmori. Sestra je jedva dočekala da istera Lusjena.
Otišao je, ali se vratio dva sata kasnije da obiđe svog novog prijatelja. Loni je sada hteo da igraju ajnc u sitne
pare. Posle pola sata Lusjen je napomenuo: – Zvao sam Džejka Brigansa, advokata iz Misisipija za koga radim, i
zamolio ga da se raspita malo o Silvesteru Rajndsu, onom tipu što si ga pominjao. Izgleda da je otkrio nešto.
Loni je spustio karte i radoznalo pogledao Lusjena. Oprezno je upitao: – Šta?
– Prema podacima iz zemljišnih knjiga okruga Ford, Silvester Rajnds je posedovao trideset hektara zemlje u
severoistočnom delu okruga, a tu zemlju je nasledio od oca, Soloma Rajndsa, rođenog početkom Građanskog rata.
Iako podaci nisu baš najjasniji, postoji velika verovatnoća da je ta zemlja došla u posed porodice Rajnds odmah
posle rata, tokom perioda rekonstrukcije, kada su oslobođeni robovi dobili pravo da poseduju zemlju uz pomoć
preletača, federalne vlade i ostalog šljama koji nam se namnožio u zemlji u to vreme. Izgleda da je tih trideset
hektara tada bilo sporno već neko vreme. Porodica Habard je imala imanje od trideset hektara, koje se graničilo sa
Rajndsovom parcelom, pa su se, izgleda, sudili oko te zemlje. Parnica koju sam jutros pomenuo, ta koju je pokrenuo
Klion Habard 1928. godine, zapravo je spor oko zemlje Rajndsovih. Moj deda je izgubio spor zastupajući Kliona,
iako je bio najbolji advokat u okrugu i uprkos jakim vezama. Zato mogu da zaključim da je porodica Rajnds sigurno
imala prilično uverljive argumente da polaže pravo na tu zemlju čim je moj deda izgubio slučaj. Silvester je uspeo
da zadrži tu zemlju još nekoliko godina, ali je umro 1930. Posle njegove smrti zemlja je pripala Klionu Habardu,
kada ju je preuzeo od Silvesterove udovice.
Loni je podigao karte, ali iako je gledao u njih, uopšte ih nije video. Slušao je i prisećao se likova iz drugog
života.
– Kakva zapetljancija, jelda? – prokomentarisao je Lusjen.
– Davno je to bilo – rekao je Loni bolno iskrivivši lice jer mu je pulsirao u lobanji.
Lusjen nije nameravao da odustane. Pošto nije imao šta da izgubi, nije hteo na tome da stane. – Najčudniji deo
BD4Y
balkandownload.org

cele priče je to što nema podataka o Silvesterovoj smrti. U okrugu Ford danas ne živi niko sa prezimenom Rajnds, a
izgleda da su se svi odselili kada se Klion Habard dočepao tog imanja. Svi su otišli; većina njih se skrasila na
Severu, u Čikagu, gde su se pozapošljavali, ali to nije bilo neuobičajeno za period Depresije. Mnogo crnaca koji
nisu imali ni za hleb obrelo se na dalekom Jugu. Prema rečima gospodina Brigansa, pronašli su dalekog rođaka
negde u Alabami, a taj čovek se zove Boaz Rajnds i tvrdi da su belci odveli Silvestera i ubili ga.
– Kakve to veze ima sa bilo čim? – upitao je Loni.
Lusjen je ustao i prišao prozoru, odakle se zagledao u parking. Premišljao se da li da mu sada kaže istinu, da mu
kaže za testament, Leti Lang i njeno poreklo; sada se sa sigurnošću može tvrditi da je ona iz porodice Rajnds, a ne
od Tejberovih; njena rodbina je iz okruga Ford; nekada su živeli na imanju čiji je vlasnik bio Silvester, koji joj je,
po svemu sudeći, deda.
Međutim, samo je seo i rekao: – Da znaš i da nema. To ti je samo stara priča čiji su akteri i moji rođaci, ali i
rodbina Seta Habarda, a možda i Silvestera Rajndsa.
Nastupio je trenutak tišine u kome nijedan od njih dvojice nije uzeo svoje karte. Niti su im se pogledi ukrstili.
Činilo se da su Loniju misli odlutale, ali ga je Lusjen prenuo: – Poznavao si Ensila, zar ne?
– Jesam – odvratio je Loni.
– Pričaj mi o njemu. Moram da ga nađem, i to brzo.
– Šta te zanima o njemu?
– Jel’ živ?
– Jeste.
– Gde je sada?
– Ne znam.
– Kada si ga video poslednji put?
Utom je ušla medicinska sestra i počela da toroče kako treba da mu proveri vitalne funkcije. Rekao je da je
umoran, pa mu je pomogla da legne u krevet, namestila mu infuziju, prostrelila pogledom Lusjena, a zatim izmerila
Loniju krvni pritisak i puls. – Mora da se odmara – rekla je.
Loni je zatvorio oči i rekao: – Nemoj da ideš. Samo ugasi svetla.
Lusjen je privukao stolicu njegovom krevetu i seo. Kada je sestra otišla, rekao mu je: – Pričaj mi o Ensilu.
Zatvorenih očiju i više šapatom, Loni je počeo priču: – Vidiš, Ensil je čovek koji je večito bežao od nečega i
nekoga. Otišao je od kuće kada je bio mlad i nikada se nije vratio. Mrzeo je svoju kuću, a pogotovo oca. Bio je u
ratu, gde je i ranjen; umalo je umro. Imao je povredu glave i većina je smatrala da mu fali neka daska tu gore. Voleo
je more, rekao je da se rodio tako daleko od njega da mu je to bilo neverovatno. Silne godine je proveo na
teretnjacima i putovao po svetu, celog ga je proputovao. Nema tog mesta na karti na kome Ensil nije bio. Ni planine,
ni luke, ni grada, ni istorijskog lokaliteta. Nijednog kafića, striptiz-bara, javne kuće, bilo kog mesta koje Ensil nije
obišao. Družio se sa sumnjivim tipovima i s vremena na vreme bi krenuo stranputicom: prvo je činio sitnija krivična
dela, a onda bi se upustio u nešto ozbiljnije. Nekoliko puta je jedva izbegao smrt, a jednom je zaglavio nedelju dana
u bolnici u Sri Lanki zbog uboda nožem. Ubod nožem nije bio ništa u poređenju sa infekcijom koju je dobio u
bolnici. Imao je mnogo žena, s nekima i mnogo dece, ali Ensil nije bio čovek koji može dugo da ostane na jednom
mestu. Koliko zna, neke od tih žena ga i dalje traže sa sve decom. Možda ga jure i ostale. Ensil je vodio buran život
i stalno je morao da bude na oprezu.
Ono „život”, izgovorio je nekakeko neobično; ili mu je možda to došlo sasvim prirodno. Ono I je izgovorio
otegnutije nego inače, više kao ono dugo I karakteristično za severni deo Misisipija. Lusjen je namerno promenio
naglasak i počeo da oteže nadajući se da će to možda Loniju izmamiti staru naviku. Loni je bio iz Misisipija i to su
obojica znali.
Zatvorio je oči i činilo se da je zadremao. Lusjen je piljio u njega nekoliko minuta i čekao. Disao je dublje dok
je polako tonuo u san. Desna ruka mu je klonula pored tela. Monitori su očitavali normalan pritisak i ujednačene
otkucaje srca. Da bi ostao budan, Lusjen je počeo da se šeta po mračnoj sobi čekajući da se pojavi bolničarka, koja
će ga sigurno oterati. Tiho je prišao krevetu, snažno stegao Lonija za desni ručni zglob i rekao: – Ensile! Ensile! Set
je napisao testament po kojem ti je ostavio milion dolara.
Bolesnik je naglo otvorio oči, a Lusjen je ponovio.

BD4Y
balkandownload.org

***

Rasprava je buktala čitav sat nesmanjenom žestinom. Strasti su žestoko uzavrele. Štaviše, ta tema je bila predmet
ozbiljnih diskusija već mesec dana i svako je imao drugačije mišljenje. Bilo je već deset uveče. Sto za sastanke je
bio prekriven beleškama, dosijeima, knjigama, a tu su bili i ostaci neukusne pice od večere.
Da li bi poroti trebalo saopštiti vrednost Setove imovine? Jedino pitanje na suđenju je da li je svojeručni
testament pravno valjan. Ništa više, ništa manje. Nije bilo bitno ni s pravne ni s tehničke strane kolika je ta imovina.
S jedne strane stola, sa strane koju je zauzeo Hari Reks, vladalo je mišljenje da porota to ne treba da zna, jer ako
porotnici saznaju da je u igri dvadeset četiri miliona dolara i da će ih dobiti Leti Lang, to će verovatno uticati na
njihovu odluku. Prirodno je da će se svi začuditi što se toliko bogatstvo iznosi iz porodice. Ta suma je bila
bezobrazno velika, toliko šokantna da je prosto bilo nezamislivo da tek tako pripadne nekome iz niže klase, kao što
je kućna pomoćnica, i to crnkinja. Lusjen nije bio prisutan, ali se slagao s Harijem Reksom.
Džejk je pak mislio drugačije. Njegov prvi argument je bilo to što porotnici verovatno predosećaju da je u
pitanju mnogo novca iako su prilikom izbora praktično svi poricali da znaju išta. Čovek samo treba da pogleda
razmere tog sukoba i broj advokata koji su uključeni u proces. Sve u vezi sa ovim slučajem ukazuje na hrpu para.
Drugi argument je bio da je najbolje otvoriti karte. Ako porotnici osete da Džejk pokušava da sakrije nešto, u
samom startu će biti nepoverljivi. Svi u sudnici odreda su želeli da znaju o čemu se konkretno radi. Zato im i treba
reći. Sve do detalja. Ne zadržavajući ništa za sebe. Ukoliko budu krili vrednost imovine, to će kopkati svakoga, ali
se o tome neće govoriti.
Porša se premišljala. Pre nego što je odabrana porota, naginjala je mišljenju da treba sve otkriti. Međutim, kada
je videla deset belih lica i samo dva crna, zabrinula se, ubeđena da su im izgledi vrlo slabi. Završena su sva
svedočenja, svi advokati su ućutali, sudija Etli je prosuo svu mudrost. Da li sada, posle svega toga, deset belih ljudi
može da se udubi i nađe hrabrosti da podrži Setov testament? U tom trenutku je, onako umorna i iscrpljena, sumnjala
u to.
Telefon je zazvonio, pa se javila. – Lusjen – rekla je i pružila slušalicu Džejku. – Halo?
Sa Aljaske je stigao izveštaj: – Ulovio sam ga, Džejk. Naš momak jeste Ensil Habard, drugog nema.
Džejk je odahnuo i rekao: – Oho, pa to su dobre vesti, Lusjene. Odmakao je slušalicu i javio ostalima: – Jeste
Ensil.
– Šta radite vi tamo, narode? – upitao je Lusjen.
– Ništa, malo se spremamo za sutra. Porša, Hari Reks i ja. Ne znaš kakvu zabavu propuštaš.
– Jeste li oformili porotu?
– Jesmo. Deset belaca i dva crnca, kao što smo i očekivali. Pričaj mi malo o Ensilu.
– Prilično je bolestan. Ta rana na glavi mu se inficirala, pa su lekari zabrinuti. Daju mu brdo lekova, što
antibiotika, što onih protiv bolova. Ceo dan smo igrali karte i pričali o svemu. Povremeno se gubi, pa se osvešćuje i
tako stalno. Na kraju sam pomenuo testament i rekao mu da mu je brat ostavio milionče. To mu je, naravno, privuklo
pažnju, pa je priznao ko je. Posle pola sata je sve zaboravio.
– Da li bi trebalo da prenesem to sudiji Etliju? – Hari Reks je vrteo glavom, ne, nikako.
– Pa ne znam baš – odgovorio je Lusjen. – Suđenje je počelo i neće ga prekidati zbog ovoga. Ensil tu nema šta
da doda. Sto posto i ne može da dođe tamo, a kako bi i mogao sa razbijenom lobanjom i vrećom kokaina, za koju će
tek da odgovara. Jadnika će verovatno i da osude za to. Policija se baš okomila na njega.
– Jeste li se malo pentrali po porodičnim stablima?
– Jesmo, nego šta, i to mnogo pre nego što je sve priznao. Izložio sam mu istorijat porodica Habard i Rajnds, s
posebnim naglaskom na misteriju o Silvesteru. Međutim, to ga nije zanimalo. Probaću ujutru ponovo. Razmišljam da
krenem sutra po podne. Zaista bih voleo da malo gledam suđenje. Siguran sam da ćeš sve da zezneš dok se ja ne
vratim.
– Ma sigurno, Lusjene – odvratio je Džejk i spustio slušalicu trenutak kasnije. Prepričao je razgovor Porši i
Hariju Reksu, koga je sve to živo zanimalo, ali je imao drugog posla. Činjenica da je Ensil Habard živ i da živi na
Aljasci na sudu neće značiti ništa.
Telefon je ponovo zazvonio, ali se ovog puta javio Džejk. S druge strane se začuo glas Vilija Trejnora: – Hej,
Džejk, samo da te obavestim da jedan tip iz porote ne bi trebalo da bude tamo.
BD4Y
balkandownload.org

– Sad je verovatno već prekasno, ali slušam.

– On ti je u poslednjem redu, zove se Doli, Frenk Doli. – Džejk je primetio da je Vili čitavog dana u sudnici
nešto zapisivao. – Dobro, šta je s tim Frenkom? – upitao je Džejk.
– On ima nekog daljeg rođaka koji živi u Memfisu. Pre šest-sedam godina je nekoliko crnaca huligana otelo
petnaestogodišnju ćerku tog rođaka ispred neke prodavnice u istočnom Memfisu. Držali su je u kombiju nekoliko
sati. Desile su se užasne stvari. Devojka je preživela, ali je bila toliko istraumirana da nije mogla nikoga da
identifikuje. Niko nije uhapšen. Dve godine kasnije je izvršila samoubistvo. Prava tragedija.
– Zašto mi to sada pričaš?
– Nisam mogao da se setim do pre sat vremena odakle mi je to ime poznato. Ja sam tada bio u Memfisu i setio
sam se da ima Dolijevih i u okrugu Ford. Bolje ga se otarasi, Džejk.
– Nije to tako lako. Štaviše, u ovom trenutku je nemoguće. Ispitivali su ga i advokati i sudija i na sva pitanja je
odgovorio kako treba. – Frenk Doli je imao četrdeset tri godine i bio je vlasnik stovarišta krovnog materijala sa
sedištem blizu jezera. Tvrdio je da ne zna ništa o slučaju Seta Habarda i činilo se da će biti nepristrasan.
E, baš ti hvala, Vili, pomislio je Džejk.
Vili mu je rekao: – Izvini, Džejk, ali to nije pominjano na sudu. Sigurno bih ti nešto rekao.
– Ne mari. Smisliću već nešto.
– Ako izuzmemo Dolija, kako ti se čini porota?
Džejk je imao na umu da razgovara s novinarom, pa je igrao na sigurno. – Dobro je probrana – rekao je. –
Žurim.
Hari Reks je odmah reagovao: – Taj tip me je ionako brinuo od samog početka. Nešto mi u vezi s njim nije bilo
kako valja.
Na to mu je Džejk odbrusio: – Uh, pa nešto se ne sećam da si tad to pomenuo. Uvek je najlakše pametovati kad
se sve završi.
– Neko se unervozio.
Utom se uključila Porša: – Učinilo mi se da će rado obaviti dužnost. Ja sam ga ocenila osmicom.
Džejk je rekao: – E, to nam je što nam je što se njega tiče. Na sve je odgovorio kako treba. Zeznuli smo se, šta
ćeš.
– Možda mu nisi postavljao dobra pitanja – dobacio je Hari Reks potegavši malo bad lajta.
– O, baš ti hvala, Hari. Čisto da znaš za ubuduće, advokatima obično nije dozvoljeno da tokom izbora porote
postavljaju pitanja tipa: „Nego, gospodine Doli, da li je tačno da je vašu dalju rođaku silovala banda crnačkih
probisveta u Memfisu?” To je zabranjeno zato što advokati uglavnom i ne saznaju za tako užasne zločine.
– Odoh ja kući – rekao je Hari i potegao još jedan gutljaj.
– Hajdemo svi kući – dodala je Porša. – Ovako ništa ne postižemo.
Bilo je skoro pola jedanaest kada su pogasili svetla. Džejk se malo prošetao oko trga da razbistri misli. U firmi
Saliven svetla su i dalje bila upaljena. Vejd Lanijer i njegov tim su još uvek bili gore, još su radili.

BD4Y
balkandownload.org

41.

Uvodna reč odbrane na suđenju Karlu Liju Hejliju Džejkova pred porotom trajala je samo četrnaest minuta. Rufus
Bakli je priredio jednoipočasovni maraton, od kojeg je porota zadremala, pa je Džejkovo jezgrovito izlaganje
naišlo na dobrodošlicu i na tome je dobio dodatne poene. Porota ga je saslušala upijajući svaku reč. – Porotnici su
zatočenici – govorio je Lusjen. – Zato skrati koliko god možeš.
Što se tiče testamenta Henrija Seta Habarda, Džejk je planirao da mu uvod traje samo deset minuta. Stao je za
govornicu, nasmešio se odmornim i vedrim licima i započeo: – Dame i gospodo porotnici, vaš posao nije da
podelite novac Seta Habarda. Ima ga mnogo i sve je to Set Habard stvorio napornim radom. Niste mu ga zaradili ni
vi, ni ja, niti ijedan advokat koji sedi u ovoj sudnici. Iskoristio je prilike koje su mu se pružale, povremeno se
mnogo zaduživao ne obazirući se na savete svojih poverenika, stavljao je i kuću i zemlju pod hipoteku, sklapao
ugovore koji su izgledali sumnjivo na papiru, upadao u još veće dugove, upuštao se u rizike zbog kojih su drugi
čupali kosu, a na kraju, kada su mu saopštili da umire od raka pluća, sve je rasprodao. Unovčio je svoju imovinu,
isplatio dugove bankama i sveo račune. Iz te bitke je izašao kao pobednik. Bio je u pravu, a svi ostali su se
prevarili. Prosto ne možete da se ne divite Setu Habardu. Ja ga nisam upoznao i zaista mi je žao zbog toga.
– Koliko je to novca? Čućete svedočenje Kvinsa Landija, gospodina koji sedi upravo ovde i koji je sudski
imenovan administrator oporuke Seta Habarda, zaostavštine koja vredi približno dvadeset četiri miliona dolara.
Džejk je koračao polako, a kada je odao sumu, zastao je da pogleda izraze lica. Skoro svi porotnici su se
smešili. Bravo, Sete. Svaka čast. Nekoliko njih je bilo u šoku. Trejsi Makmilan, porotnik broj dva, zaprepašćeno je
pogledala Džejka. Međutim, taj trenutak je brzo prošao. Niko u okrugu Ford nije mogao ni da sanja o tolikoj sumi.
– Ako mislite da čovek koji je za deset godina stekao dvadeset četiri miliona dolara zna šta radi sa novcem,
niste se prevarili. Zato što je Set tačno znao šta radi. Dan pre nego što se obesio otišao je u kancelariju, zaključao
se, seo za radni sto i napisao novi testament. Svojeručno napisan testament, savršeno pravno valjan, smislen i čitak,
razumljiv, nimalo komplikovan niti zbunjujuć. Znao je da će izvršiti samoubistvo narednog dana, u nedelju, 2.
oktobra, i sve je za sobom ostavio u najboljem redu. Sve je isplanirao. Napisao je poruku čoveku koji se zove
Kalvin Bogs, svom zaposlenom, u kojoj je objasnio da će sebi oduzeti život. Dobićete original na uvid. Napisao je
detaljna uputstva za sahranu. Videćete originale. Iste subote je, po svoj prilici u svojoj kancelariji, pošto je napisao
testament, napisao pismo meni lično i naveo mi precizna uputstva. Još jednom ponavljam da ćete videti originalni
dokument. Sve je isplanirao. Kada je završio, odvezao se do glavne pošte u Klentonu i poslao mi pismo i testament.
Hteo je da mi pošiljka stigne u ponedeljak zato što je planirao da se sahrana održi u utorak u četiri po podne u Crkvi
Ajriš Roud. Sve do detalja, narode. Set je isplanirao sve do detalja. Tačno je znao šta radi. Sve je isplanirao.
– Kao što sam rekao, vaš posao nije da raspodeljujete Setov novac niti da odlučujete ko će šta dobiti. Međutim,
na vama je da odlučite da li je Set znao šta radi. Stručni pravni izraz za to je „zaveštajna sposobnost”. Da bi neko
sastavio pravno valjan testament, bilo da je to rukopis na poleđini kese iz bakalnice ili dokument koji je otkucalo
pet sekretarica u kancelariji velike advokatske firme, potpisan pred javnim beležnikom, taj neko treba da je
zaveštajno sposoban. To je pravni izraz koji je lako razumeti. Označava sposobnost rasuđivanja, a Set Habard je,
dame i gospodo, tačno znao šta radi. Nije bio lud. Nije imao halucinacije. Nije bio pod uticajem lekova protiv
bolova i ostalih medikamenata. Bio je priseban koliko i vas dvanaestoro u ovom trenutku.
– Možda ćete se zapitati da li čovek koji planira samoubistvo može biti priseban. Čovek treba da bude lud da bi
se ubio, zar ne? Pa ne baš uvek. Ne nužno. Od vas se očekuje da se oslanjate na lična isksutva. Možda ste poznavali
nekoga, imali nekog bliskog prijatelja ili čak člana porodice koji je došao do kraja puta i izabrao izlaz. Jesu li oni
bili neuračunljivi? Možda, ali verovatno nisu. Set svakako nije. On je tačno znao šta radi. Borio se protiv raka pluća
godinu dana u nekoliko rundi hemoterapije i zračenja i sve to neuspešno, a tumori su na kraju metastazirali i na rebra
i kičmu. Trpeo je užasne bolove. Kada je poslednji put otišao na pregled, lekar mu je rekao da mu ostaje manje od
mesec dana života. Kada pročitate šta je napisao samo dan pre nego što je umro, bićete uvereni da je Set Habard
imao potpunu kontrolu nad svojim životom.
Džejk je kao oslonac držao svoj rokovnik, ali ga nije koristio. Nije mu bio potreban. Šetao se tamo-amo pred
porotnicima gledajući u oči svakog od njih, govoreći polako i razgovetno kao da sedi u svom dnevnom boravku i
ćaska o omiljenim filmovima. Međutim, svaka njegova reč je bila negde ispisana. Svaka rečenica je bila uvežbana.
BD4Y
balkandownload.org

Svaka pauza proračunata. Razmaci, ton, tempo – sve je bilo upamćeno do tančina.
Čak i najtraženiji advokati provedu samo delić vremena pred porotom. Ti trenuci su bili retki i dragoceni, pa je
Džejk uživao u njima. U tom trenutku je bio glumac na sceni usred monologa koji je sâm napisao, izgovarajući
mudre reči publici koju je lično odabrao. Srce mu je tuklo kao ludo; nešto mu se okretalo u stomaku; kolena su mu
klecala. Međutim, one unutrašnje borbe su bile pod kontrolom, pa je smireno govorio pred svojim novim
prijateljima.
Držao je govor već pet minuta i nije propustio ni jednu jedinu reč. Dao je sebi još pet minuta, a najteži deo tek
mu je predstojao.
– Dame i gospodo, postoji i neprijatan deo ove priče i zbog toga smo se danas ovde i okupili. Seta Habarda su
nadživeli sin, ćerka i četvoro unučadi. Njima na osnovu testamenta nije ništa ostavio. Laički, običnim jezikom
rečeno, svejedno je tužna činjenica da je Set izričito naglasio da njegova porodica neće naslediti ništa od njegove
imovine. Pitanje koje se nedvosmisleno nameće glasi: Zašto? Naša prirodna reakcija je da se zapitamo: Zašto bi
neko to uradio? Međutim, nije na vama da odgovorite na to pitanje. Set je to učinio iz samo njemu znanih razloga.
Ponavljam, sâm je zaradio taj novac – i mogao je s njim da radi šta hoće. Sve do poslednjeg penija je mogao da
ostavi Crvenom krstu, babi vračari sa TV-a ili komunističkoj partiji. To je njegova stvar, dakle, nije ni vaša ni moja,
a ni stvar ovog suda.
– Umesto da novac ostavi svojoj porodici, Set je pet procenata ostavio svojoj crkvi, pet procenata svom davno
izgubljenom bratu, a preostalih devedeset posto je ostavio ženi po imenu Leti Lang. Gospođa Lang sedi ovde između
mene i gospodina Landija. Tri godine je radila za Seta kao kućna pomoćnica, kuvarica, a ponekad i bolničarka. Opet
se nameće očigledno pitanje: Zašto? Zašto je Set izbacio svoju porodicu iz testamenta i skoro sve ostavio ženi koju
je poznavao tako kratko? Verujte mi, dame i gospodo, to je najteže pitanje s kojim sam se suočio kao advokat. To
pitanje sam i samom sebi postavio, a postavljali su ga i ostali advokati, članovi porodice Habard, sama Leti Lang,
pokojnikovi prijatelji i komšiluk i praktično svako u ovom okrugu ko je čuo tu priču. Zašto?
– Nepobitna istina je da mi to nikada nećemo saznati. Samo je Set znao, ali on nije više s nama. Narode, to
prosto nije naša stvar. Nas advokate, sudiju i vas porotnike ne treba da zanima zašto je Set uradio to što je uradio.
Vaš posao je, kao što sam rekao, da donesete samo jednu važnu odluku, a ona je vrlo jednostavna. Naime, treba da
odgovorite na pitanje: Da li je Set u vreme kada je napisao testament bio uračunljiv, to jest da li je znao šta radi?
– Jeste, znao je. Dokazi će biti nedvosmisleni i ubedljivi.
Zastao je nakratko i uzeo čašu vode. Brzo je otpio gutljaj i za to vreme prešao pogledom preko krcate sudnice.
Hari Reks je iz drugog reda piljio u njega. Brzo mu je klimnuo glavom kao da kaže: Zasad ti dobro ide. Držiš im
pažnju. Polako privedi kraju.
Džejk se vratio za govornicu, pogledao beleške i nastavio: – Budući da je toliko novca u igri, očekujte da će
narednih nekoliko dana biti pomalo napeto. Članovi porodice Habard su osporili svojeručni testament i ne treba ih
kriviti zbog toga. Oni iskreno veruju da novac treba da pripadne njima, pa su unajmili gomilu dobrih advokata da bi
poveli borbu protiv tog testamenta. Oni dovode u sumnju Setovu zaveštajnu sposobnost. Smatraju da mu je razum
bio pomućen. Smatraju da je Leti Lang vršila uticaj na njega. „Neprikladan uticaj” je pravni izraz i u ovom slučaju
će biti od suštinske važnosti. Oni će pokušati da vas ubede da je Leti Lang iskoristila svoju ulogu staratelja da bi
postala intimna sa Setom Habardom. Intimnost može da znači mnogo toga. Ona se brinula o Setu, povremeno ga je i
kupala, presvlačila ga, čistila za njim, radila sve ono što treba da radi jedna bolničarka u delikatnim i neprijatnim
situacijama. Set je bio starac na samrti, iznuren od smrtonosne bolesti koja ga je izjedala i potpuno oslabila.
Džejk se okrenuo i pogledao ka stolu za kojim su sedeli Vejd Lanijer i njegova četa advokata. – Indirektno će
vam govoriti mnogo toga, dame i gospodo, ali neće moći ništa da dokažu. Fizičkih kontakata između Seta Habarda i
Leti Lang nije bilo. Samo postoje nagoveštaji, naznake i implikacije, ali nema dokaza zato što se to nikada nije ni
desilo.
Džejk je spustio rokovnik na svoj sto i završio govor. – Ovo će biti kratko suđenje s mnogo svedoka. Pitanja
koja ćemo razmatrati će, kao i na svakom suđenju, ponekad postati zbunjujuća. Advokati često namerno tako
postavljaju stvari, ali ne dozvolite da to utiče na vaše rasuđivanje. Zapamtite, dame i gospodo, vaš posao nije da
raspodeljujete novac Seta Habarda. Vaš posao je da utvrdite da li je on znao šta radi kada je pisao testament. Ništa
drugo, samo to. Hvala vam.
Po strogom naređenju sudije Etlija advokati strane koja osporava testament dogovorili su se da maksimalno
BD4Y
balkandownload.org

skrate uvodnu i završnu reč dopustivši Vejdu Lanijeru da govori u njihovo i svoje ime. Otišao je do govornice u
izgužvanom sakou, sa prekratkom kravatom i gotovo neupasane košulje. Nekoliko pramenova mu je štrčalo oko ušiju
i svaki je vodio svoju politiku. Odavao je utisak rasejanog smetenjaka koji se ubija od posla i koji će možda i
zaboraviti da se sutra pojavi na suđenju. Sve je to bila gluma da bi se porota razoružala. Džejk ga je odmah prozreo.
Počeo je sledećim rečima: – Hvala vam, gospodine Brigans. Već trideset godina sam u pravničkim vodama i još
nisam upoznao toliko talentovanog mladog advokata kao što je Džejk Brigans. Vi koji živite u okrugu Ford imate
sreće što je jedan od vaših žitelja ovako dobar mlad advokat. Čast mi je što ću se upustiti u borbu protiv njega i što
sam u ovoj staroj i divljenja dostojnoj sudnici. – Zastao je da pogleda u beleške dok se Džejk pušio zbog njegovih
lažnih reči hvale. Kada nije pred porotom, Lanijer je govorio smisleno i tečno. Sada se pak tamo na sceni pretvarao
da je čovek iz naroda, jednostavan i dopadljiv.
– Ovo je samo uvodna reč i ništa što ja budem rekao i što je govorio gospodin Brigans nije dokazni materijal.
Dokazi će dolaziti samo s jednog mesta, a to je ona tamo klupa za svedoke. Advokati se ponekad zanesu i kažu
ponešto što se kasnije ne može dokazati tokom suđenja, a isto tako su skloni da izostave bitne činjenice koje porota
treba da zna. Na primer, gospodin Brigans nije pomenuo da je pored Seta Habarda, dok je pisao testament, u zgradi
bila još samo Leti Lang. Bila je subota ujutru, a ona nikada nije radila subotom. Otišla je do njegove kuće i odande
ga njegovim predivnim najnovijim modelom kadilaka odvezla u kancelariju. On ju je otključao. Ušli su zajedno. Ona
kaže da je otišla da bi počistila kancelariju, ali to do tada nikada nije radila. Bili su sami. Otprilike dva sata su bili
sami u prostorijama kompanije za obradu drveta Bering, sedištu firme Seta Habarda. Kada su stigli tamo te
poslednje subote ujutru, Set Habard je već imao testament koji su godinu dana ranije sastavili advokati dobre firme
iz Tupela, advokati kojima je verovao godinama, a tim testamentom bi skoro svu imovinu nasledilo njegovo dvoje
punoletne dece i četvoro unučadi. To je bio tipičan testament. Standardan testament. Razuman testament. Testament
kakav gotovo svaki Amerikanac potpiše pre ili kasnije. Devedeset posto ukupne imovine navedene u testamentima
se prosleđuje članovima porodice preminulog. Tako bi trebalo da bude.
Sada je i Lanijer koračao tamo-amo, pri čemu mu se dežmekasto telo njihalo napred-nazad, povremeno se
pogurivši. – Međutim, posle samo dva sata provedena u njegovoj kancelariji tog jutra, nasamo s Leti Lang, otišao je
odatle s drugim testamentom, onim koji je sâm napisao, onim kojim je isključio svoju decu i kojim je isključio svoje
unučiće i ostavio devedeset posto svog bogatstva svojoj kućnoj pomoćnici. Da li vam to zvuči kao razuman
postupak, narode? Hajde da to sagledamo iz drugog ugla. Set Habard je vodio borbu protiv raka godinu dana – u
užasnim mukama, borbu iz koje nije mogao da izađe kao pobednik, i toga je bio svestan. Najbliskija osoba tih
poslednjih nekoliko dana bila mu je Leti Lang. Kada mu je bilo dobro, kuvala mu je, čistila, sređivala kuću i
obavljala ostale kućne poslove, a kada mu je bilo loše, hranila ga je, kupala, presvlačila, čistila za njim. Znala je da
on umire – to nije bila tajna. Isto tako je znala da je bogat, a znala je i da su njegovi odnosi sa decom zategnuti.
Lanijer se zaustavio pored klupe za svedoke, raširio ruke s podrugljivim izrazom neverice i glasno se zapitao: –
I mi sad treba da poverujemo da nije pomišljala na novac? Ma dajte, budimo realni! Gospođa Lang će vam sama
reći da čitavog života radi kao kućna pomoćnica, da njen muž, gospodin Simion Lang, koji je trenutno u zatvoru,
nema baš bogatu radnu biografiju i da se na njega ne može osloniti kad je reč o kućnom budžetu, a podigla je petoro
dece u večito teškoj finansijskoj situaciji. Život joj je bio težak! Nikada nije mogla da uštedi ni dolara, jer nije
imala od čega. Leti je kao i većina ljudi bez prebijene pare. Uvek se borila za goli opstanak. E, ali dok je njen
poslodavac na njene oči bio sa svakim danom sve bliže smrti, svakako je pomišljala na novac. To je u ljudskoj
prirodi. Nije ona kriva. Ne kažem ja da je bila zla ili pohlepna. Ko od nas u takvoj situaciji ne bi pomislio na pare?
– Te subote ujutru prošlog oktobra Leti je odvezla svog šefa u njegovu kancelariju, gde su dva sata bili sami, a
za to vreme, jedno od najvećih nasledstava u istoriji ove države promenilo je vlasnika. Dvadeset četiri miliona
dolara je prešlo iz ruku porodice Habard u ruke kućne pomoćnice koju je Set Habard poznavao samo tri godine.
Lanijer je taktički ćutao nekoliko trenutaka dok njegova poslednja rečenica ne dopre do svesti svih prisutnih.
Dobar je, nema šta, pomislio je Džejk gledajući u porotu kao da je sve kako treba. Frenk Doli je streljao Džejka
pogledom koji je govorio: „Prezirem te”.
Lanijer je nastavio tiše: – Pokušaćemo da dokažemo da je Leti Lang izvršila neprikladan uticaj na Seta Habarda.
Suština ovog slučaja je pitanje neprikladnog uticaja, a postoji nekoliko načina da se to i dokaže. Jedan pokazatelj
neprikladnog uticaja je kada se poklanja nešto neuobičajeno i neracionalno. Ono što je Set Habard poklonio gospođi
Lang je nepristojno, neverovatno neuobičajeno i neracionalno. Oprostite mi. Ne mogu da se setim pogodnijeg izraza
BD4Y
balkandownload.org

kojim bih to opisao. Devedeset procenata od dvadeset četiri miliona? I ništa svojoj porodici? Narode, to je prilično
neuobičajeno. To je školski primer neprikladnog uticaja. Ako je hteo da učini nešto lepo za svoju kućnu pomoćnicu,
mogao je da joj ostavi milion dolara. I to je prilično velikodušan poklon. Možda i dva miliona. Pa i pet nekako.
Ipak, po mom skromnom mišljenju, sve preko milion dolara se može smatrati neuobičajenim i neracionalnim budući
da se nisu dugo poznavali.
Lanijer se vratio za govornicu i pogledao beleške, a zatim pogledao na sat. Prošlo je osam minuta, a videlo se
da ne žuri. – Razmatrajući prethodni testament koji je sastavio Set Habard, pokušaćemo da dokažemo da je u pitanju
neprikladan uticaj. Taj testament je priredila vodeća advokatska firma iz Tupela godinu dana pre nego što je Set
umro, a njime je svojoj porodici ostavio oko devedeset pet posto svoje imovine. Taj testament je komplikovan, jer
je pun pravnih začkoljica koje razumeju samo poreski advokati. Ja ga ne razumem, a trudićemo se da ni vas ne
zamaramo time. Svrha diskusije o prethodnom testamentu jeste da se dokaže da Set nije bio uračunljiv. Prethodni
testament su napisali poreski advokati koji znaju svoj posao, a ne čovek koji je bio na korak da se obesi, te je taj
dokument u potpunosti usklađen s kodeksom Uprave javnih prihoda. Takvim testamenom bi se uštedelo više od tri
miliona dolara, koji bi otišli na poreze. Od sume zaveštane svojeručnim testamentom gospodina Habarda Uprava
prihoda dobija pedeset jedan posto, dakle, preko dvanaest miliona. Od sume zaveštane prethodnim testamentom
Uprava prihoda dobija devet miliona. E sad, gospodin Brigans uporno podvlači da je Set Habard tačno znao šta
radi. Čisto sumnjam. Razmislite malo o tome. Čovek koji je bio toliko oštrouman i pronicljiv da za deset godina
stekne čitavo bogatstvo ne bi tek tako napisao dokument kojim bi tri miliona dolara njegove imovine otišlo u vetar.
To je apsurdno! To je neuobičajeno i nerazborito!
Nalaktio se na govornicu i spojivši jagodice lupkao prstima jedne ruke o prste druge. Zagledao se pravo u oči
porotnicima dok su čekali nastavak. Na kraju je rekao: – Pre nego što završim, moram da kažem da imate sreće što
ni Džejk Brigans ni ja ne verujemo u duge govore, a koliko znam, ni sudija Etli. – Izmamio je poneki osmeh. Skoro
da je bilo smešno. – Želeo bih da istaknem poentu svoje uvodne reči da biste posmatrali ovo suđenje iz mog ugla.
Zamislite Seta Habarda prvog oktobra prošle godine kako se suočava sa neminovnom smrću, već odlučan da je
preduhitri, smožden od patnje i omamljen jakim lekovima protiv bolova, tužan, usamljen, bez supruge, otuđen od
svoje dece i unučadi, prosto ogorčen starac na umoru koji je digao ruke od života, a jedina osoba koja mu je
dovoljno blizu da ga sasluša i uteši jeste Leti Lang. Nikada nećemo saznati koliko su njih dvoje bili bliski. Nikada
nećemo saznati šta je postojalo između njih. Međutim, znamo ishod. Dame i gospodo, ovo je klasičan slučaj u kome
čovek pravi katastrofalnu grešku, jer je na njega neprikladno uticao neko ko se ustremio na njegov novac.
Kada je Lanijer seo, oglasio se sudija Etli: – Gospodine Brigans, pozovite svog prvog svedoka.
– Proponenti pozivaju šerifa Ozija Volsa. – Ozi je sedeo u drugom redu i žurno je prišao klupi za svedoke, pored
koje se zakleo da će govoriti samo istinu. Kvins Landi je sedeo za stolom sa Džejkove desne strane i mada se bavio
pravom četrdeset godina, gledao je na svaki način da izbegne sudnicu. Džejk ga je zadužio da s vremena na vreme
posmatra porotnike i beleži svoja opažanja. Dok je Ozi prilazio mestu za svedoke, Landi je Džejku doturio poruku u
kojoj je pisalo: – Bio si mnogo dobar. Mada ni Lanijer nije bio loš. Mišljenja porote su podeljena. Najebali smo.
E, baš ti hvala, pomislio je Džejk. I Porša je gurnula svoj rokovnik preko stola. U njemu je pisalo: – Frenk Doli
je čisto zlo.
Kakva ekipa, pomislio je Džejk. Samo mu je još falio Lusjen da mu došapne neki loš savet i da iznervira sve u
sudnici.
Odgovarajući na Džejkova pitanja Ozi je opisao scenu samoubistva. Doneo je četiri fotografije u boji velikog
formata na kojima se videlo kako Set visi obešen o konopac. Njih su prosledili porotnicima čisto zbog efekta šoka.
Džejk se protivio da slike budu prikazane zato što su stvarno bile jezive. Pobunio se i Lanijer zato što je smatrao da
će zbog njih svi sažaljevati Seta. Na kraju je sudija Etli odlučio da porota mora da ih vidi. Kada su prikupljene i
navedene kao dokazni materijal, Ozi je priložio i oproštajno pismo koje je Set ostavio Kalvinu Bogsu na stolu u
svojoj kuhinji. Pismo je uvećano na velikom platnu koje je postavljeno naspram porote, a svakom porotniku je data
kopija. U pismu je pisalo: „Za Kalvina. Molim te, obavesti policiju da sam sâm sebi oduzeo život, dakle, bez ičije
pomoći. Na drugom prikačenom papiru sam ostavio tačna uputstva za moju sahranu. Neću autopsiju! S. H. – 2.
oktobar 1988.”
Džejk je pokazao i originale upustava za pogreb; uneti su u dokazni materijal bez ičije primedbe i prikazani na
velikom platnu. Svakom porotniku je uručena kopija. Pisalo je:
BD4Y
balkandownload.org

Uputstva za službu:
Želim jednostavno opelo u Hrišćanskoj crkvi Ajriš Roud u utorak, 4. oktobra, u četiri posle
podne, i to da ga obavi sveštenik Don Makalvejn. Voleo bih da gospođa Nora Bejns otpeva The Old
Rugged Cross. Ne želim da mi iko drži govor i hvalospeve. Ne mogu ni da zamislim da bi iko to i
želeo. Osim toga, sveštenik Makalvejn može da kaže šta god hoće, ali neka to traje najviše trideset
minuta.
Ukoliko crnci žele da prisustvuje mojoj sahrani, neka ih puste. Ukoliko im ne bude dozvoljeno da
prisustvuju, onda zaboravite na opelo i spustite me u zemlju.
Hoću da mi kovčeg nose: Harvi Mos, Dvejn Tomas, Stiv Holand, Bili Bouls, Majk Mils i Volter
Robinson.

Uputstva za sahranu:
Upravo sam kupio mesto na groblju iza Crkve Ajriš Roud. Razgovarao sam sa gospodinom
Magargelom u kapeli i tamo sam platio sanduk. Neću grobnicu. Želim kratku sahranu odmah posle
opela – neka traje najduže pet minuta – i onda neka spuste sanduk.
Doviđenja. Vidimo se na drugoj strani.
Set Habard

Džejk se obratio svedoku rekavši: – Šerife Vols, da li je tačno da ste ovo oproštajno pismo i ova uputstva vi i
vaši zamenici našli u domu Seta Habarda nedugo pošto je pronađeno njegovo telo?
– Tačno je.
– Šta ste učinili s njima?
– Odneli smo ih u policiju, napravili kopije, a narednog dana ih predali članovima porodice gospodina Habarda
u njegovoj kući.
– Nemam više pitanja, uvaženi sudijo.
– Želite li unakrsno ispitivanje, gospodine Lanijer?
– Ne.
– Možete ići, šerife Vols. Hvala vam. Gospodine Brigans?
– Uvaženi sudijo, samo da napomenem poroti da je potvrđena verodostojnost rukopisa gospodina Seta Habarda
u dokumentima koji su priloženi kao dokazni materijal, oko čega su se složile obe strane.
– Gospodine Lanijer?
– Potvrđeno je da je tako, uvaženi sudijo.
– Odlično. Dakle, neće biti rasprave o verodostojnosti rukopisa u ovim dokumentima. Nastavite, gospodine
Brigans.
Džejk je rekao: – Proponenti pozivaju Kalvina Bogsa. – Sačekali su da uvedu Kalvina iz prostorije za svedoke.
Bio je to krupan momak sa sela koji nikada nije nosio kravatu, a očigledno nije ni pomišljao da je kupi za tu priliku.
Nosio je iznošenu kariranu košulju sa zakrpama na laktovima, prljave vojničke pantalone i prljave čizme, tako da je
izgledao kao da je u sudnicu zalutao iz šume u kojoj je cepao drva. Videlo se da ga je takvo okruženje uplašilo i
zbunilo, pa je počeo da zamuckuje dok je opisivao užas koji je doživeo kada je ugledao šefa kako visi s platana.
– U koliko sati vas je pozvao te nedelje ujutru? – upitao je Džejk.
– Oko devet, rekao je da se nađemo kod mosta u dva.
– I stigli ste tačno u dva, jel’ tako?
– Jeste, gospodine, stigao sam na vreme.
Džejkov plan je bio da na osnovu Bogsovog svedočenja pokaže koliko su Setu detalji bili bitni. Kasnije će
ispričati poroti da je Set ostavio to pismo na stolu, poneo konopac i merdevine, odvezao se na mesto zločina i
pobrinuo se da sve okonča pre Kalvinovog dolaska u dva po podne. Želeo je da ga nađu čim se obesi. U suprotnom
bi verovatno prošlo nekoliko dana.
Lanijer nije imao pitanja. Svedok je mogao da ide.
BD4Y
balkandownload.org

– Pozovite sledećeg svedoka, gospodine Brigans – rekao je sudija Etli.

Džejk je kazao: – Proponenti pozivaju okružnog islednika Fina Planketa.
Fin Planket je bio seoski poštar dok ga pre trinaest godina nisu izabrali za okružnog islednika. U to vreme nije
imao nimalo iskustva iz oblasti medicine; ni od koga u Misisipiju se to nije ni tražilo. Nikada nije bio na mestu
zločina. Činjenica da država i dalje bira okružne islednike i inače je čudna; Misisipi je među poslednjim državama
u kojima se zadržao stari sistem. Štaviše, jedna je od retkih država koje su uvele tu proceduru. Tokom proteklih
trinaest godina Fina su zivkali u svako doba dana i noći u staračke domove, bolnice, na mesta nesreće, u noćne
barove, na reke, jezera i u domove potresene nasiljem. Njegov deo posla je bio da se nadnese nad leš i ozbiljno
saopšti: – Aha, mrtav je. – Onda bi nagađao šta je uzrok smrti i ubeležio podatke za knjigu umrlih.
Bio je prisutan kada je Set spušten na zemlju. I tada je rekao: – Aha, mrtav je. – Smrt vešanjem, samoubistvo.
Smrt usled gušenja i slomljenog vrata. Džejk ga je vodio kroz svedočenje svojim pitanjima, pa je ovaj brzo objasnio
poroti ono što je bilo tužno ali očigledno. Vejd Lanijer nije tražio unakrsno ispitivanje.
Džejk je pozvao kao svedoka svoju bivšu sekretaricu, Roksi Brisko, koja u početku nije htela da svedoči pošto
su im odnosi postali zategnuti otkad je otišla. Zato se Džejk pozvao na sudsku kaznu i mogućnost odlaska u zatvor
ukoliko se ne odazove sudskom pozivu. Brzo se pojavila i zauzela svoje mesto doterana po poslednjoj modi za tu
priliku. Udruženim snagama su prečešljali događaje od 3. oktobra, kada je ušla u kancelariju sa prispelom poštom.
Identifikovala je koverat, pismo i testament Seta Habarda na dve strane, a sudija Etli ih je prihvatio kao dokazni
materijal proponentske strane. Suprotna strana nije uložila prigovor. Prateći scenario koji mu je preporučio uvaženi
sudija, Džejk je na platnu prikazao uvećanu verziju pisma koje mu je Set poslao. Takođe je svakom porotniku
ponaosob dao kopiju. Sudija Etli je rekao: – Dame i gospodo, sada ćemo zastati na trenutak da svako od vas
pažljivo pročita ovo pismo.
U sudnici je istog trena zavladala tišina dok su porotnici čitali kopije pisma, a posmatrači s platna.

Uz ovo pismo prilažem svoj testament, u kojem sam svaku reč napisao lično, kao što sam se i
svuda svojeručno potpisao i naznačio datume. Proučavao sam malo zakone Misisipija i sa
zadovoljstvom mogu da potvrdim da je ovo u potpunosti pravno valjan scojeručno napisan
testament. Nemam svedoke koji bi mogli potvrditi da sam ga svojeručno potpisao zato što, kao što i
sami znate, za svojeručni testament nije potreban svedok. Pre godinu dana sam potpisao obimniju
verziju u kancelariji pravnih zastupnika firme Raš u Tupelu, ali sam taj dokument poništio.
Ovaj testament će sigurno izazvati nevolje i upravo zato želim da angažujem vas kao pravnog
zastupnika svoje imovine. Želim da se moja volja sprovede po svaku cenu, a siguran sam da vi to
možete. Izričito želim da iz testamenta isključim svoje dvoje punoletne dece, njihovu decu i svoje dve
bivše žene. To nisu dobri ljudi i znajte da će krenuti u napad, pa se zato pripremite. Moja
zaostavština je pozamašna – oni nemaju pojma kolika je – a kada se sve obelodani, krenuće da se
grabe. Borite se protiv njih, gospodine Brigans, do poslednjeg atoma snage. Moramo da pobedimo.
Uz oproštajno pismo sam ostavio i uputstva za službu i sahranu. Ne pominjite moj testament dok
ne prođe sahrana. Želim da primoram svoju porodicu da prođe kroz sve rituale oplakivanja pre nego
što shvate da im ništa nisam ostavio. Gledajte ih kako glume – odlično to rade. Nikada me nisu
voleli.
Unapred vam zahvaljujem što ćete revnosno zastupati moje interese. Neće biti lako. Teši me
pomisao da neću morati da prolazim kroz tu agoniju.
S poštovanjem,
Set Habard
1. oktobar 1988.

Kako je koji porotnik privodio čitanje kraju, automatski bi pogledao okupljene, a potom Heršela Habarda i
Ramonu Dafo. Ona je htela da zaplače, ali je u tom trenutku ispravno zaključila da bi svako pomislio da glumi. Zato
se zapiljila u pod kao i njen brat i muž i čekala da taj užasno neprijatan trenutak prođe.
Najzad, posle čitave večnosti, sudija Etli je objavio: – Pauza od petnaest minuta.
BD4Y
balkandownload.org

***

Uprkos Setovom upozoravajućem primeru katastrofalnih posledica pušenja, bar polovina porotnika je morala da
zapali cigaretu. Nepušači su ostali u prostoriji za porotu i pili kafu dok su ostali pošli za sudskim izvršiteljem
napolje, na mali izbetoniran deo s pogledom na severni deo travnjaka ispred zgrade suda. Brzo su zapalili i počeli
da pućkaju. Nevin Dark je pokušavao da ostavi cigarete i uspeo da svede na pola pakle dnevno, ali mu je organizam
u tom trenutku vapio za nikotinom. Džim Vajtherst se stvorio pored njega, povukao dim i rekao: – Šta mislite,
gospodine predsedavajući?
Sudija Etli je bio izričit u svojim upozorenjima: Ne razgovarajte o slučaju. Međutim, porotnici tokom suđenja
nisu mogli da odole, pa su morali malo da prodiskutuju o onome što su upravo videli i čuli. Nevin je skoro šapatom
rekao: – Izgleda da je stari tačno znao šta radi. A vi?
– U to nema sumnje – prošaputao je Džim.
Tačno iznad njih, u biblioteci okružnog suda, Džejk je stajao s Poršom, Leti, Kvinsom Landijem i Harijem
Reksom, a mišljenja i komentara nije manjkalo. Porša se iznervirala što Frenk Doli, broj dvanaest, uporno zuri u nju
i mršti se, a usne su mu se pomerale kao da psuje. Leti je pomislila da je Debi Laker, broj deset, zadremala, dok je
Hari Reks bio ubeđen da se broj dva, Trejsi Makmilan, već zaljubila u Džejka. Kvins Landi je i dalje smatrao da su
mišljenja porote podeljena, ali je Hari Reks rekao da će imati sreće ako dobiju četiri glasa. Džejk ga je ljubazno
zamolio da umukne i podsetio ga da mu je predviđao koban ishod i na suđenju Karlu Liju Hejliju.
Posle deset minuta izbezumljujućeg razgovora Džejk se zakleo da će ručati sâm.
Kada su se vratili u sudnicu, prozvao je Kvinsa Landija da svedoči i postavio mu niz nezanimljivih ali
neophodnih pitanja o njegovoj funkciji u tom slučaju vezanom za imovinu, njegovom postavljenju na mesto
administratora i zamene Rasela Emburga, koji se povukao. Landi je suvoparno objasnio svoje obaveze
administratora i odlično odradio posao prikazavši svoje obaveze kao nešto užasno dosadno, što realno i jeste. Džejk
mu je pružio original svojeručnog testamenta i zamolio ga da ga identifikuje.
Landi je rekao: – Ovo jeste svojeručni testament za koji je podnet zahtev za utvrđivanje pravne valjanosti 4.
oktobra prošle godine. Potpisao ga je gospodin Set Habard prvog oktobra.
– Hajde da pogledamo – rekao je Džejk i još jednom prikazao uvećan dokument na platnu dok je delio kopije
porotnicima.
Sudija Etli mu je rekao: – Dame i gospodo, ponovo podvlačim da ne žurite. Pažljivo ga pročitajte. Biće vam
dozvoljeno da ponesete sve dokumente i sav dokazni materijal u prostoriju za porotnike kada uzmete predmet u
razmatranje.
Džejk je stajao kraj govornice držeći kopiju testamenta i pretvarajući se da ga čita, a u stvari je pažljivo
posmatrao porotnike. Većina se mrštila zbog ovog ili onog dela, a pretpostavio je da su se trgli kada su naišli na
onaj deo „u najgorim mukama”. Pročitao je testament stotinu puta i dva utiska nijednom nisu izostala. Prvi, da
testament odiše mržnjom, surovošću, okrutnošću i nerazboritošću. Drugi utisak je nametao pitanje šta je to Leti
učinila za starog da je toliko zavoli. Međutim, kada bi ga nanovo pročitao, uvek bi bio ubeđen da je Set bio potpuno
svestan šta radi. Ukoliko je neko zaveštajno sposoban, onda može da zaveštava svoju imovinu kako mu se prohte, pa
makar to svima izgledalo nerazborito i nenormalno.
Kada je poslednji porotnik završio i odložio svoju kopiju, Džejk je isključio projektor. On i Kvins Landi su
zatim pola sata govorili o najznačajnijim događajima Setovog neverovatnog uspona iz pepela drugog razvoda do
bogatstva o kome svako u okrugu Ford može samo da sanja.
U 12.30 je sudija Etli raspustio sud do 14.00.

BD4Y
balkandownload.org

42.

Detektiv je upravo izlazio iz bolnice kada je Lusjen ušao. Nakratko su porazgovarali u holu razmenivši samo
nekoliko reči o Loniju Klarku, koji je i dalje ležao na trećem spratu i nije se dobro osećao. Imao je tešku noć, pa su
lekari zabranili posete. Lusjen se izgubio u bolnici i stigao na sprat sat kasnije. Ispred sobe nije bilo policajca niti
su se oko nje vrzmale medicinske sestre koje su se obično brinule o Loniju. Lusjen se ušunjao u sobu, blago
prodrmao Ensila za ruku i pozvao ga: – Ensile. Ensile, jesi li budan?
Međutim, Ensil nije bio budan.

***

U maloj Brigansovoj firmi svi su se saglasili sa zaključkom da jutro nije moglo proći bolje. Prikazujući oproštajno
pismo, uputstvo za službu i sahranu, svojeručni testament i pismo, Džejk je savršeno predočio da je Set Habard
očigledno sve isplanirao i da je bio priseban do samog kraja. Džejkova uvodna reč je bila ubedljiva. Doduše,
videlo se da je i Lanijer majstor svog zanata. Sve u svemu, početak je prošao dobro.
Džejk je započeo popodnevno zasedanje pozvavši sledećeg svedoka, velečasnog Dona Makalvejna, pastora
Hrišćanske crkve Ajriš Roud. Propovednik je rekao poroti da je nakratko razgovarao sa Setom posle bogosluženja
2. oktobra, nekoliko sati pre nego što se obesio. Znao je da je Set bio mnogo bolestan mada nije znao da su mu
lekari dali još samo nekoliko nedelja života. Tog jutra se činilo da je Set bio lepo raspoložen, živahan, čak se
smešio i rekao Makalvejnu da je uživao u službi. Iako je bio slab i bolestan, nije izgledalo da je pod dejstvom
lekova ili nečeg drugog. Dolazio je u crkvu već dvadeset godina, obično jednom mesečno. Tri nedelje pre nego što
je umro zakupio je mesto na groblju za trista pedeset dolara, upravo ono gde sada počiva.
Sledeći je bio crkveni blagajnik. Gospodin Vilis Stabs je posvedočio da je Set 2. oktobra na poslužavnik za
priloge stavio ček na petsto dolara. Set je crkvi te godine priložio dve hilajde šeststo dolara.
Gospodin Everet Voker je zauzeo mesto za svedoke i s prisutnima podelio dragu uspomenu, što je zapravo bio
Setov poslednji razgovor. Dok su posle službe koračali preko parkinga, gospodin Voker je pitao Seta kako mu ide
posao. Set se našalio i rekao da je sezona uragana bila slaba. Što je bilo više uragana, bilo je više štete na
objektima, pa je i potražnja za drvnom građom bila veća. Kazao je da obožava uragane. Prema rečima gospodina
Vokera, njegov prijatelj je bio oštrog jezika, duhovit i činilo se da ga ništa ne boli. Svakako ga je bolest iznurila.
Kada je gospodin Voker kasnije čuo da je Set umro, da se u stvari ubio nedugo posle njihovog razgovora, zanemeo
je. Taj čovek je pre toga bio opušten i nasmejan, čak zadovoljan. Dugo je poznavao Seta i mogao je da potvrdi da
nije bio nimalo druželjubiv. Naprotiv, bio je tih čovek koji je živeo povučeno i malo govorio. Setio se da se Set
smešio dok je vozio te nedelje i baš je komentarisao sa svojom suprugom da ga retko viđa nasmejanog.
Gospođa Gilda Četam je ispričala poroti da je sa suprugom sedela iza Seta tokom njegovog poslednjeg odlaska
u crkvu, da su proćaskali s njim kada se služba završila i da nije odavao utisak osobe koja je na korak da digne ruku
na sebe. Gospođa Neti Vinson je posvedočila da se pozdravila sa Setom dok su odlazili iz crkve i da je bio nekako
neuobičajeno druželjubiv.
Posle kraće pauze na red je došao Setov onkolog, doktor Talbert iz regionalnog kliničkog centra u Tupelu.
Zakleo se da će govoriti istinu i ubrzo dosadio čitavoj sudnici dugotrajnim i suvoparnim izveštajem o razvoju
bolesti svog pacijenta. Lečio je Seta skoro godinu dana i oslanjajući se na beleške govorio i o operaciji, a zatim i o
hemoterapiji, zračenju i lekovima. Situacija je od samog početka bila beznadežna, ali se Set borio svom snagom.
Kada je rak metastazirao na kičmu i rebra, znali su da mu je kraj blizu. Doktor Talbert se sastao sa Setom dve
nedelje pre nego što je ovaj umro i iznenadio se njegovom odlučnošću da se bori. Međutim, bolovi su bili jaki.
Povećao mu je oralnu dozu demerola na sto miligrama na svaka tri do četiri sata. Set je izbegavao da pije demerol,
jer mu se od njega mutilo u glavi; štaviše, više puta je rekao da je pokušavao da preživi svaki dan bez lekova protiv
bolova. Doktor Talbert nije znao koliko tableta je Set stvarno pio. Ta poslednja dva meseca mu ih je prepisao oko
dvesta.
Džejk je pozvao doktora da svedoči iz dva razloga. Kao prvo, hteo je da istakne činjenicu da je Set bio na korak
od smrti usled raka pluća. Zato se nadao da čin samobistva možda neće delovati kao drastičan i nelogičan korak.
BD4Y
balkandownload.org

Džejk je planirao da kasnije iznese argument da je Set zaista trezveno razmišljao poslednjih dana bez obzira na to
kako je izabrao da umre. Bol je bio nepodnošljiv, smrt blizu i on je samo ubrzao stvar. Kao drugo, Džejk je hteo da
ospori tvrdnju da su postojala neželjena dejstva demerola. Lanijer je pripremio težak protivargument; naime, doveo
je stručnjaka koji će potvrditi da je demerol izuzetno jak narkotik koji utiče na rasuđivanje, pogotovu ako se uzima u
ogromnim dozama, koje je uzimao Set po receptu lekara.
Neobičan detalj u tom slučaju bilo je to što taj poslednji recept nikada nije pronađen. Set je taj lek kupio u
apoteci u Tupelu šest dana pre smrti i verovatno je bacio račun, tako da nije bilo dokaza da li ga je uzimao u malim
ili velikim količinama. Izričito je naglasio da se pre sahrane ne vrši autopsija. Vejd Lanijer je nekoliko meseci pre
toga nezvanično predložio da se telo ekshumira zbog toksikoloških nalaza. Sudija Etli je odbio; ipak, sve je to bilo
nezvanično. Nivo opijata u Setovoj krvi te nedelje kada je umro nije nužno ukazivao na nivo koji je imao dan pre
toga, kada je sastavljao testament. Sudija Etli kao da se uvredio zbog samog predloga da iskopaju čoveka kada je
propisno položen u zemlju da počiva u miru.
Džejk je bio zadovoljan svojim direktnim ispitivanjem doktora Talberta. Nedvosmisleno je utvrđeno da je Set
izbegavao da uzima demerol, ali da prosto nije bilo načina da se dokaže koliko ga je bilo u njegovom organizmu dok
je pisao testament.
Vejd Lanijer je uspeo da izvuče od lekara činjenicu da pacijent koji uzima šest do osam doza demerola od sto
miligrama dnevno ne bi trebalo ni da pomišlja na donošenje važnih odluka, naročito onih koje imaju veze sa velikim
sumama novca. Takav pacijent bi trebalo da se odmara na udobnom i tihom mestu – dakle, ništa od vožnje, fizičke
aktivnosti i donošenja odluka od sudbinskog značaja.
Kada je lekaru rečeno da je slobodan, Džejk je pozvao Arlin Troter, Setovu dugogodišnju sekretaricu i
rukovodioca. Ona će biti njegov poslednji svedok pre Leti, a pošto se već bližilo pet po podne, Džejk je odlučio da
sačuva Leti za sredu ujutru. Razgovarao je sa Arlin mnogo puta posle Setove smrti i strepeo je kako će ona
svedočiti. U suštini nije imao izbora. Ukoliko je ne pozove, Vejd Lanijer će to sigurno učiniti. Ona je saslušana pod
zakletvom još početkom februara i odgovori su joj, bar po Džejkovom mišljenju, bili dvosmisleni. Posle četiri sata
je već bio ubeđen da ju je neko podučio kako i šta da govori, a to je mogao biti ili Lanijer ili neko ko radi za njega.
Svejedno, ona je te poslednje nedelje Setovog života najviše vremena provela s njim, pa je njeno svedočenje bilo
ključno.
Pojavila se sva prestrašena, zaklela se da će govoriti istinu i zauzela svoje mesto. Bacila je pogled prema
porotnicima koji su budno posmatrali. Džejk je postavio nekoliko uvodnih pitanja, onih lakih sa očiglednim
odgovorima, pa se malo smirila. Utvrdio je da je od ponedeljka do petka te nedelje pre nego što je umro Set svakog
jutra dolazio u kancelariju oko devet, što je bilo kasnije nego obično. Najčešće je bio oran za rad i dobro
raspoložen do podneva, a onda bi prilegao na sofu u svojoj kancelariji da se malo odmori. Nije jeo iako ga je Arlin
stalno nudila sendvičima i grickalicama. Mnogo je pušio – nikako nije mogao da ostavi cigarete. Kao i uvek, vrata
su mu bila zatvorena, pa Arlin nije bila sasvim sigurna šta šef radi. Međutim, cele te nedelje je bio zauzet prodajom
neke tri parcele pod šumom u Južnoj Karolini. Stalno je telefonirao, što nije bilo neuobičajeno. Bar jednom u sat
vremena je izlazio iz zgrade i odlazio u šetnju po fabrici. Zastao bi tu i tamo i porazgovarao sa zaposlenima.
Flertovao je s Kamilom, devojkom za stolom na ulazu. Arlin je znala da šef trpi užasne bolove pošto to ponekad nije
mogao sa sakrije, mada nikada nije hteo da prizna ni za živu glavu. Jednom mu se omaklo u razgovoru da uzima
demerol mada nikada nije videla da nosi bočicu.
Ne, nije delovao izgubljeno, niti je otežano govorio. Povremeno bi se umorio, pa je često dremao. Obično je
odlazio oko tri ili četiri.
Džejk je jasno mogao da zamisli čoveka koji i dalje drži sve konce u rukama, šefa koji radi kao da je sve u redu.
Pet dana uzastopce pre nego što je napisao novi testament, Set Habard je dolazio u svoju kancelariju, telefonirao,
obavljao poslove.
Vejd Lanijer je započeo unakrsno ispitivanje: – Hajde da porazgovaramo o toj drvnoj građi u Južnoj Karolini,
gospođo Troter. Je li Set Habard prodao te tri parcele pod šumom?
– Jeste, gospodine.
– Kada je to bilo?
– Tog petka ujutru.
– To je bilo u petak ujutru, a sutradan je napisao testament, je li to tačno?
BD4Y
balkandownload.org

– Tačno je.
– Da li je potpisao nekakav ugovor?
– Jeste. Stigao mi je faksom, pa sam mu ga odnela. On ga je potpisao, a ja sam ga faksom prosledila advokatima
u Spartanburgu.
Lanijer je podigao dokument i rekao: – Uvaženi sudijo, ovde imam dokazni materijal sa oznakom C-5, koji je
već podnet i prihvaćen.
Sudija Etli je rekao: – Nastavite.
Lanijer je pružio dokument Arlin i kazao: – Možete li, molim vas, da identifikujete ovo?
– Da, gospodine. To je ugovor o prodaji tri parcele u Južnoj Karolini, koji je Set potpisao tog petka ujutru.
– A koliko je trebalo da dobije za njih?
– Osamsto deset hiljada dolara.
– Osamsto deset hiljada. Gospođo Troter, koliko je Set platio tu zemlju?
Zastala je na trenutak, nervozno pogledala porotnike, a zatim rekla: – Pa imate svu dokumentaciju, gospodine
Lanijer.
– Naravno. – Lanijer je podneo još tri primerka dokaznog materijala, prethodno obeleženog i prihvaćenog. Tu
nema iznenađenja; Džejk i Lanijer su se nedeljama natezali oko dokaznog materijala i dokumenata. Sudija Etli ih je
odavno proglasio prihvaćenim.
Arlin je polako ponovo pregledala još tri primerka materijala dok je cela sudnica čekala. Na kraju je rekla: –
Gospodin Habard je ovu zemlju kupio 1985. godine i platio ju je milion i sto hiljada dolara.
Lanijer je to pribeležio kao da prvi put čuje taj podatak. Gledajući preko naočara za čitanje, izvio je obrve u
neverici i uzviknuo: – Izgubio je trista hiljada dolara!
– Očigledno.
– A to je bilo samo dvadeset četiri sata pre nego što je sastavio svoj poslednji testament?
Džejk je već ustao. – Prigovor, uvaženi sudijo. Traži od svedoka da nagađa. To može da sačuva za završnu reč.
– Odbija se.
Lanijer se nije obazirao na žamor i usredsredio se na svedoka. – Imate li ikakvu predstavu, gospođo Troter,
zašto je Set napravio tako loš poslovni potez?
Džejk je ponovo ustao: – Prigovor, uvaženi sudijo. Od svedoka se opet traži da nagađa
– Odbija se.
– Da li je bio priseban, gospođo Troter?
– Prigovor.
– Odbija se.
Lanijer je zastao i okrenuo stranu beležnice. – Gospođo Troter, ko je bio zadužen za čišćenje upravne zgrade u
kojoj ste vi i Set radili?
– Čovek po imenu Mank.
– Dobro, recite nam nešto o Manku.
– On već dugo radi u fabrici, može se reći da je univerzalni pomoćnik, jer radi svakojake poslove, ali uglavnom
čisti. Isto tako farba, vrši popravke, čak je i prao vozila gospodina Habrda.
– Kada je Mank čistio kancelarije?
– Svakog ponedeljka i četvrtka ujutru od devet do jedanaest, bez izuzetka, već četiri godine.
– Da li je čistio kancelarije 29. septembra prošle godine pošto je tog dana bio četvrtak?
– Jeste.
– Da li je Leti Lang ikada čistila kancelarije?
– Koliko je meni poznato, nije. Nije bilo potrebe da to iko drugi čini. Mank je za to bio zadužen. Ja gospođu
Lang danas prvi put vidim.

***

Čitavog dana se Majron Penki šunjao po sudnici. Bio je zadužen da neprekidno posmatra porotu, ali morao je da se
dovija da to ne bi izgledalo očigledno – trebalo je menjati mesta, vrebati pogodnije uglove posmatranja, presvlačiti
BD4Y
balkandownload.org

se i menjati sakoe, kriti se iza nekog krupnijeg, nositi različite naočare. Čitav radni vek je proveo po sudnicama
slušajući svedoke i posmatrajući reakcije porotnika. Po njegovom stručnom mišljenju, Džejk je dobro odradio
posao, jer je lepo izlagao. Ništa preterano, ništa za pamćenje, ali nije bilo ni kardinalnih grešaka. Većina porotnika
ga je volela i verovala da on traga za istinom. Troje pak očigledno nije. Na njihovoj strani je nepokolebljivo bio
Frenk Doli, broj dvanaest, koji nikada ne bi glasao za to da se novac dâ tamnoputoj kućnoj pomoćnici. Penki nije
znao tragičnu priču o Dolijevoj nećaki, ali je po uvodnoj reči zaključio da taj čovek nema poverenja u Džejka i da
mu se Leti nimalo ne dopada. Broj deset, Debi Laker, belkinja od pedeset godina iz prilično ruralne sredine, tog
dana je nekoliko puta prostrelila Leti otrovnim pogledom, a ti mali signali Majronu nikada nisu promicali. Broj
četiri, Fej Polan, takođe pedesetogodišnja belkinja, zapravo je klimnula glavom kada je doktor Talbert na
svedočenju izjavio da osoba koja pije demerol ne bi trebalo da donosi važne odluke.
Kako se taj prvi dan svedočenja bližio kraju, Penki je ocenio da je nerešeno. Oba advokata su odlično obavila
svoj deo posla, a porotnicima nije promakla nijedna reč.

***

Ensil nije bio u stanju da govori, pa je Lusjen čitav dan proveo u iznajmljenim kolima obilazeći glečere, fjordove i
planine oko Džunoa. Došao je u iskušenje da dojuri u Klenton na suđenje, ali je bio zanesen lepotom Aljaske,
hladnim vazduhom i skoro savršenom klimom. U Misisipiju su verovatno počele vrućine, jer su se dani produžili, a
vazduh je postajao lepljiv. Dok je ručao u restorančiću na obroncima jednog brežuljka sa veličanstvenim pogledom
na kanal Gastino, doneo je odluku da otputuje sutradan, u sredu.
Džejk će blagovremeno obavestiti sudiju Etlija da je Ensil Habard pronađen mada je ta identifikacija bila na
klimavim nogama, jer je subjekat mogao svakog časa da se predomisli i preuzme novi identitet. Lusjen je ipak
sumnjao da će se to desiti jer je Ensil razmišljao o novcu. Ta vest neće uticati na tok suđenja. Vejd Lanijer je bio u
pravu: Ensil nije imao šta da kaže o testamentu svog brata niti o njegovoj zaveštajnoj sposobnosti. Zato će ga Lusjen
ostaviti da rešava svoje probleme. Slutio je da će Ensil odležati nekoliko meseci u zatvoru. Ako bude imao sreće da
nađe dobrog advokata, možda će sasvim da se izvuče. Lusjen je bio ubeđen da su pretres i zaplena kokaina bili čisto
kršenje Četvrtog amandmana. Ako se zataška zaplena i eliminiše kokain, Ensil će ponovo biti na slobodi. Ukoliko
Džejk dobije taj slučaj, Ensil će se možda posle toliko godina bežanja vratiti u okrug Ford i dobiti svoj deo.
Ukoliko pak Džejk izgubi, Ensil će nestati u noći i više ga nikada niko neće naći.
Pao je mrak, pa je Lusjen otišao u hotelski bar i poželeo dobro veče Bou Baku, barmenu koji mu je već postao
blizak prijatelj. Bo Bak je nekada bio sudija u Nevadi, pre nego što se sve urotilo da mu zagorča život, a on i Lusjen
su sa uživanjem prepričavali svoje dogodovštine. Neko vreme su ćaskali dok je Lusjen čekao svoj prvi džek s koka-
kolom. Odneo je piće za sto i seo uživajući u samoći. Samo on i njegovo pićence. Minut kasnije se pred njim
niotkuda stvorio Ensil Habard i seo za njegov sto.
– Dobro veče, Lusjene – rekao je krajnje opušteno.
Lusjen je bio zatečen i nekoliko sekundi je samo zurio u njega da se uveri da je to on. Nosio je kačket, majicu sa
kratkim rukavima i farmerice. Tog jutra je bez svesti ležao u bolničkom krevetu sa cevčicama na sve strane.
– Nisam očekivao da ću te sresti ovde – odvratio je Lusjen.
– Dojadila mi je bolnica, pa sam otišao. Sad sam begunac, ali to nije ništa novo. Volim ja da bežim i da se
krijem.
– Šta ti je s glavom i tom infekcijom?
– Glava me boli, ali ni približno onoliko koliko oni misle. Ne zaboravi da su odlučili da me iz bolnice sprovedu
pravo u zatvor, Lusjene, a to prebacivanje bih rado izbegao. Recimo samo da nisam bio ni blizu toliko nesvestan
koliko su mislili. Infekcija je pod kontrolom. – Izvukao je bočicu lekova. – Kada sam izašao, poneo sam svoje
antibiotike. Biću ja dobro.
– Kako si izašao?
– Lepo, pešice. Odvezli su me u prizemlje na skener. Otišao sam u kupatilo. Mislili su da ne mogu da hodam, pa
sam strčao niz stepenice, našao podrum, naišao na svlačionicu i presvukao se. Izašao sam kroz izlaz za osoblje.
Prošli put kad sam pobegao nisam smeo da promolim glavu od policije. Sad sam čak i popio kafu u kafeu prekoputa.
– Ovo je mali grad, Ensile. Ne možeš dugo da se kriješ.
BD4Y
balkandownload.org

– Šta ti znaš o skrivanju? Imam ja prijatelje tu i tamo.

– Hoćeš da popiješ nešto?
– Ne, ali bih rado jedan hamburger i pomfrit.

***

Hari Reks je dreknuo na svedoka, zahtevajući odgovor: – Jeste li mu dodirnuli penis?

Leti je postiđeno skrenula pogled i uspela da promrmlja: – Da, jesam.
– Naravno da jesi, Leti – rekao je Džejk. – Nije mogao sâm da se kupa, pa si to ti morala da radiš i to si činila
više puta. Kupanje podrazumeva dodirivanje celog tela. On to nije mogao; morala si ti da ga kupaš. Nema tu ničeg
intimnog niti izdaleka seksualnog. Prosto si radila svoj posao.
– Ne mogu ja ovo – rekla je Leti gledajući bespomoćno u Poršu. – Neće valjda da mi postavljaju ovakva
pitanja?
– Hoće, nego šta će, majku mu – brundao je Hari Reks. – Postavljaće ti ovakva pitanja i još mnogo takvih, pa bi
ti bilo bolje da pripremiš odgovore.
– Hajde da napravimo pauzu – prekinuo ih je Džejk.
– Treba mi pivo – rekao je Hari Reks i ustao. Odgegao se kao da mu je muka od svih njih. Dva sata su vežbali i
već je bilo deset uveče. Džejk je postavljao laka pitanja na direktnom ispitivanju, a Hari Reks ju je neumoljio pekao
na sve jačoj vatri. Povremeno bi postao veoma grub, odnosno opakiji nego što bi Etli dozvolio Lanijeru da bude, no
najbolje je pripremiti se za najgore. Porša je saosećala s majkom, ali je i nju zabrinjavala njena osetljivost. Leti je
umela da istrpi štošta, a zatim bi se potpuno slomila. Nije bilo sigurno da će njeno svedočenje proći glatko.
Zapamti pravila, Leti, ponavljao joj je Džejk. Smeši se ali ne izveštačeno. Govori jasno i glasno. Ne smeta da se
rasplačeš ako te stvarno ponesu emocije. Ako nisi sigurna, nemoj da govoriš. Porotnici pažljivo posmatraju i ništa
im ne promiče. Povremeno ih pogledaj, ali samouvereno. Ne dozvoli Vejdu Lanijeru da te uzdrma iz temelja. Uvek
ću biti tu da te zaštitim.
Hari Reks je hteo da joj utuvi u glavu svoj savet: Govorimo o dvadeset četiri miliona dolara, tako da ti je ovo
životna uloga! Ipak, uspeo je da se obuzda. Kada se vratio s pivom, Porša je rekla: – Dosta nam je za danas, Džejk.
Idemo kući. Sešćemo na trem i popričaćemo još malo, pa ćemo se videti rano ujutru.
– U redu. Mislim da smo se svi umorili.
Kada su njih dve otišle, Džejk i Hari Reks su se popeli na sprat i izašli na Džejkovu terasu. Noć je bila topla i
vedra, ali nisu imali snage da se dive toj savršenoj prolećnoj noći. Džejk je pijuckao pivo i opustio se prvi put
posle mnogo sati rada.
– Ima li vesti od Lusjena? – upitao je Hari Reks.
– Nema, ali sam zaboravio da proverim poruke sa sekretarice.
– Znaš, imamo sreće. Imamo sreće što je na Aljasci i što nije ovde da zakera šta smo sve danas uradili naopako.
– To je beše tvoj posao, jelda?
– Jeste, ali ja nemam primedbi, bar zasad. Danas ti je bio dobar dan, Džejk. Dobro ti je prošla uvodna reč,
porota te je slušala i ceni te, a onda si prozvao dvanaest svedoka i nijedan te nije sahranio. Dokazni materijal ti
debelo ide u prilog, bar u ovom trenutku. Danas nisi mogao bolje da prođeš.
– A porota?
– Dopadaš im se, ali je prerano nagađati da li će im se Leti svideti. Sutra će sve biti mnogo jasnije.
– Sutrašnji dan je ključan, druže moj. Leti može da dobije slučaj, ali i da ga izgubi.

BD4Y
balkandownload.org

43.

Advokati su se sastali sa sudijom Etlijem u njegovom kabinetu u sredu u 8.45 i složili se da više nema podnošenja
zahteva i otvaranja novih pitanja pre nego što se suđenje nastavi. Već treći dan zaredom je uvaženi sudija bio
vispren, skoro hiperaktivan, kao da ga je uzbuđenje zbog velikog suđenja podmladilo. Advokati su probdeli celu
noć, što zbog posla što od brige, i izgledali su iscrpljeno koliko su se i osećali. Stari sudija je, naprotiv, bio oran za
rad.
U sudnici je svima poželeo dobrodošlicu, zahvalio posmatračima što se toliko interesuju za rad sudskog sistema
i rekao sudskom izvršitelju da uvede porotnike. Kada su zauzeli mesta, srdačno ih je dočekao i pitao da li ima nekih
problema, da li je bilo nedozvoljenih kontakata, ičega sumnjivog, da li se svi osećaju dobro. Pošto je sve bilo u
najboljem redu, gospodin Brigans je dobio dozvolu da nastavi.
Džejk je ustao i rekao: – Uvaženi sudijo, proponenti pozivaju gospođu Leti Lang.
Porša joj je rekla da ne obuče ništa pripijeno i usko, ništa što bi i najmanje bilo seksi. Rano tog jutra i mnogo
pre doručka raspravljale su se oko haljine. Porša je dobila bitku. Odabrale su tamnoplavu pamučnu i sasvim lepu
haljinu široku u struku, koju jedna kućna pomoćnica slobodno može da nosi na posao mada tako nešto Leti nikad ne
bi nosila kad ide u crkvu. Obula je sandale s niskom potpeticom. Nije nosila nakit. Nije stavila sat. Ničega nije bilo
na njoj što bi ukazivalo da ima ušteđevinu, da se troškari niti da priželjkuje brdo novca. Prošlog meseca je prestala
da farba svoju sedu kosu. Sada je izgledala sasvim prirodno i u skladu sa svojih četrdeset sedam godina.
Već je počela da zamuckuje i pre nego što se zaklela da će govoriti istinu i samo istinu. Pogledala je Poršu, koja
je sedela iza Džejkove stolice. Ćerka joj se smešila, što je bio znak da i sama treba da se osmehuje.
Punom puncatom sudnicom je zavladala tišina kada je Džejk prišao govornici. Pitao ju je za ime, adresu, radno
mesto – bacao joj je lake lopte s kojima se dobro snalazila. Pitao ju je za imena dece i unučadi. Jeste, Marvis, njen
najstariji sin je u zatvoru. Muž joj se zove Simion Lang; sada je u zatvoru i čeka sudske odluke. Mesec dana ranije
je podnela zahtev za razvod braka i očekuje okončanje tog procesa za nekoliko nedelja. Postavio joj je još neka
pitanja dotakavši se drugih životnih oblasti – obrazovanja, crkve, prethodnih radnih mesta. Sve je to već bilo
izrežirano i s vremena na vreme su joj odgovori zvučali kruto i usiljeno, kao da su naučeni napamet, jer i jesu.
Povremeno bi bacila pogled ka poroti, ali bi se sva prepala kad bi shvatila da je oni netremice posmatraju.
Savetovali su je da pogleda pravo u Poršu kad god je uhvati nervoza. Ponekad nije mogla da odvoji pogled od svoje
kćeri.
Džejk je konačno došao do pitanja o gospodinu Setu Habardu, odnosno gospodinu Habardu, kako su joj rekli da
ga zove na sudu. Nikako Set ni gospodin Set. Gospodin Habard ju je unajmio kao kućnu pomoćnicu na određeno
vreme pre tri godine. Sledeće pitanje je bilo kako je saznala za to radno mesto. Rekla je da nije čula ni od koga, jer
ju je on pozvao i rekao da neki prijatelj zna da ne radi. Podesilo se da on traži pomoćnicu. Gospodin Habard ju je
pitao o pojedinostima iz njenog života. Pretresli su njegova pravila, navike, svakodnevnu rutinu, a kasnije i šta
najviše voli da jede i kako da mu sprema hranu. Prvo je radila tri dana nedeljno, pa onda četiri. Dao joj je malu
povišicu, a zatim još jednu. Mnogo je putovao, pa je često sedela besposlena u toj kući. Nijednom za tri godine nije
nikoga pozvao u goste niti mu je iko pravio društvo za trpezom. Upoznala je Heršela i Ramonu, ali ih je retko
viđala. Ramona ga je obilazila jednom godišnje, i to samo na nekoliko sati, a ni Heršel nije dolazio mnogo češće.
Nikada nije upoznala nijedno od četvoro unučadi gospodina Habarda.
– Mada nisam radila vikendom, tako da ne znam da li mu je neko tada dolazio – rekla je. – Gospodin Habard je
mogao da se druži s kim hoće. – Htela je da zvuči nepristrasno, ali samo do određene granice.
– Ali ste radili ponedeljkom, je li tako? – upitao je Džejk prateći svoj scenario.
– Jesam.
– A da li je bilo nekih naznaka da su mu gosti dolazili vikendom?
– Ne, gospodine, nikada.
U tom delu ispitivanja nisu planirali da budu fini prema Heršelu i Ramoni. Ni oni nisu planirali da budu fini
prema Leti; štaviše, na osnovu njihovih svedočenja, sasvim sigurno su mogli očekivati da će njih dvoje lagati.
Posle sat vremena Leti je bila mnogo prisebnija. Odgovori su joj bili jasniji, spontaniji, a povremeno bi se i
osmehnula porotnicima. Džejk je najzad počeo da otvara temu raka pluća gospodina Habarda. Ispričala je kako je
BD4Y
balkandownload.org

njen šef unajmljivao bolničarke koje su dolazile kući da mu ukažu pomoć, ali nije bio oduševljen nijednom, pa je na
kraju pozvao nju i pitao je da li bi radila pet dana nedeljno. Pomenula je i teške periode, kada bi ga hemoterapija
prikovala za krevet i gotovo ga ubila, kada nije mogao da ode do kupatila niti da jede sâm.
Nemoj da ispoljavaš emocije, učila ju je Porša. Ne pokazuj nikakva osećanja prema gospodinu Habardu.
Porotnici ne smeju da steknu utisak da je postojala neka emotivna veza između vas dvoje. Naravno da jeste, onakva
kakva uvek postoji između čoveka na samrti i njegovog staratelja, ali ne dozvoli da se to vidi dok budeš svedočila.
Džejk je tu dobio dobre poene, ali se nije dugo zadržao na priči o raku gospodina Habarda. Vejd Lanijer bi to
svakako učinio. Džejk je upitao Leti da li je ikada potpisala neki testament. – Ne, nisam – bio je njen odgovor.
– Jeste li ikada videli testament?
– Ne, gospodine.
– Da li je gospodin Habard ikada razgovarao s vama o testamentu?
Uspela je da se nasmeši i delovalo je savršeno uverljivo. Rekla je: – Gospodin Habard je sve zadržavao za
sebe. Nikada nije razgovarao o poslu ili bilo čemu sličnom sa mnom. Nikada nije govorio o svojoj porodici, deci ili
bilo kome. Jednostavno nije bio takav čovek.
Stvar je u tome što je Set dva puta obećao Leti da će joj ostaviti neki poklončić, ali nikada nije pomenuo svoj
testament. Razgovarala je s Poršom o tome, a Porša se držala mišljenja da će Vejd Lanijer i ostali advokati s te
strane sve preuveličati do krajnjih granica ukoliko im dozvoli. Sve će izokrenuti i pretvoriti u nešto kobno. „Znači,
ipak ste razgovarali s njim o njegovom testamentu!”, uzviknuće Lanijer pred porotom.
Bolje je da neke stvari ostanu neizrečene. Niko nikada neće saznati. Set je mrtav, a Leti neće da kaže i tačka.
– Da li je ikada govorio o svojoj bolesti i neumitnoj smrti? – upitao je Džejk.
Duboko je uzdahnula i zamislila se nad tim pitanjem. – Naravno. Ponekada bi ga bol toliko slomio da je želeo da
umre. Pretpostavljam da je to prirodna reakcija. Gospodin Habard je poslednjih dana znao da mu je preostalo još
samo malo života. Zamolio me je da se molim s njim.
– Molili ste se s njim?
– Jesam. Gospodin Habard je duboko verovao u Boga. Želeo je da sve dovede u red pre nego što umre.
Džejk je ćutao nekoliko trenutaka da bi poroti potpuno doprlo do svesti šta je rekla, da bi mogli da zamisle kako
se Leti i njen gazda mole, a ne da rade ono što je većina ljudi zamišljala. Zatim je prešao na jutro prvog oktobra
prošle godine, pa je Leti ispričala svoj deo priče. Rekla je da su izašli iz kuće oko devet i da je ona bila za volanom
njegovog najnovijeg kadilaka. Nikada ga pre toga nije vozila; nikada to nije tražio od nje. Tada su se prvi i jedini
put zajedno vozili automobilom. Dok su izlazili iz kuće, ona je u šali primetila kako nikada nije vozila kadilak, a on
je potom navalio da ona vozi. Bila je nervozna i vozila je polako. On je pijuckao kafu iz plastične čaše. Izgledao joj
je opušteno i činilo se da ga ništa ne boli, i kao da ga je zabavljala Letina napetost dok je vozila auto-putem, iako
drugih vozila skoro nije ni bilo.
Džejk ju je pitao o čemu su razgovarali tokom te desetominutne vožnje. Razmišljala je neko vreme, pogledala
prema poroti, kojoj i dalje nije promicala nijedna reč, pa je odgovorila: – Razgovarali smo o automobilima. Rekao
je da mnogi belci više ne vole kadilak zato što ih danas sve više voze crnci. Pitao me je zašto je kadilak toliko bitan
ljudima crne kože, a ja sam rekla da to ne pita mene. Nikada nisam htela da ga imam. Nikada ga neću ni imati. Moj
pontijak je star dvanaest godina. Posle sam rekla da je to najverovatnije zato što je kadilak najluksuzniji auto i da
narod smatra uspešnim onoga ko ga vozi. Tako znaju da ima posao i para u džepu i da je uspeo u životu. Misle da
takvima sve ide kako treba. To je sve. Onda je on rekao da je oduvek voleo kadilak, da je prvi izgubio u prvom
razvodu, a drugi u drugom, ali je digao ruke od braka, pa ga više niko neće uznemiravati, ni njega ni njegove
kadilake. Baš se nekako šalio na taj račun.
– Znači, bio je raspoložen i šalio se? – upitao je Džejk.
– Baš je bio lepo raspoložen tog jutra, da, gospodine. Čak mi se smejao kako vozim.
– Znači, bio je priseban?
– Bistar kao suza. Rekao je da vozim njegov sedmi kadilak i da se seća svih sedam. Rekao je i da ih menja
skoro svake druge godine.
– Znate li možda da li je uzimao lekove protiv bolova tog jutra?
– Ne, gospodine, ne znam. Bio je smešan s tim svojim lekovima. Nije voleo da ih pije, a nosao ih je u tašni, tako
da nisam mogla da ih vidim. Videla sam ih samo dok je ležao na postelji potpuno iscrpljen, pa me je zamolio da mu
BD4Y
balkandownload.org

ih donesem. Međutim, ne, tog jutra mi nije izgledalo da je pio lekove protiv bolova.
Džejk ju je navodio, pa je nastavila svoju pripovest. Govorila je o tome kako su stigli u kompaniju Bering, u
kojoj je tada bila prvi i poslednji put, a dok je on sedeo u svojoj kancelariji iza zaključanih vrata, ona je čistila.
Usisavala je, brisala prašinu, oprala većinu prozora, sredila sve časopise, čak je oprala i sudove u maloj kuhinji.
Ne, nije praznila korpe za otpatke. Od trenutka kada su ušli u firmu do trenutka kada su iz nje izašli nije razgovarala
s gospodinom Habardom niti ga je videla. Nije znala šta je on radio u svojoj kancelariji niti je pomišljala da ga to
pita. Ušao je s akten-tašnom i s njom je izašao. Ona je vozila do njegove kuće, a zatim se vratila svojoj kući, negde
oko podneva. U nedelju kasno uveče Kalvin Bogs je javio da se gospodin Habard obesio.
U jedanaest sati, posle skoro dva sata na klupi za svedoke, Džejk je prepustio svog svedoka unakrsnom
ispitivanju. Tokom kratke pauze rekao je Leti da je svoj deo odradila kao pravi profesionalac. Porša je bila
ushićena i veoma ponosna; njena majka je ostala pribrana i delovala je ubedljivo. Hari Reks je sve posmatrao iz
poslednjeg reda i rekao da njeno svedočenje nije moglo biti bolje.
Do podneva su već stigli da uprskaju stvar.

***

Bio je siguran da je skrivanje begunca nezakonito u svim državama uključujući i Aljasku, tako da je i služenje kazne
bilo jedna od mogućnosti mada se Lusjen u tom trenutku nije brinuo za to. Probudio se dok se sunce rađalo na
obzorju, sav ukočen od dremuckanja na stolici. Ensil je spavao u krevetu – Lusjen mu je dao čitav krevet na
raspolaganje. Ponudio se on da spava na podu ili na stolici, ali se Lusjen brinuo za njegove povrede glave, pa je
insistirao da zauzme krevet. Od leka protiv bolova se zakucao i nije se budio, pa je Lusjen dugo sedeo u mraku
cedeći svoju poslednju džek-kolu i slušajući drugara kako hrče.
Tiho se obukao i izašao iz sobe. U predvorju hotela nije bilo nikoga. Nije bilo policajaca da njuškaju unaokolo
tražeći Ensila. Odšetao se niz ulicu, kupio kafu i mafine i doneo ih u sobu, a Ensil je tada već bio budan i gledao je
lokalne vesti. – Ni reči – preneo mu je.
– Što li me to ne čudi? – rekao je Lusjen. – Sumnjam i da su poslali tragače.
Jeli su, istuširali se i obukli, a u osam su izašli iz sobe. Ensil je nosio Lusjenovo crno odelo, belu košulju,
kravatu s persijskom šarom i onaj svoj kačket navučen nisko da mu sakrije lice. Užurbano su prešli tri bloka do
advokatske kancelarije Džareda Volkovica, advokata koga je preporučio Bo Bak iz bara u Glečer inu. Lusjen je
posetio gospodina Volkovica prethodne večeri, angažovao ga i organizovao davanje izjave. Sudski zapisničar i
snimatelj su ih čekali u sali za konferencije. Pored stola je na jednom kraju stajao gospodin Volkovic; podigao je
desnu ruku i ponavljao za zapisničarom da će govoriti istinu, a zatim je seo okrenut kameri. Rekao je: – Dobro jutro.
Moje ime je Džared Volkovic, ja sam advokat sa važećom licencom izdatom u Aljasci. Danas je sreda, 5. april
1989. godine, i nalazim se u svojoj advokatskoj kancelariji u Frenklinovoj ulici u centru Džunoa na Aljasci. Pored
mene je Lusjen Vilbenks iz Klentona, iz države Misisipi, kao i čovek po imenu Ensil F. Habard, s trenutnim
prebivalištem u Džunou. Svrha ovog svedočenja je da se snimi izjava gospodina Habarda. Ja ne znam ništa o slučaju
koji ih je doveo ovamo. Moja uloga je da jamčim da su ovo snimanje i svedočenje obavljeni po propisima. Ukoliko
neko od advokata ili sudija bude hteo da porazgovara sa mnom o ovom predmetu, neka mi se slobodno javi.
Volkovic je ustao sa stolice i ustupio mesto Lusjenu. Položio je zakletvu pred zapisničarom, a zatim je i on seo
okrenut prema kameri. Rekao je: – Zovem se Lusjen Vilbenks, a sudija Etli i advokati angažovani u slučaju
osporenog testamenta Seta Habarda dobro me poznaju. Sarađujući sa Džejkom Brigansom i ostalima uspeo sam da
lociram Ensila Habarda. Sa Ensilom sam proveo nekoliko sati i smatram da nema sumnje da je on brat Seta
Habarda, koga je očigledno nadživeo. Rođen je u okrugu Ford 1922. godine. Otac mu se zvao Klion Habard, a
majka Sara Bel Habard. Njegov otac je 1928. godine unajmio mog dedu, Roberta I. Lija Vilbenksa, da ga zastupa u
slučaju spora oko jedne parcele. Taj spor je od velike važnosti i danas. Ovo je Ensil Habard.
Lusjen se pomerio od stolice, pa je na nju seo Ensil. Podigao je desnu ruku i zakleo se da će govoriti istinu.

***

Vejd Lanijer je započeo svoje pakleno unakrsno ispitivanje pitajući za Simiona. Zašto je u zatvoru? Da li je osuđen?

BD4Y
balkandownload.org

Koliko često ga posećuje? Da li je pristao na razvod? Bio je to grub ali delotvoran način da se porotnici podsete da
je otac Letino petoro dece pijanica koja je pobila Rostonove dečake. Leti je posle pet minuta brisala suze, a Lanijer
je ispao stoka. Mada njega nije bilo briga. Pošto su joj proradile emocije, a rasuđivanje bilo privremeno poljuljano,
brzo je dodao gas i postavio zamku.
– Gospođo Lang, gde ste radili pre nego što ste se zaposlili kod gospodina Habarda?
Leti je nadlanicom obrisala obraz i pokušala da se pribere. – Hm, radila sam za gospodina i gospođu Tingli
ovde u Klentonu.
– Kakav ste posao obavljali?
– Poslove kućne pomoćnice.
– Koliko dugo ste radili za njih?
– Ne sećam se tačno, ali otprilike tri godine.
– A zašto ste prestali da radite kod njih?
– Zato što su umrli. Oboje.
– Jesu li vam ostavili neki novac svojim testamentima?
– Ako jesu, niko mi to do sada nije rekao. – To je izmamilo osmeh porotnicima.
Vejdu Lanijeru to, izgleda, nije bilo smešno. Nastavio je: – A gde ste radili pre Tinglijevih?
– Hm, pre toga sam radila kao kuvarica u školi u Karaveju.
– Koliko dugo?
– Možda dve godine.
– A zašto ste napustili taj posao?
– Dobila sam posao kod Tinglijevih, a i više volim da radim kao kućna pomoćnica nego kao kuvarica.
– U redu. Gde ste radili pre zaposlenja u školi?
Ćutala je neko vreme prisećajući se. Na kraju je rekla: – Pre škole sam radila ovde u Klentonu za gospođu
Gilenvoter kao pomoćnica.
– A koliko dugo?
– Oko godinu dana, a onda se gospođa odselila.
– Gde ste radili pre gospođe Gilenvoter?
– Hmmm, čini mi se kod Gloverovih u Karaveju.
– A koliko dugo?
– Opet kažem, ne mogu tačno da se setim, ali otprilike tri-četiri godine.
– U redu, ne tražim da ulazimo u detalje, gospođo Lang. Samo se potrudite da se setite svega što bolje, važi?
– U redu, gospodine.
– A gde ste radili pre Gloverovih?
– Kod gospođice Karsten ovde u gradu. Za nju sam radila šest godina. Ona mi je bila omiljena. Radila bih ja još
za nju, ali je iznenada preminula.
– Hvala vam. – Lanijer je beležio nešto u rokovnik kao da je čuo nešto novo. – Samo da rezimiramo, gospođo
Lang, za gospodina Habarda ste radili tri godine, za Tinglijeve takođe tri, u školi dve, za gospođu Gilenvoter jednu,
za Gloverove tri ili četiri, a šest za gospođu Karsten. Ako sam dobro izračunao, to je približno dvadeset godina. Je
li to tačno?
– Jeste, možda godinu dana manje ili više – odgovorila je Leti samouvereno.
– Dakle, niste imali drugih poslodavaca tokom proteklih dvadeset godina?
Zavrtela je glavom umesto odgovora.
Lanijer je ciljao na nešto, a Džejk nije mogao da ga zaustavi. Palacao je otrovnim jezikom kao zvečarka, tonom
je odavao dozu sumnjičavosti, obrve su mu stalno bile izvijene, a rečenice su mu zvučale kao suve činjenice. Hteo
je sve da razotkrije, a Džejkove uvežbane uši i oči predosećale su nevolju.
– To je šest poslodavaca za dvadeset godina, gospođo Lang. Koliko puta ste otpušteni?
– Nijednom. Mislim, moj angažman bi istekao posle njihove smrti, kao kada je umro gospodin Habard, na
primer, ili kada se gospođica Karsten razbolela i kada su gospodin i gospođa Tingli preminuli, ali tako to ide u tom
poslu, razumete?
– Nikada niste otpušteni što ste loše radili svoj posao ili što ste uradili nešto pogrešno?
BD4Y
balkandownload.org

– Ne, gospodine. Nikada.

Lanijer se naglo odmakao od govornice, pogledao sudiju Etlija i rekao: – To je sve, sudija. Zadržaću pravo da
prozovem ovog svedoka kasnije tokom postupka. – Prišao je svom stolu s pogledom prepredenjaka, a Džejk je u
poslednjoj sekundi uspeo da ulovi kako namiguje Lesteru Čilkotu.
Leti je upravo slagala, a Lanijer je nameravao da to obelodani. Džejk pak nije imao blagu predstavu šta se
sprema; stoga nije bilo načina da to spreči. Instinkti su ga upozoravali da je skloni sa klupe za svedoke. Ustao je i
rekao: – Uvaženi sudijo, proponenti nemaju više pitanja.
Oglasio se sudija Etli: – Imate li svedoke, gospodine Lanijer?
– Imam, imam.
– Prozovite prvog.
– Pozivam gospodina Frica Pikeringa.
– Koga? – otelo se Džejku.
– Frica Pikeringa – ponovio je Lanijer glasno i pomalo zajedljivo, kao da kaže da je Džejk gluv.
– Nikad čuo za njega. On nije na tvom spisku svedoka.
– U okrugloj dvorani je – rekao je Lanijer sudskom izvršitelju. – Čeka.
Džejk je vrteo glavom gledajući sudiju Etlija i rekao: – Ne može da svedoči ukoliko nije naveden kao svedok,
sudija.
– Svejedno ga pozivam – odgovorio je na to Lanijer.
Fric Pikering je ušao u sudnicu i pratio izvršitelja do klupe za svedoke.
– Prigovor, uvaženi sudijo – pobunio se Džejk.
Sudija Etli je skinuo naočare za čitanje, prostrelio pogledom Vejda Lanijera i rekao: – U redu, pravimo pauzu od
petnaest minuta. Hoću da vidim sve advokate u kabinetu. Samo advokate. Ne saradnike ni pomoćnike.
Porota je pohitala iz sudnice dok su advokati krenuli za sudijom kroz bočni hodnik i u njegov skučeni kabinet.
Nije skinuo odoru, ali je seo, zbunjen koliko i Džejk. – Pričaj – rekao je Lanijeru.
– Uvaženi sudijo, ovaj svedok nije naveden i zato ne mora da bude poznat drugoj strani. Njegova uloga je da
podrije kredibilitet drugog svedoka, a ne da pruži još dokaza. Nisam bio dužan da ga navedem kao svedoka niti da
otkrijem njegovo ime zato što nisam bio siguran da će biti pozvan. Sada je na osnovu svedočenja Leti Lang i njene
nesposobnosti da govori istinu ovaj svedok iznenada postao ključan za slučaj.
Sudija Etli je uzdahnuo dok su svi advokati u prostoriji lupali glavu da se prisete pojedinosti pravila o iznošenju
dokaza i propisa građanskog sudskog postupka. U tom trenutku nije bilo sumnje da Lanijer drži u malom prstu sve
propise u vezi s dovođenjem u pitanje kredibiliteta svedoka. To je bila njegova zaseda. On i Lester Čilkot su je
savršeno isplanirali. Džejk je hteo da izvuče iz rukava neki uverljiv i logičan argument, ali ga je oštar um u tom
trenutku izdao.
– Šta će svedok da kaže? – upitao je sudija Etli.
– Leti Lang je nekada radila za njegovu majku, gospođu Ajrin Pikering. Fric i njegova sestra su otpustili Leti
kada je njegova sestra saznala da je njihova majka na osnovu svojeručnog testamenta ostavila pedeset hiljada
gotovine Leti. Upravo je izgovorila bar tri laži. Kao prvo, rekla je da je tokom prošlih dvadeset godina radila samo
za ove poslodavce koje sam ja naveo. Gospođa Pikering ju je zaposlila 1978. godine, a otpustili su je 1980. Kao
drugo, jasno je da je jednom dobila otkaz kao kućna pomoćnica. Kao treće, rekla je da nikada nije videla testament.
Fric i njegova sestra su joj pokazali svojeručni testament onog dana kada su je otpustili. Možda je izgovorila još
neku laž, ali trenutno ne mogu da je se setim.
Džejk je klonuo kao da mu je neko upravo izvadio utrobu. Zamaglilo mu se pred očima i sav je prebledeo. Bilo
je od suštinske važnosti da kaže nešto pametno, ali mu se mozak jednostavno blokirao. Onda mu je proradila
lampica, pa je upitao: – Kada si pronašao Frica Pikeringa?
– Tek danas sam ga upoznao – odvratio je Lanijer promućurno.
– Nisam te to pitao. Kada si pronašao Frica Pikeringa?
– Tokom prikupljanja dokaznog materijala. Džejk, ovo ti je još jedan dokaz da smo radili više i bolje od vas.
Pronašli smo više svedoka. Pretresli smo sve što se dalo pretresti, odrali smo se od posla. Stvarno ne znam šta ste
vi radili.
– Pravila zahtevaju da se prijave imena svedoka. Pre dve nedelje si nas zatrpao sa četrdeset petoro novih. Ne
BD4Y
balkandownload.org

igraš po pravilima, Vejde. Sudijo, ovo je klasično kršenje pravila.

Sudija Etli je podigao ruku i rekao: – Dosta. Moram malo da razmislim. – Ustao je, prišao svom stolu, izvadio
jednu od desetak lula iz pregratka, napunio je duvanom marke ser volter rajli, pripalio je, izbacio gust oblak dima
prema tavanici i udubio se u misli. S jedne strane stola je u tišini sedela banda lukavih – Vejd Lanijer, Lester Čilkot,
Zak Zajtler i Džo Bredli – i čekala odluku koja će nepovratno okrenuti suđenje za sto osamdeset stepeni, pitanje je
samo u kom smeru. S druge strane je sedeo samo Džejk i piskarao nešto što ni sâm nije umeo da protumači. Nije mu
bilo dobro i nije mogao da prikrije podrhtavanje ruke.
Vejd Lanijer je odigrao majstorski posluživši se prljavim trikom i to je izludelo Džejka. U isto vreme poželeo je
da zgrabi Leti i da je izlema. Zašto mu nije pomenula porodicu Pikering? Od oktobra su zajedno proveli nebrojeno
sati.
Uvaženi sudija je još malo pućkao, a zatim prozborio: – Ovo je previše važno da bi se izostavilo. Dopustiću da
gospodin Pikering svedoči, ali do određene granice.
Džejk je pobesneo: – Suđenje iz zasede. Ovo će automatski biti poništeno. Vidim ja da ćemo mi sve ovo za dve
godine iz početka.
Sudija Etli je gnevno graknuo na njega: – Nemoj da mi popuješ, Džejk. Vrhovni sud mi nikada nije poništio
odluku. Nikada.
Džejk je duboko uzdahnuo i izvinio se.

***

Ensilova pripovest je potrajala pedeset osam minuta. Kada je završio, obrisao je vlažne oči, rekao da je iscrpljen i
da ne može da nastavi i izašao. Lusjen je zahvalio Džaredu Volkovicu za pružene usluge. Nije rekao advokatu da je
Ensil otpadnik od zakona.
Dok su se vraćali u hotel, opazili su da se nekoliko policajaca vrzma na uglu ulice, pa su odlučili da šmugnu u
kafe. Sakrili su se u separe, praveći se da opušteno ćaskaju. Lusjen je još bio potresen i pod utiskom onoga što je
Ensil ispričao, pa ni jedan ni drugi nisu bili raspoloženi da dalje razgovaraju na tu temu.
Lusjen mu je rekao: – Platio sam za još dve noći u hotelu; možeš da koristiš sobu. Ja sada moram da idem. Uzmi
slobodno odeću, pastu za zube, sve. Imaš i par starih vojničkih pantalona u ormaru, a u džepu je trista dolara. Uzmi
ih.
– Hvala, Lusjene.
– Šta planiraš?
– Ne znam. Stvarno mi se ne ide u zatvor, pa ću verovatno da kidnem iz grada, kao i obično. Samo ću da
nestanem. Ovi klovnovi ne mogu da me uhvate. Ovo ti je za mene rutinska stvar.
– Kuda ćeš da odeš?
– Možda ću skoknuti do Misisipija pošto je moj dragi brat imao tako lepo mišljenje o meni. Kad bih ja mogao
da vidim te pare?
– Ko zna? O tome se upravo raspravlja. Možda za mesec dana. Možda i za pet godina. Imaš moj broj telefona.
Pozovi me za nekoliko nedelja, pa ćemo videti.
– Hoću.
Lusjen je platio kafu, pa su izašli na bočna vrata. U slepoj ulici iza kafea su se oprostili. Lusjen je krenuo ka
aerodromu; Ensil ka hotelu. Kada je stigao, već ga je čekao detektiv.

***

U prepunoj sudnici kojom je vladala tišina, čak i zaprepašćenost, Fric Pikering je pričao navodeći svaki bogovetni
detalj koji ih je vodio ka propasti. Leti je upijala svaku reč, potpuno poražena, pognute glave, pogleda uprtog u pod,
a na kraju je zatvorila oči u agoniji. S vremena na vreme je vrtela glavom kao da se ne slaže, ali joj niko u sudnici
nije verovao.
Laži, laži, sve same laži.
Fric je doneo i kopiju svojeručnog testamenta svoje majke. Džejk je uložio prigovor na zahtev da se taj

BD4Y
balkandownload.org

dokument uvrsti u dokazni materijal pod izgovorom da nema načina da se proveri da li je to rukopis Ajrin Pikering,
ali ga sudija Etli gotovo nije ni čuo. To je ipak uvršteno u dokaze. Vejd Lanijer je zamolio svog svedoka da pročita
četvrti pasus, onaj u kome se navodi da Leti Lang dobija pedeset hiljada dolara. Pročitao ga je polako i glasno.
Dvoje-troje svedoka je vrtelo glavom u neverici.
Vejd Lanijer je nizao udarce. – Dakle, gospodine Pikering, vi i vaša sestra ste seli sa Leti Lang za sto u kuhinji i
pokazali joj testament koji je napisala vaša majka. Je li tako?
– Tako je.
– Znači da gospođa Lang laže pošto je tokom svedočenja izjavila da nikada nije videla testament, je li tako?
– Pretpostavljam da jeste.
– Prigovor – pobunio se Džejk.
– Odbija se – zarežao je uvaženi sudija sa svog mesta.
Postalo je očigledno, bar Džejku, da im je sudija Etli sada neprijatelj. Posmatrao je Leti kao lažljivicu i ponašao
se kao da na ovom svetu nema većeg greha od laganja. Tokom godina je strpao u zatvor nekoliko parničara koje je
uhvatio da lažu, ali to je bilo isključivo u brakorazvodnim parnicama. Noć u zatvoru čini čuda u potrazi za istinom.
Leti nije pretila zatvorska kazna, što bi bilo mnogo bolje od one druge mogućnosti. U tom užasnom trenutku, dok
su se porotnici nervozno vrpoljili i gledali na sve strane, bila je u opasnosti da izgubi oko dvadeset miliona dolara,
manje-više, pre nego što ih rasparčaju porezi, naravno.
Kada svedok govori istinu koja boli, advokatu druge strane nema druge nego da dovede u pitanje njegov
kredibilitet. Džejk je sedeo kao skamenjen, kao da očekuje da Fric ospe paljbu, ali je duboko u duši očajnički lovio
slabu tačku. Šta Fric ima od tog svedočenja? Zašto gubi vreme?
– Gospodine Brigans – obratio mu se sudija Etli kada je Lanijer stavio svedoka na raspolaganje.
Džejk je brzo ustao i odglumio samopouzdanje što je bolje mogao. Prvo pravilo koje svaki advokat mora da
nauči jeste da nikada ne postavlja pitanje na koje ne zna odgovor. Međutim, kada mu se smeši očigledan poraz, ko
šiša pravila. Krenuo je direktno ne obazirući se na posledice, kao da puca nasumice: – Gospodine Pikering, koliko
su vam platili da danas svedočite?
Metak se zario pravo u metu. Svedok se prosto trgao i zinuo i samo je u očaju pogledao Vejda Lanijera. Lanijer
je slegnuo lamenima i klimnuo glavom kao da govori: Samo nastavi, ništa strašno.
– Sedam i po hiljada dolara – odgovorio je Fric.
– A ko vam je platio? – upitao je Džejk.
– Ček je stigao iz kancelarije gospodina Lanijera.
– A koji datum je naznačen na čeku?
– Ne sećam se tačno, ali sam ga dobio pre otprilike mesec dana.
– Znači, sklopili ste dogovor pre otprilike mesec dana. Pristali ste da dođete ovamo da svedočite, a gospodin
Lanijer vam je poslao novac, je li tako?
– Tako je.
– Da niste možda tražili više od sedam i po hiljada? – upitao je Džejk i dalje pucajući u mraku. Svejedno, imao
je neki predosećaj.
– Pa jesam, tražio sam više.
– Hteli ste bar deset hiljada, zar ne?
– Tako nekako – priznao je Fric i ponovo pogledao Lanijera. Džejk mu je čitao misli.
– I verovatno ste rekli gospodinu Lanijeru da nećete svedočiti ukoliko vam ne plati, jesam li u pravu?
– U to vreme nisam razgovarao s gospodinom Lanijerom nego sa jednim od njegovih istražitelja. Gospodina
Lanijera sam lično upoznao tek jutros.
– Bez obzira na to, niste nameravali da svedočite za džabe, jelda?
– Jeste.
– Kada ste doputovali iz Šrivporta?
– Juče po podne.
– A kada ćete otići iz Klentona?
– Što pre.
– Znači, kratak boravak od, recimo, dvadeset četiri sata?
BD4Y
balkandownload.org

– Tako nešto.
– Sedam i po hiljada dolara za dvadeset četiri sata. Baš ste skup svedok.
– Je li to pitanje?
Džejku je išlo, ali je znao da ta sreća neće večito trajati. Pogledao je u svoje beleške, u onaj svoj švrakopis koji
nije mogao da protumači, pa je naglo promenio temu. – Gospodine Pikering, zar vam Leti Lang nije objasnila da
nema nikakve veze sa sastavljanjem testamenta vaše majke?
Džejk nije imao blagog pojma da li je Leti to učinila; to će tek raspraviti s njom. Biće to gadan razgovor i
verovatno će ga voditi tokom ručka.
– Upravo to je rekla – odgovorio je Fric.
– A zar vam nije objasnila i to da joj vaša majka nikada nijednom rečju nije pomenula taj testament?
– Jeste, tako je rekla.
– Gde ste nabavili kopiju testamenta?
– Sačuvao sam je. – Istine radi, stigla mu je poštom od anonimnog pošiljaoca, ali niko nikada neće saznati kako
je tačno bilo.
– Nemam više pitanja – rekao je Džejk i seo.
Sudija Etli je oglasio: – Sud se raspušta do pola dva.

BD4Y
balkandownload.org

44.

Džejk i Hari Reks su odjurili iz grada kao vihor. Džejk je vozio kao sumanut ka delu grada gde je bilo zelenila da bi
napravio što veću razdaljinu između sebe i košmara u sudnici. Tako neće naletiti na Leti i Poršu niti na druge
advokate niti na bilo koga iz te priče ko je upravo prisustvovao puštanju krvi.
Hari Reks je večito terao kontru. Kada bi dan na suđenju protekao glatko, od njega se uvek moglo očekivati da
vidi samo lošu stranu. Kad bi prošli loše, on je bio neverovatan optimista koji vedro gleda u budućnost. Dok je
Džejk vozio i šištao od besa, samo je čekao kad će njegov ratni drug da izbaci neku opasku koja će ga bar na
trenutak oraspoložiti. Dobio je samo: – Bolje bi ti bilo da se malo spustiš na zemlju i središ nagodbu sa onim
kučkinim sinom.
Prošla su dva kilometra pre nego što mu je Džejk odgovorio. – Odakle ti to da će Vejd Lanijer sada tražiti
nagodbu? Upravo je dobio slučaj. Ova porota neće dati Leti Lang ni pedeset dolara za kesu povrća. Video si im lica.
– Znaš šta je loše u tome, Džejk?
– Sve je loše. Loše je slaba reč.
– Loše je što ti zbog toga dovodiš u pitanje sve u vezi s Leti. Ja nikada ni na sekund nisam pomislio da je ona
manipulisanjem navela Seta da izmeni testament. Nije ona tako prefrigana niti je on bio glup. E, ali ti je sada došlo
kao grom iz vedra neba kada si shvatio da je to već jednom uradila, pa si pomislio: „Aha, ovo je šablon njenog
ponašanja. Možda ova matora cura zna mnogo više o testamentima i naslednom pravu nego što mi pretpostavljamo.”
Ne znam, mislim da te sad to izjeda.
– A što je onda to krila? Majku mu, kladim se da ni Porši nije rekla da su je Pikeringovi uhvatili. Verovatno
nikome nije rekla. Trebalo je da budem pametan kao što nisam i da je pitam još pre šest meseci: „Leti, jesi li još
nekoga navela da promeni testament i ubaci te za fine pare?”
– Što ti to nije pre palo na pamet?
– Valjda zato što sam bio glup. I sad sam ispao glupi som.
Prešli su još kilometar, pa još jedan, pa još jedan. Džejk je najzad prekinuo tišinu: – U pravu si. Ovo stvarno
natera čoveka da u sve sumnja, a ako mi ovako razmišljamo, možeš misliti kako li tek razmišlja porota.
– Na porotu više ne računaj, Džejk, njih više nećeš pridobiti. Izveo si najbolje svedoke, napravio si scenario
skoro savršenog suđenja, čuvao si zvezdu večeri za kraj i ona je, doduše, odlično odigrala svoje, a onda je posle
nekoliko minuta slučaj otišao dođavola, jer ga je uništio neočekivani svedok. Na ovu porotu možeš da zaboraviš.
Prošla su još dva kilometra. Džejk je tek onda rekao: – Neočekivani svedok. Tu svakako ima osnova za
poništenje.
– Nemoj da se uzdaš u to. Ne možeš dozvoliti da ode dotle, Džejk. Moraš da izdejstvuješ nagodbu pre nego što
to stigne do porote.
– Moraću da se povučem iz slučaja.
– Pa neka i bude tako. Zaradio si neke pare, pa se skloni drugima s puta. Misli malo na Leti.
– Najradije ne bih.
– Razumem te, ali šta ako izađe iz one sudnice bez prebijene pare?
– Možda je to i zaslužila.
Zaustavili su se na šljunčanom parkingu Bejtsove bakalnice-restorana. Crveni saab je tu bio jedini strani
automobil; sva ostala vozila su bili kamioneti stariji od deset godina. Čekali su u redu dok im je gospođa Bejts
strpljivo punila tanjire povrćem, a gospodin Bejts je potom dobio po tri i po dolara od obe mušterije, pri čemu su u
tu cenu uračunati i ledeni čaj i kukuruzni hleb. Unutra je bila tolika gužva da nije bilo mesta igla da padne, a gosti su
se stisli kao sardine. – Idite tamo – rekao im je gospodin Bejts pokazavši glavom, pa su Džejk i Hari Reks seli za
mali pult nedaleko od ogromnog šporeta na plin, prekrivenog šerpama i loncima. Tu su mogli da pričaju, ali tiho.
Kao da je i bilo bitno. Nijedna osoba koja je tu ručala nije imala pojma da je u gradu suđenje u toku, a ti ljudi
svakako nisu znali kako se sve okrenulo protiv Džejka. Sedeo je bezvoljno na barskoj stolici, nagnut nad tanjirom, a
pogled mu je odlutao kroz masu neznano kuda.
– Hej, moraš da jedeš – rekao je Hari Reks.
– Izgubio sam apetit – odvratio je Džejk.
BD4Y
balkandownload.org

– Mogu li onda da uzmem to iz tvog tanjira?

– Možda. Zavidim ovim ljudima. Oni ne moraju da se vrate u onu sudnicu.
– Ne moram ni ja. Drugar, prepušten si sam sebi. Toliko si zeznuo ovaj slučaj da ti nema spasa. Odoh ja odavde.
Džejk je štrpnuo komadić kukuruznog hleba i ćušnuo ga u usta. – Jesi li ti, beše, studirao s Lesterom Čilkotom?
– Jesam. To ti je bilo najveće govedo na fakultetu. Bio je fin kad smo se upisali, ali se posle zaposlio u čuvenoj
firmi u Džeksonu i – bum! – tek tako čovek postade neki budža. Eto, dešava se. Nije ni prvi ni poslednji. Što pitaš?
– Da si ga uhvatio za uvo po podne da mu šapneš nešto. Vidi da li može da prođe neka nagodba.
– Dobro. Kakvu nagodbu hoćeš?
– Ne znam, ali ako budu pristali, sigurno će pasti neki dogovor. Ako se povučem, sudija Etli će sigurno preuzeti
vođenje pregovora i postaraće se da svako dobije ponešto.
– E, to volim da čujem. Vredi pokušati.
Džejk je uzeo malo pržene bamije. Hari Reks je bio pri kraju i već je merkao Džejkov tanjir. Rekao mu je: –
Džejk, ti si, beše, igrao fudbal, zar ne?
– Nešto malo.
– Rekao bih da jadni kilavi Karavej nikada nije dobio sezonu dok si im ti igrao kvoterbeka, ako se dobro sećam.
Koji vam je bio najgori rezultat?
– Ripli nas je pobedio pedeset prema nula kad sam bio brucoš.
– Koliko je bilo u poluvremenu?
– Trideset šest prema nula.
– I, jesi li se predao?
– Nisam, ja sam bio kvoterbek.
– Dobro, znao si još u prvom poluvremenu da nećete da pobedite, ali si ipak izveo svoj tim na teren u drugu
polovinu meča i nastavili ste igru. Tada nisi odustao, a nećeš ni sad. Pobeda ti sada deluje daleko i neizvesno, ali
moraš da odvučeš dupe na teren. Trenutno se čini da si potpuno poražen, a porota motri na svaki tvoj potez. Zato sad
lepo pojedi to svoje povrće kao dobar dečko, pa da krenemo.

***

Porotnici su se razišli i otišli na ručak, a ponovo su se okupili u sudnici u 13.15. Svi njihovi razgovori su bili
prožeti komentarima o slučaju, izgovorenim krišom i šapatom. Bili su iznenađeni i zbunjeni zato što se sve tako
naglo okrenulo protiv Leti Lang. Pre nego što se pojavio Fric Pikering, dokazi su se gomilali i bilo je sve
očiglednije da je Set Habard bio čovek koji je radio šta je hteo i koji je bio svestan šta radi. Sve se to odjednom
promenilo i sada Leti više niko nije verovao. Nisu više mogli da računaju čak ni na one dve crnkinje iz porote,
Mišel Stil i Barb Gaston. Vladala je zbunjenost, jer nisu znali šta će dalje biti. Koga će Džejk pozvati kao svedoka
da popravi štetu? Može li se uopšte šteta popraviti? I šta će se desiti sa svim tim novcem ukoliko porota odbaci
svojeručni testament? Bilo je mnogo pitanja.
Toliko se žamorilo o slučaju da ih je predsednik, Nevin Dark, morao podsetiti da uvaženi sudija ne odobrava to
što rade. – Hajde da pričamo o nečem drugom – rekao je učtivo, jer nije hteo nikoga da uvredi. Na kraju krajeva,
nije im on šef.
U 13.30 je ušao sudski izvršitelj, prebrojao i evidentirao prisutne i rekao: – Idemo. – Pošli su za njim u sudnicu.
Kada su posedali, svih dvanaestoro je pogledalo u Leti Lang, koja nije odvajala pogled od svojih beležaka. Ni njen
advokat nije ni letimično pogledao porotu uz onaj svoj simpatični osmeh. Naprotiv, samo je utonuo u stolicu i
grickao olovku trudeći se da izgleda opušteno.
Sudija Etli se oglasio: – Gospodine Lanijer, možete pozvati svog sledećeg svedoka.
– Hvala, gospodine. Pozivam gospodina Heršela Habarda. – Svedok je zauzeo svoje mesto, glupavo se
osmehnuo poroti, zakleo se da će govoriti istinu, a zatim počeo da odgovara na silna rutinska pitanja. Vejd Lanijer
ga je dobro podučio. Zalazili su u razne teme prelazeći sve strane Heršelovog nezanimljivog života. Vrtela se stara
priča, to jest, Heršel se rado sećao svog detinjstva, roditelja, sestre i divnih trenutaka koje su provodili zajedno.
Jeste, razvod je bio zaista bolan, ali su se svi članovi porodice trudili, pa su i to prebrodili. On i njegov stari su bili
veoma bliski: stalno su razgovarali, viđali su se kad god su mogli, ali su, eto, obojica bili prezauzeti. Obojica su
BD4Y
balkandownload.org

bili strasni navijači Brejvsa iz Atlante. Redovno su pratili sve rezultate svog omiljenog tima i stalno razgovarali o
utakmicama.
Leti je piljila u njega zanemevši od čuda. Nikada nije čula da je Set Habard izgovorio i jednu jedinu reč o
Brejvsima niti da je pratio bejzbol na televiziji.
Trudili su se da bar jednom mesečno svake sezone odu u Atlantu da proprate neku utakmicu. Ma nemoj da
pričaš?, pomislili su mnogi. Ovo je za Džejka bilo novo, ali verovatno i ostalima koji su pročitali Heršelov iskaz.
Heršel uopšte nije pomenuo da je putovao sa svojim ocem. Ipak, Džejk nije mogao bogzna šta da uradi. Trebalo bi
mu bar dva dana naporne pretrage da dokaže da tih putovanja do Atlante nije bilo. Ako je Heršel hteo da izmišlja
priče o sebi i svom starom, Džejk u tom trenutku više nije mogao da ga spreči. Džejk sada pre svega mora da bude
oprezan. Ako mu porota imalo veruje, i to bi ozbiljno ugrozio ako bi napao Heršela. Taj čovek je nedavno izgubio
oca, a još ga je taj otac krajnje surovo izbacio iz testamenta i tako ga ponizio. Sada je sasvim prirodno da porotnici
saosećaju s njim.
I kako se uopšte raspravljati sa sinom koji nije bio prisan s rođenim ocem, a sada se kune da jeste? To prosto ne
ide i Džejk je bio svestan da je to spor koji ne može da dobije. Hvatao je beleške, slušao izmišljotine i pravio se da
sve ide po planu. Nije mogao da natera sebe da pogleda porotnike. Između njega i njih je sada postojao zid, što
nikada u životu nije doživeo.
Kada su najzad pomenuli Setovu bolest, Heršel se uozbiljio i čak počeo da grca. – Bilo je prosto užasno –
govorio je – posmatrati tog energičnog čoveka koji je uvek bio u pokretu kako kopni i propada zbog bolesti. –
Pomenuo je kako je otac mnogo puta pokušao da ostavi cigarete; njih dvojica su vodili duge i iskrene razgovore o
pušenju. Heršel je prestao da puši kada je imao trideset godina i preklinjao je oca da sledi njegov primer. Tih
nekoliko meseci pred kraj ga je posećivao kad god je mogao. Da, razgovarali su i o testamentu. Set je bio jasan u
svojim namerama. Možda nije bio previše velikodušan prema Heršelu i Ramoni dok su bili mlađi, ali je hteo sve da
im ostavi kada umre. Uveravao ih je da je sastavio pravosnažan testament koji će ih osloboditi finansijskih
problema i obezbediti budućnost njihove dece, Setove mile unučadi.
Set pred kraj nije bio priseban. Stalno su razgovarali telefonom, a Heršel je isprva primećivao kako njegovog
oca pamćenje polako izdaje. Nije mogao da se seti rezultata bejzbol utkamice od prethodne večeri. Stalno se
ponavljao, nesuvislo govorio o Svetskom šampionatu iako Brejvsi prošle godine nisu ni stigli dotle. Stari se polako
gubio. Heršelu je to slomilo srce.
Nije čudo što je Heršel pazio šta priča o Leti Lang. Ona je dobro radila svoj posao, nema šta; kuvala je, brinula
o njegovom ocu, ali što je duže radila za njega i kako je Set bio sve bolesniji, više ga je nekako štitila. Ponašala se
kao da ne želi da se Heršel i Ramona vrzmaju po kući. Heršel je nekoliko puta zvao oca, ali mu je Leti rekla da mu
se otac ne oseća baš najbolje i da ne može da se javi. Pokušavala je da ga drži podalje od svoje porodice.
Leti samo što nije pokuljao plamen iz očiju dok je posmatrala svedoka vrteći glavom.
Bila je to vešto odigrana predstava, a kada ju je Heršel priveo kraju, Džejk više nije mogao ni da misli ni da se
pomera. Videlo se da su se temeljno pripremali, jer je ta navežbana govorancija koju je smislio Vejd Lanijer bila
priča o ocu i sinu na kojoj je svako mogao samo da im pozavidi.
Džejk je prišao govornici i zapitao: – Gospodine Habard, pomenuli ste da ste putovali na utakmice Brejvsa. U
kom hotelu ste vi i vaš otac obično odsedali?
Heršel je počeo da žmirka i otvorio je usta, ali glasa nije bilo. Hoteli su čuvali podatke koji se lako mogu
proveriti. Na kraju se pribrao i rekao: – Pa ovaj, odsedali smo u različitim hotelima.
– Jeste li išli u Atlantu prošle godine?
– Ne, tata je bio mnogo bolestan.
– A godinu pre toga?
– Mislim da jesmo, da.
– Dobro, dakle, išli ste osamdeset sedme. U koji hotel?
– Ne mogu da se setim.
– U redu. Protiv koga su Brejvsi igrali?
Utakmice i rezultati su podaci koji se mogu proveriti. – Uh, pa sad, nisam sasvim siguran. Možda su to bili
Kabsi.
Džejk je odgovorio: – To možemo da proverimo. Kada ste tačno išli?
BD4Y
balkandownload.org

– Uh, slabo pamtim datume.

– Dobro, onda osamdeset šeste. Jeste li tada zajedno putovali u Atlantu na neku utakmicu?
– Mislim da jesmo. Jesmo.
– U kom hotelu ste odseli?
– Možda u Hiltonu. Nisam siguran.
– Protiv koga su Brejvsi tada igrali?
– Hm, da razmislim. Nisam sto posto siguran, ali znam da smo jedne godine išli da ih gledamo kad su igrali
protiv Filadelfije.
– Ko je osamdeset šeste čuvao treću bazu za Filadelfiju?
Heršel je progutao ogromnu knedlu i pogledao pravo preda se žmirkajući kao kad nekoga zaslepe reflektori.
Stalno su mu se trzali laktovi i uporno je piljio u porotu. Nije mogao da sakrije da je uhvaćen u laži. U Lanijerovom
izmišljenom remek-delu pojavile su se pukotine.
Na kraju je samo rekao: – Ne znam.
– Ne sećate se Majka Šmita, najčuvenijeg čuvara treće baze na utakmici. Još igra za njih i na dobrom je putu da
dobije zvezdu na Bulevaru slavnih.
– Žao mi je, ne sećam se.
– Ko je igrao centra za Brejvse?
Opet je nastupila mučna tišina. Bilo je očigledno da Heršel nema pojma.
– Jeste li ikada čuli za Dejla Marfija?
– Naravno, to je on. Dejl Marfi.
Heršel je na trenutak u svakom pogledu odavao utisak da laže ili bar da previše ulepšava stvari. Džejk je mogao
unedogled da čačka i iskopava tako te sitnice iz njegovog svedočenja, ali mu niko nije garantovao da će ponovo
pogoditi u metu. Sledio je instinkt i odlučio da sedne.
Sledeća je bila Ramona, koja je počela da plače nedugo pošto je položila zakletvu. Još uvek nije mogla da
veruje da je njen najdraži „tatica” toliko poremetio pameću da je sebi oduzeo život. Lanijer je posle nekog vremena
uspeo da je smiri, pa su krenuli da glume po pripremljenom scenariju. Ona je oduvek bila tatina devojčica i nikada
joj nije bilo dosta njenog starog. On ju je obožavao, kao i njenu decu, i često je dolazio u Džekson da ih poseti.
Džejk se ipak divio Vejdu Lanijeru mada nije hteo otvoreno da prizna. Dobro je pripremio Ramonu za davanje
iskaza još u decembru i naučio ju je umetnosti skrivanja aduta do poslednjeg trenutka da bi se zavarao protivnik.
Znao je da Džejk neće moći da opovrgne njene argumente tokom svedočenja, pa su se vodili geslom: Ponudi neku
mrvicu u iskazu, taman toliko da neodređeno odgovoriš na pitanja, a onda udari po gasu i naduvaj priču pred
porotom.
Njeno svedočenje je bila dramska mešavina emocija, loše glume, lagarija i preterivanja. Džejk je krišom
posmatrao porotu ne bi li opazio da li neko već sumnja. Kad je opet počela da cmizdri, Trejsi Makmilan je
pogledala Džejka namršteno kao da hoće da kaže: „Da ne poveruješ”.
Ili je bar Džejk to tako shvatio. Možda je pogrešio. Instinkti su mu izgubili svaki kompas, pa više nije mogao
potpuno da se osloni na njih. Trejsi mu je bila omiljeni porotnik. Pogledi su im se sretali već drugi dan, pa se njihov
odnos kretao ka višem nivou koji se graničio s flertom. Nije bilo prvi put da Džejk koristi svoju naočitost da bi
pridobio porotnicu niti će biti poslednji. Još jednom je pogledao ka poroti i opazio da ga Frenk Doli strelja onim
čuvenim pogledom „kad--tad ću te srediti”.
Vejd Lanijer nije bio perfekcionista. To svedočenje se oteglo, pa je počeo da gubi simpatije. Ramonin glas je
parao uši, a čitava ta kuknjava je bila toliko providna da je dojadila ljudima. Oni koji su je posmatrali patili su
koliko i ona, a kada je Lanijer najzad rekao da prepušta svedoka suprotnoj strani, sudija Etli je brzo lupio čekićem i
rekao: – Pravimo pauzu od petnaest minuta.
Porotnici su poizlazili, a ubrzo se čitava sudnica ispraznila. Džejk je ostao za svojim stolom, baš kao i Leti.
Došlo je vreme da se suoče. Porša je privukla stolicu da bi njih troje mogli tiho da pričaju šćućureni jedno uz drugo.
Leti je skupila hrabrost i obratila mu se: – Džejk, mnogo mi je žao. Vidi šta sam uradila. – Oči su joj se istog trena
napunile suzama.
– Što mi nisi rekla, Leti? Da sam znao za Pikeringove, bar bih bio spreman.
– Ništa nije bilo onako kako je on rekao, Džejk. Kunem se da sa gospođom Ajrin nikad nisam razgovarala ni o
BD4Y
balkandownload.org

kakvom testamentu. Nikada. Ni pre nego što ga je napisala ni posle. Nisam ni znala da ga ima dok tog jutra nisam
došla na posao i onda se ceo svet obrušio na mene. Kunem ti se, Džejk. Moraš da mi dozvoliš da objasnim poroti.
Mogu ja to. Ubediću ih da mi veruju.
– Nije to tako jednostavno. Pričaćemo o tome kasnije.
– Moramo da razgovaramo, Džejk. Heršel i Ramona lažu kako zinu. Možeš li nekako da ih sprečiš?
– Mislim da im porota baš i ne veruje.
– Ramona im se nimalo ne dopada – uključila se Porša.
– Potpuno ih razumem. Moram časkom do toaleta. Da se nije javljao Lusjen?
– Nije, proveravala sam poruke na sekretarici tokom ručka. Zvali su neki advokati, neki novinari, a imaš i jednu
pretnju smrću.
– Šta imam?
– Neka budala je zvala i rekla da će ti opet zapaliti kuću ako novac dospe u ruke crnjama.
– E, baš lepo. Obožavam takve stvari. To me vraća u srećne dane suđenja Hejliju.
– Sačuvala sam tu poruku. Hoćeš da javim Oziju?
– Naravno.

***

Hari Reks je ulovio Džejka ispred toaleta i rekao mu: – Pričao sam sa Čilkotom. Nema dogovora. Nisu
zainteresovani za sklapanje nagodbe. Štaviše, gotovo mi se nasmejao u lice i rekao da imaju još nekoliko
iznenađenja za nas.
– Kakvih? – upitao je Džejk uspaničeno.
– Eh, sad, naravno da nije hteo da mi kaže. To bi im pokvarilo zasedu, zar ne?
– Ne mogu da podnesem još jednu zasedu, Hari.
– Glavu gore. Dobro ti ide. Mislim da Heršel i Ramona nisu ostavili naročit utisak na porotu.
– Da je pritisnem?
– Nemoj. Samo polako. Ako je sateraš u ćošak, samo će opet da se rasplače. Mislim da se poroti smučila.
Pet minuta kasnije Džejk je prišao govornici i rekao: – Gospođo Dafo, vaš otac je umro 2. oktobra prošle
godine, je li tako?
– Jeste.
– Kada ste se poslednji put videli pre nego što je umro?
– Nisam baš vodila evidenciju, gospodine Brigans. To je moj tata.
– Zar nije tačno da ste ga poslednji put videli krajem jula, više od dva meseca pre nego što je umro?
– Ne, to uopšte nije tačno. Redovno smo se viđali.
– Mene zanima taj poslednji susret, gospođo Dafo. Kada je to bilo?
– Ponavljam, nisam beležila datume. Verovatno dve nedelje pre nego što je umro.
– Jeste li sigurni u to?
– Pa nisam, ne sasvim. Da li vi zapisujete datum svaki put kada obiđete roditelje?
– Nisam ja svedok, gospođo Dafo. Ja sam advokat koji postavlja pitanja. Jeste li sigurni da ste videli oca dve
nedelje pre nego što je umro?
– Pa ovaj, nisam sasvim sigurna.
– Hvala vam. A šta je s decom, Vilom i Li En? Kada su oni videli dedu poslednji put?
– Zaboga, gospodine Brigans. Zaista ne znam.
– Ali ste izjavili da su ga stalno obilazili, zar ne?
– Naravno da jesu. Baš su voleli svog deku.
– A da li je on voleo njih?
– On je njih obožavao.
Džejk se nasmešio i prišao stočiću na kome je stajao dokazni materijal. Uzeo je dva papira i pogledao Ramonu.
– Ovo je testament koji je vaš otac napisao dan pre nego što je umro. To je podvedeno kao dokazni materijal i
porota je ovaj dokument već videla. U šestom pasusu vaš otac je napisao sledeće, citiram: „Imam dvoje dece –
BD4Y
balkandownload.org

Heršela Habarda i Ramonu Habard Dafo – a oni imaju svoju decu mada ne znam koliko tačno zato što ih nisam
video odavno.” Kraj citata.
Džejk je vratio testament na sto gde je do tada stajao i upitao: – Uzgred, koliko godina ima Vil?
– Četrnaest.
– A koliko godina ima Li En?
– Dvanaest.
– Znači, prošlo je dvanaest godina otkada ste dobili drugo dete?
– Da, to je tačno.
– Ali vaš otac nije znao da li imate još dece?
– Ne možete da se oslonite na taj testament, gospodine Brigans. Tata nije baš bio pri sebi kada ga je napisao.
– Pretpostavljam da će to proceniti porota. Nemam više pitanja. – Džejk je seo i dobio parče papira od Kvinsa
Landija na kome je pisalo: „Genijalno. Sahranio si je.” U tom trenutku suđenja i u toj tački njegove karijere trebala
mu je podrška, nečija pohvala. Zato se nagnuo i prošaputao: – Hvala vam.
Vejd Lanijer je ustao i rekao: – Uvaženi sudijo, pozivamo gospodina Ijana Dafoa, muža Ramone Habard. – Ijan
se ušunjao na klupu za svedoke, bez sumnje spreman i pripremljen da iznese još jedno lažirano putovanje u prošlost.
Negde na polovini njegovog svedočenja Kvins Landi je Džejku doturio još jednu poruku. U ovoj je pisalo: „Ovi
ljudi se upadljivo previše trude da poroti deluju ubedljivo. Znaj da se džabe maltretiraju.”
Džejk je klimnuo glavom dok je čekao povoljan trenutak i neku nezgodnu reč koja će se slučajno omaći svedoku,
a on će se uhvatiti za nju i upotrebiće je. Dok je njegova supruga bila prava kraljica drame, Ijan je bio bezopasno
dosadan. Uglavnom je davao iste odgovore, ali bez emocija.
Džejk, Hari Reks i Lusjen su iz raznoraznih izvora i preko nepoznatih kanala uspeli da iskopaju malo prljavštine
o Ijanu. Ramoni i Ijanu je brak bio na staklenim nogama, jer su se sve više udaljavali. On je gledao da bude što
dalje od kuće i vadio se da je to zbog poslovnih obaveza. Jurio je žene i menjao ih kao čarape. Njegova žena je pila
kao Rus. Još su mu i poslovi išli traljavo.
Unakrsno ispitivanje je otpočeo pitanjem: – Kažete da se bavite izgradnjom komercijalnih nekretnina, je li tako?
– Tako je.
– Da li ste vlasnik dela ili čitave kompanije KLD Biloksi grup?
– Jesam.
– A da li ta kompanija planira da renovira tržni centar Galf Koust u Biloksiju, u Misisipiju?
– Da.
– Možete li da kažete da je vaša kompanija finansijski stabilna?
– Zavisi šta podrazumevate pod pojmom „finansijska stabilnost”.
– Dobro, preformulisaću pitanje. Da li je pre dva meseca vašu kompaniju, KLD Biloksi grup, tužila banka Frst
Galf benk zbog neisplaćenog kredita od dva miliona dolara? – Džejk je mahao nekim papirima koji su bili spojeni
spajalicom. Imao je dokaz.
– Da, ali to je duga priča.
– Nisam vam ni tražio celu priču. Da li je vašu kompaniju prošlog meseca takođe tužila banka iz Nju Orleansa,
poznata pod nazivom Pikejdžun trast, za 2,6 miliona dolara?
Ijan je duboko udahnuo i konačno odgovorio: – Da, ali ti slučajevi još nisu zaključeni, a mi smo uložili
protivtužbu.
– Hvala. Nemam više pitanja.
Ijan je oslobodio klupu za svedoke u 16.45, a sudija Etli se za trenutak premišljao da li da raspusti sud do
četvrtka ujutru. Vejd Lanijer je ponudio rešenje rekavši: – Sudijo, možemo da pozovemo svedoka koji neće dugo
svedočiti.
Da je Džejk predosetio šta će uslediti, verovatno bi još malo otezao s Ijanom da bi izbegao zasedu bar do
narednog dana. Međutim, kako se ispostavilo, porota je otišla na počinak sa još gorim mišljenjem o Setu Habardu
zbog njegovih sklonosti.
Lanijer je oglasio: – Pozivamo Džulinu Kid.
Džejk je odmah prepoznao ime sa spiska od četrdeset pet svedoka koje im je Lanijer bacio na sto pre dve
nedelje. Džejk ju je dva puta zvao telefonom, ali se nije javljala. Sudski izvršitelj ju je doveo iz prostorije za
BD4Y
balkandownload.org

svedoke do klupe gde će svedočiti. Videlo se da ju je Vejd Lanijer strogo posavetovao kako da se obuče, jer je
nosila jeftinu plavu haljinu koja je podsećala na Letinu. Uputstva su bila stroga – ništa usko, ništa seksi, ništa što bi
istaklo figuru za kojom bi se svako okrenuo. Ni nakit, ništa da šljašti. Dala je sve od sebe da izgleda neupadljivo
mada je to bilo nemoguće.
Poruka je bila prefinjeno upakovana: ako je Set jurio ovu privlačnu crnkinju, onda je mogao da juri i Leti.
Zauzela je svoje mesto i nervozno se osmehnula poroti. Lanijer ju je brzo proveo kroz uvodni deo, a zatim je
prešao na stvar. Pružio joj je neke papire i upitao: – Možete li, molim vas, da identifikujete ovo?
Bacila je pogled i odmah odgovorila: – Da, to je tužba zbog seksualnog uznemiravanja koju sam podnela protiv
Seta Habarda pre otpilike pet godina.
Džejk je već skočio i skoro uzviknuo: – Prigovor, uvaženi sudijo. Ukoliko dotični pravni zastupnik ne objasni
zašto je to bitno, ovo ne bi trebalo da se uvaži na sudu. – I Lanijer je već bio ustao i bio spreman za napad. – Veoma
je bitno, uvaženi sudijo, verujte mi – odvratio je glasno.
Sudija Etli je podigao ruke i rekao: – Tišina. – Pogledao je na sat, a zatim u svedoke, zastao na sekund, a potom
rekao: – Neka svi ostanu ovde, ali ćemo da napravimo pauzu od pet minuta. Advokati, dođite u moj kabinet. – Brzo
su odmarširali. Džejk je bio toliko ogorčen da bi rado tresnuo pesnicom Lanijera, a ovaj kao da ga je izazivao.
Kada je Lester Čilkot zatvorio vrata, sudija Etli se oglasio: – Šta će da iznese na svedočenju?
Lanijer je odgovorio: – Radila je u jednoj od kompanija Seta Habarda u južnom delu Džordžije. Tamo su se
upoznali, on joj se žestoko nabacivao, primorao ju je na seks, a zatim je otpustio kad je odlučila da to više neće da
radi. Postigli su vansudski dogovor po tužbi za seksualno uznemiravanje.
– A to je bilo pre pet godina? – upitao je Džejk.
– Jeste.
– Kakve to veze ima s današnjim dnevnim redom? – upitao je sudija Etli.
– O, ima i te kakve veze, uvaženi sudijo – odvratio je Lanijer sa ležernošću nekoga ko je u prednosti, jer je imao
nekoliko meseci za pripreme. Džejk je sav obnevideo od šoka i bio je previše gnevan da bi razmišljao. Lanijer je
neumoljivo nastavio: – To nas dovodi u vezu s vršenjem neprikladnog uticaja. Gospođa Kid je radila kod njega, kao
i gospođa Lang. Set je imao sklonost da zavodi žene koje su radile za njega, bez obzira na boju kože. Ta slabost ga
je navodila da donosi odluke koje narušavaju finansijsku stabilnost.
– Džejk?
– Kakvo sranje. Sudijo, prvo i prvo, ona ne bi trebalo da svedoči zato što nije navedena kao svedok do pre dve
nedelje, što je čisto kršenje propisâ. Drugo, ono što je Set radio pre pet godina nema nikakve veze s njegovom
zaveštajnom sposobnošću prošlog oktobra, a povrh svega, očigledno je da nema ni jednog jedinog dokaza da je bio
intiman s Leti Lang. Ne zanima me s koliko se žena, crnih ili belih, kresao pre pet godina.
Na to je Lanijer odvratio: – Mi smatramo da ovo može da posluži kao dokaz.
– Jebem mu mater, onda sve, izgleda, može da služi kao dokaz – dobacio je Džejk.
– Pazi kako se izražavaš, Džejk – upozorio ga je sudija Etli.
– Izvinite.
Sudija Etli je podigao ruku i svi su odmah zaćutali. Zapalio je lulu, ispustio ogroman oblak dima, malo se šetkao
ispred prozora, a zatim rekao: – Sviđa mi se na šta ciljaš, Vejde. Obe su radile kod njega. Dozvoliću da svedoči.
Džejk je dobacio: – Ma da, ko još poštuje pravila i propise?
– Naći ćemo se posle suđenja, Džejk – rekao je strogo sudija Etli, a zatim je još neko vreme ispuštao oblake
dima. Na kraju je odložio lulu i rekao: – Nastavljamo.
Advokati su se ponovo okupili u sudnici. Porša se nagnula i šapnula Džejku: – Šta se desilo?
– Sudija je sišao s uma, eto šta se desilo.
Džulina je publici koja ju je slušala ne dišući pričala o svom iznenadnom unapređenju, o novom pasošu,
putovanju u Meksiko Siti sa šefom, o luksuznom hotelu sa susednim sobama, o seksu i griži savesti. Kad su se
vratili, istog trena joj je dao otkaz i ispratio je do izlaza iz zgrade. Ona ga je tužila, a Set je brzo sklopio vansudsku
nagodbu.
Njeno svedočenje nije bilo relevantno za slučaj osporenog testamenta. Svakako jeste bilo skandalozno i za
pamćenje, ali dok ga je Džejk slušao, sve više je bio ubeđen da je sudija Etli napravio grubu grešku. Slučaj je
izgubio, ali je žalba sa svakim satom izgledala sve osnovanija. Džejk će se proslaviti bude li razotkrio prevarantske
BD4Y
balkandownload.org

trikove Vejda Lanijera Vrhovnom sudu Misisipija. Žestoko će se naslađivati kada odluka Rubena V. Etlija bude
konačno poništena.
Džejk je priznao sebi da je unapred izgubio slučaj ako već razmišlja o žalbi. Nekoliko minuta je ispitivao
Džulinu Kid, taman toliko da izvuče priznanje da su joj platili da svedoči. Nije htela da kaže koliko – Lanijer je
verovatno na vreme popričao s njom.
– Znači, menjali ste seks za novac, a sada svedočenje za novac, jesam li u pravu, gospođo Kid? – upitao je. Bilo
je to grubo pitanje i čim ga je izgovorio, pokajao se. Ona je samo govorila istinu.
Slegla je ramenima, ali nije ništa rekla, što je ujedno bio i najelegantniji odgovor tog dana.
U 17.30 sudija Etli je objavio da se sud raspušta do četvrtka ujutru. Džejk je ostao u sudnici dugo pošto su svi
otišli. Tiho je ćaskao s Poršom i Leti i uzalud ih uveravao da stvari nisu tako strašne kao što se čini. Bila je to
bezuspešna misija.
Krenuo je kada je gospodin Pejt došao da ugasi svetla.
Oglušio se o naređenje i nije svratio u kancelariju sudije Etlija. Otišao je pravo kući. Bila mu je potrebna tišina
doma uz dve osobe koje voli najviše na svetu, dve osobe koje će ga uvek smatrati najboljim advokatom na svetu.

BD4Y
balkandownload.org

45.

Let za Sijetl je bio prebukiran. Lusjen je dobio poslednje mesto u avionu za San Francisko, gde će imati pauzu od
dvadeset minuta za let do Čikaga, kojih je bilo non-stop. Ako sve bude išlo po planu, sleteće u Memfis malo posle
ponoći. Ipak, ništa nije išlo kako treba. Propustio je presedanje u San Francisku, a dok se raspravljao sa šalterskom
službenicom, umalo ga je čuvar iz obezbeđenja priveo. Da bi ga isterali s aerodroma, smestili su ga u avion za Los
Anđeles uz obećanje da će iz Dalasa imati bolju vezu. Na letu za Los Anđeles je popio tri dupla burbona s ledom,
zbog čega su se stjuardese zgledale. Posle sletanja je otišao pravo u bar i nastavio da pije. Četiri puta je okretao
Džejkov broj u kancelariji, ali mu se javljala samo telefonska sekretarica. Harija Reksa je zvao tri puta, ali mu je
rečeno da je advokat u sudu. Kada je u pola osam otkazan let za Dalas, kojih je inače bilo u svako doba, počeo je da
se svađa s tamošnjom šalterskom službenicom i zapretio da će tužiti Ameriken erlajns. Da bi ga isterali s
aerodroma, smestili su ga na četvoročasovni let za Atlantu, i to u prvu klasu, gde su pića besplatna.

***

Tali Stil je vozio viljuškar za auto-prevozničku kompaniju u industrijskoj zoni u severnom delu grada. Radio je
noćnu smenu i bilo ga je lako naći. U pola devet uveče Ozi Vels mu je klimnuo glavom, pa su izašli u mrak. Stil je
zapalio cigaretu. Njih dvojica nisu bili ni u kakvom srodstvu, ali su njihove majke bile najbolje drugarice još od
osnovne škole. Talijeva supruga, Mišel, bila je porotnik broj tri. Sedela je na sredini prvog reda i Džejku je bila
nagrada na lutriji.
– Jel’ mnogo loše? – upitao je Ozi.
– Prilično loše. Šta li se desilo? Sve se odvijalo kako treba i onda je sve palo u vodu.
– Dva svedoka su se pojavila niotkuda. Šta se priča tamo?
– Ozi, čak je i Mišel počela da sumnja u Leti Lang. Stvorili su ružnu sliku o njoj, čoveče. Navodno se smuca od
jednog belca do drugog dok ih ne smota da promene testament. Mišel i ona što se preziva Gaston ostaće na njenoj
strani, za to ne brini, ali to su samo dva glasa. Ni oni belci u poroti nisu loši ljudi, dobro, ima nekoliko takvih, ali su
i oni bili naklonjeni Leti sve do jutros. Uopšte se ne radi o tome da su tamo belci protiv crnaca.
– Znači, svašta se priča?
– Nisam to rekao. Mislim da se mnogo šuška. Mada mu to dođe i normalno. Ne možeš da očekuješ od ljudi da ne
govore ništa do kraja.
– To jeste.
– Šta će Džejk da uradi?
– Ne verujem da on više išta može da uradi. Kaže da će pozvati svoje najbolje svedoke.
– Izgleda da još ne zna šta ga je snašlo. Izgleda da su ga oni advokati iz Džeksona dobro pritegli.
– Videćemo. Možda nije sve gotovo.
– Mada je gadno.
– Samo drži sve pod kontrolom.
– Ne brini.

***

U firmi Salivan nisu slavili uz šampanjac mada se sasvim lepo nazdravljalo uz vino. Volter Salivan, partner u
penziji koji je osnovao firmu pre četrdeset pet godina, bio je izvrstan poznavalac vina i tek nedavno je otkrio čari
italijanskog barola. Posle lagane poslovne večere u sali za sastanke, izvadio je čepove, doneo lepe kristalne vinske
čaše, pa su svi uživali u degustiranju.
Atmosfera je odisala likovanjem pobednika. Majron Penki je posmatrao hiljadu porota i nikada nije video da se
neka tako brzo i toliko duboko naklonila drugoj strani. – Pravi si gospodar sudnice, Vejde – rekao je. Prema
Lanijeru su se ophodili kao prema čarobnjaku kome je polazilo za rukom da izvlači zečeve iz šešira uprkos
pravilima iznošenja dokaza. – Sudija je za sve zaslužan – odvratio je skromno, i to ne jednom. – On samo hoće

BD4Y
balkandownload.org

pošteno suđenje.
– Na suđenjima se ne radi o poštenju – prekorio ga je gospodin Salivan. – Radi se o pobedi.
Lanijer i Čilkot gotovo su osećali miris novca. Ostaće osamdeset procenata od ukupne sume za njihove klijente,
a na kraju će, kada se oduzmu porezi i slični odbici, njihova mala advokatska firma od deset ljudi ostvariti zaradu
od preko dva miliona dolara. Još će taj novac možda i brzo da legne na račun. Kada svojeručni testament bude
proglašen nevažećim, preći će na prethodni testament. Čitava ta gomila para je u kešu. Možda će čak izbeći i
otegnuto dokazivanje pravne valjanosti testamenta.
Heršel je bio u Memfisu, gde nije morao da se vuče po sudnici, ali su mu se zato uvalila deca. Dafoovi su odseli
u motelu jednog prijatelja blizu kantri kluba. Svi su bili dobro raspoloženi i jedva su čekali da se domognu novca i
nastave sa svojim životom. Kada bude dovršio čašu vina, Vejd će ih pozvati i malo slušati kako ga obasipaju
pohvalama i zahvaljuju mu od sveg srca.

***

Sat vremena pošto je razgovarao s Talijem Stilom, Ozi je stajao oslonjen na haubu svog patrolnog automobila ispred
Džejkove kuće i pušio cigaru sa svojim omiljenim advokatom. Ozi mu je prepričao: – Tali kaže da je deset prema
dva.
Džejk je pućkao i kazao: – To sam i očekivao.
– E pa, izgleda da je došlo vreme da pokupiš papire i završiš s tim, Džejk. Ta mala zabava je završena.
Obezbedi malo novca za Leti i beži odande. Njoj ne treba mnogo. Izmuvaj neku nagodbu pre nego što dođe do
porotničke odluke.
– Ozi, već dajemo sve od sebe! Hari Reks je danas prišao Lanijerovim momcima dva puta. Smejali su mu se u
lice. Ne možeš da sklopiš dogovor ako ti se druga strana smeje. Ovog trena bih mirne duše uzeo milionče i otišao
glavom bez obzira.
– Milionče! Koliko crnaca u ovom kraju ima milion dolara, Džejk? Previše razmišljaš kao belac. Uzmi pola
miliona, ma i četvrtinu, dođavola, uzmi koliko bilo.
– Sutra ćemo ponovo nešto da pokušamo. Videću kako se stvari odvijaju od jutra, a onda ću lično da
porazgovaram s Vejdom Lanijerom u vreme ručka. On zna koliko je ko poena postigao, a svakako zna da igra. Već je
bio u mojoj koži. Mislim da mogu da popričam s njim.
– Pričaj što pre, Džejk, i izvlači se iz ovog prokletog suđenja. Nemoj da ti porota odluke donosi. Ovo nimalo ne
liči na suđenje Hejliju.
– Znam, nije isto.
Džejk mu je zahvalio i ušao u kuću. Karla je već bila u krevetu, čitala i brinula se za svog muža. – Šta je to bilo?
– upitala je dok se svlačio.
– Ma Ozi. Brine zbog suđenja.
– Zašto se uopšte Ozi smuca unaokolo u ovo doba?
– Znaš ti Ozija. On nikad ne spava. – Džejk se sručio na ivicu kreveta i protrljao joj noge ispod pokrivača.
– Kao ni ti. Mogu li nešto da te pitam? Sada si usred još jednog velikog suđenja. Nisi spavao ni četiri sata cele
prošle nedelje, a i kada spavaš, prevrćeš se i imaš noćne more. Ne jedeš dobro. Sve si mršaviji. Previše si
zaokupljen time, skoro sve vreme si u tom svetu. Pod stresom si, razdražljiv si, mrzovoljan, ponekad imaš i
mučnine. Probudićeš se ujutru i imaćeš utisak da ti je kamen pao na stomak.
– A pitanje je?
– Zašto se, za ime sveta, vučeš po sudnicama?
– Možda sada nije najbolji trenutak za to pitanje.
– Ne, savršen je trenutak za to. Na koliko si suđenja do sada imao porotu?
– Na trideset jednom.
– I nisi mogao da spavaš dokle god si vodio te slučajeve, jel’ tako?
– Pa ne bih rekao. Ta suđenja nisu bila toliko bitna kao ovo, Karla. Ovo je izuzetak.
– Hoću da kažem da je advokatura mnogo stresna profesija. Zašto se uopšte time baviš?
– Zato što volim. To i jeste poenta bavljenja advokaturom. Biti u sudnici i pred porotom je kao da si u areni ili
BD4Y
balkandownload.org

na terenu. Konkurencija je uvek oštra. Na kraju utkamice neko je pobednik, a neko poražen. Osetiš nalet adrenalina
svaki put kad porota uđe i zauzme mesta.
– Mnogo tu ima razmetanja.
– Nego šta, i previše. Ne postoji uspešan advokat koji nije sklon razmetanju. To je prosto neophodno. Moraš da
imaš ego da bi se time uopšte bavio.
– Tebi bi onda trebalo dobro da ide.
– Dobro, priznajem da sam i ja takav, ali će ove nedelje moj ego možda zdrobiti druga strana. Možda mu treba
malo utehe.
– Sada ili kasnije?
– Sada. Prošlo je već osam dana.
– Zaključaj vrata.

***

Lusjen je izgubio svest negde iznad Misisipija na deset i po kilometara visine. Kada je avion sleteo u Altantu,
stjuardi su mu pomogli da izađe. Dvojica čuvara su ga stavila u kolica i odvezla ga do kapije za let do Memfisa.
Prošli su kroz nekoliko aerodromskih predvorja, a Lusjen je svega toga bio svestan. Kada su ga čuvari ostavili,
zahvalio im je, a zatim ustao i oteturao se do najbližeg bara i naručio pivo. Odlučio je da prekine i da bude malo
odgovoran. Spavao je od Atlante do Memfisa, a avion je sleteo u 7.10. Izneli su ga iz aviona, pozvali obezbeđenje,
a obezbeđenje je pozvalo policiju.
Porša se javila na telefon u kancelariji. Džejk je bio na spratu i mahnito pregledao izjave svedoka kada je
zazujalo iz njene kancelarije: – Džejk, Lusjen te zove, na tvoj račun.
– Gde je?
– Ne znam, ali zvuči užasno.
– Preuzmi poziv i prosledi mi vezu.
– Nekoliko sekundi kasnije Džejk je ponovo podigao slušalicu i rekao: – Lusjene, gde si?
Lusjen je ulažući veliki napor uspeo da mu prenese poruku da je u gradskom zatvoru u Memfisu i da mora da
dođe po njega. Zaplitao je jezikom, ponašao se čudno, očigledno je bio pod gasom. Nažalost, Džejk se već naslušao
takvih priča. Odjednom se razgnevio i postao bezosećajan.
– Ne daju mi da pričam – mrmljao je Lusjen jedva razgovetno. Zatim se nakratko raspravljao s nekim iza sebe.
Džejk je do tančina mogao da zamisli taj prizor. Zato mu je kazao: – Lusjene, za pet minuta treba da smo u sudnici.
Žao mi je. – A zapravo mu nije bilo nimalo žao. Poželeo je da ga ostavi da istrune u zatvoru.
– Moram da dođem tamo, Džejk, mnogo je važno – odvratio je, a toliko je frfljao da je morao tri puta da ponovi
šta je rekao.
– Šta je to toliko važno?
– Imam iskaz. Ensilov. Ensila Habarda. Iskaz. Mnogo je važno, Džejk.
Džejk i Porša su odjurili preko ulice pravo u sud i uleteli na zadnja vrata. Ozi je bio u hodniku na prvom spratu i
razgovarao je s nastojnikom. – Možemo li da popričamo na minut? – upitao ga je smrtno ozbiljan. Deset minuta
kasnije su Ozi i Maršal Prater odjurili ka Memfisu.

***

– Ne pojavi se ti juče – rekao je sudija Etli kada mu je Džejk ušao u kabinet. Advokati su se okupljali na jutarnjoj
predigri brifinga.
– Izvinite, sudija, nešto sam se upetljao u detalje oko suđenja – odgovorio je Džejk.
– Ne sumnjam da jesi. Gospodo, ima li nekih preliminarnih pitanja od jutros?
Advokati strane koja spori testament mrko su se osmehnuli i zavrteli glavom. Nema. Džejk se javio: – Uvaženi
sudijo, ima, ima nešto. Pronašli smo Ensila Habarda u Džunou, na Aljasci. Živ je i zdrav, ali nije mogao da dođe na
suđenje. On je zainteresovana strana u ovom postupku i trebalo bi da bude uključen. Zato ću da uložim zahtev da se
ovaj sudski postupak poništi i da krenemo od početka kada Ensil dođe.

BD4Y
balkandownload.org

– Zahtev odbijen – odvratio je sudija Etli bez oklevanja. – On neće biti ni od kakve pomoći u utvrđivanju
validnosti ovog testamenta. Kako ste ga pronašli?
– Duga je to priča, uvaženi sudijo.
– Ispričaćeš mi je kasnije. Još nešto?
– Ništa s naše strane.
– Jesu li vaši sledeći svedoci spremni, gospodine Lanijer?
– Jesu.
– Onda da pređemo na posao.

***

Budući da je porotu već vrteo oko malog prsta, poslednje što je Vejd Lanijer želeo bilo je da joj bude dosadno.
Doneo je odluku da sve pojednostavi i što pre potpuno pridobije porotnike. On i Lester Čilkot su razradili ostatak
suđenja do detalja. Planirali su da tog četvrtka pozovu svoje preostale svedoke. Ako Džejk i bude imao još neki
adut, Lanijeru će biti dopušteno da pozove svedoke koji će opovrgnuti dosadašnje tvrdnje. Oba advokata će u petak
ujutru izneti završnu reč, a porotnici će doneti odluku odmah posle ručka. Vikend im se smešio, a svi su već imali
svoje mišljenje, pa bi trebalo da završe i donesu presudu pre nego što se sud zatvori u pet. Vejd i Lester će potom
otići u Džekson uz malo zakašnjenje na večeru sa svojim suprugama.
Kao iskusni advokati trebalo je da budu pametniji i da ne planiraju ostatak suđenja.
Njihov prvi svedok tog četvrtka ujutru bio je penzionisani onkolog iz Džeksona, doktor Svoni. Taj čovek je imao
više desetina godina lekarske prakse, a predavao je i u medicinskoj školi. Radna biografija mu je bila besprekorna,
kao i maniri, a u govoru je otezao i po nepretencioznom naglasku nepogrešivo se osećalo da dolazi iz neke zabiti.
Odmah je zadobio poverenje. Izbegavajući medicinsku terminologiju, doktor Svoni je poroti objasnio koja vrsta
raka je ubila Seta Habarda i naglasio da su tumori metastazirali na kičmenu moždinu i rebra. Opisao je jačinu bola
koju prouzrokuju takvi tumori. Lečio je stotine pacijenata sa istim simptomima i znao je da ta bolest izaziva
najstrašnije bolove koji se mogu zamisliti. Demerol je svakako jedan od najefikasnijih lekova dostupnih na tržištu.
Oralna doza od sto miligrama na svaka tri-četiri sata nije ništa neobično i donekle ublažava bol. Od njega su
pacijatni obično pospani, usporeni, imaju vrtoglavicu, često i mučninu i uopšteno govoreći, nisu u stanju da
obavljaju mnoge svakodnevne aktivnosti. Vožnja svakako ne dolazi u obzir, a pod dejstvom tolike količine demerola
svakako ne treba donositi važne odluke.
Džejk je još kao mlad advokat naučio da nema svrhe raspravljati se s pravim stručnjakom. Lažni stručnjaci su
često davali priliku da se pred porotom sprovede pokolj, ali to svakako nije slučaj s doktorom Svonijem. U
unakrsnom ispitivanju je samo razjasnio da lekar koji je lečio Seta Habarda, doktor Talbert, nije bio siguran koliko
je Demerola Set pio tih nekoliko dana pred smrt. Svedok se složio da to može samo da nagađa, ali je učtivo
podsetio Džejka da pacijenti retko kupuju dodatne doze skupih lekova ako ih ne koriste.
Sledeći stručnjak je bio takođe lekar, doktor Nihof, predavač na Medicinskom fakultetu Kalifornija u Los
Anđelesu. Porote u malim gradovima lako oduševe stručnjaci koji prevale velika rastojanja da bi govorili pred
njima, a niko to nije znao bolje od Vejda Lanijera. Neki stručnjak iz Tupela bi im zaokupio pažnju, a onom koji bi
došao iz Memfisa još više bi verovali. E, ali ako neko dovede istog takvog iz Kalifornije, porota će upijati svaku
njegovu reč.
Za deset hiljada Lanijerovih dolara i plaćene troškove doktor Nihof je objasnio poroti da je prethodnih dvadeset
pet godina proveo vršeći istraživanja i ublažavajući bol obolelima od raka. Dobro su mu bili poznati tumori o
kojima se tu vodila diskusija i podrobno je opisao šta ta bolest čini telu. Gledao je pacijente kako plaču i urlaju od
bola mesecima, kako smrtno preblede, nekontrolisano povraćaju preklinjući ga da im da lekove, kako se
onesvešćuju, čak mole Boga da umru. Samoubilačke misli su vrlo česta pojava. Samoubistva nisu retka. Demerol je
jedan od najpoznatijih i najdelotvornijih vidova terapije. Tu je doktor Nihof malo improvizovao izvan scenarija i
dotakao se stručnog žargona, kao što se često dešava kada stručnjaci ne mogu da odole iskušenju da zadive slušaoce.
Lek je nazvao meperidin hidrohlorid, rekao je i da je to narkotički analgetik, opijat za ublažavanje bolova.
Lanijer ga je prekinuo i vratio ga na rečnik običnih ljudi. Doktor Nihof je rekao poroti da je demerol jak lek
protiv bolova i da često stvara zavisnost. Prepisivao ga je ceo svoj radni vek i napisao brojne članke o tome. Lekari
BD4Y
balkandownload.org

su ga izdavali na recept u bolnici ili na svojim klinikama; međutim, u slučaju kao što je Setov nije bilo ništa
neobično da ga pacijent uzima oralno kod kuće. Taj lek je vrlo lako zloupotrebiti, naročito kod akutnog bola kakav
je trpeo Set.
Džejk je ustao i rekao: – Prigovor, uvaženi sudijo. Ne postoji nijedan dokaz da je Set Habard zloupotrebljavao
ovaj lek.
– Prihvata se. Doktore, držite se činjenica.
Džejk je seo i malo mu je laknulo što je njegovo mišljenje konačno uvaženo, eto, makar za to.
Doktor Nihof je bio odličan svedok. Njegovi opisi tumora, bola i demerola su bili detaljni, a posle četrdeset pet
minuta svedočenja bilo je lako poverovati da je Set mnogo patio i da su mu bol ublažavale samo ogromne doze tog
leka, koji ga je praktično obarao u krevet. Po njegovom stručnom mišljenju, rasuđivanje Seta Habarda je bilo toliko
pomućeno zbog uzimanja dnevnih doza i dugotrajne upotrebe leka da tih poslednjih dana praktično nije bio pri sebi.
Na unakrsnom ispitivanju Džejk je još više sateran uza zid. Kada je pokušao da dokaže da doktor Nihof ne može
pouzdano da zna koliko je Set uzimao lekova, stručnjak je rekao da mu „garantuje” da bi se svako ko je bolovao kao
Set očajnički hvatao demerola.
– Ako je imao pristup receptu, onda je sigurno uzimao tablete, gospodine Brigans.
Posle još nekoliko besmislenih pitanja Džejk je rešio da sedne. Ta dva lekara su savršeno postigla cilj koji je
Vejd Lanijer zacrtao. Po mišljenju porotnika i svih ostalih u sudnici Set je bio dezorijentisan, pospan, osećao je
vrtoglavicu i mutilo mu se pred očima, tako da nije bio u stanju da vozi, pa je zamolio Leti da to učini umesto njega.
Najsažetije, nije bio zaveštajno sposoban.
Posle desetominutne pauze Lanijer je pozvao Luisa Makgvajera kao svedoka. Pošto se firma Raš neslavno
povukla iz slučaja i tako bila uskraćena za honorare, Makgvajer je prvo odbio da svedoči. Zato je Vejd Lanijer
uradio nezamislivo: pozvao je advokata na sud pod pretnjom kazne. Lanijer je u kratkom roku ustanovio da je
Makgvajer pripremio debeo testament za Seta septembra 1987. godine. Taj testament je priložen kao dokazni
materijal i Makgvajer se ubrzo povukao. Koliko god želeo da se vrzma i posmatra suđenje, ponos mu to nije
dozvoljavao. On i Stilman Raš su žurno izašli iz sudnice.
Daf Maklenan je zauzeo mesto svedoka, položio zakletvu i započeo priču rekavši da je po zanimanju poreski
advokat koji radi za firmu od trista ljudi u Atlanti. Tokom proteklih trideset godina se specijalizovao za testamente i
podelu zaostavštine. Sastavljao je testamente na milion strana za bogataše koji su želeli da izbegnu nasledne takse
koliko god je moguće. Pregledao je popis imovine koji je podneo Kvins Landi, a pročitao je i svojeručni testament
koji je potpisao Set Habard. Lanijer je zatim na platnu prikazao niz proračuna, a Maklenan se upustio u dugotrajno
objašnjavanje o tome kako federalne i državne nasledne takse pojedu nezaštićenu imovinu. Izvinio se zbog
zamršenih pravila, kontradiktornosti, suvoparnih banalnosti i složenosti „našeg dragog poreskog sistema”. Dva puta
je rekao: – Nisam ja ovo napisao, nego Kongres. – Lanijer je dobro znao da će se porota smrtno dosađivati tokom
tog svedočenja, tako da se svojski trudio da preskaču pojedinosti, navodeći samo najbitnije činjenice i ostavljajući
veći deo tog sistema da počiva u knjigama.
Džejk nije imao nameru da ulaže prigovore i produži tu agoniju. Porotnici su se već unervozili.
Kada se Maklenan smilovao da privede kraju, izjavio je: – Po mom mišljenju, ukupan državni i federalni porez
će iznositi pedeset jedan procenat. – Na platnu je ispisana debelim Lanijerovim markerom osvanula suma od
dvanaest miliona dvesta četrdeset hiljada dolara „za porez”.
Međutim, zabava je tek počela. Maklenan je izvršio i analizu testamenta koji je sastavio Luis Makgvajer. To je
prvobitno bio skup povezanih i komplikovanih fondova kojima bi Heršelu i Ramoni pripalo po milion dolara, a
ostatak bi godinama ležao zapetljan u sistemu i tek onda razdeljen članovima porodice. On i Lanijer nisu imali
izbora nego da o tome vode detaljnu diskusiju. Džejk je posmatrao porotu, koja je počela da drema. Čak je i
Maklenanova sažeta verzija onoga što je testament trebalo da bude bila opširna i povremeno smešno nerazumljiva.
Lanijer se pak čvrsto držao svoje misije. Marljivo je gurao napred i ređao brojku za brojkom na platnu. Zaključak je
glasio da će prema testamentu iz 1987. godine, po Maklenanovom stručnom mišljenju, ukupno otići samo devet
miliona sto hiljada dolara „za državne i federalne poreze i prireze, manje-više”.
Razlika od tri miliona sto četrdeset hiljada dolara ispisana debelim markerom ujedala je s platna.
Poenta je bila jasna. Onaj na brzinu napisan svojeručni testament će Setovu imovinu koštati mnogo para, što je
još jedan dokaz da nije trezveno razmišljao.
BD4Y
balkandownload.org

Džejk je naučio da izbegava sistem Uprave javnih prihoda na pravnom fakultetu i proteklih deset godina je
spremno i odlučno odbijao sve potencijalne klijente koji su tražili neki pravni savet u vezi s porezom. Nije imao šta
da im ponudi zato što tu oblast pravâ nije najbolje poznavao. Kada mu je Lanijer prepustio svedoka, Džejk nije
prihvatio. Znao je da je porotnicima već dosadno i da su spremni za ručak.
– Pravimo pauzu do pola dva – objavio je sudija Etli. – Gospodine Brigans. – Džejk je nameravao da zgrabi
Vejda Lanijera za rukav i zamoli ga da popričaju na samo pet minuta, ali su mu se planovi istog trena izmenili.
Sastao se sa sudijom Etlijem u njegovom kabinetu niz hodnik. Kada je uvaženi sudija odložio odoru i zapalio lulu,
seo je i ljutito se zagledao u Džejka, ali je smireno rekao: – Ne dopadaju ti se moje odluke.
Džejk je frknuo i odvratio: – Naravno da mi se ne dopadaju. Dozvolili ste Vejdu Lanijeru da preuzme konce na
ovom suđenju pomoću nekoliko prljavih trikova i neočekivanih svedoka, a ja nisam ni dobio priliku da se
pripremim.
– Ali tvoja klijentkinja je lagala.
– Ona nije moj klijent. Moj klijent je imovina. Mada ste u pravu, Leti nije rekla istinu. Uhvaćena je nespremna,
sudijo, u zasedu. Tokom davanja iskaza je jasno navela da ne može da se seti svih belačkih porodica za koje je
radila. Epizoda s Pikeringovima joj je bila toliko neprijatna da je verovatno pokušala da je zaboravi, a najvažnija
strana te pričice je da Leti nije ni znala za taj svojeručni testament. Mogao sam da je pripremim za to, sudija. To
hoću da kažem. Mogao sam da ublažim udarac. Vi ste, naprotiv, dopustili tu zasedu, pa se suđenje preokrenulo za
nekoliko sekundi.
Džejku samo što nije pokuljao plamen iz očiju dok se obraćao tom starom čoveku, mada je bio svestan da
Rubena V. Etlija ne treba prekorevati. Međutim, sudija je ovog puta pogrešio, a Džejk je bio ljut zbog nepravde. U
tom trenutku više nije imao šta da izgubi, pa zašto onda da ne iznese sve što misli?
Sudija je pućkao i kao da je žvakao dim, a zatim se prenuo iz misli. – Ne slažem se. Bez obzira na to, očekujem
da sačuvaš dostojanstvo. Advokatima nije dopušteno da psuju u mojim prostorijama.
– Najdublje se izvinjavam. Ponekad psujem u jeku bitke, ali sumnjam da sam jedini.
– Nisam siguran da su porotnici promenili mišljenje u roku od nekoliko sekundi, kako ti kažeš.
Džejk je oklevao. Umalo je podsetio sudiju da ne zna skoro ništa o porotama. Sudija je vrlo retko prisustvovao
takvim suđenjima, što je bilo deo problema. Kancelarskom sudu je predsedavao kao sudija, ali je imao i ulogu
porote, kao i zadovoljstvo da prihvata sav dokazni materijal. Mogao je da prosejava do mile volje odvajajući žito
od kukolja i da donosi presude koje je smatrao ispravnim.
Džejk nije nameravao da se raspravlja. Zato je samo rekao: – Sudijo, imam mnogo posla.
Sudija Etli je odmahnuo prema vratima, pa je Džejk otišao. Hari Reks ga je ulovio dok je izlazio iz suda i
preneo mu vest: – Ozi je zvao na broj u kancelariji. Rekao je da su još u zatvoru u Memfisu i da pokušavaju da ga
izvuku. Još ne mogu da izdejstvuju kauciju.
Džejk se namrštio i upitao: – Kakvu kauciju, za šta?
– Optužen je za alkoholisanje na javnom mestu i opiranje hapšenju. Tako ti je to u Memfisu. Prikače kaznu zbog
opiranja kad god nekog privedu.
– Mislio sam da Ozi tamo ima neke svoje ljude.
– Pretpostavljam da ih traži. Eto, lepo sam ti rekao da je greška što si poslao tu pijanduru na Aljasku.
– A da li mi sad taj tvoj komentar pomaže?
– Ne. Šta planiraš za ručak?
– Nisam gladan.
– Ajmo na pivo.
– Ne mogu, Hari. Neke porote se ljute kada im advokat bazdi na alkohol.
– Ne brineš se valjda još zbog ove porote, a?
– Hoćeš li da prestaneš?
– Po podne moram da idem na sud u Smitfild. Sa srećom. Čućemo se kasnije.
– Hvala. – Dok je prelazio ulicu idući ka svojoj kancelariji, Džejk je shvatio da Hari Reks nije propustio
nijednu reč u sudnici još od ponedeljka ujutru.

***
BD4Y
balkandownload.org

Divejn Skvajer je bio zamenik direktora fabrike drvne građe Bering. On i Set su se u četvrtak pre samoubistva
sporečkali oko velike isporuke borovine za jednu kompaniju za postavljanje podova iz Teksasa. Skvajer je ugovorio
taj posao i iznenadio se kada je saznao da je njegov šef posle toga pozvao tu istu kompaniju i sklopio drugi dogovor
po nižoj ceni. Prepirali su se celog tog jutra. Obojica su bili napeti, obojica ubeđeni da su u pravu, ali je Skvajer
nekako shvatio da Set nije pri sebi. Arlin Troter nije bila u kancelariji i nije prisustvovala toj raspravi. Skvajer je u
jednom trenutku ušao u Setovu kancelariju i zatekao ga lica zagnjurenog u šake kako se žali da ima vrtoglavicu i
mučninu. Kasnije su porazgovarali, a Set je pozaboravljao detalje ugovora. Tvrdio je da je Skvajer ugovorio mnogo
nisku cenu, pa su se ponovo podžapali. Do tri po podne, kada je Set otprilike otišao, dogovor je već bio sklopljen, a
firma je zbog toga izgubila oko deset hiljada dolara. Koliko se Skvajer seća, to je bio najveći gubitak pri sklapanju
ugovora s klijentom otkada je Set počeo da se bavi tim poslom.
Šefa je opisao kao dezorijentisanog i hirovitog tih poslednjih dana. Narednog jutra je prodao drvnu građu u
Južnoj Karolini uz veliki gubitak.
Džejk je bio potpuno svestan da Vejd Lanijer maksimalno vrši pritisak gde god može i pokušava da izmami
presudu od porote pre vikenda. Džejk je morao da odugovlači, pa je zato tokom unakrsnog ispitivanja prikazao
finansijske izveštaje firme Bering i prečešljao ih uz Skvajerovu pomoć. Najveći profit za poslednjih pet godina je
ostvaren 1988. godine mada su prihodi opali posle Setove smrti. Porotnici su se dosađivali dok su Džejk i Skvajer
razgovarali o poslovanju fabrike, ugovorima, strategijama, troškovima, problemima radne snage i padu vrednosti
deonica. Dva puta se oglasio uvaženi sudija: – Nastavite, gospodine Brigans – ali ga nije previše pritiskao.
Gospodin Brigans je već bio ljut na njega.
Posle Divejna Skvajera Lanijer je pozvao gospodina Djuberija, posrednika za kupoprodaju zemljišta, kome su
specijalnost farme i lovački klubovi. Ispričao im je o poslovanju sa Setom i, između ostalog, o tim danima pred
smrt. Set je bio zainteresovan za kupovinu dvestotinak hektara u okrugu Tajler za neki lovački klub. On i Djuberi su
proteklih pet godina imali u vidu tu zemlju, ali Set nikako nije hteo da načini prvi korak i započne proces otkupa. Na
kraju je platio jednogodišnji zakup, ali se ubrzo razboleo i više ga to nije zanimalo. Budući da je ugovor uskoro
isticao, nekoliko puta je zvao Djuberija. Djuberi nije znao da je Set na samrti niti je imao pojma da je na lekovima
protiv bolova. Set bi jednog dana hteo da produži ugovor, a sledećeg bi se predomislio. Nekoliko puta je zaboravio
cenu hektara, a jednom prilikom nije mogao da se seti s kim uopšte razgovara. Ponašao se sve hirovitije.
Tokom unakrsnog ispitivanja Džejk je uspeo da još malo odugovlači. U četvrtak kasno po podne, prosto je došlo
do opšteg zamora, pa je sudija Etli raspustio sud do narednog jutra.

BD4Y
balkandownload.org

46.

Posle silnog natezanja s birokratijom u Memfisu Ozi je bio na ivici da digne ruke, ali mu je palo na pamet nešto
čega je trebalo ranije da se seti. Pozvao je Bukera Sistranka, čija se kancelarija nalazila četiri bloka od gradskog
zatvora. Iako su u početku bili u zategnutim odnosima, njih dvojica su ostali u kontaktu, a u roku od tih nekoliko
meseci dva puta je poslovno doputovao u Memfis, pa ga je posetio. Buker se više nije vraćao u Klenton niti je imao
naročitu želju da se vrati. Shvatili su da dva crnca koja žive šezdeset minuta jedan od drugog, a pritom imaju
izvesnu moć u svetu belaca, treba da nađu zajednički jezik. Nema razloga da ne budu prijatelji. Bukeru je naročito
bila bitna činjenica da mu Langovi još uvek duguju pedeset pet hiljada dolara i prosto je hteo da zaštiti svoj novac.
Memfiska policija je prezirala Bukera Sistranka, ali ga se isto toliko i bojala. Samo petnaest minuta nakon što je
stigao svojim crnim rolsom, papiri su premešteni s jednog stola na drugi, a Lusjen Vilbenks je postao prioritet.
Izašao je trideset minuta pošto je Buker došao. – Moramo na aerodrom – rekao je Lusjen.
Ozi je zahvalio Bukeru i obećao mu da će se videti prvom prilikom.
Kako se klupko raspredalo, ispostavilo se da je Lusjen zaboravio svoju akten-tašnu u avionu. Mislio je da ju je
ostavio ispod sedišta, ali je isto tako mogla da bude i u onom odeljku iznad glave. Bez obzira na to, stjuardi su po
njegovom mišljenju idioti što je nisu našli. Samo su mislili kako da ga izvuku iz aviona. Ozi i Prater su ga slušali
pušeći se od besa dok su jurili ka aerodromu. Lusjen je smrdeo i izgledao kao alkoholičarska protuva kakve su inače
hapsili što se kao skitnice smucaju po gradu.
Odeljak za izgubljene i nađene stvari Ameriken erlajnsa nije imao evidentiran podatak da je neka akten-tašna
prijavljena na letu iz Atlante. Jedini službenik koji je radio na tom odeljenju nerado je započeo potragu. Lusjen se
brzo obreo u restoranu na aerodromu i naručio pintu piva. Ozi i Prater su pojeli neku lošu hranu iz bifea u holu
prepunom šaltera i ljudi, nedaleko od restorana u kojem je sedeo Lusjen. Trudili su se da ne ispuštaju iz vidokruga
svog putnika. Zvali su Džejka na broj u kancelariji, ali se niko nije javljao. Bilo je skoro tri sata, što znači da je on u
sudu.
Utvrđeno je da se tašna nalazi u Mineapolisu. Budući da su Ozi i Prater predstavnici organa reda, Ameriken je
do tada tu tašnu smatrao dokaznim materijalom od ključnog značaja za veoma važan istražni postupak mada je to
zapravo bila pohabana stara kožna torba s nekoliko beležnica, časopisa, jefitnih sapuna i šibica iz Glečer ina u
Džunou i jednom video-kasetom. Posle mnogo neizvesnosti i odugovlačenja, dogovorili su se da je što pre pošalju u
Memfis. Ako sve bude išlo po planu, tašna će stići na odredište u ponoć.
Ozi je zahvalio službeniku i otišao da nađe Lusjena. Dok su odlazili sa aerodroma, Lusjen je živnuo i rekao: –
Ej, pa meni su kola tu. Momci, vidimo se u Klentonu.
Ozi je odvratio: – Daj, Lusjene, pijan si. Ne možeš da voziš.
Lusjen mu je ljutito odbrusio: – Ozi, u Memfisu smo, a tvoja nadležnost ovde ne važi. Možeš samo da mi pljuneš
pod prozor! Ima da radim šta ja ’oću, e!
Ozi je digao ruke i otišao s Praterom. Trudili su se da prate Lusjena dok su izlazili iz Memfisa u špicu, ali nisu
mogli da stignu mali prljavi porše dok se opasnom brzinom provlačio u cikcak kroz gust saobraćaj. Nastavili su
prema Klentonu zaputivši se pravo u Džejkovu kancelariju, a stigli su malo pre sedam. Džejk je čekao da mu
podnesu izveštaj.
Jedina iole dobra vest tog napornog i stresnog dana bilo je Lusjenovo hapšenje zbog pijanstva na javnom mestu i
opiranja hapšenju. To će ućutkati sve one koji su pričali da planira da se vrati advokaturi i komori, ali je to u tom
trenutku bila mala pobeda, nešto što Džejk nije smeo ni da pominje. Sem toga sve je bilo crno da crnje ne može biti.
Dva sata kasnije Džejk se odvezao do Lusjenove kuće. Dok je parkirao na prilazu, primetio je da porše nije
tamo. Kratko je porazgovarao sa Sali na tremu do puta, a ona mu je obećala da će mu javiti čim Lusjen stigne kući.

***

Lusjenova tašna je nekim čudom stigla u Memfis u ponoć. Zamenik Vili Hejstings ju je podigao i doneo u Klenton.
U petak u 7.30 Džejk, Hari Reks i Ozi okupili su se u sali za sastanke u prizemlju i zaključali vrata. Džejk je
ubacio kasetu u video-rikorder i isključio svetla. Natpis Džuno, Aljaska… 5. april 1989. pojavio se na
BD4Y
balkandownload.org

televizijskom ekranu, a zatim je za nekoliko sekundi nestao. Džared Volkovic se predstavio i objasnio šta radi. Zatim
se predstavio Lusjen, rekao da je to davanje iskaza i da će postavljati pitanja. Oči su mu bile bistre i izgleda da je
bio trezan. On je predstavio Ensila F. Habarda, koji je položio zakletvu pred sudskim zapisničarom.
Ensil je bio sitan, krhak, glave male kao glavica belog luka, i nosio je Lusjenovo crno odelo i belu košulju, ali
mu je ta odeća bila velika. Na potiljku je imao zavoj, a flaster kojim je bio prilepljen jedva se video iznad desnog
uva. Progutao je knedlu, pogledao u kameru kao da je izbezumljen od straha i započeo: – Zovem se Ensil F. Habard.
Živim u Džunou, na Aljasci, rođen sam u okrugu Ford, u državi Misisipi, prvog avgusta 1922. godine. Moj otac je
Klion Habard, majka Sara Bel, a brat Set. Set je bio pet godina stariji od mene. Rodio sam se na porodičnom imanju
blizu Palmajre. Otišao sam od kuće kada sam imao šesnaest godina i nikada se više nisam vratio. Nikada. Nikada
nisam poželeo da se vratim. Ovo je moja životna priča.

***

Kada se snimak završio pedeset osam minuta kasnije, njih trojica su sedeli još neko vreme i zurili u ekran. Tako
nešto sigurno nisu želeli ponovo da vide i čuju, ali će u ovom slučaju morati. Na kraju je Džejk polako ustao i
pritisnuo dugme za izbacivanje kasete. – Najbolje je da odemo kod sudije.
– Hoće li ovo da se uvrsti u dokazni materijal? – upitao je Ozi.
– Ni u ludilu – dobacio je Hari Reks. – Evo, pada mi na pamet deset načina da sakrijem taj dokaz, ali nijedan da
ga podnesem i uvrstim.
– Preostaje nam bar da pokušamo – rekao je Džejk. Pojurio je preko ulice sav ustreptao, a srce mu je lupalo kao
ludo. Ostali advokati su se sjatili oko sudnice, srećni što je petak, radujući se što će otići kući s najvećim
pobedničkim peharom koji su dotad osvojili. Džejk je nakratko popričao sa sudijom Etlijem, koji je saopštio
advokatima da hitno dođu u njegov kabinet niz hodnik, gde su se nalazili televizor i video-rikorder. Kada su se
okupili oko stola a uvaženi sudija napunio i pripalio lulu, Džejk im je objasnio zašto su došli. – Ovaj iskaz je
snimljen pre dva dana. Lusjen je bio prisutan i postavio je izvesna pitanja.
– Nisam znao da je ponovo postao advokat – dobacio je Vejd Lanijer.
– Sačekaj – rekao je Džejk prezrivo. – Hajde da pogledamo snimak, a onda možemo da se svađamo do mile
volje.
– Koliko traje? – upitao je sudija.
– Oko sat vremena.
Lanijer se umešao: – Ovo je gubljenje vremena, sudijo. Ne možete da prihvatite ovaj iskaz, jer ja nisam bio
prisutan i nisam imao priliku da ispitam svedoka. To je apsurdno.
Džejk je rekao: – Imamo vremena, uvaženi sudijo. Čemu žurba?
Sudija Etli je ispuštao oblake dima. Pogledao je Džejka, a oči su mu sijale i samo je rekao: – Pusti je.
I kada je drugi put gledao snimak, Džejku se prevrtala utroba. Samo se uverio da je istina ono za šta nije bio
siguran da je čuo prvi put. Često je krišom pogledao Lanijera, čija je nadmenost bledela kako se sve više udubljivao
u priču. Pred kraj se skoro snuždio. Svi advokati suprotne strane su promenili stav. Njihove kočopernosti više nije
bilo.
Kada je Džejk izvukao kasetu, sudija Etli je i dalje piljio u prazan ekran. Ponovo je zapalio lulu i izbacio
pramen dima. – Gospodine Lanijer?
– Sudija, ovo po zakonu nije prihvatljivo. Nisam bio tamo. Nisam imao priliku da ispitam svedoka. Nije
pošteno, razumete?
Džejk mu je automatski vratio: – To nije ništa novo na ovom suđenju, koje je baš u tom duhu. Svedoka
iznenađenja i zaseda smo imali na svakom koraku. Mislio sam da se ti najbolje razumeš u te trikove, Vejde.
– Praviću se da to nisam čuo. Ovaj iskaz nije u skladu sa zakonom, sudijo.
Džejk je nastavio: – A šta bi ga uopšte pitao? On opisuje događaje koji su se odigrali pre nego što si se ti i rodio
i samo je, eto, svedok koji je nadživeo ostale učesnike. Ne bi ni mogao unakrsno da ga ispituješ. Ne znaš ništa o
onome što se dogodilo.
Lanijer mu je na to odgovorio: – Ovo nije propisno overio sudski zapisničar. Taj advokat sa Aljaske nema
licencu za rad u Misisipiju. Mogao bih ovako da nabrajam unedogled.
BD4Y
balkandownload.org

– Dobro. Povući ću ovo kao iskaz i podneću ga kao afidavit[7]. Izjavu koju je dao svedok pred javnim
beležnikom. Sudski zapisničar je u ovom slučaju bio i javni beležnik.
Lanijer je rekao: – To nema nikakve veze sa zaveštajnom sposobnošću Seta Habarda 1. oktobra prošle godine.
Džejk je uzvratio paljbu: – Pa rekao bih da ovo sve objašnjava, Vejde. Ovime se nesumnjivo dokazuje da je Set
Habard tačno znao šta radi. Hajde, sudijo, dopuštali ste da porota čuje i druge stvari.
– Dosta – strogo će sudija Etli. Zatvorio je oči i kao da je na nekoliko trenutaka utonuo u meditaciju. Disao je
duboko dok mu se lula gasila. Kada je otvorio oči, rekao je: – Gospodo, mislim da bi trebalo da upoznamo porotu
sa Ensilom Habardom.

***

Deset minuta kasnije sud je ponovo zasedao. Porota je uvedena, a ponovo je bilo postavljeno i veliko platno. Sudija
Etli se izvinio porotnicima zbog kašnjenja i objasnio šta se dešava. Pogledao je prema stolu strane koja osporava
testament i rekao: – Gospodine Lanijer, imate li još svedoka?
Lanijer je ustao kao da ima artritis i odgovorio: – Ne. Nemamo.
– Gospodine Brigans?
– Uvaženi sudijo, želeo bih da postavim još nekoliko pitanja gospođi Leti Lang s određenim ciljem. Neću dugo.
– U redu. Gospođo Lang, molim vas, imajte na umu da ste još uvek pod zakletvom.
Porša se nagnula i prošaputala: – Džejk, šta to radiš?
– Ne sada – prošaputao je. – Videćeš.
Leti je još uvek bila pod utiskom poslednjeg svedočenja, ali se ipak pribrala i trudila da izgleda smireno. Nije
htela da gleda u porotnike. Nisu imali vremena da je pripreme; nije imala predstavu šta sledi.
Džejk je započeo: – Leti, ko je bila vaša majka, vaša biološka majka?
Leti se nasmešila, klimnula glavom, jer je razumela i rekla: – Zvala se Lois Rajnds.
– A ko su bili njeni roditelji?
– Silvester i Ester Rajnds.
– Šta znate o Silvesteru Rajndsu?
– Umro je 1930. godine, tako da ga nisam upoznala. Živeo je na nekom imanju koje sada pripada porodici
Habard. Kada je umro, Ester je potpisala dokument po kojem je ta zemlja prešla u vlasništvo oca Seta Habarda.
Silvesterov otac se zvao Solomon Rajnds, i njemu je pripadala ta zemlja.
– Nemam više pitanja, uvaženi sudijo.
– Gospodine Lanijer?
Vejd je prišao govornici noseći svoje beleške. – Gospođo Lang, imate li vi uopšte izvod iz matične knjige
rođenih?
– Ne, gospodine.
– A rekli ste da vam je majka umrla kad ste imali tri godine, je li tako?
– Tako je.
– Kada ste dali iskaz u decembru, nedelju dana pre Božića, niste bili baš tako sigurni ko su vam preci. Zašto ste
sada tako sigurni?
– Upoznala sam neku svoju rodbinu. Dobila sam odgovore na mnoga pitanja.
– A sada ste sigurni?
– Znam ko sam, gospodine Lanijer. U to sam sigurna.
Seo je, a sudija Etli se obratio prisutnima: – Sada ćemo pogledati snimak iskaza Ensila Habarda. Zamračite
sudnicu. Neka vrata budu zaključana, jer ne želim gužvu. Ovo će potrajati sat vremena i ne sme biti ometanja.
Porotnici, koji su se čitavog prethodnog dana dozlaboga dosađivali, sada su bili i te kako budni i nestrpljivo su
čekali taj neočekivan preokret suđenja. Mnogi posmatrači su se premestili u dalji desni deo sudnice da bi bolje
videli. Svetla su prigušena, nije više bilo komešanja; kao da su svi duboko udahnuli, a onda je traka počela da se
okreće. Pošto su se Džared Volkovic i Lusjen predstavili, pojavio se Ensil.

Rekao je: – Ovo je moja priča. Stvarno ne znam odakle da počnem. Trenutno živim ovde u
BD4Y
balkandownload.org

Džunou, ali to u suštini nije moj dom. Ja nemam dom. Ceo svet je moj dom, a obišao sam veći njegov
deo. Upadao sam povremeno u nevolje, ali sam se i dobro provodio. Bilo je mnogo lepih trenutaka.
Otišao sam u mornaricu kada sam imao sedamnaest godina, slagao sam za godine, samo da
pobegnem od kuće, i tako sam se petnaest godina potucao po svetu, gde god smo bili stacionirani.
Ratovao sam na Pacifiku na brodu Službe ujedinjenih pomoraca Ajova. Kada sam napustio
mornaricu, živeo sam u Japanu, u Sri Lanki, Trinidadu, na toliko mesta da ih se više i ne sećam.
Radio sam za brodske kompanije i živeo na okeanima. Kada bih hteo malo da se odmorim, smirio bih
se negde, ali uvek na drugom mestu.
Začuo se Lusjenov glas: – Pričajte nam o Setu.
– Set je bio pet godina stariji od mene i roditelji su imali samo nas dvojicu. On je bio moj stariji
brat i uvek se brinuo o meni što je bolje mogao. Život nam nije bio lak zbog našeg oca, Kliona
Habarda, čoveka kog smo mrzeli od rođenja. Tukao nas je, tukao je majku, stalno se svađao s nekim.
Živeli smo u selu blizu Palmajre na staroj porodičnoj farmi, u staroj seoskoj kući koju je sagradio
moj deda. On se zvao Džonas Habard, a njegov otac je bio Robert Hol Habard. Većina naših rođaka
se odselila u Arkanzas, tako da nismo imali mnogo rodbine u blizini, ni bliže ni dalje. Set i ja smo
radili kao psi na imanju, muzli smo krave, brali pamuk, radili u bašti, sekli pamuk. Od nas se
očekivalo da radimo kao odrasli ljudi. Život nam je bio težak, pogotovu što je to bio period
Depresije i svega što uz to ide, ali kao što se tada govorilo: Depresija nama na Jugu nije teško pala
zato što smo mi već bili u depresiji tokom rata.
– Koliko ste zemlje imali? – pitao je Lusjen.
– Imali smo trideset hektara. Ta zemlja je odavno pripadala našoj porodici. Veći deo je bio pod
šumom, ali je deda raskrčio pojedine parcele i pretvorio ih u obradive površine. Tu smo sadili pamuk
i pasulj.
– A susedna parcela je pripadala porodici Rajnds?
– Jeste. Pripadala je Silvesteru Rajndsu. Bilo je tu mnogo ljudi s tim prezimenom. Štaviše, Set i
ja smo se povremeno igrali s gomilom Rajndsove dece, ali samo kada Klion nije gledao. Klion je
mrzeo Silvestera, mrzeo je sve Rajndsove. Bili su krvni neprijatelji odavno. Vidite, i Silvester je imao
trideset hektara odmah do našeg imanja, sa zapadne strane, a Habardovi su se oduvek ponašali kao
da je i ta zemlja njihova. Prema Klionu, čovek koji se zvao Džeramaja Rajnds postao je njen vlasnik
1870. godine, u doba rekonstrukcije. Džeramaja je bio rob, a zatim je oslobođen i nekako se
domogao te zemlje. Ja sam tad bio dete i nisam shvatao šta se dešava, ali su Habardovi oduvek
smatrali da im ta zemlja po pravu pripada. Mislim da su čak išli na sud zbog toga, ali je ona
svejedno ostala u posedu Rajndsovih. To je razbesnelo Kliona, jer je on imao samo trideset hektara,
koliko su imali i ti crnci. Sećam se da sam mnogo puta čuo da su Rajndsovi jedina crnačka porodica
u okrugu koja ima svoju zemlju i da su je nekako preoteli Habardovima. Set i ja smo znali da bi, kao,
trebalo da se ne družimo s Rajndsovom decom, ali obično nismo imali s kim drugim da se igramo.
Iskrali bismo se i išli da pecamo i plivamo s njima. Tobi Rajnds je bio moj vršnjak i on mi je bio baš
dobar drug. Klion je jednom uhvatio Seta i mene kad smo otišli na plivanje s njima i prebio nas na
mrtvo ime pa posle nismo mogli da hodamo. Klion je bio nasilan čovek. Osvetoljubiv, zao, ispunjen
mržnjom i kratkog fitilja. Plašili smo ga se kao samog đavola.

Pošto je taj snimak gledao već treći put, Džejk nije bio naročito usredsređen. Zato je samo posmatrao porotnike. Oni
su se ukipili kao da su omađijani, upijali su svaku reč, kao da ne veruju onome što čuju. Čak se i Frenk Doli,
Džejkov najgori porotnik, nagnuo lupkajući usne kažiprstom, potpuno zaokupljen pričom.

– Šta se desilo Silvesteru? – upitao je Lusjen.

– A, da. To želite da čujete. Neprijateljstvo se još više zaoštrilo kada su posečena neka stabla
pored međe. Klion je smatrao da je to njegova šuma. Silvester je bio ubeđen da je to njegovo. Pošto
je ta međa već dugo bila sporna, obe strane su smatrale da su u pravu. Za Kliona je to bila kap koja
je prelila čašu. Sećam se da je govorio kako već dugo trpi njihove gluposti i da je vreme da preduzme
BD4Y
balkandownload.org

nešto. Jedne noći su došli neki ljudi i pili viski iza silosa. Set i ja smo se iskrali i pokušali da
prisluškujemo. Kovali su neku zaveru protiv Rajndsovih. Nismo znali o čemu se tačno radi, ali je bilo
očigledno da kuju neki plan. Onda smo jedne subote po podne otišli do grada. Bila je velika vrućina,
mislim da je bio avgust 1930. godine, a tada su svi silazili do grada subotom po podne, i crnci i
belci. Svi su morali u kupovinu i nabavku namirnica za narednu nedelju. Palmajra je u to vreme bila
obično selo, ali je subotom bilo gužve na sve strane, jer su sve prodavnice i pločnici bili prepuni
ljudi. Set i ja nismo ništa videli, ali smo te večeri čuli od dece da je neki crnac rekao nešto duhovito
nekoj belkinji i da su se zbog toga svi narogušili. Posle smo čuli da je taj crnac bio Silvester Rajnds.
Vozili smo se pozadi u kamionetu, a roditelji su bili napred i slutili smo da će se desiti nešto loše.
Prosto smo predosećali. Kad smo stigli kući, Klion nam je naredio da odemo u svoju sobu i da ne
izlazimo dok nam ne kaže. Čuli smo posle toga da se svađa s majkom; baš su se bili gadno posvađali.
Mislim da ju je udario. Čuli smo ga kako odlazi kamionom. Pretvarali smo se da spavamo, ali smo
istog trena izjurili. Po zadnjim svetlima kamiona shvatili smo da je krenuo ka zapadu, prema Aleji
platana.
– Gde se nalazi Aleja platana?
– Više nije tamo gde je nekad bila, ali je 1930. godine to bilo malo naselje na zemlji Rajndsovih,
blizu rečice. Sastojalo se od samo nekoliko starih, raštrkanih kuća, u kojima su nekad živeli robovi.
Tamo je živeo Silvester. Uglavnom, Set i ja smo stavili uzde Dejzi, našem poniju, i odjahali bez sedla.
Set je držao uzde, a ja sam se grčevito držao za njega, ali smo sve vreme jahali bez sedla i znali smo
šta radimo. Kada smo se približili Aleji platana, videli smo svetla našeg kamioneta. Sjahali smo i
poveli Dejzi kroz šumu, a onda smo je vezali za drvo i ostavili je tu. Produžili smo približavajući mu
se sve više dok nismo začuli glasove. Bili smo na padini brda i odozgo smo lepo videli trojicu-
četvoricu belaca kako štapovima tuku nekog crnca. Crnac nije imao košulju na sebi, a pantalone su
mu bile iscepane. Bio je to Silvester Rajnds. Njegova žena Ester je stajala ispred njihove kuće,
pedesetak metara odatle. Vikala je i plakala. Pokušala je da im priđe, ali ju je jedan belac udario, pa
se onesvestila. Set i ja smo se šunjali još bliže dok nismo stigli na sam obod šume. Tu smo se
zaustavili i posmatrali i osluškivali. Pojavilo se još nekoliko ljudi koji su došli kamionom. Oni su
doneli konopac, a kada je Silvester ugledao konopac, načisto je poludeo. Čak trojica ili četvorica
belaca su morali da ga drže dok mu nisu vezali ruke i noge. Odvukli su ga tako vezanog i ugurali ga
u zadnji deo jednog od ona dva kamiona.
– Gde je bio vaš otac? – upitao je Lusjen.
Ensil je zastao, duboko uzdahnuo, a zatim protrljao oči. Zatim je nastavio: – Bio je tamo, nekako sa
strane, posmatrao je, držao je pušku. Nesumnjivo je bio deo te bande, ali nije hteo da isprlja ruke.
Na kraju je bilo ukupno četiri kamiona koja su se polako udaljila od naselja, ali ne predaleko, do
platana. Set i ja smo dobro poznavali to mesto zato što smo pecali u toj rečici. Tamo je bilo pet ili
šest visokih stabala platana u savršenom nizu; zato se naselje i zove Aleja platana. Postoji jedna
stara priča o indijanskom plemenu koje je to drveće zasadilo tokom nekog svog paganskog rituala,
ali ko će ga znati? Kamioni su se zaustavili kod prvog drveta i napravili polukrug da bi bilo
dovoljno svetla. Set i ja smo se šunjali kroz šumu. Ja nisam hteo da gledam, pa sam u jednom
trenutku rekao: – Sete, ajmo odavde. – Ipak, nisam se pomakao, a nije ni on. Bilo je toliko užasno da
smo se ukočili od straha. Onda su prebacili konopac preko debele grane i navukli Silvesteru omču
oko vrata. On se uvijao, vikao, preklinjao ih: „Ja nisam ništa rekao, gazda Berte, nisam ništa rekao.
Molim vas, gazda Berte, vi znate da nisam ništa rekao.” Dvojica su tako snažno povukli kraj užeta
da su mu gotovo otkinuli glavu.
Lusjen je upitao: – Ko je bio gospodin Bert?
Ensil je opet uzdahnuo i dugo je nemo i izgubljeno piljio u kameru. Na kraju je rekao: – Znate, to je
bilo pre skoro pedeset devet godina i siguran sam da su svi ti ljudi već odavno pomrli. Siguran sam
da trunu u paklu, gde im je i mesto. Ipak, oni imaju porodice i ništa dobro ne može izaći od
navođenja imena. Set je prepoznao trojicu: gazda Berta, koji je bio vođa te rulje krvnika, a pored
našeg dragog oca, naravno, tu je bio još jedan čovek koga smo poznavali, ali neću nikoga imenovati.
BD4Y
balkandownload.org

– Sećate li se tih imena?

– Dobro sam ih upamtio. Nikada ih neću zaboraviti, dokle god sam živ.
– U redu. Šta se posle desilo?
Ensil je opet dugo ćutao pokušavajući da se pribere.

Džejk je pogledao porotnike. Mišel Stil je tapkala obraze maramicom. Ona je bila broj tri. Druga porotnica crne
kože, Barb Gaston, broj osam, takođe je brisala oči. S njene desne strane je sedeo Džim Vajtherst, broj sedam; on
joj je pružio svoju maramicu.

– Silvestera su u suštini obesili, ali je on nožnim prstima mogao da dohvati krov kamiona.
Konopac mu je toliko bio stegnut oko vrata da nije mogao ni da govori ni da viče, ali je pokušavao.
Ispuštao je neki užasan zvuk koji nikada neću zaboraviti, kao da neko vrišti i reži u isto vreme.
Pustili su ga da se muči još minut-dva. Stajali su onako blizu i divili se delu svojih ruku. On se
izvijao na prstima pokušavajući da oslobodi ruke i da vrišti. Sve je to bilo tako grozno, strašno.
Ensil je brisao oči rukavom. Neko iza kamere mu je dodao papirne maramice. Teško je disao.
– Bože, nikada nikome nisam ovo ispričao. Set i ja smo kasnije razgovarali o tome danima,
mesecima, a na kraju smo se dogovorili da sve zaboravimo. Ovo nikome nisam ispričao. Bilo je
užasno. Mi smo bili mali, ništa nismo mogli da učinimo.
Posle nekoliko trenutaka Lusjen se ponovo oglasio: – I šta se desilo, Ensile?
– Mislim da je jasno. Gazda Bert je dreknuo: „Kreni!”, pa je onaj što je vozio kamion pošao
napred. Silvester se isprva nenormalno klatio. Ona dvojica što su držala drugi kraj konopca povukla
su ga još malo, pa je poleteo uvis još otprilike pet-šest metara. Sada su mu noge visile oko deset
metara iznad zemlje. Ubrzo se više nije pomerao. Neko vreme su ga posmatrali, niko nije hteo da
ode, a onda su privezali drugi kraj konopca i ostavili ga tamo. Otišli su prema naselju, koje je bilo
udaljeno oko dvesta metara od drveta, pa su neki krenuli pešice, a neki kamionima.
– Koliko ih je bilo ukupno?
– Tad sam bio dete, ne znam. Verovatno desetorica.
– Nastavite.
– Set i ja smo se smucali između stabala, kroz senke, slušali kako se oni smeju i tapšu jedni druge
po ramenu. Čuli smo da je jedan od njih rekao: „Hajde da mu spalimo kuću.” Banda se onda okupila
oko Silvesterove kuće. Ester je stajala na stepenicama i držala dete.
– Dete? Dečaka ili devojčicu?
– Devojčicu. Bila je baš mala, ali je već prohodala.
– Jeste li poznavali to dete?
– Ne, tada nisam. Set i ja smo kasnije saznali ko je ona. Silvester je imao samo to jedno dete, tu
devojčicu, i ona se zvala Lois.

Leti je prigušila vrisak, ali ne dovoljno, pa je skoro uplašila porotnike. Kvins Landi joj je dao maramicu. Džejk
je bacio pogled preko ramena ka Porši. Ona je vrtela glavom, zapanjena kao i svi ostali.

Lusjen je rekao: – Jesu li zapalili kuću?

– Ne, desilo se nešto baš čudno. Klion je istupio sa svojom puškom i stao između tih ljudi i Ester
sa Lois. Rekao je da niko neće da joj spaljuje kuću, pa su svi ostali ušli u kamione i otišli. Set i ja
smo zbrisali. Poslednje što sam video bilo je kako Klion razgovara sa Ester na stepenicama njihove
male kolibe. Skočili smo na ponija i odjurili kući. Kada smo se ušunjali kroz prozor u sobu, majka
nas je već čekala tamo. Bila je ljuta i htela je da zna gde smo bili. Set je bio bolji lažov i rekao je da
smo bili napolju i hvatali svice. Čini mi se da nam je poverovala. Preklinjali smo je da ne kaže
Klionu, a mislim da mu nikad nije ni rekla. Ležali smo u krevetu kad smo čuli kako se kamionet
približava i parkira u dvorištu. Otac je ušao u kuću i odmah legao. Mi nismo mogli da spavamo.
Šaputali smo cele noći. Ja nisam mogao da izdržim i zaplakao sam, a Set mi je rekao da je u redu
BD4Y
balkandownload.org

plakati kad te niko ne vidi. Zakleo se da nikad nikome neće reći da sam plakao. Onda sam i ja njega
uhvatio da plače. Bile su velike vrućine, a tada nije bilo klima-uređaja. Mnogo pre nego što je zora
zarudela, nas dvojica smo se opet iskrali kroz prozor i seli na trem iza kuće, gde je bilo mnogo
prijatnije. Dogovarali smo se da se vratimo u Aleju platana da vidimo šta je sa Silvesterom, ali
nismo to ozbiljno mislili. Nagađali smo šta će se desiti s njegovim telom. Bili smo sigurni da će doći
šerif i uhapsiti Kliona i ostale ljude. Šerifu će biti potrebni svedoci i zato nikada ne smemo ni da
pomislimo da zucnemo šta smo videli. Nikada. Te noći nismo spavali. Kada smo čuli majku u kuhinji,
zavukli smo se u krevet, taman na vreme, jer nam je Klion u sledećem trenutku uleteo u sobu i
dreknuo da odmah odemo u štalu i pomuzemo krave. To smo radili svakog jutra u zoru. Svakog jutra.
Život nam je bio težak. Mrzeo sam farmu i od tog dana sam mrzeo svog oca kao što nijedno dete
nikada nije mrzelo svog roditelja. Priželjkivao sam da dođe šerif i da ga zauvek odvede od nas.
Tamo iza kamere izgleda da je Lusjenu bila potrebna pauza. Prošlo je dosta vremena pre nego što je
nastavio postavivši mu sledeće pitanje: – Šta se desilo sa porodicama s prezimenom Rajnds?
Ensil je oborio glavu i snažno zavrteo njome. – Užas, najgori užas. I to nije kraj. Dan-dva kasnije
je Klion otišao kod Ester. Dao joj je nekoliko dolara i naterao je da potpiše ugovor za tih trideset
hektara. Obećao joj je da može da ostane tu, što je potrajalo čitavih četrdeset osam sati. Šerif se
jeste pojavio. On, jedan njegov zamenik i Klion su otišli u njihovo naselje i rekli Ester i ostalim
Rajndsovima da su proterani s te zemlje. Da moraju smesta da se isele. Da moraju odmah da se
spakuju i odu s njegove zemlje. Tu je bila kapelica sklepana od dasaka, crkvica u kojoj su se crnci
molili Bogu decenijama, a Klion ju je zapalio da bi dokazao kako je sve njegovo. Spalio ju je do
temelja da bi pokazao da je on sad tu glavni. Šerif i zamenik su mu pomogli u tome. Zapretili su da
će spaliti i kolibe.
– A vi ste sve to videli?
– Naravno. Setu i meni ništa nije promaklo. Trebalo je da beremo pamuk, ali pošto smo videli da
se šerif parkira ispred naše kuće, znali smo da se nešto dešava. Ponadali smo se da će uhapsiti
Kliona, ali tada to nije išlo tako u Misisipiju. Ni približno. Šerif je došao da pomogne Klionu da
počisti svoju zemlju i da se otarasi crnaca.
– Šta se desilo sa crncima?
– Pa eto, otišli su. Pokupili su šta su stigli od stvari i pobegli u šumu.
– Koliko njih?
– Ponavljam, tad sam bio dete. Nisam prebrojao. Znam da je bilo nekoliko porodica Rajnds koje
su živele na toj zemlji, ali nisu bile sve u tom naselju, mada su sve bile relativno blizu. – Ensil je
uzdahnuo i promrmljao: – Nekako sam se odjednom umorio.
Lusjen je rekao: – Uskoro završavamo. Molim vas, nastavite.
– Dobro, dobro. I tako, razbežali su se po šumi, a čim su pobegli, Klion i šerif su im zapalili
kolibe. Sve su spalili. Živo se sećam nekih crnaca kako stoje na obodu šume držeći decu i ono malo
stvari koje su stigli da ponesu i posmatraju kako im požari gutaju domove i kako se uzdiže gust siv
dim. Plakali su i naricali. Prosto je bilo užasno.
– Šta se desilo s njima?
– Razišli su se. Neko vreme je jedna grupa kampovala pored rečice Tatvajler, duboko u šumi blizu
Velike smeđe reke. Set i ja smo tražili Tobija i tamo smo ga i našli s njegovom porodicom. Umirali su
od gladi i bili su prestravljeni. Jedne nedelje po podne smo natovarili konje, iskrali se i poneli
koliko god hrane smo mogli da ukrademo, a da nas ne uhvate. Tog dana sam video Ester i njenu malu
devojčicu Lois. To detence je tada imalo oko pet godina i bilo je potpuno golo. Nije imala odeću.
Stvarno je bilo užasno. Tobi je nekoliko puta dolazio do naše kuće i krio se iza ambara. Set i ja smo
mu davali hrane koliko smo mogli. On bi je odnosio do njihovog skloništa, udaljenog nekoliko
kilometara. Jedne subote su se pojavili neki ljudi s puškama i sačmaricama. Nismo mogli da priđemo
toliko blizu da čujemo bilo šta, ali nam je majka kasnije rekla da su otkrili logor i pokosili sve
Rajndsove. Nekoliko godina posle toga jedan crni dečak rekao je Setu da su se Tobi i njegova sestra
udavili u rečici i da su još neki ljudi pobijeni. Mislim da sam do tada čuo sasvim dovoljno. Mogu li
BD4Y
balkandownload.org

da dobijem malo vode?

Jedna ruka je Ensilu pružila čašu vode, a on je polako pio. Nastavio je: – Kada sam imao trinaest
godina, roditelji su mi se razveli. Bio je to radostan dan za mene. Mene su dodelili majci i sa njom
sam otišao u Korint u Misisipiju. Set nije hteo da prelazi iz jedne škole u drugu, pa je ostao s
Klionom iako su njih dvojica retko razgovarali. Mnogo mi je nedostajao brat, ali smo se posle
izvesnog vremena nekako spontano udaljili. Onda se majka preudala za nekog kretena, koji nije bio
ništa bolji od Kliona. Pobegao sam od kuće sa šesnaest godina i priključio se mornarici kada sam
napunio sedamnaest. Ponekad razmišljam da još od tada bežim. Otkada sam otišao, više nisam bio u
kontaktu sa svojom porodicom. Ubija me glava. To je sve. To je kraj jedne stvarno ružne priče.

BD4Y
balkandownload.org

47.

Porotnici su polako, jedan po jedan u koloni, izmarširali iz prostorije i krenuli za sudskim izvršiteljem niz stepenice
do bočnog ulaza suda, istim putem kojim su išli svakog dana od utorka. Kada su izašli, svako je krenuo na svoju
stranu bez reči. Nevin Dark je odlučio da ode kući na ručak. Nije želeo da bude blizu svojih kolega u tom trenutku.
Bilo mu je potrebno da svari priču koju je upravo čuo. Hteo je da diše, da misli, da se seti. Neko vreme je sedeo
sâm u svom kamionetu pored otvorenih prozora i osećao se nekako prljavo; možda će mu biti lakše ako se istušira.
Gazda Bert. Gazda Bert. Negde među daljom rodbinom sa ženine strane koju nije najbolje poznavao postojao je
neki ujak ili stric koji se zvao Bert. Taj je pre mnogo godina živeo blizu Palmajre, a otkad zna za sebe, šuškalo se
kako je taj Bert bio član Kju kluks klana.
Nije valjda to taj čovek.
Za pedeset tri godine, koliko živi u okrugu Ford, Nevin je čuo za još samo jedno linčovanje, ali je skoro i
zaboravio tu priču. Taj incident se, navodno, dogodio na prelazu u novi vek. Svi svedoci su pomrli, a detalji
zaboravljeni. Nevin nikada nije čuo opis takvog ubistva od očevica lično. Jadan Ensil. Bilo je tužno gledati njegovu
malu glavu, njega onako sitnog u prevelikom odelu kako briše suze rukavom.
Ošamućen demerolom ili ne, Set je nesumnjivo znao šta radi.
Mišel Stil i Barb Gaston nisu imale nikakve planove za ručak, ali su bile previše rastrojene da bi trezveno
razmišljale. Uskočile su u Mišelin auto i zapalile iz Klentona prvim putem ka izlazu iz grada na koji su naišle, bez
određenog cilja. Pomoglo im je što su otišle odande, a kada su ostavile desetak kilometara za sobom i nastavile da
se voze okružnim putem na kome nije bilo saobraćaja, malo su se opustile. Zaustavile su se kod neke lokalne
prodavnice i kupile sokove i krekere, a zatim sele u auto parkiran u hladu, pootvarale prozore i slušale neku
memfisku stanicu koja je puštala soul.
– Jel’ mi to imamo devet glasova? – upitala je Mišel.
– Ženo, možda ćemo imati i svih dvanaest.
– Ma, nema šanse, Doli ga nikad neće dati.
– E, vala, ima jednog dana da ga isprašim po turu. Možda ne danas, možda ne ni ove godine, ali ima to da
uradim da mi srce bude na mestu.
Mišel je prasnula u smeh, pa su se malo oraspoložile.
I Džim Vajtherst je otišao kući na ručak. Žena ga je čekala i već je bila pripremila paprikaš, pa su ručali u
dvorištu.
Trejsi Makmilan i Fej Polan su se zajedno odvezle do tržnog centra istočno od grada, u novu pekaru koja je uvek
bila puna mušterija. Njihovi bedževi s natpisom „porotnik” su privlačili poglede radoznalaca, ali ih niko nije ništa
zapitkivao. Sele su u separe, pa su mogle na miru da pričaju i u roku od nekoliko minuta su se potpuno složile. Set
Habard je možda gubio razum pred smrt, ali je nesumnjivo sve savršeno isplanirao. Ionako nisu bile oduševljene
Heršelom i Ramonom. Mada im se nije dopadala ni činjenica da će kućna pomoćnica crne kože dobiti sav novac,
ali, kao što je Džejk rekao, nije na njima da odlučuju o tome. To nije njihov novac.

***

Za porodicu Habard se to jutro, koje je počelo obećavajuće, pretvorilo u noćnu moru i čisto poniženje. Na videlo je
izašla istina o njihovom dedi, o čoveku koga gotovo nisu ni poznavali, a sada će njihovo ime ostati zauvek ukaljano.
Nekako će i naučiti da se bore s tom ljagom, ali im je taj izgubljeni novac bio rak-rana. Odjednom su poželeli da se
zavuku u mišju rupu. Skoro trkom su otišli u kuću svog domaćina tamo blizu kantri kluba i nisu ni pomislili na hranu,
jer su raspravljali da li da se uopšte vrate u sudnicu.

***

Leti i Porša su se vratile u kuću Sapingtonovih za vreme pauze, ali nisu ni pomislile da jedu. Samo su otišle u Letinu
sobu, izule se, legle jedna pored druge držeći se za ruke i zaplakale.

BD4Y
balkandownload.org

Ensilova priča je razjasnila mnogo toga.

Misli su ih toliko ophrvale da nisu mogle ni reč da izuste. Savladale su ih emocije. Leti je razmišljala o svojoj
baki Ester i užasu koji je preživela, kao i o svojoj majci, malenoj devojčici bez odeće, bez hrane, bez krova nad
glavom.
– Kako je znao, mama? – upitala je Porša.
– Ko? Šta? Za šta me pitaš?
– Set. Kako je znao da si to ti? Kako je Set Habard saznao da si ti ćerka Lois Rajnds?
Leti je zurila u ventilator na tavanici, koji se okretao, i nije mogla da progovori. Na kraju je rekla: – Bio je to
veoma pametan čovek, ali sumnjam da ćemo ikada saznati.

***

Vili Trejnor je svratio do Džejkove kancelarije sa poslužavnikom sendviča i pozvao se na ručak. Džejk i Hari Reks
su sedeli na spratu, na balkonu i pili piće. Kafa za Džejka, pivo za Harija Reksa. Zahvalili su na sendvičima i
poslužili se. Vili se odlučio za pivo. Rekao je: – Znaš, dok sam držao novinsku agenciju, tamo negde 1975. godine,
neki tip je objavio knjigu o linčovanju. Stvarno se udubio u to. Imala je mnogo krvavih slika i sličnog i zaista je bila
dobra knjiga. Prema njegovim istraživanjima, a on je bio odnekud sa severa i dobrano se potrudio da nas ocrni, od
1882. do 1968. godine je u Sjedinjenim Državama ličovano tri i po hiljade crnaca. Bilo je tu i hiljadu trista belaca,
ali to su uglavnom bile konjokradice sa zapada. Od 1900. godine pa nadalje linčovani su skoro isključivo crnci,
uključujući i žene i decu.
– Baš odlična tema uz ručak! – dobacio je Hari Reks.
– Nisam znao da imaš tako osetljiv stomak, momčino – odvratio je Vili. – Uglavnom, pogodite u kojoj državi je
bilo najviše linčovanja.
– Bojim se i da izgovorim – rekao je Džejk.
– Pogodio si. Mi smo broj jedan sa skoro šest stotina, od čega u samo četrdeset slučajeva žrtve linča nisu bili
crnci. Džordžija je na drugom mestu i malo zaostaje za nama, a Teksas na trećem, a i on neznantno zaostaje. Sećam
se da sam čitao knjigu i razmišljao kako je šest stotina ogroman broj. Koliko li ih je bilo u okrugu Ford? Vratio sam
se sto godina unazad i pročitao svaki primerak Tajmsa. Pronašao sam samo tri slučaja, sve žrtve su crnci, ali nema
podataka o Silvesteru Rajndsu.
– Ko je odradio tu statistiku? – upitao je Džejk.
– Sprovedena su istraživanja, ali pitanje je koliko su ti podaci merodavni.
– Ako se znalo za šest stotina – ubacio se Hari Reks – možeš da se kladiš da ih je bilo mnogo više.
Vili je otpio veliki gutljaj piva i rekao: – A pogodite koliko je ljudi osuđeno za ubistvo kao saučesnici u
linčovanju.
– Nijedan.
– Upravo tako. Ni jedan jedini čovek. Bio je to zakon zemlje, a crnci su bili lak plen.
– Muka mi je od toga – prokomentarisao je Džejk.
– E pa, momče, muka je i tvojoj poroti – rekao je Vili – i da znaš da su na tvojoj strani.

***

U 13.30 su se porotnici ponovo okupili u svojoj odaji da donesu odluku, ali se nije začula nijedna reč o suđenju.
Sudski izvršitelj ih je uveo u sudnicu. Platna i projektora više nije bilo. Više nije bilo ni svedoka. Sudija Etli ih je
pogledao sa svog mesta i rekao: – Gospodine Brigans, izvolite izložiti završnu reč.
Džejk je ustao bez rokovnika; nije imao beležaka. Obratio se poroti sledećim rečima: – Ovo će biti najkraća
završna reč u istoriji ovog suda zato što ništa što bih još dodao ne može biti ubedljivije od svedočenja Ensila
Habarda. Ako budem duže pričao, samo ću vas udaljiti od njega i vaše odluke, pa ću zato maksimalno da skratim.
Želim da upamtite sve što je rekao mada čisto sumnjam da će iko ko ga je slušao ikada to zaboraviti. Na suđenjima
često dolazi do naglih preokreta. Kada smo ovo započeli u ponedeljak, niko od nas nije mogao ni da pretpostavi da
će jedno linčovanje razotkriti misterioznu odluku Seta Habarda da ostavi svoje bogatstvo Leti Lang. Njegov otac je

BD4Y
balkandownload.org

linčovao njenog dedu 1930. godine. Pošto ga je ubio, još mu je oduzeo zemlju i rasturio mu porodicu, a Ensil je sve
to ispričao bolje nego što bih ja ikada umeo. Šest meseci su se mnogi od nas pitali zašto je Set to učinio. Sada
znamo. Sada je jasno.
– Ako mene pitate, sada se još više divim Setu, čoveku koga nisam poznavao. Uprkos njegovim manama, a
svako ima poneku, bio je izuzetan čovek. Poznajete li još nekoga ko je uspeo da stekne toliko bogatstvo za deset
godina? Međutim, povrh toga, nekako je uspeo da uđe u trag Ester i Lois, a zatim i Leti. Pedesetak godina kasnije
pozvao je Leti i ponudio joj posao; nije ona zvala njega. Ljudi, sve je isplanirao. Kakav genijalan um. Divim se Setu
zbog njegove hrabrosti. Znao je da umire, ali je ipak odbio da uradi ono što se očekivalo. Izabrao je mnogo
kontroverzniji put. Znao je da će uništiti svoju reputaciju, da će ga porodica proklinjati, ali on nije mario. Učinio je
ono što je smatrao ispravnim.
Džejk je istupio i podigao onaj svojeručni testament. – I naposletku, divim se Setu zbog njegovog osećaja za
pravdu. Ovim svojeručnim testamentom je pokušao da ispravi nepravdu koju je porodici Rajnds naneo njegov otac
pre više decenija. Na vama je, dame i gospodo porotnici, da pomognete Setu da se ta nepravda ispravi. Hvala vam.
Džejk se polako vratio na svoje mesto, a dok je odlazio, pogledao je ka okupljenima. Iz poslednjeg reda se
smešio i klimao glavom Lusjen Vilbenks.
Tri minuta i dvadeset sekundi, rekao je Hari Reks u sebi kada je stisnuo dugme štoperice na svom satu.
Oglasio se sudija Etli: – Gospodine Lanijer.
Vejd je hramao više nego obično dok se kretao prema porotnicima. On i njegovi klijenti su bespomoćno
posmatrali kako im novac još jednom izmiče iz šaka, a do malopre im je gotovo već bio u džepu. Koliko jutros u
osam već su planirali kako će da ga potroše.
Vejd nije imao šta da kaže u tom važnom trenutku. Istorija se najednom i potpuno neočekivano okrenula protiv
njega i zdrobila ga. Međutim, on je bio iskusni veteran koji je već učestvovao u teškim bitkama. Počeo je: – Jedno
od najvažnijih oruđa koje advokat ima u sudnici jeste prilika da unakrsno ispituje svedoke suprotne strane. Advokat
skoro uvek dobije priliku da to učini, ali se ta prilika ponekad, kao sada, prosto ne ukaže. To su vrlo neprijatne
okolnosti. Osećam da su mi ruke vezane. Voleo bih da je Ensil ovde, da mu postavim neka pitanja. Na primer, pitao
bih ga: „Ensile, da li je tačno da ste sada u pritvoru u Džunou?” „Ensile, zar nije tačno da ste uhapšeni zbog
dilovanja kokaina i bekstva iz pritvora?” I: „Zar nije tačno da policija traga za vama u bar četiri države zbog
optužbi za sticanje dobara pod lažnim imenom, krupne krađe i neisplaćene alimentacije?” I: „Ispričaj poroti, Ensile,
zašto nisi prijavljen poreski obveznik proteklih dvadeset godina.” Ali najvažnije bilo bi sledeće pitanje: „Ensile, da
li je istina da ćeš dobiti milion dolara ukoliko Setov testament bude proglašen pravno valjanim?”
– Ipak, ja to ne mogu da učinim, dame i gospodo, zato što on nije ovde. Mogu samo da vas upozorim.
Upozoravam vas da sve što ste upravo čuli i videli od Ensila uopšte ne mora da bude tako kako vam se čini.
– Hajde da na trenutak izostavimo Ensila iz cele priče. Želim da se porota vrati na prethodnu noć. Sećate li se
šta ste sinoć mislili? Otišli ste odavde pošto ste čuli mnogo snažnih argumenata. Prvo su svedočili lekari s
besprekornim preporukama, stručnjaci koji su lečili obolele od raka i koji znaju koliko jaki lekovi narušavaju
sposobnost čoveka da logično rasuđuje. – Lanijer je zatim u kratkim crtama izneo sadržaje svedočenja doktora
Svonija i doktora Nihofa. Budući da se radilo o završnoj reči, imao je potpunu slobodu da se bavi umetnošću
ubeđivanja, ali je Lanijer toliko bezobrazno izvrtao činjenice da je Džejk bio prinuđen da ustane i pobuni se: –
Uvaženi sudijo, ulažem prigovor. Ne verujem da je doktor Nihof baš tako rekao.
– Odbija se – grubo je odbrusio sudija Etli. – Gospodine Lanijer, zamoliću vas da se držite činjenica.
Ovo je žacnulo Lanijera, ali on je ipak nastavio da naklapa o tome šta su ti fini doktori govorili. Koliko juče su
svedočili i nije bilo potrebe da prepričava ono što je nedavno izneto. Vejd Lanijer je sada već posrtao, više nije bio
u elementu. Prvi put otkad je suđenje počelo Džejku je izgledao izgubljeno. Kada nije imao šta drugo da kaže,
ponavljao je: – Set Habard nije bio zaveštajno sposoban.
Ponovo se uhvatio za testament iz 1987. godine, na Džejkovu radost, a na zaprepašćenje porote, i počeo da maše
njime. – Tri miliona sto hiljada dolara protraćeno, bačeno u vetar – rekao je pucnuvši prstima. Opisao je neku
poresku smicalicu kao fond preskakanja generacija i taman kad je porotnik broj deset, Debi Laker, skoro zadremala,
ponovo je dreknuo: – Tri miliona sto hiljada dolara protraćeno, bačeno u vetar – i opet glasno pucnuo prstima.
Smrtni je greh daviti porotnike koji nemaju kud i moraju sve da slušaju, ali Vejd Lanijer je bio neumoran.
Doduše, mudro je postupio što nije napao Leti Lang. Prisutni su upravo saznali istinu o njenoj porodici, pa nije bilo
BD4Y
balkandownload.org

pametno da je omalovažava ili osuđuje.

Kad je Lanijer napravio mučnu pauzu da nešto pribeleži, sudija Etli je rekao: – Možda biste želeli da privedete
kraju, gospodine Lanijer. Već ste prekoračili dozvoljeno vreme.
– Izvinite, uvaženi sudijo. – Zbunjeno i pomalo ljigavo je zahvalio poroti što su „tako divno ispunili svoju
dužnost” i završio molbom da sve dobro razmotre bez emocija i griže savesti.
– Želite li nešto da dodate, gospodine Brigans? – upitao je sudija Etli. Džejk je imao pravo da u deset minuta
odgovori na Lanijerovo izlaganje. Pošto je bio zastupnik testamenta, njegova reč je bila poslednja, ali on je mudro
odbio. – Ne, uvaženi sudijo, mislim da se porota dovoljno naslušala.
– U redu. E sada, dame i gospodo, treba mi nekoliko minuta da vam objasnim kakvi su zakoni i propisi i kako će
biti sprovođeni u ovom slučaju, zato pažljivo slušajte. Kada budem završio, povući ćete se u sobu za porotu i tamo
ćete otpočeti većanje. Ima li pitanja?

***

Čekanje je uvek najgori deo. Nastupilo je veliko olakšanje kada se porota povukla. Ceo posao je odrađen, sva
svedočenja su završena i konačno više nije bilo brige zbog uvodne i završne reči. Sada je nastupila neizvesnost.
Nije bilo načina da se predvidi koliko vremena će biti potrebno za donošenje presude.
Džejk je pozvao Vejda Lanijera i Lestera Čilkota u svoju kancelariju na piće. Na kraju krajeva, petak je po
podne i radna nedelja je završena. Otvorili su pivo na balkonu i posmatrali zgradu suda. Džejk je pokazao prema
velikom prozoru u daljini. – To je soba za porotnike – rekao je. – Upravo sada su tamo.
Pojavio se i Lusjen, kao i uvek spreman za jednu turu. On i Džejk će kasnije porazgovarati, ali je u tom trenutku
raspoloženje trebalo začiniti alkoholom. Vejd je smejući se prokomentarisao: – Hajde, Lusjene, moraš da nam
ispričaš šta se desilo u Džunou.
Lusjen je u jednom gutljaju ispio pola piva i započeo priču.

***

Kada su svi popili kafu, sok ili vodu, Nevin Dark je otvorio to malo zasedanje rečima: – Predlažem da počnemo od
uputstava za donošenje presude koja nam je dao sudija. Ima li neko primedbi?
Nije ih bilo. Nije bilo nekih konkretnih pravila za većanje porote. Sudija Etli je rekao da slobodno sami
određuju kako će raditi.
Nevin je kazao: – U redu, evo prvog pitanja: Da li je dokument koji je potpisao Set Habard pravno valjan
svojeručni testament po tome što ga je (1) u celosti napisao Set Habard, (2) potpisao Set Habard i (3) datirao Set
Habard? Želite li da prodiskutujemo o tome?
– To je jasno kao dan – rekla je Mišel Stil.
Ostali su se složili. Ni oni koji su bili za suprotnu stranu se nisu pobunili.
Nevin je nastavio: – Sledeće i krupno pitanje tiče se zaveštajne sposobnosti, odnosno čiste svesti i zdrave
pameti. Pitanje glasi: Da li je Set Habard shvatao i uviđao prirodu i posledice svog svojeručnog testamenta? Pošto
se čitav slučaj vrti oko toga, predlažem da se svi redom izjasnimo i iznesemo mišljenje. Ko želi da bude prvi?
Fej Polan je rekla: – Hajde ti prvo, Nevine. Ti si porotnik broj jedan.
– U redu, evo šta ja mislim. Mislim da je pogrešno izostaviti porodicu iz testamenta i sav novac ostaviti nekom
drugom, naročito nekome ko je Seta poznavao samo tri godine. Međutim, kao što je Džejk na početku rekao, naš
posao nije da odlučujemo ko treba da dobije novac. Taj novac nije naš. Isto tako smatram da je Set počeo da se gubi
pred smrt i da je bio prilično ošamućen zbog lekova, ali kada sam video Ensila, više ne sumnjam da je znao šta radi.
On je to odavno planirao. Ja glasam za ovaj testament. Trejsi?
Trejsi Makmilan je brzo odgovorila: – Slažem se. Mnogo toga me kopka u vezi s ovim slučajem, ali oko većine
detalja ne treba da lupam glavu. Odjednom imamo posla sa decenijama istorije i smatram da ne bi trebalo da
čeprkamo po tome. Set je sve to uradio iz sasvim opravdanih razloga.
– Mišel?
– Svi znate šta ja mislim. Samo bih volela da nismo ovde. Volela bih da je Set ostavio Leti nešto novca ako je

BD4Y
balkandownload.org

baš hteo da i njoj nešto dâ, ali je trebalo da obezbedi i članove svoje porodice bez obzira na to što ih nije voleo. Ne
mogu da kažem da ga krivim. Ne zanima me što su bili u lošim odnosima, ipak nisu zaslužili da ostanu praznih ruku.
– Fej?
Fej Polan je imala manje saosećanja od ostalih u sobi ako se, naravno, izuzme Frenk Doli. Rekla je: – Ne
brinem se ja za njegovu porodicu. Oni verovatno imaju više nego većina nas, a i mladi su i obrazovani. Snaći će se
oni. Nisu pomogli Setu da zaradi toliki novac, pa zašto onda očekuju da dobiju sve? Imao je on razloga da ih
isključi, iako mi te razloge nikada nećemo saznati. Još njegov sin nije znao ni ko igra centra za Brejvse. Gospode
bože! Mi smo dugogodišnji vatreni obožavaoci Dejla Marfija. Mislim da je lagao. U svakom slučaju, sigurna sam da
je Set bio fin čovek, ali, kao što je Džejk rekao, nije naš posao da odlučimo kome će novac pripasti. Jeste bio
bolestan, ali nije bio lud.

***

Većanje je potrajalo taman toliko da se popiju dva piva. Posle drugog ispijenog piva sudska zapisničarka je
obznanila da je doneta presuda. Istog trena je čitava sudnica utihnula, a advokati su počeli da žvaću žvake i zatežu
kravate. Zajedno su ušli u sudnicu i zauzeli mesta. Džejk se okrenuo prema delu za javnost i ugledao Karlu i Hanu u
prvom redu iza sebe. Osmehnule su mu se, a Karla mu je mimikom poželela sreću.
– Jesi li dobro? – prošaputao je Džejk nagnuvši se prema Leti.
– Sad sam mirna – rekla je. – A ti?
– Nervozan sam kao ker – odvratio je i nasmešio se.
Sudija Etli je zauzeo mesto, a uskoro su uvedeni i porotnici. Prosto je nemoguće da advokat ne pogleda
porotnike kada se vraćaju s presudom iako se svaki advokat zakune da se neće osvrtati. Džejk je pogledao pravo u
Mišel Stil, koja je prva sela i uputila mu krišom osmejak. Nevin Dark je predao presudu zapisničarki, koja ju je
predala sudiji Etliju. On ju je iščitavao čitavu večnost, a zatim se nagnuo malo bliže mikrofonu. Ushićen zbog
istorijskog značaja tog dramatičnog trenutka, rekao je: – Presuda je doneta po propisima. Pred porotu je postavljen
zadatak da odgovori na pet pitanja. Prvo: Da li je Set Habard sastavio pravno valjan svojeručni testament 1. oktobra
1988. godine? Za je glasalo dvanaestoro porotnika, protiv niko. Drugo: Da li je Set Habard shvatao i uviđao prirodu
i posledice onoga što je učinio kada je napisao svojeručni testament? Za je glasalo dvanaestoro, protiv niko. Treće:
Da li je Set Habard shvatao i uviđao ko su testamentarni naslednici kojima je ostavio poklone svojeručnim
testamentom? Za je glasalo dvanaestoro, protiv niko. Četvrto: Da li je Set Habard shvatao i uviđao prirodu i
vrednost svoje imovine i način na koji je hteo da je raspodeli? Za je glasalo dvanaestoro, protiv niko. I peto: Da li
je na Seta Habarda neprikladan uticaj izvršila Leti Lang ili bilo ko drugi kada je 1. oktobra 1988. godine sastavljao
svojeručni testament? Za nije glasao niko, dvanaestoro je glasalo protiv.
Ramona je prigušila krik i zaplakala. Heršel se već bio premestio u drugi red i istog trena je ustao i kao furija
izleteo iz sudnice. Njegova deca su otišla sa suđenja još prethodnog dana.
Sudija Etli je zahvalio porotnicima i saopštio im da su slobodni. Raspustio je sud i nestao iz sudnice. Pobednici
su se grlili, a poraženi su se snuždili. Vejd Lanijer je dostojanstveno podneo poraz i čestitao Džejku na odlično
odrađenom poslu. Ljubazno je porazgovarao s Leti i poželeo joj sve najbolje.
Po njenom ponašanju i izrazu lica uopšte se nije moglo zaključiti da je postala najbogatija žena tamne puti u
državi. Ona je samo htela da ode kući. Izbegla je nekoliko novinara i napravila se luda prošavši pored nekih ljudi
koji su hteli da joj se ulaguju. Dojadilo joj je da joj se svi ulaguju i tapšu je po ramenu.
Hari Reks je smesta organizovao proslavu, pozvao ljude u svoje dvorište na roštilj i hladno pivo. Porša je rekla
da će doći, samo da se prvo pobrine za Leti. Vili Trejnor je već bio spreman za slavlje. Lusjen je rekao da će doći
ranije i da će možda povesti Sali, što se retko dešavalo. Pre nego što su izašli iz sudnice, Lusjen se već hvalisao
kako je zaslužan za pobedu.
Džejk je hteo da ga zadavi.

BD4Y
balkandownload.org

48.

To bogosluženje je bilo godišnji poziv svim domaćinima, uobičajeno iznuđivanje još nekog dolara, izazov da se
istupi i podari Gospodu njegovih deset posto i da se to učini drage volje. Džejk je tu govoranciju čuo stotinu puta i
uvek mu je bilo teško da duže gleda u oči svešteniku dok su mu misli lutale ka mnogo važnijim stvarima. Zaista je
poštovao velečasnog i davao sve od sebe svake nedelje da izgleda kao da se duboko zamislio nad njegovim
propovedima, ali je to često prosto bilo nemoguće.
Sudija Etli je sedeo na kraju trećeg reda ispred Džejka, do prolaza, na istom mestu na koje je polagao pravo
najmanje deset godina. Džejk je piljio u njegov potiljak i razmišljao o suđenju, a sada i o žalbi. Budući da je
presuda bila nedavno doneta, slučaj neće biti zaključen još sto godina. Proći će čitava večnost. Prvo devedeset dana
da zapisničarka napravi transkript stotina stranica svega što je izgovoreno u sudnici; i još verovatno devedeset, jer
se to nikada ne dostavlja na vreme. Proći će meseci dok se izređaju svi zahtevi i zavrzlame. Kada se dosije formira
i dobije konačnu verziju, strana koja je izgubila imaće devedeset dana da podnese žalbu, a dobiće i više ako joj
zatreba. Kada Vrhovni sud i Džejk prime tu žalbu, imaće devedeset dana da odgovore. Tek kada svi ti rokovi
isteknu, a dokumentacija bude podneta sudu, počinje pravo čekanje. Uvek ostane neki nedovršen posao, a bude i
kašnjenja i odlaganja. Advokati brzo nauče da ne pitaju zašto treba toliko vremena da se nešto odradi. Sud daje sve
od sebe.
Na prosečnu žalbu u građanskoj parnici u Misisipiju obično odu dve godine. Pripremajući se za Habardov
slučaj, Džejk je u arhivi naišao na sličan spor u Džordžiji koji se razvlačio trinaest godina. Iznošen je pred tri
različite porote, svakog časa se izlazilo pred Vrhovni sud, a zaključen je kada je većina onih na strani koja osporava
testament pomrla i na kraju je sve otišlo u ruke advokatima. Džejka nije mučilo pitanje zastupničkog honorara, ali se
brinuo za Leti.
Porša mu je rekla da je Leti prestala da ide u crkvu. Bilo je previše propovedi o davanju priloga.
Ako se moglo verovati Harijevim i Lusjenovim mudrostima, Džejkova presuda je bila ugrožena. Uključenje
snimka sa Ensilom u dokazni materijal je sudska odluka koja se lako mogla poništiti. Ni iznenadno pojavljivanje
Frica Pikeringa nije bilo po propisima, pa će i to verovatno uzbuniti Vrhovni sud. „Svedok bomba” Vejda Lanijera
će izazvati oštru osudu, ali samo po sebi neće biti uzrok poništavanja slučaja. Nik Norton se saglasio. Posmatrao je
suđenje u petak i baš se iznenadio kada je video snimak. Duboko ga je dirnuo njegov sadržaj, ali ga je kopkalo da li
tako nešto može biti prihvaćeno na sudu. Pored Vilija Trejnora i drugih stručnjaka, još četiri advokata su
raspravljala o tome i slavila uz hotdogove i pivo do kasno u noć tog petka dok su dame pile vino pored bazena
Harija Reksa i ćaskale sa Poršom.
Iako je Habardov slučaj spasao Džejka iz finansijske krize, on je već bio spreman da krene dalje. Nije mu se
dopadalo to što će mu se taj honorar razvući na ko zna koliko godina i što tako štrpka od te imovine. U jednom
trenutku će se osetiti kao pijavica. Na velikom suđenju je upravo presuđeno u njegovu korist, ali on je već tražio
sledeći slučaj.
Ni jedan jedini parohijanin tog jutra u Prvoj prezbiterijanskoj crkvi nije pomenuo suđenje, na čemu im je Džejk
bio veoma zahvalan. Posle službe se napravila gužva ispod dva džinovska hrasta, pa su se svi ljubazno pozdravljali
polako se krećući prema parkingu, a sudija Etli se javio Karli i Hani i prokomentarisao kako je divan prolećni dan.
Hodao je pločnikom sa Džejkom i kada niko nije mogao da ih čuje, upitao: – Možeš li da svratiš danas po podne
kod mene, recimo, oko pet? Moram da porazgovaram s tobom o nečemu.
– Naravno, sudijo – odgovorio je Džejk.
– Povedi i Poršu. Voleo bih da čujem i njeno mišljenje.
– Pitaću je.

***

Sedeli su za stolom u trpezariji ispod ventilatora koji se uz škripu okretao, ali nije nimalo rashlađivao vreo i lepljiv
vazduh. Napolju je bilo mnogo prijatnije – bilo bi baš lepo da sede na tremu – ali je sudija iz nekog razloga više
voleo da budu unutra. Skuvao je kafu i poslužio ih jeftinim kolačima kupljenim u prodavnici. Džejk je popio malo
BD4Y
balkandownload.org

slabe i bljutave kafu, a zatim ju je ostavio.

Porša ničim nije htela da se posluži. Bila je nervozna i nije mogla da obuzda radoznalost. To nije bio njen deo
grada. Njena majka je možda i videla poneku raskošnu kuću iznutra samo zato što ih je čistila, ali nikada kao gost.
Sudija Etli je seo u čelo stola između Džejka s desne i Porše s leve strane. Posle kraćeg razmenjivanja učtivih
fraza je, kao da sedi u sudnici i gleda čopor nestrpljivih advokata, obznanio: – Želim da se ovaj slučaj okonča. U
naredne dve godine novac će trunuti tamo negde dok se izređaju sve žalbe i zahtevi. Proći će stotine radnih sati.
Suprotna strana će naći snažan argument da poništi presudu i vidim na šta ciljaju. Dozvolio sam da se emituje
snimak Ensila Habarda zato što sam u tom trenutku to smatrao ispravnim. Poroti, meni, a pretpostavljam i svima
ostalima bilo je potrebno da shvate tu priču u potpunosti. Time su rastumačeni Setovi motivi. Razmatraće se da li
sam napravio proceduralnu grešku. Iz sebičnih pobuda, ne bih voleo da ponište moju odluku, ali moja osećanja tu
nisu bitna.
Đavola nisu, pomislio je Džejk pogledavši Poršu. Njoj je pogled bio prikovan za sto i nije mrdala.
– Hajde da na trenutak krenemo od toga da dođe do ponovnog suđenja. Sledeći put vas Pikering neće iznenaditi.
Bićete spremni i za Džulinu Kid. Međutim, najvažnije je to što ćete imati Ensila kao zainteresovanu stranu i živog
svedoka. Svakako ćete imati vremena da mu uzmete iskaz po svim propisima čak i da ostane u zatvoru. Uglavnom,
sledeći put ćete biti mnogo temeljnije pripremljeni za slučaj, Džejk. Slažeš li se?
– Da, naravno.
– Pa kako ćemo onda da zaključimo ovaj predmet, da zaustavimo žalbu i nastavimo gde smo stali? – Džejk je
znao da sudija već ima odgovor i da mu u suštini tuđe mišljenje ne treba.
– Samo o tome sam razmišljao čitavog petka po podne – nastavio je sudija. – Setov testament je očajnički
pokušaj da se u poslednjem trenutku ispravi grozna nepravda. Time što je toliko para ostavio tvojoj majci zapravo
je hteo da se iskupi za ono što je učinjeno tvom dedi i ostalim članovima porodica Rajnds. Slažeš li se?
Složi se, Porša, majku mu, složi se, pomislio je Džejk. On je bio u toj situaciji hiljadu puta. Kada pita: „Slažeš
li se?”, on već pretpostavlja da se od sveg srca slažeš.
– Da, gospodine – rekla je.
Popio je malo kafe, a Džejk se zapitao da li svakog jutra pije iste te splačine. Sudija je rekao: – Pitam se, Porša,
šta u ovom trenutku tvoja majka zapravo želi? To bi nam umnogome pomoglo. Siguran sam da ti je rekla. Možeš li to
da podeliš s nama?
– Naravno, sudijo. Mojoj majci ne treba mnogo i nije joj prijatno zbog tolikog novca. Ne znam kako bih se bolje
izrazila, ali to je belački novac. U suštini i ne pripada nama. Mama bi volela da dobije tu zemlju, tih trideset hektara
i da na njoj sagradi kuću, lepu kuću, ali ne vilu. Radila je u nekoliko lepih kuća, ali je svima poznato da nikada nije
imala svoju. Sada prvi put može da sanjari o divnoj kući koju će da čisti za sebe. Želi da ima mnogo soba za decu i
unučiće. Nikada se više neće udavati mada su već krenule neke glasine. Ona prosto želi da se skloni, da živi u
prirodi, gde je mirno i gde joj niko neće smetati. Jutros nije otišla u crkvu, sudijo, nije išla već mesec dana. Svi
hoće da se okoriste. Moja majka prosto hoće da je svi ostave na miru.
– Valjda ne želi samo kuću i trideset hektara – rekao je Džejk.
– Eh, pa ko danas ne voli da ima novac u banci? Dosta joj je čišćenja po kućama.
– Koliko novca? – upitao je sudija Etli.
– O tome još nismo razgovarale. Tokom prošlih šest meseci nijednom nije sela i rekla: „Dobro, uzeću pet
miliona i svakom detetu ću dati po milion.” Moja majka nije takva, razumete? Ona uopšte ne razmišlja tako. To je
prosto izvan njenog poimanja. – Malo je poćutala, pa upitala: – Sudijo, kako biste vi podelili novac?
– Drago mi je što si me to pitala. Evo mog plana. Veliki deo novca bi trebalo da ode u fond za tvoje rođake, ne
goli novac kao gotovina od koje će svi postati pohlepni, već fondacija koja će služiti isključivo u obrazovne svrhe.
Ko zna koliko ima članova porodice Rajnds, mada sam siguran da bismo to saznali u rekordnom roku. Fondom bi
trebalo strogo da upravlja poverenik koji će da me izveštava o svemu. Novac će mudro biti uložen i raspodeljen na,
recimo, dvadeset godina, a za to vreme će se njime pomagati što većem broju studenata. Mora biti upotrebljavan
samo u jednu, strogo određenu svrhu, a najverovatnije je da će to biti obrazovanje. Ukoliko se njegova namena ne
ograniči, onda će ga tražiti za sve i svašta, počev od zdravstvenih usluga preko budžeta za namirnice i kuću pa sve
do novih automobila. Novac mora da se zaradi, a ne da leži u vreći iz koje će da uzima ko kako stigne. Vaši rođaci
koji marljivo uče i upišu se na fakultet automatski će se kvalifikovati za korisnike ovog fonda.
BD4Y
balkandownload.org

– Kako biste podelili novac? – upitao je Džejk. Porša se smešila.

– U grubim crtama, evo šta predlažem: Hajde da se pozabavimo sumom od dvanaest miliona. Znamo da to nije
precizan iznos, ali će otprilike biti toliko. Treba odvojiti po pola miliona za Ensila i za crkvu. Dakle, sada smo sveli
na jedanaest. Oduzmite još pet i smestite u fond koji sam upravo opisao. To je poveliki deo za školovanje, ali
slobodno očekujte mnogo rođaka, i starih i novih.
– I dalje nam stalno pristižu puna kola rodbine – rekla je Porša.
Sudija Etli je nastavio: – Onda ostaje šest miliona. Neka te pare na jednake delove podele Leti, Heršel i
Ramona. Naravno, Leti dobija onih trideset hektara koji su nekad pripadali njenom dedi.
Džejk je duboko uzdahnuo dok su se sume menjale iz sekunda u sekund. Pogledao je preko stola i rekao: – Leti tu
igra glavnu ulogu, Porša.
Porša se i dalje smešila i kazala: – Prihvatiće ona to. Dobiće lepu kuću i popuniće sve rupe, a ipak je više neće
opterećivati bogatstvo od koga svako želi da otkine parče za sebe. Baš sinoć mi je rekla da taj novac ne pripada
samo njoj već svim Silvesterovim potomcima. Ona želi da bude srećna i hoće da je ljudi ostave na miru. Ovo će je
mnogo usrećiti.
– Kako ćete ubediti ostale? – upitao je Džejk.
– Sve mi se nešto čini da će Heršel i Ramona biti oduševljeni. Za Ensila i crkvu se ne zna. Džejk, imaj na umu
da sam ja zadužen za rukovođenje imovinom, a tako će biti dokle god se ja pitam. Ni cent ne sme da se potroši dok
ja to ne odobrim, a ne postoji krajnji rok da se raspodeli zaostavština. Siguran sam da me niko nikad nije nazvao
pokvarenjakom iza leđa, a mogao bih lako to da budem, samo treba da spustim šapu na Setov novac narednih deset
godina. Dokle god je imovina zaštićena, mogu da je čuvam koliko god mi se prohte.
Glas mu je poprimio onaj sudijski ton, onaj kojim se sudija Ruben V. Etli uvek obraćao da bi isterao svoje.
Nastavio je: – Štaviše, možda će imovina morati da bude dostupna na neodređen period da bi se upravljalo fondom
za obrazovanje, o kome sam upravo govorio.
– Ko će upravljati tim fondom? – upitao je Džejk.
– Razmišljao sam da to budeš ti.
Džejk se trgao, a potom je umalo pobegao glavom bez obzira pred samom pomisli da se bakće s desetinama,
možda i stotinama radoznalih studenata koji će ga stalno vući za rukav zbog novca.
– To je odlična ideja, sudijo – rekla je Porša. – Moja porodica bi se bolje osećala ako Džejk stalno bude tu i
drži naš novac na oku.
– Kako god, o tome možemo kasnije – odvratio je Džejk, već spreman da krene.
– Jesmo li se dogovorili? – upitao je sudija.
– Ne pitam se ja – odgovorio je Džejk. – Ne gledajte u mene.
– Sigurna sam da će se Leti složiti, ali ipak moram da porazgovaram s njom – nadovezala se Porša.
– E, odlično. Obavezno je pitaj, pa ćeš sutra da mi kažeš šta je rekla. Pripremiću pismeno obaveštenje i poslaću
ga svim advokatima. Džejk, predlažem da se sastaneš s Ensilom ove nedelje i da mu postaviš još neka pitanja.
Zakazaću sastanak obeju strana za oko deset dana. Zaključaćemo vrata i iskovati tu nagodbu. Hoću da ovo
sprovedemo u delo, jasno?
Bilo im je savršeno jasno.

***

Mesec dana posle donošenja presude Ensil Habard je sedeo nisko na suvozačevom sedištu Lusjenovog starog
poršea zagledan u nepregledne prevoje brda okruga Ford. Reljefa se nije nimalo sećao. Prvih trinaest godina života
je proveo u tom kraju, ali se prethodnih pedeset svojski trudio da ga zaboravi. Ništa nije prepoznavao.
Pušten je na slobodu uz kauciju koju su izdejstvovali Džejk i ostali, a na jug ga je domamio njegov pajtos
Lusjen. U taj poslednji obilazak. Možda ćeš se i iznenaditi, ubeđivao ga je. Ponovo mu je izrasla tanka seda kosa
preko ružnog ožiljka na potiljku i delimično ga prekrila. Nosio je farmerice i sandale, kao Lusjen.
Skrenuli su na okružni put i polako se približavali Setovoj kući. U dvorištu je bila pobodena tabla s natpisom
NA PRODAJU. Lusjen mu je rekao: – Tu je Set živeo. Hoćeš da svratimo?
– Ne.
BD4Y
balkandownload.org

Ponovo su izašli na šljunkovit put i krenuli dublje kroz šumu.

– Jel’ ti nešto od ovoga poznato? – upitao ga je Lusjen.
– Ne baš.
Šuma je postajala sve ređa i ubrzo su izašli na čistinu. Ispred njih su bez ikakvog reda bili parkirani silni
automobili i sve je vrvelo od ljudi, a bilo je i dece na sve strane. Sa roštilja se dizao dim.
Malo dalje su ležale neke ruševine okružene šutom i obrasle kudžuom. Ensil je podigao ruku i rekao: – Stani
ovde. – Izašli su iz auta. Neki od okupljenih su stajali blizu, pa su prišli da ih pozdrave, ali ih Ensil nije video.
Pogled mu je odlutao nekud u daljinu. Krenuo je prema stablu platana na kome su pronašli njegovog brata. Nekoliko
njih se vratilo, a ostali su u tišini krenuli za njim. Lusjen je polako išao za Ensilom, koji je prešao tih pedesetak
metara do drveta, a zatim je stao i okrenuo se. Pokazao je prema jednom brežuljku obraslom hrastovima i
brestovima i rekao: – Tamo smo se Set i ja onda krili u šumi. Tada mi se činilo da je to dalje. Doveli su ga ovamo,
ispod ovog drveta. Tada je bilo više drveća. Bio je to savršen niz od pet-šest stabala ovde pored rečice. Sada je
ostalo samo ovo jedno.
– Ovuda je šezdeset osme prošao tornado – dobacio je Lusjen stojeći iza njega.
– Tu smo pronašli Seta – rekao je Ozi. Stajao je pored Lusjena.
– Jel’ baš to isto drvo? – upitao je Džejk. On je stajao pored Ozija.
Ensil je čuo njihove glasove i gledao njihova lica, ali ih nije video. Nalazio se na istom mestu, ali je odlutao u
drugo vreme. Rekao je: – Ne mogu da tvrdim, ali mislim da jeste. Sva stabla su bila ista i stajala su u savršenom
nizu. Eno, onde smo pecali – ponovo je pokazao. – Set i ja. Baš onde. – Duboko je uzdahnuo i iskrivio lice, a onda
je zatvorio oči i zavrteo glavom. Kada ih je otvorio, kazao je: – Bilo je strašno.
Lusjen ga je pitao: – Ensile, ovde je Silvesterova praunuka. Da li bi voleo da je upoznaš?
Opet je uzdahnuo i dolutao iz svog sveta. Naglo se okrenuo i rekao: – Bilo bi mi izuzetno drago.
Leti je prišla i pružila mu ruku, na koju se, izgleda, Ensil nije obazreo. Samo ju je nežno uhvatio za ramena i
blago je protresao. – Mnogo mi je žao – promrmljao je. – Mnogo mi je žao.
Posle nekoliko sekundi izvukla se iz njegovog zagrljaja i rekla mu: – Hajde, Ensile, dosta s tim. Prošlost je
prošlost. Ostavimo to iza sebe. Hoću da upoznaš moju decu i unučiće.
– Bilo bi mi izuzetno drago. – Zatim ga je predstavila Porši, Karli, Oziju, Hariju Reksu i ostalim članovima
svoje porodice. Upoznao je i Heršela Habarda, svog bratanca; bio je to njihov prvi susret. Svi su počeli da pričaju
uglas kada su krenuli od stabla i uputili se ka ostalima na pikniku.

- KRAJ -

BD4Y
balkandownload.org

Beleška o autoru

Pravnik, pisac i političar, Džon Grišam se proslavio uzbudljivim pravosudnim trilerima koji se objavljuju u više od
trideset zemalja širom sveta.
Napisao je trideset romana kao i zbirku kratkih priča, a njegov vrtoglav uspon započeo je pravosudnim trilerom
Firma (Narodna knjiga, 2005), najprodavanijom knjigom u Americi 1991. godine, čijem je svetskom uspehu
doprineo i istoimeni film s Tomom Kruzom u glavnoj ulozi.
Državni univerzitet Misisipi odao je svojevrsno priznanje Džonu Grišamu posvetivši mu jednu sobu u Odeljenju
za rukopise univerzitetske biblioteke, gde se čuva materijal koji je Grišam koristio i sakupljao kao građu za svoje
romane.

BD4Y
 balkandownload.org

1)
Tip užeta od konoplje koji se često koristio za vešanje. (Prim. prev). ⇒
2)
Misli se na Kju kluks klan. (Prim. prev.) ⇒
3)
Bar na engleskom znači i advokatska komora. (Prim. prev.) ⇒
4)
Lat.: Izjava kojom sudija daje pravo zatvoreniku da izađe pred sud i opravda svoje ponašanje. Ovim jemstvom se štiti lična sloboda i sprečava samovoljno
hapšenje i određivanje pritvora. (Prim. prev.) ⇒
5)
Lat.: Slučaj, predmet. (Prim. prev.) ⇒
6)
Poznati i kao karpetbegeri (eng. – carpetbaggers), emigranti iz severnih država SAD koji su išli na Jug tokom perioda rekonstrukcije (1863-1877), posle
američkog Građanskog rata. Izraz potiče od engleske reči za platnene torbe (carpet bag) koje su došljaci nosili i označavao je osobu koja ne planira da se
duže zadrži na jednom mestu. (Prim. prev.) ⇒
7)
Lat.: Pismeni iskaz dat pod zakletvom. (Prim. prev.) ⇒

BD4Y