Filoloki fakultet, Univerzitet u Beogradu

Seminarski rad

ARAPSKA DRAMA

Student: Mentor:
Sandra Gigovi TamaraRaki
 UVOD
Drama je po definiciji literalno delo, namenjeno za izvoenje na sceni, koje zahteva
odreeni konflikt, zaplet i dijalog, koji izvode glumci. Kao knjievno i umetniko delo napisano u
tu svrhu, bez obzira na to da li je komedija ili tragedija, iako u ovom konkretnom sluaju
preovladava prva od ove dve osnovne vrste, arapska drama je nastala prilino kasno. Prvi
originalni glasovi uju se tek krajem 19.tog veka, iako su koreni drame duboko u staroj eri. Sama
dramska forma, prepoznata kao takva, preuzeta je sa Zapada, a arapski pioniri u toj oblasti nali su
veliku inspiraciju, pre svega, u francuskom i italijanskom izrazu, prilikom svojih prvih putovanja u
te zemlje. Daleko od toga je da Arapi nisu poznavali umetnike forme u kojima se ostvaruje
komunikacija izmeu publike i odreenog prezentatora, meutim to nisu bile forme koje bi se
teoretski mogle nazvati dramom, a jedan od razloga i to presudnih jeste to to nisu zapisivane ve
su se iscrpljivale u usmenom prenoenju. Forme koje jesu postojale na tim teritorijama i koje u
izvesnom smislu predstavljaju pretee drame i mogu se posmatrati kao specifina dramska tradicija
jesu usmeno prenoenje pria, teatar senki i tazija.
Usmeno izgovaranje poezije, anegdota, narodnih pria i svega onog to bi to due odralo
panju slualaca je verovatno najkarakteristinija odlika arapske istorije umetnosti. Sam narator je
uvek bio bitna i jako cenjena karika arapskog drutva. Ako je verovati istorijama knjievnosti, da
nije bilo tih nadarenih pojedinaca mi nikada ne bismo doli u priliku da saznamo za dahilijsku
poeziju, kao ni za istorijske i kulturoloke pojedinosti arapske prolosti. Ta slika jednog oveka
koji je u toj meri talentovan da doara svaki dogaaj i svaku emociju da brojne sluaoce koji ga
okruuju bukvalno ostavlja bez daha jeste neizostavni momenat mita o Orijentu. Danas postoji
pozorina trupa al-hakavati koja svojim imenom odaje ast tim velikanima drutvene animacije.
Pored te autohtone arapske forme, iako ne originalna s obzirom na to da su joj koreni na
dalekom istoku, ali u svakom sluaju bitna poto je u savremenoj arapskoj drami koriena kao
tradicionalni element, postojala je hajal al-zil. Hayal al-zil (teatar senki) bila je popularna forma
lutkarstva u srednjevekovnom Kairu. Najee su izvoene u vreme odreenih sveanosti, kao to
su venanja i obrezivanja, kao i svake veeri svetog meseca Ramazana. Privremene scene
montirane su na ulicama, pijacama, u dvoritima, pod otvorenim nebom i nou. Pretpostavlja se da
su izvoenja poela u 10. veku, a najveu popularnost dostigla su u 13. i 14. Jaka lampa, smetena
ispred lutkara, a iza lutki, bacala je senke na platno ispred kojeg je bila smetana publika. Svetlost,
nuna za ivot figura na platnu, bila je metafora kreativne moi Boga. Svaka trupa imala je svog
majstora senki (rais al-hayal), koji je upravljao lutkama smetenim na drugom kraju dugakih
tapova. On je izgovarao ili pevao, uglavnom improvizovani tekst, uz pomo asistenata i muzike
pratnje, kao i uz nune specijalne efekte poput vatre, dima, grmljavine, zveckanja, kripe i svega
onoga to bi kod publike moglo izazvati smeh. Bez obzira na to da li su bile duge, kratke, farse ili
ozbiljne, sve su imale taj zajedniki element, da rais tj. mukadim, koji je bio neto slino
Brehtovom i ekspirovom naratoru, otvara predstavu i uvek nosi tap kao simbol upravljanja
likovima. Najuspeniji pisac komada za teatar senki i autor jedina tri dela koja su nam ostala iz tog
perioda bio je Ibn Danijal (1248-1311), roen u Iraku. Sva tri preostala teksta nazvana su jednim
imenom tayf al-hayal (fantomi senki) i ukljuuju pevanje, muziku i ples, a kombinacija su stiha i
proze, to ukazuje da su se razvile iz makame (pria u rimovanoj prozi uz dodatak par stihova).
Iako na prvi pogled mogu izgledati kao bezazlene komedije, napisane iskljuivo da zabave
publiku, ustvari su otre satire upuene koliko pojedincu toliko i drutvu u celini, a ono to je
sigurno je da danas predstavljaju neprocenjivo bitan izvor naeg znanja o tadanjem ivotu u
Kairu.

2
 Trei deli koji kompletira sliku o arapskom dramskom nasleu, iako bi se kao verski ritual
pre mogao prouavati u kontekstu sposobnosti islama da u svojim podanicima, u ovom sluaju
iskljuivo Alijevih sledbenika, probudi talenat za dramatizaciju, i to onu traginu, jeste tazija.
Tazija se i dan danas izvodi u iitskom drutvu, tokom meseca muharema, u znak seanja na smrt
Alijevog sina Huseina u bici kod Karbale 680.god. Sama tazija traje par sati, ali joj predhodi deset
dana aljenja i proienja. Dramska radnja se, ukratko, odvija na sledei nain: Tokom prvih
devet dana, eminentni vernici recituju detalje iz Huseinovog ivota, dok grupe mukaraca igraju po
ulicama i nanose sebi rane, udarajui se lancima po golim leima. Desetog dana, za muslimansku
novu godinu, u povorci se nosi simbolini koveg, praen konjima i krvavim mukarcima, i
specijalnim konjem koji predstavlja Huseinovog ratnog. Dugaka predstava, koja se sastoji iz 40
do 50 scena, zapoinje jadikovkom koju izvodi muki hor kome na isti nain, jadikovkom,
odgovara enski .

Poeci arapske drame

Kao to sam ve pomenula, arapski svet se sa dramskom formom, onakvom kakva je ve

dugo bila poznata zapadno od njihovih teritorija, susreo po prvi put u 19.tom veku i bez obzira na
njihov skromni doprinos u umetnikom smislu, nuno je pomenuti te pojedince koji su mu
omoguili taj prvi susret.

Marun al-Naka (1817- 1855)

Poreklom je iz Libana i smatra se ocem arapske drame. Nakon posete Italiji, gde je
impresioniran pozoritem, 1848.god. izvodi svoju prvu predstavu, i to zasnovanu na jednoj od
Molijerovih. Naziv te prve predstave je The Miser. Veina predstave je otpevana i to je Marunov
glavni doprinos. Ovakva povezanost drame sa muzikom ostala je dominantna karakteristika
arapskog teatra. Zbog popularnosti prve, sledee godine postavio je jo jednu predstavu, Harun
Raid. Ova pria, koja je inspirisana Molijerovom, a prikazuje abasidskog halifu koji sa svojim
vezirom Dafarom ismeva Abu al-Hasana, kada ovaj u jednom trenutku poeli da ima stvarnu
mo, obezbedila je dosta mogunosti za komine situacije kao i za oslikavanje surove realnosti
koju raa postojanje autoriteta. Pravo na izvoenje ovih predstava u svom domu morao je da
dobije od Osmanlijskih vlasti. Nakon Marunove smrti, pozorine aktivnosti u Bejrutu su nastavili
njegov brat Nikolas i neak Salim, koji su kao izvor inspiracije uzimali francuski teatar. Poto su,
posle nekog vremena, uvideli da se njihov rad ne ceni dovoljno spakovali su se i sa svojom trupom
otputovali u Egipat 1876.god., gde su dali veliki doprinos oformljivanju dramskog pokreta.

Abu Halil al-Kabani (1836 1902)

Koliko je politika situacija bila osetljiva moe se videti i na primeru drugog pionira,
sirijskog dramaturga, glumca i osnivaa pozorine trupe, Abu Halil al-Kabanija. Ranih 1870-tih
godina on je bio ohrabren od strane osmanlijskog guvernera, Subi Pae, a kasnije i Midat pae,
uvenog reformatora, da postavi jo jednu predstavu zasnovanu na prii iz 1001 noi.
Konzervativne religijske vlasti u Damasku su meutim naredile zatvaranje teatra i 1884.god.
Kabani svoju trupu seli u Egipat, gde u naredne dve decenije sam reira veinu svojih predstava i
to sve do 1900.god, kada je u njegovom pozoritu podmetnut poar. Kabani je pokuavao da

3
oformi teatar u arapskom drutvu i to teatar koji ima duboke korene u tradiciji, ali koji nije
zatvoren za nove ideje i za svet izvan arapskog govornog podruja. Njegovi pokuaji su bili
osujeeni zbog konzervatizma istanbulskih vlasti.

Jakub Sanu
Kao i Naka, Jakub Sanu, ili Abu Nadara kako je preferirao da ga oslovljavaju, prvi put se
sa dramom sreo u Evropi. Roen je u Egiptu, u jevrejskoj porodici i u Italiju je otiao na
dokolovavanje. 1870-tih je odluio da sakupi grupu glumaca koji e izvoditi predstave na
arapskom jeziku. Dve njegove najpoznatije drame su Abu Rida i The Alexsandrian Princess. To su
bile kombinacije dijaloga sa epizodama pevanja i muzike, neto slino Nakaovim dramama, s tim
da je Sanu dijaloge pisao na kairskom govornom dijalektu, to je bio presedan. Njegova dela su
uglavnom bile komedije u kojima su prikazivane neke svakodnevne situacije i teme u tadanjem
Egiptu. Vesti o ovim izvoenjima privukle su panju Khediva Ismaila i Sannu je pozvan u njegovo
privatno pozorite u Kasr al-Nil da nastupa pred velikom i prestinom publikom. Predstave
izvoene ovom prilikom su uglavnom bile kratke farse i operete i u prvo vreme su zabavljale
vladara, sve dok ovaj nije shvatio da je i on sam u njima ismevan. Uprkos upozorenjima, Sanu nije
eleo da umanji satirini ton svojih predstava to je dovelo do zatvaranja njegovog pozorita
1872.god., a on sam je proteran iz zemlje 1878.

to se tie Egipta, treba pomenuti jo jednog umetnika, Muhameda Osman Dalala

(preminuo 1894. god), koji je uspeo da, neverovatno uspeno, transformie Molijerovog Tartuffa
u egipatsku verziju, al ejh Matluf, koja je objavljena 1873.god., ali je na sceni izvedena tek 1912.
Ono zbog ega je Dalal bitna figura, pored njegovog uspenog prevoda ove i jo tri Molijerove
drame, jeste ba taj proces kojim je scenario, kao i likovi potpuno priblien egipatskom
mentalitetu.
Jo jedna od bitnih linosti arapskog teatra u ovom periodu bio je Dord Abjad (1880-
1962). On je postao nairoko poznat po svom formalnom stilu i literalnoj elokvenciji pri adaptaciji
zapadnih drama, uglavnom francuskih klasika, iako se i sam brzo okrenuo arapskoj drami.

Dalje na zapadu, u Tunisu, Aliru i Maroku dominirale su tradicionalne forme. Sve tri
zemlje imale su aktivnu tradiciju teatra senki. Jedna forma, u kojoj se pojavljivao satirini Garaguz,
bila je zabranjena u Aliru 1848.god. od strane francuskih vlasti zbog sklonosti ka njenom
ismevanju. Pored Garaguza, u Tunisu i Maroku predstave su ukljuivale i naratora koji je priao
prie uz muziku pratnju. Zapadne forme, izuzev nekih sicilijanskih, kasno su dole do zemalja
Magreba i zapadni uticaj se osetio tek kada su egipatske trupe otpoele svoja gostovanja, pola
veka nakon al-Nakaa, al-Kabanija i Sanua.

Pored ovih pomenutih individua bitno je rei da se generalno mogao primetiti odreeni
dramski polet. Arapski svet je odvano krenuo u ispitivanje tog, do tada, njima nepoznatog anra.
Prikazivani su mjuzikli, prevodi, adaptacije zapadnih drama, kao i originali i to uglavnom u Egiptu,
gde je dolazio veliki broj putujuih pozorita. Vremenom su poele da se osnivaju i trupe u samom
Egiptu. Vrhunac tog perioda je otvaranje Cairo Opera House 1869.god . Usled preplavljenosti
jeftinim igrajue-pevajuih komedija egipatska vlast je krajem 20-tih god. poela da se aktivno
zanima za pozorine umetnosti, dajui veliki broj stipendija za studiranje kao i izvoenje po
Evropi. 1930.god. je osnovana i kola za dramske umetnosti pod rukovodstvom Zaki Tulajmata.
Drama polako stie ugled, koliko zbog poveanog broja obrazovanih individua, toliko i zbog

4
pojave kritike, koja je prvo objavljivana u nacionalnim novinama i nedeljnicima, a zatim i u
mnogim magazinima posveenim iskljuivo pozoritu.
Najznaajniji dramaturzi ovoga perioda bili su Ibrahim Ramzi sa svojom komedijom
Admission to the Baths (1915) i istorijskom dramom The Heroes of Mansura, napisanoj iste
godine. Zatim tu je Antun Jazbak sa tragedijom The Sacrificies (1925) i definitivno najznaajniji,
Muhamed Tajmur (1891-1921), koji je uspeo da postavi kriterijum za dobru dramu i njeno
izvoenje. Veliki njegov doprinos je to je drami dao lokalni peat, posebno u jezikom izrazu.
Njegova drama Bird in the Cage (1918) je recimo prvobitno bila napisana na knjievnom, ali je on
napisao proirenu verziju, u 4 ina, na govornom.
1935.god. vlada osniva Nacionalnu pozorinu trupu, pod rukovodstvom poznatog pesnika
Halil Mutrana. Podravali su samo dela na knjievnom jeziku, a prva drama koju su odigrali je al-
Hakimova The Sleepers in the Cave.

Drama u Egiptu

Teufik al-Hakim

Sigurno je da je Teufik al-Hakim bio taj ovek koji je arapskom teatru pruio mnogo vie
nego to se moe oekivati od nekog pojedinca. Njegov doprinos je i dan danas neprevazien. On
je improvizovanu formu zabave, koja nije imala neku odreenu svrhu ili viziju, transformisao u
mnogo ozbiljniju, intelektualno i emotivno izazovnu umetniku formu. Njegovo delo nastajalo je u
toku od 60 godina i obuhvata oko 80 drama, a forme i izrazi su se kretali od misaonih, preko
drutveno-politikih do istorijskih.

Mahmud Tajmur (1894-1973)

Stvaralaki opus Mahmuda najveim delom obuhvata fikciju, kratke price i novele, ali se,
relativno kasno u svom ivotu, okrenuo i drami s obzirom na to da je prvu napisao 1941.god. sa
svojih 47 godina. Taymur potie iz porodice koja ima bogatu literalnu prolost, a poseban uticaj na
njega izvrio je njegov brat Muhamed, pod ijim je tutorstvom stekao posebno interesovanje za
Mopasanovu narativnu genijalnost, posebno u domenu relistinog i jednostavnog opisa
svakodnevnog ivota, kao i za tragediju i duboke psiholoke analize kod ehova. 1949.god.
Mahmud je dobio dravnu nagradu za knjievnost od Akademije za arapski jezik.
U ranom periodu dramskog stvaralatva pisao je uglavnom jednoinke i to na govornom
egipatskom dijalektu, mada je esto vrio prepravke na knjievni. To su uglavnom bile satirine
komedije, osim The Court Rules koja vie u formi kratke prie, nego prave drame govori o prostoj
eni koja u trenutku ludila, pokuavajui da zatiti svoju novoroenu erku od svog nasilnog
mua, sama izaziva njenu smrt davljenjem.
Drame koje se moraju pomenuti su The Vagabond, koja satirino predstavlja viu klasu u
Egiptu, pokazujui da jedan siromaan mladi moe pre da se uzdigne iznad novca nego dama
kojoj isti ne nedostaje. Zatim tu je farsa The Procession koja takoe pokazuje licemerje viih klasa,
A Telegram gde sujeverje i strah dovodi do apsurda, Abu Shusha obuhvata kontrast grad-selo kao
i klasni sistem u Egiptu.
Tajmurov pristup je realistian, ali ne i bez humora. On pokazuje otre razlike izmeu ljudi
razliitog okruenja, a pritom ne idealizuje ni jednu stranu.U Shelter no.13, drami u 3 ina,

5
duboko zalazi u problem klasne podvojenosti, gde, smetajui razliite ljude u situaciju ivotne
opasnosti u kojoj svako pokazuje svoje pravo lice, potpuno dokazuje svoju sposobnost jasne i
precizne karakterizacije.
1942.god. Mahmud pie dramu u tri ina Suhad, u kojoj znatno menja temu i govori o jako
romantinoj prii o neispunjenoj ljubavi, koju pritom smeta u neodreeni period slavne islamske
prolosti i u kojoj slavi lepote pustinje.
Awali je takoe troinka, smetena negde u prolosti u kojoj ova mlada ena predstavlja
produhovljenu egipatsku enu, koja zahteva nezavisnost i odbija da se povinuje tradiciji. Iako se u
mnogim delima moe videti da je Mahmud konzervativan, posebno u slikanju mukog heroizma,
on se ipak zalae za emancipaciju ene. I u Al- Munqidha se zadrava se na temi ene. To je
takoe romantina pria o ljubavi i vitetvu, meutim skoro potpuno bez humora.
1943.god. vraa se modernom Egiptu i onome u emu je generalno uspeniji, satiri. Obe
drame su prvobitno bile napisane na govornom ali su kasnije doraene na knjievnom. A Tea Party
je dugaka jednoinka, koja ismeva duhovnu ispraznost, lane vrednosti, snobizam, apsurdne
prepirke, kopiranje zapadnih obrazaca ponaanja u viim egipatskin klasama. Sve je to prikazao
dok prati pripremanje proslave, kao i samu proslavu, koju organizuje glavni junak Sabir Bay i
njegova ena povodom nj. primanja odreenog medaljona, zbog ega specijalno dolazi konzul
imaginarne zapadne zemlje. itava drama je ogromna galerija najraznoraznijih likova, prevaranata,
snobova i u celini onih koji nisu iskreni. Satira nije upuena direktno aristokratiji vec licemerima
koji ele to da budu. Bombs, troinka, je najverovatnije njegova najuspenija komedija. Radnja je
smetena u 2 sv. rat i ishod je straha od bombardovanja, a deava se u Kairu i, u drugom inu, u
kui na selu. Mnogim likovima su data simbolina imena i karekterizacija je jako uspena, kao i
nebrojeno mnogo kominih situacija.
Tajmurov stav je human i univerzalno primenjiv. 1951.god. napisao je A Pack of Lies u 4
ina, u kojoj svi likovi meusobno lau jedni druge. Prema Badaviju, autor nije zauzeo jasan stav
prema laganju ve on prosto pokazuje da je taj fenomen sastavni deo ljudske prirode.
The False Ones (1953) je realistina i ozbiljna drama, jedina politika koju je on napisao.
Drama se razvija u 6 brzih scena , izmedju svake je prolo 2 meseca tako da obuhvata period od
godinu dana. Iako je jako satirina i propoveda moralne vrednosti, ona ne zauzima stav protiv
pojedinca vec kritikuje generalno loe ekonomske, drutvene i politike okolnosti.
Tajmur je takoe pisao istorijske drame na razliite teme. U Eternal Eve (1945) obrauje
ljubav preislamskog pesnika Antare prema Abli, a u Wine Today (1945) ivot Imru-l-Kajsa, u kojoj
koristi jako arhaian jezik. Meu ovim najuspenija je The Hawk of Qureysh, prvi put izvedena u
Tunisu 1955.god. i prati ivot omajadskog princa Abd al-Rahmana, jedinog preivelog posle
masakra koji su sproveli Abasidi. Drama ima vrstu organizaciju uz pomo koje, kao i zbog
prisustva ironije ponekad i tragine, uspeno stvara misterioznu atmosferu koja dri panju.
Pomenuu jo samo jednu kratku moralnu fantaziju, Cleverer than Satan (1953). jer u njoj
iznosi stav da samo zlo, iako ga ovek pripisuje avolu proistie upravo iz same ovekove prirode.

Ali Ahmad Bakatir (1910-1969)

Roen u Indoneziji, odrastao u Hadramautu, doao je u Egipat 1934.god. i tu ostao do
kraja ivota. Na univerzitetu u Kairu diplomirao je engleski, gde se zaljubio u nj. literaturu,
posebno u ekspira. Pod uticajem Ahmeda aukia napisao je dve drame u stihu, ali se brzo
preorjentisao na prozu, jer je smatrao da stih treba da ostane samo za muziki teatar. 1962.god. je
primio dravnu nagradu za knjievnost.

6
Napisao je vie od 30 drama. Jedna od njegovih najuspenijih je The Secret of the Caliph Al-
Hakim (1947), o treem fatimidskom vladaru, u istoriji poznatom kao tiraninu. Za sam portret al-
Hakima pokupio je sjajne kritike, ak je uporeivan i sa Kamijevim Kaligulom, sa jednom
razlikom, al-Hakim se na kraju, moda i previe naglo i iznenadno promenio, posebno u zavrnoj
sceni kada sa otvorenim oima kree u pustinju, da saeka svoju smrt.
Bakatir je karakteristian po tome to su ga jako privlaile teme, mitovi i linosti iz istorije, kako
arapske tako i egipatske i grke. Kao i mnogi drugi on takoe nije mogao da odoli Edipu pa je
napisao The Tragedy of Oedipus (1949), mada je sama legenda kod njega potpuno izmenjena.
U The Secret of Shahrazad koja je izvedena u Kairu 1953, gde je on, u principu, najvie bio
zainteresovan psiholokim profilom ahrijara, s obzirom na to da za njegovu tiraniju, u drami,
nalazi uzrok u njegovoj impotenciji. Kroz 4 ina on uspostavlja dramski spektakl, pun neizvesnosti
i raznih vizuelnih efekata poput ahrijarovog mesearenja i eherezadinog plesa.
Jednu priu iz Kurana obrauje u drami Harut and Marut (1962), u kojoj ta dva anela po
predlogu Boga silaze na zemlju, u ljudskom obliju, da bi bolje shvatili ljudsku prirodu i da bi
prestali toliko da sude ljudima.Oni u toj situaciji ine vie grehova . U drami se autor bavi
apstraktnim pitanjima Boga, andjela, mira. To je neobina pria, u kojoj autor pokazuje apsolutnu
veru u budunost oveanstva.
Nasuprot ovim temama Bakatir obrauje i savremenu egipatsku situaciju, iako zbog svoje
duboke naklonosti islamu i arapskom nacionalizmu koristi samo knjievni jezik.
This Chaotic World (1957) je fantazija o liberalizaciji ene i poziv na potpunu jednakost izmeu
polova, jer jedino potpunim prihvatanjem prirodnih razlika izmeu polova moe se postii
saglasnost. Tu ideju je prikazao kroz neobinu priu, u kojoj ena, brilijantni doktor, pronalazi
nain da izmeni pol kod ivotinja i predlae predsednici enskog modernog udruenja da to uine
ljudima, jer e samo na takav nain ene moi da obrnu situaciju vievekovnog maltretiranja.
Meutim, pol su izmenili samo predsednica i njen verenik koji su, na kraju, takvi, ostali zajedno i
odbili da finansiraju planirani projekat.
Moda i najuspenija drama o savremenim drutvenim problemima je Cat and Mice (1959).
Zbog insistiranja na istoi jezika, dijalozi zvue vetaki. U ovoj drami pokazuje da, nasuprot
svom verskom konzervatizmu, nije protiv zaposlenih ena i da se zalae se za jednakost polova u
braku.
Politike ideje su pokazane u dramama u kojima estoko osuuje Jevreje i preterano hvali Arape,
kao npr. u Gods Chosen People (1955) i u God of Israel (1957) . Iz potovanja prema prorocima
oni se likom ne pojavljuju na sceni vec ih samo ujemo.
Kritiku marksizma, njegovog totalitarizma, vladavine straha i nasilnitva nalazimo u The
Sole Leader (1963) koja obrauje okolnosti u Iraku neposredno pre pada diktatora Abd al-Karim
Kasima.
Predajui dramu studentima govorio je da iako naklonost autora prema neemu moe biti
ogromna ipak je drama pre svega umetniko delo, ali ini se da je on sam to ponekad zaboravljao.

Fathi Raduan
Bio je revolucionar i uspean advokat. Napisao je relativno mali broj drama ali su one
veoma karakteristine i vane. Koristio je knjievni jezik, sem u poslednje dve drame kada je
koristio i govorni. Za razliku od svojih predhodnika nikada se nije oprobao u istorijskoj drami, ve
se uglavnom interesovao za moralne i filozofske ideje kao i za socijalne i politike.
Satans Tears (1957) je pisana u tradiciji al-Hakimovog teatra ideja, sa malo dramske akcije
i sa namernim smetanjem u vremenski i prostorni vakum ne bi li tema bila to univerzalnija.
Radnja drame je ukratko sledea: Satana silazi na zemlju i obljubljuje jednu devicu koja potom

7
raa njegovog sina i izvrava samoubistvo. Zbog zahteva drugih avola Satana nakon nekoliko
godina mora da ubije svog sina i tada prvi i poslednji put Satana proliva suze, zbog ljubavi koju je
osetio. Za razliku od Tajmurovog Cleverer than Satan Raduan pokazuje veru u ljudsku dobrotu i
ljubav kao i njenu nadmo i nad samim avolom.
Tu veru u ljude pokazuje i u sledeoj drami Personalities for Sale (1957), gde u prvom inu ljudi
menjaju karaktere i osnivaju uspene subverzivne novine zahvaljujui operaciji koju je izvrio jedan
doktor, a u drugom inu doktor priznaje da nikakve operacije nije ni bilo tj. da je sama promena
dola iz njih samih.
Ten Characters Trial an Author (1957) je inspirisana Pirandellovom dramom Six Characters in
Search of an Author. Crta izmeu realnosti i fikcije unutar dela je nejasna.
A Flat to Let (1959) je direktan poziv na revoluciju iako sadri u sebi elemente romantizma.
Dijalozi su napisani udnom vrstom knjievnog jezika, koji u nekim trenucima prelazi u govorni.
Drama uspeno oslikava atmosferu u Egiptu neposredno pre revolucije 1952.
Raduan je pisao i zbirke drama. An Unwilling God (1962) se sastoji od 5 jednoinki i sve
jako podseaju na teatar apsurda. Iskonstruisane su prilino veto, sa iznenadnim obrtima i
satirinim komentarima o ljudskoj odgovornosti, licemerju i drugim slabostima. Meutim, autor
nije cinian, ve ba suprotno, i dalje veruje u oveka koji ne moe biti kupljen novcem i moe se
ak uzdii iznad smrti. esto koristi al-Hakimov simbolizam.
U dramama The Confused Ones i Ya Badr ,obe objavljene 1972.god., bavi se nacionalnim
pokretom. Ne bavi se preteranim i lanim heroizmom ve se uglavnom koncentrie na dokazivanje
da nije krivica uvek na spoljnim faktorima ve da ovek treba da prizna svoje greke i preuzme
odgovornost za svoje postupke.

Talas novih dramaturga u Egiptu

50-tih i 60-tih godina 20.tog veka egipatski teatar je doiveo neverovatan procvat, a tome
je doprinelo vie razloga. Uglavnom svi su izazvani revolucijom 1952. Po prvi put u istoriji mladi
ljudi su zauzeli vodee pozicije u novinarstvu i izdavatvu kao i u kulturi uopte. Optimizam se
svuda oseao, a pozorite je postalo glavni centar politike propagande. S obzirom na to da se
novi reim obraao masama, narodni jezik je postao dominantan medium, to je dovelo do
masovne poseenosti predstava. Mnogi su uli za Joneska i Beketa, a dominantni su bili Pirandelo
i Breht, koji je bio specijalno popularan koliko zbog svoje direktne marksistike opredeljenosti
toliko i zbog umetnike vrednosti. Zbog svega toga, egipatski dramaturzi su se trudili da pronau
specifinu egipatsku, a kasnije i arapsku formu teatra, uglavom traei bazu u tradiciji, seoskim
zabavama kao to je al-samir, makama i teatar senki. 1960.god. osnovana je nacionalna fondacija
za dramske umetnosti i muziku, koja je pozivala istaknute strane producente i reditelje iz
Engleske, Francuske, Grke i Nemake. Do 1966.god. u Kairu je oformljeno 9 velikih pozorita i
10 aktivnih trupa meu kojima su sledee: Komedija, al-Hakim, Moderni teatar, Svetski teatar,
Nacionalni teatar, Lutkarsko pozoriste kao i Depni teatar, koji je promovisao eksperimentalnu
dramu. Svaki je, u toku jedne sezone, postavljao nekoliko, kako stranih tako i domaih,
predstava.Televizija je, pored sopstvenih drama, emitovala i snimke iz pozorita. Mnoge grupe su
imale ture po provincijama. Vlada je jo 1964.god. osnovala mesenik o pozoritu, pod
rukovodstvom Raad Rudija, al-Masrah, koji je redovno objavljivao tekstove predstava kao i
kritike. 1967.god. poele su da se pojavljuju serije originalnih predstava pod naslovom Masrahijat
arabija i serija prevoda Remek dela svetske drame. Ovo je zasigurno najplodniji period

8
egipatske drame. Pojavila se ogromna grupa novih dramaturga od kojih je veina pisala samo za
trenutne istorijske i socioloke okolnosti. Par njih zahtevaju posebnu panju.

Nueman Aur (1918-1987)

Kritiari se generalno slau da pojava drame The People Downstairs 1956.god. predstavlja
poetak novog pokreta. Kod Aura se javlja otar realizam, poziv na hitnu akciju i posveenost i
to sve na govornom dijalektu. Ova drama je kombinacija socijalne i politike kritike i popularne
komedije. Pokazuje kontrast starijih generacija, koje su okrenute materijalnim vrednostima, i
mladih idealista, koji su u potrazi za boljom budunou. Nakon ove, jako uspene, usledila je The
People at the Top, koja bi trebalo da je komplementarna sa prethodnom. Dok se ova prva zavrava
vizijom svetle budunosti za nie klase, ova druga obrauje ivot vie klase nakon revolucije. Na
intezivan i ljutit nain autor proklinje itavu klasu. 1958.god. u, najverovatnije, najbolje
konstruisanoj predstavi The Film Racket, napada egipatsku filmsku industriju koju vode neznalice
bez imalo ukusa i u kojoj mlade ene prodaju svoja tela da bi dobile ulogu. U The Dugri-Straight
Man-Family (1962) koristi egipatsku porodicu srednje klase kao metaforu za egipatsko drutvo,
koje se raspada zbog nedostatka idealizma, socijalne odgovornosti i jurenja linih interesa. Ovo je
jedno od velikih dramskih dostignua ovog perioda. Iako je predugako ima galeriju nezaboravnih
likova.
Nakon ove drame uglavnom objavljuje dela kojima nedostaje dobra struktura. Zbog
insistiranja na govoru obinih ljudi, zalazi u vulgarnost. Aur je jedanput izjavio da su na njega
najvei uticaj imali al-Rihani i al-Hakim. Njegov najvei doprinos je u spajanju ozbiljne drame sa
tradicijom.

Sad Al-Din Vahba (1925- )

Takoe pripada socijalno-realistinoj koli i pie na govornom. U temama uglavnom

obrauje ivot u egipatskim selima npr. u The Guards Van (1962), gde opisuje uznemiravajuu
surovu realnost tipinog egipatskog sela. U ovoj drami poinje da koristi specifian simbolizam, u
ovom sluaju bombe, koja se misteriozno pojavljuje i isto tako nestaje, a nuno je da u nekom
trenutku eksplodira. To je simbol neizbene revolucije. Simbolizam je jo izraeniji u predstavi
koja podsea na Beketovog ekajuci Godoa, Mosquito Bridge (1963), u kojoj sama simbolika
mosta nije jasno odrediva. U blizini mosta razni likovi oekuju neto, devojka koja mata o
idealnoj ljubavi, prostitutka, seljak, trgovac i mistik koji oekuje udo. Iako su prikazani poraeni
likovi, drama ipak nije pesimistina, jer je autor uspeo da stvori monu atmosferu iekivanja, koja
ukazuje da e se neko, mogui spasitelj, sigurno pojaviti.
Prva njegova drama koja je smetena u post-revolucionarni Egipat je The Road to Safety
(1965). Ona pokazuje naznake sebinosti, nedostatak socijalne odgovornosti, korupcije i drugih
poroka. Ovo je u principu didaktika drama koja propoveda moral, vrlinu i duhovne vrednosti.
Drama koja nesumljivo ukazuje na al-Hakimov uticaj Heaven Preserve Us, The Wall is Talking
(1970) smetena je u period Mamluka i koristi Brehtovog naratora. itava vlada je prikazana kao
zaverenika u pokuaju da prevari narod u udo zida koji pria, a ustvari iza je sakrivena ena, i
do koga svi dolaze po savet. Onaj koji ima kontrolu nad zidom lako moe da manipulie ljudima.

Jusuf Idris (1927-1991)

9
 Prva njegova velika drama bila je The Critical Moment (1957). Inspirisana je suetskim
ratom iz 1956.god. i za nju idris kae da je iskljuivo pisana za izvoenje a ne itanje, s obzirom
na to da je Idris verovatno najvei arapski pisac kratkih pria. Prvobitne drame su mu bile
realistine, sa jakom politikom i socijalnom notom. Recimo u ovoj, Idris realistino slika jednu,
snano ujedinjenu i srenu, porodicu koja usled neminovnosti rata poinje da preivljava tragine
trenutke. Otac biva ubijen od strane britanskog vojnika, dok sin u tom trenutku doivljava prva
suoavanja sa samim sobom i to u sobi u kojoj ga je otac, navodno, zakljuao jer nije hteo da mu
dopusti da se prikljui nacionalnom otporu. Jusuf je, iako donekle melodramatino, doveo
situaciju do kritinog momenta kada sin u sobi shvata da je uasno uplaen i da je ustvari
kukavica. Idris meutim, kao to nije idealizovao mladia koji eli da se bori za svoju zemlju nije
ni britanskog vojnika, koji se zbog grie savesti, nakon poinjenog ubistva vraa na mesto zloina
gde i sam doivljava smrt, oslikao jednostrano i ksenofobino. U ovoj drami Idris koristi
kolokvijalni jezik kada su u pitanju Egipani, a u dijalozima stranih vojnika, ne bi li napravio
kontrast, knjievni.
Najvanija njegova predstava, ona koja pored Aurove predstavlja prekretnicu u egipatskoj
dramaturgiji i o kojoj se najvie pisalo, jeste Al-Farafur (1964). Kroz ovu dramu on je pokuao da
uini ono o emu je pre toga nairoko pisao u seriji lanaka pod nazivom U susret egipatskom
pozoritu koji su izlazili u glavnom knjievnom glasniku Al-Katibu. Glavne postavke njegove
teorije bile su da je egipatska drama do tada, bez obzira na to koliko je bila uspena, graena po
zapadnom modelu i da je neophodno pronai lini, egipatski peat. Kao nain za to predlagao je
oslanjanje na tradiciju tj. na seoski samir, popularno okupljanje na kome seljaci pevaju, igraju i
improvizuju, ne bi li se zabavili, kao i na teatar senki. Sa tom idejom pisao je i al- Farafira sa
napomenama da je ovu dramu napisao oslanjajui se na to da e publika uestvovati, zatim da
sama scena treba biti postavljena u sredini, a gledalite treba da oblikuje krug oko nje. Pored toga
dao je i predloge kako al-Farafir treba da izgleda, a samo ime je originalan autorov doprinos.
Glumac koji ga radi treba da objedinjuje sledee: arm, egipatski smisao za humor, dovitljivost,
sposobnost da napravi alu na svaiji raun ukljuujui i sopstveni, mentalnu i fiziku snagu,
akrobatske vetine, improvizovanje, moralni pogled na svet. Takvo zahtevanje od glumca strano
podsea na commedia dellarte i na likove iz arapske humoristike literature, Harlekina,
protagoniste makame i Gohu (junak u mnogim narodnim priama i anegdotama). Predstavu je
otvorio sam autor, smeno obuen, objanjavajui publici ta e upravo videti kao i predstavljajui
im Farafira, koji ulee burno na scenu komandujui autoru da mu napravi gospodara i ljubavnicu.
Gospodar, kao i budua njegova ena su inae uvedeni iz publike, to podsea na Pirandelov
postupak. Ukratko, radnja je sledea: al-Farafir trai od gospodara da mu zada posao i posle
mnogih odluuju da e kopati grobove. Kako vreme odmie, al-Farafir poinje da postavlja
fundamentalna pitanja tipa zato je ba on sluga, a ne gospodar, zbog ega izvodi i samog autora
na scenu da ga to upita. Autor se pojavljuje i odgovara mu da su stvari takve kakve su i da ne
postavlja takva pitanja. Nakon toga gospodar trai da mu se nae ena, zbog ega se izvodi jedna
glumica iz publike, ali u isto vreme stiu i dve ene koje alje autor, jedna za gospodara i jedna za
slugu tako da gospodar dobija dve ene. Sada im treba jo vie novca za domainstvo tako da u
nedostatku leeva gospodar ubije jednog oveka, nakon to je al-Farafir to odbio da uini. Nakon
toga, zgroen tim inom, al-Farafir naputa scenu da bi se nakon nekog vremena vratio sa
sinovima, Aleksandrom, Napoleonom, Musolinijem i Hitlerom, koji su mu obezbedili dosta posla.
Tada u predstavi nastaje pometnja. U nemogunosti da nau pravedno reenje sluga i gospodar
postaju obojica sluge, zatim menjaju uloge, pa pokuavaju da budu obojica gospodari zamiljene
republike gde svi uivaju potpunu slobodu. Kada su se sva ta reenja pokazala kao bezuspena,
obojica izvre samoubistvo, ali zavravaju tako to gospodar postaje proton, a al-Farafir elektron
koji veno krui oko njega i u toj bezizlaznoj situaciji trai od publike da mu pomogne. Takvim

10
krajem predstava zakljuuje kako je nemogue izbei kosmiku podelu na gospodare i sluge, a
postepenim nestajanjem autora, to je prikazano u jednom trenutku kada je autor izveden na scenu
kao novoroene, uvijeno u pelene koje oni odmotavaju ne nalazei nita u njima, prikazano je
nestajanje Boga sa zemlje ime su ljudi ostavljeni da sami nalaze reenja za svoje probleme. Ovom
zanimljivom predstavom Idris dotie mnoge teme, od politikih, socijalnih, meuljudskih odnosa
preko hijerarhijskog sistema unutar drutva do metafizikih. On, takoe, pokuava da ismeje
politiku tiraniju, socijalnu nepravdu, licemerje, lukavstvo kao i trenutne trendove u misli i
umetnosti, od egzistencijalizma do teatra apsurda. Bez obzira koliko bila originalana, ovakvo
izvoenje nije bilo strano na zapadu, okrugla pozorita bila su trend u Evropi od 50-tih god.,
narator je postojao jos u doba teatra senki kao i kod Brehta, a mnogi elementi predstave itekako
podseaju na teatar apsurda.
Drama koju treba pomenuti je The Striped Ones (1969) u kojoj je atmosfera jako mrana i
podsea na orvelovsku, odakle je verovatno i izvukao lik velikog brata. Ova drama je velika
politika satira upuena Naseru i udno je to nije bila cenzurisana. Interesantan je element
predstave u okviru predstave, u kojoj se prikazuju razne apsurdnosti , kao i trei in koji poinje
najavom da je sada prolo hiljadu meseci i slikom planete koja je itava ofarbana u crno-bele pruge
kao i sve u njoj. Sam ovek u predstavi je posmatran iskljuivo kao homo politicus I, sveden samo
na tu dimenziju, postaje karikatura. I malo humora koji se javlja je crnog dijapazona, a mnoge
apsurdnosti kao to je dovoenje al-Marija na scenu nije lako protumaiti.
The Superman (1971) je delo fantazije sa elementima naune fantastike i nadnaravnog
sveta: misteriozan enski glas, nerealistina bica, hibridne kreature, poput psa-ovce i oveka-
drveta. To je pria o duhovnoj ljubavi koja ima srean kraj i nakon mranih politikih drama
predstavlja povratak nade u oveka koji je sposoban da voli, leti i ivi skladno sa svojom
okolinom.

Mihail Ruman (1927-1973)

Naunik po profesiji, poeo je da pie posle 35-te. Za vrlo kratko vreme uspeo je da napie
iznenaujue veliki broj drama, od kojih su neke bile cenzurisane. Glavna tema mu je pitanje
individualne slobode i nain na koji ista biva unitena usled moralnih, psihikih i politikih
pritisaka. Prva drama Smoke (1962.) bila je izvaredno ostvarenje. To je studija o bolnom procesu
kojim Hamdi pokuava da se otrese zavisnosti od droge. Sam lik u drami objanjava da je postao
zavistan jer neki ljudi samo na takav nain mogu da se suoe sa injenicom da je svaki ovek u
sutini sam. Interesantno je da glavni junak, u pet njegovih drama, nosi isto ime, Hamdi.
Protagonista ovih drama je buntovnik protiv svih formi represije, hipersenzitivan, uglavnom
poseduje kreativni umetniki talenat i ekstremno uznemiravajua iskustva ga esto dovode do
granice ludila. On je zabrinut velikim intelektualnim, drutvenim i politikim pitanjima, kao to su
sloboda i tiranija, individualnost i grupna dominacija, lina pobuna i drutvena revolucija,
odgovornost, ovekovo apsolutno pravo na egzistenciju, miljenje, izraavanje, ljubav, seks, brak,
rad, etika, lojalnost i izdaja, metafiziko odreenje, ortodoksija, smrt, poraz i samoubistvo.
Jednoinka The Newcomer (1965) koncentrie se na jednu krucijalnu situaciju u ivotu
glavnog junaka koristei se tehnikom apsurda i ekspresionizma. Radnja se deava u jednom hotelu
koji se zove po samom autoru. Od starta je jasno da to nije obian hotel, ve jedan totalitarni
sistem, strogo voen, sa svakim paljivo proraunatim i utvrenim detaljem. Sistem, koji je ustvari
proizvod ovekovih snova, tenji i borbi je preuzeo vlast i sada terorie svog stvaraoca. Sam
ovek, koji je herojski i idealistiki sagradio sistem, sada je postao njegov rob, samo beznaajno
dugme u ogromnoj maineriji. U njemu nema mesta za individualiste i disidente i zato Hamdi mora

11
da umre. Ova drama je jedna od najbolje konstruisanih drama u ovom periodu, uz klaustrofobinu
kafkijansku atmosferu i uspenu, postepenu karakterizaciju.
The Letter je dosta apsurdnija, tea za praenje. Glavni junak je ON koji igra karte sa
etvoricom mukaraca u svom stanu. Kada dobije veliku sumu novca pismom koje mu, u
medjuvremenu donosi starija ena, pretvara se u svemonog tiranina. Predstava se zavrava tako
to mu jedan od prijatelja stavlja lisice i vodi ga na pogubljenje. Ovo je teka drama, u kojoj se
likovi stalno menjaju, starija ena se u razliitim momentima javlja kao kuna pomonica, njegova
majka ili njegova ena. On sam se javlja i kao njegov otac, a njegovi prijatelji kao neprijatelji.

Alfred Farad (1929-2005)

Farad je jedanput izjavio da su sve njegove predstave politike i da uvek unapred zna koje
ideje eli da nametne publici. Revolucionarni momenat je itekako primetan u njegovoj ozbiljnoj
istorijskoj drami, u etiri akta, napisanoj na knjievnom jeziku Sulayman of Aleppo (1964.).
Predstava prati jednog sirijskog intelektualca od trenutka kada je dobio ideju da ubije generala
Klebera iz Napoleonove ekspedicije i zavrava se njegovim hapenjem nakon izvrenog ubistva. U
izvesnom smislu forma je nastala pod uticajem Brehtovog epskog teatra. U njoj se pojavljuje hor
koji se ponekad ponaa kao ekspirov, kada publici daje iformacije, a ponekad kao grki, donosei
sud o postupcima. Na prvi pogled ini se da je ovo poziv na arapski nacionalizam i borbu protiv
imperijalizma, ali ustvari se bavi racionalnim smislom za pravdu. Sam Farad objanjava da on
koristi istorijsku dramu kao personifikaciju za savremena deavanja u punom smislu te rei, jer
smatra da je to bolji medijum za iskazivanje generalnih istina, jer je to forma slobodna od kliea
svakodnevnog ivota. U tom smislu, veliki uticaj na njega imao je al-Hakim. Sulejmana je uspeo
da predstavi kao inteligentnog i osetljivog oveka sa beskompromisnim potenjem koji na kraju
postaje tragini heroj. On je jako nervozan i impulsivan ovek, a njegovi studenti ga smatraju
udnim, ak i ludim. On, poput Hamleta, naglo menja raspoloenja prelazei iz melanholije i
depresije u ektremnu ivost i uzbuenje. Prema Badaviju, s obzirom na to da Farad nije uspeo,
osim protagoniste, da stvori druge karakteristine likove, Sulejmanu je oduzeta trea dimenzija,
to je predstavi oduzelo malo dramatinosti.
1965.god. napisao je svoju najbolju jednoinku na egipatskom govornom dijalektu The
Trap. U njoj jasno prikazuje stepen korupcije u administrativnoj maineriji egipatskog sela. Ova
drama je izuzetno umetniko delo, sa ivopisnim dijalozima, dinamikom intrakcijom likova,
uspeno izazvanom dramatikom tenzijom i monom atmosferom. Dijalog izmeu Umde,
oportuniste i materijaliste i Gude koji je slabog karaktera je remek-delo ubeivanja. Umda, zbog
nagrade koja mu je obeana, nagovara Gudu da izdaju prijatelja.
Princ Salim (1967) je drama u kojoj Farad obrauje popularnu srednjovekovnu romansu o
plemenskim ratovima u preislamskoj Arabiji dajui joj filozofsku dimenziju. U mnogim takama
ova drama zahteva komparaciju sa Al-Hakimom, recimo Salim koji zbog ei za osvetom oca
izvrava mnoga ubistva i prilikom jednog sukoba biva proboden i nakon sedam godina vraen u
ivot, to podsea na Al-Hakimovu Legendu o spavaima. I u ovoj drami koristi Brehtove
tehnike i ekspirov hor.
Ali Janah of Tibriz and his Henchman Quffa (1968) je inspirisana trima priama iz 1001
noi. Ovo je njegova najbolja komedija, u kojoj humor nikad ne prelazi granicu ka crnom niti ka
farsi. Tabrizi i Kufa dosta podseaju na protagoniste Servantesovog Don Kihota. Dosta inspiracije
nalazi u tradiciji npr. u teatru senki i Garaguzu. Predstava postavlja mnoga velika pitanja, recimo
do koje mere moemo snove smatrati istinom ili lai, da li onaj koji uspeva da ostvari pozitivnu

12
drutvenu promenu zasnivajui svoje uverenje na mitu predstavlja prevaranta ili revolucionara.
Ova drama direktno izvlai paralelu sa Naserovom revolucijom.

Mahmud Dijab (1932-1983)

Dijaba i njegovu dramu The Storm koja je napisana 1994.god, ali objavljena tek 1967.
mnogi smatraju jednim od najistaknutijih umetnikih produkata novog talasa dramaturga. U svojim
dramama uglavnom se bavi problemima egipatskog sela, u jako realistinom maniru. U ovoj drami
koja je u startu privukla veliku panju kritike, autor pokazuje svoju sposobnost za uspeno
kombinovanje arapskog knjievnog i specifinog seoskog dijalekta. Drama obrauje sluaj lano
optuenog Abu ame za pljaku i ubistvo zbog ega biva optuen na 20 god. zatvora, to izaziva
smrt njegove ene i teak ivot njegovog sina i erke, koji ostaju bez krova nad glavom.
Monotonija i usporenost seoskog ivota, koliko god uspeno doarani, u samom gledaocu nikako
to ne izazivaju, ve ba naprotiv drama, prema Badaviju sve vreme odie napetou i ivou
likova, kao i lepotom jezika koja u momentima dubokih emocija prerasta u poeziju.
Iz ove drame dva lika se pojavljuju i u Dijabovoj jednoinki The Stranger (1967) koja se odvija u
slinom selu i uz stranca koji se pojavljuje uspeva da nam prenese ideju da, meusobnim
razumevanjem, ljudi mogu prevazii lingvistike i kulturne barijere.
Diajabu nisu strani ni simbolizam ni teatar apsurda, kao ni mrane atmosfere bezizlaznih
situacija, bez obzira na to to u njegovim delima dominira realistini ton. Ti maniri se primeuju u
tri jednoinke u kojima je protagonista jednostavno nazvan ovek. U jednoinki The Stranger
Will Not Drink Coffee oslikava mranu atmosferu punu sumnje i terora, prikazujui jednog oveka
koga potpuno demoraliu neki stranci, ulazei mu bezobzirno u dom i popisujui stvari i koji mu u
jednom trenutku ak i cepaju papir koji dokazuje da je on vlasnik kue. Ova drama deluje na vie
polja, politikom, pokazujui bespomonost obinih graana pod autoritarnom vladavinom kako i
na ironiko-metafizikom, u vezi sa nainom na koji Bog titi svoje vernike.
U sledeoj drami, Men Have Heads, postaje jo mraniji i, ekspresionistikom metodom,
pokazuje bezizlaznost u kojoj se moe nai ovek. Protagonista je ovek slabog karaktera, sa
enom koja ne moe da raa i zaposlen u firmi u kojoj ga niko ne potuje i u kojoj ga tri puta
zaobilazi unapreenje. Jedno vee stie im paket koji sadri torzo mrtvog oveka, a nakon nekog
vremena stie im i drugi paket u kojem se nalazi glava koja nije mogla stati u prvi i tom prilikom
ena primeuje da ubijeni ovek poprilino lii na njenog mua.
Trea jednoinka nosi naziv Put the Clocks Right, u kojoj prikazuje itavu porodicu koja
oekuje da se, tano u 9 sati, pojavi verenik najstarije erke, koji je misteriozno nestao pre 20
godina. Do kraja te uznemiravajue predstave autor nam nije otkrio da li se to oekivanje isplatilo.
Dijabovo delo o kome se najvie govorilo i koje predstavlja hrabar pokuaj politikog
samoispitivanja nakon poraza 1967.god. je Bab al-Futuh i bila je cenzurisana. U drami se radnja
odvija u dve vremenske zone, u modernom dobu i u srednjem veku, iako ta dva nivoa nisu
potpuno razgraniena. Grupa mladih ljudi, koja se nalazi u deprimirajuoj sadanjosti, odluuje da
se zabavi tako to e u mati rekonstruisati dogaaje slavne i blistave arapske prolosti i, recitujui
stihove knjige imaginarnog revolucionarnog voe iz doba Saladina, iznose svoje elje za
promenom i slobodom. Ova predstava pokazuje veliki Brehtov uticaj.

Ali Salim (1936-)

Salima smatraju najistaknutijim satiriarem svoje generacije. Neumoljivo je napadao
birokratiju, korupciju i despotizam. Prvu dramu People of the Eight Heaven je napisao 1963.god.
To je fantazija, vrsta naune fantastike u kojoj dr.Midu, deprimiran zbog nepravde na zemlji,

13
odlee na futuristiku planetu na osmom nebu. Tamo ga eka jo gora situacija, planeta iji
stanovnici ive u apsolutnoj monarhiji i gde glavnu re ima akademija naunika, koji zemlju vode
po striktnim racionalnim i naunim zakonima. Izmeu ostalog, zakon nareuje da se jo na deci
vri operacija uklanjanja bilo koje mogunosti da vole.
Izmeu 1967. i 1968. pie tri interesantne jednoinke: The Wheat Well je meavina
fantastike i realizma u kojoj Salim uspeno koristi ekspresionistiku tehniku. Kroz ovu gorku
satiru pokazuje sebinost veine oveanstva i zlo birokratije tako to pokazuje kako protagonista
ostaje bez ikakve nagrade iako je sedam godina uporno radio ne bi li doao do svog otkria. Song
on the Mountain Pass koja prikazuje pet egipatskih vojnika koji su od strane neprijatelja u ratu
1967. saterani u planinski prolaz. The Buffet odie kafkijanskom atmosferom po emu jako
podsea na Rumanovog The Newcomer. U njoj opisuje bezizlaznu situaciju u koju dospeva
dramaturg, kada ga direktor pozorita poziva u svoju kancelariju i zahteva promene u tekstu. Silu,
koju pisac ne moe da zanemari, Salim je predstavio u konobaru pozorinog bifea, koji slepo slua
nareenja onoga ko sedi u direktorskoj stolici. Kada pisac u jednom trenutku uspeva da okupira
stolicu i time stie vlast nad konobarom, on ipak ne pristaje da igra tu igru ve ini neophodne
izmene u tekstu i izlazi. Pisac predstavlja bespomonu individuu ije je jedino oruje protiv sistema
re.
The Comedy of Oedipus, You Killed the Monster (1970) je groteskna verzija legende,
koja je zadrala veoma malo od originalne prie. On radnju smeta u Tebu, ali uvodi mnoge zamke
moderne civilizacije poput TV-a, radia i telefona. Edip je inae dobronameran vladar i bavi se
izumevanjem moderne tehnologije. Jokasta, zato to Edip ne ispunjava brane dunosti, smilja
zaveru sa jednim ovekom iz vlasti. Oni u narodu stvaraju zabunu i u sedam kratkih scena stvaraju
mit o Edipu kao boanstvu.Tada se javlja jo jedno udovite i Edip odbija da glumi boga i alje
ljude da se bore sa njim. Oni, meutim, bivaju poraeni jer su uprkos oruju koje je Edip izumeo
vremenom od strane vlasti potpuno demoralisani. Ova drama je, pre svega, politika i didaktika i
pokuava da saopti da su tehnoloki progres i oruje besmisleni ako nisu u rukama dobrih vojnika
i graana, a to je nemogue pod tiranijom i atmosferom straha. Ova drama oigledno govori o
Naserovoj vladavini, mada autor ne svaljuje krivicu na njega ve na sam sistem koji je stvorio,
sistem koji se oslanja na prikrivanje istine, odsustvo slobode, politiku indoktrinaciju putem
masovnih medija i kult linosti.

Drama u stihu
Ahmed auki (1868-1932)
Ako izuzmemo deije pokuaje Nakaa i njegovog neaka Salima, auki je definitivno prvi
koji je poeo da pie drame u stihu na arapskom jeziku. Veliki neoklasiar se bavio ovom formom,
sa izuzetkom prve verzije Ali Beja Velikog, koju je sastavio jo kao u student u Francuskoj
1893.god., tek u poslednje 4 godine svog ivota. Tada je ve bio priznati princ pesnika irom
arapskog sveta. U te 4 godine napisao je 6 tragedija u stihu i to istorijskih i jednu komediju koja je
u prozi. Druga verzija Ali Bey The Great se deava u 18. veku, u Egiptu za vreme mameluke
vladavine. Osim to obrauje krvavu borbu za mo, auki je dodao Ali Bejevu ljubav prema
robinji Amal koju oslobaa ropstva i eni. Ali Bej je imao jo jednog tienika, Murad Beja, koga
je takoe izvukao iz ropstva, tako to ga je usvojio. Murad je takoe zaljubljen u Amal, koja ga,
na svu sreu, odbija, jer se na kraju ispostavlja da mu je to roena sestra. Nasuprot ovoj
anahroninosti, ova drama je poziv protiv ropstva, a pored toga i za egipatski nacionalizam. Bez
obzira na interesantnu temu, ovom komadu nedostaje dramatinost, posebno zbog medijuma koji

14
auki koristi, klasini arapski stih sa strogim metrima i estom monorimom. Dogaaji se kreu
mnogo brzo i karakterizacija je slaba. Poezija, iako podobna za retorine poetine izjave, teko
pravi razliku izmeu razliitih likova i duboko emotivnih nijansi. Sam rukopis pojedinih aukijevih
drama pokazuje da je on esto pisao dijaloge kao jednu pesmu a kasnije ju je delio likovima.
Sline defekte pokazuje i The Fall Of Cleopatra koja, pored toga, ukazuje na veliki
ekspirov uticaj, recimo kada se verni podanik ubija ne bi li dokazao apsolutnu lojalnost svom
gospodaru. No, mnogi stihovi koji su otpevani u ovoj predsatavi postali su kasnije popularne
pesme irom arapskog sveta. Bez obzira na gomilu dobre poezije koju sadri, likovi nisu dobro
oslikani, kao ni sami odnosi izmeu njih. Jedina koja se izdvaja jeste Kleopatra i to zato to je
auki eleo da izrazi svoje patriotsko oseanje, to se takoe vidi i u tome to Rimljane prikazuje
kao potpuno zaokupljene telesnim zadovoljstvima. I ovde, on koristi tradicionlanu monorimu i
monometar u svakom govoru i konstantno je menja sa svakim govornikom, to neizbeno dovodi
do toga da drami oduzima emotivnu dinamiku tako da ak i ogromna tuga Antonija i Kleopatre u
ovoj formi postaje formalizovana. Taj aukijev uzvieni stil Badavi smatra retorikom dramom.
The Mad Lover Of Layla je tuna pria o dvoje legendarnih ljubavnika Kajsa i Lejle, koje
auki smeta u 7. vek, u vreme vladavine Omajada. Kada se Lejla, zbog asti porodice, udaje za
nekog drugog, koji je iz potovanja ne dotie, njena ogromna strast prema Kajsu je odvodi u smrt
zbog tuge, dok je jo devica. Kada Kajs uje za to, pada od bola i dok uje njen glas koji ga doziva
iz grobnice, on umire. Ova drama sadri jedan deo aukijeve najbolje poezije, kojom opisuje strast
ljubavi i atmosferu pustinje, posebno lepotu njenog nonog neba. Mnogi od ovih stihova su
pretvoreni u pesme koje mnogi obrazovani Arapi znaju napamet. Protagonisti su dobro
okarakterisani, a patetika njihove patnje nije tragina kao kod Romea i Julije, jer oni nisu prikazani
kao aktivni borci i heroji protiv drutva.
Cambyses je, takoe, patriotski komad u kome faraon Egipta pristaje da da monom
persijskom kralju Kambizu svoju erku princezu Nifrit, ne bi li izbegao unitenje Egipta. Tek
nakon godinu dana Kambiz otkriva da njegova ena nije Nifrit, ve princeza Natitas, erka
prethodnog faraona. To ga dovodi do potpunog ludila, u kome ini bezbrojna ubistva, ak i
roenog brata i sestre, a onda usled grie savesti izvrava samoubistvo. Ovaj melodramatian
komad je loe struktuiran i likovi nisu jasno izanalizirani.

Aziz Abaza (1898- 1969)

Abazin metod pisanja poetskih drama je dosta slian aukijevom. On se na egipatskoj
literarnoj sceni pojavljuje 1943.god., kada je izdao duboko emotivnu poeziju inspirisanu gubitkom
svoje ene. Te iste godine objavio je svojih prvih sedam drama u stihu meu kojima je Qays And
Lubna, ija je tema veoma slina aukijevoj The Mad Lover Of Layla, s' tim da njegovi junaci
osnivaju brak, ali se kasnije razvode jer je Kajsova majka ljubomorna na svoju snaju i koristi njenu
sterilnost kao nuan povod za razvod. Posle mnogih peripetija, oni su ipak na kraju zajedno.
Nakon ovoga Abaza pie nekoliko istorijskih drama ak i producira adaptaciju
ekspirovog Julija Cezara. U svim ovim dramama Abaza pokazuje dramske slabosti koje su koje
su ak vee od aukijevih: poezija je vie lirina nego dramatina, dikcija suve arhaina,
tradicionalna versifikacija drami oduzima spontanost i prirodnost, struktura je slaba a
karakterizaciji nedostaje psiholoka dubina. Jedina dva mogua izuzetka su drame u kojima se on
bavi modernim temama Autumn Leaves (1957) i Zahra (1969). U prvoj obrauje problem koji se
javlja u porodici kada ena koja je u braku ve dvadeset godina sree ponovo oveka koga je u
mladosti volela, ali joj nije bilo doputeno da se uda za njega jer je bio siromaan. Drama se
zavrava tako to nesueni ljubavnik emigrira, ne bi li ena ouvala svoju porodicu. Zahra se
takoe bavi temom ene i drutva koje je prisiljava da se uda protiv svoje volje. Zahra ima

15
ljubavnu aferu iz koje raa jedinu erku, Safu, za koju mu misli da je njegova. Kasnije ona, na
silu, udaje erku za oveka sa kojim ona sama ima aferu i kada sazna da e postati baba, upada u
stanje besa, u kojem muu priznaje da Safa nije njegova erka, zbog ega se on razvodi. Drama se
zavrava kada se posle godinu dana majka pokajniki vraa kod erke i doivljava srani napad
dok dri unuka u naruju. Ove drame su dobro konstruisane, sa ivopisnim likovima i jasnim
zapletom, koji je pun dramske tenzije. Bez obzira na melodramatini kraj, Zahra je ozbiljna drama
sa jasnom drutvenom porukom. Bez obzira na ove pozitivne strane klasini arapski stih, kliei i
arhaini vokabular pokazali su se neadekvatni za modernu dramu. Oseala se potreba za
drugaijim stihom da bi ova vrsta drame napravila korak napred.

Abd Al-Rahman Al-arkavi

1962.god, kao tada ve istaknuti novelista pie dramu The Tragedy of Jamila, koja izaziva
snanu i naglu reakciju publike, koliko zbog same teme o Damili Buhrid, alirskoj eni-borcu za
nezavisnost, koliko i zbog slobodnog stiha koji al-arkavi koristi. Autor takvo pisanje naziva al-ir
al-hur. Ovakva metrika poela je da se javlja jo 40-tih, zamenjujui staru rigidnu formu,novom,
slobodnijom. Stari stih koji se sastoji iz dva polustiha jednake duine koji se obavezno zavravaju,
uglavnom, istovetnom rimom kroz itavu pesmu, zamenjuje stihovima nejednake duine i
razbacanom rimom, a stopa koja je bila obavezna u svakom stihu, sada postaje tafail i sme biti
ponavljana koliko je to volja autora. Ovakva slobodnija forma je dosta primenjivija za dramski
izraz, s' obzirom na to da moe obuhvatiti iri spektar tonova u emocijama, od krajnje patetinih
do potpuno retorikih, bez stvaranja vetakog doivljaja. Ovaj korak, koji je nainio al-arkavi
kasnije su pratili mnogi pesnici. Pored ovog doprinosa arkaviju se ne moe pripisati nita vie, jer
su njegove drame bile preduge, nezanimljive, bez dramske nabijenosti, podseajui vie na novele
u stihu nego na dramu.

Salah Abd Al-Sabur (1931-1981)

Za razliku od al-arkavija ije su drame bile isuvie duge, prozaine i didaktike, Sabur je
pisao kratke, koncentrisane i simboline komade. Kada je poeo da pie drame ve je bio vodei
egipatski pisac svoje generacije.
Prva drama u stihu koju je sastavio bila je The Tragedy of al-Hallaj (1956), o mistiku al-
Husein ibn Mansur al-Haladu, koji je osuen na smrt zbog hereze i politike subverzije. Drama
sagledava poslednje faze njegovog ivota i sastoji se od dva ina, prvi je Sabur nazvao The Word,
a drugi Death. Drama poinje sa scenom u kojoj vidimo mrtvo telo al-Halada, a tek kasnije kroz
seanje njegovog bliskog prijatelja iblija saznajemo ta je do toga dovelo. ibli nam kazuje kako
je al-Halad simbolino odbacio svoju sufi haljinu i istupio iz mistikog reda da bi uzeo aktivno
uee u patnjama sveta oko sebe. On je uhapen i kasnije nepravednim procesom osuen na smrt,
zbog propovedi koje je odravao na ulicama. Sama smrtna presuda izreena je tako to su dvojica
korumpiranih sudija dali grupi ljudi da je iita naglas, izgovarajui pritom da je al-Haladova krv
na njima. To itekako podsea na Pontija Pilata i njegovu osudu Isusa Hrista. Jo jedan uticaj je
veoma jak, a to je uticaj T.S.Eliota koji je Saburu bio omiljeni pesnik. Ova drama, s obzirom na
svoju politiku i socijalnu angaovanost, definitivno pripada dramskom pokretu ezdesetih, iako se
naizgled bavi temom misticizma, sa jednom razlikom: al-Halad nije predstavljen kao
revolucionarni aktivista, jer njegovo odbijanje da pobegne iz zatvora i da mu saradnici u tome
pomognu jasno govori o njegovom mistikom opredeljenju, gde je smrt samo sjedinjenje sa
Bogom.

16
 The Night Treveller (1969) se po tehnici jako razlikuje od prve, a sam al-Sabur je
predstavlja ne kao tragediju ve kao crnu komediju i naglaava da ju je napisao pod uticajem
Joneska. Pitanje politike pravde je jo jae prisutno, ali je smeteno u formu eksperimentalnog
teatra i teatra absurda. U drami se pojavljuju samo tri lika: narator, putnik i kontrolor karti, a
radnja je smetena u nonom vozu. Putnik je predstavljen kao obian graanin, istovremeno i heroj
i klovn, a kontrolor kao vlast u svakom smislu. Tokom predstave kontrolor putnika mentalno
terorie na razne naine, traei mu kartu, prvo voznu, a kasnije i linu, koje zatim pojede, a na
kraju ga optuuje za ubistvo Boga i ubija ga svojim bodeom. Predstava se zavrava tako to se
narator izvinjava publici to nije spreio kontrolora i njegov zloin, ak mu je i pomogao da
uklone le, poto je on kao i sama publika nemoan pred onima koji nose oruje. Al-Sabur je
izjavio kako je njegova namera bila da stvori apstraktne tipove ljudi i da nije bio siguran da li to da
prikae u formi pesme, dijaloga ili drame to je i dovelo do toga da ovaj komad bude meavina
svega toga. Sama forma poezije je potpuno opravdana jer je to ponekad jedini izraz dubokih
nijansi ovekovog uma, sfere snova i iracionalnog.
Ista koliina simbolizma koriena je i u drami The Princess Waits (1971), u kojoj
prikazuje princezu i tri njene pratilje u kolibi usred ume, gde ve 15 godina ekaju da princezin
ljubavnik doe i opravda svoje postupke, jer je prevarom ubio njenog oca, kralja, i zauzeo presto
kada je ona i pobegla u umu. U jednom trenutku kod njih se pojavljuje zalutali pesnik, kome
doputaju da sedne u ugao da zavri svoju pesmu, dok se u meuvremenu pojavljuje i ovek koga
su sve vreme ekale. Ispostavlja se da on nije doao da trai oprotaj i da izjavi ljubav ve da
pokua da povratkom princeze stabilizuje poljuljanu vlast. Princezu spaava pesnik, koji nakon to
je zavrio svoju pesmu, ubija uzurpatora i omoguava joj da se vrati u palatu. Princeza je u ovoj
drami simbol za Egipat koji strpljivo eka onoga koji ga iskreno voli i koji e na kraju biti spaen
od strane pesnika, militantnog intelektualca, koji pored rei ume da koristi i bode.
Pored ovih kratkih, napisao je i dve duge drame Layla and the Mad Man (1970) i When
the King Dies (1973). Prva je smetena u Egipat neposredno pre revolucije 1952, u kome grupa
mladih entuzijasta svoje subverzivne delatnosti sprovodi tako to postavlja aukijevu predstavu
The Mad Lover of Layla, dok je druga dosta interesantnija jer se al-Sabur vraa mitu i legendi.
Bezimeni kralj, polu-tiranin, polu-ludak, je simbol svih kraljeva, a al-Sabur mu je dodelio sudbinu
u kojoj on gine od pesnikovog maa, jer je kraljica zbog kraljeve impotencije u pesniku nala
ljubavnika. Nakon toga oni bee na reku, a dvorani preuzimaju vlast i alju po kraljicu jer misle da
su uli kako im mrtvi kralj govori da ako ona legne pored njega to e mu povratiti ivot. Al-Sabur
zavrava predstavu potpuno nekonvencionalno, nudei publici tri kraja, prvi u kome se oni vraaju
na dvor gde kraljica biva ubijena a pesnik ide u podzemni svet gde, kada uje odluku da se kraljica
podeli na pola i jedna polovina ide pesniku, a druga kralju, odluuje da ode svojim putem. Druga
alternativa je da nijh dvoje podiu sina koji se nakon 20 god. vraa u razrueno carstvo i podie
nov dvorac i trea, gde se pesnik i kraljica vraaju u dvorac, nareuju dvoranima da zakopaju
kralja, a kraljica, kao simbol pobede ivota nad smru, zauzima presto. Element koji se provlai
kroz itavu predstavu je i hor, koji sve vreme komentarie dogaaje. Ova drama objedinjuje
mnoge al-Saburove ideje, koje je simbolino obraivao u svim svojim delima, tiraniju vlasti,
suzbijanje individualne slobode, neophodnost pobede ivota i aktivnosti nad pasivnim i
destruktivnim silama smrti i prolosti kao i kljunu ulogu pesnika koji se bori ne samo svojom rei
ve uzima i oruje u svoje ruke.
Al-Saburovo delo predstavlja najozbiljnije ostvarenje arapske drame u stihu. Njegova
poezija je atmosferina, puna asocijacija i simbola, koncizna i sugestivna, matovita i zvuna i jako
uspeno prenosi sve nijanse emocija koje se javljaju kod al-Saburovih likova.

17
 Razvoj drame u ostatku arapkog sveta
Jordan
U 50-tim god. 20.tog veka teatar u Jordanu se iskazivao kroz istorijske i religiozne predstave kao i
kroz nekolicinu prevedenih. One su izvoene u kolama, crkvama, gradovima, selima kao i u
beduinskim zonama. Primeri ovih predstava su Osvajanje Andaluzije eih F. Hatiba, Talac
Muhamed Muhaisena i Arapsko vee Osmana Kasema. Uglavnom su iskazivale pojaana
nacionalna oseanja.
Sledea faza 1964-1972 je obeleena izvoenjem prevoda zapadnih drama od strane mlade
grupe talentovanih umetnika pod nazivom Jordanska pozorina porodica, pod vostvom Hani
Snobera.
Tek u treoj fazi 1972-1979 pojavljuju se originalna dela. Novi talas obrazovanih
intelektualaca u saradnji sa ministarstvom kulture uspeva da izvodi predstave irom arapskog
sveta.
80-te godine predstavljaju eksperimentalnu fazu jordanskog pozorita tako da se formira
mnogo novih trupa poput al-Fawanees, Popularnog pozorita, al-Mawal i dr. Nezavisni reditelji i
dramaturzi inicirali su eksperimentalne radionice i kroz kreativan rad pokuavali da dou do linog
izraza. Poeli su da se javljaju mistini i tradicionalni elementi, poput nekih starih pesama, prianja
pria, istorijskih dogaaja i mitologije.U ovom periodu adaptirani su mnogi evropski muziki
klasici. Mada zapadna dela nisu vie prevoena radilo se na adaptaciji.Takvi pokuaji su
karakteristini za Hani Snobara, Hatem al-Saida, Damil Avada i Naser Omara.
U toku 90-tih Ministarstvo kulture ima istaknutu ulogu, po prvi put organizujui godinje
festivale. Kao originalni dramaturzi istakli su se Hakim Harb, Hasan Sabajla, Ziad Dalal i
Muhamed Dmor. Osnovano je jo trupa i pozorita. Monodrama je postala trend.
Nakon 90-tih glavne teme postale su mir, normalizacija i kulturna razmena na Bliskom
istoku, a glavni kanal za izraavanje i dalje su ostali festivali.

Kuvajt

Iako se 20-tih godina javnost susrela sa pozoritem, u Kuvajtu dramski pokret zapoinje
tek 50-tih godina 20.tog veka, kada su uinjeni zvanini napori da se stvori moderna scena tako da
su se stvarale mnoge profesionalne pozorine trupe pored amaterskih. Prva kuvajtska predstava
napisana je tek 1962.

Liban
U Libanu se polet osetio tek osnivanjem Nacionalnog teatra 1960.god nakon ega je
usledilo osnivanje brojnih pozorinih trupa tokom te decenije, poput trupa Munir Abu Dibsa,
Roder Asafa i Rahbani brae, kojima je u njihovim operetama dosta pomagala uvena pevaica
Fajruz
U sluaju Libana dva imena treba pomenuti: meu mahdarima tu je Mihail Nuejma koji je
napisao dramu Fathers and Sons (1916), koja ispituje korupciju, brakove sklopljene na silu i pravu
ljubav, a pored njega i Said Akl (1912-) koji je sastavio dramu u stihu Qadmus (1944), po starom
grkom mitu o Kadmusu, koji eli da spasi svoju sestru Evropu od Zevsa.

18
 Palestina
Neposredno pre rata 1948.god. postojalo je mnogo trupa, ali su se svi ti umetnici i
intelektualci rasuli po drugim zemljama arapskog sveta, a drame koje su opstale, pored stroge
cenzure unutar Izraela, svodile su se na simbolino prikazivanje primera tiranije, lukavstva i
revolta izvuenih iz istorije. Primeri takvih drama su The Zanj Revolt i Samson and Delilah od
Muaina Basisa(-1984) i Qarqash Samih al-Kasima(1939-).
Palestina je potrebu za novim izrazom osetila tek 70-tih god. 20-tog veka to je iskazala
osnivanjem brojnih teatarskih trupa koje su naalost bile kratkog veka. Prva trupa koja je stvorila
primer hrabrosti tako to je, pre svega, stvorena na okupiranoj teritoriji istonog Jerusalima, kao i
zbog svoje finansijske nezavisnosti, stvorena je 1977.god. Trupa je ponela naziv al-Hakawati.
Jedan od osnivaa ove trupe Fransoa Abu Salem je veoma plodan dramaturg i mnoge njegove
drame trupa izvodi kako u Zalivu, gde su publici ponekad i po prvi put darovali iskustvo doivljaja
gledanja predstave, tako i po Evropi. Glavnu inspiraciju iz evropske dramske tradicije crpi od
Brehta i Kafke, a teme koje obrauje uglavnom se tiu odnosa palestinskog identiteta unutar
zbunjenih likova njegovog dela. Produkcija trupe obuhvata pantomimu, karnevalska obeleja,
alegoriju, satiru i esto improvizaciju. Meu dramama koje su ugledale svetlo dana i u Evropi su
The Story of Kufur Shamma, mladiu koji se nakon studija u Kairu vraa u svoje selo u Palestini
da bi zatekao samo ruevine i The Story of the Eye and the Tooth.

Irak
Izmeu 1880-1920 drama je bila rezervisana za javne kole u cilju propagiranja morala.
Izvoene su retko i to su uglavnom bile istorijske i religiozne teme, a ponekad i komedije i
drutvene drame. Pored par lokalnih i par libanskih, prikazivane su adaptacije francuskih i
povremeno engleskih i turskih drama. Malo popularnosti nakon ovog perioda drama je dobila
zahvaljujui osnivanju knjievnih i nacionalistikih klubova koji su slavili slavnu arapsku prolost.
Od 20-tih do 50-tih inspiracija je dolazila iz Egipta. Uzori su bili auki i al-Hakim.
Pored pionirskog doprinosa Haki al-iblija koji je osnovao pozorinu grupu 1927., koja se
kasnije spojila sa uvenom egipatskom Fatima Rudija, glavne zasluge za razvoj irakog pozorita
nosi Jusuf al-Ani (1927-). Njegovi likovi su uglavnom obini ljudi koji govore na dijalektu. Jo u
koli formirao je pozorinu trupu kada je i zapoeo svoju saradnju sa Ibrahim Dalalom i Sami
Abdul-Hamidom. Ova trojka obeleila je veliki period irakog pozorita. 1952.god. osnovali su
trupu Moderni teatar, koja kasnije menja naziv u The Modern Artistic Theatre Troupe. To je bila
prva profesionalan trupa jer su sva trojica studirala dramske umetnosti.
Al-Ani je u poetku pisao kratke drame na govornom, u kojima je isticao negativne
aspekte drutvenog i politikog sistema i to uglavnom putem kominih skeeva. Ove drame su u
narodu bile jako popularne jer su obini ljudi i bili ciljna grupa i on je eleo da teatar priblii ba
njima tako da je uvek imao iroku podrku. Zbog svoje marksistike opredeljenosti vlasti su ga
esto maltretirale i 1954. je sa 400 drugih pesnika, umetnika, akademika odveden u vojni logor
radi ispitivanja i ubeivanja. 1957.god je ak morao da izbegne iz zemlje, ali nakon revolucije
1958., kada je pala monarhija, vraa se u velikom stilu.
U drami I'm Your Mother, Shakir (1955) je prikazao enu kao sposobnu da uestvuje u
borbi za osloboenje. Kada je postao direktor ministarstva za kulturu 1961.god., osnovao je prvi
festival, mada dolaskom Bat partije pritisak na levicu se znatno pojaava tako da mnogi projekti
bivaju neispunjeni.

19
 Pokuavajui da stvori moderni teatar zasnovan na tradiciji koristi razne metode, makamu,
naratora, sad, poeziju i sve to pomeano sa Brehtovim epskim i politikim uticajem kao i
kulturnim nasleem , istorijom, folklorom i bajkama.
Drame The Key, The Moorings i The Inn spadaju u najuspenije drame tog vremena. Al-
Ani se zalagao za drutvene reforme, humano i pravedno drutvo, emancipaciju ene i prava malih
ljudi. Konflikt je uvek fokusirao na borbu izmeu starog i novog, koncentriui se na prosperitet i
trijumf obine individue kao i na herojstvo onih koji se bore za promene.

Magrib
Prve korake u dramaturgiji u zemljama Magreba nainio je Tunis. Pored brojnih trupa koje
su nastale pod uticajem gostovanja egipatskih, 1964.god. je osnovan Arapski pozorini festival,
koji je postao fokus mnogih diskusija o arapskom teatru.
Al-Madani (1938-) je napisao niz ozbiljnih drama na temu narodne revolucije. Svoju teoriju
drame je prikazao putem ovih komada, tako to je virtuelno podelio scenu na tri dela, pri emu se
u prvom pokazuje sama akcija drame, u drugom tzv. Autor komentarie prirodu revolucije i u
treem statisti itaju dokumenta vezana za trenutnu situaciju.
U Aliru i Maroku razvoj teatra se odvijao dosta sporije zbog kompleksne situacije koja je
postojala na tim teritorijama, to zbog korienja jezika, to zbog edukativne politike i naravno
najvie iz politikih razloga.
U Maroku bitnu ulogu su odigrala dva dramaturga Ahmad Taib al-Ild (1928-) i Al-Taib al-
Sidiki (1938-). Ahmad je obradio Molijerovog Tartufa po ugledu na Dalala u Egiptu, a Al-Sidiki
je dao doprinos kao dramaturg, producent i glumac.

Sirija
Mnogi kritiari se slau da stvarni poetak pozorita u Siriji predstavlja osnivanje
Nacionalne pozorine trupe 1958.god. Najvei doprinos sirijskom teatru dao je Sadalah Vanus (-
1997) koji se kolovao i u Kairu i na Sorboni. Iako je napisao nekolicinu kraih drama, kada je bio
pod uticajem egzistencijalista, Kamija i Sartra, panju javnosti privukla je Soiree for the 5th of
June (1968), koja kritikuje stav arapskog drutva nakon junskog rata. Predstava je postavljena
tako da glumci na sceni iznose zvaninu verziju rata, dok je konstantno prekidaju ljudi iz publike
iznosei svoju stranu prie. Na kraju se prestava prekida, pozorite zatvara i itava publika biva
uhapena. Ovom dramom Vanus zapoinje primenjivanje svoje teorije o drami, posebno vezano za
odnos publike i glumaca na bini. Kasnija dela bila su inspirisana Brehtom i smatrao je socijalizam
reenjem za mnoge probleme kao i da drama mora imati ideoloko-politiku osnovu.
U predgovoru The Adventure of the Mamluk Jabir's Head (1970) autor naglaava da se predstava
mora uskladiti sa ljudima kojima se izvodi tj. da se treba izvoditi na dijalektu te odreene sredine
uz njihovu tradicionalnu muziku u pauzama. Glumcima je reeno da publiku ukljuuju u dijaloge
pre predstave. Obe ove drame bile su veliki izazov za dotadanji teatar.
U drami An Evening with Abu Khalil Al-Qabbani (1972) stvara dramu u drami tako to
prikazuje okolnosti Kabanijevog ivota u Osmanskom carstvu i unutar te prie jednu od
Kabanijevih drama o Harunu al-Raidu.
Vanus je napisao 21 dramu , a najplodniji period mu je bio u poslednjih 5 god. njegovog
ivota kada je smatrao da je pisanje za pozorite njegov nain borbe protiv raka, koji ga je polako
ubijao. U tim dramama najprisutniji je motiv smrti i do tada , kod njega, neviena karakterizacija
koja likove ne stavlja, kao to je ranije imao obiaj, u neki kulturno-drutveni okvir ve ih

20
posmatra kao nezavisna, individualna bia. U ovom periodu drame su mu manje politiki obojene.
Jo jedna razlika se javlja u odnosu na njegovo ranije stvaralatvo, a to je da istinu vie nije traio
izmeu dve strane, vladara-podanika i publike-glumaca, ve je shvatio da je ona relativna.On je bio
dramaturg, reditelj, kao i kritiar i teoretiar drame koji je uspeo kombinacijom klasinih tema i
modernih tehnika da stvori dela koja imaju veliki znaaj u savremenom arapskom svetu.

Nijadan drugi dramaturg nije uspeo da nadmai doprinos Vanusa modernoj drami, mada su
postojali dramaturzi poput Muhamed al-Maguta (1934-), Valid Ihlasija (1935-) i Mamduh Aduana
(1941-).

Zakljuak
Evidentno je da se dramska forma, iako joj koren nije na arapskom tlu, vrlo brzo
razgranala i pruila plodove, koji su esto donosili veliku slast kako intelektualcima tako i prostom
narodu. Bez obzira na to da li su predstave bile originalne ili inspirisane nekim zapadnim modelom,
ini se da je najei cilj pozorita bio podsticaj prosperiteta i promena, bilo to politiko-drutvene,
psiholoko-individualne ili etiko-filozofske prirode. To i nije toliko udno ako imamo u vidu da je
najvei zamah pozorite uzimalo ba u periodima ideolokih prevrata i brojnih revolucija irom
arapskog sveta. Na veliku alost, nakon tog talasa optimizma, kada su ljudi imali utisak da
napokon uzimaju kormilo u svoje ruke, opet su se sudarili sa totalitarnim sistemima i strogim
cenzurama. Zbog toga se danas arapski teatar nalazi u svojevrsnom vakumu i najglasniji pozivi za
obnovu pozorita i kulture uopte se uju samo iz usta umetnika i intelektualaca, koji jo uvek
veruju u mo umetnosti. Dananja situacija je, u najmanju ruku, obeshrabrujua. Pored
malobrojnih trupa, koje mukom uspevaju da otvaraju pozorita, borei se sa nedostatkom finansija
i kulturnom cenzurom koja vreba na svakom oku i festivala, koji pokuavaju da prate evropske
trendove i da probude interesovanje u iroj publici samo retko gde sreemo nadahnute dramaturge.
Arapskom svetu ostaje izgleda samo nada da e se svi ratovi i nematine na tim teritorijama
zavriti i da e u novosteenom miru drama ugrabiti malo sveeg daha i pojuriti u nova,
neistraena polja rei i izraza.

Literatura:
1. Allen, Roger: An Introduction to Arabic Literature, Cambridge University Press, 2000
2. Al-Bassam, Sulayman: The Bard of Basra, The Guardian, 22.09.2005
3. Alsouleman, Ali: Sadallah Wannus, His Last Five Years, Al-Jadid, Vol. 7, No. 34 (Winter
2001)
4. Amin, Dina: Egyptian Playwright Alfred Farag Analyzes Decline of Arab Theatre, Al-Jadid,
vol. 5, no. 29 (Fall 1999)
5. Badawi, M. M. : Modern Arabic Drama in Egypt, Cambridge University Press, 1987
6. Chalala, Elie: Sadallah Wannous Calls For restoration of Theater, Al-Jadid, Vol. 2, No. 8
(June 1996)
7. Christie, John: El-Hakawati on Stage
8. Ditmars, Hadani: The El-Hakawati Theater, Search for Identity on and off Stage

21
9. Feeney, John: Shadow theatre in old Cairo and a modern revival, Saudi Aramco World,
March-April, 1999
10. Folaron, Deborah: Oral narrating and performing traditions, Taziyah
11. Hassan, Fatme Sharafeddine: Sadallah Wannous Approach to Theater, Al-Jadid, Vol. 2,
No. 8 (June 1996)
12. National Representatives of Theatre INGOs: Recent Theatre History, Jordan, 2004
13. Saeed, Mahmoud: Three Books Survey History of Lebanese Theater.., Al-Jadid Magazine,
Vol.6, No. 33 (Fall 2000)
14. Shawky, Mohammad: Painful Arab Reality Creates Theatre in CIFET, 2004
15. The Mewar Encyclopedia
16. Yousuf, Saalam: The Peoples Theatre of Yusuf al-Ani, Association of Arab-American
university Graduates and Institute of Arab Studies, 1997

Sadraj:

1. Uvod.. str.2-3
2. Poeci arapske drame str.3-5
3. Drama u Egiptu. str.5-8
4. Talas novih dramaturga u Egiptu.. str.8-14
5. Drama u stihu str.14-18
6. Razvoj drame u ostatku arapskog sveta. str.18-21
7. Zakljuak... str.21
8. Spisak literature. str.22

22
23