Predgovor

Artur Maken (Arthur Machen), velki pisac, novinar i mistik, koji je svoja
najupeatljivija dela stvorio u godinama velikih promena krajem 19. i poetkom
20. veka, neoekivanu a moglo bi se rei i neeljenu slavu stekao je upravo
svojom uvenom priom o anelima iz Monsa, po kojoj je i nazvan ovaj izbor iz
njegovih dela.
Roen je kao Artur Levelin Dons u Kerleonu, u, kako je sam voleo da kae,
starom velkom (keltskom) kraljevstvu Gvent, u svetenikoj porodici. Od
mladalakih dana je pokazivao interesovanje za natprirodne i okultne teme. Posle
neuspeha da se upie na medicinski fakultet u Londonu, sasvim se posveuje
knjievnosti i pie zapaene pesme i pripovetke. U to vreme je takoe objavio i
vie izvanrednih prevoda sa francuskog. Posle smrti prve supruge 1903. godine,
to je jako teko podneo, eksperimentie sa raznim spiritistikim pokretima i pie
veoma mrana dela. Jedno vreme radi kao glumac. Na putovanjima po zemlji
upoznaje Doroti Hadlston koja e postati njegova druga supruga. Brak i deca
donose mu mnogo radosti, ali i nove obaveze. Postaje novinar i u tom periodu
nastaje i pripovetka Lukonoe iz koje se zatim raa prava legenda. Naime,
radei kao ratni dopisnik sa bojita u Francuskoj i Belgiji, Maken 1914. objavljuje
priu o nebeskim silama koje pritiu u pomo saveznicima u trenucima beznaa
kada su izloeni najeem napadu nadmonijih nemakih snaga. Iako je sa
novelom Veliki bog Pan postao poznat ve u svojoj 31. godini, Maken sada
doivljava novu vrstu popularnosti koju smatra donekle nezasluenom, odnosno
nastalom iz pogrenih razloga. Cenjen i prihvaen u novinarskim krugovima u Flit
Stritu, on svejedno novinarski rad zapravo doivljava vie kao nuno zlo pomou
koga izdrava porodicu nego kao svoj istinski poziv, i vie puta naglaava da su
Lukonoe plod mate, knjievno delo, a ne istinska reportaa sa ratita. Ipak,
objavljuje niz drugih slinih pria, koje su mnogi kritiari okarakterisali kao ratnu
propagandu, ali koje svejedno odiu njegovim izuzetnim stilom i snanom
imaginacijom. Dok legenda o srednjevekovnim lukonoama koje se pojavljuju
iznad rovova savremenog ratita nastavlja svoj sopstveni ivot, Maken karijeru
vraa u tokove koji su blii njegovim istinskim sklonostima i interesovanjima.
Vraa se gotikim i fantastinim temama za koje mu je bilo teko da nae izdavaa
posle poetnih uspeha u devedesetim godinama 19. veka, jer su posle skandala oko
Oskara Vajlda bile smatrane dekadentnom horor knjievnou. Posle kratkotrajnih
interesovanja za razna mistika uenja, nastavlja da stvara niz izuzetnih dela
inspirisanih keltskom hrianskom mistikom i keltskim predanjima uopte.
Obnavlja se interesovanje za njegove ranije objavljene knjige, naroito Tri
uljeza, Brda snova i Bele ljude. NJegov rad uvaavaju ljudi od pera kao to
su T. S. Eliot, Maks Birbom i Bernard o, a Meken postaje inicijator drutvenih
okupljanja na kojima se pojavljuju uveni pisci Derom K. Derom i Vindem
Luis. esto osporavan i kritikovan, kod italaca je uvek imao kultni status, i
ostvarivao je izuzetan uticaj na druge pisce koji se osea i danas, naroito u anru
fantastine i horor proze. (Za Velikog boga Pana Stiven King kae da je najbolja
horor pria ikada napisana na engleskom jeziku).
Ovo je prva zbirka Makenovih pripovedaka objavljena na srpskom jeziku, i
moe da poslui kao dobar uvod u udesni i jezivi svet gotske knjievnosti
postviktorijanskog doba.
Aneli Monsa
1915.
 Uvod
Traili su mi da napiem uvod za priu o Lukonoama za ovo izdanje u formi
knjige zajedno sa tri druge prie sline vrste. A ja sam oklevao. Taj sluaj sa
Lukonoama bio je toliko udan od poetka do kraja, u njemu je postojalo toliko
neobinih komplikacija, bilo je tako mnogo razliitih i meusobno suprotstavljenih
tokova u glasinama i nagaanjima u vezi sa njim, da iskreno nisam znao odakle da
ponem. Stoga predlaem da se tekoa rei izvinjenjem to sam uopte zapoeo.
Jer za postojanje uvoda se, uglavnom i opravdano, smatra da ukazuje kako
postoji neto od vanosti i znaaja u ta je potrebno uvesti itaoca. Ako je, na
primer, ovek sastavio antologiju velike poezije, on sasvim opravdano moe da
napie uvod kojim objanjava svoje principe izbora, ukazujui tu i tamo, kako ga
nadahnue navodi, velianstvenu lepotu i izuzetnost stihova, raspravljajui o
monicima i plemiima i princezama knjievnosti, kojima on samo slui kao
posluitelj koji isti njihove odaje. Uvodi, dakle, spadaju uz svetska remek dela i
klasike, velianstvenim i drevnim i priznatim stvarima, a ja ovde piem uvod za
vlastitu kratku, malu priu koja je izala u Ivning NJuzu pre otprilike deset meseci.
Svestan sam apsurdnosti, ne, preteranosti situacije u celini. A moje opravdanje
za ove stranice mora biti ovakvo: da iako je pria sama po sebi nevana, oan u
sebi ipak sadri takve udne i nepredviene posledice i dogaaje da pripovest o
njima moe privui neko interesovanje. A onda, opet, postoje izvesne psiholoke
pouke koje se mogu izvui iz cele prie i njenog nastavka u vidu glasina i rasprava
koje, po mom miljenju, nisu liene posledica; pa da krenemo ispoetka.
Bilo je to prolog avgusta, tanije poslednje nedelje u Avgustu. Tog vrueg
nedeljnog jutra mogle su se proitati uasne stvari izmeu doruka i slube u crkvi.
U Vikli Dispeu sam proitao strani izvetaj o povlaenju iz Monsa. Ne seam se
vie pojedinosti; ali nisam zaboravio utisak koji mi je bio u svesti, kao da sam
video ognjite muke i smrti i agonije i uasa sedam puta uareno, a u sreditu vatre
je bila britanska vojska. Usred plamenova, njima obuhvaena dok su oni ipak
stvarali oreol oko nje, razvejana poput pepela, ali ipak pobednika, muenika i
zauvek slavna. Tako sam video nae ljude sa sjajem oko njihj, i sa tim sam mislima
otiao u crkvu i, ao mi je to to kaem, u glavi sam smiljao priu dok je akon
pojao crkvenu pesmu.
 Nije to bila pria o Lukonoama. Bio je to, tako da kaem, nacrt za
Vojnikov odmor. eleo bih samo da sam mogao da je napiem tako kao to sam
je zamislio. Pria je, ovakva kakva jeste, po mom miljenju, daleko bolje delo
nego Lukonoe, ali pria koja je stigla do mene kao plaviasti dim tamjana to
lebdi iznad Jevanelja na stolu izmeu svea to je zaista bila plemenita pria
kao i sve prie koje nikada nisu napisane. Zamislio sam mrtve ljude kako dolaze
kroz plamen i u plamenu, i bivaju sa dobrodolicom doekani u Venoj kafani sa
pesmom i dignutim peharima i beskrajnom radou. Ali, svaki ovek je dete svoga
vremena, koliko god ga on moda mrzeo; a naa popularna religija je odavno
odredila da je radost grena. Koliko ja mogu da razumem, savremeni
protestantizam veruje da je raj neto poput veernje slube u engleskoj katedrali,
slube uz muziku Stajnera[1] i propovedi akona. Za one koji se protive bilo kojoj
vrsti dogme ak i najumerenije pretpostavljam da se smatra kako za njih treba
organizovati kurs sa predavanjima iz etike.
Dakle, dugo sam drao da je, sve u svemu, prosena crkva, ako se posmatra
kao kua za dranje propovedi, mnogo otrovnije mesto od prosene krme; ipak,
kao to sam rekao, ovek je u vlasti vremena u kome ivi, ono mu zamagljuje i
pomuuje um, a prava pria o Vojnikovom odmoru, i sonus epilantium in
aeterno convivio[2] unitena je na samom svom nastanku i tek posle izvesnog
vremena je napisana postojea pria. A u meuvremenu mi je pao na pamet zaplet
prie Lukonoe. No, mrmljalo se i nagovetavalo i aptalo u raznim krugovima
da sam pre nego to sam napisao priu ve bio neto uo. Najdoteranija od ovih
izmiljotina bila je ujedno i najtanija: Zasigurno znam da mu je sav materijal
otkucan na maini dala jedna dvorska dama. Nije bilo tako; a svi neodreeniji
izvetaji u smislu da sam uo neke glasine ili nagovetaje glasina podjednako su
lieni svake primese istine.
Jo jednom se izvinjavam to se ovako nadmeno unosim u pojedinosti moje
priice, kao da je u pitanju neka izgubljena pesma Sapfo; ali izgleda da ova tema
interesuje javnost, i ja se povinujem onome to mi je reeno. Stoga u izneti
tvrdnju da je poreklo Lukonoa sloeno. Kao prvo, u svim dobima i meu svim
narodima uvana je zamisao da bi duhovne vojske mogle pritei u pomo
zemaljskim snagama, da su bogovi i junaci i sveci silazili iz svojih uzvienih
besmrtnih boravita da se bore za one koji ih oboavaju i slue im. Zatim je
Kiplingova pria o avetinjskom indijskom puku ula u moju glavu i pomeala se sa
srednjevekovnim oseajem koji je uvek prisutan u njoj; i tako su napisane
Lukonoe. Seam se da sam bio iskreno razoaran priom i smatrao je kao to
je jo uvek smatram nevanim delom. Ipak, pokuavao sam da piem svih ovih
trideset i pet dugih godina i, iako se nisam uvebao u upotrebi rei, bar sam postao
pravi majstor u oblasti razoarenja. Takva kakva je, pria je izala u Ivning njuzu
29. septembra 1914.
Novinari se, po pravilu, ne bave mnogo perspektivom slave; i ako novinar radi
za veernje izdanje, njegova oekivanja to se tie besmrtnosti traju najkasnije do
dvanaest sati uvee; a sasvim je mogue da oni insekti koji poinju ivot ujutro a
umiru sa zalaskom sunca smatraju sebe besmrtnim. Nakon to sam napisao svoju
priu, nakon to sam malo gunao i uzdisao nad njom i dao je u tampu, svakako
nisam mislio da u uti vie bilo ta o njoj. Moj kolega Londonac ju je srdano
hvalio preda mnom, kakav je ve njegov ljubazni manir; uputajui se, vrlo
prikladno, u tehnike primedbe to se tie rei borbenih poklia lukonoa. Zato
bi engleske lukonoe koristile francuske pojmove? rekao je on. Odgovorio sam da
je jedini razlog ovaj to to mi je re Monseigneur ubaena s vremena na vreme
delovala ivopisno; i podsetio sam ga da su, to se tie istih istorijskih injenica,
veina lukonoa u Bici kod Azenkura bili plaenici iz Gventa[3], moje rodne
zemlje, koji bi dozivali Mihangela[4] i svece nepoznate Saksoncima Teila, Iltid,
Duija, Kadvaladira Vendigejda. I mislio sam da je to prva i poslednja rasprava o
Lukonoama. Ali nekoliko dana po njihovom objavljivanju, pisao mi je urednik
urednik Revije okultnog. Hteo je da zna ima li pria ikakve injenine osnove.
Rekao sam mu da ona nema nikakvu vrstu ni vid injenine osnove; zaboravio sam
da li sam dodao da nema osnove ni u glasinama ali rekao bih da nisam, poto sam
potpuno ubeen da tada nije bilo nikakvih glasina o nebeskom uplitanju u tok rata.
Ja ih svakako nisam uo. Nedugo zatim, urednik Lajta mi je pisao postavljajui
slino pitanje, a ja sam mu poslao slian odgovor. Izgledalo mi je da sam presekao
svaki mit o Lukonoama u asu njegovog roenja.
Koji mesec kasnije, dobio sam nekoliko zahteva od urednika oblasnih asopisa
da ponovo objave priu. Rado sam dao odobrenje zapravo to je uradio moj
urednik; a onda, posle jo nekih mesec ili dva, poslovoa jednog od tih magazina
mi je pisao i obavestio me da je februarski broj u kome je tampana moja pria
rasprodat, a potranja za njim je i dalje velika. Da li bih im dozvolio da ponovo
tampaju Lukonoe u formi knjiice i da li bih napisao kratki predgovor u kom
bih izneo tane osnove za priu? Odgovorio sam da mogu objaviti knjiicu uz moje
srdano odobrenje, ali da ne mogu navesti osnove za nastanak prie, poto one ne
postoje, a pria je isti plod mate. Svetenik je pisao ponovo, ukazujui na
moje iznenaenje da sam sigurno pogreio, da glavne injenice u Lukonoama
moraju biti tane, da je moj udeo u celoj stvari sigurno ogranien na razradu i
doterivanje istinite prie. Izgledalo je da je moju laku prozu pastva ove odreene
crkve prihvatila kao najvru injenicu; i tada je poelo da mi postaje jasno da
ako nisam uspeo u umetnosti rei, uspeo sam, nesvesno, u umetnosti obmane. To se
dogodilo, mislim, negde u aprilu, a lavina glasina koja se tada zakotrljala nastavila
je da se kotrlja stalno posle toga, postajui sve vea, sve dok sada nije narasla do
udovine veliine.
Otprilike u to vreme razne varijacije moje prie poele su da se priaju kao
autentini dogaaji. Na poetku su te prie odavale svoj odnos sa svojim
prvobitnim izvorom. U nekoliko njih se pojavljivao vegetarijanski restoran, a
Sveti ore je bio glavni lik. U jednom sluaju je izvesni oficir ime i adresa su
izostavljeni rekao da se u jednom londonskom restoranu nalazio portret Svetog
ora, i da se figura, potpuno ista kao sa tog portreta, pojavila pred njim na
bojnom polju, i on joj se obratio, uz krajnje povoljan ishod. U drugoj verziji ova,
mislim, nikada nije tampana - govorilo se kako su na bojitu pronaeni mrtvi
Prusi sa ranama od strela na telu. Ova ideja me zabavila, i zamislio sam prizor,
razmiljajui o itavoj prii, u kome bi se nemaki general pojavio pred kajzerom
da objasni svoj neuspeh da uniti Engleze.
Vae velianstvo, rekao bi general, istina je, nemogue je to poricati. LJudi
su ubijeni strelama; pogrebne jedinice su pronale drke strela u njihovim telima.
Odbacio sam ideju kao isto preterivanje ak i kada je u pitanju puka fantazija.
Stoga me zabavilo kada sam saznao da je ono to sam ja odbacio kao previe
fantastino za fantaziju, u odreenim okultnim krugovima prihvaeno kao vrsta
injenica.
Pojavile su se i druge verzije prie u kojima se oblak spustio izmeu Nemaca u
napadu i Britanaca koji su se branili. U nekim varijantama oblak je posluio da
sakrije nae ljude od neprijatelja koji je nadirao; u drugim, on je pokazao blistave
oblike koji su uplaili konje nemakih konjikih jedinica u poteri za Britancima.
Treba napomenuti da je Sveti ore nestao iz tih pria zadrao se neto due u
izvesnim katolikim verzijama i nije vie bilo lukonoa, nije vie bilo strela.
Ali, do tada aneli nisu pominjani; a ipak su spremni da se pojave, i mislim da
sam otkrio mehanizam koji ih je uveo u priu.
U Lukonoi moj izmiljeni vojnik je video, dugu povorku oblija, okruenih
sjajem. A gospodin A. P. Sinet je za majsko izdanje Revije okultnog napisao
izvetaj o onome to je uo, tvrdei da su oni koji mogu da vide rekli da su videli
kolonu svetleih bia izmeu dve vojske. Pretpostavljam, dakle, da je re
svetleih veza izmeu moje prie i onih izvedenih iz nje. Po opteprihvaenom
shvatanju svetlea i dobronamerna natprirodna bia su aneli, pa tako verujem da
su lukonoe iz moje prie postali Aneli Monsa. U ovom obliku pria je
prihvaena sa potovanjem i poverenjem svugde, ili skoro svugde.
A u ovome je, pretpostavljam, objanjenje iroke popularnosti ove zablude
koliko ja mogu da razumem. Mi smo u Engleskoj odavno prestali da se mnogo
zanimamo za svece, a u nedavnom oivljenju kulta Svetog ora, svetac je tek
neto vie od patriotske maskote. A poziv svecima da nas izbave svakako nije
uobiajena engleska praksa; veina naih zemljaka to smatra papistikom
osobinom. Ali aneli su, uz izvesna ogranienja, zadrali svoju popularnost, kada
je prihvaeno da je engleska vojska u smrtnoj opasnosti spasena uz aneosku
pomo, otvoren je put za sveopte verovanje u to, i za religijski polet obinih ljudi
na ulicama. A im je legenda dobila naziv Aneli Monsa postalo je nemogue
zaobii je. Ona je prosto preplavila tampu: nije se mogla zanemarivati;
pojavljivala se u izdanjima gde se to najmanje moglo oekivati Trut end taun
topiks, (svedenborgovskom) nedeljniku NJu er vikli i Don Bulu. Urednik er
njuza je ispoljio mudru uzdranost: ekao je na dokaze koji se do sada nisu
pojavili; ali u jednom izdanju tih novina primetio sam da se ta pria pojavila u
tekstu neke propovedi, u jednom pismu, i kao tema jednog lanka. LJudi su mi slali
iseke iz lanaka u provincijskim novinama sa vatrenim raspravama o preciznoj
prirodi pojave; u rubrici Ofis vindou u Dejli kroniklu ukazano je na halucinaciju
kao nauno objanjenje; u Pel melu u jednom navodu o Svetom Dejmsu pie da
on pripada Bratstvu lukonoa Monsa ovom povratku na lukonoe od anela
moda su uzrok odlune izjave koje sam ja dao na tu temu. I crkveni i
nonkofirmistiki propovednici bili su veoma zauzeti: biskup Veldon, akon Hensli
Henson (nevernik), biskup Tejlor Smit (vojni kapelan), i mnogi drugi svetenici
bavili su se ovom temom. Doktor Horton je propovedao o anelima u
Manesteru; ser Dozef Kompton Riket (predsednik Nacionalnog udruenja saveta
slobodnih crkvi) izjavio je da su vojnici na frontu imali vizije i snevali snove, i
izneli svoja svedoenja o silama i nebeskim biima koja su se borila za njih ili
protiv njih. Uredniku Ivning njuza stizala su pisma iz svih krajeva sveta sa
teorijama, uverenjima, objanjenjima, predlozima. Sve je to donekle udesno;
ovek bi mogao da kae da je itava stvar veoma zanimljiv psiholoki fenomen,
dosta uporediv sa velikom ruskom iluzijom iz proteklog avgusta i septembra.
No, mogue je da su neke osobe, zakljuujui na osnovu tona ovih mojih
napomena, mogle stei utisak da sam ja duboko uveren u nemogunost bilo kakvog
meanja natprirodnih sila u zbivanja unutar prirodnog poretka. Oni bi pogreili ako
bi doli do ovakvog zakljuka; pogreili bi ako bi pretpostavili da ja smatram uda
u Judeji verodostojnim, ali uda u Francuskoj ili Flandriji neverovatnim. Ja se ne
drim takvih apsurdnih uverenja. Ali priznajem, potpuno iskreno, da ne pridajem
znaaja nijednoj od legendi o Anelima Monsa, delom zbog toga to uviam, ili
mislim da uviam, kako su one potekle iz moje potpuno izmiljene prie, ali
uglavnom zato to, do sada, nisam dobio ni rei ni slova dokaza kako bih trebao da
promenim ovakvo svoje uverenje. Zaludno je, zaista, i sasvim glupo da ovek
kae: Siguran sam da je pria lana, jer se u njoj pojavljuju elementi
natprirodnog; ovo je zapravo sluaj crva koji se uvija usred ukvarenog mesa
poriui postojanje sunca. Ali ako je ovaj ovek budala kao to jeste
podjednako glup je i onaj koji kae: Ako u prii ima iega natprirodnog ona je
istinita; a to manje dokaza njene verodostojnosti tim bolje; a plaim se da postoji
sklonost ka ovakvom stavu kod mnogih koji sebe nazivaju okultistima. Nadam se
da ja nikada neu doi u takvo stanje uma. Zato kaem, ne da su nadnaravne
intervencije nemogue, ne da se nisu deavale tokom ovog rata ja ni u kom
sluaju ne znam nita to se toga tie nego da ne postoji ni zrno dokaza (do sada)
kojim bi se podrale sadanje prie o anelima Monsa. Poto su, to treba naglasiti,
ove prie specifine. One se oslanjaju na izvetaj iz druge, tree, etvrte i pete
ruke, koji je izneo vojnik, jedan oficir, dopisnik katolike vere, medicinska
sestra i bezbroj drugih anonimnih ljudi. Zapravo, imena su pominjana. U raspravu
je ukljueno, potpuno neopravdano kako meni deluje, ime jedne dame, a ne
sumnjam da je ta dama podvrgnuta velikim neprijatnostima i gnjavai. Ona je
pisala uredniku Ivning njuza poriui da bilo ta zna o navodnom udu. Ona je
strunjak Udruenja za parapsiholoka istraivanja, i priznala je da o ovom pitanju
njenom drutvu nije dostavljen nikakav stvaran dokaz. A onda je, na moje
zaprepaenje, prihvatila kao injenicu pretpostavku da su neki ljudi na bojitu
halucinirali, i nastavila da iznosi teoriju o ulnim halucinacijama. Zaboravila je
da, kako je sama pokazala, nema razloga za pretpostavku da je bilo ko uopte
halucinirao. Neko (nepoznat) sreo je (neimenovanu) medicinsku sestru, a ona je
razgovarala sa vojnikom koji je video anele. Ali to nije dokaz; a ak ni Sem
Veler[5] u svom najveselijem raspoloenju ne bi se usudio da to tako predstavi na
albenom sudu. Do sada, dakle, nita to bi i iz daleka podsealo na dokaz nije
priloeno u vezi sa bilo kakvom natprirodnom intervencijom tokom povlaenja iz
Monsa. Dokaz se moda pojavi; ako bude tako, to e biti zanimljivo i vie nego
zanimljivo.
 Ali, ako se itava stvar uzme ovako kako sada stoji, kako to da je nacija
utonula u materijalizam najodvratnije vrste prihvatila prazne glasine i traeve o
natprirodnom kao nesumnjivu istinu? Odgovor je sadran u pitanju: upravo zato to
je itava atmosfera u kojoj ivimo materijalistika mi smo spremni da vrednujemo
bilo ta osim istine. Ako liite oveka pia, on e radosno ispiti metil alkohol.
ovek je stvoren da bude opijen; da bude plemenito divalj, ne lud. Dopustite
propagatorima kakaoa i njima slinim da ga zavedu telesno i duevno, i on e sebi
nabaviti stvar koja e ga zaista uiniti neplemenito divljim i ludim. Potrebni su
vrsti, praktini i sposobni ljudi, poslovni ljudi, napredni mislioci, slobodni
mislioci, da poveruju u madam Blavacki i duhovne gurue i slavnu poruku sa Zlatne
obale: Sudijin plan je ispravan; sledite ga i drite se njega.
A glavna odgovornost za ovo alosno stanje stvari nesumnjivo lei na pleima
veine svetenstva Engleske crkve. Hrianstvo je, kao to je gospodin V. L. Kurtni
tako izvanredno ukazao, velika religija misterije; ono jeste religija misterije.
NJegovi svetenici su pozvani na stranu i neverovatnu svetost; njegovo
svetenstvo treba da pronalazi puteve, gradi mostove izmeu sveta ula i duhovnog
sveta. A zapravo, oni provode vreme propovedajui, ne vene misterije, nego
jeftin moral, u zameni vina aneoskog i hleba nebeskog za umbirovo pivo i sitne
kolae: to meni deluje kao alosna transupstancijacija i tuna alhemija.
 Lukonoe
Bilo je to tokom povlaenja osamdeset hiljada vojnika, i cenzorska ovlaenja
su dovoljan izgovor to sve nije izneto na neki uvijeniji nain. Ali, dogodilo se na
najuasniji dan tog uasnog vremena, na dan kad su propast i unitenje bili toliko
blizu da je njihova senka pala preko Londona i daleko iza njega; a bez ikakvih
pouzdanih novosti, ljudima su srca posustala i klonula; kao da je agonija vojske na
bojnom polju ula u njihove due.
Tog groznog dana, kada je trista hiljada naoruanih ljudi sa svom svojom
artiljerijom nagrnulo poput plime na malu englesku jedinicu, postojala je jedna
taka koja se vie od svih ostalih na naoj borbenoj liniji tada nala u jezivoj
opasnosti i to ne samo od poraza, ve i od potpunog unitenja. Uz doputenje
cenzure i vojnih strunjaka, ovaj ugao bi se moda mogao opisati kao isturen, a kad
bi taj ugao bio skren i probijen, onda bi engleske snage u celini bile razbijene,
savezniko levo krilo bi se potisnulo i neizbeno bi usledio novi Sedan.[6]
Celog su jutra nemaki topovi grmeli i tutnjali po ovom uglu, kao i po nekih
hiljadu ljudi koji su ga drali. LJudi su se alili u vezi sa granatama, davali im
smena imena, sklapali opklade na taj raun i doekivali ih odlomcima pesama iz
mjuzik-holova. Ali, granate su padale i eksplodirale, raskidale dobre Engleze na
komade, odvajale brata od brata i, kako je dan postajao sve vrui, tako je i ta
uasna kanonada postajala sve ea. Izgledalo je da protiv toga nema nikakve
pomoi. Engleska artiljerija je bila dobra, ali je nije bilo ni blizu dovoljno;
postojanim bombardovanjem ona je pretvarana u komade otpadnog gvoa.
Doe trenutak u oluji na moru kada ljudi govore jedni drugima, Ovo je
najgore to moe da bude; ne moe da duva jae; a onda usledi nalet deset puta
ei od ijednog prethodnog. Tako je bilo i u ovim engleskim rovovima.
Na itavom svetu ne bee odvanijih srca od srca ovih ljudi; ali ak i oni behu
uplaeni dok je ova sedmostruka paklena vatra nemake kanonade padala po
njima, preplavljivala ih i unitavala. A ba u tom trenutku su videli iz svojih
rovova kako ogromna vojska napreduje ka njihovim linijama. Bilo ih je ostalo pet
stotina od hiljade a, koliko su mogli da vide, nemaka peadija je navaljivala na
njih, kolona za kolonom, siva plima ljudi, njih deset hiljada kako se posle
ispostavilo.
Nije bilo nikakve nade. Neki od njih su se rukovali i oprostili. Jedan ovek je
improvizovao novu verziju borbene pesme, Zbogom, zbogom Tipereri,[7] koja
se zavravala sa A mi tamo stii neemo. I svi su odluno poeli da pucaju.
Oficiri su ukazali da se takva prilika za prvorazrednu i izvanrednu paljbu moda
uopte nee ponovo ukazati; Nemci su pristizali u koloni za kolonom, aljivdija iz
Tipererija je upitao, Poto je Ulica Sidnej?,dok je nekoliko mitraljezaca davalo
sve od sebe. Ali, svi su znali da nema svrhe. Leevi vojnika u sivom leali su u
etama i bataljonima, dok su drugi neprestano dolazili, rojili se, komeali i
nadirali bez kraja i konca.
Svet bez kraja, Amin, ree jedan od britanskih vojnika uz izvesnu nemarnost
dok je ciljao i pucao. A onda se setio rekao je da ne moe da smisli zato ili
otkuda udnog vegetarijanskog restorana u Londonu gde je jednom ili dvaput
obedovao neobine obroke od odrezaka od soiva i semenki koji je trebalo da
predstavljaju nicle. Na svim tanjirima u tom restoranu bila je naslikana figura
Svetog ora u plavom, sa porukom, Adsit Anglis Sanctus Georgius neka bi
Sveti ore doao u pomo Englezima. Desilo se da je ovaj vojnik znao latinski i
druge beskorisne stvari, i sada, dok je pucao na oveka kog je izdvojio iz sive
mase koja je prilazila - trista metara udaljenog izgovorio je pobonu parolu iz
vegetarijanskog restorana. Nastavio je da puca sve do kraja, i najzad je vojnik Bil
s njegove desne strane morao da ga u ali pljesne po glavi ne bi li ga zaustavio,
ukazujui mu da kraljeva municija kota novaca i ne treba je olako traiti u buenje
smenih rupa u mrtvim Nemcima.
Poto je znalac latinskog, nakon izgovorenog prizivanja sveca, osetio je neto
izmeu drhtaja i elektrinog udara koji mu minu telom. Tutnjava bitke u njegovim
uima utihnula je do blagog mrmljanja; umesto toga, kako je rekao, uo je moni
glas i povik glasniji od udara groma kako poziva: U vrstu, u vrstu, u vrstu!
Srce mu se zagrejalo poput uarenog ugljena, pa se ohladilo kao komad leda u
njegovim grudima, poto mu je delovalo kao da je mnotvo glasova odgovorilo na
te pozive. uo je, ili mu se bar tako inilo, hiljade glasova kako kliu: Sveti
ore! Sveti ore!
Ha, msje, ha! Blaeni svee, podari nam spasenje!
Sveti ore za staru dobru Englesku!
Pomo! Pomo! Monseigneur Sveti ore, izbavi nas.
Ha! Sveti ore! Ha! Sveti ore! Dugaak je i jak tvoj luk.
 Nebeski vitee, pomozi nam!
A dok je vojnik sluao ove glasove video je pred sobom, ispred rova, dugi niz
oblija okruenih sjajem. Podseala su na ljude koji zateu lukove i, uz jo jedan
pokli, oblak njihovih strela poleteo je treperei i pevajui kroz vazduh ka
nemakoj armiji.
Ostali ljudi u rovu su sve vreme pucali. Nisu imali nade; ali ciljali su kao da
pucaju na Bizliju.[8] Iznenada jedan od njih podie glas, govorei
najjednostavnijim engleskim jezikom, Bog nek nas sauva! dovikivao je oveku
pored sebe, ali mi smo ti prava udesa! Pogledaj ovu sivu gospodu, gle ih! Je l
ih vidi? Oni ne dolaze u desetinama, niti u stotinama; to su iljade, stvarno jesu.
Gle! Gle! Proao je itav puk dok sam ti ovo govorio!
Zavei! viknu drugi vojnik, nianei, O emu brblja?!
Meutim, zagrcnu se jo dok je govorio, poto su ljudi u sivom zaista pristizali
u hiljadama. Englezi su mogli da uju grlene povike nemakih oficira, prasak
njihovih revolvera dok su pucali u neodlune; a jo uvek je red za redom vojnika
navirao preko bojita.
Sve vreme je vojnik uen u latinskom uo uzvik: Pomo! Pomo!
Monseigneur, dragi svee, pohitaj nam u pomo! Sveti ore, pomozi nam!
Uzvieni vitee, odbrani nas!
Raspevane strele letele su tako brzo i gusto da su pomraile nebo; bezbonika
horda raspadala se pred njima.
Jo mitraljeza! doviknu Bil Tomu.
Ne ujem ih, doviknu Tom u odgovor. Ali, Bogu hvala, svakako; dobili su
po glavi.
Zapravo, deset hiljada mrtvih nemakih vojnika ostalo je pred tim isturenim
poloajem engleske vojske, te tako nije bilo drugog Sedana. U Nemakoj, zemlji
voenoj prema naunim naelima, vrhovni generaltab je zakljuio da su prezreni
Englezi sigurno upotrebili granate sa nepoznatim gasom otrovnog sastava, poto se
na telima mrtvih nemakih vojnika nisu mogle razaznati nikakve rane. Ali, ovek je
znao kakvog su ukusa semenke kada ih nazovete niclom, a takoe je znao i da je
Sveti ore doveo svoje lukonoe od Azenkura da pomognu Englezima.
 Vojnikov odmor

Vojnik sa gadnom ranom na glavi najzad je otvorio oi i pogledao oko sebe

oseajui se prijatno ispunjenim.
Jo uvek se oseao pospano i oamueno od nekog stranog iskustva kroz koje
je proao, ali do sad nije mogao da se seti mnogo ega u vezi sa tim. No, ugodna
toplina poela mu je polako obuzimati srce, toplina koja obuzima ljude koji su bili
u kripcu i izvukli se iz njega bolje nego to su oekivali. U svom najblaem vidu,
ovaj sklop emocija moe se primetiti kod putnika koji su preli Laman u vetrovit
dan ne dobivi morsku bolest. Oni su se u sebi osetili pomalo pobedniki i bili
proeti nejasnim prijatnim oseanjima.
Ranjeni vojnik je bio donekle u ovakvom stanju kada je otvorio oi, pribrao se
i pogledao oko sebe. U kostima koje su do tada bile rasklimane i umorne osetio je
izvanrednu lakou i spokoj, a u srcu koje je jo nedavno bilo toliko namueno
postojala je sigurnost i uteha od dobijene bitke. Tutnjei, urlajui talasi su
uminuli; uao je u utoite mirnih voda. Posle zamora i uasa kojih jo uvek nije
mogao da se priseti, sada kao da se odmarao u najudobnijoj od svih naslonjaa, u
slabo osvetljenoj sobi niskog svoda.
U kaminu se video slabi sjaj vatre i plavi traak dima od drveta koji je prijatno
mirisao; ogromna greda grubo istesana od tamne hrastovine drala je strop iznad
njegove glave. Kroz prozorska stakla video je raskoni sjaj suneve svetlosti,
zelene travnjake, a pod najdubljim i najprozranijim zamislivim plavim nebom
udesne visoke tornjeve ogromne, gotske katedrale mistine, prepune matovitih
zamisli.
 Boe blagi, promrljao je za sebe. Nisam znao da ima ovakvih mesta u
Francuskoj. Ovo je ba kao Vels. I mogao bi da bude onaj dan kada sam prolazio
pored Svona, ba kao to sam mogao da proem pored tog prozora, upitam
konjuara koje je vreme, a on kae, Koje je vreme? Pa, letnje je vreme; a napolju
izgleda kao da je leto koje e potrajati zauvek. Ako je ovo gostionica, trebalo je da
je nazovu Vojnikov odmor.
Ponovo je zadremao, a kada je opet otvorio oi ovek ljubaznog izgleda u
nekakvoj crnoj odori stajao je pored njega.
Sada je sve u redu, zar ne? rekao je on na dobrom engleskom.
Da, hvala vam gospodine, u redu koliko samo moe da bude. Nadam se da u
se uskoro ponovo vratiti.
Dobro, dakle; ali kako ste stigli ovamo? Gde ste to dobili? Pokazao je na
ranu na vojnikovom elu.
Vojnik podie ruku do svojih vea i pogleda u nju zbunjeno i oamueno.
Pa, gospodine, najzad ree, bilo je to ovako, da ponemo od poetka. Znate
da smo doli ovamo u avgustu, i odmah smo upali u guvu, to bi se reklo, za dan
ili dva. Grozno je to vreme bilo, ne znam kako sam se izvukao iv. Moj najbolji
prijatelj je poginuo u rovu pored mene. Mislim da je to bilo nadomak Kambrea.
Posle se situacija malo stiala, te sam ja sam bio smeten u selu vei deo te
nedelje. Boravio sam kod jedne veoma fine dame koja se lepo odnosila prema
meni i snabdevala me svim najboljim stvarima. NJen mu je uestvovao u
borbama; a imali su najlepeg sinia kog sam ikada video, malog deaka od pet,
ili moda est godina, i divno smo se slagali. Taj malia me nauio malo njihovom
nareju, Ui, ui, i Bon suar i Kome vu peti ui. Trebalo je da ujete kako taj klinac
kae ek malo, stari moj! To je znailo pretnju.
Onda smo se jednog dana iznenadili. Bilo nas je desetak u selu, a rano jednog
jutra dve ili tri stotine Nemaca je navalilo na nas. Uhvatili su nas; tu nije bilo
pomoi. Pre nego to smo stigli da zapucamo.
Pa, to nam je bilo to. Vezali su nam ruke iza lea, malo nas tukli i utirali,
onda postrojili ispred kue u kojoj sam ja boravio.
A tada se siroti mali deko otrgnuo od svoje majke i istrao pa video kako me
jedan od vaba, kako smo ih mi zvali, opalio preko zuba stegnutom pesnicom. O
Boe, o Boe, mogao je to uradi i deset puta samo da ga to dete nije videlo.
Imao je neku bednu igrakicu koju sam mu kupio u seoskoj prodavnici; bio je
to deiji pitolji. I, kao to rekoh, dotrao je do nas, viui na francuskom neto
kao, Nevaljale, nevaljale, nemoj da povredi mog Engleza ili u pucati u tebe;
i uperio je taj pitolji u nemakog vojnika. Nemac je uzeo svoj bajonet i zario ga
sirotom deaiu kroz grlo.
Vojnikovo lice se pomeralo, uvijalo, grilo u neku vrstu osmeha i sedeo je
krguui zubima i zurei u oveka u crnoj odori. Neko vreme je utao. Onda mu
se povratila mo govora i zaule su se grozne gromoglasne kletve, dok je
proklinjao bednog ubicu i eleo mu da ode u pakao i zauvek gori u njemu. A suze
koje su mu se slivale niz lice najzad su mu zaguile glas.
Molim Vas, naravno, za oprotaj, gospodine, rekao je, pogotovo zato to ste
kako mi se ini neko sveteno lice; ali nisam mogao da se uzdrim, to je bio tako
drag mali deak.
ovek u crnom je promrmljao neto za sebe: Pretiosa in conspectu Domini
mors innocentium ejus Dragocena je u oku Gospoda smrt NJegovih nevinih.
Zatim je vrlo neno spustio ruku vojniku na rame.
Ne mari, ree on; i ja sam u svoje vreme malo sluio u vojsci. Ali, otkud ta
rana?
A, to; nije to nita. Ali, rei u vam kako sam je dobio. Bilo je to upravo
ovako. Nemci su nas propisno sredili, kao to sam vam rekao, i zatvorili su nas u
jednu talu u selu; jednostavno su nas bacili na zemlju i izgleda da su nas ostavili
da umremo od gladi. Zakucali su velika vrata tale, pred njih postavili straara i
mislili su da nee biti problema sa nama.
U jednom zidu su bili prorezi, poput veoma uskih prozora, i drugog dana sam
gledao kroz ove proreze niz ulicu, i mogao sam videti da ti nemaki avoli
spremaju neko zlodelo. Video sam da postavljaju mitraljeze da im budu pri ruci,
svuda gde ih obian ovek koji dolazi ulicom uopte nee primetiti, ali ja sam ih
video, i video sam peadiju kako se postrojava iza zidova bati. Onda sam stekao
neku predstavu o onome to e uslediti; i tad sam sasvim jasno mogao uti neke
nae kako pevaju: Zdravo, zdravo, zdravo, u daljini, i rekoh sebi, Ne ovog
puta.
Zato sam se osvrnuo oko sebe i naao rupu ispod zida; mislim da je to bila
neka vrsta slivnika i otkrio sam da mogu nekako da se provuem kroz njega.
Provukao sam se i otpuzao, pa otrao niz ulicu, viui koliko me grlo nosi, ba dok
su nai momci skretali iza ugla na dnu ulice. Razlegla se puana paljba, iza i
ispred mene, i sa obe moje strane, a onda TRAS! Neto me tresnulo po glavi i pao
sam; i ne seam se niega vie dok se nisam upravo sada probudio ovde.
Vojnik se zavalio u svojoj naslonjai i na trenutak sklopio oi. Kada ih je
otvorio, video je da ima i drugih ljudi u sobi osim svetenika u crnoj odori. Jedan
od njih je bio ovek u dugom crnom ogrtau. Imao je staro, strogo lice i ogroman,
kljunast nos. Rukovao se sa vojnikom.
Boga mi, gospodine, rekao je, Vi ste dali veliki doprinos britanskoj vojsci;
Vi ste prokleto dobar vojnik i dobar ovek i, Boga mi, ponosim se to se rukujem
sa Vama.
A zatim neko izae iz senki, neko u udnoj odei kakvu je vojnik video da nose
heraldi kada je bio na dunosti dok je kralj otvarao parlament.
Dakle, imena mi Boijeg, ree taj ovek, od svih vitezova Vi ste
najplemenitiji, najvrliji i o Vama je podnet najpovoljniji izvetaj, a sada ete biti
brat u najplemenitijem bratstvu koje je ikada postojalo od nastanka sveta, poto ste
poloili sopstveni ivot za svoje prijatelje.
Vojnik nije razumeo ta mu ovek govori. Bilo je i drugih, takoe u udnoj
odei, koji su prilazili i obraali mu se. Neki su govorili, kako mu se uinilo, na
francuskom. Nije mogao da zasigurno raspozna o emu kazuju; ali znao je da su svi
govorili ljubazno i hvalili ga.
ta sve to znai? upitao je svetenika. O emu oni priaju? Ne misle valjda
da bih izneverio svoje drugove?
Popijte ovo, ree svetenik, i dade vojniku veliki srebrni pehar pun vina.
Vojnik ispi veliki gutljaj i u tom trenutku ga napustie sve njegove tuge.
ta je ovo? upitao je.
Vin nouveau du Rouaume, ree svetenik. Novo vino Kraljevstva, tako
biste ga Vi nazvali. A onda se sagnuo i proaptao neto vojniku na uvo.
Molim, ree ranjenik, mesto o kome su nam priali u nedeljnoj koli? Sa
takvim piem i takvom radou
Glas mu se utiao. Poto jo dok je gledao u svetenika izgled njegove odee
se promenio. Crna odora kao da se rastopila na njemu. Bio je sav u oklopu, kada
bi oklop mogao da bude od zvezdane svetlosti, od jutarnjeg rumenila, i od vatrenih
boja sunevog zalaska; i podigao je veliki ma od plamena.
Punim u sredini, svojim crvenim krstom pobedniki Mihajlo zamahnu, i zgazi
nevernikov ponos.[9]
 Putir

Zatim se desi usred slube

da ba kada svetenik uzdie hostiju
sinu zrak svetlosti crveniji od ijedne rue
i pade na nju, a tad se ona vidljivo promeni
u oblik i priliku Deteta ruku rairenih,
kao da je prikovano na Drvo.

Stara balada.

Do sada je sve ilo zaista veoma dobro. No je bila mrana, tmurna i oblana i
nemake snage su prele tri treine puta ili vie ne izazvavi uzbunu. Nije im
upuen nikakav izazov sa engleskih linija; a zaista su Englezi bili stalno zauzeti
sklanjanjem od estokog granatiranja njihovog fronta. Takav je bio nemaki plan; i
odvijao se zadivljujue dobro. Niko nije mislio da ima ikakve opasnosti sa leve
strane; i tako su Prusi, puzei na stomacima preko izoranog polja, prilazili sve
blie umi. Kada su stigli do nje mogli su da se rasporede udobno i bezbedno
tokom ostatka noi; a u zoru e englesko levo krilo biti beznadeno izloeno
njihovoj paljbi i usledie jo jedan od onih pokreta to ih ljudi koji se istinski
razumeju u vojna pitanja nazivaju podeavanjem borbene linije.
Buka koju su stvarali ljudi to su puzali i prikradali se preko polja bila je
priguena kanonadom, kako sa engleske, tako i sa nemake strane. U engleskom
sreditu i na desnom krilu stvari su se odvijale zaista brzo; veliki topovi su grmeli,
urlali i tutnjali, mitraljezi su ih pratili sa pravim avolskim zveketom; erupcije
plamena i svetlee granate bljetale su kao Kristal Palas u starim danima, kako su
vojnici govorili jedan drugome. Sve ovo je bilo paljivo promiljeno na drugoj
strani. Nemake snage bile su izvanredno organizovane. Ljudi koji su se prikradali
sve blie umi nosili su veliki broj rastavljenih mitraljeza na leima; drugi su
imali male vree pune peska; a neki opet velike vree koje su bile prazne. Kada
dou do ume pesak iz malih vrea trebalo je presuti u velike, delove mitraljeza
sastaviti, pa mitraljeze postaviti iza malih utvrenja od vrea sa peskom, a zatim,
kako je major Fon und Cu sa zadovoljstvom primetio, engleske svinje e brzo
upasti u paklenu vatru.
Major je bio toliko zadovoljan nainom na koji su se stvari odvijale da je sebi
dopustio da se prigueno i grleno zakikoe; za sledeih deset minuta uspeh e biti
osiguran. Napola je okrenuo glavu na drugu stranu da proape o nekoj pojedinosti
posla sa vreama peska krupnom starijem naredniku, Karl Hajncu, koji je puzao
odmah iza njega. Tog trenutka Karl Hajnc skoi uvis uz vrisak koji se razlee kroz
no i nadjaa svu grmljavinu artiljerije. Uasnim glasom je kriknuo: Slave mi
Gospodnje! i sruio se napred, preminuvi istog asa. Kau da mu je lice dok je
stajao i vikao bilo kao da je gledao kroz zastor od vatre.
Ti koji su to rekli bili su jedan ili dvojica od onih retkih koji su se vratili do
nemakih linija. Veina Prusa je ostala na uzoranom polju. Karl Hajncov uzvik je
zaledio krv u ilama engleskih vojnika, ali je takoe unitio majorove planove. On
i njegovi ljudi, uhvaeni nespremni, nespretni zbog tereta koji su nosili, bili su
raskomadani puanom paljbom; jedva da ih se dvadesetak vratilo nazad. Za
ostatak jedinice pobrinula se engleska pogrebna eta. U skladu sa obiajem,
mrtvaci su pretraeni pre nego to su sahranjeni, kod njih su pronaena neka
pomagala namenjena iskljuivo i izuzetno za ovaj pohod, ali nita nije bilo tako
izuzetno kao Karl Hajncov dnevnik.
Vodio ga je ve due vreme. Poinjao je belekama o hlebu i kobasicama i
uobiajenim dogaajima u rovovima; s vremena na vreme Karl je pisao o svom
starom dedi, velikoj keramikoj luli, borovim umama i peenoj guski. Zatim pisac
kao da je postao nespokojan u vezi sa svojim zdravljem. Naime:
17. april: Ve nekoliko dana me mui nekakav amor u glavi. Nadam se da
neu ogluveti, kao moj pokojni ujak Kristofer.
20. april: Buka u mojoj glavi se pojaava; to je nekakav zvuk huanja. Zbog
toga sam rastrojen; dvaput nisam uo kapetana i zbog toga sam bio ukoren.
 22. april: Glava mi je toliko loe da sam morao da odem kod lekara. Pomenuo
je zujanje u uima i dao mi aparat za inhaliranje koji moe da, po njegovim reima,
dosegne do srednjeg uha.
25. april: Od aparata nema koristi. Zvuk je sada postao poput zvonjave velikog
crkvenog zvona. Podsea me na zvono crkve Svetog Lamberta onog uasnog dana u
avgustu.
26. april: Mogao bih da se zakunem da je to to stalno ujem zvono crkve
Svetog Lamberta. Ono zvoni dok liturgijska povorka izlazi iz crkve.
ovekov rukopis, isprva sasvim odluan, na ovom mestu poeo je da se
razvlai preko stranice. Unosi su pokazivali kako je postao ubeen da uje zvono
crkve Svetog Lamberta, iako (to je on znao bolje od veine drugih ljudi) nije bilo
ni zvona ni crkve Svetog Lamberta od leta 1914. Nije bilo ni sela itavo mesto je
pretvoreno u gomilu otpada.
Zatim su nesrenog Karla Hajnca zadesile druge nevolje.
2. maj: Plaim se da se razboljevam. Danas me Jozef Klajst, koji je odmah
pored mene u rovu, pitao zato stalno trzam glavom udesno. Rekao sam mu da
zaepi usta; ali ovo pokazuje da ljudi primeuju. Stalno mi se priinjava neto
belo tik izvan domaaja vida s moje desne strane.
3. maj: Ova belina je sada sasvim jasno vidljiva, pravo ispred mene. itavog
tog dana je polako promicala ispred mene. Upitao sam Jozefa Klajsta da li je
video pare novina tu blizu ispred rova. Ozbiljno se zagledao u mene on je jedna
obina gluperda i rekao: Nema nikakvog papira.
4. maj: To izgleda kao bela odora. Danas se u rovu oseao jak miris tamjana.
Naizgled to niko nije primeivao. Svakako je ono bela odora i mislim da mogu da
vidim stopalo kako prolazi vrlo sporo ispred mene u trenutku dok ovo zapisujem.
Ovde nema dovoljno prostora za nastavak izvoda iz dnevnika Karla Hajnca.
Ali, da precizno samemo, izgleda da je on polako u potpunosti utonuo u ulne
halucinacije. Prvo slune halucinacije zvuka zvona, to je doktor nazvao zujanjem
u uima (tinnitus). Zatim je pare beline preraslo u belu odoru, a zatim je oseao
miris tamjana. Na kraju je istovremeno iveo u dva sveta. Video je svoj rov,
ravnicu ispred njega, engleske borbene linije; razgovarao je sa svojim drugovima i
povinovao se zapovedima, iako uz izvesne tekoe; ali, takoe je uo duboko
brujanje zvona sa crkve Svetog Lamberta i video kako prema njemu stalno pristie
bela povorka male dece, predvoena deakom koji je mahao kandilom. U dnevniku
se nalazi jedna izuzetno neobina beleka: Ali u avgustu ta deca nisu nosila
ljiljane; sada u rukama dre ljiljane. Zato bi trebalo da nose ljiljane?
 Zanimljivo je primetiti prelazak granine linije. Posle 2. maja nema
pominjanja telesne bolesti, uz dva upadljiva izuzetka. Do tog datuma i zakljuno sa
njim, narednik je znao da pati od iluzija; posle toga prihvata svoje halucinacije kao
stvarnost. ovek koji ne moe da vidi ono to on vidi i uje ono to on uje je
budala. Tako on pie: Pitao sam ko peva Ave Maria Stella. Ona gluperda,
Fridrih umaher, provirio je ispod svog lema i na uvredljiv nain mi odgovorio
da niko ne peva, poto je pevanje sada strogo zabranjeno.
Nekoliko dana pre katastrofalnog nonog pohoda poslednja prilika iz povorke
pojavila se pred oima bolesnika.
Sada je doao stari svetenik u svojoj pozlaenoj odori, a dva deaka su mu
pridravali skute. Izgleda isto onako kao kada je umro, samo to dok je hodao kroz
crkvu Svetog Lamberta nije bilo sjaja oko njegove glave. Ali ovo je iluzija i
protivi se razumu, poto niko nema takav sjaj oko glave. Moram da uzimam neke
lekove.
Treba primetiti da Karl Hajnc u potpunosti prihvata pojavu muki ubijenog
svetnika iz crkve Svetog Lamberta kao stvarnu, iako misli da oreol mora biti
iluzija; i zato se ponovo osvre na svoje psihiko stanje.
Svetenik je podigao obe ruke, pie u dnevniku: Kao da dri neto izmeu
njih. Ali oko tog predmeta, ta god on bio, lebdeo je nekakav oblak ili izmaglica.
Moja sirota tetka Kati je u starosti mnogo patila od problema sa oima.
ovek bi mogao da pretpostavi ta je svetenik iz crkve Svetog Lamberta nosio
u rukama kada su on i deica izali na arku sunevu svetlost da mole za milost,
dok se zvuk velikog crkvenog zvona razlegao iznad poljane. Karl Hajnc je znao ta
se zatim dogodilo; kau da je on bio taj koji je pomagao u ubistvu starog
svetenika i raspinjanju malog deteta na crkvenim vratima. Detence je imalo samo
tri godine. Umrlo je alosno dozivajui mamu i tatu.
A oni koji to ele, mogu pretpostaviti ta je Karl Hajnc video kada se magla
razila oko putira u svetenikovim rukama. Zatim je vrisnuo i umro.
 Zaslepljujua svetlost

Nova kaciga je napravljena od tekog elika, koji je specijalno obraen da se

povea njegova odbojna mo. Stranice koje tite lobanju su naroito debele, a
teina lema ini da njegova upotreba na otvorenom bojnom polju ne dolazi u
obzir. Obod je velik, kao na Mambrinovoj[10] kacigi, i vojnik moe po elji ili da
ga namakne napred da zatiti oi ili nosi na takav nain da titi osnovu vrata
Vojni strunjaci priznaju da nastavak sadaneg rovovskog ratovanja moe dovesti
do toga da oni koji u njemu uestvuju, naroito bombake jedinice i sekai
bodljikave ice, nose tee oklope od vitezova koji su se borili kod Buvena ili
Azenkura. Tajms, 22. jul 1915.
Rat je ve plodno tlo za nastanak legendi. Neki ljudi misle da postoji previe
ratnih legendi, a jedan gospodin iz Krojdona ili je to moda bila dama, nisam ni
sam siguran nedavno mi je pisao da je odreena legenda, koju neu konkretno
pomenuti, postala glavni uas rata. Poneto bi moglo da se kae o ovakvom
gleditu, ali uinilo mi se interesantnim to je stara sposobnost stvaranja mitova
opstala do dananjih dana, kao neki zaostatak plemenitih, davnih homerskih bitaka.
A uostalom, ta mi znamo? Ne treba biti previe siguran da se ovo ili ono, ili neto
tree, nije dogodilo i da se nije moglo dogoditi.
U onome to sledi, u svakom sluaju, ne postoji tenja da bude smatrano bilo
za legendu bilo za mit. To je prosto jedna od udnih okolnosti ovih vremena, i ja ne
sumnjam da se lako moe razjasniti. Zapravo, racionalistiko objanjenje itave
te stvari je otvoreno i jasno vidljivo. Postoji samo jedna mala tekoa, a ona je,
kako mi se ini, svakako nepremostiva. Kako god bilo, ova zavrzlama ili problem
se lako moe odbaciti kao udnovata koincidencija i nita drugo.
Evo, dakle, pomenute zanimljivosti ili neobinosti. Mlad ovek, (koga emo
nazvati da bismo potpuno izbegli njegovo identifikovanje) Delamer Smit on je
sada porunik Delamer Smit provodio je na poetku rata svoje dane odsustva na
jugozapadnoj obali Velsa. Bavio se nekim ne previe vanim poslom u prestonici i,
u svojim satima dokolice, ovla i sa uivanjem se bavio pomalo literaturom,
pomalo umetnou, pomalo antikvarstvom. Voleo je italijanske slikare primitiviste,
znao je razlike izmeu prve, druge i tree perspektive, pregledao je Butelove[11]
Bakroreze. Zapravo su ga uli da poletno govori o bakrorezima ser Roberta de
Septvansa i ser Rodera de Trampingtona[12].
Jednog jutra on misli da je to moralo biti jutro 16. avgusta 1914. godine
sunevi zraci su toliko bletavo sijalo u njegovu sobu da se probudio rano,
pomislivi kako bi bilo lepo sedeti na obalskim liticama na jasnoj svetlosti sunca.
Zato se odmah obukao i izaao, popeo se do Giltar Pointa, pa je tu sedeo i uivao u
sveem vazduhu, blizini mora i prizoru koji su pruali zapenjeni talasi to su
obrubljivali sive stene u podnoju ostrva Svete Margarete. Zatim je podigao
pogled i zagledao se u novi beli manastir na Kaldiju, pa se upitao se ko je bio
njegov arhitekta i kako je uspeo da postigne da grupa graevina izgleda ba kao
pozadina na nekoj srednjevekovnoj slici.
Posle otprilike sat vremena sedenja i dve popuene lule, Smit je morao sebi da
prizna kako se osea izuzetno sanjivo. Upravo se pitao da li bi bilo udobno
opruiti se po livadi obrasloj majinom duicom iji je miris proimao itavu
uzvisinu i odspavati do doruka, kada je sunce to se podizalo odbljesnulo na
jednom od manastirskih prozora, a Smit se sneno zagledao u nestalnu i bletavu
svetlost dok ga nije zaslepila. Zatim se osetio udno. Imao je neobian oseaj
kao da mu se teme iri i skuplja, a potom je, po sopstvenim reima, doiveo neku
vrstu oka, neto izmeu blagog strujnog udara i oseaja da gura ruku u talasie
brzog potoka.
No, ono to se zatim dogodilo Smit uopte ne moe jasno da opie. Zna da je
bio na Giltaru i preko talasa gledao u Kaldi; sve vreme je uo upalj, brujei zvuk
nadolazee plime u upljinama stene duboko ispod sebe, a ipak je video, kao kroz
staklo, veoma razliitu zemlju ravnu niziju ispresecanu sporim potocima, koji su
tekli izmeu dugih drvoreda satabala sa potkresanim kronjama.
Izgledalo je, rekao je on, da je to trebalo da bude pusta zemlja, ali je vrvela
od ljudi; bilo ih je more, kao mrva na mravinjaku. I svi su nosili oklope; to je bilo
udno u vezi svega toga.
Uinilo mi se da stojim pored neega to je izgledalo da je farmerska kua;
ali je bila sva rasturena na komade, samo gomila ruevina i kra. Preostao je samo
jedan visoki okrugli dimnjak, oblika koji je veoma podseao na pembrokirske
dimnjake iz petnaestog veka. A pored su prolazile hiljade i desetine hiljada ljudi u
maru.
Svi su bili u oklopima, i nosili su sve mogue vrste oklopa. Neki su imali
preklopljene trake blistavog metala privrene na odeu, drugi su bili u
verinjaama od glave do pete, trei opet u punom oklopu od elinih ploa.
Nosili su kacige vih vrsta, oblika i veliina. Jedan puk je nosio gvozdene
kape sa irokim obodima, neto poput starih berberskih lavora. Druga jedinica je
imala viteke lemove, sa sputenim vizirom tako da niste mogli da im vidite lica.
Veina ih je imala metalne rukavice, ili od elinih prstenova ili od ploa, i nosili
su elikom oklopljene izme. Mnogim od njih su se na boku njihali nekakvi
buzdovani, i svi ti ljudi su nosili nekakvu nisku velikih metalnih kugli oko pasa.
Zatim je prolo jo desetak pukova, a svaki ovek u njima nosio je elini tit
prebaen preko ramena. Poslednji su proli ljudi sa samostrelima.
Zapravo, Delameru Smitu je izgledalo da je posmatrao kako ispred njega
prolazi vojska ljudi u srednjevekovnim oklopima, a ipak je znao po poloaju
sunca i ruiastog oblaka koji je prelazio preko Vorms Heda da je ova vizija, ili
ta god da je to bilo, potrajala samo sekundu ili dve. Onda se onaj blagi oseaj
oka vratio, i Smit se vratio razmiljanju o fizikom fenomenu obale Pembrokira
plavim talasima, sivim stenama ostrva Svete Margarete i opatiji na Kaldiju koja
se belela na suncu.
Priae, nema sumnje, i vrlo verovatno sasvim tano, da je Smit zaspao na
Giltaru i u snu izmeao san o velikom ratu koji je upravo poeo sa svojim
zanimanjem za srednjevekovne bitke, oruja i oklope. Ovo objanjenje deluje
sasvim prihvatljivo.
Ali, postoji jedan mali problem. Kau da je Smit sada porunik Smit. Dobio je
raspored prole jeseni, i otiao u maju. Desilo se da je govorio francuski dosta
dobro, te je tako postao ono to se, mislim, naziva oficirom za vezu, ili nekim
slinim terminom. U svakom sluaju, esto je iza francuskih linija.
Prole nedelje je bio na kratkom odsustvu kod kue i rekao je:
Pre deset dana rasporedili su me u -. Doao sam tamo rano ujutro, i morao
sam malo da ekam pre nego to me primi general. Osvrnuo sam se oko sebe, i
levo od nas je bila farma granatama pretvorena u gomilu ruevina, sa jednim
uspravnim okruglim dimnjakom, u obliku flamanskih dimnjaka u Pembrokiru. A
zatim su pored nje promarirali ljudi u oklopima, ba onako kao to sam ih video
francuski pukovi. Predmeti koji su podseali na buzdovane bili su bacai za
bombe, a metalne kugle koje su ljudi nosili oko pasa bile su bombe. Rekli su mi da
su samostreli koriteni za gaanje bombi.
Mar koji sam ja video bio je deo velikog pokreta trupa; uskoro ete o tome
uti vie.
 Lukonoe i drugi plemeniti duhovi
Od autora Londonca

Bio jedan novinar a italac Ivning njuza dobro zna inicijale njegovog imena
koji je nedavno seo da napie priu.
Naravno da je njegova pria morala da bude o ratu; u zadnje vreme nema
drugih pria. I tako je pisao o engleskim vojnicima koji su se, u praini na poljima
Francuske, suoili sa sumornim mnotvom nadiruih vaba. Bilo ih je malo i
izgledi su im bili zastraujue slabi ali, dok su potezali zatvarae i ciljali i pucali,
postali su svesni da se pored njih bore i drugi. Kroz vazduh su se razlegli poklii
Svetom oru i brujanje struna na lukovima; stari lukonoe Engleske ustali su iz
svojih grobova u tekom asu za Engleze na toj francuskoj zemlji i borili se za
Englesku.
Rekao je da je sam smislio tu priu, da je seo i zapisao je iz glave. Ali, drugi
su znali bolje. To je stvarno moralo da se dogodi. Seam se da mu je jedan ugledan
svetenik rekao kako je sigurno pogreio; lukonoci su stvarno i istinski ustali da
se bore za Englesku: ta pria se mogla uti irom itavog fronta.
to se mene tie, ja sam mislio da ju je on napisao iz glave; video sam ga na
odbojnom poslu njenog pisanja. Lino, mrzeo sam posao pisanja sve od onda
otkad sam otkrio da on nije tako lak kako izgleda, i uvek sam mogao da odvojim
malo saoseanja za oveka koji se hvata pera da ispuni zadatak postavljanja rei
na njihova odgovarajua mesta. A ipak me svetenik na kraju ubedio. Ko sam ja da
bih sumnjao u veru slubenika jednog svetog reda? Mora da se to dogodilo. Ti
lukonoe su se borili za nas i strela sa perom sive guske je jo jednom letela u bici
za Englesku.
Od tog dana poletno tragam za duhovima koji su sigurno uzeli udela u ovom
svetskom ratu. Nikad od nastanka sveta nije bilo rata kao to je ovaj: sigurno su
Marlboro i Djuk, Talbot i Hari od Monmuta, i mnogi drugi avetinjski kapetani
jahali meu naim konjanicima. Stari bogovi rata probueni su ovom tutnjavom
topova.
Sve zemlje su se uskomeale. Nije dovoljno to Azija bruji poput konice
besnih pela i daleka ostrva se naoruavaju, Australija alje svoje mladie u rat a
Kanada se pretvara u vojniki logor. Kada razgovaramo o vestima iz rata,
prizivamo drevna imena: raspravljamo kako se dri Rim i ta se deava sa
Grkom.
to se tie Grke, prestao sam da govorim o njoj. Ako bih eleo da kaem bilo
ta o Grkoj, trebalo bi da uzmem knjigu poezije i citiram predivne stare silovite
stihove lorda Bajrona: Planine gledaju na Maraton a Maraton gleda na more.
Ali stojei na grobu Persije Grka je u naizgled istom raspoloenju koje je
navelo lorda Bajrona da odustane od nje kao beznadeno mlitave zemlje.
Ovo je Grka, ali nije vie iva Grka, ove rei su tanije nego ikada pre.
Poslednji Kajzerov telegram je sigurno obavio svoj umirujui zadatak. Seate se
kako je on glasio: Kajzer je bio previe zauzet da bi izmiljao nove fraze. Poslao
je svojoj sestri telegramom poznatu potsdamsku reenicu: Teko onima koji se
usude da izvuku svoj ma protiv mene. Siguran sam da sam to uo i pre. I dodao
je izvanredan i vrlo znaajan post skriptum! Moji komplimenti za Tina.
A Tino kralj Grke, Konstantin je razumeo. On sada lei u postelji zbog
veoma teke prehlade i verovatno e ostati u postelji dok se vreme ne pobolja.
Ali, pre nego to je legao u postelju uspeo je da kae novinaru kako Grka mirno
nastavlja sa svojim redovnim poslom; njena misija je da donese civilizaciju svetu.
Zaista je to bila misija stare Grke. Ono to dobijamo od Tinove savremene Grke
nije civilizacija nego male crne ribizle za ukraavanje kolaa od ljiva.
Ali Rim. Grka je moda mrtva ili se bavi trgovinom ribizlama. Rim je iv i
besmrtan. Nemojte mi govoriti o sinjor olitiju[13], koji je potpuno siguran da su
jedino vano u ovoj novoj Italiji, koja je stari Rim, njeni trgovaki odnosi sa
Nemakom. Rim legija, na drevni gospodar i osvaja, danas je iv i on ne moe
da bude za prezrenja dostojan mir. Ovde u mojim novinama je jedan govor koji je
pesnik u Rimu izgovorio pred gomilom koja je klicala: isei u taj lanak i staviti
ga u knjigu sa poezijom.
Pozvao je ive i mrtve: Video sam vatru Veste, o Rimljani, zapaljenu jue u
velikim elianama Ligurije, i izvor Juturne, o Rimljani, video sam kako njena
voda tee da prekali oklop, da ohladi rupe izbuene puanim zrnima.[14] Ovo je
poezija stare rimske vrste. Zamiljam taj prizor u Rimu: poslednji rimski pesnik
poziva Rimljane u ime Vestine svete vatre, u ime izvora na kojim su velianstvena
braa blizanci prali svoje konje. Jo uvek verujem u mo i drevnu aroliju
plemenitih rei. Ne mislim da e oliti berzanski trgovci skrenuti stari Rim sa
starih puteva kojim su legije ile.
 Post skriptum
Dok je ova knjiga jo u tampi, gospodin Ralf irli, urednik Revije okultnog
skrenuo mi je panju na lanak koji izlazi u avgustovskom izdanju njegovog
asopisa, i bio je dovoljno ljubazan da mi pokae stranice pripremljene za tampu
iz tog broja.
lanak se zove Aneoski predvodnici. Napisala ga je gospoica Filis
Kembel. Proitao sam ga veoma paljivo.
Gospoica Kembel kae da je bila u Francuskoj kada je izbio rat. Postala je
medicinska sestra i dok se brinula za ranjenike obavestili su je da jedan engleski
vojnik eli ikonu. Otila je kod njega i saznala da je iz Lankairskog streljakog
puka. Rekao je da je on metodista i zatraio sliku ili medaljon (bilo ta od to
dvoje) Svetog ora jer ga je video na belom konju, kako predvodi Britance
kod Vitri la Fransoa, kada su se Saveznici okrenuli.
Ovu izjavu je potvrdio i ranjenik iz kraljevske artiljerije koji je tu bio prisutan.
On je video visokog oveka ute kose, u zlatnom oklopu, na belom konju, sa
dignutim maem i usta otvorenih kao da govori, Hajde, momci! Ja u zaustaviti
avole. Prilika je bila gologlava kao to se kasnije ispostavilo na osnovu
svedoenja drugih vojnika a artiljerac i lankairski peadinac su znali da je to
Sveti ore, jer je bio potpuno isti kao slika sveca prikazana na zlatnicima. Zar
ga nisu videli na svakoj kinti koju su ikada imali?
Iz dodatnih dokaza izgleda da dok su Englezi videli prikazu Svetog ora kako
izlazi iz ute magle ili oblaka svetlosti, Francuzima su podarene vizije
arhanela Mihajla i Jovanke Orleanke.
Gospoica Kembel kae:
Svi koji su se borili od Monsa do Iprea su ih videli; svi oni pojedinano se
slau u vezi sa njima, i uopte nema nikakve sumnje u to da su se umeali u
dogaaje.
To su glavna mesta iz lanka koja se odnose na velianstvenu legendu o
Anelima Monsa. Ne mogu da kaem kako je autorka poljuljala moju
nepoverljivost kao prvo zato to su dokazi iz druge ruke. Gospoica Kembel je
moda itala Pikvika i podsetio bih je na ono slavno (i zlatno) pravilo sudije
Starlija: u smislu da nam ne smete govoriti ta je vojnik rekao, jer to nije dokaz.
Gospoica Kembel je prekrila ovo pravilo i, ne samo da nam je prepriala ta je
vojnik rekao, ve je i propustila da nam navede vojnikovo ime i adresu.
Ako bi se gospoica Kembel ponudila da svedoi u Old Bejliju i rekla: Don
Do je nesumnjivo kriv. Vojnik koga sam upoznala mi je rekao da je video kako
zatvorenik gura ruku u starev dep i izvlai iz njega novanik, pa, otkrila bi da
vrsti duh gospodina Starlija jo uvek opstaje u naim sudijama.
Vojnik mora da se imenuje. Pre nego to se to uradi, mi tehniki ne znamo da on
uopte postoji.
Zatim postoje i jedno ili dva mesta u lanku koja me zbunjuju. Peadinac i
artiljerac su videli Svetog ora kako predvodi Britance kod Vitri la Fransoa,
kada su se Saveznici okrenuli. Tako su mesto i vreme prikazanja vrsto fiksirana u
umovima dvojice vojnika.
A ipak, ve sledei deo lanka poinje ovako:
Gde je to bilo? upitala sam. Ali nijedan od njih dvojice nije umeo da kae.
Ovo je udna okolnost. Oni su znali, a ipak nisu znali; ili su pre zaboravili tu
pojedinost informacije koju su saoptili nekoliko sekundi ranije.
Drugo mesto u lanku. Vojnici su znali da je oblije na konju bilo Sveti ore
po tome to je bio potpuno isti kao figura sveca na engleskom zlatniku.
Ovo je takoe udno. Prikaza gologlave prilike u zlatnom oklopu. Sveti ore
na kovanicama je nag, osim kratke tunike koja mu lepra sa ramena, i kacige. Nije
gologlav i nema oklopa osim dela koji pokriva glavu. Ne uviam u potpunosti
kako su vojnici bili toliko sigurni u identitet prikaze.
Najzad, gospoica Kembel izjavljuje da su svi koji su se borili od Monsa do
Iprea videli prikaze. Ako je tako, opet je udno da niko nije istupio da svedoi iz
prve ruke o najudesnijem dogaaju u svom ivotu. Mnogi ljudi su dolazili na
odsustvo sa fronta, imamo mnogo ranjenika u bolnicama, mnogi vojnici su slali
pisma kui. A svi oni su se udruili, ta ogromna vojska, da ute o najudesnijem od
svih dogaaja, to je uveravanje koje najvie nadahnjuje i najsigurniji predznak
pobede.
Veliki bog Pan
 I Eksperiment
Drago mi je to si doao, Klark; zapravo, veoma drago. Nisam bio siguran da
e moi da odvoji vreme.
Uspeo sam da napravim dogovore za nekoliko dana; stvari se ne odvijaju
previe ivahno ovih dana. Ali, zar nema bojazni Rejmonde? Da li je potpuno
bezbedno?
Dvojica ljudi su polako koraali ispred kue doktora Rejmonda. Sunce se jo
uvek videlo iznad zapadnih planina, ali je sijalo tupom, crvenom svetlou koja
nije bacala senke, i sve je u vazduhu bilo tiho; sladak daak mirisa dopirao je
odozgo, iz velike ume na padini brda, a sa njim povremeno i blagi, nerazgovetni
zov divljih golubova. Dole ispod, u dugakoj, prelepoj dolini, reka je krivudala
izmeu i pored samotnih brda i, dok se sunce polako sputalo i nestajalo na
zapadu, slaba magla, isto bela, poela je da se die sa brda. Doktor Rejmond se
naglo okrenuo ka svom prijatelju.
Bezbedno? Naravno da jeste. Operacija je sama po sebi savreno
jednostavna; svaki hirurg bi mogao da je obavi.
A nema opasnosti u bilo kojoj drugoj fazi?
Nema; uopte nema nikakve fizike opasnosti, dajem ti svoju re. Ti si uvek
povuen, Klark, uvek; ali ti zna moj istorijat. Ja sam se posvetio transcedentalnoj
medicini poslednjih dvadeset godina. uo sam kako me nazivaju prevarantom i
arlatanom i samozvancem, ali sam sve vreme znao da sam na pravom putu. Pre
pet godina sam dostigao cilj, i od tada je svaki dan bio priprema za ono to emo
uraditi noas.
Voleo bih da verujem da je sve to istina. Klark je nabrao obrve i sumnjiavo
pogledao doktora Rejmonda. Da li si savreno siguran, Rejmonde, da tvoja
teorija nije fantazmagorija divna vizija, svakako, ali ipak samo vizija?
Doktor Rejmond se zaustavio u hodu i naglo okrenuo. On je bio sredovean
ovek, mrav i ispijen, ukastobledog lica, ali dok je odgovarao Klarku okrenut
licem prema njemu, na obrazima mu se pojavilo rumenilo.
Osvrni se oko sebe, Klark. Vidi planinu i brdo iza brda, kao talas za talasom,
vidi ume i vonjak, polja zrelog kukuruza i livade koje se prostiru do tranih
estara kraj reke. Vidi mene kako stojim tu kraj tebe, uje moj glas; ali, rei u ti
da sve to da, od one zvezde koja je upravo zasjala na nebu do vrste zemlje
ispod naih stopa kaem da su sve to tek snovi i seni; seni koje skrivaju stvarni
svet od naih oiju. Postoji stvaran svet, ali on je izvan ovog sjaja i domaaja
ovog vida; izvan ovih jurnjava u Arasu,[15] snova o karijeri, iza svega toga kao
iza vela. Ne znam da li je ijedno ljudsko bie ikada podiglo taj veo; ali znam,
Klark, da emo ti i ja videti kako se on podie upravo ove noi ispred oiju
drugih. Moe da misli kako je sve ovo udna besmislica; moda je udno, ali je
istina, a ljudi iz starine su znali ta znai podizanje vela. Oni su to nazivali
vienjem boga Pana.
Klark je zadrhtao; bela magla koja se skupljala nad rekom bila je hladna.
To je zaista udesno, rekao je. Mi stojimo na ivici jednog udnog sveta,
Rejmonde, ako je ono to kae istina. Pretpostavljam da je no apsolutno
neophodan?
Da; mali zasek u sivoj materiji, to je sve; sitna preraspodela odreenih elija,
mikroskopska promena koja bi promakla panji devedeset i devetorici od stotinu
specijalista za mozak. Ne elim da te gnjavim zanatom Klark; mogao bih da ti
dam gomilu tehnikih pojedinosti koje bi zvuale veoma impozantno, i ostavile bi
te isto onoliko prosvetljenog koliko si i sada. Ali, pretpostavljam da si itao,
uzgredno, u sporednim lancima svojih novina, da su u zadnje vreme nainjeni
ogromni koraci i oblasti fiziologije mozga. Pre neki dan sam video lanak o
Digbijevoj teoriji, i otkriima Braun Fejbera. Teorije i otkria! Tu gde su oni, ja
sam bio pre petnaest godina, a ne treba da ti govorim kako za tih petnaest godina
nisam stajao u mestu. Bie dovoljno ako kaem da sam pre pet godina doao do
otkria na koje mislim kada kaem da sam pre deset godina stigao do cilja. Nakon
godina vrednog rada, nakon godina naprezanja i pipanja u mraku, nakon noi i dana
punih razoarenja a ponekad i oajanja, u kojim sam znao s vremena na vreme da
drhtim i jeim se na pomisao kako moda postoje i drugi koji tragaju za onim za
ime tragam i ja, najzad, posle toliko vremena, nalet iznenadne radosti sevnuo je u
mojoj dui, i znao sam da je dugo putovanje na svom kraju. Zahvaljujui neemu
to je tada delovalo i jo uvek deluje kao sluajnost, nagovetaj iz trenutne dokone
pomisli koja se kretala poznatim smernicama i putanjama kojima sam ve proao
na stotine puta, velika istina iskrsnula je ispred mene i video sam, ocrtan vidljivim
obrisima, ceo svet, nepoznatu sferu; kontinente, ostrva, ogromne okeane u kojim
nijedan brod nije plovio (po mom uverenju) otkad je ovek po prvi put podigao
pogled i spazio sunce, i zvezde nebeske, i tihu zemlju pod njima. Mislie da je
sve ovo visokoparna pria, Klark, ali teko je to izraziti. A ipak; ne znam da li je
ovo to nagovetavam nemogue izraziti jednostavnim i pojedinanim pojmovima.
Na primer, ovaj na svet je prilino isprepleten telegrafskim icama i kablovima;
misli se, brzinom neto manjom od brzine svetlosti, prenose od izlaska do zalaska
sunca, od severa na jug, preko vodenih i pustinjskih prostranstava. Pretpostavimo
da taj dananji elektriar iznenada opazi da su se on i njegovi prijatelji prosto
igrali kameniima koje su pogreno smatrali temeljima sveta; pretpostavimo da
takav ovek vidi potpuno neogranieni prostor kako se otvara za prenos, i ljudske
rei odleu preko njega do sunca i iza sunca u udaljenije nebeske sisteme, i glas
oveka koji razumljivo govori odjekuje u bezmernoj praznini koja odraava nau
misao. Dokle analogija see, ovo je prilino dobra analogija onog to sam ja
uradio; sada moe malo da razume kako sam se oseao stojei ovde jedne
veeri; bilo je to letnje vee, i dolina je izgledala dosta slino kao to izgleda sad;
stajao sam ovde i video pred sobom neizrecivi, nezamislivi otvor koji duboko
zjapi izmeu dva sveta, materijalnog sveta i duhovnog sveta; video sam ogromnu
praznu dubinu kako se nejasno otvara ispod mene i istog aska se most od svetla
pruio sa zemlje do nepoznate obale, te je i bezdan prekoraen. Moe pogledati u
Braun Fejberovu knjigu, ako eli, i pronai e da do dananjeg dana ljudi od
nauke ne mogu da objasne prisustvo, ili otkriju funkciju odreene grupe nervnih
elija u mozgu. Ta grupa je stoga zemljite za izdavanje, puki prazan prostor za
matovite teorije. Ja nisam u poziciji Braun Fejbera i strunjaka, ja sam savreno
pouen o moguim funkcijama tih nervnih centara u optem poretku stvari. Jednim
dodirom ih mogu uvesti u igru, jednim dodirom, kaem, mogu osloboditi strujanje,
dodirom mogu upotpuniti komunikaciju izmeu ovog sveta razuma i kasnije emo
moi da dovrimo ovu reenicu. Da, no je neophodan; ali pomisli samo ta e taj
no izazvati. On e do kraja sruiti vrsti zid razuma i verovatno po prvi put
otkada je ovek stvoren, duh e se zagledati u duhovni svet. Klark, Meri e videti
boga Pana!
Ali sea se ta si mi napisao? Mislio sam da e biti neophodno da ona
Proaptao je ostatak reenice doktoru na uho.
Uopte ne, uopte ne. To je besmislica. Uveravam te. Zapravo, bolje je ovako
kako jeste; sasvim sam siguran u to.
Dobro razmisli o ovome, Rejmonde. To je velika odgovornost. Neto moe
krenuti naopako; bie ojaen ovek do kraja svog ivota.
Ne, mislim da neu, ak i ako se dogodi ono najgore. Kao to zna, spasao
sam Meri iz blatita, i do skoro sigurne smrti od gladi, kada je bila dete; smatram
da je njen ivot moj, da ga koristim kako naem za shodno. Doi, ve je kasno;
bolje da uemo unutra.
Doktor Rejmond je prvi krenuo u kuu, kroz predvorje, pa niz dugaki i mrani
hodnik. Izvadio je klju iz depa, otvorio teka vrata, i pokretom pozvao Klarka u
svoju laboratoriju. To je nekada bila sala za bilijar i bila je osvetljena staklenom
kuglom okaenom na sredinu plafona, odakle je jo uvek bacala sumorno sivo
svetlo na oblije doktora koji je palio svetiljku sa tekim abaurom i stavljao je na
sto u sredini prostorije.
Klark se osvrnuo oko sebe. Jedva da je i stopa zida bila nepokrivena; svuda
unaokolo su bile police natrpane boicama i epruvetama svih oblika i boja, a na
jednom kraju prostorije stajao je mali ipendejl ormari za knjige. Rejmond je
pokazao na njega.
Vidi li taj pergament koji je ispisao Osvald Krolijus? On je bio jedan od
prvih koji su mi pokazali put, iako ne verujem da ga je sam ikada pronaao. udna
je njegova izreka: U svakom zrnu ita lei skrivena dua zvezde.
U laboratoriji nije bilo mnogo nametaja. Sto u sredini, kamena ploa sa
odvodnim kanalom u jednom uglu, dve fotelje u kojim su Rejmond i Klark sedeli;
to je bilo sve, osim jedne stolice udnog izgleda na najdaljem kraju sobe. Klark ju
je pogledao i podigao obrve.
Da, to je ta stolica, ree Rejmond. Moemo i da je postavimo na mesto.
Ustao je i dogurao stolicu do osvetljenog dela prostorije, onda poeo da podie i
sputa naslon, podeava je pod raznim uglovima i nameta njenu papuicu za
oslanjanje nogu. Delovala je sasvim udobno, i Klark pree rukom preko mekanog,
zelenog baruna, dok je doktor podeavao poluge.
Dakle, Klark, smesti se udobno. Imam nekoliko sati rada pred sobom; morao
sam da ostavim odreene stvari za sam kraj.
Rejmond je priao kamenoj ploi, a Klark ga je sumorno posmatrao dok se
naginjao iznad reda epruveta i palio plamen ispod lonca za taljenje. Doktor je
postavio malu runu lampu, zasenjenu kao i ona vea, na policu iznad svog
aparata, a Klark, koji je sedeo u senci, pogledao je niz veliku senkama ispunjenu
sobu, udei se udnim efektima jarke svetlosti i neprozirne tmine koje su stvarale
meusobni kontrast. Uskoro je postao svestan udnog zadaha. Na poetku to je bio
tek slabani nagovetaj zadaha u prostoriji, a kako je taj zadah postajao sve
izraeniji osetio se iznenaenim to nije podseao na miris hemiarske radnje ili
hirurke sale. Klark se zatekao kako u besposlici eli da analizira taj nadraaj, i
napola nesvesno je poeo da misli o danu od pre petnaest godina, koji je proveo
lutajui umama i livadama u blizini svoje kue. Bio je vreo dan na samom
poetku avgusta, vruina je rasplinula obrise svih objekata i na svim udaljenostima
u blagoj maglici, a ljudi koji su gledali na termometar priali su o abnormalnim
vrednostima, o temperaturi koja je bila skoro tropska. udno je to se taj dan
udesno vru dan iz pedesetih godina ponovo pojavio u Klarkovoj mati; oseaj
zaslepljujue sveproimajue suneve svetlosti kao da je zasenio svetlosti i senke
u laboratoriji, i on je ponovo osetio uaren vazduh kako mu u naletima struji oko
lica, video bljesak koji se odbija sa trave, i uo bezbrojne priguene zvukove leta.
Nadam se da ti miris ne smeta, Klark; nema nieg neistog u njemu. Moe da
te uini pomalo pospanim, to je sve.
Klark je uo rei sasvim jasno, i znao je da se Rejmond obraa njemu, ali ni za
ivu glavu nije mogao da se prene iz svoje letargije. Mogao je da misli samo na
samotnu etnju u koju je otiao pre petnaest godina; bio je to njegov poslednji
pogled na polja i ume koje je poznavao otkada je bio dete, a sada se sve to
isticalo u bletavoj svetlosti, kao slika, pred njim. Vie od svega, njegove nozdrve
je preplavljivao miris leta, izmeana aroma cvetova, miris ume, senovitih mesta u
dubokoj hladovini, duboko u zelenim bespuima izmamljenih sunevom vrelinom;
i miris dobre zemlje, dok je leao na njoj ispruenih ruku, s osmehom na usnama,
potpuno obuzet utiscima. Mata ga je terala da luta, kao to je lutao pre mnogo
vremena, sa polja u umu, prolazei stazicom kroz blistavo nisko rastinje ispod
brezinih stabala; a ubor vode koja se slivala sa krenjake stene zvuao je kao
jasna melodija u nekom snu. Misli su poele da mu skreu i meaju se sa drugim
mislima; staza izmeu breza pretvorila se u stazu izmeu stabala zimzelenog
hrasta, tu i tamo se divlja loza pruala sa grane na granu, pruajui uvis izuvijanu
mladicu povijena pod teinom ljubiastog groa, a retki zelenosivi listovi divlje
masline isticali su se naspram tamnih senki zimzelenog hrasta. Klark je, u dubokim
udolinama sna, bio svestan da ga je staza od kue njegovog oca odvela do
neotkrivene zemlje i udio se udnovatosti svega toga, kad iznenada, umesto
letnjeg huka i brujanja, kao da je bezgranina tiina pala na sve u okolini, uma se
utiala, i na jedan trenutak on je stajao licem u lice sa neim to nije bilo ni ovek
ni zver, ni ivo ni mrtvo, nego sve to istovremeno, s nekim oblikom svega ovoga
ali lieno svakog oblika. U tom trenutku, sveta tajna tela i due se rastoila, i glas
kao da je viknuo Hajdemo odavde, a zatim je zavladala tmina poput tmine to se
prostire iza zvezda, neprolazna tmina.
Kada se Klark prenuvi se probudio video je kako Rejmond sipa nekoliko kapi
neke uljane tenosti u zelenu epruvetu, koju je vrsto zapuio.
 Dremao si, rekao je on; mora da te putovanje zamorilo. Sada je zavreno.
Idem da dovedem Meri; vratiu se za deset minuta.
Klark se zavalio u svojoj stolici udei se. Izgledalo je kao da je samo preao
iz jednog sna u drugi. Delimino, kao da je oekivao da vidi zidove laboratorije
kako se tope i nestaju; i da se probudi u Londonu, drhtei zbog sopstvenih
matarija iz sna. Meutim, vrata su se najzad otvorila, doktor se vratio, a za njim
je ula devojka od nekih sedamnaest godina, odevena sva u belo. Bila je tako lepa
da se Klark nije udio onome to mu je Rejmond pisao. Sada je porumenela u licu,
po vratu i rukama, ali na Rejmonda to, naizgled, nije uticalo.
Meri, rekao je on, dolo je vreme. Potpuno si slobodna. Da li si voljna da
mi se u celosti prepusti?
Da, dragi.
uje li to Klark? Ti si mi svedok. Evo stolice, Meri. Sasvim je lako. Samo
sedi u nju i zavali se. Da li si spremna?
Da, dragi, sasvim spremna. Poljubi me pre nego to pone.
Doktor je zastao i poljubio je, sasvim blago. Sada sklopi oi, rekao je.
Devojka je spustila one kapke, kao da je umorna i ezne za snom, a Rejmond joj
je stavio zelenu epruvetu pod nozdrve. Lice joj je pobelelo, bilo je belje od njene
haljine; slabano se opirala, a zatim sa snanim oseajem pokoravanja u sebi,
prekrstila ruke na grudima kao malo dete koje se sprema da izgovori molitvu.
Sjajna svetlost lampe potpuno je obasjala, i Klark je posmatrao promene koje su
joj prolazile preko lica kao promene na brdima kada letnji oblaci prolaze ispred
sunca. Zatim je legla sasvim bleda i mirna, i doktor joj je podigao jedan oni
kapak. Bila je potpuno bez svesti. Rejmond je snano pritisnuo jednu polugu i
stolica se odmah spustila. Klark je video kako iseca krug, poput tonzure, u njenoj
kosi, i pribliava svetiljku. Rejmond je uzeo mali svetlucavi instrument iz male
kutije, a Klark se okrenuo uzdrhtavi. Kada je ponovo pogledao u njega doktor je
zaivao ranu koju je napravio.
Probudie se za pet minuta. Rejmond je i dalje bio savreno miran. Nema
vie ta da se uradi; moemo samo da ekamo.
Minuti su sporo proticali; mogli su da uju spore, teke otkucaje. U hodniku se
nalazio stari asovnik. Klark je osetio muninu i slabost; kolena su mu zadrhtala,
jedva je mogao da stoji.
Odjednom, dok su posmatrali, uli su dubok udah, i iznenada se boja koja se
bila povukla vratila u devojine obraze, a oi su joj se naglo otvorile. Klark je
ustuknuo pred njima. Sijale su uasnim svetlom, gledajui u daljinu, senka
zauenosti minula je licem, a ruke su joj se ispruile kao da e dodirnuti neto
nevidljivo; ali, istog trenutka, zauenost je prola i ustupila mesto krajnjem uasu.
Miii na licu bili su joj grozno zgreni, tresla se od glave do pete; izgledalo je
kao da se dua bori i drhti unutar svog stanita od mesa. Bio je to jeziv prizor, a,
kada se vritei sruila na pod, Klark je jurnuo napred.
Tri dana kasnije Rejmond je poveo Klarka do njene postelje. Leala je potpuno
budna, okreui glavu sa jedne strane na drugu, i odsutno se cerei.
Da, rekao je doktor, i dalje sasvim mirno, to je veoma alosno; ona je
beznadeni idiot. U svakom sluaju, tome nema pomoi; a, uostalom, videla je
velikog boga Pana.
 II Memoari gospodina Klarka
Gospodin Klark, dentlmen koga je doktor Rejmond odabrao da prisustvuje
udnom eksperimentu sa bogom Panom, bio je linost u ijem su karakteru oprez i
radoznalost bili udno izmeani; u svojim trezvenim trenucima mislio je o
neobinim i ekscentrinim stvarima sa neskrivenom averzijom, a ipak, duboko u
njegovom srcu, postojala je nezajaljiva ljubopitljivost u odnosu na sve nejasne i
ezoterine elemente u prirodi ljudi. Ova druga sklonost je prevagnula kada je
prihvatio Rejmondov poziv poto je, iako je njegovo razumno rasuivanje uvek
odbacivalo doktorove teorije i neobuzdane besmislice, ipak potajno prihvatio
verovanje u razne matarije, i bilo bi mu drago da vidi kako je to verovanje
potvreno. Uasi kojima je prisustvovao u sumornoj laboratoriji bili su do izvesne
mere otrenjujui; bio je svestan da je bio ukljuen u posao koji nije bio potpuno
prihvatljiv i, mnogo godina nakon toga, odluno se drao onog to je uobiajeno,
odbacujui sva zbivanja gde se prouavalo okultno. Zaista, po nekom
homeopatskom principu, neko vreme je odlazio na seanse istaknutih medijuma, u
nadi da e mu nespretni trikovi ove gospode potpuno ogaditi misticizam svake
vrste, ali ovaj lek, iako otar, nije bio efikasan. Klark je znao da je jo uvek
opsednut onim nevidljivim i, malo po malo, stara strast je poela ponovo da se
javlja kako je Merino lice, uzdrhtalo i zgreno od neznanog uasa, polako bledelo
u njegovom seanju. Poto je po ceo dan bio zauzet ozbiljnim i unosnim
poslovima, iskuenje da se uvee opusti je bilo preveliko, pogotovo u zimskim
mesecima, kada je vatra bacala toplu svetlost na njegov udobni momaki stan, a
flaa nekog biranog klarea mu stajala na dohvat ruke. Kada bi svario veeru,
nakratko bi se pretvarao da ita veernje novine, ali puki spisak novosti bi mu
uskoro dodijao, i Klark bi uhvatio sebe kako upuuje enjive poglede ka starom
japanskom pisaem stolu koji je stajao na pristojnoj udaljenosti od ognjita. Kao
deak ispred ostave sa demom, nekoliko minuta bi neodluno oklevao, ali strast
je uvek preovlaivala, i zavrilo bi se tako to je Klark privlaio svoju stolicu,
palio sveu i sedao ispred pisaeg stola. Otvori i fioke u njemu bili su krcati
dokumentima o najmorbidnijim temama, a u jedan dobro skriveni debeli svezak sa
rukopisima izuzetno paljivo je pohranjivao dragulje iz svoje zbirke. Klark je
oseao istanani prezir prema objavljivanoj literaturi; jeziva pria je prestajala da
ga zanima ako bi se desilo da bude odtampana; jedino zadovoljstvo mu je bilo
itanje, sakupljanje i preslaganje onoga to je nazivao Memoarima koji dokazuju
postojanje avola i, kada bi se upustio u ovo vee, delovalo je kao da je prosto
proletalo a no je izgledala prekratko.
Jedne posebne veeri, pred runu decembarsku no, crnu od magle i surovo
ledenu, Klark je pourio sa svojom veerom i jedva da je i ispunio svoj uobiajeni
ritual podizanja novina, da bi ih odmah ponovo spustio. Preao je dva ili tri puta
celom duinom sobe, otvorio pisai sto, stajao mirno na trenutak, pa zatim seo.
Zavalio se u stolici, obuzet jednim od onih snova koji su mu dolazili, i najzad
izvukao svoju knjigu, pa je otvorio na poslednjem unosu. Tu su bile tri ili etiri
stranice gusto prekrivene Klarkovim oblim, vrstim rukopisom, a na samom
poetku je napisao neto krupnijim slovima:
Neobina pria koju mi je ispriao moj prijatelj, doktor Filips.
Uverio me da su svi podaci izneti u njoj potpuno i neosporno istiniti, ali odbio
je da otkrije bilo prezimena osoba o kojima se radi, bilo mesto gde su se ovi
izuzetni dogaaji odigrali.
Gospodin Klark je poeo da iitava izvetaj po deseti put, s vremena na
vreme skreui pogled na beleke olovkom koje je napravio dok mu je prijatelj
kazivao priu. Jedno od zadovoljstava mu je bilo da se ponosi izvesnom
knjievnom vetinom; imao je dobro miljenje o svom stilu, i veoma se potrudio
da okolnosti prikae na dramatian nain. Proitao je sledeu priu:
Osobe o kojima se radi u ovoj izjavi su Helen V. koja, ako je jo iva, sada
mora imati dvadeset tri godine, Rejel M., od tada upokojena, koja je bila godinu
mlaa od prvopomenute, i Trevor V., imbecil, star osamnaest godina. Ove osobe su
bile, u vreme kada se pria odvija, stanovnici sela na granici Velsa, mesta od
izvesne vanosti u vreme rimske okupacije, ali sada ratrkanog seoca, sa ne vie
od petsto stanovnika. Mesto se nalazi na uzdignutom zemljitu, na nekih deset
kilometara od mora, i zaklonjeno je velikom i ivopisnom umom.
Pre nekih jedanaest godina Helen V. je dola u selo pod prilino neobinim
okolnostima. Kako smo razumeli nju je, poto je bila siroe, kao malo detence
usvojio dalji roak, koji je odgajao u svojoj kui do njene dvanaeste godine.
Mislei, ipak, kako bi za dete bilo bolje da ima drugove za igru svog uzrasta, on je
u nekoliko mesnih novina dao oglas kako trai dobar dom u udobnoj seoskoj kui
za devojicu od dvanaest godina, a na ovaj oglas se javio gospodin R.,
dobrostojei farmer iz gore pomenutog sela. Poto su se njegove preporuke
pokazale zadovoljavajuim, gospodin je poslao svoju usvojenu erku gospodinu R.
sa pismom u kome je zahtevao da devojica ima sobu za sebe, i izjavio da njeni
staratelji ne treba da se brinu to se tie obrazovanja, poto je ve bila dovoljno
obrazovana za poloaj koji e u ivotu zauzimati. Zapravo, gospodinu R. je
stavljeno na znanje da devojici treba dopustiti da pronae sopstvena zanimanja i
provodi vreme skoro onako kako joj se dopada. Gospodin R. je, po dogovoru,
saekao na najblioj eleznikoj stanici, u gradiu deset kilometara udaljenom od
njegove kue, i izgleda da nije primetio nita neobino u vezi deteta osim to je
bila utljiva u vezi svog dotadanjeg ivota i svog pooima. Ona je, ipak, bila
veoma razliita od ostalih stanovnika sela; koa joj je bila ista i svetlomaslinasta,
a crte lica jako naglaene, i pomalo stranog izgleda. Naizgled se dosta lako
uklopila u ivot seoske kue, i postala omiljena meu decom koja su je ponekad
pratila u njenim lutanjima po umi, poto se ona tako zabavljala. Gospodin R. je
izjavio kako je znao da ona sama izlazi odmah posle njihovog ranog doruka i ne
vraa se do posle sumraka, i da se, oseajui nelagodu to devojica sama provodi
napolju toliko vremena, obratio njenom pooimu, koji je u kratkoj oruci odgovorio
da Helen mora da radi onako kako sama odabere. U zimu, kada su umske staze
neprohodne, provodila je najvei deo vremena u svojoj sobi, gde je spavala sama,
u skladu sa uputstvima njenog srodnika. Na jednom od ovih izleta se dogodio prvi
od udnih dogaaja sa kojima je devojica bila povezana, a to je bilo otprilike
godinu dana posle njenog dolaska u selo. Prethodna zima je bila izuzetno otra,
sneg je napadao izuzetno visoko, a mraz je trajao dugo kao nikad pre, a leto posle
toga je bilo upameno po izuzetnim vruinama. Jednog od najvrelijih dana tog leta,
Helen V. je otila iz kue na jedno od svojih dugih lutanja po umi, ponevi sa
sobom, kao i obino, malo hleba i mesa za ruak. Neki ljudi su je videli u poljima
preko kojih se dolazilo do starog rimskog puta, zelenog, izdignutog puta koji je
prosecao najvie delove ume, i bili su zapanjeni videvi da je devojica skinula
eir, iako je vrelina sunca ve bila tropska. Desilo se da je radnik po imenu
Dozef V. radio u umi u blizini rimskog puta, a u dvanaest sati je njegov mali sin,
Trevor, doneo je oveku njegov ruak, hleb i sir. Posle obroka je deak, koji je u
to vreme imao nekih sedam godina, ostavio je svog oca da radi i, kako je rekao,
poao da potrai cvee u umi, a ovek, koji je mogao da uje njegove radosne
povike dok je nalazio cvee, nije oseao nikakvu bojazan zbog njega. Ipak,
iznenada se uasnuo zauvi krajnje jezive krike, izazvane oigledno velikim
strahom, i krenuo u pravcu u kom je njegov sin otiao, urno odbacivi svoj alat i
potravi da vidi ta se dogodilo. Odreujui pravac kretanja prema zvuku, susreo
je deaia koji je trao glavom bez obzira i oigledno bio uasno uplaen, i nakon
to ga je propitao ovek je saznao da se deak osetio umorno kada je ubrao buket
cvea, pa je legao i zaspao. Iznenada ga je probudio, kako je izjavio, udnovat
zvuk, nekakvo pevanje kako ga je opisao, i provirivi izmeu grana video je Helen
V. kako se igra na travi sa udnim nagim ovekom, koga izgleda nije mogao
potpunije opisati. Rekao je da se osetio stravino uplaeno i pobegao je dozivajui
oca. Dozef V. je produio u pravcu koji mu je pokazao sin, i zatekao Helen V.
kako sedi na travi nasred livade ili istine koju su napravili ljudi koji prave umur.
LJutito ju je napao to je uplaila njegovog malog deaka, ali ona je u potpunosti
poricala optube i smejala se na detetovu priu o udnom oveku, kojoj ni sam
nije pridavao mnogo znaaja. Dozef V. je doao do zakljuka da se deak
probudio iznenada se uplaivi, kao to se deci ponekad deava, ali Trevor je
istrajavao u svojoj prii, i ostao u tako vidljivom stanju uzrujanosti da ga je na
kraju otac odveo kui, nadajui se da e majka moi da ga primiri. Ipak, nekoliko
nedelja je deak veoma brinuo svoje roditelje; postao je nervozan i udno se
ponaao, odbijajui da izae iz kue sam, i stalno uznemirujui domainstvo
budei se nou uz krike ovek u umi! Oe! Oe!
S vremenom je, ipak, taj utisak naizgled izbledeo i, neka tri meseca kasnije, on
se pridrui svom ocu na putu do oblinje kue jednog gospodina, za kog je Dozef
V. povremeno radio. Mukarca su uveli u gospodinovu radnu sobu, a deak je
ostao da sedi u predvorju i, nekoliko minuta kasnije, dok je gospodin davao
Dozefu V. naloge za rad, obojicu je prestravio prodoran krik i zvuk pada, i
izjurivi iz prostorije zatekli su dete kako bez svesti lei na podu, lica izoblienog
od uasa. Odmah su pozvali lekara, i posle pregleda on je obznanio da je dete
doivelo neku vrstu napada, naizgled izazvano iznenadnim okom. Deaka su
odneli u jednu spavau sobu, posle nekog vremena doao je svesti, ali samo da bi
zapao u stanje koje je ovek od medicine opisao kao nasilnu histeriju. Doktor je
propisao jak sedativ i kroz dva sata procenio da je dete sposobno da hoda do kue,
ali, tokom prolaska hodnikom, naleti straha su se vratili uz pojaanu estinu. Otac
je primetio da dete pokazuje na neto, uo njegov stari krik, ovek u umi i,
pogledavi u tom pravcu, video je kamenu glavu grotesknog izgleda, ugraenu u
zid iznad jednih vrata. Izgleda da je vlasnik kue nedavno doraivao kuu, i dok su
kopali temelje za neke radne prostorije, ljudi su pronali udnu glavu, oigledno iz
rimskog razdoblja, koju su postavili u kuu kako je opisano. Najiskusniji arheolozi
iz tog kraja proglasili su da je to glava fauna ili satira. (Doktor Filips mi je rekao
da je video tu glavu, i uveravao me da nikada nije video tako ivu predstavu
intenzivne zlobe.)
 Iz kakvog god razloga nastao, ovaj drugi ok kao da je bio previe surov za
deaka Trevora, i on do dan danas pokazuje znake slaboumnosti, za koju je malo
nade da e biti izleena. Ovo je izazvalo poprilinu senzaciju u to vreme, a
devojicu Helen je paljivo ispitao gospodin R., ali bez uinka, poto je ona
postojano poricala da je uplaila ili na bilo koji nain maltretirala Trevora.
Drugi dogaaj sa kojim je povezano ime ove devojice odigrao se pre oko est
godina, i bio je jo neobinije prirode.
Poetkom leta 1882. godine, Helen je sklopila neobino blisko prijateljstvo sa
Rejel M., erkom imunog farmera iz susedstva. Ovu devojicu, koja je bila
godinu dana mlaa od Helen, veina ljudi je smatrala lepom, iako su se Helenine
crte lica u velikoj meri ublaile dok je odrastala. Dve devojice, koje su bivale
zajedno u svakoj prilici koja im se ukazala, predstavljale su neobinu suprotnost,
jedna iste maslinaste koe, i skoro italijanskog izgleda, a druga bele i rumene
koe kakva je kako kau esta u naim seoskim krajevima. Mora se naglasiti da su
nadoknade koje su isplaivane gospodinu R. za izdravanje Helen bile uvene u
selu po svojoj izdanosti, i postojao je opti utisak da e ona jednog dana naslediti
veliki iznos novca od svog srodnika. Stoga Rejelini roditelji nisu imali nita
protiv prijateljstva svoje erke sa Helen, i ak su podsticali njihovu bliskost, iako
se sada gorko kaju zbog toga. Helen je jo uvek sauvala svoju izuzetnu ljubav
prema umi, i u nekoliko prilika joj je pravila drutvo, pa su dve prijateljice
kretale rano ujutro, i ostajale u umi do sumraka. U jednoj ili dve prilike posle
ovih izleta gospoi M. se ponaanje njene keri inilo prilino udnovatim;
delovala je usporeno i sneno, i kao to je to opisala drugaije nego inae, ali
ove neobinosti je izgleda smatrala previe nevanim da bi obraala panju na
njih. Ipak, jedne veeri nakon to je Rejel dola kui, njena majka je u
devojicinoj sobi ula zvuk koji je zvuao kao priguen pla i, kada je ula unutra,
zatekla ju je kako lei na krevetu napola razodevena, oigledno u velikoj
uzrujanosti. im je videla majku uzviknula je, O, majko, majko, zato si me
pustila u umu sa Helen? Gospoa M. je bila zapanjena zbog tako udnog pitanja,
i poela je da joj postavlja pitanja. Rejel joj je ispriala svoju neverovatnu priu.
Rekla je
Klark je uz tresak zatvorio knjigu i okrenuo svoju stolicu prema vatri. Kada je
njegov prijatelj jedne veeri sedeo ba u ovoj stolici, kazujui svoju priu, Klark
ga je prekinuo u delu koji je sledio odmah za ovim, i zaustavio ga na pola rei u
gru straha. Boe moj! uzviknuo je. Razmisli, razmisli ta govori. To je
previe neverovatno, previe udovino; takvih stvari uopte ne moe biti u ovom
tihom svetu, u kom mukarci i ene ive i umiru, i napreu se, i uspevaju, ili moda
ne uspevaju, i padaju pod pritiskom tuge, i trpe i podnose udne sudbine godinama;
ali ne to, Filipse, ne postoji neto poput toga. Mora postojati neko objanjenje,
neki izlaz iz uasa. Pa ovee, da su takvi sluajevi mogui, naa svet bi bio
komar.
Ali, Filips je ispriao svoju priu do kraja, zakljuujui:
NJen beg ostaje misterija sve do danas; nestala je u sred bela dana; videli su
je kako hoda po livadi, a nekoliko trenutaka kasnije nije je bilo tamo.
Klark je pokuao da ponovo razmisli o celoj stvari, dok je sedeo kraj vatre, i
ponovo mu je um uzdrhtao i ustuknuo, zapanjen pred prizorom takvih uasnih,
neizrecivih elemenata tako usaenih i pobedniki postavljenih u ljudskom tkivu.
Pred njim se pruao dugaak, zamagljen pogled na zeleni, izdignuti put kroz umu,
kao to ga je opisao njegov prijatelj; video je zanjihano lie i uzdrhtale senke na
travi, video je sunev sjaj i cvee, a tamo daleko, na velikoj udaljenosti, dve
prilike su se kretale ka njemu. Jedna je bila Rejel, ali druga?
Klark je dao sve od sebe da ne poveruje u sve ovo, ali na kraju prie, kako ju
je zapisao u svoju knjigu, bio je postavio natpis:

ET DIABOLUS INCARNATE EST. ET HOMO FACTUS EST.

 III Grad vaskrsnua
Herberte! Blagi Boe! Da li je to mogue?
Da, moje ime je Herbert. Mislim da je i meni poznato Vae lice, ali ne seam
se Vaeg imena. Pamenje mi je veoma nesigurno.
Zar se ne sea Vilijersa od Vodema?
Dakle tako je, dakle tako je. Molim te za oprotaj, Vilijerse, nisam ni
pomislio da prosim od jednog starog prijatelja s koleda. Laku no.
Dragi moj drue, nema potrebe za takvom urbom. Moje odaje su ovde u
blizini, ali jo neemo tamo. ini mi se da bismo mogli malo da proetamo
Avenijom aftsberi? Ali, kako si, za ime sveta, dospeo u ovo stanje, Herberte?
To je duga pria, Vilijerse, a takoe i udna, ali mogu da ti je ispriam ako
eli.
Hajdemo onda. Uhvati me pod ruku, ne deluje previe snano.
Neskladni par krenuo je polako uz Rupert Strit; jedan u prljavim dronjcima
bednog izgleda, a drugi odeven u standardno odelo gradskog oveka, doteran,
gizdav i oigledno imuan. Vilijers je izaao iz svog omiljenog restorana nakon
izvrsne veere od vie jela, propraene prigodno malom flaom kjantija i, u
duevnom stanju koje je kod njega bilo skoro konstantno, zastao trenutak na
vratima, zagledajui niz slabo osvetljenu ulicu traei one tajanstvene dogaaje i
linosti kojih su londonske ulice prepune u svakom delu grada i u svako vreme.
Vilijers se ponosio to je uveban istraiva takvih opskurnih lavirinata i
sporednih ulica londonskog ivota, a u tom neprofitabilnom zanimanju pokazivao
je priljenost dostojnu mnogo ozbiljnijeg posla. Stajao je tako pored stuba uline
svetiljke posmatrajui prolaznike s neskrivenom radoznalou i, sa onom
ozbiljnou znanom samo nekom ko redovno veerava napolju upravo je u sebi
izgovarao formulu: London nazivaju gradom susreta; on je vie od toga, on je
grad vaskrsnua, kad mu je takva razmiljanja iznenada prekinulo alosno
cviljenje tik kraj njega, i jadna molba za milostinju. Okrenuo se donekle
iznervirano i, naglo se prenuvi, zatekao se pred otelotvorenim dokazom njegovih
pomalo nategnutih matarija. Tu, pored njega, lica izmenjenog i izoblienog
siromatvom i bedom, tela oskudno pokrivenog prljavim i oklembeenim ritama,
stajao je njegov stari prijatelj arls Herbert, koji je primljen na koled istog dana
kao i on, i sa kojim je mudrovao i slavio dvanaest semestara. Drugaija zanimanja
i razliita interesovanja prekinula su njihovo prijateljstvo i prolo je est godina
otkada je Vilijers poslednji put video Herberta; a sada je gledao u ovu olupinu od
oveka s tugom i alou, izmeanim sa odreenom ljubopitljivou kakav ga je to
sumorni niz dogaaja doveo u ovakvo bedno stanje. Vilijers je zajedno sa
saaljenjem oseao strasnu radoznalost amaterskog prouavaoca misterija, i
estitao je sebi na svojim dokonim premiljanjima ispred restorana.
utke su hodali neko vreme, i vie prolaznika se zapanjeno zagledalo u
neuobiajen prizor dobro odevenog oveka sa nekim ko je oigledno bio prosjak i
sa kojim se drao pod ruku. Primetivi ovo, Vilijers je krenuo kao jednoj mranoj
ulici u Sohou. Ovde je ponovio svoje pitanje.
Kako se za ime sveta to desilo, Herberte? Uvek sam podrazumevao da e se
uzdii do izvanrednog poloaja u Dorsetiru. Da li te otac liio nasledstva?
Zasigurno nije?
Ne, Vilijerse; doao sam u posed sve imovine posle smrti mog jadnog oca; on
je umro godinu dana nakon to sam izaao sa Oksforda. Bio je veoma dobar otac, i
krajnje iskreno sam oalio njegovu smrt. Ali ti zna kakvi su mladi ljudi; nekoliko
meseci kasnije doao sam u grad i poeo dosta da se kreem u drutvu. Naravno da
sam imao izvrsna poznanstva, i uspeo sam da veoma uivam na bezopasan nain.
Pomalo sam se kockao, naravno, ali nikada za visoke uloge, a nekoliko opklada na
konje donelo mi je novac samo poneku funtu, zna, ali dovoljno da se plate
cigare i takva sitna zadovoljstva. U drugoj godini se srea okrenula. Naravno da si
uo za moj brak?
Ne, nikada nisam uo nita o tome.
Da, oenio sam se, Vilijerse. Upoznao sam devojku, najudesnije i najudnije
lepote, u kui nekih ljudi koje sam poznavao. Ne mogu da ti kaem njene godine;
nikada to nisam znao, ali koliko mogu da pretpostavim, rekao bih da je morala
imati nekih devetnaest kada sam je upoznao. Moji prijatelji su je upoznali u
Firenci; rekla im je da je siroe, dete oca Engleza i majke Italijanke, i ona ih je
oarala kao to je oarala i mene. Prvi put sam je video na jednoj veernjoj
zabavi. Stajao sam pored vrata razgovarajui sa prijateljem, kad sam iznenada
kroz um i agor razgovora uo glas od kog kao da mi je srce uzdrhtalo. Pevala je
neku italijansku pesmu. Te veeri su me predstavili Helen, i za tri meseca venao
sam se sa njom. Vilijerse, ta ena, ako mogu da je nazovem enom, iskvarila je
moju duu. Na no venanja zatekao sam se kako sedim u njenoj sobi u hotelu,
sluajui je kako pria. Sedela je u krevetu, a ja sam sluao kako govori svojim
prelepim glasom, govori o stvarima koje se ja ak ni sada ne usuujem da
proapem ni u najcrnjoj noi, makar stajao u sred pustoi. Ti, Vilijerse, moe
misliti da poznaje ivot, i London, i ono to se deava danju i nou u ovom
uasnom gradu; po svemu sudei moda si uo prie i onih najopakijih, ali kaem ti
da ne moe imati predstavu o onome to ja znam, ni u svojim najfantastinijim,
najgroznijim snovima ne moe zamisliti ni najslabiju senku onoga to sam ja uo
i video. Da, video. Video sam neverovatne stvari, takve uase da se i sam ponekad
zaustavim nasred ulice i upitam da li mogue oveku da vidi takve stvari i nastavi
iveti. Za godinu dana, Vilijerse, ja sam postao uniten ovek, u telu i dui u telu
i dui.
Ali, tvoja imovina, Herberte? Imao si zemlju u Dorsetu.
Sve sam prodao; polja i ume; dragu staru kuu sve.
A novac?
Ona mi je sve uzela.
A zatim te ostavila?
Da; jedne noi je nestala. Ne znam gde je otila, ali siguran sam da ako bih je
ponovo video to bi me ubilo. Ostatak moje prie nije zanimljiv; gorka beda, to je
sve. Moe da pomisli, Vilijerse, da sam preterivao ili doterivao priu; ali nisam
ti ni ispriao ni pola onog to imam. Mogao bih ti rei izvesne stvari koje bi te
ubedile, ali nikada vie ne bi proiveo srean dan. Provodio bi ostatak ivota kao
to ga provodim ja; kao progonjen ovek, ovek koji je video pakao.
Vilijers je poveo zlosrenog oveka u svoje odaje i dao mu obrok. Herbert je
mogao da pojede samo malo, i jedva da je i dodirnuo au vina postavljenu pred
njega. Sedeo je zamiljeno i utke pored vatre, i izgledalo je kao da mu je laknulo
kada ga je Vilijers pustio da ide uz mali novani poklon.
Uzgred, Herberte, rekao je Vilijers, dok su se rastajali na vratima, kako se
zove tvoja ena? Rekao si Helen, ini mi se? Helen, a prezime?
Ime kojim se predstavljala kada sam je upoznao bilo je Helen Von, ali kako
joj je bilo pravo ime ne bih mogao da kaem. Ne verujem da je imala ime. Ne, ne,
ne na taj nain. Samo ljudska bia imaju imena, Vilijerse; ne mogu da kaem vie.
Zbogom, da; neu propustiti da navratim ako budem video ikakav nain da mi
moe pomoi. Laku no.
ovek je izaao u okrutnu no, a Vilijers se vratio do svog ognjita. Bilo je
neeg u vezi Herberta to ga je neopisivo okiralo; ne njegove bedne rite niti
belezi koje je siromatvo ostavilo na njegovom licu, nego pre nerazjanjeni uas
koji se irio oko njega kao magla. On je priznao da ni sam nije lien krivice; ena
mu je, tvrdio je, iskvarila telo i duu, a Vilijers je oseao da je taj ovek, nekada
njegov prijatelj, uestovao u zlim stvarima koje su bila izvan domaaja rei.
NJegovoj prii nije bila potrebna potvrda: on sam je bio njen otelotvoreni dokaz.
Vilijers je radoznalo premiljao o prii koju je uo, i pitao se da li je uo i njen
poetak i kraj. Ne, pomislio je, svakako ne kraj, verovatno je ovo tek poetak.
Ovakvi sluajevi su kao niz kineskih kutija; otvara jednu za drugom i nalazi sve
vetije radove u svakoj sledeoj. Najverovatnije je siroti Herbert samo jedna od
spoljanjih kutija; postoje jo udnije koje e se tek pojaviti.
Vilijers nije mogao da skrene misli od Herberta i njegove prie, koja je
naizgled postajala sve neverovatnija kako je no odmicala. Vatra kao da se stiala,
i leden jutarnji vazduh se uvukao u sobu; Vilijers je ustao osvrnuvi se preko
ramena i, blago uzdrhtavi, otiao u krevet.
Nekoliko dana kasnije u svom klubu je video dentlmena kog je poznavao, po
imenu Ostin, koji je bio uven po svom bliskom poznavanju londonskog ivota, i u
svojim mranim i svetlim fazama. Vilijers, jo uvek obuzet susretom koji je
doiveo u Sohou i njegovim posledicama, pomislio je kako bi Ostin moda u stanju
da donekle pojasni Herbertov istorijat, i zato je posle malo uzgrednog razgovora
iznenada postavio pitanje:
Da li nekim sluajem zna neto o oveku po imenu Herbert arls
Herbert?
Ostin se naglo okrenuo i zagledao se u Vilijersa donekle zaprepaeno.
arls Herbert? Zar nisi bio u gradu poslednjih tri godine? Ne, ti onda nisi uo
za sluaj u Pol Stritu? Taj sluaj je izazvao dosta senzacije u to vreme.
Kakav je to bio sluaj?
Pa, jedan gospodin, ovek veoma istaknutog drutvenog poloaja, pronaen je
mrtav, ve sasvim ukoen, u sporednom dvoritu izvesne kue u Pol Stritu, pored
Totenhem Kurt Rouda. Naravno da ga nije pronala policija; ako se desi da sedi
celu no sa svetlom u prozoru, pozornik e pozvoniti na vrata, ali ako se desi da
lei mrtav u podruju za koje je zaduen neki od njih, ostavie te na miru. U ovom
sluaju, kao i u tolikim drugim, uzbunu je podigla nekakva lutalica; ne mislim na
obinu skitnicu, ili neradnika iz neke krme, nego na gospodina, kog je posao ili
zadovoljstvo, ili oboje, navelo da posmatra londonske ulice u pet ujutro. Ovaj
ovek je, kako je rekao, iao kui, ne kae se kuda ili otkuda, i sluajno proao
kroz Pol Strit izmeu etiri i pet asova ujutro. Neto mu je privuklo pogled pored
broja 20; rekao je, prilino besmisleno, da je kua imala najneprijatniji izgled koji
je ikada video ali, u svakom sluaju, on je pogledao u dvorite i bio veoma
zapanjen videvi oveka kako lei na kamenim ploama, u zgrenom poloaju, lica
okrenutog navie. Na gospodin je pomislio kako to lice deluje neobino jezivo, i
zato se dao u trk u potrazi za najbliim policajcem. Pozornik je iz poetka bio
sklon da se prema celoj stvari odnosi nehajno, sumnjajui da je u pitanju obino
pijanstvo; ipak, doao je, i nakon to je pogledao ovekovo lice veoma brzo je
promenio stav. Ranoranilac koji je ugrabio ovaj ne be srean sluaj otposlat je po
doktora, a policajac je zvonio i kucao na vrata dok neuredna slukinja nije sila do
njih izgledajui vie nego napola usnulo. Pozornik je sluavki pokazao na ono to
se nalazi u dvoritu, a ona je vrisnula dovoljno glasno da razbudi celu ulicu, ali
nije znala nita o tom oveku; nikada ga nije videla u kui, i tako dalje. U
meuvremenu, ovek koji ga je pronaao se vratio sa lekarom, i sledea stvar je
bila da uu u dvorite. Kapija je bila otvorena pa se cela etvorka spustila dole
niz stepenice. Doktoru je trebao samo jedan trenutak za pregled; rekao je da je
jadnik mrtav ve nekoliko sati, i tada je sluaj poeo da postaje zanimljiv. Mrtvac
nije bio opljakan, a u jednom depu su mu se nalazili dokumenti koji su ga
identifikovali pa, kao oveka iz dobre porodice i imunog, omiljenog u drutvu,
koji, koliko je bilo poznato, nije imao neprijatelja. Ne govorim njegovo ime,
Vilijerse, jer to nema nikakve veze sa priom, i zbog toga to nije dobro preturati
po tim stvarima u vezi mrtvih kada to nema veze sa ivima. Sledea udnovata
stvar bila je to to ljudi od medicine nisu mogli da se sloe oko uzroka smrti. Na
ramenima je imao nekakve neupadljive modrice, ali one su bile toliko male da je
izgledalo kao da ga je neko grubo gurnuo kroz kuhinjska vrata, a ne bacio sa ulice
preko ograde ili ak ni dovukao niz stepenice. Ali nema sumnje da nije bilo
nikakvih drugih tragova nasilja na njemu, a svakako nikakvih kojim bi se mogla
pripisati njegova smrt; a kada je izvrena autopsija nije bilo tragova nikakvog
otrova. Naravno da je policija htela da zna sve o ljudima iz kue na broju 20, i
ovde se opet, kako sam uo iz svojih izvora, pojavila poneka udna pojedinost.
Izgleda da su stanari kue bili gospodin arls Herbert i njegova supruga; za njega
je reeno da je bio zemljoposednik, iako se veini ljudi inilo da Pol Strit nije ba
mesto na kome biste oekivali da naiete na seoskog plemia. to se tie gospoe
Herbert, kao da niko nije znao ko je ili ta je ona a, meu nama govorei, rekao bih
da bi se oni koji bi se zadubili u njenu prolost nali u dosta udnim vodama.
Naravno da su oboje poricali da ita znaju o pokojniku, i u nedostatku bilo kakvih
dokaza protiv njih oboje su puteni. Ali, na povrinu su izbile neke veoma udne
stvari u vezi njih. Iako je bilo izmeu pet i est asova ujutro kada je mrtvac odnet,
okupilo se mnotvo ljudi, a nekoliko komija je dotralo da vidi ta se deava. Oni
su, po onome to se pria, iznosili dosta otvorene komentare, i iz njih se moglo
zakljuiti da je broj 20 bio na veoma loem glasu u Pol Stritu. Detektivi su
pokuali da pronau uzrok ovim glasinama u nekim vrstim injenicama, ali nisu
mogli da dou ni do ega. LJudi su odmahivali glavama i podizali obrve, mislei
kako su Herbertovi dosta uvrnuti, kako je bolje da vas ne vide da ulazite u
njihovu kuu i tako dalje, ali nije bilo nieg opipljivog. Vlasti su bile vrsto
ubeene da je ovek na neki nain umro u kui i odatle izbaen kroz kuhinjska
vrata, ali nisu to mogle dokazati, a odsustvo ikakvih naznaka nasilja ili trovanja
inilo ih je bespomonim. udnovat sluaj, zar ne? Ali vrlo zanimljivo, ima jo
neto to ti nisam rekao. Sluajno poznajem jednog od doktora koji su konsultovani
oko uzroka smrti, i neko vreme posle istrage sam ga sreo i pitao za to. Da li zaista
hoe da mi kae, rekoh, da vas je sluaj zbunio, da zaista ne znate od ega je
ovek umro? Izvini molim te, odgovorio mi je, ja savreno dobro znam ta je
uzrokovalo smrt. Naisto je umro od straha, od pukog, jezivog uasa; nikada nisam
video tako grozno izobliene crte lica tokom cele svoje karijere, a video sam lica
itave vojske mrtvaca. Doktor je obino bio prilino hladnog dranja, i izvesna
silovitost u njegovom dranju me iznenadila, ali nisam mogao da izvuem nita
vie iz njega. Pretpostavljam da ministarstvo pravde nije imalo nain da tui
Herbertove to su oveka nasmrt uplaili; u svakom sluaju, nije uinjeno nita, i
ceo sluaj je ljudima izbledeo iz svesti. Da li nekim sluajem zna neto o
Herbertu?
Pa, odgovorio je Vilijers, on mi je bio stari drug sa koleda.
Ma zaista? Da li si ikada video njegovu enu?
Ne, nisam. Izgubio sam Herberta iz vida pre mnogo godina.
udno je, zar ne, razdvojiti se sa ovekom na kapiji koleda ili u Pedingtonu,
uopte ga ne videti godinama, a zatim uti kako se pojavljuje u tako neobinim
okolnostima? Ali ja bih voleo da sam video gospou Herbert; ljudi priaju
izuzetne stvari o njoj.
Kakve stvari?
Pa, jedva da znam kako to da ti kaem. Svako ko ju je video na krivinom
sudu rekao je da je bila istovremeno i najlepa i najodvratnija ena koju su ikada
videli. Priao sam sa ovekom koji je video i tvrdim ti da je zaista drhtao dok je
pokuavao da opie tu enu, ali nije mogao da kae zato. Izgleda da je ona bila
neka vrsta enigme; a oekujem da je onaj mrtvac mogao da pria, on bi ispriao
neke neobino uvrnute prie. A evo ti jo jedne zagonetke; ta bi mogao ugledni
seoski plemi kao to je gospodin Neznani (nazvaemo ga tako ako ti ne smeta) da
trai u takvoj veoma udnoj kui kao to je bila kua broj 20 u Pol Stritu? Sve to
zajedno je veoma neobian udan sluaj, zar ne?
Zaista jeste, Ostine; izuzetan sluaj. Nisam mislio, kada sam te pitao za mog
starog prijatelja, da u naleteti na tako udnu materiju. Pa, moram da idem; prijatan
dan.
Vilijers je otiao, mislei na svoje poreenje sa kineskim kutijama; ovde je u
pitanju zaista bio vet zanatski rad.
 IV Otkrie u Pol Stritu
Nekoliko meseci nakon to se Vilijers susreo sa Herbertom, gospodin Klark je
sedeo, kao i obino, pored svog ognjita posle veere, odluno spreavajui svoju
uobrazilju da odluta u pravcu pisaeg stola. Due od nedelju dana uspeo je da se
dri podalje od Memoara, i gajio je nadu u potpunu promenu sebe samog; ali,
uprkos svojim nastojanjima, nije mogao da potisne zauenost i neobinu
radoznalost koju je zadnji zapisani sluaj pobudio u njemu. Uzgredno je izneo
sluaj, ili pre njegove osnovne obrise, prijatelju nauniku, koji je odmahnuo
glavom, i pomislio kako Klark postaje uvrnut, a ove veeri se Klark trudio da
racionalizuje priu, kad ga je iznenadno kucanje na vratima prenulo iz njegovih
razmiljanja.
Gospodin Vilijers je doao da se vidi sa vama, gospodine.
Za Boga milog, Vilijerse, veoma je ljubazno do tebe to me obilazi; nisam te
video mesecima; rekao bih skoro godinu dana. Ui, ui. I, kako si, Vilijerse?
Hoe neki savet oko investicija?
Ne, hvala, umiljam da je sve to imam u tom smislu prilino bezbedno. Ne,
Klark, zapravo sam doao da se s tobom posavetujem oko prilino udnovatog
pitanja koje mi je nedavno skrenulo panju. Plaim se da e ga smatrati prilino
besmislenim kada ti ispriam svoju priu. Ponekad tako i sam mislim, i upravo
zbog toga sam se odluio da doem kod tebe, poto znam da si ti praktian ovek.
Gospodin Vilijers nije znao za Memoare koji dokazuju postojanje avola.
Dakle, Vilijerse, bie mi zadovoljstvo da ti dam svoj savet, najbolje kako
budem umeo. Kakve je prirode taj sluaj?
To je sveukupno nesvakidanja stvar. Ti zna moje naine; uvek drim oi
otvorene na ulicama, a u svoje vreme naiao sam na neke udne tipove, a takoe i
udne sluajeve, ali ovo ih, kako mi se ini, sve prevazilazi. Izlazio sam iz
restorana jedne gadne zimske noi pre oko tri meseca; bio sam obilno veerao i
popio flau kjantija, i na trenutak sam stajao na ploniku, razmiljajui o tajnama
koje postoje u vezi ulica Londona i drutava koja prolaze njima. Flaa crvenog
vina podstie ovakva razmiljanja, Klark, i usuujem se da kaem da bih smislio
itavu priu ali me prekinuo prosjak koji mi je priao sa lea, izgovarajui
uobiajene molbe. Naravno da sam se osvrnuo ka njemu, i ispostavilo se da je taj
prosjak ono to je preostalo od jednog mog starog prijatelja, oveka po imenu
Herbert. Pitao sam ga kako je dospeo u tako alosno stanje, i on mi je rekao. Ili
smo gore i dole niz jednu od mranih ulica Sohoa, i tu sam sasluao njegovu priu.
Rekao je da se oenio prelepom devojkom, nekoliko godina mlaom od njega, i,
kako je on to izrazio, ona mu je iskvarila telo i duu. Nije hteo da zalazi u
pojedinosti; rekao je da se ne usuuje, da ga ono to je uo i video progoni danju i
nou, a kada sam mu pogledao lice znao sam da govori istinu. Bilo je neega u
vezi s tim ovekom to me nateralo da zadrhtim. Ne znam ta, ali je postojalo. Dao
sam mu malo novca i otpravio ga dalje, a uveravam te da sam se, kada je otiao,
borio da povratim dah. NJegovo prisustvo kao da je oveku hladilo krv.
Nije li sve to pomalo plod mate, Vilijerse? Pretpostavljam da je siroti ovek
neobazrivo stupio u brak, i, govorei jednostavno, otiao u propast.
Dakle, sasluaj ovo. Vilijers je Klarku ispriao priu koju je uo od Ostina.
Vidi, zakljuio je, ne moe biti mnogo sumnje da je taj gospodin Neznani,
ko god da je bio, umro od istog uasa; video je neto tako uasavajue, tako
grozno, da mu je to preseklo ivot. A ono to je video, zasigurno je video u toj
kui, koja je iz ovog ili onog razloga bila na loem glasu u komiluku. Bio sam
dovoljno radoznao da odem i lino pogledam to mesto. To je ulica koja izaziva
tugu; kue su dovoljno stare da izgledaju zlokobno i sumorno, ali ne dovoljno stare
da budu umetnike starine. Koliko sam mogao da vidim veina njih se izdaje za
stanovanje, sa nametajem ili bez njega, a skoro na svakim vratima su po tri zvona.
Mestimino su prizemlja prepravljena u radnje najjednostavnije vrste; to je
turobna ulica na svaki nain. Otkrio sam da se broj 20 izdaje, i otiao sam da
vlasnikovog zastupnika i uzeo klju. Naravno da nisam mogao nita uti o
Herbertovima u ovoj etvrti, ali sam pitao oveka, poteno i neposredno, koliko
dugo se ve kua izdaje i da li je u meuvremenu bilo drugih stanara. Neobino me
gledao jedan minut, i rekao mi da su se Herbertovi iselili odmah posle nemilog
dogaaja, kako je on to nazvao, i da je od tada kua prazna.
Gospodin Vilijers je zastao na trenutak.
Uvek sam voleo da razgledam prazne kue; postoji neka vrsta fascinacije
naputenim praznim prostorijama, sa ekserima zabijenim u zidove, i prainom koja
je u debelom sloju napadala na prozorske daske. Ali, nisam uivao u obilasku kue
na broju 20 u Pol Stritu. Jedva da sam i stupio nogom u hodnik kada sam opazio
udnu, teku atmosferu kue. Naravno da su sve nenaseljene kue zaguljive, i
tome slino, ali ovo je bilo neto sasvim drugaije; ne mogu to da ti opiem, ali
izgledalo je kao da zaustavlja dah. Uao sam u prednju i zadnju sobu, i u kuhinju u
prizemlju; sve prostorije su bile dosta prljave i pranjave, kao to bi se i
oekivalo, ali bilo je neeg udnog u vezi svih njih. Ne mogu to da ti objasnim,
samo znam da sam se oseao neobino. Ipak, bila je jedna od soba na prvom
spratu koja je bila najgora. Bila je to velika prostorija i, nekada su tapete u njoj
sigurno ostavljale sasvim vedar utisak, ali kada sam je ja video, boja, tapete i sve
ostalo bilo je krajnje alosno. Ali, soba je bila puna uasa; osetio sam kako mi
zubi cvokou kad sam stavio ruku na vrata, a kada sam uao, mislim da se moglo
dogoditi da se bez svesti sruim na pod. Ipak, pribrao sam se i naslonio na zid,
pitajui ta to za ime sveta moe postojati u vezi sobe to mi tera udove na
drhtanje, a srce na lupanje kao da mi je nastupio smrtni as. U jednom uglu je bila
gomila novina baenih na pod, i poeo sam da ih pregledam; bile su to novine od
pre tri ili etiri godine, neke od njih napola iscepane, a neke zguvane kao da su
bile koriene za pakovanje. Pregledao sam celu gomilu i meu novinama
pronaao neobian crte; uskoro u ti ga pokazati. Ali, nisam mogao da ostanem u
sobi; oseao sam da ne mogu to podneti. Bio sam zahvalan kada sam izaao, iv i
zdrav, na ist vazduh. LJudi su gledali u mene dok sam iao ulicom, a jedan ovek
je rekao da sam pijan. Teturao sam se sa jedne strane plonika na drugu, i smogao
sam samo toliko snage da vratim klju zastupniku i stignem kui. Leao sam u
krevetu nedelju dana, bolujui od neega to je moj lekar nazvao uzdrmanim
ivcima i iscrpljenou. Jednog od tih dana itao sam veernje novine i sluajno
primetio lanak s naslovom: Izgladneo do smrti. Bio je to napis u uobiajenom
stilu: tipina kua za izdavanje u Merilebonu, vrata zakljuana nekoliko dana, i
kada su provalili unutra mrtav ovek u svojoj stolici. Pokojnik je, pisalo je u
lanku, bio poznat kao arls Herbert, i misli se da je nekada bio imuan seoski
plemi. NJegovo ime je postalo poznato javnosti pre tri godine u vezi sa
tajanstvenim sluajem smrti u Pol Stritu, na Totenhem Kurt Roudu, gde je pokojnik
stanovao u kui broj 20, u ijem je dvoritu ugledan gospodin pronaen mrtav pod
okolnostima koje su izazvale dosta sumnji. Tragian kraj, zar ne? Ali najzad, ako
je ono to mi je rekao bilo istina, ivot tog oveka je bio potpuna tragedija, i to
tragedija udnija od onih koje se prikazuju u pozoritima.
I to je ta pria, je li tako? rekao je Klark zabavljeno.
Da, to je ta pria.
Pa, Vilijerse, zaista jedva znam ta da kaem o tome. Nesumnjivo u tom
sluaju postoje okolnosti koje deluju udnovato, pronalazak mrtvog oveka u
dvoritu Herbertove kue, na primer, i neuobiajeno miljenje lekara po pitanju
uzroka smrti; ali, uostalom, razumljivo je da se injenice mogu objasniti na
razumljiv nain. to se tie tvojih sopstvenih oseaja, kada si otiao da pogleda
kuu, ja bih pretpostavio da su bili izazvani ivom matom; mora da si sanjario,
napola nesvestan, o onome to si uo. Ne vidim zaista ta bi se vie moglo rei ili
uiniti u vezio sa tom stvari; ti oigledno misli da tu postoji nekakva misterija, ali
Herbert je mrtav; gde onda predlae da se traga za njom?
Ja predlaem da se traga za enom; enom kojom se bio oenio. Ona je
misterija.
Dvojica ljudi su utke sedeli pored vatre; Klark je potajno estitao sebi to je
uspeno zadrao osobine zastupnika zdravog razuma, a Vilijers je utonuo u svoje
sumorne izmiljotine.
Mislim da u popuiti jednu cigaretu, rekao je on najzad, i gurnuo ruku u
dep da pronae kutiju za cigarete.
A! uzviknuo je blago se trznuvi. Zaboravio sam da imam neto da ti
pokaem. Sea se da sam rekao kako sam pronaao prilino neobian crte u
gomili starih novina u kui u Pol Stritu? Evo ga.
Vilijers je izvukao mali tanki paket iz depa. Bio je obmotan smeim papirom i
uvezan kanapom, a vorovi na njemu su bili veoma vrsti. I protiv svoje volje
Klark je osetio radoznalost; nagnuo se napred u svojoj stolici dok je Vilijers s
mukom razvezivao kanap, i razmotavao spoljni omota. Unutra je bio jo jedan
omota, i Vilijers ga je skinuo pa bez rei pruio Klarku malo pare papira.
U sobi je vladala smrtna tiina nekih pet minuta ili i due; dvojica ljudi su
sedela toliko mirno da su mogli uti otkucaje visokog starinskog sata koji je stajao
napolju u hodniku, a u svesti jednog od njih spora jednolinost zvuka probudila je
daleku, daleku uspomenu. On je napeto gledao u mali perom i mastilom nacrtan
prikaz enske glave; bio je oigledno nacrtan veoma paljivo, a to je uradio
istinski umetnik, poto je enina dua gledala kroz te oi, a usne joj bile
razdvojene u udnom osmehu. Klark je nepomino zurio u to lice; ono mu je u
seanje prizvalo jedno letnje vee, pre mnogo vremena; ponovo je video dugaku
lepu dolinu, reku koja je vijugala izmeu brda, livade i kukuruzna polja, prigueni
crveni sjaj sunca, i hladnu belu maglu koja se dizala sa vode. uo je glas koji mu
se obraao preko ustalasanog prostranstva mnogih godina, i govorio, Klark, Meri
e videti velikog boga Pana! a zatim je stajao u sumornoj sobi iza doktora,
sluajui teke otkucaje sata, ekajui i gledajui, gledajui priliku koja je leala
na zelenoj stolici pod svetlou lampe. Meri je ustala, i on joj je pogledao u oi, i
srce se ohladilo u njemu.
Ko je ova ena? upitao je najzad. Glas mu je bio suv i promukao.
 To je ena kojom se Herbert oenio.
Klark je ponovo pogledao crte; to ipak nije bila Meri. Tu je svakako bilo
Merino lice, ali postojalo je neto drugo, neto to nije video na Merinim crtama
kada je devojka odevena u belo ula u laboratoriju sa doktorom, niti posle uasnog
buenja, niti kada je leala cerei se na krevetu. ta god da je to bilo, pogled koji
je dopirao iz tih oiju, osmeh na punim usnama, ili izraz celog lica, Klark je
uzdrhtao pred time u najdubljem delu due, i nehotice pomislio na rei doktora
Filipsa, najivlja predstava zla koju sam ikada video. Ne razmiljajui je
okrenuo papir u rukama i pogledao poleinu.
Blagi Boe! Klark, ta je bilo? Pobeleo si kao mrtvac.
Vilijers je silovito skoio iz stolice, dok se Klark krkljajui zavalio u svojoj, i
pustio papir da mu ispadne iz ruku.
Ne oseam se ba dobro, Vilijerse, imam te napade. Naspi mi malo vina;
hvala ti, to e biti dovoljno. Oseau se bolje za nekoliko minuta.
Vilijers je podigao isputeni crte i okrenuo ga kao to je i Klark bio uradio.
Video si to? upitao je. Tako sam ustanovio da je to portret Herbertove ene,
ili bi trebalo da kaem njegove udovice. Kako se sada osea?
Bolje, hvala ti. Bila je to samo prolazna nesvestica. Mislim da nisam sasvim
razumeo na ta misli. ta si rekao, ta ti je omoguilo da otkrije ko je na slici?
Ova re Helen napisana na poleini. Zar ti nisam rekao da joj je ime bilo
Helen? Da; Helen Von.
Klark je zakrkljao; nije moglo biti ni najmanje sumnje.
Dakle, zar se ne slae sa mnom, rekao je Vilijers, da u prii koju sam ti
ispriao veeras, i u ulozi koju je ova ena imala u njoj, postoje neki veoma udni
delovi?
Da, Vilijerse, promrmljao je Klark, to je zaista udna pria; zaista udna
pria. Mora mi dopustiti da razmislim o njoj; moda u moi da ti pomognem a
moda i ne. Sada mora da ide? Pa, laku no, Vilijerse, laku no. Doi da se
vidimo u toku ove nedelje.
 V Pismo sa savetom
Zna li ti, Ostine, rekao je Vilijers, dok su dvojica prijatelja ozbiljno
koraali niz Pikadili jednog prijatnog majskog jutra, zna li da sam ubeen kako
je ono to si mi ispriao o Pol Stritu i Herbertovima tek puka epizoda u jednom
izuzetno udnom istorijatu? Takoe mogu i da ti priznam da kada sam te pitao za
Herberta pre nekoliko meseci bio sam ga upravo video.
Video si ga? Gde?
Prosio je od mene na ulici jedne noi. Bio je u krajnje alosnom stanju, ali
prepoznao sam oveka, i naveo ga da mi ispria ta mu se deavalo, bar u glavnim
u crtama. Ukratko, svodi se na ovo njega je unitila njegova ena.
Na koji nain?
Nije hteo da mi kae; rekao je samo da ga je ona unitila, telesno i duevno.
ovek je sada mrtav.
A ta je bilo sa njegovom enom?
Ah, to je ono to bih voleo da znam, i nameravam da je pronaem pre ili
kasnije. Poznajem oveka po imenu Klark, jednostavnog tipa, zapravo poslovnog
oveka, ali sasvim otroumnog. Razume na ta mislim; nije otrouman u isto
poslovnom smislu, nego je ovek koji zaista zna poneto o ljudima i ivotu. Dakle,
predoio sam mu ceo sluaj, i to je na njega ostavilo vidljiv utisak. Rekao je da
mora da razmisli, i zatraio da ponovo doem za nedelju dana. Nekoliko dana
kasnije dobio sam ovo neobino pismo.
Ostin je uzeo kovertu, izvukao pismo i radoznalo ga proitao. Pisalo je:
DRAGI MOJ VILIJERSE razmiljao sam o stvari o kojoj si me pitao za
savet pre neko vee, i moj savet ti je ovakav. Baci portret u vatru, izbaci celu priu
iz glave. Nikada vie ne razmiljaj o njoj, Vilijerse, ili e zaaliti. Pomislie
svakako da imam neke tajne informacije, i do izvesne mere zaista je tako. Ali, ja
znam tek neto malo: ja sam poput putnika koji viri iz ivice ambisa, i povlai se
uasnuto unazad. Ono to znam je dovoljno udno i dovoljno uasno, ali izvan
granica mog znanja postoje dubine uasa jo stranijih, jo neverovatnijih nego i u
jednoj prii koja se u zimske noi kazuje kraj vatre. Ja sam se odluio, i nita nee
uzdrmati tu odlunost, da ne istraujem dalje, a ako ti je stalo do sopstvene sree i
ti e doneti istu odluku.
 Doi mi u posetu u svakom sluaju; ali priaemo o veselijim temama od ove.
Ostin je paljivo presavio pismo i vratio ga Vilijersu.
Ovo je svakako neobino pismo, rekao je, na kakav je to portret mislio?
Ah! Zaboravio sam da ti kaem da sam bio u Pol Stritu i neto pronaao.
Vilijers je ispriao isto ono to je ispriao i Klarku, a Ostin je utke sluao.
Delovao je zbunjeno.
Veoma je zanimljivo to si doiveo tako neprijatan oseaj u toj sobi! najzad
je rekao. Teko mogu prihvatiti da je samo mata u pitanju; ukratko reeno, oseaj
odbojnosti.
Ne, oseaj je bio vie fiziki nego psihiki. Bilo je to kao da sa svakim
udisajem uvlaim u sebe neko smrtonosno isparenje, koje kao da je prodiralo u
svaki ivac, kost i nervni zavretak u mom telu. Oseao sam se uzdrmano od glave
do pete, poelo je da mi se muti pred oima; bilo je kao poetak smrti.
Da, da; veoma udno, nema sumnje. Zna, tvoj prijatelj je priznao da postoji
neka veoma mrana pria povezana sa tom enom. Da li si kod njega primetio neku
posebnu emociju kada si mu priao svoju priu?
Da, jesam. Osetio je veliku slabost, ali me uveravao da je to samo prolazni
napad kakav ga povremeno mui.
Da li si mu poverovao?
Tada jesam, ali sada vie ne. Sluao je ono to sam imao da kaem dosta
nezianteresovano, dok mu nisam pokazao portret. Tada ga je obuzeo napad o kom
sam govorio. Izgledao je jezivo, uveravam te.
Onda mora da je video tu enu i pre. Ali, moda postoji i drugo objanjenje;
moda mu je bilo poznato ime, a ne lice. ta ti misli?
Ne bih mogao da kaem. vrsto sam uveren da je skoro pao sa stolice tek
nakon to je okrenuo portret u rukama. Ime je, zna, bilo napisano sa zadnje
strane.
Ba tako. Najzad, nemogue je doi do bilo kakvog zakljuka u sluaju kao
to je ovaj. Mrzim melodrame, i nita mi ne deluje banalnije i dosadnije od
uobiajenih pria o duhovima kakve se prodaju; ali zaista, Vilijerse, izgleda kao
da je bilo neeg veoma udnog iza svega ovoga.
Dvojica ljudi su, i ne primetivi to, skrenuli u Eli Strit, koja je vodila na
sever sa Pikadilija. Bila je to duga i prilino sumorna ulica, ali je neiji ivahniji
ukus mestimino osvetljavao tamne kue cveem i ivopisnim zavesama, ili
veselim bojama na vratima. Vilijers je skrenuo pogled kada je Ostin prestao da
govori, i pogledao jednu od ovih kua; geranijumi, crveni i beli, visili su sa
svakog prozora, zastrtog svetlo utim zavesama.
Deluje vedro, zar ne? rekao je on.
Da, a unutra je jo vedrije. Jedna od prijatnijih kua u poslednje vreme,
koliko sam uo. Ja nisam bio u njoj, ali sam sreo nekoliko ljudi koji jesu, i rekli su
mi da je tamo neobino veselo.
ija je to kua?
Gospoe Bomont.
A ko je ona?
Ne znam da ti kaem. uo sam da je dola iz June Amerike, ali usotalom, ko
je ona nije mnogo vano. Ona je veoma bogata ena, u to nema sumnje, i neki od
najboljih ljudi su je primili u drutvo. uo sam da ima divan klare, zaista udesno
vino, koje sigurno kota basnoslovan iznos. Lord Ardentajn mi je priao o tome;
bio je tamo prole nedelje uvee. Ubeivao me da nikada nije okusio takvo vino, a
Ardentajn je, kao to zna, strunjak za to. Uzgred, to me podsetilo, ona mora biti
udnovata ena, ta gospoa Bomont. Ardentajn je pitao koliko je vino staro, i ta
misli ta je rekla? Oko hiljadu godina, ini mi se. Lord Ardentajn je pomislio
da se ali sa njim, zna, ali kada se nasmejao rekla je da govori potpuno ozbiljno i
ponudila da mu pokae krag. Naravno, posle toga nije mogao da kae nita vie;
ali to deluje kao prilino mnogo godina za neko pie, zar ne? No, evo nas kod mog
stana. Hoe li da ue?
Hvala, mislim da hou. Odavno nisam video radnju sa retkostima.
Prostorija je bila nametena bogato, a ipak neobino, jer su u njoj svaki up i
polica za knjige i sto, i svaki ilim i posuda i ukras izgledali razliito, uvajui
sopstvenu posebnost.
Da li si u zadnje vreme doneo neto novo? rekao je Vilijers posle nekog
vremena.
Ne, mislim da nisam; video si ove udne upove, zar ne? Tako sam i mislio.
ini mi se da nisam ni na ta naiao u poslednjih nekoliko nedelja.
Ostin je gledao po prostoriji od vitrine do vitrine, od police do police, u
potrazi za nekom novom udnovatou. Najzad mu se pogled spustio na neki udan
ormari, lepo i veto izrezbaren, koji je stajao u tamnom uglu prostorije.
A, rekao je, zaboravio sam, imam neto da ti pokaem. Ostin je otkljuao
ormari, izvadio debelu knjigu u tvrdom povezu, poloio je na sto, i nastavio da
pui cigaru koju je bio odloio.
Da li si poznavao slikara Artura Majrika, Vilijerse?
 Pomalo; sreo sam ga dva ili tri puta u kui jednog mog prijatelja. ta je bilo
sa njim? Nisam uo da ga pominju ve neko vreme.
Mrtav je.
Ma ta kae! Bio je sasvim mlad, zar ne?
Da, imao je samo trideset godina kada je umro.
Od ega je umro?
Ne znam. Bio mi je blizak prijatelj, i veoma dobar ovek. Dolazio je ovamo i
satima razgovarao sa mnom, a bio je jedan od najboljih sagovornika koje sam
ikada upoznao. Znao je da pria ak i o slikanju, to je vie nego to bi se moglo
rei za veinu slikara. Pre nekih osamnaest meseci oseao se prilino
preoptereeno poslom i, delimino zahvaljujui mom predlogu, otiao je na neku
vrstu lutajueg putovanja, bez ikakvog odreenog cilja ili svrhe u tome. Mislim da
mu je NJujork bio prvo pristanite, ali nikada mi se nije javio. Pre tri meseca sam
dobio ovu knjigu, sa ljubaznim pismom od engleskog lekara koji radi u Buenos
Airesu, u kome je izjavio da je leio pokojnog gospodina Majrika tokom njegove
bolesti, i da je pre smrti snano izrazio elju da se ovaj zatvoren paket poalje
meni nakon njegove smrti. To je bilo sve.
A zar nisi poslao pismo traei dodatne pojedinosti?
Razmiljao sam da to uradim. Ti bi mi savetovao da piem doktoru?
Svakako. A ta je sa knjigom?
Bila je zapeaena kad sam je dobio. Ne verujem da ju je doktor video.
Da li je u pitanju neto veoma retko? Majrik je moda bio kolekcionar?
Ne, mislim da ne, teko da je bio kolekcionar. No, ta misli o ovim
upovima Ainua?
udni su, ali mi se dopadaju. Ali, zar mi nee pokazati zavetanje jadnog
Majrika?
Da, da, naravno. injenica je da je to prilino udna stvar, i nisam je nikome
pokazao. Ne bih nita priao o tome da sam na tvom mestu. Evo ga.
Vilijers je uzeo knjigu i nasumino je otvorio.
To, dakle, nije tampana knjiga? rekao je.
Ne. To je zbirka crtea u crno-beloj tehnici mog jadnog prijatelja Majrika.
Vilijers je okrenuo prvu stranicu, i ona je bila prazna; na drugoj je bio kratak
natpis ove sadrine:
Silet per dim universus, nec sine horrore secretus est; lucet nocturnis ignibus,
chorus Aegipanum undique personatur: audiuntur et cantus tibiarum, et tinnitus
cumbalorum per oram maritimam.
 Na treoj strani je bio crte koji je naterao Vilijersa da se prene i pogleda
Ostina; on je odsutno zurio kroz prozor. Vilijers je okretao stranicu za stranicom,
obuzet protiv svoje volje zastraujuom Valpurgijskom noi zla, udnog
udovinog zla, koje je pokojni umetnik prikazao sirovom crno-belom tehnikom.
Oblija Fauna i Satira i Aegipana poigravale su pred njegovim oima, mrani
estari, ples na planinskom vrhu, prizori sa pustih obala, zelenih vinograda, kraj
stena i samotnih mesta, promicali su pred njim: svet pred kojim se ljudska dua
naizgled povlaila i drhtala. Vilijers je prelistao preostale stranice; video je
dovoljno, ali slika sa poslednjeg lista privukla mu je pogled kada je ve skoro bio
sklopio knjigu.
Ostine!
No, ta je sad?
Zna li ko je to?
Bilo je to lice ene, usamljeno na beloj stranici.
Da li znam ko je to? Ne, naravno da ne znam.
Ja znam.
Ko je to?
To je gospoa Herbert.
Jesi li siguran?
Savreno sam siguran u to. Jadni Majrik! On je jo jedno poglavlje u njenoj
istoriji.
Ali, ta ti misli o crteima?
Zastraujui su. Ponovo zakljuaj knjigu, Ostine. Da sam na tvom mestu
spalio bih je; ona sigurno predstavlja uasno drutvo ak i kada se nalazi u
ormariu.
Da, to su udnovati crtei. Ali pitam se kakva bi veza mogla postojati izmeu
Majrika i gospoe Herbert, ili opet kakva je veza izmeu nje i ovih crtea?
O, ko to moe da kae? Mogue je da e se zavriti na ovome, i nikada
neemo to saznati, ali po mom miljenju ta Helen Von, ili gospoa Herbert, je tek
poela. Ona e se vratiti u London, Ostine; budi siguran u to, ona e se vratiti, i
tada emo uti jo o njoj. Sumnjam da e to biti ba prijatne vesti.
 VI Samoubistva
Lord Ardentajn je bio veoma omiljen u londonskom drutvu. Sa dvadeset
godina je bio siromah, potpomognut prezimenom istaknute porodice, ali primoran
da zarauje za ivot kako zna i ume, a ni riziku najskloniji zelenai mu ne bi
pozajmili pedeset funti verujui da e uz svoje ime ikada uspeti da doda titulu, a
svoje siromatvo da pretvori u veliko bogatstvo. NJegov otac je bio dovoljno
blizu izvoru blagodeti da obezbedi pristojan ivot jednom lanu porodice, ali sin,
ak i da je primao njegova nareenja, teko da bi dobio i toliko, a uz to nije
oseao ni sklonost ka svetenikom pozivu. Tako se on suoio sa svetom bez
ikakvog oklopa osim odore diplomca koleda i otroumnosti unuka mlaeg sina u
porodici, a sa tom opremom se nekako upustio u borbu koja je bila podnoljiva. U
dvadeset petoj godini gospodin arls Obernon nalazio se u poloaju oveka koji je
jo uvek u problemima i u ratu sa svetom, ali od sedmorice koji su dolazili pre
njega na visoka mesta na porodinom stablu preostala su bila samo trojica. Ova
trojica su ipak bili u dobrom zdravlju, ali to ipak nije bila zatita protiv koplja
Zulua i tifusa, i tako se jednog jutra Obernon probudio kao lord Ardentajn, ovek
od trideset godina koji se suoio sa tekoama ivota, i pobedio. Ta situacija ga je
neopisivo zabavila, i bio je odluan da e mu bogatstvo prijati isto onoliko koliko
mu je oduvek prijalo siromatvo. Ardentajn je, posle neto malo razmiljanja,
doao do zakljuka da su veere u drutvu, posmatrane kao lepa umetnost, moda
bile najzabavnija zanimacija dostupna posrnulom oveanstvu, i tako su njegove
veere postale slavne u Londonu, a poziv za njegov sto neto to se pohlepno
prieljkivalo. Posle deset godina noenja lordovske titule i organizovanja veera
Ardentajn je i dalje odbijao da se zamori, i dalje je istrajavao u elji da uiva u
ivotu i, zahvaljujui nekoj vrsti pomodne zaraze, poeli su da ga prepoznaju kao
povod radosti za druge, ukratko, kao najbolje mogue drutvo. NJegova iznenadna
i tragina smrt je stoga izazvala sveopte i duboko interesovanje. LJudi jedva da
su mogli poverovati u to, iako su drali novine sa tom veu pred oima, a povik o
Tajanstvenoj smrti plemia odjekivao je ulicama. Ali u novinama se nalazio
samo kratki lanak: Lorda Ardentajna je jutros mrtvog pronaao njegov sluga u
krajnje uznemirujuim okolnostima. Tvrdi se kako ne moe biti sumnje da je lord
poinio samoubistvo, iako se ne moe pronai nikakav motiv za taj in. Pokojni
plemi je bio veoma poznat u drutvu, i jako omiljen zbog svog srdanog
ponaanja i velikodune gostoprimljivosti. NJega e naslediti, itd. itd.
Pojedinosti su se postepeno obelodanile, ali sluaj je i dalje ostao tajanstven.
Glavni svedok pri istrazi bio je pokojnikov sluga, koji je rekao da je prethodne
veeri njegov pokojni gospodar Ardentajn veerao sa damom visokog drutvenog
poloaja, ije ime se nagaalo u novinskim izvetajima. Oko jedanaest sati se lord
Ardentajn vratio, i obavestio svog oveka da mu njegove usluge nee biti
potrebne do narednog jutra. Malo kasnije je sluga sluajno proao kroz hol i bio
donekle zaprepaen videvi kako njegov gospodar tiho izlazi na prednja vrata.
Bio je skinuo svoje veernje odelo i bio odeven u lovaku jaknu i pantalone do
kolena, a na glavi je imao plitak smei eir. Sluga nije imao razloga da
pretpostavi kako ga je lord Ardentajn video, pa iako je njegov gospodar retko
izlazio kasno, nije mnogo mislio o tome do sledeeg jutra, kada je pokucao na
vrata njegove spavae sobe u petnaest do devet kao i obino. Nije bilo odgovora i,
nakon to je pokucao jo dva ili tri puta, uao je u sobu i video telo lorda
Ardentajna pod uglom nagnutog napred, pokraj donjeg dela kreveta. Video je da
je njegov gospodar vrsto vezao ue za jedan stub koji je drao bladahin iznad
kreveta i, poto je napravio omuu i navukao je sebi oko vrata, nesreni ovek se,
mora biti, odluno bacio napred, da polako umre od davljenja. Bio je obuen u
lagano odelo u kom ga je sluga video da izlazi, a doktor koga su pozvali proglasio
je da je smrt nastupila pre vie od etiri sata. Svi dokumenti, pisma i ostalo
izgledalo je u savrenom redu, i nije pronaeno nita to bi i na najzaobilazniji
nain ukazivalo na ikakav, bilo mali ili veliki skandal. To je bilo sve to se tie
dokaza; nita se vie nije moglo otkriti. Nekoliko ljudi je prisustvovalo veernjoj
zabavi na kojoj je bio i lord Ardentajn, i svima njima je delovalo da je on u svom
uobiajenom srdanom raspoloenju. Sluga je zaista i rekao da je pomislio kako je
njegov gospodar delovao pomalo uzbueno kada je doao kui, ali je priznao da je
promena u njegovom dranju bila veoma mala, zapravo jedva primetna. Delovalo
je uzaludno traiti bilo kakav povod, i opte je prihvaena pretpostavka da je lorda
Ardentajna iznenadno obuzela akutna samoubilaka manija.
Stvari su ipak stajale drugaije kada su kroz tri nedelje jo tri gospodina, od
kojih jedan plemi, a dvojica ljudi na istaknutom poloaju i dobrog imovnog
stanja, alosno skonali na skoro potpuno isti nain. Lord Svonli je pronaen
jednog jutra u svojoj garderobi obeen na vealicu u zidu, a gospodin Kolijer-
Stjuart i gospodin Heriz su odabrali da umru kao lord Ardentajn. Ni u jednom
sluaju nije bilo objanjenja; nekoliko prostih injenica; iv ovek uvee, a le
pocrnelog i nadutog lica ujutro. Policija je bila primorana da prizna sebi kako nije
u stanju da izvri hapenje ili objasni grozna ubistva u Vajtepelu; ali pred uasnim
samoubistvima na Pikadiliju i Mejferu ona je bila zbunjena, poto ni puko
divljatvo koje je posluilo kao objanjenje zloina na Ist Endu nije moglo da bude
od koristi u sluajevima na Vest Endu. Svaki od ovih ljudi koji se odluio da umre
munom i sramnom smru bio je bogat, uspean i po svemu sudei u dobrim
odnosima sa svetom oko sebe, a ni najpaljivijim istraivanjem nije moglo da se
doe ni do naznake nekog nagovetaja prikrivenog motiva ni u jednom od
sluajeva. Uas je visio u vazduhu, i ljudi su zagledali jedni druge u lice kada bi se
sreli, i svaki se pitao da li e onaj drugi biti rtva u petoj neopisivoj tragediji.
Novinari su uzaludno tragali za materijalom za svoje belenice na osnovu kog bi
zapoeli prie o proteklim zbivanjima; a u mnogim kuama su jutarnje novine
otvarane uz oseaj jeze; niko nije znao kada ili gde e nesrea sledei put da udari.
Nedugo posle poslednjeg od ovih stranih dogaaja, Ostin je doao u posetu
gospodinu Vilijersu. Radoznalo je iekivao da sazna da li je Vilijers uspeo da
pronae neke nove tragove gospoe Herbert, bilo preko Klarka ili preko drugih
izvora, i postavio je to pitanje nedugo poto je seo.
Ne, rekao je Vilijers, pisao sam Klarku, ali on je ostao nepopustljiv po
ovom pitanju, pa sam pokuao preko drugih kanala, ali bez ikakvog rezultata. Ne
mogu da otkrijem ta je bilo sa Helen Von nakon to je otila iz Pol Strita, ali
mislim da je sigurno otila u inostranstvo. Ali istinu govorei, Ostine, nisam
obraao mnogo panje na ovu temu u poslednjih nekoliko nedelja; blisko sam
poznavao sirotog Heriza, i njegova grozna smrt je za mene bila veliki ok, veliki
ok.
Nije mi teko da poverujem u to, ozbiljno je odgovorio Ostin, ti zna da je
Ardentajn bio moj prijatelj. Ako se dobro seam, razgovarali smo o njemu onaj
dan kada si navratio u moje odaje.
Da; bilo je to u vezi one kue u Eli Stritu, kue gospoe Bomont. Rekao si
neto o tome kako je Ardentajn veerao tamo.
Ba tako. Naravno da ti zna da je Ardentajn tamo veerao one noi pre
pre svoje smrti.
Ne; to nisam uo.
O, da; ime nije otkriveno novinarima da bi se potedela gospoa Bomont.
Ardentajn joj je bio veoma drag, i kau da je neko vreme posle toga bila uasno
potresena.
 udan izraz se pojavio na Vilijersovom licu; izgledalo je da se ne moe
odluiti da li da neto kae ili ne. Ostin je ponovo poeo da govori.
Nikada nisam iskusio takav oseaj uasa kao kada sam itao izvetaj o
Ardentajnovoj smrti. Nisam to tada razumeo, a ne razumem ni sad. Dobro sam ga
poznavao, i potpuno prevazilazi moje razumevanje kakav je mogui razlog mogao
imati on ili bilo kod od onih ostalih kad smo ve kod toga da se hladnokrvno
odlui da umre na tako grozan nain. Ti zna kako ljudi brbljaju o karakteru drugih
ljudi u Londonu, i moe biti siguran da bi bilo kakav tajni skandal ili prikriveno
zlodelo bio iznet na svetlo dana u sluaju kao to je ovaj; ali nita slino se nije
dogodilo. to se tie teorije o maniji, to je naravno veoma dobro za mrtvozornika i
njegovu procenu, ali svako zna da je sve to besmislica. Samoubilaka manija nije
isto to i male boginje.
Ostin je utonuo u tmurno utanje. Vilijers je takoe sedeo u tiini, posmatrajui
svog prijatelja. Izraz neodlunosti jo uvek mu je lebdeo na licu; izgledalo je kao
da odmerava svoje misli i dovodi ih u ravnoteu, a ta razmatranja navodila su ga
da uti. Ostin je pokuao da izbaci iz misli seanje na tragedije toliko beznadeno
zamrene kao Dedalov lavirint, i poeo je da govori ravnim glasom o prijatnijim
dogaajima i aktuelnim dogodovtinama.
Ta gospoa Bomont, rekao je, o kojoj smo govorili je postigla veliki uspeh;
zauzela je London skoro na juri. Sreo sam je pre neku vee kod Fulemovih; ona je
zaista izuzetna ena.
Upoznao si gospou Bomont?
Da; ona ima pravu dvorsku svitu oko sebe. Mogla bi se opisati kao veoma
zgodna, rekao bih, a ipak ima neega u njenom licu to mi se ne dopada. Crte lica
su delikatne, ali njegov izraz je udan. A sve vreme sam gledao u nju, i posle toga,
kada sam iao kui, imao sam interesantan oseaj da mi je sam taj izraz ne neki
nain poznat.
Mora da si je video u pozoritu.
Ne, siguran sam da nikada pre u ivotu nisam video tu enu; to je ono to stvar
ini tako zbunjujuom. A vrsto sam uveren da nikada nisam video nikoga poput
nje; ono to sam osetio bila je neka vrsta nejasne i daleke uspomene, nejasne ali
istrajne. Jedino iskustvo sa kojim to mogu da uporedim je udno oseanje koje
ovek ponekad ima u snu, kada se fantastini gradovi i neverovante zemlje i
fantomske linosti ine poznatim i uobiajenim.
Vilijers je klimnuo glavom i besciljno se osvrnuo po sobi, moda u potrazi za
neim na ta bi mogao da skrene razgovor. Pogled mu se spustio na stari sanduk
donekle slian onome u kom je udno umetnikovo zavetanje lealo skriveno ispod
zatitnog omotaa.
Da li si pisao doktoru u vezi sirotog Majrika? upitao je.
Da; pisao sam traei sve pojedinosti o njegovoj bolesti i smrti. Ne oekujem
da u dobiti odgovor u sledeih tri nedelje ili mesec dana. Mislim da sam isto tako
mogao pitati i da li je Majrik poznavao Engleskinju koja se preziva Herbert, i ako
jeste, da li bi mi doktor mogao dati neku informaciju o njoj. Ali je veoma mogue
da je Majrik naiao na nju u NJujorku, ili Meksiku, ili San Francisku; nemam
predstave o domaaju ili pravcu njegovih putovanja.
Da, a veoma je mogue i da ta ena ima vie od jednog imena.
Tano. eleo bih da sam se setio i zatraio od tebe da mi pozajmi njen
portret koji ima. Mogao sam da ga poaljem uz svoje pismo doktoru Metjuzu.
Pa i mogao si; to mi uopte nije palo na pamet. Sluaj! ta to ti momci viu?
Dok su dvojica ljudi razgovarali nejasni zvuk vikanja postepeno se pojaavao.
Zvuk je dopirao sa istoka i razlegao se niz Pikadili, prilazei sve blie i blie,
prava bujica zvuka; preplavljivala je obino tihe ulice, i pretvorila svaki prozor u
okvir za poneko lice, radoznalo ili uzbueno. Povici i glasovi su dopirali
odjekujui uz tihu ulicu u kojoj je Vilijers iveo, postajui razgovetniji kako su se
primicali i, kada je Vilijers postavio pitanje, sa plonika se zauo odgovor:
Uasi sa Vest Enda; jo jedno uasno samoubistvo; sve pojedinosti!
Ostin je jurnuo niz stepenice, kupio novine i proitao lanak Vilijersu dok se
galama na ulici naizmenino pojaavala i jenjavala. Prozor je bio otvoren a
vazduh kao da je bio ispunjen bukom i strahom.
Jo jedan plemi je pao kao rtva uasne epidemije samoubistava koja je u
zadnjih mesec dana zavladala Vest Endom. Gospodin Sidni Kreou, od Stouk
Hausa u Fulemu i Kings Pomeroja u Devonu, pronaen je posle duge potrage kako
visi obeen sa grane drveta u svom vrtu danas u jedan as popodne. Preminuli
gospodin je prole veeri veerao u Karlton klubu i izgledalo je da je raspoloen i
zdrav kao i obino. Izaao je iz kluba oko deset asova, a malo kasnije je vien
kako oputeno hoda Sent Dejms Stritom. NJegovom kretanju se nakon ovoga ne
moe ui u trag. Po otkrivanju tela smesta je pozvana medicinska pomo, ali smrt
je oigledno bila ve odavno nastupila. Koliko je poznato, gospodin Kreou nije
imao nikakvih problema ni razloga za strah. Ovo tragino samoubistvo bie
upameno kao peto iste vrste u mesec dana. Zvaninici iz Skotland Jarda ne mogu
da ukau ni na kakvo objanjenje ovih jezivih dogaaja.
Ostin je spustio novine u nemom uasu.
 Sutra u otii iz Londona, rekao je, ovo je grad komara. Kako je ovo
grozno, Vilijerse!
Gospodin Vilijers je sedeo pored prozora utke gledajui napolje na ulicu.
Paljivo je sluao novinski izvetaj, i na njegovom licu nije vie bilo nagovetaja
neodlunosti.
Saekaj malo, Ostine, odvratio je, odluio sam se da pomenem jednu
sitnicu koja se dogodila sino. Rekli su, ini mi se, da je Kreou poslednji put
vien iv u Sent Dejms Stritu malo posle deset asova?
Da, mislim da je tako. Pogledau ponovo. Da, potpuno si u pravu.
Upravo tako. Dakle, u mogunosti sam da u svakom sluaju osporim tu izjavu.
Kreou je vien posle toga; zapravo znatno kasnije.
Kako ti to zna?
Znam, jer se desilo da sam lino video Kreoua oko dva sata posle ponoi.
Video si Kreoua? Ti, Vilijerse?
Da, video sam ga sasvim jasno; zaista, bili smo udaljeni samo nekoliko
metara.
Gde si ga, za ime sveta, video?
Nedaleko odavde. Video sam ga u Eli Stritu. Upravo je izlazio iz kue.
Da li si primetio koja je to kua bila?
Da. Bila je to kua gospoe Bomont.
Vilijerse! Razmisli o tome to kae; sigurno je u pitanju neka greka. Kako bi
Kreou mogao da bude u kui gospoe Bomont u dva sata ujutro? Sigurno, sigurno
si sanjao, Vilijerse; uvek si bio dosta podloan mati.
Ne, bio sam sasvim dovoljno budan. ak i da sam sanjao kao to kae, ono
to sam video i te kako bi me razbudilo.
ta si video? ta si to video? Da li je bilo neega udnog u vezi Kreoua? Ali ne
mogu da verujem u to, to je nemogue.
Pa, ako eli, rei u ti ta sam video, ili ako ti se tako vie svia, ta mislim
da sam video, a ti moe da proceni sam.
Vrlo dobro, Vilijerse.
agor i buka sa ulice su utihnuli, iako je s vremena na vreme povik jo dopirao
iz daljine, a teka, olovna tiina delovala je kao ona tiina koja zavlada posle
zemljotresa ili oluje. Vilijers se okrenuo od prozora i poeo da govori.
Prole noi sam bio u kui blizu Ridents Parka, i kada sam izaao poeleo
sam da proetam do kue umesto da uzmem koiju. Bila je vedra i dosta prijatna
no, i posle nekoliko minuta hoda na ulicama nije vie bilo skoro nikoga osim
mene. Zanimljivo je to, Ostine, biti sam u Londonu nou, dok se gasne svetiljke
pruaju pred tobom u daljinu, i ta mrtva tiina, a zatim moda usledi jurnjava i
zveket koija po kamenom ploniku, dok varnice sevaju ispod konjskih kopita.
Iao sam dosta ustro, poto sam se osetio pomalo umorno od toga to sam napolju
sam u noi, i kada su asovnici otkucali dva sata skrenuo sam u Eli Strit, poto mi
je ona, kao to zna, usput. U ulici je bilo tie nego ikad pre, a svetla je bilo manje;
sve u svemu, izgledalo je mrano i sumorno kao u zimu u umi. Preao sam
otprilike pola duine ulice kad sam uo kako se vrata veoma blago zatvaraju, i
prirodno je to sam pogledao ko je to napolju kao i ja u tako pozni sat. Sticajem
okolnosti, jedna ulina svetiljka je sasvim blizu kui o kojoj se radi, i video sam
oveka koji je stajao na stepenicama. Upravo je zatvorio vrata i bio je licem
okrenut ka meni, i odmah sam prepoznao Kreoua. Nikada se nisam toliko
poznavao sa njim da bismo razgovarali, ali sam ga esto viao, i siguran sam da
nisam pogreno video ko je taj ovek. Gledao sam u njegovo lice na trenutak, a
onda se priznau celu istinu dao u silovit trk, i nastavio tako dok se nisam
naao iza svojih vrata.
Zato?
Zato? Jer mi se krv zaledila kada sam video ovekovo lice. Nisam mogao ni
da pretpostavim da takva meavina paklenih strasti moe da se promoli kroz bilo
kakve ljudske oi; skoro sam se onesvestio gledajui u njih. Znao sam da sam
pogledao u oi izgubljene due, Ostine, spoljanjost oveka je zadrana, ali unutra
se nalazio itav pakao. Pomamna pouda, i mrnja koja je bila poput vatre, i
gubitak svake nade i uas koji kao da je glasno vritao u no, iako su zubi bili
stegnuti; i krajnje crnilo oaja. Siguran sam da me nije video; on nije video nita
to ti ili ja moemo da vidimo, ali ono to je on video nadam se da mi nikada
neemo. Ne znam kada je umro; pretpostavljam za sat vremena, ili moda dva, ali
kada sam proao Eli Stritom i uo vrata kako se zatvaraju, taj ovek vie nije
pripadao ovome svetu; to to sam pogledao bilo je lice avola.
U sobi je nastala tiina kada je Vilijers prestao da govori. Svetlo je slabilo, a
sva gungula od pre sat vremena potpuno se utiala. Ostin je pognuo glavu po
zavretku prie, i rukama je pokrio oi.
ta bi to moglo da znai? najzad je rekao.
Ko zna, Ostine, ko zna? To su mrana stvari, ali mislim da je bolje da sve
zadrimo izmeu nas, u svakom sluaju bar za sada. Proveriu mogu li ita da
saznam o toj kui preko privatnih izvora informacija, i ako mi se ita razjasni
obavestiu te o tome.
 VII Susret u Sohou
Tri nedelje kasnije Ostin je dobio od Vilijersa poruku u kojoj je traio da
navrati do njega tog ili sledeeg popodneva. On je odabrao da to uradi to pre, i
zatekao Vilijersa kako kao i obino sedi kraj prozora, naizgled izgubljen u
premiljanju o tromom saobraaju dole na ulici. Pored njega je stajao sto od
bambusa, izvanredno lepa stvar, ukraena pozlatom i neobinim oslikanim
prizorima, a na njemu je bila gomila papira, poreana i poravnata uredno kao
stvari u kancelariji gospodina Klarka.
Dakle, Vilijerse, da li si doao do ikakvih otkria u poslednje tri nedelje?
Mislim da jesam; Imam ovde jednu ili dve zabeleke koje mi se ine
neobinim, a tu je i jedna izjava na koju u ti skrenuti panju.
A ti se dokumenti odnose na gospou Bomont? Da li je ovek koga si video
da stoji na pragu kue one noi zaista bio Kreou?
to se toga tie moja uverenost ostaje nepromenjena, ali ni moja istraivanja
ni njihovi rezultati nemaju nikakve posebne veze sa gospodinom Kreouom. Ali, u
mojim istraivanjima pojavila se jedna udna stavka. Saznao sam ko je gospoa
Bomont!
Kako to misli? Ko je ona?
Mislim da je ti i ja bolje poznajemo pod drugim prezimenom.
Koje je to prezime?
Herbert.
Herbert! Ostin je ponovio re, omamljen od zaprepaenja.
Da, gospoa Herbert iz Pol Strita, Helen Von iz ranijih dogodovtina, meni
nepoznatih. Imao si razloga da prepozna izraz na njenom licu; kada se vrati kui
pogledaj lice u Majrikovoj knjizi uasa, i znae izvor svojih seanja.
A ti ima dokaz za ovo?
Da, najbolji mogui; video sam gospou Bomont, ili bi trebalo da kaemo
gospou Herbert?
Gde si je video?
Na mestu gde bi se teko moglo oekivati da vidi damu koja ivi u Eli Stritu
na Pikadiliju. Video sam je kako ulazi u neku kuu u jednoj od najopakijih i
najozloglaenijih ulica u Sohou. Zapravo, doao sam u zakazano vreme i mesto,
iako nisam imao zakazan sastanak sa njom, a ona je bila tana i to se tie vremena
i mesta.
Sve to deluje sasvim udesno, ali ne mogu to nazvati i neverovatnim. Mora da
se sea, Vilijerse, da sam ja video tu enu u obinoj zanimaciji londonskog
drutva, dok razgovara i smeje se, i pijucka kafu u obinoj dnevnoj sobi sa
obinim ljudima. Ali, ti zna o emu govori.
Znam; nisam sebi dopustio da me zavedu nagaanja ili uobrazilja. Nisam
mislio da traim gospou Herbert kad sam traio gospou Bomont u mranim
vodama londonskog ivota, ali tako je ispalo.
Sigurno si iao na udna mesta, Vilijerse.
Da, bio sam na veoma udnim mestima. Bilo bi beskorisno, zna, ii u Eli
Strit, i traiti od gospoe Bomont da mi u kratkim crtama iznese svoj dosadanji
ivot. Ne; pretpostavljajui, kao to sam morao da pretpostavim, da njena prolost
nije ba najistija, bilo bi prilino sigurno da je u nekom prolom vremenu ona
morala da se kree u drutvenim krugovima koji nisu toliko prefinjeni kao ovi u
kojima se kree danas. Ako vidi blato na povrini potoka moe biti siguran da je
ono nekada lealo na njegovom dnu. Otiao sam na dno. Uvek sam voleo da
zalazim u udnu ulicu da bih se zabavio, i otkrio sam da je moje poznavanje tog
mesta i njegovih stanovnika veoma korisno. Moda nema potrebe da kaem kako
moji prijatelji nikada nisu uli za prezime Bomont, a kako ja nikada nisam video
dotinu damu, i uopte nisam mogao da je opiem, morao sam da organizujem
posao na drugaiji nain. LJudi me tamo poznaju; bio sam u mogunosti da nekima
od njih s vremena na vreme uinim uslugu, tako da im nije smetalo da mi daju
informacije; oni su svesni da ja nemam nikakvu ni direktnu ni indirektnu vezu sa
Skotland Jardom. Ipak, morao sam da zabacim mnogo udica, pre nego to sam
dobio ta sam eleo, a kada sam izvukao ribu nisam ni na trenutak pretpostavio da
je to riba koju sam traio. Ali, sluao sam ono to mi je reeno iz uroene
sklonosti ka nepotrebnim informacijama, i doao sam u posed veoma interesantne
prie, iako, kako sam zamiljao, ne one prie za kojom sam tragao. Ali je bilo
tako. Pre nekih pet ili est godina, ena koja se prezivala Rejmond iznenada se
pojavila u kraju o kome govorim. Opisali su mi je kao veoma mladu, verovatno ne
stariju od sedamnaest ili osamnaest godina, veoma zgodnu, i izgledalo je kao da je
dola sa sela. Pogreio bih ako bih rekao da je pronala pravo okruenje za sebe
doavi ba u tu gradsku etvrt, ili druei se sa tim ljudima, poto prema onome
to mi je reeno smatrao bih i najgoru jazbinu u Londonu previe dobrom za nju.
Osoba od koje sam dobio informacije, kao to i moe da pretpostavi ne ba
moralni istunac, drhtala je i oseala muninu dok mi je priala o bezimenim
beaima koji se toj eni stavljaju na raun. Poto je tu proivela godinu dana,
ili moda malo vie, nestala je iznenadno kao to se i pojavila, i oni vie nisu nita
uli o njoj otprilike do vremena kada se desio sluaj u Pol Stritu. Isprva je
dolazila do svog starog boravita samo uzgredno, zatim ee, i najzad se tu
naselila kao nekada, i ostala est ili osam meseci. Nema koristi da ulazim u
pojedinosti ivota koji je ta ena vodila; ako eli pojedinosti moe pogledati u
Majrikovo zavetanje. Ti crtei nisu napravljeni na osnovu njegove mate. Ona je
ponovo nestala, i ljudi iz tog kraja nisu je videli do pre nekoliko meseci unazad.
Moj dojavljiva rekao mi je da je iznajmila neke sobe u kui na koju mi je
pokazao, a u te sobe je imala naviku da dolazi dva ili tri puta nedeljno, i uvek u
deset sati ujutro. Doao sam do zakljuka da e se jedna od tih poseta dogoditi
odreenog dana pre nekih sedmicu dana i, u skladu sa tim, uspeo sam da budem na
strai sa mojim vodiem u petnaest do deset, a dama se pojavila tano u oekivani
sat. Moj prijatelj i ja smo stajali u prolazu, malo izmaknuti od ulice, ali ona nas je
videla, i uputila mi pogled za koji e mi trebati mnogo vremena da ga zaboravim.
Taj pogled mi je bio sasvim dovoljan; znao sam da je gospoa Rejmond bila
gospoa Herbert; to se tie gospoe Bomont ona mi je bila potpuno nestala iz
misli. Ula je u kuu, a ja sam straario do etiri po podne kada je izala, i zatim je
pratio. Bilo je to dugako gonjenje, i morao sam da budem veoma paljiv i drim
se daleko iza nje, a ipak je ne izgubim iz vida. Odvela me dole do Stranda, pa
zatim do Vestminstera, a zatim uz Sent Dejms Strit, i du Pikadilija. Osetio sam
nelagodu kada je skrenula u Eli Strit; pomisao da je gospoa Herbert gospoa
Bomont pala mi je na um, ali je to delovalo previe nemogue da bi bilo istinito.
ekao sam na uglu, sve vreme je drei na oku, i posebno sam se pobrinuo da
zapamtim kuu kod koje se zaustavila. Bila je to kua sa ivopisnim zavesama,
kua cvetova, kua iz koje je Kreou izaao one noi kada se obesio u vrtu.
Upravo sam krenuo doavi do svog otkria, kada sam video praznu koiju kako
dolazi iza ugla i prilazi kui, pa sam doao do zakljuka da gospoa Bomont izlazi
da se provoza, i bio sam u pravu. Tu sam, kako se desilo, sreo oveka kog
poznajem, i stajali smo razgovarajui nedaleko od koije, kojoj sam bio okrenut
leima. Nismo tako proveli due od deset minuta kada je moj prijatelj skinuo eir,
a ja sam se okrenuo i video damu koju sam pratio celog dana. Ko je to? upitao
sam, a njegov odgovor je bio Gospoa Bomont; ona ivi u Eli Stritu. Naravno
da posle toga nije moglo biti sumnje. Ne znam da li me je videla, ali mislim da
nije. Odmah sam otiao kui i, razmotrivi stvar, pomislio da imam dovoljno dobar
sluaj da ga iznesem pred Klarka.
Zato pred Klarka?
Zato to sam siguran da je Klark u posedu nekih injenica o ovoj eni,
injenica o kojima ja nita ne znam.
Pa, ta dalje?
Gospodin Vilijers se zavalio u svojoj stolici i na trenutak zamiljeno gledao u
Ostina pre nego to je odgovorio:
Moja zamisao je bila da bi Klark i ja trebalo da navratimo kod gospoe
Bomont.
Valjda nikada ne bi otiao u takvu kuu na tek tako? Ne, ne Vilijerse, ne moe
to da uradi. osim toga, razmisli, kakav rezultat
Uskoro u ti rei. Ali rei u ti sada i da se moje informacije ne zavravaju sa
ovim; one su upotpunjene na neobian nain.
Pogledaj ovaj uredni sveanj rukopisa; stranice su oznaene, vidi, a potrudio
sam se i da ga ljubazno okitim crvenom vrpcom u koju je povezan. Deluje skoro
slubeno, zar ne? Malo ga pogledaj, Ostine. To je izvetaj o zabavama gospoe
Bomont koje je upriliila svojim biranim gostima. ovek koji je ovo napisao
izvukao se iv, ali ne verujem da e poiveti jo mnogo godina. Doktori su mu
rekli da je sigurno preiveo neki teak ok za ivce.
Ostin je uzeo rukopis, ali ga uopte nije proitao. Dok je nasumino otvarao
uredno sloene strane pogled mu je privukla jedna re i reenica koja je sledila za
njom; i oseajui stezanje u srcu, pobelelih usana i dok mu je hladan znoj tekao sa
ela kao voda, ispustio je papire iz ruku.
Skloni ovo, Vilijerse, nikada nemoj ponovo da govori o tome. Da li si ti od
kamena, ovee? Pa, jeza i uas same smrti, misli oveka koji stoji na otrom
jutarnjem vazduhu sam na crnoj platformi, vezan, dok mu zvuk zvona odjekuje u
uima, i dok eka grubi zveket povlaenja poluge veala, nisu nita u poreenju sa
ovim. Ja to neu itati; nikada vie ne bih spavao.
Vrlo dobro. Mogu da zamislim ta si video pred sobom. Da; to je dovoljno
strano; ali najzad, to je stara pria, stara misterija koja se odigrava u nae vreme,
i na maglovitim ulicama Londona umesto u vinogradima i maslinicima. Znamo ta
se dogodilo onima koji su imali prilike da vide velikog boga Pana, i onima koji su
dovoljno mudri da znaju da su svi simboli simboli neega, a ne niega. To je zaista
izuzetan simbol kojim ljudi odavno prekrivaju svoje znanje o najstranijim,
najtajnijim silama koje se nalaze u sri svih stvari; silama pred kojim dua oveka
mora uvenuti i umreti i pocrneti, kao to njegovo telo pocrni pod udarom elektrine
struje. Takve sile ne mogu se imenovati, ne mogu se izgovoriti, ne mogu se
zamisliti osim pod pokrovom simbola, simbola koji veini nas izgleda kao
zastarela, pesnika matarija, a nekima kao glupava pria. Ali ti i ja smo u svakom
sluaju spoznali neto od strave koja moe da se skriva u tajnom mestu ivota, i
ispoljava kroz ljudsko telo; koja budui bez oblika uzima za sebe oblik. O, Ostine,
kako je to mogue? Kako to da samo sunevo svetlo ne pocrni pred ovim, tvrda
zemlja se ne rastopi i prokljua pod takvim teretom?
Vilijers je koraao napred i nazad po sobi, a po elu su mu izbile grake znoja.
Ostin je neko vreme sedeo u tiini, ali Vilijers je video kako se krsti.
Ponovo te pitam Vilijerse, ti valjda nikada ne bi otiao u takvu kuu tek tako?
Nikada ne bi izaao iv.
Da, Ostine, izai u iv ja, i Klark sa mnom.
Kako to misli? Ti ne moe, ne bi se usudio
Saekaj trenutak. Vazduh je bio veoma sve i prijatan tog jutra; pirkao je
vetri, ak i kroz ovu zaguljivu ulicu, i pomislio sam kako bih voleo da proetam.
Pikadili se pruao preda mnom kao ist, jasan vidik, a sunce je sijalo na koijama
i uznjihanim listovima u parku. Bilo je to radosno jutro, i ljudi i ene gledali su u
nebo i osmehivali se dok su ili za svojim poslom ili zadovoljstvom, a vetar je
ivahno duvao kao preko livada i mirisnih estara vresa. Ali, ja sam nekako izaao
iz uurbanosti i radosti, i zatekao se kako polako idem tihom, sumornom ulicom, u
kojoj naizgled kao da nije bilo sunevog sjaja ni vazduha, i gde su retki prolaznici
oklevali u hodu, i neodluno se zadravali po okovima i prolazima. Iao sam
dalje, jedva znajui gde idem ili ta radim tu, ali oseajui se primorano, kao to
ovek ponekad biva, da istraujem jo dalje, sa nejasnom zamisli o dostizanju
nekog nepoznatog cilja. Tako sam odmicao uz ulicu i zapazio mali kiosk pored
mlekare, udei se nedoslednoj zbrci od jeftinih lula, crnog duvana, slatkia,
novina i zbirki kominih pesama nabacanih jednih preko drugih u uskom prostoru
jednog i jedinog izloga. Mislim da je drhtaj jeze koji me iznenada proeo bio ono
to me prvo upozorilo da sam pronaao ono to sam traio. Pogledao sam sa
plonika i zastao ispred pranjave prodavnice, iznad koje je natpis izbledeo, i na
kojoj su crvene cigle uzidane pre dvesta godina pocrnele; na kojoj su prozori na
sebi sakupili prainu nebrojenih zima. Video sam ono to mi je trebalo; ali mislim
da je prolo pet minuta pre nego to sam se sabrao i uspeo da uem unutra i
zatraim to hladnim glasom i mirnog lica. Mislim da je ak i tada moralo biti
drhtaja u mom glasu, poto me starac koji je izaao iz mrane sobe i poeo da
sporo pretura po svojoj robi udno gledao dok je vezivao paketi. Platio sam
koliko je traio, i stajao naslonjen na tezgu, uz udno oklevanje da uzmem ono to
sam kupio i odem. Pitao sam kako ide posao, i saznao da je prodaja loa i da se
zarada alosno umanjila; ali opet ulica nije onakva kao to je bila pre nego to je
saobraaj preusmeren iz nje, a to se dogodilo pre etrdeset godina, upravo pre
nego to e moj otac umreti, rekao je on. Najzad sam izaao, i krenuo hitrim
koracima; bila je to zaista nevesela ulica, i bilo mi je drago da se vratim u guvu i
buku. Da li bi eleo da vidi ta sam kupio?
Ostin nita nije rekao, nego je polako klimnuo glavom; i dalje je izgledao bled
i kao da mu je muka. Vilijers je izvukao fioku iz stola od bambusa, i pokazao
Ostinu dugaki namotaj konopa, vrstog i novog; a na jednom kraju je bila oma.
To je najbolje upredeno ue, rekao je Vilijers, ba onakvo kakvo su nekada
pravili, rekao mi je ovek. Nema ni centimetra jute sa kraja na kraj.
Ostin je vrsto stegnuo zube, i zagledao se u Vilijersa, postajui sve blei dok
ga je gledao.
Nee to uraditi, najzad je promrljao. Nee isprljati ruke krvlju. Boe
moj! uzviknuo je sa nenadanom estinom, nije mogue da to namerava,
Vilijerse, da uini sebe delatom?
Ne. Ponudiu joj izbor, i ostaviti Helen Von samu sa ovim uetom u
zakljuanoj sobi na petnaest minuta. Ako to bude zavreno kada uemo unutra,
pozvau najblieg policajca. To je sve.
Sada moram da idem. Ne mogu ovde da ostanem vie ni malo; ne mogu ovo
da podnesem. Laku no.
Laku no, Ostine.
Vrata su se zatvorila, ali su se sledeeg trenutka ponovo otvorila, i na njima je,
bled i avetinjskog izgleda, ponovo stajao Ostin.
Zaboravio sam, rekao je, da imam neto da ti kaem. Dobio sam pismo od
doktora Hardinga iz Buenos Airesa. Kae da je leio Majrika tri sedmice pred
njegovu smrt.
I da li kae ta ga je odnelo u naponu ivotne snage? Nije to bila groznica?
Ne, nije bila groznica. Prema doktorovim reima, bio je to potpuni kolaps
celog sistema, verovatno uzrokovan nekim estokim okom. Ali, on tvrdi da
pacijent nije hteo nita da mu kae, i da je stoga imao potekoa u leenju.
Ima li jo neto?
Da. Doktor Harding zavrava svoje pismo reima: Mislim da su ovo sve
informacije koje vam mogu dati o vaem sirotom prijatelju. Nije bio dugo u
Buenos Airesu, i jedva da je ikoga poznavao, izuzev jedne osobe koja nije ba
najboljeg karaktera, i u meuvremenu je otputovala gospoe Von.
 VIII Fragmenti
(Meu dokumentima poznatog lekara, doktora Roberta Metisona, iz Eli Strita
na Pikadiliju, koji je iznenadno preminuo od srane kapi poetkom 1892. godine,
pronaen je list rukopisa, prekriven mrljama od pera. Te beleke su na latinskom,
uglavnom u skraenicama, i oigledno su napravljene u velikoj urbi. Rukopis je
deifrovan tek uz mnogo tekoa, a neke rei su do sada izmakle svim naporima
strunjaka koji su uposleni na njihovom tumaenju. Datum XXV jul 1888. upisan
je u desnom uglu u dnu rukopisa. Ovo to sledi je prevod rukopisa doktora
Metisona.)
Da li e nauka imati koristi od ovih kratkih beleki ako budu mogle da se
objave, ja ne znam, ali dosta sumnjam u to. Ali sigurno je da ja nikad ne bih
preuzeo odgovornost da objavim ili sa drugima podelim nijednu re od ovoga to
je ovde napisano, ne samo zbog mog obeanja koje sam bez razmiljanja dao ovim
dvema osobama koje su prisutne, nego i zbog toga to su pojedinosti previe
odvratne. Verovatno je da u, nakon zrelog razmatranja, i odmeravanja dobra i zla
u takvom postupku, jednog dana unititi ovaj papir, ili ga bar ostaviti zapeaenog
mom prijatelju D., verujui u njegovu diskreciju, da ga upotrebi ili spali, kako
nae za shodno.
Kao to je i priliilo, uinio sam sve to sam znao i umeo da budem siguran
kako nisam ni na koji nain obmanut. Isprva zapanjen, jedva da sam mogao da
razmiljam, ali kroz jedan minut bio sam siguran da mi je puls postojan i pravilan,
i da sam pri zdravoj i istoj svesti. Zatim sam utke usmerio pogled na ono to se
nalazilo ispred mene.
Iako se u meni javila uasna i odvratna munina, a zadah raspadanja mi
zaguio disanje, ostao sam vrst. Zatim sam imao povlasticu ili prokletstvo, ne
usuujem se da odredim ta od to dvoje, da vidim kako se to to je bilo na krevetu,
leei tamo poput crnog mastila, preobrazilo pred mojim oima. Koa, tkivo,
miii, kosti i vrsta struktura ljudskog tela koju sam smatrao nepromenljivom i
trajnom poput granita, poeli su da se tope i rastau.
Znam da se telo moe rastaviti na delove spoljanjim faktorima, ali trebalo je
da odbijem da poverujem u ono to sam video. Poto je ovde postojala neka
unutranja sila, o kojoj nita ne znam, koja je uzrokovala rastakanje i promenu.
 Ovde se, takoe, itav rad kojim je ovek bio stvoren ponovio pred mojim
oima. Video sam oblije koje je prelazilo iz jednog pola u drugi, delei se od
samog sebe, a onda se ponovo sjedinjujui. Onda sam video telo kako se sputa do
zveri iz koje se jednom uzdiglo, i kako se ono to je bilo u visinama sputa dole u
dubine, ak u ambis celokupnog postojanja. Princip ivota, koji tvori organizam,
uvek se zadravao, iako se spoljanji oblik menjao.
Svetlost u prostoriji se pretvorila u crnilo, ali ne u tamu noi, u kojoj se
predmeti nejasno vide, poto sam mogao da vidim jasno i bez tekoe. Ali, to je
bila negacija svetla; predmeti su se pojavljivali pred mojim oima, ako tako mogu
da kaem, bez ikakvog posredovanja, na takav nain da u sluaju da je u prostoriji
stajala prizma ne bih video boje prelomljene kroz nju.
Gledao sam, i na kraju nisam video nita osim neke elatinozne tvari. Zatim su
se lestvice ponovo spustile (ovde se rukopis ne moe rastumaiti) na trenutak
sam video Oblik, izvajan u neprozirnosti ispred mene, koji neu dodatno opisivati.
Ali simbol ovog oblika se moe videti na drevnim skulpturama, i na slikama koje
su sauvane ispod slojeva lave, previe odvratnog da bi se o njemu govorilo
kad se stravini i neopisivi oblik, ni ovek ni zver, promenio u ljudsko oblije,
najzad je usledila smrt.
Ja koji sam video sve ovo, ne bez velikog uasa i zgaenosti due, ovde
potpisujem svoje ime, izjavljujui da je sve to je stavljeno na ovaj papir istina.
ROBERT METISON, doktor medicine.
Takva je, Rejmonde, pria o onome to znam i to sam video. NJen teret je
previe teak za mene da ga nosim sam, a ipak ovo ne mogu da ispriam nikome
osim tebi. Vilijers, koji je sa mnom bio na kraju, ne zna nita o toj stravinoj tajni
iz ume, o tome kako je ono to smo obojica videli kako umire lealo na glatkoj,
mirisnoj travi izmeu letnjih cvetova, napola na suncu a napola u seni, drei ruku
devojice Rejel, i kako je pozvalo i dozvalo onu svoju pratnju, a uoblien u
vrstu formu, na zemlji kojom hodamo, pojavio se uas koji moemo tek da
nagovestimo, koji moemo da imenujemo samo figurativno. Neu rei Vilijersu za
ovo, niti za onu slinost, koja me pogodila pravo u srce, kada sam video portret,
to je na kraju prepunilo au uasa. ta to moe da znai ne usuujem se da
nagaam. Znam da ono to sam video kako nestaje nije bila Meri, a ipak su u
poslednjoj agoniji Merine oi gledale u moje. Moe li da postoji iko ko moe
ukazati na poslednju kariku u ovom lancu uasne misterije, ja ne znam, ali ako ima
ikog ko e to da uradi, ti si, Rejmonde, taj ovek. A ako ti zna tajnu, na tebi je da
je kae ili ne, prema sopstvenoj elji.
 Piem ti ovo pismo odmah po svom povratku u grad. Bio sam na selu
poslednjih nekoliko dana; moda moe da pretpostavi u kojoj oblasti. Dok su
uas i zaprepaenost u Londonu bili na svom vrhuncu poto je gospoa
Bomont, kao to sam ti rekao, bila poznata u drutvu pisao sam svom prijatelju
doktoru Filipsu, iznosei mu u kratkim crtama obrise, ili pre nagovetaj onoga to
se dogodilo, i traei od njega da mi kae ime sela gde su se odigrali dogaaji
koje mi je prepriao. Dao mi je ime sela, kao to je sam rekao bez imalo
oklevanja, poto su Rejelin otac i majka bili mrtvi, a ostatak porodice je otiao u
dravu Vaington est meseci pre toga. Roditelji su, rekao je on, nesumnjivo umrli
od bola i uasa uzrokovanog groznom smru svoje keri, i onim to se dogodilo
pre te smrti. Uvee onog dana kad sam primio Filipsovo pismo bio sam u
Kaermaenu, i stajao ispod raspadajuih rimskih zidina, pobelelih od zima
poslednjih sedamnaest stolea, i gledao preko livade gde je nekada stajao stariji
hram Boga dubina, i video kuu kako blista na suncu. Bila je to kua gde je
Helen ivela. Ostao sam u Kaermaenu nekoliko dana. LJudi iz tog mesta, kako sam
ustanovio, znali su malo a nagaali jo manje. Oni sa kojima sam razgovarao o
ovome izgledali su iznenaeno to se antikvar (za ta sam sebe proglasio) bavi
seoskom tragedijom, o kojoj su izneli veoma obino vienje, a, kao to moe da
zamisli, ja nisam rekao nita od onog to sam znao. Veinu vremena sam proveo u
ogromnoj umi koja se die tik iznad sela i uspinje uz padinu brda, pa se zatim
sputa do reke u dolini; jo jednoj dugakoj i divnoj dolini, Rejmonde, poput one
koju smo mi gledali jedne letnje noi, etajui se ispred tvoje kue. Duge sate
lutao sam kroz bespue ume, okreui as levo as desno, koraajui polako niz
duge prolaze izmeu niskog rastinja, senovite i hladne, ak i ispod podnevnog
sunca, i zaustavljajui se ispod ogromnih hrastova; leei na niskoj travi proplanka
gde je blag miris divljih rua stizao do mene na vetru i meao se sa tekom
aromom zove, a ta meavina aroma bila je poput vonja iz mrtvanice, isparenja
tamjana i raspadanja. Stajao sam na ivici ume, zagledan u razmetljivi niz bunja
besnika koje se uzdizalo izmeu paprati i crveno se sjajilo u jasnoj sunevoj
svetlosti, i iza njega u duboki estar gusto izraslog niskog rastinja gde su izdanci
izbijali iz kamena i u nabujalu trsku, vlanu i zlokobnu. Ali u svim svojim
lutanjima izbegavao sam jedan deo ume; tek jue sam se popeo do vrha brda, i
stao na drevni rimski drum koji vodi preko najvieg umovitog obronka. Ovde su
one hodale, Helen i Rejel, niz ovaj tihi uzdignuti put, preko ploa obraslih
zelenom travom, ograene sa obe strane nasipom od crvene nabijene zemlje, i
visokom ivom ogradom od bletavo zelenih bukvi, a ja sam ovuda pratio njihove
korake, gledajui s vremena na vreme kroz razmaknute debele grane, i videi sa
jedne strane padinu obraslu umom kako se prostire iroko ulevo i udesno, i sputa
se u ravnicu, i jo dalje, uto more, i zemlju iznad mora. Na drugoj strani je bila
dolina i reka, i brdo za brdom poput talasa za talasom, i uma i livada, i kukuruzno
polje, i blistavo bele kue, i veliki zid planina, i daleki plavi vrhovi na severu. I,
tako sam najzad stigao do tog mesta. Staza se uspinjala uz blagu strminu, i irila u
otvoren prostor okruen zidom od niskog rastinja, koji se zatim ponovo suavao
nestajui u daljini u bledo plavoj izmaglici od letnje vruine. A na tu prijatnu
letnju istinu izala je devojka Rejel, i ostavila je za sobom, ko moe da kae ta?
Nisam se dugo zadrao tu.
U malom gradu u blizini Kaermaena postoji muzej, u kom je izloena uglavnom
zaostavtina iz rimskog vremena koja je pronaena u okolini u razna vremena. Dan
posle mog dolaska u Kaermaen otiao sam do pomenutog gradia i iskoristio
priliku da obiem muzej. Poto sam video veinu izvajanog kamenja, kovega,
prstenja, novia, i fragmenata mozaika izloenih na tom mestu, pokazali su mi
mali etvrtasti stub od belog kamena, koji je nedavno otkriven u umi o kojoj sam
govorio, i to, kao to sam ustanovio nakon ispitivanja, na onom otvorenom
prostoru gde se rimski put iri. Na jednoj strani stuba bio je natpis, koji sam
prepisao. Neka slova su bila izbrisana, ali ne verujem da ima ikakve sumnje o
onima koja prenosim. Natpis je bio sledei:
DEVOMNODENTi
FLAvIVSSENILISPOSSVit
PROPTERNVP_tia
quaSVIDITSVBVMBra

Velikom bogu Nodensu (bog velike dubine ili ambisa) Flavijus Senilis
podigao je ovaj stub zbog braka koji je on video iz senki.
Kustos muzeja me obavestio da su mesni strunjaci za starine bili veoma
zbunjeni, ne natpisom, ili bilo kakvom tekoom u prevodu, nego zbivanjem ili
ritualom koji se pominje.
A sada, dragi moj Klark, to se tie onog to si mi rekao o Helen Von, za
koju si mi rekao da si je video kako umire u okolnostima krajnjeg i skoro
neverovatnog uasa. Zainteresovao me tvoj izvetaj, ali veliki deo, ne i sve, onoga
to si mi rekao ve sam znao. Mogu da razumem udnu slinost koju si primetio i
na portretu i na pravom licu; ti si video Heleninu majku. Ti se sea one mirne
letnje noi pre toliko godina, kada sam sa tobom priao o svetu iza senki, i o bogu
Panu. Ti se sea Meri. Ona je bila majka Helen Von, koja je roena devet meseci
posle te noi.
Meri nikada nije povratila razum. Leala je, onako kao to si je video, sve
vreme na svom krevetu, a nekoliko dana po roenju deteta je umrla. Umiljam da
me na samom kraju prepoznala; stajao sam pored kreveta, stari pogled joj se vratio
u oi na sekundu, a onda je zadrhtala, zajeala i umrla. Bio je to zao posao koji
sam obavio one noi kada si i ti bio prisutan; provalio sam vrata kue ivota, ne
znajui i ne marei ta moe da izae napolje ili ue unutra. Seam se da si mi tada
rekao, dosta otro, a takoe na neki nain i ispravno, kako sam unitio razlog
ljudskog postojanja glupim eksperimentom, zasnovanim na apsurdnoj teoriji.
Dobro si uradio to si me okrivio, ali moja teorija nije bila sasvim apsurdna. Ono
to sam rekao da e Meri videti ona je i videla, ali ja sam bio zaboravio da
nijedne ljudske oi ne mogu pogledati takav prizor nekanjeno. I zaboravio sam,
kao to sam upravo rekao, da kada se kua ivota tako otvori, unutra moe da ue
neto za ta nemamo imena, i ljudsko meso moe postati plat pod kojim se skriva
uas koji se ovek ne usuuje da opie. Igrao sam se sa silama koje nisam video, a
ti si video svretak te igre. Helen Von je dobro uradila to je obmotala konop sebi
oko vrata i umrla, iako je smrt bila stravina. Pocrnelo lice, odvratno oblije na
krevetu, koje se pred tvojim oima rastapalo i menjalo od ene u mukarca, od
mukarca u zver, i od zveri u neto gore od zveri, sav taj udni uas kome si
prisustvovao, ne iznenauje me mnogo. Ono to si rekao da je doktor kog si
pozvao video i od toga drhtao ja sam odavno opazio; znao sam ta sam uradio
onog trenutka kada je dete roeno, i kada je imalo jedva pet godina iznenadio sam
ga, ne jednom ili dvaput nego mnogo puta sa drugom u igri, moe da pretpostavi
kakvim. Za mene je to bio stalni, otelotvoreni uas, i posle nekoliko godina osetio
sam da ne mogu vie da ga podnosim, i poslao sam Helen Von daleko od sebe.
Sada zna ta je prestravilo deaka u umi. Ostatak udne prie, i sve ostalo to si
mi rekao, to je otkrio tvoj prijatelj, ja sam uspeo da saznam deo po deo, skoro do
poslednjeg poglavlja. A sada je Helen sa svojim pratiocima
Beli narod
 Prolog
arobnjatvo i svetost, ree Embrouz, to su jedine realnosti. Obe su
ekstaza, povlaenje iz obinog ivota.
Kotgrejv je zainteresovano sluao. Prijatelj ga je doveo u ovu memljivu kuu u
severnom predgrau, kroz starinski vrt do prostorije gde se Embrouz povukao da
drema i sneva nad svojim knjigama.
Da, nastavio je on, magija je opravdana za njenu decu. Postoje mnogi, po
mom miljenju, koji jedu samo mrve hleba i piju vodu, uz radost bezgranino jau
od bilo ega to su iskusili praktini epikurejci.
Govorite o svecima?
Da, a takoe i o grenicima. Mislim da upadate u veoma rairenu greku
ograniavanja duhovnog sveta na krajnje dobro; ali i krajnje zlo, neizostavno, ima
svoj udeo u njemu. Prosto telesan, ulni ovek ne moe da bude veliki grenik nita
vie nego to moe biti veliki svetac. Veina nas smo jednostavno
nezainteresovana, izmeana stvorenja; vuemo se kroz svet ne shvatajui znaenje i
unutranji smisao stvari, te su stoga naa iskvarenost i naa dobrota podjednako
drugorazredne, nevane.
A Vi dakle mislite da bi veliki grenik bio asketa, kao i veliki svetac?
Veliki ljudi svih vrsta odbacuju nesavrene kopije i idu ka savrenim
originalima. Ne sumnjam da mnogi od najuzvienijih meu svecima nikada nisu
uradili dobro delo (koristei rei u njihovom uobiajenom znaenju). A s druge
strane, bilo je onih koji su dosegli same dubine greha, a za itavog ivota nikada
nisu uradili zlo delo.
Izaao je na trenutak iz sobe, a Kotgrejv se, veoma ushieno, okrenuo svom
prijatelju i zahvalio mu se to ga je upoznao sa ovim ovekom.
Velianstven je, rekao je. Nikada pre nisam video takvu vrstu ludaka.
Embrouz se vratio nosei jo viskija i izdano nasuo dvojici ljudi. On je
estoko zloupotrebljavao uenje sekte trezvenjaka pa je sebi doneo flau kisele
vode i, nasuvi je sebi u au, upravo se spremao da nastavi monolog kada se
Kotgrejv ubacio:
Ne mogu to da podnesem, znate, rekao je, Vai paradoksi su previe
udovini. ovek moe da bude veliki grenik a da ipak ne uradi nita greno! Ma
dajte molim Vas!
U potpunosti greite, ree Embrouz. Ja nikada ne pravim paradokse; voleo
bih da mogu to da radim. Ja samo kaem da ovek moe izuzetno eznuti za
vrhunskim vinom, a da ipak nikada ak nije ni omirisao jeftino pivo. To je vie
poput optepoznate istine nego poput paradoksa, zar ne? Vaa iznenaenost mojim
primedbama potie otuda to niste shvatili ta je greh. Postoji neka vrsta
povezanosti izmeu Greha sa velikim poetnim slovom i dela koja se uopteno
nazivaju grenim: ubistva, krae, preljube, i tako dalje. U prilinoj meri istovetna
povezanost kao izmeu slova A, B, C i lepe knjievnosti. Ali, verujem da pogrena
predstava - koja je skoro univerzalna u velikoj meri proizilazi iz naeg
posmatranja stvari kroz drutvene naoare. Mi mislimo da ovek koji ini zlo
nama i svojim komijama mora da bude veoma zao. to on i jeste, sa drutvenog
stanovita, ali zar ne moete da shvatite da je Zlo u svojoj sutini usamljenika
stvar, strast samotne, individualistike due? Zaista, prosean ubica, qua ubica, ni
u kom sluaju nije grenik u istinskom smislu rei. On je prosto divlja zver koje se
moramo otarasiti kako bismo spasli svoje vratove od njegovog noa. Radije bih ga
svrstao meu tigrove nego meu grenike.
To deluje malo udno.
Ne mislim da je. Ubica ne ubija iz pozitivnih kvaliteta, nego iz negativnih;
njemu nedostaje neto to ne-ubica poseduje. Zlo je, naravno, u celini pozitivno
odreeno samo to je na pogrenoj strani. Moete mi verovati da je greh u
pravilnom znaenju rei vrlo redak, verovatno je da postoji mnogo manje grenika
nego svetaca. Da, vae stanovite je veoma dobro za praktine, socijalne svrhe; mi
smo po prirodi skloni da mislimo kako osoba koja nam je vrlo neprijatna mora da
je istinski veliki grenik! Neprijatno je kada vas odepare, i mi proglaavamo
lopova veoma velikim grenikom. Uistinu, on je jednostavno nerazvijen ovek. On
naravno ne moe da bude svetac; ali on moe da bude, a esto i jeste, daleko bolja
osoba nego stvorenje koje nikada nije prekrilo nijednu jedinu zapovest. On je
velika glavobolja za nas, priznajem, i mi ga veoma opravdano stavljamo iza
reetaka ako ga uhvatimo; ali, izmeu njegovog problematinog i asocijalnog
postupka i zla o, ta povezanost je od najslabije vrste.
Ve je bilo vrlo kasno. ovek koji je doveo Kotgrejva verovatno je sve ovo
uo i ranije, poto je sudelovao samo nezaintersovanim i mudrim osmehom, ali
Kotgrejv je poeo misliti kako se njegov ludak pretvara u mudraca.
Znate li, ree on, da ste me neizmrno zainteresovali? Vi mislite, dakle, da
mi ne razumemo istinsku prirodu zla?
 Da, mislim da ne razumemo. Mi ga precenjujemo i potcenjujemo. Mi
razmatramo samo brojna krenja naih socijalnih internih zakona veoma
neophodnih i veoma opravdanih regulativa koje odravaju ljudsko drutvo na
okupu i uplaimo se zbog preovlaivanja greha i zla. Meutim, to je zaista
besmislica. Uzmimo, na primer, krau. Oseate li ikakav uas na pomisao o
Robinu Hudu, na pomisao o drumskim razbojnicima u kotskim visijama u 17.
veku, na pomisao o kotskim odmetnicima iz tog vremena, ili na dananje
promotere kompanija? A opet, s druge strane, mi potcenjujemo zlo. Pridajemo
toliku ogromnu vanost grehu petljanja po naim depovima (i oko naih ena) da
smo potpuno zaboravili na strahotu pravog greha.
A ta je greh? upita Kotgrejv.
Mislim da moram odgovoriti na Vae pitanje drugim pitanjem. Kakva bi bila
Vaa oseanja, iskreno, ako bi Va pas ili maka poeli da Vam govore, da se
raspravljaju sa Vama ljudskim reima? Bili biste obuzeti uasom. Siguran sam u to.
A ako bi rue u Vaoj bati zapevale udnu pesmu, poludeli biste. A pretpostavimo
da kamenje na putu pone da narasta i nadima se pred vaim oima, i ako bi
ljunak koji ste videli prethodne veeri ujutro procvao kamenim cvetovima?
Pa, ovi primeri vam mogu dati neku predstavu o tome ta je greh zaista.
Sluajte ovamo, ree trei ovek, do tada sasvim tih, vas dvojica ste se,
izgleda, prilino raspriali. Ali, ja idem kui. Propustio sam svoj tramvaj, morau
da peaim.
Embrouz i Kotgrejv su se izgleda udobnije namestili kada je ovek izaao u
rano maglovito jutro i bledu svetlost ulinih svetiljki.
Zapanjujete me, rekao je Kotgrejv. Nikada nisam mislio o tome. Ako je to
stvarno tako, ovek mora sve da izokrene naopake. Onda je sutina zla zaista
u
U zauzimanju nebesa na juri, kako mi se ini, ree Embrouz. Meni izgleda
da je to prosto pokuaj da se prodre u drugu i viu sferu na zabranjen nain.
Moete da razumete zato je to toliko retko. Retki su zaista oni koji ele da prodru
u druge sfere, vie ili nie, na naine doputene ili zabranjene. LJudi su masovno
zadovoljni ivotom onakvim kakvim ga smatraju. Zbog toga je malo svetaca, a
grenika (u pravom smislu rei) je jo manje, a ljudi sa genijem, koji ponekad
sudeluje u obe ove linosti, takoe su retki. Da; sve u svemu, moda je tee biti
veliki grenik nego veliki svetac.
Postoji neto duboko neprirodno u vezi Greha? Da li je to ono to hoete da
kaete?
 Tano tako. Svetost zahteva isto tako ogroman, ili skoro isto tako ogroman
napor; ali svetost deluje po smernicama koje su jednom bile prirodne; napor je
povratak ekstaze koja je postojala pre Pada. No greh je napor da se dostigne
ekstaza i znanje koji pripadaju samo anelima i u injenju tog napora ovek
postaje demon. Rekao sam Vam da puki ubica stoga nije grenik; to je tano, ali
grenik je nekada ubica. Primer je il de Re.[16] Dakle uviate da iako su dobro i
zlo neprirodni oveku kakav je on danas oveku kao civilizovanom, drutvenom
biu zlo je neprirodno u mnogo dubljem smislu nego dobro. Svetac nastoji da
povrati dar koji je izgubio; grenik pokuava da stekne neto to nikada nije bilo
njegovo. Ukratko, on ponavlja Pad.
Ali, Vi ste katolik? upita Kotgrejv.
Da, ja sam pripadnik progonjene anglikanske crkve.
ta je onda sa onim tekstovima u kojima se uzima za greh ono to Vi
otpisujete kao puki, nevani nemar?
Da; ali na jednom mestu se re arobnjaci pojavljuje u istoj reenici, zar
ne? Meni izgleda da je u tome klju. Razmislite: moete li na trenutak zamisliti da
je lana izjava koja spasava ivot nevinog oveka greh? Ne; vrlo dobro, dakle,
onaj koji je izuzet ovim reima nije puki laov; pre svega su arobnjaci oni koji
koriste materijalni ivot, koji koriste uzgredne nedostatke materijalnog ivota kao
instrument za postizanje njihovih beskrajno zlih ciljeva. A dopustite da Vam kaem
ovo: nai vii oseaji su toliko zatupljeni, toliko smo natopljeni materijalizmom,
da verovatno ne bismo prepoznali stvarnu zlobu ako bismo naili na nju.
Ali, zar ne bismo doiveli odreeni uas uplaenost kakvu ste nagovestili da
bismo iskusili ako bi grm rue zapevao u samom prisustvu zlog oveka?
Doiveli bismo kada bi bili prirodni: deca i ene oseaju takav uas o kome
govorite, ak ga i ivotinje proivljavaju. Ali kod veine nas su obiaji i
civilizacija i obrazovanje zaslepili i zagluili prirodni razum. Ne, ponekad
moemo prepoznati zlo po njegovoj mrnji prema dobru oveku nije potrebna
velika pronicljivost da pretpostavi koji uticaj je, potpuno nesvesno, diktirao rei
kritike Kitsa u magazinu Blekvud ali to je ista sluajnost; a, kao pravilo,
pretpostavljam da su Hijerarsi Tofeta[17] proli potpuno nezapaeno, ili moda, u
izvesnim sluajevima, kao dobri ali pogreno shvaeni ljudi.
Ali upravo ste upotrebili re nesvesno za Kitsove kritiare. Da li je zloba
uvek nesvesna?
Uvek. Mora da bude tako. To je kao sa svetou i genijalnou, u ovoj kao i
ostalim stvarima; to je izvesna ushienost ili ekstaza due; krajnji napor da se
prevaziu granice obinog. Tako, prevazilazei njih, on takoe prevazilazi i
razumevanje, sposobnost koja obraa panju na ono to dolazi pre njega. Ne,
ovek moe da bude bezgranino i uasno zao a da nikada ne posumnja da je takav.
Ali, kaem Vam, zlo u ovom odreenom i istinskom smislu jeste retkost, a smatram
i da postaje sve ree.
Pokuavam da shvatim sve to, ree Kotgrejv. Po onome to ste rekli,
razumeo sam da se istinsko zlo po prirodi razlikuje od onoga to nazivamo zlom?
Ba tako. Postoji, nesumnjivo, slinost izmeu te dve stvari; slinost koja nam
omoguava da koristimo, sasvim opravdano, pojmove kao to su stope planine i
noge stola. A ponekad, naravno, ove dve stvari govore, takorei, istim jezikom.
Grubi rudar, ili radnik u eliani, nekolovan i neobrazovan, zver od oveka,
potpaljen sa kriglom ili dve vie od svoje uobiajene mere, doe kui i nogama
izudara svoju iritirajui i nerazumnu enu do smrti. On je ubica. I il de Re je bio
ubica. Ali uviate koliki je ogroman procep koji razdvaja njih dvojicu? Re je,
ako mogu tako da kaem, sluajno ista u oba sluaja, ali znaenje je potpuno
drugaije. Drastian je nesporazum i greka pomeati ovo dvoje, ili jo pre, to je
kao da neko pretpostavi kako dagernaut[18] i argonauti imaju neku meusobnu
etimoloku vezu. A nema sumnje da ista slaba slinost, ili analogija, povezuje sve
drutvene grehe i prave duhovne grehe, a u nekim sluajevima, moda, ovi manji
mogu da budu uitelji koji navode oveka na vee od senke do stvarnosti. Ako
ste imalo skloni teologiji, uvideete vanost svega ovoga.
ao mi je to moram da kaem, ree Kotgrejv, da sam veoma malo svog
vremena posveivao teologiji. Zapravo, esto sam se pitao na osnovu ega teolozi
prisvajaju naziv nauke nad naukama za svoje omiljene studije; poto mi je uvek
izgledalo da se teoloke knjige koje sam povrno pregledao bave slabom i
oiglednom pobonou, ili kraljevima Judeje i Izraela. Mene ne zanima da sluam
o tim kraljevima.
Embrouz se iroko osmehnu.
Moramo pokuati da izbegnemo teoloke rasprave, rekao je. Primeujem da
biste bili estoki u raspravi. Ali moda letopisi kraljeva imaju isto onoliko veze
sa teologijom koliko i onovi cipela ubilakog radnika eliane sa zlom.
Dakle, da se vratimo naoj glavnoj temi, Vi mislite da je zlo ezoterina,
okultna stvar?
Da. Ono je pakleno udo, kao to je svetost nebesko. S vremena na vreme ono
se uzdigne do takvog vrhunca da uopte i ne posumnjamo u njegovo postojanje; to
je kao nota iz cevi ogromnih orgulja, koja je toliko duboka da je ne moemo uti. U
drugim sluajevima moe odvesti do sanatorijuma za umobolne, ili do jo udnijih
stvari. Ali nikada ga ne smete brkati sa pukim socijalno pogrenim ponaanjem.
Setite se kako je Apostol, govorei o drugoj strani, napravio razliku izmeu
milosrdnih dela i milosra. A kao to ovek moe dati sva svoja dobra
siromanima, no ipak ne biti milosrdan, tako, zapamtite, ovek moe izbei svaki
zloin a ipak biti grenik.
Vaa psihologija je meni veoma udna, ree Kotgrejv, ali priznajem da mi
se dopada, i pretpostavljam da bi ovek mogao sasvim lako iz Vaih premisa doi
do zakljuka da bi pravi grenik vrlo verovatno posmatrau mogao izgledati kao
sasvim bezazlena linost?
Svakako, jer istinsko zlo nema nikakve veze sa drutvenim ivotom ili
drutvenim zakonima, ili ako je i ima, ima je sasvim sluajno i uzgredno. To je
usamljenika strast due ili strast usamljenike due kako vam se vie svia.
Ako ga, nekim sluajem, razumemo, i pojmimo njegov puni znaaj, onda e nas
ono zaista ispuniti uasom i stravom. Ali ove emocije se jasno razlikuju od straha i
gaenja sa kojim posmatramo obian kriminal, poto je ono najveim delom ili u
potpunosti zasnovano na potovanju koje gajimo prema sopstvenoj koi i kesi.
Mrzimo ubistvo, jer znamo da nam se ne bi dopalo da nas ubiju, ili da ubiju bilo
koga ko nam se dopada. Tako, na drugoj strani, mi oboavamo svece, ali oni nam
se ne dopadaju onako kao to nam se dopadaju nai prijatelji. Moete li ubediti
sebe da biste uivali u drutvu Svetog Pavla? Mislit li da bismo se Vi i ja dobro
sloili sa ser Galahadom? Sagrenicima je kao i sa svecima. Ako sretnete veoma
zlog oveka i prepoznate njegovo zlo, on e Vas nesumnjivo ispuniti uasom i
stravom; ali nema razloga zato biste oseali nedopadanje prema njemu. Sasvim
suprotno tome, sasvim je mogue da biste, ako bi uspeli da potisnete greh iz svesti,
mogli smatrati grenika izvanrednim drutvom i uskoro biste moda morali sebe
ubeivati kako ponovo treba da ga se uasavate. Ipak, kako je to grozno. Kada bi
rue i ljiljani iznenada zapevali u ovo jutro to dolazi; ako bi nametaj poeo da se
kree u povorci, kao u Mopasanovoj prii!
Drago mi je to ste se vratili na to poreenje, ree Kotgrejv, jer sam hteo
da Vas pitam ta u ljudskoj prirodi reaguje na te zamiljene sposobnosti neivih
stvari. Reju ta je greh? Vi ste mi, znam, dali apstraktnu definiciju, ali voleo bih
da ujem konkretan primer.
Rekao sam Vam da je to vrlo retko, odgovori Embrouz, koji je izgledao kao
da eli da izbegne neposredan odgovor. Materijalizam naeg doba, koji je mnogo
uinio na potiskivanju svetosti, uradio je moda i vie na potiskivanju zla. Zemlja
nam izgleda toliko prijatnom da nemamo sklonosti ni prema uzdizanjima ni prema
padovima. Izgleda kao da bi naunik koji je odluio da se specijalizuje za Tofet
bio ogranien na isto antikvarska istraivanja. Nijedan paleontolog ne moe da
vam pokae ivog pterodaktila.
A ipak ste se Vi, ini mi se, specijalizovali, i verujem da su vaa
istraivanja dospela i do naih modernih vremena.
Vi ste zaista zainteresovani za ovo, vidim. Pa, priznajem da sam pomalo
akao oko toga i, ako elite, mogu da Vam pokaem neto to se odnosi na veoma
zanimljivu temu o kojoj smo raspravljali.
Embrouz je uzeo sveu i otiao do udaljenog, slabo osvetljenog ugla
prostorije. Kotgrejv je video kako otvara stari ormari koji se tamo nalazio, i iz
nekog tajnog odeljka vadi paket, posle ega se vratio do prozora pored koga su
sedeli.
Embrouz je razmotao papirni omota i izvadio zelenu knjigu depnog formata.
Da li ete je uvati? upitao je. Ne ostavljajte je nemarno za sobom. To je
jedan od probranijih primeraka u mojoj zbirci, bilo bi mi veoma ao da ga
izgubim.
Pomilovao je izbledele korice.
Poznavao sam devojku koja ju je napisala, rekao je. Kada je proitate,
videete kako ona ilustruje ono o emu smo noas priali. Postoji i nastavak, ali
neu da govorim o tome.
Pre nekoliko meseci je u jednom asopisu izaao udan lanak, zapoe on,
delujui kao ovek koji eli da promeni temu. Napisao ga je doktor mislim da
se zove Korin. Pie da je jedna dama, gledajui kako se devojica igra pored
prozora dnevne sobe, videla kako se teki prozorski okvir iznenada otkaio i pao
detetu na prste. Mislim da se dama onesvestila, ali u svakom sluaju pozvali su
doktora, i kada je previo detetove povreene i osakaene prste odveli su ga kod
majke. Ona je stenjala od bola, i otkriveno je da su tri prsta na njenoj ruci, isti oni
koji su bili povreeni na detetovoj ruci, bili natekli i upaljeni, a kasnije je,
doktorskim renikom reeno, nastupilo gnojenje i odumiranje tkiva.
Embrouz je i dalje paljivo drao zelenu knjigu.
Pa, izvolite, najzad je rekao, teko se, naizgled, razdvajajui od svog blaga.
Vratite je im je proitate, rekao je dok su izlazili u hodnik, pa u stari vrt,
proet opojnom aromom belih ljiljana.
Na istoku se pojavila iroka traka crvene svetlosti kada se Kotgrejv okrenuo
da ode i, sa uzvisine na kojoj je stajao, video je taj strani prizor usnulog Londona.
 Zelena knjiga
Meka koa korica knjige bila je izanala, boja je bila bleda, ali na njoj nije
bilo mrlja ni ogrebotina, ni tragova korienja. Knjiga je izgledala kao da je
kupljena tokom posete Londonu pre nekih sedamdset ili osamdeset godina i,
nekako, bila zaboravljena i osuena da lei negde izvan domaaja pogleda. irila
je star, blag, neprolazan miris, poput mirisa kakav ponekad sto godina ili due
okruuje neki komad nametaja. Unutranje papirne korice bile su neobino
ukraene arenim dijagramima i izbledelom pozlatom. Stranice su bile male, ali je
papir bio kvalitetan, a mnogi listovi paljivo iscrtani sitnim, s naporom uoblienim
likovima.
Pronala sam ovu knjigu (poinjao je rukopis) u fioci stare komode koja je
stajala na odmoritu stepenica. Bio je kian dan i nisam mogla da izaem, pa sam
popodne uzela sveu i preturala po komodi. Skoro sve fioke bile su pune starih
haljina, ali jedna od malih fioka je izgledala prazna i, u njenom zadnjem delu,
pronala sam ovu knjigu. Htela sam ovakvu knjiicu, pa sam je uzela da piem u
nju. Ona je puna tajni. Imam mnotvo drugih knjiga u koje sam zapisala tajne,
skrivenih na sigurnom mestu, a u ovu u zapisati mnogo starih tajni i neke od novih;
ali ima i nekih koje uopte neu zapisati. Ne smem da zapiem stvarna imena dana
i meseci koje sam otkrila pre godinu dana, niti nain na koji se piu aklo slova, ili
ian jezik, ili kako se ocrtavaju veliki prelepi krugovi, ni mao igre, niti glavne
pesme. Mogu da napiem poneto o svim ovim stvarima ali ne i o nainu na koji se
one izvode, iz odreenih razloga. I ne smem da kaem ko su nimfe, ni lutke, ni
Dilo, ni ta vulas znai. Sve su ovo najtajnije tajne, i drago mi je kada se setim
ta su one, i koliko mnogo udesnih jezika znam, ali ima nekih stvari koje nazivam
najtajnijim tajnama od svih tajni i ne usuujem se ni da mislim o njima ako nisam
sasvim sama, a onda zatvaram oi, i spustim ruke na njih i apnem re, i Alala
doe. Ovo radim samo nou u svojoj sobi ili u nekim umama koje poznajem, ali
ne smem da ih opisujem, poto su to tajne ume. Zatim postoje i ceremonije, a sve
su one vane, ali neke su prijatnije od drugih postoje bele ceremonije, zelene
ceremonije i jarko-crvene ceremonije. Jarko-crvene cermonije su najbolje, ali
postoji samo jedno mesto gde se mogu izvoditi ispravno, iako postoje i veoma
lepe imitacije koje sam izvodila na drugim mestima. Osim toga, imam plesove i
komediju, a izvodila sam komediju ponekad dok su drugi gledali, a oni nisu
razumeli nita u vezi sa njom. Bila sam vrlo mala kad sam prvi put saznala za ove
stvari.
Dok sam bila vrlo mala, a majka jo bila iva, seam se da sam se seala
stvari pre toga, samo to se sve to pobrkalo. Ali, seam se, kada sam imala pet ili
est godina, ula sam kako govore o meni kada su mislili da ne obraam panju na
to. Govorili su kako sam bila udna pre godinu ili dve, i kako je dadilja pozvala
moju majku da doe i slua kako priam sama sa sobom, a govorila sam rei koje
niko nije mogao da razume. Govorila sam ksu jezik, ali seam se vrlo malo rei iz
njega, poto se sve to ticalo malih belih lica koja su gledala u mene dok sam leala
u svojoj kolevci. Oni su mi se obraali, i nauila sam njihov jezik i razgovarala sa
njima o nekom velikom belom mestu gde su oni iveli, gde su drvee i trava bili
potpuno beli, i gde je bilo belih brda visokih do meseca, i duvao je hladan vetar.
esto sam posle sanjala o tome, ali lica su nestala dok sam bila jako mala. Ali,
kada sam imala otprilike pet godina, desila se udesna stvar. Dadilja me nosila u
naruju; bilo je tu neko polje utog kukuruza, i prole smo kroz njega; bilo je
veoma vrue. Zatim smo dole do staze kroz umu, a za nama je doao visok ovek
i iao sa nama dok nismo stigle do mesta na kome se nalazilo duboko jezerce, tu je
bilo veoma mrano i senovito. Dadilja me spustila na meku mahovinu ispod drveta
i rekla: Ona sada ne moe da ide do jezera. Zato su me ostavili tu, sedela sam
sasvim mirno i gledala, a iz jezerca i iz ume je izalo dvoje udesnih belih ljudi,
koji su poeli da igraju, pleu i pevaju. Bili su nekako kremastobeli, poput starih
figurica od slonovae u dnevnoj sobi; jedno od njih je bila prelepa bela dama
blagih, tamnih oiju, ozbiljnog lica i duge crne kose, ona se osmehnula tako
udnim, tunim osmehom onom drugom, koji se nasmejao i priao joj. Igrali su se,
plesali oko jezerceta i pevali sve dok nisam zaspala. Dadilja me probudila kada se
vratila i primetih da je izgledala pomalo kao ona dama, pa sam joj sve ispriala i
pitala je zato tako izgleda. Ona je prvo kriknula, a onda je izgledala veoma
uplaeno, potpuno prebledevi. Spustila me na travu i zagledala se u mene, mogla
sam da vidim kako se sva trese. Zatim je rekla da sam sanjala, ali ja sam znala da
nisam. Zatim me naterala da se zakunem kako nikome neu rei ni rei o tome, a
ako kaem biu baena u mranu jamu. Ja uopte nisam bila uplaena, iako dadilja
jeste i nikada nisam zaboravila na to, zato to kad bih sklopila oi i kada bi sve
bilo potpuno tiho, a ja bila sasvim sama, mogla sam ponovo da ih vidim, veoma
nejasno i u daljini, ali bio je to divan prizor; a delii pesme koju su pevali vraali
su mi se u glavu, ali nisam umela da je pevam.
 Imala sam trinaest, skoro etrnaest godina, kad sam doivela jedinstvenu
avanturu, toliko udnu da se dan na koji se dogodila uvek naziva Belim danom.
Moja majka je bila umrla pre vie od godinu dana, ja sam ujutru imala asove, ali
popodne su me putali u etnje. A tog podneva sam etala novim putem i jedan
mali potok me odveo u novu zemlju, ali iscepala sam ogrta provlaei se preko
teko prolaznih mesta, poto je put esto prolazio kroz bunje, trnovite estare na
brdima i mrane ume pune skrivenog trnja. A bio je to dugaak, dugaak put.
Izgledalo je kao da zauvek idem i morala sam da puzim kroz nekakav tunel kroz
koji je sigurno prolazio potok, ali sva voda je bila presuila, dno je bilo stenovito,
a bunje se sastavilo iznad moje glave tako da je unutra bilo sasvim mrano. A ja
sam kroz to mrano mesto ila sve dalje i dalje; bee to dugaak, dugaak put.
Dola sam do brda koje nikada pre nisam videla. Bila sam u sumornom estaru
punom crnih izvijenih grana koje su me grebale dok sam prolazila, i vrisnula sam
jer me koa svuda svrbela i pekla, a onda sam shvatila da se uspinjem i dugo sam
ila navie, dok se najzad estar nije zavrio i izala sam plaui na poetak velike
istine, na kojoj je runo sivo kamenje lealo razbacano svuda unaokolo po travi, a
tu i tamo je poneko zakrljalo i izvijeno drvo izbijalo ispod kamena, poput zmije.
A ja sam krenula do vrha istine, to je bio dug put. Nikada pre nisam videla tako
veliko i runo kamenje; neki kamenovi su izbijali iz zemlje, a neki su izgledali kao
da su dokotrljani do mesta na kome se nalaze, i tako se to nastavljalo dokle sam
mogla da vidim, jako, jako daleko. Pogledala sam oko sebe i videla predeo, ali on
je bio udan. Bilo je zimsko vreme i crne, uasne ume su prekrivale brda svuda
unaokolo; izgledalo je to kao velika prostorija zastrta crnim zavesama, a oblik
drvea je izgledao potpuno razliito od svog drvea koje sam ranije viala. Bila
sam uplaena. Iza uma su okolo bila druga brda u ogromnom prstenu, ali ja nikada
nisam videla nijedno od njih; sva su izgledala crna i sve je bilo prekriveno
koprenom. Uz to je sve bilo mirno i tiho, a nebo je bilo teko i sivo i tuno, kao
kupola od mrane arolije u podzemnom svetu. Zala sam meu ono jezivo
kamenje. Bilo je na stotine i stotine takvih kamenova. Neki su izgledali kao uasni,
iscereni ljudi; mogla sam da vidim njihova lica, kao da e iskoiti iz kamena i
baciti se na mene, uhvatiti me i odvui sa sobom nazad u kamen, tako da zauvek
ostanem tamo. A bilo je drugog kamenja koje je liilo na ivotinje koje plaze
jezike, a drugo je bilo poput rei koje ne mogu da izgovorim, dok je neko
podsealo na mrtve ljude koji lee na travi. Ila sam izmeu kamenja, iako me
plailo, i srce mi je bilo puno zlih pesama usaenih u njega; htela sam da krivim
lice i izvijam se kao onako kao to sam videla na kamenju, ila sam sve dalje
dugakim putem dok najzad kamenje nije poelo da mi se dopada i vie me nije
plailo. Pevala sam pesme koje sam smislila; pesme pune rei koje se ne smeju
izgovoriti ili zapisati. Zatim sam pravila izraze lica poput izraza lica na kamenju, i
izvijala sam se onako kao to je kamenje bilo izvijeno, i leala sam na zemlji kao
to je lealo ono poloeno kamenje, pa sam prila jednom kamenu koji se cerio, i
obavila ruke oko njega i zagrlila ga. Tako sam ila izmeu kamenja dok nisam
dola do okrugle humke izmeu njega. Bila je via od obine humke, visoka skoro
kao naa kua i izgledala je kao veliki lavor okrenut naopake, glatka, okrugla i
zelena, sa jednim kamenom, poput stuba, koji je trao sa njenog vrha. Pela sam se
uz njene strane, ali su bile tako strme da sam morala da odustanem ili bih se
otkotrljala nazad dole, i udarila u kamenje u podnoju, a moda i poginula. Ali sam
htela da stignem do samog vrha velike okrugle humke, pa sam legla niice, uhvatila
se rukama za travu i puzala uvis, malo po malo, dok nisam stigla do vrha. Zatim
sam sela na kamen na sredini humke i pogledala svuda oko sebe. Oseala sam da
sam prela veoma dug put, ba kao da sam stotinama kilometara od kue, ili u
nekoj drugoj zemlji, ili na nekom od udnih mesta o kojima sam itala u Hiljadu i
jednoj noi, ili kao da sam plovila preko mora, daleko, godinama, i pronala
drugi svet koji nikada niko pre nije video niti uo za njega, ili kao da sam nekako
preletela preko neba i pala na neku od zvezda o kojima sam itala, gde je sve
mrtvo i hladno i sivo, nema vazduha i ne duva vetar. Sedela sam na kamenu i
gledala svuda oko sebe i ispod sebe. Bilo je upravo kao da sedim na kuli usred
ogromnog pustog grada, jer nisam mogla da vidim nita uokolo osim sivog kamenja
na zemlji. Nisam vie mogla da razaznam oblike kamenja, ali mogla sam da vidim
kako se proteu daleko na sve strane, gledala sam ga, delovalo mi je da je
postavljeno po obrascima, da ima oblike i predstavlja neke figure. Znala sam da je
to nemogue, jer sam videla da mnogi od tih kamenova izbijaju pravo iz tla i
povezani su sa stenama duboko dole ispod, pa sam pogledala ponovo, ali i dalje
nisam videla nita osim krugova, a mali krugovi su se nalazili unutar veih, i
piramida, i kupola, i tornjeva, i izgledalo je da svi oni okruuju mesto gde sam
sedela, a to sam vie gledala, vie sam sam uviala da ogromni prstenovi
kamenja postaju sve vei i zurila sam u njih tako dugo da je izgledalo da se svi oni
pokreu i obru, kao ogromni toak, a ja sam se takoe okretala, u njegovom
sreditu. Osetila sam vrtoglavicu i potpunu smetenost u glavi, i sve je postalo
maglovito i nejasno, i videla sam male varnice plave svetlosti, a kamenje je
izgledalo kao da poskakuje i plee i uvre se dok je neprestano nastavljalo da
krui. Ponovo sam se uplaila, glasno kriknula, pa poskoila sa kamena na kome
sam sedela i pala. Kada sam ustala bilo mi je veoma drago to sve ponovo izgleda
mirno, pa sam sela na vrhu humke i sklizala se dole, zatim ponovo nastavila da
hodam. U hodu sam plesala kao to sam videla da kamenje plee na udnovat nain
dok sam bila omamljena, i bilo mi je veoma drago to umem to da radim tako
dobro, te sam samo nastavljala da pleem i pevam neverovatne pesme koje su mi
se pojavljivale u glavi. Najzad sam stigla do ivice tog ogromnog ravnog brda, nije
vie bilo kamenja i put je ponovo vodio kroz mrani otvor u estaru. Bio je isto
toliko neprohodan kao i onaj kroz koji sam se ovamo popela, ali ovaj mi nije
smetao, jer mi je bilo mnogo drago to sam videla one udne plesove i mogla da ih
oponaam. Krenula sam dole, provlaei se izmeu bunja, trn me ubo u nogu, a
visoka kopriva me oarila, ali nisam obraala panju. Zapinjala sam za trnje i
granje, ali sam se samo smejala i pevala. Zatim sam izala iz estara u zatvorenu
dolinu, malo, tajno mesto poput mranog prolaza za koji niko nikada nije znao jer
je bila tako uska i duboka, a oko nje je uma bila toliko gusta. Bila je tu jedna
strma obala nad koju se nadnosilo drvee i tu je paprat bila zelena cele zime, dok
je na brdu bila mrtva i potamnela. Paprat je ovde imala sladak, bogat miris poput
onoga koji se iri iz borovine. Kroz dolinu je tekao potoi, tako mali da sam lako
mogla da ga prekoraim. Pila sam vodu iz ruke, imala je ukus svetlog utog vina;
svetlucala je i uborila dok je tekla preko prelepog crvenog, utog i zelenog
kamenja, tako da je ono delovalo kao da je ivo i kao da je istovremeno obojeno
svim bojama. Pila sam i pila, sve vie sluei se rukom, ali nisam mogla da se
napijem, te sam legla i pognula glavu i usisala vodu usnama. Ukus je bio mnogo
bolji kada sam pila na taj nain, talasi se podigao do mojih usta i poljubio me, a
ja sam se nasmejala i ponovo pila i pretvarala se da je tu nimfa, poput one sa stare
slike u kui, koja ivi u vodi i ljubi me. Zato sam se spustila nisko nad vodu, neno
spustila usne na nju i apnula nimfi da u ponovo doi. Osetila sam da to sigurno
ne moe biti obina voda i bila vrlo radosna kada sam ustala i krenula dalje;
ponovo sam plesala i ila uz dolinu, ispod brda koja su se nadnosila nad nju sa
svih strana. A kada sam stigla do vrha, zemljite se uzdiglo ispred mene, visoko i
strmo kao zid i nije bilo niega osim tog zelenog zida i neba. Pomislila sam
zauvek i zanavek, svet bez kraja, amin; i pomislila sam kako mora da sam
stvarno nala kraj sveta, jer je to bilo kao kraj svega, kao da iza ne moe biti
uopte niega, osim kraljevstva mraka, gde svetlost odlazi kada se ugasi, a voda
odlazi kada je sunce iscrpi. Poela sam da razmiljam o itavom dugakom,
dugakom putu koji sam proputovala, o tome kako sam pronala potok i pratila ga,
i sve dalje i dalje, kroz bunje i trnovite estare, i mrane ume pune prikrivenih
bodlji. Zatim sam se provukla kroz tunel ispod drvea i popela se kroz estar,
videla svo ono sivo kamenje pa sela izmeu njega dok se okretalo, a onda sam
prola izmeu sivog kamenja te se spustila nizbrdo kroz bodljikavo ipraje i
popela uz mranu dolinu, celim tim dugakim, predugakim putem. Pitala sam kako
u ponovo stii kui, da li u ikada moi da pronaem put, da li je moja kua jo
uvek tamo, ili se ona kao i svi stanari u njoj pretvorila u sivo kamenje, kao u
Hiljadu i jednoj noi. Zato sam sela na travu i razmislila ta da uradim sledee.
Bila sam umorna, a noge su me bolele od hodanja i, dok sam gledala oko sebe,
videla sam predivan zdenac odmah ispod strmog, visokog zida od trave. Sva
zemlja oko njega bila je obrasla svetlom, zelenom, vlanom mahovinom; bilo je tu
svih moguih vrsta mahovine, sline prelepim malim papratima, palmama i
borovima, a sva je bila zelena kao drago kamenje, dok su kapljice vode visile sa
nje poput dijamanata. A u sredini je bio veliki zdenac, dubok i blistav i prelep,
tako bistar da je izgledalo kao da mogu dodirnuti crveni pesak na dnu, ali on je
leao duboko dole ispod povrine. Stajala sam kraj njega i gledala, kao da gledam
u staklo. Na dnu zdenca, u njegovoj sredini, crvena zrna peska su se stalno
pomerala i komeala i videla sam kako se voda kovitla, ali povrina je bila
potpuno mirna, a zdenac je bio pun do ivice. Bio je to velik vir, prostran poput
bazena za plivanje i okruen blistavom, sjajnom mahovinom, izgledao je kao
veliki, beli dragulj, sa svih strana okruen zelenim draguljima. Stopala su mi
plamtela od umora pa sam izula izme i arape i spustila noge u vodu, a voda je
bila svea i hladna a, kad sam ustala, nisam vie bila umorna, osetila sam da
moram da produim, sve dalje i dalje i vidim ta je na drugoj strani zida. Uspinjala
sam se uz njega veoma sporo, sve vreme se kreui postrance, a kada sam stigla do
vrha i pogledala preko, zatekla sam se u najudnijoj zemlji koju sam ikada videla,
udnijoj ak i od brda sa sivim kamenjem. Izgledalo je kao da su se deca zemlje tu
igrala svojim lopatama, poto su svuda bila brdaca i uvale i zamkovi i zidovi
napravljeni od zemlje i prekriveni travom. Bile su tu dve humke poput velikih
konica, okrugle, ogromne i sumorne, a zatim i uplja udubljenja, pa zatim strmi
uzdignuti zid poput onih koje sam jednom videla pored mora, na kojim su stajali
vojnici i veliki topovi. Skoro sam upala u jednu od okruglih upljina, tako naglo mi
se otvorila ispod nogu, pa sam brzo potrala niz njenu stranu i stala na dnu i
podigla pogled. Bilo je udno i sumorno gledati odozdo. Nije bilo niega osim
sivog, tekog neba i stranica udoline; sve drugo je nestalo, ta upljina je bila itav
svet, i pomislila sam da je nou ona sigurno puna duhova i pokretnih senki i bledih
stvari kada mesec zasija do njenog dna u mrklom mraku, a vetar zavija gore iznad
nje. Bilo je tako udno i sumorno i samotno, poput upljeg hrama mrtvih paganskih
bogova. Podsetilo me na priu koju mi je dadilja priala kada sam bila sasvim
mala; bila je to ista ona dadilja koja me povela u umu gde sam videla prelepe
bele ljude. Setila sam se kako mi je dadilja priala priu jedne zimske noi, dok je
vetar udarao granama drvea u zidove, jauui i jecajui u dimnjaku deije sobe.
Rekla je da postoji, na nekom mestu, duboka jama, upravo poput one u kojoj sam
stajala, i svi se plae da uu u nju ili joj priu, toliko je to zlo mesto. Ali, jednom
je jedna sirota devojka rekla da e ui u jamu i svi su pokuavali da je spree, ali
je ona otila. Sila je u jamu i vratila se smejui se, rekavi da dole nema ba
niega, osim zelene trave i crvenog kamenja, belog kamenja i utih cvetova. A
nedugo zatim ljudi su videli da ona ima prelepe smaragdne minue, pitali je kako
ih je nabavila, poto je njena majka bila vrlo siromana. Ali, ona se nasmejala,
rekavi da minue uopte nisu napravljene od smaragda, nego samo od zelene
trave. Zatim je jednog dana na grudima nosila najcrveniji rubin koji je ikada vien,
a bio je velik kao kokoije jaje i sijao je i svetlucao kao uareni ugljen. Opet su je
pitali kako je dola do njega, jer je njena majka bila vrlo siromana. Ali, ona se
nasmejala i rekla da to uopte nije rubin, nego samo crveni kamen. Zatim je jednog
dana oko vrata nosila najdivniju ogrlicu koju je iko ikada video, mnogo lepu od
najlepe kraljiine, a bila je napravljena od velianstvenih blistavih dijamanata,
na stotine njih, a sijali su kao zvezde na nonom nebu u leto. Zato su je pitali kako
je to nabavila, poto su ona i njena majka bile vrlo siromane. Ali se ona
nasmejala, rekavi da to uopte nisu dijamanti, nego samo beli kamici. I jednog
dana je otila na dvor, a na glavi je nosila krunu od aneoski istog zlata, kako je
dadilja rekla, koja je sijala kao sunce, i bila je mnogo velianstvenija od krune
koju je nosio sam kralj, a na uima je nosila smaragde, a veliki rubin je bio bro na
njenim prsima, dok joj se na vratu blistala divna dijamantska ogrlica. Kralj i
kraljica su mislili da je ona neka velika princeza iz daleke zemlje i sili su sa
svojih prestola da je doekaju, ali neko je rekao kralju i kraljici ko je ona, kao i da
je vrlo siromana. Zato je kralj upitao zato nosi zlatnu krunu i kako ju je nabavila,
poto su ona i njena majka tako siromane. A ona se nasmejala i rekla da to uopte
nije zlatna kruna, nego samo neki uti cvetovi koje je stavila sebi u kosu. Kralj je
pomislio kako je to veoma udno i rekao joj da ostane na dvoru, a oni e videti ta
e se zatim dogoditi. A ona je bila tako lepa da su svi rekli kako su joj oi bile
zelenje od smaragda, kako su joj usne bile crvenije od rubina, kako joj je koa bila
belja od dijamanata, a kosa svetlija od zlatne krune. Zato je kraljev sin rekao da e
se oeniti njome, a kralj mu je to dozvolio. I biskup ih je venao, i prireena je
velianstvena veera, a posle je kraljev sin otiao u sobu svoje supruge. Ali, ba
kada je spustio ruku na vrata, video je visokog, crnog oveka groznog lica, kako
stoji pred vratima, i glas je rekao:

Ne usuuj se, ili e tvoj ivot biti cena,

Jer ovo je moja venana ena.

Zatim je kraljevi pao na pod sav se grei. Pokuali su da uu u sobu, ali nisu
mogli, pa su navalili na vrata sekirama, ali drvo je bilo postalo tvrdo kao gvoe i
najzad su svi pobegli, toliko se uplaivi od krikova, smeha, urlika i plaa koji su
dopirali iz sobe. Meutim, sutradan su uli i u sobi nisu nali nita osim gustog,
crnog dima, jer je crni ovek doao i odveo je sa sobom. A na krevetu su bila dva
venca od sparuene trave, crveni kamen, neto belih kamenia i malo uvenulog
utog cvea. Setila sam se ove dadiljine prie dok sam stajala na dnu duboke
upljine; bilo je tako udno i samotno ovde i uplaila sam se. Nisam mogla da
vidim nikakvo kamenje ni cvee, ali plaila sam se da u ga poneti sa sobom i ne
znajui to, te sam pomislila da izvedem aranje koje mi se pojavilo u glavi kako
bih odagnala crnog oveka. Zato sam stala pravo u samo sredite jame, proverivi
da nemam kod sebe nita od tih stvari, pa sam obila okolo u krug, dodirnula oi,
usne i kosu na odreeni nain i proaptala neke udne rei kojima me dadilja
nauila kako bih zadrala zle stvari podalje od sebe. Tada sam se osetila
bezbedno, izala sam iz upljine i prola izmeu svih onih humki i upljina i
zidova, dok nisam dola do kraja, koji se uzdizao visoko nad okolinom i mogla
sam videti da su svi razliiti oblici na zemlji postavljeni prema obrascu, donekle
slino sivom kamenju, samo to je obrazac bio razliit. Bilo je ve kasno i padao
je mrak pa se nije videlo jasno, ali sa mesta na kom sam stajala izgledalo je da
neto poput dva ogromna ljudska oblija lei na travi. A ja sam nastavila dalje i na
kraju pronala izvesnu umu, previe tajnu da bi se opisivala i niko ne zna za
prolaz do nje, koji sam ja pronala na veoma zanimljiv nain, tako to sam videla
neku malu ivotinju kako bei u umu kroz njega. Tako sam krenula za ivotinjom
veoma uskim, mranim putem, ispod trnja i bunja i bee je skoro mrak kada sam
dola do nekakve istine u sredini. A tu sam videla najudesniji prizor u ivotu, ali
to je trajalo samo minut, jer sam odmah pobegla i iskrala se iz ume kroz prolaz
kojim sam i dola, trei koliko me noge nose, jer sam bila uplaena, toliko je ono
to sam videla bilo udesno i udno i prelepo. Ali, htela sam da stignem kui i
razmislim o tome, jer nisam znala ta bi se sve moglo dogoditi ako bih ostala
pored umi. Sva sam se bila zaarila, ali sam drhtala, srce mi je jako lupalo, a
udni krici koje nisam mogla da obuzdam otimali su mi se iz grudi dok sam trala
iz ume. Bilo mi je drago to je veliki, beli mesec izaao iza okruglog brda i
obasjavao mi put, pa sam se vratila izmeu humki i jama, niz zatvorenu dolinu, pa
kroz estar i preko visoravni sa sivim kamenjem, te sam tako najzad ponovo stigla
kui. Moj otac je bio zauzet u svojoj radnoj sobi, a sluge mu nisu rekle da se nisam
bila vratila kui, iako su bili uplaeni i pitali se ta treba da urade, pa sam im rekla
da sam bila zalutala, ali nisam im dopustila da shvate kojim sam putem zaista ila.
Legla sam u krevet i leala budna cele noi, razmiljajui o onome to sam videla.
Kada sam izala sa uskog puta, izgledalo je da sve sija, iako je bio mrak i
delovalo mi je toliko sigurno, itavim putem do kue bila sam ubeena da sam to
videla, htela sam da budem sama u svojoj sobi, da uivam iznova u tome sama za
sebe i sklopim oi pretvarajui se da je to ovde, da radim sve ono to bih uradila
da nisam bila toliko uplaena. Ali, kada bih sklopila oi prizor se nije pojavljivao
i poela sam iznova da premiljam o svojim dogodovtinama, setivi se kako je
mutan i udnovat bio kraj i plaila sam se da sam sve pogreno umislila, poto je
izgledalo nemogue da se to moglo dogoditi. Izgledalo je kao jedna od dadiljinih
pria, u koje ja nisam zaista verovala, iako sam se bila prepala na dnu one
upljine, a prie koje mi je priala kada sam bila mala vratile su mi se u glavu i
pitala sam se da li je ono to sam mislila da sam videla zaista bilo tamo, da li je
ijedna od njenih pria zaista mogla da se dogodi nekada davno. Bilo je tako udno;
leala sam budna u svojoj sobi u zadnjem delu kue, a mesec je sijao na drugoj
strani prema reci, tako da blistava svetlost nije padala na zid. A u kui je vladala
potpuna tiina. ula sam kada se otac popeo na sprat, sat je otkucao dvanaest, a
kua je bila tiha i prazna, kao da u njoj nema nikog ivog. Iako je u moj sobi bilo
mrano i nita se nije jasno videlo, neka bleda treperava svetlost je zasijala kroz
belu zavesu, a ja sam ustala i pogledala napolje. Ogromna crna senka kue je
prekrivala batu, koja je izgledala kao zatvor u kome veaju ljude; a tamo izvan nje
sve je bilo belo; i uma je sijala belinom sa crnim procepima izmeu stabala. Bilo
je vedro i tiho vreme, a na nebu nije bilo oblaka. Htela sam da mislim o onome to
sam videla, ali nisam mogla i poela sam da razmiljam o svim priama koje mi je
dadilja kazivala pre tako mnogo vremena da sam mislila da sam ih zaboravila, ali
sve su se sada vratile, izmeale se sa estarima i sivim kamenjem i upljinama u
zemlji i tajnom umom, dok jedva da sam i znala ta je u tome novo a ta staro, i da
li je to sve moda samo san. A onda sam se setila onog vrelog letnjeg popodneva,
pre toliko vremena, kada me dadilja ostavila samu u hladovini, a beli ljudi izali iz
vode i ume, i igrali, i plesali, i pevali, i poela sam da umiljam kako mi je
dadilja priala neto slino pre nego to sam ih videla, samo to nisam tano
mogla da se setim ta mi je rekla. Zatim sam se upitala da li je ona bila bela dama,
poto se seam da je bila isto tako bela i lepa, i imala iste tamne oi i crnu kosu; a
ponekad se smeila i izgledala kao ta dama, kada mi je priala neke od svojih
pria, koje su poinjale sa Bilo jednom, ili U vreme vila. Ali sam pomislila
da ona ne moe biti ta gospa, poto je izgledalo da je bila otila u umu na drugu
stranu, a nisam mislila da bi ovek koji je iao za nama mogao da bude onaj drugi,
ili ne bih mogla da vidim onu udesnu tajnu u tajnoj umi. Pomislila sam na mesec;
ali to se dogodilo kasnije dok sam bila usred divljine, gde je zemlja bila uobliena
u ogromne figure, i svuda su bili zidovi, i tajanstvene upljine, i glatke okrugle
humke, kada sam videla veliki, beli mesec kako se podie iznad okruglog brda.
Pitala sam se u vezi svega ovoga, dok se najzad nisam zaista uplaila, jer sam se
bojala da mi se neto dogodilo, i priseala sam se dadiljine prie o sirotoj devojci
koja je ula u jamu, i na kraju je odneo crni ovek. Znala sam da sam i ja ula u
uplju jamu, a moda je to bila ista jama, i da sam uradila neto strano. Zato sam
ponovo izvela aranje, i dodirnula oi, usne i kosu na odreeni nain, i izgovorila
stare rei iz vilinskog jezika, da bih se osigurala da me ne odnesu. Ponovo sam
pokuala da vidim tajnu umu i da se uspuem kroz prolaz i vidim ono to sam
tamo videla, ali nekako nisam mogla i neprestano sam razmiljala o dadiljinim
priama. Bila je jedna koje sam seala o mladiu koji je jednom otiao u lov,
itavog dana je lutao i lovio sa svojim psima, prelazili su reke i zalazili u ume,
zaobilazili movare, ali nisu mogli nita da pronau, lovili su celog dana dok se
sunce nije spustilo i poelo da zalazi iza planine. A mladi je bio ljut jer nisu
mogli nita da pronau, i hteo je da okrene nazad, ba kada je sunce dotaklo
planinu video kako iz gustog rastinja pred njim izlazi prelep, beli jelen. Pozvao je
svoje pse, ali oni su zacvileli i nisu hteli da ga prate, a on je obodrio svog konja,
ali on je uzdrhtao i stajao kao ukopan, pa je mladi sjahao s konja i ostavio pse pa
poeo da prati belog jelena potpuno sam. A uskoro je bilo potpuno mrano i nebo
je bilo crno, bez ijedne zvezde da zasija na njemu, i jelen je nestao u tmini. Iako je
ovek poneo puku sa sobom uopte nije pucao na jelena, jer je hteo da ga uhvati i
plaio se da e ga izgubiti u noi. Ali, nijednom ga nije izgubio iz vida, iako je
nebo bilo tako crno i svuda oko njega je bio mrkli mrak, a jelen je iao sve dalje i
dalje sve dok mladi uopte nije imao pojma gde se nalazi. Proli su kroz ogromne
ume gde je vazduh bio pun apata a bleda, mrtvaka svetlost isijavala iz trulih
panjeva koji su leali po tlu, i ba kada bi ovek pomislio da je izgubio jelena,
video bi ga onako belog i blistavog ispred sebe, i brzo bi pojurio da ga uhvati ali
je jelen uvek trao bre, tako da nije uspevao da ga stigne. I tako su proli kroz
ogromne ume, i preplivali reke, i progazili crne movare u kojim je tlo uborilo, a
vazduh bio pun avetinsjkih svetala, i jelen je beao u uske kamenite doline, gde je
vazduh odisao vonjem katakombe, a ovek je iao za njim. Preli su ogromne
planine i ovek je uo vetar kako se sputa s neba, a jelen je nastavljao dalje dok
ga je ovek pratio. Najzad je sunce izalo i mladi je shvatio da se nalazi u zemlji
koju nikada pre nije video; bila je to prelepa dolina sa bistrim potokom koji je
proticao kroz nju i velikim, okruglim brdom u njenoj sredini. A jelen je krenuo niz
dolinu, prema brdu, i delovalo je da postaje umoran i ide sve sporije a, iako je i
ovek bio umoran, poeo je da tri bre i bio je siguran da e najzad uhvatiti
jelena. Ali, ba kada su stigli do podnoja brda i kada je ovek pruio ruku da
uhvati jelena, on nestade u zemlji, i ovek poe da plae; bilo mu je ao to ga je
izgubio posle svog tog dugakog lova. Ali, dok je plakao on vide da su u brdu
vrata, upravo ispred njega i ue unutra, gde je bilo potpuno mrano i nastavi dalje,
poto je mislio da e pronai belog jelena. I iznenada se pojavi svetlo, videlo se
nebo, sijalo je sunce, a na drveu su pevale ptice i tu je bila prelepa fontana.
Pored fontane je sedela prelepa gospa, koja je bila kraljica vila i ona ree oveku
da se bila preobrazila u jelena da ga dovede ovde jer ga je mnogo volela. Zatim je
donela zlatni pehar, sav prekriven draguljima, iz svoje vilinske palate i ponudi mu
da pije vino iz tog pehara. I on popi, a to je vie pio, sve vie je udeo da pije,
poto je vino bilo zaarano. Tako on poljubi prelepu damu, i ona mu postade ena,
i ostao je celog tog dana i cele te noi na brdu gde je ona ivela, a kada se
probudio shvatio je da lei na zemlji, blizu mesta gde je prvi put video jelena, a tu
su bili njegovi psi i konj i ekali ga, i on podie pogled, a sunce utonu iza planine.
On ode kui i iveo je dugo, ali nikada nije hteo da poljubi nijednu drugu damu jer
je bio poljubio kraljicu vila i nikada vie nije pio obino vino, jer je pio zaarano
vino. A ponekad mi je dadilja priala prie koje je njoj priala njena prababa,
koja je bila veoma stara, i ivela sasvim sama u kolibi na planini, a veina tih
pria su bile o brdu gde su se ljudi pre mnogo vremena sastajali nou, igrali
raznorazne udne igre i radili uvrnute stvari o kojima mi je dadilja priala, ali ja
nisam mogla da ih shvatim, a sada, rekla je, svi osim njene prababe su zaboravili
sve o tome, i niko nije znao gde je brdo, ak ni njena prababa. Ali mi je ispriala
jednu vrlo udnu priu o brdu, i zadrhtim kada je se setim. Rekla je da su ljudi
uvek gore ili leti, kada je bilo veoma vrue, a morali su mnogo da pleu. Isprva bi
sve bilo mrano, i tamo je bilo drvea, koje su mesto inila jo mnogo mranijim, i
ljudi bi doli, jedan po jedan, iz svih pravaca, tajnom stazom koju niko drugi ne
zna, a dvoje njih bi uvali kapiju, i svako ko je dolazio morao je da pokae veoma
neobian znak, koji mi je dadilja pokazala to je bolje umela, ali je rekla da ne
moe da mi ga pokae kako treba. A dolazile bi razne vrste ljudi; bilo je plemia i
seoskog sveta, i neto starih ljudi kao i deaka i devojica, i sasvim male dece,
koja su sedela i gledala. I svuda bi bio mrak kada su dolazili, osim u jednom uglu
gde je neko palio neto to je mirisalo slatko i jako, i teralo ih na smeh, a tu bi
ovek video arenje ugljevlja, i podizao se crveni dim. Tako bi svi doli, a kada
poslednji doe vie nije bilo vrata, tako da niko drugi nije mogao da ue, ak i ako
bi zna da postoji neto iza. A jednom je jedan gospodin, koji je bio stranac i jahao
izdaleka, nou zalutao sa puta i njegov konj ga je odneo u samo sredite divljine,
gde je sve bilo izokrenuto, a svuda su bile jezive movare i ogromno kamenje, a
pod nogama rupe, a drvee je izgledalo kao stubovi veala, jer je imalo grane
poput ogromnih crnih ruku koje su se pruale preko puta. A taj strani gospodin je
bio veoma uplaen, njegov konj je poeo sav da drhti da bi se najzad zaustavio i
nije hteo da ide dalje, pa je gospodin sjahao i pokuao da vodi konja, ali on nije
hteo da se pomeri, bio je sav prekriven znojem, kao da se smrtno razboleo. Zato je
gospodin nastavio potpuno sam, zalazei sve dalje i dalje u divljinu, dok najzad
nije doao do mranog mesta, gde je uo pesmu i povike i pla, nesline bilo emu
to je ranije uo. Sve je to zvualo kao da je vrlo blizu njemu, ali nije mogao da
ue unutra, pa je poeo da doziva, a dok je dozivao, neto je dolo iza njega, i za
minut su mu bile vezane i ruke i noge i usta, i on se onesvestio. A kada je doao
sebi, leao je pored puta, ba na onom mestu gde je bio kada se izgubio, pored
spaljenog hrasta pocrnelog stabla, a njegov konj je bio vezan pored njega. Tako je
on odjahao u grad i ispriao ljudima u njemu ta se dogodilo i neki od njih su bli
zapanjeni; ali, drugi su znali. Zato, kada su jednom svi doli, uopte nije bilo vrata
da iko drugi proe unutra. A kada su svi bili unutra, unutar prstena, dodirujui
jedni druge, neko je poeo da peva u tami, a neko drugi je stvarao zvuk slian
grmljavini pomou sprave koju su imali za tu svrhu, i u mirnim noima bi ljudi uli
zvuk grmljavine daleko, daleko iza divlje zemlje, a neki od njih, koji su mislili da
znaju ta je to, prekrstili bi se kada bi se uspravili u svojim krevetima u gluvo
doba noi i uli uasnu duboku tutnjavu, poput groma u planinama. A zvuk pevanja
bi se nastavljao dugo vremena, a ljudi u prstenu bi se blago njihali napred i nazad;
a pesma je bila na starom starom jeziku koji sada niko nije znao, i melodija je bila
udna. Dadilja je rekla da je njena prababa poznavala nekoga ko se malo seao tih
pesama, kada je bila sasvim mala devojica, i dadilja je pokuala da mi peva deo
tih pesama, a melodija je bila tako udna da sam se sva ohladila a koa mi se
najeila kao da sam spustila ruku na neto mrtvo. Nekada je mukarac bio taj koji
je pevao a nekada ena, a nekada bi onaj koji je pevao to radio tako dobro da bi
dvoje ili troje ljudi od onih koji su bili tu pali na zemlju vritei i grabei rukama
oko sebe. Pevanje bi se nastavljalo, a ljudi u prstenu bi se njihali napred i nazad
dugo vremena, i najzad bi se mesec podigao iznad mesta koje su nazivali Tol Deol,
i pokazao bi ih kako se ljuljaju i njiu sa strane na stranu, dok se slatki, gusti dim
uzdizao sa zapaljenog ugljevlja, i uvijao se u krugovima svuda oko njih. Zatim bi
pojeli svoju veeru. Doneli bi im je deak i devojica; deak je nosio ogromni
pehar vina, a devojica je nosila veliki hleb, i podelili bi hleb i vino svima u
krugu, ali njihov ukus je bio potpuno drugaiji od obinog hleba i vina, i menjali
su svakog ko bi ih okusio. Onda bi svi ustali i igrali, tajne stvari bi bile iznete iz
nekih skrivenih mesta, igrali bi neobine igre, plesali ukrug i ukrug pod
meseinom, a ponekad bi ljudi iznenada nestali i nikada se vie ne bi ulo za njih,
a niko nije znao ta im se dogodilo. Pili bi jo od tog udnovatog vina, pravili
figure i oboavali ih, a dadilja mi je pokazala kako su figure pravljene jednog dana
kada smo izale u etnju, a prolazile smo pored mesta gde je bilo mnogo vlane
gline. Zato me dadilja upitala da li bih volela da znam kakve su bile te stvari koje
su pravili na brdu, a ja sam rekla da bih. Zatim je zatraila da obeam da nikada
nikome ivom neu rei ni rei o tome, a ako kaem biu baena u crnu jamu sa
mrtvim ljudima, a ja sam rekla da neu priati nikome, i ona je stalno ponavljala
jedno te isto, a ja sam dala obeanje. Tako je ona uzela moju drvenu lopaticu i
iskopala veliki grumen gline pa ga stavila u moju limenu kanticu, i rekla mi da ako
nas iko sretne kaem kako u kod kue praviti pitice od gline. Zatim smo malo ile
dok nismo stigle do gustog rastinja koje se sputalo sve do puta, a dadilja se
zaustavila, pa pogledala niz put i uz put, a zatim je provirila kroz ivicu u polje sa
druge strane, pa rekla Brzo! i utrale smo izmeu gustog rastinja, puzei izmeu
bunja dok se nismo dosta odmakle od puta. Zatim smo sele ispod buna zove, a ja
sam toliko elela da znam ta e dadilja napraviti od gline, ali pre nego to je
poela naterala me je da ponovo obeam da neu rei ni rei o tome, pa je ponovo
otila i provirila kroz bunje na sve strane, iako je ta staza bila tako uska i
zabaena da jedva da je iko ikada prolazio njom. Tako smo sele i dadilja je
izvadila glinu iz kante, poela da je mesi rukama i radi udne stvari sa njom,
okree je i prevre. Sakrila ju je ispod velikog lista divljeg zelja na minut ili dva a
zatim je ponovo izvadila, ustala je, ponovo sela i hodala oko gline na naroit
nain, a sve vreme je blago pevuila neke stihove i lice joj se veoma zacrvenelo.
Zatim je ponovo sela, uzela glinu u ake i poela da je oblikuje u lutku, ali ne
poput lutki kakve sam imala kod kue, napravivi najudniju lutku koju sam ikada
videla, svu od vlane gline, i sakrila je ispod buna da se osui i ovrsne, a sve
vreme dok je pravila pevuila je za sebe, i lice joj je postajalo sve crvenije. Tako
smo ostavile lutku na tom mestu; sakrivenu u bunju gde je niko nikada nee nai.
A nekoliko dana kasnije krenule smo u etnju istim putem, i kada smo stigle do tog
uskog, mranog dela staze gde se estar sputao do njene ivice, dadilja me naterala
da obeam sve ispoetka, i osvrtala se oko sebe, ba kao to je radila pre, pa smo
puzale kroz bunje dok nismo stigle do zelene istine gde je bio skriven mali ovek
od gline. Odlino se seam toga, iako sam imala samo osam godina, a prolo je
osam godina od tada sada dok ovo zapisujem, ali nebo je bilo tamno plavo, skoro
ljubiasto, a u sreditu estara u kom smo sedeli nalazio se ogromni bun zove
prekriven cvetovima, a sa druge strane je bio busen divljeg lovora, i kada mislim o
tom danu miris lovora i cveta zove kao da ispuni sobu, i ako sklopim oi mogu da
vidim blistavo plavo nebo sa malim, veoma belim oblacima koji su lebdeli preko
njega, a dadilja koja je otila veoma davno sedi naspram mene i izgleda kao
prelepa bela dama u umi. Tako smo sele i dadilja je izvadila glinenu lutku sa
tajnog mesta gde ju je bila sakrila, i rekla je da moramo da odamo poast, i
pokazala mi je ta da uradim, a ja sam morala sve vreme da je gledam. Izvodila je
tako veoma udne stvari sa malim glinenim ovekom, i primetila sam da je sva
oblivena znojem, iako smo hodale veoma sporo, a zatim mi je rekla da odam
poast, i uradila sam sve to je ona radila jer sam je volela, a bee to tako udna
igra. I rekla je da ako ovek mnogo voli, glineni ovek je veoma dobar ako ovek
uradi odreene stvari sa njim, a ako ovek mnogo mrzi on je isto tako dobar, samo
ovek mora da radi drugaije stvari, i dugo smo se igrale sa njim, i pretvarale se
da radimo razne stvari. Dadilja je rekla da joj je njena prababa ispriala sve o tim
figurama, ali ono to smo mi radile uopte nije bilo tetno, bila je to samo igra. Ali
ispriala mi je priu o tim figurama koja me mnogo uplaila i seam se da sam te
noi leala budna u svojoj sobi u praznoj, jezivoj tmini, mislei o onome to sam
videla u tajnoj umi. Dadilja mi je ispriala kako je bila jednom neka gospa iz
visokog plemstva, koja je ivela u velikom zamku. A bila je tako lepa da su sva
gospoda elela da se oene njom, jer je bila najlepa gospa koju je iko ikada
video, i bila je ljubazna prema svima, i svi su mislili kako je veoma dobra. Ali
iako je bila pristojna prema svoj gospodi koja su elela da se oene njom, ona ih
je odbijala, i rekla je da ne moe da se odlui, i nije bila sigurna da li eli da se
uda za nekog od njih. A njen otac, koji je bio veliki lord, bee ljut, iako ju je
mnogo voleo, i pitao ju je zato ne eli da odabere mladoenju od svih zgodnih
mladia koji su dolazili u zamak. Ali ona je rekla samo da ne voli ba mnogo
nijednog od njih, i da mora da saeka, a ako je oni budu gnjavili, rekla je da e
otii i postati asna sestra u enskom manastiru. Zato su sva gospoda rekla da e
otii i saekati godinu i jedan dan, a kada godina i dan prou, vratie se i traiti od
nje da kae za koga e se udati. Tako je odreeno koji e to biti dan i svi oni su
otili, a dama je obeala da e za godinu i jedan dan doi dan njene svadbe sa
jednim od njih. Ali zapravo je ona bila kraljica ljudi koji su plesali na brdu u
letnje noi, i u odreene noi bi zakljuala vrata svoje sobe, a ona i njena sluavka
bi se iskrale iz zamka tajnim prolazom za koji su samo one znale, i otile uz brdo
kroz divlju zemlju. I ona je znala vie tajnih stvari nego iko drugi, i vie nego to
je bilo ko znao pre ili posle nje, jer nije htela nikome da kae najtajnije tajne.
Znala je kako da izvodi sve zastraujue stvari, kako da uniti mladie, i kako da
baci kletvu na ljude, i druge stvari koje ja ne mogu da razumem. A njeno pravo ime
je bilo ledi Ejvelin, ali narod koji je plesao ju je zvao Kasap, to je na starom
jeziku oznaavalo nekoga veoma mudrog. A ona je bila belja i via od bilo koga
od njih, a oi su joj sijale u tami kao plameni rubini; i znala je da peva pesme koje
niko drugi nije znao da peva, a kada bi pevala svi bi pali licem prema zemlji i
oboavali je. Mogla je da izvodi ono to su oni nazivali svojom krilaticom, to je
bila veoma udesna arolija. Ona bi rekla velikom lordu, svom ocu, da eli da ide
u ume da bere cvee, pa bi je on pustio, a ona i njena sluavka bi otile u umu
gde niko ne ide, sluavka bi straarila dok bi gospa legla ispod drvea i poela da
peva odreenu pesmu i rairila bi ruke, a iz svakog dela ume bi dole ogromne
zmije, sikui i puzei izmeu drvea, palacajui svojim ravastim jezicima dok bi
gmizale prema dami. I sve bi dole njoj, i uvijale se oko nje, oko njenog tela,
njenih ruku, njenog vrata, dok sva ne bi bila obmotana zmijama, i mogla joj se
videti samo glava. A ona im je aputala, pevala, a one su se uvijale u krug, sve
bre i bre, dok im ne bi rekla da odu. One bi smesta otile, nazad u svoje rupe, a
na daminim grudima bi bio prelep, udnovat kamen, uoblien donekle poput jajeta,
tamno plave i ute boje, i crvene, i zelene, izbrazdan poput zmijske krljuti. Zvali
su ga blistavi kamen i, pomou njega, ovek je mogao da radi raznorazne udesne
stvari, a dadilja je rekla da je njena prababa svojim oima videla blistavi kamen,
koji je takoe bio blistav i ljuspast ba kao zmija. Gospa je takoe mogla da radi i
mnogo drugih stvari, ali bila je potpuno reena da se nee udati. Bilo je jako
mnogo gospode koji su eleli da se venaju sa njom, ali petorica od njih su bili
glavni, a zvali su se ser Sajmon, ser Don, ser Oliver, ser Riard i ser Roland. Svi
ostali su verovali da ona govori istinu i da e odabrati jednog od njih da joj bude
mu kada godina i dan prou; jedino je ser Sajmon, koji je bio vrlo lukav, mislio
da ih ona sve obmanjuje i zakleo se da e motriti i pokuati da sazna bilo ta u vezi
sa tim. Ali, iako je bio veoma mudar bio je i vrlo mlad i imao je neno, glatko lice
kao kod devojke i pretvarao se da nee, kao ostali, za dan i godinu doi u zamak, i
rekao je da ide preko mora u strane krajeve. Ali zapravo uopte nije otputovao
daleko i vratio se obuen kao sluavka, te je tako i dobio posao u zamku da pere
sudove. ekao je i motrio, sluao i nita nije govorio, skrivao se na mranim
mestima, budio se nou i gledao napolje, uo je i video stvari koje je smatrao vrlo
udnim. A bio je tako lukav da je rekao devojci koja je ekala damu kako je on
zapravo mladi, i da se obukao kao devojka jer je mnogo voleo i eleo da bude u
istoj kui sa njom, a devojci je bilo toliko milo da mu je ispriala mnogo toga, te
je on vie nego ikada pre bio siguran da ledi Ejvelin obmanjuje i njega i druge. A
bio je veoma pametan i ispriao je sluavki mnogo lai, tako da je jedne noi
uspeo da se sakrije u sobi ledi Ejvelin iza zavesa. Stajao je potpuno mirno i uopte
se nije pomerao, i najzad je gospa dola. Sagnula se ispod kreveta, pa podigla
kamen, a ispod je postojala jedna upljina, iz koje je ona izvadila figuru od voska,
ba poput one koju smo dadilja i ja napravile u estaru kraj puta. Sve vreme su joj
oi sijale kao rubini. Uzela je malu lutku od voska u ruke i privila je na grudi, pa
je neto aptala i mrmljala, podizala je i ponovo sputala, drala je vrsto, pa je
ponovo spustila. I rekla je, Srean je onaj koji zane biskupa, koji je zaredio
svetenika, koji je venao oveka, koji je dobio enu, koja je napravila konicu,
koja je udomila pelu, koja je sakupila vosak, od kog je moja istinska ljubav
napravljena. I izvadila je iz skrivene nie ogromni zlatni pehar, a iz ormara je
izvadila veliki krag vina, pa je nasula malo vina u posudu, poloila svoju lutku
veoma neno u vino, i celu je u njemu oprala. Zatim je otila do kredenca, uzela
malu okruglu veknu i poloila je na usta figure, a onda je paljivo odnela i pokrila
pokrivaem. A ser Sajmon, koji je sve vreme gledao, iako strano uplaen, video
je kako se gospa saginje, iri ruke, ape i peva, a onda je ser Sajmon video pored
nje zgodnog mladog oveka, koji joj je poljubio usne. Zajedno su pili vino iz
zlatnog pehara i zajedno su jeli hleb. Ali, kada je sunce izalo tu je bila samo mala
votana lutka, a dama ju je ponovo sakrila u upljini ispod kreveta. Tako je ser
Sajmon sasvim dobro znao ta je ta dama, te je ekao i posmatrao, dok vreme za
ekanje koje je ona odredila skoro nije prolo i dok nije preostala jedna sedmica
do isteka onih godinu i jedan dan. I jedne noi, dok je on gledao iza zavesa u
njenoj sobi, video je kako ona pravi jo votanih lutki. Napravila ih je pet i sakrila
ih. A sledee noi je izvadila jednu, i podigla je, pa napunila zlatni pehar vodom,
uhvatila lutku za vrat i uronila je u vodu. Zatim je rekla:

Ser Dikone, ser Dikone, tvoj dan je potroen,

U vodi e sada biti utopljen.

A sledeeg dana u zamak pristigoe vesti da se ser Riard utopio na gazovima

reke. Te noi je izvadila drugu lutku i vezala joj ljubiastu traku oko vrata pa je
obesila na ekser u zidu. Zatim je rekla:

Ser Rolande, istee vreme ivota tvog,

Visoko na drvetu vidim te obeenog.

A sutradan u zamak stigoe vesti da su razbojnici obesili ser Rolanda u umi. U

no ona uze sledeu lutku, i prinese je vatri naloenoj ugljenom dok se nije
rastopila. Zatim ree:

Ser Done, u glinu se opet pretvori i vrati,

U vatri groznice sav e izgarati.

A sutradan u zamak stigoe vesti da je ser Don umro od estoke grzonice.

Zato ser Sajmon izae iz zamka i uzjaha svog konja pa ode do biskupa i sve mu
ispria. A biskup posla svoje ljude, oni odvedoe ledi Ejvelin i otkri se sve to je
ona uradila. Tako posle roka od godinu i jedan dan, kada je trebala da se uda,
provedoe je kroz grad u njenom ogrtau, vezae je za veliki stub na trgu i spalie
je pred biskupom ivu sa njenom votanom figurom okaenom oko vrata. A ljudi su
priali da je ovek od voska vritao u vrelini plamena. Premiljala sam o ovoj
prii stalno iznova dok sam leala budna u krevetu i kao da sam videla ledi Ejvelin
na trgu, dok su uti plamenovi izjedali njeno prelepo belo telo. Toliko sam
razmiljala o tome da kao da sam sama ula u priu i zamiljala sam da sam ja ta
dama i da dolaze po mene da me sagore u vatri, dok svi ljudi iz grada gledaju u
mene. Pitala sam se da li ju je bilo briga, posle svih udnih stvari koje je radila i
da li mnogo boli kada te spaljuju na lomai. Stalno iznova sam pokuavala da
zaboravim dadiljine prie i da se setim tajne koju sam videla tog popodneva, kao
onoga to je bilo u tajnoj umi, ali mogla sam da vidim samu tamu i svetlucanje u
tami, a onda ono nestade, i videla sam samo sebe kako trim, a zatim velianstveni
mesec izae sav beo iznad mranog okruglog brda. Zatim mi se ponovo vratie sve
stare prie i udni stihovi koje mi je dadilja pevala; a bio je jedan koji je poinjao
Halsi kamsi Helen masti, koji bi pevala veoma neno kada je elela da zaspim.
Poela sam da ga pevam u sebi i zaspala sam.
Sledeeg jutra sam bila veoma umorna i pospana, jedva sam mogla da
odsluam asove, pa mi je bilo veoma drago kada su zavreni i kada sam ruala,
poto sam htela da izaem i budem sama. Bio je topao dan, otila sam do lepog
brda obraslog mekim busenovima trave pored reke i sela na stari al moje majke
koji sam ponela sa sobom ba za tu svrhu. Nebo je bilo sivo, kao i prethodnog
dana, ali iza njega je bilo nekakvog belog sjaja, a sa mesta gde sam sedela mogla
sam da gledam dole na grad, a on bee potpuno miran i tih i beo, kao na slici.
Seam se da me na tom brdu dadilja uila staroj igri zvanoj grad Troja, u kojoj
ovek mora da plee i ocrtava plesom obrazac na travi, a onda, kada se dovoljno
dugo okretao i plesao druga osoba postavlja pitanja i ne moe da odgovori eleo
to ili ne, ta god ti kau da uradi - osea da to mora uraditi. Dadilja je rekla da
je bilo mnogo takvih igara koje su neki ljudi znali, da je postojala jedna pomou
koje si ljude mogao pretvoriti u ta god poeli, a starac kog je njena prababa
videla poznavao je devojku koja je pretvorena u veliku zmiju. Postojala je jo
jedna veeoma drevna igra plesanja i okretanja i uvijanja, pomou koje ste mogli
nekog da izvuete iz samog sebe i sakrijete ga na onoliko vremena koliko poelite,
a njegovo telo bi hodalo uokolo potpuno prazno, bez ikakvog oseaja u sebi. Ali,
ja sam dola na to brdo jer sam htela da razmislim o onome to se desilo jue, kao
i o tajni ume. Sa mesta na kome sam sedela mogla sam da vidim iza grada, ka
prolazu koji sam pronala, kojim me potoi odveo u nepoznati predeo. Pravila
sam se da ponovo pratim potok, prela sam celi put u svom umu i najzad pronala
umu, provukla se ispod bunja, a onda sam u sumraku videla neto to je uinilo
da se oseam kao da sam ispunjena vatrom, kao da sam elela da pevam i pleem i
poletim u vazduh, jer sam bila izmenjena i udesna. Meutim, ono to sam videla
uopte nije bilo izmenjeno i nije ostarilo, te sam se ponovo pitala kako se takve
stvari mogu deavati i da li su dadiljine prie zaista bile istinite, jer je po danu,
pod otvorenim nebom, sve izgledalo potpuno drugaije nego nou, kada sam se
plaila i mislila da u biti iva spaljena. Jednom sam ispriala svom ocu jednu od
njenih priica, o nekom duhu, pitavi ga da li je istinita, a on mi je rekao da uopte
nije istinita i da samo prostaci i neznalice veruju u takve gluposti. Bio je veoma
ljut na dadilju to mi je ispriala tu priu i prekoreo ju je, a posle toga sam joj
obeala da nikada neu zucnuti ni rei o onome to mi je ona priala, a ako to
uradim neka me ujede ogromna crna zmija koja je ivela u jezercu u umi. No sada,
sasvim sama na brdu, pitala sam se ta je istina. Videla sam neto zapanjujue i
veoma lepo, znala sam priu, a ako sam to stvarno videla, a ne umislila u mraku
videvi crnu granu, pod blistavim sjajem koji se dizao na nebu iza velikog
okruglog brda, nego uistinu videla, onda je postojalo jako mnogo raznih udesnih i
divnih i uasnih stvari za razmiljanje, pa sam zato eznula i drhtala, i sva gorela
ali i oseala hladnou. Pogledala sam dole na grad, tako tih i miran, poput male
bele slike, i stalno iznova sam premiljala da li to moe biti istina. Prolo je
mnogo vremena pre nego to sam mogla ita da zakljuim; srce mi je tako udno
treperilo da je izgledalo kao da mi ono sve vreme apue kako to nisam zamislila u
svojoj glavi, a ipak je delovalo potpuno nemogue, i znala sam da bi moj otac i svi
rekli da su to strane gluposti. Ni u snu mi ne bi palo na pamet da kaem ni njemu
ni bilo kome drugom ni rei o tome, jer sam znala da ne bi bilo svrhe, i samo bi me
prekorevali i smejali mi se, tako da sam dugo bila veoma tiha i ila okolo
razmiljajui i pitajui se; a nou bih sanjala o neverovatnim stvarima, ponekad
bih se ujutro probudila i pruila ruke s krikom. Bila sam takoe i uplaena, jer su
postojale opasnost, i neto grozno e mi se dogoditi ako ne budem veoma paljiva,
ako je pria bila tana. Te stare prie su mi stalno bile u glavi, po noi i ujutro, ja
sam ih sebi prepriavala stalno iznova i ila sam da etam po mestima gde im ih je
dadilja kazivala; a kada bih uvee sedela kraj vatre u deijoj sobi, zamiljala sam
da dadilja sedi na stolici pored moje i pria mi neku udesnu priu tihim glasom,
iz straha da bi neko mogao da nas slua. Ali, najvie je volela da mi pria razne
stvari kada smo bile napolju, daleko od kue, jer je rekla da mi govori velike
tajne, a zidovi imaju ui. A ako bi to bilo neto naroito tajno, morale smo da se
skrivamo u gustom bunju ili umama; a ja sam mislila da je veoma zabavno
unjati se du ivice i hodati veoma oprezno, a onda bismo prole iza bunja ili
iznenada otrale u umu, kada smo bile sigurne da nas niko ne gleda; tako smo
znale da zadravamo svoje tajne samo za sebe i niko drugi nije nita znao o njima.
S vremena na vreme, kada bismo se skrivale kao to sam opisala, ona mi je
pokazivala razne udne stvari. Jednog dana, seam se, bile smo u kestenovom
umarku koji se nadnosio nad potokom, bilo nam je jako udobno i toplo, iako je
bio mesec april; sunce je grejalo i listovi su upravo poinjali da izbijaju. Dadilja
je rekla da e mi pokazati neto zabavno zbog ega u se smejati, a onda mi je
pokazala, kako je rekla, kako ovek moe izokrenuti celu kuu naopake, a da niko
to ne shvati, a lonci i erpe e popadati, i porcelan e se razbiti, i stolice e se
prevrnuti. Pokuala sam to jednog dana u kuhinji i otkrila da mogu to da uradim
sasvim dobro, itav niz tanjira je popadao sa police, a kuvariin stoli je poskoio
i prevrnuo se na njene oi, kako je rekla, ali se ona tako uplaila i pobledela da
to vie nisam radila, poto mi se kuvarica dopadala. A posle toga, u kestenovom
gaju, kada mi je dadilja ve bila pokazala kako da nateram stvari da se prevrnu,
pokazala mi je kako da stvaram zvuke lupanja, a ja sam nauila da uradim i to.
Onda me nauila stihovima koje treba da izgovorim u odreenim okolnostima, i
posebnim znacima koje treba da napravim u drugim situacijama, i drugim stvarima
kojima ju je nauila njena prababa kada je i sama bila mala devojica. Ovo je bilo
jedino o emu sam razmiljala u danima posle udne etnje kada sam mislila da
sam videla veliku tajnu i elela sam da je dadilja tu da je pitam o tome, ali ona je
bila otila pre vie od dve godine i izgledalo je da niko ne zna ta je bilo sa njom,
ili gde je otila. Ali, uvek u se seati tih dana i ako doivim duboku starost, jer
sam stalno oseala vrlo udno, pitala sam se, sumnjala i povremeno bih osetila da
sam potpuno sigurna, da sam napravila zakljuak, a onda bih se osetila potpuno
sigurnom da takve stvari ne mogu stvarno da se dogaaju i sve bi poinjalo iznova.
Veoma sam pazila da ne uradim odreene stvari koje bi mogle da budu izuzetno
opasne. Tako sam ekala i pitala se dugo vremena i, iako uopte nisam bila
sigurna, nikada se nisam usudila da pokuam da saznam. Ali, jednog dana sam
postala uverena da je sve to mi je dadilja govorila bilo potpuno istinito, a bila
sam sama kada sam to saznala. Sva sam drhtala od radosti i uasa i utrala sam
brzo koliko me noge nose u jedan od starih iraga gde smo nekada odlazile bio je
to onaj iprag pored staze, gde je dadilja napravila malog glinenog oveka
utrala sam u njega, zavukla se u njegovu dubinu, a kada sam stigla do mesta gde je
stajao grm zove, pokrila sam lice rukama i opruila se po travi i ostala sam tako
dva sata ne pomerajui se, apui samoj sebi delikatne, uasne stvari, i
ponavljajui neke rei stalno iznova. Sve je to bilo istinito i udesno i divno i,
kada se setim prie koju sam znala i pomislim na ono to sam stvarno videla, bude
mi vrue i hladno u isti mah, a vazduh kao da se sav ispuni mirisom cvetia i
pesmom. Prvo sam htela da napravim malog glinenog oveka, poput onoga kog je
dadilja napravila pre tako mnogo vremena. Morala sam da napravim planove,
razradim taktiku, budem obazriva i unapred mislim o svemu, jer nikome ni u snu
nije smelo da padne na pamet ta ja radim ili ta u uraditi, a bila sam prestara da
nosim okolo glinu u limenoj kantici. Najzad sam smislila plan i donela vlanu glinu
do estara, pa uradila sve to je dadilja radila, samo to sam napravila mnogo
lepu figuricu od one koju je napravila ona; a kada sam zavrila uradila sam sve
to sam mogla da smislim i mnogo vie nego to je radila ona, jer je ovo bio prikaz
neega dalekog boljeg. I, nekoliko dana kasnije, kada sam rano zavrila sa svojim
asovima, po drugi put sam krenula putem pored malog potoka koji me odveo u
udnu zemlju. Pratila sam potok, prola kroz bunje, ispod niskih grana drvea, pa
uz trnoviti iprag na brdu, onda kroz mranu umu punu prikrivnih bodlji,
dugakim, dugakim putem. Zatim sam se provukla kroz mrani tunel kamenitog
dna kojim je prolazio potok, dok najzad nisam stigla do ipraga koji se pruao uz
brdo i, iako je drvee poinjalo da lista, sve je izgldalo skoro isto onako crno kao
prvog dana kada sam dola ovde. I estar je bio potpuno isti, a ja sam se polako
uspinjala kroz njega dok nisam izala na veliko golo brdo i poela da hodam
izmeu udesnog kamenja. Ponovo sam na svemu videla uasnu koprenu, poto je,
iako je nebo bilo svetlije, prsten divljih brda koja su se prostirala svuda unaokolo
i dalje bio taman, a ume koje su ga prekrivale izgledale su mrano i jezivo i
udno kamenje je bilo sivo kao i pre; a kada sam pogledala dole na njega sa velike
humke, sedei na kamenu, videla sam sve one neverovatne prstenove i krugove
unutar krugova koje je ono formiralo, morala sam da sedim potpuno mirno i
gledam dok je ono poinjalo da se okree oko mene, svaki kamen je plesao na
svom mestu, a izgledalo je da se svi vrte u ogromnom vrtlogu, kao da se ovek
nalazi meu zvezdama i slua ih kako huje kroz vazduh. Zato sam sila meu
kamenje da pleem sa njim i pevam udnovate pesme; i sila sam kroz drugi estar,
i pila iz bistrog potoka u zatvorenoj i tajnoj dolini, sputajui usne do uboree
vode; a onda sam nastavila dalje dok nisam dola do dubokog, prepunog zdenca
okruenog blistavom mahovinom, pa sam sela. Gledala sam ispred sebe u
tajanstvenu tamu doline, a iza mene je bio veliki i visoki zid od trave, i sa svih
strana se nad mene nadvijala uma koja je inila ovu dolinu toliko tajnim mestom.
Znala sam da ovde nema nikoga osim mene i da niko ne moe da me vidi. Zato sam
izula izme i arape i spustila stopala u vodu, izgovarajui rei koje sam znala. A
voda uopte nije bila hladna, kako sam oekivala, nego topla i veoma prijatna, a
kada su mi stopala utonula u nju oseala sam kao da su u svili, ili kao da ih nimfa
ljubi. Tako sam, kada sam zavrila, izgovorila druge rei i napravila znake, a onda
sam obrisala stopala pekirom koji sam ponela za tu svrhu, pa obula arape i
izme. Zatim sam se popela uz strmi zid i ula u mesto gde su se nalazile upljine u
zemlji, okrugli zemljani grebeni i svi oni udni oblici. Ovog puta se nisam spustila
u jamu, ali sam se okrenula kada sam dola do njenog kraja i napravila sasvim
jednostavne figure, poto je tako bilo lake, prisetivi se prie na koju sam pre
bila potpuno zaboravila, a u toj prii su se dve figure zvale Adam i Eva, i samo
oni koji znaju priu razumeli su ta one znae. Tako sam produila dalje dok nisam
dola do tajne ume koja ne sme biti opisana i uvukla se u nju putem koji sam
ranije bila otkrila. A kada sam bila na otprilike pola puta zastala sam, okrenula se,
spremila se i vrsto vezala maramicu oko oiju. Dobro sam proverila da li je
pritegnuta tako da nita ne vidim, ni granicu, ni vrak lista, ni svetlost neba, poto
je to bila stara maramica od crvene svile sa velikim utim takama, koju sam
mogla dvaput da omotam oko oiju, tako da ne mogu nita videti. Zatim sam
nastavila da idem, korak po korak, veoma sporo. Srce mi je kucalo sve bre i bre,
a neto mi se podiglo u grlu i guilo me i inilo da poelim da kriknem, ali sam
vrsto stegnula usne i nastavila dalje. Granje mi je zapinjalo u kosu dok sam ila, a
krupno trnje me grebalo; ali ja sam produila do kraja staze. Zatim sam stala,
ispruila ruke i naklonila se, okrenula se oko sebe prvi put, pipajui rukama, i nije
bilo niega kraj mene. Okrenula sam se po drugi put, opipavajui rukama, i nije
bilo niega. Zatim sam se okrenula po trei put, pipajui rukama, i pria je bila
sasvim istinita, poelela sam da su godine prole i da ne moram da ekam tako
dugo pre nego to budem srena zauvek i zanavek.
Mora da je dadilja bila prorok poput onih o kojima itamo u Bibliji. Sve to
mi je rekla poelo je da se obistinjuje, a od onda su se dogodile i druge stvari o
kojima mi je govorila. Eto kako sam saznala da su njene prie bile istinite i da
nisam sama smislila tajnu u svojoj glavi. Ali, bilo je jo neto to se dogodilo tog
dana. Otila sam po drugi put do tajnog mesta. Bilo je to pored dubokog zdenca
koji se prelivao i, dok sam stajala na mahovini, nagnula sam se, pogledala u njega
i tada sam znala ko je bila bela dama koju sam videla kako izlazi iz vode u umi
pre mnogo vremena kad sam bila sasvim mala. Sva sam zadrhtala, jer mi je to
reklo druge stvari. Zatim sam se setila kako je posle nekog vremena nakon to sam
videla bele ljude u umi dadilja traila da joj kaem vie o njima, ja sam joj sve
iznova ispriala, a ona je sluala i dugo, dugo zatim nije nita govorila, pa je
najzad rekla, Videe je ponovo. Tako sam shvatila ta se dogodilo i ta e se
dogoditi. I shvatila sam sve o nimfama; kako sam mogla da ih sretnem na svim
moguim mestima, da e mi one uvek pomoi, da uvek moram da ih traim, kao i
da ih nalazim u svim udnim oblicima i pojavama. A bez nimfi nikada ne bih mogla
da otkrijem tajnu, i bez njih nijedna od ostalih stvari ne bi mogla da se dogodi.
Dadilja mi je rekla sve o njima pre mnogo vremena, ali ih je zvala drugim imenom,
i nisam znala na ta misli, ili o emu se radi u njenim priama o njima, znala sam
samo da su one veoma udne. A postojale su ih dve vrste, tamne i svetle, obe su
bile vrlo lepe i udesne. Neki ljudi viaju jednu vrstu, drugi samo onu drugu, ali
neki vide obe vrste. Obino se tamne pojavljuju prve, a svetle dolaze posle i
postoje neverovatne prie o njima. Bilo je to dan ili dva nakon to sam dola kui
sa tajnog mesta, kada sam prvi put stvarno spoznala nimfe. Dadilja mi je bila
pokazala kako da ih pozovem, ja sam pokuala, ali nisam znala na ta misli, pa sam
mislila da je sve to besmislica. Ali, odluila sam da u pokuati ponovo, te sam
otila u umu do jezerca, gde sam videla bele ljude i pokuala ponovo. Tamna
nifma, Alana, doe i pretvori jezerce vode u jezerce vatre
 Epilog
Ovo je veoma udna pria, ree Kotgrejv vraajui zelenu knjigu samotnjaku
Embrouzu. Veim delom shvatam na ta ona cilja, ali postoji mnogo toga to
uopte ne shvatam. Na poslednjoj stranici, na primer, na ta misli pod nazivom
nimfe?
Pa, mislim da kroz celi rukopis postoje napomene u odnosu na odreene
procese koji su prenoeni predanjem iz narataja u narataj. Neki od ovih
procesa upravo poinju da ulaze u domaaj nauke, koja je stigla do njih ili bolje
reeno do stepenica koje vode do njih potpuno razliitim putevima. Ja sam
protumaio pominjanje nimfi kao pominjanje jednog od ovih procesa.
A Vi verujete da postoje takve stvari?
O, mislim da je tako. Da, verujem da Vam mogu dati uverljiv dokaz to se
toga tie. Plaim se da ste propustili da prouavate alhemiju? To je teta, poto je
njena simbolika, u svakom sluaju, veoma lepa, a tavie kada biste poznavali
neke knjige na tu temu, mogao bih da vam prizovem u seanje reenice koje mogu
da objasne dosta toga u rukopisu koji ste itali.
Da; ali hou da znam da li Vi ozbiljno mislite kako postoji ikakav injenini
osnov ispod ovih matarija. Zar sve to ne spada u oblast poezije; udnih snova
kojima se ovek zanosi?
Mogu samo da kaem kako je nesumnjivo bolje za iroke mase da sve to
odbace kao puki san. Ali, ako pitate kakvo je moje istinsko uverenje to je neto
potpuno suprotno. Ne; ne bi trebalo da kaem uverenje, nego pre znanje. Mogu
Vam rei da znam za sluajeve u kojim su ljudi naleteli potpuno sluajno na neki
od ovih procesa, i bili zapanjeni njihovim potpuno neoekivanim rezultatima. U
sluajevima na koje mislim nije mogla postojati mogunost sugestije ili bilo
kakve vrste podsvesnog delovanja. ovek bi isto tako mogao pretpostaviti da je
neki kolarac sebi sugerisao postojanje Eshila dok je mehaniki bubao deklinacije.
Ali, Vi ste primetili neodreenost, nastavio je Embrouz, a u ovom
odreenom sluaju ona mora da je odreena nagonom, poto autorka nikada nije
pomislila da e njen rukopis dopasti u neije tue ruke. Ali takav postupak je
opteprihvaen, i to iz najopravdanijih razloga. Moni i delotvorni lekovi, koji su
obavezno takoe i opaki otrovi, dre se u zakljuanom ormariu. Deete moe
sluajno pronai klju, i ubiti se popivi lek; ali u veini sluajeva potraga je
obrazovna, a boice sadre dragocene eliksire za onoga koji je paljivo napravio
sebi klju.
Ne biste hteli da uete u pojedinosti?
Ne, iskreno, ne bih. Ne, Vi morate ostati neubeeni. Ali uviate kako rukopis
ilustruje razgovor koji smo vodili prole sedmice?
Da li je ova devojka jo iva?
Ne. Ja sam bio jedan od onih koji su je pronali. Dobro sam poznavao njenog
oca; bio je pravnik, i uvek ju je mnogo preputao samu sebi. Nije razmiljao ni o
emu drugom nego o ugovorima o zakupu i prenosu vlasnitva, i ta vest je za njega
bila uasno iznenaenje. Jednog jutra je nije bilo; pretpostavljam da je to bilo
otprilike godinu dana nakon to je napisala ono to ste proitali. Pozvali su sluge,
oni su ispriale neke stvari, i protumaile ih na jedini prirodan i potpuno
pogrean nain.
Pronali su zelenu knjigu negde u njenoj sobi, na mestu koje je opisala sa
toliko jeze, kako lei na zemlji ispred figure.
Tu je bila figura?
Da; bila je skrivena trnjem i gustim niskim rastinjem koje ju je okruivalo.
Bio je to divlji, samotan predeo; ali vi znate kako je izgledao na osnovu njenih
opisa, iako naravno shvatate da su neke njegove osobine prenaglaene. Deija
mata uvek ini visine viim a dubine dubljim nego to je zaista sluaj; a ona je
imala, na svoju nesreu, i neto vie od mate. ovek bi mogao da kae, moda, da
je slika u njenom umu koju je do izvesne mere uspela da pretoi u rei bila prizor
kakav bi se pojavio u svesti nekog umetnika snane uobrazilje. Ali to jeste udna,
pusta zemlja.
I bila je mrtva?
Da. Na kraju je samu sebe otrovala. Ne; ni re se ne moe rei protiv nje u
uobiajenom smislu. Moda se seate prie koju sam ispriao vam proli put, o
dami koja je videla kako je prozor smrvio prste njenog deteta?
A kakva je bila ta statua?
Pa, bila je rimske izrade, od kamena koji sa prolaskom stolea nije tamneo
ve je postajao beo i bletav. estar je izrastao oko nje i sakrio je, a zna se da su
je u srednjem veku sledbenici jednog veoma starog predanja koristili za sopstvene
svrhe. Zapravo, statua je bila ukljuena u udovinu mitologiju sabata. Obratite
panju da je od onih kojima je bio podaren pogled na tu blistavu belinu nekim
sluajem, ili bolje reeno, moda samo navodnim sluajem, traeno da sebi veu
oi prilikom drugog dolaska. To je veoma znaajno.
A da li je kip jo tamo?
Poslao sam ljude da donesu alat, smrvili smo ga na komade i u prah.
Istrajnost predanja me nikada ne iznenauje, nastavio je Embrouz posle
krae pauze. Mogu da navedem mnoge engleske parohije u kojima takva predanja
kakva je devojka sluala u detinjstvu jo postoje sa pritajenom ali nesmanjenom
ivou. Ne, za mene je to pria a ne nastavak, to je udno i uasno, poto sam
uvek verovao da uenje pripada dui.
[1] Ser Don Stajner, britanski kompozitor crkvene muzike za orgulje iz 19. veka prim. prev.
[2] Lat. zvuk proslave koji zauvek odjekuje prim. prev.
[3] Drevno keltsko kraljevstvo koje se u vreme anglosaksonske invazije na Britaniju nalazilo na
podruju dananjeg Velsa prim. prev.
[4] Velki naziv za arhanela Mihajla prim. prev.
[5] Knjievni lik iz Dikensovog Pikvikovog kluba koji je piscu doneo prvu slavu, snalaljiv i
lukav koknijevski sluga idealistiki nastrojenog glavnog lika Pikvika prim. prev.
[6] Misli se na bitku kod Sedana u severoistonoj Francuskoj u Prusko-francuskom ratu 1870.
godine kada je Napoleon III pretrpeo odluujui poraz od Prusa prim. prev.
[7] Grad u junoj Irskoj prim. prev.
[8] Strelite u okolini sela Bizli u Sariju, sedite Nacionalnog streljakog saveza Velike Britanije
prim. prev.
[9] Odlomak iz poeme ser Voltera Skota Balada poslednjeg minstrela prim. prev.
[10] Mavarski kralj, plod mate don Kihota, ije uvene kacige zabludeli vitez pokuava da se
doepa po svaku cenu prim. prev.
[11] arls Butel, engleski svetenik, arheolog i antikvar, izraivao je knjige o oruju, oklopima i
heraldici sa sopstvenim ilustracijama prim. prev.
[12] Gravure na kojim su prikazani engleski plemii iz 13. veka prim. prev.
[13] ovani oliti, premijer Italije na poetku Prvog svetskog rata prim. prev.
[14] Vesta, devica boginja ognjita, kue i porodice u starom Rimu; Juturna, boginja izvora
prim. prev.
[15] Grad u severozapadnoj Francuskoj u oblasti Pa de Kale, poprite brojnih bitaka izmeu
Engleza i Francuza za vreme stogodinjeg rata. Meken ovde proroanski predvia i budue
dogaaje (pria je objavljena prvi put 1890. godine) budui da su Britanci upravo ovde pokrenuli
veliku ofanzivu protiv Nemaca u Prvom svetskom ratu, za vreme kog je sam pisac radio kao ratni
izveta sa fronta koji su Britanci i Francuzi drali protiv Nemaca prim. prev.
[16] Bretonski vitez iz 15. Veka, saborac Jovanke Orleanke, osuen kao serijski ubica dece, koji
je posle posluio kao nadahnue za uvenu priu Plavobradi arla Peroa prim. prev.
[17] Tofet je mesto u Jerusalimu gde su sledbenici kultova bogova Moloha i Bala prinosili rtve
spaljujui ivu decu prim. prev.
[18] Pojam koji se koristi za opisivanje pojave slepe i nemilosrdne sile, u engleski uao iz
sanskritske rei dagannatha (vladar vasione), to je jedno od imena Krine u hinduizmu
prim. prev.