Dizajn i konstrukcija pakovanja igraju znaajnu ulogu pri odreivanju odrivosti,

odnosno roka trajanja prehrambenog proizvoda (namirnice). Pravi izbor materijala i

tehnologija pakovanja odravaju proizvod kvalitetnim i sveim tokom skladitenja i
distribucije.
Materijali koji se tradicionalno koriste za pakovanje namirnica ukljuuju: staklo, metale
(aluminijum, folije i laminate, beli lim i beskalajni elik), papir i karton i plastike. Osim
toga, vie razliitih vrsta plastika koriste se u krutoj i u elastinoj (savitljivoj) formi.
Dananja ambalaa za namirnice esto je sastavljena od nekoliko materijala da bi se
iskoristile funkcionalne i estetske prednosti svakog od materijala.
U radu je dat pregled trendova razvoja ambalanih materijala koji se koriste u
prehrambenoj industriji.

METAL
Metal prua dobre kombinacije, odlinu fiziku zatitu i barijerne osobine, sposobnost
oblikovanja i dekorativni potencijal, sposobnost reciklae i prihvatljivost od strane
potroaa. Dva najdominantnija metala koji se koriste za pakovanje su aluminijum i
elik.

Kalajni beli lim

Kalajni beli lim se proizvodi od nisko karbonskog elika (crni lim). Beli lim je rezultat
presvlaenja obje strane crnog lima sa tankim slojevima kalaja. Prevlaenje se postie
potapanjem listova elika u otopljeni kalaj (vrue potopljeni beli lim) ili elektro
depozicijom kalaja na listu od elika (elektrostatiki beli lim). Iako kalaj obezbeuje
eliku odreenu otpornost na koroziju posude od belog lima su esto lakirane da bi se
obezbedila inertna barijera izmeu metala i namirnice. Pored njegovih odlinih barijernih
svojstava prema gasovima, vodenoj pari, svetlosti i mirisima, beli lim podnosi visoke
termike tretmane i moe se hermetiki zatvarati to ga ini pogodnim za sterilne
namirnice. Beli lim se moe koristiti za proizvodnju posuda razliitih oblika. Na ovaj
nain beli lim ima iroku upotrebu u formiranju limenki za pia, tretiranih namirnica i
aerosola, posuda za prakaste namirnice, eer ili slatkie na bazi brana. Beli lim je
odlian supstrat za prevlaenje metala jer omoguava odlinu grafiku dekoraciju.
Njegova relativno mala teina i velika mehanika snaga ga ini jednostavnim za
transport i skladitenje. Beli lim se lako reciklira, i to vie puta bez gubitka kvaliteta i
znaajno je jeftiniji od aluminijuma.
Kalaj je veoma skup metal i njegova proizvodnja je ograniena, zbog toga se danas
praktino sva proizvodnja belog lima temelji na proizvodnji elektrolitikih belih limova.
Debljina elektrolitikih belih limova je u granicama od 0,15 do 0,49 mm. Savremeni
trend je u smanjenju debljine i korienju tzv. tankih limova (debljina manja od 0,2 mm).
 Beskalajni elik

Bezkalajni elik je takoe poznat kao elektrolitiki hrom ili hromovim oksidom prevuen
elik. Beskalajni elik podrazumeva prevlaenje organskog materijala to obezbeuje
kompletnu otpornost na koroziju. Iako hrom hrom oksid ini ovaj bezkalajni elik
nemoguim za zavarivanje, ova osobina ini ga odlinim za atheziju prevlaka kao to su
boje, lakovi i mastila. Kao i beli lim, beskalajni elik ima dobru sposobnost oblikovanja i
vrstinu, i jeftiniji je od belog lima. Limenke za hranu, rubovi limenke, posluavnici,
epovi za flae i posude mogu biti napravljeni od beskalajnog elika. Takoe se moe
koristiti za izradu velikih kontejnera za veleprodaju i skladitenje osnovnih sastojaka ili
ve gotovih namirnica (Marsh & Bugusu, 2007).
Proizvodnja hromiranog lima je u principu ista kao i proizvodnja belog elektrolitikog
lima, samo to se umesto kalaja na elinu osnovu nanosi sloj hroma. Od ukupne
proizvodnje elinih limova namenjenih proizvodnji komercijalne ambalae, hromirani
lim uestvuje sa 10% i ima tendenciju daljeg porasta udela.

Aluminijum

Obino se koristi za izradu limenki, folija i vieslojne ambalae. Aluminijum je lagan

srebrnasto beli metal dobijen iz boksitne rude. U boksitnoj rudi aluminijum je prisutan u
kombinaciji sa kiseonikom kao aluminijum-III-oksid (Al2O3). Magnezijum i mangan se
esto dodaju aluminijumu da poboljaju njegovu vrstinu. Nasuprot mnogim metalima
aluminijum je visoko otporan na sve oblike korozije. Njegova prirodna prekrivenost
aluminijum oksidom obezbeuje veoma efikasnu barijeru na dejstvo vazduha,
temperature, vlage i hemijskih agenasa (Marsh & Bugusu, 2007).
Pored obezbeivanja odline barijere za vlagu, vazduh, neprijatne mirise, svetlo i
mikroorganizme, aluminijum poseduje dobru savitljivosti i elastinost povrine, odlinu
rastegljivosti i sposobnost oblikovanja. Aluminijum je takoe i odlian materijal za
reciklau, jer je jednostavna ponovna obrada u novi proizvod.
ist aluminijum se koristi za lagana pakovanja uglavnom hladnih bezalkoholnih pia,
hrane za kune ljubimce, morske hrane. Glavni nedostaci aluminijuma su: njegova
visoka cena u poreenju sa drugim materijalima i njegova nemogunost varenja, to ga
ini korisnim samo za formiranje beavnih kutija (Marsh & Bugusu, 2007).

Aluminijumska folija

Aluminijumska folija se pravi od istog aluminijuma valjanjem u veoma tanke listove, uz

prekaljivanje u cilju postizanja potpornih osobina to omoguava da bude tesno
savijena. Osim toga aluminijumska folija je dostupna u irokom opsegu debljina, pri
emu se tanje folije koriste za umotavanje hrane, a deblje kao podmetai.
Kao i sva aluminijska pakovanja folija obezbeuje odlinu barijeru za vladu, vazduh,
neprijatne mirise, svetlost i mikroorganizme. Otporna je prema kiselim namernicama i
ne zahteva lak, kao ni drugu zatitu. Iako se aluminijum lako reciklira folije ne mogu biti
napravljene od recikliranog aluminijuma, jer se obrazuju rupice u tankim listovima
(Marsh & Bugusu, 2007).

Laminati i metalizirani filmovi

Lameliranje pakovanja ukljuuje stapanje aluminijske folije sa papirnim ili plastinim

filmom u cilju poboljanja barijernih svojstava. Iako lameliranje plastike omoguava
termozavarivanje var nije potpuno nepropustan za vlagu i vazduh. Poto je lamelirni
aluminijum veoma skup, obino se koristi za pakovanje visoko vrednih namirnica, kao
to su dehidrirane supe, biljke i zaini. Jeftinija varijanta lamelirnog pakovanja je
metalizirani film. Metalizirani filmovi su plastike koje sadre tanak sloj aluminijum
metala. Ovi filmovi imaju poboljana barijerna svojstva prema vlagi, vazduhu i mirisima,
a visoko reflektivna aluminijska povrina je privlana potroaima. Savitljiviji od
lameliranih, metalizirani filmovi se uglavnom koriste za pakovanje grickalica. Iako je
pojedinane komponente lamelirnih i metaliziranih filmova tehniki mogue reciklirati,
tekoe pri sortiranju i odvajanju materijala iskljuuju mogunost ekonomino izvodljivog
recikliranja (Marsh & Bugusu, 2007).

PLASTINI MATERIJALI
Plastike se dobijaju polikondenzacijiom ili poliadicijom monomernih jedinki. U
polikondezaciji polimerni lanac raste reakcijom kondenzacije izmeu molekula i praena
je formiranjem sporednih produkata kao sto su voda ili metanol. Polikondenzacija
ukljuuje monomere sa najmanje dve funkcionalne grupe kao to su alkoholne, amino ili
karboksilne grupe. U poliadiciji polimerni lanci rastu reakcijama adicije u kojima se
kombinovanjem dva ili vie molekula formira vei molekul bez oslobaanja sporednih
produkata. Poliadicija ukljuuje nezasiene monomere dvostruke i trostruke veze su
pukle, da bi se povezali momomerni lanci (Ahvenainen, 2000).
Postoji nekoliko prednosti korienja plastinih materijala za pakovanje namirnica.
Plastike mogu biti napravljene kao listovi, figure i strukture nudei znatnu fleksibilnost i
elastinost tog dizajna. Plastini materijali su hemijski rezistentni, jeftini, lagani, sa
irokim opsegom fizikih i optikih osobina. Mnoge plastike imaju sposobnost
termozavarivanja, lako se tampaju, mogu biti integrisani u proizvodne procese gde je
pakovanje formirano napunjeno i zatvoreno u istoj proizvodnoj liniji. Glavni nedostatak
plastinih materijala je njihova promenljiva propustljivost za svetlost, gasove i paru.
Postoje dvije glavne kategorije plastika:
 termostabilne i
termoplastine.
Termostabilne su polimeri koji stvrdnjavanjem postaju vrsti ili se nepovratno oblikuju
kada su zagrijani i ne mogu se ponovo oblikovati. Zbog vrstine i izdrljivosti naginju
tome da im primarna upotreba bude u automobilskoj industriji i u konstrukciji kao
adhezivi i prevlake, a ne za pakovanje namirnica. S druge strane termoplastike su
polimeri koji omekavaju kada se zagrijavaju i vraaju se u poetno stanje na sobnoj
temperaturi. Poto se termoplastike mogu lako oblikovati i ukalupirati u razliite
proizvode, kao to su boce, zdele i plastini filmovi, oni su idealni za pakovanje
namirnica (Ahvenainen, 2000).
Kako bi se osigurala javna bezbednost FDA paljivo pregleda i regulie supstance koje
se koriste za dobijanje plastika i drugih materijala za pakovanje. Svaka supstanca od
koje je razumno oekivati da prodire u hranu je klasifikovana kao indirektan
prehrambeni aditiv prema FDA odredbama. FDA savetuje potroae da koriste plastike
za namenjene svrhe u skladu sa proizvoakim uputstvima da bi se izbegle tetne
posledice.
Upotreba plastika u pakovanju namirnica je nastavila rast zahvaljujui niskoj ceni
materijala i funkcionalnim prednostima, kao to su termozavarivanje, optika svojstva, i
neograniane veliine i oblici i prevazila je upotrebu tradicionalnih materijala, kao to
su staklo i beli lim. Viestruki tipovi plastika se koriste kao materijali za pakovanje
namirnica ukljuujui poliolefin, poliestar, polivinilhlorid, polistiren, poliamid itd. Iako se
vie od 30 vrsta plastika koriste kao materijali za pakovanje, poliolefini i poliestri su
najzastupljeniji (Ahvenainen, 2000).

Poliolefini

Poliolefini je zajedniki termin za polietilen i polipropilen, dve najvie koriene plastike

za pakovanju namirnica, i druge manje popularne olefinske polimere. Polietilen i
polipropilen poseduju uspenu kombinaciju svojstava ukljuujui elastinost, snagu,
sjajnost, stabilnost i otpornost na vladu i hemijska sredstva i veoma su pogodni za
recikliranje i viestruku upotrebu.
Najjednostavnija i najjeftinija plastika dobijena poliadicijom etilena je polietilen. Postoje
dve kategorije polietilena jako gusti i slabo gusti. Jako gusti polietilen je krut, jak i vrst i
otporan na hemikalije i vlagu, propustljiv za gas, jednostavan na obradu i oblikovanje.
Koristi se za izradu boca za mleko, sok i vodu, kutija za itarice, posuda za margarin,
kesa za prodavnice i kesa za smee. Slabo gusti polietilen je elastian, jak, vrst, lagan
za zatvaranje i otporan na vlagu. Poto je slabo gusti polietilen relativno proziran
uglavnom se koristi u sluajevima kada je termozavarivanje neophodno. Vreice za hleb
i smrznute namirnice, savitljivi poklopci i boce su primeri slabo gustog polietilena.
Polietilenske vreice imaju i viestruku upotrebu. Od ove dve kategorije polietilena
visoko guste polietilenske posude, posebno boce za mleko, se najee recikliraju od
svih plastinih pakovanja.
Slika 1. Reakcija dobijanja polietilena
Tei i gui i prozirniji od polietilena, polipropilen, ima dobru otpornost na hemikalije i
efikasan je u spreavanju prolaska vodene pare. Njegova visoka taka topljenja (160 oC)
ini ga podesnim za primenu gde je neophodna termika otpornost, kao to su punjenje
na toplo i mikrotalasno pakovanje. Najpopularnija upotreba polipropilena je u izradi
posuda za jogurt i margarin (Ahvenainen, 2000).

Poliviniliden hlorid (PVDC)

PVDC je polimer viniliden hlorida. Ima sposobnost za termozavarivanje i slui kao

odlina barijera za vodenu paru, gasove, masne i uljane proizvode. Koristi se za
neelastina pakovanja, kao jednoslojni film, prevlaka ili deo koekstrudiranog proizvoda.
Glavne primene ukljuuju pakovanje ivisnkog mesa, konzervisanog mesa, sira,
grickalica, aja, kafe itd. Takoe se koristi za vrue filovanje, skladitenje na niskim
temperaturama i prilagoeno pakovanje u atmosferi. PVDC sadri duplo veu koliinu
hlora od PVC-a i zbog toga prouzrokuje probleme pri peenju (Ahvenainen, 2000).

Slika 2. Poliviniliden hlorid

Polistiren
Polistiren je polimer stirena. To je vrst, ist i lako lomljiv materijal, sa relativno niskom
takom topljenja. Moe biti monoekstrudiran, koekstrudiran sa drugim plastikama,
oblikovan ubrizgavanjem, ili zapenjen da bi se proizveli razliiti tipovi proizvoda.
Penuanjem se proizvodi neproziran, krut i lagan materijal sa monom zatitom i dobrim
termo izolacionim svojstvima. Tipine primene ukljuuju zatitno pakovanje, kao to su
karton za jaja, posude, pribor za jelo za jednokratnu upotrebu, poklopce, oljice, tanjire,
boce, posluavnike za hranu. U ekstpandiranoj formi polistiren se koristi za pakovanje i
kairanje, ali ne prehrambenih proizvoda i moe se reciklirati ili spaliti (Ahvenainen,
2000).
Slika 3. Stiren

Poliamid

Obino poznat kao najlon, brendirani naziv za grupu proizvoda proizvedenih od strane
Dupont firme, poliamid se najvie koristi u tekstilnoj industriji. Poliamid se dobija
reakcijom kondenzacije izmeu diamida i diacida. Poliamidi su polimeri u kojima su
ponavljajue jedinice povezane amidnim vezama. Razliiti tipovi poliamida su
okarakterisani brojem koji ima veze za brojem C atoma u monomeru. Ima mehanika i
tehnika svojstva slina PETE materijalu, pa ima i slinu upotrebu. Najlon takoe prua
dobru hemijsku otpornost, vrstou i malu gasnu propustvljivost.

Slika 4. Reakcija nastajanja poliamida

Poliestri

Polietilen terefthalat (PET), polikarbonat (PC), i polietilen naftalat (PEN) su poliestri, koji
se dobijaju kondenzacijom iz monomera estra kao rezultat reakcije izmeu karboksilne
kiseline i alkohola. Najee korieni poliestar za pakovanje hrane je PET.
Polietilen terefthalat (PET). Polietilen terefthalat se dobija reakcijom izmeu tereftalne
kisleine i etilen glikola. PET prua dobru barijeru za gasove (kiseonik i ugljen dioksid) i
vlagu. On takoe ima dobru otpornost na toplotu, mineralna ulja, rastvore, kiseline, ali
ne i na baze. Iz ovog razloga je PET se koristi za pravljenje ambalae za mnoge
prehrambene proizvode, naroito pia i mineralnih voda. Upotreba PET ambalae za
pravljenje plastinih boca za gazirana pia se stalno poveava. Glavni razlozi za
njegovu popularnost su: njegova prozirnost poput stakla, odgovarajua gas barijera za
zadravanje gaziranosti osveavajuih pia, mala teina, i otpor na lomljenje. Tri glavne
aplikacije ambalae od PET su posude (boce, tegle i kace), polukruti listovi za
termoformiranje (posluavnici), i orijentisani tanki filmovi (torbe i kesice za grickalice).
PET ambalaa postoji i kao amorfni (transparentni) i polukristalni (neproziran i bel)
termoplastini materijal. Amorfni PET je rastegljiviji ali manje krut i tvrd od polukristalnog
PET, koji ima dobru vrstinu, rastegljivost, krutost i tvrdou. Reciklirani PET od boca se
koristi kao vlakna, izolacija, i druge aplikacije za neprehrambenu ambalau (Vujkovi,
2007).

Slika 5. Reakcija nastajanja polietilen tereftalata

Polikarbonat (PC). Polikarbonat se dobija polimerizacijom od natrijumove soli bifenolne
kiseline sa karbonil dihloridom (fosgen).
ist, otporan na toplotu i trajan, uglavnom se koristi kao zamena za staklo u
sluajevima kao to su velike boce za vodu za viekratnu upotrebu i male boce koje se
mogu sterilisati. Mora se voditi rauna o ienju polikarbonata zbog upotrebe jakih
deterdenata. Deterdenti na bazi natrijum hipohlorida se ne preporuuju zbog
katalitikog delovanja na izdavanje bifenola, koji su potencijalna opasnost za zdravlje
(Olsson, 2004).
Polietilen naftalat (PEN). PEN je polimer koji se dobija u reakciji kondenzacije dimetil
naftalen dikarboksilata i etilen glikola. To je relativno novi lan grupe poliestera sa
odlinim performansama zbog visokog koeficijenta prenosa toplote. Barijerna svojstva
PEN za ugljen dioksid, kiseonik, vodenu paru su superiornija od PET ambalae i PEN
pokazuje bolje rezultate na visokim temperaturama, ime omoguuje viestruko toplo
punjenje, pranje i korienje. Ipak, PEN je 3 do 4 puta skuplji od PET ambalae. Zbog
toga to PEN obezbeuje zatitu od prenosa arome i neprijatnih mirisa, pogodan je za
proizvodnju boca za pie, kao to je pivo (Vujkovi, 2007).
 Polivinil hlorid

Polivinil hlorid (PVC) se dobija reakcijom adicije od vinil hlorida. Polivinil hlorid je teak,
tvrd, savitljiv i srednje jak, amorfan, transparentan materijal. Ima izvrsnu otpornost na
hemikalije (kiseline i baze), masti i ulja; dobre reoloke karakteristike; i stabilna
elektrina svojstva. Iako se PVC ambalaa prvenstveno koristi u medicinske i druge ne
prehrambene aplikacije, njegova upotreba u prehrambenoj industriji ukljuuje boce i
folije za pakovanje. Poto se lako termooblikuje, PVC listovi imaju iroku upotrebu za
pravljenje kutija, kao to su one za proizvode od mesa i jedinine doze za farmaceutske
proizvode (Vujkovi, 2007).
PVC materijali mogu biti pretvoreni u materijale sa irokim rasponom fleksibilnosti
dodatkom plastika, kao to su: ftalati, citrati i fosfati. Ftalati se uglavnom koriste za
pakovanje neprehrambenih proizvoda kao to je kozmetika, igrake, i medicinski
ureaji. Zbog moguih loih uticaja na zdravlje upotreba ftalata za ambalau za
prehrambene proizvode je zabranjena (FDA, 2002).
Konano, PVC se teko reciklira, jer se koristi za razliite proizvode, pa ga je teko
identifikovati i odvojiti. Osim toga, spaljivanje PVC predstavlja ekoloki problemi zbog
sadraja klora.

BIOPOLIMERI
Novi trend razvoja plastinih materijala predstavlja proizvodnja plastinih materijala koji
su biorazgradivi. Plastina ambalaa prua odlinu zatitu proizvoda, jeftina je i
dugotrajna. Ipak, upravo ivotni vek plastike se pokazao kao veliki problem za ivotnu
sredinu. Drugi problem kod konvencionalne plastike je to se proizvodi od neobnovljivih
sirovina nafte, uglja i prirodnog gasa.
Kako bi se prevazili ovi problemi traena je alternativa za konvencionalne polimere,
odnosno plastiku. Istraivanja su bila usmerena na proizvodnju biorazgradivih polimera
koji se prave od obnovljivih izvora kao to su biljke.
Izraz biorazgradivi znai da se odreena supstanca moe razgraditi na jednostavnije
pod uticajem mikroorganizmima usled ega ne ostaju suvini i otpadni delovi ili
supstance koje se nagomilavaju u okolini.
Postoje mnogi standardi za merenje biorazgradivosti supstance, pri emu svaka drava
ima svoje standarde. Zahtevi variraju od 90 do 60% razgradnje supstance u
vremenskom periodu od 60 do 180 dana od trenutka stavljanja supstance u sredinu
pogodnu za kompostiranje.
Razlog zbog ega konvencionalni polimeri nisu biorazgradivi lei u njihovim dugim
lancima molekula, koji su preveliki i previe dobro meusobno vezani da bi bili
razdvojeni i razgraeni od strane mikroorganizama. Za razliku od konvencionalnih,
polimeri napravljeni od prirodnih biljnih supstanci od itnog ili kukuruznog skroba imaju
molekule koji su lako razgradivi pomou mikroorganizama.
Proizvodnja od obnovljivih izvora moe biti znaajan doprinos u pogledu manje
potronje energije pri proizvodnji i irom spektru naina odlaganja otpada, sa neznatnim
uticajem na okolinu.
Kvalitet proizvoda od bioplastike se ocenjuje ne samo biorazgradivou nego i
funkcionalnou proizvoda. Biorazgradiv proizvod je beskoristan ako ne moe
zadovoljiti zahteve koji se postavljaju pred njega u vidu mehanike i hemijske
otpornosti, trajnosti itd. Zbog toga je jako bitno da se proizvoai bioplastike posvete ne
samo biorazgradivosti materijala nego i drugim svojstvima polimera kako bi novi
polimeri bili konkurentni konvencionalnim polimerima.
Mehanizmi razgradnje polimera
Biorazgradivost polimera zavisi od hemijske strukture materijala i od sastava krajnjeg
proizvoda, a ne samo od osnovnih sirovina koje se koriste za izradu proizvoda. Prema
tome, biorazgradivi polimeri bioplastike mogu biti proizvedeni od prirodnih i sintetikih
smola.
Prirodni biorazgradivi polimeri su veinom napravljeni od obnovljivih izvora kao to je
kukuruzni, penini ili skrob od krompira i mogu biti proizvedeni prirodno ili sintetizovani
od pomenutih obnovljivih proizvoda.
Razlikuju se dve glavne grupe komercijalno bitnih biorazgradivih polimera:
1) prirodno proizvedeni nemodifikovani polimeri, koji su prirodno podloni razgradnji
pomou enzima mikroorganizama polimeri na bazi skroba i polihidroksialkanoati
(PHA)
2) sintetiki dobijeni polimeri, uglavnom poliestri, koji su podloni biorazgradnji
polimeri na bazi poli(mlene kiseline) PLA
Prirodno proizvedeni polimeri su nastali od obnovljivih resursa iz prirode. Neki sintetiki
dobijeni polimeri su takoe biorazgradivi i dobijaju se od obnovljivih resursa, npr.
polimlena kiselina (PLA) koja se dobija od poljoprivrednih proizvoda. Svaki od ovih
polimera se moe modifikovati dodavanjem plastifikatora i punioca da bi im se
poboljala svojstva ili smanjila proizvodna cena.
Pregled primene biorazgradive ambalae
Bioplastike pokrivaju irok spektar materijala od kojih svaki ima razliite osobine, to im
daje mogunost primene u raznim poljima industrije. Veina biorazgradivih polimera ima
jednu zajedniku osobinu jako dobru otpornost na vodenu paru, u nekim sluajevima
ak nekoliko puta veu nego kod konvencionalnih polimera.
Film na bazi skroba zadrava optimalnu vlanost za svee upakovano voe i povre.
Biorazgradiva ambalaa se uveliko koristi na masovnim dogaajima kao ambalaa za
brzu hranu i ae za jednokratnu upotrebu.
 Bioplastike su pokazale i odline osobine kod tampe. Nikakva prethodna obrada
filmova pre tampe nije potrebna.
Odreeni biopolimeri imaju visoki sjaj (PLA), visoku providnost (PLA), dobra barijerna
svojstva na mirise, odlina barijerna svojstva na kiseonik, prijatan oseaj na dodir i
antistatike osobine. Barijerna svojstva se dodatno poboljavaju kroz metaliziranje ili
formiranje vie slojeva.
Biorazgradivi polimeri e sasvim sigurno postati dominantni polimeri za izradu veine
ambalae u budunosti. U prilog ovome idu poviena svest kako kupaca tako i mnogih
vlada Evrope koje su ve donele zakone o biorazgradivim materijalima.

PAPIR I KARTON
Upotreba papira i kartona za pakovanje hrane datira jo iz XVII veka. Njegova upotreba
naroito je porasla u drugom delu XIX veka. Papir i karton su materijali u obliku listova
dobijeni od ispreplitane mree celuloznih vlakana izolovanih iz drveta, korienjem
sulfata i sulfita. Vlakna su zatim pretvorena u kau i/ili izbeljena i tretirana hemikalijama,
kao to su sredstva za jaanje u cilju dobijanja papirnog proizvoda. Papir u karton se
obino upotrebljavaju za kartone za mleko, sklapajue kutije, vree i dakove, i papir za
pakovanje. Toaletni papir, papirni tanjiri i kutijice su drugi primeri papirnatih i kartonskih
proizvoda (Marsh & Bugusu, 2007).

Papir

Obian papir ne titi namirnice dui vremenski period jer ima slaba barijerna svojstva i
nije termo zavarljiv. Kada se koristi kao osnovno pakovanje (kada je u kontaktu sa
hranom), papir je uvek tretiran, prevuen, laminiran ili impregniran materijalima kao to
su voskovi, smole ili lakovi, da bi se poboljala funkcionalna i zatitna svojstva.
Razliiti tipovi papira koji se koriste za pakovanje hrane su sledei (Marsh & Bugusu,
2007):

1. kraft papir. Proizveden sulfatnim tretmanom, kraft papir je dostupan u nekoliko formi:
prirodno sme, neizbeljen i izbeljeni. Prirodni kraft papir je najjai od svih papira i
obino se koristi za vreice i za umotavanje (poklona). Takoe se koristi za pakovanje
brana, eera i suvog voa i povra;
2. sulfitni papir. Laki i slabiji od kraft papira, sulfitni papir, je glaziran u cilju poboljanja
izgleda i da povea otpornost na ulje. Moe biti prevuen radi boljeg kvaliteta tampe, a
takoe se koristi u lameliranju sa plastikom i folijom. Koristi se za pravljenje malih
vreica za pakovanje keksa i poslastica;
3. papir neprobojan za mast. Napravljen je postupkom poznatim kao lupanje, u kojem se
celokupna vlakna podvrgavaju duem periodu hidratacije, to prouzrokuje kidanje
 vlakana koja postaju elatinozna. Ova fina vlakna gusto se pakuju u cilju zatite
povrine papira koja je otporna na ulja, ali ne i na vlana sredstva. Koristi se za
pakovanje grickalica, kolaia, slatkia i drugih masnih namirnica;
4. glassine. To je papir dobijen daljom hidratacijom ime se proizvodi veoma gust list sa
visoko glatkom i sjajnom povrinom. Koristi se kao kutija (otvorena) za kekse, brzu
hranu, peene namirnice;
5. pergament papir. To je papir dobijen kiselim tretmanima pulpe. Kiselina modifikuje
celulozu inei je glatkom i otpornom na uticaje vode i ulja. Ne predstavlja dobru
barijeru za vazduh i vlagu, nije termozavarljiv i koristi se za pakovanje masnoa, kao to
je puter.

Karton

Deblji od papira, tei je i esto napravljen u vie slojeva. Obino se koristi za pravljenje
posuda za otpremanje, kutije i posluavnici, a retko je u direktnom kontaktu sa hranom.
Razliiti tipovi kartona su sledei (Marsh & Bugusu, 2007):

1. beli karton. Napravljen je od nekoliko tankih slojeva hemijski izbeljene pulpe. Obino se
koristi kao unutranji sloj kartona. Moe biti prevuen voskom ili lameliran polietilenom
zbog termozavarivanja. Beli karton je jedini oblik kartona koji je preporuljiv za direktan
kontakt za hranom;
2. vrsti karton. Poseduje snagu i trajnost. vrsti karton sadri vie slojeva izbeljenih
sulfatnih kartona. Kada je lameliran polietilenom formira teni karton (poznat kao mleni
karton). Koristi se za pakovanje vonih sokova i sveih pia;
3. chip boad. Napravljen je od recikliranog papira i esto sadri oteene delove i
neistoe od originalnog papira, to ga ini neprihvatljivim za direktan kontakt sa
hranom, tampanje i savijanje. esto se prekriva belim kartonom u cilju poboljanja
izgleda i snage (vrstine). Najjeftiniji je oblik kartona i koristi se za pravljenje spoljanjih
slojeva kartona za hranu, kao to su aj i itarice.
4. fiber boad. Moe biti vrst i naboran. vrst tip ima kao unutranji sloj beli karton (white
boad) i kao spoljanji sloj kraft papir i obezbeuje dobru zatitu od udara i pritiska. Kada
se lamelira plastikama ili aluminijumom vrsti fiber papir ima poboljana barijerna
svojstva i koristi se za pakovanje suvih proizvoda, kao to su kafa i mleko u prahu.
Naborani fiber boad napravljen je od dva slova kraft papira sa centralnim nabiranjem
materijala. Njegova otpornost na udar i lomljenje ini ga iroko upotrebljivim za
otpremanje namirnica velikog obima.

Moderni trend predstavlja smanjivanje gramature kartona. Novim tehnolokim

postupcima se danas moe proizvesti najnia gramatura troslojnog kartona ve od 300
g/m3. Dalja unapreenja se usmerena na poveanje upotrebljivosti i praktinosti
poveanjem postojeih mogunosti i materijala i pronalaenje postupka kojim bi se
smanjili trokovi proizvodnje.
 STAKLO
Staklo ima jako dugu istoriju u primeni pakovanja namirnica. Postoje verovanja da su se
prvi predmeti od stakla za uvanje hrane pojavili 3000 godina p.n.e.
Proizvodnja staklenih posuda ukljuuje zagrijavanje smee SiO2, NaCO3, CaCO3 i
Al2O3 na visokim temperaturama dok se materijali ne otope u gustu tenu masu. Ova
masa se zatim sipa u kalupe. Preraeno staklo se takoe koristi u izradi stakla i moe
initi vie od 60% celokupnog sirovog materijala (Marsh & Bugusu, 2007).
Staklene posude koje se koriste za pakovanje namirnica obino imaju obloenu
povrinu da bi se obezbedilo premazivanje u proizvodnoj liniji i izbeglo grebanje ili
nagrizanje povrine, a time i zastoj linije. Dokazana otpornost na lomljenje omoguava
proizvoaima da koriste tanje staklo ime se smanjuje teina i olakava transport i
distribucija (Marsh & Bugusu, 2007).
Kako je bez mirisa i hemijski inertno prema praktino svim namirnicama staklo ima
nekoliko prednosti u primeni za pakovanje namirnica:

1. nepropusnost za gasove i paru, pa odrava proizvod sveim u duem vremenskom

period bez pogoranja ukusa i arome,
2. sposobnost da podnese zagrevanje na visokim temperaturama, to ga ini upotrebljivim
za sterilizaciju kako slabo, tako i jako kiselih namirnica,
3. staklo je vrsto, obezbeuje dobru izolaciju i moe biti proizvedeno u velikom broju
razliitih oblika,
4. providnost stakla doputa korisnicima da vide proizvod, a ipak varijacije u boji stakla
tite sadraje koji su osetljivi na svetlost,
5. staklo se moe reciklirati, pa nije tetno sa stanovita ouvanja ivotne sredine.

Kao i bilo koji drugi materijal, staklo ima i neke nedostatke. Uprkos naporima da se
koristi tanje staklo, njegova velika teina poveava trokove transporta. Druga mana je
njegova lomljivost i osetljivost na pucanje pod dejstvom unutranjeg pritiska, udara ili
termikog oka (Marsh & Bugusu, 2007).
Moderne tendencije razvoja staklene ambalae obuhvataju smanjenje mase,
oplemenjivanje solima i oblaganje staklenih boca plastinim masama.
Smanjenjem mase ambalaa ne sme izgubiti na mehanikoj otpornosti. Smanjenje
mase se moe postii optimizacijom dizajna te unapreenjem proizvodnog procesa.
Masa boce moe se smanjiti i smanjenjem debljine dna i zidova te boljom raspodelom
staklene mase. Tenja je da se proizvode boce samo s nunim zadebljanjima i to samo
na onim mestima na kojima su boce najoptereenije. Sve se vea panja posveuje i
hemijskom sastavu stakla, odnosno staklu s boljim mehanikim svojstvima, jer boca od
takvog stakla moe imati tanje zidove, a samim time i manju masu.
Velika panja posveuje se i doradi oblikovanih boca. Boce se oplemenjuju solima
vanadija, titana, kalaja ili aluminija koje se u obliku praha nanose u vrlo tankom sloju na
vanjsku povrinu boca neposredno nakon njihovog oblikovanja. Te soli se na vruem
 staklu razgrauju, a nastali metalni oksidi veu se za staklo. Nastali zatitni sloj
spreava nastajanje sitnih, oku nevidljivih pukotina na povrini stakla. Taj sloj se
dodatno nakon hlaenja titi slojem polimera koji prua zatitu od oteenja prilikom
struganja boca jedne o drugu, te olakava njihovo klizanje na linijama za punjenje
ambalae.
Dobri rezultati postiu se oblaganjem boca tankim slojem, odnosno folijom od posebno
modificiranih plastinih masa, najee PE, PS ili PVC. Tako doraene boce, pored
toga to su mehaniki vre, imaju dobro svojstvo da se u sluaju loma ne rasipaju u
komade. Plastina folija slui i kao medij za grafike elemente odnosno zamjena je
uobiajenoj etiketi.

ZAKONSKE ODREDBE
Kako je ambalaa sastavni deo prehrambenog proizvoda zakoni koji reguliu njenu
primenu, kao i zahtevi kojima moraju udovoljiti ambalani materijali su veoma strogi.
Pored zahteva zdravstvene bezbednosti po potroae, danas se sve vea panja
poklanja ouvanju ivotne sredine, tako da ambalani materijali moraju zadovoljiti uslov
da to manje ugroavaju prirodnu sredinu.
Zahtevi u pogledu kvaliteta ambalanih materijala mogu se podeliti u tri grupe:

1. zdravstvena ispravnost,
2. fizika, mehanika i ostala svojstva i
3. zahtevi koji se odnose na ekoloki aspekt.

Zdravstvena ispravnost

Prisustvo kodljivih i drugih rizinih supstanci i materijala kao sastavnih delova

ambalanog materijala mora biti svedena na minimum, raunato preko njihove
prisutnosti u emisijama i pepelu, kad ambalaa ili ostaci preostali nakon provoenja
mera unitavanja ambalanog otpada, budu spaljeni ili zatrpani pod zemlju.
Zdravstvena ispravnost ambalanih materijala i ambalae je osnovni preduslov primene
za pakovanje hrane i pia. Za ishranu stanovnitva potrebna je hrana koja se za
deklarisani rok upotrebe sa ambalaom titi, a ne zagauje.
Zdravstvena ispravnost ambalanih materijala i ambalae kod nas je regulisana
Zakonom o zdravstvenoj ispravnosti ivotnih namirnica i predmeta opte upotrebe
(Slubeni list SFRJ 53/91) i Pravilnikom o uslovima u pogledu zdravstvene ispravnosti
predmeta opte upotrebe koji se mogu stavljati u promet (Slubeni list SFRJ 26/83).
Analize zdravstvene ispravnosti rade za to ovlaene laboratorije i one izdaju atest o
zdravstvenoj ispravnosti ambalanih materijala i ambalae. Ispitivanja se rade na
 zahtev proizvoaa ambalae ili korisnika. Obaveza je proizvoaa ambalanih
materijala i ambalae posedovanje atesta, kako za repromaterijal, tako i za gotov
proizvod, a pravo je korisnika ambalae da zahtevaju atest od isporuioca ambalae.
U ovim dokumentima propisane su, u zavisnosti od vrste ambalanih materijala, kao i
namene za pakovanje pojedinih grupa prehrambenih proizvoda, najvee dozvoljene
koliine tetnih materija u ambalanom materijalu i ambalai.
Ostala kvalitativna svojstva reguliu odgovarajui standardi. Nai SRPS-standardi ili
meunarodni DIN, ISO, ASTM, TAPI i drugi.
Jugoslovenski Zavod za standardizaciju izdaje svake godine Katalog JUS standarda i
redovno aurira svoj sajt, sa brojevima i nazivima, tako da svi zainteresovani
proizvoai lako mogu doi do potrebnog standarda.

Fizika i mehanika svojstva

Jedan od osnovnih zahteva koji ambalani materijali u procesu pakovanja

prehrambenih proizvoda moraju da ispune jeste zatita upakovanog proizvoda od
delovanja spoljanjih faktora.
Fizike i mehanike osobine ambalanih materijala moraju biti takve da omogue
zatitu proizvoda od rasipanja, oteenja, loma, da su otporni na delovanje niskih i/ili
visokih temperatura (u zavisnosti od tretmana proizvoda toplotom), da obezbede
eljenu odrivost upakovanog proizvoda, da je eljenih karakteristika za gasove,
vodenu paru, aromatine materije, mikroorganizme i svetlost.

Ekoloki aspekt

Kako se industrija ambalae veoma brzo razvija, kao jedan od osnovnih problema javlja
se adekvatno odlaganje ambalanog otpada, odnosno problem zagaenja ivotne
sredine ambalanim otpadom. Kako je zagaenje ivotne sredine jedan od najveih
problema modernog drutva danas se ulau veliki napori na razvoju regulativa koje
definiu ovu problematiku. Svi propisi se uglavnom odnose na ograniavanje koliine
ambalanog otpada, mogunost reciklae i sposobnost razgradnje ambalanih
materijala.
Zahtevi koji se odnose na izradu i sastav ambalae:

volumen i teina ambalae moraju biti ogranieni na minimalne veliine koje

obezbeuju potreban nivo sigurnosti i higijene;
materijali koji se koriste za izradu ambalae moraju omoguiti njenu reciklau, i tako u
najveoj moguoj meri smanjiti uticaj ambalanog otpada na okolinu.
 Zahtevi koji se odnose na sposobnost reciklae ambalanih materijala:

fizika svojstva i karakteristike ambalae moraju izdrati odreeni broj obrtanja, u

normalnim predvienim uslovima korienja,
mogunost prerade upotrebljenih ambalanih materijala na nain da se udovolji
zdravstvenim i sigurnosnim uslovima,
ispunjavanje zahteva koji se posebno odnose na ambalau koja se moe obnoviti kad
se ta ambalaa vie ne moe ponovno koristiti i tako postaje otpad,
bio-razgradiva ambalaa. Bio-razgradivi ambalani otpad mora biti takve prirode da
moe podneti fiziko, hemijsko, termalno ili bioloko razlaganje tako da se najvei deo
materijala od koga je sainjena na kraju rastavlja na ugljen dioksid, biomasu i vodu.

I u naoj dravi je u proceduri donoenja Zakon o postupanju sa ambalanim otpadom.

Ovim zakonom e se objediniti svi propisi vezani za uslove kvaliteta ambalanih
materijala sa ekolokog aspekta, i uskladiti sa odgovarajuim propisima Evropske Unije.

ZAKLJUAK
Razvoj novih materijala za pakovanje hrane je snano ubrzan posljednjih godina,
uglavnom zbog poveanih zahteva za sigurnou proizvoda, smanjenja cene pakovanja
i problema u vezi sa ekolokim pitanjima.
Tehnologija pakovanja moe biti od strateke vanosti za firmu, jer joj moe dati kljunu
prednost nad konkurentnim firmama u prehrambenoj industriji. To se postie
pravljenjem ambalae koja e udovoljiti elje i potrebe krajnjeg korisnika, kupca.
Ambalaa daje mogunost otvaranja novih distribucija, prua bolji kvalitet prezentacije,
omoguava manje trokove proizvodnje, unapreuje proizvod i diferencira brend.
Mnogi postupci konzerviranja i dalje umnogome zavise od kvaliteta ambalae. Na
primer, efikasnost konzervisanja sterilizacijom ili pasterizacijom u velikom obimu zavisi
od karakteristika primenjene ambalae. Kvalitet konzervisanja suenjem i
zamrzavanjem e takoe znatno biti smanjen bez zatite proizvoda od kiseonika, svetla,
vodene pare, bakterija i ostalih zagaivaa. Pored ovoga, moderna ambalaa za hrana
vie nije samo pasivni deo proizvoda. Ona ima izuzetnu ulogu i u marketinkom ivotu
proizvoda. Naravno, reavanje ovih problema tesno je vezano za razvoj industrije
ambalanih materijala.
Napredak u razvoju ambalanih materijala u smislu smanjenja trokova proizvodnje
mora biti paljivo uravnoteen. Novi ambalani materijali moraju zadovoljiti osnovne
tehnike zahteve u pogledu sigurnosti hrane i integriteta proizvoda, kao i potrebu da se
osigura efikasna logistika usluga potroaima.
Pored ovih osnovnih zahteva, vezanih za tehnologiju prerade hrane, savremena
regulativa u pogledu proizvodnje ambalanih materijala zahteva i voenje rauna o
ivotnoj sredini, jer je ambalani otpad jedan od velikih problema modernog drutva.
 Osnovi zahtevi u ovom pogledu usmereni su na mogunost reciklae i viekratne
upotrebe ambalae, kao i na mogunost njenog biolokog razgraivanja.

LITERATURA
1. Ahvenainen R.: Novel food packaging techniques, Woodhead Publishing Limited,
Cambridge, England (2000) p. 590
2. Coles R., Dowell D., Kirwan M. J.: Food Packaging Technology, Blackwell Publishing,
London (2003) p. 408
3. Marsh K., Bugusu B.: Food Packaging-Roles, Materials, and Environmental Issues,
Journal of food science, 72 (2007), 39-55
4. Rooney M. L.: Active Food Packaging, Blackie Academic & Professional, Glasgow,
(1995) p. 260
5. Vujkovi I., Gali K., Vere M.: Ambalaa za pakiranje namirnica, Tectus, Zagreb (2007)
p. 404
6. Olsson A., Petterson M. and Jnson G.: Packaging demands in the food service
industry, Food Service Technology, 4 (2004) p. 97-105