Artur Rembo, pretea simbolizma i nadrealizma je sa esnaest godina napisao Pijani brod,

pesmu koja je uz neke pesme arla Bodlera postala najvanije lirsko delo francuske
knjievnosti XIX veka. U pesmi Pijani brod Rembo se identifikuje sa naputenim brodom,
brodom bez posade koji plovi egzotinim morima i ije putovanje se zavrava brodolomom.

Tema pesme Pijani brod je, kako istiu brojni tumai njegove poezije, drevni pesniki topos: simbolino
prikazivanje ivota kao putovanja brodom: navigatio vitae. Ova tema se dosta sree u svetskoj knjievnosti,
kod svih naroda koji su iveli na obalama mora ili okeana, poev od staroegipatske knjige o brodolomniku
koji strada, preko Odiseje i Sindbada moreplovca, do, recimo, savremenog portugalskog pesnika Fernanda
Peue. Tema je prisutna naroito u romantizmu: Kolridova Pesma o starom mornaru, Poove prie U
dubinama Melstrema i Avanture Artura Gordona Pima, Bodlerove pesm

Dok nedavno silaah niz nehajne Reke,

Laari me, osetih, prestadoe vui;
Njih, gole, o arene pribie direke,
Za mete ih uzevi, Indijanci buni.
Nosa sukna engleskog i flamanskog ita,
Bezbrian, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade mete da mahnita,
Pustie da zaplovim kud me elja vodi.
Gluvlji nego deji mozak, prole zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrena, Ja krenuh!
I slavniji darmar zahvati me
Od onog to odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od epa laganiji, igrah usred val
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noi, s prezirom za glup mig ferala!
Slaa nego jabuka za grlo deaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plaviastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazve obliven, i mlean,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamiljeno ponekad kree na put vean;

Gde, naglo obojivi bunilo, modrenje

I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snanije, od svih alkohola!
Znam nebo to munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam vee,
Zore, kao golubiji narod kad se rode,
I videh to videti van sna ovek nee.
Sunce videh sputeno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubiaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slini glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noi
I poljubac to raste ka oima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toi
utoplavim titranjem pevanje fosfor.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraah u jurie na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njuku Okeana
Svetle noge Marij savladati mogu!
O Floride udarah to se ni ne slute,
Gde oi ljudkoih pantera se jave
U cveu; i o dge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih barutina video sam vrenja,
Trake u kojima levijatan trune!
I bonace prepune vodenih ruenja,
I dalj to se pokree da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
eravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su drale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokaem kroz te plave vale
Te ribe to pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cvea moj beg ljuljukale,
Krila mi je davala bura nepoznata.
Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koja jei,
Pruae mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban eni koja klei...
Skoro otok, njiuo bokovima svae
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz uad je znao da mi zae
Utopljenik poneki, natrake, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, to opi se vodom to ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam buio zid neba k'o bura,
Zid to nosi slastice svih pesnika pravih,
Liajeve sunane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta elektrinim zraenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun ara;
Ja to s jezom oseah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Veni tkalac spokojnih i plavih irina,
Ja jo alim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otoja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika eka.
- Skriva li se, usnula, u toj noi bez dna,
Ptic zlatnih bezbroju, Snago novog veka?
No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i sunevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako elim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad sutom sae,
Jedan deak, unuvi, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire puta krhke lae.
Vie tragom lepova ne mogu da kreem,
Jer vaa malenkost, vali, mene moi,
Ni oganj ni barjake da gledam, da sreem
La-robijanica strahovite oi.

Na poetku pesme Samoglasnici Artur Rembo daje svakom samoglasniku neki

epitet, ime istie da su samoglasnici stubovi jezika. Samoglasnici nisu poreani
po azbunom redu i ne zauzimaju isti prostor, a svaki se povezuje sa bojom: "A
crno, E belo, I rujno, O plavo, U zeleno." Tako dolazi do pet slojeva u kojima se
moe opisati ljudski ivot od njegovog nastanka pa do zavretka.
Poevi od prvog samoglasnika od poetka celine, od najnieg dela
ovekovog ivota, od raanja Artur Rembo opisuje dolazak na svet i
patnje u njemu. Prvi sloj samoglasnik A poinje sa slikom crnog pojasa
muva "to blistavo nad svirepim smradom kupe se i zuje", to
simbolino opisuje svet u kome se raa novi ivot. Drugi sloj
samoglasnik E, je prvi stepen ivota, gde "belina adora predstavlja
sigurnost, a "cvee zanjihano" lepotu prirode. Samoglasnikom I se dolazi
do ovekovog ideala ljubavi. U predstavlja spokoj i mir, "spokoj panjaka
i stada, spokoj bora", zrelost, odmakle godine ivota. I na kraju O kao
omega, kraj ivota, postojanja. Vrhovna truba simbolie mo i poloaj
Boga u odnosu na ostaArtur Rembo - Samoglasnici
A crno, E belo, I rujno, O plavo,
U zeleno: tajna roena vam tu je:
A, crn kosmat pojas muh to blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,

Zatoni sene; - E, koplja gordih santi,

Belina adora, cvee zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh to gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;

U, drhtanje kruno boanstvenih mora,

Spokoj panjak i stad, spokoj bora
Koje alhemijom stiu uenjaci;

O, vrhovna Truba, puna cike lude,

Mir kojim Aneli i svetovi blude,
- Omega, Oiju monih modri zraci
la etiri sloja u ovoj pes

Artur Rembo - Spava u dolu

To je zelen-rupa s raspevanom rekom

to srebrne prnje poludelo kai
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Bleti: to je dolac to penasto zrai.

Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.

Jastuk mu je plava potonica svea.
Bled je, pod oblakom pruen preko trava,
A svetlost mu dadi na zeleni leaj.

S nogama u cveu, on se u snu smeka,

Kao dete koje mui bolest teka.
Zagrej ga, prirodo, jer zima ga mori.

Miris mu drhtaje nozdrv ne budi.

Miran, mladi spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.