Petovar, K., Vujošević, M. (2008) - Koncept Javnog Interesa I Javnog Dobra U Urbanističkom I Prostornom Planiranju, Sociologija I Prostor PDF

UDK 351.71:35.072.7]:711.
4
Izvorni znanstveni rad
Koncept javnog interesa i javnog dobra u

urbanistikom i prostornom planiranju
Ksenija Petovar
Arhitektonski i Geografski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, Srbija
e-mail: petovar@eunet.yu
Miodrag Vujoevi
Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, Beograd, Srbija
e-mail: lilib@sbb.co.yu
SAETAK U promenama pozicije urbanistikog i prostornog planiranja do koga je

dolo u dravama u procesu tranzicije, pokazalo se da je koncept postsocijalisti-
kih javnih interesa otvoren u svakom od osnovnih i glavnih znaenja, to implicira
da treba izgraditi, na teorijskom nivou i u planskoj heuristici, ire prihvaeni okvir
koji bi mogao posluiti i kao zajedniki imenitelj za veinu aktera, za kako tako
prihvatljivo definisanje i uravnoteenje individualnih (parcijalnih) i zajednikih inte-
resa u donoenju, pripremanju i ostvarivanju odluka na raznim nivoima planiranja.
Evidentno je da u postojeim tranzicijskim uslovima ima malo toga za ta se una-
pred sa sigurnou moe ustvrditi da predstavlja javni ili opti interes, a ta, pak, to
nije. Kvalitet odluka i njihova ira ili ua drutvena relevantnost sutinski zavisi od
kvaliteta planske komunikacije i interakcije, pa su stoga njene karakteristike jedna-
ko vane za konstituisanje javnog interesa. Javni interes nije prosti zbir niti rezultat
pojedinanih interesa, ve postoje drugi sutinski uslovi u definisanju pojma javni
interes, a naroito je znaajna uloga planske komunikacije za konstituisanje javnog
interesa iz interakcije individualnih. U radu se polazi od jednog pojednostavljenja za
koje veina autoritativnih komentatora smatra da je opravdano, naime, izjednaava
se pojam javnog interesa i javnog dobra. Takoe, ukazuje se na ugroeni legitimitet
planiranja, koji prati slom ranijih (socijalistikih) javnih interesa. Razreavanje ovog
problema od sutinske je vanosti za budunost planiranja ne samo u zemljama u
prostor
postsocijalistikoj tranziciji, nego i za razvojne procese u razvijenim demokratskim

zajednicama, nakon uruavanja koncepta drave sa socijalnim staranjem i eviden-
tnih socijalnih posledica koje je doneo new right approach. U frontalnom nastupu
svojevrsnog socijal-darvinizma, u uslovima tzv. proto, tj., nekonsolidovane demo-
i
kratije, divljeg trita i divlje privatizacije, i nerazvijenog graanskog drutva, a

naroito na sve naine ograniavanog javnog uvida i javnog polja, veina aktera ne
Sociologija
postupa po pravilima Habermasove nesputane komunikacije, ve se vlada prema

drugim drutvenim obrascima, za koje su karakteristini individualna i grupna se-
binost, manipulacija i tzv. sistematska i organizovana mobilizacija pristrasnosti. U
Copyright 2008 Institut za drutvena istraivanja u Zagrebu Institute for Social Research in Zagreb
Sva prava pridrana All rights reserved
23
Sociologija i prostor, 46 (2008) 179 (1): 2351
takvim okolnostima, ini se vanim pitanje ta se uopte moe oekivati od novih

pristupa u planiranju, a naroito od paradigme komunikacijskog odnosno kolabo-
rativnog planiranja i na koji nain moe ira participacija javnosti pomoi boljoj, tj.,
demokratinijoj i kvalitetnijoj planskoj praksi? U radu se pokazuje da se, usprkos
manjkavostima novih pristupa, u planiranju veoma dobro moe iskoristiti racionalni
i produktivni potencijal novih pristupa u planiranju. Za razvoj emancipatorskog i
modernizatorskog planiranja od sutinske vanosti je da planeri-istraivai igraju na
kartu javnosti, kontrole od strane javnosti, zatite javnog interesa i participacije koja
tome vodi, a naroito one u kojoj vanu ulogu imaju graani.
Kljune rei: urbanistiko i prostorno planiranje, javni interesi, javno dobro,

participacija.
Primljeno: listopad 2007.

Prihvaeno: veljaa 2008.
1. Uvodne napomene
Tokom nekoliko decenija nakon Drugog svetskog rata javni interes sluio je kao
glavni legitimizacioni osnov planiranja, kako u evropskim pluralistikim demo-
kratskim dravama sa trinom ekonomijom, tako i u politiki monistikim plan-
skim ekonomijama u Istonoj Evropi. Kada je, poetkom osamdesetih godina, taj
samorazumevajui koncept doveden u pitanje, odnosno kada je dolo do krunje-
nja uverenja o neporecivoj i lakoj artikulaciji pojma javni interes (i javno dobro),
ponovo je otvorena rasprava koja je bila u sreditu planiranja od samih njegovih
poetaka: na emu se zasniva i ime se opravdava planska akcija? U jednom delu,
osnovna uloga planiranja pratila je misiju drave javnog staranja (drutvenog bla-
gostanja) i njenu krizu, a tako i dinamiku traenja alternativnih odgovora na tu kri-
zu (Allmendinger, 2002.). Na Zapadu, planiranje je u visokoj meri delegitimisano sa
krizom drave socijalnog staranja (blagostanja) i dolaskom na scenu Nove desnice
u mnogim razvijenim zemljama od poetka 1980-tih godina naovamo. Na Istoku,
pak, ono je znatno delegitimisano slomom boljevikog socijalizma. I u jednom
i u drugom sluaju, meutim, zajedniki osnov delegitimizacije ini osporavanje
odnosno naruavanje politike ravnotee u pogledu razumevanja javnih (optih)
interesa koji bi bili prihvaeni od veine kljunih drutvenih aktera.
prostor
Neto slino desilo se i u naoj zemlji. injenica da je taj udobni tepih neporecivog
i samorazumljivog javnog interesa (ili vie njih) kao glavnog legitimizacionog osno-
va planiranja odavno izmaknut ispod nogu planera i u planskom sistemu i praksi u
i
Srbiji (SR Jugoslaviji) naprosto je izmakla panji najveeg broja planera, a i samim
Sociologija
planskim vlastima (Vujoevi, 1997.; Vujoevi, 2001.; Vujoevi, 2004.a)1. Planeri se

pretvaraju da ne primeuju ovakve radikalne promene, pa i nadalje sopstveni profe-
1 O spornim pitanjima definicije javnog (opteg) interesa u naem zakonodavstvu i strunoj

literaturi bie vie rei u kasnijim poglavljima.
24
K. Petovar, M. Vujoevi: Koncept javnog interesa i javnog dobra u urbanist. i prost. planiranju
sionalni angaman obavijaju aurom javnih odnosno optih interesa, iako, zapravo,
praktikuju puko stranarstvo i rade u korist raznih parcijalnih interesa.2
U ovom prilogu polazimo od toga da je koncept postsocijalistikih javnih in-

teresa otvoren u svakom od osnovnih i glavnih znaenja, to implicira da treba
izgraditi, na teorijskom nivou i u planskoj heuristici, ire prihvaeni okvir koji bi
mogao posluiti i kao zajedniki imenitelj za veinu aktera, za kako tako prihvat-
ljivo definisanje i uravnoteenje individualnih (parcijalnih) i zajednikih interesa
u donoenju, pripremanju i ostvarivanju odluka na raznim nivoima planiranja.
Takoe naglaavamo da je u postojeim tranzicijskim uslovima malo toga za ta
se unapred sa sigurnou moe ustvrditi da predstavlja javni ili opti interes, a ta,
pak, to nije. Kvalitet odluka i njihova ira ili ua drutvena relevantnost sutinski
zavisi od kvaliteta planske komunikacije i interakcije, pa su stoga njene karakte-
ristike jednako vane za konstituisanje javnog interesa. S druge strane, takoe ne
smatramo da javni interes ini sumu pojedinanih interesa, ve ukazujemo na
druge sutinske uslove u definisanju pojma javni interes, kao i na sutinski znaaj
planske komunikacije za konstituisanje javnog interesa iz interakcije individualnih.
U tome polazimo od jednog pojednostavljenja za koje veina autoritativnih komen-
tatora smatra da je, grosso modo, opravdano, naime, izjednaavamo pojam javnog
interesa i javnog dobra.3
Autori ovog rada su o navedenim problemima pisali u vie navrata (Vujoevi; Pe-
tovar, 2006.; Vujoevi, 2004.; Petovar, 1998.; Petovar, 2003.), ali to nije nailazilo na
vei odjek u profesionalnoj planskoj javnosti, kao ni u politikoj javnosti. Naroito
smo ukazivali na ugroeni legitimitet planiranja, koji prati slom ranijih (socijalisti-
kih) javnih interesa. Budui da smatramo da je razreavanje ovog problema od su-
tinske vanosti za budunost planiranja ne samo u zemljama u postsocijalistikoj
tranziciji, nego i za razvojne procese u razvijenim demokratskim zajednicama, jo
jednom ukazujemo na njega, ovde u kontekstu rasprave o urbanistikom i prostor-
2 Ako se to tee d uoiti kod prostornog i generalnog urbanistikog planiranja, sasvim je

evidentno u sluaju regulacionog odnosno detaljnog planiranja. Valjda nema boljeg primera
nego to je to ostvarivanje interesa tzv. graevinske mafije, kada se oevidno parcijalni
interesi jedne posebne sociopolitike odnosno ekonomske grupe predstavljaju kao opti
prostor
interesi drutva. Re je, nema sumnje, o velikom broju individualnih i grupnih interesa koji
su takoreku nedavno zadobili pravo graanstva, a time se i legitimisali, naime, tokom
1990-ih godina u donedavno kriminalizovanoj dravi, ili/i koji svoju mo zasnivaju na
drutvenim i politikim pozicijama koje su steene jo u vreme, barem nominalno, socija-
i
listikog/komunistikog poretka.
3 Za detaljnu diskusiju o ovom problemu i o odnosu izmeu raznih srodnih kategorija,
Sociologija
videti: Dahl, 1989. Autor konfrontira stanovita triju imaginarnih sugovornika (Tradiciona-
liste, Moderniste i Pluraliste) i komentarie niz potekoa na koje se nailazi u pokuaji-
ma davanja odgovora na pomenuta pitanja i skicira moguna reenja, te naporedo postavlja
distinkcije u odnosu na srodne pojmove (opte/general, javno/public, interes/interest,
htenja/aspirations, blagostanje/welfare i dr.), iako u tome naglaava da ove pojmove vrlo
esto nije moguno razluiti, naroito u praktikom delanju.
25
nom planiranju. Pri tom, svesni smo injenice da planeri nemaju mnogo sredstava
da utiu na tok evidentno, divlje liberalizacije, privatizacije i marketizacije i
sve raireniji anti-planski stav u javnosti. U frontalnom nastupu svojevrsnog soci-
jal-darvinizma, u uslovima tzv. proto, tj., nekonsolidovane demokratije, divljeg
trita i divlje privatizacije, i nerazvijenog graanskog drutva, a naroito na sve
naine ograniavanog javnog uvida i javnog polja, veina aktera ne postupa po
pravilima Habermasove nesputane komunikacije, ve se vlada prema drugim
drutvenim obrascima, za koje su karakteristini individualna i grupna sebinost,
manipulacija i tzv. sistematska i organizovana mobilizacija pristrasnosti. U takvim
okolnostima, ini se vanim pitanje ta se uopte moe oekivati od novih pristupa
u planiranju, a naroito od paradigme komunikacijskog odnosno kolaborativnog
planiranja? U istom kontekstu, na koji nain moe ira participacija javnosti pomoi
boljoj, tj., demokratinijoj i kvalitetnijoj planskoj praksi?
U radu nastojimo da pokaemo da se, usprkos manjkavostima novih pristupa, u

planiranju veoma dobro moe iskoristiti racionalni i produktivni potencijal nave-
denih kategorija. Za razvoj emancipatorskog i modernizatorskog planiranja od su-
tinske vanosti je da planeri-istraivai igraju na kartu javnosti, kontrole od strane
javnosti, zatite javnog interesa i participacije koja tome vodi, a naroito one u kojoj
vanu ulogu imaju tzv. obini graani, pored svih drugih, monijih stejkholdera4.
ta je, meutim, javni interes? I u interpretaciji ovog problema, komunikacijska
paradigma je pobudila nova interesovanja i donela nove nade, nakon krize mejn-
strim, racionalistikog planiranja, iako su se ove nade pokazale samo delimino
opravdanim. Ona je, nema sumnje, unela nove interpretacije u sagledavanje ovog
problema, ali je i kritikovana da je samo za naivne ili za cinine, u uslovima
globalizacije i dominacije neoliberalnog diskursa u politici i ekonomiji, gde njena
uloga, toboe, ne moe biti nita vie od podmazivaa neoliberalne ekonomije
(lubricating the neo-liberal economy, prema: Sager, 2005.)5.
Generalno uzev, glavne teorije planiranja na razliite naine interpretiraju ovaj pro-
blem i prilaze reavanju balansiranja individualnih (privatnih) i kolektivnih (jav-
4 U nedostatku boljeg izraza na srpskom jeziku, koristimo ovaj izraz, u znaenju svih zain-
teresovanih, odnosno neposredno ili posredno motivisanih i pogoenih aktera (stakehol-
ders), to je, opet, ire i razliito od shareholders.
prostor
5 U radu se vie bavimo stranom odnosno ulogom planera, a manje ulogom novih eko-
nomskih i politikih elita u konstituisanju novog upravljakog modela. Ovde samo usput
ukazujemo na kljuni problem iz ovog konteksta, naime, da li nove privredne i politike
menaderske klase (nomenklatura) imaju emancipatorski i modernizatorski potencijal za
i
itavo drutvo? U tom pogledu je sve otvoreno, kako kae Jackson (2002.), gde su izgledne
Sociologija
sledee mogunosti: 1) Nove menaderske klase mogle bi evoluirati od sadanjih rent-see-

kers u profit-seekers, tj., u preduzetnike-inovatore (u smislu koji je definisao Schumpeter); 2)
Nova generacija dobro obrazovanih ljudi mogla bi prednjaiti u uvoenju novih tehnologija
(po uzoru kako se to desilo u Silicijumskoj dolini, odnosno na drugim slinim mestima);
3) Povratnici iz inostranstva (ekonomske dijaspore); 4) Uporedo sa svim pobrojanim mo-
gunostima, strani investitori i menaderi bi polako peuzimali pojedine domae kompanije,
meu njima i one kojima se sada loe upravlja.
26
nih) interesa, pa je veoma vano eksplicirati na koji model planiranja se rauna u

reavanju ovog problema. Naime, razni planski pristupi, osim to ne posveuju istu
panju tom pitanju, takoe nemaju ni isti potencijal za njegovo reavanje. Nadalje,
potpuno nova situacija koja je nastala sa post-socijalistikom tranzicijom (kapita-
lizam posle socijalizma, bez istorijskog uzora) takoe uvodi nove determinante,
koje iziskuju nove pristupe i razumevanje novonastalih interesnih konstelacija i
struktura. Teorijska artikulacija naznaenih i drugih problema je sutinski vana
za konstituisanje demokratskog planiranja u uslovima post-socijalistike tranzicije,
naroito sa stanovita usklaivanja velikog broja novonastalih, legitimnih individu-
alnih interesa, i javnih odnosno kolektivnih/zajednikih interesa. Nadasve, ostaje
centralni problem: kakvi institucionalni i organizacioni aranmani su neophodni, i
koje podrke su nune, da bi se kroz drutvenu igru individualnih strategija do-
lo do novih, legitimnih optih/javnih interesa? Jo pre toga, ta treba preduzeti da
ta igra ne postane destruktivna po ve uspostavljene javne interese, naime, one
za koje se osnovano moe oekivati da e to biti i ubudue?
U prvom delu komentariemo osnove legitimiteta pojedinanog i opteg interesa

i glavne teorijske interpretacije legimiteta javnog/opteg interesa i usklaivanja
individualnih interesa. Zatim prikazujemo glavne probleme tzv. komunikacijskog
obrta u teoriji i praksi planiranja. Potom ukratko opisujemo mogue naine urav-
noteavanja profesionalnih i politikih aktera u planskoj praksi obinog planera
i analiziramo ih u kontekstu dominantnih teorija planiranja i savremenih demo-
kratskih procesa. U zavrnom poglavlju skiciramo mogui okvir za planerski kon-
cept javnog dobra u urbanistikom i prostornom planiranju, a u zakljunom delu
izlaemo vei broj predloga u pogledu relevantnosti participacije najire javnosti u
pripremanju, donoenju i ostvarivanju planskih odluka.
2. Osnove legitimiteta pojedinanog i opteg/javnog interesa
Legitimitet nekog interesa znai da je u zajednici raireno faktiko uverenje o pri-

hvatljivosti interesa i dopustivosti nastojanja interesenata da ga ostvaruju u okviru
postavljenih normi i pravila. Prihvatljivost je determinisana okvirima koje prua (a)
vladajua ideologija i (b) skup dominantnih vrednosti i normi. Legitimitet sistema
moi i interesa doi e u pitanje ako on ne uspeva zadovoljiti odreena osnovna
oekivanja i potrebe, odnosno ako je poljuljano iroko rasprostranjeno uverenje
prostor
da su upravo postojee institucije i organizacije najprikladnije za drutvo i da one

funkcioniu ispravno. Eroziju legitimiteta uvek prati i erozija dominantnih mo-
ralnih standarda u javnom ivotu. Meutim, injenica da institucije i organizacije
vie ne funkcioniu oekivano i efikasno ne znai i da e one biti automatski
i
menjane. Naime, sve dok ne postoji kritina masa drutvenih aktera iji su razlo-
Sociologija
zi i mo dovoljno jaki da menjaju sistem, on nee biti promenjen, ak i ako su

neke osnovne vrednosti, na primer, sloboda, demokratija, jednake anse za sve
itd., postepeno zadobile drugaiji sadraj i znaenje (prema: Lipset: 1969.:99; 352).
Uobiajeno je da se interesima suprotnim poretku porie legitimitet, ime raste i
pritisak osujeenih grupa da se legitimitet takvih interesa drutveno prizna, na
osnovu njihovog uverenja da su njihovi interesi prirodni i drutveno opravdani.
27
irenje kruga legitimnih interesa, meutim, iziskuje poveanje sloenosti regulativ-

nih mehanizama, a ponekad i uvoenje novih tipova kontrole, te i odgovarajuu
ideoloku i politiku racionalizaciju. Ovde su vana tri momenta. Najpre, intere-
si prirodno idu sa ideologizacijom. Pusi (1989.:7071; 310) kae da, u naelu,
osnovna uloga ideologije jeste da zamagli interesnu stranu postojanja i delovanja
drave i da naglasi njenu regulacionu (upravljaku) ulogu kao osnovnu. Ove dve
jesu meusobno isprepletene, ali je u tome osnovno interesno usmerenje da dr-
ava koristi odreene autoritarne mehanizme (koji su u skladu sa tradicionalnom
tendencijom dominacije u dravnom regulisanju), to otvara pitanje ko dobija u
drutvenoj interakciji, ta, kada i pod kojim uslovima. Drugo, a re je o distinkciji
naroito vanoj za planiranje, koju je uveo Habermas (1982.:131137), neophodno
je da postoji mogunost pooptivosti interesa, u tom smislu da se ukupna interak-
cija mora zasnivati na zajednikoj saglasnosti o jednom broju pitanja od opteg
interesa. Tree, svako ukljuivanje novih interesa ini drutvenu regulaciju sloe-
nijom, a time i proces pripremanja, donoenja i sprovoenja odluka zahtevnijim,
tegobnijim i komplikovanijim.
Za razliku od autoritarnih sistema u kojima ideologija ima dominantnu ulogu u

definisanju interesne strukture, u demokratskim drutvima drutvene vrednosti
postaju u sve veoj meri osnovom definisanja legitimnosti interesa. U otvorenim
drutvima proces formiranja drutvenih vrednosti je znatno sloeniji, kako zbog
mnogo veeg broja aktera koji se javljaju na javnoj sceni, tako i zbog uticaja okru-
enja drutvene zajednice (meunarodne organizacije, globalizacija), a naroito
novih generacija meunarodnih konvencija i paktova o ljudskim pravima gra-
anskim i politikim, ekonomskim, socijalnim, kulturnim, envajronmentalnim i
drugim. Ovo ima najvanije implikacije upravo u postsocijalistikom periodu, jer je
sa slomom socijalistikog ideolokog i politikog monopola na javnu scenu stupio
ogroman broj novih, ranije skrivenih ili latentnih, a sada legitimnih individualnih
interesa, a to iziskuje potpuno nove mehanizme za njihovo artikulisanje, balansi-
ranje i izgradnju novih javnih interesa, odnosno novi model politikog odluivanja,
kao i novu kompoziciju upravljakih mehanizama u uspostavljanju nove politike,
socijalne i ekonomske ravnotee.6 Kako to kae Sager (1994.:151156), sm nain
na koji se uspostavlja ravnotea izmeu latentnih i manifestovanih konflikata u
regulisanju interesa u velikoj meri utie na ukupnu drutvenu dinamiku. Takoe je
ovde relevantna i konstatacija Beauregarda (1982.:131137), koji istie da u drutve-
noj praksi dati politiki mehanizam najee omoguava reprezentovanje zapravo
prostor
samo onih interesa iz irokog sociopolitikog spektra, ili samo onog njihovog dela
ili aspekta, koji su prihvatljivi regulatorima.
Sumarno, za razliku od socijalistikih interesa, ije je glavno svojstvo radikalno

i
suavanje baze legitimnih interesa, ime se unapred iskljuuje mogunost sistem-

Sociologija
6 Za detaljniju raspravu o ovom pitanju, u uslovima tzv. post-socijalisitke tranzicije u Srbiji

(SR Jugoslaviji), videti: Vujoevi, 2000.; Cavri, 2002; Grubovi, 2004. O jednom pokuaju
prilagoavanja na nove prilike u meunarodnoj naunoj saradnji, i uspostavljanja najma-
njeg zajednikog imenitelja u tome, videti: Stojkov; Vujoevi, 1999.
28
skih konflikata (barem onih manifestovanih, iako latentni uvek opstaju), a op-
ti interes i identitet unapred se definiu (ili postoje, odnosno nametnuti su, po
nekakvom samorazumevanju), u periodu obnavljanja graanskog drutva krug
legitimnih interesa enormno se iri, a drutveni identitet i opti interes formiraju
se naknadno, tj., kao rezultanta drutvene interakcije, kroz artikulaciju velikog
broja individualnih interesa. Mnogi su meusobno konfliktni, a na delu je borba
niza parcijalnih interesa za zadobijanje suprematije i statusa optih (javnih) inte-
resa. Jednom kada su stari (socijalistiki) principi i vrednosti srueni, otvoren je
proces iji ishod, a samim time i sadraj javnog interesa (javnog dobra), zavisi od
novog odnosa snaga, u uslovima radikalno naruene ranije socijalne, ekonomske i
politike ravnotee i traenja nove ravnotee.
3. Dominantne savremene koncepcije javnog i opteg interesa
Brojne interpretacije pitanja javnog odnosno opteg interesa mogu se svrstati u

okviru triju dominirajuih politiko-filozofskih koncepcija opteg (javnog) dobra i
borbe izmeu paradigmi (prema: Urlich, 1994.:171177):
Habermasove koncepcije legitimnih potreba i individualnih interesa koji se

mogu pooptiti (generalizability of individual interests);
Marksove koncepcije klasnog interesa, prema kojoj se razni pojedinani inte-
resi mogu generalizovati u najvie dve grupe, meusobno konfliktnih socioe-
konomskih (klasnih) interesa;
Savremenog liberalistikog (pluralistikog) modela, prema kojem su svi razni
pojedinani interesi legitimni i opravdani po sebi (osim, naravno, onih duboko
destruktivnih).
Urlich glavnu tekou vidi u tome to svaka od triju naznaenih koncepcija ima
problema u definisanju opteg (javnog) dobra, a za planiranje koje tei postizanju
javnog dobra kae da pati od objektivizma, te da time gubi svoju (re)distributivnu
funkciju, budui da prenebregava da od planske akcije ne mogu svi imati podjed-
nake koristi.
prostor
O otvorenosti i sloenosti ovog pitanja pisala je i Held (1970.), koja istie da je

znaenje pojma javni interes promenljivo, te da zavisi od konkretnog socio-
politikog konteksta u kojem se interes nastoji ostvariti i od postupka pomou
kojeg se to pokuava postii. Ona teorije javnog interesa svrstava u tri velike
i
grupe:
Sociologija
Teorije prevage (preponderance), koje javni interes poistoveuju sa zbirom

individualnih interesa (alternativno, sa interesima koji preteu), mereno na
osnovu odreenog kriterijuma sumiranja ili korisnosti (na primer, veinsko
odluivanje, rezultat nadmetanja izmeu interesnih grupa, analitiko izrauna-
vanje preferencija i dr.).
29
Teorije zajednikog (common) interesa, koje javne interese poistoveuju sa

onim interesima koji su zajedniki za sve lanove zajednice (na primer, sistem
vladavine/vlasti, skup pravila prema kojima se reavaju sporovi i dr.).
Unitarne teorije (unitary theories), po kojima javni interes predstavlja odreen
skup ureenih i meusobno usklaenih vrednosti, a svi drugi pojedinani
zahtevi smatraju se nevaljanim/nelegitimnim (na primer, kao u tvrdnji tradi-
cionalnih marksista da interes revolucionarne radnike klase predstavlja javni
interes).
Svaka od navedenih teorija, meutim, sadri nedostatke zbog kojih nijedna, zapra-
vo, ne moe raunati na univerzalno vaenje. Na takvu relativnost ukazuje i Dahl
(1989.:28098; 367), kada kae da se u raspravi o zajednikom dobru (common
good), te i o mogunostima i nainima za dostizanje zajednikog dobra, poteu
manje ili vie tri osnovna pitanja:
ije (kojih aktera) dobro je ujedno i zajedniko dobro?
Kako se na najbolji nain dolazi do saglasnosti o zajednikom dobru u procesu
donoenja kolektivnih odluka?
ta je sadraj zajednikog dobra, tj., u emu se ono sastoji?
Imajui sve navedene kontroverze u vidu, pojedini autori (na primer, Healey, 1997.)
smatraju da je bolje izbegavati da se govori o javnom interesu, ve da je u odree-
noj politikoj zajednici bolje imati u vidu odreeni zdrueni interes (an aggregate
interest), interese u kojima zajednikim uestvujemo (our shared interests), nau
zajedniku brigu (our common concern) i sl. Ili, kako to kae Hoch (1994.), mo-
da planiranje moe da napreduje a da se i ne poziva na sveobuhvatnost planskih
odredbi i javni interes kao njihov osnov?
Ovde je takoe vano istai da su tzv. fukoovski obrt i uvoenje rasprave o

tamnoj strani planiranja veoma mnogo uticali na razumevanje uloge interesa
i moi u planiranju. Naime, kako to kau Flyvbjerg i Richardson (2002.:4462),
Habermasov pristup je jednostran i nepotpun, dok Fukoovo uenje o moi, kao i
docnije interpretacije njegovih sledbenika, pruaju bolja analitika teorijska obja-
njenja kljunih pitanja u planiranju, na primer, legitimiteta, racionalnosti, znanja i
odnosa znanja i akcije, prostornog aspekta (spatiality) i dr.: Mo moe postati la-
prostor
kmus-test teorije planiranja. Ovde je naroito vana tzv. tamna strana planiranja,
posebno oko korienja opresije i prinude u planiranju. Osnovna kontradikcija
Habermasovog pristupa sastoji se u tome to on prenebregava da je prinuda nuna
da bi se ostvarili uslovi neprinudne, tj., nesputane komunikacije. Ako se hoe
ograniiti mo, potrebna je upravo (druga, jaa) mo!7 Kako to naglaava Flyvbjerg
i
Sociologija
7 Verovatni izvor ove slabosti Habermasovog uenja jeste upravo to to se on veoma retko
bavi stvarnim odnosno konkretnim politikim procesima. Nasuprot tome, Fuko nalazi da
su mo i znanje korelativi i da ne postoje jedno bez drugog: mo oblikuje i kontrolie kako
se znanje koristi u diskursu, samo stvaranje znanja i tzv. drutvenu konstrukciju (raznih)
prostora (the social construction of spaces) (Flyvbjerg i Richardson, 2002.:4651). Na taj
30
(1998.:209), upravo se u planiranju uvek mora raunati sa upotrebom moi, a na-

roito kada je ona potrebna da se ogranii neka druga mo.
Naime, vrsta moi koja se koristi sutinski odreuje i vrstu znanja koje se koristi
kada dominiraju prinuda, manipulacija i lani autoriteti, s njima korespondira
korienje odreenih vrsta znanja, dok nemanipulativno ubeivanje, participacija
i saradnja s drugim pretpostavlja korienje sasvim drugih znanja. U tome, odlu-
ujue je vano da je mo neophodna (i) da se ogranii druga mo, jer drugog
sredstva naprosto nema. Centralno je pitanje: kako ograniiti manipulativne i
potencijalno destruktivne vrste moi, a jo vanije kako uspostavljati i uiniti
efektivnim one vrste i forme moi koje su kompatibilne sa demokratskim vredno-
stima? To se u planiranju svodi na pitanja: (1) kako i koju mo koristiti; i (2) koje
oblike saznajne podrke koristiti kako bi demokratski pripremljene i donete odlu-
ke bile kvalitetne. U tome je vana uloga participacije, jer ona prua mogunosti
da se potencijalno destruktivni konflikti prevedu u konstruktivne, na osnovama
udruivanja, saradnje, kompromisa i konsenzusa i u kontekstu nastojanja da se
smanje odnosno ukinu nepotrebne distorzije (iskrivljavanja) u planskoj participa-
ciji, koje sputavaju komunikaciju i poveavaju stepen neracionalnosti (ograniene
racionalnosti). Uz to, posebnu i vanu ulogu dobija i javna kontrola moi kao
nain ograniavanja i sputavanja zloupotrebe moi, to je u velikom broju slu-
ajeva omogueno upravo polazei od raznih meunarodnih konvencija koje to
podravaju i obezbeuju.
Na osnovu svega reenog, treba upitati da li je javni interes jo uvek glavni

legitimizacioni osnov planiranja? Lakonski odgovor bi glasio da, uslovno, od-
nosno uvek kada je moguno jednoznano pokazati da je re o nesumnjivo jav-
nom interesu! Kako su to, meutim, pokazala naa prethodna razmatranja, sutina
problema jeste upravo u tome da najmoniji parcijalni interesi tee da se obaviju
aurom javnog (zajednikog, opteg i sl.) interesa, u nastojanju da time osvoje
prazan prostor u kojem mogu da se nametnu kao hegemon i da se ostvare. Pre-
ma tome, uvek je prvo i osnovno da se definie ta planiranje treba da postigne
nain shvaena, racionalnost je kontingentna, odreena je odnosima moi i nikako nije slo-
bodna od konteksta i toboe objektivna. Fukoov ideal nije Habermasova utopija o savre-
prostor
no transparentnoj komunikaciji, ve o pravnim pravilima, upravljakim tehnikama i etikoj

osnovi drutvene regulacije, usredsreeno na mikro politiku, za razliku od Habermasa, koji
naglaava proceduralne aspekte makro politike (Flyvbjerg i Richardson, 2002.:5255). Fuko
je verodostojniji i u razmatranju konflikata u drutvenoj regulaciji. On nalazi da konflikti,
i
jednom legitimizovani, mogu biti od velike koristi, dok ih Habermas posmatra preteno
Sociologija
kao opasne, korozivne i potencijalno destruktivne po drutveni poredak. Smisao ukupne

planske akcije, meutim, sastoji se u tome da se, primenom odgovarajuih i primerenih de-
mokratskih postupaka, potencijalno destruktivni konflikti prevedu u konstruktivne, jer ovi
predstavljaju motor drutvene dinamike. Samo tako planersko pribliavanje asimptotskom
idealu nesputane odnosno idealne komunikacije dobija svoj puni smisao, naime, kada se u
to slobodnijoj komunikaciji koristi to vie onih oblika moi ija primena vodi donoenju
legitimnih i kvalitetnih odluka (Flyvbjerg i Richardson, 2002:6162).
31
(uloga, cilj, misija i sl.) (1), a zatim kome slui planska akcija (tj., kojim interesima,
koja mu je vrednosna osnova i pozadina, kako se uravnoteuju javni i privatni/in-
dividualni interesi itd.) (2). Tek nakon toga se moe smisleno postavljati pitanje da
li se konkretna planska akcija zasniva na neupitnom javnom interesu kao glavnom
legitimizacionom osnovu, ili se ona legitimie (javno ili ne-javno, formalizovano
ili neformalizovano, nametnuto od najjaih aktera ili uz pristanak svih aktera, itd.)
polazei od nekih drugih osnova, odnosno putem nekih drugih sredstava.
Ovde, meutim, uvek treba voditi rauna o problemu na koji je ukazao jo Sal-
tzstein (1985.:283-306), pitajui se kako se aproksimira opte dobro u politikom
procesu, odnosno ta je to volja naroda. Imajui u vidu nesmanjenju relevantnost
njegovih upozorenja, jo jednom emo ukazati na osnovne dileme kada je re o
tome ijim se zahtevima privoleti, meu raznim mogunostima odnosno interpre-
tacijama: (1) optem javnom mnenju; (2) najartikulisanijim (najglasnijim) stavovi-
ma; (3) stavovima manjina, odnosno deprivilegovanih; (4) neiskazanim stavovima
apatine javnosti (koje je, doim, moguno rekonstruisati, ali i estoko manipuli-
sati njima); i (5) stavovima pobednika, tj., najjaih interesnih grupa, i sl.
U ovako ocrtanim okvirima, treba ukazati na relevantnost stanovita Urlicha

(1994.:171177), koji nalazi da je mnogo bolje, profesionalno korektnije i etiki
utemeljenije ako planeri otvoreno zauzme zastupniku (advocative) i stranarsku
(partisanship) ulogu, odnosno da se deklarisano i stvarno stave na stranu nekog
pojedinanog/posebnog interesa, sve sa saznanjem da se tom interesu moe bolje
sluiti nego nekom drugom, ili, pak, fiktivnim i fingiranim optim interesima.
4. Komunikacijsko-kolaborativni obrt u planiranju i njegova teorijska i

praktika kritika
Re je o teorijskom idealu, ustanovljenom od Habermasa. Idealno-tipski, ovaj pri-

stup, koji se ponekad oznaava i kao kritiki pragmatizam, odgovara situacijama
gde postoji uzajamno razumevanje izmeu aktera, gde se dogovoru tei bez pri-
nude i gde ima malo tzv. distorzija u komunikacijskom procesu. On se zasniva
na sledeim pretpostavkama (prema: Sager, 2005.; Sager, 1994.): 1) postojanje ne-
prostor
otuivog prava (autonomije) pojedinca da kae da, odnosno ne, odreenim

zahtevima i vrednosnim pretpostavkama drutvene komunikacije/interakcije; 2)
Mogunost da on/ona prevazie svoje egocentrino stanovite, to pretpostavlja
uvaavanje istovrsnih prava drugih u okolnostima kada postoji meusobno ra-
i
zumevanje izmeu pojedinaca i solidarnost u zajednici, u kojoj se, na osnovu

Sociologija
potovanja individualnih interesa, tei porastu blagostanja, poviavanju kvaliteta

ivota i ostvarivanju opteg interesa u tome; 3) javnost diskursa; 4) ne-prinudnost
diskursa (komunikacija mora biti slobodna i jednaka) jedina dozvoljena prinuda
jeste snaga boljeg argumenta; 5) saradnja meu akterima: akteri moraju saraivati
u traenju istine; 6) postojanje tzv. prosveene politike volje (enlightenment of
political will). Uz to, definisana su etiri kljuna uslova za situaciju tzv. idealnog
32
govora (prema: Outhwaite, 1998.)8, tj. razumljivost (comprehensibility), iskrenost/

otvorenost (sincerity), legitimnost (legitimacy) i tanost (accuracy).
Kada primenjuju Habermasov model saradnje, u pogledu komunikacije odnosno

interakcije, akteri polaze od sledeih principa :
Unapred definisati, barem preliminarno, kriterijume za docniju evaluaciju (uz
ouvane mogunosti za kasnije promene u broju i vanosti kriterijuma, aspe-
kata i sl.);
Vie se usmeriti na ciljeve nego na sredstva (upravo zbog toga da sredstva ne
postanu ciljevi, da se ne zamagli osnovna svrha procesa itd.);
Obezbediti potpunije i kvalitetnije informacije, i minimizovati pristrasne infor-
macije;
Nastojati na ravnotei izmeu kvalitativnih i kvantitativnih informacija (podata-
ka).
Suprotan ovome, je model tzv. ograniene komunikacije, koji se odnosi na pisane
ili usmene oblike ograniavanja komunikacije, koji poivaju na predrasudama i/
ili na politikoj prinudi. U jednom pluralistikom kontekstu, ovaj model poiva
na sledeim pretpostavkama: 1) Uticaj asimetrije moi; 2) Dominacija sebinih
interesa; 3) Postojee spoznajne granice (neznanje); 4) Uticaj socijalne diferencija-
cije; 5) Uticaj konflikata; 6) Uticaj tzv. strukturnih faktora (na primer, nejednakosti
u dohocima i bogatstvu, drutvenog poloaja, pred-modernog dravnog aparata
itd.). Upravo ovaj model dominira u pristupu veine aktera u prvom periodu post-
socijalistike tranzicije. Tu se, naprosto, ne mari za Habermasov ideal nesputane
komunikacije u kojoj su najvanija razumljivost, iskrenost, legitimnost i tanost,
ve se u svom nastupu rukovodi sledeim vodeim principima:
U raspravu se uvode samo vrednosti koje favorizuju sopstveni predlog (u od-
nosu na druge aktere i, posebno, u odnosu na najiru javnost uopte);
U argumentaciji se usredsreuje na konkretan predlog i njegov znaaj, i time se
izbegava rasprava o mogunostima uvoenja alternativnih ciljeva i sredstava;
Nastoji se da se vlastiti predlog ne uporeuje sa drugima koji su mu slini,
odnosno analogno poeljni;
Ako se ve doe u situaciju da se sopstveni predlog mora uporeivati sa alter-
prostor
nativnim (budui da protivnici insistiraju na tome), nameu se svoji kriterijumi,
8 Sastavni deo ovog modela ine i odreeni proceduralni uslovi i zahtevi za nesputanu ko-
i
munikaciju: 1) Niko od aktera kojih se diskurs tie ne sme biti iz njega iskljuen (uslov op-
Sociologija
tosti); 2) Svi uesnici moraju imati jednake mogunosti da iznose svoje miljenje i kritikuju
tue (uslov autonomije); 3) Akteri uestvuju dobrovoljno i raspolau sposobnou da shvate
validnost stavova drugih (uslov tzv. idealnih uloga); 4) Postojee razlike u moi meu
uesnicima moraju biti neutralisane, tako da ove razlike ne utiu na stvaranje konsenzusa
(uslov neutralnosti moi); 5) Uesnici moraju otvoreno izloiti i objasniti svoje ciljeve i na-
mere i odustati od strateke akcije (uslov tranparentnosti); 6) Vreme koji uesnicima stoji na
raspolaganju je neogranieno (uslov vremenske limitiranosti).
33
tj., oni na osnovu kojih se mogu ubedljivo pokazati prednosti sopstvenih pred-
loga (opcija);
Biraju se odnosno korise samo one injenice (informacije) za koje se osnova-
no moe pretpostaviti da e biti podrane u javnosti;
Da bi se poboljali narativ, dramaturgija i ubedljivost sopstvene argumenta-
cije, usredsreuje se na posebne odnosno pojedinane primere ljudi koji bi bili
pogoeni (oteeni, osujeeni itd.) ako bi predlog protivnika bio prihvaen, a
naroito u odnosu na postojeu situaciju;
Statistika (kvantitativna) argumentacija se koristi selektivno.
U najveem broju sluajeva planska praksa veoma odstupa od uslova idealne dis-
kurzivne komunikacije, kako ju je definisao Habermas. Stvarnu politiku najee
odreuju najmoniji akteri, koristei se bogatim arsenalom raznih tradicionalnih i
novih makjavelistikih sredstava. Birajui izmeu naglaeno komunikacijskog pri-
stupa i pristupa kritikog pragmatizma (tj., realne politike), ima razloga zalagati
se za traenje nekakve srednje mere. Naime, tano je da je za proaktivno plani-
ranje neophodna obimna teorijska argumentacija u prilog demokratske akcije, ali
je u demokratskoj planskoj praksi skoro uvek vanije praktiko ubeivanje (ne-
manipulativna persuazija). U tome se ne moe raunati na nekakav univerzalni
konsenzus, jer sve do ega se doe u komunikaciji i interakciji jeste privremeno i
ogranieno na dati prostor i vreme, te podlono novom propitivanju i dogovaranju.
Generalno uzev, jednom postignuto treba da bude otvoreno za promene. Ovakva
vrsta pragmatizma od koristi je i u pogledu vrste racionalnosti kojoj se tei u plan-
skoj akciji. Naime, velika veina situacija ne odgovaraju teorijskim uslovima ili-ili,
tj., instrumentalnoj ili supstantivnoj racionalnosti, ve je re o veem broj prelaznih
stanja, koja sadre razne meavine oekivanja u pogledu instrumentalne i komu-
nikacijske racionalnosti i gde skoro da nije moguno postii jasnu demarkaciju
izmeu njih. Ljudska praksa najvie odgovara propozicijama koje je formulisao jo
Dewey, naime, da je u projektovanju budunosti najuputnije poi od kakvih zami-
slivih ciljeva (ends-in-view), kao svojevrsnih hipoteza koje mogu biti opovrgnute,
ili ne u svemu ostvarive, ali koje ipak daju pouzdan pravac stratekog delovanja.
Njih je tokom vremena moguno modifikovati, korigovati, pa i odbaciti, u procesu
drutvenog eksperimentisanja i uenja. Ova propozicija je od sutinskog znaaja
upravo u planiranju, kao svojevrstan srednji put izmeu dveju iskljuivosti, tj.,
prostor
unapred definisanog proceduralnog racionalizma, koji utvruje ciljeve pre samog

procesa, i beskonanog komuniciranja koje za ciljeve zna samo nakon postizanja
konsenzusa (videti: Harrison, 2002.:170171). Nema sumnje, racionalnost nije iz
jednog komada (osim kao najire shvaena), tj., racionalnih postupaka moe biti
i
vie vrsta, pa eljene budue konsekvence odnosno implikacije neposredno zavise

Sociologija
od svrhe konkretne planske akcije i razumevanja racionalnost od strane neposred-

nih aktera koji u njoj uestvuju.
Sumarno, nema sumnje da je teorija komunikacijske akcije Habermasa veoma in-

spirativan asimptotski ideal za svako slobodarsko planiranje. Kada se heuristiki
predloci koji su izvedeni na osnovu nje u novijim pristupima komunikacijsko-
34
kolaborativnog plaraniranja (na primer, J. Forestera, T. Sagera, P. Healey, J. Innes

itd.) primenjuju u planskoj praksi, meutim, uvek treba imati u vidu ogranienja
Habermasovog pristupa:
U veini sluajeva, prvi, osnovni i glavni cilj planiranja jeste reavanje proble-
ma, a ne postizanje validne argumentacije i konsenzusa, pa ni kolektivnog
uenja (ili, na irem planu, drutvenog uenja). Teza o pretenoj vanosti
komunikacijske racionalnosti (u odnosu na instrumentalnu), koja omoguava
da se doe do zajednikog razumevanja situacije od strane svih ukljuenih
aktera, nije od vee koristi u reavanju kljunog pitanja (ali to niti glavna
polazita kritike teorije), koje glasi: kako doi do uzajamnog razumevanja u
svetu koji je toliko pluralistiki i heterogen, socijalno i kulturno fragmentisan i
determinisan datom strukturom moi (na raznim nivoima)?;9
Habermasov koncept ne pomae razreavanju osnovne tendencije koja postoji
kod planske participacije, a to je da se participacija mora organizovati, to,
verovatno, odmah preti njenoj birokratizaciji;
Nadalje, ini se da je koncepcijsko odvajanje komunikacijske i instrumentalne
racionalnosti kontraproduktivno za planiranje, jer ih stalno meusobno suprot-
stavlja: ako je jedna na delu, to niti onu drugu, i obratno. Re je, meutim, o
tome da se planska interakcija ne moe zasnivati samo na razumu, ve da su
jednako relevantne mnoge druge kategorije, to se zbirno mnogo bolje aprok-
simuje uslovima pomenute kvazi-racionalnosti.
Ono emu se od Habermasovog stava u ovom pitanju treba bespogovorno pri-

voleti jeste njegova teza da treba praviti razliku izmeu dve vrste moi, one koja
oznaava nepotrebna, sistemska iskrivljavanja komunikacijske akcije, i one koja
se ne moe izbei, te je u tom smislu neophodna i prihvaena od najire javnosti
kao legitimna. S druge strane, Fukoova opta teorijska razmatranja nisu od vee
koristi za konkretnu plansku akciju, osim u tom znaenju to je neizostavno za
svaku pojedinanu akciju da se raspolae datom (konkretnom i sl.) mapom moi
i interesa, kao polazitem za svaku potonju mogunu akciju.
I u naznaenim okvirima, meutim, ostaju otvorena etiri kljuna pitanja: (1) Kako
se formira javni (ili zajedniki) interes i ko je njegov reprezentant? (2) Kako najbolje
iskoristiti vladine interevencije, sa stanovita upravljakog nivoa (problem centra-
prostor
lizacije/decentralizacije, odnosno supsidijarnosti)? (3) Koliko nametljive smeju biti

intervencije vlasti sa viih upravljakih nivoa, naime, da ne dovedu u pitanje inte-
9 Prema: Mntysalo (2002.:117). Autor naglaava da se ovde ne vidi kako bi ostvarivanju tog
i
Sociologija
cilja bolje doprineo dijalog (u znaenju komunikacije koja stvara znaenje), u odnosu na
drugi od dveju glavnih oblika diskursa, tj., raspravu (discussion), pogotovo to je Haber-
masovo razumevanje dijaloga suvie usko i nedinamiko, tj., prenebregava njegovu ulogu u
formiranju tzv. sveta ivota. On takoe naglaava da, imajui u vidu determinante moi,
i patoloko ponaanje, bez obzira na to koliko to nekome moe smetati, treba smatrati
jednom od konstanti planske (i mnoge druge, uostalom) interakcije, budui da ovo pitanje
nije moguno izbei u teorijskom diskursu.
35
rese aktera sa lokalnih nivoa, odnosno da ne onemogue njihove akcije i kontrolu

koju oni vre u svojim lokalnim zajednicama? (4) Da li odluke, bez obzira na to gde
su i kako su donete, tj., koji mehanizam u tome ima prevagu, doprinose stvarno
odrivom razvoju?
5. Zaarani krug (zamreni vor) planske profesije
Osnovna protivurenost i zaarani krug, odnosno zamreni vor (conundrum)

planske profesije10 moe se saeto i shematski predstaviti na sledei nain (modi-
fkovano prema: Allmendinger, 2002.:143):
A. U praktikovanju svoje profesije planeri tee: (1) postizanju i odravanju profesio-

nalnog (time i politikog) statusa; (2) moi; (3) novcu; (4) sigurnosti zaposlenja; (5)
zastupanju visokih profesionalnih standarda, odnosno visokog profesionalizma.
B. Centralni znaaj dobijaju profesionalni zahtevi: (1) ekspertnost (odnosno drugo

neophodno znanje);11 (2) sposobnost reavanja problema; (3) oekivano delanje u
javnom interesu.
C. Posledice prethodnih zahteva po stav planera u prvi plan stavljaju: (1) prevagu
tehnikih (tehnokratskih) u odnosu na politike (sociokratske) aspekte; (2) pre-
vagu birokratskog pristupa odozgo nanie; (3) pretenost konsultacija i jedno-
strane komunikacije, u odnosu na participaciju.
D. Posledice prethodnih stavova po praksu: (1) prevaga komprehenzivnih planskih

shema odnosno koncepata; (2) neusklaenost i nesaglasnost sa ostalim akterima.
E. Odgovor drugih planskih aktera i najire javnosti na prethodno: (1) zahtev za

vie zastupnikog i participativnog planiranja; (2) vee uee javnosti; (3) smanji-
vanje moi planera; (4) moguna deprofesionalizacija planiranja.
F. Prethodnom se planeri estoko protive, zbog svega onoga to je navedeno na

poetku pod A.
prostor
10 Strogo uzevi, ovde bi trebalo govoriti o plansko-envajronmentalnoj profesiji, na ta

bi se onda odnosio komentar koji sledi, jer su u ve poduem periodu pitanja planiranja
prostora i planiranja/politike zatite ivotne sredine meusobno skoro neodvojiva. Pri tom
ne treba prenebregnuti tekoe koje donosi integrisanje envajromentalnih aspekata i instru-
i
menata u tradicionalni planski okvir. Za detaljniju diskusiju o ovom pitanju u Srbiji, videti:
Sociologija
Stojanovi, 2001. i Stojanovi, 2005.

11 U ui opseg ovde relevantnih pitanja spada i ono koje se odnosi na nain korienja
raznih profesionalnih i ne-profesionalnih (laikih) znanja u planiranju, odnosno na tzv.
jezik planiranja. Za detaljniju raspravu o ovome, posebno u kontekstu promena planiranja
u tzv. post-socijalistikoj tranzicji, videti: Vujoevi, 2004.c. O jednom pokuaju uspostav-
ljanja informatiko-saznajne podrke za novo planiranje u neposrednom meunarodnom
okruenju Srbije (SR Jugoslavije), i meunarodnoj naunoj saradnji, videti: Vujoevi, 1999.
36
Sumarno, sve navedeno ini osnovne razloge zbog kojih planeri esto nisu na
strani slabih aktera u planskoj zajednici, ve, zapravo, ... tite monike i zbunjuju
one koji tu mo nemaju... (prema: Forester, 1991.). Ogromna veina planera, i kada
neposredno ne predstavljaju deo tzv. politokratije, tehnokratije i ekonokratije,
pre je sklona da se privoli njihovim razlozima i kriterijumima, nego razlozima i
kriterijumima obinih ljudi (graana). Nastup politikih, ekonomskih i tehnikih
elita odvija se u stalnoj borbi pod okolnostima krize reprezentativne demokratije i
pomaka ka novim oblicima tzv. hibridne demokratije odnosno politike moder-
nizacije ka dravi koja mora sluiti svim graanima, a posebno najugroenijim, te
u tome pokazivati sasvim drugu vrstu odgovornosti. Drugim reima, izmeu plura-
listikih demokratskih tendencija u upravljanju, i onih tehniko-korporativistikih,
koje hoe same vladati, dominirati i kontrolisati drutvene procese i koje svoju
mo i kontrolu zasnivaju na ekonomsko-tehnikoj analizi i upravljanju i rutinskoj
saradnji izmeu vlade, biznisa i sindikata. Dakako da ni planeri veoma esto nisu
u stanju da izbegnu zamke koje prua povlaeni status u tom trouglu.
Osim to najee ne zavre na strani ugroenih, deprivilegovanih i srodnih slojeva

odnosno pojedinaca, poziciju planera (u sociopolitikom pogledu) dodatno otea-
va to to je javni interes odnosno javno dobro, teko postii u mnogim situacijama
(videti: Alexander, 1992.:129133). U tom pogledu, izmeu planera i politiara po-
stoje razliita oekivanja: dok planeri od politikih faktora oekuju da ciljevi budu
to jasnije formulisani, te uz to i obezbeeni odgovarajui instrumenti za njihovo
ostvarivanje, politiari su radiji da to, kao tehniko pitanje, utvrde planeri, budui
da time skidaju sa sebe teret odluka koje mogu biti sasvim nepopularne. Ovde je
jo uvek paradigmatski vano ono to je ustvrdio Albers (1986.:34), kada je rekao
... ini se da i jedni i drugi oekuju previe.
6. Dominantne teorije planiranja, demokratija i javni interesi
Kako kae Sager (2005.), sve dominantne teorije planiranja, zapravo, korespondira-
ju s najuticajnijim normativnim teorijama demokratije (teorijom demokratskih dru-
tava), jer se malo o tome moe uopte rei ako planiranje nije ujedno i sredstvo
za promovisanje demokratije. Utoliko, danas dominantne teorije planiranja bave se
prostor
svojevrsnim promovisanjem demokratije, a time i javnih interesa (interpretirano na

osnovu: Sager, 2005.; Vujoevi, 2004.):12
12 Naravno, problem adekvatnog profesionalnog angamana ima i etiku stranu. Kako to po-
i
Sociologija
kazuju Harper i Stein (1992.), izmeu glavnih etikih teorija i glavnih teorija planiranja postoji
odreena korespondencija i korelacija, to se naroito manifestuje u praksi. Detaljno smo o
ovom problemu raspravljali u Vujoevi (2004.b). Meu glavnim normativnim etikim teori-
jama, obuhvatili smo: utilitaristiku teoriju; teoriju negativnih prava Nozicka; etiku teoriju
Rawlsa; etika teoriju Habermasa; i komunitaristiku etiku teoriju. Od glavnih grupa teorij-
skih planskih paradigmi, komentarisali smo: reformistiko planiranje; tzv. analizu politike;
planiranje-kao-uenje; progresivno planiranje; radikalno planiranje; i liberalno planiranje.
37
U sinoptikom (sveobuhvatnom, racionalistikom, komphrezivnom itd.) pla-

niranju, demokratsko odluivanje najbolje se jaa tako to se poboljava pri-
premna faza u donoenju odluka, kroz visoki profesionalizam planova, koji se
zatim daju na odluivanje (javni interes definisan je unapred, a dobar planski
proces doprinosi da se oni promoviu i zatite izborom najpogodnijih sredsta-
va, budui da primat ima tzv. instrumentalna racionalnost, racionalnost sred-
stava, u odnosu na ciljnu/supstantivnu racionalnost, racionalnost ciljeva). U
celom periodu rekonstrukcije nakon II. svetskog rata, nekako je bila samorazu-
mljiva vanost tehniko-ekonomske ekspertize, koja je bila visoko vrednovana
kao odluujue vana za sinoptiko planiranje.
U pristupu tzv. nepovezane postupnosti (disjointed incrementalism), planira-
nje treba da omogui da svaki interes ima svog psa-uvara, a demokratinosti
planskih odluka doprinee irenje kruga meusobno konkurentnih interesa
raznih pojedinaca, grupa i organizacija (ako se tako postupa, bie zatieni i
javni interesi, ako ve postoje, ili e se do njih doi kroz postupak odluivanja).
Na svoj nain, ova teorija je znaila prelaz od prevashodne ekonomsko-trine
logike i diktata ka tritu ideja koje su neophodne da bi se legitimisao jedan
iri planski pristup.
Zastupniko planiranje (advocative planning) postulira sledee: ako planira-
nje pomae da se jaa dimenzija jednakosti i drutvene pravde demokratskog
poretka, ono je prihvatljivo i za demokratiju, a naroito ako omoguava da
se u javnom polju i procesu demokratskog odluivanja uje i glas slabih i
deprivilegovanih. Na taj nain e biti zatien i javni interes, ili e kroz taj
proces biti konstituisan. U sutini, ovaj pristup bio je pokuaj odgovora na
krizu u urbanim jezgrima (inner cities) u SAD-u ranih 1960-ih godina, za koje
se sinoptiki/racionalistiki pristup pokazao manje relevantnim. Kao jedna od
njegovih grana, tzv. transaktivno planiranje (transactive planning), koje je
razvio Friedmann na kraju 1960-ih i u prvoj polovini 1970-ih godina, takoe
se bavilo pitanjem poloaja najugroenijih grupa i insistiralo je na potrebi ire
i intenzivnije participacije.
Prema pristupu kritikog pragmatizma (koji objedinjuje razne grane komuni-
kacijskih, kolaborativnih i srodnih pristupa), za planiranje je odluujue vano
da planski proces bude to manje podloan manipulaciji i drugim oblicima re-
presivnih odnosno prinudnih strategija moi. U ovom pristupu, imperativ je da
prostor
se primenom odgovarajuih postupaka smanje tzv. komunikacijske distorzije,

u to iroj participaciji i kroz to iri dijalog. Sto vie planski proces i odlui-
vanje zadovoljavaju navedene uslove, to e i javni interesi biti bolje zatieni,
odnosno, do njih e se doi u transparentnom demokratskom procesu.13
i
Sociologija
13 Treba primetiti da, kako kae Sager (2005.), bez obzira na brz uspon i velik uticaj kriti-
kog pragmatizma od kraja 1970-ih godina, izvorno, ovo planiranje nije imalo toliko direk-
tnih veza s tada nastupajuim neoliberalnim politikim i ideolokim udarom, ve je nastalo
kao posledica sledeih okolnosti: 1) u mnogim drutvima Zapada, koja su postajala sve he-
terogenija u etnikom, kulturnom i drugom pogledu, bilo je potrebno sve vie pogaanja,
dogovora i slinog u komunikaciji i interakciji za pripremanje planova, programa, projekata
38
Prethodne naznake imaju veliku vanost za konstituisanje novog planiranja kod

nas, jer su neposredno u vezi s vrstom problema koji e biti legitimisani kao naj-
vaniji, kao i sa vrstom sredstava (planiranje kao opreka tritu, vie ili manje pla-
niranja, planiranje kao emancipatorski mehanizam ili kao tehniko sredstvo, itd.).
Naime, planiranje mora ponovo zadobiti legitimitet, ili zadobiti novi, time to e
se pozicionirati i pronai svoju ulogu u novonastalim okolnostima dominirajueg
neoliberalizma, koje su u mnogom pogledu neprijateljske i nepovoljne za njega.
Naravno, ostaje otvoreno pitanje da li je pristup kritikog pragmatizma taj koji ovo
omoguava, u drutvu koje je, s jedne strane, u mnogom pogledu predmoderno, i
u kojem naporedo haraju nekontrolisan i kvazi-trino orijentisani neoliberalizam
i faktori koji ire proces globalizacije, s druge strane. Moda je, pak, komunikacij-
sko-kolaborativno-pragmatiki pristup samo jo jedna ideologija planiranja, iako
nastoji da se prikae kao nova teorija? Veoma je vano raspraviti ovo pitanje, jer u
Srbiji, kao i drugim postsocijalistikim dravama traje produena kriza planiranja,
gubitak samopouzdanja i opta zapitanost o svrsi i koristima od ove profesije.
Naime, kako istiu pojedini kritiari (na primer, Bengs, 2005.), i pored svih poma-
ka u mejnstrim planskim teorijama (bez obzira na to u kakvu auru se zavijaju),
veina danas praktikovanih pristupa najpre slue i podravaju neoliberalne tokove
i globalizaciju u upravljanju razvojem, a posebno liberalizovan reim upravljanja
gradskim/graevinskim zemljitem i trita nekretnina, i to upravo tako to po-
tenciraju znaaj podrke komunikaciji meu stejkholderima u odnosu na javnu
kontrolu trinih interakcija (katalaksije, u znaenju ovog pojma koji mu je pri-
davao fon Hajek), ili iru participaciju javnosti, ili iru demokratsku kontrolu od
strane izabranih predstavnika javnosti. Po njima, i kritiki pragmatizam predstavlja
sastavni deo razvoja neo-liberalnog drutva, time to podstie to intenzivnije
investiranje (odnosno ukida prepreke za to efikasnije investiranje, nastojei da
i drugih odluka u javnom domenu; 2) graanstvo je bilo sve bolje obrazovano, zapravo,
bolje nego ikada pre toga, pa je sve vie ispostavljalo zahteve za javnou u pripremanju
odluka; 3) irilo se i jaalo je i graansko (civilno) drutvo, i sve se bolje organizovalo kroz
razne oblike grananja, umreavanja i pokreta, koji su se sve bolje umeli nositi s upravom
(birokratijom) i politikom klasom; 4) tako je evoluiralo i planiranje, naime, s onu stranu
posebnih planskih pristupa, budui da je sve vie vanih aspekata trebalo uzimati u obzir
prilikom pripremanja i donoenja odluka, a kao poseban problem u prvi plan je dolo
prostor
pitanje objektivizovanih standarda za evaluaciju envajronmentalnih i socijalnih posledica

odluka; naime, pored ve uobiajenih i etabliranih tehnikih i ekonomskih principa i krite-
rijuma, sve vie su postajali vani pojedini socio-psiholoki momenti, a najpre preferencije
raznih grupa i neophodnost da i one budu uzete u obzir u fazi ex ante evaluacije odluka; 5)
i
nadasve, osim porasta znaaja evaluacije, od kraja 1970-ih/poetka 1980-ih godina efikasna
Sociologija
implementacija onoga to je odlueno dobija sve vie na znaaju, pa je pristup kritikog

pragmatizma nastao i na tom talasu prilagoavanja u planiranju. Efikasna implementacija
ini jednu od sutinskih karakteristika neo-liberalnog pristupa, to je zajedniko za njega i
za nove komunikacijsko-kolaborativne pristupe. Sumarno, neoliberalno politiko okretanje
ka desnici u 1980-im i 1990-im godinama podudara se sa sve glasnijim nastupom planskih
teoretiara i praktiara koji izlaz iz pre toga nagomilanih Gordijevih vorova planiranja
nalaze u njegovom komunikacijskom obrtu.
39
definie to manje ogranienja i smernica koje bi mogle sputavati slobodno inve-

stiranje), i podstie sporazume/dilove meu lokalnim akterima.
Upravo na taj nain, nastavlja Bengs, u pristupu kritikog pragmatizma tradicio-

nalni javni interes se porie, jer se on vidi kao suma ekonomskih interesa biznisa
(investitora, preduzetnika, izvoaa i dr.), a ne kao neto to tek treba definisati i
uskladiti s interesima drugih aktera van ovog kruga. Javni interes je neto o emu
e se dogovoriti akteri koji su ukljueni u planski dijalog.
Takoe je indikativno da u ovom pogledu ima slinosti izmei teorije kritikog

pragmatizma i trenda koji se oznaava kao novo upravljanje u javnom sekto-
ru (New Public Management, NPM). Kao to kritiki pragmatizam na graanina-
uesnika u odluivanju gleda najpre kao na stejkholdera, tako i NPM redukuju
ulogu graanina na ulogu pukog potroaa (javnih usluga). Novo menaderstvo
(new managerialism) u dravnom i drugim delovima javnog sektora kao svoje
sastavne poluge ima naglaavanje vanosti procedura, operativnog menadmenta
i tehnikih strana (tj., instrumentalna racionalnost), u odnosu na politike i so-
cijalne aspekte odluivanja (tj., ciljnu/supstantivnu racionalnost). Funkcije javnog
sektora sve vie se disperguju na druge aktere izvan vlade, u skladu s deljenjem
i fragmentisanjem kompleksnijih problema na vei broj manjih, koji se reavaju
pojedinano. Ovo menaderstvo je, nema sumnje, ulo i u planiranje, gde se mani-
festuje kroz nebrojene oblike umreavanja (networking), ortakluka (partnership),
posebnih postupaka za reavanje pojedinanih sluajeva itd., i u svemu tome
silnu plansku komunikaciju i interakciju meu uesnicima, a u prvom redu meu
stejkholderima.
Treba, ipak, naglasiti da motivi proponenata kritikog pragmatizma u planiranja i

novog menaderstva u javnom sektoru ne moraju biti identini. Komunikacijsko-
kolaborativni planeri na njemu insistiraju upravo zato da se u planskom procesu ne
zanemari interesna strana, odnosno, eminentno socio-politiki naboj u priprema-
nju i donoenju odluka proces mora da budu participatoran i fer upravo zbog to-
ga to to predstavlja vrednost po sebi i to je to jedini nain da se uje glas svih
aktera, to sve skupa na najbolji nain obezbeuje poetni demokratski legitimitet
procesu. U tome, planer ne moe imati nekakvu posebnu ulogu, ve je njegova
glavna misija da obezbeuje to nesputaniju komunikaciju za uspostavljanje kom-
promisa i traenje konsenzusa meu akterima. Posebno je vana uloga planera u
prostor
tome da akteri budu potpuno informisani, tj., da im se obezbedi saznanja i druga

podrka da mogu donositi kvalitetne i implementabilne odluke. Pretpostavlja se da
planeri imaju uvida u delovanje svih faktora koji su vani za ceo proces, kao i da
nastupaju bona fide. Osim toga, to je i nain da se uopte zadri bilo kakva vanija
i
uloga planera u sve iroj deregulaciji odluivanja u javnom sektoru, koristei svoja
Sociologija
neosporna iskustva upravo u strukturisanju i usmeravanju pregovaranja i odra-

vanju to nesputanije planske komunikacije. Na drugoj strani, novi menaeri u
javnom sektoru, mnogo manje se bave tom stranom procesa, ve u njemu najpre
gledaju proceduralnu strukturisanost i ureenost sa stanovita efikasnog operativ-
nog rukovoenja (upravljanja) i implementacije odluka (prema: Sager, 2005.). Dok
planeri u ovom pristupu nastoje da unaprede proces participacije, ire i produblju-
40
ju demokratska prava, daju podrku graanstvu i usmeravaju raspoloiva sredstva

ka irokom krugu aktera, te na taj nain jaaju deliberativnu demokratiju, novi
menaderi na dravu javnog staranja gledaju iskljuivo kroz lupu sistema isporuke
zasnovanog na tritu (a market-based delivery system), iji je smisao i cilj da se
ojaaju potroai, a da se menaderi oslobode stega politike i sindikata. Dok me-
naderi u prvi plan stavljaju ekonomske vrednosti, principe i kriterijume, a najpre
odnos trokova i efektivnosti (cost-effectiveness), sve na fonu ideolokog pokria
o tobonjoj depolitizaciji odluivanja u javnom sektoru, planerima u komuni-
kacijsko-kolaborativnom pristupu vani su i drugi kriterijumi u javnom diskursu,
budui da ciljaju upravo na politizaciju postupka, u uslovima znaaja raznih i ra-
zliitih interesa. Vanost ovih momenata naroito naglaavaju nordijski teoretiari
planiranja i velik broj anglo-saksonskih teoretiara (Sager, 2005.).
Kritiari su, meutim, ovde samo delimino u pravu, jer, ako planska komunikacija
stvarno zadovoljava inae veoma zahtevne uslove za postizanje tzv. nesputane
komunikacije (slobodno i jednako, u saradnji i zajednikom traenju nalaza, po-
lazei od snage argumenta, a ne argumenta snage itd., sve u smislu Habermasa),
to znatno obeava da bi ishod takve komunikacije mogao biti u javnom interesu.14
Opet, evidentno je da veina planera nema tu mo da znatnije ispravlja uvek po-
stojeu asimetriju moi, koja je glavno sredstvo monih da nametnu svoje interese.
Jedino to planeri mogu postii jeste da utiu na smanjivanje manipulacije, a time i
na sniavanje politikih transakcionih trokova. Pitanje je, meutim, koliko mogu i
na to uticati, jer skoro uvek vai ta je dobro za Forda, dobro je i za Ameriku!.
Bilo kako bilo, planeri ostaju u vrlo komplikovanoj poziciji sa novim menader-
stvom i optim pomakom na politikoj sceni ka tzv. novoj desnici (New Right).
Ostaje otvoreno pitanje, zakljuuje Sager (2005.), da li su ova dva pristupa uop-
te meusobno kompatibilna? Naime, novi menaderijalizam je nastao upravo
u pomaku od starog profesionalizma birokratije (bureau-professionalism), ije
je eminentni deo inilo upravo tradicionalno planiranje, ka upravljanju u kojem
dominiraju biznis i korporacijske vrednosti, kao i tehniko-ekonomske procedure,
kriterijumi i nain razmiljanja. Sada novi menaderi diktiraju tempo planeri-
ma, upravo time to pouruju rad na planskim odlukama, insistiraju na brem
izdavanju planskih i graevinskih dozvola, pojednostavljuju i redukuju procedure
pripremanja i donoenja odluka, participaciju svode na puke javne konsultacije o
ve pripremljenim odlukama (u poodmaklim fazama odluivanja) itd. to, me-
prostor
utim, sve zajedno ostavlja sve manje prostora i vremena za iroku, produbljenu i
kvalitetnu javnu participaciju.
14 Jo jednom podseamo da su uslovi idealne komunikacije vrlo strogi i u stvarnosti

i
Sociologija
veoma retko ispunjeni (najira otvorenost za javnost, inkluzivnost, jednake mogunosti za

uestvovanje, sloboda od unutranje ili spoljne prinude, iskrenost kazivanja, sposobnost da
se u svemu razume drugi itd.). Dodatno, naroito je problematian aksiomatski stav velikog
broja komunikacijsko-kolaborativnih planera, da obini ljudi najbolje znaju ta je dobro
za njih, to samo po sebi govori u prilog to iroj participaciji. Ovo, naravno, uopte uzev
ne mora biti tano, jer participanti moraju raspolagati i odgovarajuim znanjem, da bi ono
svima bilo od koristi u jednom racionalno strukturisanom planskom postupku.
41
6. Okvir za planerski koncept javnog dobra u urbanistikom i prostornom

planiranju
Na tragu teze o preklapanju pojmova javni interes i javno dobro, pokuaemo

da do upotrebljivog koncepta javnog interesa doemo preko pojma javno dobro.
Javna dobra su artefakti i vrednosti koje zajedniki koristi veliki broj potroaa/
korisnika. Razlog tome su dva njihova bitna svojstva: (1) nerivalski odnos po-
tronja od strane jedne osobe ne smanjuje koliinu dobra za druge potroae; i (2)
neekskluzivnost jednom kada je dobro na raspolaganju nije mogue ograniiti/
zaustaviti njegovo korienje, ak i kada nije plaeno. To su dobra iz ijeg korie-
nja nije mogue iskljuiti ostale, bilo zato to je to nemogue ili, pak suvie skupo,
kao i dobra koja su namenski izgraena/postavljena/uraena tako da budu dostu-
pna svim graanima, odnosno pripadnicima ciljne grupe, kao javno dobro. Ovo je
izvorna, ekonomska definicija javnog dobra (Samuelson, 1954.; Begovi, 1995.; Pro-
viding Global Public Goods, 2003.; http://en.Wikipedia,org/wiki/public good).15
Promene u drugoj polovini 20. veka, naroito irenje koncepta ljudskih prava (gra-
anska i politika, ekonomska, socijalna i kulturna, envajronmentalna i druga) i
njihova meunarodna zatita i monitoring, razvoj civilnog drutva, globalizaci-
ja, partnerski odnos izmeu dravnog/javnog, komercijalnog i civilnog sektora u
mnogim oblastima ivota itd. modifikovale su razumevanje pojma javno dobro,
kako u pogledu znaenja tako i u pogledu odgovora na pitanje ko obezbeuje/
stvara javna dobra i ko utvruje status i reime korienja javnog dobra?
Mnoga javna dobra nisu plod dravne intervencije niti, pak, pojedinane akcije.
Takoe, mnoga javna dobra ne mogu biti omeena kao pojedinani proizvodi/
artefakti. Javno dobro se javlja (u gradskom, lokalnom, nacionalnom prostoru) i
kao skup/rezultat razliitih aktivnosti koje ga (javno dobro) formiraju u zajednikoj
interakciji. Javno dobro moe biti i proizvod prirode, u kojem je iz razliitih razloga
prepoznat javni interes (prirodna dobra, resursi i sl.). S druge strane, bez kolek-
tivne akcije, javni problemi kao to su zagaenje, buka, ulini kriminal i sl., ne
mogu biti reeni. U literaturi se pored pojma javno dobro (public good), raspravlja
i o pojmu javna teta/gubitak (public bad/public ill) (Providing Global Public Go-
ods, 2003.; Kaul, 2003.). Javne tete su posledica nedostatka odgovarajueg znanja,
propusta u politici ili krenja uspostavljenih propisa i regulacija. Mnoga privatna
prostor
dobra doprinose javnim tetama (negativne trine eksternalije), naroito u oblasti

ivotne sredine.
Etimologija termina javno (public) ukazuje na znaenje koje se odnosi na za-

i
jednike, univerzalno pristupane dimenzije zajednikog ivota graana, kao i na

Sociologija
sve one stvari koje imaju opti uticaj na interese svih ljudi (Kuper, 1991.:6612),
odnosno pojedinih grupa stanovnitva koje definiemo kao ciljne grupe (deca i
15 Naglaavamo jo jednom, u okviru teorije javnog izbora, budui da postoji vei broj
definicija ove vrste koje su druge teorijske provenijencije.
42
omladina, lica sa posebnim potrebama i sl.). Kuper navodi i dva grka ekvivalenta
iz ranijeg doba: koinos i demosios (Kuper, 1991.:662). Oba se odnose na ono to
je zajedniko, i na sve ono to je od javnog ili opteg interesa, to se zajedniki
koristi i to je opte pristupano. Ruso kae da graanin mora i da stvara i da bude
ogranien najviim upravljanjem opte volje, odnosno koncepcijom opteg dobra
koju je narod stvorio (Rousseau, 2325). Opta volja (volonte generale) je sinteza,
kumulativ razmiljanja o optem dobru, to ukazuje na uticaj drutvenih vrednosti
i istorijskog karaktera ovog pojma i njegovog znaenja. Kuper pokazuje kako su se
tokom istorije smenjivale dominacije privatnosti i javnosti i kao dobar primer na-
vodi Vornerovu analizu evolucije ovih pojmova u amerikom gradu Filadelfiji. Od
jedinstvene zajednice sa aktivnom sferom javnog u 18. veku, Filadelfija je krajem
19. veka postala grad u kojem je privatnost i tenja ka jaanju privatnosti zadobila
dominantnu ulogu (Kuper, 1991.:666). Zaokupljenost i jaanje carstva privatnog
tokom celog 19. veka i socijalnih trauma koje je tadanji kapitalizam nosio doveo
je do suprotstavljanja sfere javnog i sfere privatnog, uz jasan prioritet privatnih,
odnosno individualnih interesa. Uveavanjem funkcija drave, pojam privatnog
povezuje se sa poslovnim (biznisom) i tritem, a pojam javnog sa vlau, odnosno
intervencijom javnog sektora/drave (Kuper, 1991.:667). Kako primeuje Gidens
(Giddens, 2004./2001.:20), ... trite ne moe da obezbedi javni sektor. Trite ne
moe da stvori sigurno susedstvo ili iste ulice i trotoare.
Razvoj kulture i civilizacije donosi nove sadraje pojma javno dobro. Mnogi arte-
fakti koji su rezultat privatnih aktivnosti i privatnih interesa, vremenom zbog svog
znaaja i znaenja (kulturnog, estetskog, socijalnog, istorijskog, ambijentalnog i dr.)
mogu postati i postaju javno dobro. Slian je proces i sa mnogim prirodnim dobri-
ma, koja odgovarajuim procedurama i formalno bivaju proglaena za javna dobra
(zatieni parkovi prirode, nacionalni parkovi, rezervati, pojedinana stabla itd.).
Nesumnjiv je uticaj drutvenih vrednosti na formiranje koncepta, sadraja i obima
pojma javno dobro. Ulino svetlo, biblioteke, obavezna/javna zdravstvena zatita,
nezavisno sudstvo, osnovno obrazovanje, obezbeenje zdravstveno ispravne vo-
de, danas se uzimaju kao javna dobra koja se podrazumevaju. U velikom broju
evropskih gradova koncept gradskog prostora kao javnog dobra (peake zone,
trotoari, javne zelene povrine, prioritet javnog prevoza, ograniavanje korienja
privatnih automobila u centralnim gradskim zonama i sl.) zasniva se na vrednosti-
ma koje polaze od korpusa osnovnih ljudskih prava, odnosno od prava graanina
prostor
na kvalitetnu i bezbednu socijalnu i ivotnu sredinu. Nema sumnje da je u savre-

menim demokratskim dravama (i gradovima) ogromna lista kako artefakata, tako
i nematerijalnih vrednosti, koje se razumevaju kao javno dobro, iako takav njihov
status nije formalizovan, to je posledica odgovarajuih drutvenih, kulturnih i
i
civilizacijskih vrednosti koje se uspostavljaju i neguju u konkretnoj zajednici. Na

Sociologija
primer, bezbednost graana (od kriminala, ulinih bandi, saobraajnih udesa i sl.)
je javno dobro par exellence.
Procesi demokratizacije, globalizacije i pluralizacije donose nove interese i nove

aktere i u domenu javnog dobra i javnog interesa. U klasinoj definiciji, javna do-
bra su rezultat dravne intervencije (Begovi, 1995.). U izdvajanju drave kao jed-
43
nog od aktera treba imati na umu da drava nije vrednosno niti ideoloki neutralan
konstrukt. U socijalistikoj/komunistikoj dravi, pojam javnog dobra bio je izjed-
naen sa dravnom akcijom samo je drava mogla biti protagonist javnog dobra i
javnog interesa, i samo su objekti u svojini drave mogli imati status javnog dobra,
a kao takvi i biti zatieni (Petovar, 1998.). Takav pristup je umnogome osakatio
sadraj javnog dobra i javnog interesa u socijalistikoj dravi, jer je koncept javnog
dobra redukovao na objekte u vlasnitvu drave i na aktivnosti od interesa za
dravu, odnosno njenu politiku nomenklaturu i administrativno-upravni aparat.
Proizvodnja mnogih javnih dobara u savremenom svetu je multiakterska aktiv-
nost, u koju su ukljueni drava i njene slube, civilni sektor, privatni preduzetnici
i drugi akteri. Partnerski odnos, kao i javnost i transparentnost donoenja odluka,
su glavni naini da se unapredi javno dobro i zatite (legitimni) interesi pojedi-
nanih aktera u prostoru, koji su kompatibilni i usklaeni sa konceptom javnog
dobra. (Edwards; Zadek, 2003.; Barrett, 2003.). Pokuaj da se definie i kontrolie
javno dobro, kao i javni interes od strane samo jednog aktera, na primer, drave,
na nain kako je to praktikovano u socijalistikoj dravi ili liberalnom kapitaliz-
mu, oigledno je doiveo neuspeh.16 U savremenim demokratskim, pluralistikim
dravama, sa jakim civilnim sektorom i graanstvom, koncept javnog dobra je ka-
tegorija koja se podrazumeva, budui da je direktno povezana sa nivoom kvaliteta
ivljenja. Bezbrojni su primeri podsticanja aktivnosti kojima se unapreuju i tite
javna dobra, ak i po cenu ograniavanja mnogih prava i aktivnosti koja su koliko
do jue smatrana neotuivim pravom pojedinaca ili grupa (reimi korienja i odr-
avanja objekata u privatnoj svojini graana, na primer i sl.).
U savremenom, politiki i kulturno pluralnom drutvu, graanin i korpus ljudskih

prava (graanska i politika, ekonomska, socijalna i kulturna, envajronmentalna i
dr.) ine osnovu irenja koncepta javnog dobra i njegovo razumevanje kao opte-
prihvaene i neupitne drutvene vrednosti. irenje korpusa ljudskih prava nepo-
sredno utie na redefinisanje obima i sadraja pojma javno dobro, naroito u pogle-
du dostupnosti javnih dobara (prostorne, socijalne) i prava korienja pod jednakim
uslovima, bez diskriminacije i socijalnog iskljuivanja. irenje koncepta javnog dobra
u poslednjim decenijama 20. veka dodatno je podstaknuto problemima nastalim
ugroavanjem ivotne sredine i pretnjama po kvalitet ivljenja, pa ak i ugroavanja
ivota na planeti. Nije sluajno to se sve vei broj strunjaka, nacionalnih i meu-
narodnih organizacija, ukljuiv specijalizovane organizacije Ujedinjenih nacija, bave
prostor
globalnim javnim dobrima (Providing Global Public Goods, 2003.).
Status javnog dobra i odnos javnog i privatnog u gradskom prostoru posredovan

je osobenostima grada kao ljudskog, drutvenog i istorijskog artefakta. Zbog toga
i
pojmovi javno i privatno dobro nemaju samo ekonomski sadraj, niti mogu biti
Sociologija
svedeni samo na ekonomsku dimenziju. Ambijentalne karakteristike gradskih zo-

na nisu prost zbir privatnih dobara, nego posebne vrednosti koje ine javna dobra
16 Ovde samo usput spominjemo da su u ogromnoj veini zemalja tek akcije meunarod-
nih organizacija poele da daju prve dobre rezultate u ovim oblastima.
44
jednog grada, odnosno jedne dravne zajednice, ili pak meunarodne zajednice.
U pogledu svojinskog statusa, javno dobro moe biti u javnom i/ili u privatnom
vlasnitvu (zatiena kulturna dobra, privatne galerije, privatni parkovi itd.). Javni
interes u dobrima koja su u privatnom vlasnitvu utvruje se putem uspostavljanja
statusa dobra i reima njegovog korienja, koji propisuje nadlena institucija, na
osnovu zakonskih propisa. Privatizacija spomenika kulture u Italiji (na primer, ga-
lerije Ufii u Firenci, Koloseuma u Rimu i mnogih drugih objekata kulturnog nasle-
a najvieg ranga), pokazuje kako se koncept javnog dobra uspostavlja kao norma
jaa od vlasnitva, u smislu slobode raspolaganja ili korienja. Nadleni zavod za
spomenike kulture utvruje reim korienja ovih objekata, koji je obavezujui za
vlasnike, akcionare i lokalnu upravu. Nacionalna i lokalna uprava imaju pravo da
propisuju reime korienja javnih i privatnih dobara, sa ciljem da se zatiti javni
interes i javno dobro, s jedne strane, i da se zatite privatna dobra, s druge. Primera
radi, u mnogim dravama i njihovim lokalnim zajednicama na snazi su rigorozni
propisi o korienju i odravanju stanova i stambenih zgrada, koji ponegde idu
dotle da se kod prodaje odnosno izdavanja stana u zakup mora pribaviti sagla-
snost vlasnika svih ostalih stanova. Slian smisao imaju rigorozni propisi u pogledu
odravanja i rekonstrukcije objekata u zatienim gradskim zonama, graevinski,
tehniki i urbanistiki standardi i propisi za graenje itd.
Pored materijalnih dobara, u prostoru grada, dakako, postoje i nematerijalna javna

dobra, pa se prethodna razmatranja odnose i na takva dobra. Na primer, urbani-
stika norma je javno dobro kojim se obezbeuju odgovarajui standardi i kvalitet
ivljenja. Urbanistikom normom se tite razliiti interesi, kako pojedinani inte-
resi graana, tako i javni interesi grada kao zajednice. Nematerijalne vrednosti
koje gradu daju odgovarajui nivo urbanosti i posebnosti, na primer, ambijentalne
vrednosti i ambijentalne celine, urbana matrica, memorija grada, gradski simboli,
slika grada, siluete grada, itd., takoe su javna dobra jednog grada, koja zahtevaju
definisanje statusa i zatitu na isti nain kao i materijalna dobra.
Da sumiramo: osnovni stubovi koncepta javnog dobra u savremenim dravama su:

(1) civilno drutvo, njegove organizacije i aktivnosti; (2) ljudska prava (graanska
i politika, ekonomska, socijalna i kulturna, envajronmentalna i druga prava), od-
nosno drutvene vrednosti koje stoje u osnovi koncepta ljudskih prava; (3) pravna
drava i vladavina prava (ureen i vrst pravni poredak), ukljuiv efikasnu i
prostor
odgovornu sudsku i izvrnu vlast; i (4) norme i standardi ureenja i korienja pro-
stora zasnovani na civilizacijskim tekovima i drutvenim vrednostima graanskog
drutva.
i
Sociologija
ZAKLJUNE NAPOMENE
Odavno je ve postulirano, na primer, kod A. Schafer (1974.), da puno uee u

demokratskim procesima iziskuje angaman graana u svim fazama odluivanja,
to obuhvata est osnovnih faza (sa mnotvom pojedinanih koraka): (1) identifi-
kovanje i definisanje problema; (2) generisanje i razmatranje alternativnih reenja;
45
(3) predlaganje najbolje opcije (tj., odreenog reenja); (4) odluivanje o njegovom
prihvatanju ili neprihvatanju; (5) formulisanje plana (odluke) za implementaciju; i
(6) samu implementaciju. Navedena interpretacija specifina je po tome to autor
naglaava vanost uestvovanja obinih aktera od samog poetka procesa, tj.,
ve od uoavanja (planskih) problema i potonjoj raspravi o tome ta se ima sma-
trati stvarnim problemom, a ta to nije. Od navedenog treba poi kada se definiu
principi participacije javnosti u pripremanju, donoenju i ostvarivanju planskih
odluka.
Prema Brody, Godschalk i Burby (2003.), participacija nee uspeti sama od sebe.
Ona mora biti pomno planirana i struktuisana, da bi uspela. est kljunih zahteva
na koja treba odgovoriti jesu sledei:
Pripremiti detaljan plan/program participacije (nota bene: gde je javna rasprava

samo jedna faza u itavom procesu!), odrediti za to posebno pripremljene pla-
nere (moderatore) i finansijska sredstva, o tome doneti odluku od strane za
to odreene instance i o tome obavestiti javnost a moda i traiti komentare
od pojedinih aktera.
Pomno definisati ciljeve da li je re o pukom obavetavanju (obrazovanju)
graanstva, ili o stimulisanju da akteri ekspliciraju svoje individualne i grupne
aspiracije i preferencije, ili je naglasak na analizi ogranienja i mogunosti,
kao i o razvojnim aspiracijama planskih vlasti i drugih zvaninih instanci (za
iroku prezentaciju i raspravu u javnosti), ili je to samo puko vizioniranje
(visioning), ili mobilizovanje to veeg broja izabranih predstavnika u datoj
planskoj zajednici da uestvuju u planskom procesu (i da docnije podre plan),
ili je to irenje saznajne grae (naime, pored ekspertskog, i na znanje i iskustvo
tzv. obinih ljudi), itd.?
Definisati ciljne grupe, odnosno utvrditi na koje grupe se rauna u participaciji, da

li je to javnost uopte, ili se radi o specifikovanim grupama, da li se one posebno
obavetavaju/pozivaju, itd.?
Utvrditi postupak, metode i tehnike javne participacije koji posebni postupci

e biti primenjeni i kako e biti sprovedeno njihovo adminstriranje? Uputno
je da participacija pone od samog poetka procesa, tj., ve od samog defini-
prostor
sanja problema i saglasnosti o tome. (Opet, da to ne bi bilo previe uopteno,

i ova faza se mora posebno pomno pripremiti.) Naime, parcijalni i fragmen-
tisani angamani ne omoguavaju sticanje uvida u celinu problema i opcija,
kao i u celinu postupka koji je doveo do odredbi finalnog dokumenta, pa ako
i
se graanstvo ukljui tek u fazi razmatranja nacrta dokumenta, to nee bitno

Sociologija
doprineti ueu javnosti. Generalno uzev, komunikacija i interakcija treba da

budu viesmerne.
Obezbediti informatiku podrku na koje klase i vrste informatike podrke
se rauna, koji mediji se koriste i kako e to biti ukljueno u participaciju. Ge-
neralno uzev, za dobru participaciju potrebna je obuka i za profesionalce i za
46
graanstvo. Za neka specifina pitanja treba angaovati i dodatne konsultante,

ali i oni treba da imaju dobra komunikacijska i interakcijska svojstva.
Svi stejkholderi treba u svakom momentu da imaju na raspolaganju sve relevant-
ne informacije (planske podatke, druge informacije, predloge itd.), tokom celog
procesa. Generalno uzev, to su bolje informacije, to je bolja i participacija (na
dananjem nivou tehnikih sredstava, nema nikakvog razloga da graanstvo ne
stekne pun uvid u tok i sadraj planskog procesa). Generalno uzev, opcije treba
izlagati u formi varijantnih scenarija stvarnih, a ne fingiranih! gde su izra-
ene i u jasnom obliku prikazane graanstvu njihove pojedinane implikacije i
konsekvence. Uputno je da se koriste razni oblici informacija (pored alternativ-
nih strategija) informacije o dotadanjim raspravama (koje treba da budu na
raspolaganju svima), posebne projekcije/prognoze (kao pripomo), sumarijumi
o kritinim podrujima (sa mapama) i razne druge stvari. U pogledu naina,
moguni su neposredni razgovori, broure, novine i novinski iseci, kablovska
televizija sa pristupom za javnost, video snimci, pisma, Web stranice itd.17
Iz prethodne analize sledi teza o kljunom znaaju kriterijuma na osnovu kojih

se preduzimaju i izvode reforme u periodu tranzicije (1), kao i na osnovu kojih se
pripremaju i donose razvojne i druge odluke (2), i drutvenih vrednosti koje stoje
u osnovi ovih kriterijuma (Bez jasnih i ekspliciranih kriterijuma, sva reenja mogu
se uiniti/prikazati povoljnim). Stoga treba stalno upozoravati na kljuna pitanja
planske evaluacije: 1) Na osnovu kojih kriterijma se vri evaluacija i da li su oni
precizno utvreni? 2) Kojim postupkom se utvruju ovi kriterijumi i ko su uesni-
ci u tom postupku (lokalne uprave, angaovani eksperti, vlasti na viim nivoima
upravljanja/planiranja, nezavisni strunjaci, NVO, komercijalni sektor itd.)? 3) Ko
i kojom procedurom donosi odluku o izboru kriterijuma? 4) Kako se ponderiu
meusobno nesaglasni (ili iskljuujui) kriterijumi? Pretpostavka ostvarivanja ovog
stava jeste angaovanje nezavisne i nepristrasne ekspertize i kompetentnog znanja,
stvaranje institucionalnog i organizacionog okvira i pretpostavki koje to omogu-
avaju. Drugim reima, za konstituisanje novih, postsocijalistikih/ranokapitali-
stikih javnih interesa, kao i za definisanje i odgovarajuu zatitu javnih dobara
(ukljuiv i urbana javna dobra), odluujue je vano da u tom sloenom procesu
uestvuje to ira javnost i to vei broj aktera. Imajui u vidu da je stvaranje plura-
listikog i demokratskog postsocijalistikog dakle, graanskog/civilnog dru-
tva eminentno emancipatorski proces, u kojem jednu od glavnih uloga treba da
prostor
imaju graani, nije izgledno da se ono moe formirati bez strukturisanog procesa
u kojem na demokratski i kompetentan nain uestvuju obini ljudi, uz to na
nain da budu to potpunije obaveteni o svim kljunim aspektima.
i
17 Ovde nije nevano primetiti da, kako kau autori (Brody, Godschalk i Burby, 2003.:250),
Sociologija
veina planera, nasuprot retorici, ima sklonost da ... ne preteruje... sa znaajem i primenom
participacije, budui da im je vanije da oni kontroliu planski proces, a da im je tek u
drugom planu uee javnosti, a naroito one najire. Ovome idu na ruku i neki vrlo racio-
nalni momenti, jer, kako to naglaavaju Wilson, Payne i Smith (2003.), previe participacije,
i pogaanja (bargaining) koja je obino prate, esto mogu nepovoljno delovati na profesi-
onalnu kreativnost u traenju najboljih reenja.
47
Iz svega to je reeno sledi da je nuno to pre doi do koncepcije novog planira-

nja, odnosno upravljanja razvojem, koja bi bila prilagoena dejstvu kljunih fakto-
ra tranzicije i prihvaena od veine politikih, profesionalnih i drugih aktera. Nova
planska heuristika mora se zasnivati na modelu proaktivnog planiranja, usklae-
nog sa kljunim tranzicijskim faktorima (politika pluralizacija i demokratzacija,
dominacija privatne svojine, privatne inicijative i trino zasnovanih odluka, selek-
tivna re-regulacija u uslovima sve ire liberalizacije odluivanja itd.) i podravati
dejstvo ovih faktora. U tom smislu, nedopustivo je minimizovanje uloge planiranja,
kojem je toliko sklona veina arhitekata tranzicijskih reformi, a naroito ekono-
misti neoliberalne ideoloke provenijencije.18
Literatura
1. Albrechts, L. (2002). Power and planning. Planning in Border Regions, XVI AESOP
Congress, Volos: 1015.
2. Allmendinger, P. (2002). Planning Theory. Hampshire: Palgrave, Houndmills, Basing-
stoke.
3. Allmendinger, P.; Tewdwr-Jones, M. (Eds.) (2002). Planning Futures. New Directions for
Planning Theory. London and New York: Routledge.
4. Barrett, S. (2003). Creating Incentives for Cooperation. In: Providing Global Public
Goods. Managing Globalization.
5. Beauregard, R. A. (Ed.). (1989). Economic Restructuring and Political Response. New-
burry Park: Sage Publications.
6. Begovi, B. (1995). Ekonomika urbanistikog planiranja. Beograd: CesMecon.
7. Brody, S. D.; Godschalk, D. R.; Burby, R. J. (2003). Mandating Citizen Participation in
Plan Making. Sex Strategic Planning Choices. APA Journal, Vol. 69, No. 3:245264.
8. Cavri, B. (2002). The New Planning Paradigm in the Latest Yugoslav State Alliance of
Serbia and Montenegro. SPATIUM, 8, Jun 2002.:1425.
9. Convention on Access to Information, Public Participation in Secision-Making and
Access to Justice in Environmental Matters. UN ECE. Fourth Ministerial Conference
Environment for Europe, Arrhus, Denmark, 2325 June 1998.
10. Dahl, R. A. (1989). Democracy and Its Critics. New Haven and London: Yale University
Press.
prostor
11. Desai, M. (2003). Public Goods: A Historical Perspective. In: Providing Global Public
Goods. Managing Globalization.: 6377.
12. Edwards, M.; Zadek, S. (2003). Governing the provision of Global Public Goods: The
Role and Legitimacy of Nonstate Actors. In: Providing Global Public Goods. Managing
Globalization.: 200224.
i
13. European Social Charter Revised (1996). The Council of Europe.

Sociologija
14. Fischer, F. (1990). Technocracy and the Politics of Expertise. Newbury Park: Sage.
15. Friedmann, J. (1987). Planning in the Public Domain. Princeton: Princeton University
Press.
18 Detaljnije o ovom pitanju u: Vujoevi (2003.).
48
16. Flyvbjerg, B. (2003). Making Social Science Matter. Why social inquiry fails and how it
can succeed again. Cambridge: Cambridge University Press.
17. Flyvbjerg, B. (1998). Rationality and Power: Democracy in practice. Chicago: Univer-
sity of Chicago Press.
18. Flyvbjerg, B.; Richardson, T. (2002). In Search of the Dark Side of Planning Theory. In:
Allmendinger, P.; Tewdwr-Jones, M. (Eds.). Planning Futures. New Directions for Plan-
ning Theory. London and New York: Routledge: 4462.
19. Gams, A. (1990). Drutvena norma. Pojava, nastanak i znaaj. Beograd: Savremena
administracija.
20. Grubovi, Lj. (2004). New Institutionalism as a New Theoretical Framework for Urban
Political Analysis. SPATIUM, 11. December 2004: 4147.
21. Habermas, J. (1982). Problemi legitimacije u kasnom kapitalizmu. Zagreb: Naprijed.
22. Held, V. (1970). Public Interests and Individual Interests. New York: Basic Books.
23. Hillier, J. (2002). Direct Action and Agonism in Democratic Planning Practice. In: All-
mendinger, P.; Tewdwr-Jones, M. (Eds.). Planning Futures. New Directions for Plan-
ning Theory. London and New York: Routledge: 110135.
24. Hoch, C. (1994). What planners do: Power, politics and persuasion. Chicago: APA Plan-
ners Press, 42.
25. Jackson, M. (2002). Politics and Transition Lags in Southeastern Europe: Will, Ability,
or Possibility. In: Kotios, A.; Petrakos, G. (Eds.). Restructuring and Development in
Southeastern Europe. SEEDC, University of Thessaly Press, Volos: 73113.
26. Kaul, I. (2003). Introductory statement on The UNDP Forum on Global Public Goods
for the Millenium Development Goals.
27. Kaul, I. (2001). Global Public Goods: What Role for the Civil Society? Nonprofit and
Voluntary Sector Quarterly, Vol. 30, No. 3:588602.
28. Kaul, I.; Conceicao, P.; Goulven, Le K.; Mendoza, R. U. (2003). Providing Global Public
Goods. Managing Globalization. The United Nations Development Program. Oxford
University Press.
29. Kuper, T. (1995). Javne obeveze javnog administratora: Kontinuum javno-privatno u
demokratskom drutvu. U: Damjanovi, M. i orevi, S. (Ur.). Izazovi modernoj up-
ravi i modernom upravljanju. Hrestomatija. Beograd: TIMIT: 661688.
30. MacRae, D. Jr. (1993). Guidelines for Policy Discourse: Consensual versus Adversarial.
In: Fischer, F.; Forester, J. (Eds.). The Argumentative Turn in Policy Analysis and Plan-
ning. London: UCL Press: 291318.
31. Mntysalo, R. (2002). Rationality concepts in planning theory since WW II. Planning
in Border Regions. XVI AESOP Congress, Volos.
32. Mlinar, Z. (2005). Sociologija prostora i planiranje u Sloveniji na pragu informacijskog
prostor
drutva. Sociologija sela, 169 (3).

33. Mouffe, C. (1999). Deliberative democracy or agonistic pluralism? Social Research, 66,
(3):745758.
34. Outhwaite, W. (1998). Habermas: A critical introduction. Stanford: Stanford University
Press.
i
35. Petovar, K. (2005). Urbanizacija bez urbanosti bilanca rasta gradova u Srbiji. Soci-
Sociologija
ologija sela, 43, 169 (3):725750.

36. Petovar, K. (2004). Graanska inicijativa i koncept javnog dobra u planiranju i korienju
prostora. II nauno-struni skup Lokalna samouprava u planiranju i ureenju naselja.
Zlatibor, 1315 maj 2004.
37. Petovar, K. (2004). Social and Political Basis of the Inner Destruction of Belgrades
Built-Up Environment at the Close of the 20th Century. Third Serbian-Swedish Sci-
49
entific Gathering. Stockholm Belgrade at the Close of the 20th Century. Stockholm,
2224 April 2004.
38. Petovar, K. (1998). Usklaivanje javnih i pojedinanih interesa u Generalnom
urbanistikom planu Beograda. U: Vujoevi, M. (Ur.). Socioekonomski i ekoloko-
prostorni aspekti u generalnom urbanistikom planiranju. Beograd: Urbanistiki za-
vod: 2939.
39. Pusi, E. (1989). Drutvena regulacija. Zagreb: Globus.
40. Sager, T. (2005). Communicative Planners as Nave Mandarins of the Neo-liberal State?
European Journal of Spatial Developmen. http://www.nordregio.se/EJSD/
41. Sager, T. (1994). Communicative Planning Theory. Aldershot: Avebury.
42. Samuelson, P. A. (1954). The Pure Theory of Public Expenditure. Review of Economics
and Statistics, 36: 387389.
43. Saltzstein, G. (1985). Conceptualizing bureaucratic responsiveness. Administration and
Society, 17 (3):283306.
44. Seferagi, D. (2007). Akteri drutvenih promjena u prostoru. Sociologija i prostor,
177/178 (3/4).
45. Stojanovi, B. (2005). Application of EIA/SEA System in Land Use Planning. Experience
from Serbia. SPATIUM, 12: 1821.
46. Stojanovi, B. (2001). Some Facts on the State of Environment in FR Yugoslavia before
and after NATO Bombing. SPATIUM, 7: 2429.
47. Stojkov, B.; Vujoevi, M.; Lazi, I.; Joki, V. (1999). The Planning Situation in Yugosla-
via and System of Planning Agencies. SPATIUM, 5: 1931.
48. Urlich, W. (1994/1983). Critical Heuristics of Social Planning. A New Approach to Prac-
tical Philosophy. Chichester: Wiley&Sons.
49. Voogd, H. (2001). Social dilemmas and the communicative planning paradox. Town
Planning Review, 72 (1):7795.
50. Vujoevi, M. (2004b). Racionalnost, legitimitet i implementacija planskih odluka.
Novije teorijske interpretacije i pouke za planiranje u tranziciji. Beograd: Institut za
arhitekturu i urbanizam Srbije.
51. Vujoevi, M. (2004c). The Search for a New Development Planning/Policy Mode:
Problems of Expertise in the Transition Period. SPATIUM, 10: 1228.
52. Vujoevi, M. (2003). Planiranje u postsocijalistikoj politikoj i ekonomskoj tranziciji.
Beograd: Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije.
53. Vujoevi, M. (2000). The Socioeconomic Circumstances in Yugoslavia, the Non-
growth Syndrome, and an Urge to Conceptualise a New Planning Approach. SPATIUM,
6: 1114.
54. Vujoevi, M. (1999). On some Problems Concerning the Sustainable Development
Planning Information Support to the ESTIA Project (a disscussion-cum-proposal pa-
per). SPATIUM, 5: 110.
prostor
55. Vujoevi, M. (1996). Uloga prostornog planiranja u odnosu na druge instrumente

razvoja. Doktorska disertacija. Beograd: Geografski fakultet Univerziteta u Beogradu.
56. Wilson, R. W.; Payne, M.; Smith, E. (2003). Does Discussion Enhance Rationality? A
Report from Transportation Planning Practice. APA Journal, Volume 69: 354367.
i
57. Warner, S. B. (1968). The Private City. Philadelphia: University of Pennsylvania Press.
Sociologija
50
Original scientific paper
Ksenija Petovar
Faculty of Architecture and Geography, University of Belgrade, Serbia;
Programme Director of the Center for Democracy Foundation
e-mail: petovar@eunet.yu
Miodrag Vujoevi
Science Consultant at the Institute for Architecture and Urban Planning of Serbia
e-mail: lilib@sbb.co.yu
Public interest and public benefit in urban and spatial planning
Abstract
The changing position of urban and spatial planning in transitional countries presents the
concept of post-socialist public interest in all its complexity of meaning. It implies the
need for a wider accepted frame in both theoretical and heuristic planning which brings
under the common denominator the majority of actors. In this way it is possible to define
and balance individual (partial) and common interests in considering, making and carrying
out decisions at different levels of planning. It is obvious that in the present day transi-
tion situation there is very little that can be safely pronounced in advance as having (or
not having) public or general interest. The quality of decisions and their social relevance
essentially depend on the quality of communication and interaction in planning which is
equally important for the constitution of public interest. In the paper there is a simplified
equation between public interest and public benefit which is justified by most authoritative
writers. Also we show the endangered legitimacy of planning which follows the breakdown
of former (socialist) public interest. Solving this problem is crucial for the future of plan-
ning not only in the post-socialist transition countries but also for development processes
in advanced democracies, after the collapse of the social state and evident social conse-
quences of the New Right approach. In conditions of a certain kind of social Darwinism,
proto, i.e. unstable democracy, wild market and wild privatisation, undeveloped civil
society, strongly limited public insight and access to the place of action, most actors do not
prostor
follow the rules of Habermas unrestrained communication but behave according to dif-
ferent social patterns, characterised by individual and group egoism, manipulation and the
so-called systematic and organized mobilisation of partiality. In these circumstances an
important question comes up: what, if anything, can be expected from new approaches to
planning, especially from communication i.e. collaborative planning and how can greater
i
public participation help create better and more democratic planning practices?
Sociologija
Key words: urban and spatial planning, public interest, public benefit, participation.
Received in October 2007.

Accepted in February 2008.
51

Petovar, K., Vujošević, M. (2008) - Koncept Javnog Interesa I Javnog Dobra U Urbanističkom I Prostornom Planiranju, Sociologija I Prostor PDF

Cargado por

Información del documento

Título original

Derechos de autor

Formatos disponibles

Compartir este documento

Compartir o incrustar documentos

Opciones para compartir

¿Le pareció útil este documento?

¿Este contenido es inapropiado?

Copyright:

Formatos disponibles

Petovar, K., Vujošević, M. (2008) - Koncept Javnog Interesa I Javnog Dobra U Urbanističkom I Prostornom Planiranju, Sociologija I Prostor PDF

Cargado por

Copyright:

Formatos disponibles

UDK 351.71:35.072.7]:711.

Koncept javnog interesa i javnog dobra u

SAETAK U promenama pozicije urbanistikog i prostornog planiranja do koga je

postsocijalistikoj tranziciji, nego i za razvojne procese u razvijenim demokratskim

kratije, divljeg trita i divlje privatizacije, i nerazvijenog graanskog drutva, a

postupa po pravilima Habermasove nesputane komunikacije, ve se vlada prema

takvim okolnostima, ini se vanim pitanje ta se uopte moe oekivati od novih

Kljune rei: urbanistiko i prostorno planiranje, javni interesi, javno dobro,

Primljeno: listopad 2007.

planskim vlastima (Vujoevi, 1997.; Vujoevi, 2001.; Vujoevi, 2004.a)1. Planeri se

1 O spornim pitanjima definicije javnog (opteg) interesa u naem zakonodavstvu i strunoj

U ovom prilogu polazimo od toga da je koncept postsocijalistikih javnih in-

2 Ako se to tee d uoiti kod prostornog i generalnog urbanistikog planiranja, sasvim je

U radu nastojimo da pokaemo da se, usprkos manjkavostima novih pristupa, u

sledee mogunosti: 1) Nove menaderske klase mogle bi evoluirati od sadanjih rent-see-

nih) interesa, pa je veoma vano eksplicirati na koji model planiranja se rauna u

U prvom delu komentariemo osnove legitimiteta pojedinanog i opteg interesa

2. Osnove legitimiteta pojedinanog i opteg/javnog interesa

Legitimitet nekog interesa znai da je u zajednici raireno faktiko uverenje o pri-

da su upravo postojee institucije i organizacije najprikladnije za drutvo i da one

zi i mo dovoljno jaki da menjaju sistem, on nee biti promenjen, ak i ako su

irenje kruga legitimnih interesa, meutim, iziskuje poveanje sloenosti regulativ-

Za razliku od autoritarnih sistema u kojima ideologija ima dominantnu ulogu u

Sumarno, za razliku od socijalistikih interesa, ije je glavno svojstvo radikalno

suavanje baze legitimnih interesa, ime se unapred iskljuuje mogunost sistem-

6 Za detaljniju raspravu o ovom pitanju, u uslovima tzv. post-socijalisitke tranzicije u Srbiji

3. Dominantne savremene koncepcije javnog i opteg interesa

Brojne interpretacije pitanja javnog odnosno opteg interesa mogu se svrstati u

Habermasove koncepcije legitimnih potreba i individualnih interesa koji se

O otvorenosti i sloenosti ovog pitanja pisala je i Held (1970.), koja istie da je

Teorije prevage (preponderance), koje javni interes poistoveuju sa zbirom

Teorije zajednikog (common) interesa, koje javne interese poistoveuju sa

Ovde je takoe vano istai da su tzv. fukoovski obrt i uvoenje rasprave o

(1998.:209), upravo se u planiranju uvek mora raunati sa upotrebom moi, a na-

Na osnovu svega reenog, treba upitati da li je javni interes jo uvek glavni

no transparentnoj komunikaciji, ve o pravnim pravilima, upravljakim tehnikama i etikoj

kao opasne, korozivne i potencijalno destruktivne po drutveni poredak. Smisao ukupne

U ovako ocrtanim okvirima, treba ukazati na relevantnost stanovita Urlicha

4. Komunikacijsko-kolaborativni obrt u planiranju i njegova teorijska i

Re je o teorijskom idealu, ustanovljenom od Habermasa. Idealno-tipski, ovaj pri-

otuivog prava (autonomije) pojedinca da kae da, odnosno ne, odreenim

zumevanje izmeu pojedinaca i solidarnost u zajednici, u kojoj se, na osnovu

potovanja individualnih interesa, tei porastu blagostanja, poviavanju kvaliteta

govora (prema: Outhwaite, 1998.)8, tj. razumljivost (comprehensibility), iskrenost/

Kada primenjuju Habermasov model saradnje, u pogledu komunikacije odnosno

nativnim (budui da protivnici insistiraju na tome), nameu se svoji kriterijumi,

unapred definisanog proceduralnog racionalizma, koji utvruje ciljeve pre samog

vie vrsta, pa eljene budue konsekvence odnosno implikacije neposredno zavise

od svrhe konkretne planske akcije i razumevanja racionalnost od strane neposred-

Sumarno, nema sumnje da je teorija komunikacijske akcije Habermasa veoma in-

kolaborativnog plaraniranja (na primer, J. Forestera, T. Sagera, P. Healey, J. Innes

Ono emu se od Habermasovog stava u ovom pitanju treba bespogovorno pri-

lizacije/decentralizacije, odnosno supsidijarnosti)? (3) Koliko nametljive smeju biti

rese aktera sa lokalnih nivoa, odnosno da ne onemogue njihove akcije i kontrolu

5. Zaarani krug (zamreni vor) planske profesije

Osnovna protivurenost i zaarani krug, odnosno zamreni vor (conundrum)

A. U praktikovanju svoje profesije planeri tee: (1) postizanju i odravanju profesio-

B. Centralni znaaj dobijaju profesionalni zahtevi: (1) ekspertnost (odnosno drugo

D. Posledice prethodnih stavova po praksu: (1) prevaga komprehenzivnih planskih

E. Odgovor drugih planskih aktera i najire javnosti na prethodno: (1) zahtev za

F. Prethodnom se planeri estoko protive, zbog svega onoga to je navedeno na

10 Strogo uzevi, ovde bi trebalo govoriti o plansko-envajronmentalnoj profesiji, na ta

Stojanovi, 2001. i Stojanovi, 2005.