Está en la página 1de 63

Предраг Р.

Драгић Кијук

Уморна цивилизација

Нема сумње, логорски двадесети век се одликовао распадом моралних, идеолошких и философских
система. „Осмотрите Запад: пренакрцан је знањем, бешчашћу и тромошћу... Када је Рим одашиљао
своје легије широм света није познавао историју, нити лекције о сумраку. Наш случај није такав.
Какав црни Месија ће се обрушити на нас“! (Е.М. Сиоран, Силогизми горчине).

Свет није имао снаге ни да се суочи сам са собом после Првог великог рата (1914-1918) у коме је
нашло смрт десет милиона погинулих и десет милиона умрлих од болести и глади, а унесрећено
двадесет милиона рањених. Политичка и лихварска похота је, наиме, ловила час у име демократског
тријумфализма: после две мароканске кризе (1905. и 1911), анексије Босне и Херцеговине (1908), те
италијанско-турског рата (1911) – европски антрихришћански Кронос је кренуо на пут без повратка,
којим су се упутиле Аустро-Угарска и Немачка 1914. године.

Зар је чудно, онда, што је услед неговане гордости Запад открио меланхолију као извориште, а
перманентну супротност као спасење? У такву трку универзализације супротности укључиће се и
западна црква. Ево прилике да, себе и вас, подсетим на такав пример.

Појавом модернизма, римокатоличка црква није успела да помири своју мисао са изазовима нове
философске, културне, па и политичке стварности. Папа Пије X је својом енцикликом Pascendi
Dominici Gregis (1907) и пописом осуђених ставова (Lamentabili Sane Exitu) кренуо у прави рат против
модернистичких тенденција. То је и био разлог што је од свих који су ступали у црквену службу
тражен завет против модернизма. Иако је термин „Die Moderne“ први пут употребљен у Немачкој,
осамдесетих година XIX века, модерна ће означити размеђе векова. Али не и тачку германског
одлучења од сопствене митологије, па је уместо „уметности душе“ модернистичког погледа на свет
открила политичку похоту и рађање идеологије „Drang nach Osten“.

Свет је све више опсесивно откривао моћ политике као судбине, па је модернизам, на размеђи
векова, бранила једино уметност. Тај крик против безнадежности, очаја и самозаљубљености
сабирао је у себи језик унутрашњег бића и бекства од објективизације и реалног света у субјективну,
ирационалну чак, осећајност. И стваралачки индивидуализам. Насупрот, охоли дух политике пленио
је страст и мисао, и интелектуално одушевљење према тиранском и етноцентричном. Није ли управо
таква опредељеност прерасла у привлачност према ауторитарној моћи, тако јасно уочена код Фројда
(одушевљен Аустро-Угарском, залагао се 1914, за кажњавање „дрских Срба“), а свеобухватно
изражена код Хајдегера. Овај проминентни философ XX века није крио своју приврженост нацизму.
Од 1931. држи пропагандна предавања широм Немачке „која је завршавао обавезним: Heil Hitler!“

Протестантска предодређеност и Калвиново изабраништво, истовремено, утемељују пут светом


секуларизму. Баш као што су француски просветитељи (Волтер и Турго) били убеђени да прогрес
почива на људском уму и да само он, а не истина историјског хришћанства, јесте основа бољег и
будућег друштва. Просветитељи, попут свештеника Malthusa, чак имају решење да се пренасељени
свет сведе разумној демографији уз помоћ метода у које спадају глад, куга и рат. (Томас Малтус, Есеј
о принципу популације).

Шта је, у ствари, обећавала ова брутална утопија и шта су биле њене последице, Токвил је јасно
дефинисао: „Овај страствени идеализам постајао је... заправо нова религија... Верске институције и
цео државни систем бачени су у исти котао претапања, а резултат тога постали су потпуно збуњени
људи“ (Alexis de Tocqueville). Последично, европоцентрични свет се кретао ка новој утопијској идеји,
аријевцима и новом човеку и ко зна којој по реду реформацији, загубивши хришћанску философију
живота.

Заокупљени новим читањем хришћанства, па тако и темом о Исусу историје и Исусу вере, немачки
философи и теoлози се посвећенички враћају делима „образованог филистра“ из XIX века, Штрауса
(David Friedrich Strauss), који је хришћанском свету поручивао: „Резултатима досадашњих
истраживања, како се чини, уништен је највећи и најважнији део онога што хришћанин верује о свом
Исусу, ускраћена су му свa охрабрења која црпе из тога веровања, одузете су му све утехе“. У XX

1
веку место корифеја и арбитра реконструисане Библије, и зналца који је пресудно утицао на
америчку хришћанску мисао, задобиће немачки протестант Бултман (Rudolf Bultmann), теолог и
истраживач Библије.

Уочи Другог светског рата не само да се теоретичари хришћанства нису занимали заветном идејом о
светињи живота већ су сву своју ерудицију уложили, попут Бултмана, у опсесивно
„демитологизовање“ Библије. Научни свет опседнуст модом реконструисања и демитологизовања
хришћанства, баш зато и није марио за смисао, дар, сврху и тајну живота. Тек не за идеје св. Јована
Златоустог (око 350-407) који биће и свет није сагледавао као појаве препуштене случају („Рећи да је
све што постоји настало из постојеће материје и не признавати да је Творац све твари створио ни из
чега знак је крајње умне поремећености“). Можда је то и био разлог што су нихилизам надсводили
тријумфализам и прагматизам.

Трансформација идеје да Бог није свемогућ оформила је културу геноцида. Тако је 26. априла 1937.
немачка легија Кондор уништила Гернику, шпанско село у Баскији које није имало никакав војни
значај. А потом су нацисти (14. маја 1940), посвећени истој идеји, засули Ротердам са 97 тона бомби.

Ничеов свет „смрти Бога“ учинио је и корак даље: поништио ограничење допуштености на штету
корисности (в. 1Кор. 10,23). Привлачност деструкције главна је одлика цивилизације у којој човек
сме да учини шта је наумио. И заиста, бомбардер са смртоносним товаром („чији резултат
превазилази сва очекивања“, како је гласила шифрована порука Труману на конференцији у
Потсдаму) био је спреман да потврди човекобожну моћ. Шестог августа 1945. прва америчка
атомска бомба (носила је назив „Малишан“) бачена је на Хирошиму, град и луку у Јапану.
Температура у епицентру износила је 6.000 степени. У овој демонстрацији свемоћи 85.000
становника је спржено, 14.000 нестало, накнадно помрло 20.000 од радиоактивног зрачења. Три
дана касније злочин се поновио: 9. августа 1945. друга атомска бомба (носила је назив „Дебељко“)
сручила се на Нагасаки, трговачку и ратну јапанску луку: погинуло је 36.000 становника, а рањено
40.000, порушено у тренутку експлозије 1.326, а у пожару после експлозије изгорело 18.408 зграда.

Манифестација „поновног рођења“ у неспутаној слободи и сабласни хуманизам дефинитивно су


финализовали успостављену идеологију грађанске врлине. У ствари, нова догма се рађала на
развалинама горчине и пепела, па се постхитлеровска цивилизација претварала у „социјалну
патологију нашег времена“ (Jessica Gress-Wright). Тачније, патологија постхришћанског и
постхуманистичког идеала јавила се свету као синоним грађанске етике. Истовремено, у Америци је
обновљен спор између Исуса вере и Исуса историје, не би ли се секуларна благодат потврдила
мноштвом секташких заједница и вером у квазимистичне грађанске култове. Напросто, „на чувеној
пијаци идеја, где су све идеје равноправне и где не сме бити никаквих процена, а самим тим ни
вредности, неке идеје су једноставно искључене (попут хришћанске философије живота) и тешко
онима који се за њих залажу“ (Page Smith).

Повратак аутентичном хришћанству (на шта је некада позивао и Еразмо Ротердамски „противник
корупције у Римској цркви и сујеверја“) Запад је давно напустио у име цивилизацијске површности.
Али, тек је у савремености социјалног дарвинизма, откривши страст политике као fundus animæ,
хуманизам заменио просвећеним империјализмом. Последично, новоизабраништво се родило на
Новом континенту.

Американци су културни секуларизам покушали да утопе у ново хришћанство, да помире „амерички


сан“ и веру у Америку као преображено изабраништво. Без изворно-хришћанске етике, ново
хришћанство је постало параван за ауторитарну демократију која је проповедала о Американцима
као изабраном, заветном народу. Дабоме, земља у којој живи изабрани народ је „нови рај“, у коме
напредак успоставља доброту, а предузетништво савест. Уверен у индивидуални и колективни
месијанизам Џорџ Буш (старији) 1992. године је, urbi et orbi, разгласио да су „Американци добар
народ“, што ваљда друге, ако и није сврставало у нижу, лошу категорију народа, јесте упућивало на
једини примерени путоказ. Истозначно, Америка се представља за нови Ханан, чему треба захвалити
исправној политици, односно, економској користи.

2
Али, амерички месијанизам се није задовољио једино пропагирањем посебништва, већ је покушао да
друштвени поредак (демократију) успостави као нову религију. Света америчка демократија је,
отуда, форсирала идеју „Новог доба“ као окултне појаве, слободног сексуалног „животног стила“,
као магијску привлачност, људска права као свету тајну, а универзални, милитантни политички
интервенционизам као обредну радњу зарад одбране од силе зла. Тако је Америка почела да
препознаје непријатеље свуда и у свима који су одбили да потчине своје интересе америчким
националним интересима (Сирија, Иран, Кореја), док је у свом одгајалишту – како би придобијала
јавно мнење – форсирала политички популизам, потхрањиван магијом и сексом. Допринос степену
институционализовања нових вредности дали су универзитети, индустрија и медији.

Разуме се, америчка пропаганда новог доба, новог човека и новог поретка није успевала у намери
да свет усвоји нови месијанизам за општеприхватљиво начело. Штавише, критичари секуларизоване
демократије, селективне правдољубивости и похлепне магије показивали су да просвећени
апсолутизам месијанске нације нема ништа заједничко са хришћанством. Са друге стране, то је и
разлог што су ново хришћанство америчког либералног капитализма критичари сасвим оправдано, и
јасно, могли да препознају као неопаганизам.

Био је то одлучан знак да квазихришћанска, евроатлантска деспотија посвети посебну пажњу


медијима, претварајући их у нове култне центре. Информативни центри сличе седиштима
митраизмичких ритуала (Митра је ратник који ће уништити све демоне, а призива се као Sol invictus –
уз помоћ одабраних отаца, Patres Sacrorum), или Јупитеровим светилиштима (пошто је само једно
врховно божанство: Iuppiter Optimus Maximus, које доноси победу – Iuppiter Victor).

Средства информисања су претворена у средства обмане: Американци су се тог начела


фалсификоване демократије држали и у Заливском рату (монтирана прича о угрожавању Кувајта), и
у рату против Срба (монтирана прича о угрожености Шиптара), или Ирачана (монтирана прича о
оружју за масовно уништење). Несумњиво, медијска сатанизација је најновији изум америчке културе
геноцида, и то је једини разлог што су медији постали привилеговане, контролисане и усмераване
институције. Прецизније, „медији доиста располажу силом“, јер организују виртуелну стварност „као
стварност у нашим главама“ (Peter Sloterdijk).

Да би се савршенство остварило на Земљи, потребан је народ, и то изабран народ који ће после свих
цивилизацијских грешака бити у стању да испуни наде човечанства. Очито, секуларизовани
посвећеници нису у одступању од Христових таблица живота уочавали кључни проблем суноврата
глобалне хришћанске заједнице, већ су, на против, у хришћанству препознавали препреку за
остварење „новог раја“.

Амерички експеримент се, на тај начин, свео на реформисање хришћанства у оквире секташког
мистицизма, односно, слободе да свако по свом религијском осећању гради верску заједницу.
Америчка масонска школа истиче да Свемогући живи у срцу сваког и „људе треба подстицати да се
помире са Богом“. У тако, сектама разуђеном и искључивом друштву, постигнуто је према Шеферу
„релативизовање свих вероисповести“ (Frank Schaeffer), па се творац прихватљивог хришћанства
преселио из цркве у политику и економију. И, више од тога: католичко-протестантска заједница,
реформисана секуларизмом, удружила се са просвећеним секташима у пропагирању америчке
наддржаве чије се изабраништво, без обзира на могуће падове, никако не може довести у питање.

У самозаљубљеном кључу треба разумети и месијански оптимизам Била Клинтона на инаугурацији за


председника 1993. („Све што у Америци није у реду може излечити онај део Америке са којим је све
у реду“). По свему судећи, свој месијански оптимизам Бил Клинтон гради на енергији која му је
пренета са Џеферсонове Библије, „на којој се заклињу новоизабрани амерички председници“
(Предраг Самарџић). Чињеница да се ова ауторска Библија, то јест књига Томаса Џеферсона, под
насловом: „The Life and Morals of Jesus of Nazareth“, чува у Великој масонској ложи у Вашингтону –
треба ваљда да нас непобитно утврди у знању и истини.

За ново, прихватљиво хришћанство у Америци је најзаслужнији „Језус семинар“. Његови оснивачи


(1985), чланови и следбеници су се заиста трудили да нам обелодане истину о реалном Исусу.
Основни задатак ове групе је да деструира цркву, уз помоћ Фанковог и Хуверовог дела под називом
„Пет јеванђеља“ (Robert W. Funk - Roy W. Hoover: „The Five Gospels: the Search for the Authentic Words
of Jesus“) – иако је свети Кипријан Александријски, још 251. године, упозоравао интерпретаторе
библијског текста: „Коме Црква није мајка, Бог му није отац“.

3
Амерички зналци реконструкције Библије сачинили су и нове преводе јеванђеља (прикључујући им и
„Томино јеванђеље“) не би ли се тако приближили више историјском, а мање Исусу вере. По таквом
учинку су њихови преводи, бар они тако мисле, вреднији од црквених превода, а ближи стварној
историјској истини. Њихов напор најилустративније сведочи 41. стих из Прве главе Јеванђеља по
Марку, који према Језус-зналцима треба да гласи: „Океј, очисти се“. Утолико је одбрањена историјска
истина, пошто је молби губавца да му се смилује („ако хоћеш, можеш ме очистити“) Христос
одговорио речима (пружајући му руку): „Хоћу, очисти се“. Исто тако, у име реконструисане истине
Језус-зналци ће оптужити апостола Павла за „дисторзију Христовог покрета“, јер овај није ни
„познавао историјског Исуса“.

Разумљиво, немајући потребу да тумачење сведу, на пример, на коментарисање о скривеном Богу


(Deus absconditus) или о језику душе који Тома Аквински разуме као истину одговарања/одгласа
односно подударања предмета и ума (veritas est adaequatio rei et intellectus) – Језуит семинаристи се
искључиво баве „Томиним јеванђељем“, пошто четири канонска јеванђеља не преносе истину. У
ствари, овај култни амерички центар за истину о хришћанству (те је Библија „Језус семинара“ управо
књига „Пет јеванђеља“) узима „Томино јеванђеље“ за парадигму истине – иако је оно настало после
писања четири канонска јеванђеља, а до нас је дошло преко коптског преписа из IV века.

Амерички секташки месијанизам је успешно спровео „релативизовање свих вероисповести“ једино


из разлога стварања америчког хришћанства. Тако је и настао клон Језус семинариста директно
пресељен у америчку политичку праксу која нема ничег заједничког са таблицама живота Исуса
Христоса. Зар у данашњем свету, питајмо се, политика није успела да постане премоћна друштвена
доктрина, ослобођена сваке врлине, па и праведности у име виртуелне нове стварности?

Дириговане, беспризорна профитократија и лупешка банкократија успоставиле су врлину


„предрасуда о части“. Постојећи свет је према утопији Западног постхришћанског хегемона, требало
перманентно реформисати. Нада у прогрес постала је мантра нове догме која је сва начела моралне
философије гурнула у сенку. Политички лицемер је у слободу уписивао јецаје (од Вијетнама до
Ирака), у мир хуманитарни рат (од Никарагве до Србије), а у демократију милитантни хуманизам (од
Чилеа до Сомалије). Тачније, „друштво није проширило индивидуалне слободе, већ своју контролу
над индивидуом“ (Херберт Маркузе).

Амерички тријумфализам је у безброј случајева показао да, уподобљавајући се социјалном


дарвинизму, своју искључивост дугује секташком погледу на свет и реализованом хришћанству без
Христа. Презир према другом, животу као светости божанског дара, није само пробудио
неоколонијални политички апетит колико прврженост расистичкој култури. Зато није случајно што је
ситуациона подударност део америчке политичке магије. Наиме, нацистичким снагама које су
бомбардовале, 1941, Београд – командовао је фледмаршал Кеселринг (Kesselring), док су немачке
тајне службе, задужене за милитантну логистику и припрему савезничке НАТО операције, 1999,
против Срба – повериле команду његовом сину, Рајнеру Кеселрингу. Америчка НАТО фaланга је још
једном показала ком узору указује своје дивљење.

Тако је једино могуће објаснити америчку србофобију и потребу да на малобројан народ, који није
био у рату ни са једном чланицом НАТО, сручи 1999. године око 9 тона нуклеарног отпада (по
српским изворима око 15 тона), користећи пројектиле са осиромашеним уранијумом, а делом и
плутонијумом. О каквом је односу снага реч довољно је констатовати да је НАТО располагао са око
600 пута већом снагом од југословенске армије. Посвећеници културе геноцида, баш су зато обасули
свет о измишљеним српским злочинима као што су спремали своје јавно мнење за бомбардовање
реактора у Винчи (украј Београда). Према писању десничарског Фигароа, разлог за своју одлуку
савезници су пронашли у српском прављењу „сиротињске атомске бомбе“ (?!).

Разумљиво, морбидни србофобични план није тиме испуњен до краја, требало је изазвати
катастрофу невиђених размера пошто су „Срби (према писању Њујорк тајмса, још 1993) на нивоу
звери“. Зато се приступило детаљном упражњавању културе геноцида. Прво је НАТО ударио по
Републици Српској (5-11. септембар 1995), испаливши из својих авиона 5.800 пројектила са
осиромашеним уранијумом. Потом је дипломатском иницијативом САД, према сведочењу бившег
премијера Аустралије, Фрејзера (Malcolm Fraser), уследила преговарачка фарса у Рамбујеу која је

4
„показала да је њена сврха изналажење изговора за рат“. И, он је, према педантним и морбидним
плановима НАТО империје, почео 24. марта, наопаке, 1999. и трајао 78 дана.

Агресијом против Срба, НАТО хунта није следила само пример правне изопачености (акт
међународног тероризма), већ и војне изопачености (почињен геноцид). Бомбардовањем панчевачке
индустрије (надомак Београда), НАТО је планирао да казни Србе изазваном концентрацијом
диоксида сумпора, диоксида азота и угљен-моноксида.

Прецизније, из нафтно-хемијског комплекса (Рафинерија, Азотара и Петрохемија) изливено је у


земљу и отпадне воде 8 тона живе, 250 тона течног амонијака, 80.000 тона нафтних деривата, а
запаљено и испарило око 100.000 тона разних хемијских једињења. Према истраживањима Винка
Ђурића, у Новом Саду се, „око 74.000 тона сирове нафте нашло у подземним водама“; у Крагујевцу је
„посебно гађан део полигона Фарбара“, па је разливено „више од 2,5 тоне трансформаторског уља“
(чије супстанце угрожавају имуни, живчани и репродукциони систем); у Краљеву су гађана
„складишта са дизел горивом“, док су у Новом Београду разорени резервоари са керозином и
нафтним дериватима: „У ракетном удару изливено је или сагорело 2.000 тона керозина, 1.650 тона
моторног уља и између пет и шест тона пиралена“.

Евроатлантски милитантни лоби (НАТО), заговорник блазираног хуманизма, за напад на III


Југославију (односно рат против Срба), стационирао је у Албанији 15.000 војника (од тога 2.000 из
Западне Европе), а 16.500 војника у Македонији. Изузев људских жртава представници ултимативне
демократије уништили су 190 школа, 20 болница и 60 мостова. О том ритуалном и расистичком
презиру, о геноцидној намери с предумишљајем најупутније говоре сведочанства: „Још у време
почетка кампање бомбардовања виђао сам српске фабрике које су биле потпуно уништене, мада се
њихова производња тицала искључиво цивила. Операције НАТО-а нису биле управљене једино
против српских војника, већ и против српског народа. Стамбене зграде, болнице, чак и избеглички
кампови нису били поштеђени“ (Malcolm Fraser).

Према програму америчке политичке школе, НАТО је против Срба користио 1.036 авиона, 35 бродова
различитих типова, 157 тенкова, 350 транспортера, 84 артиљеријска оруђа, 46 хеликоптера, 19
ратних бродова и 3 подморнице. Током ове агресије учесника у удруженом злочиначком подухвату,
извршено је 18.000 полетања борбене авијације, по НАТО изворима; Западни медији бележе 25.200
борбених летова, а српски 36.219. Истом приликом, хуманисти ултимативне демократије лансирали
су око 1.000 крстарећих ракета.

Однос према Србији и Србима представља парадигму уморне цивилизације, која је остала зависник
логорског двадесетог века. Делимично су измењени секуларизовани посвећеници злоћудне осовине,
центар тријумфалне конквисте није више у Старом, већ на Новом континенту (па су глобалисти
заменили национал-социјалисте), али актери, који демократију следе као хуманисту с бичем, нимало
нису изменили језик: „Ми ћемо систематски и прогресивно нападати, ометати, деградирати, рушити
и коначно уништити његове снаге (реч је о Милошевићу), њихове објекте (реч је о болницама,
телевизијским станицама, пијацама, путничким возовима, цивилним стаништима) и подршку“
(генерал Весли Кларк). Чак је и политичку наду носило слично осећање: „До следећег пролећа, Срби
ће јести из наше руке“ (Мадлен Олбрајт) – као што су и савезници углавном исти.

Да би остварили амерички сан о доктринарном либерализму, услужни лакеји су позивали у помоћ


културолошки популизам, слободно исповедање различитости (дабоме, пресликане у потпуности из
праксе земље усрећитеља) и право уживања у наметнутој идеологији. У том смислу изграђивана је и
слика о светој сили, којој се није једино требало добровољно покоравати, већ је и волети. На то
божанство нико није имао право избора, оно се само откривало свету да га усрећи, макар није крило
силу, нити име које ће се, попут мантре (НАТО), помињати на све четири стране света. Упућен у
својства овог војног божанства, дефиницију НАТО фаланге је најтачније дао Хенри Кисинџер.
Описујући агресију против Срба за Њусвик (Newsweek, 31. мај 1999) он истиче, између осталог, да се
НАТО трансформише у „институцију спремну да своје вредности намеће силом“.

У периоду медиокритетског измештања добара (остатке оштећених француских замака, у ратним


акцијама током Другог светског рата, Американци су депортовали у своју земљу); рата банкократије
са декларативном демократијом (што је природна последица финансијске еволуције, па је творац
превентивних ратова, Пол Волфовиц, заменио место подсекретара америчке одбране важнијим:

5
постављен је за председника Светске банке); у времену рата технолошког са религиозним човеком,
рата медијског монопола са истином и рата контролора без контроле за ширење тржишта капитала
– оформила се слика секуларизованог света. НАТО је тако постао природни ренегат таквог света,
разлика је једино у томе, што су се раније казнене експедиције задовољавале покоравањем – ова је
тражила захвално клањање и љубав према вредностима нових аријеваца. НАТО империја није крила
своје мародерско савршенство (поседује, попут претходника, своје логоре, али и затворе у свим
земљама – чланицама фаланге), али ни демо(но)кратски занос што је баш она прва казнена
формација која поседује парламентарну скупштину!?

Најзад, привилегије које је себи одредио, преиначиле су НАТО у надфеномен интервенционистичког


тоталитаризма, светог убицу, дух времена и дар демократског света одређеном добу. Тај земаљски
genius saeculi, на тај начин, диктира привилегије које му, као показаном божанству, припадају: право
да има за своја возила, бродове и летелице „неограничен пролаз и несметан приступ“ на територији
коју ће цивилизовати, право на „изузеће од царина, такси и других наплата“, те право на имунитет у
односу на „све законске прописе“ земље коју је одабрао да усрећи.

Одбијајући понуђене НАТО привилегије у Рамбујеу, Срби су навукли на себе бес и мржњу светог
чудовишта, па је, 1999, Трећа Југославија бомбардована без одлуке Савета безбедности УН.
Напросто, НАТО империја која треба да контролише свет нема потребу да буде контролисана, што је
Американце довело до окаснелог усхићења и политичког олакшања – пошто ће нове слободарске
мере, нови поредак и нове демократске вредности најзад моћи да „намећу силом“. У језику
америчког новог хришћанства, секташке искључивости и расистичке културе то је значило примену
војне демократије.

Наиме, да би имали покриће за удружени злочиначки подухват (иако се одговорност САД, као
предводнице агресије, ублажавала акцијом изведеном у колоплету 19 чланица НАТО армаде),
Мадлен Олбрајт је извршила жесток притисак на Шиптаре. Била је транспарентно јасна, хумана и
демократична када је представницима ове националне мањине наредила, те 1999, да потпишу
докуменат из Рамбујеа: „Ви потпишите Споразум да бисмо могли да бомбардујемо Србе“.

Међутим, констатација о униполарној хегемонији пружа одговор о идеалу савремене конквисте, а


нас интересује њена расистичка доследност. Утолико је неопходно указати на редослед чињеница
које потврђују србофобију као евроатлантско опредељење. То је, уједно, и разлог што интелектуалце
оболеле од моралне лености упућујемо на књигу „Ратом против Европе“ у којој Александар Дел Вал
(Alexandre Del Valle) уочава синдром србофобије као одлику уморне цивилизације. За умне скептике,
пак, биће довољан поучан и краћи текст из области патографије („Две укрштене судбине“) Габријела
Гарсије Маркеса.

На Берлинском самиту (3-4. јул 1998) донет је Политички програм нове Европе у присуству највиших
представника западноевропских нација, те Израела, Турске, Русије и САД. У „доусавршеној Европи“
за Србију је резервисан санитарни кордон, а за Србе енклава као резерват. Образлажући овај рецепт
евроатлантске политике, Клаус Кинкел је, у име корифеја престижног света, а после етничког
чишћења (август 1995) Срба из Хрватске, закључио: „Срби су губитници у досадашњим сукобима,
али ће још губити у догађајима који следе“.

Сличан програм анихилације Срба и поништавања Србије као важног политичког субјекта садржан је
и у тајном плану „Roots“. Овај расистички пројекат припремила је ЦИА – сматрајући да би Срби, како
потенцијални савезник Русије, могли да омету спровођење глобалног тоталитаризма као што су у
Другом светском рату, на сличан начин, омели универзализацију хитлеризма.

Америчко министарство иностраних послова и Спољнополитички институт Републиканске странке


(American Entеrprise Institut) у Братислави су одржали скуп на коме су главне теме биле Балкан и
проширење НАТО-а. Ако се изузму морбидне политичке идеје изнете на скупу априла 2005. („Рат
против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала
Ајзенхауера из доба Другог светског рата“ – тачка 4; „Ваљало би да НАТО поново успостави
територијалну ситуацију на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време
Римског Царства“ – тачка 7), значајно је истаћи интерес САД по коме „Србија мора да буде трајно
искључена из европског развоја“.

Према обимном плану Савета за спољне послове САД (140 страница), под називом „Балкан 2010.“,
коначан статус „Косова“ је требало решити до 2007. године, „са или без промена граница“. Најкраће

6
речено, Балкан ће бити позорница „евроамеричког протектората“, па је према томе „у следећих
шест до осам година неопходно активно присуство САД у региону“. Америка, исто тако, признаје
водећу улогу Европе, али наглашава да су САД једине способне да брзо реагују на изазове, у које
спадају: заустављање корупције (!), повратак избеглица (!), хватање ратних злочинаца (?), извођење
законодавне реформе и борба са „синдикатима организованог криминала“ (?). Шта су Американци
од свог програма остварили на Косову и Метохији познато је: ни за један злочин над Србима од 1999.
године нико није одговарао. Ни један ратни злочинац из редова ОВК није процесуиран, од
протераних Срба враћено је на Косово и Метохију свега пет процената. Део програма који је
остварен односи се на прву НАТО државу на отетој територији, и институције: синдикате
организованог криминала и дистрибуцију дроге надзиру амерички службеници.

У овом документу (децембар 2002), који краси америчка политичка школа са девизом: ко није са
нама тај је против нас, Србији се даје јасно до знања и њен статус и услови опстајања у ери
дириговане демократије. Наиме, сви на Балкану (иако се докуменат тиче судбине Србије, односно
„Косова“), укључујући и политичке елите, војску, вође јавног мнења и најширу јавност морају
признати и прихватити да будућност лежи у Европи. Ко то схвати биће подржан. Ко не схвати биће
маргинализован. Па ипак, остаје питање: шта ће Србија у Европи којој су Американци дали у налог
да је „трајно искључи из европског развоја“?

Коначно, 7. септембра 2006. влада Републике Србије и САД су потписале Споразум о заштити
статуса и приступу и коришћењу америчке војне инфраструктуре на територији Србије. Да овај акт у
свему Србију третира као свој протекторат очигледно је из сваког од 14 чланова Споразума, макар
што се у преамбули истичу жеље „за унапређивање сарадње“ и „поштовање суверенитета“ Србије и
„Повеље УН“. Споразум предвиђа да оружане снаге САД, особље САД и партнери САД „имају право
на слободу кретања у Републици Србији“, могу да „улазе и да напуштају Републику Србију са личним
документима издатим од САД“ (члан 4). Толико о америчкој обавези „да поштује законе, прописе и
обичаје Републике Србије“ и потписаној обавези „да се не мешају у унутрашње ствари“ српске
државе (члан 3).

У овој фарси од споразума између равноправних партнера, Американци су обезбедили право да


њихове оружане снаге, пловила и ваздухоплови буду „изузети од поступака инспекције, дозвола и
других ограничења“. Разумљиво, како сведочи члан 10, „Србија је сагласна са могућношћу потребе“
(еуфемизам за ултиматум демократију) да ове снаге користе радио-фрекфенцијски спектар и
„управљају телекомуникационим системима“. И више од тога: америчке оружане снаге су „изузете
од поступака инспекције, дозвола, других ограничења, плаћања царина и других дажбина“.

Није незанимљиво ни хуманитарно право заступљено у овом документу: „Стране се одричу права да
подносе захтеве у вези са штетом, губитком или уништењем имовине, или услед повреде или смрти
особља једне од Страна“. Несумњиво, високо постигнути степен хуманости је и био пресудан не само
да се Споразум потпише (између председника Србије и државног секретара САД), већ и што ће се у
њему наћи и клаузула о „привременом примењивању од датума потписивања“.

И поред свега, услужна политика није умањила србофобију, нити дала икакве резултате: шиптарска
мањина у Републици Србији је, по америчком налогу, самопрогласила за своју државу регију Косова
и Метохије, 17. фебруара 2008. године. Инструирани Шиптари су то учинили из два разлога: да
покажу како САД уважавају своје споразуме и потврде како се америчка политичка школа односи
према суверенитету и територијалном интегритету држава-чланица ОУН.

Уморна од креативног и јеретичког духа који ју је створио, евроатлантска цивилизација је посегнула


за униформношћу и безличношћу света, јер је философију тајне живота заменила философијом
владања. Политика је премрежила духовну радозналост у име идеологије потчињавања. Да би га
придобила сасвим, човеку је понуђена популистичка утопија, која га своди на производну и
потрошачку машину, потпуно безгласну за властодршце и незаинтересовану за свет око себе. Према
томе, америчка моћ је заснована на тој тривијалној субкултури која се успешно шири и на Европу као
њен протекторат.

До степена моралног суноврата, евроатлантска цивилизација је дошла управо захваљујући политици


као индивидуалној и колективној судбини. Од философије до економије, од науке до уметности,

7
западњачки технолошки ум се подредио политици, а не врлини. Захваљујући медијским погонима за
манипулисање створен је нови неслободан човек, духовно осиромашен и душевно изопачен. Ништа
мање, посвећеност идеологији потчињавања западни дух више и не крије, самозаљубљен у
безличност и равнодушно царство осредњости: „Један од четири стуба америчке глобалне моћи“
представља „утицај на глобалне комуникације, популарну забаву и масовну културу“ (Збигњев
Бжежињски).

Исто тако, свет по мери тривијалности, а успешан у секуларизовању, усмерава сву енергију само у
једном правцу: стварање политичке стварности као милитантне нове стварности. Отуда у новом
свету нема места за аутентичну духовност, уметност и хуманизовану науку. Завршни чин
ишчезавања културе, као употпуњења светости живота, одликују морална кастрација, прогонство
хероизма духа и константна критика христолике милосности.

Зато је и било могуће да политичка мафија, у цивилизацији моралног колапса, генерализовано


изврши сатанизацију неког народа, као што је то учинила са српским народом. Инструментализовани
медији и услужни појединци, чак и јеврејске провинијенције, укључили су се у програмиран обрачун,
пласирањем измишљених, лажних и фалсификованих информација. Напросто, у једном тренутку,
светски медији су поздравили информативну блокаду успостављену над српском заједницом. И
заиста, док су на једној страни припадници културе геноцида истицали тријумфализам („НАТО ће
бомбардовати Србију док је не буде вратио у камено доба“ – истиче Џејми Шеа, портпарол НАТО) –
секуларизовани и помрачени хуманистички ум је допустио да у спровођеној србофобији буду
поништене све чињенице и сваки траг истине. Тако је и било могуће да у својој ретроградној
еволуцији уморна цивилизација обележи, као јубилеј, век свог трајања – протеривањем преко
милион Срба са вековних огњишта.

Најзад, казнени одреди и трупе за преваспитавање су на древни европски народ извршили агресију,
бомбардовали га пројектилима са осиромашеним уранијумом и плутонијумом (гађано је 112
локација), основали НАТО државу на анектираном делу јужне српске покрајине – са тенденцијом
даљег ампутирања међународно признате државотворне територије мрвљењем воље српског
национа. Једину „новину“ коју је уморна цивилизација пренела у XXI век представља глобалистичка
идеологија која је разапела Србију уз помоћ нових савезника и пријатеља (friendly fascism).

Зато и није тешко закључити: одвратност према стиду, истини и врлини успоставила је западњачки
нихилизам који није глобализовао хармонију, већ судбински хаос. Пред „агресијом будућности“,
једино обожени човек, који не пристаје да постоји као леш без својстава, може да победи себе и
вампире нових савезника и пријатеља (friendly fascism). Преображај је у сазнању када је, како и
зашто цивилизација сумрак прогласила вредношћу, ако се он догађа у истини „предрасуда о части“.
Зар врлина, питајмо се, није нестала „с појавом луцидности, с краљевањем кукавица, оних који,
схвативши све, немају више ишта да бране“ (Емил М. Сиоран).

8
Предраг Р. Драгић Кијук

ТЕОХУМАНИЗАМ И ПАТОХУМАНИЗАМ

Покоран мораш бити као лешина - најважнија је одредба борбене филозофије садржане у
Конституцији и другим списима Игњација Лојоле, шпанског војника па монаха. Игњацио Лојола,
оснивач (1534.) и генерал Језуитског реда (Societas Jesu) или реда исусоваца, задобиће велико
поверење папе Павла III, који је 1540. године донео булу о “борбеном управљању црквом” (Regimini
militantis ecclesiae).
Павле III је сазвао Сабор у Тренту да би зауставио успон протестантизма а залагао се за
инквизицију, конквисту, нове католичке редове и забрањивање књига. Или сасвим прецизно: папа
Александар VI је, 1501, донео прву званичну забрану о књигама док је, 1559, папа Павле IV
обнародовао Индекс забрањених књига (Index librorum prohibitorum), који је укинуо тек Павле VI,
1965. Идеолошки став по коме мораш бити покоран као лешина јесте став који није непознат
историји папске цркве као што ни систем инсубординације није непознат у историји папске цркве:
још је папа Григорије VII, на крају 11. века, назначио да је “папа господар света”. На исти начин, и у
следећим вековима тај господар света, опседнут вољом за моћ, неће мењати ништа од својих
средстава да достигне политички циљ и зато је Конституција Игњација Лојоле дошла у право време,
у време борбене реформе римокатоличке цркве.

Да један узор успоставља други потврђује и стална папска потреба за неограниченом влашћу. Тако,
на пример, не одступајући од изјава папе Григорија VII, Алваро Пелајо, из 14. века, тврди: “нема
броја, нема мере, и нема границе - све што папа чини, Бог чини”. Ова традиција покушаја освајања
воље за моћ, траје до данашњих дана и она је неодељива од историје папске цркве. Разуме се, нису
само политика и моћ појаве у земаљаком животу папа које их занимају. Куртизана Марозија довела
је 904. године на чело римске цркве свог љубавника, папу Сергија II. Папа Јован XI био је њихов син а
Јован XII унук – познати по неморалном животу (Cambridge Medieval History). Папа Александар VI
Борџија (1492-1503), најзаслужнији је за хапшење доминиканског фратра Ђиролама Савонароле (који
је критиковао папин неморални живот), суђеног и обешеног па спаљеног, 1498, на градском тргу у
Фиренци. Млађи син папе Александра VI, Чезаре Борџија (1476-1507) послужио је Макијавелију за
лик владара у делу “Владалац”.

За ову прилику је можда најзанимљивије суочити се са временом које је нама претходило, пошто се у
њему налази кључ политичке острашћености. Немогуће је замислити оба светска рата, иако рођена у

9
Европи, без пресудног удела папства односно цркве која се одлучила за тријумф (Ecclesia militans
постала је Ecclesia triumphans). Папа Пије XI, антисловенски папа, тај тријумф је сагледао у божанској
промисли што се на православни руски народ обрушила црвена куга. По његовим плановима у
комунистичкој Русији време ради за римокатолички Ватикан. У општој клими папа је веровао да ће
“умртвљена Русија” у датом историјском тренутку прећи на католицизам. Бенедиктинац Хризостом
Бауер (1930) износи занимљиву тезу: “Бољшевизам руши светиње... у томе је религијска мисија
нерелигиозног бољшевизма”.

У светским ратовима папе су биле главни ратнохушкачи, па нема ниједног канцелара Немачке, до
Хитлера, који није припадао странци Центра – римокатоличкој странци. Имајући највећег утицаја у
политичком животу Немачке папство је довело Хитлера на власт, како сведочи један од пет
највећих стручњака за историју папске цркве Карлхајнц Дешнер. И зато се не треба чудити што су
сви бискупи одреда у Европи, а поготово немачки бискупи, дали свој глас и подршку управо Адолфу
Хитлеру, фашизму и нацизму; католици су делили и лепили плакате којима су позивали народ да
гласа за “доброг католика Хитлера”. Чак ни крај империје зла није променио ништа у опчињености
изабраништвом. Надбискуп Берлина, Адолф Бертрам, поводом смрти Адолфа Хитлера наредио је да
сви жупници његове надбискупије одрже Реквијем “у знак сећања на Хитлера и све чланове
Вермахта, који су пали у борби за нашу немачку отаџбину и за будућност немачке Католичке цркве”.
Занимљиво је, онда, како је уопште било могуће да ова “војујућа црква” из Другог светског рата
изиђе поштеђена, како је успела да се избори за још већи ауторитет, уместо да буде подвргнута
процесу денацификације. Папа је усмеравао подршку прво фашизма, а затим нацизма. Тешко је наћи
иоле важнијег, у историји католичке цркве, гвардијана, фратра, бискупа, надбискупа или пак
кардинала, који нису подржавали Адолфа Хитлера. Разлог је једноставан: одушевљен могућношћу
да се католичанство прошири на новоосвојене области, Пије XII је обгрлио такав план Франца фон
Папена, бившег католичког вицеканцелара. Папа је користио нацифашизам за своје планове,
независно од његове политичке могућности. Штавише, није се обазирао ни на фирерове
антихришћанске планове, иако је Хитлер, још јула 1941, тврдио: “Хришћанство је најтежи ударац
који је икада задат човечанству, бољшевизам је копиле хришћанства; обоје су чудовишни изданак
Јевреја”.

Острашћен сопственим унијатским плановима, Пије XII (који је понео надимак “Хитлеров папа”)
никада ниједном речју није реаговао на злочине који су се дешавали у Европи, као што није реаговао
нити на злочине који су под његовим благословом вршени над Србима, за које Херман Нојбахер каже
да их је само у Јасеновцу побијено 750.000, и да је у првих осам месеци 1941. године, откад је на
власт дошла НДХ на челу са Антом Павелићем, побијено 350.000 људи. Нојбахер, најзад, католичку
НДХ карактерише као државу у којој су Срби били изложени “најгрознијим масовним убиствима у
светској историји”.

У Павелићевој НДХ у којој су кардинал Алојзије Степинац и папски легат Марконе затварали очи пред
геноцидом хрватских усташа над Србима, хрватски католички џелати су се са посебном мржњом
острвили на представнике Српске православне цркве: 80. годишњи сарајевски митрополит Петар
Зимоњић је био удављен; 67. годишњем епископу из Бања Луке, Платону Јовановићу, поткивали су
ноге, ископали очи и запалили ватру на грудима; у Загребу, митрополит Доситеј је од мучења сишао
с ума. Хрватски вампирски пир је био одговор на неиспуњену Степинчеву жељу, коју је он
југословенском регенту, прицу Павлу, изнео 1940. године: “Најидеалнија ствар за Србе била би да се
врате вери својих отаца, то значи да спусте главу пред Христовим представником, Светим оцем.
Онда бисмо коначно могли да дишемо у овом делу Европе, јер бизантизам је играо страшну улогу у
историји овог дела света”.

Никада се глас хришћанског оца из Рима, због злочина над Србима, није чуо као глас самилости.
Исто тако, када је 16. октобра 1943. године у јеврејској четврти града Рима, било похапшено њих
1259, а од тога 1007 одведено у паклени неповрат, у Аушвиц, глас протеста папе Пија XII се није чуо.

То је била политика папе Пија XII. Политика коју ће и његови наследници наставити. Као што је 22.
јула 1941. Пије XII поздравио хрватску омладину у усташким униформама, и благословио их, тако ће
новембра месеца 1991. године Јован Павле II благословити хрватске војнике у униформи и под
оружјем. За припаднике војске Фрање Туђмана, комунистичког генерала па демократског “оца
нације”, папа Војтила је имао и разумевање и оправдање, те је било сасвим очекивано што је
Ватикан Меморандумом од 24. децембра 1991. позвао потписнике Хелсиншког споразума да
признају сецесионистичку независност католичке Хрватске. Папином диктату удовољиле су
евроатлантске земље, па је Хрватска, 1992, “издејствовала” међународно признање а да није имала

10
легитимитет свих својих грађана. Као што је Пије XII благословио хрватски геноцид над Србима
1941-1945. сада је папа Војтила (Јован Павле II) благословио етничко чишћење Срба у Хрватској
(1991-1995). Шта је резултат: у новоствореној демократској хрватској држави има мање српског
грађанства него у време усташа Анте Павелића.

Јован Павле II, доскорашњи папа, је као и све друге папе у историји био активни учесник у политици,
близак моћи, близак тајним службама, политичким ауторитетима у свету; највише се ослањао на
католичку тајну службу Opus Dei, која је основана 1928. године, када су у њеним редовима више од
половине чланова били Франкови фашистички генерали. Папа Војтила (алијас Јован Павле II) водио
је политику баш онако како је то захтевала борбена црква, баш онако како је то Павле III зацртао у
својој були и баш онако како је то захтевао Игњацио Лојола – да мораш бити покоран као лешина ако
желиш да учествујеш у остварењу политичког циља. Јован Павле II је први папа који је посетио Белу
кућу (1979), разуме се, захваљујући свом пријатељу Збигњеву Бжежинском, инспиратору теорије
Новог светског поретка или творцу Новог светског хаоса. Суштина новог поретка је у ствари
почивала на расистичкој мржњи и русофобији, што је и разлог да су се папа и Реган (1981) залагали
за коридор према Русији (by pas to Rossia). Занимљиво је да ће управо заслугом папе Војтиле (Јована
Павла II) бити успостављени, 1984. године, пуни дипломатски односи са Сједињеним Америчким
Државама. Тачније, дипломатски односи између Ватикана и Сад нису постојали од 1867. а биће
нормализовани разменом дипломатских нота од 15. децембра 1983. Он ће бити најзаслужнији за
нови конкордат, други у XX веку, који је направила римокатоличка црква, а који ће бити обзнањен у
јесен 1984. као Реган-Војтилин план.

Жеља досезања апсолутне моћи, што је одлика дуге историје папске цркве, не може се раздвојити
нити порећи ни у случају папе Јована Павла II. Он је незаобилазна личност политичке елите која у
идеологији глобализма види остварење светске владе. Човек је изузетних способности, човек који ће
својом енцикликом CENTESIMUS ANNUS 1991. године најавити све оно што ће теоретичари
препознати као основне постулате Новог светског поретка. Дакле, Јован Павле II ће 1991. године
прогласити све политичке системе и идеологије погрешним – и леве и десне, сматрајући да постоји
само један исправан систем, а то је католички корпоративизам, што је покушај остварења оног
великог Франковог фашистичког сна, који ће администрација Сједињених Америчких Држава
спровести у дело на крају XX и почетком XXI века. Према томе, заслуге Јована Павла II су у традицији
римске цркве, која се не може одвојити од прошлости, те страшне, тамне мрље на историји
фашистичке и нацистичке Европе. Фашизму, који је имао своје присталице не само у Италији и
Немачкој, већ и у Уједињеном Краљевству и у Француској, није била страна ни идеја европске
заједнице (Немачке Европе) коју је пропагирао руководилац Рајхсбанке, Валтер Функ. Био је то
довољан разлог што је једна нова сила (успостављена већ крајем XIX века) покушала да сруши
Хитлеров фашизам као политичку аберацију и успостави присне везе са папском црквом.

Њујоршки надбискуп Џозеф Франсис Спелман (потоњи подржавалац “светог” и “крсташког” рата у
Вијетнаму као “рата за одбрану цивилизације”) имао је 1943. четири веома дуге аудијенције код
папе Пија XII. Рузвелтов човек од највећег поверења, специјални амбасадор и индустријалац Мајрон
Тејлор је такође од 1940. провео велики број сати у разговорима са Пијем XII-им упозоравајући га на
наизбежност слома немачког фашизма, истовремено му очитавајући у грехе све оно што папска
Црква није хтела да види: погроме Јевреја, Руса, Пољака и Срба. Ови разговори су представљали
почетак озбиљног резултата, стварања будуће политичке осовине али и узајамних интереса.

Последично, скоро да не постоји ниједан припадник римокатоличког клера који је био суђен после II
светског рата. Сви они који су здушно подржавали Хитлера убрзо су се нашли на другој страни, као
жестоки противници фашизма. Људи истог имена, исте титуле и истог презимена. Бискупи који су
до краја подржавали Хитлерову политику светских злочина – постали су, после рата, присталице
његових противника. Они, пак, који су били суђени, попут Карл Марија Шплета, надбискупа Данцига,
нису изгубили папску брижност. Иако је био осуђен на доживотну робију Шплет је већ 1956. на
слободи, да би га, бранећи његово достојанство, примио у дуготрајну аудијенцију папа Пије XII –
1957. године. И више од тога: сви они који су имали фашистичку прошлост били су благосиљани од
нове силе – од Сједињених Америчких Држава, и зато није случајно одабран за првог човека
демократске Немачке управо Аденауер, некадашњи велики, познати, католички градоначелник
града Келна и човек који је упутио први поздравни телеграм Мусолинију. У влади Конрада
Аденауера, “који је рачунао са Трећим светским ратом”, 272 политичке личности имале су
нацистичку прошлост. Чак је и савезни секретар Ханс Глобке био регистрован на листи ратних
злочинаца под бројем 101.

11
Дабоме, никада нико од ових 272 личности из политичког живота нове, модерне, демократске
Немачке, није био суђен. Била је то залога за нову политичку будућност модерне Европе, која треба
да крене новим путем спремајући се за нови крсташки рат, у коме би опет главне заслуге и главна
улога припале папској цркви. Уосталом, ватикански тиранин је ширио своју моћ не гадећи се нити и
једног идеолошког опредељења. Војска Адолфа Хитлера имала је 15.000 капелана (иако нацисти
нису били хуманији због тога), али их је у великом броју, на месту војних капелана, било и у војсци
Сједињених Америчких Држава: на почетку II светског рата мање их је од хиљаду, на крају II
светског рата их је било 4950. Са окончањем Другог светског рата расте пораст утицаја
римокатоличанства у Сједињеним Америчким Државама и врло брзо ће број католика прерасти
цифру од 40 милиона.

На принципу спојених судова римокатоличка црква ће се сасвим заложити и ставити на располагање


новој идеологији и новом погледу на будућност Европе. То је и разлог што су њени бискупи, макар
сви они који су добијали медаље од Хитлера, награђивани у новонасталој ситуацији за своје заслуге
у подршци савезничке војске у Европи и стварању НАТО пакта. Као мехур од сапунице распршио се
сваки други покушај профилисања политичког живота Европе. Чак и онај покушај који је учинио Де
Гол, 10. децембра 1944, када је склопио уговор са Стаљином, не би ли се свим могућим средствима
зауставио сваки покушај претње “који би происходио од стране Немачке”, биће анулиран, након
сусрета у папској нунцијатури у Паризу са представницима Де Гола и Сједињених Америчких
Држава.

Тако остварено ново пријатељство у историји папске цркве, и у историји папске Европе, прерасло је
у нову политичку осовину (Ватикан-Берлин-Вашингтон) – али и у пријатељство које ће бринути не
само о политичком већ и о економском ауторитету Ватикана. У фондове Ватикана од 1945. се слива
из Америке 35 % средстава. И сасвим разумљиво, други велики пријатељ папске цркве је Немачка
која пуни фондове Ватикана са 18 %. САД су, уз помоћ папске организације, диктирале употребу
Немачке, која је постала центар католичке шпијунаже, после Другог светског рата. Ова љубав је
остала до дана данашњег, па Ватикану заиста, као борбеној цркви, са устројством попут војне
организације припада сва заслуга у доприносу бржој американизацији Европе. Исто тако, и не из
љубави, већ из политичких интереса Маршалов план је био спроведен 1948. године.
Американизација Старог континента једини је разлог што се у Европу слио амерички капитал: 3,1
милијарду добило је Уједињено Краљевство односно Велика Британија; 2,6 милијарди Француска;
Италија 1,4 милијарде; Немачка 1,3 милијарде; Холандија 1 милијарду - и тако редом.

Новац ће задобити љубав и поверење оних који ће пропагирати нову веру и нови изглед Европе.
Уједно, Американци су успешно реализовали концепт контролисања Европе, започет још после Првог
светског рата када је основан, 1924, банкарски комитет за помоћ Немачкој, који је предводио
амерички банкар Чарлс Дју. Како је ова идеја у ствари била замисао Џ. П. Моргана (окупирање
Немачке америчким капиталом) онда је било природно што је наследик Дјуовог плана постао
Морганов представник Овен Д. Јанг. Разумљиво, за хуманисте ни стара ни нова американизација
Европе није појачавала било коју врсту оптимизма – већ и због тога што је стари пројекат
американизације Немачке и Европе завршио довођењем Хитлера на власт.

Дабоме, Европа није само римокатоличка Европа. Дабоме, Европа није ни искључиво протестантска
Европа, иако ту не треба имати илузија, пошто је улога протестантске цркве у довођењу Хитлера на
власт била подједнако велика и утицајна као и улога римокатоличке цркве. То је и био разлог што су
после II светског рата нестале разлике и сукоби између протестаната и католика. Али постоји и једна
другачија Европа, која није изишла из шињела фашистичке прошлости, која упозорава да и нова
конвертитска биографија нове Европе не нуди праву будућност Старом континенту. Препознајући
амириканизацију као нови империјализам, један од највећих светских интелектуалаца XX века,
филозоф и писац Жан Пол Сартр, заступао је становиште које ће наићи на разумевање тек у XXI
веку. Сартр је, чини се, упозоравао свом силином свог интелектуалног ума, тврдећи: - “Наше владе
су ваше слуге, а наши народи ће већ сутра бити ваше жртве”. И то је цела истина, јер је у
констатовању америчке конквисте у Европи, Сартр препознао не цивилизацијску кооперацију већ
лажни хуманизам и лицемерни морал.

Тек у XXI веку, и то недавно, маја месеца 2005, Француска је одговорила својим историјским не
америчкој асимилацији, као и Холандија. То је основно својство француског и холандског
неизгласавања Европског Устава, непримереног Устава од близу 250 страна, који заправо на један
прикривен начин Европи одузима идентитет и смешта је у амерички систем. Баш онако како је то 6.

12
марта 1947. године најавио председник Труман у свом говору у Тексасу, тврдећи да “амерички
систем не може да преживи уколико не постане систем целога света”.

У овој краткој биографији евроатлантског политичког живота, треба тражити и покушај


одгонетања судбине српског народа. Постоје само два виђења ствари: теохуманизам у који је
учаурен српски народ и његова традиција постаје његов идентитет; цела историја српског народа је
историја теохуманизма у коме ауторитет није човек, већ Бог. Историја српког теохуманизма говори о
сусрету, а не о сукобу цивилизација.

Насупрот тог процеса се налази патохуманизам, чије одлике није тешко препознати. Патохуманизам
уважава једино ауторитет моћи и уважава само политику прагматизма. Интерес је изнад свега, па
самим тим и изнад љубави. Зато тај патохуманизам, има и одлике које су сасвим супротне од
православног, изворно хришћанског, теохуманизма, од кога је Европа почела успешно да се
удаљава. И не кажем то случајно, и не мислим да је то погрешно, јер када је Европа била крштавана,
она је крштавана у име изворног хришћанства, недељивог, јединственог, хармоничног,
симфонијског, дакле православног, хришћанства. Од тог свог изворног идентитета, православно-
хришћанског или изворно хришћанског, Европа се удаљавала вековима, изнад свега и пре свега
захваљујући свом најстаријем политичком ауторитету – папском ауторитету. И зато је, и само зато,
патохуманизам врло једноставно пратити и у савременој историји. Тај патохуманизам сведочи како
се, заправо, нека цивилизација, неки народ, нека држава, обучена у правила Игњација Лојоле,
односи у преломним тренуцима људскога пада у какве несумњиво спадају и ратови.

Све оно што се замера српском теохуманистичком народу, радили су други. Нису Срби 1941. ни 1942.
ни 1943-ће, градили логоре. Американци су 120.000 Јапанаца или Американаца јапанског порекла
ставили 1942. у концентрационе логоре. Тек 1988. године извиниће им се амерички Конгрес. А 1992.
они који су преостали у животу, уз писмо и поновно извињене председника Буша, добиће и чек на
20.000 долара. Тако изгледа Pax Americana и његову изопаченост можемо пратити на све четири
стране света. Зар “амерички мир” није посвуда (intra muros et extra), где је усмерио своје
хуманистичко копље, донео политику хипокризије и морални кал (Вијетнам, Авганистан, Југославија,
Ирак)? Етничко чишћење је метод прокламованог “рата за мир” којим је савремена америчка
администрација обручила српски и ирачки народ. Од Заливског рата (1991) и инвазије на Ирак (2003)
због санкција је умрло преко милион ирачке деце. Још 1995. организација за храну и пољопривреду
УН утврдила је да је 576.000 ирачке деце умрло до краја 1995. Када је новинарка TV CBS упитала
1996, Мадлен Олбратј да ли је вредело заводити санкције Ираку, с обзиром на смрт пола милиона
деце – њен одговор је гласио: “Био је то за нас тежак избор, али вредело је”.

Да се патохуманизам давно зацарио у секуларизованој цивилизацији потврдио је и крај Другог


светског рата, оличен у плану операције “Килхаул” (Operation Keelhaul), који је чуван у тајности 50
година. Наиме, Јалтском споразуму додат је тајни анекс од 31. марта 1945. о присилној репатријацији
то јест изручењу Руса Стаљиновом Совјетском Савезу. Стварни број депортованих никада није
утврђен, и то је разлог што различити истраживачи оперишу цифром од 70.000 до 2 милиона
унесрећених. Око један милион заробљених совјетских војника, пуштених из немачких логора (на
пример из Линца у Аустрији) или затворених у логорима широм САД (на пример онај у Њу Џерсију –
New Jersey) – одмах је по доласку на границу СССР стрељано или депортовано у гулаге. Депортирање
руских емиграната (заједно са децом) и руских заробљеника трајало је од 1944. до 1947. Посебан
цинизам се огледао у томе што су операцијом “Килхаул” делом били обухваћени и они који су
емигрирали на Запад током или после Првог светског рата.

И када је у питању ратно право, које се стално потеже у нашем времену, патохуманизам такође има
своју дугу историју. Како Запад обучен конституцијом Игњација Лојоле и папским ауторитетом види
право ратних војних заробљеника? Па види га баш онако како га је видео од 1941. до 1945. године,
када се највећи број од 6 милиона Руса, који су били у концентрационим логорима, никада нису
вратили својим кућама. Ако је један милион присилно депортован Стаљину, остали су или мучки
побијени на присилном раду или су скапавали од глади, или убијани у бекству, или су завршавали на
најгнуснији, најбестијалнији начин.

Та се патобиографија може пратити до данашњих дана, и за ову прилику да наведем још један
податак: 1999. године оснивачи Хашког суда или Трибунала у Хагу, једног правног ругла, и тужилац
Карла Дел Понте изашли су са податком који их неће морално обавезивати али који ће, од тада,
престати да било када коментаришу. Према овом америчком-европском суду на Косову и Метохији

13
постоји 529 скупних гробница у којима су похрањени Шиптари над којима су, наводно, Срби
починили геноцид.

Да су лаж, лицемерје и сатанизација жртве главно средство идеологије коју спроводи Pax Americana
није тешко утврдити. Министар одбране САД, Вилијам Коен, усред НАТО агресије на Србе и трећу
Југославију 1999, тврдио је да су Срби побили 100.000 Шиптара на Косову и Метохији, што је
заступао и немачки министар иностраних послова Јошка Фишер. Француски медији, позивајући се на
извештаје НАТО, произвољно су тврдили да је побијено између 100.000 и 500.000 Шиптара, док је
бечки “Стандард” тврдио како их је само у првом покољу “побијено 800.000” . Али, Шиптари су
пријавили 11.334 мртвих иако ни десети део никада није потврђен. У антисрпску пропаганду су се, и
не први пут, укључиле и Чери Блер и Хилари Клинтон које су, током бомбардовања Србије 1999,
посетиле избеглички логор за Шиптаре. Цео свет је требало убедити да су Срби злочинци, па се
ништа није препуштало случају, од дезинформисања до именовања казнених експедиција. Као што
је ЦИА, 1980, своје одреде у Никарагви именовала “Одељењем за хуманитарну акцију”, тако је и
НАТО бомбардовање Србије 1999. спровео под дубиозним називом “Милосрдни анђео”.

У светлу биографије патохуманизма доследно је објашњив и избор папе Рацингера, наследника


Јована Павла II. Овај избор није случајан, пошто из историје патохуманизма јасно произилази да
Ватикан и Вашингтон припадају истој сфери интереса, али као у свакој политичкој перверзији преко
трећег актера - преко Берлина, односно Немачке. Немачка ће бити центар католичке шпијунске
службе, зарад Сједињених Америчких Држава, од 1945. године до данас. И није безначајно, што у
тако важном тренутку финализовања пројекта нове светске идеологије на чело папске цркве долази
човек немачког порекла и човек који је припадао Хитлеровој младежи. То је врло важан и можда
најважнији идеолошки потез у новој политици америчке администрације. У политици која жели у
потпуности да измени историју Европе. Довођењем папе Рацингера или Бенедикта XVI-ога, спира се
та рђава прошлост Европе и Немачке, па његов хуманизам треба да замени све злоћудности које су
постојале у историји Европе и историји Немачке. И он ће, вероватно, бити проглашаван за човека
мира, као што је и папа Пије XII био проглашаван за човека мира - као што је по истој формули и
Јован Павле II сматран “човеком мира”.

Занимљиво је, међутим, миротворство бившег папе Јована Павла II. Овај ореол апостолске
психологије и људи добре воље – папе су добиле због добрих услуга и подршке “савезничке армије”
пред коначни крсташки рат против Руса. Папе се залажу за мир, баш као и Америка за људска права,
демократију и владавину права (!). Тако је и Јован Павле II, велики заговорник мира, први признао у
распадању комунистичке Југославије право на сецесију, подржао Словенију и Хрватску, иако је право
на сецесију чланом 38 Статута Међународног суда правде у Хагу кажњиво право. И као човек мира и
као човек хуманости подржаће овај папа-писац све диктатуре у Латинској Америци: у Никаракви, у
Чилеу, у Салвадору. А као човек разумевања за патње брата у Христу, биће то једини папа који
ниједнога тренутка (па све до тога када се угасио његов живот 2005) неће поменути 900
пострадалих римокатоличких свештеника у Латинској Америци који су били на страни свог народа.
Никада и нигде их неће поменути. Као што папа Пије XII није реаговао на помор римских Јевреја
1943. (“није забележено да је одржана и једна јавна молитва, нити да је запаљена вотивна свећа,
нити је отпеван псалм, нити De profundis” – Џ. Корнвел: “Хитлеров папа”) тако ни за Јована Павла II
девет стотина живота римокатоличких свештеника није било вредно помена. Закључак је јасан: били
су на страни сиромашних, а не на страни богатих и моћних.

И уопште не сумњам да ће доћи дан када ће и папа Рацингер бити проглашен за човека мира.
Уосталом, он је своју толерантност доказао штитећи највећег приложника цркве, оца Масијела из
Мексика. Оснивач “Христових легионара” (који су располагали са 11 универзитета и 150 школа), о.
Масијел Деголадо уживао је заштиту и папе Војтиле и кардинала Рацингера (садашњег папе,
Бенедикта XVI). Јозеф Рацингер је успешно заташкавао све оптужбе против о. Масијела, финансијски
успешног фратра, наркомана, педофила и хомосексуалца.

Своју мирољубивост садашњи папа Рацингер показао је много раније: као генерални секретар
Билдерберг групе изборио се за обуставу прогона злочинаца из Другог светског рата. Управо стога,
Рацингерова “мисија” је важна. Његова мисија треба да покаже да је историја другачија него што
смо мислили до јуче. Зато је и спреман његов долазак: ништа није случајно, јер од 1958. године папе
се бирају у Пентагону. Они од нас који су се мало бавили историјом папства знају да је надбискуп
њујоршки Спелман имао надимак „папопроизвођач“. И тако је до дана данашњег. И Рацингер је
одабран у Пентагону. На повратно дејство упућује и одлука новог папе (Бенедикта XVI) да
најодговорније место у очувању црквене организације повери америчком надбискупу. Наиме, папа

14
Рацингер (Бенедикт XVI) је место председника Конгрегације за пропаганду вере поверио Вилијаму Ј.
Левади, надбискупу из Сан Франциска. И овај избор није случајан. И он је мера идеолошке
унисоности и давно успостављене политичке осовине Вашингтон-Ватикан, односно саображавања
Ватикана америчком тријумфализму. Зато треба рећи: ово је време нове идеологије. Ово је време
хуманистичког империјализма односно пентагонопапократије. И оно ће још дуго трајати.

Долазак Рацингера на чело папске организације означава почетак нове историје Европе. Шминкане,
исфабриковане, медијске историје Европе. То је и разлог што је и годишњица битке код Трафалгара,
која се одиграла 1805, и на симболичан начин показала у ком смеру ће се изграђивати нова историја
Европе. У инсценацији овог великог празника за Европу, историјски супротставњене стране имале су
одоре различитих боја, па смо присуствовали сукобу плавих и црвених. Нема етничких ознака који
помажу историју нити за битку код Трафалгара нити ће их бити у другим приликама обележавања
европских годишњица, као што их неће бити ни у неким будућим инсценацијама великих победа
савезника над фашизмом, јер у тим инсенацијама неће постојати етничка одређења, већ само, као и
у овој 2005. години, плави и црвени. Највећи допринос таквом стварању нове историје Европе
припада управо папској институцији. Једна Европа – једна вера, нада се папство. И у томе не треба
умањивати, већ уважавати, разуме се не и оправдавати, и утицај који ће дати велики интелектуалац
међу кардиналима, а сада и сам папа, Јозеф Рацингер.

Припреме за стварање нове историје Европе су припреме које су се одиграле, скоро као по неком
правилу, на југословенском Балкану. И зато се последњих година фризира балканска историја и
умањује цифра пострадалих у Јасеновцу 1941-1945. Како, по неписаном правилу, нова биографија
подразумева и нову реконструисану историографију, сва је прилика да ће нова Европа део своје
патобиографије и патохуманизма преобликовати. Поништиће се и периферизирати и сви италијаски
и немачки извори. Они ће сви бити, наједном, одреда подложни преиспитивању у име накнадне и
нове објективности. И шта је рекао кардинал Тисеран о Хрватима или Зигфрид Каше (именовани
немачки посланик у Загребу), и шта је рекао Глез фон Хорстенау (именован за “опуномоћеног
немачког генерала у Загребу”); све ће то бити избрисано, јер Европа не жели да се суочава са својим
фашизмом као што папе не желе да се суоче са хрватском усташком државом из доба Другог
светског рата.

Европа ће признати управо оно што заговара Америка то јест садашњи хрватски председник
Санадер, и разуме се његова интелектуална приколица господин Голдштајн: - да је у Јасеновцу,
највероватније, страдало између 60 и 80 хиљада људи, најразличитијег етничког порекла. Кад
одбијете број Јевреја, који су пописали своје мртве, кад одбијете број Цигана, који знају колико их је
пострадало у Јасеновцу, биће вам јасно да је Туђманова цифра, о само неколико хиљада жртава у
“радном логору” Јасеновац данас опште прихваћена. Туђманову идеју о “повијесном компромису”
преузели су и протежирају они који желе да управљају светом, који стварају нови светски поредак и
нову историју света. То је и разлог што су учесници новог поретка, наједном, постали историчари.
Подсетимо се да је Клинтон, као велики и познати историчар, осудио Србе као узрочнике Првог и
Другог светског рата. Та осуда не подлеже нити иронији нити цинизму. Она траје до дана данашњег.
Са брисањем истине о Јасеновцу – за коју се нисмо ни сами заложили, нити као појединци нити као
народ, нити у време Броза нити у време однарођеног Милошевићевог режима, нити у време
данашњих квази-демократа – намеће се и успоставља манипулативна а потискује историјска истина.
И биће могуће да Срби поверују у наметнуту истину, у нову транзицију привикавања да су, наводно,
геноцидан народ. И зато се од њих тражи, и прети им се резолуцијом Америчког конгреса, да као
народ преко својих представника у парламенту признају злочин који се догодио у Сребреници.

Злочин у Сребреници овековечен је спомеником (који је, за 250.000 долара, открио управо амерички
председник Клинтон, иначе позната, интернационална порно звезда) и представља наставак
демонизације и анихилације српског народа. Споменик је на арапском језику, иако нема нити једног
муслимана или Бошњака, нити у Титовој БиХ, нити овој коју „раџа од Босне“, Ешдаун, претвара у
унисону државу, који зна арапски. Зар ова медијска и политичка пропаганда не говори сама за себе,
зар не баца сенку на истинитост, која сваким даном потврђује исконструисаност уместо уверљивост.
А што ту у ствари значи? Не постоји разумно биће које не сматра да сваки злочин мора бити кажњен.
И нико нема жеље да идеализује сопствени народ, и нико није против тога да се злочини кажњавају.
Али је та унапред одређена или већ дуго припремана и предодређена биографија српског народа,
нешто што спада у патохуманизам. Баш зато, Сребреница и јесте парадигма светске политике која је
изгубила компас и новог хуманизма који крије лице са ожиљком.

15
Утолико пре што се до дана данашњег о злочинима говори на следећи начин: ако је којим случајем и
то врло ретко процурила вест у медијима о спасавању неког муслимана или Хрвата од стране
Србина и Срба, у овом злоћудном, програмираном, бестидном и прљавом рату - то је увек само
појединачни случај. Ако је неко од Срба био спасаван, спасен од неког муслимана или Хрвата, то је
доказ демократске и цивилизацијске оријентације хрватског или муслиманског народа. Ако је, пак,
неко од Срба убио онда се тај чин карактерише као злочин геноцида, а ако је неко од Срба
пострадао, онда су то појединачни случајеви.

По свему судећи, процес србофобије ће се наставити сразмерно процесу патохуманизма који ће још
дуго трајати. Неће се говорити о злочинима над Србима, нити 1941. нити 1991. Неће се, разуме се,
спомињати ни беспризорна ни ритуална убиства која су вршили припадници католичке и
муслиманске популације у рату 1991-1995. нити оркестрирани бестијариум под управом савремених
евроамеричких елитних злочинаца. Спомињаће се у историји модерне Европе – или је то бар нада
патохуманиста - само злочини које су починили, наводно, Срби. И читав кључ тог новог поретка као
идеолошког погледа на свет се своди искључиво на једну истину: у времену лицемерног морала, и у
времену потпуно оронулог политичког погледа на свет, врло је тешко мењати интересну политику,
још мање очекивати забрану малипунисања жртвом.

Ту врсту употребе човека, као главно својство изопачене политике, уградио је у себе нови поредак
који је потопио Европу. У новим условима империјални хуманизам није презао да жртву прогласи
џелатом а етничко чишћење хуманитаром акцијом. Примери за то су и савремени хрватски
нацифашизам и муслимански “свети рат” – усмеравани америчком политичком облапорношћу. Зато
се и метод понављања манипулације (Вуковар-Дубровник, Сребреница-Рачак) поновља као лаж. У
том кључу садржана је и игра бројкама: евро-атлантска алијанса је утврдила постојање 105
“концентрационих логора” које су држали Срби у Босни, са 260.000 заточених. Међународни Црвени
крст налази да је укупан број заточених, од све три зараћене стране, између десет и једанаест
хиљада. Од 100.000 силованих муслиманки, Комисија УН за ратне злочине је, октобра 1993.
установила “330 документованих случајева силовања”. Очито, злочиначка политика светског
хегемона није ни могла, изузев патохуманизма, да изнедри принципијелни политички поредак. Као
што је скривала истину о томе да је у “цивилизацијском рату” побила два милиона Вијетнамаца (у
селу Ми Лај, 1968, масакрирани су само цивили, углавном жене, деца и бебе), тако је скривала и
истину о Сарајеву, граду са највећим бројем мртвих Срба у рату 1991-1995. Пјер-Анри Бинел је био у
праву када у својој књизи “Ратни злочини НАТО-а” – поводом Дејтонског споразума – цитира речи
франсуског генерала по коме је овај споразум Србима нудио “избор између кофера и мртвачког
сандука”. На ову патобиографију европског и америчког новог поретка наговештавао је и упозоравао
Жан Пол Сартр, надајући се да ће народи Европе имати снаге да се одупру тако мрачном таласу који
долази, и то из оне земље која је дуго представљала симбол политичких вредности и изворних
демократских принципа.

Према томе, Европу, као и српски народ, данас искушава дух лицемерног хуманизма, америчког
политичког клона. Штавише, политичка будућност Европе у кључу је решавања српске одисеје на
размеђи логорског XX и апокалиптичког XXI века. То је и разлог што српско питање није само српско
питање. Оно је много више европско питање. Пресудно због тога што је то питање на које српски
народ, који се историјски истрошио, не може да одговори. Европа мора или да се ослободи своје
епигонске биографије, која ју је заробила, или да понуди одговор у шта је спремна, после два
светска рата која је изнедрила, да гурне своје народе. И то је једини начин да и српско питање
постоји као политичко или економско или етничко, али које се неће решавати у границама
политичке или било које друге патологије, већ у границама историјске реалности и политичке
нормалности.

Где је онда место истини? И може ли она да спаси свет програмирано-контролисаног хаоса? Треба
ли нам уопште и постоји ли истина на крају XX и почетком XXI века и шта је истина? У омеру
самозаљубљене и неконтролисане моћи, где тражити истину? Пре него што покушам да дам одговор
– да кажем још нешто: не делим песимистички закључак али делим констатацију филозофа
Бертранда Расела, да је “потреба за истином помрачена у Америци”. Иако је та потреба за истином,
или “љубав за истином” помрачена, ја не мислим да ће истину надвладати прагматизам и америзам.
Јер, један хришћански народ, што несумњиво јесте народ европског архипелага, одричући се од
своје хришћанске прошлости не може да се одрекне своје хришћанске биографије. Он мора, и он
хоће, разуме се у времену које нико не може да предвиди, да препозна шта је то његов пут, истина и
живот. И је ли он христоцентричан народ, или европски безличан, неопагански народ.

16
“Европски човек је дошао до своје судбинске вртоглавице”; нови идоли су сасвим близу одлуке да
створе “нови свет”, у коме ни “камен на камену” неће остати “од европске културе”. И то је, бар се
мени чини, питање пред којим се налази цео свет, питање, хоће ли, данас највећа сила, данас
најзлоћуднија патохуманистичка политичка осовина Ватикан-Вашингтон, остварити апсолутну моћ.
И остварити сан да влада светом. Или ће Европа имати довољно снаге да, на свом сопственом
историјском искуству, упозори себе и упозори оне над којима је извршила европеизацију, а давно је
она извршила европеизацију Америке, да се свака воља за моћ (“Вил цие Махт”) претвара у вољу за
ноћ (“Вил цие Нахт”). Упамтимо ове мудре речи највећег филозофа међу српских теолозима, јер се
правило “Wille zur Macht” уистину већ потврдило у свом постојању као “Wille zur Nacht”.

Предраг Р. Драгић Кијук

МАЧ ВАТИКАНА

I
Тачна констатација да је „највећа културна тековина византијске цивилизације управо то што
је дала Словенима хришћанство” (Џ. Билингтон) има и посве особено културолошко и историјско
значење за народе словенског порекла на Балкану. Хришћанство јесте надоградило и проширило
видике словенског света, што се, уосталом, догодило и са другим народима који су се суочили са
хришћанском филозофијом. Међутим, подела хришћанске заједнице (самоиницијативно издвајање
Римске цркве 16. јула 1054. године – такозвана Велика шизма) имаће за наше народе исто толико
пресудан значај, колико и чин примања хришћанства, само не у духовном колико у историјском
смислу речи.

Римска црква је управо овде спроводила примену својих прагматских начела, вршила строгу поделу
света према православном односно католичком црквеном обреду. Стицајем историјских околности
српски народ, на границама своје матичне државе и српски народ изван своје матичне државе, биће
изложен римокатоличком прозелитизму – с различитим менама у интензитету – све до половине XX
века.

После раскола из 1054. године

Тако је филозофија хришћанске љубави, из првобитног стања духа културе (онога који стреми
идеалном), ретроградно еволуирала у стање цивилизацијских законитости (тежњи окоштавања
културе). Опредељење за цивилизацијски поглед на свет допринело је издвајању Римске цркве,
њеном прагматском устројству, затим конформистичком духу, онда политичким амбицијама и најзад,
што је неумитан и трагичан сапутник цивилизације, погромима и ратовима. Све је то, нормално,
имало последица и за развој духа културе у ужем (уметност речи, филозофија, сликарство, музика) и
ширем значењу (култура односа међу људима, култура националних заједница, култура моралности,
или човеков стваралачки свет уопште).

Од 1054. године све ће се више издвајати, и удаљавати, католичка Европа (у том смислу је и развој
европске културе у ствари, до протестантизма, развој католичке културе) и православни Балкан (као
део те исте Европе). Православном свету европског континента црква прозелитских погрома (и
верских ратова међу католичким земљама) – неће дати прави значај у историји и развоју
медитеранске цивилизције, па тако и европског западног духа.

17
Католичка хришћанска Европа се, отуда, много више занимала за античку, египатску (иако је ислам
одузео Египат хришћанству), или хетитску културу неголи за византијску филозофију или уметност
православних народа – без чијег би доприноса култура католичке Европе била успорена у откривању
нових духовних вредности што ће их хуманизам и ренесанса успоставити. Прецизније, успостављена
је супериорна католичко-хришћанска Европа која ће, све до стварања прекоморских сила, бити
центар света.

Иако је уз помоћ култа цара римски владар Август мислио да ће не само остварити државну
религију, већ и спасити Римско царство од хеленистичких филозофских идеја и хришћанства – Рим је
све више пропадао изнутра (што је одлика распада свих империја) као што се расипао по обронцима
својих територија. Утолико је велика криза Римског царства у III веку, и германска најезда потом,
учврстила превласт Источног римског царства са новом престоницом у Кoнстантинопољу (330.
године). Тако ће римска држава оснивањем германских краљевстава изгубити западну половину
царства, док ће Византија (источноримско царство) наставити историју старе Римске империје, али
са реформама управног система и, што је још важније, са доследним прихватањем хришћанства.

Превласт Истока је, из свега произилази, успостављена победом хришћанства, па ће, потом, и
хришћански Рим покушати да поврати славу јединствене Римске империје, покушати да поврати
своје западне територије и да асимилира Источно римско царство, то јест Византију. Историја
хришћанског Рима јесте историја тежњи супремације римских бискупа и папа. Уједно, историја
хришћанског Рима јесте историја папства које тежи да поврати сјај највеће светске империје, па
утолико папство и није ништа друго до подражавање политике паганске римске државе.

Цариград и Рим као антиподи

Не заступајући само Италију, већ имитирајући заступство Римског царства као целине, папе су
тежиле ауторитарној црквеној моћи у Европи као и апсолутној државничкој моћи у Европи. И баш
зато што „папство није ништа друго до крунисани дух некадашњег Римског царства, на чијем гробу
седи” (Томас Хобс) – папство је морало доћи у сукоби са Византијом која је, иако на декадентним
темељима Римског царства, успела да еволуира до културног, религиозног и државничког
феномена.

Латинско хришћанство Рима – које ће се латентно разликовати од изворног, саборног, католичанског


хришћанства – било је неколико векова под утицајем моћне Византије. Тек са изразитијом појавом
словенске тежње ка политичком субјективитету – Византија ће морати да, са дуго политички
потиснутом а искоришћаваном словенском популацијом, прави државничке компромисе.
Истовремено, Латини ће феномен словенске политичке воље на Балкану искористити као могућност
за политичко издвајање и политичку мајоризацију. Утолико ће Словени представљати политичку
интермитенцију и за католички свет Запада и за православни свет Истока; разлика ће бити
одлучујућа у политичкој употребности: Исток се користио Словенима док је Запад тежио
асимилацији или екстерминацији Словена.

Хришћанска заједница ће постојати као целина, без обзира на латинске тежње, све до тзв. Велике
шизме 1054. године; тада ће се римокатоличка црква издвојити из хришћанске заједнице нимало не
потресајући Византијско царство, али реметећи и сузбијајући Словенима (1059. године, сабором у
Сплиту) не само право на њихов језик у цркви (богослужење на словенском), већ и њихов избор
православног обреда. Тачније, Рим је делимично придобио балканске Словене за филиоквејце, па ће
се један део Словена (Хрвати) одрећи учења о догмату исхођења Св. Духа од самога Оца, и
прихватити нови догмат римске латинске цркве (установљен 1014) по коме Св. Дух не исходи само
од Оца, него и од Сина (et Filio). Тако је започео процес верске асимилације дела словенског живља
који ће прерасти у перманентни терор над онима који су задржали православни црквени обред.

Нормално, римска црква – и поред жеље за верским и политичким супрематизмом и апсолутизмом –


није наједном од црквене општине прерасла у папску свецркву католичког света. Био је то процес у
коме је ова антицрква (која је извитоперила јеванђељско и црквено предање претварајући Христово
учење у „политичко хришћанство”) не само чекала да се стекну повољни услови већ и стварала
историјске услове за остварење своје политичко-верске намере. И управо због тога што је процес
верског и политичког сепаратизма трајао 600 година (завршен тек 1054) римска црква ће се, у

18
вековима који су следили, служити свим средствима да би угушила – у оквиру католичке заједнице –
сваку тенденцију сепаратне цркве.

Будући да јој је хришћанство служило као политичко средство, латинска црква се неће олако
одрицати политичко-државничких циљева, па ће је сви потоњи црквени немири (албижани,
протестанти, старокатолици) дубоко потресати – јер она верска одступања није доживљавала као
црква (пошто то и није била) од које одлазе они који изневеравају или искривљују Христово учење
(како је њихово иступање прихватила православна, изворно хришћанска црква) већ као државна
организација која губи супремацију над одређеним територијама своје империје. Зато су њени
отпори свим верским протестима у Европи и свету, свим оправданим приговорима о папству као
антицркви, били жестоки, и крвави – као што је то увек случај, до данас, где државни терор не
дозвољава поданицима да мењају интерес државе у интерес сопствених уверења. Али, покушајмо да
уочимо главне етапе историје папске антицркве, која је од верске хришћанске институције
еволуирала у етатистичку силу.
Константин укида царски култ

Када је Константин Велики завршио изградњу Цариграда (Константинопоља), између 324. и 330, он
је заправо Римско царство уистину улогосио, оправославио. Али, источни део царства, који је прошао
кроз ухристовљење, све се више разликовао од западног дела, где је дуалистичка култна вера
толико раслабила религиозни живот да је и охристовљење овога дела света прерасло у култно
хришћанство. Ова ће разлика, последично, утицати и на будуће односе поларизованог Запада од
Истока. Наиме, Константин је своје царство, Византију, успео да оствари на постојећим хришћанским
темељима, међу Грцима, који су манихејству супротстављали платонизам и хришћанство.

Утицај Византије, између IV и VIII века, који се огледао и на црквеном плану (на пример, светковање
4 велика Богородичина празника) није пресудно, у верском смислу, изменио латински Запад – који
ће, између осталог, Богородичине празнике претворити у култно Маријанство. Такође, иако римска
црква потпуно побија утицај источног хришћанства, показујући тако наводну своју верску
аутохтоност и изворно-хришћанску супремацију – чињенице су ипак другачије, макар оне, уистину,
не потврђују да је на Западу дух Христове цркве заживео верно Христовој филозофији љубави,
Христовој есхатолошкој филозофији односно Христовој филозофији живота. Према томе, иако нису
папство ухристовиле, православних институција је било у латинској престоници: штавише, грчка
колонија је била веома присутна у Риму па је стара римска царска палата постала седиште
византијског егзарха. У Риму је, уосталом, било и неколико грчких цркава и манастира: „на Капитолу
(S. Maria de Ara coeli), на Палатину (S. Caesarius), Авентину (S. Sabas), на Целију (S. Erasmus) и
Есквилину (S. Luciao Renati)” – Х. Једин: „Велика повијест цркве”.

На Западу ће, и са гашењем паганства, остати култно религијско уверење преносећи се у првом
реду на владара, што је последица Митриног култа (персијско божанство светлости) који је
поштован у Римском војном култном царству. Цару се, дакле, приписивао божански карактер. На
Истоку, где су манихејски, митраистички, маздаистички (учење о сталној борби принципа добра –
Ахура Мазда и принципа зла – Ариман) и пагански дуализам били потиснути хришћанском
филозофијом, Константин је укинуо тзв. царски култ по коме се у „сваком поједином владару
видљиво јавља сам бог”.

Константиново је царство (Византија) постојало без царевог обоготворења али је зато византијска
цивилизација успоставила, у свом хришћанском успону, и грчко римско право – које не само што је
омогућило остварење правне државе већ је, што је важније, надоградило и оживотворило ово право
заснивајући га на достојанству човека (и његове тројствене врлине: fides, pietas и virtus). То
конкретно значи да власт припада закону (о праву човека) а не држави. Баш зато што се закон тиче
права човека он то право и остварује преко институције закона која мора да заштити његово
достојанство. У супротном, постоји закон као правна установа којом држава управља човеком, што
значи да власт припада држави; закон, у овом случају, постоји само из једног разлога: да би држава
уз помоћ прописане норме лакше управљала својим поданицима.

Коначна кодификација римског права извршена је у Византији, и то византијско право (грчко римско
право) трајаће од Јустинијана I (који је утемељивач грчко-римског права, и његов је рад завршен у
периоду од 528. до 533) па до пада Цариграда 1453. године. Надоградњу византијског права
представљају и Номоканон Јована Сколастика (550. године) и Фотијев Номоканон, из VII века – за
кога је патријарх антиохијски, Теодор Валсамно, саставио свој познати коментар крајем XII века.
Уважавајући хронологију довршавања, али и ширења, грчког римског права, напомињемо да је на

19
Жичком сабору, 1221, где је установљен и Синодик православља, св. Сава у ствари образложио
хришћанско богословље на које се ослања и византијско право. Зато је, и закон који је претходио
Синодику, Номоканон св. Саве (Законоправило, Крмчија, Кормчија – коју је немањићки принц, а потом
монах, писао у манастиру Студеници између 1206. и 1217. године) представљао „закон
христоименитих људи”.

Циљ верске политике

И док је Константиново царство (Византија) поштовало божанску природу човека, дотле је


хришћански Рим тежио рестаурацији царства и апсолутизацији власти. Папство све више губи
одлике хришћанске заједнице и све више поприма одличја деспотизма. Сукоб хришћана се, по
природи ствари није могао избећи, јер хришћанство за човека (Византија) и хришћанство за државу
(Римско папство) није било одрживо као целина. Зато се западно хришћанство издваја 1054. из
хришћанске заједнице успостављајући дуги државнички успон, а самим тим – на плану хришћанске
филозофије – условљавајући и сопствену декаденцију.

Папство се, наиме, вратило на позиције култног царства, папа преузима све одлике владара у коме
се „видљиво јавља сам бог”, па зато и није чудо што се једна од његових титула (pontifex maximus)
поклапа са чашћу коју је „12. године прије Христа” римски цар Август одердио за себе постајући
„pontifex maximus”.

Карло Велики (најзначајнији папистички идол) је успео не само да Германе стави под франачку власт
већ да створи хришћанско царство које је своју владавину распростирало скоро на целу западну
Европу, дакле по узору на Римско царство. У империјалистичком престижу и тежњама, папство и
Франци су нашли разлоге заједничког уважавања и поштовања. Зато је – пред моштима св. Петра –
папа Лав III крунисао златном круном Карла Великог, на Божић 800. године. Благосиљајући
франачког цара као Карла Августа цара Римљана папе су јасно – Византији и свету – дали до знања
шта је циљ њихове религије као и верске политике. Отада, папска држава или Свето Римско Царство
пише своју историју католичке империје.

Разумљиво, империјални захтеви ће поспешивати умеће владања до апсолутне патологије. Нико


неће бити поштеђен ако се нађе на путу фундаменталистичког маља: ни народи ни државе, ни своји
ни туђинци. Тако је и папа Павле III (1534–1549) булом о „борбеном управљању црквом” озаконио
Лојолин језуитски покрет, сазвао Сабор у Тренту да би зауставио успон протестантизма и заступао
цркву у офанзиви: инквизицију, конквисту, нове редове и индекс забрањених књига.

После низа сукоба папа и царева (због начина бирања бискупа) Свето Римско Царство започето
Пипином Малим, остварено Карлом Великим – дефинитивно је учвршћено крунисањем Отона Првог
Великог (за цара „Светог римског царства немачке нације”) 962. године у Риму. Тако је историјски
потврђена света веза између папства и средње Европе, као и између папства и германства. Дабоме,
свете везе ће трајати колико и политички интерес, али једном успостављене моћи ће да се, по
потреби, политички ревитализирају.

Православље на ветрометини

Коначно ће – у историји папске политичке историје – Хилдебранд, то јест папа Гргур VII објавити
крунско начело папократије (постао је папа 1073. а 1075. издао Dictatus Papae – 27 принципа папске
политике) односно утврдити гесло по коме папска власт има доминацију „над земаљским царевима
и краљевима”.

На овим просторима, где су се сукобили интереси западне цивилизације и азијске деспотије,


православље је било изложено беспризорној асимилацији а словенство миноризацији и
перфектуацији. Изузимајући Русију, која се развијала независно од римске или византијске империје,
сви остали словенски народи били су или део римске католичке империје, или гранични део те

20
империје. Управо зато, најнезавиднији положај је имала српска држава која је представљала
словенску оазу на територији у којој је римокатоличка власт већ увелико успостављена. Чак и у
време свог државотворног успона Србија је била изложена римском прозелитизму (Душанов законик
је, између осталог, доказ одбране против папске цркве), а са појавом Турака-Османлија – и пропашћу
српске државе – историјска судбина дела српког народа одвијаће се у сенци римске хришћанске
политике.

Убрзо после битке на Косову уследиле су све чешће сеобе српског народа, који се склањао испред
милитантних „носилаца свете сабље ислама”, што је случај и данас у времену ревитализираног
исламског фундаментализма у Босни и на Косову. Срби су се селили самоиницијативно или
организовано (уз представнике цркве или властеле, па чак и са династима) али су и присилно
насељавани на опустошене територије јер су били потребни Турцима због опскрбе. Срби у новим
насељима по правилу одмах подижу цркве (последња сеоба је долазак Црногораца у Перој, Истра,
1657, када и подносе захтев за дизање цркве), јер у времену богатом несигурношћу и страдањем
духовни живот је представљао једину извесност. Из тог мартиријског периода и потиче нераскидива
веза између Срба и њихове цркве и њихова вековна снага да се одупиру римокатоличкој пресији.

Сеобни народ је, од краја XIV века, долазио у крајеве где је већ постојало српско становништво (у
Срем – који су Турци освојили након пада Београда 1521, у Бачку – коју су заузели 1541, у Славонију –
која постаје турска провинција 1543, у Банат – који су Турци освојили после пада Темишвара 1532), у
крајеве где је постојало нероманизирано становништво (тзв. „Морлаци”, „Мавровласи” у
далматинској Загори) и у крајеве одакле се склонило словенско становништво римокатоличког
обреда (Далматинско приморје). Нормално, поремећаји на политичкој карти Европе условиће и
сличне миграције из Херцеговине ближе утврђеним градовима средњег Јадрана (Задар, Трогир,
Сплит, Клис) где је још од X века поред православних Грка било и Срба. Да ово није спорно доказују
како озакоњене наредбе (донете на појединим саборима) тако и мисије инквизитора који су
прогонили „Србе Шизматике”.

„Олтари љубави” моћне римске цркве

Православни народ је, након поделе хришћанске заједнице, посебно у бококоторској области и
Дубровнику био изложен римокатоличком верском преваспитавању. Срби су, на пример, могли стећи
право грађанства у Дубровнику једино примањем римокатоличке вероисповести. Околна српска
насеља, изнад Дубровника, покатоличена су у XIV веку, као и Стоњани (у Стону је постојао
православни манастир св. Николе о чему сведоче и два документа писана на латинском, из 1347. и
1394. године). На острву Мљету био је манастир св. Богородице (коме је Стеван Првовенчани
даровао многе задужбине) који је, пошто није порушен, претворен у римокатолички самостан.
Српско становништво у Конављу је дефинитивно покрштено у XV веку, када је (1446) и последњи
помен о конављанском православном свештенику, Божидару Троковићу.

Покрштавање, које ће се кроз спасавање душе „а не тела” обновити у масакру хрватске усташке
војске (1941–1945), има дугу традицију у историји цркве римског обреда. У периоду верског
преваспитавања и покрштавања римска црква је почела са применом такозваних „олтара љубави”,
односно постављања римокатоличких олтара у православне цркве у којима се, онда, одвијају
зајдничке молитве. На тај је начин православљу, у чијој јурисдикцији остаје храм, одузета
„оригиналност у инсигнијама” унутрашњости храма, и посведочена моћ римске цркве, јер сличних
појава наметања православних олтара нема у историји цркве на нашем поднебљу. Ови „олтари
љубави” постављани су од цркве св. Текле (у Сутомору, Црна Гора), до цркава на Хвару, у Шибенику,
Задру и Трогиру.

Словени у папском кључу

Православна хришћанска црква на нашим просторима није била изложена већим потресима од I
хришћанског века па до прве половине X века. Сабором у Сплиту 925. године (који је издао 15
канона), на коме је 10. каноном забрањено богослужење на словенском језику, заоштрили су се
односи у хришћанској црквеној заједници.

21
Па ипак, тек са 1014. годином када Рим, који је дотле исповедао такозвани „Никео-цариградски”
Символ вере, модификује VIII члан и усваја нови догмат о исхођењу Духа светог (расправа у науци
позната под називом „Filioque”) – долази до јасног наметања римске цркве као доминантне црквене
институције и цркве чији се верски програми подударају са световним праксеолошким захтевима.

Историјат папског учења о исхођењу Св. Духа и од Сина (et Filio) сведочи да су се изворна
хришћанска заједница (саборна, симфонијска и православна – правоверна) и римска хришћанска
заједница нашли на супротним догматским позицијама много векова пре званичне поделе (1054)
односно римокатоличког напуштања јединства хришћанства.

Наиме, догматско новаторство севиљског владике Исидора прво је било потврђено на Толедском
сабору (589) а потврђивано је и на четвртом (634), шестом (638), једанаестом (675) и петнаестом
(693) Толедском сабору. Штавише, када је у питању западно хришћанство, треба напоменути да су
сви народи, који су се после реформације издвојили од Рима, задржали измењен догмат о исхођењу
Св. Духа (Филиокве), утврђен на Сабору у Ахену 809. године. Представници изворног хришћанства
чинили су посебне напоре, више од пола века, како би се оримљени хришћани одрекли свог
новаторства. Папе, међутим, нису одустајале од изопачавања најтемељнијег догмата (па тако и
негирања седам васељенских сабора хришћанске заједнице), па је св. Фотије, 867, објавио
Окружницу којом се залагао да се ово богохулство анатемише.

Свој прагматски дух, свакодневно употребљив и практичан у црквеном и политичком животу,


римска црква је врло рано показала у односу према Словенима. Френсис Конт показује да су још од
VII века Словени насељавали јужни део Италије, а од X века знатнији простор, како он каже – Срби. У
том смислу су и добили разне повластице булом папе Бонифација VIII из 1297. године. Касније,
опустошене крајеве Италије (када су Турци 1450. освојили област Абруце – континентални део
између Барија и Пескаре према Напуљу – а становништво одвели у ропство) населио је краљ
Арагоније Алфонзо V новим досељеницима (послао је „око триста бродова” по народ у Далмацију).

Словенско становништво је, међутим, врло брзо било изложено верској нетолеранцији, а од XV века
и инквизиторској тортури, као и сви „неверници”. То је био разлог што је на велику скупину
италијанских Словена (у Сијени их је било око 5000 а у Анкони су представљали десетину укупног
становништва) папа Иноћентије VIII – онај који је благосиљао методе инквизиције – бацио анатему
(1487).

За ову прилику поменућемо два имена из те словенске колоније: једног сликара, који се звао Липо
Далмасиа (1376–1410) и истакнутог вајара у освиту ренесансе који је имао четири имена: Николо де
Бари / Николо Далмата / Николо дел’Арка / Николо Болоњски. О њему фратар и хроничар Болоње (G.
Borselli, Cronica gestorum ac factorum memorabilium Civitatis Bononiae) бележи да је умро у самостану
св. Доминика и сахрањен у цркви Целестина; на његовом гробу биће исписани стихови који речито
говоре о уважавању вештине словенског мајстора:

„Који живот камењу даваше, и надахнуле ликове Длетом

уобличаваше, ох јади, овде почива.

Сада Праксител, Фидија, Поликлет обожавају

О Николо, твоје руке, и диве им се.”

Забрана боглослужења на народном језику (925) те догматско издвајање из саборне, католичанске,


свеобразне и симфоничне хришћанске заједнице показује, на једном плану, којим правцем ће се
развијати историја римске цркве, а на другом – различите историје наших народа који су примили,
односно одбили да приме богослужбени обред Рима.

Ово је посебно важно за хрватски народ који се, уз друге народе, простирао на територији коју је
римска црква све више асимилирала да би најзад, чак и канонским путем, покушала да је присвоји.
Са 925. годином хрватска народна црква, те попови глагољаши, одлазе на маргину црквеног живота
безуспешно покушавајући да спасавају свој народ од романизације и латинизације. Покрет
глагољаша, односно хрватске народне цркве, који је заживео на традицији словенског језика, убрзо
је потиснут и појавиће се изнова у доба протестантизма, у XVI веку. Занимљиво је да је контроверзни
архибискуп Вицко Змајевић основао 1727. у Задру семинар за попове глагољаше – Seminarium

22
Zmajoillyricum (додуше – како обавештва Рим – с циљем да преко „илирског” језика, као важног
средства асимилације – grande instrumento, лакше православне превери у католике).

Унија српског народа

Успостављање хрватске народне цркве биће практично веома рано (925) и дефинитивно стављено ad
acta, макар што ће се њена потреба за обновом истицати до у XX век. Тако, на пример, папа 1905. не
даје подршку хрватским бискупима за обнову глагољице, па чак смењује задарског бискупа, 1907,
који по овоме питању није хтео да објави папску енциклику.

Раскид хришћанске заједнице, који се догодио 1054. године (када су папски легати на свету трпезу у
цркви св. Софије ставили декрет о изопштењу цариградског патријарха Михаила Керуларија), биће и
чин дефинитивног верског асимиловања једног дела словенског живља на нашем поднебљу.
Тачније, сабором у Сплиту 1059. (докле су и хрватско и српско становништво потпадали под
јурисдикцију цариградске патријаршије) – сабором на коме је св. Методије проглашен јеретиком јер
се његово учење није подударало са централистичким тежњама римског папе – завршена је унија
хрватског а започела унија српског народа, односно народа православног црквеног обреда.

Планираном унијом над Србима имала је да се испуни и важећа корисност идеолошке мере:
десловенизација. Аутохтоно словенско становништво, према уверењима Римске курије, прелажењем
на унију постаје добрим делом денационализовано. Национално осећање замениће религијско
опредељење али према усмерењу папске државе, што значи да религијско опредељење може да
постоји једино као католичко исповедање вере.

Пут ка католицизму требало је да обезбеде организације које су, привидно, водиле рачуна о очувању
националног интереса и верском традиционалном обреду. Било је то време националних препорода
и залагања за Унију, као програм националног самоспасавања и уједињења антиподних
хришћанских цркава, источне и западне. Тада и песник Мицкјевич позива Словене да ступе у његов
Легион. Истовремено, Ватикан је радио на обједињавању Словена, па тако стао и у заштиту
православних Срба под турском империјом, иако је циљао двоједном политичком интересу:
приближавању те евентуалном сједињењу са православном црквом то јест одвајању Срба, и других
православаца, од Москве.

Римокатоличком обновом у јужнословенском свету се руководио и помагао је пољски кнез Адам Јежи
Чарториски, који је 1804–1806 водио Министарство иностраних дела Русије, а потом прешао у
опозицију и као народни трибун узео учешћа у пољском устанку против Русије 1830. године. Откада
се повукао у Париз (1831) посветио се потпуно идеји реализовања уније међу православним
народима. Почетак акције се подударао са напором католика лазариста (француски ред св. Вицента
од Паула) да у Цариграду (1784), Солуну (1784) и Битољу (1856) шире француски утицај и своју
мисију. Лазаристи су били веома активни, финансијски моћни, неговали су везе подједнако с
босанским фрањевцима и, преко Чарториског, са представником Срба, самозваним кнезом Николом
Васојевићем. Лазаристи су дали пристанак да се подигне заједничко насеље са пољским католицима
у Цариграду, па из тог центра помаже и Васојевићевом раду на Унији. Самозвани кнез из Црне Горе
је за ту услугу тражио 10.000 франака а заузврат се обавезивао да „у брдима” подигне две
римокатоличке цркве.

Никола Радоњић Васојевић, веома образован кадет који се школовао у Петрограду, радио је као
инжењер и дипломата код Срба, Турака и Енглеза, (био вицеконзул у Новом Пазару за Албанију,
Босну и Херцеговину). Он је прихватио да стане на чело брђанских племена уједињујући их у
самосталну државну заједницу, „Холмију”, па је у том смислу потписао тајни уговор о
присаједињавању Васојевића римокатоличкој цркви и увођењу новог календара. Своју замисао о
„Холмији”, Васојевић је темељио на наслеђу преднемањићке државе, која је по њему трајала од 495.
до 1160. године. У територију „Холмије” ушла би брда северозападне Рашке, северне Црне Горе и
Албаније као и брђани из источне Херцеговине.

За придобијање верских преобраћеника Никола Васојевић је тражио новац од Енглеске, Француске,


Ватикана и Аустрије. Протеран из Новог Пазара (1838), пошто су локалне потурице с огорчењем
пратиле Васојевићев рад као енглеског вицеконзула, могао је да се потпуно посвети „Холмији”,
католичкој држави у оснивању на територији правосланих Срба. Овај самозвани кнез и „врховни

23
вожд” молио је од папе да му призна кнежевску титулу, попут благосиљања католичких владара – а
од Чарториског тражио 40.000 златних франака за потребе нове државе.

Са подршком утицајних људи на европским дворовима и новцем, Никола Васојевић проводи, 1843,
годину дана међу Васојевићима. На Цетињу се среће са игуманом Мојсијем (Зечевићем) који план
кнеза „Холмије” није подржао. Самозвани „врховни вожд” кривио је за руинирање овог програма
Русију, која је са 17.000 талира поткупила племенске главаре „да остану верни Русији”.

Патерналистички однос према Словенима у близини римског центра уједно представља однос и
према Словенима у политичком окружењу или Словенима који се граниче са Светом Римском
империјом. Зато је словенски проблем довео до фарсичне историографије и историје културе: ми и
данас у европским лексиконима паганских религија немамо одредница о Словенима као што су, у
сличним лексикографским издањима, шкрто заступљени православни или православни словенски
мислиоци. То се може објаснити на само један начин. Не само православљу већ и нелатинизованом
словенству је требало затворити излаз у Европу.

Антисловенски притисак

И што је процес уније мање обећавао (на глобалном плану), и што је отпор српског народа био већи
(на балканском простору), растао је, поред антиправославног, и антисловенски притисак. Зашто? Јер
је изражено осећање словенства код јужно-словенских народа могло да угрози јединство
политичких циљева: стварање унифоне религиозне империје односно несловенске хришћанске
Европе.

На делу Балканског полуострва, хрватска црква ће спроводити програм Римске курије, па ће


хрватски народ срастати у антисловенску и антиправославну силу. Тако ће словенска историја бити
систематски, као и словенски народ, све више потискивана на Север и Исток. Исто тако,
расловенизирани Хрвати ће себе идентификовати са Визиготима или Либурнима. Експанзионистичка
наука Рима и исфрустрирана наука хрватских конвертита (фра Домик Мандић, у првом реду)
оствариће не само римокатоличку теорију о Словенима већ и римокатоличку историју о Словенима
Балкана. Католичанство није олако – без обзира на историјске, етничке, или језичке баријере –
испуштало римски Илирик, као што ни хрватство није губило ход са том мистификаторском вером и
историографијом.

На једној страни се фаворизовала политичка историографија Константина Порфирогенита (јер је


служила за изванредну базу података како за тезу да овде Словена нема у првим хришћанским
вековима тако и за потврду да царска историја јесте и прва историја о помену Срба и Хрвата), а на
другој умањивао сваки утицај Византије и православља на балканском простору.

Докази Плинија или Птоломеја или Помпонија Меле или Јорданеса (иако настали у неколико векова
пре Порфирогенита) све мање постају важећим изворима европске католицизиране науке, посебно
Плиније и Птоломеј (први из I, а други из II века после Христа) као писци који најраније помињу Србе.
Римокатоличка агресивна историјска методологија нашла је своје теоријско упориште у
пангерманској односно паннордијској школи. Званична историографија ће тако словенске сеобе
датирати искључиво према Порфирогениту, као што ће и први помен Срба (Сораби) датовати у IX век
после Христа, дакле у период рата Франака против панонско-словенског кнеза Људевита.

Политички захтеви пред историјом

Римокатоличка Европа ће истрајати до данас у својој презентацији словенске историје и религије, па


зато и не чуди што су најоперативнији списи о Словенима заправо сведочанства из XI (записи
Титмара, бискупа Мерсербурга, 1014. године) и раног XIII века („Gesta Danorum”), из 1208. године, од
Сакса Граматика) која припадају католичкој провенијенцији. Тако су записи о ратовима бискупа Ота
Бамбершког (XII век), записи о словенском храму на острву Rügen или у Ридегосту, или записи
Хелмолдови (1134) – драгоцени и као документована сведочанства о Словенима, али и као
агресорска грађа. Међутим, свака сумња у објективност војних хроничара римске освајачке цркве
није се сматрала озбиљним аргументом (!), и тако још увек.

24
Ако постоје употребни списи, који подлежу могућности различитих интерпретација, онда се, на
пример, важним сматра летопис (из XII века) кијевског монаха Нестора (али у Силвестровој верзији),
као што се за српску историју важним сматра Летопис попа Дукљанина (али у Ватиканском препису
из XVII века); у оба случаја преписима се даје значење оригиналног изворника!

На тај је начин словенска историја била подвргнута измишљеним комбинацијама и политичким


захтевима, али исто тако и српска – чак и у случајевима ауторитативних зналаца који су своју
методологију градили на традиционалној, већ увреженој, науци о Словенима. Непристајање на
изворе (Рајића или Шафарика, на пример) који могу иницирати потребе нове историографије, и
прећуткивање таквих извора, довело је научне резултате до завидне симбиозе, иако су полазишта
проблема остала на нивоу апокрифне историје. Али, и поред тзв. „научне заблуде”, изричито треба
нагласити, нити код К. Јиричека нити код Л. Нидерлеа политички прагматизам није био одлучујући
за писање њихових више него корисних књига – већ научно опредељење које се ослањало на
римокатоличку теоријску традицију о словенским питањима.

Према томе, једна апсолутно исполитизована традиција постала је темељна база од које се ишло
даље, без преиспитивања верификације саме „научне” базе. Зато су „Срби Плинија и Птоломеја”
(истоимени наслов студије др Ника Н. Жупанића из Зборника радова посвећених Јовану Цвијићу,
1924. године) остали у сенци науке, као и ранији радови Милоша Милојевића (1840–1907) или радови
нашег савременика Реље Новаковића. „Узрок томе треба тражити у научном хиперкритицизму В.
Јагића и К. Müllenhoffa” чијем су утицају ревновали научници и интерпретатори словенских старина,
па и Константин Јиричек и Лубор Нидерле.

Процес културно-научне асимилације на нашем тлу траје онолико дуго колико и процес римског
прозелитизма. Он ће утицати, до данашњих дана, на сваки аутентични допринос науци и култури не
из разлога научне верификације већ из разлога политичке предострожности спрам културолошке
или етничке хомогенизације. Бојећи се да буду проглашени представницима „научног
провинцијализма” наши су аутори отишли у другу крајност па је службена наука маргинализовала и
оне вредности које би свака друга, одмерена и аналитичка, наука прихватила као врхунски изазов.
Зато се код нас и није могла еволутивно развијати не само национална или православна историја већ
ни протославика, или словенска археологија. Последично, радове археолога, Васића и М. А.
Георгијевског (на „винчанској култури”) не само да нисмо ревалоризовали већ смо их сврставали у,
већ поменуту, некакву селекцију негативне науке. Отуда нас не чуди да је Милоје М. Васић (в. текст:
„Диригована археологија” – Историјски часопис, 1955) свој рат са ветрењачама наставио и у другој
Југославији.

Непревођењем књига (које одударају од „званичког” става науке) о винчанској и старчевачкој


култури, на пример, и аутора који попут Марије Гимбутас колевку светске цивилизације лоцирају на
територији Старчево, Винча, Лепенски Вир – ми смо и данас у фази бољшевизације културе, а то
значи (илуструјемо ли то и примерима из других научних области) у фази универзитетског и
академског деспотизма какав је владао у овој средини и онда када су на разним листама, или
судбински трагично, завршавали и такви научници какви су били Недељко Кошанин, ботаничар или
Бора Милојевић, биолог. Бивствујући под скупом апокрифне културе и експортне тоталитарне науке
сва су аутентична упоришта миноризована а остварења релативизирана.

Етничко прећуткивање као балкански синдром

Задржаћемо се искључиво на еволуцији културног тоталитаризма коме су били подвргнути


историографски садржаји, јер је и основна тежња овога рада да прикаже антомију агресивне папске
политике и последице такве политике. Али, антисловенска културна и политичка опција ако и није
умањила тежње папске државе – јесте објаснила феномен егзистенције једне антицркве (и
егзистенције агресивне науке), баш зато што политика усмерава иако и не одређује научну истину.

Остварити идеју несловенске хришћанске Европе, међутим, није ни мало једноставно: Словени се
помињу већ у првим вековима наше ере на европском тлу, и то у грчким Месецословима, као жртве
свог хришћанског уверења. Такође, Словене помињу и писци из времена „првих римских царева”, па
их, захваљујући раним изворима али и словенским изворима, налазимо на најразличитијим тачкама

25
евроазијског континента. Не мање значајна чињеница јесте и заступљеност словенске повести и код
наших писаца без обзира на конфесионалну припадност.

Опат бенедиктинског самостана на Мљету, Мавро Орбини, објавио је историју Словена 1601. године
(Краљевство Словена, Il regno degli Slavi, Pesaro) – у нас, до данас, непреведену у целости (?) – коју је
само две године од изласка Рим ставио на листу забрањених књига (Index librorum prohibitorum). По
њему, као и према Несторовом летопису (XII век), генеалогија Словена сеже до у дубоку прошлост.
Истраживања савремених археолога (Рибаков) и савремених антрополога (Живановић) и
савремених лингвиста (Будимир) необориво доказује старост словенске повести. На сличан начин и
протокултурни ареал Балкана (уз сву разлику научне аргументације М. Васића, М. Гимбутас, П.
Ристића и Д. Срејовића) све више упозорава да се питање старости европске и светске цивилизације
не може утемељивати мимо балканске непозванице: Старчево, Винча, Лепенски Вир – спадају у
локалитете који утврђену научну верификацију стављају у стање озбиљног преиспитивања. Осим
тога (захваљујући истраживањима Данковског, Мара, Тејлора, Колара, Пешића) низ научних анализа
је показао и постојање предћириловског писма код Словена.

Зато је и било потребно инсистирати на позној словенској поплави балканског простора, на сеобама
које се дешавају (VI и VII век) онда када, наводно, римска латинско-хришћанска држава већ држи
Балкан под својом доминацијом. Порфирогенитова историја (X век) дошла је као завршни доказ о
присутности словенских варвара које ће, изузев српских племена, Рим превести у католичанство.
Порфирогенитова историја, византијска и неутрална, на тај је начин двојако била важна: прво, јер
може да користи интерпретацији по којој је „постојеће” становништво Балкана под утицајем и
римске и цариградске цркве, – и друго, да се доласком Словена у ствари заоштрава сукоб око
верског и политичког примата између Источног и Западног римског царства. Наиме, како ће
показати политичко-историјски след догађаја (925. године сабором у Сплиту се забрањује
богослужење на словенском језику; 1054. године долази до раскида хришћанске заједнице из које се
издваја католичка црква; 1059. године на сабору у Сплиту св. Методије се проглашава јеретиком и
завршава се унија хрватског словенског живља) папска политика убедљиво показује своју
супремацију на овом простору. Порфирогенитову царску политичку историју требало је употребити у
методологији политичке реалности. Пошто Порфирогенит говори о Србима и Хрватима (а Хрвати ће
до 1059. већ бити, изузев дела народне цркве, верски апсорбовани), остало је једино да се римска
политика (путем уније) и римска вера (преко Хрвата) наметну као политичка реалност овог дела
словенског Балкана.

Илирство као замена словенства

И покушај мистификацијске и потенциране историографије о масовном доласку карпатских Словена


у VII веку (дакле у време све јачег утицаја Рима на Балкану, и искључиво са севера – значи удаљено
од доминантних тачака које држи римска црква) као и покушај да се словенском православљу да
историјска важност од XII века (успон немањићке српске државе на Балкану) – нису допринели
убедљивости о политичкој доминацији Рима. Управо због тога желимо да, претходно, сучелимо
историјске изворе са постојањем српске државе на балканском југу (и то далеко пре XII века), да
бисмо затим показали како је та супремацијска тежња римске курије константно била угрожавана.
Жеље Рима да границе Илирика (велики део ондашње Југославије) задржи у оквиру свог политичког
и верског утицаја пролазиле су кроз фазе најразличитијег прагматизма. Зато ће папска односно
хрватска клерократска политика посезати за другим аргументима, додатним: словенству и
православљу противставиће илирство (Друштво св. Јеронима, основано у Риму, имало је пре свега
политичких и територијалних аспирација), потом ће хрватство предодредити да се рашири на
простору који је зацртала римска католичка курија, а затим ће подржати хрватско прихватање
штокавског, српског, наречја јер је то била још једна политичка опција, сада уз помоћ језика, да се
доказује католичка супремација на увећаној територији. Коначно, јер ова политичка решења нису
доносила апсолутну корист, Римска држава-црква је у II светском рату своју супремацију доказала
државним терором над православним Србима.

Али, прво да разграничимо историјску мистификацију око упоришне тачке српске историје,
Немањића, и срачунатог померања православља, словенства и српства у XII век – и историјског
изгнанства српске државности и српске популације са територија које су папство и хрватство себи
одредили као право у оквиру римског Илирика.

26
Историја нас тачно обавештава о походима Авара у чијим су ратовима учествовали Словени и
Гепиди. Крајем VI века, када је Приск кренуо на Сингидунум и освојио га 600. године, Авари су били
надомак Цариграда. Одлучујући сукоб између Приска и Авара био је на Тителском брегу, и далеке
600. године завршио се великим аварским поразом (заробљено је 3.000 Авара и 8.000 Словена).
Међутим, најезда Словена се није могла зауставити и они прелазе Дунав, сами или уз помоћ Авара, и
постају све пристунији у Доњој Мезији, Дакији, Малој Скитији. Штавише, Словени ће преплавити
Тесалију, Хеладу, Ахају и Епир. Иако нису освојили Солун, ни 614. ни 618. ни 626. године, словенска
племена заузимају сав простор од Халкидике до Волоса и Јањине (Драгувити и Срби се насељавају
око Солуна, Сагудати на Халкидици, Велегизити око Волоса, Вајунити око Јањине).

Словени и сеобе

Званична историографија бележи да је цар Ираклије доделио Србима солунску област (која је до
данас задржала име Сервиа), али – уз констатацију да су се они вратили у стару постојбину. И поред
овакве интерпретације о Словенима (и сеобама), како је углавном приказује и Константин
Порфирогенит, за ову прилику је важно истаћи да Србица (Сервиа у истоименој области) није
постојала само као привремена оаза Словена. Напротив, у војном смислу, то је организована држава
под којом су биле и области других српских жупанија: јужни део античке Македоније, јужни део
Тесалије, јужни део Албаније (Епир), северни део Албаније (Дукља и Зета) и Хвосно (Метохија), те
приморске области: Захумље, Травунија и Конавље.

Најбољи доказ упоришта бројног српског племена у овим областима јесу чести устанци српских и
других словенских племена против Византијске империје. Успон ове прве српске државе (Јужне
Србије) престаће у периоду између 979. и 989. године када је македонски цар Самуило завладао
централном српском државом и осталим њеним жупанијама. На ово нас упућују како надгробни
натписи које је сакупио Милош С. Милојевић („Путопис дела праве старе Србије”, 1872) тако и
подаци о сукобима Срба са Констансом II (658) и Јустинијаном II (689) због чега су Срби, заједно са
другим словенским племенима, протерани у Малу Азију, област Витинију. Град Гордије се од 680. до
1200. године назива Гордосервон (Српски Гордије), као што се и цела област (од 1200) овога града
назива Сервохорион – Српска област (Р. Новаковић).

Узимајући у обзир велике миграционе таласе у неисторијској и историјској епоси, а у склопу тога и
распрострањеног српског етникума (Плиније спомиње Србе међу народима на обалама Азовског
мора, Птоломеј их помиње и географски омеђује азијском Сарматијом), помени о словенској инвазији
на грчку територију и Србима у Тесалији нису ни у каквој колизији са споменом (у спису из
хидрографије Vibia Sequestra под називом „De fluminibus”, из VI века) Срба у сливу Средње Лабе и
њене притоке Сале („Albis Suevos a Cervetiis dividit”). То нам потврђује и податак (Fredegarii Chronicon
– VII век) који наводи др Франц Кос (Градиво за згодовино Словенцев, Љубљана, 1903). Управо због
историјских извора који помињу Словене, па тако и Србе, на различитим географским територијама
и у различитим временским периодима – још је несхватљивије, са научне тачке гледишта, да се
скоро административном одлуком, усвоји важећим (за историју Словена, а надасве Срба и Хравата)
само политичка историја Константина Порфирогенита, са становишта политичке корисности,
међутим, потпуно је оправдано што ће спис византијског цара Римска курија употребно искористити
као незаобилазно штиво.

На путу за Јадран

Такође, не мислимо да је у колизији (већ, за сада, у научној неусаглашености) са званичном


историографијом ни тумачење о словенском распростирању из Јужног дела Балкана (Грчка) на
северозапад, односно према Јадранском мору. Ова „словенска продорна зона према Јадранском мору
текла је на сјеверу преко Скадра уз Дрим и Бојану све до покрајине Виље Поље (Vilipolle, Uilipola у
латинским листинама 15. вијека, данас Велипој) код Медуе, како се словенским језиком прозвало
подручје антикне луке Nymphaeum. На југу учињен је продор преко Черменике (Scampa) и „Белога
града” (Берата) до бискупског сијела Главнице испод Валоне и до приморске области Сланице (1297
contrata que dicitur Slanica, данас Соли) између Дијевалија и Војуше” (др Милан Šufflay: „Срби и
Арбанаси”).

27
Али, то је и разлог – док наука не да кохерентне одговоре о протословенској и словенској историји –
што се може закључити: као што је тачно да су Словени и Авари заједно извршили неславну опсаду
Цариграда 626. године (Словени су претрпели тежак пораз у поморској бици коју су водили у
неприлагођеним чамцима, издубљеним деблима – моноксилима, па их је за казну Каган масакрирао),
након чега ће се ослабљени Авари повући са Балкана и карпатске котлине – дакле, уступиће место
инвазији словенских племена – не мање је тачно да су Срби основали прву своју моћну државу
управо на тесалској територији. Уосталом, примат Самуилове државности (од краја X века над
српским областима) биће срушен управо освајањем, 1001. године, града Србице од стране
византијског цара Василија II.

То ће, последично, и довести до додатних сеоба на српску територију, од реке Врбаса до Западне
Мораве, на северозападни део Балканског полуострва, одакле ће се српска државност ширити
према истоку. Тек са XII веком јавља се Рашка као централна тема успостављене српске државе,
одакле прагматска историографија исписује егзегезу важеће српске државности и Српске
православне цркве.

Изворна историографска грађа није давала за право политичкој мегаломанији Римске курије и
Хрватској, затим српска популација на тим тзв. илирским територијама Балкана, али и поједини
католички писци који су моралност вере и истине противстављали политици. Тако у XVI веку Raffaele
Riera („Historiae Domus Lauretannae Liber singularis”) на територији издужене илирске регије (у
данашњој Далмацији и Босни) налази и Србе, а Енеј Пиколомини (од 1458. до 1464. папа Пио II) на
својој карти „Europa Orientale ...” (објављеној 1571. године) Србе налази и између река: Саве, Драве и
Дунава (данашња Славонија).

И словенски писци XVI века, истарски хуманисти, називају себе Илирима (не Хрватима, како то
упорно штампају хрватски научни радници) у време када им се чинило да у том великом илирском
гротлу наше народе може спасити једино јужнословенска идеја. Зашто? Зато што се папска тема:
Илирик – стално увећавала. Папска максималистичка карта Илирика (још од V века) „обухватала је”
Обални и Јужни Норик (metropole Lauriacum i Teurnia), Далмацију (metropola Salona), Панонију I,
Панонију II (metropola Sirmium), Савиу, Мезију I, Обалну и Јужну Дакију (metropola Sardica), Дарданију
(metropola Scopi), Јустинијану I, Превалитанију (metropola Scodra), Македонију (metropola Thesalonica),
Нови Епир (metropola Dyrrachium), Стари Епир (metropola Nicopoli), Тесалију (metropola Larisa), Ахају
(metropola Korint) и Крит – „Enciclopedia Cattolica”, 1951.

Пељешац у Дубровачкој републици

Папском војујућем магнетизму и антихришћанском католицизму, словенски народи су се одупирали


етничком аргументацијом, номинално се одређујући кроз илирску заједницу (словенски Илирик), све
док и сама илирска идеја не прераста у илирски експанзионизам католика у Хрватској. Придев
Illyricus, првобитно, имао је значење одбране од романизације и десловенизације. Зато се тако
потписују и два протестантска духа из Лабина: Матија Грбић-Грбац (Mathias Garbitius Illyricus), рођен
у истарском Лабину 1503. године, професор грчког и латинског језика и књижевности у Тибингену и
– Матија Влашић-Франковић (Mathias Flacius Illyricus), рођен у лабинским Влашићима 1520. године,
професор хебрејског и грчког језика у Витенбергу.

Првобитно, регионално одређење је занемаривано пошто је у Илирику већински био словенски


живаљ, па се веровало да ће, природним процесом, словенство потопити илирство – као наметнути
програм. У XVII веку ће и Јакоб Лукаревић (у делу: „Il copioso ristretto degli annali di Ragusa” –
објављеном у Венецији 1605, а у Дубровнику 1790) писати о кардиналу Петру Илирику (illyrica de
gente) који је у Риму саградио цркву св. Сабине. Лукаревић је утврдио да је Петар Илирац (што ће у V
веку, за време папе Целестина I, подићи римски храм посвећен светици која се слави 29. августа) са
полуострва Пељешца, „на простору” где се налазе „тврђавице Наковањ и Закоторац”, затим да је
Петар Илирац описао на грчком језику „рат који су водили Римљани са Пелешчанима и Рћанима”, као
и то – што је за данашње прилике у исполитизованој науци несхватљиво – да је Пељешац био у
склопу Дубровачке републике из времена када су дубровачком околином владали српски владари.
Дубровчани су се разликовали од других Срба једино по томе што су били римокатолици, па
православним Србима (сем најимућнијим међу њима) нису дозвољавали да живе у граду-држави.
Насупрот Дубровачкој републици, залеђе је било насељено једино православнима.

28
О „појави овог Србина римокатолика” натпис из цркве св. Сабине, у Риму, бележи: „Када је Целестин
имао највећу апостолску власт и сјао као први бискуп у свему свијету, ударио је темеље овоме, што
разгледаш, градски старац од илирског народа Петар, човјек достојан тога имена, од дјетињства
отхрањен у Христовом дому, за сиромахе богат, за себе сирак, који је, бјежећи од добара овога
живота, заслужио уздати се у будући.”

Дубровник „говори” српски

И поред тежњи „старе хрватске државе” да се шири на југ, до „ушћа Неретве” (Ф. Шишић) –
приморски градови су задуго сачували своју словенску (а не хрватску) припадност, као што су
задржали и римски црквени обред. Разлог више треба тражити у масовности загорске популације
која се држала православља али и у распростирању српског живља (које није прихватило латинско
хришћанство) по острвима. Таква ће ситуација остати до краја X века, па нас зато не чуди што су на
сплитском сабору (925) учествовали представници и Хрвата и Срба, као што су и српски Неретљани –
против којих је безуспешно ратовао, 948, млетачки дужд Петар Кандијан – држали четири острва:
Мљет, Корчулу, Брач и Хвар. Штавише, Неретљани (јер Порфирогенит – до кога веома држи западна
историографија – изричито каже да су Босанци, Рашани, Требињци, Конављани, Дукљани, Захумци и
Неретљани Срби, односно да представљају Часлављеву државу) нису само држали залеђа поједних
градова, или поједина острва, већ су своју доминацију ширили и по острвима на које је хрватска
држава полагала право. Тако су око 945. године, после смрти хрватског краља Крешимира,
Неретљани заузели „острва Казу, Вис и Ластово”.

Везе са Западом нису биле драстично укидане нити довођене у питање (сем на граничним
територијама где је римски прозелитизам хитао папизацији) скоро до у XIV век. То нарочито важи за
Драгутинову владавину, који је и са мађарским и са напуљским двором задржао пријатељске односе,
те „ради тога краљ Драгутин ужива симпатије западних писаца”. Такав однос је према краљу
Драгутину задржао и Дубровник, који се држао латинског хришћанства али у коме се „од
памтивијека говорило српски, говорило, како од пучана, тако и од властеле, како код куће, тако и у
јавном животу” (Н. Нодило, РАД ЈАЗУ, 1883, св. 65).

Српски владари на Приморју, без обзира на већинско православно становништво, нису показивали
никакве верско-политичке намере, - и тај ће се однос изменити управо онда када српска држава не
буде имала више снажног утицаја на овим територијама. Са престанком српског државничког
утицаја латинско хришћанство ће почети са процесом католизације и римске територијалне
доминације.

Пример верске толеранције (незамислив у западној и хрватској историографији) најбоље показује


један спор између Дубровчана и краља Уроша. Дубровачка република, која је имала амбиција да се
претвори у важећи политичко-територијални субјект, покушала је и успела да спретним
дипломатским преговорима приволи папу да се барска надбискупија, 1247. године, подвргне
дубровачкој католичкој цркви. Дубровник је, у ствари, на најбољи начин тумачио политику папске
државе, па се користио католичанством у ширењу државничке моћи, макар што је задржавао своје
словенство и свој српски језик – дајући до знања папској Курији да се ово његово право, спрам Рима,
има сматрати екстратериторијалним.

У конкретном спору, барски каптол и барска католичка општина одбију да спроведу поменуту папску
одлуку („Шта се нас тиче папа? Наш је папа господин наш краљ Урош”), што очито говори о односу
српског краља према католичким поданицима.

Словени у Кварнеру

Илирско-словенска идеја, у појединим случајевима, трајаће и у наредном веку. Исусовац из XVIII


века, родом из Славоније, Фрањо Ксавер Пејачевић посматра словенску заједницу кроз неку врсту
екумене православаца и католика; такође, он не само што не негира постојање Срба у Славонији већ
истиче постојање две српске државе (приморску и загорску).

Нормално, није пресудно за идеју илирског, то јест словенског, заједничког живота била пука идеја
већ популациона струја коју, без обзира на верску припадност (која још није попримила верску
нетрпељивост), римска црква није успела да расловени. Али у политици израженог прозелитизма и

29
словенска идеја се гасила не овисивши једино о структури становништва. Наиме, нарочито бројно
присуство Словена у Кварнеру (63% крајем XIX века) допринело је залагању словенских посленика
да ова област добије словенску власт.

Али, папократија је успела не само да до остварења овако замишљеног политичког субјективитета


не дође – већ и да се, и у овој залудној мисији, словенско заједништво прикаже беспредметним. У
том смислу и књига Људевита Вулићевића (Slavi e Italiani del Indri al Quarnaro, 1877) остаје
сведочанство зашто историја и етнички принцип нису могли бити коначно пресудни у политици
антисловенске еквилибристике.

Хрватство на путу преидентификације

Поларизације између католика и православаца су све веће, баш као што се и политичке тежње Срба
и Хрвата у Далмацији разликују од политичких тежњи Хрвата у Хрватској. Њени политичари су то
покушали да искористе, ако и не као национални политички капитал, онда сигурно као капитал
политике ксенофобије и расне нетрпељивости. Најбољи пример ове политичке инфантилности
огледа се у текстовима оца хрватске националне политике, др Анте Старчевића (1823–1896). Отац
умишљене расне теорије о Хрватима као Аријевцима („Би-ли к славству или ка хрватству?”)
децидирано констатује: „Славенска тежња је омражена просвијетљеној Европи... Европа мора бити
проти Славенима, радећ проти њима, она праведно брани себе”.

Као филозоф и етичар, у расправи „Име Серб” (1868) Старчевић је порекло овог имена изводио од
речи „servus” (роб). Слично је поступио и у расправи „Пасмина Славеносерпска у Хрватској” – у којој
је покушао да докаже да Срби не постоје, да немају језик ни историју, да су заправо само географски
појам. Остатак Срба види као „нечисту расу”, то јест похрваћене Арбанасе и Цигане. Писао је да су
Немањићи хрватска династија а да у Боју на Косову (1389) Срба није ни било.

Са Еугеном Кватерником утемељује „Хисторијско државно право Хрвата” на основу чега треба
приступити обнови целовитости хрватског краљевства (Далмација, Хрватска, Војна Крајина,
Славонија, Међугорје) где живи један народ, исти „по керви, по језику, по прошлости”. Старчевић је
„Хрватску сматрао као независну земљу... која је од своје воље прихватила персоналну унију са
Аустријом. Доказивао је да аустријски цар треба да се у Загребу крунише за хрватског краља” (М.
Прелог).

Верска предоминација (католичанство као хрватство) улази у фазу политичке корисности, и управо
на примеру Далмације ми видимо како вера, као политичко средство, може досегнути политичку
реалност. Успињање, после вековног залагања папске цркве, ка политичком успеху трајаће у
завршној фази мање од једног века. Почетак остварења политичког циља налазио се већ у створеној
поларизацији. Наиме, Хрвати чине велики политички напор, на једној страни, да придобију Србе у
Далмацији за идеју споразумног припајања Далмације Хрватској а, са друге стране, истовремено се
залажу за остварење политике Аустрије да Босну и Херцеговину доведе под власт Беча. Зато и не
чуди што припадници Српске народне странке на Приморју од 1880. заступају начела аутономне
Далмације. Ова начела ће испољавати, својим текстовима, и Саво Бјелановић у „Српском гласу”
(Задар) и Антун Фабрис у „Дубровнику”.

Срби православци, Срби католици и Хрвати католици у Приморју и словенски католици у Далмацији –
притиснути пресијом инквизиторског католичког прозелитизма – траже особен политички
субјективитет у оквиру Аустро-Угарске монархије. Захваљујући историјским околностима
(независност Црне Горе и Србије ограничена је њиховим територијалним статусом) јачају политичке
везе са хрватским народом. Живаљ Далмације и Приморја не само да не идентификује хравтство са
католичанством, већ, напротив, у политичким везама са хрватством види прелазну политичку фазу
ка остварењу јужнословенске заједнице – и уједно могућу превласт словенства (илирства) над
политичко-верским апсолутизмом римске католичке цркве.

Раслабљена приморско-далматинска политика не увиђа да Рим прави политички капитал на уморној


Аустро-Угарској царевини, да управо хрватство форсира као будући бастион католичанства, те
најзад народ Приморја и Далмације запада у ситуацију политичких мистификација (Ријечка и
Задарска резолуција). Политичким привидом и неувиђањем снаге папистичког политичког заокрета
највише ће бити погођен управо српски етникум, без обзира на конфесионални обред (православни

30
или католички), јер ће – будући да се неће претопити у верску заједницу – постати и политички
проблем, и популациони проблем, и национални проблем у политичкој заједници која ће се
остварити распадом Аустро-Угарске.

Да је идеју словенства достигла путања политичке заморености показује и опрезност српских


представника у Далмацији и Приморју 1905. године (Задарска резолуција). Али, то је била опрезност
спрам могуће политичке супремације а не верске супремације; Срби су, наиме, потпуно превидели
моћ папократије у новим историјским условима, као што ће, неутралношћу папске државе у I
светском рату, превидети утицај папства (1918) у створеној првој Југославији. Зато Задарска
резолуција (која се тиче превасходно народа Приморја и Далмације), иако на плану идеје
јужнословенства представља свој зенит, на плану реалне политичке ситуације представља
најважнију победу војујућег католичанства и хрватских папократа.

Припајање Далмације и Славоније

Задарском резолуцијом (1905), којом Хрватска тежи реинкорпорацији краљевине Далмације у


целовиту Хрватску и којом Српска народна странка на Приморју потпомаже ову идеју (ако хрватска
страна уклони све дотадашње сметње: „да се са стране Хрвата обавезно призна равноправност
српског народа са народом хрватским”) – није се ишло, на жалост, ближе јужнословенској заједници
већ католичкохрватском централизму. То ће показати и уједињење 1918. године (остварено и онда
упоришном тачком јужнословенске идеје – град Сплит) јер ће убрзо уједињеној I Југославији показати
лице агресивни католички централизам.

Хрватско католичанство ће испољити антиподна политичка становишта спрам I Југославије, и


политичко католичанство ће ући у фазу динамичног освајања политичког простора. Јужнословенска
идеја, словенска идеја, илирска идеја – постају политичке мањкавости у националном програму који
све испољеније, наглашеније и агресивније тражи простора католичком експанзионизму,
форсирајући верску као политичку идентификацију.

Католичанство тако прераста у хрватство које, повратно, тежи успостављању граница једнаким
границама утицаја римске католичке цркве. Политичком комбинаториком Мачека и припајањем
територија Далмације и Славоније територијалној целини Хрватске (1939) – римски маљ је био
спреман да заврши са словенском идејом и православљем. Хрвати су му у томе помогли 1941.
године.

Шавови јужнословенских подела

Борба папа за области Балканског полуострва (насељеног словенским живљем), нарочито поред
Јадранског мора, јесте у ствари историја римске политике на Балкану. За историју римске
христијанизације карактеристична је њена успешност код Словенаца, док ће код хрватског народа –
будући да су и византијска јурисдикција и византијски утицај били велики – хришћанска
романизација и хришћанска латинизација постојати не као датовани историјски факт већ као
историјски процес.

Византија је имала доминантан утицај не само на балканске области већ и на Венецију па су тако и
Латини (Романи) у градовима на Јадрану били поданици Византије. Одузевши (у VIII веку) Византији и
Венецију, и Истру и део Далмације, франачка држава Карла Великог је у потпуности – политички,
правно и црквеноинституционално – извршила утицај уз помоћ латинског свештенства на словенски
живаљ тзв. Далматинске регије. На основу Ахенског мира (812) Византији су враћене Венеција и
Далмација, док је Истра остала као део суверене Франачке државе. Тако је словенско становништво
изложено државноцрквеном католичком престижу, без обзира на каснију и формалну поделу
хришћанске заједнице (1054) и без обзира што ће православна Византија, у верском смислу,
задржати свој суверенитет у наредна четири века.

Користећи се политичким тежњама час Папске империје час Византијске империје, словенски живаљ
се борио да оствари екстратериторијални статус, као што се приклањао час уз Источну
(православну) час уз Западну (римокатоличку) цркву, не би ли се ослободио милитантних, иако

31
краткотрајних, франачких и норманских најезди. Иако делом охристијанизирани, Словени су
првобитно тежили стварању народне цркве, самосталне, али су изнад свега, већ и сами у замци
политичког прагматизма, тражили простора сопственом политичком ауторитету. То је разлог што ће
се словенски живаљ, међусобно, све више раздвајати. Негде је словенски народ добијао на
политичкој субјективацији (Хрвати), а негде губио и на политичкој, и на религијској, и на
културолошкој самосвојствености (Словенци).

Једноставно, као последица политичке комбинаторике реализоваће се доминантнија зависност,


културна. Повратно, ова културна доминација ће временом задобити и политичка обележја од којих
су Словени првобитно били издвојени. Тако ће, конкретно, већ са Томиславом Хрвати (који су били
издвојени од папства, и који су за време Људевита покушали да збаце франачки јарам) изгубити
хрватску народну бискупију у Нину – одређујући на тај начин своју будућу историју у оквиру римске и
латинске цивилизације. Срби ће са Немањом коначно одредити своју будућу хришћанску историју
према узору (дакле не у копирању или имитирању) на византијску културу и византијску
цивилизацију.

Као што се разликују у полазишту (јер византијска црква, као и свака православна црква, није
милитантна) тако се наши народи, последично, разликују и по духовној особености произашлој из
припадништва Источној или Западној хришћанској цркви. Разлика ће бити утолико већа што
хрватска историја јесте историја асимилирана у историју Католичке цркве, док ће се национална
историја Срба развијати независно од Цариграда, као уосталом и њена национална култура.
Хрватски народ ће делити судбину католичке историје на Балкану а српски народ своју историјску
судбину градиће издвојено од историје Византије. Без обзира на православно опредељење (које је
претпостављало не политичко већ религиозно опредељење) Србија није делила судбину нити
успона, нити криза, нити сумрака Византије.

На исти начин, ни падом Турске империје, српска држава није у новопостављеним историјским
условима градила свој просперитет кроз политичку ревитализацију православља. Напротив, свој
политички простор остварила је кроз непомирљиву националну борбу којој православље није давало
политичку већ моралну и духовну моћ. Према томе, иако православна, српска историја има више
заједничког по супротностима са Византијском империјом, неголи по сличностима. То је и разлог,
имамо ли на уму разлику политичке зависности и политичке сличности, што лако уочавамо и
словеначки феномен. Словенци, наиме, будући близу моћних европских краљевстава, историјски ће
трајати у сенци Римокатоличке цркве иако ће се све више германизовати, но романизовати. Шта то,
у ствари, значи?

Христијанизација Словенаца

Словенци, чију је христијанизацију извршила Салзбуршка црква до 750. године (у време словеначког
кнеза Волкуна а уз помоћ баварског кнеза Тасила II), губе национално обележје без надокнаде
упоришта у доминирајућем Риму па се стапају са латинизираном европском културом. То ће бити
пресудно за будућу историју Словенаца које је, на некадашњој територији Карантаније, латинска
црквеноуправна подела издвојила на оне под патронатом Салзбуршке и оне под патронатом
Оглејске (алпско и панонско хришћанско подручје са седиштем у Аквилеји–Оглеју) бискупије.
Словенци ће, на религијском плану, делити историју католичанства у Европи а то значи да ће делом
проћи и кроз историју протестантских идеја. Тачније, управо захваљујући европском
антипапистичком освешћењу, Словенија ће избећи романизацијском култном опредељењу. То,
међутим, показује на други доминантнији утицај, германски, пошто је пресудно, мисионарска
преданост припадала немачким свештеницима.

Територија Карантаније углавном је потпадала или под салзбуршку или оглејску бискупију – а то
значи изван домена градешког патријарха који је у потпуности представљао хришћанство Византије.
Из периода раног словеначког хришћанства потичу и бенедиктински манастири (у Осојама, Можници
– на карантијско-фурланској граници), цистерцитски (Ветрињ – код Целовца, Стична у Крањској) и
картезијански (Јурјево – код Лашког, Бистра код Врхнике). Од 1002. године део садашње словеначке
територије преузела је бискупија Гвер, а од 1094. загребачка бискупија. Уосталом, након смрти
краља Френка Сама (658) Горњом Штајерском ће владати „племе ратоборних Хрвата” (Љ. Хауптман).

32
Са појавом протестантизма, макар на балканским просторима успешно укинутог од стране
Римокатоличке цркве, словеначки културолошки идентитет ће се све више уједињавати са
латинском европском традицијом а мање са римском хришћанском традицијом. Иако се неће разићи
са Римом, Словенци неће никада извршити религијску апсолутизацију тако да национално изједначе
са католичанством, већ су се према римској цркви односили прагматски доживљавајући њен успон
као историјску парадигму. Онда када су губили национални идентитет нису га губили зарад
фанатичне идентификације са Римом већ из прагматских разлога.

Утолико им и није сметало што их католичка империја није третирала као посебан народ већ као
становништво подложно империјалним захтевима. У том смислу треба разумети и разлоге због којих
су хабсбуршки цареви одмах укинули Словенцима обичај устоличавања војводе (церемонија се
вршила у Госпосветском пољу, код Крнског града – близу Целовца у Аустрији – и на каменом
престолу) а формално (1414) право наименовања присвојили искључиво за себе.

Без црквене покрајине

У зависности од политичке ситуације Словенци ће трпети, мањи или већи, утицај латинских држава.
Тек са појавом Љубљанске бискупије (1461), иако под директном управом Свете столице, Словенци
покушавају да остваре сопствени национално-црквени центар који би имао значајну улогу у
интеграцији словеначког народа. Међутим, сукоб између љубљанског бискупа (тек укидањем
аквилејског патријархата, 1751, биће основана љубљанска надбискупија) и надбискупа у Горици
пресудно ће утицати на национално-верско заједништво, па ће се етничко-верска покрајина
издиференцирати тек по Наполеоновим освајањима, када ће Словенија доћи под власт Аустрије.
Уједно, северна граница етничко-верске покрајине биће оивичена мариборском бискупијом.

Уједињавање са политичком али приоритетно латинском Европом, Словенију је претворило у


католичку земљу са потиснутом словенском прошлошћу, не дакле у словенску земљу која је примила
католички хришћански обред. То нам најбоље потврђује и црквена историја на овим просторима.
Љубљанска бискупија је основана као утврда папства од аквилејског (оглејског) „патријарха”;
установио ју је цар Фридрих III а потврдио папа Пио II. Како је још увек међу словенским народима
владало осећање заједништва онда нимало не чуди да је бискупија заживела богатом баштином коју
је Фридрих III добио уговором од последње удовице цељских грофова, Катарине, ћерке српског
деспота Ђурђа Бранковића. Први бискуп је био Жига племенити Ламберг.

Оснивању љубљанске бискупије претходи јак уплив фрањеваца (и реформа римокатоличког


фанатика, св. Ивана Капистрана) који су се населили прво у Белој Крајини а затим Љубљани и Новом
Месту. Иван Капистран, фрањевачки борац против Срба (Шизматика), у писму папи Калксту III (4.
јула 1455), назива Катарину – која је била удата за грофа Улриха Цељског – „непријатељицом римске
цркве” јер је своју кћер превела у православље. Истом приликом он притужује и папу Николу V који
је деспоту Ђурађу дозволио да у „мађарском краљевству може подићи девет манастира за српске
калуђере” – а који, према Капистрани, не само не поштују католичку еухаристију и не признају
индулгенцију већ и проповедају да се католичка црква издвојила, отпадила, од изворне хришћанске
православне цркве.

Снажни фрањевачки и германски уплив био је пресудан што љубљанска бискупија није ништа
учинила за словеначко национално биће (то јој, уосталом, и није био циљ), као што је био и
одлучујући за „Лутерову олују” чији је протестантски дух уништио у XVI веку „скоро све фрањевачке
самостане” (Ф. Ковачић). Па ипак, рекатолизација ће бити код Словенаца успешно извршена, као и
германизација, чему ће највише допринети надвојвода Фердинанд уз помоћ бискупа Томе Хрена (у
Крањској), Јураја Стобеја (у Корушкој) и Мартина Бренера (у Штајерској) – крајем XVI и почетком XVII
века.

Очито је, онда, какву су улогу имали и љубљанска бискупија (касније и надбискупија) и горичка
бискупија које предводе, по правилу, туђинци. Ситуација се мења у XIX веку, а словеначки црквени и
национални успон започиње у љубљанској и мариборској бискупији тек у држави СХС. И управо тада,
зато што је видно растао национални рад, Римокатоличка црква (која Словенцима никада није
дозволила остварење црквене покрајине) наједном показује брижност за национално очување
Словенаца, то јест показује на штетност од уједињења, јер, ето, и у тој новој држави Словенци нису

33
остварили тзв. право на посебну црквену покрајину. То је словеначке клерократе враћало Риму, а
њихов захтев требало је да буде решен Конкордатом између Ватикана и Краљевине Југославије.

Нормално, како ратификација милитантног Конкордата није прошла, остао је у Словенији важећи
„политички капитал” римске цркве. Тај политички капитал биће ревитализован онда када папски
Официј то буде сматрао потребним, резолутним и успешним.

А успешним ће га учинити у Словенији, као и другим католичким земљама, управо комунисти,


напуштајући црвену империју у распадању – враћајући се у крило свете, поново оснажене
римокатоличке империје. Принципијелна национална начела подређују се политичкој и личној
прагми, али само онда ако се могу свести у империјски императив. Отуда је и искушење, за све оне
који не могу да се врате под скут свете католичке идеологије, много веће: они морају да еволуирају
суочавајући се са сопственим идеолошким заблудама, или да се одрекну власти, или да превере,
како се свети отац из Рима, у молитвама, нада нудећи комунистичким режимима пастирску
саветодавну помоћ.

Црквену зависну самосталност (која је, будући папократична, надређена националној, идеолошкој
или било каквој другој) папа Павле VI обнародоваће за Словенце булом „Qu isaquis cum animo” (22.
децембра 1968). Најзад је успостављена после дванаест векова, а љубљанска црквена покрајина (као
још један доказ „националне брижности” и папског благослова успостављена је 1983. године и тзв.
бискупска конференција) којој је убрзо дато у обавезу да „оствари три задатка”: - утискивање
хришћанског печата на словеначкој трериторији, - суделовање у ширењу божијег краљевства у
мисионарским државама, и – екуменско посланство.

Брига за германско

Религијски (католички) и политички (германски) ареал је надсводио етнички, па ће заправо


Словенци много више бринути о политици германских земаља (за разлику, на пример, од Пољске) но
оне саме. И као што је Павелић („О хрватском питању”, 1936) у својој расправи указивао Хитлеру на
традиционално хрватско пријатељство (доказујући да је Хрватима ускраћена самосталност 1918.
године само да би Немачка живела у непријатељском политичком окружењу), - тако и словеначки
националкомунисти и клерократе указују данас Ото фон Хабсбургу на традиционално словеначко
пријатељство, доказујући своју бригу за политику германског економског и политичког
експанзионизма.

На таквој политичкој еквилибристици, између папства и германства, трајаће национална историја


Словенаца па ће та еквилибристика бити пресудна и за словеначки протестантизам који је
представљао најважнији догађај у историји словеначких патрита. Међутим, политичка
еквилибристика омогућила је да се културна историја надсводи политичким прагматизмом те су у
том смислу код Словенаца и национални протестантизам заменили већ традиционални облици
политичког живота, политичка зависност од папе односно културолошка сличност са делом
германских земаља.

Отуда и није чудо што је Трубарев протестантизам (који је подразумевао увођење словеначког језика
у све поре националног живота, зашто је и преводио делове из Светог писма) Словенцима открио
један Немац, протестански пастор у Љубљани и писац расправа о реформацији код Јужних Словена,
Теодор Елзе (1823–1900).

Историја словеначког протестантизма нестајаће под притиском римске цркве, историја Трубаревог
протестантизма биће апсорбована од супериорнијег, германског, протестантизма и католицизма,
као што ће Трубарев национални протестантизам мало, или нимало, утицати на прагматизам
словеначких апатрида и германофила; - можда и зато што су својим ћирилским потписима, српски
свештеници Матија Поповић и Иван Малешевац потврдили истинољубивост националног рада
Приможа Трубара штајерском мецени, барону Ивану Унгнаду, приликом доласка у словенску и
ћирилску штампарију у Urachu 1562. године.

Верско-политичко освајање

34
Како је латинско хришћанство тежило ширењу свога утицаја оно је, по природи ствари, морало
преузимати граничне и државничке територије православних тема. Да је реч искључиво о верско-
политичком освајању територија на којима живи православна популација сведочи управо она
историјска литература коју западни латинисти сматрају веома употребном (Порфирогенит, X век и
Дукљанска хроника, XII век).

Процес католизације ширио се на православну Дукљу (Зету), која се простирала између Драча,
Скадра, Бара, Травуније и река Зете и Пиве – затим на православну Босну (области Со, Соли и Усор –
североисточна Босна између реке Босне и реке Дрине, чији се доњи део простирао до сарајевског
поља) – онда на православну стару Херцеговину (Хум), која је заузимала простор између реке Раме,
Неретве и Мораче, - као и на православно Завршје (између Пливе, Ливна и Фојнице).

Латинском утицају је слабије била изложена и српска православна територија од Пиве, Таре,
Горажда до Лима (са Бијелим Пољем на Доњем Лиму) а скоро нимало српска територија између Лима
и Мораве са Расом и Ибарском долином. „До Немањине акције” српске територије на северу нису
прелазиле Рудник нити су се на југоистоку простирале даље од Ђаковице и Призрена.

Средиште српских племена, и нових српских држава у оснивању, у X веку представља територија
између река Раме, Неретве и Мораве, тачније – и управо по Порфирогениту – ова територија је
стожерна тачка из које ће се српска племена ширити и у периоду од X до XII века заснивати
племенске државе. Истовремено, „овај крај представља средиште српског племена и заметак” (В.
Ћоровић) најмоћније и најјединственије српске државе. То, уосталом, потврђује и Иван Лучић
Трогиранин из XVII века (са којим почиње хрватска историографија), када јасно одређује место и
хрватске и српске популације, па тако и њихова племенска разграничења на јадранској обали.
Хрвати су заузимали простор од „Истре до реке Цетине”, а Срби остатак све до Драча.

Ширење хрватске територије зависило је од утицаја латинске цркве. Наиме, Рим је свој политички
програм остваривао уз помоћ католичких Хрвата, па је, на исти начин, ширећи се на српским
територијама уз помоћ католизације – право граница своје верске присутности преносио на хрватски
политички субјективитет. Ширења српских племена, пак, била су успостављена пре свега и једино
етничким распростирањем. Утолико нас не чуди теоријско становиште Сипријана Робера (француски
слависта XIX века) који припаднике „потлачене” српске расе ситуира између „грчких планина и
Јадранског мора”. Према Роберу, Срби заузимају трећину европске Турске и цео јужни део Угарске:
„У Турској српска раса заузима покрајине Босне, Херцеговине, део Македоније, североисток
Албаније, Црну Гору и кнежевину названу Србија”, док у аустријском царству Срби живе на
територијама „Далмације, Хрватске, Славоније, делу Истре, у Војној крајини, Банату, Срему и у
дунавској обали од Беча до Сент Андреје”.

Да је Србија (уз Византију) представљала најзнатнију државу на Балкану сведочи и Бурхарт


(доминикански опат из XIV века), „истина” – како наглашава Стојан Новаковић – „с великом
религиозном мржњом католичког калуђера”. У оквиру српске краљевине он наводи „и две
народности” (Латине и Арбанасе) за које тврди да „веома мрзе и презиру Словене”, као што наводи и
поједине градове који припадају овој краљевини (Котор, Бар, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст односно
Пилот и Елбасан).

У границама утицаја

Нормално, српске територије које су се највише озападиле биле су изложене јакој верској пресији и
римском прозелитизму, па ће – уз Далмацију – латинско хришћанство ширити одатле свој утицај,
политику и завршни експанзионизам. То значи да латинско хришћанство није само утицало на
верско опредељење (Срби католици) већ, што је за римску цркву било од пресудне важности, и на
успешност остварења територијалних претензија. За разлику од приморског залеђа, градови у
Далмацији, острва и сама далматинска област биће, највећим делом, завршно латинизирана и
католизирана до XIV века. Потом католичко хришћанство преноси свој активирани програм на
Загору (унутрашњост и залеђе далматинске обале) и Босну, - а да би окружило српске области и
Славонију.

35
Славонија је у новим историјским условима (када се граница српске државе краља Драгутина
простирала до Нашица) постала најважније стратешко место римске политике и римске цркве,
пошто је српски православни живаљ требало истиснути или поунијатити, па тако остварити
„природну” целину (Далмација, Херцеговина, Босна, Славонија) са католичким Германима и
католичким Угрима. Већ у XI веку католички надбискуп ће административно држати Срем а од 1229.
папа Григорије IX установиће обновљену сремску бискупију.

Везе са Славонијом латинско хришћанство ће успоставити оснаженом католичком црквом у Босни,


па ће папска курија већ од XIII века успоставити јединствену босанско-ђаковачко-сремску бискупију
јер је Славонија припала као „дар” босанском бискупу – што ће потврдити и папа Григорије IX (1239)
и краљ Бела IV (1244). Сматрајући славонску област политички важном босанска бискупија се
премешта у Ђаково и од 1314. године римски црквени службеник има звање босанског и ђаковачког
бискупа.

Иако су фрањевци имали утицаја у Босни, иако су се њима – као и Католичком црквом – служили
босански владари да би ојачали свој самостални политички статус (у односу на Мађаре, а потом
Турке), Католичка црква није успела у својој босанској мисији. Чак и за време Твртка I (када Босна
заузима територију од Зрмање до Котора – изузев Задра и Дубровника – „на северу до Саве и Уне, на
истоку до Дрине, Лима и Мораче”) који, да би показао „добру вољу према утицајном католичком
свештенству”, прима исто под сопствену заштиту (1390).

Такође, ни други покушаји, попут Сплитске цркве нису успели да овладају српским народом у Босни.
Тако ће бити и у XV веку, што потврђује и сам папа Евгеније IV у свом писму из 1446. године када за
Петра Војсалића каже да је „једини кнез католик” у Босни.

Иако су династички разлози руководили и краља Томаша да потврђује католичку ревност („хварски
бискуп Тома, папин легат, био му је главни саветодавац и сарадник”) некатолици су у Босни остали
и народ и властела. И још нешто: што због територијалног престижа што због римокатоличког
ревновања и ослањања на папску силу, краљ Томаш је чак остао и без Сребренице – коју ће му
деспот Ђурађ Бранковић одузети 1448. године, и том приликом, уз Дрину, доћи „све до Вишеграда”.
Штавише, иако ће папа Никола V нудити опрост грехова свима који ступе у војску краља Томаша
(1450), у борби против краљевих непријатеља: Турака и јеретика (православаца) – само две године
испред тога, и без значајнијег отпора, Босни ће одузети Хум (Херцеговину) војвода Степан Вукчић
који је већ држао под својом влашћу највећи део Зете. И 1451. године, док је Степан водио рат са
Дубровчанима, краљ Томаш није успео да скупи војску за помоћ дубровачким пријатељима а против
хумског херцега.

„Степанова област” се простирала од „Бококоторског залива до Праче и од Цетине до Мораче и


Лима. Главно место беше му питоми Благај на врелу Буне у мостарском Бишћу” (В. Ћоровић:
„Историја Срба”). Војвода Степан се прогласио „херцегом од св. Саве” (крајем 1448. године), откада
се хумска област називала „Војводством св. Саве” – и то ће име, уз назив Херцеговина, у народу
трајати до краја XIX века.

36
Предраг Р. Драгић Кијук

ХУМАНИСТИЧКИ СЕКУЛАРИЗАМ

Нико разуман, бар ја тако мислим, неће спорити јединствено проверљиву чињеницу: - иако се
одрекао хришћанске филозофије милосности и врлине, грађански хуманизам није успео да сачува
достојанство човекове личности. Иницијација у царство садашњости, човечанство које је културу
заменило вољом за моћ, прогрес опчињен тежњом да се прогласи универзалним усавршавањем, те
коначно социјални дарвинизам – претворили су друштво у секуларизовани мравињак. Главне одлике
таквог друштва јесу прагматизам који је укинуо својство емоција и политика која је укинула
хуманистички идеал, претврајући се у трансмутацију филозофије. То је и разлог што се
идеологизирана садашњост нашла на супротној страни од вредности надахнућа, остварујући се у
антилиберализму и антихуманизму.

Ова европска секуларизована етапа и није могла да опточне другачије но као рушилачка мисија.
Зато је и било могуће да опат Мишел Фурмон (1690 – 1746) стигне на Пелопонез 1739. не би ли за
свога краља, Луја XV, сачинио преписе свих епиграфских споменика које пронађе. Уништавајући
хеленско наслеђе био је уверен да славу археолошких остатака може васкрснути једино он,
захваљујући својим преписима и књигама. Била је то најнеобичнија мисија у историји цивилизованог
света коју је учени опат Фурмон овако описао: ,,Спарта је пети град који сам уништио. Сада се бавим
уништавањем најдубљих темеља Аполоновог храма. Уништићу и друга античка места ако ми допусте
да радим на миру”.

Уверење да европски Запад може и на овај начин да спасава културолошку баштину од примитивног
Истока, који није свестан сопственог наслеђа, оправдаће два века касније и Ђовани Папини
тумачећи европско предводништво и дужност: „Европа има право на привилегије... као награду за
начин на који врши своју мисију вођства и васпитања осталих народа”. Несумњиво, такав дух
европеизације испуњавао је и опата Фурмона док је, по преписивању епиграфа, приступио
уништавању урезаних записа. Да је овај „цивилизовани” мисионар на необичан начин, дугочасно и

37
„педантно” радио на очувању стожерног наслеђа – не сведочи само чињеница да је за рушење
Спарте „исплатио хиљаду и две стотине дневница” већ и хиљаду и пет стотина преписа
епиграфских споменика сачуваних у Париској библиотеци.

Али, не будимо неправедни, поменимо и сличне успоне хуманистичког света и секуларизоване


елите. Енглези су присвојили каријатиде са Акропоља (Акрополис) за пример очувања експоната под
оптималним условима (Шкотланђанин, лорд Елгин, однео је већину скулптура 1801–1802), иако су
претходно срушили Аполонов храм на Пелопонезу, у Фигалеу.

Много детаљније храму богиње Атене, Партенону, приступили су уметности склони Млечани. Овај
храм дорског стила у Атини, на Акропољу (и једно од највећих дела архитектуре свих времена)
млетачким бомбардовањем је требало да буде отет од неверника и припојен поседу хуманистичке
цивилизације. Наиме, у рату између Турака и Млечана, Партенон је доста пострадао 1688. пошто је у
време опсаде експлодирало склониште барута, које су Млечани бомбардовали, а које је било
смештено у њему. У том првом великом страдању, после двадесет векова постојања, Партенон је
изгубио скоро сву тимпанонску скулптуру. Приликом обрачуна хришћанских Млечана са браниоцима
паганског Партенона пресудан тренутак представљао је „прецизан хитац који је испалио тобџија
Хрват”. Исто тако, претварање светилишта у барутни магацин је утолико несхватљивије јер је у
хришћанској ери Партенон „постао византијска црква, затим католичка катедрала и, најзад, под
турском влашћу, џамија” (H.W. Janson: „Istorija umetnosti”).

Било је то време краткорочних буна, а потом и устанака грчких патриота за независност, почев од
1821, али и европских демократа и родољуба којима је Грчка била идеал, а који нису оболели од
моралне лености. На страни грчких побуњеника, у борби за независност од Турака, био је и херојски
песник лорд Бајрон који је и скончао на Пелопонезу, 1824.

На жалост, акропољско здање архитеката Иктиноса и Каликратеса, које је грађено од 447. до 438.
године пре Христа, постало је предмет пљачке Енглеза и Француза који су у Грчкој „препознали”
прадомовину европске цивилизације, и због које су, 1827, уништили турско-египатску флоту и
озбиљно пољуљали Турско царство. Русија је (као трећи савезник споразума у Лондону, од 20.
октобра 1827) ушла у Једрене 1829, и истоименим миром добила право да њени бродови слободно
плове кроз Босфорски мореуз. Круна, пак, мале грчке државе понуђена је, 1832, баварском принцу
иако Немачка није била учесник тројног савеза, па је грчки краљ постао Ото I.

Дабоме, и други су дали допринос просвећеном варварству. Док је хуманиста Шлиман (Schlimann),
верник Хомеровог познавања критско-микенске културе, откривао Троју и Микену – његови земљаци,
посвећеници тријумфалног похода, разносили су, крали, грабили и пљачкали све до чега су дошли.
Тако је и Зевсов жртвеник из Пергамона (Пергам) који је Еуменес II, уз помоћ „вајара који су дошли
из Атине, са Родоса и из Тралеса” (T.B.L. Vebster: „Helenizam”), подигао у знак захвалности Зевсу и
Атени Победници („Никефори”) – јер су победили Гале и друге непријатеље Пергамона – одмах по
откривању 1878. пренесен у Берлин. Овај величанствени комплекс из II века пре Христа (али такође
и највећи део Вавилона) представља најексклузивнији део Берлинског музеја. Очито, ондашње
владаре света није носила само помама да ово уметничко и сакрално дело присвоје већ и да,
његовим измештањем из простора где је настао, потврде своју тријумфалну моћ. Тачније, требало је
баш над Зевсовим жртвеником – који је Јован Богослов прогласио „престолом сотониним” (Откр. 2, 12
– 13) – прославити своју моћ.

Несумњиво, идеје измештања народа, анихилације и исцртавање нових граница, секуларизована


цивилизација је бранила правом „мисије вођства и васпитања” примитивних, не би ли се они
уподобили царству власти и моћи. Поучно је ипак поменути бар један дихотомичан пример: стари
свет се огледао у надграђивању (Клеопатра је пренела 200.000 књига Пергамске библиотеке у
Александрију) – а нови свет у рушењу (Дијего де Ланда, представник конквисте и фрањевачког реда
спалио је у XVI веку стару библиотеку Маја јер те књиге „садрже само сујеверје и лажи самог
ђавола”). Захваљујући његовој ревности, од „неколико хиљада књига преостала су само три
примерка”.

Да су се и идеје духа, споменици старих култура, морале подвргнути новој намени цивилизције
против духовности сведочи и одлука припадника идеологије владара света да никако не дозволе
повраћај уметничких дела, тај порив особеног надахнућа, тамо где су она настала. У име чега, ако не
забране нарушавања моћи, јер дела надахнућа у свом простору сведоче и успења и пролазност – у
музејима они мракују своју беживотност покорени вољом за моћ. Зато у Лувру, попут авети, почивају

38
египатске драгоцености (које су у Француску долазиле бродовима од времена Наполеоновог похода
на Египат) – или артефакта латиноамеричких староседелаца у Археолошком музеју у Мадриду.

Уосталом, пракса друштава која су себи наменила аријевски идеал има дугу традицију. Довољно је
поменути да су хришћанске колонијалне силе Старог континента у стварању „нове Европе” на
америчком континенту свирепо уништиле скоро сваки траг тамошњих цивилизација. Резултат ових
„просвећених” похода довео је староседеоце америчког континента до руба истребљења а њихову
културу – у распону од 1700 година пре Христа па до 1550. када је Карло V забранио даља освајања
у Америци – до апокалиптичних размера. Не треба губити из вида да су шпански језуити своју мисију
само на територији Нове Шпаније реализовали на катастрофичан начин. Наиме, пре освајања у Новој
Шпанији је живело око двадесет и пет милиона Индијанаца; средином XVI века било их је шест и по
милиона, а 1580. свега 1.900.000. Тако су затрте културе Инка, Толима, Наша, Химбаја, Моче и Чими,
односно олмечка, ацтечка, мајанска, толтечка и инкачка цивилизација.

Према томе, нема ничег необичног у томе што су друштва која су себи наменила аријевски идеал
прве опите спровели на старом континенту, у Европи, а потом и свуда где их је водио траг грчке и
римске антике. Баш зато, опат Фурмон не може бити ништа друго до симбол и парадигма
просвећеног и хуманистичког варварства. Отуда Афродита са Милоса (коју су Французи назвали
„Милоска Венера”), висока фигура од два метра анонимног мајстора из IV века – у Лувру, Аполон
Белведерски – у Ватикану, а ремек-дело највећих вајара родоске школе из IV и III века, фигура Нике
са Самотраке опет у Лувру, где је пренесена одмах по открићу 1863. године – док су нека од
врхунских дела хеленистичке епохе (V – II век п.н.е.) попут скулптура „Гал на умору” или „Пијана
старица” у Музеју на Каптолу, у Риму. Слично су прошли и хришћански светитељи, попут
јеванђелисте Светог Марка, чије су мошти украли венецијански трговци из Александрије и пренели у
Ријалто, како би „заменио” старог патрона Венеције, Светог Теодора.

Од 1850, када је енглески агностик, инжењер, биологистички социолог и либерални филозоф


Херберт Спенсер (Spencer) огласио право моћи супериорних народа („Снаге које остварују
грандиозни пројекат савршене среће не обраћају пажњу на патње других који им препречују пролаз.
Било да је људска или варварска, препрека мора бити елиминисана”) социјални дарвинизам се
уселио, као најважније начело, у секуларизовану цивилизацију. Принцип „елиминисања” тако је и
постао конститутивни елемент наопаке олигархијске идеологије, иако је секуларистички покрет
своју првобитну превратничку намеру усмерио на лаицизирање цркве, на напор да све црквено
учини световним, на акцију да уведе световно правосуђе у цркву.

На тај начин се и грађански хуманизам претворио у свезлоћудни антипод хришћанске идеје. Иако је
још Волтер (Voltaire) спремно нападао хришћанску цркву, јер човек не долази у свет са својствима
осећања морала, правде и Бога („Сви људи долазе на свет с носом и с пет прстију а ни један од њих
не долази на свет с појмом Бога”) – тек с комунистима хришћански идеал се потпуно доводи у
питање. Класна моралност и класна борба превасходно се супротстављају хришћанском идеалу
врлине (милосности и љубави). Штавише, „комунизам уништава вечне истине. Он уништава
целокупну религију и моралност” (Лењин). Совјетски комесар за образовање, Луначарски, иде још
даље у одређивању обрачуна са хришћанским постулатима и изриче меру новог хуманизма: „Ми
мрзимо хришћане и хришћанство. Чак и најбољи међу њима морају се сматрати нашим најгорим
непријатељима. Хришћанска љубав је сметња развоју револуције... Доле са љубављу према
ближњем! Оно што ми желимо је МРЖЊА... Само тако можемо покорити универзум”.

Опседнутост месијанством и социјалним дарвинизмом код Хитлера није мање доминантна. У једном
говору „пред високим официрима”, из августа 1939, он то прецизно одређује: „Онај који је
размишљао о поретку овог света тај зна да његов смисао почива у борбеном пробијању најбољих”
(Ernst Nolte, „Fašizam u svojoj epohi”). Тој новој врсти хуманизма недостајала је једино религија, а
Хитлер ју је, као „Фирер који није само световни Кајзер... већ и Месија”, понудио Немцима. Он је био
уверен да либерални свештеници који више немају вере „неће одбити проповедање” национал-
социјалистичког бога. У Вевелсбургу, код Падерборна, налазио се храм нове религије, замишљен као
„средиште света”, и у њему је, на централном делу пода, требало стално да гори свети пламен.
„Свети рат” и „свети пламен” били су посвећени култу бога сунца, то јест светлости. Зато је у
јединицама SS-а, за обуку дечака (Хитлер Југенд), слављен празник Јуле (Yule) „не као рођење
Христово већ као дизање Детета Сунца из пепела”. Колико је нови паганизам освајао
секуларизовану наци-фашистичку цивилизацију, чији је дух творио и државу и верску заједницу,

39
потврдиће и градоначелник Хамбурга: „Нису нам потребни свештеници. Можемо ступити у додир
непосредно са Богом преко Адолфа Хитлера”.

Па ипак, и поред тога што је секуларни хуманизам потопио људску вредност и покорио човека
политиком као судбином те ауторитетима лажних пророка и месија, између два светска рата расло
је веровање у хуманистички идеал нове епохе. Лојд Џорџ је, 1921, уверен у свемоћ друштвеног
система Велике Британије, тврдио како је у Империји спроведен „оглед који највише обећава у
уљуђивању људског рода, од свих досада виђених”. На сличан начин је и „Друштво народа”, још
1930, веровало да је човечанство – после Првог светског рата – „такорећи једним скоком, и у
кратком периоду од десет година, закорачило из старог поретка у нови...” Колико је овај
инфантилни оптимизам био реалан потврдиће не само ужаси Другог светског рата већ и скептични
духови западног европског света. Гуљелмо Фереро, заробљеник филозофије историје, сматрао је да
су у Европи нестали велики идеали, „духовне вредности и смисао слободе без чега се дух суши и
умире као и свет”. Велику наду није налазио ни Черчил који је окончање Првог светског рата називао
„победом која је купљена по тако високој цени да се она готово не може разликовати од пораза”.

Окултни аспекти и просветитељски експерименти никога нису посебно узнемиравали, па је Америка


све више постајала узор модерне заједнице. И уточиште. Томас Ман је био убеђен у амерички
престиж Европе на плану културе, баш зато што се Европа претворила у „гозбу смрти” и што је
пристала, у ери сопствене духовне трулежи и кризе Запада, да „Ниче руши статику Европе” која је
„резултат медитеранских вредности, грчко-латинске традиције и хришћанства”.

Међутим, дух културе није могуће утврдити на гордости и самозаљубљености нити градити једино
на разликовању од европске духовне кризе. Утолико је и амерички културолошки експеримент све
више личио на преобликовање европског завештања и потврђивао Америку не као друштво
неаутентичног квалитета већ као установљену заједницу „Нове Европе”. Да слични узори, макар и
били преобликовани, не нуде нови квалитет до нови хуманизам, потврдиће управо амерички случај.

Жеља да се укине предаја, односно наслеђе, императив је покрета који хоће да оствари нови морал.
Последично, у Америци се приступило реконструкцији традиције, без сагледавања својстава
традиције која је differentia specifica историје. Једном речју, поједностављено потискивање
хришћанске традиције не завршава се промоцијом нових вредносних узора. Применом притиска и
ауторитета, попут оглашавања америчких судова који су секуларни хуманизам прогласили вером
(1965) тек нису успоставили суштинску већ секташку, делимично, групашку промену. И зато Џон
Дјуи, „отац прогресивног образовања” и програмирани експеримент „новог морала” (који друштво
повинује кључу еволуционизма, атеизма и комунизма) нису парадигма новог хуманизма него
злоћудне парцијалне идеолошке тираније.

Сасвим прецизно: када Џон Дјуи проглашава слободним хуманистичко друштво на начелу „Нема
Бога и нема душе” он у ствари наговештава програм новог светског поретка а не утемељује нову
религију. Отуда је такозвана хуманистичка религија у САД експеримент немогуће наде у служби
политичке патобиографије, па постоји као властита смртност – никако као озарење које је homo
religiosus открио у духовној надградњи. Ни први Хуманистички манифест (1933), нити други
Хуманистички манифест (1973) нису постали спасоносна алтернатива бића до само лажирана визија
прогреса у име кога биће треба да се помири са чињеницом да је осуђено на политику као судбину.

Иако је професор Дјуи, који је умро 1952, био једна од најутицајнијих личности међу 34 потписника
Првог манифеста (и најутицајнија фигура у америчком образовању у периоду између 1924. и 1974)
његова пропаганда религије секуларног хуманизма није прерасла у нову религију. Залагање за
„хуманистичку религију”, пошто је то „потреба наших дана” – и јер нас „никакво божанство неће
спасити; морамо се спасавати сами” – претворило се, у ствари, у флоскулу идеологије
квазихришћанског фундаментализма и идеологије савременог филистра. Како се идеолошка елита
служи секуларизмом као политичким средством онда није ништа неочекивано што се секуларна
идеологија претвара у популистичку идеологију. Самим тим, секуларистичко царство било је, јесте и
биће увек медиокритетско царство. Повлађујући истом идеолошком кључу, социјални дарвинизам,
који је инкорпориран у секуларизам, има видно место у демитологизацији пучанства. То је и разлог
цикличне дарвинистичке плиме: на стогодишњицу објављивања дела „Порекло врста” (1959), ученог
енглеског природњака и физиолога, Национални фонд за науку америчке владе доделио је седам
милиона долара за такозвану „Студију о наставном програму из биолошких наука”. У међувремену,
Врховни суд Сједињених Америчких Држава донео је одлуку по којој је молитва у школи проглашена
неуставном.

40
А шта нам нуде Дјуи и његови хуманисти бавећи се питањима истине и моралним апсолутима (јер у
модерним друштвима „нема места за круте природне законе или сталне апсолуте”)? Они се залажу
за „светску заједницу”, за „светски закон”, за „партиципативну демократију”, за „ситуациону етику”
без теолошке или идеолошке санкције, те за „универзално образовање” и „светски поредак заснован
на транснационалној федералној влади”. Само се по себи разуме да овако комплексан програм може
једино да спроведе либерална демократија у којој се идеја „хуманистичке религије” и родила, дакле
амерички патернализам.

Ова врста хипокризије и моралног суноврата најбоље тумачи политичке циљеве наручилаца ове нове
интелектуалне доктрине. Међутим, занимљивије је шта на праксеолошком плану то значи. Једна од
најпознатијих припадница овог секуларистичког покрета, Медлин Мареј О’Хер (издавач часописа
„Слободни хуманист” и члан Одбора Америчког хуманистичког друштва 1965), религију сматра
„менталним изметом примитивног човека”. Она овако види замену једне религије другом (као новом
идеологијом): поништити хришћанство „које је анти-наука, анти-живот, анти-секс, анти-жена, анти-
слобода, анти-мир”. Дабоме, ова анти-доктрина има само један разлог постојања: поништити
хришћанство због „штетности за Сједињене Државе”. То је ваљда и једини разлог што је Врховни суд
у случају „САД против Сигера” (Seeger), 1965, озваничио хуманистичко веровање „које се искрено
исповеда као религија”. Колико је ово веровање прохуманизирало америчко друштво најочитије
показује савремена тоталитаристичка историја Сједињених Америчких Држава.

Дух разграђеног хришћанства и корпоративне хипокризије није само стварао секуларизованог


човека фарисејства XIX и XX века, него није ни био способан да у хришћанству, које јесу разупирале
историјске супротности, ипак уочи последњу одбрану човекове персоналности. Суштина уморне и
изопачене цивилизације посрнула је у секуларизовани хуманизам, чије је притворство експлодирало
у XX веку, а слом индивидуалног либерализма претварао хуманизам у антропоцентрично
лицемерство.

Истозначно, почетак XX века обележио је Први светски рат у коме се натчовек на обе зараћене
стране стровалио у очај и блато. Нови хуманизам се све више усаврашавао у новом тоталитаризму,
одузимајући човеку његово првоприродно достојанство, препуштајући га историји без могућности
развијања сопствених врлина. Резултат свих ових противуречности условио је појаву новог говора:
сви су говорили о миру док су се уистину сви припремали за рат. Штавише, употреба човека досегла
је сам врх циничне етичке доброте уграђене у политичку вештину манипулисања.

Тако се и могло догодити да (по договору Черчила и Вилсона, планера медијске кампање како би
САД ушле у Први светски рат) британски путнички прекоокеански брод Лузитанија (Lusitania)
намерно буде послат у ратну зону, где је и потопљен на путу од Њујорка према Европи. Иако је овај
подухват лорд Мерси, у име британског Истражног савета који је оформила влада, назвао „прљавим
послом” – завереничка елита никада није одговарала што је, супротно законским одредбама обе
земље, путнички брод био натоварен тонама експлозива (шест милиона чаура муниције) чији је
инвеститор био банкар Џ.П. Морган. Брод Лузитанија је 7. маја 1915. торпедовала немачка
подморница позната под именом „U – 20” чиме је и оправдано изазвана реакција у јавности због
1.201 страдалог лица, укључив и троје Немаца који су били затворени у бродским ћелијама. У овој
програмираној несрећи је од 197 Американаца изгубило живот њих 128.

Сличном поступку приступио је и Рузвелт жртвовањем Перл Харбура (7. децембра 1941), те Буш
(млађи) 11. септембра 2001. жртвовањем Трговинског центра – како би се остварила хомогенизација
нације. Чини се да је – према сведочењу Колин Ровли и Сибел Едмондс – естаблишмент (па онда и
Буш) био обавештен о намерама „Ал Каиде”. Такође, Френклин Д. Рузвелт и генерал-маршал су
знали за јапанску претњу али нису ништа предузели да се америчке војне снаге (авиони и флота) у
Перл Харбуру заштите или преорганизују. И у овом случају није дошло до одговорности завереничке
елите али је, као и увек, извршено истраживање и оформљен Здружени Конгресни Комитет. Главни
стручњак овог истраживања, Перси Л. Гривс (млађи), могао је једино да констатује како су
„чињенице и документи прикривени”, да су „довођени у заблуду они који трагају за истином”, да се
одређена документа не могу користити јер су „важни за америчке односе са одређеним страним
земљама”.

41
Сем спровођења истраживања ниједна комисија није отишла даље, па нас не треба да чуди ембарго
на истину – рецимо – о рату ЕУ, НАТО и Америке против Срба, о медијском сценарију за Вуковар,
Дубровник, Сарајево или Сребреницу, или о Клинтоновој одлуци да се Срби, 1999, бомбардују.
Заиста, Перси Л. Гривс је, и пре данашњих глобалистичких терориста, био у праву: „Никада неће
бити познате све чињенице”, уместо истине о завереничкој елити можемо једино да пратимо траг
секуларизованог хуманизма. Тај траг, бар када је у питању србофобија, сведоче актери у спровођењу
геноцида над Србима: „НАТО ће бомбардовати Србију док је не буде вратио у камено доба”
(портпарол НАТО-а, Џејми Шеј); „Водићемо рат против Срба – дипломатски, економски, политички,
пропагандни и психолошки” (бивши државни секретар, Џејмс Бејкер); „Рат против Срба није више
само војни сукоб. То је битка између Добра и Зла, између цивилизације и варварства” (британски
премијер Тони Блер). Може ли се, онда, закључити да су Срби добро прошли у сукобу са казненом
експедицијом просвећених варвара – јер су је предводили западни хуманисти!?

Али, вратимо се, макар на тренутак, на догађаје непосредно после Првог светског рата, како би нам
то помогло да правилније уочимо развојни лук секуларизованог хуманизма. По завршетку рата
уследила је конференција у Версају. Није незанимљиво поменути учеснике на овој серији састанака:
у британској делегацији налазио се економиста Џон Мајнард Кејнзи, у америчкој Пол Варбург,
председавајући система Федералних резерви. Немачке банкарске интересе заступао је Макс
Варбург, мање познат као брат представника америчке владе, а више по томе што је био први човек
задужен и за немачке финансије и за систем немачке шпијунаже. Тек, везе између америчких
банкара и индустријалаца, Вол Стрита и Хитлерове Немачке даће пуни сјај овом ретроградном
хуманизму.

Ово шаренолико друштво хуманиста имало је одлучујућег утицаја да се Версајским мировним


уговором (1919) оконча рат, иако су поједини учесници другачије тумачили одредбе креатора
Версајског уговора (споразума). Један од тих скептика, лорд Курзон, уочавајући услове уговора, то
јест праве намере уговорних страна, закључио је: „Ово није мир: ово је само примирје за следећих
двадест година”. И био је у праву. Версајски уговор је, несумњиво, представљао „основу за нови рат”
(Ralf Eperson: „Nevidljiva ruka”).

И, одиста, Други светски рат је почео тачно двадесет година после мировног договора у Версају.
Напросто, секуларни хуманизам, и њему уподобљен „нови морал”, имао је само један одговор за
своју тоталитаристичку визију света: прогрес и профит остварују се ратом. Сходно таквом устројству
„нови хуманизам” је имао исти циљ и иста средства. Наличје тог рата за мир (што је омиљена
флоскула и савремених глобалиста) показаће до које је мере духовног дебакла спремна да иде
цивилизација која је себе заробила социјалним дарвинизмом и која је себи наменила аријевско
својство и улогу господара света.

У сваком случају, једном примењени образац (случај Лузитанија) деловао је толико убедљиво да га је
требало поновити у сличној ситуацији друштвеног безнађа. Макар у измењеном облику. Изопачена
духовна начела, тек, природно ће – из фазе трке за прогрес и профит – постати свепрожимајућа
одлика екстремистичке политичке психологије. У светлу тако програмираног квазихуманистичког
порива и било је могуће да се Американци одлуче да употребе атомску бомбу, иако је Јапан већ био у
преговорима са Совјетским Савезом о склапању примирја. У међувремену САД су већ изручиле на
Токио 118.000 тона бомби, 1.800 тона на Нагоју, 2.300 на Кобе. Па ипак, квазихуманистичка
цивлизација права силе одлучила се на апокалиптични експеримент: 6. августа 1945, из базе
Тимијан, кренули су авиони на свој застрашујући задатак – изручивање уранијумске бомбе на
Хирошиму. Температура у епицентру, од 6.000 степени, претварала је све у аветињски пејзаж. Један
град је престао да постоји: 78.000 мртвих прождирале су секунде. Убрзо, 9. августа 1945. бачена је
плутонијумска бомба на Нагасаки.

Да су нови хуманисти били уверени у досезање божанске милости сведочи и молитва „У заштиту
бомбардера” читана пре акције: „... С поуздањем у Тебе ићи ћемо даље својим путем... и молимо Те
да помогнеш онима који се усуђују да се дигну у висине Твојега неба и прихвате бој с нашим
непријатељима”. Осећање безграничне силе је и допринело америчкој заблуди да су досегли
божанску моћ и да, у највећем искушењу човекове цивилизациије, имају право на супериорну
бездушност и цинизам: бомбардер са смртоносним товаром за Хирошиму носио је име (Енола Геј) по
пилотовој мајци, бомба бачена на Хирошиму носила је назив „Малишан”, а изручена на Нагасаки
понела је име „Дебељко”.

42
Искуство неограничене моћи упућивало је секуларни дух ка уверењу историјске мисије и жудњи за
вишим интересом који је могуће остварити изградњом још једне упоришне тачке на планети. „Лигу
за намештање мира” (1916) заменио је Северноатлантски пакт (НАТО – Notrh Atlantic Treaty
Organization), 1949, одбрамбени војни савез за очување мира. Очито, ни страхоте Другог светског
рата нису могле да спрече порив за стварање светског хегемона и успона доктрине социјалног
дарвинизма. По овој доктрини јаки и моћни преживљавају све мене и њихово је право да владају
светом. Томе је, ваљда, служило и опредељење САД да од 1945. за производњу нуклеарног арсенала
потроши пет трилиона долара. Из тих разлога су САД, на пример, за 2002. издвојиле Пентагону 379
милијарди долара. Ergo, хуманистички идеал је дефинитивно оболео на смрт, што ће потврдити и
савремена историја НАТО-хунте. Уистину, секуларизам је, што му је и био циљ, поништио хуманизам.
То су аксиоматично потврдили и руски комунизам и амерички либерализам. И више од тога:
пентагонократија (заробљена езотеријском мисијом у здању изграђеном близу Вашингтона, у свему
подређеном облику древног симбола савршене моћи, пентаграма) заменила је демократију.

Да је нови светски поредак остварио своју мисију потврдиће плима американизације Европе.
Оснивање Европске економске заједнице (ЕЕЗ), 25. марта 1957, представљало је транзиционо тело
новог поретка и темељну зграду за остварење Европске уније – коју је Черчил наговестио још 19.
септембра 1946, када је на Универзитету у Цириху закључио: „морамо саздати неку врсту
Уједињених Држава Европе”.

„Свети рат” постао је опсесија америчког и европског новог поретка, јер је то хуманистички,
демократски и економско-престижни императив досезања мира. Док је Хитлер (кога је Дитрих Екарт,
један од седморице оснивача Нацистичке партије, увео у окултизам), као адепт Нових Темплара и
Тулског друштва, био убеђен да је Месија који ће у свету завести ред – дотле је Реган био уверен да
је предодређен да Американце, као „моралну већину”, проведе кроз Армагедон. Очекујући избијање
кризе на Средњем истоку, па и нуклеарни сукоб, он је уложио много труда у „стабилну демократију
Израела” на коју се треба ослонити пошто би се на том месту „могао десити Армагедон”. Вољу божју
за историјску мисију америчких „нових хуманиста” није најављивао само Реган (који ће 1980.
изјавити: „Ми бисмо могли бити генерација која ће видети Армагедон”) већ ће га потврдити и
политика Џорџа Буша (млађег), који је сатанизовао Сирију, Иран и Северну Кореју. У таквом поретку
божанских потеза америчке администрације, Клинтонова сатанизација Срба се доживљава као
неупућени искорак сексуално девијантне особе у свет окултизма. Моћ створена синтезом
комплементарних сила (Пентагон) заклоњена је Клинтоном, не би ли се свет опустио пред долазећи
Армагедон, уживајући у порнографској политици секуларизованог хуманизма. Хлеба и игара –
чаробна је мантра цивилизације новог поретка света, америчке цивилизације која је изгубила
историјски компас.

Најзад, да кажем и то: приводећи крају ову сторију о новом хуманизму није могуће заобићи драму
српског народа, који се нашао на путу секуларистичке куге без да је то желео. У каквој је то вези са
папском „црквом” и антиправослављем показаће завршни део мог излагања. Наиме, демонтирање
Југославије започело је одмах после смрти њеног деспота Јосипа Броза Тита (1980), као што су
нарастајући проблеми унутар Совјетског Савеза захтевали динамичнију политику америчке
секуларизоване цивилизације. Изјава Џими Картера (1976), који се спремао за предизборну трку,
пред чикашким огранком Савета за иностране односе да треба успоставити „праведан и стабилан
међународни поредак” била је у складу очекиваних историјских преокрета.

Али, шта је основно обележје тог „праведног поретка”? Политички писац дугогодишњег
председавајућег Савета за иностране односе, члана Комитета 300, Билдерберг групе и некрунисаног
владара из сенке Дејвида Рокфелера, професор Колумбија универзитета Збигњев Бжежински,
творац Трилатералне комисије, најавио је светску владу још 1970. У књизи „Технотронска ера”
(„Between Two Ages: America’s Role in the Technetronic Era”), писаној за потребе „Римског клуба”,
Бжежински представља темељно својство такве владе и њен однос према поданицима: „Ускоро ће
бити омогућено стварање скоро потпуне контроле над сваким грађанином и отварање досијеа у
којима ће бити садржани и најличнији детаљи о здрављу и понашању сваког појединца”. Безуспешан
је био покушај сенатора Бари Голдвотера, 1980, да заустави успињање окултног социјалног
дарвинизма америчке владе, па је његова критика Трилатералне комисије као светске владе остала
постојана колико и глас вапијућег у пустињи. Голдвотер је Трилатералу окарактерисао као
„најновију међународну Кабалу Дејвида Рокфелера” а владу упозорио: „Ово је можда последња
републиканска конвенција, а кроз две недеље може бити и последња демократска конвенција”.

43
Ergo, криза у Југославији – дозирана кроз сепаратистичке покрете, програмирана уз коришћење
антисрпских екстремних национализама, планирана уз помоћ шиптарског расистичког национал-
романтизма – припремала је прекомпоновање НАТО-а. У првој фази то је био експеримент за нову
стратегију и демонстрацију Атлантског савеза (НАТО). У другој фази, Срби су одређени, због
тврдоглавог очувања међународног поретка, за колатералну штету а српска јужна регија (Косово и
Метохија) за опитну, прву НАТО државу. Под таквим историјским условима Срби нису имали никакву
политичку шансу, па су се нашли на удару казнене експедиције НАТО, односно новог америчког и
европског поретка: прво су сатанизовани, потом етнички чишћени или измештани са територија где
се водио рат (1991 – 1995) у бившој Југославији, те најзад бомбардовани 1999. Југословенска криза
која је отпочела са употребом Шиптара завршава се, ратом црне алијансе против Срба, такође
употребом Шиптара.

У србофобичној политичкој помами припадници хуманистичког секуларизма користили су сва


средства. Уз сатанизацију, упоредо се одвијао антиправославни процес као надокнада папској
организацији за помоћ у спроведеном рушењу комунистичке деспотије. Наиме, нови хуманизам и
нови поредак папе су, од Павла VI до Јована Павла II, безрезервно подржавале. Не треба заборавити
да је још 1968, у ениклици Humanae vitae, папа Павле VI подржао идеју светске владе, препоручујући
„успостављање једног светског ауторитета” (publica auctoritatis universalis). Јован Павле II, пак, који је
за Светски дан мира, 8. децембра 1981, подсетио на хришћанско основно право на самоодрбану
(додуше он и његови амерички промотери то су право укинули Србима), „углавио је”, на Аљасци 2.
маја 1984, „Реган – Војтилин план” ради светског мира.

Антиправославни процес пред крај XX века предводи предузетничка и невладина организација


„Ђовани Веко”, која је изабрала назив по имену цариградског патријарха из XIII века, присталици
уније са Римом. Организација „Ђовани Веко” (чија је централа у Калифорнији а експозитуре у
Швајцарској) одредила је за програмски циљ поништење Свете Горе до 1992. године. Ова најновија
папска „католичка акција”, изложена у 14 тачака, налази да Света Гора „угрожава ауторитет Свете
Столице”, па зато треба да нестане као „последња тврђава мрачњаштва и реакције у савременој
Европи”. Амбициозним и агресивним програмом овог удружења предвиђено је неколико фаза
„рестаурације” Свете Горе: да се „сви манастири претворе у музеје, сем оних који ће бити хотели” а
да се мали број монаха задржи у својству кустоса. Најургентнији је захтев за изградњу
„магистралних путева”, као и „ресторана, барова и дискотека”, али и „казина” како би боравак
туристима и научницима био што пријатнији.

Посебно је занимљива тачка 7 којом се истиче као посебан проблем став негрчких православних
манастира према оваквом преуређивању Свете Горе: „Главна препрека остају манастири других
православних држава који ће се свакако супротставити свим овим плановима, јер би то могао бити
центар око кога би се окупио и онај део грчког клера који се не слаже са овим плановима. Многи од
њих су фанатизоване присталице Јулијанског календара, попут Срба, Руса и Бугара, и док су они на
Атосу (Света Гора), реализација наших коначних циљева ће бити тешка”. То је и разлог што
организација „Ђовани Веко” инсистира „на заједничким акцијама у свим правцима”, што би
резултирало „немирима у Грчкој, Југославији и Русији који би имали за циљ њихово парцелисање”.
Тим пре, треба посегнути за средствима сваке врсте пошто би „штета за нас била несагледива”
уколико би се Света Гора претворила „у базу јерезе Православља према Африци и Источном
Медитерану”.

Интересантно је (али не и мање забрињавајуће) да Цариградска Патријаршија од 1993. покушава да


своју јурисдикцију прошири на рачун православне дијаспоре. Овим неканонским гестом и
облапорним апетитом православна дијаспора не би више била под јурисдикцијом националних
цркава, но под управом Цариградске Патријаршије. Тако би Цариградска црква ојачала и по броју
верника постала друга по реду православна црква. С обзиром на то да се ово залагање цариградског
патријарха временски поклапа са агресивним плановима „католичке акције” изгледа да су
припадници организације „Ђовани Веко” заиста превели на своју страну „цариградског патријарха и
поједине грчке митрополите”. И више од тога, ова организација нас педантно информише о
„повољној околности што у званичној Грчкој православној цркви, као и у Министарствима спољних
послова, културе и образовања, постоје људи који показују потпуно разумевање и уочавају корист
коју ће земља имати од новог и неисцрпног извора туристичких девиза”.

Утолико пре је и разумљивија папина подршка антиканонској новотарији цариградског патријарха.


Колико је пројекат асимилације православне дијаспоре за Цариградску Патријаршију важан (иако

44
није успео) показује и чињеница да је она приступила финализацији реорганизовања свеправославне
цркве. Тачније, Цариградска Патријаршија је објавила и карту ставропигијалних манастира на свим
континентима, где ће они бити инсталирани са моментом усвајања православне дијаспоре. На овој
карти (код нас објављеној у часопису Удружења књижевника Србије на енглеском језику, „Serbian
Literary Magazine”, 1995, 1–2) педантно су означена седишта ставропигијалних манастира, то јест
манастира под непосредном управом самог патријарха.

Чему покушаји ширења Цариградске Патријаршпије и откуд на том плану зближавање са


папистичком организацијом? Па, увећањем пастве и територије, Цариградска Патријаршија би се
преобратила у моћну верску заједницу, уместо археолошког ауторитета сведеног на цариградски
(истанбулски) Фанар. Крајњи циљ би био успостављање православног папе, пошто би се на тај начин
Рим и Цариград, два верска центра, једноставније договарала о наступима од заједничког интереса.
Разуме се, ако на Истоку постоји „православни папа”, а на Западу римски папа који задржава право
првенства, то би, са једне стране, допринело екуменизму (који заговара и организација „Ђовани
Веко”) али и, са друге стране, слабљењу аутокефалија националних, православних цркава.

Па ипак, антиподне вредности православља и папског тријумфализма није могуће приближити.


Српски случај, последњи у низу обрачуна западног хришћанства са источним хришћанством у рату
1991 – 1995, то најилустративније сведочи. Док се папа Јован Павле II залагао за кажњавање Срба
1991, за бомбардовање Репубилке Српске (од 30.08. до 13.09.1995), о чему је извештавао
L’Osservatore Romano, баш као и за агресију НАТО против Срба 1999, српски патријарх Павле је
позивао на строги пост (први пут од 5. до 12. јула 1991). Тек, ћутањем пред шиптарским зверствима
и 130 порушених српских храмова од 1999. до 2004. на Косову и Метохији папа Војтила је испунио
све услове за уважавање оних чинилаца неопходних у разматрању политичке патобиографије
папског тиранина. Уосталом, ако папству на крају XX века припада заслуга за преторијанско
отпошиљање комунизма у историјски архив, припада му и неславни ореол с краја прве половине XX
века за ватикански холокауст над Србима.

Све су то разлози због којих поједини манастири на Светој Гори више не помињу, на литургији, име
масонског цариградског патријарха – али и поступци због којих су се и део Грчке цркве и део грчке
владе окренули против неких манастира на Светој Гори. Тако је и дошло до отвореног сукоба грчке
државе са зилотским братством из манастира Есфигмен иако је Света Гора под јурисдикцијом
Цариградске Патријаршије. Уједно у оваквом развоју догађаја налазимо и повећану наду припадника
дружбе „Ђовани Веко” која је била сигурна „да ће до краја 1992 ... натерати снаге мрачњаштва да се
повуку” са Свете Горе. Овај оптимизам је, додатно, долазио и из чињенице да је Јован Павле II, још
новембра 1978, договорио са представницима римске испоставе ЦИА-е редослед потеза на Балкану.
Додуше, преторијански „Ђовани Веко” морао је да одложи своје славље (очекујући да његов задатак
оконча Европска заједница, односно Европска унија), иако је могао да са задовољством констатује да
се, до 1998, у Уранополис и Јерисос, граничне градиће на супротним странама Светогорског
полуострва, уселило 1.500 Јеховиних сведока – бизнисмена.

Методологија секуларистичког хуманизма примењује се на све поре друштвеног живота, шири као
„реализам без обала” (да парафразирамо Роже Гародија), па зато не чуде ни финесе којима приступа
овај, изузет од одговорности, окултни шљам. У рату против Срба нису се само погроми католика и
муслимана над Србима углавном одвијали о православним празницима већ се и тријумфалним
догађајима приступало са истанчаном пажњом: мировни споразум је потписан у Куманову (1999),
месту где је српска војска 1912. однела историјску победу над турско-шиптарском армијом;
Слободан Милошевић је отет и изручен Хашком квази-суду на Видовдан 2001, чиме је
секуларизованом враџбином требало поништити снагу херојског, моралног и православног чина
српског народа који је, битком о Видовдану 1389, на Косову, историју преселио у поезију и тако
претрајао у свим искушењима.

Такође, след понижавања требало је Србе да привикне на губитништво и премоћ тријумфа


социјалног дарвинизма: Теслин музеј у Колорадо Спрингсу затворен је одмах по избијању грађанског
рата у распадајућој Југославији (1991); режим у Београду је био убеђен у своју корисност завођењем
границе према Републици Српској, на Дрини 4. августа 1994; Милошевићев режим претворен је у
миротворачки режим пристанком на погубљење Републике Српске Крајине 4. августа 1995.
Штавише, за посао лишен и професионалног и моралног кодекса (извештавање из Загреба о конц-
логору Омарска август 1992. за „Њуздеј”), новинар Рој Гатман добио је (заједно са Џон Бернсом из
„Њујорк Тајмса”) престижну Пулицерову награду – између осталог и зато да би се добацио блатом до

45
првог српског добитника Пулицерове награде (1924), физичара и елктротехничара, професора
теоријске физике на Колумбија универзитету, Михаила Пупина.

Презир према култури и цивилизацијским нормама примером су показали предстваници новог


хуманизма одмах после НАТО окупације, 1999, Косова и Метохије, јужне српске покрајине. Од
доласка „мировних” снага КФОР-а (13. јун 1999) у броју од 40.000 елитних НАТО снага и цивилине
управе УН, траје систематско затирање вековних српских трагова, демолирањем и рушењем
православних светиња... Пљачке, силовања и масакрирања део су демократског процеса Шиптара и
њихових савезника. Само до августа 1999. се иселило (пребегло) преко 180.000 Срба, а до октобра
1999. оскрнављено је, девастирано или минирано 76 српских храмова. Најчешће уништавање
светиња било је у зонама где су „ред и закон” чували и гарантовали Америка, Италија и Немачка.

Од доласка мисије „међународних снага” мира до краја 2003. догодило се 1.200 убистава, од тога
убијено је 900 Срба, а да починиоци нису никада пронађени. Од 1999. до августа 2003. извршено је
6.535 напада на Србе, рањено 1.303, а остварен број отмица износи 1.146. У периоду од јуна 1999. до
јуна 2004. на Косову и Метохији срушено је око 130 православних храмова а подигнуто близу 200
џамија. У погрому Срба марта 2004. учествовало је 50.000 наоружаних шиптарских терориста а да
мировне снаге нису уложиле напор да се њихово варварство спречи. Британски министар за Европу,
Денис Мекшејн, у Приштини је (21. априла 2004), згрожен вандалским резултатом шиптарског
поимања цивилизације и демократије, захтевао: „Надам се да ћу ускоро видети Ругову како клечи и
извињава се Европи због злочина почињеног над европском културом”.

Према томе, Србија је постала полигон за експеримент нове политике силе и новог хуманизма.
Имајући то на уму Мекшејн је бранио Европу, прећуткујући и Србију и српски народ на чијој се
територији врше огледи дивљаштва in vivo. Прећуткивање је, као и увек, својство медиокритетске,
ауторитарне и секуларизоване цивилизације. Иако је српска драма само транзициони трен, вежба и
опит пред главни наступ то не даје светском хегемону велику наду јер у истом том свету расту
плодови гнева. Медијски трикови са наводним људским правима или мешетарење владиних
невладиних организација са транспарентним паролашким језиком о демократији и правној држави –
више се не дотичу било кога. Напросто, „нови хуманизам” се, ипак, препознатљиво понавља,
популизам не ублажава смрт либерализма као што рекламни и билбордски прелазак на „кока-кола
страну живота” не може да прикрије манипулисање стварношћу.

Иза секуларизоване диктатуре остаје, и то је тешко порећи, само задах голе силе, бруталности и
антихуманизма. Српски примери појачавају такав утисак, не само због сталног поништавања сваког
трага истини колико због просвећеног дивљаштва коме ништа није свето. Утолико и страст за
деструкцијом нема моћ да утемељи нови већ привремени свет. Зато и остају трагови иза моћи која је
досегла тачку немоћи контролисања духа, моћи која је одлика краха сваке изопачене цивилизације.
Зато и памтимо: Енглези су, 2002, на лондонском аеродрому Хитроу уништили 1.000 примерака
монографије „Распето Косово”, коју је Епископија рашко-призренска штампала на енглеском језику
не би ли посведочила шта се на Косову и Метохији ради под међународним протекторатом. Године
2003, иако у својој намери није успео, амерички амбасадор Вилијам Монтгомери је покушао да из
манастира Копорин изнесе мошти светог деспота Стефана (Лазаревић). У време најновијег
шиптарског погрома на Србе, од 17. до 23. марта 2004, француски римокатолички капелан (војни
свештеник) Криситјан Венар (Christian Venard) опустошио је манастир Девич пљачком кутије са
светим моштима из преврнуте и разбијене часне трпезе – и склонио се код раџе од Босне, Педија
Ешдауна.

Најзад, поставља се питање зашто је на Србе, па у том смислу и на Југославију, 1999. бачено 23.000
тона бомби, више него за време Стаљинградске битке? По свему судећи, због неприхватања да се
нађу под надзором и одбијања да „нови хуманизам” светског хегемона прихвате као замену за
универзалну примену међународног права. Зар се Титова Југославија није распала по свим шавовима
уз инострано подржавање рушења принципа суверености и у име величања сепаратизма? Нису ли
Срби нападани за наводни национализам док је инострани фактор помагао и успостављао нове
националне државе на гробу урушене Друге Југославије? Сатанизација српског народа, у чијој
држави живи више мањина неголи у целој бившој Југославији, чини се, имала је свој привремени
разлог. И то је тачно: Срби су се огрешили о темељну стратегију светског хегемона – одбили су, у
име менталног здравља, да антихуманистичку трансформацију НАТО-а прихвате као ширење
демократије и планетарног доброчинства... Заробљена својом биографијом ЕЕЗ односно ЕЗ, то јест ЕУ
– будећи старе мржње и нова освајања – прихватила је све оно што Срби, као вековни грађани

46
Европе, нису прихватили. Америчко-европски рецепт по коме свет постоји на сукобу цивилизација,
Срби су читали другачије: свет постоји на сусрету цивилизација.

Последично, можемо закључити: хуманистички идеал је умро, зар не! Живео постхуманизам –
поручују нови аријевци. Преведено на језик секуларизма, то значи: живите у свету у коме „нема бога
и нема душе”. Тако ослобођени досегнућете срећу социјалног дарвинизма, ако сте изабрали да му
припадате. Ту глас разума неће или не може да се снађе јер нову мантру, у свему припадајућу новом
говору – шапућу заједно опат Фурмон и Џон Дјуи.

Срби, тај нови језик, не разумеју, и нису могли да га, на размеђи XX и XXI века, савладај

Предраг Р. Драгић Кијук

ЕКУМЕНСКА КОНКВИСТА

28. септембра 1978, убијен је папа Јован Павле I, чиме је ватикански президијум дефинитивно
потврдиo да га, сем сопствене корпорације, интереса и профита, не интересује свет који би почивао
на моралним већ искључиво на ауторитарним принципима. Не презајући да се обрачуна са сваким
чланом сопствене организације, који би био спреман да домаћу цркву брани од бога Прогреса у име
откровењског карактера христоносне заједнице, клуб ватиканских пронијара је доказао да је
виталност корпорације и "секуларне демократске свести" (Пејџ Смит) важнији од духа Цркве, Светог
Предања или непрофитабилног начела Љубави.

Тако су политика, моћ и интерес потисли веру и тако су се на путу од прозелитизма до екуменизма
мењала само средства а не и циљ: успостављање светског хегемона. Наиме, ако је папа Лав III био
последњи папа који је јасно разликовао изворнохришћанску од јеретичке истине (он је у Риму, у
храму апостола Петра, истакао 813.године две сребрне плоче са Никео-цариградским Символом
вере - на грчком и латинском), онда је Гргур VII ( Хилдебранд) био први папа који је утемељио
римокатолицизам као хегемонизам. Утврдивши 27 принципа папске политике, који подразумевају
власт над краљевствима, над земаљским и духовним добрима, Гргур VII је списом "Dictatus Papae"
(1075. у ембрионалној фази, довршен 1087. као акт од 27 ставова) установио папску аутократију и
секташки деспотизам.

У том кључу је једино могуће разумети акцију Латина да православне присиле на екуменско
сједињење са Западном црквом. Хришћанско јединство се кидало, унија се није примала, али су папе
и даље инсистирале да се призна њихово старешинство над хришћанском црквом у целини. Зато
није тешко закључити да је неспремност за разумевање озбиљне историјске ситуације главна одлика
времена када је, 1261, никејски цар Михаило Палеолог протерао Латине из Цариграда, обновио
Византијско царство, односно окончао Латинско царство (13. април 1204.-25. јул 1261.) на
православном тлу.

Да би ублажио политички сукоб у оквиру хришћанске заједнице, Михаило Палеолог је покушао да се


споразуме са папом и послао своје представнике у Лион да прихвате унију са Римском црквом.
Понуђене услове (признање папског примата и уметак "и од Сина", то јест "filioque" у Символу вере)
нису прихватили ни народ ни епископ, тим пре што је папа Мартин IV (1281.-1285.) "потпомогао
освајачке планове краља Напуља на Истоку" (Х. Једин: "Црквени сабори").

Други лионски сабор (1274.) папе су припремале на највишем екуменском нивоу, па није нимало
чудно што се његовом одржавању одазвао и Тома Аквински, који је на путу од Напуља до Лиона
преминио 7. марта 1274. Сабор је 7. маја отворио папа Гргур X, наговештавајући три разлога за
сазивање сабора: помоћ Јерусалиму, сједињење с Грцима и реформу Цркве - не слутећи да Лионска
унија неће бити дугог века. За њега је било важно и што су грчки изасланици дошли ( 24. јуна) и што
су се на четвртој седници (6. јула) заклели на сједињење са Римском црквом, повинујући се папском
примату и усвајајући "filioque" за своју веру.

Пропаст Лионске уније, и посебно државни разлози Јована VIII Палеолога због надирања Османлија,
папе су искористиле за нову обнову сједињења, надајући се већем успеху. Такозвана Фирентинска
унија (где се концил преселио 16. јануара 1439.) започела је рад, заједно са Грцима, у Ферари, 9.

47
априла 1438.године. Формално, сједињење Западне и Источне цркве је и обављено 1439. под истим
условима установљеним одредбама Лионског сабора, пошто су концилу присуствовали изасланици
Руске, Бугарске, Румунске и Грузијске цркве. На овом скупу није било представника Српске цркве,
јер их Ђурађ Бранковић, српски деспот из Смедерева, није ни послао.

Булу (акт уније) сједињења потписало је 115 папокатолика (на латинском) и 33 православца (на
грчком), изузев Светог Марка Ефешког. Тако су представници православља прихватили да "папа има
примат над целим светом" а потом су му целивали колено и десницу". Була "laetentur Coeli",
сачувана у оригиналу, читана је 6. јула 1439. у фирентинској катедрали на латинском (кардинал
Јулијан Чезарини) и на грчком (Висарион, архиепископ никејски, папофил), па тако и проглашена
унија и прелазак представника византијског православља римској вери.

Свети Марко (Евгеник), ефешки митрополит, није успео да папу Еугена IV убеди да уклони препреке
сједињавања, да "оно што је други разделио - сабере", попут новотарија о папском примату и лажног
догмата (filioque). Због непоштовања уније и папистичких новотарија Свети Марко Ефешки је осуђен
на прогонство (пуштен из заточења 1442, две године пре него што ће се упокојити), иако је
хуманиста Lorenzo Valla још 1440. доказао да је такозвана Константинова даровница (Donatio
Constantini) - на којој папа темељи своју световну и црквену власт - кривотворени акт. И поред очите
лажне аутентичности "Константинова даровница" је добила прво место у сваком законику папске
цркве, до 1918. године - а Валино дело ("De facto credito et ementita Constantini donatione")
систематски прећуткивано.

"Константинова даровница" је фалсификат уврштен и у Псеудоисидорову збирку папиних одлука из


деветог века, уз друга лажна документа папа о најстаријем раздобљу римске црквене општине. Ова
папистичка подвала је у дванестом веку ушла у Decretum Gratiani, најважнији акт у Corpus Iuris
Canonici, Законику римокатоличке цркве. Као догматску нужност, "папски семинари и високе школе
су је до средине деветнаестог века проглашавали за аутентичан докуменат" (К. Дешнер). Према њој,
папа Силвестер је излечио од куге цара Константина I и наводно још тада, у четвртом веку , добио
од њега Рим на поклон јер му је цар Константин доделио "царску част и световну власт".

За разлику од Ромејског царства, православна Русија је, и без упознавња са папском кривотвореном
ујдурмом, имала јасан став о Фирентинској унији. Московски митрополит, Грк Исидор, био је
затворен у манастир због учешћа у раду на Фирентинској унији, а по наређењу Василија II, великог
кнеза. "Тако је Русија изгубљена за Византију - - - а у Риму фактички ништа није добивено.
Спасоносна акција са Запада изостала је, као што је изостало и спровођење уније у Цариграду" (Г.
Острогорски: "Историја Византије").

Међутим, васељенски патријарси, који нису били у Фиренци, сазвали су сабор у Јерусалиму 1443. а
ромејски цар Константин XI у Цариграду 1453, на којима су Фирентинску унију окарактерисали
изданком "тиранског сабора". Унија је предата анатеми и за разлику од Светог Марка Ефешког,
хваљеног као поборника православља, речима беспоштедне критике оцењено је деловање двојице
унијатских патријараха: Митрофана и Григорија III Маме (који је и умро у Риму 1459.). У ромејском
царству је, макар на самом његовом крају, превладало мишљење "да је у Цариграду боље видети
турску чалму него папску тиару" (Р. Грујић).

Због перманентне тежње Рима да поништи православну Византију, и папске опседнутости да власт
прошири на цео Исток, стварала се идеолошка основа за сукоб (шизматици су јеретичка напаст) и
организовале институције за успоставу римокатоличке конквисте. Рад на образовањеу мисионара,
екумениста, прозелита и латинских правовераца прво су спроводили милитантни папофили а потом
језуити. Сви су очекивали финални сукоб када ће "Божији гнев дивно беснети", а они поновити успех
"огњем и мачем" - осведочен у крсташком походу на Албигензе у Тулузу. Биле су то припремне
радње за глобалну акцију и ширење моћи на све четири стране света. Према томе, очито је да су
екуменистичко-хегемонистички разлози били пресудни што су се у Риму организовали специјални
колегијуми: 1551. Collegium romanum; 1552. Collegium germanicum; 1577. Collegium hungaricum; 1577.
Collegium illyricum. Штавише, папа је, с прикривеним намерама, створио и колегијум за школовање
Грка у Риму ( Collegium graecum, 1577.), познатијим по промењеном називу: Collegium graeco-
ruthenicum.

Последично, папа Гргур XV основао је Друштво (Конгрегацију) за пропаганду вере 1622. (Congregatio
de propaganda fide) са задатком "да спасава народе који су заблудели због незнања или смртног

48
греха те су преобразили своју људску природу у животињску". Дабоме, спасавање народа ће се
омогућити прихватањем римокатоличке вере.

Повампирени дух империјалне моћи

Тако је утемељен геостратегијски пут и започео политички програм Pax Vaticana. У почетку је то
било тактичко затирање грчког православља, па Ф. Петрарка изражава задовољство погромом над
лукавим Грцима, чију "срамну империју и гнездо заблуда треба истребити". Разуме се, Русија је била
коначни циљ, што најилустративније сведочи и животна мисија ученог Јурија Крижанића (Обрх, код
Карловца 1617. - Беч, 1683.), који је покушао да спроведе римску унију у најбројнијој и највећој
православној земљи. Пре пута у Русију (1658.), Крижанић је написао књигу о шизмама ( рукопис се
чува "у архиву Св. Официја, у збирци Bibliotheca Schismaticorum Universa") и подробно проучавао дела
Antuna Possevina (Commentarii de rebus Moscovitis), папиног представника код Ивана Грозног.

Истом унијатском програму и признавању папе требало је да послужи и потоње "Источно друштво за
унију свих хришћана" (5/17.јула 1847.), пошто је по Хиполиту Терлецком (1808-1889) Руска
православна црква "највећа опасност за Римокатоличку цркву". Да Терлецки није имао ни једну
другу идеју сем покатоличавања Русије сведочи и његова упорност да у Паризу, с папиним
благословом, оснује 1849. Католички словенски институт - који је убрзо претворен у Источно
друштво за сједињење свих хришћана.

Противљење папском прозелитизму и експанзионизму био је једини разлог што је римоцентрични


деспот фанатизовано био против могућности да православна Русија преузме власт над Цариградом и
тако европску Турску одстрани из Европе. Папско секташко понашање једини је кривац што се
Кримски рат (1853-1856) између Русије и Турске у ствари завршио поразом хришћанске Европе. Ако
је и имала илузија о било којој врсти екуменизма, после Кримског рата православна Русија се изнова
осведочила у европску русофобију. Већ 1854. Француска, Енглеска и Сардинија притекле су у помоћ
Турској, а Париским миром, 1856, Русија је принуђена да се одрекне претензија на Цариград.
Прилагођавајући се новој историјској ситуацији римокатолички хегемон је 1862. основао
Конгрегацију за источне хришћане, као што је, из сличних побуда, папа Пије XI у двадесетом веку
основао Collegium russicum 15. августа 1929. године.

Папство је револуционарне догађаје у Русији дочекало као готову могућност спровођења плана за
"систематско мисионарење". Велика глад у периоду 1921/22, "од које је умрло око 2 милиона Руса"
(Дешнер: "Политика римских папа у 20. веку"), била је повод показивања добре воље, па је Бенедикт
XV упутио помоћ Русији од милион лира. Узвратно, Кремљ је 1923, из Одесе за Бриндизи, отпослао
поклон Ватиканском музеју - мошти језуите Анджеја Боболе, католичког ловца на душе кога су
Козаци убили 1657.

Католичка акција није јењавала јер су се велике наде полагале у "васкрснуће руског народа", како је
нови унијатски и екуменски талас тумачио папа Пије XI. Активност на унији добијала је на
грозничавом замајцу који је на капиталу уједињења цркава и антикомунизму гајио сву своју наду.
Очекивао се крај револуционарне идеологије и крај руског православља, што потврђују и енциклика
"Mortalium omnium" и окружница "Rerum orientalium", обе из 1928.године.

Писца студије о руском философу Соловјову, француског језуиту Мишела д` Ербињиа, папа је,
1926, посветио за бискупа и отпослао у Москву да тајно шири унију. Ослонце таквом програму папа
је видео и у формирању посебних централа у Пољској, Чехословачкој, Румунији, Украјини али и у
Манџурији и Кини. Штавише, наду у унијатски програм папе су инвестирале и у све тешњи однос са
национал-социјалистичком партијом Трећег Рајха, или прирастањем уз Мусолинијев фашизам. У
Италији је, на пример, потпуно поверење светог оца имао и Франческо Пачели (брат Еуђенија
Пачелија, потоњег папе Пија XII), који је уживао поверење и самог Мусолинија те је после
фашистичког конкордата (1929), између Ватикана и Италије, добио титулу маркиза.

49
Патолошка анатомија верске империје

Од идеје о Светској мисионарској конференцији (Единбург, 1910) до стварања Светског екуменског


савета (1948) утемељивала се идеологија која је уједињавала протестанте и католике. Тако се
екуменизам, као најманифестнији вид западног политичког хришћанства, показао као
обједињавајуће идеолошко својство (католичко-протестантски екуменизам). Паписти су, потом,
преузели иницијативу, протестанти задржали политички капитал подршке.

Политички екуменизам је, управо с тога, прешао пут од империјалног унијатизма и империјалог
просветитељства до милитантног хуманизма. Разумљиво, припадник притворног, накарадног
хуманизма се зато и залагао, и залаже, за изопачену еклисиологију односно intercommunio, то јест
заједничко служење у светим тајнама представника политичког хришћанства са представницима
православног богословља. На тај начин потврдило би се управо чином "међу-општења" да је сила
надвладала веру и да, наводно, између хришћанства по Христу и хришћанства по човеку нема
разлике. Међутим, ако је "истина срце сваке богочовечанске врлине" (Јустин Поповић) онда ни
програмирани екуменски "дијалози љубави", нити хуманистички inter-communio, не могу бити
прихватљиви за изворнохришћанско православље.

Последично, просвећени варвари, најзаслужнији за оба светска рата, васпитавани су у традицији


"хуманизма" и просвећености то јест човекоцентризма а не Христоцентризма.У тако постављеној,
обрнутој аксиологији жижно место заузима догмат "о непогрешивости папе" (1870), који је "утро пут
непогрешивости човека" (Ј. Поповић). Утолико су и ратне страхоте просвећених варвара у прошлом
веку биле само логичан след тако успостављених вредности, а обезбожени бог и обезличени човек
постали именитељ новог поретка света. Најзад, европско и америчко псеудохришћанство стигло је,
на размећи двадесетог и двадесетпрвог века, до идеје сукоба цивилизација.

У дугом развојном луку, посебно у времену приклањања социјалном дарвинизму, папство се истакло
управо поништавањем философије љубави. Ако су пуноћа Божанства и пуноћа човека у мери
Богочовека, онда је подражавање човекоцентризма ("јер љубави истине не примише" - 2. Сол. 2,10)
морало завршити у безумљу. Историју папства, из тих разлога, можемо разумети једино као историју
нељубави. Апостолски позив ("обуците се у љубав" - Кол. 3,14) и опомена ("Разум дакле надима а
љубав изграђује" - 1. Кор. 8,1) нису се дотакли папског хегемонизма, па зато није чудно што су се
римокатолички првосвештеници држали земаљских законитости уместо Закона ("Љубав је испуњени
Закон" - Рим.13,10).

То је једини разлог што и у 20. веку папство нема милости за унесрећене и истинољубиве. Тачније,
подржавање бруталног узора одражава сваки политички потез Ватикана. Није ли салвадорски
надбискуп Оскар Арнулфо Ромеро убијен, уз сагласност Ватикана и Беле куће, 24. марта 1980.
године? Напросто, овај борац за правду, сиромашне и истину није се уклапао у философију интереса
и политику нељубави.

Сличан пример фасцинације социјалним дарвинизмом потврдиће папа Јован Павле II и у случајевима
900 пострадалих римокатоличких свештеника, од 1968, у Латинској Америци. Једино зато што су
били на страни угњетеног народа и против политике америчког хегомонистичког филистра - папа их
није никада поменуо, нити служио заупокојену мису.

Очито, тоталитаристички опсесионизам главна је одлика организације чија су одличја прозелитска


политика мача, протекторски унијатизам и милитантни екуменизам. Зато су папе увек судбину своје
организације блиско везивале уз моћ и брутални хуманизам. Да је политика истинска судбина
папства потврдиће и чин једне од последњеих екскомуникација за којом је римски Vicarius Christi
(заменик Христов?!) посегао 1984, спроводећи своју одлуку у дело сходно интересима пентагонске
секте. Тако је своју свештеничку службу окончао Мигел Деското, никарагвански праведник,
садашњи председник Генералне скупштине УН и некадашњи министар спољних послова Никарагве у
влади Данијела Ортега.

Потребно је упамтити да је управо проповедник љубави и мира, отац Деското, најупорнији борац да
САД својевремено одговарају пред Хашким судом правде због Реганове подршке контрашима,
крвопролића и разарања, као и страдања 50000 људи. "Најтежа осуда у историји светске правде"
изречена је 1984, Америци је пресуђено за кршење међународног права и "незакониту употребу
силе". Очекивано, "морално супериорна" Америка се оглушила о пресуду највише међународне

50
судске инстанце па одређену ратну одштету Никарагви, од тридесет милијарди долара, никада није
исплатила.

Такође очекивано, у исто време, Ватиканска секташка организација се најблискије прислонила уз


светског хегемона. Наиме, папа Јован Павле II није само први папа који је посетио Белу кућу (1979)
већ и папа који је, од 10. јануара 1984, успоставио пуне дипломатске односе са САД. Нови пакт није
подразумевао једино подржавање проамеричких диктатура у Гватемали, Чилеу, Никарагви или
Салвадору но и обелодањивање (на Аљасци 1984.) политичког програма под називом Реган-Војтилин
план.

Према томе, папство је философију љубави претворило у војујућу цркву (ecclesia militans). На другој
страни екуменизам је требало да, после политичке авантуре са Хитлером, омогући папству да
покаже своје ново, хуманистичко лице. Па ипак, новим пактом: Вашингтон - Ватикан, папска јерес је
само изнашла новог политичког партнера те је већ у другој половини 20. века један тоталитаризам
заменила другим тоталитаризмом (немачки националсоцијализам америчким глобализмом). Или још
препознатљивије: папска организација је, још једном, потврдила да је увек на страни колонијалних
олигархија и милитантно организованих држава.

Истозначно, популизам, лихварски хуманизам и квазихришћански синкретизам одлике су и


ватиканске и вашингтонске политике. То потврђују и биографије утицајних папских секретара,
бискупа и кардинала који уживају неограничено поверење ватиканског самодршца. Међу овима
истакнуто место су заузимали монсињор Паскал Маки, Џон Патрик Коди и Пол Казимир Марчинкус,
дете литванских емиграната. Занимљиво је да се у црквеним круговима за личног папиног
секретара, Макија, говорило да је члан "миланске мафије", иако га је папа Монтини (Павле VI), 1963.
када је изабран, повео са собом из Милана у Ватикан. Па ипак, није ништа мање занимљив ни случај
"кучкиног сина" из Њу Орлеанса, велечасног Кодија, како су свештеници звали свог бискупа који је
1965. прешао на сличну дужност у Чикаго.

И поред безбројних петиција свештеника и мирјана, и часних сестара, у којима се захтевало


смењивање, кардинал Џон Коди неприкосновено је владао Чикагом. Папа Монтини (Павле VI) није
санкционисао финансијског махера Кодија, баш као што није имао примедбе ни на свог финансијског
саветника, мафијаша Микелеа Синдону, кога је такође довео из Милана. Тек, папа Војтила (алијас
Јован Павле II) гајио је према њему посебну наклоњеност, с обзиром да је Коди, заједно са бискупом
Марчинкусом, финансијски учествовао у издржавању "Солидарности". Кардиналови критичари нису,
међутим, спорили Кодијево право на политичко уверење већ апсолутну утају трошкова папске цркве
у Чикагу, чији се годишњи приход процењивао на минималних 250 милиона долара.

Сумња да је Коди црквене фондове користио у приватне сврхе није била без основе, па га је
федерални суд (1980.) позивао да дâ изјаву о својим финансијским трансакцијама (присвојио је
милион долара само у корист пријатељице Хелен Вилсон). Успешно се неодазивајући суду, часни
Коди је понављао мантру која је била моћнија од државе: "Одговоран сам једино Богу и Риму."

Да је био у праву потврђују чињенице да се нико ни у Италији није усудио да санкционише сумњиве
подухвате Управе за верске послове, која је променила име у Институт верских послова (1942.)
односно Ватиканску банку. Милионским сумама располагао је сам папа (иако контролишући свега
85% токова новца), како би учествовао у годишњем профиту. "Тако је Јован XXIII остваривао између
15 и 20 милиона долара годишње".

Кардинал Џон Коди је, наиме, велике своте новца слао у Ватиканску банку одакле су се, укрупљене у
име акционарских инвестиција, селиле опет у САД. Ову врсту трансакција Ватикан је обављао "преко
Континентал банке у Илиноису, на чијем је челу једно време био и Дејвид Кенеди", потоњи министар
финансија у кабинету председника Ричарда Никсона. Због поверљивих пословних успеха, кардиналу
Кодију се гледало кроз прсте приликом омањих малверзација, попут оних када је сваку од бискупија
у Канзас Ситију и Њу Орлеансу олакшао за 30 милиона долара. Свештенички синдикат из Чикага и
судија Свете Конгрегације за науку вере (1976.) утврдили су да су све оптужбе против кардинала
тачне, али то није био разлог да папа реагује у било ком смеру.

Бискуп Пол Марчинкус, рођен је у једном од мафијашких предграђа Чикага. На месту председника
Ватиканске банке био је и у време убиства папе Јована Павла I, када је капитал банке, на чијем се
челу налазио, износио милијарду и двеста милиона долара. У енглеско одељење Ватиканског
секретаријата дошао је 1952, пошто је уз докторат из канонског права имао и одличне препоруке.

51
Био је, од 1971, блиски пријатељ са Микелеом Синдоном, финансијским саветником папе Павла VI,
односно Ватикана.

Очито да је папска тријумфална, војујућа црква себе идентификовала као државу која ствара
капитал што ће најтранспарентније доћи до изражаја у времену када је створена спрега између
масонске ложе "P2" (Пи-2) Лића Ђелија, ватиканских финансијских саветника и америчке мафије,
која је новац у Италији пласирала преко Ватиканске банке и делом њених сестринских банака. И
више од тога, Синдона је био повезан са пет породица њујоршке мафије која је двадесет година
превозила пречишћени хероин (на чијој се илегалној трговини зарађивало 500 милиона долара
годишње) из Италије за Њујорк. Послујући са Синдоном, "божији банкар" Марчинкус је усхитно
закључивао како овај његов пријатељ "иде далеко испред свог времена, када су финансијски
послови у питању".

Али, Ватикан није само нарастао у "највећег власника приватног богатства" (Дејвид Јелоп: "У име
Бога") већ у политичког арбитра и мултинационалну компанију која служи и прати политичку моћ.
Америчка ЦИА је надгледала и подржавала мафијашке трансакције капитала, па тако и Ватиканско
пословање ако је служило антикомунистичкој сврси. Уосталом, тим новцем су организовани и
најразличитији економски притисци "у неким земљама Источне Европе" (Д. Јелоп). Зато се папска
организација није либила везе ни са масонском ложом "Р2" која је припремала низ експлозија у
Милану или Болоњи - а спроводила ју је неонацистичка организација "Нови поредак" - са циљем да
се за бомбашке нападе оптуже и потом дискредитују италијански комунисти.

"Божији банкар", Пол Марчинкус био је у свим мафијашким трансакцијама лице од неограниченог
поверења, па му се нису замерали ни тајни банковни рачуни на Бахамима нити везе са Робертом
Калвијем из Амброзијанске банке чије је незаконито пословање прикрио пословима Ватиканске
банке, за провизију од скромних 45 милиона долара. Бискуп Пол Марчинкус био је кључна спона и у
повољном откупљивању фалсификованих обвезница осигурања америчке мафије (у вредности око
950 милиона долара) од стране Ватикана па захваљујући Микелеу Синдони, мајстору масонске ложе
"Р2"и финансијском саветнику папе Монтинија (Павла VI). Ватиканска корпорација је толико
усавршила оплођавање капитала да је сума од црквених такси (100 милиона долара) коју је, на
пример, добила од Хитлеровог Рајха 1943. скоро занемарљива.

Пол Марчинкус је, уз Синдону, успео да успостави важне везе са политичарима (од председника
Сцелбија, премијера Андреотија и председника Фанфанија до Ричарда Никсона) и развије
шпекулације Ватиканске банке са сестринским институцијама: Континентал банка из Чикага,
Хамброс банка из Лондона, Ротшилдова банка у Паризу. Утицај и уважавање председника
Ватиканске банке, Пола Марчинкуса, треба међутим сагледавати у духу традиције. Док је на челу
Ватиканске банке био кардинал Алберто ди Ђори а финансијски саветник папске корпорације
Бернардино Ногара - Ватикан је пословне партнере нашао у најмоћнијим финансијским
шпекулантима: Кредит Свис, Хамброс, Банкерс Траст компани, Чејс Менхетн, Морган Гарланти, и
други. Ногара је, исто тако, контролисао, куповао или пословао и са италијанским лихварима: Банко
ди Рома, Банко ди Санто Спирито - баш као што је уочи Другог светског рата банковне депозите
претворио у злато а на водеће функције великих компанија поставио тројицу нећака папе Пија XII.

Анатомија екуменске деструктивности

Подржавање бруталног узора константна је одлика папске организације, те се њен напор за


"универзалном јурисдикцијом" морао претворити у свеполитички програм. Тој жудњи према
глобалној моћи највише дугује савремена ватинократија у свему срасла у банкократију. Читава
историја мисије политичког хришћанства, заробљеног сопственом биографијом, зато и јесте главна
сметња папству да се врати у крило цркве. Напросто, јер је политика премрежила својства папске
организације, ватикански универзализам и не може бити ништа друго до ватикански империјализам.

Идеја о пуноћи римокатоличке цркве као једине исправне еклисиологије најбољи је пример како она
Богочовечанску истину претвара у човекобожну моћ, доследно ставу папског дворског писца (14.
век) Алвера Пелаја да "папа није обичан човек... моћ је његова без броја, мере и граница; што папа
чини Бог чини". Отуда се и римокатолички интернационализам претворио у декрет, идеологију
(унијатство) и политички програм (римоцентрични екуменизам). На Фирентинском сабору 1439.
посебно се инсистирало на декрету по коме "Света Римска црква тврдо верује да нико ко не припада

52
Римској цркви - не само многобошци, него и Јудеји, и јеретици и шизматици - не могу ући у Царство
небеско, већ ће сви отићи у вечни огањ, спремљен за ђавола и његове слуге, ако се пре смрти не
обрате Римској цркви".

У дугом историјском луку папоцентрична организација је вршила злочине са покрићем убеђења и


ослобађањем од греха пошто је неоримљене сматрала предодређеним грешницима, онима који су
одлучени од спасења, који су ђавоимани будући да нису папофили. Ову врсту геноцида сведочи
свака "католичка акција" у име прозелитизма, уније, конквисте или екуменизма. Будући да и
средства и циљ припадају језику и пракси политике онда је, следствено историјском опредељењу,
очекивана и ова врста доследности у ватиканској патобиографији.

Прецизније, нема ничег неочекиваног, недоследног нити чудног да и у време перманентног,


савременог екуменизма, римски првосвештеник поновља империјални став који се ни у чему не
разликује од империјалног става изнетог пре шест векова, а константно спровођеног. У том смислу
стратешку важност има управо енциклика Mater et Magistra (од 15. маја 1961.) која наговештава увод
у II Ватикански концил (1962-1965) који је себи поставио револуционарни задатак: "осавременити"
Цркву, ослободити је етнофилетизма који ствара сукобе и не разуме разлике, усмерити брод цркве
путем антиидеолошког заокрета, уз истицање глобалне кризе хришћанства и упућивање на
искупитељске вредности екуменизма. Али, стратешка енциклика почиње ставом: "Мати и учитељица
народа је католичка црква".

Да нема спасење изван папско-фундаменталистичке организације, да јеретици и шизматици неће


ући у Царство небеско и да римокатоличка црква јесте једина "мајка и учитељица народа"
потврдиће и садашњи папа Рацингер ( Бенедикт XVI). У одговорима за префекта Конгрегације за
пропаганду вере (29. јун 2007.) папа Бенедикт XVI безпоговорно тврди да је у хришћанском свету -
римска црква једина права црква, "чија видљива Глава јесте Епископ Рима као наследник Петров".

Није спорна природа хришћанске цркве, њена милосна љубав и дијалошки карактер - спорна је
чињеница да се дијалози Комисије за дијалог православних и римокатолика своде на обмањивање,
изигравање, узурпирање, извртање истине од стране представника "Петровог примата". Како је
изгледао, по питању Уније на пример, дијалог православних и римокатолика у Балтимору (9-19. јул,
2000. САД) најбоље сведочи саопштење Светог Синода Цркве Јеладе (објављено и на српском,
"Православље", 2007.).

Не сазнавати границу ниподаштавања, рушење достојанства домаће Цркве и саучествовање у


подразумевајућој теологији (папистички примордијализам) - никако не доприноси обнављању
дијалога као што изузимање из подразумевајућег дијалога никако не значи одсуство из историје.
Георгије Флоровски је у праву када идеју хришћанског јединства види као "тему века, тему времена
и тему историје" али јединство изван светости Свете Тројице, Духа Светог и првог и вечног
архијереја Господа Исуса Христа - није "сједињење све деце Божје у Јединородноме и Прворођеноме
међу многом браћом" (Рм. 8,26-32). Бранећи истину не чува се само право на даровани здрав разум
већ и непристајање на патологију политичког хришћанства чија наука (sactra doctrina) почива на
Августиновој формулацији "Roma locuta causa finita" (у Риму је речено, ствар је завршена).

Савремена екуменска конквиста Римске цркве укључила је у своју "католичку акцију" и бригу за
поседе и моћ цариградског патријарха, који се представља као екуменски (универзални) патријарх.
Повратно, жеља Цариграда да успостави власт над целокупном православном дијаспором (и тиме
ослаби утицај националних цркава на сопствену дијаспору), успостави ставропигијалне манастире,
решава евентуалне спорове епископа (пошто би у дијаспори они били изузети из јурисдикције
Цркава које су их поставиле) само је друго лице програма стварања "источног папства". Према тако
договорном плану трасирао би се најбољи пут да цариградски патријарх увећа своја добра и моћ не
би ли се, у коначном духу политичког екуменизма, та два центра (Рим и Цариград) договарала о
судбини римокатоличких и православних хришћана. Иако супротно 2. правилу Другог васељенског
сабора ова идеја се намеће упоредо са радом екуменске комисије како би православна Црква
прихватила "универзалну јурисдикцију" цариградског патријарха и тиме, прикривено, увео
политички централизам у устројство православних цркава. Истом циљу служиће и латентни
притисак на православне за сазивање свеправославног васељенског сабора који би канонизовао
универзални папски екуменизам.

Овај покушај увођења канонских новотарија, сходно папским претензијама "да и на Истоку постоји
папа, наспрам којег он има канонско право првенства", доследно је заступљен у документима III

53
Међуправославне припремне конференције (7-13. новембар 1993.) коју је организовао Православни
центар Васељенске патријаршије у Шамбезију. Иако је у изворнохришћанском, саборно-
православном законодавству важило правило по коме "ниједан од епископа није добио већу
благодат од Бога него што су је добили остали епископи" (39.правило Картегинског сабора 419.
године), цариградски центрумаши се позивају на 28. канон Четвртог васељенског сабора (Халкидон,
451.) у коме наводно налазе потпору да цариградском трону припада право на "универзалну
јурисдикцију". На тај начин се, позивањем на 9. и 17. правило Халкидонског сабора, тумачи и право
достојанства егзарха на управљање ван граница Цариградске патријаршије.

Колико је беспредметна ова правна вратоломија о моћи показује већ чињеница да су сва спорна и
недовољно јасно формулисана правила - образложена и давно дефинисана у расправама од
Аристина, Зонаре и Валсамона до историчара црквеног права Сергеја Тројицког. Најзад, када се
папистичка конквиста у 19.веку залагала за сличну акцију у Атини је, 1886, објављен Пидалион, у
коме се између осталог, указује и на погрешно тумачење да је "цариградски патријарх над свима
судија". Уосталом, реагујући на папофилске новотарије, и документа из Шамбезија, Миодраг
Петровић је у неколико чланака, као педантни каноничар указао на заблуде и девијације
заговорника "универзалне јурисдикције" цариградског патријарха (в.гласила "Хришћанска мисао",
1994; "Држава",1995; Serbian literary magazine, 1995 - са картом у прилогу).

Ако се има у виду историјско усаглашавање папске организације са политичким менама у свету онда
се не треба чудити што се односи православних и римокатолика и даље одвијају под жигом диктата
патерналистичког хегемонизма. Изузев жеље да досегне планетарну моћ, у овој организацији је
немогуће открити друга својства - тек не начела хришћанске философије живота. То је потврдио и
докуменат из Равене (27. октобар 2007.) којим се деценијска екуменска фарса своди на једно једино
начело: одређује се "папи место примата на свим нивоима" у оквиру свеукупне хришћанске
заједнице. Сав напор сусрета римокатоличких представника и представника православаних цркава
окончао се верификованом чежњом за апсолутним приматом. Иако, по свему судећи, архијерејски
сабори православних цркава неће прихватити овај предлог - остаје ружан утисак да је воља за моћ
показала магнетну привалачност и код оних на које се папска племенитост увек обрушавала с
мржњом, презрењем и погромима.

Питати се: хоће ли и овај екуменски суноврат изменити нешто у папској организацији и може ли
папство човекоцентричност преобразити у христоцентричност - за озбиљне тумаче и вернике је
изван сваког смисла. Инфантилно убеђење у мисију православаља да помогне како би овај Христов
намесник на земљи (Vicarius Christi) и Pontifex maximus дошао до Истине више припада политичкој
футурологији неголи хришћанској еклисиологији. Папе занима једино моћ: некада су је сањали са
нацифашистима а сада са глобалистима. Осовина Ватикан - Берлин променила је једино географску
ширину када је, у име политичког хришћанства ступила у екуменистичку еуфорију под новим
називом (осовина Ватикан - Вашингтон). Додуше, римоцентрична црква се ипак реформише: сваким
даном учи све више од хуманистичког секуларизма, ситуационе етике и људских права. Она
покушава да се либерализује саобразно свом америчком тутору који је, већ 1946, уложио четири
милијарде долара у "ватиканску реконструкцију". Да је утицај либералне демократије био очит и на
плану теологије сведочи и надимак ("папопроизвођач") њујоршког надбискупа Спелмана, али ништа
мање и брига о слободном протоку капитала коме су своју молитвену биографију, између осталих,
посветили и чикашки кардинал Џон Коди и чикашки бискуп Пол Марчинкус.

Тек, на плану људских права Ватикан је достигао Америку. До 2002. у САД је оптужено за сексуално
злостављање деце преко 600 свештеника. На захтев жртава Римска црква је исплатила одштету у
вредности од близу две милијарде долара. Дабоме, људске слободе су се браниле и на домаћем
терену: иако локални бискуп није био очаран оригиналном идејом, свештеник Антонио Рунђи је
планирао такмичење за избор мис међу часним сестрама. Нажалост, бискуп и остали италијански
свети часници ипак су одлучили (август 2008.) да ограниче Рунђијева људска права, иако је он
планирао онлајн такмичење без извођења часних сестара на модну писту. Али, макар је дијацеза
Мондрагона на југу Италије остала ускраћена за један верски догађај отац Рунђи није сносио
никакве последице.

Разуме се, после уподобљавања цивилизацијским захтевима, погрешно би било закључити да је


ватиканско-вашингтонски екуменизам у било чему ограничио деловање папске организације.
Штавише, склад догађаја није убедљиво упућивао на случајност колико на политичку озбиљност.
Наиме, словенски папа Јован Павле II (Karol Wojtila) најзаслужнији је за одлазак идеологије

54
комунизма у историјски архив, као и за организовање пољске "Солидарности" или руске
"Перестројке". Уједно, показало се да само особа његових способности може да реализује поруке
енциклике Divini Redemptoris (папа Пије XI обзнанио ју је 18. марта 1937.) у којој је јасно уочено да
хришћанску цивилизацију може спасити једино уништење комунизма "на било ком пољу и у било
ком виду".

И то је тачно: Јован Павле II није једино ревновао "ватиканској конструкцији" већ је на било ком пољу
и у било ком виду испуњавао заједнички програм ватиканско-вашингтонске осовине. Исто тако, као
лице сумњиве биографије у периоду Другог светског рата, папа Војтила није био само биће
изузетних способности већ и послушности. То се посебно одразило на његову улогу у Европској
унији, или у распаду Југославије, завршно са искључивим, секташким и расистичким односом према
православним Србима.

Одан америчком либералном хуманизму, папа и песник Војтила није доследно србофобичном
програму једино лично допринео програмској периферизацији српског стратишта у Јасеновцу из
времена Павелићеве НДХ (чему је служила његова мисијска посета мира Бања Луци 22. јуна 2003.) -
већ је, у име прекрајања историје, прећутао и смрт 12 беба у Бања Луци (19. јун 1992.), брутално
уништење Републике Српске Крајине као заштитне зоне ОУН (4. август 1995.) и етничко чишћење
Срба у Хрватској, бомбардовање Републике Српске (од 30. августа до 13. септембра 1995.), рат
евроамеричке фаланге против Срба (24. март -10. јун 1999.), као и масовне злочине над Србима у
Сребреници (3287 жртава) и Сарајеву (5515 жртава) током рата 1991-1995.

Последично, било је посве у духу историјских збивања да Јована Павла II замени "немачки папа" с
обзиром на улогу Немачке у Европској унији. Несумњиво да је и избор Јозефа Рацингера (папа
Бенедикт XVI) у најбољој традицији промотера ватиканско-вашингтонског екуменизма. То је и
разлог што је папа Рацингер изабрао за председника Конгрегације за пропаганду вере управо
надбискупа из Сан Франциска, Вилијама Ј.Леваду. И више од тога: у својој првој (Божићној посланици
од 25. децембра 2005.) Бенедикт XVI је позвао на успостављање "новог светског поретка"
утемељеног на исправним етичким и економским односима. За такву ревност папа Рацингер, иначе
своједобно припадник Хитлерове омладине у јединици за противваздушну одбрану, заслужио је да
свој рођендан прослави у Белој кући, што му је и омогућено (2008.)

Наследник папе Павла VI, Јован Павле I, предвидео је чистку масона у Ватикану. Члан ложе "Р2",
Мино Пекорели, објавио је имена стотину ватиканских масона. И то је разлог што је непоткупљиви
папа Јован Павле I морао да буде уклоњен, јер је његов наседник (Јован Павле II) "све вратио на
старо", чак, по узору, походио гроб шпанског свештеника монсињора Хозеа Марије Ескриве,
оснивача масонске организације Opus Dei (Божији посао). Такође, папа Војтила (Јован Павле II)
окружио се "светим" криминалцима, па и чикашким мафијашима, какви су по својој активности били
кардинал Џон Патрик Коди и бискуп Пол Казимир Марчинкус.

Јован Павле I је намеравао да Ватикан, претворен у мултинационалну компанију, врати светости


Цркве, да преорганизује ватиканске послове и корпорације у Лондону, Цириху, Монтреалу, Токију и
њујоршком Вол Стриту (синониму Америке), не би ли Црква служила сиромашнима уместо
криминогеним појединцима и "месијанским" политичарима. "Ватиканска банка и све остале
ватиканске конституције које су чиниле огромну финансијску машинерију" (Д. Јелоп) то нису могле
да дозволе, па је Јован Павле I ликвидиран после симболичних 33 дана проведених у папском трону.

Поучени политичком папском традицијом, и савременим ватиканско-вашингтонским екуменизмом,


православни немају ни један једини богословесан разлог да учествују у "ватиканској
реконструкцији". Тим пре што је историја најбољи сведок критичког става Константина Петровича
Победоносцева, оберпрокурора Светог Синода (1880-1905), по коме се "папе смењују, али - ма какав
папа био - световна политика Курије остаје иста, и ниједан папа нема ту моћ да би је променио". Тек
савремени амерички узор, који се очитава у политици Ватикана, не може бити пут папског враћања
светости Христвих таблица љубави и животу Цркве јер је "Америка немилосрдна, самозаљубљена и
брутална" (Харолд Пинтер).

Тим пре, испољавање екуменистичког прагматизма не може допринети нити побољшању,


поправљању или срастању у Духу Истине римоцентричног погледа на свет. Самим тим, неуверљива
је, бескорисна и штетна прагматична политизација ухристовљеним идентитетом домаће Цркве.

55
Свима је јасно да је било погрешно одустајање од тужбе против просвећених варвара који су
извршили нечувено антихришћанско насиље на Косову и Метохији. Наиме, Синод СПЦ је 28.
децембра 2004. предложио да Епископ рашко-призренски Артемије повуче тужбу против Немачке,
Француске, Италије и Британије због рушења 150 православних светиња у зонама њихове
одговорности у оквиру "мировних" снага од 1999.године. Штавише, 24. јануара 2005. Саопштењем
Синода је и потврђено да се претходни предлог (из 2004.) прихвата и да Синод доноси одлуку о
повлачењу тужбе. На жалост, пут од прагматизма до политичког инфантилизма је неизбежан, па се
и екуменска воља претворила у екуменско насиље, те је на трећој години београдског Богословског
факултета, од 2008, уведен изборни предмет "Плуралистичко друштво и његови непријатељи".
Ваљда као допринос пастирској теологији!

Несумњиво, сусрет екуменске конквисте и изворнохришћанског богословља трајно се потврђује у


слабости "инструментализованог православља", како је о. Јустин Поповић тачно запажао. Да је
екуменизам идеолошка мена папске организације овај молитвеник и догматичар указивао је у
бројним својим текстовима, посебно 1971. и 1977, упозоравајући на грешке саборног богословља. То
је и био разлог што је Ћелијски Јустин, монах и бивши професор Универзитета, непогрешиво
назначавао: "Екуменизам Богочовечанске Истине је срце Богочовечанског = Православног
Екуменизам, који је увек Ипостас Богочовека Христа, у њеној козмичкој, и свекозмичкој и свеукупној
целосности, и земаљској историјској конкретности" (Атанасије Јевтић "О римокатоличком
екуменизму", "Православље", 2007, бр.969-970).

Предраг Р. Драгић Кијук

ХРИСТОПРИПАДНОСТ ВОЖДА КАРАЂОРЂА

Ми два века живимо ослобођени или заробљени памћењем о Ђорђу Петровићу Карaђорђу и
чини се веома разложним да се управо сада, после престанка забране историјског памћења, бавимо
његовим животописом. Колико сам у праву моћи ћемо да просудимо када се у ствари будемо
суочили са неким чињеницама за које хоћу да верујем да су највећем броју људи непознате. Сељачки
цар – како су са поругом на европским дворовима називали Карађорђа, учинио је за историју културе

56
српског народа више него сви учени Срби његовог времена, по питању законодавства, школства,
значи просвете и науке. У ондашњим околностима Карађорђе је заиста учинио више него они којима
је то била дужност а који су такође све чинили на добро свог народа.

По много чему необична појава, по много чему тајновита и помало чак и мистична појава. Када се
појавио сељачки цар нико у Европи није имао интереса нити за тог посве необичног сељачког цара
нити пак за народ који је он предводио. Наполеон ће 1806. године тражити од тyрскога султана да
се обрачуна са српским одметницима. За Европу, дакле, нису постојали никакви српски страдалници
и мученици, нити српски вожд ни устаници, иако са 1804. настаје брисање европске Турске из
политичке географије. И то је важило за целу Европу, како за републиканску тако и за било коју
европску империју, јер Европа је другачије видела крај болесника на Босфору. Свака империја,
несумњиво, правила је деобу турског царства у Европи по својој мери, свака од њих је очекивала да
ће по самртном ропцу болесника на Босфору заузети те просторе, проширити своју империју, не
бавећи се, разуме се, ниједног јединог тренутка националним интересима или обновом држава које
су постојале пре Османлијског царства на тој територији. И зато се не треба чудити што Француска
није имала интереса за Карађорђеве устанике и што Наполеон тражи од султана да се обрачуна са
српским одметницима. И не само то: он шаље 3 000 француских војника који су заједно са турским
војницима пуцали по српским устаницима, јер Европа је сасвим другачије видела српски устанак од
напаћеног народа, баш као што данас разрогаченим очима посматра силовање Србије, чудећи се
народу који на то не пристаје.

ЕВРОПА И ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК

Шта је интерес Европе, шта је њена идеја праведности? Прокламовано начело: egalite, fraternite,
libertе – парола које ће се изговарати у Француској, или Марсељеза – која ће бити на уснама њених
војника, били су уперени против Карађорђевих устаника. Интерес империја ни једног јединог
тренутка није био интерес ни једног јединог балканског народа. То што важи за Србе важи и за Грке
у Јелади, који су такође дигли национални устанак и покушали да се ослободе најназаднијег
феудализма, турског феудализма. Ни мало се неће разликовати од француског става, империјалног
става, ни став Аустријске империје. Аустрија ће бити само посматрач, баш зато што је највише
учинила да Турску ограничи на Балкану и да је - по политичкој и војној смрти - наследи на Балкану.
За нас утолико чудније пошто се једног тренутка Србима чинило да је Аустрија наклоњена
интересима српског народа. Овакво уверење је, међутим, било потпуно погрешно. Аустрија се, као и
увек све империје света, служила народима, већ и стога што империје никада не служе народу.

Срби су били употребни објект аустријске царевине и то су дубоко плаћали: последњи пут у XVII веку
после губитка рата са Турском, када се велики број српских породица морао покренути пут севера,
са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, спасавајући се 1690. од турског погрома. Срби су, дакле,
били у заблуди када су веровали да је Аустрија вођена хуманизмом и филантропијом, користећи се
њима у рату са Турском, а били су у заблуди и због тога што ниједна империја у Европи није више
учинила за њих од Аустрије, и то на политичком плану, у вековима српске таме. Шта је то Аустрија
учинила? Ова католичка империја је створила Аустријску Краљевину Србију. Краљевина је имала свој
грб, веровали или не, са српским оцилима, и трајала је од 1718. до 1738. године. Аустријска
Краљевина Србија је имала посебну администрацију, на челу са фелдмаршалом Александром
Витембершким, али Аустрија је то учинила због сопствених интереса а не интереса поробљеног
српског народа. Аустрији су устаници Карађорђеве Србије требали једино као чиниоци слабљења
Турске а не као наследници поново успостављене српске државе. Најзад, када је Карађорђе
нагомилане историјске патње и нагомилане историјске тежње српског народа ујединио ништа од
свега тога што су Срби очекивали није се догодило. Аустрија је на устанак Срба историјски заћутала
као што је слободарска Француска историјски затајила.

Очито, Србима се 1804, као и данас 2004, ограничавао национални интерес па је херојски и морални
чин Карађорђевих устаника, за Европу, имао значење преступљења. Српски злочин се састојао, онда
као и данас, само у томе што су његове вође покушавале да избаве свој народ од покоља - и то на
територији коју није Европа даровала Србима, већ ју је историја даровала Србима. И зато ће се, и не
само зато, Карађорђе окренути пут Русије - сматрајући да ће, истоплемено сродна и по вери
најблагороднија српском народу и српском православљу, Русија имати разумевања за душу српског
народа, који је смогао снаге да после три и по века тражи своју истину.

57
Према томе, Карађорђе се одлучио под необичним околностима и не много наклоњеним српском
народу да подигне устанак 1804, обзиром да није било стварне помоћи ни са једне стране. Право је
чудо да се у времену када у народу постоји само у психолошком смислу нагомилана енергија, али
недовољно артикулисана, неко ко себе види као вођу, ко себе види као човека који разуме тренутак
времена у коме живи, усуди на рат са милитантном муслиманском империјом и да се прихвати
најважнијег задатка у историји српског народа, или бар у новијој историји српског народа у
последња два века. Све спољне околности су биле против а само једна је подупирала његову одлуку
- она која не подлеже спољним утицајима, што значи вера. Само та обистињена вера могла је да му
да снагу да у времену историјског мрака нађе снагу успења и васкрсења српског народа. Колико год
се то нашим или страним историчарима не допадало, вера је Карађорђев импулс животу и мера
достојанства живота. Али то није вера, како би поједини преучени смутљивци хтели да нас увере, у
препознате пропилеје нове Европе, нити вера у неодлучну Русију, слободарску Француску, праведну
Аустрију или мистериозно републиканско или хетеријско братство.

Разуме се, сви писци политичке историје Срба покушавају да први велики устанак доведу у везу са,
ондашњим, модерним слободарским идејама. Поједини истраживачи, пак, истичу пресудним за
избијање Првог српског устанка неку врсту криптополитике која је постојала око Карађорђа као
разлог што ће он ући у историјску авантуру и то захваљујући пре свега интересима других, па се
најчешће помињу интереси Русије, која је на Дунаву имала неколико својих јединица. Не само што
нисам склон да делим мишљење оних који су писали политичку историју Србије на овај начин, него
ми се чини да је Карађорђе друго лице у великој и важној историји српског народа које никада нисмо
на прави начин разумели.

КАРАЂОРЂЕВ ЗАВЕТ

Карађорђе напросто има способност да осећа нагомилану патњу и енергију вере код српскога
народа који, и поред тога што је скоро на историјској смрти, није изгубио наду односно жудњу за
слободом. И као магнет, Карађорђе препознаје и оживотворује тај идеал код српског народа, идеал
слободе. И једини он препознаје тај идеал слободе код српског народа као знак хришћанског и
историјског оптимизма. И само захваљујући свом хришћанском опредељењу српски народ никада
није изгубио веру у смисао живота и наду у историјско спасење. Срби су, дефинитивно од Немањића,
потврдили своју утемељеност у историјском оптимизму (јединство историјског и теолошког). То је и
разлог што начело саборности (које чува јединство предака и потомака) подразумева обнову
државности по систему религиозних вредности. Карађорђев смисао за национално уједињење
заробљен је, у најпозитивнијем смислу речи, тим особеним, хришћанским начелом саборности. То,
даље значи да је три и по века ропства српски народ претрајао захваљујући хришћанском
историјском оптимизму. Карађорђе, тај изданак делатног хришћанства, препознаје и као магнет
упија хришћански оптимизам, он скупља, сублимише и артикулише народну енергију која се враћа
народу као пробуђена свест о успењу. То је и разлог што вожд магнетном снагом привлачи народ
који је себе у њему препознао.

Да поновимо још једном: за Карађорђа слобода је жудња за идеалом, али то није обична слобода, он
тражи неку вишу слободу, јер не можеш остварити без вере у вишу слободу чак ни земаљску,
људску. У том опредељењу за вишом слободом Карађорђе у ствари тражи истину. И то су два начела
на којима почива Карађорђево опредељење: слобода и истина, два христоносна начела. И он ће их
пронаћи управо у хришћанској философији живота. Слобода која није истинита је поробљена, лажна,
прагматска, лихварска, изопачена слобода. И то је важећи закон био 1804, и то је важећи закон и
2004, и важиће док је света. Штавише и његово опредељење за устанак такође је оправдано са
становишта хришћанске философије живота јер су у његовом верујућем бићу, у његовој души,
најдубљи смисао имале речи Св. Јована Златоустог: Не верујем у спасење онога који не спасава
друге. Значи, морално херојско опредељење Карађорђево има упориште управо у хришћанству:
идеал слободе као идеал истине открива се у хришћанству, будући да је живот у Христу живот у
слободи.

Ту свест о слободи као истини, или ако хоћете неку врсту завета, Карађорђе је чувао као тапију своје
вере у којој је налазио потврду да живот има смисла једино као живот у слободи. Јер као што каже и
опомиње и поучава јеванђелист Јован: Имаћете великих проблема у свету али се не бојте: ја сам
победио свет; и исто тако каже: Познаћете истину и истина ће вас ослободити; или како смо данас
отпочели Сабор када је Преосвећени цитирао јеванђелисту Јована, када пред нас износи речи

58
Господа Исуса Христа а које гласе: Ја сам пут, истина и живот. Дакле, на тим уверењима, на тим
начелима Карађорђе се определио да води српски народ у будуће неко време и он је као земљотрес
пробудио српски народ и то буђење српског народа траје од Карађорђа до данас. И оно још увек није
завршено.

Рекао бих још нешто: само једна горостасна појава као што је Карађорђе је могла учинити да се
после три и по века српски народ врати себи, оцима својих отаца, да има порив да се стално враћа
свом идентитету, својим коренима. И да се непрекидно буди уз помоћ таблица Христовог живота
што тако и траје већ две стотине година. Али, не само Србе: Карађорђе је пробудио и политички
оглувелу Европу утврђујући да је несрећа балканских народа под турском империјом доказ
политички оглувеле Европе. Али, и то треба истаћи: не интелектуална, не хуманистичка него
политичка Европа се увек према балканским народима понашала неисторијски. За Европу су
балкански народи постојали искључиво као употребни објекат и њу апсолутно није занимала
судбина балканских народа. Ту Европу, до те мере себичну и егоистичну, као земљотрес је пробудио
управо Карађорђе, јер да њега није било Европа би сигурно још дуго била у политичком муку. Зато и
није погрешно рећи: са Карађорђем отпочиње почетак краја једне од најмоћнијих империја – турске
империје.

СРПСКА ОДИСЕЈА

Околности када Карађорђе делује, и када покушава да сабере свој христочежњиви национ, нису
нимало за српски народ, као и за друге народе на Балкану, биле повољне. Европа је сасвим
неисторијски посматрала судбину свих народа на Балкану, пре свега верујући да ће непријатељска
Турска обавити један пријатељски задатак - поништиће православље. Зато ће Карађорђе, свестан
планова и латинске и турске Европе, али и историјских трагедија у којима се нашао српски народ,
себи дати у задатак нешто што је - под датим околностима - било немогуће. Он је процес
расрбљивања тумачио трагедијом народа који се јако удаљио од своје матице, јер су се у време у
коме Карађорђе са устаницима сабира национ на рубовима области српства већ дешавале
патолошке промене. На западу, у српском народу изложеном латинском прозелитизму зацарила се
још један куга коју је народ пословично описао речима: отац се клања, мајка се крсти, а дете се
чуди. Срби су у великом историјском искушењу почели масовно да примају ислам.

У другим деловима где су се Срби озападили у односу на матицу притисак није био мањи. Карађорђе
је свестан (он је и сам био војник аустријски) да милитантна Европа није наклоњена малобројним
народима а посебно православним народима. Није ли, после оба велика српска устанка, Аустрија
укинула Српску Војводину 1860, кажњавајући Србе због тога што наводно раде на њеном рушењу (а
Срба је, онда, било испод милион лица)?! Период тихе асимилације отпочео је пропашћу српске
деспотовине 1459. и та асимилација је трајала скоро до наших дана. Иако су пратиоци прозелитизма
и верске изопачености многобројни навешћу само један: када папа Пио II, 1502. године, прави карту
која се зове Europa Orientale он на територији Славоније бележи Србе између река Саве, Драве и
Дунава. И то је тачно. На тој територији у Краљевини Славонији није било другог народа до Срба па
ће то чак посведочити 1537. краљевски војсковођа Кацијанер који каже да су његову "војску у
Славонији" хранили Срби из Осијека, који су колима довозили храну. И управо зато што ће у
Краљевини Славонији српско становништво бити аутохтоно и Арсеније IV Шакабента ће подићи 1743.
Саборну цркву у Осијеку. Срби су у процесу асимилације прво преверавани, затим је покушавано да
се над њима изврши преидентификација, да им се да нова биографија, а њихови споменици су
рушени, па тако и Саборна црква у Осијеку коју су хрватске усташе порушиле 1942. године, а
новоподигнуту (1966.) опет порушиле хрватске усташе уз помоћ евроамеричких фашиста 1993.
Уосталом, шта је остало од Срба у Хрватској после хрватског погрома над њима у периоду 1991-
1995?

Као што знате ни мало бољу судбину нису имали ни преостали споменици Срба у последњем рату.
Хрватски католици, босански муслимани, шиптарски муслимани, уништавају сваки српски траг.
Овакве будућности Карађорђе је био свестан када је у давној прошлости сабирао Србе. Он је даљи
ток тихог процеса асимиловања за све Србе који су се удаљили и живе на рубним деловима Српства
јасно уочавао. И више од тога: Карађорђе је сматрао време устаника можда последњим тренутком
када Срби морају да се саберу и да је то једини начин да покушају да одговоре на изазов историје.
Зато се Карађорђе обраћа и српској дијаспори за помоћ, Србима који живе у адаптираним
домовинама. Посебно су за Карађорђево време значајни односи са Србима у Трсту. Отуда, Срби у

59
расејању још од Карађорђа имају посебну одговорност за очување националног бића. Наиме, као што
је и онда помагала Србију материјално дијаспора у наше време мора и да шири истину о Србима.
Недвосмислено: историја је Србе у расејању, сада више него икада раније, ставила на најтежи испит,
чак и ако нису својом вољом одлучни да припадају том задатку.

Само захваљујући поновном буђењу хришћанских начела на којима је узрастао наш народ, оличеним
управо у Карађорђу, Срби су претрајали и победили историјску смрт на којој су се налазили 1804.
године. И само захваљујући њему они су на тај изазов одговорили на једини прави начин, на начин
хришћанских уверења. Сваки други одговор би био исполитизован и Срби би запали у тзв. историјско
гротло.И то ће бити најважнији разлог што се Карађорђе окреће православној Русији. Карађорђе је
свесно прислонио српски колективитет о словенско стабло, што је под датим историјским
околностима било природно. У његово време неки народи су већ одвојени од словенског стабла и
живе преидентификовану биографију; хрватски сабор, на пример, 28. новембра 1805. устаје у
одбрану не народног већ латинског језика "на коме су" - мисле они - "сви закони и култура".
Православној Русији Срби су се обраћали и раније (цару Ивану Грозном и царици Катарини) тражећи
од ње заштиту за своје историјско спасење, чак ће, 1750, велики број српских породица напустити
Аустрију и у Русији основати две области: Славјано Сербију и Новаја Сербију. Као потпуно неупућен у
дипломатију, као човек који није разумео да се политика великих земаља тиче великих интереса а
не људских судбина, Карађорђе није имао добру процену свог обраћања православној Русији.

СВЕТИ РАТНИК

Ја знам, захваљујући нашој историографији, да је тумачење о Карађорђу као о човеку који не носи у
себи само херојски мит већ и хришћанска уверења у наше време потпуно необично, али у српском
народу о Карађорђу (који је славио св. Климента, 8. децембар) нема нити једног другог уверења сем
хришћанског уверења. И то је логично пошто је целокупно свештенство следило Карађорђа, и
митрополит Леонтије такође. Ту христоприпадност народ бележи и у другим појавама. Погледајте
записе о Карађорђевом рођењу. Сведоци који су познавали његове претке, његове родитеље па и
каснији приповедачи када остављају записе о Првом српском устанку сви од реда бележе један
необичан догађај. Разуме се, за књижевност није ништа необично да се јављају препознатљиви
паралелизми, али неће бити случајно да се јављају баш такви паралелизми у вези са Карађорђем.

Карађорђева мати Марица је, наводно, одмах по његовом рођењу и то на његовим грудима, дакле на
новорођенчету, видела представу сјајног месеца. Други приповедачи, по сведочењима очевидаца,
бележе велику светлост која се појавила говорећи у ствари о једној врсти божанске воље што нас
неодољиво подсећа на светлост која се појавила рађањем највећег небоземног праведника, Исуса
Христа, коме су због те светлости ишли на поклоњење источни мудраци. Зар то не значи, а значи, да
приповедачи о Карађорђу бележе и његово рођење као светлосно јављање. По приповедачима који
бележе рођење Карађорђево опис је скоро идентичан библијском и због тога су историчари, бар
добар део њих, сагласни да је Карађорђе рођен 1759. године, када је забележена појава Халејеве
комете над овом територијом. Има и других врста сведочанстава: да се у кући затекао неко од
Турака и да је тог богатог Турчина, који је туда пролазио па заноћио, у сну пробудила светлост и да
је укућанима рекао: Није вам се родио син, него господар. Једну од таквих прича везујемо за
босанског везира Ахмет-пашу Ћуприлића, који је био нашег порекла па прешао у ислам. Неће бити
случајно да у народу живи такав опис и такво разумевање Карађорђа, јер ће то даље утицати, како
народно предање сведочи, на цео ток његовог живота. Исто тако, неко ко долази на свет као
праведник, бар у народној свести, вероватно ће као праведник и завршити. И заиста, као што знате,
Карађорђе је не само највећа појава у историји српског народа у последња два века већ је и
јединствена појава жртве. Године 1815. биће убијен у Радовањском лугу али се особено вождово
својство (херој као жртва) уселило у народ као светрајност, као историјско знамење. Значи и његово
рођење и његова смрт на сасвим други начин постоје у поимању српског народа и другачије се
тумаче од историјске слике која је дошла до нас.

Има један случај на који желим да скренем пажњу а који је потпуно у складу са народним поимањем
праведника-жртве, а то је начин погребенија, сахрањивања Карађорђа. Карађорђе је сахрањиван три
пута. 1817. је сахрањен у Кошарни, тако се звало некад село Радовање. Није, међутим, необично
само име села у коме је убијен Карађорђе већ су, и иначе, у историји српског народа врло занимљиви
називи појединих места - јер одгонетају биографију народа кроз призму народне мудрости. Који су
то разлози утицали да место где је Карађорђе убијен промени своје раније име у нов назив:

60
Радовање? Која се то тако важна и радосна вест могла догодити да у свести народа село промени
назив? Највероватније да је и то у вези са паралелизмом о коме сам говорио и поимањем у
колективном памћењу односно да се народ срео са човеком који га је орадостио, који је собом носио
и пробудио у свом народу жудњу за слободом као истином - у кључу хришћанског погледа на свет.
Али да поновим: 1817. његово ће тело бити сахрањено у Радовањском Лугу. Кнез Милош је дао да се
одере Карађорђева глава, кожу је испунио сламом, однео паши и послао у Босфор. Није се знало
дуго шта је са лобањом Карађорђевом. Године 1819. кнегиња Љубица ће успети да се избори да се
Карађорђеви остаци сахране, дакле други пут, код Саборне цркве у Београду, а онда ће 1820, нико
други до Милош, кнез Милош Обреновић, бити најзаслужнији да остаци Карађорђеви заједно са
главом буду сахрањени испод олтара Карађорђеве задужбине на Опленцу. Као што се може
приметити - Карађорђев животопис је читав један лук са свим хришћанским ознакама и симболима.

Карађорђе у свести српског народа постоји као свети човек, свети ратник, као прослављен човек у
вери. То је и разлог што је народ препознао себе и своју снагу у Карађорђу и што је поклонио своју
наду Карађорђевој вери, јер то није била само вера у победу зла већ и вера страдалника да их
Праведни судија није напустио. Своје упориште народ је потврдио у чињеници да је свештенство
следило Карађорђа. Ако су мене у ратној срећи понекад и мењале црквене људе, и њихов однос
према вожду српског устанка - народ се није дао смутити, па је своја уверења о светом ратнику и
праведнику као жртви преносио с колено на колено. Уосталом, када су црква и народ заједно онда
расту и вера и душевност и слобода. Када се династија Карађорђевића одлучила да подигне своју
задужбину на Опленцу, уважавајући вољу народа, на њој је приказан Карађорђе са ореолом, као Св.
Ђорђе како убија аждају (фреска или лунета изнад улазних врата). Дакле, краљ Петар I
Карађорђевић је у потпуности испоштовао виђење, свест и осећање народа који се сусрео са, можда,
најнеобичнијом историјском појавом у последња два века у Европи.

КАРАЂОРЂЕВ КРАЈ И НАШ ПОЧЕТАК

Зато и напомињем: српски народ је, после три и по века, захваљујући баш Карађорђу остао
историјски европски народ, али то није само по временској повести већ надасве по православној
историософији. Зато је важно да се не изглоби из традиције свог језика и аутентичне литературе о
самоме себи. На жалост, ми као да смо изгубили сваки компас, па слушамо свакојаке квазитеорије о
Карађорђевој и Вуковој "револуцији" којом смо први пут стали раме уз раме са Европом. Слушамо
нови језик и као да га разумемо а одбијамо да слушамо језик наслеђа, па у том лавиринту не само
што су нам одузели историјско памћење већ и потребу да се памтимо. Због тога, и само због тога,
суочавање са проблемом губљења свог идентитета увек је повезано са губљењем језика. Језик је
сигурно један од темеља темеља важних за идентитет једног народа. То су знали нарочито Срби у
дијаспори којима се обраћао Карађорђе. И ова паралела је важна, јер српска дијаспора је и 1804. и
2004. на великом историјском искушењу и без обзира има ли вољу да то буде или не. Као што ни
народ не бира своје великане, јер великани у једном народу постоје, како каже Бодлер, против
његове воље. Тако да и Карађорђе постоји, можда, и против наше воље, али он постоји. Он је
објективна, реална, истинита чињеница.

И у његово време се такође борило за идентитет српског народа и српског језика, јер је његово
време већ увелико време расутих Срба по свету. Занимљиво је сетити се Ђорђа Шагића који је
учествовао у борби за Београд заједно са Карађорђем, човека кога ће пут после пропасти Првог
српског устанка одвести у Америку; биће учесник у рату између Америке и Мексика (1846-1848) и
биће извештач у америчком грађанском рату 1861-1865. Он је покушавао да информише ондашњи
свет о проблемима православних Срба и православних Грка под турским освајачем. Шагић је у
Америци наишао на плодно тле за своју идејну борбу јер је она подржавала покрете за национално
ослобођење (позната Мунрова доктрина из 1823). Овај авантуриста је објавио "Мемеоаре", 1858, које
познати амерички писац Џон Ливингстон сматра зачетком америчке авантуристичке прозе.

Поменимо овом приликом и једног необичног и образованог Србина, који је писао о језику као о
важном сегменту националног бића. То је Теодор Јанковић Миријевски, који је 1781. издао
"Меморандум" у коме се залаже код аустријског двора за очување ћирилице, јасно опомињући
српски народ да мора да очува свој језик и ћирилицу као своје писмо. Овај заборављени национални
радник (чији се живот угасио годину дана после угушивања Првог српског устанка), покушајмо то да
упамтимо, извршио је реформу аустријског и руског школства.

61
Јесмо ли ми, најзад, нешто изгубили од нашег језика и осећања за језик? Дабоме да јесмо; иако не
желимо то да признамо ми се још увек делом налазимо у језичком турском вилајету а већ смо
суочени са налетом једног новог агресивног језика са којим се Срби срећу у XX и XXI веку. Доказ да
смо ми добрим делом остали заробљеници једног тешког историјског времена потврђује губитак
осећања за језик. А јер нема памћења у времену и Истини изван језичког памћења - поновићу
неколико података: српски писци бележе рађање Ђорђа Петровића, описују и природне феномене
приликом рођења Ђорђа Петровића, и необично сахрањивање земних остатака Ђорђа Петровића.
Наша династија, међутим, носи име - Карађорђевићи, дакле, по називу како су Турци називали Ђорђа
Петровића (црни Ђорђе). Живећи потпуно у идеји сасвим другог језика, династија Карађорђевића
бележи време суноврата а не успења свога народа. Грех према језику (као дому сваког народа, као
души народа) и грех према прецима тражи од нас да се ослободимо језичког вазалства. Слободни у
језику бићемо слободни и у памћењу и у вери, слободни у Истини па тако и у тумачењу
монархистичког принципа који је произишао из хришћанских принципа. И зато јесте важно да се
враћамо свом језику, јер нам он помаже да разумемо и наше грешке, и наше заблуде, и само нам он
помаже да нас упути ка Истини која је Пут и Живот. Све је заплетено у језику и у њему је историјска
биографија сваког па и српског народа - јер јеванђелист Јован (у 6. стиху 14. поглавља свог
сведочења о Исусу Христу) утврђује историјско претрајавање народа кад упућује на Господа који је
заветовао: "Ја сам пут и истина и живот".

Рекао сам и поновићу: српски народ је дуго времена поседовао свест о Карађорђу као једној од
стожерних тачака српскохришћанског православног уверења. Онда је захваљујући великим
историјским искушењима српски народ изгубио то осећање. Изгубио га је дотле да смо дошли у
ситуацију да се у нашем времену - у времену лажних вођа и лажних пророка, не само напољу већ и
код нас, у времену политичких диктата Европе и Америке и времену сатанизације и гетоизације -
српски интелектуалци одричу херојског мита о Карађорђу. У моди је приказивање српске историје
као мегаломанске опсесије, патолошке политике и хегемонистичке идеологије. Тако је и вожд Првог
српског устанка против турског завојевача постао амбивалентни вођа српске револуције, догођене
под утицајем друштвених збивања и преокрета у Европи. Чак је и место вође устанка укинуто не би
ли се истако сам догађај устанка - откада почињу два века модерне српске државе. Напросто,
почињемо да отписујемо своју јасну прошлост пред нејасном будућношћу - верујући да се, на тај
начин, и на најбољи начин, ближимо, стапамо, уједињујемо са светом који нам скраћује историјско
време, скраћује земље и популацију, унижава патриотизам, сакати националне институције и
проглашава жртве крвницима.

Дошли смо дотле да у позицији распада Југославије и сатанизације српског, древног европског
народа сами релативизујемо своју прошлост и садашњост. Пристали смо да се свака монада нашег
националног живота доведе у питање па тако и смисленост наше историје. Олако смо почели да се
одричемо моралних начела отаца наших отаца и историјске традиције која се огледала у јединству
предака и потомака. Током и после одбрамбеног рата, на крају логорског XX века, дозволили смо да
нам мешетари пишу неисторијску биографију и тако изгласају националне вође (уз Светог Саву и
Карађорђа) који су сметња придруживању новим цивилизацијским тековинама и новом поретку
Европе и света. На једном је обесмишљено верско, слободарско, херојско и морално својство српског
народа. Модерним српским јаничарима никако није јасно зашто је Карађорђе заиста дао своју главу.
Па, ипак, иако многима међу нама није јасно зашто је Карађорђе дао своју главу, било је међу нашим
савременицима и оних до којих је та хришћанска, земаљска светлост Карађорђева дошла, и они су
били свесни зашто је Карађорђе дао своју главу. Такво једно савремено сведочанство, а јер нисам
сигуран да ћете га икада и где чути, ја ћу вам прочитати. То чиним стога да нас опоменем на
чињеницу да се свест о националном горостасу, и Карађорђевом хероизму, није угасила и да се не
може "потрошити"; она, напротив има свој одглас, свој духовни смисао, и у времену које је нама тако
блиско, у времену када велики број политичара и велики број српских интелектуалаца није знао шта
се дешава са српским народом, шта треба да се ради, није знао зашта треба да се бори. Из тог
периода постоји овај запис: „Ђе Обилић некад стао, / отле мора да се пође. / Идућ тијем путевима /
стигао сам млађан ође. / Ђе је многи прије мене боравио, биво, / пет живота још да имам / народу би
мом дариво“.

Ово је запис са једног гроба у Дулићима код Гацка – један млад човек изгубио је, у антисрпском рату
1992, живот знајући зашто га даје. И зато, због душе нашег младог брата у Христу и праведности -
дужан сам да кажем: свест о Карађорђу коју смо ми изгубили Српска Православна Црква је чувала. И
заиста, молитвено се клањајући успомени на вожда Карађорђа, лета Господњег 1989, на освештењу
темеља цркве св. великомученика Георгија а у родном Вишевцу Ђорђа Петровића - један од
најмудријих српских владика, Сава Шумадијски, обраћајући се народу поручивао је: Овде је Света

62
земља и одавде се догодила слобода целом српском народу. Од данас преко Карађорђа ће Бог бити
са вама и Ви никада више нећете бити сами. Срби морају то да упамте, јер када из свог памћења
изгоне или забораве и пристану да у свом историјском памћењу остану без Карађорђа, њима
предстоје највећа искушења. Треба ли поновити: Срби доиста јесу са Богом и Срби нису сами само
онда када гаје свест о васкрслом Праведнику који је дошао у свет који га је осудио, баш тако као што
су људи осудили и Ђорђа Петровића - Карађорђа. Његов Завет коме је он служио и хришћанско
уверење (јер живот у Христу јесте живот у слободи) наш је Завет који остаје до краја времена, али
тај Завет можемо изговорити и на други начин: Служите свом народу као што Господ служи
грешнима.

63

También podría gustarte