Evgenija Grande

Evgeniju Grande Balzak je napisao za pet mjeseci, od jula do

kraja novembra 1833.
Napisao je roman inspirisan ljubavlju prema svojoj buduoj
supruzi gospoi Hanskoj u najveoj materijalnoj oskudici.
Trebalo je voljeti da bi se opisala ljubav Evgenije Grande, ljubav
ista, velika i ponosna.
Roman je imao ogroman uspjeh.
Radnja se dogaa oko 1821. u Somiru, gdje u jednoj mranoj i
hladnoj kui ivi tvrdica Grande sa svojom enom, erkom i
starom sluavkom. Grande, stari kaar i vinogradar, obogatio
se vrijeme revolucije kupujui narodna dobra. On je viestruki
milioner, ali i tvrdica koji liava svoju porodicu svega. Njegova
ki Evgenija najbogatija je partija za enidbu u itavom kraju.
Dve porodice, Krisovljevi i Grasenovi otimaju se o njen miraz.
One veeri kada poinje drama obadve
porodice se okupljaju kod Grandea da obiljee
Evgenijin roendan. Neoekivano dolazi arl
Grande, sin tvrdiinog brata. Kico i pariski
zavodnik osvaja ubrzo Evgenijino srce. arlov
otac se ubija usljed bankrotstva i usamljeni,
ucviljeni mladi konacno i zauvjek osvaja
Evgeniju. Zaklinju se jedno drugom na vjenu ljubav. arl odlazi
u Indiju u nadi da e se obogatiti. Tamo iveci grubim ivotom
postaje grabeljiv i ubrzo zaboravlja svoju roaku, koja ivei u
mranoj i polupustoj kui odrava u sebi tu ljubav nadajui se
brzom arlovom povratku. Umire joj majka a najposlje i otac,
Grande. arl se vraca u Pariz i u pismu joj saoptava da se
eni iz racuna jednom plemkinjom i da je njihova ljubav bila
samo dijeiji zanos. Evgenija se udaje za suca Bonfona iz
porodice Krisovljevih ali u braku ostaje djevojka. Ubrzo joj
umire mu, za njenu ruku bore se mnoge porodice ali i ona
ubrzo umire.
povratak
ica Grande nije samo tvrdice.On je i olienje tvrdiluka.
Ta strast je ovladala njime ,guei svako drugo
osjeanje. Njegovo osjeanje ovjenosti svedeno je na

njenost koju ispoljava ponekad prema kerki i neko

uzasno i svirepo saaljenje koje ispoljava
prema staroj sluavki. Nikada nije
propustio ni jednu pekulaciju, nita
uradio dok nije dobro razmislio, jer je kod
njega sve dobro proraunato kao i micanje
koje je koristio kad je god zatrebalo. Zlato
je njegova najvea strast, zatvoren u
svojoj sobi on poudno gleda i razgre
svoje novce. Grande je straan, u kui ga se svi boje kao
i u varoi jer nema nikog ko nije bar jednim dijelom
osjetio njegovu neumoljivost. Svako jutro on dijeli
najneophodnije namirnice za kuu, ono najminimalnije
za preiviti a o raskoi i da ne govorimo. Krijui se iza
kuknjave o vijenoj oskudici, paljiv, oprezan i utljiv
neprestano vreba svoj pljen (potencijalni novac). Umire
isto kao sto je i ivio, sa strau koja je prela u
bolest ,pokuavajui posljdnjim naporom da poljubi
pozlaeni krst.
Evgenija Grande je skromna,poslusna I potpuno
potcinjena tiraniji svoga oca (ne uzimajuci u obzir da
ona drugaciji nacin zivota nije ni iskusila pa je i ovo
moglo biti normalno za nju) koji je volio ali i mucio.Od
majke je nasljedila ogroman nagon zrtvovanja.U ljubavi
je nasla svoj zivotni preobrazaj .Ljubav joj je pruzila svu
potrebnu snagu da raskine sa djetinjstvom i cak da se
suprostavi ocu koji je za nju bio
neprikosnoven autoritet. Ona ce kroz
ljubav ispoljiti svu onu energiju koju je
Grande ispoljio prema novcu.Evgenija ce
citav zivot provesti u sjecanju na svoju
prvu i posljednju ljubav, a bolno
azocarenje koje je prezivjela dace tuzan ton citavom
njenom zivotu. U svojoj nesreci ona je sacuvala svoju
bezazlenost i prostodusnost,svoju dobrotu i
poboznost.Iako je zivjela usred svijeta ona nije iz
svijeta,iako je stvorena da bude divna zena i majka
nema ni muza ni djece ni porodice jer je njeno srce koje
je znalo samo za najljepsa osjecanja ovoga svijeta vec
na pocetku smrvljeno surovim ljudskim interesima. Ova
dirljiva prica o budjenju ljubavi u srcu jedne

palancanke,gdje je svirepo oslikana krajnost ljudske

strasti(tvrdicluk Grandeov) osvaja svojom slikovitoscu.

De Balzak
Finansijski govorei, gospodin Grande je imao neeg slinog s tigrom i
sa zmijskim carem: umio je da prilegne, da se pritaji, da dugo promatra
svoj plijen, zaskoi na njega: zatim da otvara eljusti svoje kese, uvlai
u nju hrpu talira, pa onda polako da legne, kao zmija koja avari,
neosjetljiv, hladan, metodian. Kad je prolazio ulicom, ljudi su ga
gledali sa divljenjem, u koje se mjealo potovanje i strah. To je
razumljivo, jer je svaki u Somiru osjetio na sebi
njegove eline kande.

Evgeniji, kojoj je tip takvog savrentva, i sto

se tie odijela i to se tie linosti, bio
potpuno nepoznat, inilo se da u svom
roaku vidi neko stvorenje koje je silo sa
aneoskih predjela. Ona je sa nasladom
udisala mirise koji su dolazili od ove kose tako sjajne, tako
ukusno nakudravljene
Najzad, ako ova slika uopte moe izraziti utiske koje je
otmen mladi ostavljao na neiskusnu djevojku, koja je
svo vrijeme provodila u potpletanju arapa, u krpljenju
oeva odijela, i koja je svoj vijek provela meu ovim
odvratnim zidovima, iz kojih je tek svakog sata vidjela
poneko lice u ovoj mrtvoj ulici, pojava njenog roaka
probudila je u njenom srcu osjeanje onog uivanja koje
u mladome ovjeku bude fanastine slike
U cednom i jednolikom ivotu djevojaka nailazi jedan neobino
prijatan trenutak kad im sunce uliva u duu svoje zrake, kad im
cvijet kazuje misli, kad otkucaji srca otkrivaju mozgu svoju
toplu plodnost i stapaju misli u neku neodreenu elju :doba
nevine melanholije i ljupke veselosti!

Kad djeca progledaju, ona se smijee: kad

djevojka nazre osjeanje u prirodi, ona se
smijei kao sto se smijeila kad je bila dijete.
Ako je svjetlost prva ljuba ivota, nije li ljubav
svjetlost srca?
Nisam ja za njega dovoljno lijepa!

To je bila Evgenijina misao, misao

skromna i puna bola. Jadna djevojka bila je nepravina prema

sebi:ali je skromnost, ili bolje rei bojaljivost, jedna od prvih
vrlina ljubavi. Evgenija je zaista bila jedna od onih razvijenih
djevojaka kakve su obino djevojke graanke, ija ljepota
izgleda malo prosta: ali, ako je liila na Milosku Veneru, njeno
tijelo oplemenjivala je ona hrianka pitomost koja preporaa
enu i daje joj otmenost nepoznatu starim skulptorima.
Tvrdice ne vjeruju u budui ivot:za njih je sadanjost sve. Ova
opaska baca svjetlost na sadanje doba, u kome, vie no u ma
koje vrijeme, novac vlada zakonima, politikom i narodima.
Ustanove, knjige ljudi i doktrine, sve je u zavjeri da potkopa
vjeru u budui ivot, na koju se drutvena zgrada oslanja vec
osamnaest vijekova.
DANAS,

DANAS JE MRTVACKI SANDUK PRELAZ KOGA SE MALO KO BOJI.

Budunost, koja nas eka poslije opijela, prenesena je u

sadanjost. Doepati se per fas et nefas (svim moguim
sredstvima) zemaljskog raja raskoi i tatih uivanja, pretvoriti
u kamen svoje srce i muiti svoje tijelo radi prolaznih uivanja,
kao sto su se nekad podnosile muke radi vjenog blaenstva,
to je danas opta misao, misao ispisana, uostalom, svuda, pa
ak i u zakonima koji pitaju ovjeka: to plaa? mjesto da mu
kaze : ta misli? Kad ova doktrina bude prela iz varoi u
narod, ta e biti od ove zemlje?
U svakoj prilici ene imaju vie uzroka za bol nego to ih ima
mukarac, i pate vie od njega. Mukarac ima snage i
upranjava svoje misli: radi, ide, zanima se, misli, pun je nade
u budunost i nalazi u tome utjehu. Tako je radio arl. Ali ena
se ne rastaje lako sa bolom, nju nita ne moe da razonodi,
ona se sputa do dna provalije koju je taj bol stvorio, mjeri je i
esto je ispunjava svojim molitvama i svojim suzama.

U svojoj tridesetoj godini Evgenija nije znala ni za kakvu sreu

u ivotu. Njeno blijedo i alosno djetinjstvo proteklo je kraj
majke, ije je prezreno, vrijeano srce vjeito patilo.
Rastavljajui se radosno sa ivotom, ova je majka alila svoju
ker to ima da ivi, i ostavila joj u dui
laku grinju savjest i vjenu tugu. Prva
i jedina ljubav donijela je Evgeniji
melanholiju.
Dragi roae, gospodin predsjednik
de Bonfon uzeo je na sebe da vam

preda priznanicu o isplati svih suma koje je vas otac dugovao,

kao i moju da sam od vas te sume primila.
ula sam neto o bankrotstvu i pomislila sam da se sin jednog
bankrota nee,moda, moi oeniti gospoicom D'Obrion. Da,
roace,vi ste dobro ocijenili moje i moj nain ivota! Ja zacijelo na sebi
nemam nieg im se odlikuje otmjen svijet, ne poznajem ni njegove
raune ni njegove navike, i ne bih vam mogla pribaviti zadovoljstva
koja vi traite. Budite sretni po drutvenim nazorima kojima rtvujete
nau pravu ljubav. Da bih vau sreu uinila potpunom,ja vam ne
mogu nita drugo ponuditi do ast vaeg oca. Zbogom:vi ete uvijek
imati vijernu prijateljicu u vaoj roaci.

Gospoa de Bonfon, koju iz podsmjeha zovu gospoicom ,

uliva uopte religiozno potovanje. Ovo plemenito srce koje je
kucalo samo za najnjenija osjeanja moralo je, dakle, biti
podvrgnuto raunima ljudske sebinosti. Novac je morao
predati svoju hladnu boju ovom nebeskom ivotu i izazvati
nepovjerenje prema osjeanjima ene koja je bila olieno
osjaenje.
povratak

PREPISANCIJU
DOBRODOLI NA MOJ BLOG!!!!!!!

16.01.2007.

EVGENIJA GRANDE

HONORE DE BALZAC

EUGENIE GRANDET

SADRAJ:

U Somiru, jednom od sela Francuske ivjela je obitelj Grandet: ia

Grandet, njegova ki Eugenie, gospoa Grandet i sluavka Nanona. U
ovoj mranoj i sjetnoj kuici svaki dan je sliio prethodnom, svaki
trenutak bio je ve preivljen. Grandet ije bogatstvo nitko nije znao
tono odrediti smiljao je lukavstva i smicalice kako bi nadmudrio
svakoga i skupio to vie zlata u kojem bi, kao svaki tvrdica mogao
uivati, gledati ga i dodirivati kao neto najdragocjenije. ena i ker pa
i sluavka nisu se mijeale u njegove poslove ve su se pokoravale
njegovim naredbama krotko i bez pogovora. Dvije ugledne obitelji
borile su za Eugeninu ruku. Bili su to Grasenovi i Kriovljevi koji su se
dodvoravali Grandetu gdjegod i kad god su to stigle.
Jednog dana na Eugenin dvadeset trei roendan svu ovu pomalo
dosadnu koloteinu poremetio je mladi Charl Grande, njezin roak
kojeg je otac iz Pariza poslao svom bratu, a zatim se zbog bankrota
ubio. Eugenie dirnuta roakovom nesreom polako se je zaljubljivala, a
ni on nije ostao ravnoduan. Njihova je ljubav rasla ista i nevina. No
Charl je otiao u Indiju prethodno se zaklevi Eugeni na vjenu ljubav
koju je ona svim svojim biem prihvatila. Ubrzo je Eugenin otac saznao
da je dala svom roaku zlatnike koje joj je on darivao na dan njezinog
roendana. Nije joj mogao oprostiti. Zabranio joj je da izlazi, bude s
majkom koja se je u meuvremenu razboljela, a i pokuao je razbiti
Charlov poklon, malu zlatnu krinjicu za koju bi ona dala svoj ivot.
Nakon nekog vremena Grandet se je izmirio s kerkom da bi mogao
lake dobiti eninu imovinu. Iako je opet sve bilo u redu gospoa
Grandet je umrla.
Godine su prolazile i tvrdica je polako upoznavao ker sa njezinim
bogatstvom. Kad je i on umro Eugenie ostade sama s Nanonom i
enjom za Charlovim povratkom. On se je, naravno, promijenio.
Njegov nain ivota i bogatstvo koje je stekao uzoholili su ga i
pokvarili. Eugenie vie nije bila u njegovom srcu, nije vie potovao
oca i teio je samo ka boljem drutvenom poloaju. Vrativi se u Pariz
poslao je hladno pismo u kojem joj najavljuje svoje skoro vjenanje s
kerkom markiza DObriona. Dotuena i skrhana Eugenie ubrzo se je
udala za gospodina Bonfona. Nakon tri godine ostala je udovica. Onako
sama ivjela je u hladnoj kuici sa svojim zlatom, samo ga ona, za
razliku od svog oca nikad nije ni eljela.

LIKOVI:

IA GRANDET:

Ovaj lik sadri sve karakteristike tvrdice. Okrutan, samoiv i bez

osjeaja do kraja se predaje skupljanju bogatstva. Stari vinogradar
pritajeno smilja kuje i eka, a zatim zgre svoje zlato zadovoljan to
je svojoj zbirci dodao nekoliko novih zlatnika. Zatvorivi se u svoju
sobu on ih je gleda, gladi i uiva u njihovom sjaju. On je neosjetljiv i
hladan, neovjean i pun prezira, ali istovremeno on razmilja, oprezan
je, lukav i paljiv. Glumei i pretvarajui se, vara i unitava svakoga.
Njegova potreba za novcem pretvara se u opsesiju i strast.

Tjelesno Grandet je bio ovjek visok pet stopa, zdepast, pleat, sa

listovima koji su imali dvanaest palaca u obujmu, jako razvijenih aica
i irokih plea; lice mu je bilo okruglo, crnopurasto, roavo; brada
prava, usne bez krivina, a zubi bijeli; oi su mu imale izraz hladan i
prodrljiv, izraz kakav narod zamilja u adaje; njegovo elo, puno
poprenih bora nije bilo bez znaajnih ispupenja; njegova kosa
ukasta i prosjeda bila srebro i zlato. Njegov nos, zadebljao na vrhu,
imao je na sebi bradavicu punu ilica, za koju je svijet govorio, ne bez
razloga, da je pun zlobe.

Svoje misli kazivao je obino kratkim pounim reenicama, koje je

izgovarao blagim glasam. etiri reenice, tone kao algebarski obrasci,
obino su mu sluile da obuhvati i rijei sve u ivotu i trgovini: Ne
znam, ne mogu, vidjet emo.

EUGENIE GRANDET:

Ki starog tvrdice uveliko se razlikuje od svog oca. Ona je posluna i

njena. Zaljubljuje se u Charla i ta ljubav postaje njezin ivot. Odana
je svom srcu i predaje se enji da e se jednog dana ponovno susresti
s njim. Zbog ove ljubavi ona e se suprotstaviti ocu, stei e vrstu
volju i upornost. Nakon to saznaje da ju Charl vie ne voli ona se
povlai, obara glavu, prata mu i nastavlja ivjeti sa razoarenjem i
velikom tugom, povueno i skromno sa sitniarskim navikama svog
oca.

Eugenie je doista bila jedna od onih razvijenih djevojaka kakve su

obino djevojke graanke, ija ljepota izgleda malo prosta; ali ako je
liila na Veneru, njezino tijelo oplemenjivala je ona kranska pitomost
koja preporaa enu i daje joj otmjenost nepoznatu starim
skulptorima. Glava joj je bila velika, elo muko, ali lijepo kao u
Fidijinog Jupitera, a oi sive kojima je njen edni ivot, ogledajui se
sav u njima, davao osobiti sjaj.
Crta njenog okruglog lica, nekad svjeeg i rumenog ogrubjele su od
boginja, koje su bile ipak toliko milostive da nisu ostavile na njemu
nikakva traga, nego su samo unitile mekou koe, koja je pri svemu
tom jo bila toliko glatka i tako njena da je na njoj ist poljubac njene
majke ostavljao prolazan crveni trag.
Nos joj je bio povelik, ali je bio u skladu sa njenim crvenim ustima, ije
su jako izbrazdane usne bile pune ljubavi i dobrote. Vrat joj je bio
savrene obline. Punake grudi briljivo pokrivene mamile su pogled i
zanosile i zanosile ovjeka; dodue, nedostajala im je oblina koju daje
lijepo skrojeno odijelo; ali za znalce ovaj pravi visoki stas morao je
imati osobite drai. Eugenie, visoka i krupna., nije dakle imala nieg i
umiljatog to se dopada gomili; ali je bilo one ljepote koju je tako lako
uoiti, i kojom se oduevljavaju samo umjetnici. Slikar koji trai na
ovom svijetu lice s nebeskom Marijinom istoom, koji trai u svakoj
enskoj prirodi one skromno ponosite oi koje je naao Rafael, one
edne crte lica koje su esto proizvod mate, ali koje samo kranski i

smjeran ivot moe ouvati ili dati, taj slikar, zaljubljen u tako rijedak
model, naao bi odmah u Eugenieinom licu uroenu otmjenost koja
samu sebe ne zna; on bi vidio pod vedrim elom cijeli svijet ljubavi, a
u kroju oiju, u poloaju trepavica, neeg boanskog. Njene crte,
konture njene glave, koje izraz zadovoljstva nije nikad iskrivio ni
zamorio, liile su na linije vidika, takoblago povuene u daljini mirnih
jezera. Ova fizionomija, tiha rumena, obujmljena svjetlou kao lijep
razvijen cvijet, godila je dui, otkrivala je ar unutranjeg ivota koji
se u njoj ogledao, i privlaila pogled. Eugenie se je jo nalazila na obali
ivota na kojoj cvjetaju djetinjske iluzije, na kojoj se beru bijele rade s
uivanjem za koje se kasnije ne zna.

U svojoj tridesetoj godini Eugenie nije jo znala ni za kakvu sreu u

ivot. Njeno blijedo i alosno djetinjstvo proteklo je kraj majke, ije je
prezreno vrijeano srce vjeito patilo. Rastavljajui se radosno sa
ivotom ova je majka alila svoju ker to ima da ivi, i ostavila joj je
u dui laku grinju savjest i vjeitu tugu. Prva i jedina ljubav donijela
je Eugenie melankoniju. Poto je nekoliko dana imala pred oima
svoga roaka, ona mu je poklonila svoje srce za vrijeme poljupca
kojeg je kradom primila i vratila; on je zatim otiao, ostavljajui
izmeu nje i sebe itav jedan svijet. Ova ljubav, koju je njen otac
prokleo gotovo je otjerala njenu majku u grob i priinila joj je samo
tugu, pomijeanu sa slabim nadama. I tako je, sve dotle, teila srei
gubei svoju snagu, a ne dobivajui u naknadu nita. U duevnom
ivotu kao i u tjelesnom, postoji i udisanje i disanje: dui je potrebno
da uvlai osjeanja druge due, da ih prisvoji, kako bi ih vratila
bogatije. Bez ove lijepe pojave, srcu nema ivota; njemu u tom sluaju
nedostaje zrak i ono pati i vene. Eugenie je poela da pati. Za nju
bogatstvo nije bilo ni pomo ni utjeha; ona je mogla opstati samo
pomou ljubavi, pomou religije, pomou svoje vjere u budunost.
Ljubav joj je objanjavala vjenost. Njeno srce i evanelje ukazivali su
joj dva svijeta. Ona je dan i no provodila sva predana ovim dvjema
beskonanim mislima koje su za nju bile moda samo jedna jedina
misao. Povlaila se u samu sebe, zaljubljena i mislei da je voljena.
Bilo je sedam godina kako je njena strast sve ostalo bacila u zasjenak.
Njeno blago nisu bili milijomi iji su se prihodi gomilali, ve Charlov
kovei, one dvije slike koje su joj visjele iznad postelje, nakit koji je
otkupila od svog oca i koji je s ponosom podala na pamuk u jednoj
ladici ormara, naprstak njene strine kojim se je sluila njena mati i koji
je svakog dana s pobonou uzimala da bi vezla vez koji nikada nije
dovrila, koji je otpoela samo zato da bi natakla na prst ovaj zlatni
predmet pun uspomena.

 Eugenie ide na nebo, praena itavom povorkom dobroinstva.

Veliina njene due baca u zasjenak njen nepotpuni odgoj i navike
njenog ranijeg ivota. Ovo plemenito srce koje je kucalo samo za
najnjenija osjeanja moralo je, dakle, biti podvrgnuto raunima
ljudske sebinosti. Novac je morao predati svoju hladnu boju ovom
nebeskom ivotu i izazvati nepovjerenje prema osjeajima ene koja je
bila olieno osjeanje.

Eugenie bila je uzviena, bila je ena.

CHARL GRANDET:

Neoekivanim i iznenadnim dolaskom Charla, sina tvrdiinog brata

prekida se jednolini ivot Grandeovih. Svojom ljepotom,
aristokratskim ponaanjem i uglaenou, ali i nesreom (otac mu se
je ubio zbog bankrota) osvaja Eugenino srce. Iako joj se zaklinje na
vjenu ljubav, provevi nekoliko godina u Indiji gdje je prodavao i
kupovao ljude, on ju zaboravlja. Postaje ohol, okrutan i hladan
stavljajui svoje interese u prvi plan. Ovaj lik je glavni krivac za
Eugeninou tragediju.
Da bi se pristojno pojavio kod svog strica bilo u Somiru ili bilo u
Froafonu, obukao se to je mogao ljepe, paljivije draesnije, da se
posluimo rijeju koja je u to vrijeme kazivala naroito savrenstvo
neke stvari ili nekog ovjeka.

Charl je ponio, dakle, najljepe lovako odijelo najljepu puku,

najljepi no, najljepe parike korice.... Otac mu je rekao da putuje
sam i skromno, a on je doao u zasebnom odjeljenju potanskih kola.

Samo Parianin, i to Parianin iz najotmjenijih krugova, mogao se

je ovako urediti a da ne izgleda smijean, i svima tim ludorijama dati
izvjesnu tatu harmoniju, koju je uostalom podravalo lijepo dranje
mladA ovjeka koji ima lijepe pitolje, pouzdan hitac i Anetu.

Charl je bio pariko dijete, koje su pariki ivot pa i sama Aneta

nauili da sve radi s raunom, dijete koje je ve bilo starac pod
maskom mladia. On je dobio onaj straan odgoj drutva u kome se,
na jednoj veernjoj zabavi, uini mislima i rijeima vie zloina nego
no to se uini zloina koje su kanjava. U kome dosjetke ubijaju
najvee ideje, u kome se ovjek u kome se ovjek smatra pametnim
ukoliko ima tono gledite; a tu imati tono gledite znai ne vjerovati
ni u to, ni u osjeanje ni u ljude, pa ak ni u dogaaje; tu se
izmiljaju lani dogaaji.
Charl je bio ovjek ope omiljen, s roditeljima je bio suvie sretan,
svijet mu je suvie laskao, i zato nije mogao imati uzvienih osjeaja.

GOSPOA GRANDET:

Gospoa Grandet bila je suha i slaba ena, uta kao dunja

nespretna, spora; jedna od onih ena koje kao da su stvorene da se
prema njima ravo odnosi. Imala je krupne kosti, veliki nos, veliko
elo, krupne oi i na prvi pogled neto malo slinosti sa osuenim
voem, u kojem nema vie ni slasti ni soka. Zubi su joj bili crni i
rijetki, usta okruena borama, a donja vilica iljasta i povijena
naprijed. To je bila krasna ena. Mada je izgledala smijena, ova se je
ena, koja je u mirazu i u nasljeu donijela gospodinu Grandetu preko
tri stotine tisua franaka, vjeito osjeala tako duboko poniena,
zavisnou i ropstvom protiv koga joj dobrota njene due nije

doputala da se buni, da nikad nije zatraila ni jedne lipe niti ikad

uinila kakvu primjedbu na akta koja joj je biljenik Krio podnosio na
popis. Ova nerazumna i potajna ponositost, ova plemenitost due koju
je Grandet stalno podcjenjivao i vrijeao, prevladavala je u ponaanju
ove ene. Gospoa Grandet nosila je stalno haljinu od zelenkaste svile
koja joj je obino trajala po godinu dana; imala je veliku bijelu
pamunu maramu, slamnati eir i gotovo nikad nije bila bez kecelje
od crne svile. Kako je rijetko izlazila iz kue, obuu je malo troila.
Napokon nikad nita nije traila za sebe.

VELIKA NANONA:

Velika Nanona bila je jedina slukinja u obitelji Grandet. Prtimitivna,

ali dobra do sri je odana svom gospodaru. Pomalo je krta i zato joj je
Grandet naklonjen. Vrijedna je i potena te jedina a u kui koja se
moe i usuuje suprotstaviti starcu. Ona je Balzacu posluila da preko
nje otkrije neke nove Grandetove karakteristike jer se u razgovoru s
njom on otvara i pokazuje u pravom svjetlu.

Velika Nanona bila je moda jedino ljudsko stvorenje da podnese

despotizam svog gospodara.

Zanjui da procijeni tjelesnu snagu, Grandet pogodi od koliko koriti

moe biti ensko stvorenje herkulskog stasa, krepko kao
ezdesetogodinji hrast na svom korjenu, razvijenih kukova, irokih
plea, kiridijskih ruku i poteno kao to je bila njezina neporona
ednost. Ni bradavice koje su krasile ovo ratoborno lice, ni crveni
obrazi, ni razvijene miice nisu zaplaili tvrdicu. I tako je Velika
Nanona je postala lan porodice: ona se je smijala, kad se smijao
Grandet, bila je nevesela, mrzla se, grijala se, radila je zajedno s
njim.

O DJELU:

Eugenie Grandet tragian je roman u kojem je oslikana jedna

seoska obitelj, naravi njezinih lanova i njihov ivot. Glavni i
najtraginiji lik ovog romana je Eugenie, a moda najzanimljiviji i sam
Gtandet koji se svojom strau za novcem moe usporediti Molierovim
Harpagonom. Portreti likova saeti su i jasni. Osim Grandetovih Balzac
preko Grasenovih i Kriovljevih nesuglasica ocrtava ljude iz sela
skuenih pogleda i novcem kao jedinim smislom ivota. On je ujedno, i
pokreta radnje u ovom romanu. Uzrokom je svih nevolja i patnji.
Zbog njega tvrdica zanemaruje svoju obitelj i ogluuje se na vapaje
keri i svoje bolesne ene. Neostvarena ljubav i tuan zavretak
Eugenie Grandet su posljedica svega zlog ime novac moe pokvariti
ljudsku duu. Kao to nam i na poetku Balzac mraan i melankolian
dom sumorne dogaaje i ivote unitene pohotom jednog starca za
zlatom.

U izvjesnim selima ima kua iji izgled ulijeva tugu slinu tuzi koju
izazivaju najmraniji samostani, najusamljenije pustare ili
najsumornije razvaline.

Upravo u takvom okruenju i domu smjestili su se likovi romana

Eugenie Grandet. Inae, pria je to o obitelji jednog tvrdice koji je
bio zarobljenik svog bogatstva, vjeran oboavatelj svojih zlatnika i ije

su oi povremeno dobivale uti sjaj dok je u mislima plovio zlatnim

jezerom. Hrana tvrdice sastoji se od novaca i preziranja, a i Balzak
je rekao: ivot tvrdice vam je stalno pranjenje ljudske moi,
sastavljene u slubu linosti. On se oslanja na dva osjeanja:
samoivost i korist; ali kako je korist u neku ruku jaka i dobro
shvaena samoivost, neprekidno svjedoanstvo stvarne nadmonosti
samoivost i korist jesu dva dijela jedne te iste cjeline, sebinosti.A to
je bila i osnovna osobina ovog ovjeka. Njegov jedini cilj bio je smrviti
svakog, prevariti ga, i zakonito mu oduzeti novac tj. dobro odigrati
partiju u koju nita nije uloio. A kako i ne bi uspio kada je bio toliko
proraunat da je po potrebi i mucao, svoje misli izgovarao pounim
reenicama ( alost je u srcu, a ne u odjelu, Glad izgoni i vuka iz
ume., Kad nema make kod kue mievi igraju) i blagim glasom, a
njegovi odgovori obino su glasili: ne znam, ne mogu, neu, vidjet
emo (Imao je neeg slinog s tigrom i sa zmijskim carem: mogao se
je pritajiti dugo promatrati svoj plijeni i onda skoiti na njega ; zatim
je otvarao eljusti svoje kese, uvlaio u nju hrpu talira, pa onda mirno
legao, kao zmija, neosjetljiv, hladan i metodian., svi putovi varoi
vodili su na njegova imanja).
Njegova zloba ostavila je traga i na njegovim blinjima. Svoju ker je
volio, ali novac vie. On je u njemu potisnuo svu oinsku ljubav. Prema
svojoj eni bio je hladan, nepokolebljiv i strog, a njegov despotizam ju
je na kraju i unitio. Na samrti tog njenog i brinog stvorenja inilo se
je kao da ju je aneo molitve proistio, ublaio najrunije crte
njezina lica i ozario ga. Prizor ovog preobraaja, to je nastao uslijed
patnji koje su troile ostatke ljudskog bia utjecao je mada sporo na
starog lihvara iji je karakter ostao kao od bronce.
Eugenie Grandet bila je plaho, njeno bie, nije imala nieg
umiljatog to se dopada gomili; ali ljepote koju je bilo tako lako uoiti,
i kojom se oduevljavaju samo umjetnici. Ovdje ju je Balzak opisao
pomalo kao romantinu djevojku, a takvo je i bilo njezino srce (
Tisue zbrkanih misli raale su se u njenoj dui i bujale ukoliko su na
polju plesali sunani zraci. Nju najzad obuze ono neodreeno,
neobjanjivo zadovoljstvo, koje omotava duh, kao to bi oblak omotao
tijelo. Njena razmiljanja slagala su se s pojedinostima ovog neobinog
predjela, a harmonije njenog srca udruivale se sa harmonijama
prirode. Kada sunce obasja jedan dio zida sa kojega su visjele viline
vlasi sa svojim debelim liem, koje se prelijevalo kao gua u golubova
nebeski zraci nade ozarie budunost Eugenie, koja je od tad voljela da
gleda taj zid, njegovo blijedo cvijee, njegovu plava zvona i njegove
uvele trave, uz koje se mijeala nekakva prijatna uspomena kao to su
uspomene iz djetinjstva. um, koji je svaki list izazivao u ovom

zvunom dvoritu padajui s grane odgovarao je na tajna pitanja ove

djevojke koja bi tu ostala cijelog dana, ne primjeujui da vrijeme
prolazi. Zatim naioe burni duevni pokreti.). Ba ovdje uspio se je
pokazati i kao pjesnik. Njezina ljubav prema Charlu koji joj je bio sve,
proeta je kroz itav roman. Ona zbog njega ivi, rtvuje se, pati, ali i
po prvi put suprotstavlja ocu. Crpi snagu iz svoje ljubavi.. Za njega,
za njega , govorila je u sebi, podnijeti u sve muke ovog svijeta.
Charl je vrlo rano upoznao sjaj Pariza pa mu je ova ista i nevina
ljubav bila neto novo i nepoznato. Njegov dolazak u romanu
predstavlja poetak jedne prie o traginoj sudbini djevojke kojoj je
proljee ljubavi poelo pojavljivanjem mladog parikaog dandyja, a
zavrilo njegovim bezdunim pismom u kojem navjeuje svoje skoro
vjenanje s kerkom markiza DObriona. Na ovu vijest Eugenie se
povlai, obara glavu i sjea se rijei svoje majke: Patiti i umrijeti!
(To je prava ljubav, ljubav aneoska, ljubav koja ivi od svoje tuge i
umire od nje). Onako sama ostala je ivjeti u hladnoj kuici sa
sitniarskim navikama i zlatom kojeg ona, za razliku od svog oca,
nikad nije ni eljela. Novac na nju nije uspio predati svoju hladnu boju
iako je danomice bila njime okruena. Za njezinu tunu sudbinu
Balzak je kazao: To je povijest jedne ene koja uslijed svijeta ne
pripada svijetu; koja stvorena da bude divna mati nema ni mua, ni
djece, ni rodbine.
Velika Nanona jedina je bila uz nju. Ova primitivna, ali dobroduna
sluavka bila je sjena velikog krtice. Jedino je prema njoj pokazivao
mrvicu samilosti, jer je i ona, u dui, bila poput njega.

Kroz ovaj roman Balzak je stvarao karakteristine i realne likove,

gotovo udovita ija je sudbina usko povezana i isprepletena. Oni su
opisani jasno i istinito gotovo kao da ih je i sam Balzak poznavao i bio
dio njihova ivota. Njihova psiholoka karakterizacija stvara se pred
naim oima (posebno lik Eugenie), a pokazana je kroz njihove strasti
koje su ujedno i krivci njihove nesree. Kod Grandeta to je novac
(Eugenie mu je rasula zlatnike po stolu, a on bi nepomino gledao u
njih kao to dijete, kad progleda, zablenuto promatra jedan te isti
predmet., Kad sveenik prinese njegovim usnama zlatno raspee da
cjeliva sliku Kristovu, on napree sve svoje sile da ga uzme., U ovu
prostoriju je bez sumnje dolazi stari tvrdica da gleda, da gladi, da
zgre, da miluje i prevre svoje zlato.), a kod njegove kerke enja i
ljubav prema Charlu (Mislim na njega draga majko, ali ne govorimo o

njemu vi ste bolesni, vi ste mi prei od svega. SVEGA bio je on). Svi
likovi su snani i njihova energija usredotoena je na njihove pohote
jedino gospoa Grandet je ovdje nevina rtva koja je spavala, jela,
pila ila po volji svoga mua. Okrutnost Grandeta utjee openito na
cjelokupnu njegovu obitelj, koja mu se pokorava kao poplaeni mievi
kad se zavuku u svoje rupe. Evgenija i njena mati nisu nita znale o
Grandetovom imanju, sudile su o ivotu po svojim nepotpunim
pojmovima, nisu ni cijenile ni prezirale novac, jer su bile naviknute da
budu bez njega. Njihova osjeanja, potitena bez njihovog znanja, ali
ipak iv, i povuenost njihova ivota inila su ih zanimljivim izuzecima
u ovom skupu linosti, iji je ivot bio iskljuivo materijalan.
Lik Grandeta je tip u kojem se slijevaju sve osobine svjetskih tvrdica
od Plauta preko Molijera i naeg Dria (Za posljednje dvije godine
naroito se pojaali njegovo tvrdienje, kao to jaaju sve stalne
ljudske strasti. Kao to je zapaeno kod tvardica, kod vlastoljubca, kod
svih ljudi iji je ivot bio posveen jednoj glavnoj ideji, njegova
osjeanja naginjala su naroito jednom simbolu njegove strasti.
Gledati zlato, imati zlato postalo je njegova monomanija. Njegov
despotizam rastao je ukoliko je raslo njegovo tvrdienje. On eli
umrijeti kraljevski, drei do posljednjeg dana uzde svojih miliona ).
Na samrti kada hvata zlatno raspee karakteristian je dogaaj kojim
se najvjernije moe pokazati strast za novcem koji je po Balzaku
moderni Bog njegovog vremena.
Ovaj roman ima vrstu fabulu, sve je jasno i detaljno opisano.
Ba ovdje je pokazano da se jake strasti, velike tragedije, velike
radosti odigravaju u duama sitnog svijeta i u ovom sluaju da dom
tvrdice moe da postane poprite najuzbudljivijih drama i tragedija.
Sve to omoguuje prirodni tok zbivanja bez naglih obrata ili
iznenaenja. Opisom provincije, ali i samog sela njegovih kua i
stanovnika ne moe se oekivati radost ve samo tuga ( U tim
kuicama je tako malo ivota da bi stranac pomislio da u njima nitko
ne stanuje kad ne bi najedanput uoio blijed i hladan pogled kakve
nepomine linosti ije se upola redovniko lice pojavilo na prozoru kad
bi se zauli nepoznati koraci).
Nosilac jedne fabule sam je ia Grandet dok se druga odvija u
Eugeniejevom srcu.
Balzak je u ovom romanu za razliku od ostalih, koristio vrlo
jednostavan jezik, jasne reenice bez nekih suvinih dijelova i
monotonog pripovijedanja.

Uspio je i opisati duh svojeg vremena i tenje ondanjeg ovjeanstva,

ali i neke svoje stavove (Tvrdice ne vjeruju u sadanji ivot; za njih je
sadanjost sve. To baca stranu svjetlost na sadanje vrijeme, u kome
vie nego u bilo koje drugo vrijeme, novac vlada zakonima, politikom i
narodima. Ustanove, knjige, ljudi i doktrine, sve je u zavjeri da pokopa
vjeru u budui ivot, na koju se drutvena zgrada oslanja ve
osamnaest stoljea. Danas, danas je mrtvaki sanduk prijelaz kojeg se
malo tko boji. Budunost, koja nas je ekala poslije opijela, prenesena
je u sadanjost. Doepati se svim moguim sredstvima, zemaljskog
raja, raskoi i tatih uivanja, pretvoriti u kamen svoje srce i muiti
svoje srce radi prolaznih uivanja, kao, to su se nekada podnosile
muke radi vjeitog blaenstva, to je danas opa misao, misao ispisana,
uostalom svuda, pa ak i u zakonima koji pitaju ovjeka: to plaa?,
umjesto da mu kau: to misli?. Kad ova doktrina bude prela iz
varoi u narod, to e biti od ove zemlje. ( Nevolja raa jednakost,
Iskren pisac promatra svoje djelo da bi samog sebe kritizirao i da bi
samom sebi kazivao uvrede.).
Postigao je objektivnost u pripovijedanju uz pomo kojeg su likovi i
njihove sudbine postale legende Ljudske komedije. Motivom novca
uspio je stvoriti monomane ljude koji su cijelog ivota robovi svojih
strasti.

Objavio/la merimasuljagic u 15:33, 24 komentar(a), print, #

<< 01/2007 >>

ned pon uto sri cet pet sub

01 02 03 04 05 06
07 08 09 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30 31
MOJI LINKOVI
Blogger.ba
Sarajevo-x.com
Market.ba
Google.com
MOJI FAVORITI
necu zvake vrati kusur
ThE LoSt HeArT
WORLD OF CARS...
Scapegrace
vie...
BROJA POSJETA
798698

Copyright 2004 - Blogger

Onore de Balzak
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Skoi na: navigacija, pretraga

Onore de Balzak
Onore de Balzak (fr. Honor de Balzac) (Tur, 20. maj 1799 - Pariz, 17. avgust 1850) je
francuski romanopisac koji se smatra kljunim autorom realizma.
Balzakova je prela da ivi u Parizu 1814. godine. Njegovo pohaanje Pravnog fakulteta
u Parizu se poklopilo sa poetkom francuske restauracije. Ulazio je u razliite poslovne
poduhvate koji su mu umesto zarade donosili samo gubitke i dugove. Propao je u poslu sa
slovolivnicom i tamparijom. Posle tog finansijskog sloma dugovi e ga pratiti itav
ivot.
Svom prezimenu je dodao plemiko de 1830. godine. Od tada se potpisivao kao Onore de
Balzak.
Poljska plemkinja, Evelina Hanska, sa svog imanja u Verhovnji, u Ukrajini je zapoela
prepisku sa Balzakom 1832. godine. Iz prepiske sa zagonetnom Strankinjom koja se divi
Balzakovim delima, razvila se obostrana ljubav. Sa gospoom Hanskom se sastao najpre
u vajcarskoj, zatim u Beu i Petrogradu. Nakon to je postala udovica 1842. godine,
gospoa Hanska je odbila ruku Balzaka. Sa njom je zatim putovao po Nemakoj,
Francuskoj, Holandiji i Belgiji. Venao se sa gospoom Hanskom 1850. godine u
Berdievu, u Ukrajini.
Bio je predsednik Drutva knjievnika. Dva puta se kandidovao za Francusku akademiju.
Prvi put (1839.) je povukao kandidaturu u korist Viktora Igoa, a drugom prilikom (1849.)
je dobio samo dva glasa.
Ljudska komedija (La Comdie humaine) zajedniki je naziv za njegove romane,
meusobno povezane, u je nastojao da prui sliku o svom vremenu, drutvenim i
istorijskim, filozofskim kretanjima, da prikae ivot svih drutvenih klasa i slojeva, da
osvetli tajne ovekove psihe. Balzak je prvi upotrebio mehanizam vraanja istih likova
kroz svoje knjige kako bi izrazio jedinstvo drutva koje slika. U predgovoru Ljudskoj
komediji (objavljenom 1842. godine) je naglasio da e to biti istorija koju su zaboravili
toliki istoriari, istorija naravi. Predvideo je da Ljudska komedija sadri 137 dela, ali je

stigao da napie 91 delo. Tom broju se mogu dodati jo tri romana koje nije predvideo
prvobitnim planom. U broj od 94 dela ne ulaze Golicave prie ni Balzakovi mladalaki
romani napisani pre 1829. godine. U svom Katalogu dela koja e sadrati Ljudska
komedija, Balzak je predvideo sledeu podelu:

Prvi deo: Studije naravi, razvrstane po temama u est grupa:

1.
2.
3.
4.
5.
6.

Prizori iz privatnog ivota (ia Gorio),

Prizori iz provincijskog ivota (Evgenija Grande, Izgubljene iluzije),
Prizori iz pariskog ivota (Sjaj i beda kurtizana, Roaka Beta, Roak Pons),
Prizori iz politikog ivota (Poslanik iz Arsija),
Prizori iz vojnikog ivota (uani),
Prizori iz seoskog ivota (Ljiljan u dolu).

Drugi deo: Filozofske studije agrinska koa, Traganje za apsolutnim.

Trei deo: Analitike studije sadre samo jedno delo koje nije roman ve ogled
Fiziologija braka

Iz elje za novcem i slavom pisao je ono ta je smatrao popularnim, i ime bi mogao da

privue iri krug italaca. esto je pisao i po 16 sati dnevno uz pomo svee i kafe ne bi
li to pre objavio svoje delo. Ovakvo pisanje rezultovalo je time da veina njegovih dela
daje utisak nedovrenosti i neurednosti, ima greke u tekstu, a pojedini delovi su povrni
ili nedovreni.
Iako je odrastao daleko od Pariza Balzak je bio dosta vezan za ovaj grad. Svoja najbolja
dela je napisao u Parizu ili o Parizu.
Onore de Balzak i Gistav Flober imali su veliki uticaj na kasnije realistiare i naturaliste:
Gi de Mopasan, Karl Hajsmans, i u Engleskoj Dord Eliot.

Onore de Balzak Biljeka o piscu

Balzak je roen 1799.godine u Turu, Francuska. Kao linost i kao pisac formira se u prvoj polovini 19.
vijeka, koju obiljeavaju snaan uspon buroazije i njene filozofije ivota i sila novca kao osnovna
pokretaka snaga svega djelovanja i stila ivljenja. Kada je zavrio studij prava, trebalo je, po elji roditelja,
da bude biljenik jer je taj poziv obezbjeivao drutveni ugled i udoban ivot. Balzaku se taj poziv nije
dopao, ak mu je bio odvratan. Htio je, o tome je matao kao djeak, da bude pisac. Nasluivao je svoj
stvaralaki genije i uporno odbijao da se bavi bilo im osim pisanja. Njegov prvi pokuaj je tragedija
Kromvel, ali je to bilo vrlo slabo djelo. Okrenuo se romanu, napisao za nekoliko godina nekoliko romana, ali
je
vidio
da
su
vrlo
slabi
i
nije
ih
potpisivao
svojim
imenom.
Poslije prvih knjievnih neuspjeha, opredjeljuje se za izdavatvo, potom kupuje tampariju uz finansijsku
pomo roditelja. U ovom poslu propada i doivljava materijalnu katastrofu koja e ga pratiti do kraja ivota;
stalno je bio u dugovima i stalno se borio sa nematinom. Opet se vraa knjievnosti reen da pie roman o
gradjanskom ratu izmeu monarhista i republikanaca u Bretanji. Odlazi na mjesto dogaaja, mjesec i po
dana prikuplja grau i vraa se u Pariz, pie roman Posljednji uan i, svjestan njegove vrijednosti, potpisuje
ga svojim imenom. Od tada pa za sljedeih dvadesetak godina Balzak e napisati stotinu kniga piui iz
dana u dan, bez predaha, po sedamnaest sati dnevno. Balzak je primjer ogromne stvaralake snage,
posveenosti knjievnosti i sagorijevanja u neprekidnom stvaralakom zanosu. Ogromna radna energija je

slabila, zdravlje se sve vie pogoravalo i posljednjih nekoliko godina, umoran i ophrvan boleu, nita nije
napisao. Umro je 1850. godine, na vrhuncu slave.
Balzak je doao na genijalnu ideju da sve svoje romane objedini u jednu cjelinu koju je nazvao Ljudska
komedija. Svaki roman je posebna cjelina ali sve ih objedinjuje vrijeme, podneblje, mentalitet, linosti. Neke
njegove linosti javljaju se u razliitim djelima, razliitim vremenima i drugaijim ambijentima.U Ljudskoj
komediji Balzak prikazuje plemstvo, ministre, politiare, bankare, sudije, advokate, oficire, svetenike,
trgovce, novinare, studente, fabrikante, seljake, zanatlije, prosjake, robijae, prostitutke. Njegova Ljudska
komedija je tako postala i ostala istorija naravi francuskog drutva prve polovine 19.vijeka. On je postao
najbolji i najpoznatiji istoriar. U najznaajnija i najpoznatija djela ubrajaju se: ia Gorio, agrinska koa,
Evgenija Grande, Roaka Beta, Roak Pons, Izgubljene iluzije, Traenje apsolutnog, Seljaci, Pukovnik
aber.

Ljudska komedija
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Skoi na: navigacija, pretraga

Ljudska komedija (La Comdie humaine) zajedniki je naziv za romane Onore de
Balzaka, meusobno povezane, u kojima nastoji da prui sliku o svom vremenu,
drutvenim i istorijskim, filozofskim kretanjima, da prikae ivot svih drutvenih klasa i
slojeva, da osvetli tajne ovekove psihe. Balzak je prvi upotrebio mehanizam vraanja
istih likova kroz svoje knjige kako bi izrazio jedinstvo drutva koje slika. U predgovoru
Ljudske komedije (objavljen 1842. godine) naglaava da e to biti istorija koju su
zaboravili toliki istoriari, istorija naravi. Predvideo je da Ljudska komedija sadri 137
dela, ali je stigao da napie 91 delo. Tom broju se mogu dodati jo tri romana koje nije
predvideo prvobitnim planom. U broj od 94 dela ne ulaze Golicave prie ni Balzakovi
mladalaki romani napisani pre 1829. godine. U svom Katalogu dela koja e sadrati
Ljudska komedija, Balzak predvia sledeu podelu:

Prvi deo: Studije naravi, razvrstane po temama u est grupa:

1.
2.
3.
4.
5.
6.

Prizori iz privatnog ivota (ia Gorio),

Prizori iz provincijskog ivota (Evgenija Grande, Izgubljene iluzije),
Prizori iz pariskog ivota (Sjaj i beda kurtizana, Roaka Beta, Roak Pons),
Prizori iz politikog ivota (Poslanik iz Arsija),
Prizori iz vojnikog ivota (uani),
Prizori iz seoskog ivota (Ljiljan u dolu).

Drugi deo: Filozofske studije agrinska koa, Traganje za apsolutnim.

Trei deo: Analitike studije sadre samo jedno delo koje nije roman ve ogled
Fiziologija braka

Dobavljeno iz "http://sr.wikipedia.org/sr-el/
%D0%89%D1%83%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D0%BE
%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0"

Realizam
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Skoi na: navigacija, pretraga

Realizam (termin potie iz latinskog jezika res stvar, realis stvaran, predmetan) je
vieznaan pojam koji se javlja u umetnosti, knjievnosti i slikarstvu, filozofiji.
KNjIEVNOST

drevni istok
antika
o helenska knjievnost
o rimska knjievnost
srednjovekovna
humanizam
renesansa
barok
klasicizam
prosvetiteljstvo
romantizam
realizam
modernizam
o esteticizam
o avangarda
o kasni modernizam
o

postmodernizam

Sadraj
[sakrij]

1 Realizam u knjievnosti
2 Realizam u slikarstvu
3 Realizam u filozofiji
4 Realizam u hrianstvu

5 Literatura

Realizam u knjievnosti [uredi]

Za vie informacija pogledajte Realizam (knjievnost)

U nauci o knjievnosti javlja se u vie znaenja.

Kao knjievnoistorijski tipoloki pojam oznaava:.

knjievni i umetniki pravac koji nastoji da stvarnost prikazuje verno, bez strasti,
objektivno i bezlino,
stilsku formaciju, odnosno knjievnoistorijsku celinu kao nadindividualno i
nadnacionalno stilsko jedinstvo,
knjievnu epohu u kojoj dominira pravac realizma izmeu tridesetih i devedesetih
godina 19. veka.

Kao vanvremena kategorija, realizam oznaava:

knjievni metod, (kompleks postupaka, izraajnih sredstava i umetnikih

afiniteta), koji se javlja u svim knjievnostima od antike do danas. Realistiki
metod oznaava knjievnost koja prikazuje stvarnost kakva jeste, ali i kakva je
mogua prema zakonu verovatnoe i nunosti, odnosno knjievnost koja je
uverljiva u odnosu prema objektivnoj stvarnosti.
BORISAV STANKOVI

Srpski realizam je prolatio kroz vie faza. To su:

romantina faza,

klasino-realistika i

moderna faza realizma.

Ovoj poslednjoj fazi, koja u sebi nosi odlike realistike tradicije, ali i otvara vrata
srpskoj modernoj prozi, a koja se obiljeava jo i kao lirski realizam pripada Borisav
Stankovi, pripovijeda, romansijer i dramski pisac. Njegovo djelo je, u tom smislu,
primjer povezivanja ili sinteze starog i novog u srpskoj knjievnosti s poetka
dvadesetog vijeka.
Borisav Stankovi je roen 1876. godine, neposredno poslije osloboenja Vranja
od Turaka (1875). Kada je ve poeo otkrivati svijet, starog Vranja vie nije bilo. Staro
tursko je zauvijek nestajalo, a umjesto njega formirali su se neki novi drutveni odnosi,
dolazili neki novi ljudi, novi moral sa njima, nova ponaanja i jedan posve drugi
mentalitet. Ali, i pored toga, Borisav Stankovi e nostalgino pisati o starom i prizivati
staro, uvijek okrenut prolosti, sa negativnim emotivnim odnosom prema novom. Tako u
pripovijeci Stari dani, kada je u pitanju novo, on kae: ta ima sad tamo da vidite?
Nita. Prosta, mala varoica, opkoljena vinogradima i brdima On vidi pola seoske,
pola varoke kue, gomile ubreta i neki novi svijet. Ali, i pored toga, kad je odlazio iz
Vranja na kolovanje (Ni, Beograd), uvijek je u sebi nosio Vranje i zaviajni svijet
Vranja kao svoju trajnu opsesiju. Vranje i njegovi ljudi, njihova psihologija i nain ivota,
jezik i pjesma, uvijek su bili vrelo sa kojeg je zahvatao i crpio grau za svoja poetski
nadahnuta djela.

Borisav Stankovi je napisao sledee knjige: zbirke pripovijedaka Iz starog

jevanelja (1898), Stari dani (1902), Boji ljudi (1902) i romane Neista krv (1910),
Gazda Mladen (1927) i nedovreni roman Pevci, zatim drame Kotana (1902) i Taana.
U toku Prvog svjetskog rata, nakon zarobljavanja, internacije u logor u Derventi i
povratka u Beograd, pisao je reportae i kratke zapise o ivotu u okupiranom Beogradu,
koje e objaviti u knjizi Pod okupacijom, to e mu donijeti mnogo neprijatnosti. Umro
je 1927. godine u Beogradu, ogoren na ljude i nezadovoljan svijetom oko sebe.
Bora Stankovi je grau za svoja djela crpio iz pria drugih ali i neposrednog
doivljaja. Tematski krug njegovih proznih i dramskih djela ini zaviajni svijet: Vranje i
patrijarhalni odnosi, socijalna i individualna prolost, u kojoj je nalazio poeziju ali i
grubu realnost, punu nesporazuma, nerazumijevanja, trauma i ljudskih promaenosti. U
djelima Bore Stankovia nailazimo na:

ljubav, ljepotu i mladost;

ene i strast;

al za mladost;

odnos starih i mladih;

propadanje starog i nastajanje novog.

Interesuje ga moral i psihologija linosti, ono emotivno, nagonsko, tamno i duboko u

ovjeku, zbog ega su ga nazvali naim Zolom. Od Stankovievih pripovijedaka posebno
se izdvajaju: Stari dani, Tetka Zlata, Nuka, U noi, Uvela rua, Prva suza, Pokojnikova
ena, urevdan, Na Boi, Ljuba i Naza, Paraputa
Voleo je ono to je sirovo, burno, oporo, mutno, vatreno, neodoljivo i to izaziva
bol, patnju, hropac, bezgranino osjeajno, a ne i ono to je sladunjavo, intelektualno i
suvie izglaano.
NEISTA KRV
Ovo Stankovievo djelo prvi put se pojavilo kao pripovijetka pod istim naslovom
Neista krv 1900. godine, a potom poelo da izlazi kao roman u nastavcima u
ondanjim asopisima. Nakon dugotrajnijeg rada i vie verzija roman je bio gotov 1909.
godine, da bi se iz tampe pojavio 1910. godine, u neto skraenijem izdanju, zbog
nedostatka novca za tampu. Zavretak romana je skraen za 30-40 strana, s uvjerenjem
pisca da e jednog dana moi da ga tampa u prvobitnoj zamisli. Ali, doao je Prvi
svjetski rat i rukopis je nestao. Tako je roman Neista krv definitivno ostao u obliku i sa
krajem koji i danas imamo.

Roman Neista krv u sebi nosi elemente sociolokog romana, jer su u njegovoj
osnovi sadrani jedno vrijeme i drutveni odnosi i promjene u tom drutvu. Roman
zahvata razdoblje poslije osloboenja Vranja od Turaka, tj. nakon 1875. godine, ili
vrijeme s kraja 19. vijeka. To vrijeme, kako u Vranju tako i u iroj, tek osloboenoj Srbiji,
obiljeavale su krupne drutvene promjene, naroito na jugu, koji je bio dugo pod
Turskom.
Jedan stari, feudalni poredak, znan kao staro ili pusto tursko, nestajao je. Sa
odlaskom turske vladavine odlazili su i nestajali i stubovi te vladavine: pae, age, begovi
turska privilegovana klasa, a njihova imanja i kue kupovali su ili silom otimali
dojueranji seljaci, njihove ivije ili nadniari. Sa osloboenjem, naroito u Vranje,
koje je bilo na putu velikih trgovakih karavana, poinje da pristie neki novi svijet, ljudi
sa granice. U Vranje je pristizao svijet koji se obogatio raznim pekulacijama i
otimainama, preduzimljiv svijet koji je dolazio do lijepih turskih kua ili pravio nove
kue. Bio je to svijet skorojevia koji e nai svoje mjesto i u romanu Bore Stankovia.
Stari vranjanski svijet, po bogatstvu, ugledu i prestiu vrlo blizak nekadanjim
agama i begovima, ostao je sa svojim itlucima, ivijama i raskonim kuama, ali
zbunjen novim odnosima i nemoan da se snae u ovom vremenu. Staro tursko vie nije
postojalo. Stvaralo se novo drutvo zanatlija i trgovaca drutvo skorojevia. Hadije i
orbadije sve vie se povlae pred naletom novog, zatvaraju se u svoj svijet, drei i
dalje do svog gospodstva i ugleda, iako su sve vie i vie materijalno propadali.
Dojueranji nadniari poeli su da otimaju njihovo imanje i da se ponaaju kao gazde i
vlasnici onih posjeda na kojima su samo kmetovali. Ne elei da se parnie, hadije i
orbadije esto su odustajali od svog prava, dizali ruke od svega, ili pak odlazili u
Tursku da tamo potrae utjehu i izlaz za svoju nemo. Njihovo propadanje je bilo toliko
primjetno da nije moglo da ga prikrije nikakvo odjevanje, nikakva gordost ili pak kuni
sjaj, koji je bio samo dekor i maska. I ne samo to. Taj stari vranjanski, hadijski svijet
poee i bioloki da propada, to e na tematskom planu biti prisutno i u romanu
Neista krv, u kome e preko pojedinanog biti odslikano i opte.
Meutim, u djelu Neista krv postoji i bioloki aspekt, koji se javlja kao
primaran, nadreen prethodnom aspektu, to roman i ini psiholokim djelom i romanom
linosti, jednim od najkompleksnijih kada je u pitanju slikanje psiholokih stanja i
duevnih drama u srpskoj knjievnosti.
Polazei od predaka svojih junaka i idui od generacije do generacije, Bora
Stankovi prati njihova bioloka, nasledna svojstva, posebno se zadravajui na njihovim
nagonima i strastima, dodirujui manje ili vie i predele nesvjesnog, onu tamnu i malo
prozirnu stranu njihovog bia. To je i prvi takav prilaz linostima u naoj knjievnosti.
U prvom planu romana Neista krv su, dakle, materijalno, moralno i bioloko
propadanje, pri emu naslov romana prvenstveno upuuje na ovo potonje - na moralno i
bioloko propadanje, iji su korijeni u "neistoj krvi" koja je ovladala hadi Trifunovom
porodicom i njenim potomcima. U tom smislu i vrijeme u romanu se dijeli na ono prolo
i ovo sadanje. Prolo je samo jedna vrsta uvaoda u sadanje koje, sem prvog poglavlja,
nastanjuje cio roman.
Predstavnici prolog su preci junakinje Sofke:

- pradjed hadi Trifun,

- prababa Cona,
- djed Kavarola,
- njegova sestra Naza
- tetak ludi Rista.
U njima su uzroci i korijeni kako materijalnog tako i moralnog i biolokog
propadanja, ako se iz toga iskljui hadi Trifun.
Predstavnici sadanjeg vremena, kojima je ispunjen prostor romana, jesu
potomci:
- efendi Mita i
- Sofka, njegova kerka
Oni su - nosei neistu krv predaka i teret jednog vremena koje ih je materijalno
razorilo - postali siromsi, materijalno i bioloki propao svijet koji okonava u potpunom
krahu i materijalnom porazu. Njih je porazila vlastita krv i ivot, u kome nisu mogli da
nau oslonac za dalji porodini opstanak.
Roman Neista krv je uostalom roman drama, neponovljiva pripovedna drama u
naoj knievnosti, jer je to:

psiholoko-socioloka drama meu linostima i u samim

linostima,

drama drutvene sredine Vranja krajem 19. i poetkom 20. vijeka,

roman drama linih strasti koje haraju i polove (cijepaju) linosti.

Glavni akter romana je Sofka, ljepotica, iju sudbinu Borisav Stankovi prati od
prvih njenih djevojakih dana pa sve do usahnua njene snage i zgasnua njene ljepote. S
vremena na vrijemr, u pojedinim situacijama, javlja se i njen otc efendi Mita; zatim gazda
Marko i sin mu Toma, za koga je udaje efendi Mita, uvjeren da e mu to donijeti
materijalno izbavljenje (dobie silan novac za nju).
Sadraj romana
Roman Neista krv podijeljen je na 33 poglavlja. U prvom poglavlju, koje je vrlo
vano za razumijevanje osnovne teme sadrane u naslovu i uzroka propadanjajedne
hadijske porodice, iji je polednji muki izdanak efendi Mita. Pisac poinje od
porodinog prosperiteta koji je doao sa hadi Trifunom i njegovim neumornim radom,
sticanjem bogatstva, a sa bogatstvom i ugleda u gradu i autoriteta u porodici. Meutim,
nakon njegove smrti sve se izmjenilo: vie nije bilo reda u kui, niti pravoga rada - u
trgovini se sve vie gubilo, imanja su propadala. Muki sviet se sve vie udaljavao kako
od posla tako i od drugih ljudi, okrenut sebi , svojim eljama, navikama, linim
potrebama i nagonima. To se isto deavalo i sa enama: predavale se dotjerivanju, sjaju,
raskoi, uivanjima, eljama da se dopadnu svakome. A onda je, vremenom, u svima
njima (i u mukarcima i u enama) zavladao nemoral, ona nagonska strana bia, kao u
Sofkinom djedu Kavaroli, u prababi Coni, u Nazi i drugima, dok nisu poeli da

pobolijevaju i postaju svijet izopaenih i degenerisanih: Toliko umobolnih, uzetih, toliko

raanja djece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, veito odlaenje
uvenih eima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama, voenje kod
vraara... Eto, iz takve porodice, na takvom porodinom stablu, pojavie se zakasnjeli
izdanak - efendi Mita, a potom i njegova ker Sofka.
Mlada Sofka nikad nije htjela da razmilja o tim svojim precima jer bi se pri tom
poela i sama osjeati bolesnom. Kako je rasla i sazrijevala, Sofka je postajala sve ljepai
izazovnija. Uostalom, i njen otac, efendi Mita, bio je lijep ovjek. Sa propau turskog, i
on se povlai, kao da bjei od nove stvarnosti i novog ivota. Odlazi preko granice i tamo
ostaje nedjeljama i mjesecima. Iznad svega voli Sofku. Ona je njegova mezimica, pa je
zato i Sofkica!... Tatina Sofkica!... Meutim, kako njena snaga postaje sve bujnija, a njena
ljepota neodoljiva, efendi Mita sve rijee dolazi kui, kao da zazire od njene blizine.
Osiromaio i materijalno sasvim propao, on odluuje da ljepoticu Sofku, punu strasti i
snova o lijepom i krnom mladiu, sada ve u godinama, uda za gazda Markovog sina, za
dvanaestogodinjeg Tomu, bolje rei da je proda za veliku sumu novca. Jer, kada je
dojueranji seljak gazda Marko prvi put ugledao Sofku, skoro istih godina, odmah je
zaelio da je ima za snaju, odnosno za sebe, ne alei koliko daje. On, dakle, to ini iz
dva razloga: zbog njene raskone ljepote i zbog elje da se kao pridoli i imuan, ali bez
ugleda, to vie potvrdi u novoj sredini, oroujui se sa starom hadijskom porodicom.
Sofka, poraena saznanjem za koga je otac udaje buni se, ali, na kraju, svjesno
pristaje da bude rtva radi materijalnog spasenja oca.
Uoi svadbe, po obiaju, Sofku odvode u hamam na kupanje. Tamo, pomjeana sa
drugim enama nagih tijela,slua pomalo alobne pjesme o udaji, rastanku, o oprotaju od
mladosti, to e je rastuiti i natjerati na pla, utoliko vie to udaja nije bila vlastiti izbor
i to nije obeavala sreu i neki trijumf, nego sramotu, poraz i ruenje svih iluzija. I zato
joj, po povratku kui iz amama, "njoj cela kua, naroito zbog tog imira, kao da
zamirisa neto pokojno, mrtvako". Simbolika za umiranje jedne ljepote, za smrt svih
iluzija koje je razvijala u trenucima svoje djevojake samoe.
Doao je i dan svadbe. U efendi Mitinoj kui sve je organizovano i otmjeno u
izgledu i dranju ljudi, sve suzdrano u govoru i ispoljavanju osjeanja; svuda i u svemu
se osjeao duh gospodstva, stare vranjske aristokratije, sa utiskom da nije to kraj stare
slave i bogatstva, iako je sve to bilo plaeno parama gazda Marka. U kui pak gazda
Marka sve je drugaije - sirovo, gruboi neukrotivo, buno. Gore vatre, kotlovi su puni
rakije, muzika jei i bubnjevi bubnjaju svom silinom; pije se, pjeva, grli, vie igra. Sve je
sljako i neukrotivo u provali strasti: "zdravice, halalakanje, usklici". ene e "trista uda
iz besa i strasti uiniti". To je prava erupcija seljake zdrave energije i one "radom
ubijene strasti". Mukarci, neukrotivi i podivljali od pomame ula i strasti, vade noeve i
zabadaju ih u stolove, sijeku sebi vekne; kidiu na ene. U tim trenucima, uasnuta Sofka
sve mukarce doivljava kao jednog mukarca, a "sve enske" takoe vidi kao "jednu
optu ensku".
Tu se Toma gubi, kao da i ne postoji. U prvom planu je gazda Marko, uvijek uz
Sofku, traei od nje da kae koga najvie voli. A kad je ona izgovorila: Sve, kuu, tebe, a
najvie tebe..., u njemu se probudila nova vrelina i zanos, i nada i slutnja da e ta ljepota,
po nepisanom pravilu i "zakonu" predaka, pripasti prvo njemu. Otvara krinju punu

srebrnjaka i zlatnika i sve joj to pokazuje i kao da pred njom razastire, opijen njenom
blizinom, mekotom i bjelinom tijela, oblinama. On pada pred njom i u mraku joj se
ispovijeda. a kad Sofku odvode u njenu sobu, Marko grdi starog djeda Mitra, majku i oca
proklinje. Svi su oni, prije njega, imali pravo na prvu branu no sa snajom, samo njemu
brane, samo on ne moe. Svi su oni enili sinove i birali snaje po svojoj volji, ne za
sinove, nego za sebe. I njega je otac mladog oenio i sigurno je i njegova ena prvo sa
njegovim ocem spavalai, kasnije, ivjela... Zato je i razgoropaen, uvrijeen. Ophrvan
prevelikim strastima, ustaje, tue enu, sa eljom da joj se osveti, da je ubije... Onda,
zagrcnut od bijesa i onemoao od silne poude, na koljenima i laktovima ide prema
vratima Sofkine sobe; rukom dodiruje, noktima grebe po vratima, ali nema snage da ih
otvori i ue u sobu. A enino cviljenje i kuknjava nalik su na no koji se zariva u srce; od
toga, on ima utisak, kao da se rui kua i po njemu padaju tavanica, grede i crijepovi.
Osjeajui se poraenim, a ne znajui kako da izae iz te situacije, u bijesu poziva slugu
Arsu i trai da mu osedla konja. Uzjahae u bijesu konja, i udarajui ga noem u sapi,
odjurie u no, da se tamo na granici sa Arnautima bori i da pogine.
Ubrzo je Marko teko ranjen, a kada su ga previli i ponijeli kui, "raskidao je
veze, pojaseve oko sebe, te krv i utroba pokuljala..." Drugi susret sa Sofkom nije mogao
da podnese, a da pri tome ostane na distanci.
Nakon smrti gazda Marka poinje novo poglavlje u ivotu Sofke. Toma je
odrastao, sazreo u pravog mua, a Sofka je bivala sve srenija. Ali, ne zadugo. Taj
harmonini porodini ivot, svojim iznenadnim dolaskom, prekida njen otac efendi Mita.
To je bio drugi udarac ili postupak oca koji e unititi ivot kerke. Prvi je bio kada se
odluuje da je proda, drugi sada kada je doao da trai novac od Tome koji mu je njegov
otac obeao. U pitanju je zaostali dug za Sofku, o emu Toma nita nije znao. Nastup
efendi Mite je dosta grub, pun je omalovaavanja i prezira: Pare! - Zar da nije obeao
pare, i to kakve, zar bih ja dao, ne za tebe nego za vas, moje edo, ker? Ko si ti? ta si
ti? Kerpi jedan, seljak jedan!...
Toma je preneraen onim to je uo. Saznanje da je Sofka data zbog para a ne iz
ljubavi, a jo i poniavanje rijeima "kerpi" i "seljak", u Tomi izazivaju gnijev i oaj.
On, i ne brojei novac, baca pune kese sa novcem u lice efendi Miti, a kada ovaj odlazi,
vie na Sofku, tue je, da bi potom uzjahao konja i, kao njegov otac nekad, odjurio prema
granici, na svoje imanje, da tamo pije i u sebi pati. Od tog trenutka gasi se panja i ljubav
prema Sofki. Ona je sada u njegovim oima kupljena stvar, vlasnitvo sa kojim moe da
radi ta hoe. Retko dolazi, a kad doe, tue je, vrijea, tjera silom da pije i tako,
probuenih strasti, ostavlja je samu. Ona se povlai u sebe, vene, njena ljepota sve vie
nestaje, a snaga kopni. Efendi Mita trai od Sofke da se vrati staroj kui, ali ona tu
pruenu ruku spasenja odbija, spremna na jo veu patnju. Svekrva, ojaena, kune sve to
je muko: i mua Marka, i Mitu, i sina Tomu, da bi na kraju od muke umrla. Sofka,
ostavi sama, sve vie se opija da bi, muena od mua, sebe to vie umrtvila. A kad bi
zavladalo unutranje ludilo u njoj, "onda je zvala sebi sluge. I zato su onda svi momci to
bi sluili kod nje, morali uvijek biti gluvonijemi". Neista krv je potpuno ovladala njome.
Djeca koja su se raala bila su malokrvna, blijeda, podbula, bolesna. Dakle, sve se
ponavlja ispoetka i sa poetka ivota: propadanje, materijalno, moralno i opta
degeneracija.

U razvoju radnje ili na planu kompozicije romana Neista krv javljaju se tri
vorna mjesta, tri dramska mjesta ili situacije koje roman ine velikom dramom ljudske
due; mjesta iz kojih izvire sva dramatika romanesnog ivota.
Prvo dramsko mjesto - klimaks u romanu je kada "propali efendi Mita" prodaje
svoju kerku Sofku nepoznatom strancu, bogatau seljakog porijekla, gazda Marku, i to
za njegovog dvanaestogodinjeg sina Tomu, samo da bi se oslobodio bijede i konane
propasti.
Drugo dramsko mjesto vezano je za dan svadbe i trenutak kada gazda Marko,
podstaknut piem i pohotom, eli da se suvie priblii lijepoj Sofki, ali se u njemu sve
lomi izmeu tjelesne pohote i nekih obzira. To je trenutak najveih iskuenja i za samu
Sofku, ijom je gospodskom ljepotom opsjednut sirovi gazda Marko. Trenutak kada,
zaustavljen u namjeri, tue enu i puzi prema Sofkinim vratima a zatim, zaslijepljen
bijesom to je u tome sprijeen, na konju odlazi u no, da u sukobu sa Arnautima pogine.
Trei dramski momenat je kada efendi Mita ulee u kuu Tome i Sofke, kada
trai novac, vrijea Tomu i sa novcima bjei, a toma "kupljenu" Sofku tue i tretira kao
svoje vlasnitvo.
LIKOVI
Efendi Mita
Efendi Mita je jedan od izdanaka bogate orbadijske porodice, koja svoj
materijalni prosperitet doivljava u vrijeme hadi Trifuna. On je "efendi"- gospodin, lijep,
obrazovan: govorio je grki, turski i arapski. Svima iz neposredne sredine je bio tu i
stran, ali uvijek blizak agama, begovima i paama, u ije je domove odlazio i ije je
drutvo volio. Bio je otmjen i gord. Kada je dolo vrijeme enidbe, pred njim su bile
dvije mogunosti: da se oeni bogatom i prostom enom, seljankom, ili pak lijepom, a
siromanom. On je izabrao ovo drugo. Ali, i tada, esto je ostajao sam; sam ruavao;
uvijek bio sa nekim drugim, i uvijek spreman na neki put. U svemu tome kao da je bilo
nekog bjekstva od sive svakodnevice i novog koje je nagrizlo i ruilo staro.
Do njegovog otuenja posebno dolazi nakon osloboenja, kada je poelo da se
gasi staro gospodstvo i otima ono to je pripadalo hadijama. Ne elei da se tui sa
onima koji su nii od njega, a koji bezobzirno prisvajaju ono to je njegovo, on odlazi u
Tursku, da tamo trai utjehu, nemoan da prihvati taj novi ivot i da se ukljui u njega.
Povremeno je dolazio kui, i kao krijui se zatvarao se u svoju sobu, ali uvijek naklonjen
Sofki. Ona je njega oslovljavala sa "efendijice" i "tatice", a on sa "tatina Sofkice". On je u
Sofkinim oima i ustima vidio neto i kao da se, gledajui ih, sjeao neega.
Meutim, kako je Sofka rasla i razvijala se u ljepotu koja zanosi i uzbuuje, on je
sve rjee dolazio , ega je bila svjesna i sama Sofka. Kao da se plaio grene pomisli i
nagonskog, incestnog u sebi, a to bi bila posljedica "neiste krvi", one predake,
naslijeene, ruilake krvi, kojoj nita nije sveto. I kad bi doao, bilo bi to rijetko, dolazio
je samo nou.
Poslednji put kada je doao, ve je donio odluku: udae svoju Sofku, ljepoticu,
nju koju je najvie volio, za gazda Markovog sina Tomu, dvanaestogodinjaka, i ne
slutei da e mu se ona suprotstaviti. Silno uzbuena i sva drhtei silno e otvoriti vrata,
ui u sobu i rei mu: Ja ne mogu i ... neu! Pa opet: Ja ne mogu i neu za takvoga da

poem!... To je bilo prvi i jedini put da se ona suprotstavlja, krei nepisano pravilo po
kome su, u tom svijetu, roditeljska rije i odluka neporecive. Efendi Mita je iznenaen i
zauen takvom reakcijom svoje Sofke. To iznenaenje Bora Stankovi kazuje samo
jednom konstatacijom, ali iz Sofkine perspektive: Samo vide kako se on podie, sa nekim
suvim podsmehom... Njegove rijei su, na prvi pogled, smirujue: Sofke, sinko! Ljiepota i
mladost za vrijeme je... Umjesto da je smiri, to ju je jo vie razgnijevilo jer je znala da
nije tako: da je on, kad se enio, poao za ljepotom, a ne za bogatstvom. Kada je brzo
zapazila, "kako mu se po ilimu prsti od nogu u arapama gre, tresu", zbog nemoi,
oaja i straha da ne izgubi poslednje uporite u toj ideji i namjeri da je "proda", jer se za
tu namjeru hvatao kao davljenik za slamku. Od bjesa on poinje da se trese i prvi put
poinje da ispovjeda svoju nevolju, materijalnu propast i bezizlaz u koji je pao. Da bi je
uvjerio, s mukom i jednom vrstom stida, on joj, koristei kao poslednji i najjai razlog,
pokazuje unutranju stranu svoga kaputa. Kad je razgrnuo pred njom mintan, Sofka je
vidjela neto to nikad nije mogla ni pomisliti. Vidjela je kako su rubovi njegovog
mintana bili opiveni skupocijenom postavom, kako je samo gajtan bio nov, dok je cijela
lena postava, iznutra, bila stara, masna, poderana, na nekim mjestima i bez postave, sa
poispadalim pamukom. I cijelo njegovo tijelo zaudaralo je na "znoj, hanove,
nepresvlaenje, neopranost, masnou". Raspameena od onoga to je vidjela, Sofka e
pobjei tetki da bi pristala na vlastitu rtvu, ali to je bio ne manji udar i za njega efendi
Mitu. Pred Sofkom je izgubio dostojanstvo; nestala je predstava o njemu kao autoritetu, a
poreknut je i njegov ugled. Pokazujui poderanu i prljavu unutranjost i prljavu
unutranjost mintana, on je razgolitio svoju bijedu i pokazao da je niko i nita, da je jedan
propao ovjek, sveden na ponienja i golo trajanje.
Efendi Mita pojavie se u jo jednoj dramski oblikovanoj situaciji da, noen
egoizmom i krajnje bezobziran, iznova promjeni sudbinu Sofke i da joj do kraja zagora
ivot. Kada je ve bila ula u vode skladnog porodinog ivota, pojavljuje se on, osoran i
prek, pobjesnio to jo jednom mora ma manifestuje svoje propalo stanje i trai neto
zbog ega bi morao da se stidi
Efendi Mita, u toj situaciji, nije ni slutio da je unitio ostatak ivota Sofke, jer je
ona, od tog trenutka, u "Tominim oima postojala druga, obina, neka stvar, koja se, kao
svaka stvar, moe novcem kupiti..."
Efendi Mita je predstavnik hadijskog vranjskog svijeta koji u novonastalim
uslovima propada i materijalno, i moralno, sa nekim skrivenim tragovima "neiste krvi" u
sebi, ponete jo od predaka.
Sofka
Sofka je poslednji izdanak nekadanje hadi Trifunove porodice. Naslijedila je
spoljanju ljepotu oca i majke, a nemir i vrelu krv od svoijh predaka, mada se ta "neista
krv" i "dvogubo" u njoj nije, bar u prvo vrijeme, tako vidno i jednostavno manifestovalo.
Pratei njenu pojavnost i razliite naine ispoljavanja njenih unutranjih nemira i ivotni
put koji vodi u patnju i bioloko propadanje i degenraciju koja se sluti, ali iji se kraj ne
vidi, Bora Stankovi je od Sofke nainio centralni lik u romanu i najizrazitiji umjetniki
profil ene u srpskoj knjievnosti, neponovljiv po svojoj psiholokoj punoi i nemjerljiv
po ivotnom udesu.

Na poetku drugog poglavlja vidimo kako Sofka ne eli da misli na svoje pretke
zbog nekog pritajenog strahs da i ona u neemu moe biti slina njima. Od njih je
ponijela gospodski izgled, unutranju gordost i niz drugih crta koje su se ispoljavale u
dranju, u suzdranim odnosima prema drugima, u nesvjesnoj elji za dominacijom u
odijevanju i izgledu u odnosu na svoje vrnjakinje u elji za dopadljivou i u
provociranju drugih svojim pogledima, u potrebi da u svemu bude jedina i neponovljiva.
I sva ta svojstva bila su svojstvena i njenim pretkinjama.
Pojavom, raskonom ljepotom i djevojakom psihologijom Sofke Bora Stankovi
se detaljnije bavi u etvrtom poglavlju svog romana.
Prvo nam daje portret Sofke: bila je lijepa, a sa godinama ta ljepota postajala je
sve "raskonija i zanosnija"; "ramena i lea jednako su joj bila jedra, puna, razvijena" ruke su bile oblije i jedrije; bila je ljupka i prava, "dugih i suvih ruku, sa istim suvim, ali
njenim prstima i sa jo njenijim vie dlana oblim i punim lankom ruke koji su
pokazivali svu bjelinu njene koe; imala je bijelo lice, visoko elo, krupne crne oi,
uvijek vrele jagodice i stisnute tanke usne, uvijek vlana i strastvena. A od svega toga to
je bilo oblo i kao saliveno i inilo njenu ljepotu, koja kao da je stala zanavek, uobliena,
jedino je kosa bila bujna, crna meka i teka". Sofkina ljepota odreene je atributima koji
naglaavaju tu neponovljivu, idealnu ensku ljepotu i njenu ulnost: oblost, jedrost i
vitkost tela, belina ruku i belina koe, krupne oi, vrele jagodice, bujna, meka, crna i
teka kosa i vlana i strasna usta.
O samog poetka saznavanja svijeta i sebe Sofka je bila uvjerena da e biti lijepa i
najljepa, i da e tom ljepotom zadivljivati i njome poraavati svijet. Iz te samosvjesti
ishodilo je i Sofkino ponaanje:
- ljepota je uinila gordom i srenom;
- "mukarce je zaluivala";
-"sama sobom bila zadovoljna", samu sebe voljela;
- ravnoduna i sa visine gledala na sve djevojke oko sebe;
- uvjerena da njenoj ljepoti niko nije dorastao i da se takav nikad nee pojaviti;
- u svojoj ljepoti je vidjela svoju sigurnost, slobodu i odbranu, pa je kod drugih
izazivala divljenje, potovanje i strah od svoje blizine i prisustva; svakoga je mukarca
gledala u oi dok ne bi oborio pogled, savladan tom njenom ljepotom.
Sofkin unutranji ivot obiljeavaju misli o sebi i drugim djevojkama, strijepnja
i strah da e se pojaviti neka mlaa i ljepa; ispunjavaju je nade, snovi, strasti i zanosi.
Njen unutranji ivot se iskazuje u razliitim vidovima. Iz etvrtog poglavlja saznajemo
da ne voli posjete, svadbe i okupljanja, ve samo samou i tiinu. Zato i vie voli zimu.
Tada joj sve biva "lake i slae". A kad se u njoj pokrene taj unutranji ivot, kada se
intenzivira i pone ulnost neukrotivo da narasta, onda se javljaju njeni nespokoji i
psihika muenja:
- svu je obuzme ono "njeno": "snaga joj u asu zatrepti i sva se ispuni miljem";
- "topi se od neke sladosti"
- "od beskrajne enje za neim osea da bi jauknula";

- "uhvati je ono njeno "dvogubo" ja, kada osjea da umjesto jedne Sofke postoje
dvije: jedna ona sama i druga izvan nje - nagonski dio, nosilac "neiste krvi"; dio koji
esto ovlada njome i ona mu se predaje.
- Nagonsko, ulno, iskazuje se tako to je ta "druga" Sofka strano grli, obavija,
ljubi, miluje.
- Kada je kapija zakljuana i kada je sasvim sama, odvojena i daleka od svijeta,
odaje se sanjariji (vidi svoju svadbu, uje muziku, gleda njega, izmiljenog. I takav
momak prilazi joj, uzima je i ona, u tom zagrljaju, tone, sasvim se predaje neizmjernoj
srei i ulnom uivanju).
- Jednom kad je bila sama i kada je dolo ono "njeno" pozvae sebi i polunijemog
i pijanog slugu Vanka, ali, u poslednjem trenutku, odolie iskuenju.
Vrijeme prolazi, a Sofka se ne udaje, pa se javlja novi strah - da e ostati neudata.
Meutim, svi njeni snovi o mladom, visokom tamnoputom i snanom mladiu, na kome
e joj zavidjeti sve druge djevojke, nestaju onog trenutka kada je u njihovu kuu sa efendi
Mitom doao i gazda Marko, prvo, da kupi njihovu kuu, a potom i da je isprosi za svog
maloljetnog sina Tomu. Opet se u njoj javlja psihika podjeljenost, samo malo drukije
prirode: na jednoj strani je ono o emu je sanjala - sve njene elje i djevojaka nadanja, a
na drugoj strani - pristanak oca, njegova odluka, surova stvarnost koja potire snove. Ne
elei da se pomiri sa nametnutim rjeenjem, ona, mimo obiaja, nalazi snage da se
pojavi pred njim, da se smjelo suoi sa njim i da mu kae svoje: Ja ne mogu i... neu!
Pisac taj momenat obrauje dramski, uvodi dijalog, razvija unutranju dramu
svojih junaka. Kada se Sofka popela da ocu izrazi svoje neslaganje, pred vratima je
ugledala njegove cipele i odmah je poela da drhti, ali je nala smjelosti u sebi: "silno
otvori vrata i ue". Silina otvaranja vrata govori o njenoj rijeenosti i odlunosti da se
usprotivi i sauva sebe od ponienja. U tom trenutku, ona je bila uzbuena, a iz oiju joj
je izbijala "silina", koja je znaila otpor i nemirenje, gorinu i uvrijeenost. Suoen sa
svim tim, a nenavikao na takvo ponaanje svoje kerke, on e se samo namraiti i usne e
poeti da mu drhte. Pokuae, prividno mirnim tonom, da je smiri govorei joj o
prolaznosti ljepote, ali kad je jo jednom uo ono njeno "ja ne mogu", on e, preneraen,
odskoiti od nje, sav se trewsui od bijesa. A kad joj je pokazao svu bijedu njihovog
siromatva ona e, preneraena, sasvim klonuti i skoro pasti pred njegove noge,
izgovarajui rijei:- Oh, tato, tato!... Zatim e izai u no, ve pomirena da mora pristati,
spremna da se svjesno rtvuje zarad oevog i porodinog spasenja od potpune bijede koja
je ve bila prisutna, ali vjeto sakrivana od nje i okoline. Zato i njene rijei upuene
njemu:- Oprosti, tato, nisam znala... a on, srean to je pristala, rei e samo:- Hvala,
edo!Hvala, Sofkice!
Nakon svega to joj se desilo, pa i onda kada je svekar doao da je vidi, ona e
osjeati samo "otupjelost", ravnodunost na sve i nezainteresovanost za bilo ta. Ona je
bila nalik na predmet u funkciji tuih namjera i elja.
Jedna od izuzetnih scena u kojoj je u prvom planu Sofka jeste i ona iz hamama;
slika puna ivota, atmosfere, raspjevanosti, raspojasanosti, enske nagosti i ulnosti i
uzajamnih zadirkivanja, kada Sofka grca od bola u sebi, sa utiskom da joj se "srce upa a
snaga raspada". Razlog nije u injenici to ide za nedragog, ve u neemu drugome - to

vie nee biti ono to je dosad bila: Dosad bar iako nije koga volela, a ono bar se kome
nadala, ekala ga, snevala i u snu ga ljubila.
Ali, i pored ovakve alopojke srca, ostaje crta mora se, pa ma koliko sve to bilo
bolno i nitee kada je u pitanju njena srea i sudbina. ak u njoj ima i kajanja to se
opirala i suprotstavljala jer bi, tek sada, u oima svih "postala velika". Tada bi joj "i sam
njen sopstveni bol i jad, ukraen portvovanjem, sigurno bio laki, blai, i slae bi ga
podnosila". Ima, dakle, u Sofki i nesebinosti, i samoodricanja, samoportvovanja, i
samomuenja, i samoranjavanja.
Spremnost na linu rtvu nije prestala i nakon upada oca efendi Mite u njihovu
kuu i nakon svih njegovih uvreda nanijetih Tomi, ime je zapeatio i njenu sudbinu.
Stoiki, utke i bez glasa otpora ili prigovora, podnosei udarce, poniavanja, fiziko i
psihiko satiranje. Na kraju, vidimo je kako sasvim povuena, esto i pijana priziva
sluge, savim podlegavi svojoj preostaloj ulnosti i "neistoj krvi".
Bora Stankovi je, na kraju, ostavlja sa nezdravim porodom; ostavlja je
nezainteresovanu i ravnodunu prema svemu, bilo da je to blisko ili ne. Sa migreninim
bolovima u glavi i sa uvijenom glavom, ona sjedi pored ognjita i zgasle vatre i prutom
ara po pepelu, kao da simbolino ispisuje svoju zgaslu ljepotu, izgubljenu snagu i ivot
nalik na taj pepeo.

Gazda Marko
Gazda Marko je jedan od najvitalnijih i psiholoki najuvjerljivijih mukih likova u
prozi Bore Stankovia. Na njega nailazimo samo u nekoliko poglavlja. Prvi put se javlja
u 8. poglavlju romana, kao stranac i neznanac koji je doao sa efendi Mitom u njegovu
kuu da je vidi i kupi, sa namjerom da se "upie" u svijet uglednih ljudi. Tada e se prvi
put i uti njegovo ime, kada efendi Mita kae:- Evo, gazda Marko. Ovo je moj saraj.Ovo
je ta "efendi Mitina kua". Ovo je moja domaica, a ovo je moja ki, moja Sofka, tatina
Sofka!... Gazda Marko bie oaran kuom, to se vidjelo i pri odlasku. Kada je uzjahao
konja, okrenuo se prema kui i dugo sa uivanjem gledao u nju. Iz narednog poglavlja
italac saznaje da je on iz gornje arije, da je doseljenik i po svom porijeklu seljak iz
pinjskog kraja.
Pogled koji prvo baca na dva velika sanduka i teke katance na njima u svojoj sobi
itaocu treba da sugerie da ima dosta para i da iza te seljake sirovosti krije dobro
bogatstvo. Kada je stigao, odmah je sjeo i, kao pravi gospodar, naredio da ga sluga Arsa
raspremi da ga izuje, sa njega skine pojas, silav, kako bi mogao tako raspojasan i
oputen da se preda ugodnim mislima. A sama pojava njegove ene Stane treba jo vie
da istakne njihovo porijeklo i ukae koliko je velika razlika izmeu onoga to oni,
doljaci, jesu i svijeta efendi Mitine kue. Ona treba da pokae i kakav je odnos izmeu
gazda Marka i nje. Meu njima je otuenost i potpuna ravnodunost, bez ikakve vidljive
osjeajnosti. Njegova ena je bila blijeda, suva i koata i sva je mirisala na seljaki
miris, na mleko, na vonj ubreta i sveinu jaka prosta odela Vjerovatno da je gazda
Marko, ostavi sasvim sam nakon povratka iz efendi Mitine kue i susreta sa Sofkom,

donio odluku da Sofku dovede u svoju kuu i da nju kupi umjesto kue, da mu bude
snaha, ali sa podsvjesnom eljom da on ima tu ljepotu pored sebe.
U 13. poglavlju Bora Stankovi daje osvrt na porijeklo gazda Marka; on
osvjetljava njegovu prolost i otkriva otkuda on u Vranju. Gazda Marko je bio blizu
granice, cijelo selo je bilo njegovo bratstvo. Imao je jednog sina Tomu i sestru koju je
pazio i mnogo volio. Trgovao je i stalno bio na nekom putu, uvijek u drutvu Arnauta
Ahmeta, sa kojim se i bratimio u manastiru Svetog oca (Prohor pinjski). Ahmet je imao i
sinovca Jusufa, koji je trebalo da bude njegov nasljednik, ali sve due odsustvo dva
prijatelja i sve vea bliskost izmeu Markove sestre i Jusufa dovee do traginog
razrijeenja i Markovog bjekstva iz tog kraja. Naime, Markova sestra je ostala bremenita
i taj grijeh i sramota morali su biti naplaeni. Jusuf je ubijen od jednog Markovog
bratstvenika, a Marko, uvajui se krvne osvete, sa enom i sinom dolazi u Vranje, u
gradsku sredinu. Doli su tu bez ugleda, prosti, bez prijatelja, kao skorojevii,
neprihvaeni i nepriznati, zatvoreni u svoju prostotu i seljaku prirodu. Gazda Marko e
svoje namjere i silinu svoje snage, svoju strastvenost, pokazati na svadbi, u noi, uz pie,
muziku i vatre, kada je uz Sofku, kada je eli, ali i pokuava da se od samoga sebe
otrgne. Ophrvan strastima, on hrli prema njoj. Uhvaen u namjeri i presjeen u elji da
joj se to vie priblii, on tue enu; na kolenima i laktovima ide prema njenim vratima,
nesvjesno grebe po vratima i kao da je vidi iza vrata i uje njene damare. Uhvaen u
svojoj promaenosti i neostvarenosti sebe kada je u pitanju mladost i enska ljepota,
gazda Marko bjei od svog silnog nagona u smrt. Vrhunac njegove zaslijepljenosti i
izbezumljenosti jeste u gestu kada uzjahanog konja noem udara u sapi i juri u mrak, dok
za njim vie Arsa: - Ode gazda i posee alata!
I gazda Marko, kao i ostale Borine linosti, nosi neiivljenost i promaenost
ivota, jer i njega su na silu i bez ljubavi oenili dok je jo bio dijete, ostajui uskraen za
mnoge mladalake snove, radosti, strasti i za ljepotu o kojoj svako sanja i nosi je kao
nedosanjani san.

Problem "neiste krvi" u romanu

Mnogi tumai Borinog djela, kada je rije o romanu Neista krv, smatraju da je u
prvom planu socioloki aspekt romana i da je propadanje efendi Mitine porodice
uslovljeno drutveno-istorijskim trenutkom u kome on ivi. Ima istine u tome, ali za Boru
Stankovia u prvom planu je neto drugo, dalekosenije i dublje, mnogo bitnije za njega
kao stvaraoca, a to je bioloko propadanje i opta degeneracija koja je zahvatila
porodicu, a to je uzrokovano biolokim, nasljednim faktorom, za ije je oznaavanje
pisac uzeo metaforu neista krv. Bioloko propadanje, psihike devijantnosti
(izopaenja) prethode materijalnom, one ga ak uslovljavaju i ubrzavaju.
Sam pojam neista krv otkriva se u dosta sloeniom znaenju: podrazumijeva
razliite vidove svoga ispoljavanja. Postoji itav registar izvedenih pojavnosti ovog
biolokog inioca, odreujueg za porodicu i sudbinu Borinih junaka.
Oblici ispoljavanja neiste krvi kod predaka:

1) predavanje izobilju i raskoi i udaljavanje od rada i bilo kakvih poslova;

2) uivanje u jelima, slatkiima i odevanju;
3) obraanje panje na izgled (da se viaju lica bela, nena, ouvana i negovana), da
se to vie pred drugima istakne i naglasi svoja ljepota i strastvenost, naroito kada su
u pitanju ene;
4) elja ena da budu zavodljive, bez obzira na pol i rod. Iz njihovog ponaanja je
izbijao imperativ: moi svojom silnom lepotom sve ostale enske iza sebe baciti, a
sve muke po kui ne gledajui ni rod, ni doba osvojiti i zaludeti.
5) voenje razvratnog ivota na imanjima sa seljankama, Cigankama, lakim enama,
otputenim iz turskih harema; uivanje u bahanalijama;
6) jaki nagoni i strasti kada se gubi kontrola nad sobom (ponaanje Kavarole, Sofkina
prababa zaljubljena u uitelja Nikolu i njegovo pjevanje, presjekla je ile u kupatilu;
Sofkina tetka Naza tri puta bjeala od kue i tri puta se turila);
7) bolesti (oduzetost, umobolnost, slabo zdravlje i neotpornost, kao to je i hadi
Trifunov sin bio bled, suv i tanak; vie ensko no muko).
Kod Sofke se neista krv iskazuje na slian nain, sa utiskom da je mnogo tota
naslijedila od svojih predaka. To su:

naglaena ulnost koja dijeli bie na svjesni i nesvjesni dio, istiui u prvi plan ono
njeno dvogubo ja;

predavanje sanjarijama u kojima se iskazuje njeno erotizovano bie;

potreba za dopadljivou, divljenje drugih prema njoj i osvajanje (stoji na kapiji,

pogledom i dranjem izaziva prolaznike);

povlaenje u sebe i svoju samozaljubljenost njena narcisoidnost;

pohota ispoljena u susretu sa gluvonijemim Vankom, a na kraju romana sa

gluvonijemim slugama;

degeneracija izraena kod poroda: djeca su fiziki slaba, psihiki labilna, karakterie
ih podbulost, malikrvnost i bolesti.

Ali, u svemu ovome ima i neto to je samo privid neiste krvi, samo nalik na
neistu krv. Tu se u prvom redu misli na psihika mutna stanja i njena ponaanja u
mladosti, koja su u tim godinama i normalna, kao to su sanjarenje o mladiu, ulnost,
obuzetost ljubavlju, snaga erosa koja ispunjava bie. O svemu ovome moglo bi se
razgovarati, utoliko vie to dosta toga Sofka nosi kao plemenitost, obzir,
samoportvovanje i stoicizam.

Plaut - KRTAC (AULULARIA)

IVOTOPIS:
Plaut (oko 254. - 184. pr. Kr.) je najvei rimski komediograf.
Neko je vrijeme bio radnik na pozornici, glumac u Rimu, zatim se kao trgovac
zaduio pa je morao raditi kao rob u mlinu.
Pripisivalo mu se oko stotinu komedija, a autorstvo je utvreno za samo 21, od
kojih su najuspjelije ''Menaechmi'', ''Hvalisavi vojnik'' i ''krtac''. U svojim
djelima obrauje scene iz porodinog graanskog ivota, ali u fino tkivo grke
komedije unosi elemente grube komike, pa i lakrdije, ubacuje plesne i glazbene
umetke i tako ih prilagouje ukusu rimske publike eljne prvenstveno razonode.
Obiljeja Plautove komedije: vjeto voena intriga u kojoj presudnu ulogu ima
rob, ivi dijalozi, soan narodni govor, jasno ocrtani, esto i karikirani likovi
KNJIEVNI ROD: dramatika
VRSTA DJELA: komedija karaktera
MOTIVI: zlato, krtost
TEMA: udnja za zlatom
O DJELU:
Starac Euklion uva blago koje je pronaao u kunom ognjitu. Usprkos tome, on
se svima predstavlja kao siromah. Kerku Fedru eli udati za starog Megadora, ali
ona voli mladia Likonida (trudna je s njim). Likonidov sluga Strobil krade
Euklionu novac. Zavretak je komedije izgubljen, ali u prologu je navedeno da je
sretan: Euklion dobiva novac, a Fedra Likonida.
Ova je Plautova komedija nadahnula mnoge pisce, meu ostalima Marina Dria,
za njegovu komediju ''Skup'' i Molierea za njegovu komediju ''krtac''.
Ova je komedija u Hrvatskoj prevedena pod naslovima: ''Tvrdica'', ''krtac'',
''up''. Njezin je naslov u izvorniku ''Aulularia'', to bi u doslovnom prijevodu
glasilo ''Komedija o loniu''.

KOMPOZICIJA DJELA:
Dvije dramske radnje:
1. krti starac Euklion i njegovo blago
2. Udaja Fedre
KRATAK SADRAJ:
Euklion, ujedino gospodar i glavni lik (krtac), tukao je i maltretirao Stafilu jer se
bojao da mu netko ne ukrade up zlata koji je naao u svom vlastitom domu.
Premda je samo on znao za to zlato i nitko vie, bojao se da Stafila (stara
slukinja) ne pronae to zlato koje je on svim snagama uvao. Sebe je smatrao
bogataem, premda se pravio da je najvei siromah u selu.
Euklionov susjed Megador razgovarao je sa svojom sestrom Eunomijom.
Eunomija ga je pokuavala nagovoriti da se oeni jer je osjeala toliku ljubav
prema svom bratu. Ona je eljela svom bratu sreu te mu je predloila da dovede
enu u svoj dom te da ju oeni.
Premda mu je sestra obeala da e mu pronai enu, Megador joj je predloio da
za enu uzme Euklionovu ki Fedru jer se on i prije bijae zaljubio u nju.
Eunomija ga u tome podrava premda je Euklion prema njihovom stavu bio
siromaan.
Ode Megador k Euklionu kako bi ga priupitao za enidbu. Premda Euklion bijae
vrlo bogat (zbog upa zlata koji je pronaao), kae Megadoru da s novcem ba ne
stoji najbolje. Euklion ree da nema dovoljno kako bi mogao udati svoju ki. On
je, naime, smatrao da je Megador njemu ukrao zlato pa ode u kuu provjeriti je li
zlato jo uvijek tamo gdje ga je on sakrio. Premda zlato bijae netaknuto, on se
vrati da nastavi razgvor sa Megadorom. Dakle, Megador Eukliona poe ispitivati
povie glupih pitanja, kao to su ''Poznaje li ti mene?'', ''Kakva sam ja roda?'',
''Jesam li poten?''
Euklion je odmah pomislio kako Megador sprema opaki plan kako bi ukrao
njegovo zlato, no kad mu je Megador rekao da eli njegovu ki za svoju enu,
Euklion je mislio da se on ali ili da mu se doao rugati zato to je siromah, no
Megador nije ni pomislio na takvo, nego ga je dostojno pitao takvo neto. Premda

je Euklion govorio kako je siromah i kako nema dovoljno novaca da mu se ki

uda, na kraju je ipak pristao jer je Megador rekao da e sve on platiti.
Nakon to je Euklion naredio Stafili da spremi sve za svadbu jer mu se ki jo
danas udaje, dolazi Strobil s hranom i vodi dvije sviraice i dva kuhara s
njihovom eljadi. Kuhari su Antraks i Kongrion pripremali svadbu. Pitodik, koji
je bio glavni sluga, svako je toliko provjeravao kuhare rade li svoj posao. Kad je
Euklion doao kui sa trnice mumljajui kako je trnica skupa, zauje Kongriona
(kuhara) kako vie da treba vei lonac jer u ovaj nita ne stane. Odmah je
pomislio kako ga kuhari planiraju pokrasti te ih potjera iz kue. Euklion se
najvie bojao za svoje zlato da ga netko ne ukrade te ga sakri u Hram.
Naime, Strobil je uo ba sve to je Euklion u sebi mumljao o svome zlatu, pa je
pretpostavio kako je Euklion svoje zlato skrio u Hram. Strobil ode u Hram te
ukrade Euklionu njegovo zlato. Euklion doe kui sav razbijen jer nestade zlato
koje je tako pozorno uvao. Pritom u kuu ulazi Likonid (Eunomijin sin) te,
pokuavi rei Euklionu kako njegov ujak Megador vie ne eli u taj brak, tj. da se
vie ne eli oeniti za njegovu ki i kako mu je ao, Euklion odmah pomisli kako je
on ukrao njegovo zlato te ga odmah optui.
Naposljetku Likonid, nakon podosta uvreda upuenih njemu od strane Eukliona,
uspije rei Euklionu za taj dogaaj. Euklion vie nije znao za sebe.
Potom Likonid ode i sretne slugu Strobila koji mu oda tajnu da je Euklionu ukrao
zlato. Likonid ga prisili da mu da zlato kako bi ga mogao vratiti Euklionu. Likonid
je Euklionu uspio vratiti zlato te se tako iskupiti i oeniti za Euklionovu ki Fedru,
za koju se trebao oeniti njegov ujak Megador, ali u tome nije uspio.
Na kraju Euklionu biva vraen novac, a Likonid oeni Fedru.
KARAKTERIZACIJA LIKOVA:
- likovi:
KUNI BOG
EUKLION, gospodar, opsjednut novcem i ne uiva u troenju nego gomilanju
novca, vaniji mu je novac od vlastite keri, grub je prema slugama, sumnjiav
prema blinjima, sebian, gubitak mu je novaca jednak smrti
FEDRA, Euklionova ki

STAFILA, stara slukinja - kerina dadilja

MEGADOR, Euklionov susjed
EUNOMIJA, Megadorova sestra
LIKONID, Eunomijin sin
STROBIL, sluga u Megadorovoj kui
ANTRAKS i KONGRION, kuhari
PITODIK, sluga
""

K , ,

,


, 17.

?????????????????????????"???????"
, ,
, ,

.
, ,
,
.
, , "".
,
, .
e .
, .
, , , ,
. ,
.
, , , , ,
, , .
, (),
(- ).
, .
. ,
, ,
, ,
.
(), . ,
, . , ,
, " " ()
, , ...
, . , ,
.
, .
TVRDICA (Komedija 0 loniu) - komedija rimskog komediografa Plauta.

Siromani starac Euklion pronaao je u svojoj kui up (aru) pun zlata. On ga ljubomorno skriva
glumei i dalje siromaha, iz straha da ga netko ne okrade. Njegovu ki Fedru obljubio je Likonid, neak

njegova bogata susjeda Megadora, koji se u meuvremenu pokajao i sada se eli njome oeniti. Meutim i
stari je Megador bacio oko na Fedru i eli je uzeti sebi za enu. Euklid je iznenaen sto bogati susjed eli
oeniti njegovu ker, sumnjajui da je pravi razlog njegovo zlato. Zato ga pokuava skriti na sto sigurnije
mjesto. Meutim, Likonidov sluga Strobil, vidjevi gdje je skriven up, uspijeva mu ga ukrasti, Euklid je
oajan zbog gubitka zlata. Dok pokuava pronai kradljivca, susree Likonida koji eli priznati da mu je
obljubio ker, no dolazi do kominog nesporazuma, pa Euklid misli da mu ovaj priznaje kradu upa.
Komedija, kojoj je izgubljen kraj, zavrava susretom Likonida i Strobila. Sluga priznaje gospodaru da je
ukrao up. Moe se pretpostaviti da je Plaut razrijeio svoju komediju tako sto Likonid vraa Euklidu up,
a ovaj mu iz zahvalnosti daje ker za enu.

Plaut
Izvor: Wikipedija
Skoi na: orijentacija, trai

Tit Makcije Plaut

Tit Makcije Plaut (lat. Titus Maccius Plautus, oko 254. pr. Kr. 184. pr. Kr.), bio je
najvei pisac komedija u rimskoj knjievnosti.

Sadraj
[sakrij]

1 Rimska palijata
2 Plautov ivot
3 Djela
4 Utjecaj

5 Vanjske poveznice

Rimska palijata [uredi]

Rimska komedija postala je i razvila se po uzoru na novu atiku komediju, koja je
cvjetala u 4. i 3. stoljeu prije Krista, pri emu su se naroito koristila djela grkih

knjievnika Filemona, Apolodora i Menandra. Srednja komedija iskoritena je kao uzor

samo za Plautovog Persijanca i moda Amfitriona. Ta rimska komedija, nastala po uzoru
na grke originale i smjetena u grko okruenje, nazvana je palijata (fabula palliata)
prema odjei koju su na sceni nosili glumci (pallium grka kabanica). Palijata je ili
komedija karaktera (comoedia stataria) ili komedija zapleta (comoedia motoria), obino
ima pet inova izmeu kojih su umetnuti glazbeni djelovi, koje je izvodio svira na
duplim tibijama (vrsta frule). Hora u palijati nije bilo, kao to ga nije bilo ni u novoj
komediji; neka vrsta hora postoji jedino u Plautovom Konopcu. Umjesto hora je,
meutim, ponekad izmeu inova svirao svira (tibicen). U svakom komadu bilo je dve
vrste partija: jedne su prosto recitirane (to su diverbia = dijalozi), a druge su izgovarane
uz pratnju tibija (to su cantica). Cantica je u uem smislu svako pjevanje uz pratnju tibija
i predstavlja isto lirsku monodiju, dakle solo pjevanje, u promjenljivom i esto ivom i
nemirnom metru. Ovi kantici nalaze se samo kod Plauta, koji ih je dodao na vlastitu
inicijativu, jer njih ne nalazimo ni u novoj komediji.
Radnja palijate podijeljena je na pet inova, uz koje se nalaze prolog i epilog. U prologu
se publici daju neophodni podaci o grkom originalu, o mjestu na kome se radnja dogaa,
predstavlja se prapovijest dogaaja opisanih u komediji ili se skicira itava radnja
komedije. Terencijevi prolozi su manje iscrpni i uope manje uspeli od Plautovih, jer se u
njima uglavnom bavi linim stvarima, neto slino parabazi u staroj atikoj komediji.
Prolog obino izgovara neki mitoloki lik ili lik iz komedije ili pak predvodnik glumake
druine (dominus gregis). Da bi publika bolje razumjela radnju, uvoena su ponekad u
komediju tzv. prethodna lica (personae protaticae), koja inae s radnjom nisu imala
nikakve veze i kasnije se u komediji vie nisu pojavljivala. Takva su lica npr. Artotrog u
Plautovom Hvalisavom vojniku i Grumion u njegovoj Aveti, a koristio ih je i Terencije.
Prema tradiciji, komini su glumci u prvo vrijeme nosili samo perike, a kasnije maske,
koje je navodno uveo Roscije Gal, i to zato to je bio razrok. Kazalite je najprije bilo
od drveta i postavljalo se iznova za svaku novu predstavu. Prvo trajno kazalite od
kamena dao je sagraditi Pompej 55. pr. Kr. Prema tradiciji, kameno kazalite se poelo
zidati jo 154. pr. Kr., ali je senat gradnju odjednom obustavio i uope zabranio sjedenje
u kazalitu.
Od rimske komedije sauvana su nam djela Plauta i Terencija.

Plautov ivot [uredi]

Plaut je roen oko 254. pr. Kr. u gradu Sarsini u Umbriji, najvjerojatnije u prilino
siromanoj obitelji. Najprije je radio kao radnik na pozornici u Rimu, a zatim je dosta
putovao i trgovao, ali u trgovini nije imao sree. Kao siromaan vratio se u Rim i tu
zaraivao za ivot radei u mlinu. Tu je napisao tri komedije koje je publika dobro
primila, pa je, ohrabren tim uspjehom, napustio mlin i potpuno se predao poeziji, na kojoj
je radio sve do svoje smrti 184. pr. Kr. Rimski pisac Aul Gelije iz 2. stoljea poslije
Krista prenosi nam sljedei epitaf koji je navodno bio postavljen na Plautovom grobu, ali
koji ipak nije autentian:

Otkad je Plauta odnijela smrt,

komedija tuna
postade, scena je prazna, a Smijeh
i Igra i ala,
stihovi bezbrojni plakati stadoe
svi k'o jedan.

Postquam est mortem aptus Plautus,

Comoedia luget,
scaena est deserta, ac dein Risus
Ludus Iocusque,
et numeri innumeri simul omnes
conlacrimarunt.

Djela [uredi]
U antici je Plautu bilo pripisivano oko 130 komedija, od kojih je uveni rimski polihistor
Marko Terencije Varon u 1. stoljeu pr. Kr. kao autentine izdvojio 21 komediju, koje su
zato skupno nazvane fabulae Varonianae i od kojih nam se u potpunosti sauvalo njih
dvadeset a jedna (Vidularia) samo fragmentarno. Sve komedije predstavljaju adaptacije
nove atike komedije; tri ili etiri su pouzdano Menandrove, dvije su Difilove, dvije
Filemonove, a jedna vjerojatno Aleksidova. Sve one obrauju grki ivot i obiaje te, uz
humoristino pretjerivanje, grki karakter. Plaut svoj uspeh kod neobrazovane rimske
publike duguje najvie svojoj slobodnoj i ivoj obradi grkih originala, koje je po volji
mijenjao, pojednostavljivao i kombinirao (kontaminirao, tj. od dva grka originala
stvarao jednu latinsku preradu), uz unoenje drugih elemenata iji je cilj bio da se komadi
dopadnu suvremenoj rimskoj publici. Takve su, na primjer, kratke dijaloke scene u
kojima likovi razmjenjuju prijetnje i uvrede, motiv roba koji tri, lik roba u ulozi
zabavljaa koji slobodno govori i drsko se ponaa (to je Plautova publika moda
smatrala uobiajenim kod Grka), kome je ponekad postavljen nasuprot lik odanog roba
koji se brine za svoga gospodara (to je trebalo da izazove odobravanje od robovlasnika
prisutnih u publici), grube ale, mnotvo aliteracija i igra rijeima. Pored toga, umjesto da
stvara komedije sastavljene iskljuivo od dijaloga (diverbium), Plaut je znaajno uveao
muziko-recitativni element (cantica), koji u nekim komadima zaprema i do dvije treine
cijele komedije.
U veini komedija zaplet se gradi oko trikova nekog lukavog roba koji treba da svom
mladom i zaljubljenom gospodaru pomogne da osvoji srce neke djevojke, u emu mu
smetaju ili neki suparnik ili svodnik ili djevojin strogi otac. Djevojka je obino robinja i
prostitutka za koju se do kraja komada otkriva da je zapravo roena kao slobodna i stoga
pogodna za buduu enu mladog Atenjanina. esto je Djevojka u mladosti bila oteta pa
njeno prepoznavanje kao neije davno izgubljene kerke predstavlja vrhunac komedije.
Meu drugim estim likovima su hvalisavi vojnik, parazit i kuhar.
Plautove komedije su gotovo jedini pisani trag govornog latinskog jezika iz toga doba.
Plautov jezik, iako je na granici standardnog knjievnog latinskog, izrazito je iv i
elastian, vjeto prilagoen svakom liku u komediji. Kad su Muze htjele da govore
latinskim, govorile su Plautovim jezikom, rekao je Elije Stilon, rimski knjievni kritiar
iz 2. stoljea pr. Kr. Plautova komina snaga i duhovitost su velike, ale su mu ponekad
frivolne, ali uvijek uspele i nisu dosadne, jer tee da budu originalne i da se ne
ponavljaju. Plautove su komedije bile veoma cijenjene u doba kasne Rimske Republike i
ranog Carstva, ali su se kasnije malo itale jer im je jezik bio previe arhaian. Plaut je

ponovo otkriven i mnogo itan u doba renesanse, pa je posluio kao uzor i za neke
Shakespearove komedije.
Amfitrion (Amphitruo) jedna je od najboljih Plautovih komedija, u kojoj Jupiter uzima
lik tebanskog kralja Amfitriona da bi obljubio njegovu enu Alkmenu, a bog Merkurije
lik Amfitrionovog vjernog sluge Sosije. Na sceni se tako kreu dva para dvojnika, to
izaziva niz kominih situacija. Plaut je ovaj komad nazvao tragikomedijom (tragicocomoedia), jer je predstavljao neuobiajen spoj suprotstavljenih elemenata: visokog
morala udate ene i burlesknog besa njenog mua, ali vjerojatno i zato to obrauje
mitsku tematiku, koja je tradicionalno pripadala sferi tragedije.
up sa zlatom (Aulularia) obrauje priu o starom tvrdici Euklionu koji pronalazi up sa
zlatom i otada neprestano bdi nad njim. Ovaj se motiv preplie s motivom ljubavi:
Euklionovu kerku na nekoj je proslavi obljubio mladi Likonid, koji se sad kaje i eli da
se oeni djevojkom. Meutim, od Eukliona ruku njegove kerke zatrai Likonidov ujak
Megador, na to Euklion pomisli da je Megador namirisao bogati miraz pa up sa zlatom
iznosi iz kue i stane da ga sakriva na razliitim mjestima stalno se plaei i sjenke. U
jednom ga trenutku, dok je selio up, vidi Likonidov rob koji zlato i uzme. Kraj komedije
je izgubljen, ali je najvjerojatnije imao sretan kraj: Likonid vraa up sa zlatom Euklionu,
a ovaj mu zauzvrat daje svoju kerku za enu.
Bakhide (Bacchides), iji je poetak izgubljen, takoer obrauju dvostruki problem.
Rije je o sestrama Bakhidama, dvije hetere istog imena, od kojih jedna oara neiskusnog
i bogatog mladia, a druga, koju voli mladi Mnesiloh, padne u ruke nekog vojnika. Rob
na prevaru izmami novac od Mnesilohovog oca da bi njime otkupio vojnikovu Bakhidu,
ali nespretno izgubi novac. Lukavi rob, meutim, opet prevari Mnesilohovog oca, a kada
oevi odu heterama po svoje sinove, sve se zavri zajednikim veseljem.
Zarobljenici (Captivi) imaju pomalo sentimentalan karakter, neuobiajen za Plauta, i
nemaju enskih likova. Pria je o ovjeku ija su oba sina dopala ropstva, jedan jo u
djetinjstvu a drugi kasnije dok se borio u ratu. Nesretni otac kupuje veliki broj
neprijateljskih zarobljenika nadajui se da e meu njima nai svoje sinove. To mu
najzad i uspijeva, naravno tek nakon brojnih peripetija, u kojima glavnu ulogu ima
parazit sa svojim dosjetkama.
Menehmi (Menaechmi) obrauju temu dva potpuno slina blizanca i nazvani su po
imenu jednog od njih. Iz te slinosti proizlazi niz kominih situacija. Jedan brat,
Menehmo, otet je jo kad je imao sedam godina, a drugi, Sozikle, mijenjao svoje ime u
bratovljevo da bi tako ouvao uspomenu na njega. Kada je odrastao, Sozikle-Menehmo
kree u potragu za svojim izgubljenim bratom i stie u Epidaur, gdje mu brat i ivi.
Nastaju komine situacije kad se on susree s bratovljevom ljubavnicom, enom i zatim
tastom. Zabuna je, naravno, rijeena na kraju komada, ime je osiguran obavezni sretan
kraj.
Avet (Mostellaria) pria o tome kako je mladi Filolah, dok mu je otac bio na putu, od
svodnika kupio jednu robinju i zatim je oslobodio i doveo da ivi s njim u oevoj kui.

Novac za to je pozajmio od nekog zelenaa. Otac se meutim neoekivano brzo vraa pa

na scenu stupa Filolahov rob Tranion, koji oca pokuava da sprijei da ue u kuu, zbog
ega slae da je kua ispranjena jer ju je navodno poela opsjedati avet, odnosno duh
nekog ubijenog ovjeka. Meutim, pojavljuje se zelena koji trai svoj novac, to
Traniona tjera da smilja nove lai.
Hvalisavi vojnik (Miles gloriosus) u sreditu radnje ima razmetljivog vojnika
Pirgopolinika, ije ime znai osvaja mnogih gradova, koji stradava od roba zbog svoje
gluposti i uobraenosti. Lik nadmenog vojnika est je i u drugim komedijama.
Laljivac (Pseudolus) pria o tome kako neki makedonski vojnik kupuje djevojku od
nekog svodnika za 20 mina, ali mu kaparie samo 15 mina. djevojku treba predati
njegovom glasniku koji svodniku donosi preostalih 5 mina. Meutim, u djevojku je
zaljubljen i mladi Atenjanin Kaliodor. Zatim nastaje niz kominih dijaloga izmeu
vojnikovog glasnika, i Kaliodorovog roba Pseudola (Laljivca), koji za svog mladog i
zaljubljenog gospodara eli da otkupi djevojku, nemajui dakako pritom nikakvoga
novca. Ova dvojica se nadmeu u laima, ali najzad nadvlada Pseudol. Pored lijepo
izdvajanog lika ovog roba stoji naturalistiki prikazan lik svodnika koga zanima samo
novac.
Konopac (Rudens) je takoer pomalo sentimentalnog karaktera. Radnja se deava na
brdovitoj obali Kirene blizu jednog Venerinog hrama i seoske kue starog Atinjanina
Demona, ija je kerka Palestra jo kao dijete oteta od njega a zatim dospjela u ruke
svodnika Labraksa. Mladi Atinjanin Plesidip zaljubljuje se u nju i svodniku daje kaparu
za njen otkup. Labraks meutim odlui da djevojku kriom odvede na Siciliju. Na putu
meutim nastane velika oluja i laa se razbije blizu obale Kirene. Palestra i jo jedna
Djevojka stignu do obale, gdje ih lijepo primi Venerina svetenica. Spasio se i Labraks,
koji takoer stie do hrama i pokuava da odvede djevojke, ali ih odbrane Demon i
Plesidip. Tada se iz mora, zapetljan u ribarskoj mrei, izvue koveg koji je pripadao
Labraksu, pa ribar, izvlaei svoju mreu pomou konopca (rudens) stane da se prepire
oko kovega s Plesidipovim robom. Prepirka dovede do toga da se u kovegu pronae ne
samo Labraksovo blago, nego i predmeti koji dokazuju da je Palestra zapravo Demonova
davno izgubljena kerka.
Tri groa (Trinummus) kazuje kako mladi Lezbonik, dok mu je otac Harmid na putu,
prodaje kuu ne znajui da je u njoj sakriveno blago. Harmidov komija i prijatelj kupuje
kuu da bi je spasao. Ovaj prijatelj za tri groa unajmljuje i sikofanta koji, navodno od
oca, donosi miraz za Lezbonikovu sestru. Glavni komini zaplet nastaje kada sikofant
sree Harmida koji se upravo vratio s puta i govori kako mu donosi vesti od njega
samoga. Komad se sretno zavrava dvostrukom svadbom.
Magarci (Asinaria) je komedija s elementima farse, a nazvana je prema magarcima koje
rob prodaje, ali novac ne predaje svom starom gospodaru Demenetu nego ga zadrava da
njime otkupi djevojku za Demenetovog mladog sina Argiripa. Lukavi robovi vladaju
pozornicom i radnjom komada, a u svoje spletke uspiju da upletu u Demeneta, koji plati
da bi se ukljuio u sinovljevu ljubavnu igru. To mu meutim prisjedne kada ga na slavlju

sa sinom i sinovljevom ljubavnicom ulovi njegova stroga ena i podrugljivo mu

podvikne: Ustaj, ljubavnie, polazi kui (Surge, amator, i domum). Izreka ovjek je
ovjeku vuk (Homo homini lupus) potie iz 495. stiha ove komedije.
Kazina (Casina) je dobila ime po robinji Kazini, u koju se zaljubljuju otac i sin. Njihova
dva roba bore se oko djevojke, pa najzad bacaju kocku i Djevojka pripadne ocu. Na
vjenanju se meutim sinovljev sin preobue u nevjestu te ocu i njegovom robu prireuje
razne komine neprilike. Na kraju se ipak sin oeni djevojkom, za koju se ispostavi da je
zapravo komijina kerka.
Kovei (Cistellaria) govori o ljubavnim jadima dvoje mladih. Djevojka Selenija radi za
jednu heteru i postaje ljubavnica mladog Atinjanina Alkesimarha. Njen pravi identitet
otkrivaju stvari skrivene u koveiu: ona je slobodna graanka i zapravo sestra djevojke
za koju Alkesimarhov otac eni da oeni sina.
iak (Curculio) u sreditu radnje ima parazita, prema kome je i nazvana. Fedrom je
zaljubljen u robinju Planeziju, ali nema novca da je otkupi od svodnika. Kurkulion
(= iak), njegov parazit, ukrade peatni prsten od nekog uobraenog vojnika, koji je i
sam kod nekog bankara deponirao novac da bi otkupio Planeziju. Pomou pisma
zapeaenog ukradenim prstenom Kurkulion dolazi do djevojke za svoga gospodara.
Vojnik je besan, ali prsten otkriva da je Planezija zapravo vojnikova davno izgubljena
sestra, i sve se sretno zavrava.
Epidik (Epidicus), nazvan prema grkom imenu glavnog junaka, roba, ima zamreni
zaplet te govori o kupovini sviraice, o pozajmljivanju novca itd. Epidik stalno od svoga
gospodara izmamljuje novac, prvo da otkupi sviraicu u koju se zaljubio gospodarev
mladi sin, zatim da otkupi zarobljenicu koju je gospodarev sin, promijenivi naklonost,
zavolio i koju je otkupio pozajmljenim novcem. Prevara je otkrivena, ali se sve sretno
zavrava, jer se ispostavlja da je zarobljenica zapravo gospodareva davno izgubljena
kerka, pa je Epidiku sve oproteno i on biva osloboen.
Trgovac (Mercator) ponovo obrauje temu ljubavnog suparnitva oca i sina. Mladi,
koga njegov otac alje u inostranstvo nekim trgovakim poslom, zaljubljuje se u neku
robinju na Rodu i dovodi je kui u Atenu pretvarajui se da ju je donio na poklon svojoj
majci. Mladiev otac se i sam zaljubljuje u djevojku, i zatim sve tee po uobiajenom
ablonu.
Perzijanac (Persa) nosi ime po perzijskoj odjei u koju se preruio zaljubljeni rob da bi
nadmudrio svodnika i ukradenim novcem otkupio djevojku koju voli.
Mali Kartaanin (Poenulus) obrauje ljubavnu povest mladog Kartaanina i robinje
koja je u rukama nekog svodnika. Komedija u rukopisima iz nepoznatih razloga ima dva
zavretka, a povijesno je zanimljiva jer sadri nekoliko citata inae malo poznatog
punskog jezika.

Stiho (Stichus) nosi ime po robu i pria o branoj vjernosti dvije sestre nakon dvije
godine strpljivog ekanja konano doekuju svoje mueve. Ipak u ovoj komediji ne
prevladava sentimentalni ton: izvor komike je parazit, kome pomau robovi dvojice
gospodara koji su zaljubljeni u istu djevojku.
Prostak (Truculentus) nazvana je prema grubom ali savjesnom robu sa sela. Komad ima
malo zapleta, a uglavnom se bavi lukavom prostitutkom koja bezobzirno iskoritava
svoja tri ljubavnika: mladog Atinjanina, nadmenog vojnika i mladia sa sela (iji rob daje
ime komediji).

Utjecaj [uredi]

Borisav Stankovi
Izvor: Wikipedija
Skoi na: orijentacija, trai

Borisav Stankovi
Borisav "Bora" Stankovi (Vranje, 31. oujka 1876. - Beograd, 22. listopada 1927.),
srpski knjievnik, najznaajniji srpski romanopisac na prijelazu iz 19. u 20. stoljee.
Rodio se u Vranju, gdje je zavrio osnovnu kolu i maturu u tamonjoj gimnaziji. Godine
1902. zavrava Pravni fakultet u Beogradu i eni se Beograankom Angelinom
Milutinovi. Poslije jednogodinjega boravka u Parizu, 1904. poinje slubovanje kao
carinik; bio je zatim poreznik, kontrolor dravne troarine u Bajlonijevoj pivari, a pred
Prvi svjetski rat postao je inovnik Crkvenog odjela Ministarstva prosvjete. Ratne 1915.
povlai se iz Beograda, listopada ostavlja porodicu u Kraljevu i odlazi u Ni, te u Crnu
Goru, gdje je u Podgorici zarobljen; odatle su ga Austrijanci internirali u Derventu,
odakle je puten kui u Beograd. U poratnom razdoblju Stankovi je 1920. inovnik

Umjetnikog odjela Ministarstva prosvjete Kraljevine SHS. Godine 1927. umire u

Beogradu.

Sadraj
[sakrij]

1 Knjievno djelo
2 Bibliografija
o 2.1 Knjige
o 2.2 Pripovijetke

3 Napomena

Knjievno djelo [uredi]

Borisav Stankovi najznaajniji je srpski romanopisac prije 1. svjetskoga rata. Dok je
srpska narativna knjievnost u 19. stoljeu najvee dosege ostvarila u tzv. malim
formama (tj. pripovijetkama), Stankovi je najizrazitiji primjer pisca moderne koji je po
svom habitusu usmjeren ostvarajima na sloenijim pripovijednim strukturama kakve
egzemplificira roman. Ovdje valja navesti nekoliko povijesnih napomena: srpski je
roman poeo relativno rano, u doba jezinokulturnih reformi Vuka Karadia.
Najistaknutiji protagonist te, slavenosrpskim jezikom pisane literature, bijae sada
zaboravljeni Milovan Vidakovi, iji kvazipovijesni romani obiluju nevjerojatnim
obratima i bizarnostima. No, od sredine 19. stoljea primat u srpskoj prozi, pisanoj
standardnim srpskim jezikom koji su oblikovali Karadi i uro Danii, preuzima
pripovijetka (s uglednim predstavnicima kao to su Milovan Glii, Laza Lazarevi), to
je na prijelazu stoljea kulminiralo u duljim pripovijestima Stevana Sremca i Sime
Matavulja. U toj plejadi nalazimo i imena pisaca koji su sada predmet interesa skoro
iskljuivo knjievnih povjesniara (Jakov Ignjatovi, Svetolik Rankovi, Janko
Veselinovi, Milutin Uskokovi). Strunjaci nabrajaju vie razloga zato srpska
knjievnost nije u 19. stoljeu uspjela ostaviti znaajnija ostvarenja na polju povijesnoga
romana (i openito tzv. veih formi), no, nesporno je da je tradicija realistike
pripovijetke, od Lazarevia do Sremca, postavila temelj za opsenije djelo kakvo je na
poetku 20. stoljea stvorio Borisav Stankovi. Stankovi je kulminacija srpske
realistike naracije, jer se u razdoblju izmeu dva rata ve javlja raspad realizma i
afirmacija novijih strujanja modernizma, poetskoga subjektivizma i formalnoga
eksperimentatorstva (Rastko Petrovi, Milo Crnjanski).
Stankovi je u svojim najboljim djelima ("Neista krv", "Kotana", dio pripovijedaka)
nadrastao kanone dotadanje srpske pripovjedne knjievnosti. U njegovim se tekstovima,
na paradoksalan nain, spajaju prikaz drutvenoga rasapa poslijeturske Srbije (protkan
eleginim tonom aljenja za poneto idealiziranim statinim patrijarhalnim ivotom
"srpskog orijenta") i psiholoka problematika gledana kroz optiku naturalista Zoline
kole. Naglasak je u Stankovievim ponajboljim pripovjetkama i romanima na
prenadraenom erotizmu, bioloki uvjetovanim i teko kontroliranim strastima te
grabeljivoj naravi nadiruega kapitalizma balkanske provenijencije. Piev je stav prema

prolosti protuslovan: zamjetna je nota nostalgije za nestajuim svijetom, no, jo je

snaniji Stankoviev naglasak na dehumanizirajuim vidovima orijentalnoga patrijarhata
(kupoprodaja ena, promiskuitet, tjelesno zlostavljanje). Dok je Lazarevieva, a i
Sremeva slika prolosti idealizirana- Stankovi daje dojmljiv opis drutva u kojem
dominiraju neobuzdani nagoni i koje se savija pod mjeavinom socijalnih i gospodarskih
napetosti. Pored pripovijesti i romana okuao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike
za 1. svjetskog rata opisao je u memoarskom djelu "Pod okupacijom".
Borisav Stankovi je pisac iji opus ini vrhunac klasinoga realizma, i to biolokonaturalistike provenijencije. Autori koji su stasali u doba Kraljevine Jugoslavije, a
pogotovo kasniji narataji, nisu slijedili njegov realistiko-naturalistiki prosede. Meu
rijetkim srpskim piscima za koje moemo rei da su nasljedovali Stankovievu
kombinaciju orijentalnoga senzualizma i psihopatolokih raskola u ljudskim odnosima
nalazi se Ivo Andri.

Bibliografija [uredi]

Srpski Muzicki Forum

KNJIZEVNOST => Proza => : prolaznik 22,
2007, 02:49:48

: Borisav Stankovi
: prolaznik 22, 2007, 02:49:48
*
(http://i161.photobucket.com/albums/t237/SrpskiMuzickiForum/Srpski
%20pisci/BrankoRadicevic1.jpg)

Bora Stankovi
Rodjen je u Vranju 1876. godine. Rano je ostao bez roditelja pa je
odrastao uz babu Zlatu i njene price o starim vremenima. Bora
Stankovic je nakon gimnazijskog skolovanja u Vranju i Nisu, zavrsio
skolovanje u Beogradu. Radio je kao drzavni cinovnik poslove koji nisu
imali nikakve veze sa njegovim knjizevnim afinitetima i ambicijama.
Vezan za zavicaj i to za zavicaj vremena koje je prohujalo, Stankovic
je u njemu nalazio teme za svoje pripovjetke, romane i drame. Nije
imao afiniteta za savremenost i savremena zbivanja, jos manje za
nova knjizevna zbivanja - ostao je izvan savremenih tokova, u svom
svijetu staroga Vranja. Ponirao je u proslost i tamo pronalazio
nesrecne ljude, promasene sudbine, vjecite bolnike i patnike. U

knjizevnost je usao tiho, zbirkom "Iz starog jevandjelja" (1899) koja,

arhaicnim naslovom, nije privukla znacajnu paznju. Tek ce njegove
pripovjetke objavljene u casopisima i listovima, i zbirke "Stari dani"
(1902) i "Boziji ljudi" (1902) predstaviti Stankovica kao "najjaci
pripovjedacki talenat koji je ikada bio u srpskoj knjizevnosti" (Jovan
Skerlic). Roman "Necista krv" (1910) jos vise je ucvrstio uvjerenje da
se u srpskoj knjizevnosti pojavio rasni pripovjedac. Pored toga ostala
su iza Stankovica i dva nedovrsene romana: "Gazda Mladen" i "Pevci".
Drama "Kostana" (1902) imala je uspjeha i predstavila je Stankovica
kao dramskog pisca. Medjutim, ni kasnije drame "Tasana" i "Jovca"
nisu Stankovicu obezbedile mesto znacajnog dramskog pisca. Napadan
zbog saradnje u okupacijskom listu za vrijeme Prvog svjetskog rata,
Stankovic se povukao u sebe, prestao da stvara i umro, usamljen i
razocaran, 1927. godine u Beogradu.
Stankovic je samonikao talenat, ali snazan i osoben. Citav njegov
stvaralacki opus slika je zavicajnog Vranja iz vremena kada je ono
gubilo obiljezje sarolike istocnjacke kasabe i dobijalo novu gradjansku
fizionomiju. U to doba su u Vranju bile svjeze uspomene na bogate age
i begove ali i domace bogatase, tzv. corbadzije. Na jednoj strani bogati
posjedi i raskosni domovi, a na drugoj siromasni kmetovi - civcije.
Corbadzije su svoje bogatstvo rasipali na uzivanje svake vrste. Osim
njih Vranje je imalo i svoj zanatlijski stalez, sitne trgovce i brojnu
domacu poslugu.
Stankovic je s podjednakom toplinom i razumjevanjem slikao sve
drustvene sredine starog Vranja: i bogate i vec osirotjele corbadzije,
ali i trgovce i cinovnike, civcije, seljake, Cigane, a i prosjake
"bozjake' , ljude poremecene psihe. U pricama o vranjskim bozjacima,
o ljudima obolele psihe i cula, prvi u srpskoj knjizevnosti sugestivno je
prikazao dusevna pomracenja, dusevnu tamu i pomracenje uma, u
cemu se priblizio velikom ruskom psihoanaliticaru Dostojevskom.
http://www.znanje.org
Bora Stankovic sahranjen je na Novom groblju, parcela 19, grobnica 10, reda IV.

: Bora Stankovi
: Vjekoslav Vukadin 29, 2007, 12:01:36
.

BIBLIOGRAFIJA BORISAVA STANKOVIA:

KNJIGE PRIPOVEDAKA
1889.
1898.
1898.
1899.
1899.
1899.
1899.
1900.
1901.
1901.
1901.
1902.
1902.
1902.
1902.
1902.
1902.
1902.
1902.
1902.
1902.
1902.
1902.
1902.
1902.
1902.
1902.
1905.
1906.
1906.
1907.
1907.
1909.
1909.
1909.
1911.
1921.
19xx.

Iz starog jevanelja
urevdan
Stanoje
Nuka
U noi
Uvela rua (iz dnevnika)
U vinogradima
Stari dani
Beke
Oni
Taja
Zadunica
Jovan
Stari dani
Boji ljudi
Biljarica
Paraputa
Copa
'a Mihailo
Ludi Stevan
Ljuba i Naza
Mace
Manasije
Marko
Menko
Mitka
Stanko "isto brano"
Rista krijumar
Stari Vasilije
Stevan uklja
Baba Stana
Pokojnikova ena (ili 1902)
Jovo-to
Moj zemljak
Tetka Zlata
Na Boi
Njegova Belka (ili 1920)
Iz mog kraja

i nedovrene pripovetke iz 1930: "Nastup" i "Peal"

DRAME
1902. Kotana
1927. Jova
1928. Taana
ROMANI
1910. Neista krv
1927. Gazda Mladen.
MEMMOARI
1929. Pod okupacijom (Beograd)
OSTALE KNJIGE
1894. Majka na grobu svoga jedinca, prvi objavljeni rad, pesma.
"Golub", 1. XI 1894.
1956. Sabrana dela, I-II, Beograd, "Prosveta"
: Bora Stankovic
: Vjekoslav Vukadin 29, 2007, 12:04:52
*
Priredio: Vjekoslav Vukadin
10.06.2007.
KRATKA CRTICA O KNJIEVNOM STVARALATVU BORISAVA STANKOVIA

U svom knjievnom djelu Borisav Stankovi (1876-1927) je elegino,

ali i realistiki vjerno naslikao ivot starog Vranja s kraja 19. vijeka,
kada je ono poelo da gubi obiljeja istonjacke kasabe i da sve vie
dobija arsijsku graansku fizionomiju. Stankovi je u toplim poetskim
slikama evocirao one vidove ivota koji su bili specificni za taj ivopisni
gradi i koji su se nepovratno povlaili pred naletima novog vremena i
novih drutvenih odnosa.

Do osloboenja od Turaka Vranje je bilo tipina orijentalna kasaba, sva

u ivoj i arolikoj mjeavini nacija, klasa i vjera. Pored aga i begova,
koji su predstavljali tursku vlast i bili nosioci feudalno-spahijskog
drutvenog sistema, svojom moi i bogastvom isticali su se i domai
bogatai, takozvane orbadije. orbadije su u okolini Vranja imale
velike zemljine posjede (itluke), na kojima su, kao besplatna radna
snaga, radili obespravljeni kmetovi-ivije. itluci i trgovina bili su
izvor njihove ekonomske moi i bogastva, koje su nemilice rasipali na
uivanje i zadovoljstva svake vrste. Po svom drutvenom poloaju,
ekonomskoj moi, linom gospodstvu i nainu ivota orbadije su bile
sline turskoj feudalnoj aristokratiji, sa svojim itlucima ili u begovskim
konacima.
Nie drutvene slojeve u gradu inili su zanatlije, sitni trgovci, domaa
posluga, prosjaci i Cigani, a na selu slobodni seljaci i kmetovi-ivije
koji su radili na bogataskim imanjima. A kad su 1875. godine Turci
protjerani i srpska oslobodilaka vojska svojim ulaskom u grad
obiljeila poetak nove ere u ivotu tog naeg grada, mo nekada
silnih orbadija brzo je nestala. Njihova imanja su razgrabljena,
feudalna prava ugaena, a nova vlast i novi drutveni odnosi brzo su
izmjenili dotadanji nain ivota starog Vranja.
Borisav Stankovi je odrastao u porodici koja je po svom porijeklu
pripadala orbadijsko-spahijskom redu, ali koja je u doba njegova
djetinjstva materijalno bila sasvim posrnula. Roditelji su mu rano
umrli, pa je briga o njemu pala na staraka plea njegove babe-Zlate.
Svom malom unuku, buduem pjesniku starog Vranja, ona je s
ponosom priala o negdanjoj slavi i veliini orbadija, a u isto
vrijeme kriom ila tue koulje da bi ga prehranila. Tako je Stankovi
upoznao i zavolio staro Vranje kroz bakine prie, i zato se taj
nepovratno nestali ivot usadio u njegovu duu kao "arobna ljepota iz
bajke".
I kad se kao pisac jednom prilikom naao pred motivom iz ivota
novog, graanskog Vranja, on je sa gaenjem i ogorenjem bacio
pero: "Ne, neu to! Staro, staro mi dajte! Ono sto mirie na suh
bosiljak i sto tako slatko pada, pada i greje srce"
Stankovi je osnovnu kolu uio u Vranju, gimnaziju u Niu, a pravne
nauke u Beogradu, gdje je potom i slubovao. Kad je stekao knjievnu
slavu i javno priznanje, poslat je u Pariz da upotpuni i proiri svoje
knjievno obrazovanje. Meutim, on se kao stvaralac najprisnije vezao
za staro Vranje. Oduda su mu i najbolja upravo ona djela u kojima je
govorio o starim obiajima i patrijahalnim odnosima, a to su

pripovjetke:
"Iz starog jevanelja" (1899.),
"Stari dani" (1902.),
"Boji ljudi" (1902.),
"Pokojnikova ena" (1907.),
"Na Boi" (1911.),
"Njegova Belka" (1921.);
romani:
"Neista krv" (1911.),
"Gazda Mladen" i
"Pevci" (nedovreni roman);
drame:
"Kotana",
"Taana" i
"Jova".
Dnevnik "Pod okupacijom" sadri niz slika iz ivota pod okupacijom za
vrijeme prvog svjetskog rata. U njemu je uverljivo prikazao frazersko
rodoljublje lanih patriota, koji su iskoristili optu nacionalnu nesreu
da bi se obogatili. Ali u tim slikama nema one poetske snage kojom se
odlikuju ostala njegova djela.
: Bora Stankovic
: Angelina 29, 2007, 12:19:47
*
(http://i161.photobucket.com/albums/t237/SrpskiMuzickiForum/Srpski
%20pisci/BorisavStankovic1875-1927.jpg)
O BORI STANKOVIU I NJEGOVOM DELU

-------------------------------------------------Iz knjige: Jovan Dereti Kratka istorija srpske knjievnosti

--------------------------------------------------------Najznaajniji pripoveda ovog razdoblja jeste Borisav Stankovi (18761927). Po tematici on je najizrazitiji regionalista meu naim

realistima, a po psihologiji likova, postupku i stilu jedan od zaetnika

nae moderne proze. U svojim pripovetkama, dramama i romanima
dao je sliku rodnog grada Vranja na prekretnici izmeu turskog
vremena i modernog doba, onako kako su to ranije uinili J. Ignjatovi
sa Sent-Andrejom i S. Sremac s Niom. Njegova tematika je socijalno
odreena a u nainu prikazivanja preovlauje unutranja, psiholoka
perspektiva. Najveu knjievnu aktivnost razvio je u prvoj fazi svog
rada, na prelazu iz 19. u 20. stolee, kada jednu za drugom objavljuje
tri knjige pripovedaka, "Iz starog jevanelja" (1899), "Stari dani"
(1902) i "Boji ljudi" (1902), i dramu "Kotana" (1902), a zapoinje
rad na romanima "Neista krv" (1910) i "Gazda Mladen" (1927).
Stankovi spada u one pisce kod kojih utisci i seanja iz detinjstva
imaju presudnu ulogu u knjievnom radu. U vie pripovedaka on je
dao poeziju mladosti i nekadanjeg ivota u rodnom gradu (urevdan, U vinogradima, Nuka). Slika stvarnosti, svetla, prozrana,
poetina, pomuena je u drugim delima otkrivanjem drutvenih sukoba
i duevnih potresa. Stankoviev svet, iako vremenski i prostorno
udaljen, nije idilian i beskonfliktan. Sukobi su stalni i raznovrsni,
izmeu starog i novog, kolenovia i skorojevia, bogatih i siromanih,
pojedinca i drutva. U sreditu svih zbivanja nalazi se pojedinac i
njegova sudbina. Teite je prikazivanja na psihikim lomovima i
unutranjim potresima, ali se pri tome nikada ne gubi iz vida dublja
socioloka zasnovanost likova i situacija. Sudbina Stankovievih junaka
odigrava se u trouglu sila koje ine novac, moral i eros. Drutveni
moral sredine te materijalni interes i presti porodice suprotstavljaju
se erotskom nagonu pojedinca, nameu mu svoja ogranienja i
zabrane na toj taki poinje individualna drama bezmalo svih
Stankovievih junaka. U vie pripovedaka Stankovi je prikazao
osujeenu ljubav usled toga to mladi i devojka pripadaju raznim
staleima (Stari dani, U noi, Oni, Stanoja, Uvela rua). Meu njima je
najlepa "Uvela rua", lirska, elegina pripovetka, napisana u prvom i
drugom licu, u stvari mali lirski roman. Ljubavna pria, kao i u Disovim
pesmama, pripada davnim danima, sva je u znaku mladosti, lepote,
sveine letnjih veeri i opojnih mirisa orijentalnih bata. Ona oivljava
u seanju, u trenucima kada od svega toga nita vie nije ostalo.
Stankovi otkriva svet ponienih i uvreenih. itava njegova zbirka
"Boji ljudi", sastavljena od kratkih pripovedaka i crtica, posveena je
onima koji su odbaeni od drutva, prosjacima i poremeenim, od
kojih svako ivi u nekom svom nestvarnom svetu. Vie nego i jedan
drugi na pisac Stankovi se bavio sudbinom ene. ena je glavna
junakinja u njegovim najboljim delima, u pripovetkama "Uvela rua" i
"Pokojnikova ena", u drami "Kotana" i romanu "Neista krv". U

"Pokojnikovoj eni" junakinja se nemono batrga u mrei patrijarhalnih

obiaja. Ona je obezliena do anonimnosti: najpre sestra svoje brae,
zatim ena svog mua a posle mueve smrti njegova udovica,
pokojnikova ena, uvek pred strogim ispitivakim pogledom rodbine i
sveta, kao pred oima sudija. Istinska ljubav stalno se potiskuje i na
kraju sasvim odbacuje. Jedina odluka koju je Anica samostalno donela
ivotu bila je uperena protiv nje same: odbila je ruku oveka koga je
oduvek volela i pola za nevoljenog.
"Kotana" je najznaajnija od tri Stankovieve drame (druge dve,
Taana i Jova, nastale su dramatizacijom pripovedaka). To je "komad
iz vranjskog ivota s pevanjem". Polazei od tradicionalne sheme ovog
anra, Stankovi je napisao potresnu dramu traginih ljudskih sudbina.
Dve velike teme njegovog sveta, tuga za prohujalom mladou, "al za
mladost" i ulna opsesija enskom lepotom, sublimirane su ovde u
treoj, u temi pesme. Narodne pesme koje peva Kotana nose u sebi
enju za lepotom, u njima je ivot slobodan od svih stega, pun radosti
i pustolovine, one su utoite od sivila prozaine svakodnevnice. Sve
su linosti ispunjene tom enjom, pesma u ovoj drami predstavlja
svojevrsnu kolektivnu opsesiju, slinu opsesiji erosom u drugim
njegovim delima, naroito u romanu "Neista krv".
Taj roman donosi sumu Stankovievog pripovedakog iskustva i
njegovog poznavanja oveka i sveta. Zasnovana kao drutvena hronika
rodnog grada, "Neista krv" prerasla je u izrazit roman linosti,
psiholoki utemeljen, a da pri tome nije izgubila bitnih obeleja
drutvenog romana. To je, moda, jedinstven sluaj u naoj
knjievnosti da je postignut pun sklad izmeu socioloke i psiholoke
motivacije. Lik neobine lepotice Sofke, kao i likovi drugih junaka
romana, meu kojima se izdvaja snana linost gazda Marka, Sofkina
svekra, osvetljeni su iznutra, psiholoki ili, ak, psihoanalitiki,
frojdovski, ali sve to se s njima dogaa motivisano je sociolokim
injenicama: istorijom dveju porodica koje pripadaju raznim staleima,
sukobom izmeu starog i novog, izmeu starih bogataa, orbadija,
koji beskrupuloznu borbu za samoodranje prikrivaju gospodskim
ponaanjem, i novih bogataa, obino seljaka koji se sputaju u grad,
nosei u sebi sveu krv, neistroenu energiju i ruilaku agresivnost.
Drugi Stankoviev roman, nedovreni i posthumno objavljeni "Gazda
Mladen", jeste povest o sudbini oveka koji je postao dobrovoljna rtva
dunosti; prosperitetu porodice on je rtvovao sve, pa i voljenu enu.
Umetniki je ostvaren drukijim postupkom od Neiste krvi. Sve je u
njemu saeto, usmereno na ono to je glavno, nema epizoda ni
digresija, iskaz je najee lapidaran, skoro epigramatian, reenice

ponekad lie na formule. Gazda Mladen deluje, pre svega, celinom, a

Neista krv i obiljem dramatinih situacija, u kojima izvesni detalji
esto prerastaju u vieznane simbole. U oba ta romana i u itavom
svom nevelikom opusu Stankovi je stvaralac neobine, elementarne
snage, koji je s velikom mukom nalazio jeziki izraz. Pod navalom
oseanja i slika kao da mu se pero povija, reenica se zaplie i posre,
glas mu postaje zagrcnut, mucav, ali to je "mucavost genija" koji je
vie od drugih naih pisaca proniknuo u ponorne dubine ljudskog bia.
: Bora Stankovi
: Angelina 29, 2007, 12:34:44
*
BORA STANKOVI

I hronoloki i po uvenju, prva biografska injenica Borisava

Stankovia svakako je Vranje, mesto njegovog roenja, ali i zaviaj
njegove knjievnosti. Svi nadahnjujui doivljaji, svi uzbudljivi mirisi,
sve boje i svetlosti Stankovieve proze nose peat varoi ispod Pinje.
Nema premca njegovo plodotvorno ropstvo uspomenama na ubogo
detinjstvo provedeno u visoko zazidanim avlijama starog Vranja, u
krilu baba-Zlate koja je u prste i u dui znala sudbine Vranjanaca.
Pripovedala ih je svom unuku pod vinovom lozom, pod tremom kue
zidane u orijentalnom stilu. Tu, pod vrelim junjakim nebom, dnevna
plavet i nono srebro prvi put su u detinjim oima osvetlili ivotne
drame Mitka, Sofke, gazda Mladena... Prisno vezan za sveto mesto
detinjstva, hteo je da ga do groba zadri kao jedino izvorite tema,
motiva i likova.
Poznata je injenica da je Borisav Stankovi vrlo rano ostao bez
roditelja (oca je izgubio u petoj, a majku u sedmoj). Gubitak veliki
sam po sebi, a jo vei s' obzirom na vreme u koje pada - u doba
detinjstva. Zakinut je u ljubavi kad mu je bila nasuna. Prisiljen je da
za koru hleba nie vence orbadijskog luka dok se komijska deca
igraju murke. Osuen je kao i svako siroe, da brzo sazri, da se u
siromatvu sklanja pred svima, pa i da uzmakne pred voljenom
devojkom "ranjav i eljan". Primoran je da pie molbe i pisma
urednicima i knjiarima ne bi li iskamio koji gro zaraen u
spisateljskim mukama. Priviknut od ranih dana da uti i kad ga vreaju
i poniavaju, da se kaje i kad nije kriv, Borisav Stankovi trai
sklonite u sebi, u samoi. Suvie bolno je doiveo neuzvraene ljubavi
da bi prestao da podozreva sudbinu olienu u smrti i nematini od koje

ak i ljubav bei. Pokazalo se da je preko visoko ograenih vranjskih

avlija video dalje nego sa Monmartra, da je tematski podreen
zaviaju i zagnjurujui se u due svojih zemljaka, umetniki otkrivao
itav svet, pronicao tajne svih, njemu dalekih i nepoznatih ljudi. Sav
usredsreen na mali prostor jedne balkanske palanke, Borisav
Stankovi je, u stvari, pogledom stremio u dubinu, u njoj traeci zrno
istine o oveku. Svojom umetnou osnaio je staru misao da je sve u
svemu samo kad se ide do kraja. Prema tome ma koliko bila
regionalno obojena, njegova umetnost je opteljudska.
Vreme roenja je drugi biografski podatak koji se takoe bitno odrazio
na Stankovievo knjievno delo. Uzme li se kao tana bilo koja od
pominjanih godina njegovog roenja (1875, 1876, 1877...), njome se
moe oznaiti jedan od najpresudnijih dogaaja u novijoj istoriji Vranja
- osloboenje od Turaka i pripajanje Srbiji. Prijatelji i biografi Borisava
Stankovia jednoduni su u oceni da je on, kao i njegove knjievne
linosti, bio povuen u sebe, krt na reima i osmesima. Sve to ga se
doticalo poimao je ulno. Ispoljavao se isto tako - strastveno, grevito,
nagonski i silno. I njegova umetnost pre svega je izraz srca, osetljivog
samo na ropac i na "slatku tugu". Ostala je do kraja nemuta za
zvonke radosti. To isto vai i za Stankovieve junake. Smodeni
unutranjom napetou, lako gube prisustvo duha bez koga nema ni
njegove igre. U tom pogledu je karakteristino pomanjkanje ne samo
onih stilskih reenja koja se najee koriste u stvaranju humora, ve i
odsustvo humoristikih raspoloenja. ak i da razvoe vekova ne
polovi njegov ivot (1875-1927), ak i da datumi objavljivanja
njegovih najznaajnijih dela ne padaju u samo raskre vekova (Iz
starog javanelja - 1899, Boiji ljudi - 1902, Kotana - 1902, Stari
dani - 1902, Pokojnikova ena - 1907, Neista krv - 1910), ostala bi na
snazi nedoumica u pogledu odreivanja knjievno - istorijskog mesta
piscu "Neiste krvi", "Kotane", "Pokojnikove ene", "GazdaMladena"... Zadralo bi se ovo dvoumljenje zato to u samom
knjievnom delu Borisava Stankovia prepliu obeleja takozvane
srpske realistike proze druge polovine prolog veka i izraziti znaci
novog, posve modernog pripovednog izraza.
Jovan Turanjanin
http://www.borastankovic.edu.rs/index.php/srlat/strana/skola/bora_stankovic.html
: Bora Stankovi
: Angelina 29, 2007, 12:50:35

*
BORISAV STANKOVI
Srpski realizam je prolatio kroz vie faza. To su:

romantina faza,
klasino-realistika i
moderna faza realizma.

Ovoj poslednjoj fazi, koja u sebi nosi odlike realistike tradicije, ali i
otvara vrata srpskoj modernoj prozi, a koja se obiljeava jo i kao
lirski realizam pripada Borisav Stankovi, pripovijeda, romansijer i
dramski pisac. Njegovo djelo je, u tom smislu, primjer povezivanja ili
"sinteze starog i novog u srpskoj knjievnosti s poetka dvadesetog
vijeka".
...Kada je ve poeo otkrivati svijet, starog Vranja vie nije bilo. Staro
tursko je zauvijek nestajalo, a umjesto njega formirali su se neki novi
drutveni odnosi, dolazili neki novi ljudi, novi moral sa njima, nova
ponaanja i jedan posve drugi mentalitet. Ali, i pored toga, Borisav
Stankovi e nostalgino pisati o starom i prizivati staro, uvijek
okrenut prolosti, sa negativnim emotivnim odnosom prema novom.
Tako u pripovijeci Stari dani, kada je u pitanju novo, on kae: "ta ima
sad tamo da vidite? Nita. Prosta, mala varoica, opkoljena
vinogradima i brdima" On vidi pola seoske, pola varoke kue, gomile
ubreta i neki novi svijet. Ali, i pored toga, kad je odlazio iz Vranja na
kolovanje (Ni, Beograd), uvijek je u sebi nosio Vranje i zaviajni
svijet Vranja kao svoju trajnu opsesiju. Vranje i njegovi ljudi, njihova
psihologija i nain ivota, jezik i pjesma, uvijek su bili vrelo sa kojeg je
zahvatao i crpio grau za svoja poetski nadahnuta djela.
Bora Stankovi je grau za svoja djela crpio iz pria drugih ali i
neposrednog doivljaja. Tematski krug njegovih proznih i dramskih
djela ini zaviajni svijet: Vranje i patrijarhalni odnosi, socijalna i
individualna prolost, u kojoj je nalazio poeziju ali i grubu realnost,
punu nesporazuma, nerazumijevanja, trauma i ljudskih promaenosti.
U djelima Bore Stankovia nailazimo na:
-

ljubav, ljepotu i mladost;

ene i strast;
"al za mladost";
odnos starih i mladih;

- propadanje starog i nastajanje novog.

Interesuje ga moral i psihologija linosti, ono emotivno, nagonsko,
tamno i duboko u ovjeku, zbog ega su ga nazvali naim Zolom...
Voleo je ono to je sirovo, burno, oporo, mutno, vatreno, neodoljivo i
to izaziva bol, patnju, hropac, bezgranino osjeajno, a ne i ono to je
sladunjavo, intelektualno i suvie izglaano.
Deo teksta preuzet sa: http://www.znanje.org
***
BORISAV STANKOVI, pripoveda, romansijer, dramatiar
U srpsku prozu uneo je nova, moderna obeleja i viziju jednog sveta u
njegovim traginim prelomnim procesima i preobraajnim muninama.
Kroz soivo u kome se prelama ivot i sudbina jedne varoi,
zaslepljujue sijaju i zraci istorijskih boja vremena i sredine. Njegovo
Vranje je fokus paraboline putanje na kojoj se deavaju i odslikavaju
duboki drutveni, ekonomski, moralni potresi, s mnotvom
pojedinanih i porodinih drama, koje su istovremeno neposredne
posledice sudara poluorijentalnih formi ivota i novog duha drutvenog
modernizovanja, i simboli sutonskih dana jednog poretka. Srpska
knjievnost je sa Stankoviem dobila prvi put viedimenzionalan lik
ene: u "Neistoj krvi" to je Sofka, u dramskom tekstu to je Kotana, u
pripovetkama to su Cveta, Anica, Stana, Naca, Stojanka...
Pripovedaki, romansijerski i dramski tekstovi Stankovia obuhvataju
tematsko prostranstvo irokog raspona: od galerije traginih
ljubavnika i unitenih mladih ivota, preko himniki ponesenih,
arovitih, lirski neodoljivih nosilaca sjaja i dara lepote, do "bojih
ljudi", onih koji su na dnu drutvene lestvice, totalno poraeni i totalno
izlueni iz oblika uljuenog ivota, prosjaci, umobolnici, nesrenici.
Izvor: http://www.pozorje.org.yu
***
...U naoj knjievnosti se javlja kao nosilac tema i motiva koje su do
tada bile nedovoljno obraene i na koje tadanji pisci nisu obraali
panju.
Kao tvorac prvog srpskog modernog romana, zaao je duboko u

psihologiju svojih likova i osvetljavajui njihova unutranja stanja, dao

je pravi primer otvorenosti ka novim postupcima i stilovima
zanemarenim u naoj prozi. U svojim pripovetkama, dramama i
romanima dao je sliku rodnog grada Vranja, na prekretnici izmeu
turskog vremena i modernog doba, onako kako su to ranije uinili
Jakov Ignjatovi sa Sent Andrejom i Stevan Sremac s Niom.
Stankovi spada u one pisce kod kojih utisci i saznanja iz detinjstva
imaju presudnu ulogu u knjievnom radu. U veini pripovedaka on je
dao poeziju mladosti i nekadanjeg ivota u rodnom gradu. Slika
stvarnosti, svetla, prozrana i poetina, u slubi je otkrivanja
drutvenih sukoba i duevnih potresa. Stankoviev svet, iako
vremenski i prostorno udaljen, nije idilian i beskonfliktan. U sreditu
svih zbivanja nalazi se pojedinac i njegova sudbina. Teite je na
psihikim lomovima i unutranjim potresima, ali se pri tome nikada ne
gubi iz vida duboka socijalna zasnovanost likova i situacija.
Sudbina Stankovievih junaka odigrava se u trouglu sila koje ine
novac, moral i eros. Stankovi, takoe prvi otkriva svet ponienih i
uvreenih. itava njegova zbirka "Boji ljudi" sastavljena je od kratkih
pripovedaka i crtica, posveenih onima koji su odbaeni od drutva,
prosjacima i poremeenima, od kojih svako ivi u nekom svom
nestvarnom svetu...
Deo teksta preuzet sa: http://www.knjizara.co.yu
***
Stankovic je pesnik i pripovedac novog, zivopisnog, zanimljivog i
egzoticnog sveta, svog rodnog mesta, Vranja u kome je proveo
detinjstvo, i iz kojeg je poneo najjache i neizgladive uspomene. On
opevava staro Vranje, patrijarhalne ljude, njihove uske pojmove ali
srdacan zivot. On opisuje ono shto je video i osetio, vrlo cesto ljude
koji su zaista postojali i dogadjaje koji su se zaista desili, nalazeci u
jednoj poluistocnjachkoj palanci ceo "ocarani vrt" ljubavi, prelivajuci to
sve velikom poezijom svog srca, dokazujuci ne recju no delom da za
pravoga pesnika nema banalnosti u zivotu. Stankovic se ne
zadovoljava da slika spoljni svet, vec u svoje delo i u svoje licnosti
unosi licno sebe, jedno jako nostalgicno osecanje zivota, plahovitu
strast i bolnu ceznju. U svim pripovetkama, gde se bije borba izmedju
Istoka i Zapada, izmedju licnosti i celine, strasti i morala, sna i jave,
poezije i proze zivota, u svim tim predmetima kojima je on umeo dati
velichine poezije, Stankovic je uvek bio prisutan, sa svom svojom
sirokom duhom. Medju svim srpskim pripovedacima, niko nije bio

subjektivniji i poeticniji i niko nije bio veci impresionista od Stankovica.

Roman "Necista krv" je jedan od najboljih i najpotpunijih romana u
srpskoj knjizevnosti. Problem, fiziol... [?] degeneracija jedne stare
bogate porodice, posluzio je kao predmet romana, ali roman ne vredi
tim problemom, koji nije dovoljno razvijen, vec obiljem zivota,
bogatstvom tipova, narochito velikom poezijom kojom Stankovic zaliva
sve sto uzme da radi.
Isti uspeh Stankovic je imao i u drami "Kostana". To je velika ljubavna
pesma ceznje, strasti i tuge, puna nostalgichne poezije, sa necim
opojnim i zanosnim sto se hvata oko srca i duse. Ova drama je svojim
visokim knjizevnim osobinama, parksizmom ljubavne strasti, prirodnim
recima i snaznim akcentom, jedna od najpoetichnijih stvari u srpskoj
knjizevnosti.
U svim svojim delima, Stankovic istice motive ljubavi, strasti, bola,
stradanja i fatalnosti. Celo njegovo delo je, kao sto je Duhic rekao
"jedna velika ljubavna groznica". Samo, posle te ljubavi ostaje gorak
talog melanholije, tuga nad prolaznoscu svega i nad nemilostivom
prozom zivota, onaj prirodan "zal za mladosti" koji je Stankovic silnije i
lepse opevao od bilo kog drugog pesnika.
Izvor: http://thebeggarman.tripod.com/3/bora_stankovic.htm
: Bora Stankovi
: Angelina 29, 2007, 01:10:06
*
Katarina Bugari
januar-februar 2007.
MOTIV SMRTI U PRIPOVETKAMA BORISAVA STANKOVIA
"Smrt je u sutini jedina tema pesnika."1

Smrt zasigurno nije jedina, ali jeste vrlo bitna tema Stankovievih
pripovedaka. Motiv smrti esto se javlja i bitno utie na kompoziciju
vie njegovih pripovedaka.
Sedam Stankovievih pripovedaka bie uzeto kao graa u okviru koje
emo pokuati da pomenuti motiv uoimo, objasnimo njegovu funkciju

i povezanost sa drugim relevantnim motivima. Smrt, kao jedan od

obreda prelaska, u nekim pripovetkama bie posmatrana u odnosu na
inicijaciju koja se odigrava u vreme puberteta, ali i u odnosu na
enidbu, koja takoe predstavlja prelaz iz jednog drutvenog statusa u
drugi. Naime, i ovi obredi prelaska sadre u sebi specifian oblik
privremenog umiranja jedinka umire u jednom drutvenom statusu
da bi se ponovo rodila u drugom. Smrt je utoliko sloenija to se, kako
Mira Elijade kae, "ne radi samo o 'prirodnoj pojavi' (naputanju tela
od strane ivota ili due), ve o promeni istovremeno ontolokog i
drutvenog reima: poivi treba da se suoi sa izvesnim iskuenjima
koja se tiu njegove sopstvene zagrobne sudbine, ali on takoe treba i
mora da bude priznat od strane zajednice mrtvih i prihvaen me
njih".2
Prouavanje motiva smrti u okviru celokupnog Stankovievog dela, ili
svih njegovih pripovedaka, prevazilazi obim i ambicije ovog rada, tako
da e u obzir biti uzete sledee pripovetke: Na Boi, Tetka Zlata,
Pokojnikova ena, Oni, Baba Stana, Naza i Stanoja. Pri tome bie
skrenuta panja na one elemente koji su im zajedniki i na ono to
predstavlja osobenost svake od njih. Razmiljajui o motivu smrti
otvara se istovremeno mogunost da se uoe elementi tradicionalnog u
Stankovievoj prozi, ali i da se otkrije ono to ga pribliava modernim
autorima.
Pripovetke Na Boi, Pokojnikova ena i Tetka Zlata mogu se
posmatrati kao zasebna grupa. Slinost izmeu njih ogleda se
prvenstveno na tematskom planu. Sve tri pripovetke indirektno su
povezane sa motivom smrti. Junakinje ovih pria su udovice koje
samostalno moraju da brinu o jo uvek nestasalim sinovima. Smrt
njihovih mueva ovim trima enama u potpunosti odreuje ivot i utie
na njihove postupke, emocionalna i psihika stanja.
Dok su pripovetke Pokojnikova ena i Tetka Zlata ispriane u treem
licu, dotle se u pripoveci Na Boi uoava specifina pozicija deteta
pripovedaa, to donosi preciznu opservaciju, ali i neku vrstu naivnosti
i odsustvo tumaenja dogaaja. Radnja ove pripovetke odvija se u
praznino, sveto vreme u vreme Boia. Nain na koji doivljavaju
praznik Stankovieve junake jasno odreuje kao pripadnike
tradicionalne zajednice. Ne samo da je opisan Boi, ve i vreme pre
praznika kada se obavlja ritualno ienje kue i pripremanje obilate
trpeze. Iako je i u ovoj udovikoj kui sve pripremljeno za praznik,
iako je uprkos loem materijalnom stanju vidljivo praznino obilje i
presipanje, ipak se praznik ne provodi tako veselo kao kod drugih.

"Ali uzalud kad nikog nema da ga ugostimo i doekamo. to je

dolazilo, to dolo izjutra, na rakiju, kao da nas tede, jer znaju da
nemamo, ... A mi ne bismo tedeli. Kako bih ja njih dvorio, gostio
sluao ih i, najvie, pojio, samo da oni nama dou, da nas ne tede
nego da smo i mi kao svi!"3
Motiv smrti prisutan je na posredan nain, i to kao smrt domaina,
glave porodice koji za sobom ostavlja sina, jo uvek deaka
nespremnog da preuzme voenje kue.
Majka sinu pravi novo odelo za praznik. Motiv odee nije nebitan. U
svim pripovetkama postie se upeatljiva karakterizacija likova putem
odee koju nose. Pripremanje i oblaenje novog odela povezano je sa
procesom inicijacije i promenom drutvenog poloaja junaka koji ga
nosi. U pripoveci Na Boi majka sinu pravi odelo koje mu je veliko,
opasuje ga oevim pojasom, stavlja mu oev sat. Ta fizika promena
deakova sa sobom nosi i onu sutinsku. Njega majka naziva
"domaine moj"4 i time kao da eli da ubrza deakovo odrastanje i
stupanje u svet odraslih. Deak ide u crkvu na slubu, on doekuje
goste. Dolaskom Jovana, pobratima pokojnog domaina, sa Ciganima
sviraima, udovika kua postaje kao druge. Majka i sin do tada na
neki nain obeleeni i izdvojeni iz zajednice, postaju uistinu njen deo, i
praznik koji se sve vie svodi na lini ipak zadrava neke elemente
kolektivnog doivljaja.
Smrt mueva bitno odreuje i ivote junakinja iz druge dve pripovetke
Anice iz Pokojnikove ene, i tetka Zlate iz istoimene pripovetke.
U Tetka Zlati susreemo se sa jo nekim fenomenima na koje je
neophodno skrenuti panju kada se govori o motivu smrti. Na prvom
mestu to je oseaj krivice zbog smrti drugoga, potom, ideja o
samoubistvu i specifian oblik tanatofobije.
U elji da to vie utedi i svojoj porodici osigura egzistenciju, dok joj
je mu odsutan, tetka Zlata ne proslavlja ni krsnu slavu. Ubrzo joj
stie vest o muevoj smrti, to ona doivljava kao kaznu zbog krenja
zakona i obiaja koji su iznad oveka i njegovog ivota. Kod Zlate se
razvija trajni oseaj krivice i odgovornosti zbog tue smrti, ali i jedan,
gotovo patoloki, strah ne od sopstvene, ve od sinove smrti. ivot joj
postaje ispunjen bezrazlonom strepnjom da bi i Stojan, njen sin i
jedina veza sa pokojnim muem, mogao umreti. Ona se sa sinom seli
na sam kraj varoi, u jo uvek nekultivisan predeo. Smrt je u ovom
sluaju prouzrokovala i krenje nekih ustaljenih pravila ponaanja u
okviru tradicionalne zajednice. U tradicionalnim kulturama jo uvek je

jasna granica izmeu poslova koje obavljaju mukarci i onih koje rade
ene. Ovde je Zlata, iako ensko, ta koja pripitomljava i humanizuje
prostor gradi kuu, oprema je, kopa bunar ali sve to ini sa strahom
da je njen trud uzaludan i da e sve postati besmisleno ako neka
nesrea zadesi Stojana. Njena strepnja da nee doekati da Stojan
odraste, ini da se, i kad ve vie nije dete, odnosi tako prema njemu,
obmanjujui sebe da ga na taj nain moe sauvati i zatititi. Obuzeta
neizmernim strahom, ona razmilja kakvi bi bili njeni postupci nakon
mogue nesree. Ona razmilja o samoubistvu kao nainu izbavljenja
iz patnje, ali jo vie kao o grehu koji bi joj onemoguio da se nakon
smrti sastane sa muem i sinom. Takva razmiljanja i slike stvorene u
njenoj uobrazilji, iracionalni strah jo vie intenziviraju inei ga
nesavladivim.
Promenu u ivote junaka ove pripovetke donosi Stojanov odlazak na
zanat. I u ovoj pripoveci sreemo motiv nove odee ije krojenje i
oblaenje sugerie promenu drutvenog statusa. Stojan stupa u svet
odraslih, a Zlata prestaje da bude udovica, menja svoj status i postaje
samo majka. Tek tada kao da se oslobaa oseaja krivice i neke vrste
duga prema pokojnom muu. Ona se oslobaa stega onih koje
namee drutvo, ali i onih unutranjih koje ovek namee sam sebi.
Nov poloaj menja i nain na koji poima telesnost. Zlata prestaje da
bude ena obuena u tamno odelo, zakopana do grla koja "kad ide
arijom nikako ne sme sredinom ve samo jednom stranom i to sve
uza zid".5 Ona prestaje da se na taj nain skriva od tuih pogleda.
Novonastali poloaj tetka Zlati donosi slobodu u postupcima i kretanju,
ali i neku vrstu oienja: "Ne samo da je slobodna kao svaka majka i
ista, ista od svakoga i svaega!".6
Najneposredniji dodir sa onostranim postignut je u trenutku kada se
Zlati privia pokojni mu. No pred Stojanov odlazak na zanat ona
provodi budna i dalje u neverici da e se ono to je dugo iekivala
zaista i desiti. Obraajui se tom privienju, Zlata se oslobaa straha
za sinovu sudbinu, ali je i injenica da je uspela da sauva sina,
istovremeno oslobaa i krivice koju je oseala prema pokojnom muu.
Dve junakinje, Anicu i tetka Zlatu, povezuje to to imaju isti odnos
prema telesnom. One svoju telesnost tee da prikriju, u njoj vide neto
neisto to treba sakriti. Za Zlatu pisac kae: "Istina bila je dosta
razvijena, jaka, sa etvrtastim belim licem, plavim oima i nenim
ustima navek razvuenim u onaj samo njen, tako topao i predusretljiv
osmeh, ali je bila sva kao skrivena. Skrivenih prsiju, skrivenih plea,
ruku, kukova i svega onoga to bi na njoj opominjalo da je ensko." 7

Motiv telesnosti javlja se, takoe, na samom poetku Pokojnikove

ene i veoma je bitan za dalje razmiljanje o motivu smrti. S jedne
strane je Aniin strah od mogueg dodira muevog mrtvog, trulog tela,
a sa druge Aniino poimanje sopstvene telesnosti. Anica, kao i tetka
Zlata, eli svoju telesnost da prikrije smatrajui je neim neistim.
Ipak, njena putenost se jae istie kontrasnom slikom belina njene
koe suprotstavlja se crnilu odee, a boa crnilu grobljanske zemlje.
"Boa bi se belela, odudarala od trone, crne zemlje groba... Crna joj
amija, sa oputenim krajevima sa strane, sakrila bi belo lice, a na ruci
zavrnuo bi se rukav od koulje sa crnim ojama, te bi joj se videla bela,
rumena koa od ruke."8
Radnja pripovetke Pokojnikova ena data je retrospektivno. Stankovi
je zapoinje uvodei motiv groblja koji e u kompoziciji jo nekih
pripovedaka imati znaajnu ulogu. Stankovi svog junaka Mitu, ne
uvodi u priu opisujui njegov fiziki izgled, ve naprotiv, opisujui
njegov grob, pri emu Anica, Mitina ena, kae "da ga je kao ivoga
gotovo zaboravila i pamti ga samo po grobu".9
Ovde se susreemo sa situacijom koja bi dananjeg, modernog oveka
mogla da zaudi. Neko ko je mrtav, fiziki nepostojei u velikoj meri,
svakodnevno je prisutan u ivotima onih koji su iza njega ostali. ivi
itav ivot podreuju pokojniku njegove se elje i dalje potuju,
priprema se hrana koju je on voleo, nastavlja se sa navikama koje je
umrli imao, uopte ini se sve da se pokojnik niim ne uvredi. U takvoj
zajednici aljenje nije samo emotivni in, ve i ritualni. Odlaenje na
groblje, isprva svakodnevno a potom jednom nedeljno, ispunjavanje je
kodeksa ponaanja koje zajednica propisuje, ali u Aniinom sluaju to
kasnije prerasta u unutranju potrebu, koja praena plaem i
naricanjem, donosi proienje i olakanje. Pla je ovde vie prilika da
se u okviru drutveno priznatih normi izraze emocije, nezadovoljstvo i
usamljenost, nego to je izraz aljenja za mrtvim. Pla, na neki nain,
oslobaa i dovodi do preobraaja. Nakon burnog plaa koji bi trebalo
da iznuri i iscrpi telo, u ovom sluaju deava se da posle takvog
iskustva Aniina telesnost dolazi do punog izraaja, kao i njeni napori
da tu telesnost prikrije.
"Uplakano joj lice zaarilo se, buknulo, a i cela joj snaga nabrekla.
Haljine joj tesne. A osea kako joj se prsa ire, otimaju se iz tesnog
kolieta, izlaze napolje, vide se... Zato od stida saginje glavu, namie
jo vie amiju, da joj se jedva vide oi i usta, koja jo ne mogu da se
umire od plaa, ve joj dru."10

Poput tetka Zlate ni Anica ne ide slobodno putem koji vodi od groblja
do arije i "po kome vrvi svet", ve "sve uza zid".11
Ovde se jasno vidi da Stankoviev junak prostor doivljava kao
segmentiran, a ne kao jedinstvenu celinu. U tradicionalnim
zajednicama oduvek se pravila distinkcija i prostor se delio na na i
tui, na onaj koji prua zatitu i onaj pretei, pun opasnosti. Kua je
prvenstveno simbolizovala prostor koji pripada nama, to je mesto na
kojem bi jedinka trebalo da se osea sigurno i zatieno. U nainu na
koji se poima prostor, vidi se Stankoviev iskorak od tradicije ka
shvatanjima modernog oveka. Prostor kue ovde je predstavljen kao
hladan i tu, on ne prua zatitu ve oveka i tu prati duboko oseanje
ugroenosti od sveta. Meutim, ne samo da je prostor neprijateljski i
odbojan, ve su takvi i ljudi koji Anicu okruuju. Imajui u vidu onu
stalnu dvojnost sveta, Aniina braa, mu, majka, umesto da pripadnu
onom delu koji se poima kao svoje, postaju oni, drugi, tui.
Posebna panja bie skrenuta na Aniin odnos prema mrtvom muu, a
da bi se to postiglo neophodno je razumeti i odnos meu njima dok je
Mita bio iv.
Anica mua ne bira sama ve to ine njena braa. Aniin i Mitin
drutveni poloaj se razlikuju. Aniina porodica se skoro doselila iz sela
i jo uvek je nenaviknuta na varoki ivot. Njena braa su krijumari,
ubice koji esto odsustvuju od kue i kojima kua slui kao neko
usputno svratite u kojem nita nije na svom mestu, u kojem je
nemogue ostvariti harmonian, porodini ivot. S druge strane, Mita
pripada imunijim zanatlijama, poseduje kuu u ariji. Uzevi Anicu za
enu on joj na taj nain omoguuje da se izdigne iz sredine iz koje
potie, da zauzme bolji drutveni poloaj.
"Jer on je bio taj koji se sagao, uzeo je i uveo u svoju kuu i time uveo
u neki red... ena ljudi. Dao joj ne ime, ve neto vie, jae, dao joj
neku odreenost..."12
Anica iako ne bira mua po sopstvenoj elji, ipak se ni ne buni zbog
udaje, ak isprva veruje da bi ostatak ivota mogao biti lep.
U okviru pripovetke opisana je svadba i proces inicijacije nakon kojeg
Anica prestaje da bude devojka, ve dobija status supruge, ene.
Meutim, opisujui venanje, Stankovi pokazuje kako obred gubi
svoju funkcionalnost. U samom opisu svadbenog obreda nasluuje se
budua nesrea. U arhainim zajednicama verovalo se da, ako se eli
postii pozitivan rezultat, onda se odreene radnje moraju izvriti u

pravo vreme, ali i na pravi nain, to ovde izostaje. Obred se ne izvodi

na pravi nain, ne potuje se svetost obreda i vremena kada se on
izvodi; oni koji u njemu uestvuju ne potuju pravila po kojima bi
trebalo da se ponaaju. Zbog svega toga, umesto da se uspostavi
harmonina veza sa zajednicom, ali i sa viim biem koje bi trebalo da
blagoslovi novi brak, vlada nered, haos, inverzija, neto nedolino.
"A tamo joj i mu bio otiao, i, na njeno iznenaenje, ne kao
mladoenja, da ih dvori, stoji u strani, ve kao gost seo me njih, ak
u elo. ... Zavalili se. Po stolu ispolivano vino, izglodane kosti, rasturen
duvan. ... Ve svi oni izgledali su jednaki, ravni kao neka nona braa.
To joj je bilo neugodno."13
Neto kasnije javlja se motiv ienja kue to oznaava potpunu
agregaciju neveste u novi dom i njeno konano, potpuno naputanje
ranijeg statusa i zauzimanje novog. Meutim, dok se razvija ovaj motiv
uoavamo ne tradicionalno, ve moderno ponaanje jedinke. Kod Anice
se umesto oseaja pripadnosti novoj zajednici javlja elja za bekstvom
iz novonastalog poloaja. Ona istrava iz kue, odlazi do kapije, ali taj
granini prostor kao da ograniava i njene unutranje porive i deluje
osveujue. Anica shvata ogranienost svoje slobode, svoj novi
poloaj i neminovnost njegovog prihvatanja. Ona je do udaje pripadala
brai, po njima su je poznavali.
"A ona, Anica, jedino se po toj svojoj brai i znala. Niko nju nije zvao
njenim imenom ve 'sestra na Ribiniki'."14
Nakon udaje ne dolazi do individualizacije, ve se samo menja onaj po
kome se ena prepoznaje i identifikuje sada je to mu.
Anica razvija sloen odnos prema mrtvom muu. Ona osea ulni strah
od mrtvog mua pri emu ne sme prst da zabode dublje u zemlju na
grobu "sve bojei se kao da ne napipa, dodirne trulo, oveje telo". 15
Ona ne ini nikakve izmene u kui, sve ak i najsitnije stvari za
svakodnevnu upotrebu zadrava na mestu koje im je pokojnik odredio.
S jedne strane, to ini od straha ta e sredina rei i da li e njene
postupke protumaiti kao rasipnitvo, a s druge strane zbog pritisaka
koje je sama sebi, iznutra nametnula.
Pokojnik je i dalje svuda prisutan, sve je i dalje njegovo: "Bilo u bati,
kui, svuda, svuda je bio on; sve je bilo njegovo. ... I ma da ga u
stvari nije bilo, ma da je ve toliko bilo prolo od njegove smrti, ipak
on je morao za nju da bude iv. Naroito za nju, Anicu." 16 Anicu

mueva smrt, na neki nain izoluje, izuzima iz zajednice. Zbog

drutvenih obzira gotovo da je niko ne poseuje, ili ako to ine za
svoju dunost smatraju da sa Anicom samo o pokojniku govore. S
vremena na vreme, stie se utisak da granica izmeu ovog i onog
sveta nije uvek jasna, da pripadnici jednog i drugog sveta menjaju
mesta. Na Aniin ivot i dalje utie njen pokojni mu, dok ona ponekad
izgleda kao neko ko je samo naizgled iv, ili, kako to L. V. Toma
oznaava, kao "ivi mrtvac".17
"ak toliko je bila mirna, da je izgledalo kao da je postala nesposobna
i da osea, misli, gotovo kao mrtva. Kao da je s njegovom,
muevljevom smru, i ona svrila svoje. Nita da vie za nju nema."18
Anica zauvek ostaje pokojnikova ena, jednom uspostavljena veza ni
nakon smrti ne moe se raskinuti: "On je bio tu, jer ona je bila
njegova. Pa i kad je umro, opet je ona i dalje bila njegova". 19 Pokojnik
postaje prepreka ostvarenju Aniine sree. Oseaj telesne neistote,
uprljanosti koji je vezuje za mua, javlja se kao prepreka zajednikom
ivotu sa Itom, prema kojem Anica razvija ako ne ljubav, onda neku
vrstu simpatije. Ita je drugaiji od Aniine brae, on nije krijumar ni
nonik, on je vie sklon da izrazi neka nenija oseanja to ga ini
razliitim od Mite, i zbog toga ne udi to u Aniinom svetu zauzima
posebno, na neki nain uzvieno, idealizovano mesto. Anica na kraju,
smatrajui sebe nedovoljno dobrom, istom, ravnom Iti, odluuje da se
preuda za Nedeljka, siromanog udovca, ostajui u sutini i dalje
pokojnikova ena.
: Bora Stankovi
: Angelina 21, 2007, 02:57:10
nastavak

Fenomen ivog mrtvaca koji je u Pokojnikovoj eni tek nagoveten, u

pripovetkama Oni i Baba Stana je mnogo vie razraen i moe posluiti
kao polazite pri tumaenju ovih pripovedaka.
Uvodei Mitu u pripovetku Oni, Stankovi uspeva da nam indirektnim
putem, opisujui izgled i odeu svog junaka, sugerie kakva e biti
njegova sudbina. Mita je bolestan i kod kue sedi obuen u novo odelo.
Poznat je obiaj, zadran do danas, da se mrtvac sahranjuje u novom
odelu. Mita je u ovom sluaju drutveno beskoristan, suvian, na neki
nain ve mrtav ovek kojem ne preostaje nita drugo nego da u
novom odelu, ve pripremljen, eka da nastupi i bioloka smrt.

Ponaanje njegovih ukuana takoe upuuje na neminovni kraj: "A

ovamo i sami, ne znajui zato, jednako su istili, spremali kuu kao za
nekog gosta. I to stranog, uasnog gosta".20 Mitu okruuje i na dohvat
ruke su mu velike koliine hrane, mnoge ponude, to pomalo podsea
na vreme zadunica kada se na groblje nosi to vie, a sve u elji da
se pokojniku ponudi mnogo.
Stankovi u ovoj pripoveci otvara znaajno pitanje odnosa izmeu
bolesti i smrti, prihvatanja, odnosno borbe protiv jedne i druge. Jedan
od oblika borbe, mada bezuspean, bilo bi poricanje bolesti a time i
smrti. U ovom sluaju roditelji razvijaju ambivalentan odnos prema
bolesnom sinu. S jedne strane je poricanje njegove bolesti, a sa druge,
za razliku od tetka Zlate, realno zasnovan strah od smrti. Oni, nemoni
da neto drugo uine, pokuavaju da ga svojim neprekidnim
prisustvom zatite, odbrane, ali u tome ne uspevaju.
Opisujui sahranu, Stankovi ne proputa da navede ni neke obiaje
koji je prate. On govori o kupanju, oblaenju i uvanju mrtvaca, o
naricanju, noenju crne odee, uopte nainu na koji se izraava
alost. Nain na koji se Stankovievi junaci ponaaju pred samrtnikim
odrom i nain na koji poimaju smrt, upuuje nas da u njima vidimo
pripadnike tradicionalne zajednice u znatno veoj meri nego moderne.
Tumaei motiv smrti, moe se ponuditi i objanjenje zato pripovetka
nosi ovakav naziv. Trebalo bi napomenuti da je ovde dodirnuto i bitno
antropoloko pitanje odnos oveka prema smrti drugoga kao i njegov
odnos prema sopstvenoj smrti. ovek bez obzira koliko ga ljudi
okuivalo, u trenutku umiranja ipak ostaje potpuno sam, a svi ljudi ma
koliku ljubav ili bliskost oseali, za umirueg postaju pripadnici neega
to on vie nije, postaju oni, drugi.
Za mnoge Stankovieve junake zajedniko je to to pripadaju onoj
grupi ljudi koju moemo nazvati bia sa margine. Naime, njih
karakterie marginalni drutveni poloaj, a njihova izdvojenost iz
zajednice postaje jo oiglednija s obzirom na mesta na kojima ive.
Oni ne pripadaju sreditu varoi, centru kultivisanog prostora, ve
njegovoj periferiji. To u najveoj meri vai za sledea tri junaka
Stankovievih pripovedaka baba Stanu, Nazu i Stanoju.
Baba Stana naputa varo, ureen, humanizovan prostor, i seli se u
predgrae gde postaje pralja. itav taj kraj predstavlja neto neisto,
trulo, to je mesto u kojem se deavaju zloini i obavljaju mutne
radnje, ali istovremeno tu se nalazi stara crkva i put koji ariju
povezuje sa grobljem. Meutim, groblje kao da nije jasno omeeno
ve se iri i zahvata i deo samog naselja.

"to se dalje ilo ka groblju, sve je bilo raspadnutije, trulije. Jedva se

moglo zamisliti, da se moe tu iveti. Sve dublje u zemlji. Gotovo bez
krova."21
Varo i njeno predgrae dati su kao dva potpuno razliita i meusobno
suprotstavljena sveta, pri emu svaki od njih ima svoja pravila, svoje
stanovnike i do njihovog meanja dolazi samo u izuzetnim prilikama.
"Dok bi gore, vie njih, varo, arija, brujala, dotle bi ovamo bilo
mrtvo. Niko se ne viao da dolazi, prolazi, jo manje da ko, iz varoi,
silazi ovamo. Ovi opet, kao da nisu smeli gore, u ariji ni da se
pojave."
Do povezivanja i meanja ova dva sveta dolazi samo u vreme praznika
i prilikom neije sahrane.
"I da nije bilo slube i onih praznika, a naroito sprovoda, opelo
mrtvaca, niko ne bi tu siao..."22
U ovoj pripoveci susreemo se i sa fenomenom drutvene smrti.
Naime, baba Stana pripada onoj grupi ljudi koji su postali potencijalni
pokojnici, oni su bioloki zavreni, drutveno nekorisni, suvini ljudi
koji vreme najee provode u samoi oekujui konaan kraj. Baba
Stana nije vie sastavni deo zajednice, svi je smatraju ve mrtvom i u
takvim okolnostima njoj ne preostaje nita drugo nego da eka da
drutvenu zameni konana, bioloka smrt. Emil Sioran kae da "svi mi
sebe nadivljavamo, a umiremo jedino da bismo obavili jednu
uzaludnu formalnost".23 To bismo mogli da kaemo i za baba Stanu i da
je, kao i neke druge Stankovieve junake, svrstamo u kategoriju ivih
mrtvaca.
"Dugo, po itavih meseci ne bi se viala. Dok ne nastupi ono to je
najgore, najstranije: da je iva a mrtva. Svi su bili uvereni, znali su
da je mrtva. Uzalud bi se opet pokatkad viala, izlazila bi na kapiju,
videlo se da je iva, ipak svaki je znao da je mrtva. ... Samo se nije
znalo kada i u koji je dan umrla."24
Preokret nastaje kada baba Stana svesna skore i neminovne smrti, eli
da, verovatno, poslednji put dokae svoje prisustvo. Ona kao da
oivljava navlaei na sebe demonsko oblije nekog ko prezire onaj
svet. Pri tome pokuava da poslednje trenutke ivota posveti kako
sopstvenom, tako i bludnom, nemoralnom uivanju onih koji iza nje
ostaju. S tim u vezi, u kontekstu ove prie pojavljuje se jo jedno

pitanje koje je bitno za tumaenje motiva smrti, a to je odnos smrti i

seksualnosti.
Kada je re o motivu smrti ne moe a da se ne spomene groblje. Topos
groblja moe posluiti kao polazina taka pri tumaenju pripovedaka
Naza i Stanoja. Junaci ove dve pripovetke imaju mnogo toga
zajednikog, a i kulminacija i najdramatiniji dogaaji u obe prie
povezani su sa ovim toposom.
I Naza i Stanoja pripadaju junacima sa dna drutvene lestvice. Naza,
takoe udovica, ivi u tronoj kuici na samom kraju varoi i jedino
vredno to ima je erka Lenka. Ona, sluei kod bogatog gazde biva
osramoena, i Naza pre prihvata erkinu smrt, nego trajni oseaj stida.
Ona, pokuavajui da oslobodi erku neeljenog poroda, ubija i samu
Lenku. U ovoj pripoveci Stankovi skree panju na jo jedan bitan
fenomen ubistvo, i to ubistvo sopstvenog deteta. Naza, iako i sama
odgovorna za Lenkinu smrt, glavnog krivca vidi u gazda-Arsi, kojem
eli da se osveti, ako ne za ivota, onda nakon Arsine smrti.
Stanoja, nekada imuan bakalin, postaje pijanica i tui sluga koji nema
kuu ni porodicu, ve ide od kue do kue, veito u tuim pocepanim
dronjcima.
Iako se fabula jedne pripovetke razlikuje od fabule druge, ipak postoji
mesto na kojem se one ukrtaju. I u jednoj i u drugoj opisan je prizor
raskopavanja groba. Naza u elji za osvetom, u sablasnoj atmosferi
noi i groblja, raskopava golim rukama gazda-Arsin grob elei da
njegovo mrtvo telo baci psima.
"Pola ga ve otkrila, ula u njega, dola do sanduka i sva zemljiva,
krvava od grebanje, samo grebe prstima i diza, diza zemlju i vabi pse.
Kuco, na! Kuco, na!"25
Dok Nazu za pokojnika vee mrnja i elja za osvetom, dotle Stanoju
za Katu iji grob raskopava, vezuje neostvarena ljubav. Dok umrljan
grobljanskom zemljom posmatra njene posmrtne ostatke, on je, u
stvari, zagledan u svoj proerdani, jalov ivot i pri tome u potpunosti
postaje svestan svoje suvinosti i neostvarenosti.
Imajui u vidu ovih sedam Stankovievih pripovedaka moe se rei da
je motiv smrti jedan od najee prisutnih motiva u Stankovievoj
prozi. Svi relevantni pojmovi kojima se bave i antropolozi, 26 a u vezi su
sa fenomenom smrti, pojavljuju se u ovim pripovetkama. Odnos
prema sopstvenoj smrti i prema smrti drugoga, strah od smrti, ideja

samoubistva, odnos smrti i bolesti kao i smrti i seksualnosti, ideja o

zagrobnom ivotu i odnos prema pokojniku, samo su neke od tema
koje su svoje mesto nale i u Stankovievim pripovetkama. Sve to
ukazuje na injenicu da se pisac motivom smrti nije bavio usputno, ve
je on postao stalno prisutan predmet Stankovievog interesovanja.
01 Vladan Desnica, Proljea Ivana Galeba, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997, str.
86.
02 Mira Elijade, Sveto i profano, Alnari, Tabernakl, Beograd, Laarak, 2004, str. 131.
03 Borisav Stankovi, Na Boi, u: Stari dani. Boji ljudi, Sabrana dela Borisava Stankovia,
priredio ivorad Stojkovi, knjiga prva, Prosveta, Beograd, 1970, str. 150.
04 Ibid., str. 142.
05 Borisav Stankovi, Tetka Zlata, u: Iz moga kraja, Dela Borisava Stankovia, priredio . Stojkovi,
knjiga druga, BIGZ, Prosveta, Beograd, 1988, str. 313.
06 Ibid., str. 313.
07 Ibid., str. 292.
08 Borisav Stankovi, Pokojnikova ena, u: Stari dani. Boji ljudi,
Sabrana dela Borisava Stankovia, priredio ivorad Stojkovi, knjiga prva, Prosveta, Beograd, 1970, str.
196-197.
09 Ibid., str. 196.
10 Ibid., str. 198.
11 Ibid., str. 199.
12 Ibid., str. 222.
13 Ibid., str. 209210.
14 Ibid., str. 203204.
15 Ibid., str. 196.
16 Ibid., str. 222.
17 Luj-Vensan Toma, Antropologija smrti I , Prosveta, Beograd, 1980, str. 80.
18 Borisav Stankovi, Pokojnikova ena, u: Stari dani. Boji ljudi,
Sabrana dela Borisava Stankovia, priredio ivorad Stojkovi, knjiga prva, Prosveta, Beograd, 1970,
str. 220.
19 Ibid., str. 223.
20 Borisav Stankovi, Oni, u: Stari dani. Boji ljudi, Sabrana dela Borisava Stankovia,
priredio ivorad Stojkovi, knjiga prva, Prosveta, Beograd, 1970, str. 174.
21 Borisav Stankovi, Baba Stana, u: Iz moga kraja, Dela Borisava Stankovia,
priredio . Stojkovi, knjiga druga, BIGZ, Prosveta, Beograd, 1988, str. 159.
22 Ibid., str. 161.
23 Emil M. Sioran, Kratak pregled raspadanja, Matica srpska, Novi Sad, 1972, str. 53.
24 Borisav Stankovi, Baba Stana, u: Iz moga kraja, Dela Borisava Stankovia, priredio . Stojkovi,
knjiga druga, BIGZ, Prosveta, Beograd, 1988, str. 174.
25 Borisav Stankovi, Naza, u: Iz moga kraja, Dela Borisava Stankovia, priredio . Stojkovi,
knjiga druga, BIGZ, Prosveta, Beograd, 1988, str. 258.
26 Cf. Luj-Vensan Toma, Antropologija smrti I, II, Prosveta, Beograd, 1980.

Izvor: http://polja.eunet.yu
: Bora Stankovi
: Angelina 08, 2008, 05:48:01
*

Rekli su o Bori Stankoviu...

(http://i161.photobucket.com/albums/t237/SrpskiMuzickiForum/Srpsk
i%20pisci/BoraStankovicSMF.jpg)
Poezija Bore Stankovia zalazi u ruevine ljudskog bia. Virovi i vrtlozi
ljudske krvi i dua, sudari i porazi, kultovi i mitovi, porazi koji duboko
ranjavaju ivot... Sudari sna i jave.
Velibor Gligori
U kafanama i krmicama na Dunavu, Bora je nalazio sitne ljude sa
promaenim ivotnim ciljem. Svaki od njih je imao osnovnu duhovnu
ozledu. Svaki je negovao svoju ranu, ne da je isceli, nego da je
sauva, pa tako i sebe sauva.
On je mislio sa uasom na savremenog Evropejca - kao na bie lieno
oseaja. Smatrao je da se Evropa pretvorila u zbirke onih banalnih
sliica to ih deca kupuju i preslikavaju. Smatrao je da su izgubili
smisao doivljaja, smisao sveta, smisao za prolee, nebo, ubor vrela i
plavet nebesa. Otuan mu je bio Rafael - "zar svet i njegove tajne,
njegove slutnje i zebnje - u glatkome i praznome Rafaelu? - pa bolji su
i sami licederski kolai sa srcem i ogledalom" - govorio je.
Stanislav Vinaver
... Eto nai koreni. Pisao ih je Bora Stankovi sa atmosferom. Borino je
vreme bilo vreme alvara i zlatnih nanogvica, vreme romantike,
hadijanja i bekrijanja i slatkog nerada, i vazdan novaca i u hadije i u
seljaka. Koliko je pisac hteo da pred savest ljudi izbaci problem
tragedije dece. Ostala je problematika rtvovanja dece. ta mislite o
toj uasnoj pojavi, i danas, o pripovedai, o vi koji ste velike sudije i
veliki branioci oveka i njegova ivota?
Isidora Sekuli
: Bora Stankovi
: Angelina 08, 2008, 10:14:29
*
POVODOM JEDNOG RAZGOVORA
SA BOROM STANKOVICEM

Bilo je to one godine kada je Bora Stankovic dolazio u Vranje da zida

kucu na placu, koji je dobio od opstine. Izgleda bio je resen da se
povuce iz Beograda i da zadnje dane provede u Vranju pa se je sav bio
unapred predao slastima zivota u njegovom Vranju, kuda ga je srce
stalno vuklo... ja upitah Boru da mi kaze: koju od tih kuca je zamisljao

kao kucu Sofke iz "Neciste krvi", koju je on plasticki opisao u svakom

pokretu duse i tela, narocito kada je pred svadbu tesnim sokacima
vodi u amam. Nije li to kuca Lukarevica ili pokojnog Mikica sudije, na
koje je po opisu licila. Rekoh mu ja da bi ga izazvao na razgovor o
njegovim junacima o kojim je on nerado pricao.
-Nije, prihvati Bora, ali je tu blizu na placu gde je sada kuca Nikole
Avramovica. Tu je bila u nasem detinjstvu, ako se secas, jedna
dvospratna kuca u dvoristu sa sirokom loznicom, koja se pela uz
cardak isaran na plavo, koja je nekada videlo se bila bogata a kojoj se
u to doba zivot slabo vidjao. Bila je to kao neka tajna za mene. Tu
kucu otprilike zamisljao sam kao kucu Sofkinu...
VRANJSKE NOVINE
br.5 str. 6 - 1. maj. 1932. godine
Aleksanda R. Hristic
: Bora Stankovi
: Angelina 08, 2008, 10:23:39
**
Godine 1915. Bora Stankovic napustio je Beograd da bi u oktobru iste
godine ostavio porodicu u Kraljevu i otisao za Nis a nakon toga u Crnu
Goru, gdje je u Podgorici bio zarobljen. Odatle su ga Austrijanci
internirali u Derventu, odakle je pusten na slobodu, te se vratio u
Beograd. Nakon zarobljavanja, pisao je reportaze i kratke zapise o
zivotu u okupiranom Beogradu. Objavio ih je u knjizi Pod
okupacijom, sto mu je donelo mnogo neprijatnosti. Umro je usamljen
i ogorcen na ljude ali najvise na sebe samog.
***
Dokumentarna drama naeg poznatog pisca Jovana Radulovia pod
naslovom BORA POD OKUPACIJOM bavi se manje poznatim
detaljima iz ivota slavnog srpskog romansijera i dramatiara Borisava
Stankovia za vreme austrougarske okupacije 1916-1918 godine.
Vrativi se iz Dervente, iz internacije u Beograd, Borisav Stankovi na
poziv hrvatskog knjievnika Milana Ogrizovia, tadanjeg urednika
Beogradskih novina, pristaje da sarauje za literarni podlistak tih
okupacijskih novina poput mnogih ondanjih uglednih srpskih pisaca i
intelektualaca.

Ali, za razliku od njih, Bora Stankovi e posle rata skupo platiti ovu
svoju kolaboraciju. I mada mu nikada nije zvanino sueno zbog
saradnje i pisanja za "Beogradske novine", u tadanjoj srpskoj javnosti
(a potom i jugoslovenskoj) Bora Stankovi e biti prokaen. Sve do
svoje smrti 1927. godine, ovaj pisac tamnih vilajeta ljudske due
nosie na svojim pleima muni teret moralne osude i kazne koja iz nje
prostie. ak je i odrednica s njegovim imenom bila izostavljena iz
Prve srpsko-hrvatsko-slovenake enciklopedije S. Stanojevia.
Beogradska arija nikada nije zaboravila Borinu kolaboraciju. Ili je, toj
epitimiji, razlog bio sasvim drugi? Jer, saraujui u literarnom podlistku
"Beogradskih novina", Borisav Stankovi je bez dlake na jeziku
opisivao ponaanja svojih sugraana pod austrijskom okupacijom, to
mnogima tada, a ni kasnije nije bilo pravo. A arija tako darovitom
svedoku nikada ne zaboravlja, a jo manje prata.
Tv film "Bora pod okupacijom" nije samo pria o okupacijskim danima
Borisava Stankovia. To je u isti mah i pria o odnosu dva pisca.
Jednom beskrajno darovitom, ali nemonom i u nevolji i drugom,
skromnog i skuenog dara, ali monom i vlasnom da raspoloe
ivotima drugih. Odnos ova dva oveka, Borisava Stankovia i Milana
Ogrizovia prerasta njihovu intimnu i ljudsku dramu dva umetnika i
postaje opta metafora odnosa vlasti i umetnika.
Ovu inspirativnu priu na osnovu dnevnikih ispovesti Borisava
Stankovia kao i drugih izvora pretoio je u dramu knjievnik Jovan
Radulovi, autor Golubnjae, Vuara iz Donje i Gornje Polae, Brae po
materi kao i drugih uspelih tv. filmova i drama.
U ovom tv. filmu glavne uloge poverene su Neboji Ljubiiu (Bora
Stankovi), Draganu Mianoviu (Milan Ogrizovi), Aniti Mani (Gina,
supruga B. Stankovia), Svetislavu Gonciu (Petar Koi), Petru Kralju,
Mileni Pavlovi, Neboji Milovanoviu, Andreju epetkovskom, Pavlu
Pekiu i drugim.
Urednik i dramaturg: Milo M. Radovi
Pisac scenarija: Jovan Radulovi
Reditelj: Miko Milojevi
Direktor fotografije: Miodrag Vorkapi
Montaer: Tihomir Duki
Kostimograf: Suzana Gligorijevi
Scenograf: Nikola Berek
Kompozitor: Boidar Obradinovi
Producent: Slavica Zubanovi

Izvor: http://www.rts.co.yu/najave.asp?
redosled=&IDCategory=31&page=2&izvor=tv
: Bora Stankovi
: Angelina 08, 2008, 11:06:26
*
Aleksandar A. Miljkovi
publicista, Beograd

Razmiljanja nad knjigom "Pod okupacijom" Borisava

Stankovia
Rezime: Autor pie o malo poznatoj knjizi Borisava Stankovia "Pod
okupacijom", koja je objavljena posle njegove smrti, 1929. godine. Za
tampu ju je priredio piev prijatelj Dragutin Kosti. Najzanimljiviji
tekstovi u toj knjizi odnose se na piev ivot u okupiranom Beogradu.
To je panorama "psiholokih portreta" Beograana salonskih
patriota, ratnih profitera, sitnih zanatlija, ali i ljudi koji rade svoj posao
i gledaju kako da preive. Stankovi je nemilosrdan prema njima, ali i
prema sebi. ivei pod neopravdanom hipotekom izdajnika i
kolaboracioniste, on, bilo da slika sebe i svoju porodicu, bilo druge,
razotkriva svu nesreu ivota pod okupacijom. Autor teksta smatra da
je najvea vrednost ove knjige, koju je pisao slomljen i razoaran
ovek, njena dokumentarnost.
Kljune rei: knjievnost, okupacija, Prvi svetski rat, literarna
zaostavtina, autobiografija.
Knjiga "Pod okupacijom" je delo Borisava Stankovia (1876-1927) za
koje se sa mnogo osnova moe da kae da potpuno odudara od svih
njegovih pripovedaka, drama i romana koji nam najpre izlaze pred oi
kad se pomene njegovo ime. Ona je irem krugu naih italaca malo
poznata, i to moda s pravom. Jer sa isto knjievne strane je prilino
nedopadljivo tivo i uopte ne bi mogla da se uporeuje s njegovim
velikim delima, "Neistom krvi", "Kotanom", "Taanom", "GazdaMladenom", "Starim danima", "Bojim ljudima", "Jovom" i drugim.
Ona kao da obeleava njegov knjievni pad, a moda i knjievni
fijasko. Ta se knjiga ve i sa svoje isto spoljne strane razlikuje od
ostalih njegovih dela. Pre svega po tome to mesto radnje nije Vranje
iz doba njegovog detinjstva nego Beograd, u kome je iveo sa svojom

porodicom u vreme austrougarske okupacije u Prvom svetskom ratu.

Da ovde uzgred primetimo da je na samom zavretku knjige nainio
izuzetak, jer, na svega nekoliko stranica, pria o zverstvima bugarskih
komita u Surdulici. Meutim, taj je odeljak gotovo zanemarljiv ve i u
isto kvantitativnom smislu, a ni ne uklapa se tematski i sadrinski u
ovu knjigu.1 I dok se za ostala njegova dela, ona klasina, moe da
kae da im je svojstven snaan, dramatian i istovremeno poetski
izraz, dotle knjiga "Pod okupacijom" izgleda kao obina proza, bez
nekih osobenih knjievnih odlika. Naravno, ovaj se utisak o knjizi
dobija kad se ita povrno i bez udubljivanja i, naravno, kad se
uporeuje s njegovim ranijim delima.
Meutim, ono to je takoe vano da se na poetku istakne, jeste da
ovoj knjizi kao celini definitivni izgled nije dao sam Stankovi, ve
njegov dobar i odani prijatelj Dragutin Kosti-ele, i to u svojstvu
redaktora prvog izdanja njegovih sabranih dela. No to i nije moglo da
bude drukije, jer se ona kao knjiga prvi put pojavila tek posle smrti
pieve. Nju je iz objavljenog i neobjavljenog materijala, koji se naao
na Stankovievom radnom stolu posle njegove smrti, uobliio u knjigu
redaktor, znai drugi ovek, a ne sam pisac. No ona se pojavila pod
naslovom koji je izgleda sam Stankovi za nju bio predvideo. Po naem
uverenju, to ipak ne bi trebalo da unosi zabunu i da se dovodi u
sumnju kao da ona nije Stankovieva, jer su svi tekstovi u njoj
iskljuivo njegovi. O radu na njenom konanom uobliavanju sam
Dragutin Kosti informie itaoce prilino iscrpno i pregledno na kraju
knjige, u Redaktorovoj napomeni. To je razlog zbog ega smatramo da
zaista nema potrebe da se zadravamo na raspravljanju pitanja
njegovog udela u njenom stvaranju.
Meutim, potrebno je istai jo i to da su kasniji izdavai Stankovievih
sabranih dela knjigu "Pod okupacijom redovno" izostavljali iz svojih
izdanja. Ovo prvo izdanje njegovih sabranih dela je i jedino u kojem je
ona ugledala sveta. Neemo ulaziti u pretpostavke iz kojih su se
razloga kasniji izdavai odluili da tako postupe, jer nam oni nisu
poznati. Ali to za nas u ovom trenutku nije ni vano, poto je knjiga
ipak, zahvaljujui D. Kostiu, dospela do srpskih italaca, i to kao
knjiga iji je autor Borisav Stankovi.
Ona se, kako smo napred ve napomenuli, vrlo mnogo razlikuje od
svih ostalih njegovih romana, pripovedaka i drama. Upozorili smo
takoe i na to da, kad se uporeuje s njima, ona kao da srozava ugled
koji Stankovi uiva meu srpskim knjievnicima. Ali da ovde odmah
primetimo da pisac kao da u njoj ni sam nije vodio rauna o svom
knjievnom ugledu. Uz ovo mora da se skrene panja i na to da mu se,

zbog reportaa koje je objavljivao u Beogradskim novinama,2 vrlo

mnogo zameralo jo za vreme rata, a naroito posle rata. Ta njegova
knjievna aktivnost uzimala se kao izraz njegovog nepatriotskog
dranja pod austrougarskom okupacijom. Zbog te saradnje su
Stankovia optuivali, kako bi se savremenim jezikom reklo, kao
saradnika okupatora. Ali o svemu tome emo govoriti malo nie.
Mora da je redaktor, Dragutin Kosti, bio pometen nesreenou
Stankovieve literarne zaostavtine, to jest rukopisa koji su ostali posle
njegove smrti, jer je deo koji je nedostajao na zavretku drugog
odeljka koji nosi naslov "Uspomene"3 pronaao tek naknadno, i to
objavljenog kao odlomak u feljtonu boinjeg broja dnevnog lista
Vreme za 1923. godinu. Ali poto taj odlomak vie nije mogao da
unese u knjigu "Pod okupacijom" i stavi tamo gde mu je mesto jer je
ona ve bila odtampana (1929. godine) on ga je objavio izdvojeno,
u poslednjoj knjizi ovog prvog izdanja Stankovievih dela, onoj u kojoj
su se pojavile i dve njegove ovee i nedovrene pripovetke: "Nastup" i
"Peal" (1930. godine). Uzgred da napomenemo da su se sve ostale
knjige ovog prvog izdanja njegovih sabranih dela pojavile 1928.
godine, osim, kao to smo ve naveli, knjiga "Pod okupacijom" i
"Nastup" i "Peal" (s odlomkom iz "Uspomena"). Meutim, kako se u
kasnijim izdanjima Stankovievih dela knjiga "Pod okupacijom"
redovno izostavljala, to taj odlomak nikada nije vraen na mesto
odakle ga je Stankovi izvukao da bi ga posebno objavio u Vremenu.
No pre nego to podvrgnemo analizi ovu knjigu, da kaemo, u nekoliko
rei, neto o njenoj kompoziciji mada, kako smo napred napomenuli,
ona vrlo malo potie od njenog pisca, a mnogo vie od redaktora D.
Kostia.
Dragutin Kosti je u ovu knjigu uneo one Stankovieve rukopise,
zavrene i nezavrene, koje je posle njegove smrti naao na gomili i za
koje je izgleda jo sam pisac bio predvideo provizoran naslov "Pod
okupacijom". Tu su se nale, pored posvete i "Pokuaja autobiografije",
jo i njegove "Uspomene" s "belekama" koje idu uz njih (to jest pod
istim ovim naslovom), zatim njegove reportae iz Beogradskih novina,
kojima je redaktor dao isti onaj naslov koji je imala i novinska rubrika
u okviru koje su izlazile, to jest Beogradske etnje. Meutim, u tom
odeljku se nalaze i neki drugi njegovi neobjavljeni rukopisi, bolje da
kaemo odlomci, koji bi po svojoj sadrini mogli da se svrstaju pod isti
naslov kao i reportae. Na daljih dvadesetak strana se nalaze beleke
o jednom posebnom soju ljudi koji su pod okupacijom ostali da ive u
Beogradu, a koje je sam Stankovi nazvao "zabuantima". Zato je
odeljku u koji je svrstao ove Stankovieve beleke Kosti i dao naslov
"Zabuanti", naavi ga meu Stankovievim rukopisima. U taj je

odeljak uneo takoe i jednu reportau objavljenu u Beogradskim

novinama. Nju je jedinu izdvojio od ostalih, jer je smatrao da joj je tu
mesto. Na kraju knjige, u poglavlju pod naslovom "Surdulica", nalaze
se, kako smo ve napomenuli, tri kratka teksta. Jedan je o zverstvima
bugarskih okupatora u Surdulici, dok u drugom i treem pie o Tomi P.
ureviu i Aritonu Miljkoviu, ljudima iz tih krajeva koje je lino
poznavao, a koji su takoe bili rtve bugarskih koljaa. Da
napomenemo da je, po svoj prilici, veinu tekstova u ovoj knjizi
napisao ili pri samom kraju okupacije ili tek posle osloboenja
Beograda 1918. godine, osim, naravno, reportaa koje je objavljivao u
Beogradskim novinama od decembra 1916. do marta 1918. godine. Da
je tekstove koji su se zatekli u rukopisu pisao uglavnom u tom
vremenu, moe da se pretpostavi ve na osnovu toga to bi se, da ih
je zapisivao jo dok su Austrijanci drali Beograd vrsto pod svojom
vlau, izloio opasnosti, ako bi ti rukopisi doli do njihovih ruku, da ga
interniraju ili da mu se desi jo i neto gore od toga. To je, uostalom,
pretpostavka i samog redaktora D. Kostia.
Da napomenemo jo jednom da je sve to D. Kosti iscrpno objasnio u
Redaktorovoj napomeni na kraju knjige, i zato nema potrebe da
ulazimo u detaljnija razmatranja svega toga. Ali je vano da se zna da
je D. Kosti sasvim ispravno shvatio da, ma koliko nedovreni i
nesreeni ovi odlomci bili, svi oni, u krajnjoj liniji, predstavljaju delove
knjige koju je Stankovi bio zamislio, pa ak i nagovestio kako otprilike
treba da izgleda. Utoliko se ova knjiga moe smatrati Stankovievom,
a ne redaktorovom. A i injenica da se u njoj objavljuju iskljuivo
tekstovi pisani Stankovievom rukom, odnosno koji su tampani pod
njegovim imenom, to nesumnjivo potvruje. To je uostalom osnovni
razlog to ovu knjigu treba smatrati njegovom.
Ako bismo u jednoj reenici hteli da damo njenu ocenu, rekli bismo da
ona predstavlja svedoanstvo o prilikama i ivotu u Beogradu za vreme
austrougarske okupacije, ali i o samom piscu u tom vremenu. Sa tog
stanovita ona, pored ostalog, zasluuje panju iz razloga to o
okupacijskim danima Beograda u Prvom svetskom ratu, naim ljudima
koji su iveli u njemu i njihovim odnosima s okupacijskim vlastima,
ima malo pisanih svedoanstava. Ali njen je znaaj jo vei zbog toga
to je njen pisac jedan od najveih srpskih knjievnika, i to se sa
ovim rukopisima njegovo ukupno knjievno stvaranje definitivno
privodilo kraju. Knjiga "Pod okupacijom" je meu poslednjim njegovim
delima. Ali njenom pojavom kao da se dobio takorei materijalni dokaz
da onaj i onakav Stankovi kakvog ga je dotle naa italaka publika
poznavala i po kojima je stekao najvea priznanja za nau knjievnost,
u to vreme nije vie postojao.

No ova knjiga dokazuje i neto drugo, a to je da Stankovi iz poslednje

decenije svog ivota nije u knjievnosti bio jo samo ivi mrtvac, pre
nego to je i fiziki umro. Upravo na osnovu nje postaje evidentno da
to miljenje nema nikakvog opravdanja u stvarnosti. Oni koji su ga
voleli ne samo kao pisca, nego koji su prema njemu kao oveku gajili
duboko i iskreno potovanje i prijateljstvo a jedan od tih je svakako
bio i redaktor prvog izdanja njegovih sabranih dela, Dragutin Kostiele bili su uvereni da i ono na ta su drugi moda gledali s
prezrenjem i nipodatavanjem zasluuje i te kako da se prezentuje
naoj knjievnoj javnosti, kao i da se sauva za budua pokoljenja.
Dirljivo deluju Kostieve rei4 na kraju Napomena redaktorovih u
poslednjoj knjizi Dela Borisava Stankovia: "Boro, izvrih amanet.
Moda sam se nekome i zamerio. Tebi nisam smeo".5
Stankovi je nameravao da ovu svoju knjigu posveti trgovcu Vojislavu
P. ivkoviu. Tim pre to je "Voje", kako ga je iz milote zvao, to
svakako zasluio.6 Zbog toga, valjda, on je najpre napisao posvetu, i to
kao definitivni tekst. Zahvaljujui njoj, znamo i zato je njemu
nameravao da je posveti. To obrazloenje vredno je panje, jer je i ono
koliko oseajno napisano toliko i ivo svedoanstvo o samom piscu,
kao i o trgovcu Vojislavu ivkoviu kao linosti, o njihovom odnosu iz
tog doba; a i slika je onih prilika koje su vladale u Beogradu pri kraju
austrougarske okupacije. Evo tog teksta:
"Dragi Voje, Sea li se kada jednog dana dooh k tebi. Sedeo si na
jednom sanduku usred tvoje radnje, razgrabljene ali ipak ponova
otvorene i poele tek da se ureuje i prorauje.
'ta radi, rode?' Oslovljavam te s osmehom.
'Petljam!' Kao uvek, odgovara ti.
Silazi sa sanduka, ide ispred mene u svoju kancelariju i, zatvarajui
vrata za nama dvojicom, snishodljivo, trepui svojim pametnim oima
i isto stidei se, saoptava mi u poverenju:
'Zna ta, rode! Meni je radnja, hvala Bogu, pola malo bolje. I za
sada mogu sto do sto pedeset kruna meseno da ti dajem. Ako ti
bude umro, neu traiti od tvojih; ako ja budem, da mojoj deci
vrati
I da bi izbegao zahvaljivanje, izlazi iz kancelarije, nareuje
pomoniku u radnji:
'Tiko, od mesa, masti, mleka to budemo kupovali za nas, odvajae
uvek i za g. Boru'. Od tada, snabdevan i bratski potpomagan od tebe,
ja sam mogao slobodnije da diem i da preivim najstranije dane u
ivotu" (s. 5-6).7
Ovu duboko ljudsku posvetu koja dira u samo srce dopunio je Dragutin
Kosti u Redaktorovoj napomeni podatkom da se Stankovi,

zahvaljujui ovoj stalnoj mesenoj potpori Vojislava ivkovia,

"oslobodio" saradnje u okupacijskom listu Beogradske novine, za koju
napominje da mu je bila mrska i zbog koje su mu najvie i prebacivali
saradnju s okupatorom.
Pri samom kraju "Uspomena" Stankovi je zapisao da je "svakog
meseca" takoe dobijao "iz Zemuna od jedne uiteljice po 150 kruna,
koliko je zaraivala od davanja asova na klaviru", da ih podeli srpskim
knjievnicima. Da uzgred napomenemo da je na margini primerka ove
knjige, koju imam u svojoj kunoj biblioteci,8 njen bivi vlasnik9
zabeleio olovkom ime te uiteljice: "G-ca Mela tos". A da je to zaista
ona vidi se i iz registra imena na kraju knjige (koji je izradio redaktor),
gde se takoe navodi njeno ime: "tos Mela(nija), uiteljica klavira u
Zemunu; slala mesenu pomo beogradskim umetnicima po 150
kruna", a uz njeno se ime navodi ista ona stranica gde se u tekstu taj
podatak i nalazi (s. 117).
Kada ve spominjemo pomo koju su dobri ljudi slali srpskim
knjievnicima kako bi preiveli u tim pretekim vremenima, da
navedemo i to da, pri kraju svojih "Uspomena", Stankovi pie o
"utanju Zagreba", to jest kako se iz Zagreba pod okupacijom ni
jednim gestom nije pokualo da se na neki nain pomogne srpskim
knjievnicima i umetnicima. "Nikakve veze ni glasa otuda" (s. 117),
konstatuje Stankovi gotovo ozlojeen. utalo je "Kazalite", utalo
"Drutvo hrvatskih knjievnika i umetnika". Nisu to bi se reklo ni
prstom maknuli da olakaju teko stanje i teak poloaj srpskih
knjievnika i srpske inteligencije u okupiranoj Srbiji, da pomognu
makar "porodicama knjievnika i umetnika", koje su pod
austrougarskom okupacijom "gladovale" (s. 116-117).
Sve ovo iznosimo pred dananje itaoce iz razloga da se vidi da ovu
Stankovievu knjigu i sa te strane treba uzeti kao svojevrsno
svedoanstvo o ljudima i ivotu pod austrougarskom okupacijom, a o
emu gotovo da se i nije pisalo, i preko ega je panja ondanje
javnosti prelazila bez zadravanja. Najvie stoga jer u njoj Stankovi
pie o ljudima koji nisu uzimali nikakvog uea u velikim dogaajima,
odbrani i kasnije osloboenju porobljene zemlje i ujedinjenju svih Srba
u jednu dravnu zajednicu.
No ova je knjiga svojevrstan dokumenat o ljudima i vremenu jo i po
mnogo emu drugom. Uzmimo, na primer, moda najdui, iako
nedovren, odeljak u okviru knjige kome je sam pisac dao naslov
"Uspomene", i za koji postoji nepobitan dokaz da je imao nameru da
ga objavi posebno. U njemu pie o mnogim naim poznatim ljudima iz

onog vremena koji su za vreme austrougarske okupacije ostali da ive

u Beogradu.10 Svi su oni iveli u glavnom gradu pod okupacijom i bili
daleko od velikih i traginih dogaaja tog doba. Sedeli su kod svojih
kua, trpeli oskudicu, ivotarili od onog to su imali, zabavljali se za
svoj raun, a okupacija je predstavljala samo mizanscenu na kojoj se
odvijao njihov duhovno osiromaen, jednolik i skuen svakodnevni
ivot. Kako rekosmo, oni sami nisu niim doprinosili dogaanjima na
irem planu; i jedino to su ekali bilo je ta e im ti veliki dogaaji
doneti. Svoje ivotne potencijale troili su na sedenje kod "Tri eira",
"Cara" i po drugim kafanama i krmama, tragajui gde moe da se
nae dobra rakija ili vino, priajui jedan drugome o prolim
vremenima kada se bogato i gurmanski "krkalo" i pilo i kada se nije
kuburilo s novcem i namirnicama.
: Bora Stankovi
: Angelina 08, 2008, 12:12:10
*
nastavak
stranica: 2

Ali ne pie Stankovi samo o poznatim ljudima. Obian svet s kojim se

druio ili koji je sretao takoe je opisan u ovoj knjizi. Pored ostalih,
dosta pie, na primer, o onima koji su ratnu situaciju iskoristili da bi se
obogatili, da bi postali pravi bogatai, koji su, zahvaljujui toj
okolnosti, mogli da se razbacuju novcem, a i da bi ih i poznat i
nepoznat svet video na ulicama Beograda i drugim javnim mestima
lepo obuene i s punim buelarom austrijskih kruna. U toj galeriji
likova su i razne otmene dame, otmene uglavnom pod znacima
navoda, supruge i roake raznih politiara, bogataa i bankara koji su
izbegli iz zemlje, i sada im iz Pariza i eneve (preko neutralne
vajcarske) alju posredstvom meunarodnog Crvenog krsta novac i
bogate pakete. Sav taj svet se, ako nije primoran, ne bavi niim, osim
to se sastaje, pije, kocka se, pria da bi se prialo ili ogovara. I
Stankovieva knjievna delatnost pod okupacijom, tanije saradnja u
okupacijskim Beogradskim novinama, bila je predmet ogovaranja, to
jest, kako to narod veli, "ispiranja usta".
Neki od likova iz ove galerije koje slika inili su Stankovievo
svakodnevno drutvo. Tu je pre svih na poznati glumac "ia" Ilija
Stanojevi, pisac komedije Dorolska posla, kome je u "Uspomenama"
i Beogradskim etnjama posvetio dosta prostora. Sretao se i bio je s
njim u drutvu u kafani kod "Tri eira" i glumac Milorad Gavrilovi,
koji se odlikovao svojim otmenim, "gospodskim" dranjem i

oblaenjem, mada mu je to bilo sve tee zbog nematine i opte bede.

S naim pedagokim i filozofskim piscem Milanom eviem sretao se
uglavnom samo na ulici, jer ovaj nije bio kafanski ovek. Stankovi bi
se ponekad video i s "bivim dramaturgom" Milutinom ekiem, zatim
s pesnikom Miloradom Petroviem, koga u knjizi zbog zbirke pesama
pod naslovom "Seljanica' tako i zove (to jest "Seljanica"). Spominje
brau Duana i Boidara Nikolajevia i njihovog oca Svetomira, kao i
Milivoja Baia.11 Odravao je kontakte i sa hrvatskim knjievnikom
Milanom Ogrizoviem, koji se u vreme okupacije nalazio u Beogradu,
gde je kao austrougarski oficir radio u okupacijskoj upravi
("Guvermanu"). Spominje, i to s potovanjem i zahvalnou, i Kostu
Hermana, koji je pre rata izdavao u Sarajevu knjievni list Nadu i u
kome je Stankovi objavio nekoliko od svojih prvih radova, a koji je u
Beogradu takoe predstavljao okupatorsku vlast. Kosta Herman, pa i
Ogrizovi, ali naroito Herman, izlazio je dok je trajala okupacija
ususret naem piscu i pomagao ga i titio (to nedvosmisleno potvruje
ova knjiga). Zato je Stankovi prema njemu i iz tog razloga
blagonaklon, uprkos njegovoj ravoj reputaciji u srbijanskoj kulturnoj i
knjievnoj javnosti. Pie Stankovi ovde jo i o drugim naim
knjievnicima i umetnicima. Sa mnogima od njih se sastajao i druio.
Naravno, s nekima od njih se sretao jedino u prolazu. Ali sve to je o
svima njima napisao predstavlja, ako ne uvek dragocen, a ono
svakako interesantan i koristan materijal za prouavanje ivota u to
doba svakog od ljudi koje spominje.
No kako smo ve rekli, pored poznatih linosti iz knjievnog i javnog
ivota, njegovo su drutvo isto tako inili, kako je sam zabeleio, i
"Stefa lonar", "Gustav kasapin", "Jovana cimerman", moler Jozef
tika i jo mnogi drugi. Tu je i ratni bogata "gospodin Tasa', tu i
Stankoviev "dobrotvor" Voja ivkovi, "Voje", ali i itav niz
beogradskih kafedija i krmara sa svom svojom primitivnom
lakomou i nezajaljivou,12 kao i mnogi njihovi gosti. Svi oni
predstavljaju bogatu galeriju likova. tavie, u odeljku kome je u knjizi
dan opti naslov "Zabuanti", on ih je, na izvestan nain, ak i
razvrstavao prema onome ime su se u ranijem ivotu preteno bavili
ili ta su bili; predstavio ih je, da tako kaemo, kao reprezentante
drutvenih grupa obrazovanih prema ivotnom pozivu, a jednog prema
kraju odakle je poreklom. Tako je odlomcima, koji se nalaze pod
optim naslovom "Zabuanti", dao podnaslove: "Politiari", "Diplomat",
"Trgovac", "Korektori" i "Preanin". A u odlomku pod naslovom
"Zabuant", istom kao to glasi i naslov celog odeljka, on je oigledno
imao pred oima sasvim konkretnu linost, ali ne iz doba okupacije,
nego dok Srbija jo nije bila okupirana (ali je ve bila u ratu).
Uostalom, "Zabuant" kao fragment nije vei od dve stranice i nema ni

poetka ni zavretka.
Najzad, da spomenemo i to da je u knjizi verno odslikana i ona opta
atmosfera koja je vladala u Beogradu za vreme okupacije, i to je
svakako ne mala korist koja se ima od ovog Stankovievog dela.
Meutim, ono to itaoca najvie zaprepasti kad uzme da ita ovu
knjigu, jeste Stankovievo prikazivanje ili, tanije, razotkrivanje samog
sebe, to jest svoje sopstvene linosti, onakve kakva je u to doba
izgledala. I odmah da kaemo da slika koja se dobija o njemu s ovih
stranica ostavlja na itaoca teak i muan utisak. On o sebi, svojim
raspoloenjima, svom ponaanju i svojim reakcijama na postupke ljudi
oko sebe pie iskreno, ali je pritom bez ikakve volje i elje da sebe
prikae u iole povoljnijem svetlu. Na stranicama ove knjige on se
pokazuje pre svega kao ovek bez ikakvog potovanja prema samome
sebi, ali i prema svojoj porodici. Kao da uopte ne vodi rauna o svom
ugledu, kao da mu nimalo nije stalo do toga kako e ga itaoci
procenjivati po onome to o sebi pie. On to kao da uopte nije
zapaao. Ima u tom njegovom "autoportretu" i nekog gotovo
mazohistikog uivanja, u elji da poniava i obezvreuje sebe i kao
knjievnika i kao oveka, i to se vidi ve na prvim stranicama. Tekst
pod naslovom "Pokuaj autobiografije", a koji iznosi ne vie od jedne
stranice i koji je redaktor stavio odmah iza posvete trgovcu Vojislavu P.
ivkoviu, poinje reima: "I evo moje, najgoreg i najpokvarenijeg
knjievnika istorije" (s. 7). Te rei mogu da zvue patetino, ali one ni
u kom sluaju nisu nametene, nisu poza. I mada one, po mom
uverenju, nisu isto tako ni unapred zauzeti odbrambeni stav pred
oekivanim napadima onih koji su ga optuivali za saradnju s
austrougarskim okupatorskim vlastima, one mogu i tako da se
protumae. U njima on nadasve izraava duboku i iskrenu ubeenost u
svoj moralni i knjievni pad. I to moda ba zato to je u dubini due
sebe zaista video kao propalog i biveg oveka i knjievnika. Na
osnovu ove knjige izgleda kao da se pomirio sa tim da ga ljudi preziru,
da ga ismevaju i da o njemu priaju svata. ak izgleda da je prihvatio
kao istinu o sebi neke od tih gnusnih i podlih pria. I u skladu s tim, on
se tako i ponaa, tako i reaguje na njih. Moda je on zaista u dubini
due i bio ubeen da su u pravu ne samo oni koji su ga optuivali za
saradnju s okupatorom, nego i oni koji su ga ismevali i runo se prema
njemu ponaali. Ali u navedenoj reenici on nam isto tako otkriva i
svoju nevericu u vrednost svog knjievnog opusa Beogradskih
novina, a moda i onog koji je poeo da stvara posle toga.
Nismo imali u rukama ovaj list,13 ali, po reima redaktorovim,14
Stankovi u njemu nije objavljivao nove, nego je "samo pretampavao
stare svoje, ve objavljene, poznate stvari" (s. 310). I u daljem tekstu

D. Kosti navodi da je "gotovo celu 'Neistu krv', 'Stare dane', 'Iz

Starog Jevanelja', 'Boje ljude', 'Pevce', 'Iz moga kraja' ('Baba
Stanu') razdrobio u odlomke (), zaokrugljujui ih u zasebne slike,
menjajui linostima imena (), dajui podesne kratke poetke i
zavretke radi tobonje celine, a nekad ak i bez toga" (s. 310). Da
napomenemo uzgred da je D. Kosti, u svojoj dobronamernosti i
naivnosti, ove Stankovieve "prerade" ranijih knjievnih tvorevina
smatrao nekom vrstom "patriotske podvale"; kao da ih je autor
smiljeno poturao redakciji. To jest kao da je iz patriotskih razloga
podvaljivao okupatorskim vlastima na taj nain to im je podmetao
stare stvari koje su jednom ve bile objavljivane. No sam Stankovi po
svoj prilici nije o tome bio istog miljenja kao i njegov prijatelj D.
Kosti. Ni mi, naalost, ne delimo redaktorovo miljenje da je
Stankovieva saradnja u Beogradskim novinama potekla jedino iz
nude. Istina je da je on na taj nain zaraivao meseno do 150
kruna, iznos koji je, po miljenju D. Kostia, bio dovoljan za skroman
ivot. I kao drugi razlog koji bi opravdavao tu saradnju bio je u
redaktorovim oima taj to je Stankovia proganjao strah da ga
Austrijanci svakog asa mogu da oteraju u internaciju, gde bi mogao i
on sam da strada, a i njegova bi porodica tada ostala bez hranioca.
Ovom mu se saradnjom, meutim, moglo da ini kao da je, dokle god
je objavljivao priloge u okupacijskim novinama, bio obezbeen od toga
da e ga okupacione vlasti internirati. No upravo nismo uvereni da su
ovo jedini razlozi zbog kojih se Stankovi odluio na saradnju. Ali o
tome emo neto kasnije rei koju re vie.
Ono to smo hteli ovde da kaemo jeste da je Stankovi, na osnovu
svoje knjievne aktivnosti pod okupacijom, u posleratnom vremenu
mogao u sebi da doe do ubeenja da je zaista bio saradnik okupatora
i da je kao takav stvarno zasluio prezrenje. To uverenje su u njemu
uvrivali i svi oni koji su ga zbog te saradnje napadali i osuivali.
Uzalud se on u ovoj knjizi brani time da oni koji ga napadaju imaju
najmanje prava da to ine, jer su za vreme okupacije bili s
okupatorima u jo tenjim vezama od njega. A uz to je ba meu
onima koji su ga napadali bilo dosta i takvih koji su bili potpuno
materijalno zbrinuti, jer su, kako smo napred ve napomenuli, od
svojih u Francuskoj i vajcarskoj dobijali znatnu novanu pomo preko
meunarodnog Crvenog krsta. Ali sva ta njegova odbrana izgleda da
nije mnogo vredela. Pre svega, nije vredela u njegovim sopstvenim
oima. To isto psihiko oseanje grie savesti bilo je u njemu ne samo
prisutno nego i toliko snano da nije mogao da se odbrani od toga da
ga ono neprestano i uporno ne nagriza. I upravo kada pie o tome
kako ga napadaju i panjkaju, on kao da hoe da se i sam pred sobom
odbrani od neke neiste savesti. Dovoljno je proitati zabeleku pod

naslovom "Otmena ogovaranja" na urevima, u okviru odeljka

Beogradske etnje (s. 264-266), pa shvatiti koliko ga je sve to muilo.
U ovoj zabeleci o ogovaranjima na urevima Stankovi je po svoj
prilici imao, sasvim konkretno, u vidu nekoliko "gospoa" koje su
zaista pravile ureve na kojima se ogovaralo i blebetalo. To su
"gospoe" "naih bogataa i prvaka politikih", kojima muevi alju iz
inostranstva znatne sume novaca, i koje "povuene u svojoj
patriotskoj, penelopskoj usamljenosti, borave u svojim palatama". Na
tim je "urevima", na kojima se ogovaralo i kockalo u velike svote
novaca po celu no, rado vien gost bio neki poznati "doktor", ije ime,
prirodno, nije hteo da spomene, a koji je uvek bio pun "sveih" vesti.
Evo dijaloga koji se na jednom od tih ureva vodio o Stankoviu, a koji
je on zabeleio. Na pitanje domaice "ta ima novo", "Doktor"
odgovara: "Pa, dosta novoga. () Ja sam vam proli put javio da (je)
na onaj knjievnik (B. Stankovi) prestao da radi na njihovom listu
(Beogradskim novinama). Sigurno su mu nai iz eneve malo zapretili,
pa se uplaio". Na te se njegove rei nadovezla domaica: "A, nije
istina da je prestao raditi. Sada radi druge, prljavije poslove. Imamo
mi njegove rukopise i korekture, pa emo pokazati naima ()". Ali da
ne bi gubili vreme, druga ih goa prekida reima: "A ostavimo to. Za
njega, i kad su bili nai, znalo se da nije 'dobar patriota'. Eto, sada i
Bugari ga 'svojakaju' i nazivaju njihovim". Meutim, po njenom je
miljenju "bruka" za one "nae ljude" koji su do nedavno bili 'isti', a
sad su odjednom "poeli da se spanavaju s njihovim vlastima, i da
rade. () I, kada se vrate nai, od sramote ne moemo ih gledati".15
Mora da je sve ovo veoma bolelo i peklo naeg pisca, i zbog toga im on
uzvraa udarce, koji su neretko bili isto tako niski kao i njihovi napadi.
U primedbi, uz rei ove druge "gospoe", on je ogoreno i jetko
zapisao: "A to je ta gospoa za koju se pria da svaku Novu godinu
doekuje sa strancima, uz pesmu, muziku i ampanjac i svakad ostaje
nezadovoljna to oni, iz pijeteta prema imenu njenog mua, utivo od
nje odlaze".
: Bora Stankovi
: Angelina 08, 2008, 12:30:16
*
nastavak
stranica: 3

Naveemo jo jedan primer u kome je Stankovi izrazio svoju

ozlojeenost zbog toga to ga kritikuju to se prihvatio da pod

okupacijom pie. U jednoj beleci uz "Uspomene" on navodi da mu je

Milan Ogrizovi preneo ono to je uo na veeri kod jednog njihovog
zajednikog poznanika. "Zna ta?" rekao mu je Ogrizovi (s. 73),
"Sino smo bili na veeri kod Stavre Trpkovia i, pomisli, on protestuje
to si poeo da pie". I ovog puta Stankovi ne ostaje duan tom
Stavri Trpkoviu zbog ove kritike i odgovara Ogrizoviu ovako: "E, a ja
sam se toliko radovao to se je pomou tih veera vama16 () spasao
zatvora i bede koja bi ga snala. A kada mu ti ono dade preporuku da
dobije rakije vie nego kafedije ostale ()". Na to je Ogrizovi
primetio: "To se ne pie!", i odmahnuo rukom.
Ne ostavlja Stankovi o sebi lepu sliku ovakvim opaskama, tanije
ovakvim uzvraanjima na napade. Ali kad se posmatra s te strane, ova
je knjiga puna takvih neprijatnih pa i neprilinih kritikih opaski. Pri
tom, Stankovi uopte ne vodi rauna o tome kakvu e sliku o sebi i o
svojim postupcima i ponaanju da stvori kod italaca. Kao da toga
uopte nije svestan. Ne uva on ovde ni ugled drugih, ali ni svoj, pa
ak ni svoje porodice. I to je jedna od veoma upadljivih karakteristika
ovog dela zbog koje se ono moda, posle ovog prvog izdanja, vie
nikada nije pojavilo u naoj knjievnoj javnosti.
Oni koji ovu knjigu nisu imali u rukama, teko mogu da stvore tanu
predstavu o tome ta je to to moe da je ini neprijatnom za itanje,
pa ak i munom. Zbog toga emo, kao i za ono to smo napred izneli,
i sada navesti nekoliko karakteristinih primera.
Opisuje Stankovi kako je jedan njegov kafanski prijatelj, neki Glia,
pripremao svinju za klanje i ta e sve od nje napraviti. Sladi na
nesreni pisac, kao i svaki gladan ovek, eljan dobre hrane.
"Meutim, kod kue krompir, nezamaen dobro, pone da mi zastaje
u grlu, a po povrini supe u tanjiru nigde, to no kau 'pukom da
gaa', da se zaoble, zatamne sada tako dragi i mili oni kolutii masti,
tako da ljutito odgurujem od sebe tanjir i uvredljivo ponem eni:
'Pa kako ti sada? Ti tobo vai kao neka dobra kuvarica. A ta je sad
ovo? Kamo malo vie masti?' A ona odmah () pone s onim njenim
dvanaestogodinjim odgovorom, koji je objanjavao sve moje nesree
i nezgode to mi se deavale u ivotu ().
'Pa ti manje po kafanama i sa enskima, pa e kui onda vie masti
biti'.
'Hm!' Odavno sit tog njenog odgovora, odvraam joj. 'Bar sada vi,
ene, nemate za ta da se tuite. Sada mi muki u devet sati kui
dolazimo'.
'Jeste u devet. Ali ti izgleda u devet poe iz kafane, kada tek u
dvanaest kui doe'. I kao neto to joj odavna na srcu lei, pa sada

joj se ukazala zgodna prilika da to iskae, poela bi:

'Nego ti im si doao,17 prva ti je briga bila da se postara da bi mogao
nou izlaziti po kafanama, a posle si tek iao da za decu brana i drva
nabavi'.
I tako onda od niega pone svaa da ak i neki tanjir odleti po
patosu".
Sve ove scene su mune i jadne, a prikazuju nam Stankovia kao
oveka i pisca koji uopte ne vodi rauna o tome ta i o emu pie. On
u njima izgleda kao propao ovek, bez svesti o linom dostojanstvu, i,
to je najstranije, kao ovek koji je iz nekog prizemnog sveta; sveta
piljara, kafedija s periferije, niih inovnika (praktikanata, optinskih
pisara i ata), koji iznosi "na pazar svoj kuni prljav ve". A kao takvog
kao da i on sam eli da sebe naslika. Kao da je sebe izlagao nekoj vrsti
samooptuivanja i samokanjavanja.
Scene koje slika katkada su toliko mune da je bolje da ih italac
preskoi. No ipak se one ne mogu zaobii. Evo jedne takve.
U kui ena, koja mu je stojala vie glave i videvi ta pie, opominje
ga da ne pie "ove familijarne, privatne stvari" (s. 213). "Gledaj da ti
tvoji feljtoni to dui budu. () da bi to due ispalo i to vei honorar
dobio. Jer prologa meseca krasno si mnogo zaradio: osamdeset
kruna". "Kakvih osamdeset, planuh ja na nju, kada sam sto i ali
ubrzo pregrizoh jezik i zamuknuh progutavi reenicu, jer se setih
moje nesrene strasti, da od ene veito prikrivam i smanjujem svoje
prihode i zaradu" (s. 213). Zar ima ita munijeg i alosnijeg od ovog
iznoenja svog sopstvenog "prljavog vea" u javnost. Proitajte samo
zabeleku pod naslovom "Rasturen svinjski ortakluk" (s. 248-250) pa
da se uverite kakvim je ponienjima samog sebe izlagao i kako su ga
poniavali ljudi koji su svoj primitivizam i svoju zavist i nekulturu
istresali na njemu. I ono to moda najvie zauuje, ali i pee, jeste
ne samo da je sve to trpeo, nego o svemu tome pie kao da nije
oseao svu teinu i traginost takvog svog stanja i poloaja.
Ipak, u svim ovim scenama ima neeg od onog to je on
nenadmanom umetnikom rukom otkrivao kod svojih starih
Vranjanaca, onih orbadija koji su propali kao trgovci i koji
doivljavaju ponienja i primaju udarce ne dostojanstveno i stoiki, ve
na poniavajui, moglo bi se rei nemilosrdan prema sebi, pa i nizak
nain. Dok se itaju ove stranice u knjizi "Pod okupacijom", ko da se
ne seti scene iz "Neiste krvi" kad otac Sofkin, efendi-Mita, priznaje
svojoj keri da je udaje za seljakog sina, da je gotovo svesno
podmee svekru, grubom, primitivnom i obesnom Marku, samo zato

to ovaj ima para, a to je efendi-Mita, njen otac, spao takorei na

prosjaki tap. I da ne bi otiao u amale ili terdumane, da ne bi bio
seiz18 onima koji su nekada bili sreni "kada bi im primio pozdrav,
rukovao se sa njima",19 on je prodao svoju ker sirovoj i raspusnoj
seljaini, koji je od svoje snaje hteo da napravi sebi ljubavnicu. Ta
psiholoka karakteristika efendi-Mitina prepoznaje se i u Stankoviu
kad u scenama koje smo naveli, a i drugim, opisuje sebe, kao i jo
neke ljude iz svog kafanskog drutva, svoje "pajtae' u piu. Kao i
njegov efendi-Mita u Neistoj krvi, tako i Borisav Stankovi u knjizi
"Pod okupacijom" ostavlja utisak brodolomnika. Samo sve to se u njoj
ita o njemu iz tog vremena daje se bez dramatske snage, bez one
note traginosti koja je tako svojstvena njegovim klasinim likovima.
Sve se ovde prikazuje kao neto obino, svakodnevno, banalno. Ali
moda ba zato ova knjiga deluje jo tunije i jo beznadenije.
Ono to s ovom knjigom u vezi jo treba rei, ali to moe da kae
samo onaj ko je preiveo okupaciju, jeste da je ta suenost horizonta,
usredsreenost na jednu vrlo usku drutvenu sredinu, zatvorenu u
sebe i bez kontakata sa bilo kojim drugim svetom koji ivi izvan
Dorola, Kalemegdana, centra grada oko Knez-Mihailove ulice,
Studentskog trga, odnosno ondanje Velike pijace i Terazija, ak i bez
interesovanja za postojanje nekog drugog sveta (osim okupatorovog),
bez ideala i viih ciljeva da je sve to vrlo karakteristino za
okupacijsko vreme i okupacijsku psihologiju. I za vreme okupacije
Srbije i Beograda u Drugom svetskom ratu srbijansko drutvo je bilo u
izvesnom smislu zatvoreno prema spoljnjem svetu. Vlada generala
Milana Nedia je ak i preporuivala Srbima da gledaju svoja posla i
svoje interese i da se ne meaju u dogaanja od bilo kakvog ireg
znaaja. Nas ne treba da se tiu sukobi svetskih sila i mi ne treba da
se meamo u te sukobe. Velike sile e i bez nas reavati svoje
konflikte, a nae eventualno meanje moe samo da bude na nau
tetu. Koristi od toga ne moemo imati nikakve. Sline ovim stavovima
i ponaanju koje odgovara tim stavovima, a koje je direktno i
eksplicitno savetovao general Nedi srpskom narodu u pretekim
okupacijskim danima u Drugom svetskom ratu, nalazimo u stavovima i
ponaanju linosti u krugu oko Borisava Stankovia za vreme
austrougarske okupacije Beograda i Srbije u Prvom svetskom ratu, pa i
samog naeg pisca. Taj stav kao da ima svoje daleko poreklo u
Volterovom savetu na kraju Kandida, da pre svega drugog treba
obdelavati svoj vrt. Samo to je on kod Stankovia, pa i ostalih oko
njega, bez pozitivnog filozofskog i moralnog znaenja koje mu je dao
Volter.
Jo se uvek dobro seamo toga da je u doba okupacije za nas od

svega bilo najvanije da se preivi, da se doe nekako do namirnica

neophodnih za ivot, da se podmiruju svakodnevne potreptine,
eventualno da se priini sebi po neko sitno zadovoljstvo. Za Stankovia
je to znailo doi do ae dobrog vina ili aice (okanja) rakije,
ponekad i do boljeg zalogaja; da se sakrije poneka para od ene da bi
se ta zadovoljstva podelila s prijateljima u kafani; seati se
nekadanjih dana ili matati o vremenu posle zavretka rata. U taj
ivot uskih horizonata i besperspektivnosti na pisac kao da je potpuno
potonuo. Jedino kad bi od propalog pesnika i policijskog inovnika
tagljera dobio po neki primerak Srpskih novina s Krfa, on bi odmah
otrao kod Vojeta u radnju na Terazijama da bi ih zajedno itali. Taj
skueni ivot, koji se iscrpljivao u kafanskim razgovorima i vienjima
na ulicama, onako u prolazu, ili u radnjama, po okovima i zadnjim
sobama, gde bi se prepriavale najnovije vesti to je bio svet Borisava
Stankovia otkad se iz Dervente vratio u Beograd, pa sve dok se nisu
zavrili austrougarska okupacija i rat. On je prihvatio taj svet i takav
ivot ili, bolje rei, to i takvo ivotarenje, dok sve ostalo za njega kao
da nije postojalo, kao da je bilo izbrisano. Iza i pored tog sveta i tog
ivota on nita nije video, nita nije traio. To je bio Borisav Stankovi
iz tog doba, kakvim je samog sebe naslikao u tekstovima koji se
nalaze u knjizi "Pod okupacijom".
I kada se postavi pitanje o razlozima Stankovieve knjievne aktivnosti
za vreme austrougarske okupacije, jedini odgovor koji nam se ini
mogu jeste da je on na nju pristao, jer je kao ovek bio slomljen u
samom sebi, bez ikakvog vieg ideala, bez snage i volje da se oslobodi
skuenosti i duhovnog siromatva sredine u kojoj se naao.
Rekli smo da sve o emu pie u ovoj knjizi ima, pre i vie svega, veliku
dokumentarnu vrednost. Ali ta je vrednost velika i iz jo jednog
razloga. Uopte je vrlo malo svedoanstava iz kojih moemo da se
detaljnije upoznamo sa svakodnevnim ivotom Beograana u vreme
austrougarske okupacije, i to sa toliko mnogo detalja i s takvom
otvorenou, neposrednou i iskrenou. I zato, uprkos svemu, u ovoj
se knjizi nalazi verovatno najpotpunija, najpreglednija i najvernija slika
tog ivota u naoj knjievnosti. Pa ak ako sama po sebi i ne bi
predstavljala knjievnu vrednost, ova bi knjiga bila vredna zbog svog
istorijskog, psiholokog i sociolokog znaaja.20
Kad se Branimir osi, na poetku svog razgovora (intervjua) s
Borisavom Stankoviem,21 obratio svom sagovorniku, ovaj je najpre
poeo da se opire. "ta ja imam da vam kaem? to ne idete kod
drugih? Ja ne radim vie, ne tampam; ivim povueno. Stvar je u
ovome: ako ovek ne moe da daje uvek neto bolje i jae nego to je

ranije davao, najbolje je da ne daje nita".22 Meutim, uprkos ovim

njegovim reima, videli smo da je tampao za vreme austrougarske
okupacije svoje reportae, a i preraene odlomke iz svojih ranijih dela.
A produio je da pie i posle rata. O njegovoj knjievnoj aktivnosti iz
tog doba svedoe, uz ostalo, i rukopisi od kojih je njegov prijatelj
Dragutin Kosti uspeo da napravi celu jednu knjigu. tavie, jedan
odlomak iz rukopisa svojih "Uspomena" je i objavio, kako smo napred
napomenuli, u boinjem broju Vremena.23 Kakvu je sudbinu namenio
"Uspomenama" i svim ostalim rukopisima koji su objavljeni u knjizi
"Pod okupacijom", a od kojih je veinu napisao kad je Prvi svetski rat
ve bio zavren? Da li je reportae iz Beogradskih novina, lista sa
kojim mu je saradnja, kako je zabeleio Dragutin Kosti, bila mrska,
imao nameru da ikada ponovo objavi? Da li je moda, makar na
momente, pomiljao i na to da prerade nekih svojih ranijih dela, koje
je, kako je to utvrdio Dragutin Kosti, takoe objavljivao u
Beogradskim novinama, skupi u posebnu zbirku? Na sva ova pitanja
ostajemo bez odgovora.
Izvor: http://www.hereticus.org
: Bora Stankovi
: Angelina 08, 2008, 12:45:06
**
|JOVAN DUI: MOJI SAPUTNICI|
BORISAV STANKOVI
I
Knjievno delo Borisava Stankovia, to je jedna velika trubadurska
knjiga. To je pre svega delo jednog istinskog pesnika ljubavi i viteza
srca. Niko se u njegovim priama o starom Vranju ne povodi ni za im
drugim nego za ludilom srca i obeu krvi. Njegove su prie samo
balade o enji za enom, enji od koje propada svet, i za koju nema
leka. Sve to postoji na zemlji, stoji u slubi ljubavi oveka za enu, i
to samo mladog oveka za mladu enu; i za njih dvoje zaljubljenih
slui ono to je u prirodi i lepo i strano, i ono to je u samom oveku i
dobro i zlo. Tako su ovek i ena, prema Stankoviu, i danas, kao
sutradan posle haosa, jedini stanoveici u vrtu bojem, sa njihovom
praiskonskom ljubavi, i sa praiskonskim iskuenjem.
Zato pravi i jedini ivot za ovot pisca, to je samo mladost i veno

obnavljanje ljubavi i za ljubav. A poto je tako ljubav povod i razlog

svega opstanka, ovek i ena su i jedini problemi svemira: i to kroz
ljubav, koja je jedina njihova sudbina i misija. Dodajmo odmah da
je ta ljubav u Stankovievom delu mnogo izdvojena iz svih drugih
zakona prirode, i da se ovde nalazi potpuno u svojoj brutalnoj istoti i
nepreraivanoj sveini: u strasti fizikoj. Znai u onom u emu je ona
odista i najiskrenije i najneposrednije izraena u oveku. Prema tome,
ivot za Borisava Stankovia postoji samo dok postoji ljubav, a ljubav
postoji dok postoji mladosti i strast. S one strane mladosti nema vie
nieg. Ova mladika Stagakovieva ideja o ivotu daje njegovom delu
odista jednu blaenu ushienost i estinu, ali i uverenje. Tako da
njegove knjige izgledaju dublje nego mnoge druge napisane o
najdubljim ljudskim istinama.
Ovakav evangelist ljubavi za enu, Bora Stagakovi je uspeo da ve
prvim priama omaija svoju generaciju, i da zatim to isto oseanje
preneee i na one koji su doli i puno posle nje. I bio je uvek
nenadmaan, i istinski oboavan. Stankovi je zadivio nae ljude
kao prvi koji je u naoj prozi progovorio srcem i o srcu. U nau dotle
tako studenu priu, on je uneo vatre i krvi, mladosti i iluzije, duboke
tuge, i nerasudnog oajanja. On je prvi ukazao u naoj istoriji o malom
oveku kolika je mogunost nae rase za ljubav i za nerede srca, za
duevne komplikovane sluajeve, za ljubavnu kontemplaciju, za
zlikovake navale zaljubljene krvi. Tako je on nesumnjivo, i do danas,
najvei predstavnik nae rasne erotike. Sve to su dotle bili dali na
roman i pria, iztledalo je, posle Stankovia, zamrzlo i lano. I ono to
u njima ranije bilo knjiko i papirnato, bilo je iz glave i maglovito; ali
svakako, nikad iz srca, a jo manje iz krvi.
Treba istai da je Borisav Stankovi doao u srpsku knjievnost iz
jednog kraja nae zemlje gde se najvema rava put izmeu naeg
bliskot Istoka i put naeg balkanskog Zapada. Ba tu, kod njegovog
Vranja, zapravo i zamire talas naeg epskog stvaralatva, i zainje
iskljuivo talas lirski. Taj je talas razliven zatim i po jednoj irokoj
oblasti stare Maedonije, kao i u Bosni, u oseanje dubokih enji, koje
su turskom reju prozvali "sevdahom", i u oseanje one ivotne tegobe
koje se zove "dertom". Znai, dvama oseanjima koja za ostale
krajeve herojske rapsodije ostaju nepoznata, i koja izgledaju
nedovoljno srpska, ak i nedovoljgao slovenska.
Stranac bi se, idui tim putem, mogao prevariti o pravoj psihi srpskog
plemena, o emocionalvosti naeg oveka, a naroito o odnooima tog
oveka prema njegovoj eni. Sofka nije ni Srbijanka, ni Srpkinja, ni
uopte slovenska ena. Ovo je ena iz junosrpske sevdalinke, i uopte

tip junosrbijanski i maedonski; znai isto pokrajinski. Znai, pre

svega, tip sa jedne vetrometine, puno izloene, i naroito vrlo sloene.
Osim toga, treba Stankovievo delo uzeti esto i kao line doivljaje
pieve, kao autobiografiju u prinovedakom obliku, i kao sopstveni
roman. Ovaj roman je pun himerikih srea i nesrea jednog
samotnika, zatvorenog u svoju iluziju o eni, i zakovanog za svoju
ljubavnu utopiju. Ovo ne znai da Stankovi nije dao jedan potpuno
istiniti deo ivota, ak i ivota jednog izrazito srposog kraja, kao to je
Vranje, stari nemanjiki grad esara Ugljee. Istina, ivot jednog
kraja s krajnje granice na istoku Srbije, a ne iz njenog srca i sri, gde
moda ima manje naslage i taloga, ali vie rasne istine i etike
istote. U drugim naim pokrajinama ivi svet, ini mi se, sa
oseanjima neto povrnijim u pogledu ljubavi i strasti za enu, ali se
ovo nadoknauje neim mnogo sloenijim i mukijim, dubljim, a
moda ak i zagonetiijim.
U svojim matanjima i vizijama, trzajima i groznicama, od kojih nita
nije u samom njegovom linom ivotu ni ostvareno ni zadovoljeno,
pripoveda Stankovi je povisio ton, i uoptio svoja zapaanja, i
najzad, komplikovao duevne navike svojih ljudi, prema osobinama
svojim sopstvenim, koje su inae bile vrlo izrazite. Treba imati na
umu da je ovaj fantastini sentimentalac odista iveo i umro nezasien
i oajan, sa velikom ranom na srcu, i sa uobraenim grehovima na
dui. Ubijen, kao kakav ljubavnik, uhvaen u preljubi! . . . Ja sam
dobro poznavao Borisava Stankovia. Duboko moralan lino i krajnje
uzdrljiv, Stagakovi, moj prijatelj, govorio mi je nekad i u obinim
mladikim razgovorima tako jezivo i uplaeno o eni, kao to se govori
samo o zemljotresima i o pomorima.
Zbog ovog sam se ve onda pitao postoji li odista kakav grad Vranje,
onakav kakvog ga je on opisivao, ili je to neka izmiljenja tvrava u
kojoj ivi samo njen pesgaik sa svojim utvarama. .. I pitah se da li i
uopte mogu iveti ljudi kakvog mirnog i uspavanog provincijskog
mesta jednim takvim uzrujanim ivotom, kakav slika Stankovi u
svome Vranju, i to kao svakidanji? Jedno je izvesnao: da je u takvoj
vreloj atmosferi postojano iveo sam Borisav Stankovi, pesnik toga
predela, i toga ljudstva, i toga vremena. . . Pesnik svoga grada ivei
lino ivotom onih Vranjanaca koje je opisivao, nosio je dakle
najbitnije i najreitije to je u tome ljudstvu odista ivelo. Pisci nikad
ne lau! Na ovakav nain je i sam Stankovi istavio ba sebe lino kao
glavni i najsigurniji dokumenat svoje istine. Ovo je bio svakako
izvanredno lep knjievni sluaj, moda i najrei u jednoj knjievnosti.

Meutim, ivela je odista njegova ciganka Kotana; iveo je i njen

Mitke; i ivela su i jo neka njegova lica iz ovih pria. Toliko je ak sve
istinito i prema ivotu slikano u njegovim pripovetkama, da su neki
primeri vrlo upadljivi. Tako je ciganka Kotana jednog dana tuila sudu
Borisava Stankovia to je izneo na pozornicu nju i njene ljubavi. Ovaj
sluaj bio bi dokaz kako se odista velike stvari u knjievnosti nikad ne
daju izmisliti.
II
Stankovi je po svom duhu pre svega istonjak, kakvog dotad nikad
nismo imali. Slikajui na primitivni pravoslavni svet, i sad pun
neverovatnih i duboko dirljivih iluzija o istoti i ednosti, i porodinoj
jerarhiji naeg starinskog reda, Stankovi je uneo u srpsku knjievnost
jedan ivot skoro prohujali, naslikan skoro u njegovoj potpunosti. Uneo
je prvi u nau knjievnost staru nau porodicu i ognjite, na ikonostas
i domae kandilo i nau dunju u sanduku. Ta intimna atmosfera, puna
svakidanjih mirnih i dubokih kriza dramatine sudbine balkanskih
malih ljudi, koji se teko razaznaju svugde osim u svojoj sredini,
zaudili su i zaneli ve spoetka ceo na italaki svet svojom
prostotom i strogou, bizarnou i dubinom, brutalnou i slabou.
Vranje, mala, nekad pogranina srbijanska varo, bila je, do
Stankovievog vremena, jedva poznata i po svom imenu, savreno
nepoznata po svom ljudstvu. Otkrivi Vranje, Stankovi je odista otkrio
jedan na potpuno novi moralni kontinent.
Meutim, ima u njegovim priama i prestupnikih tipova kao u ruskim
romanima, degenerisanih ljudi i vna, zatrovanih manijaka, klinikih
ludaka, kakvih inae skoro i nema u narodu. Ali je to neto sporednije,
svakako i manje znaajno. Takvu sredinu neuravnoteenih i apsurdnih
lica izabrao je Stankovi da u nju poseje sve svoje paradokse o ljubavi,
koji su ga zatim napravili izuzetnim meu svima naim pripovedaima.
U Stankovia je ljubav i jedini izvor prestupa i zloina, to je opet
skoro neverovatan sluaj kada je re o naem svetu, za koga je ljubav
uglavnom jedno porodinvo oseanje, bez sklonosti za matanje i za
komplikacije.
Istina, ljubav vranjanskih ljubavnika obino je jedno naslee zdravog
instinkta, duevne srpske lepote i nenosti, impuls uvenog srpskog
zdravlja, mona ekspanzija jednog primitivnog, neobuzdanog, ali i
nepokvarenog temperamenta. U najvie sluajeva, i u Stankovievoj
prii, stoji po sredi jedna zdrava etnika istina: nieg ovde bolesnog, ni
snobskog, ni izvetaenog. Ovo su ljudi iz kraja nae najstarije
muzike melodije, naih najmanje govorljivih ljudi, naih ena

najzatvorenijih u sebe, i najzad, iz oblasti najstroijih odlika dubokog

palananog morala. Sukobi i protivurenosti meu Stankovievim
licima ba i dolaze od nepomirljivosti zdravog oveka, kojeg dre
okovanog u njegovom eleznom etikom krugu, gde je malo drutvo
nametnulo oveku izvesne navike, teke kao robija, i uspostavilo jedan
poredak, hladan kao tamnica. . .
: Bora Stankovi
: Angelina 11, 2008, 05:11:27
**
nastavak teksta o Borisavu Stankoviu

III
[...]
Ali je i Stankoviev ovek redak i komplikovan u jednoj posebnoj
rasnoj crti, tako da odista ne lii nijednom drugom oveku nae
zemlje. To je najpre po njetovoj duhovnoj uzrujanosti, po erotinosti, i
naponu njegovih varvarokih strasti, u borbi sa pravoslavnim moralom.
Zbog toga sluaja, njegov grad Vranje izgleda ponekad kao neko
ostrvo, koje nema nieg drugog ni pred sobom ni za sobom, nego stoji
odvojeno od ostalog sveta, zatvoreno i nepristupano.
U ovom Stankovievom Vranju izgledalo bi da se nikad ne spava, nego
da se ljubi i plae dan i no, kao nekad u trubadurokoj Provavsi. Kad
padne noni mmr, to je samo za trenutak, jer brzo odnekud udari
tursko dahire, ili zajeca cigansko emane "to se uje ak u Tursko".
Najzad, nasred ulice iznenada gruvu zurle i doboi, i zaigraju oeci. . .
Muzika i igraice Ciganke prate nekog vonika, raspikuu, bekriju; ali
oveka koji se pronevaljalio ne zato to mu gori grlo, nego zato to je
sevdalija kojeg ubija ljubav, i kome meseina krv ispi.
Ovaj prosti svet kalajdija i zlatara, i mesara i vinogradara, pun je
obesne mladosti i enje, vatre i tuge, kao da je svakom dvadeset
godina. Mala Nuka, kojoj miriu nedra, i kojoj sedamnaest godina
kljuaju u krvi, sva izgore matajui o oveku. I Lenka, koja u ljude
gleda "zamagljevim i poluotvorenim oima", ali za kojom i ljudi
izgiboe po vinogradima, "gde mirie vazduh na ispucalo groe".
Tone se zapio u svom "dertu", tue raspevane Cigane to ga
izbezumie vranjavskim napevima o prokletoj ljubavi. Svugde i
amerna "al za mladost", ak i kod mladih, koji ne znaju ta je beda
starosti.

Stankovi je prvi uneo u nau knjievnost taj "al za mladoet", jedno

novo oseanje za njegove savremenike u knjievnosti. A to je
najudnije, Stavkovi je taj "al" ne samo opisao prvi nego ga i sam
lino prvi odbolovao, to se vidi iz njegovih prvih pripovedaka, kad mu
jo nije bilo ni punih trideset godina. Stvarno, "al za mladost" i ne
opisuje Stankovi drukije nego strah mladog sveta da ne propadne
mladost, a ne "al" starih to je mladost odista prola!
Ovu nepromenljivu dramu prve mladosti, niko u nas nije naslikao kao
Stankovi. Ni sa vie vatre, ni sa vie smisla, ni sa vie pameti. Ne
znam nita slino ni u stranoj knjievnosti. Jedna od prvih njegovih
pria, U noi, daje ve celu meru umetnikog instikta ovog udnog
pisca. Moda nema, nieg ni neobinog ni naroito dubokog u ovoj
noveli o eni koja je nesrena zato to je zaljubljena. Ljubavi su uvek
nalik jedne na druge, i kad su ljudi i sredina meu sobom razlini, ili
najrazliitiji. ak i osnovni motiv ove vranjanske ljubavne prie je zbog
toga star koliko je stara i ovekova ljubav. Ali okvir u koji je Stankovi
stavio ovaj dogaaj, i naroito etika drama ove prie, to je neto do
krajnje mere i umetniko, i potresno i na iztled, sasvim novo. . .
[...]
to je naroito nenadmano, to je ovaj tamni pejza, dubine neba i
noi, utapanje svega to se vidi i nasluuje, u neku tugu mladosti, koja
ovo vranjansko polje ovako pretvara u najveu pozornicu ljudskog
bola. I to samo zbog jednog enskog ljubavnog drhtaja, koji vie ljudi
uopte i ne vide u ovakvoj traginosti moralnoj i sudbinskoj. Ne postoji
ovde podvojenost izmeu pejzaa i due, materijalnog i
nematerijalnog, nevidljivog i vidljivog. Sve je u ovoj prii no, i ljubav,
i strast, i tajna. A, meutim, sve to prirodno, i bez usiljenosti, unosi
Bora Stankovi u opti ljudski udes, ni kad nije posredi nego ovakva
duica jedne male Cvete, u nepoznatom i periferinom Vranju, o kom
niko i ne zna nita.. . Jedan pejza, jedva peoma, ili jedan izvesni sat
dana, odista su i u stanju da ponekad naprave oveka dobrim ili
ravim. esto i koliko ga naprave razum, i atavizam, ili ljudska ideja o
zlu i dobru, jer je ovek svakog sata drukiji. . . Niko ovo u nas nije
osetio kao Stankovi. Ova neodoljiva vranjska no je tako napravila i
ovu Cvetu prestupnicom; i to vema sama ova tamna no nego i onaj
ovek to je zapevao negde u pomraini. ovek je drukiji i u svakoj
drugoj svetlosti. . . Ovakve noi su stranputice ljubavi, bespua strasti,
ponora, i vratolomija. Sve Cvete na ovom svetu padale su u ovakvim
jezivim veerima.
U takvom uverenju i Staikovi je napisao ovu priu U Noi, po kojoj je

on, ve na poetku svoje pesnike karijere, izgledao potpuno nov

ovek, stranac u nevetoj dotadanjoj naoj noveli, i osvojio prvim
potezom pera sve to je u nas umelo da osea i ita. Bacio je iza sebe i
Gliia, i Veselinovia, i Sremca, ak i Matavulja. A Bora Stavkovi je
kanda jo bio studentom. . .
IV
[...]
Stankovia je bacilo u tugu to je sada postajala hunom ona njagova
mirna starinska mahala, gde je dotad oduvek provejavao duh isto
pravoslavni i patrijarhalni, gde je mu smatran bogom poslanim
ovekom; i gde su ene smatrane najpre majkama dejim, pa tek
zatim ljubavnicama ovekovim. Vetar novog doba, koji je sada udarao
iz politike sredine u prestonici u te stare pravoslavne krovove jedne
palanke na perifariji drave, iao je da svojim skepticizmom sve
poremeti u tim domovima, kuda su majke srpske pronosile kadionicu
kao svetenice, i gde je otac vladao kao car. Smak ovog dobrog starog
vremena Stankovi je oseao kao smak sveta. Samo u takvom bolu
on je mogao da tako duboko zahvati u duhovnu istoriju naeg
balkanskog ljudstva, njegovih plemenitih strasti i zagonetnih sluajeva
srca. Stankovi je zato i jedini sacuvao u potpunosti neto od one
besprimerne istote srpske porodice iz prolosti pod turskim ropstvom;
istote, koja e, i pored sve traginosti, nekad moda izgledati
najlepim poglavljem u istoriji naeg srca.
V
Stankovi je dao sliku svoje sredine, ali je ipak, i pre svega, davao
sliku ovekove due. Videti ljudsku duu u prolaznom i promenljivom,
to bi bio lak posao istoriara i hroniara, ali dati ljudsku duu u njenom
optem i venom, to je uvek duboko delo romansijera i pripovedaa,
jer roman, to je istorija o oveku. Stankoviev zemljak Vranjanac nije
zato ni opisivan kao iskljuivo ovek svoga predela, nego ovek jedne
vrlo iroke sfere ljudske strasti i morala. Stoga je za Stankovia jedna
vranjanska mahala bila ono to je za Balzaka bila cela Francuska...
Njegov grad Vranje, to je za ovog pisca znaila ona koljka koja, kad
se priblii uvetu, zazvui iz nje sva irina velikog mora. Ovo poniranje i
traganje za detaljima, i taj neverovatni dar za posmatranje, koje ima
ovaj pisac skoro izuzetno, kao svoje prirodno preimustvo, to je bilo
neto i savreno i novo za povrne duhove meu ostalim naim
piscima i u naem italakom svetu. Stankovi je prvi u nas govorio o
dui. Odista, Stankovi je bio pravo udo svog knjievnog doba.

[...]
Stankovi ostaje veliki pisac pre svega zbog svojih izvanrednih
psiholokih opaanja, ali i zbog svog izvanrednog koloristikog vienja
i stvari i ljudskih oseanja. Svakako onaj koji se bude zabavljao da
trai koliko je ko imao ula u naoj pripoveci pre Stankovievog
vremena, naii e na veliki broj beulnih i neosetljivih i tupih. Za
Stankovia bi se, naprotiv, moglo rei ono to je Sent-Bev rekao za
an-ak Rusoa kao romansijera: "Treba da mu zahvalimo to je prvi
uneo malo zelenila u francusku literaturu." I Stankovi je prvi uneo
malo vazduha u nae srpske zaguljive odaje knjievne. Senzacije boje
i zvuka, koje je on doneo, bile su prvi poetak velikih namera u naoj
pripovedakoj prozi.
Tekst preuzet iz knjige:

JOVAN DUI i MILAN RAKI

PESME
NARODNA KNjIGA
BEOGRAD, 1965.

: Bora Stankovi
: Angelina 18, 2008, 04:40:50
*
17. oktobar 2007.
IZLOBA O BORI STANKOVIU
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic-Povodomizlozbe80godin.jpg)
U Biblioteci grada Beograda 18. oktobra otvara se izloba povodom 80godinjice smrti
pripovedaa, romansijera i dramskog pisca Borisava Stankovia.

Ova izloba posveena ivotu i stvaralatvu Bore Stankovia

predstavie na 30 panoa najvanije detalje iz ivota i stvaralatva
velikog pripovedaa: detinjstvo u Vranju sa rodnom kuom, fotografije
i dokumenta nastala tokom kolovanja u Vranju, Niu i Beogradu,
knjievne poetke (rukopisi pesama i pria), Borin ivot u Beogradu od
1896-1927. godine.
Bie izloena i dokumenta iz Arhiva Srbije i Arhiva Srbije i Crne Gore o
slubi u raznim ministarstavima - finansija, prosvete..., kao i

razglednice starog Beograda i Borini portreti.

Ovo e biti i retka prilika da se vide i fotografije Beograda iz Prvog
svetskog rata, Beogradske novine koje su izlazile i pod okupacijom sa
kojima je saraivao Bora Stankovi, to je kasnije posluilo za napade
na pisca.
Posebnu celinu ine dokumenta i plakati vezani za dramsko
stvaralatvo ovog pisca. Prikazane su fotografije i plakati iz razliitih
postavki "Kotane" i "Neiste krvi".
Pored prepiske sa znaajnim piscima prve polovine 20. veka skrenuta
je panja i na polemiku sa Radojem Domanoviem i prijateljstvo sa
Ivom Andriem. Istraujui rukopise u Zaviajnom odeljenju Biblioteke
autori izlobe pronali su i nepoznati rukopis Bore Stankovia pisan u
mladosti.
Graa za izlobu prikupljena je iz Narodnog muzeja u Vranju (Borina
kua), Knjievne zajednice Bora Stankovi, Arhiva Srbije i Arhiva
Srbije i Crne Gore, Narodne biblioteke Srbije, Biblioteke grada,
Pozorinog muzeja, Arhiva SANU.
Projekat e, takoe, pratiti i originalni predmeti, stare i retke knjige i
asopisi i video zapisi prikupljeni iz TV Beograda: drame "Kotana",
opera "Kotana", drama Jovana Radulovia "Bora pod okupacijom" i
film "Neista krv".
U toku trajanja izlobe bie uprilien i ciklus predavanja i razgovora na
kojima e se osvetliti Borin knjievni portret iz jednog novog,
savremenijeg ugla.
Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi
Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 09:49:04
**
BORISAV STANKOVI
(1876-1927-2007)

(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic01.jpg)
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic26.jpg)
: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 10:22:28
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic02.jpg)
Borisav Stankovi roen je 23. marta 1876. godine u zanatlijskoj
porodici, u Vranju, od oca Stojana i majke Vaske. Borini roditelji bili su
bliski roaci, tako da su dugo morali da ekaju "balgoslov" i odobrenje
vladike da bi se venali. Deda po ocu, Ilija, bio je obuar u Vranju,
oenjen Zlatom, iz nekad ugledne trgovake porodice Jovia. Otac
Borin, Stojan, bio je obuar u Gornjoj mahali i uveni peva.
1881. Kada mu je bilo pet godina umire mu otac, a sa sedam gubi i
majku.
1883. Polazi u osnovnu kolu u Vranju, a 1888. upisuje se u niu
gimnaziju.

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 10:45:04
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic03a.jpg)
Uenici VII razreda Vranjske gimnazije kolske 1894/95 god. sa tadanjim direktorom Milivojem Simiem

1892. Zavrio je etvrti razred gimnazije. Profesori su bili Jaa

Prodanovi, Draa Pavlovi, Milivoje Simi. Osmi razred gimanzije
zavrio je u Niu sa dobrim uspehom.
"Mladost? Jedan od mojih najmilijih profesora bio je pokojni Draa
Pavlovi... U to vreme sam gutao sve velike strane romane, naroito
Sjenkevia i poljske romantiare, one o vlasteli, o dvorcima, o
dvobojima. Jadan Draa Pavlovi me je uvek otrenjavao. Obina mu
je re bila: "Ej, moj, sve je to izmiljotina!... Jedan od mojih profesora
koji me je i naveo na itanje, i ijom sam se bibliotekom najvie sliio,
bio je g. Jaa Prodanovi.
Poeci su bili teki. Slao sam svoje rukopise od urednitva i svuda bio
odbijen. Pokuao sam i kod knjiara ali je svuda bio isti odgovor. I da
bih tampao, potpisao sam - menicu. To mi je bila prva menica u
ivotu. tampar i prvi poverilac mi je bio g. Aca Stanojevi, a menica
je glasila na 150 dinara. Time sam izdao svoju prvu knjigu"...
I sada ne mogu da zaboravim onu klupu u vranjskoj gimnaziji, izmeu
kole i kolske kapije, pored kaldrmisane putanje. Pismonoa jo nije
doneo potu. asovi u razredu svreni. Navla od drugog izostao,
bojei se da ne nanjue poto se to krije kao zmija noge, najvie zbog
podsmeha posle neuspeha. Zgren na klupi, da to manje upada u
oi, sa kolskim knjigama u krilu, nagnut ka kapiji gimnazijskoj, eka
da se na njoj pojavi ona kona torba potanska i pune pregrti pisama
i novina pismonoe...
Moja glavna lektira su bili ruski pisci etrdesetih i ezdesetih godina,
Poljaci i od Francuza Dode i Mopasan. Naroito sam voleo Turgenjeva.
itanje Bednih ljudi od Dostojevskog uinilo je na mene jedan od
najjaih utisaka... To je i ostala jedna od mojih najomiljenijih knjiga."

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 10:52:18
**

U BEOGRADU 1896-1913
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic04i05.jpg)
U koli je bio lan uenike knjiice i druine Zatita u kojoj je itao
svoje prve literarne radove.
1894. Somborski Golub objavljuje pesme elja i Majka na grobu svog
jedinca sa potpisom Borko.
U Brankovom kolu, Sremski Karlovci, 1896. II, 21. str. 641 objavie oi
ovaj rad Pouj pesmu.
Rukopisi se uvaju u Narodnoj biblioteci Srbije.
1896. Umire baba Zlata. Poslednja dua koja postojae za me.
Poslednji kut moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja
umrla je! Ni oca ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A
ona me je od "mrvu mrvku" odnegovala. Nje vie nema.
Osmi razred gimnazije zavrio je u Niu sa dobrim uspehom. Iste
jeseni dolazi u Beograd i upisuje se na Pravni fakultet - ekonomski
odsek Velike kole.
"Prve moje pripovetke nije hteo ni jedan list da tampa. Kad je Andra
Gavrilovi pokreuo svoju Iskru, prvi je on tampao dve moje stvari. Ne
samo to, nego me je pozvao i bodrio na dalji rad."
1897. Radi kao praktikant Dravne tamparije.
1898. U Iskri objavljuje svoju prva pripovetku Stanoja. Kasnije e u
istvom asopisu objaviti jo dve prie urev-dan i Prva suza, a u
sarajevskoj Nadi Tajni bolovi.
1899. Izdaje prvu zbirku pripovedaka Iz starog jevanelja.
1900. Prvo izvoenje Kotane u beogradskom Narodnom pozoritu.
Od 1.5.1900. postavljen za praktikanta Ministarstva prosvete.
Prelazi na rad u Upravu Narodnog pozorita u Beogradu kao
raunoispita.
1901. Objavljuje sedam pripovedaka.
Otputen je iz slube "zbog neurednog dolaska na dunost"; dva dana
kasnije postavljen je za praktikanta Ministarstva inostranih dela.

Preraena Kotana, oktobra 1901, na sceni Narodnog pozorita,

doivljava veliki uspeh, naroito posle oduevljene kritike Jovana
Skerlia.
1902. Izlaze mu tri knjige: Stari dani, Boji ljudi i Kotana.
27. januara oenio se Angelinom Milutinovi.
1903. U Kolu objavljuje i trei roman Gazda Mladen.
Poetkom godine prelazi u Ministarstvo finansija (ostaje do 1913) kao
"kontrolor troarine" u Bajlonijevoj pivari.
Raa mu se ki Desanka. Kum na krtenju je Branislav Nui.
Dobija stipendiju Ministarstva prosvete i sa platom pisara Ministarstva
finansija i dodatkom iz Finansijskog pregleda odlazi u Pariz.
1904. Posle godinu dana ukinuta mu je stipendija i "repatriran" je u
Srbiji.
Revoltiran, daje otkaz na dravnu slubu, a sa grupom pisaca koji su
se oseali "suvinim u Srbiji" uestvuje na protestnim veerima. U
polemici je sa Radojem Domanoviem. U znak protesta pie pismo
Nikoli Paiu.
Raa mu se druga ki Stanka. Kum je Janko Veselinovi.
1905. Prerauje Kotanu i tampa je u Brankovom kolu.
1906. U asopisima objavljuje prie Iz moga kraja.
Radi kao poreznik tree klase Beogradskog poreskog odeljenja.
1907. Novu verziju Neiste krvi objavljuje u Delu.
1909. Zavrava Neistu krv. Dok bezuspeno pokuava da nae
izdavaa roman e objaviti u nastavcima u Letopisu Matice srpske.
1910. Budui da je odbijen i od Kolareve zadubine odluuje da svoj
prvi roman, Neistu krv, objavi sam. Zato objavljuje "Knjievni oglas"
koji e Mato tampati u zagrebakom Savremeniku.
1911. Postavljen je za kontrolora prve klase Dravne troarine.
1912. Sa ansamblom Narodnog pozorita gostuje sa Kotanom u
Sofiji.
1913. Premeten je u Ministarstvo prosvete i vera, na dunost
referenta crkvenog odeljenja.
Rodila mu se trea erka Ruica.

Objavljuje drugo, preraeno izdanje Bojih ljudi.

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 11:16:41
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic22.jpg)
Grupa beogradskih devojaka. Levo stoji Angelina-Gina, budua ena Bore Stankovia, 1984. godina.

Sa Angelinom, roenom Milutinovi, venao se 27. januara 1902.

godine. Rodile su mu se tri erke: Desanka 1903 kojoj je kum na
krtenju bio Branislav Nui, Stanka 1904. kum je Janko Veselinovi i
Ruica 1913. godine. Ma koliko da je cenio svoju enu i gajio
istinskostrahopotovanje, prema njoj je uvek bio ozbiljan, a ona, iako
mu to nijepokazivala, imala istinski strah od njega. Volela je kao svaka
majka svoju decu, brinula se o njima, ali mu je bio iznad svega...
Sinia Paunovi
Desanka i Stana: Naa mati je oeva dela znala napamet. Neistu
krv je, kao i Tolstojeva ena Sofija Rat i Mir, prepisivala svojeruno
vie puta.

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 12:08:15
**

(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic18.jpg)
1915. Poteen "vojnitva i uea u ratnim naporima" nalazi se jedno
vreme u Vranju, a zatim u Niu gde je prela itava vlada sa
administracijom. Kao referent crkvenog odeljenja odreen je da
slubeno prati vod koji, povlaenju, prenosi moti kralja Stefana
Prvovenanog, iz Studenice prema Pei."
Porodicu ostavlja u Kraljevu; u Pei naputa vojsku koja je krenula
preko Albanije, i odlazi u Podgoricu, a zatim na Cetinje.
1916. Posle kapitulacije Crne Gore poao je preko Bosne za Beograd,
ali na putu zadran u Derventi. Svi rukopisi ostali su mu u Niu.
Zahvaljujui Kosti Hermanu, nekadanjem uredniku sarajevske Nade,
tada "zameniku efa vojnog Guvernemana za okupiranu Srbiju",
Stankovi se poteen internacije, vratio u Beograd.
1916-1918. Sarauje u Beogradskim novinama.
1918. Neista krv izlazi u enevi kao izdanje "Biblioteke
Jugoslovenske knjievnosti".
1919. U listu Dan objavljuje uspomene Pod okupacijom.
Politika u nizu lanaka napada Stankovia zbog saradnje u
Beogradskim novinama.
U toku Prvog svetskog rata, pod Austrijskom okupacijom, Borisav
Stankovi saraivao je u Beogradskim novinama od decembra 1916.
do marta 1918. godine. Tekstove iz tog perioda nameravao je da
objavi jo za ivota. Meutim knjiga Pod okupacijom objavljena je u
okviru Sabranih dela tek posle pieve smrti 1928. godine.
Verovatno je postojalo vie razloga za ovu saradnju koja e kasnije
posluiti zlonamernicima za napade na pisca. Loe materijalno stanje,
nesnalaenje u ratnim uslovima, strah od ponovne internacije i
mogue kazne okupacionih vlasti. "Trei razlog je koliko u njegovom,
nesreom Otadbine i naroda, pojaanom oseanju nepravde, uvek
ivom u njega, kao i poveanoj intenzivnosti njegovog posmatrakog
dara pripovedaa realiste i socijalnog hroniara, toliko vie jo u
sebinjatvom jae ispoljenoj i razgolienoj gramzljivosti i
bezobzirnosti nekih "naih", iz "viih krugova". Protiv njihovih se
postupaka bunilo njegovo duboko moralno uvstvo iskrenog oveka i

poznato bolno saoseanje pesnika s malim i nitavnim"

Vladimir Jovii

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 12:37:31
**

U Beogradu 1820-1927...
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic06.jpg)
1920. Postavljen je za referenta Umetnikog odeljenja Ministarstva
prosvete.
1922. Novosti objavljuju u nastavcima uspomene Pod okupacijom i
Zabuanti.
Postaje ef odseka za statistiku Ministarstva prosvete.
1924. Nizom prigodnih manifestacija obeleena je 25. petogodinjica
knjievnog stvaralatva B. Stankovia.
Izlazi tree, preraeno izdanje Kotane.
Moji zemljaci poslednja objavljena pripovetka.
Postavljen je za referenta odeljenja za osnovnu nastavu ministarstva
prosvete. ali se Dravnom savetu koji odbacuje Stankovievu albu.
1927. Marika Jeminovi, zvana Kotana, preko svog mua Maksuta,
trai od pisca deo tantijeme od prikazivanja Kotane. Napade i odbrane
objavljuju gotovo sve novine. Politika u svom komentaru 13.03. donosi
i ove redove: "Jedno lice trai pisca! I od pisca trai pare! Trai da
pisac plati zato to je pisao!"
Reenjem ministarstva prosvete od 30.03. B. Stankovi je stavljen u
penziju.
Premijera Taane u Narodnom pozoritu.

Pred zgradom Pozorita, 21. oktobra oko podne, pozlilo mu je Prenetje

svojoj kui. Izdahnuo je, istog dana, pred pono.
Umro je u pedeset drugoj godini ivota.

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 01:02:33
**

Knjievno delo Borisava Stankovia danas

(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BORA-S-02a.jpg)
Jedna umetnost, ako ne pokrene neka plemenitija oseanja u vama,
nije umetnost.
B. Stankovi
Knjievno stvaralatvo Borisava Stankovia zapoelo je objavljivanjem
pria u periodinim glasilima 1898. godine, da bi mu 1899. izala prva,
a 1902. godine druga zbirka pripovedaka1. Ve nakon prvih objavljenih
pria Stankovi stie glas priznatog pripovedaa. Pozitivna recepcija
njegovoga dela nastavila se i kasnije. Jedini period u kojem je delo
Borisava Stankovia nailazilo na negativan prijem jeste posle Prvog
svetskog rata. Meutim, u pitanju nisu bili razlozi knjievne ve
ideoloke prirode, tanije njegova saradnja sa Beogradskim novinama
iji je urednik za vreme rata bio austrijiski saradnik Kosta Herman.
Danas Borisav Stankovi zauzima znaajno mesto ne samo u istoriji
srpske knjievnosti, ve i ire.
Naklonost delu ovoga vranjskog pisca nije dolazila samo od istoriara i
prouavaoca knjievnosti, nego i od samih knjievnika. Podsetimo da i
Rastko Petrovi i Stanislav Vinaver o Stankoviu govore kao o jednom
od najveih imena srpske literature. Rastko Petrovi e roman Neista

krv svrstati meu tri najvrednija srpska knjievna ostvarenja prve

polovine dvadesetog veka, a Vinaver e etrdesete godine u lanku o
Milanu Rakiu, objavljenom u Vremenu, zabeleiti da je Stankovi
najvei srpski pisac.
Jo su prvi prouavaoci knjievnog dela Borisava Stankovia ukazali na
njegovo zanimanje za ljudsku psihu. Gotovo uporedo sa istraivaima
u oblasti psihologije, Stankovi govori o idu, egu i super-egu, o erosu i
tanatosu, o ljudskoj dvogubosti, o korenu incestuoznog odnosa, o ulozi
ula. Meutim, za razliku od, recimo, Frojda, koji smatra da samo
izuzene linosti mogu da se odupru erotskom nagonu, sublimiui ga u
teak rad, Stankovi pokazuje nemogunost njegovog potpunog
potiskivanja. Sofka, i pored toga to se predaje izradi izrazito tekih
vezova, ipak na kraju poputa i samozadovoljava se. Po tom
otvorenom iskazivanju erotike Stankovi se i razlikuje od pisaca svoga
vremena. A dotadanje beivotno, knjievno, uvijeno prikazivanje
erotskih scena on e najvie i zameriti savremeniku Milutinu
Uskokoviu u intervjuu koji je vodio s Branimirom osiem.
Takoe, kod Stankovia nailazimo i na sagledavanje pogubnosti
odreenog drutvenog modela na psihu, kao i na uticaj kulturolokih
smena na pojedinca. U romanu Neista krv re je o junakinji ija se
sudbina odigrava u jednom istorijski prelaznom dobu u kome se
smenjuju dve kulture, a u romanu Gazda Mladen o poloaju mukarca
u okviru jedne stroge i zatvorene kulture. Tako su Sofkina, Markova i
Mitina psihika kriza posledica tekog prilagoavanja jednoj drugaijoj
kulturi od -one unutar koje su oformljeni. Za razliku od njih,
Mladenova psihika kriza nije posledica smene kultura, ve tekog
prilagoavanja pripadajuoj kulturi.
Svojim knjigama Stankovi e pruiti otru kritiku patrijarhalnog
drutva. Patrijarhat za njega ne predstavlja idealan drutveni obrazac,
ve sistem koji nije pruao mogunost za razvoj individualnosti, kako
kod enskih, tako i kod mukih lanova zajednice. I jedni i drugi su se
u okviru njega oseali sputano i neostvareno. Zato je Stankovievo
delo veoma pogodno za dokazivanje nekih od postavki feministikih
teorija i teorija maskuliniteta. Naroito u romanu Gazda Mladen
Stankovi e pokazati da se kulturna represija u patrijarhalnom
drutvu nije vrila samo nad enskim lanovima zajednice, ve i nad
mukim, i da je mukarac morao prihvatiti nametnuti model ponaanja
ili bi njegova rodna uloga bila dovedena u pitanje.
Upravo zbog toga to Stankovievo delo prua dobar uvid u drutvene
i kulturoloke prilike Vranja, i uopte june Srbije, kraja devetnaestog

veka, ono je neretko predstavljalo ne samo predmet prouavanja

etnografa, ve i izvor za etnografsku grau.
Borisav Stankovi spada u red onih knjievnika koji su malo govorili o
svom stvaralatvu. O tome ta je veliki srpski pisac razmiljao o
knjievnosti moe se samo posredno zakljuivati, kako iz njegovog
dela, tako i iz govora koji su nam ostavili njegovi savremenici. Jedno
od retkih svedoanstava predstavlja ve pomenuti intervju koji je dao
Branimiru osiu, u kojem e Stankovi porei sleenje bilo kakve
knjievne kole i poetike, i izneti stav prema stvaranju po knjievnoj
modi:
"Sve je to gubljenje vremena. Biti po modi, to olakava put, ali se gubi
u tome svoje ja, gubi se ono to je najznaajnije u oveku: njegova
linost2."
Otuda njegovo delo i odie tolikom oseajnou i originalnou, i
predstavlja neiscrpan izvor za nova tumaenja.
Bojan olak
Pre nego to je tampao prvu priu, Stankovi je objavio nekoliko pesama, koje imaju slabu umetniku
vrednost.
2
osi "Borisav Stankovi". U Deset pisaca - deset razgovora. Bor. Narodna biblioteka Bor, 2002. str. 34.
1

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 01:54:18
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic07.jpg)

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi

 : Angelina 15, 2008, 02:02:01

**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic08.jpg)

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 02:36:34
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic09.jpg)

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 03:20:41
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic10.jpg)

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 03:43:34
**

(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic11.jpg)
"Kada se zavesa podigla, pojavio se buljuk belih Vranjanki. alvare su
zautale, dukati zveckali i zapevalo se ano, duo ano ... Ja pomislih
da emo imati da gledamo neto kao ido, Riokosa, Potera, niz
aljivih "slika iz narodnog ivota", sa mnogo pesama i igara, i sa
obaveznom svadbom na kraju. Ali, ukoliko se radnja razvijala, tragini
karakter se sve vie ispoljavao: poslednji in, koji se ipak svrava sa
svadbom, mrtvaki je tuan. Za etiri ina oveku ostaje srce
stegnuto, i nije u stanju da se nasmeje.
Jer, sav dramat G. Stankovia jeste jedna bolna nostalgija ljubavi,
samrtna pesma mladosti koja u grob silazi... Cela Kotana je tuna
povest zgaenih srdaca i promaenih ivota. Svi ti ljudi mnogo se
vesele, ali od njih niko nije veseo. Oni mnogo pevaju ali su to labudove
pesme...
Kotana je jedna od najlepih, najpoetinijih i najdubljih pesama cele
nae knjievnosti."
Jovan Skerli
Posle Skerlieve kritike Kotana je postala najpopularniji i najvie
prikazan srpski komad u mnogim naim pozoritima.

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 03:43:56
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic12-1.jpg)
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic13-1.jpg)

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 04:29:45
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic14.jpg)
Scena iz pozorine predstave Neista krv. Vera uki, Branislav Jereni i Rade Markovi.

NEISTA KRV je zamiljena prvo kao pripovetka koja je objavljivana

nikom asopisu Gradina. tampanje je preknnuto jer je uredmik
odbio da objavi scenu Sofke sa umobolnim Vankom, a Bora nije hteo
da menja tekst. Roman je zavrio 1909. Dok je bezuspeno pokuavao
da nae izdavaa objavljivao ga je u nastavcima u Letopisu matice
srpske.
1910. Budui da je odbijen i od Kolareve zadubine odluuje da svoj
prvi roman, Neistu krv, objavi sam. Zato objlvljujeje "Knjievni oglas"
koji e A. G. Mato tampati u Zagrebakom Savremeniku.

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 05:09:34
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic16.jpg)
Drama Taana nastala je po kratkoj prii Paraputa. Ideju o drami B.
Stankovi imao je jo 1902. god. Zabeleeno je nekoliko nedovrenih
verzija, rukopisi su izgubljeni u ratnom vihoru u Niu. Po seanjima i

objavljenim odlomcima dramu je Borisav Stankovi zavrio 1927.

godine.
Scenska verzija prikazana je 1.7.1927. Tekst drame objavljen je 1928.
u izdanju Dela B. Stankovia.
"Najvei deo pesama za posleratnu verziju Taane Bora je uzeo od
svog brata od tetke Vase Jovia, biveg beogradskog apotekara. Vasa
e bio poznat peva-sevdalija, esto je pevao Bori za stolom u kafani i
kod kue, a kad je Bora poeo ponovo da pie Toanu zapisao mu je
vei broj starih vranjanskih
pesama koje su ve bile gotovo zaboravljene i u Vranju, a na pozornici
se nisu
nikad dotle ule..."
Sinia Paunovi

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 05:10:45
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic17.jpg)
Borisav Stankovi Stanislavu Vinaveru:

Pisati je tee nego orati. Pisati je beskonano teko. Treba sve

rei. A kako da se kae?
"Do realizma sam doao spontano, ne raziljajui o tome. U to vreme
nisam znao ta je to ni naturalizam, ni idealizam. Ja sam ovek koji se
ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne
stvara umetnika dela, ona moe da razume ili da uglaa ono to
oseaji stvore.
Moj nain rada je vrlo prost. Nosim u glavi do kraja jednu scenu i tek

je onda bacim na hartiju... Naravno da se ispravke kasnije same

nameu. Ali se deava i ovo: imam jednu scenu gotovu, svrenu.
Poinjem da je piem i neoekivano ispod te scene pojavljuje se jedno
drugo reenje, jedno drugo grupisanje, druga slika, koja mi se nikad
do tog trenutka nije predstavila pred duhom. To novo reenje bude
toliko jako, da odem za njim bez razmiljanja. Tek ako posle nekoliko
dana uspem da tu ispisanu scenu svedem na onu zamiljenu. Neki put
ispadne da je to nenadano reenje bolje od onog zamiljenog i onda ga
ostavim, ali...
Ne, ja ne volim da radim. I teko je to; to je kao kad ovek uzme da
kopa...
Moja koncepcija umetnosti je takoe prosta: jedna umetnost, ako ne
pokrene neka plemenitija oseanja u vama, nije umetnost. Drugo,
treba da ini da zavolite svoga blinjeg."
Ako ovek ne moe da daje uvek neto bolje i jae nego to je ranije
davao, najbolje je da ne daje nita."
Iz intrvjua sa Branimirom osiem

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 05:40:18
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic23.jpg)
"Priznajem da mnogo menjam i verujem, kunem ti se, da ne inim to
iz neke pasije, ve prosto nikad mi nije kako hou. Sve mi je da ga
popravim, doteram, i da ne ispadne to ne bi tebalo..."
Iz pisma Paji Markoviu Adamovu.

J. Dui: "Stankovi je dao sliku svoje sredine, ali je ipak, i pre svega
davao sliku ovekove due."
S. Vinaver: "Sa Borom sam proveo godine i trenutke... U kafanama i
krmicama na Dunavu. Bora je nalazio sitne ljude sa promaenim
ivotniom ciljem i izvitoperenim duhovnim smernicama.
On je snivao o nekoj knjievnosti, retkih i dragocenih smola: ogroman
hrast ovekov, sa dubokim razraslim korenjem u dubinama zemlje..."

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 05:46:58
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic24.jpg)
1903. Borisav Stankovi dobija stipendiju ministarstva prosvete i sa
platom pisara ministarstva finansija i dodatkom iz "Finansijskog
pregleda" odlazi u Pariz.
1904. Posle godinu dana ukinuta mu je stipendija i "repatriran" je u
Srbiju. Revoltiran, daje otkaz na dravnu slubu. U znak protesta pie
pismo Nikoli Paiu.
U Pravdi od 14. novembra u rubrici Vane vesti pod natpisom "Suvini
ljudi u SrbiJj" tampao je ovo:
"Sino je jedna grupa ljudi, koji su u Srbiji postali suvini, odrala
konferenciju (Janko Veselinovi, Dragutin Ili, Bora Stankovi, Petar
Koi, Nevesinjski, Nikola Jankovi i dr...) na kojoj su reavali ta da
rade kad su ovde postali suvini. Posle podue debate, reeno je da se
obrate Branislavu Nuiu - koji je prvi postao suvian u Srbiji te otiao
u Novi Sad da hleb zarauje - da im on ako moe - izradi od Patrijarha
da dobiju jedan od srpskih manastira u koji bi se mogli smestiti..."
Radoje Domanovi Borisavu Stonkoviu, knjievniku

Ti zna mene, ja znam tebe. Suvie je izlino da ne kaem smeno,

kad me ti pita u kakvom sam ti svojstvu uputio pitanje: "da li kao
ovlaeni branilac dananjeg reima, ili kao privatno lice?" Ja se nikad
ne bih stideo da branim dananji reim, kad ga ko nepravedno
napadne, niti bih se ustezao, da ukaem prstom na mane, ako ih
ima...
Borislav Stankovi Rodoju Domanoviu
Posle 29. maja privremena vlada poslala me je na stranu. ak sa
veim dodatkom, nego to bih pre imao: sa stipendijom Ministarstva
prosvete i, iz Ministarstva finasija...
Posle desetinu dana dobija nae poslanstvo depeu ministra spoljnih
poslova g. Nikole Paia, kojom se imam repatrirati.
Vratio sam sam se u raskuenu kuu, ne svriv nita, sa dugovima bez
svoje krivice, i ponien. Otiao sam u Min. finasiaja da i lino
protestujem. Odgovoreno mi je da je zato morao ministar spoljnih
poslova da me repatrira to je ministar prosvete g. Ljubomir Davidovi
odgovorio mome ministru, kad ga je ovaj pitao o meni: Kako ja
nikakva posla memam sa Ministarstvom prosvete.
Samouprava, 23. novembra 1904.
Radoje Domanovi Borisavu Stankoviu, knjievniku
Veli javno i otvoreno da si ti zalian u Srbiji, a to zato to ti u ovoj
zemlji nije dobro, to si zapostavlje, to nisi nagraen itd...
Knjievnik ivi od knjievnosti. Priznajem da su prilike u nas za
knjievnost jo takve, da je hleb knjievnikov gorak. Ko ti je tome
kriv? Taj si poziv tako muan za nae prilike izabrao sam, izabralo ga
tvoje oseanje. Na to te nije niko primorao, niti te je mogao primorati.
PriznaJem da se bolje rentira trgovati s jareim i jagnjeim koama
nego pisati prie, i ako hoe ono to se rentira ti biraj to. To Je tvoja
volja. Niko ti nee stati na put. Ali rei e: Znam, znam prijatelju, u
tom sluaju drava je duna da podie i pomae talente. Jeste: Tebe je
pomagalo i ono doba pre 29. maja i zato mu hvala. To jedno dobro ne
opravdava mnoga zla onog reima, ali ja mu to, moda jedino dobro
priznajem...

Zar je zalian Janko, koji danas prima sa dravne kase oko 5000. Zmaj
je primio 4000. Lj. Nenadovi 4000. a danas Milovan Glii, a valjda
tek on ima godina i zasluga prima 4800.
Radoje Domonovi Samouprava, 25. novembar 1904.
Borisav Stankovi Radoju Domanoviu
Jueranjim tvojim pisanjem ti: ili ne zna ta hoe, ili zaista ima
kakvu ulogu i onda je oveku nemogue da s tobom ima posla.
Borisav Stankovi Samouprava, 26. novembar 1904.

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 05:47:49
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic25.jpg)
Desanka i Stanka: Jedini mlai pisac koga je poseivao i time se
nekako ponosio bio je Ivo Andri. U biblioteci je imao Nemire i Ex
Ponto koje mu je Andri poklonio, kao i uvenu novelu Put Alije
erzeleza.
"Ne elim da uporeujem sebe s Borom... ali izmeu nas ima puno
slinosti, i u ivotu i u literaturi. Dobro sam poznavao Boru Stankovia
i lino... Nas dvojica smo se viali vrlo esto od 1919 godine naovamo.
Bio je siromano dete. Sin malog zanatlije. I njegov otac je, izgleda,
rano bankrotirao zbog promene vlasti - kod njega turske, kod mene
austrougarske. I njemu je umro otac, verovatno od iste bolesti suice. I njega su roaci gajili i kolovali - njega baba po ocu, mene
tetka po majci. I on je kadio oi po tuim knjigama - on na knjigama
svojih profesora Simipa i Prodanovia, ja na knjigama svojih suseda

austrougarskih oficira u Viegradu i po izlozima knjiara u Sarajevu. I

on iz nematine umalo da nije otiao na zanat i prekinuo kolovanje.
Mesta u kojima smo proveli svoja detinjstva i dobar deo mladosti bila
su nekad na granici, jedno Turske, drugo Austro-Ugarske... I u pogledu
studija mi smo imali slinosti: eleo je da studira knjievnost, a
svrio je prava; ja sam studirao knjievnost, a otiao u diplomate.
Pa i u pogledu inovnike karijere imali smo izvesne slinosti... I njega
su vrlo rano prihvatili i publika i kritiari kao neto novo, dotle
nevieno, neobino... I po svom liku imali smo neke slinosti. Prvi mi
je skrenuo panju na nau tamnu, "azijatsku" put, kako je govorio
istonjaku, koju sam vremenom i sam primetio. I kao pisci, u pogledu
motiva i tipova i stila, imali smo dosta slinosti; on to u celosti nije
primetio, jer sam ja svoja najvanija dela napisao posle njegove smrti;
ali je esto govorio o Viegradu kao da pominje svoje Vranje. Mi smo,
po mome miljenju, slini osobito i po tome, da parafraziram neke
nae zajednike tumae i kritiare, to smo obojica regionalnom
motivu dali sveljudsku boju i psihologiju."
Andri Sinii Paunoviu o Bori Stankovi

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 05:48:13
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic30.jpg)
"U psihologiji itavog ovog sveta, koji Borislav Stankovi oivljava u
svojim romanima, pripovetkama i dramama preovlauje ulna
strastvenost. Taj vranjanski ivot i svet jedan su kutak slovenskog
Balkana, u kome su se slovenski boleiva duevnost i ustreptala
oseajnost ukrstile sa mnogom krvi. U njima je zaista mnogo tuih
tragova. Najdublje je ostavio orijentalni senzualizam, koji je, tako rei,
poplavio sadtinu Stankovievih dela. Strast, plotska strast je tu veliki
motiv... Od 'kandi strasti' niko nije zatien..."

Milan Bogdanovi
"A Vranje Bore Stankovia, u ono vreme, na onoj tursko-srbijanskoj
granici, to je bila jeka od ivljenja, trusovi volje i strasti i starinske
popogane muke vlasti... vue nas taj Bora i milom i silom u svrj
vilajet; kroz uliice, groblje i portu sa posebnim, punopravnim
stanovnitvom prosjaka, bojaka, ludaka, propalica i badavadija, sa
srpskim, turskim i arnautskim imenima. To, tada i takvo Vranje beskrajno jedenje i pijenje; zamorno lickanje kua za praznik;
uzbueno doekivanje zvanica, namernika i roaka koji svi imaju sva
prava u kuama svojte; tiina gore dole po uskim stepenicama
spljotenih kua koje sve ipak imaju i doksat i sprat i gornju sobu
gazde. alvare, mintani, kolije, lakovane cipele hadiJe; raena
enskim rukama, prljava obua, kako bi je gosti, pri odlasku, lako
nazuli. Trupkanje, u arapama bez broja nekih slugu i slukinja koji
nose, i nose, u tepsijama, to se danima peklo i mesilo. uje se i
svirka Cigana, zveku na mladim enskim grudima dukati i dubli. A uz
sveane ceremonije obavljaju se, tiho, i poslovni dogovori: prodaje se
mrtva i iva roba, teslimi se roba iz amama gde vrite devojke i mlade
ene. I sve je oblo i toplo, i kukovi, i miice, i pleke, i ramena, a grudi
mladih devojaka iskau, nadimaju se, vise preko ograde.
...Borino je vreme bilo vreme alvara i zlatnih nanogvica, vreme
romantike, hadijanja i bekrijanja i slatkog nerada, i vazdan novaca i u
hadiJe i u seljaka."
Isidora Sekuli
"Jedva ekam da se skinem pred mehanom, sam zguren od zime
pojurim, poem u moju mahalu. Da ja prolazim unakrst, virim u
poznata dvorita, otvaram stare kapije, oslukujem razgovore iz kua,
alii da se neugodno trzam od novih kua, iskrrenih bata, opalih
zidova, zatrpanih bunara i uvam se od novih, nepoznatih pasa..."
B. Stankovi Mojim znacima

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 05:48:51
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic21.jpg)
"Predi mu se naao, kao najblii prijatelj, i onog traginog dana kada
se, ve ozbiljno oboleo od uremije, iskrao iz postelje i naao pred
glavnim pozorinim ulazom Narodnog pozorita u kome se zavravala
jedna od manjih proba Taane koju je sutradan ili neto kasnije trebalo
prikazati po jedanaesti put. Obaveten da se Bora klonuo nalazi pred
ulazom, izjurio je iz zgrade, stavio ga u pozorini fijaker i vratio kui u
postelju, sa koje se, na alost, nije vie digao. Na dan sahrane na
predstavi Taane, preko glumaca, pozvao je publiku da ustane i time
oda poslednju potu 'najveem srpskom pripovedau', iji su se
posmrtni ostaci u tom trenutku pronosili pored pozorine zgrade, dok
mu je sa pozorinog balkona Milorad Gavrilovi odavao potu u ime
Uprave i cele zemlje."
Sinia Paunovi
Milan Predi:
Bora je otiao od nas nezadovoljan, nesrean i strano sam.

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 06:12:33
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic29.jpg)
Dela Bore Stankovia prevoena su na albanski, bugarski, italijanski,

maarski, makedonski, nemaki, poljski, ruski, rumunski, slovaki,

francuski, eki.

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 06:12:57
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic28.jpg)

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 06:13:35
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BoraStankovic27.jpg)
Veljko Petrovi: Bio je gord ovek, svestan umetnik.
Sima Pandurovi: Borisav Stankovi je umro u godinama kada pisci,
po pravilu, daju svoju punu meru i najbolja dela.
Jovan Dui: Stankovi ostaje veliki pisac pre svega zbog svojih
izvanrednih psiholokih zapaanja, ali i zbog svog izvanrednog
koloristikog vienja i stvari i ljudskih oseanja... Senzacije boje i
zvuka, koje je on doneo, bile su prvi poetak velikih namera u naoj
pripovedakoj prozi.

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi

Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 06:14:00
**
(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Izlozbe/BORA-S-06.jpg)
U fondu rukopisa Biblioteke grada Beograda uvaju se dva rukopisa
Borisava Stankovia:
B. Stankovi: Sa Kalemegdana. Inv. br. 152/46
B. Stankovi: Na razvalinama. Inv. br. 153/46
Oba rukopisa Biblioteka je otkupila 11. juna 1939. od profesora u
penziji g. Mil. Pavlovia. Meu devedeset rukopisa, koje je profesor
tada ustupio Biblioteci za 5.000 dinara, nalaze se i dela Stevana
Sremca, ure Jakia, Jovana orevia, Dragutina Ilia, Dragomira
Brzaka... Najvia cena, 1000 dinara, petina ukupne sume, data je
upravo za tri rukom pisane strane teksta naslovljenog: Sa
Kalemegdana B. Stankovia.
Drugi inventarni broj obuhvata vie rukopisnih jedinica. Naslovljen je
prema rukopisu pripovetke: Na Razvalinama. Pored ove pripovetke,
fascikla sadri i rukopis pripovetke Stojanke bela Vranjanke, kao i
rukopis jednog za sada nepoznatog, ranog proznog sastava
Stankovievog. Na poleini jednog lista nepoznatog proznog sastava
nalazimo: Molbu Sudu optine Vranjske iz 1896. godine, u kojoj pisac,
tada svreni maturant, od suda trai potvrdu o svom imovinskom
stanju.
Na poleini jedne strane rukopisa pripovetke Stojanke bela Vranjanke,
drugom rukom je zapisano: Rukopis Bore Stankovia spasao od
gazdarice u Kosmajskoj ulici. Izmamio od nje za 25. din.

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 15, 2008, 06:14:20
**
Arhiv SANU

11031/-5
Beograd, bez datuma
Borisav Stankovi, knjievnik - Svetozaru B. Cvijanoviu, knjiaru
Moli ga da isplati raun za Uvelu ruu i Boi da mu ne bi dosaivao.
1103/3
Bez datuma [iz vremena okupacije jer je pisano latinicom]
Borisav Stankovi - Svetozaru B. Cvijanoviu
Revers za jednu lou [br. 3] od predstave Kotana, koja mu pripada
kao piscu III predstava, 50 k [runa]
11031 /4
13. IV (iz vremena okupacije, jer je pisano latinicom)
Borisav Stankovi - Svetozaru B. Cvijanoviu
Revers za jednu lou [6r. 6] od predstave Kotana, koja mu pripada
kao piscu IV predstava
14177
Fotografija Borisav Stankovi sa prijateljima [dr Jovan Bl. Jovanovi i
Duan S. Nikolajevi]
Arhiv Srbije
Stranica protokola Velike kole u Beogradu. Pod brojem 953 B.
Stankovi upisan je kolske 1896/97 godine - na ekonomsko-politiki
odsek Pravnog fakulteta.
1. oktobar 1897, Beograd. Prijavni list uenika Velike kole iz koga
se vidi da je B. Stankovi upisan na drugu godinu Pravnog fakulteta.
AS V 1918/1897
27. juni 1897, Beograd: B. Stankovi obavetava Rektora Velike
kole da je zbog bolesti primoran da odustane od polaganja ispita iz
Narodne ekonomije.
Lekarsko uverenje kojim se B. Stankovi, zbog bolesti, proglaava
nesposobnim za kolski rad. Uverenje se izdaje besplatno usled
siromanog stanja aka. AS V 824/1897
27. juni 1897, Beograd. Borisav Stankovi obavetava Rektora

Velike kole da je zbog bolesti primoran da odustaneod polaganja

ispita iz Narodne ekonomije. AS V 824/1897
30. oktobar 1897, Beograd. B. Stankovi moli Rektora Velike kole
da mu odobri mesec dana odsustvovanja sa predavanja radi sreivanja
izdravanja u Vranju. AS V 2192/1897.
22. juli 1900, Beograd. Ministarstvo prosvete stavlja na
raspolaganje g. Borisava Stankovia praktikanta ovog ministarstva,
Narodnom pozoritu na rad. AS MP XXVI/90/1900.
28. juli 1900, Beograd. B. Stankovi, svreni pravnik, moli da bude
postavljen za dijurnistu u Dravnoj tampariji ili za praktikanta u
Ministarstvu prosvete. AS MP XXV1190/1900
1. avgust 1900, Beograd. Ministarstvo prosvete postavlja B.
Stankovia, svrenog pravnika za praktikanta ovog ministarstva s
platom od 1000 dinara godinje. AS MP XXVI
20. septembar 1900, Beograd. Poresko odeljenje grada Beograda
alje Ministarstvu prosvete poresko zaduenje Borisava Stankovia
praktikanta ovog Ministarstva. AS MP XXVI/90/1900
16. oktobar 1900, Beograda. B. Stankovi moli Ministra prosvete da
ga premesti sa poslova praktikanta u Narodnom pozoritu na rad u
Dravnu tampariju. AS MP XXVI/90/1900
19. april 1901. Uprava Narodnog pozorita izvetava Ministra
prosvete i crkvenih poslova da je B. Stankovi radio na poslovima
sreivanja biblioteke i arhiva i da se posle odsustva koje je dobio za
polaganje ispita nije vratio na posao. ASH1/83/1901
1.mart 1901, Beograd. Poresko odeljenje za grad Beograd alje
zaduenje poreza B, Stankovia, praktikanta. AS MP 1H/28/1901.
13. maj 1903. Dopisna Karta upuena Risti Kisiu, knjiaru iz
Mostara. B. Stankovi ga obavetava da nema novih pripovedaka i
nudi mu Kotanu da objavi u dve sveske. AS. Pokloni i otkupi 122; 265
17. maj 1924, Beograd. Ministarstvo Prosvete izdaje uverenje B.
Stankoviu kojim potvruje da je B. Stankovi, ukazom od 28. aprila
1922. postavljen za efa Odseka za statistiku u kojem se zvanju i sada
nalazi. AS MP XXXV1190/1900

Arhiv Srbije i Crne Gore

Dokumenta ovog Arhiva vezana za rad B. Stankovia u Beogradu
nalaze se u Fondu Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije 6r. 66,
organizaciona jedinica Opte odeljenje, podgrupa knjievnost. 6r.
fascikle 402
3. septembar 1920, Beograd. Molba B. Stankovia Ministru prosvete
za petnaestodnevno odsustvo zbog prikupljanja potrebne grae za
"Spomenicu" o Vranjancima koje su Bugari pobili.
3. septembar 1920, Beograd. Odluka Ministra prosvete o
odobravanju odsustva.
5. mart 1921, Beograd. B. Stankovi moli Ministra prosvete da se
otkupi izvestan broj primeraka njegovog izdanja pripovetke Njegova
Belka kao i preporuku bibliotekama i uenikim knjinicama istog dela.
4. mart 1921, Beograd. Odluka Ministra prosvete, o otkupu
pripovetke B. Stankovia za kolske i narodne knjinice.
7. jun 1924, Beograd. Odluka o putovanju B. Stankovia u june
krajeve Srbije, radi prikupljanja podataka o bugarskim zverstvima nad
naom zemljom.
31. decembar 1924, Beograd. Prema odluci Ministra prosvete
odreuje se Borisav Stankovi, referent Ministarstva prosvete, "da se
stara o knjigama u knjinici Ministarstva".
20. maj 1925, Beograd. Molba B. Stankovia Statistikom odseku
Ministarstva prosvete da mu izda potvrdu o kretanju u slubi.
10. oktobar 1925, Beograd. Uverenje Ministarstva prosvete
Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca o kretanjima u slubi Borisava
Stankovia.
1. jun 1926, Beograd. Grupa narodnih poslanika moli Ministra
prosvete da materijalno pomogne Boru Stankovia i omogui mu da se
stalno nastani u Vranju.
9. oktobar 1926, Beograd. Ministarstvo prosvete moli predsednitvo
Narodne skuptine da poslanicima saopti da nije moglo izii u susret
njihovom traenju i Bori Stankoviu osigurati stalni boravak u Vranju.

4. maj 1927, Beograd. Odluka da se Borisavu Stankoviu urauna u

godine slube sve vreme od 12. januara 1987. do 1. septembra 1923, i
da se prevede u deseti stepen osnovne plate.
5. maj 1927, Beograd. Molba B. Stankovia Ministarstvu prosvete da
mu se "razree" penzija.
6. maj 1927, Beograd. Ministarstvo prosvete, na molbu Borisava
Stankovia, izdaje uverenje o njegovom kretanju u slubi.
7. maj 1927, Beograd. Reenje Ministarstva prosvete o odreivanju
"koliine" penzije Borisavu Stankoviu.
8. maj 1927, Beograd. Ministarstvo prosvete izdaje uverenje da je
Borisav Stankovi penzionisan i razreen dunosti.
20. maj 1927, Beograd. Glavna kontrola Kraljevine SHS izvetava
Ministarstvo prosvete da je razmotrila reenje kojim je odreena
"koliina" penzije Borisavu Stankoviu.
15. juli 1927, Beograd. Molba Bore Stankovia Ministru prosvete da
mu se, radi prikupljanja grae za knjievne radove, dodeli stalna
besplatna karta na eleznicama.
2. januar 1928, Beograd. Molba Angeline Stankovi Ministru
prosvete da se otkupe dela B. Stankovia za ake itaonice.
2. april 1928, Beograd. Molba Odbora za podizanje spomenika
Borisavu Stankoviu Ministru prosvete da uputi raspis podrunim
kolama i narodnim itaonicama da se pretplate na Sabrana dela B.
Stankovia.
3. april 1930, Vranjska Banja. Molba Ministru prosvete Malike
Ajdinovi (Kotane) da joj se dodeli pomo ili penzija.
31. decembar 1937, Beograd. Molba Ministarstvu prosveteOdbora
za podizanje spomenika B. Stankoviu da materijalno pomogne
poduhvat.
Pravila Odbora za podizanje spomenika Bori Stankoviu knjievniku iz
Vranje. - Vranje: tamparija "Novi svet", 1937.
Zaviajno odeljenje Biblioteke grada Beograda

Rukopisi Borisava Stankovia:

Sa Kalemegdana Inv. 6r. 152/46
Na razvalinama Inv. 6r. 153/46
Muzej grada Beograda
Fotografije Borisava Stankovia iz 1927. godine
Fotograf Aca Simi
Program predstava Narodnog pozorita u Beogradu iz 1922. godine
Pozorini muzej Beograda
Fotografije i plakati pozorinih predstava
Kotana, Neista krv i Taana
Lina arhiva Riste Simonovia
Katalog izlobe Sto godina Kotane na srpskim scenama / Aleksandra
Miloevi
Selektivna bibliografija i literatura o Borisavu Stankoviu / Dragoljub
Vlatkovi
asopisi iz Odeljenja periodike Biblioteke grada Beograda
Narodna biblioteka Vranje:
Stare i retke knjige i strana izdanja Borisava Stankovia
Narodni muzej Vranje:
Muzej kua Borisava Stankovia, fotografije kue i arhiva Borine
nedelje u Vranju
Katalog Muzej kua Borisav Stankovi / Vera Ceni. - Vranje, 2004.
Pozorite Bora Stankovi Vranje:
Fotodokumentacija, knjige i katalozi pozorinih predstava
Televizija Beograd
Neista krv
Kotana
Radulovi, Jovan
Bora pod okupacijom

K 9780 /01
K 9781 /02
A 0991 /01
D 3303 /01

Autor izlobe: Olga Krasi Marjanovi

Dizajn i pripremu za tampu uradila: Sneana Rajkovi
Predgovor kataloga: mr Bojan olak.

: Bora Stankovi
: Angelina 16, 2008, 03:54:37
*
Vladimir Vuji
ZA REVIZIJE U ISTORIJI SRPSKE KNJIEVNOSTI

Vreme je dolo da se u istoriji srpske knjievnosti uine potrebne

revizije; znaci vremena su tu i itaju se po eim pojedinanim
pokuajima da se ovaj ili onaj pisac, ovo ili ono doba, sagledaju sa
drugih stanovita i osvetle drugima nizovima misli, da se osvetle
drugaije no to su se do sada osvetljavali, da se uvedu u ivot druga
naela, bilo psiholoka bilo ideoloko-socioloka. Ti pokuaji jasno
pokazuju da se ceo kompleks pitanja iz istorije nae knjievnosti nalazi
pred potrebom revizionizma i da se dugo odravani naini posmatranja
ne mogu vie odravati. To je znak da se klie izlizao i da vie ne
pokriva potrebe i oseanja novijeg vremena; to je znak da se ono to
je bilo nekada duh i sadrina sada pretvorilo u slovo i oblik koji je tur;
to je znak da je ono to je nekada bilo organsko sada postalo
mehaniko. A kada naie to oseanje, kada se ivotnost oseti kao klie
znak je da smo pred revizijom.
Ne mislim, dakle, da jednu starinu valja zameniti drugom. Nego
mislim, i vidim po znacima vremena, i oseam svuda u ljudima koji
misle i rade, da je vreme dolo da se otresemo mnogih zastarelih
sudova, gledita i merila kao jedne, vie nemogune, nagomilane
zalihe izvetalih kliea. Za epohe, za pisce, za pokrete duhovne i
pojedine duhove, u oblasti nae istorije knjievnosti vezale su se, kao
ustaljene i "opte priznate i poznate", formule koje naprosto znae
spreavanja i konice: spreavanja da epohe sagledamo pod drugim
stanovitima, konice koje onemoguavaju slobodnije psiholoko
rasmatranje pojedinih naih stvaralaca u knjievnosti.
Nae prolo knjievno, dakle duhovno, stvaranje ukljueno je u
celokupnu nau duhovnu prolost, a ova je temelj na kome se zida
dalje. Potreba je duhovna i kulturna da se ono razmatra stalno,
korigujui naa gledita o njemu, ne primenjujui stara merila, ne

primenjujui tobonja nova, koja su u osnovi stara, nego idui za

neodoljivou vremena. Kada se sloboda razmatranja zagui teretom
starina, onda je najprei posao raiavanje i revizionizam. Naa
istorija knjievnosti stoji pred tim zadatkom.
Na pregrti se mogu navoditi primeri...
Sa Borom Stankoviem sluaj je bezmalo isti. Vreme je da napustimo
formulu o nekakvom "seks-epil" shvatanju njegove linosti, o meseini,
dertu i sevdahu kao osnovnim karakteristikama njegovog duha. Isto
kao to je as doao da se odbaci klie o njegovoj "nepismenosti", o
stilu njegovom koji je lo i mucav, zato to ne odgovara konstrukciji
francuske isklietirane fraze. Danas je modernom istraivau poetske
psihologije i literarne istorije nepodnoljivo jedno takvo neodgovorno i
olako fraziranje: mi znamo da je stil stvaralakog duha i duhovni
rukopis koji izdavaja originalnog stvaraoca iz gomile spisatelja, a da
nije primena utvrenih pravila teorije knjievnosti, po kojima "valja
estito pisati". Poeleti Bori Stankoviu da pie uglaenim francuskim
akopisom, bezlinim i klietiranim kakav apsurd! Nemamo pune
moderne studije o njegovom poetskom stvaranju, na kojoj bismo se
pouili pravoj poetici i psihologiji stvaranja. U sluaju Bore Stankovia
imamo i jo jednu pouku: koliko se, ponekad, direktno ne znaju stvari;
Bora Stankovi je za nae ljude jo uvek samo Kotana i Neista krv sa
jako naglaenim i jednostrano podvuenim interesom za ljubavne
strasti, a slabo je poznat, i meu "strunjacima", po svojim izvrsnim
stvarima: Gazda Mladen, i Pevci drugima. Imao sam prilike da
razgovaram tim povodom sa "ljudima od knjievnosti" i naao da
bukvalno ne poznaju Stankovievo stvaranje. Kako da damo studiju o
njemu kad takorei ni bukvalno ne raspolaemo fakturom? Ali nai
mladi ue i dobijaju ocene i kvalifikacije o njegovoj "nepismenosti"
i o slinim stvarima...
Deo teksta preuzet sa: http://www.vidovdan.org/print672.html
: Bora Stankovi
: Angelina 16, 2008, 06:01:25
*
Vranje, 6. mart 2008.

Dopisnica - Muzej kua Bore Stankovia

Vranje

"Vranje spada u one gradove, blagoslovene bogom, koji su

svom narodu rodili pesnika"
Jovan Dui
Kroz kaldrmisani sokak uliice koja nosi ime Borine babe po ocu, Zlate
dolazi se do muzej kue knjievnika Borisava Stankovia. Obina
starinska kua. Tu se nalazi doksat, "ajet", i nad podrumom drevna
vinova loza, pa onda zeleni imir, bunar pred kuom. Tu je i stari
amdud, odakle se stazom odlazi do letnje kujne.
U kui gde su sada muzejski eksponati, nekada je cvrao ar, bilo dima
i pepela. Porodinih originala nema mnogo tim su i dragoceniji. Baba
Zlatino libade, kecelja Borine majke Vaske, lanac od sata Borinog oca
Stojana. Tu je i tapija o nasleu kue i priznanica o njenoj prodaji iz
1898, pisana rukom Borisava Stankovia. Borine kerke su muzeju
poklonile srebrnu tabakeru na kojoj stoji gravira: "Svoji svome.
Najveem pesniku Bori Stankoviu na dan dvadesepetogodinjeg
slavlja 20. aprila 1924. Vranjanci u Beogradu". Tu je i faksimil pesme
ispisane rukom Gustava Krkleca "Spomen na Boru". U Borinoj sobi su
izloena izdanja njegovih dela. Pievi rukopisi nisu sauvani.
"Posetilac vidi da je Bora u rodnoj kui iveo siromano - tu oigledno
nita nije glatko, sjajno, blistavo... Moda zato poseta Muzeju moe da
se shvati kao kontekst, kao pratea okolnost za svestranije
razumevanje i doivljavanje knjievnog dela ovog samoniklog,
samosvojnog, neponovljivog pisca koji je u svojim delima dotakao
neke od univerzalnih, opteljudskih istina i vrednosti ivota i
umetnosti...", nadahnuto pie o ovom vranjskom kulturno-istorijskom
spomeniku dr Vera Ceni u katalogu koji je neka vrsta prologa za
ulazak u kuu pisca.
U ovoj kui Borisav Stankovi roen je 23. marta 1876. Kuu je
sagradila udovica Zlata, koja je - zlehude sree - izgubila brzo oba
mua. Iz potovanja prema svom prvom muu Iliji, Zlata je svoga
jedinca Stojana dala na izuavanje obuarskog zanata. On se oenio
kerkom bogatog trgovca Riste Grka - Vaskom. U tom braku rodio se
Borisav. Mlai Stankoviev brat Timotije umro je u drugoj godini. Borin
otac Stojan umro je 1881. kada je Bora imao samo pet godina, a dve
godine kasnije umree i majka Vaska. Ostao je sa baba Zlatom, koja
ga je "od mrvku" odnegovala. Osnovnu kolu i gimnaziju Stankovi je
zavrio u Vranju. Osmi razred ginazije zavrio je u Niu. Ekonomski
odsek Pravnog fakulteta u Beogradu upisao je 1896. Te iste godine, 8.

februara umrla je baba Zlata. Dve godine kasnije pritisnut besparicom

Bora e prodati svoju i baba Zlatinu kuu lokalnom sveteniku za 1386
tadanjih dinara.
"Deda je u Beogradu, u Vrakoj ulici 14 kupio kuu jer ga je
podseala na baba Zlatinu u Vranju", sea se profesor Zora
ivadinovi-Davidovi, unuka poznatog pisca, dok pijemo kafu u
dvoritu ispod trema kue njenog dede. Poto je diplomirao 1901,
Stankovi se oenio Angelinom Milutinovi, uglednom Beograankom.
Iz tog braka dobili su tri keri.
"Kotana" je premijerno izvedena u Narodnom pozoritu 1900. Do
1907. izalo je ukupno sedam nastavaka "Neiste krvi", ije je
objavljivanje zapoeto u nikoj "Gradini", a okonano u beogradskom
"Delu". Kao roman "Neista krv" se pojavila 1910. Do Prvog svetskog
rata, a naroito kasnije, Bora Zlatin, kako je umeo za sebe da govori,
bio je neretko u protivrenosti i sa samim sobom i sredinom u kojoj je
iveo. "Buntovni nezadovoljnik, tvrdoglavi inadija, poznati boem,
neprestano je rastrgnut izmeu svog starinski, vranjski ureenog
doma - kue sa batom i vinovom lozom - i Skadarlije s njenom
boemijom", oslikava Stankovia dr Vera Ceni.
S prolea muzej kua Bore Stankovia kao da ponovo dobije svu
patinu koju nosi sa sobom. Doi e i unuka, gospoa Zora ivadinoviDavidovi, da iz fildana popijemo kafu ispod trema i od nje "ukradem"
jo poneto od onoga to je tajna fenomena Bore Zlatinog, koji je
umro u 53. godini 1927. Tano pre 81 godine, koja e se navriti ovoga
23. marta leta gospodnjeg. Umesto parastosa, tek podseanje na
najoriginalniji lik koji je sa sobom u prestonicu odneo ovaj knjievnik s
juga, a odatle u istoriju evropske civilizacije.
Izvor: http://avp.mediaonweb.org/sh/1125/10/17687/?tpl=25

(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastinaSrbije/Znamenitosti%20-%20ostalo/BoraStankovic31.jpg)

: Bora Stankovi
: Angelina 16, 2008, 06:51:22

**
NEMAKI KRITIARI O BORI STANKOVUU

Slovenska mekota i orijentalna divljina

Malo je dela u kojim je tako oslikan jedan svet herojske, anticke velicine,
koji potresa dusu svojom lirikom i tragicnoscu, ocenio je, neposredno pred
rat,
redakcijski odbor Nemacke akademije nauka i umetnosti

NEPOSREDNO pred Drugi svetski rat u Nemackoj je poraslo zanimanje

za knjizevnosti jugoistocne Evrope. Zato je nemacka akademija
pokrenula ediciju "Biblioteka jugoistocne Evrope". Naravno da je to
imalo svoju politicku i ideolosku pozadinu, ali kao trajna vrednost te
edicije ostaje cinjenica da su nemackim citaocima priblizena dela
velikih srpskih pisaca, kao sto su Laza Lazarevic, Milovan Glisic, Petar
Kocic, Ivo Andric. Velike zasluge za to ima Sava Davidovic-Zeremski,
koji je uspesno preveo dela ovih pisaca. Glavno mesto u ovoj ediciji
dobili su upravo srpski pisci koji su se kvalitetom svojih ostvarenja
izdvajali medju balkanskim narodima. Prva knjiga ove edicije Nemacke
akademije nauka i umetnosti bila je roman "Necista krv" Bore
Stankovica. Kakav je uspeh ovaj roman imao u Nemackoj govori
cinjenica o 20.000 prodatih primeraka, ali i kriticko reagovanje na
njega.
O Stankovicevom romanu pisano je u redovnim rubrikama knjizevne
kritike u najznacajnijim nemackim listovima i casopisima. Tako se
Stankovic sagledava kao "upravo majstorski tumac starobalkanskog
zivota" ("Reichssender Berlin"), a njegov roman kao "slika srpske
zemlje, njenih ljudi i njene proslosti, i to u raznoloskim drustvenim
slojevima, u blagostanju i u gorkoj nevolji" ("Reichssender
Kongsberg"). Berlinska ilustrovana revija za zene "Dame" veli da "ovaj
roman ('Necista krv') nosi u sebi vreo dah orijentalnog sveta.
Uzvisenost i surovost spajaju se u svecanoj tragicnosti. Kompleksna
osecanja opojne strasti, duboko ocajanje i poniznost u odricanju jesu
motivi i polovi izmedju kojih se krecu likovi u ovom romanu". Da je
ovaj Stankovicev roman bio otkrovenje za nemacke citaoce govori
prikaz kriticara "Dulmener Zeitung-a", koji ovako objasnjava izuzetnu
popularnost "Neciste krvi" u Nemackoj: "Jedan potpuno nepoznati svet
otvara se pred duhovnim ocima nemackih citalaca i vezuje ih za roman
sa napetoscu koja im prosto oduzima dah, sto vec odavno nisu doziveli

pri citanju dela modernih pisaca. Najlepse u ovom romanu jeste

produbljeno rekreiranje ljudskog zivota, ljubavi, strasti, bolova, zrtava,
divlje uzbudljivosti i plemenitog odricanja. Opis svadbe pokazuje
najvise pripovedacko umece. Covek osluskuje zvuke i posmatra izvrsne
opise u ovom romanu kao nesto novo, nesto nevidjeno..." Kriticar
knjizevnog casopisa "Die Literatur" zapaza da Stankovic, "taj
talentovani Srbin, izvrsni pisac, pise roman koji ima najvise knjizevne
vrednosti, i koji je, iako obimom skroman, vrlo snazno i upecatljivo
naslikao ceo jedan zivi svet, pun zivopisnog kolorita i lepote." Prisustvo
romanticnih motiva i lirskih elemenata u romanu "Necista krv" narocito
istice kriticar "Verliner Tagblatt-a": "U tom romanu je muzika koja nam
izgleda kao da doalazi iz davnih vremena - jedna skladna melodija koja
obuzima dusu i srce."
Gotovo svi kriticari punu paznju posvecuju etnoloskoj strani
Stankovicevog romana, sto je u skaldu sa pokusajem da se nemackoj
citalackoj publici predstavi jedan jos malo poznat predeo sa ljudima
koji zive stalno izmedju staroga i novog, izmedju proslosti i
sadasnjosti. Tako kriticari primecuju da se u romanu preplicu
"slovenska mekota i orijentalna divljina" ("Dulmener Zitung"), da
citalac u romanu moze naci "divne slike obicaja ove balkanske zemlje,
saroliki zivot ovog strasnog, iskonskog naroda". ("Reichssender
Leipzig").
Ipak, najcelovitije i najtacnije ocene "Neciste krvi" pruzili su nemacki
knjizevnici. Te ocene redovno su pohvalne, a zapazanja precizna i
usmerena pre svega na tematsko-motivske osobine romana. Tako
Herbert Ertl, u "Europiaische Revue", odusevljeno pise: "Kakav
ogroman i snazan zivot u tom delu obuhvacen! Bez milosti uvuceni u
sudbinu i sredinu devojke i zene Sofke, do kraja se ne mozemo
otrgnuti i pobeci Stankovicevoj pripovedackoj vestini." Upravo na
predlog Ertla "Necista krv" je postala obavezna lektira u nemackim
skolama! Isti autor u minhenskom casopisu "Deutshe Zeitschrift"
zapaza da Stankovic "prica novelisticki, sa jedrinom i jasnocom, te da
jednim potezom postavlja figuru i ocrtava osobenosti zene i sredine u
kojoj ta zena zivi". Pesnik i esejista Horst Klaus, u casopisu
"Magdeburger General Auzeiger", takodje je uocio lirizaciju u
Stankovicevom romanu, i zakljucio: "Stankovic je pesnik, pravi
pesnik!"
Mozda najpohvalnija i najznacajnija ocena Stankovicevog romana
dosla je od samog redakcijskog odbora Nemacke akademije nauka i
umetnosti. U predgovoru nemackom izdanju "Neciste krvi" zakljuceno
je da je Stankovicevo delo "najbolji srpski moderni roman", i da je

"tako znacajno knjizevno delo da se slobodno moze reci da je to delo

od svetske vrednosti!... Ovaj se roman moze i mora staviti pored
najznacajnijih romana u svetskoj knjizevnosti. Malo je dela u kojima je
tako oslikan jedan svet herojske, anticke velicine, koji potresa dusu
svojom lirikom i tragicnoscu".
Ovi kratki izvodi iz kritickih napisa o Stankovicevom romanu pred
samu okupaciju, a i tokom nje, govore o pojacanom interesovanju
Nemaca za Srbiju i Srbe, najpre kao moguce saveznike, a potom kao
protivnike. Ipak, ako se izuzme politicki kontekst, recepcija
Stankovicevog romana u Nemckoj, a kasnije i recepcija knjiga drugih
srpskih pripovedaca, svedoci o neprekinutim knjizevnim i duhovnim
vezama Nemacke i Srbije, cak i u najtezim danima rata i okupacije.
Bojan Djordjevic
23.04.2008.
Iz knjige "Srpska kultura pod okupacijom", izdavac
"Sluzbeni glasnik", 2008.

Powered by SMF 1.1.10 | SMF 2006-2007, Simple Machines LLC | :