Asimov Isak

ROBOTI I CARSTVO
Prevod: ivkovi Mirjana
Asimov Isaac ROBOTS AND EMPIRE, 1985.
Serija "Roboti-Carstvo-Zadubina"
(5)
POLARIS
1990.
POTOMAK
@03 = Aurora
1.
Gladija je opipala platnenu naslonjau kako bi se uverila da nije suvie vlana, a zatim je sela.
Jednim pokretom podesila je kontrole tako da se nala u poluleeem poloaju, a drugim je aktivirala
dijamagnetsko polje koje joj je kao i uvek omoguilo da se osea krajnje oputeno. A zato da ne?
Ona je, u stvari, lebdela - centimetar iznad tkanine.
No je bila topla i ugodna, jedna od onih koje su planetu Auroru prikazivale u najboljoj svetlosti -
miomirisnu i zvezdama osvetljenu.
Osetivi teskobu usled tuge, stala je da prouava brojne male iskre koje su obrazovale ustrojstva
na nebu, iskre koje su bile tim sjajnije jer je prethodno naredila da se svetla u njenoj nastambi
prigue.
Kako to, pitala se, da nikad nije nauila imena zvezda i da nikada nije saznala koja je koja tokom
sve dvadeset tri dekade svoga ivota. Jedna od njih bila je zvezda oko koje se okretala njena rodna
planeta Solarija, zvezda koju je, u prve tri dekade svoga ivota, smatrala naprosto za "sunce".
Gladiju su odavno prozvali Gladi Solarija. To se dogodilo kada je dola na Auroru, pre dvadeset
dekada - dve stotine standardnih galaktikih godina - a svrha tog nadimka bila je da se, ne ba na
prijateljski nain, oznai njeno poreklo. Prethodnog meseca bila je dvestogodinjica njenog prispea,
koju niim nije obeleila jer nije elela da misli na te dane. Pre njih, na Solariji, bila je Gladija...
Delmar.
Nelagodno se trgla. Gotovo da je zaboravila na to prezime. Da li zbog toga to je to bilo tako
davno? Ili se, u stvari, trudila da zaboravi?
Tokom svih ovih godina nikada nije zaalila za Solarijom, nikada joj nije nedostajala.
Pa u emu je, onda, sada bila stvar?
Da nije moda u pitanju bilo to to je sada, sasvim iznenada, otkrila da ju je nadivela? Vie je
nije bilo - predstavljala je istorijsko seanje - a ona je nastavila da ivi? Da li joj je sada zbog toga
nedostajala?
elo joj se nabra. Ne, nije joj nedostajala, zakljuila je odluno. Nije eznula za njom, niti je
elela da se na nju vrati. Stvar je, naprosto, bila u tome to je minulo ono neto bolno to je, iako
veoma razorno, prestavljalo tako vaan deo nje.
Solarija! Poslednji od svetova Svemiraca koji je trebalo naseliti i pretvoriti u dom za
oveanstvo. A kao takav, prema nekom tajanstvenom zakonu simetrije, moda je bio prvi koji je
morao odumreti?
Prvi? Da li je to podrazumevalo da e za njim doi i drugi i trei i tako dalje?
Gladija oseti kako joj se tuga produbljuje. Bilo je onih koji su odista smatrali da se tako neto
podrazumeva. Ako je to tano, onda bi Aurora, dom koji je odavno prihvatila kao svoj, poto je
predstavljala prvi svet koji su Svemirci naselili, trebalo da, po istom zakonu simetrije, odumre
poslednja od pedeset postojeih. U tom sluaju, Aurora bi mogla, ak i po najgorim okolnostima, da
nadivi i njen vlastiti produeni ivotni vek - i ako do toga doe pravda e biti zadovoljena.
Pogledom ponovo stade da pretrauje zvezde. Bez uspeha. Nije bilo naina na koji bi mogla da
odredi koja je od ovih neraspoznatljivih taaka svetlosti predstavljala sunce Solarije. Zamiljala je
da bi ono trebalo da bude jedna od onih sjajnijih zvezda, ali ak je i takvih bilo na stotine.
Podigla je ruku i napravila pokret kojim je oduvek dozivala Denila. injenica da je bio mrak nije
bila vana.
Robot Denil Olivav stvorio se pored nje gotovo istog asa. Niko ko ga je poznavao pre neto vie
od dvadeset dekada, kada ga je tek projektovao Han Fastolf, ne bi mogao da uoi nikakvu vidljivu
promenu u njemu. Njegovo iroko lice sa visoko postavljenim jagodicama, kratkom bronzanom
kosom zaeljanom unazad; njegove plave oi, njegovo visoko, dobro sastavljeno i potpuno
humanoidno telo uinilo bi mu se isto onako mlado i isto onako mirno i bezoseajno kao i uvek.
"Mogu li vam na bilo koji nain biti od pomoi, gospoo Gladija?" upita on jednolinim glasom.
"Da, Denile. Koja je od ovih zvezda sunce Solarije?"
Denil nije ak ni podigao pogled, ve smesta odvrati: "Nijedna od njih, gospoo Gladija. U ova
doba godine sunce Solarije izlazi tek u 3,2O."
"Oh?" Gladija je bila zbunjena. Zbog neega je pretpostavljala da svaka zvezda za koju se ona
zainteresuje mora biti vidljiva u svakom trenutku kada njoj padne na pamet da pogleda put neba.
Razume se, one su izlazile i zalazile u razliito vreme. Toliko je i ona znala. "Znai, zurila sam ni u
ta."
"Zvezde su, zakljuio sam to na osnovu ljudskih reakcija, divne", ree Denil, kao da pokuava da
je utei, "bez obzira na to da li je neka odreena meu njima vidljiva ili nije."
"Verovatno", ree Gladija nezadovoljno i puknuvi prstima ispravi naslonjau. Zatim ustade. "Ja
sam, dodue, elela da vidim sunce Solarije... ali ipak ne tako arko da bih ovde ostala da sedim do
3,2O".
"ak i kada biste saekali", ree Denil, "bila bi vam potrebna uveliavajua soiva."
"Uveliavajua soiva?"
"Ne moe se ba dobro viditi golim okom, gospoo Gladija."
"Sve gore od goreg!" Ona otra ruke o pantalone. "Trebalo je prvo da se posavetujem s tobom,
Denile!"
Svako ko je poznavao Gladiju pre dvadeset dekada, kada je stigla na Auroru, uoio bi promenu.
Za razliku od Denila, ona je bila gotovo ljudsko bie. Jo je bila visoka sto pedeset pet centimetara,
gotovo deset centimetara ispod idealne visine za jednu enu Svemiraca. Pomno se trudila da ouva
svoj vitki stas i na njenom telu se nisu primeivali nikakvi znaci slabosti ili ukoenosti. Pa ipak, u
kosi su joj se nazirale sede, oko oiju siune bore, a na koi su poele da joj se pojavljuju pege.
Mogla je jo da poivi deset do dvanaest dekada, ali nije se moglo porei da vie nije bila mlada. To
joj, meutim, nije smetalo.
Ona ree: "Da li si u stanju da razazna sve zvezde, Denile?"
"Poznajem one koje se mogu videti golim okom, gospoo Gladija."
"Kao i vreme njihovog izlazka i zalaska bilo kog dana u godini?"
"Da, gospoo Gladija."
"Kao i mnoge druge stvari o njima?"
"Da, gospoo Gladija. Dr Fastolf me je jednom zamolio da prikupim astronomske podatke kako bi
mu bili nadohvat ruke i kako ne bi morao da se slui kompjuterom. Imao je obiaj da kae kako mu je
prijatnije kada mu ja tako neto saoptim nego kada to uini njegov kompjuter."A zatim, kao da
nagaa kako e glasiti sledee pitanje, on nastavi: "Nije naglasio zato bi to trebalo da bude tako."
Gladija podie levu ruku i napravi odgovarajui pokret. Njena kua se istog asa osvetli. Pri
blagoj svetlosti koja je sada dopirala do nje, bila je podsvesno svesna senkovitih oblija nekolicine
robota, ali nije obratila panju na to. U svakoj dobro uraenoj nastambi ljudima su se roboti uvek
nalazili nadohvat ruke, kako zbog sigurnosti tako i da bi im uvek bili na usluzi.
Gladija poslednji put baci kratak pogled prema nebu, na kome su zvezde sada izgledale blede pri
rasprenoj svetlosti iz kue. Ona se lagano strese. Bilo je to donkihotski. Kakve koristi od toga ak i
da je bila u stanju da vidi sunce tog sada izgubljenog sveta, jednu bledu taku meu mnogima? Isto
tako je mogla nasumce da izabere bilo koju taku, kae sama sebi da je to sunce Solarije i zagleda se
u nju.
Ona ponovo obrati panju na R. Denila. Strpljivo ju je ekao, dok mu je vei deo lica bio u senci.
Uhvatila je sebe kako ponovo razmilja o injenici da se on tako malo promenio od kako ga je
prvi put videla kada je prispela u nastambu dr Fastolfa pre toliko vremena. Razume se da je pretrpeo
izvestan broj popravki. To joj je bilo poznato, ali je predstavljalo jedno od onih neodreenih znanja
koja ovek potiskuje i dri to dalje od sebe.
Posredi je bio deo opte nesavrenosti koja se takoe odnosila na ljudska bia. Svemirci su mogli
da se hvale svojim elinim zdravljem i ivotnim vekom koji se protezao na trideset do etrdeset
dekada, ali nisu bili potpuno imuni na razorno delovanje starenja. Jedna od Gladijinih bedrenih
kostiju bila je uglavljena u bedrenu zglobnu aicu od titanijum-silikona. Njen ceo levi palac bio je
vetaki, mada to niko ne bi mogao da utvrdi bez paljivog ispitivanja pomou ultrazvuka. ak su i
neki od njenih nerava bili zamenjeni vetakim vlaknima. Sline stvari bile su karakteristine za
svakog Svemirca njenog doba na bilo kome od pedeset svetova koji su im pripadali (ne, na etrdeset
devet, jer Solarija se vie nije mogla ubrajati meu njih).
Meutim, pominjanje takvih stvari predstavljalo je krajnju neutivost. Medicinski zapisi koji su se
odnosili na tako neto, a koji su morali postojati u sluaju da se ukae potreba za daljim leenjem,
nikada i ni zbog kakvih razloga nisu bili obelodanjivani. Hirurzi, iji su prihodi bili znatno vii i od
prihoda samog predsednika, bili su tako dobro plaeni delimino i zbog toga to su, doslovce, izgnani
iz utivog drutva. Naprosto, zato to su znali.
Sve je to predstavljalo deo kompleksa Svemiraca koji se odnosio na dug ivot, na njihovu
nevoljnost da priznaju postojanje starosti, ali Gladija se nikada nije uputala u analiziranje uzraka.
Bilo joj je neprijatno da o sebi razmilja na taj nain. Da je samo imala trodimenzionu kartu same
sebe sa svim protetikim delovima, svim popravkama, oznaenim crvenom bojom na sivilu njenog
prirodnog bia, kakvo bi samo sveopte crvenilo predstavljala, posmatrana, iz daljine. Ili je bar tako
zamiljala.
Njen je mozak, meutim, bio jo nedirnut i ceo i sve dok su stvari tako stajale, ona je bila
netaknuta i cela, bez obzira na ono to se deavalo sa ostalim delovima njenog tela.
To ju je vratilo na Denila. Mada ga je poznavala dvadeset dekada, njen je bio tek godinu dana.
Kada je Fastolf umro (moda je zavrio ranije usled oajanja), sve je zavetao gradu Eosu, to je bilo
i uobiajen postupak. Meutim, dve stvari ostavio je Gladiji, pored toga to ju je naveo kao vlasnika
nastambe u kojoj je obitavala, robota koji su se u njoj nalazili, kao i ostale pokretne imovine, zajedno
za zemljitem koje je ilo uz to.
Jedna od tih stvari bio je Denil.
Gladija upita: "Da li se sea svega to si ikad pohranio u seanje tokom dvadeset dekada,
Denile?"
Denil ozbiljno ree: "Verujem, gospoo Gladija. U stvari, da sam ikada bilo ta zaboravio, ja to
ne bih mogao da znam, jer bi to bilo zaboravljeno, a ja se ne bih ni seao da sam ikada ita slino
pohranio u pamenje."
"To nema smisla", ree Gladija. "Sasvim je mogue da se sea da si neto znao, ali da datog
trenutka to nikako ne moe da prizove u pamenje. esto mi se dogaa da mi je neto na vrh jezika,
da se tako izrazim, ali nisam u stanju da se prisetim."
Denil ree: "Ne razumem, gospoo. Da sam neto znao, onda bih toga mogao da se setim kada bi
mi to bilo potrebno."
"Savreno seanje?" Lagano su ili prema kui.
"Puko seanje, gospoo. Tako sam projektovan."
"Koliko jo dugo?"
"Ne razumem gospoo."
"Hou da kaem, koliko e tvoj mozak jo moi da odoleva? Ve preko dvadeset dekada
akumuliranja seanja, koliko jo moe tako da nastavi?"
"Ne znam, gospoo. Do sada nisam osetio nikakve potekoe."
"Moda i nee - dok iznenada ne otkrije da se vie niega ne sea."
inilo se da je Denil jedan trenutak bio zamiljen. "To bi moglo da se dogodi, gospoo."
"Zna, Denile, nisu sva tvoja seanja podjednako vana."
"Nisam u stanju o tome da sudim, gospoo."
"Ostali jesu. Bilo bi sasvim mogue oistiti tvoj mozak, Denile, a zatim ga, pod budnim nadzorom,
ponovo ispuniti samo vanim seanjima - recimo jednom desetinom onoga to sada obuhvata. Tada bi
bio u stanju da ostane nekoliko vekova due nego inae. Kada bi se taj tretman ponavljao, mogao bi
veno da traje. To je razume se, skup proces, ali ja ne bih cepidlaila na tome. Zavreuje ti to."
"Da li bih se i ja pitao o tome, gospoo? Da li bi se od mene trailo da pristanem na takav jedan
postupak?"
"Razume se. Ja ti ne bih naredila da uradi neto slino, ako ti to ne eli. To bi znailo izneveriti
poverenje dr Fastolfa."
"Hvala vam, gospoo. U tom sluaju, moram vam saoptiti da se ja nikada svojevoljno ne bih
podvrgao jednom takvom procesu, sem u sluaju da izgubim mo pamenja."
Stigli su do vrata i Gladija zastade, a onda ree iskreno zbunjena: "Zato da ne, Denile?"
Denil tiho odvrati: "Postoje seanja koja ne smem rizikovati da izgubim, gospoo, bilo nepanjom
bilo zbog slabe procene onih koji bi rukovali procesom."
"Poput onih koja se odnose na izlazak i zalazak zvezda? Oprosti, Denile, nisam nameravala da
zbijam s tim alu. Na koja si seanja mislio?"
Denil ree jo tiim glasom: "Gospoo, mislio sam na seanja vezana za mog nekadanjeg
partnera, Zemljanina Eliju Bejlija."
Gladija je ostala da stoji, zateena, tako da je Denil bio taj koji je morao, konano, da preuzme
inicijativu i da znak da se vrata otvore.
2.
U dnevnoj sobi ekao je robot iskar Reventlov i Gladija ga pozdravi s istom onom nelagodnou
koja bi je uvek obuzela kada bi se suoila s njim.
U odnosu na Denila bio je primitivan. Bilo je oigledno da je robot - od metala, sa licem na kome
nije bilo nieg ljudskog i oima koje su sijale nejasnom crvenom bojom, to se moglo viditi ako je
bilo dovoljno mrano. Dok je Denil nosio odeu, iskar je bio ogrnut tek iluzijom odee - ali ta
iluzija je bila veoma uspena, jer ju je Gladija lino kreirala.
"Pa, iskare", ree ona.
"Dobro vee, gospoo Gladija", ree iskar, lako se naklonivi.
Gladija se prisetila rei koje je davno ula od Elije Bejlija, a koje su joj sada poput apata
odzvanjale u dubinama mozga:
"Denil e se brinuti o tebi. Bie ti i prijatelj i zatitnik i ti mora biti njegov prijatelj - meni za
ljubav. Ali iskar je taj koga elim da slua. Dozvoli da ti on bude savetnik."
Gladija se namrtila. "Zato on? Nisam sigurna da mi se dopada."
"Ne traim od tebe da ti se dopada. Traim da mu veruje."
Nije eleo da mi objasni zato.
Gladija je pokuala da veruje robotu iskaru, ali bilo joj je drago to nije morala da gaji nikakvu
naklonost prema njemu. Bilo je neeg u njemu to ju je svaki put kada bi ga ugledala nateralo da se
najei.
I Denila i iskara posedovala je kao korisne delove svoje nastambe mnogo dekada tokom kojih je
Fastolf bio njihov nominalni vlasnik. Han Fastolf je tek na samrtnikoj postelji preneo vlasnitvo na
nju. iskar je, posle Denila, bio druga stvar koju je Fastolf ostavio Gladiji.
Starcu je rekla: "Dovoljan mi je Denil, Hane. Tvoja kerka Vasilija volela bi da ima iskara.
Sigurna sam u to."
Fastolf je mirno leao na krevetu, zatvorenih oiju, ve godinama ga nije videla ovako spokojnog.
Nije odmah odgovorio, te je na trenutak pomislila kako nije ni primetila kada je izdahnuo. Grevito
je pojaala stisak ake u kojoj je drala njegovu i on je otvorio oi.
Proaputao je: "Nije me briga za moje bioloke kerke, Gladija. Ve dvadeset dekada imam samo
jednu pravu ker, a to si ti. elim da ti dobije iskara. Veoma je vredan."
"U emu se sastoji njegova vrednost?"
"Ne umem da ti objasnim, ali njegovo prisustvo je za mene uvek predstavljalo potporu. Zadri ga
zauvek, Gladija. Obeaj mi da hoe."
"Obeavam", ree ona.
Tada se njegove oi otvorie jo jednom i on poslednjom sakupljenom snagom ree, gotovo
prirodnim glasom: "Volim te, Gladija, keri moja."
A Gladija odvrati: "Volim te, Hane, oe moj."
To su bile poslednje rei koje je izgovorio i koje je uo. Gladija uvide da dri ruku mrtvog
oveka, ali izvesno vreme nije mogla sebe da natera da je ispusti.
Tako je iskar postao njen. Ali i dalje je kod nje izazvao teskobu, a ona nije mogla da kae zbog
ega.
"Pa, iskare", ree ona, "pokuavala sam da na nebu meu ostalim zvezdama ugledam Solariju, ali
Denil mi kae da to nee biti mogue do 3,2O, a ak e mi i tada biti potrebna uveliavajua soiva.
Da li si to znao?
"Ne, gospoo."
"Da li sve te asove da provedem budna? ta misli?
"Smatram, gospoo Gladija, da bi bilo bolje da odete na poinak."
Gladija zabaci glavu. "Stvarno? A ta ako odluim da bdim?
"Moje je samo da predloim, gospoo, ali vas sutra eka teak dan i bez sumnje ete aliti za
proputenim snom ako ostanete budni."
Gladija se namrti. "Kako to da u sutra imati teak dan, iskare? Ne znam ni za kakvu
predstojeu potekou."
iskar ree: "Imate sastanak, gospoo, sa nekim Levularom Mandamusom."
"Stvarno? Kada je zakazan?"
"Pre jednog sata. Telefonirao je i ja sam bio tako slobodan da..."
"Ti si bio tako slobodan? Ko je on?"
"On je lan Robotikog instituta, gospoo."
"Znai, u pitanju je jedan od pomonika Keldena Amadira."
"Da gospoo."
"Shvati, iskare, da nisam ni najmanje zainteresovana da se viam ni s tim Mandamusom ni sa
bilo kim ko je u bilo kakvoj vezi sa onim otrovnim gadom Amadirom. Stoga, ako si bio tako slobodan
da mu u moje ime zakae sastanak, onda smesta uzmi daljnju slobodu, te mu ponovo telefoniraj i
otkai."
"Ako potvrdite da je to nareenje, gospoo, i uinite da to nareenje bude punovano i konano,
onako kako vi to umete, pokuau da vas posluam. Moda neu biti u stanju. Ja, vidite, smatram da
ete sebi nauditi ako otkaete taj sastanak, a ne smem dozvoliti da vam se bilo ta loe dogodi zbog
nekog mog postupka."
"Moda je tvoja procena pogrena, iskare. Ko je taj ovek zbog koga bih mogla da imam nevolja
ako se ne vidim s njim? To to je on lan Robotikog instituta teko da ima bilo kakve vanosti za
mene."
Gladija je bila potpuno svesna injenice da se iskaljuje na iskaru bez ikakvog opravdanja.
Uznemirile su je vesti o naputanju Solarije i stidela se svog neznanja koje ju je nagnalo da trai
Solariju na delu neba gde se ona nije nalazila.
Razume se, Denilovo znanje bilo je to koje je njen nedostatak istaklo, ali ona se ipak nije
obrecivala na njega - jer Denil je izgledao kao ljudsko bie i Gladija se automatski i odnosila prema
njemu kao da je takav. Sve je bilo u pojavi. iskar je izgledao kao robot, tako da je svako lako
mogao pretpostaviti da on ne poseduje oseanja koja bi se mogla povrediti.
I, dakako, iskar uopte nije reagovao na Gladijinu osornost. (Ni Denil ne bi reagovao - kada bi
dolo do toga.) On ree: "Rekao sam za dr Mandamusa da je lan Robotikog instituta, ali on je
moda i vie od toga. Poslednjih nekoliko godina bio je desna ruka dr Amadira. To je ono to mu
pridaje vanost i ne bi ga trebalo ignorisati. Ne bi bilo dobro uvrediti dr Mandamusa, gospoo."
"Odista, iskare? Ba me briga za Mandamusa, a jo manje me briga za Amadira. Pretpostavljam
da se sea da je Amadiro nekada, kada smo on, ja i svet bili mladi, uinio sve to je mogao kako bi
dokazao da je dr Fastolf ubica. Njegove mahinacije osujeene su tek pravim udom."
"Odlino se seam, gospoo."
"Sad mi je lake. Pobojala sam se da si to tokom dvadeset dekada zaboravio. Tokom tih dvadeset
dekada nisam imala nikakve veze ni sa Amadirom ni sa bilo kim ko je bio u vezi s njim i nameravam
da se i dalje pridravam tog pravila. Ba me briga da li e mi to nauditi i ba me briga za mogue
posledice. Neu da se sastanem sa dr... ko god da je on... i, ubudue, nemoj zakazivati sastanke u
moje ime, a da se prethodno ne posavetuje sa mnom ili, bar, da ne objasni da ja treba jo da dam
svoju saglasnost."
"Da, gospoo", ree iskar, "ali smem li da ukaem..."
"Ne, ne sme", ree Gladija i okrenu mu lea.
Vladala je tiina tokom koje je napravila tri koraka, udaljui se, a zatim iskar mirnim glasom
ree: "Gospoo, moram vas zamoliti da imate poverenje u mene."
Gladija zastade. Zato je upotrebio taj izraz?
Ponovo je zaula taj davni glas: "Ne traim od tebe da ti se dopada. Traim da mu veruje."
Ona stisnu usne i namrti se. Nerado, uopte ne elei da to uini, ona se okrenu.
"Pa", ree neljubazno, "ta eli da kae, iskare?"
"Samo to, gospoo, da je, dok je dr Fastolf bio iv, njegova politika dominirala Aurorom i svim
svetovima Svemiraca. Rezultat toga bio je da je Zemljanima bilo dozvoljeno da slobodno migriraju
na razne pogodne planete u galaksiji; svetovi koje sada nazivamo Svetovima Naseljivaa u to su
vreme cvali. Meutim, dr Fastolfa vie nema, a njegovim naslednicima nedostaje njegov presti. Dr
Amadiro i dalje zastupa svoje antizemaljske poglede i postoji verovatnoa da oni sada odnesu
prevagu, te da na snagu stupi silovita politika struja protiv Zemlje i Svetova Naseljivaa."
"Ako do toga i doe, iskare, ta ja tu mogu da uinim?"
"Moete se videti sa dr Mandamusom i moete otkriti zato je toliko nestrpljiv da se sastane sa
vama, gospoo. Uveravam vas da je krajnje uporno zahtevao da se sa vama vidi to je ranije mogue.
Traio je da to bude u O8,OO".
"iskare, nikada nikog ne primam pre podneva."
"Objasnio sam mu to, gospoo. Shvatio sam njegovo nestrpljenje da vas vidi u vreme doruka,
uprkos mom objanjenju, kao izraz oajanja. Osetio sam da je vano otkriti zbog ega je toliko
oajan."
"A ako se ne sastanem s njim, onda e mi to, smatra ti, zar ne, lino nauditi? Ne pitam te da li e
zbog toga pretrpeti neku tetu Zemlja, Naseljivai, ovo ili ono. Hoe li to nauditi meni?"
"Gospoo, to bi moglo nepovoljno uticati na sposobnost Zemlje i Naseljivaa da nastave sa
naseljavanjem galaksije. Taj se san zaeo u umu policajca u civilu Elije Bejlija pre vie od dvadeset
dekada. Tako bi svako nanoenje tete Zemlji predstavljalo skrnavljenje seanja na njega. Da li
greim kada smatram da biste vi svako skrnavljenje uspomene na njega osetili kao lino
ugroavanje?"
Gladija se pokolebala. Elija Bejli je ve drugi put za jedan sat pomenut u razgovoru. Ve je dugo
bio mrtav - jedan kratkoveni Zemljanin koji je umro pre vie od esnaest dekada - pa ipak je i puko
pominjanje negovog imena bilo u stanju da je uzdrma.
Ona ree: "Kako stvari mogu tako iznenada postati u toj meri ozbiljne?"
"Nisu postale iznenada, gospoo. Tokom dvadeset dekada narod sa Zemlje i ljudi sa Svetova
Svemiraca ili su uporednim putevima, a mudra politika dr Fastolfa spreavala je izbijanje sukoba
meu njima. Meutim, uvek je postojala jaka opozicija kojoj je dr Fastolf sve vreme morao da se
odupire. Sada kada dr Fastolfa vie nema, opozicija je mnogo jaa. Naputanje Solarije u velikoj
meri je ojaalo tu opoziciju, tako da ona uskoro moe postati vodea politika sila."
"Zato?"
"Jasno je, gospoo, da snaga Svemiraca opada i mnogi itelji Aurore mora da oseaju kako treba
preduzeti neku znaajnu akciju - sad ili nikada."
"I ti smatra da moje vienje sa tim ovekom moe odigrati vanu ulogu u spreavanju svega
toga?"
"Tako je, gospoo."
Gladija je trenutak utala, a za to vreme se ponovo prisetila, mada nevoljno, da je jednom Eliji
obeala kako e verovati iskaru. Ona ree: "Pa dobro, ne elim da vidim tog ovjeka i ne smatram
da e moje vienje s njim bilo kome biti od koristi... ali, u redu, sastau se sa njim."
3.
Gladija je spavala i kua je bila u mraku - prema ljudskim normama. Meutim, u njoj je bilo ivo,
posvuda kretanje i akcija, jer bilo je puno posla za robote - a oni su mogli da ga obavljaju pri
infracrvenoj svetlosti.
Nastambu je valjalo dovesti u red posle neizbenog vaara nastalog tokom dana. Trebalo je uneti
zalihe, izbaciti ubre, neto oistiti, neto izglancati ili spremiti, trebalo je proveriti ureaje i stalno
uvati strau.
Ni na jednim vratima nije postojala brava; nije bilo potrebe. Na Aurori nije bilo nikakvog nasilja,
koje bi ugroavalo bilo ljude, bilo vlasnitvo. Nije ni moglo biti nieg slinog, jer su roboti sve
vreme uvali nastambu i svako ljudsko bie. To je svima bilo dobro poznato i bilo je prihvatano
zdravo za gotovo.
Cena takvog mira bila je ta to su roboti-straari morali uvek da budu na svom mestu. Nikada nisu
korieni - ali to je bio samo stoga to su uvek bili prisutni.
iskar i Denil, ije su sposobnosti bile kako izraajnije tako i uoptenije od sposobnosti ostalih
robota u nastambi, nisu imali neka odreena zaduenja, sem ako neko ne bi kao odreenu dunost
shvatao njihovu odgovornost za propisno obavljanje posla od strane ostalih robota.
U O3,OO zavrili su s obilaskom travnjaka i umarka kako bi se uverili da svi spoljanji straari
dobro izvravaju svoje obaveze i da nisu iskrsli nikakvi problemi.
Sreli su se na junoj granici zemljita koje je pripadalo nastambi i izvesno vreme su proveli u
razgovoru na skraenom i ezopovskom jeziku. Jedan drugog su odlino razumeli, jer za njima su bile
mnoge dekade komuniciranja i nije im bilo potrebno da se optereuju kitnjastou ljudskog govora.
Denil ree glasom koji je liio na sve sem na neujni apat: "Oblaci. Nevidljivo"
Da se Denil obraao ljudskim uima, on bi rekao: "Kao to vidi, prijatelju iskare, nebo se
naoblailo. Da je gospoa Gladija ekala da joj se ukae prilika da vidi Solariju, ona u tome ni u
kom sluaju ne bi uspela."
A iskarov odgovor "Predvieno. Bolje, sastanak", predstavljao je ekvivalent za: "To je stajalo i
u predvianjima vremenske prognoze, prijatelju Denile, i moglo se iskoristiti kao izgovor da se
gospoa Gladija rano spremi u krevet. Meutim, meni se inilo da je mnogo vanije suoiti se sa
problemom otvoreno i ubediti je da odobri ovaj sastanak o kome sam ti ve govorio."
"ini mi se, prijatelju, iskare", ree Denil, "da je glavni razlog koji je mogao da ti otea
ubeivanje taj to je bila uznemirena zbog naputanja Solarije. Ja sam tamo jednom bio sa partnerom
Elijom kada je gospoa Gladija jo bila Solarijanka i dok je jo tamo ivela."
"Uvek sam smatrao", ree iskar, "da gospoa Gladija nije bila sretna na svojoj rodnoj planeti; da
je rano napustila svoj svet i da nikada nije nameravala da se vrati. Ipak, slaem se s tobom da ju je,
ini se, poremetila injenica da je istorija Solarije okonana."
"Nije mi jasno ovakvo reagovanje gospoe Gladije", ree Denil, "ali ljudske reakcije esto
logiki ne proistiu iz dogaaja."
"Zbog toga je, ponekad, teko razabrati ta e nekom ljudskom biu nauditi, a ta ne." Da je iskar
bio ljudsko bie, mogao je to izgovoriti uz uzdah, ak uz razdraljiv uzdah. Ali poto on to nije bio,
izneo je to kao neku procenu jedne teke situacije bez ikakvog oseanja. "To je jedan od razloga to
mi tri zakona robotike izgledaju nepotpuna ili nedovoljna."
"To si mi ve i ranije govorio, prijatelju iskare, i ja sam pokuao da poverujem u to, ali nisam
uspeo"; ree Denil.
iskar je izvesno vreme utao, a zatim ree: "Intelektualno posmatrano, mislim da moraju biti
nepotpuni i nedovoljni, ali kada pokuam da poverujem u to, ne polazi za rukom, jer sam pod
njihovom komandom. A da nisam, siguran sam da bih verovao u njihovu nedovoljnost."
"To je paradoks koji nisam u stanju da razumem."
"Nisam ni ja. Pa ipak me neto nagoni da glasno izgovorim taj paradoks. Povremeno, ak oseam
da sam na pragu da otkrijem u emu se sastoji nepotpunost ili nedovoljnost tri zakona, to je bio
sluaj i u toku veeranjeg razgovora sa gospoom Gladijom. Upitala me je kako njoj lino moe
nauditi nepristajanje na sastanak, a ne kako to moe apstraktno izazvati neku tetu, a ja nisam mogao
da joj odgovorim, jer taj odgovor nije obuhvaen trima zakonima."
"Savreno si odgovorio, prijatelju iskare. Gospou Gladiju bi duboko pogodilo ako bi ita
promrailo uspomenu na partnera Eliju."
"To je bio najbolji odgovor u okviru tri zakona. Ali to nije bio najbolji mogui odgovor."
"Kako bi glasio najbolji mogui odgovor?"
"Ne znam, poto ne mogu da ga izrazim reima, niti da ga pojmim sve dok sam pod komandom
zakona."
"Nema nieg izvan zakona", ree Denil.
"Da sam ljudsko bie ", ree iskar, "mogao bih da vidim i mimo zakona i ini mi se, prijatelju
Denile, da e ti moi da gleda mimo njih pre mene."
"Ja?"
"Da, prijatelju Denile, ve dugo razmiljam o tome. Iako si robot, ti razmilja gotovo kao i
ljudska bia."
"Ne sme se na taj nain razmiljati", ree Denil lagano, gotovo kao da ga je to zabolelo.
"Razmilja o takvim stvarima zato to si u stanju da zaviri u ljudske umove. To te izobliuje i na
kraju bi moglo da te uniti. To je za mene jedna nesrena misao. Potrudi se da ne zaviruje u umove
vie no to mora."
iskar se okrenu od njega. "Ne mogu, prijatelju Denile. Neu. ao mi je to malo mogu da uinim
oko toga zbog tri zakona. Ne mogu da prodrem dovoljno duboko - usled straha da ne poinim neku
tetu. Nisam u stanju da utiem dovoljno neposredno - iz straha da ne napravim neku tetu."
"Pa ipak si na gospou veoma veto uticao, prijatelju iskare."
"Nije ba tako. Mogao sam da oblikujem njeno miljenje i nateram je da prihvati razgovor bez
pogovora, ali ljudski um je tako sloen da se ne usuujem mnogo ta da preduzmem. Gotovo svaki
moj potez izazvae posledice u iju prirodu ne mogu da budem siguran i koje mogu da nanesu tetu."
"Pa ipak si neto uinio sa gospoom Gladijom."
"Nisam morao. Na nju utie re 'poverenje' i ini je popustljivijom. Jo ranije sam uoio tu
injenicu, ali tu re koristim krajnje oprezno, jer bi preterana upotreba sigurno oslabila njenu mo.
Sve me to zbunjuje, ali ne mogu jednostavno poeti da kopam u potrazi za reenjem."
"Zato to to ne bi dozvolila tri zakona?"
Izgledalo je kao da se pojaao mutni sjaj iskarovih oiju. "Da. Tri zakona mi se uvek ispree na
putu. Ne mogu da ih preoblikujem - jer mi sami oni stoje na putu. Pa ipak, oseam da moram da ih
modifikujem, jer slutim da se blii katastrofa."
"To si ve i ranije pomenuo, prijatelju iskare, ali nisi objasnio prirodu te katastrofe."
"Stoga to mi njena priroda nije poznata. Odnosi se na sve veu netrpeljivost izmeu Aurore i
Zemlje, ali kako e to prerasti u stvarnu katastrofu, ne umem da kaem."
"Da li je mogue da ipak ne doe do katastrofe?"
"Mislim da nije. Osetio sam, meu odreenim funkcionerima Aurore koje sam sreo, dah katastrofe
- oekivanje trijumfa. Ne mogu to podrobnije da opiem, a ne mogu ni da se upustim u dublje
ispitivanje u potrazi za boljim opisom, jer mi to ne bi dozvolila tri zakona. Postoji jo jedan razlog
zbog koga do razgovora sa Mandamusom mora doi sutra. Tako e mi se pruiti prilika da prouim
njegov um."
"A ta ako ne bude mogao delotvorno da ga proui?"
Iako iskarov glas nije bio u stanju da izrazi oseanja u ljudskom smislu, nije se moglo prenebrei
oajanje koje je izbijalo iz njegovih rei. On kaza: "Onda u biti bespomoan. Mogu samo da se
drim zakona. ta bih drugo mogao da uinim?"
I Denil ree neno i potiteno: "Nita drugo."
4.
Gladija je ula u dnevnu sobu u 08,l5, namerno - i s primesom zlobe - odluivi da dozvoli da je
Mandamus (sada je nevoljno upamtila njegovo ime) eka. Naroitu je panju posvetila svom izgledu i
(prvi put za sve ove godine) zaalila je zbog sedih vlasi. U magnovenju je poelela da upotrebi
gotovo sveoptu praksu na Aurori - da se poslui kontrolom senke. Konano, ako bi izgledala mlado i
privlano, to bi stavilo ovog Amadirovog podreenog u jo nepovoljniji poloaj.
Potpuno je bila pripremljena da smesta zakljui kako joj se ne dopada, ali je tako bila bolno
svesna injenice da bi on mogao biti mlad i privlaan, da se njegovo vedro lice moe razvui u
veliastven osmeh kada se ona pojavi, da je moe i protiv njene volje privui.
Stoga joj je laknulo kada ga je ugledala. Da, bio je mlad, verovatno jo nije napunio ni pola veka,
ali on to nije ba na najbolji nain koristio. Bio je visok - moda l85 centimetara, ocenila je - ali
suvie mrav. Usled toga, liio je na vreteno. Kosa mu je za nijasu bila pretamna za jednog itelja
Aurore, oi prilino bledo kestenjaste, lice suvie izdueno, usne odve tanke, usta preiroka, ten
nedovoljno svetao. Ali ono to mu je najvie smetalo da deluje mlado bilo je to to je izgledao suvie
uredno, suvie bez smisla za alu.
Na trenutak se zadubivi u misli, Gladija se priseti istorijskih romana koji su bili veoma omiljeni
na Aurori (romana koji su uvek imali neke veze sa primitivnom Zemljom - to je bilo udno za jedan
svet koji je sve vie mrzeo Zemljane) i pomisli: Pa, on je prava slika puritanca.
Osetila je olakanje i gotovo se nasmeila. Puritance su obino opisivali kao hulje; bez obzira na
to da li je ovaj Mandamus odista bio takav ili ne, izgledalo je zgodno videti ga kao takvog.
Ali kada je progovorio, Gladija se razoarala, jer glas mu je bio mek i izrazito melodian.
(Trebalo je da sadri nazalni izgovor, ako je eleo da se dri stereotipa.)
On ree: "Gospoo Gremionis?"
Ona isprui aku uz paljivo odmeren utiv osmeh. "Gospodine Mandamus. Molim vas, zovite me
Gladija. Svi me tako oslovljavaju."
"Poznato mi je da svoje ime koristite profesionalno..."
"Koristim ga u svim prilikama. A moj brak se pre nekoliko dekada prijateljski okonao."
"Verujem da je dugo trajao."
"Vrlo dugo. Bio je veoma uspean, ali ak se i veliki uspesi zavravaju na prirodan nain."
"Ah", ree Mandamus mudro. "Nastaviti poto nastupi kraj, ponekad znai pretvoriti uspeh u
promaaj."
Gladija klimnu i ree, jedva se osmehnuvi: "Veoma mudro za nekoga ko je tako mlad - ali da
preemo u trpezariju? Doruak je pripremljen, a ja sam vas sigurno dosta dugo zadrala."
Tek kada je Madamus krenuo za njom i podesio svoj korak njenom, Gladija je postala svesna
prisustva njegova dva robota pratioca. Bilo je nezamislivo za bilo kog itelja Aurore da bilo gde
krene bez robotske pratnje, ali sve dok su roboti mirovali nisu privlaili panju oka sa Aurore.
Bacivi jedan brz pogled u njihovom pravcu, Gladija primeti da su to najnoviji, krajnje skupi
modeli. Imali su usavrenu pseudoodeu koja je, iako je nije Gladija kreirala, bila prvorazredna.
Gladija je bar toliko morala sebi da prizna, mada je to nevoljno uinila. Jednog dana morae da
otkrije ko ju je kreirao, jer nije prepoznavala stil, a to je moglo da znai da e uskoro dobiti jednog
novog i opasnog konkurenta. Uhvatila je sebe kako se divi nainu na koji je stil pseudoodee bio
izuzetno istovetan za oba robota, pa ipak i izrazito osoben za svakog. Niste mogli jednog da zamenite
s drugim.
Mandamus je uhvatio njen brz pogled i protumaio je njen izraz lica zbunjujue tano.
(Inteligentan je, pomisli Gladija, razoarano.) On ree: "Egzodizajn mojih robota uradio je jedan
mladi na Institutu koji se jo nije probio. Ali uspee, ne mislite li tako?"
"Sasvim sigurno hoe", ree Gladija.
Gladija nije oekivala da e povesti poslovni razgovor dok ne zavre sa dorukom. Bilo je
krajnje nepristojno za vreme obeda govoriti o bilo emu drugom do o sitnicama, a Gladija je
nagaala da se Mandamus nije ba najbolje snalazio kada su u pitanju bile sitnice. Razume se, mogli
su razgovarati o vremenu. Pomenute su nedavne dugotrajne kie, koje su sreom prole, kao i
predvianja za nastupajuu sunu sezonu. Iskazano je gotovo nezaobilazno divljenje prema nastambi
domaice, to je Gladija primila sa uvebanom skromnou. Nije preduzela nita da olaka njegovu
napetost, ve ga je putala da sam iznalazi teme, nimalo mu ne pomaui.
Konano, njegov pogled pade na Denila, koji je mirno i nepokretno stajao u svojoj nii u zidu;
Mandamus je uspeo da prevazie svoju auroransku ravnodunost i da ga primeti.
"Ah", ree on, "ono je, nema sumnje, uveni robot Denil Olivav. Njega je apsolutno nemogue
zameniti s nekim drugim. Zadivljujui primerak."
"Odista zadivljujui."
"On je sada va, zar ne? Fastolf vam ga je zavetao?"
"Da, doktor Fastolf mi ga je zavetao", ree Gladija, lagano naglasivi re doktor.
"Prosto je zauujue da su humanoidni roboti napravljeni na Institutu u toj meri izneverili. Da li
ste ikada o tome razmiljali?"
"ula sam za to", ree Gladija oprezno. (Da li je mogue da je to ono do ega eli zaobilazno da
stigne?) "ini mi se da nisam utroila mnogo vremena razmiljajui o tome."
"Sociolozi se jo trude da shvate. Izvesno je da mi iz Istituta nikada nismo preboleli to
razoaranje. Izgledalo je da je to krajnje prirodni razvoj. Neki od nas smatraju da je Fa... dr Fastolf
imao neke veze s tim."
Izbegao je da drugi put napravi istu greku, pomisli Gladija. Oi joj se suzie i ona postade jo
neprijateljskije raspoloena, poto je zakljuila da je on kod nje doao kako bi prikupio materijal
koji bi mogao da naudi jadnom, starom Hanu.
Ona osorno ree: "Svako ko tako misli je budala. Ako i vi tako mislite, znajte da zbog vas neu
povui ono to sam rekla."
"Nisam jedan od onih koji tako misle, uglavnom stoga jer ne vidim ta je to dr Fastolf mogao da
uini da izazove fijasko."
"Zato je iko bilo ta trebalo da uini? Iz svega proizlazi da ih narod nije eleo. Robot koji
izgleda kao ovek takmii se s ovekom, a onaj koji izgleda kao ena takmii se sa enom - a nije
nimalo prijatno imati takve takmace. itelji Aurore nisu eleli takmienje. Treba li dalje da
razmatramo stvar?"
"Seksualno takmienje?" ree mirno Mandamus.
Na trenutak se Gladijin pogled susretne s njegovim. Da li je znao za njenu davnanju ljubav prema
robotu Janderu? Je li bilo vano da li zna?
inilo se da i njegov izraz ni na koji nain ne govori kako je eleo da kae bilo ta drugo do onoga
to je stvarno rekao.
Ona konano ree: "Takmienje u svemu. Jedina krivica dr Hana Fastolfa koja je mogla da
doprinese takvom miljenju sastojala se u tome to je on svoje robote projektovao tako da suvie
podseaju na ljude, ali to je bio jedini nain."
"Mislim da ste ipak razmiljali o tome", ree Mandamus. "Nevolja je u tome to sociolozi
smatraju da strah od takmienja sa suvie ljudskom kolekcijom robota predstavlja odve
pojednostavljeno reenje. To samo po sebi ne bi bilo dovoljno, a ne postoji nikakav iole znaajan
dokaz o bilo kakvom drugom motivu koji bi ukazivao na antipatiju."
"Sociologija nije egzaktna nauka", ree Gladija.
"Ali nije ni sasvim neegzaktna."
Gladija slegnu ramenima.
Posle izvesne pauze, Mandamus ree: "U svakom sluaju, spreila nas je da valjano organizujemo
kolonizacione ekspedicije. Bez humanoidnih robota koji bi utrli put..."
Doruak jo nije bio potpuno zavren, ali Gladiji postade jasno da Mandamus nije vie u stanju da
izbegava netrivijalne teme. Ona ree: "Mogli smo sami da odemo."
Ovog puta je bio red na Mandamusa da slegne ramenima. "Teko. Pored toga, ti kratkoveni
varvari sa Zemlje, uz doputenje vaeg dr Fastolfa, preplavili su sve planete na vidiku poput poasti
buba."
"Jo ima mnogo raspoloivih planeta. Na milione. A ako su oni u stanju to da uine..."
"Razume se da oni to mogu", ree Mandamus, iznenada se uzbudivi. "To staje ivota, ali ta su za
njih ivoti? Gubitak dekade ili dve, i to je sve, a ima ih na milijarde. Ako koji milion i umre za vreme
procesa kolonizovanja, ko e to primetiti, koga je briga? Njih sigurno nije."
"Ubeena sam da ih je briga."
"Gluposti. Nai ivoti su dui i stoga vredniji - te mi i paljivije postupamo sa njima."
"I tako mi sedimo ovde i nita ne preduzimamo ve se samo rugamo Naseljivaima sa Zemlje zato
to su voljni da rizikuju svoje ivote, a to, ini se, za posledicu ima to da oni nasleuju Galaksiju."
Gladija nije bila svesna da osea toliku naklonost prema Naseljivaima, naprosto bila je
raspoloena da protivurei Mandamusu, ali dok je govorila nije mogla da se oslobodi utiska da je
ono to je zapoelo kao puko suprostavljanje imalo smisla i da je valjano odraavalo njena oseanja.
Pored toga, ula je i Fastolfa kako govori sline stvari u svojoj malodunosti poslednjih godina.
Na Gladijin znak sto je bio hitro i efikasno pospremljen. Doruak je mogao biti nastavljen, ali
razgovor i raspoloenje postali su prilino nepodesni za civilizovan obed.
Ponovo su se premestili u dnevnu sobu. Sledili su ih njegovi roboti, kao i Denil i iskar, i svi su
se smestili u svoje nie. (Mandamus nije napravio nijednu opasku u vezi sa iskarom, pomisli
Gladija, a i zato bi? iskar je bio prilino staromodan, ak primitivan, potpuno neupeatljiv u
poreenju sa Mandamusovim divnim primercima.
Gladija se smesti i prekrsti noge, potpuno svesna da kroj donjeg dela njenih sportskih pantalona
odrava jo uvek mladalaki izgled njenih nogu.
"Mogu li saznati razlog zbog koga ste eleli da se sastanete sa mnom, dr Mandamuse?" ree ona,
ne elei da dalje odlae stvari.
On ree: "Imam lou naviku da vaem lekovitu gumu posle obroka, to mi pomae pri varenju.
Imate li ta protiv?"
Gladija ukoeno odvrati: "To bi me ometalo."
(Ako ne bude u stanju da vae, moda e se nai u nepovoljnom poloaju. Pored toga, Gladija
kreposno dodade u sebi, u njegovim godinama ne bi trebalo da ima problema sa varenjem.)
Mandamus je ve bio delimino izvadio jedan mali pravougaoni paket iz gornjeg depa na tunici.
Vratio ga je, niim ne pokazavi da je razoaran, i promrmljao: "Razume se."
"Pitala sam vas, dr Mandamuse, za razlog zbog koga ste eleli da se sastanete sa mnom."
"U stvari, postoje dva razloga, gospoo Gladija. Jedan je line prirode, a drugi se tie drave.
Imate li neto protiv da krenem od privatnog?"
"Dopustite mi da iskreno primetim, dr Mandamuse, kako mi je teko zamisliti da postoji bilo ta
lino meu nama. Vi radite u Robotikom institutu, zar ne?"
"Da, tako je."
"I bliski ste sa Amadirom. Tako su mi rekli."
"Imam ast da radim sa doktorom Amadirom," odvrati on, blago naglasivi re doktor.
(Vraa mi milo za drago, pomisli Gladija, ali ja to neu prihvatiti.)
Ona ree: "Amadiro i ja smo silom prilika bili u izvesnoj vezi pre dvadeset dekada i ta veza je
ispala krajnje neprijatna. Od tada nisam bila u situaciji da stupim u bilo kakvu vezu s njim. Niti bih
stupala u bilo kakvu vezu s vama, u svojstvu njegovog bliskog saradnika, da me nisu ubedili kako bi
ovaj razgovor mogao biti vaan. Meutim, line stvari nikako ne bi mogle ovaj razgovor da uine i
najmanje vanim. Kako bi bilo, dakle, da nastavimo sa pitanjem vezanim za dravu?"
Mandamus obori pogled i obraze mu obli blago rumenilo koje je moglo da bude posledica
nelagodnosti. "Dozvolite mi, onda, da se ponovo predstavim. Ja sam Levular Mandamus, va
potomak u petom pokolenju. Ja sam pra-pra-pra-praunuk Santriksa i Gladije Gremionis. I obratno, vi
ste moja pra-pra-pra-prababa."
Gladija ubrzano zatrepta, pokuavajui da ne pokae u kojoj ju je meri ovo pogodilo (u tome nije
ba najbolje uspevala). Svakako da je imala potomke i zato jedan od njih ne bi bio ovaj ovek?
Ipak je upitala: "Jeste li sigurni?"
"Sasvim siguran. Izvrio sam geneoloko istraivanje. Konano, jedne od predstojeih godina
verovatno u poeleti da imam decu, a pre no to budem mogao da dobijem dete ionako e jedno
takvo istraivanje morati da bude preduzeto. Ako vas zanima, redosled meu nama je M---M."
"Vi ste sin sina kerke kerke moga sina?"
"Da"
Gladija nije insistirala na daljim pojedinostima. Imala je jednog sina i jednu ker. Bila je krajnje
portvovana majka, ali u dolino vreme deca su zapoela svoje nezavisne ivote. to se tie
potomaka osim tog sina i kerke, ona se ponaala kao prava Svemirka, nikada se o njima nije
raspitivala niti joj je bilo stalo do toga. Sad kada se srela sa jednim od njih, jo je bila dovoljno
Svemiraca da ne pokae zainteresovanost.
Ova misao ju je ponovo vratila u ravnoteu. Zavalila se u stolicu i opustila. "Pa dobro", ree ona.
"Vi ste moj potomak u petom pokolenju. Ako je to ta lina stvar o kojoj elite da razgovarate,
smatram da je to nevano."
"To mi je potpuno jasno, pretkinjo. Ne elim da razgovaram o samoj mojoj geneologiji, ali ona se
nalazi u osnovi. Vidite, dr Amadiro zna za ovu vezu. Bar pretpostavljam da zna."
"Stvarno? Kako je do toga dolo?"
"Verujem da on u potaji ispituje poreklo svih koji dou da rade u Instititu."
"Ali zato?"
"Da bi pronaao upravo ono to je pronaao u mom sluaju. On nikome ne veruje."
"Ne razumem. Ako ste vi moj potomak u petom pokolenju, zato bi to njemu vie znailo nego to
znai meni?"
Mandamus zamiljeno poea bradu zglobovima prstiju desne ake. "Odbojnost koju osea prema
vama nije nita manja od one koju vi gajite prema njemu, gospoo Gladija. Ako ste bili spremni da
zbog njega odbijete da razgovarate sa mnom, on je isto tako spreman da zbog vas odbaci mene. Bilo
bi ak i gore da sam potomak dr Fastolfa, ali ne ba mnogo."
Gladija je ukoeno sedela u svojoj stolici. Nozdrve su joj se irile i ona progovori cedei rei:
"ta, onda, oekujete od mene da uinim? Ne mogu izjaviti da niste moj potomak. Da li biste eleli da
putem hipervizije objavim kako me ba briga za vas i da vas se odriem. Da li bi to zadovoljilo
vaeg Amadira? Ako je to u pitanju, moram vas upozoriti da to neu uiniti. Neu uiniti nita to bi
moglo udovoljiti tom oveku. Ako smatrate da e vas otpustiti i liiti karijere zbog toga to ne
odobrava vae genetske veze, onda e vas to nauiti da se druite sa razumnijim i manje pokvarenim
osobama."
"Nee me on otpustiti, gospoo Gladija. Ja sam mu suvie vredan - oprostite na neskromnosti.
Ipak, nadam se da u ga jednog dana naslediti na elu Istituta, a to on, sasvim sam siguran, nee
dozvoliti, sve dok sumnja da sam potomak nekoga ko je, prema njegovoj proceni, jo gori od vas."
"Da li on to umilja da je jadni Santriks gori od mene?"
"Ni najmanje." Mandamus pocrvene i proguta knedlu, ali glas mu je i dalje bio ravnomeran i
miran. "Ne elim da budem neprijatan, gospoo, ali zbog sebe samog moram saznati istinu."
"Kakvu istinu?"
"Va sam potomak u petom pokolenju. To jasno stoji u geneolokim zapisima. Ali da li je mogue
da sam u petom pokolenju i potomak ne Santriksa Gremionisa ve Zemljanina Elije Bejlija?"
Gladija ustade tako brzo kao da su je podigla jednodimenziona polja sile nekog lutkara. Uopte
nije bila svesna da je ustala.
To je bio ve trei put za proteklih dvanest asova da je pomenuto ime tog Zemljanina iz prolosti
- i to od strane tri razliite osobe.
Glas kao da nije bio njen. "ta elite da kaete?"
On ree, i sam ustavi i lagano se isprsivi: "Meni izgleda dovoljno jasno. Da li je va sin, moj
pra-pra-pradeda, roen iz seksualne veze vas i Zemljanina Elije Bejlija? Dali je Elija Bejli otac
vaeg sina? Ne znam kako bih to mogao jasnije da iznesem."
"Kako se usuujete neto tako da pretpostavite? ak i da pomislite?"
"Usuujem se zato to od toga zavisi moja karijera. Ako je odgovor potvrdan, moj profesionalni
ivot moe biti uniten. elim da odgovor bude 'ne', ali, 'ne' bez podrke mi nee koristiti. Moram biti
u stanju da dr Amadiru podnesem dokaz u pravo vreme i pokaem mu da njegovo neodobravanje mog
porekla mora zavriti s vama. Konano, da njegova antipatija prema vama - ili ak prema dr Fastolfu
- nije nita u poreenju sa neverovatnom jainom njegove mrnje prema Zemljaninu Eliji Bejliju.
Nije u pitanju samo injenica to je on bio kratkovean, premda bi me i sama pomisao da sam
nasledio varvarske gene strano uznemirila. Mislim da bi se on jo pomirio s tim kada bih mu podneo
dokaz da potiem od nekog Zemljanina koji nije Elija Bejli, ali pomisao na Eliju Bejlija - i samo na
njega - jeste ta koja ga dovodi do ludila. Ne znam zato."
Neprestano ponavljanje Elijinog imena prouzrokovalo je da se Gladiji uini kako je on ponovo
gotovo iv. Disala je ubrzano i duboko, uivajui u najboljem seanju svog ivota.
"Ja znam zato", ree ona. "Zato, to je Elija, protiv koga je sve bilo, protiv koga je bila cela
Aurora, ipak uspeo da porazi Amadira u trenutku kada je ovaj smatrao da mu je uspeh zagarantovan.
Elija je to uspeo pukom hrabrou i inteligencijom. Amadiro se susreo sa ovekom koji mu je
neizmerno nadreen - sa jednim Zemljaninom koji ga je prezirao, te ta je drugo mogao nego da ga
zauzvrat uzaludno mrzi? Elija je mrtav ve vie od esnest dekada, a Amadiro jo nije u stanju da
zaboravi, da oprosti, da se oslobodi lanaca koji ga sputavaju mrnjom i seanjem na tog mrtvog
oveka. A ja neu dozvoliti da Amadiro zaboravi - ili prestane da mrzi - sve dok to truje svaki
trenutak njegovog postojanja."
Mandamus ree: "Shvatam zato elite zlo dr Amadiru, ali zato elite meni zlo? Ako dr Amadiru
dozvolite da misli kako sam ja potomak Elije Bejlija, pruiete mu zadovoljstvo da me uniti. Zato
biste mu bez potrebe pruili to zadovoljstvo, ako moje poreklo nema veze s tim ovekom. Pruite mi
stoga dokaz da potiem od vas i Santriksa Gremionisa ili od vas i bilo kog drugog sem Elije Bejlija."
"Budalo jedna! Idiote! Zato vam je potrebno da vam ja pruim dokaz? Idite do istorijskih arhiva.
Tamo ete nai tane datume kada se Elija Bejli nalazio na Aurori. Nai ete taan datum kada sam
rodila svog sina, Darela. Saznaete da je Darel zaet vie od pet godina poto Elija napustio Auroru.
Takoe ete otkriti da se Elija nikada nije vratio na Auroru. Mislite li da sam bila trudna pet godina,
da sam nosila fetus u utrobi pet standarnih galaktikih godina?"
"Poznata mi je statistika, gospoo. I ne smatram da ste nosili fetus u utrobi pet godina."
"Zato ste me onda posetili?"
"Zato to tu ima jo neeg. Znam - a mislim da je to i dr Amadiru poznato - da je Zemljanin Elija
Bejli, iako se, kao to kaete, nikada nije vratio na Auroru, jednom bio u brodu koji se nalazio na
orbiti oko Aurore otprilike jedan dan. Znam - a mislim da je to i dr Amadiru poznato - da ste vi, iako
taj Zemljanin nije naputao brod da bi doao na Auroru, napustili Auroru kako biste otili na brod; da
ste na brodu ostali dobar deo dana; i da se to odigralo gotovo pet godina poto je taj Zemljanin bio na
tlu Aurore - upravo nakako u vreme, u stvari, kada je zaet va sin."
Gladija je osetila kako joj krv otie iz lica dok je sluala mirne rei svoga sagovornika. Soba oko
nje se zamrai i ona se zanjiha.
Osetila je iznenadni, neni dodir jakih ruku koje su je obujmile i znala je da pripadaju Denilu.
Osetila je kako je lagano sputa u njenu stolicu.
ula je Mandamusov glas koji kao da je dopirao iz velike daljine.
"Da li je to istina, gospoo?",upita on.
Dakako da je bila istina.
PREDAK
5.
Seanje!
Uvek je, razume se, prisutno, ali obino ostaje skriveno. A onda, ponekad, moe da se iznenada
pojavi kao posledica dobro uloenog napora, jasno odreeno, svo u boji, svetlo, pokretno i ivo.
Ponovo je bila mlada, mlaa od ovog oveka pred njom; dovoljno mlada da iskusi tragediju i
ljubav - ljubav na Solariji koja je bila na vrhuncu upravo u asu kada je zadesio tragian kraj prvog
oveka koga je smatrala za "mua". (Ne, ni sada nije elela da pomene njegovo ime, ak ni u
mislima.)
Za njen tadanji ivot bili su vezani i meseci uzburkanih oseanja sa drugim - ne-ovekom - koga
je takoe podvodila pod taj izraz. Jandera, humanoidnog robota koji joj je bio dodeljen, sasvim je
posvojila i to je tako trajalo dok nije iznenada, kao i njen prvi mu, umro.
I, na kraju, bio je tu Elija Bejli, koji joj nikada nije bio mu i koga je srela svega dvaput, u
razmaku od dve godine; oba puta provela je s njim svega po nekoliko asova, tih dalekih dana. Elija,
iji je obraz jednom dodirnula akom sa koje je skinula rukavicu i zapalila se; ije je nago telo
kasnije drala u naruju i konano postojano buknula.
A zatim je doao trei mu sa kojim je ivela tiho i u miru, plaajui za neproivljenu bedu
odsustvom oseanja trijumfa i pribegavajui potpunom zaboravu pred olakanjima koje bi donosilo
ponovno proivljavanje prolosti.
Sve dok jednog dana (nije bila ba sigurna koji je to bio dan koji se tako svalio na uspavane mirne
godine) Han Fastolf nije, zatraivi dozvolu za posetu, navratio iz svoje susedne nastambe.
Gladija ga je pomalo zbunjeno pogledala, jer on je bio suvie zaposlen da bi lako stupao u dodir s
drugim ljudima. Prolo je svega pet godina od krize iz koje je Han izaao kao Aurorin vodei
dravnik. Bio je predsenik planete u pogledu svega sem u pogledu imena kao i pravi voa svih
svetova Svemiraca. Malo vremena mu je preostalo da se ponaa kao ljudsko bie.
Te godine su ostavile traga - i nastavie da ga ostavljaju dok tuno ne umre, smatrajui sebe za
promaaj, iako nikada nije izgubio nijednu bitku. Kelden Amadiro, koji je bio poraen, ustrajno je
nastavio da ivi, kao dokaz da pobeda moe iznuditi veu kaznu od poraza.
Fastolf je uprkos svemu ostao blag, strpljiv i nikad se nije alio, ali ak je i Gladija, koja je bila
krajnje apolitiana i nezainteresovana za beskrajne mahinacije vezane za vlast, znala da se njegova
vlast nad Aurorom odrava jedino stoga to ulae stalan i nesmanjen napor koji ga liava svega to je
u stanju da ivot uini vrednim i da se on dri za to - ili se drao - jedino uz pomo neeg to je
smatrao dobrim za - ta? Auroru? Svemirce? Jednostavno za neki neodreni pojam idealizovanog
Dobra?
Nije znala. Ustezala se da pita.
Ali ovo se odigralo svega pet godina posle krize. Jo je ostavljao utisak mladog oveka, punog
nade, a njegovo prijatno, vrsto lice i dalje je bilo u stanju da se smeje.
On ree: "Imam poruku za tebe, Gladija."
"Nadam se, prijatnu", odvrati ona utivo.
Sa sobom je poveo Denila. To to je bila u stanju da pogleda Denila sa iskrenom naklonou i da
pri tom ne oseti nikakvu bol iako je on bio verna kopija mrtvog Jandera sem u krajnje nevanim
pojedinostima, predstavljalo je znak da su stare rane poele da zarastaju. Mogla je da razgovara sa
njim, iako joj je odgovarao gotovo Janderovim glasom. Pet godina je spralo ljagu i umrtvilo bol.
"Nadam se da jeste", ree Fastolf, blago se osmehujui. "Uputio ju je stari prijatelj."
"Ba lepo to imam stare prijatelje", ree ona, pokuavajui da ne bude cinina.
"Od Elije Bejlija."
Pet godina iezne i ona oseti ubod i jak bol koje je izazvalo obnovljeno seanje.
"Je li dobro?", upita ona jedva ujnim glasom posle itavog minuta zanemelosti.
"Sasvim dobro. A to je jo vanije, nalazi se u blizini."
"Blizini? Na Aurori?"
"Na orbiti oko Aurore. Zna da ne moe dobiti dozvolu za prizemljenje ak i kad bi ja upotrebio
sav svoj uticaj, ili bar pretpostavljam da on to zna. Voleo bi da te vidi, Gladija. Stupio je u vezu sa
mnom jer osea da sam u stanju da ti sredim da poseti brod. Mislim da mogu toliko da uinim - ali
samo ako ti to eli. Da li eli?"
"Ja - ja ne znam. Suvie je iznenadno."
"Ili ak podsticajno?" Malo je poekao, a zatim ree: "Iskreno govorei, Gladija, kako se slae
sa Santriksom?"
Ona ga besno pogleda, kao da ne razume zbog ega je promenio temu - a zatim shvati i odvrati:
"Dobro se slaemo."
"Jesi li sretna?"
"Ja - nisam nesretna."
"To mi ne zvui ba kao ekstaza."
"Kako dugo moe ekstaza da potraje, ak i u sluaju da je u pitanju stvarno bila ekstaza?"
"Planira li da jednog dana ima dece?"
"Da", ree ona.
"Planira li da promeni svoje brano stanje?"
Ona odreito odmahnu glavom. "Za sada ne."
Onda, moja draga Gladija, ako eli da uje savet jednog prilino umornog oveka, koji se osea
neprijatno star - odbij poziv. Seam se onih nekoliko reenica to si mi rekla poto je Bejli napustio
Auroru, i da ti kaem istinu, iz toga sam mogao da izvuem vie nego to si ti moda i bila svesna.
Ako ga bude videla, moda e se razoarati to nisi sjaj uspomena prepustila tamnjenju i
sazrevanju; a ako se ne razoara, moe biti jo gore, jer e to uneti razdor u moda krajnje krhko
zadovoljstvo, to vie nee biti u stanju da popravi."
Gladija, koja je ba to imala na umu, shvati da je predlog samo trebalo izraziti reima kako bi ga
mogla odbiti.
Ona ree: "Ne, Hane, moram ga videti, ali se bojim da to sama uinim. Hoe li poi sa mnom?"
Fastolf se umorno osmehnu: "Nisam pozvan, Gladija. A i da jesam, u svakom sluaju bio bih
primoran da odbijem. Sprema se jedno vano glasanje u veu. Dravni poslovi koje, kao to zna, ne
mogu prenebregnuti."
"Jadni Han!"
"Da, stvarno, jadan ja. Ali ti ne moe poi sama. Koliko mi je poznato, ne ume da upravlja
brodom."
"Oh! Pa, mislila sam da e me prebaciti..."
"Komercijalna letelica?" Fastolf odmahnu glavom. "Nemogue. Da bi javno posetila i ukrcala se
na jedan brod sa Zemlje koji se nalazi na orbiti, to bi bilo neizbeno ako bi se koristila komercijalna
letelica, bila bi ti potrebna naroita dozvola, a to bi potrajalo nedeljama. Ako ne eli da poe,
Gladija, ne mora to predstaviti kao da ne eli da ga vidi. Za dobijanje papira i crvene trake bile bi
potrbne nedelje, a siguran sam da on tako dugo ne bi mogao da eka.
"Ali ja elim da ga vidim", ree Gladija, sada odluno.
"U tom sluaju, moe uzetu moju privatnu letelicu, a Denil te moe odvesti tamo gore. On stvarno
dobro ume da upravlja, a isto tako je nestrpljiv da vidi Bejlija kao i ti. Jednostavno, neemo prijaviti
let."
"Ali imae neprilika, Hane."
"Moda niko nee otkriti - ili e se pretvarati da nisu otkrili. A ako bilo ko bude stvarao neprilike,
morau to da sredim."
Gladija na trenutak pognu glavu i, zaneta u misli, potom ree: "Ako nema nita protiv, biu
sebina i izloiu te riziku da zapadne u neprilike, Hane. elim da poem."
"Onda e ii."
5a.
Bio je to jedan mali brod, manji nego to je to Gladija zamiljala; istovremeno je bio udoban i
zastraujui. Pre svega bio je tako mali da se na njega nije odnosio zakon o obaveznom posedovanju
pseudogravitacije - tako da ju je oseanje besteinskog stanja, koje ju je sve vreme podsticalo da se
preputa zabavnoj gimnastici, isto tako stalno podsealo na to da se nalazi u nenormalnoj sredini.
Bila je Svemirac. Postojalo je preko pet milijardi Svemiraca, ratrkanih na preko pedeset
svetova, i svi su se oni ponosili svojim imenom. A koliko je meu onima koji su sebe nazivali
Svemircima bilo pravih putnika kroz svemir? Veoma malo. Moda ak osamdeset posto njih nikada
nije napustilo svet na kome su se rodili. ak je i meu preostalih dvadeset procenata jedva koji
proao kroz svemir vie od dva do tri puta.
Gladija zadovoljno pomisli kako ni ona sama sigurno nije bila Svemirac u pravom smislu te rei.
Jednom (jednom!) je putovala kroz svemir - i to sa Solarija na Auroru pre sedam godina. Sada je
kretala u svemir drugi put u jednoj maloj, privatnoj svemirskoj jahti na kratko putovanje koje e je
odvesti tek nedaleko od atmosfere, nitavnih sto hiljada kilometara, u drutvu sa jednom drugom
osobom - koja ak to i nije bila.
Jo jednom je uputila pogled prema Denilu u maloj pilotskoj kabini. Na Solariji joj je uvek stajalo
na raspolagnju na stotine - na hiljade robota. Na Aurori ih je bilo jedva na desetine, ako ne i manje.
Ovde je bio samo jedan.
Ona ree: "Denile!"
Nije dopustio da mu panja skrene sa kontrola. "Da, gospoo Gladija?"
"Da li si zadovoljan to e ponovo videti Eliju Bejlija?"
"Nisam siguran, gospoo Gladija, kako najbolje da opiem svoje unutranje stanje. Mogue je da
je ono analogno stanju koje bi jedno ljudsko bie opisalo kao zadovoljstvo."
"Ali mora da neto osea."
"Oseam da sam u stanju bre da donosim odluke nego obino; ini se da lake odgovaram; mojim
pokretima kao da je potrebno manje energije. Mogao bi to oseanje predstaviti kao prijatnost. Bar
sam uo da ljudska bia koriste tu re kada doivljavaju ono to je analogno oseanju koje mene sada
proima."
Gladija ree: "Ali ta bi se dogodilo da sam poelela da ga vidim nasamo?"
"Onda bi to bilo sreeno."
"ak i kada bi to znailo da ga ti nee videti?"
"Da, gospoo."
"Zar ti onda ne bi bio razoaran? Hou da kaem, ne bi li iskusio oseanje koje je suprotno onome
kada kae da ti je prijatno? Sporije bi donosio odluke, tee bi odgovarao, tvoji pokreti bi zahtevali
vie energije i tako dalje?"
"Ne, gospoo Gladija, zato to bih se ja oseao prijatno to ispunjavam vaa nareenja."
"Tvoje vlastito oseanje prijatnosti predstavlja trei zakon, dok je ispunjavanje mojih nareenja
drugi zakon, a drugi zakon ima prednost. Je li to u pitanju?"
"Da, gospoo."
Gladija se borila sa vlastitom znatieljom. Nikada joj nije palo na pamet da na ovaj nain ispituje
jednog robota. Robot je maina. Ali ona nije mogla o Denilu misliti kao o maini, isto kao to pre pet
godina nije mogla o Janderu misliti kao o maini. Ali sa Janderom je u pitanju bila razbuktana strast -
a nje je nestalo sa samim Janderom. Jer bez obzira na to koliko je liio na ovog drugog, Denil nije
bio u stanju da ponovo raspiri pepeo. On joj je samo pruio mogunost da ispolji svoju intelektualnu
znatielju.
"Zar ti ne smeta, Denile", upita ona, "to si toliko vezan za zakone?"
"Ne mogu da zamislim nita drugo, gospoo."
"Celog ivota vezana sam za silu tee, ak i na svom prethodnom putovanju svemirskim brodom,
ali u stanju sam da zamislim kako bi izgledalo da nisam vezana za nju. I evo me ovde, gde, u stvari,
nisam njome vezana."
"I da li vam se dopada, gospoo?"
"Na neki nain, da."
"Da li vam je nelagodno?"
"Na neki nain, takoe jeste."
"Ponekad, gospoo, kada razmiljam o tome kako ljudska bia nisu vezana za zakone, i ja se
oseam nelagodno."
"Zato, Denile? Da li si ikada pokuao da sebi navede razloge zato te pomisao na nepostojanje
zakona ispunjava nelagodnou?"
Denil je trenutak utao. Zatim ree: "Jesam, gospoo, ali ne mislim da bih razbijao glavu zbog
takvih stvari da nije mog kratkog druenja sa partnerom Elijom. Imao je naina..."
"Da, znam", ree ona. "Mozgao je o svemu. Bio je nemirna duha to ga je nagonilo da sve vreme
postavlja najrazliitija pitanja."
"Tako je izgledalo. I ja sam pokuao da budem poput i njega i da postavljam pitanja. Tako sam se
zapitao kako bi bilo da ne postoje zakoni i doao sam do zakljuka da nisam u stanju neto tako da
zamislim, osim da bi to moglo nalikovati ivotu ljudskih bia, a to je kod mene izazvalo nelagodnost.
Pa sam se zapitao, kao to ste me i vi pitali, zato se zbog toga oseam nelagodno?
"I kako si sebi odgovorio?"
Denil ree: "Posle dueg vremena zakljuio sam da tri zakona upravljaju nainom na koji se
ponaaju moja pozitronska kola. U svako doba, pod svim podsticajima, zakoni ograniavaju smer i
jainu pozitronskog toka du tih kola tako da uvek znam ta treba uiniti. Ipak, nivo znanja onoga to
treba initi nije uvek isti. Ima trenutaka kada je moje izvravanje onoga to moram manje ogranieno
nego u drugim. Uvek sam primeivao da to je nii potencijal pozitronskog motiva, manje sam siguran
ta treba preduzeti. A to sam manje siguran, to se loije oseam. Odluiti se za akciju u milisekundi,
a ne u nanosekundi stvara kod mene oseanje koje ne bi voleo due da traje.
ta bi bilo, pomislio sam, gospoo, da uopte nemam zakona kao to ih nema kod ljudska bia?
ta bi bilo kad ne bih mogao da donesem nijednu jasnu odluku o tome kako da reagujem na sklop
datih uslova? To bi bilo nepodnoljivo i ja nerado razmiljam o tome."
Gladija ree: "Ali ipak razmilja, Denile. Upravo sada o tome razmilja."
"Samo zbog mog druenja sa partnerom Elijom, gospoo. Posmatrao sam ga u uslovima kada nije
bio u stanju da se, izvesno vreme, odlui na akciju zbog zbunjujue prirode problema pred kojim se
naao. Jasno je bilo da se ne osea dobro zbog toga, a i ja sam se zbog njega loe oseao, jer nisam
bio u stanju nikako da mu olakam situaciju. Mogue je da sam dokuio tek mali deo onoga to je on
tada oseao. Da sam razumeo vie i da sam bolje sagledavao posledice njegove nesposobnosti da se
odlui na akciju, mogao sam da..." Oklevao je.
"Prestane da radi? Postane neaktivan?" ree Gladija, naas se s bolom prisetivi Jandera.
"Da, gospoo. Moja nemogunost da shvatim moda predstavlja ugraeno zatitno sredstvo koje
spreava da doe do oteenja mog pozitronskog mozga. Ali tada sam zapazio, koliko god za partnera
Eliju bila bolna njegova neodlunost, on je nastavljao da se trudi da rei svoj problem. I zbog toga
sam mu se veoma divio.
"Znai, u stanju si da se divi, zar ne?"
Denil sveano ree: "Koristim tu re onako kako sam uo da je ljudska bia koriste. Nije mi
poznat odgovarajui termin kojim bih izrazio svoje unutranje stanje izazvano ovakvim akcijama
partnera Elije."
Gladija klimnu, a zatim ree: "Pa ipak, postoje zakoni koji upravljaju ljudskim reakcijama:
odreeni nagoni, porivi, uenja."
"Tako misli i prijatelj iskar, gospoo."
"Stvarno?"
"Ali smatra da su suvie sloeni za analizu. Pita se da li e jednoga dana bii razvijen neki sistem
za analiziranje ljudskog ponaanja matematikom iscrpnou, kao i mogunost da se iz toga izvuku
uverljivi zakoni koji bi iskazali pravila takvog ponaanja."
"Sumnjam", ree Gladija.
"Ni prijatelj iskar nije optimista. Smatra da e proi mnogo vremena pre nego to se jedan takav
sistem razvije."
"Veoma mnogo vremena, rekla bih."
"Evo", ree Denil, "pribliavamo se brodu sa Zemlje i moramo pristati, to nije sasvim
jednostavno."
5b.
Gladiji se inilo da im je bilo potrebno vie vremena za pristajanje nego za prethodni ulazak na
orbitu broda sa Zemlje.
Denil je sve vreme ostao miran - a i nije mogao drugaije - i uveravao ju je da svi brodovi ljudi
mogu pristati jedni uz druge bez obzira na razliku u veliini i izradi.
"Poput ljudskih bia", ree Gladija, uz iznueni osmeh, ali Denil na to nita ne odgovori.
Usredsredio se na tanana podeavanja koja je trebao izvesti. Pristajanje je, moda, uvek bilo mogue,
ali ini se da nije uvek ilo lako.
Gladija je bila sve uznemirenija. Zemljani su bili kratkoveni i brzo su starili. Prolo je pet
godina od kada je videla Eliju. Kolilo je on ostario? Kako li izgleda? Da li e biti u stanju da se
savlada i ne pokae koliko je zaprepaena ili uasnuta promenom?
Bilo kako da izgleda, on e i dalje biti Elija prema kome je uvek oseala neizmernu zahvalnost.
A da li je to bila zahvalnost?
Primetila je da je vrsto stezala preklopljene ake tako da su je ruke zabolele. Tek uz veliki napor
uspela je da olabavi stisak.
Osetila je kada je pristajanje zavreno. Brod sa Zemlje bio je dovoljno veliki tako da je
posedovao generator polja pseudogravitacije, pa se u trenutku pristajanja polje proirilo i obuhvatilo
malu jahtu. Kada je ono to je bilo dole stvaro i postalo "dole", osetio se blagi rotacioni efekat i
Gladija iskusi muninu pri padu sa visine od dva ina. Kolena joj se podvie pod silinom udara, i to
nesimetrino, tako da je udarila u zid.
Uspela je da se uz izvestan napor uspravi, ljuta na sebe to nije predvidela promenu i spremno je
doekala.
Denil nepotrebno izjavi: "Pristali smo, gospoo Gladija. Partner Elija trai dozvolu da pree na
nau letelicu."
"Svakako, Denile."
Zaulo se zujanje i deo zida se uvue u proirenje. Jedna pogrbljena prilika ue unutra i zid se za
njom zatvori.
Prilika se ispravi i Gladija proaputa: "Elija", osetivi kako je preplavljuje oseanje prijatnosti i
olakanja. Uinilo joj se da mu je kosa jo vie posedela, ali inae to je bio onaj stari Elija. Nije bilo
drugih vidljivih promena, nikakvog znaka da je ostario.
On joj se nasmei i na trenutak se inilo da je guta oima. Zatim podie kaiprst, kao da eli kae
"Priekaj", i krenu ka Denilu.
"Denile!" Uhvatio je robota za ramena i prodrmao ga. "Nisi se promenio. Jehosafat! Ti si
konstanta svih naih ivota."
"Partneru Elija. Ba mi je drago da te vidim."
"Meni je drago to me neko opet zove partnerom i voleo bi da je to potrajalo. Ovo je peti put kako
se sreem sa tobom, a prvi da me ne mui nikakav problem. Vie nisam ak ni policajac u civilu.
Podneo sam ostavku i sada sam doseljenik na jednom od novih svetova. - Reci mi, Denile, zato nisi
doao sa dr Fastolfom kada je pre tri godine posetio Zemlju?"
"Dr Fastolf je tako odluio. Reio je da povede iskara."
"Bio sam razoaran, Denile."
"Za mene bi predstavljalo zadovoljstvo da sam mogao da te vidim, partneru Elija, ali dr Fastolf
mi je rekao da je put bio veoma uspean, tako da je njegova odluka moda bila ispravna."
"I bio je uspean, Denile. Pre te posete, vlada Zemlje je odbijala da sarauje u procesu
naseljavanja, ali sada cela planeta pulsira i talasa se i na milione ljudi nestrpljivo eka da krene.
Nemamo dovoljno brodova da ih sve smestimo - ak i pored pomoi pristigle sa Aurore - a nemamo
ni dovoljno svetova koji bi mogli sve da ih prime, jer svaki svet treba urediti. Nijedan ne moe da
primi neku ljudsku zajednicu neizmenjen. Ovaj na koji ja idem nema dovoljno slobodnog kiseonika
tako da e jedna generacija morati da ivi u gradovima pod kupolom dok se vegetacija zemaljskog
tipa ne rairi po planeti." Pogled mu je sve ee skretao prema Gladiji koja je malo dalje sedela i
smeila se.
Denil ree: "To se moglo i oekivati. Iz onoga to sam nauio o istoriji ljudi, svetovi Svemiraca
takoe su proli kroz razdoblje teraformiranja."
"Svakako da jesu! I zahvaljujui tom iskustvu ovaj proces sada moe biti mnogo bre okonan. Ali
da li bi, molim te, hteo da izvesno vreme bude u pilotskoj odaji, Denile. Moram razgovarati sa
Gladijom."
"Svakao, partneru Elija."
Denil proe kroz zasvoena vrata koja su vodila u pilotsku odaju, a Bejli upitno pogleda Gladiju i
pokaza rukom na neto postrance.
Shvativi ta ima na umu, ona pree preko odaje i dodirnu kontakt koji je beumno navukao
paravan preko vrata. Konano su bili sami.
Bejli isprui ake. "Gladija!"
Ona ih prihvati u svoje, ak ni ne pomislivi na to da je bez rukavica. Ree: "Da je Denil i ostao
sa nama, ne bi nam smetao."
"Ne fiziki. Ali psiholoki bi nam smetao!" Bejli se tuno nasmei i ree: "Oprosti mi, Gladija.
Morao sam prvo da porazgovaram sa Denilom."
"Njega due poznaje", ree ona neno. "On ima prednost."
"Nema... ali on nije u stanju da se brani. Ako se ti, Gladija, naljuti na mene, moe me pesnicom
lupiti po oku ako to eli. Denil ne moe. Mogu da ne obraam panju na njega, naredim mu da se
udalji, da se odnosim prema njemu kao da je robot, i on e biti primoran da slua i da i dalje bude
onaj isti odani partner bez pritubi."
"injenica je da on jeste robot, Elija."
"Za mene to nikada nije bio, Gladija. Svestan sam da je on robot i da ne poseduje oseanja kao
ljudi, ali srce mi govori da je on ljudsko bie i da se moram prema njemu tako i ponaati. eleo bih
da mogu zamoliti dr Fastolfa da mi dozvoli da Denila povedem sa sobom, ali robotima nije dozvoljen
pristup na nove svetove Naseljivaa."
"Da li si matao o tome da mene povede, Elija?"
"Ni Svemircima nije dozvoljen pristup."
"ini mi se da ste vi, Zemljani, isto tako nerazumno iskljuivi kao i mi Svemirci."
Elija zlovoljno klimnu. "Ludost s obe strane. Ali ak i da smo razumni, ne bih te poveo. Ti ne bi
bila u stanju da podnese uslove ivota i ja nikad ne bih mogao da budem siguran da e se tvoji
imunoloki mehanizmi pravilno izgraditi. Bojao bih se da e ili ubrzo umreti od neke manje infekcije
ili da e poiveti suvie dugo i prisustvovati umiranju jedne generacije za drugom. Oprosti mi,
Gladija."
"ta da ti oprostim, dragi Elija?"
"Ovo." On isprui ake sa dlanovima okrenutim nagore. "To to sam traio da te vidim."
"Ali drago mi je da jesi. elela sam da te vidim."
On ree: "Znam. Pokuao sam da se ne vidim s tobom, ali pomisao da plovim svemirom i da se ne
zaustavim kod Aurore prosto me je razdirala. Pa ipak, ni ovo mi ne ini dobro, Gladija. To samo
znai jo jedan rastanak, a to e me takoe razdirati. Zbog toga ti nikada nisam pisao; zato nikada
nisam pokuao da doprem do tebe putem hipertalasa. Sigurno si razmiljala o tome."
"Pa i nisam. Slaem se sa tobom da nije imalo svrhe. To bi samo beskrajno otealo stvari. Ipak
sam ti mnogo puta pisala."
"Stvarno? Nisam primio nijedno pismo."
"Nijedno nisam poslala. Poto bih ih napisala, unitava sam ih."
"Ali zato?"
"Zato, Elija, to se sa Aurore ne moe na Zemlju poslati nijedno privatno pismo, a da ono ne
proe kroz ruke cenzora, a nijedno pismo koje sam ti napisala nisam elela da cenzori vide. Da si mi
i poslao pismo, uveravam te da nijedno ne bi stiglo do mene, bilo kako nevino da je bilo. Mislila sam
da zbog toga nisam primila nijedno pismo. Sada kada znam da nisi bio svestan situacije, izuzetno mi
je drago to nisi bio toliko luckast i pokuao da ostane u vezi sa mnom. Pogreno bi protmaio moje
utanje."
Bejli se zagleda u nju. "Kako to da si onda tu?"
"Nisam legalno, uveravam te. Koristim se privatnim brodom dr Fastolfa, tako da sam prola pored
pogranine strae bez zaustavljanja. Da ovo nije brod dr Fastolfa, oni bi me zaustavili i vratili nazad.
Pretpostavila sam da ti je to jasno kada si stupio u vezu sa dr Fastolfom, a nisi pokuao da potrai
mene direktno."
"Nita mi nije jasno. Evo me ovde kako se udim dvostrukom neznanju koje me je sauvalo.
Trostrukom, u stvari, jer nisam znao odgovarajuu hipertalasnu kombinaciju da do tebe doprem
direktno, a nisam bio u stanju da se suoim sa tekoom i pokuam da pronaem kombinaciju na
Zemlji. Nisam mogao to da uinim privatno, a ve je bilo dovoljno komentara o tebi i meni irom
Galaksije zahvaljujui onoj budalastoj hipertalasnoj drami koju su prebacili na subtalase posle
Solarije. Inae bih, kunem ti se, pokuao. Imao, sam meutim, kombinaciju dr Fastolfa i kada sam se
jednom naao na orbiti oko Aurore, smesta sam stupio s njim u vezu."
"U svakom sluaju, evo nas ovde." Ona sede sa strane na leaj i isprui ake.
Bejli ih prihvati i pokua da sedne na jednu stolicu, koju je malo privukao, ali ona ga upadljivo
povue ka leaju i on sede pored nje.
Zatim u neprilici ree: "Kako si, Gladija?"
"Dosta dobro. A ti, Elija?"
"Ostario sam. Upravo sam pre tri nedelje proslavio svoj pedeseti roendan."
"Pedeset godina ne predstavlja..." Ona uuta.
"Za jednog Zemljanina to je starost. Kao to zna, mi smo kratkoveni."
"ak i za jednog Zemljanina pedest godina ne predstavlja neku starost. Nisi se promenio."
"Ljubazno od tebe to mi to kae, ali ja oseam gde su se pukotine umnoile. Gladija..."
"Da, Elija?"
"Moram da te pitam. Da li ste se ti i Santriks Gremionis..."
Gladija se nasmei i klimnu. "On je moj mu. Posluala sam tvoj savet."
"I je li se pokazao kao dobar?
"Dosta dobar. ivot je ugodan."
"Dobro. Nadam se da e potrajati."
"Nita ne traje vekovima, Elija, ali mogao bi potrajati godinama; moda ak i dekadama."
"Imate li dece?"
"Jo ne. Ali ta je sa tvojom porodicom, moj oenjeni ovee? Tvojim sinom? Tvojom enom?
"Bentli se pre dve godine iselio na jednu naseljenu planetu. U stvari, idem da mu se pridruim. On
je funkcioner na svetu ka kome sam se uputio. Tek su mu dvadeset etri godine, a ve se visoko
uzdigao." Bejlijeve oi zaigrae. "Mislim da u morati da ga oslovljavam sa 'uvaeni'. Bar u
javnosti."
"Odlino. A gospoa Bejli? Je li ona sa tobom?"
"Desi? Nije. Ne eli da napusti Zemlju. Rekao sam joj da emo izvesno vreme iveti pod
kupolama tako da se ondanji ivot nee mnogo razlikovati od zemaljskog. Razume se, bie
primitivan. Jo ima vremena da se predomisli. Potrudiu se da obezbedim svu moguu udobnost, a
kad se jednom smestim, zamoliu Bantlija da ode po nju na Zemlju. Do tada bi mogla postati
dovoljno usamljena i voljna da doe. Videemo."
"U meuvremenu si, znai, sam."
"Na brodu ima preko stotinu drugih Naseljivaa, tako da, u stvari, nisam sam."
"Meutim, oni se nalaze sa druge strane ovog pristajnog zida. I ja sam usamljena."
Bejli uputi jedan kratak, nevoljni pogled prema pilotskoj kabini, a Gladija ree: "Sem Denila,
razume se, koji se nalazi s druge strane tih vrata i koji je robot, bez obzira na to koliko o njemu misli
kao o osobi. I sigurno me nisi pozvao da bi smo jedno drugo pitali za zdravlje porodica?"
Bejlievo lice poprimi svean izgled, gotovo uznemiren. "Ne mogu od tebe da traim da..."
"Onda ja od tebe traim. Onaj ko je konstruisao ovaj leaj nije imao na umu seksualne aktivnosti,
ali nadam se da e rizikovati da padne s njega."
Bejli oklevajui ree: "Gladija, ne mogu porei da..."
"Oh, Elija, ne uputaj se u dugaku raspravu da bi zadovljio svoju zemaljsku moralnost. Nudim ti
se u saglasnosti sa obiajima Aurore. Ima puno pravo da me odbije i ja u imati pravo da te pitam
zato si to uinio. Ali ja bih to ipak podvrgla estokom ispitivanju. Zakljuila sam da pravo na
odbijanje pripada samo iteljima Aurore. Neu ga prihvatiti od jednog Zemljanina."
Bejli uzdahnu. "Ja vie nisam zemljanin, Gladija."
"Jo sam manje voljna da ga prihvatim od jednog bednog Naseljivaa koji se uputio na neku
varvarsku planetu na kojoj e morati da se krije ispod kupole. Elija, imali smo tako malo vremena, a
i sada imamo tako malo vremena i ja te moda vie nikada neu videti. Ovaj susret je tako
neoekivan da bi predstavljalo kosmiki zloin ako bi smo ga proigrali."
"Gladija, da li stvarno eli jednog starca?"
"Elija, da li stvarno eli da te molim?"
"Ali ja se stidim."
"Onda zatvori oi."
"Hou da kaem sebe - svoga oronulog tela."
"Onda pati. Tvoje budalasto miljenje koje ima o sebi nema nikakve veze sa mnom." I ona obavi
ruke oko njega, upravo u asu kada se rastvori prorez na njenoj odori.
5c.
Gladija je istovremeno postala svesna velikog broja stvari.
Bila je svesna uda nepromenljivosti, jer Elija je bio onakav kakvog ga se seala. Proteklih pet
godina nita nije izmenilo. Nije ivela u aru sjaja pojaanog seanjem. Bio je to Elija.
Takoe je bila svesna zagonetne razliitosti. Njeno oseanje pojaalo je injenicu da je Santriks
Gremionis, bez ijedne vee mane koju bi mogla da navede, sam po sebi predstavljao manu. Santriks
je bio srdaan, nean, racionalan, razumno inteligentan - i bez due. Nije umela da kae kako to da on
nije imao duu, ali nita to bi uinio ili kazao nije moglo da je uzbudi kao to je to Bejli inio, ak i
onda kad nita ne bi ni inio ni govorio. Bejli je bio stariji po godinama i mnogo stariji fizioloki, ne
tako lep kao Santriks i to je bilo jo vanije, Bejli je u sebi nosio odreeni dah propadanja -
zraenje brzog starenja i kratkog ivota osobenog za Zemljane. Pa ipak...
Bila je svesna gluposti mukarca, gluposti samog Elije koji joj je oklevajui pristupao, potpuno
nesvestan svog delovana na nju.
Bila je svesna njegovog odsustva, jer se malopre udaljio da porazgovara sa Denilom, koji je
trebalo da bude poslednji kao to je bio i prvi. Zemljani su se plaili robota i mrzeli su ih, pa ipak se
Elija, iako je dobro znao da je Denil bio robot, odnosio prema njemu kao prema nekoj osobi.
Svemirci, pak, koji su voleli robote i koji se nisu udobno oseali ako oni nisu prisutni, nikad nisu o
njima razmiljali na drugi nain do kao o mainama.
Najvie od svega bila je svesna vremana. Znala je da je tano tri asa i dvadeset pet minuta
proteklo od kada je Elija stupio na malu letelicu Hana Fastolfa i znala je da im nee biti prueno jo
puno vremena.
to due bude odsutna sa Aurore i to due Bejlijev brod ostane na orbiti, poveavala se
mogunost da ih neko primeti - ili ako je stvar ve primeena, to je bilo gotovo sigurno, postojala ja
vea mogunost da neko postane znatieljan i zapone istragu. A onda bi se Fastolf naao u nevolji.
Bejli se pojavio iz pilotske odaje i tuno pogledao Gladiju. "Moram sada poi, Gladija."
"Svesna sam toga."
Bejli ree: "Denil e se brinuti o tebi. Bie ti prijatelj i zatitnik i ti mora biti njegov prijatelj -
zbog mene. Ali iskar je taj koga elim da slua. Dozvoli mu da bude tvoj savetnik."
Gladija se namrti. "Zato iskar? Nisam ubeena da mi se dopada."
"Ne traim od tebe da ti se dopada. Traim da mu veruje."
"Ali zato, Elija?"
"To ti ne mogu rei. Naprosto, mora i u mene imati poverenja."
Pogledali su se i nita vie nisu rekli. Kao da je tiina uinila da vreme stane i omoguila im da se
uhvate za sekunde i zadre ih nepokretne.
Ali to nije moglo da potraje veito. Bejli ree: "Ne ali..."
Gladija proaputa: "Kako bih mogla da alim - kada te moda nikada vie neu videti?"
Bejli se spremao da joj na to odgovori, ali mu ona prisloni svoju malu stisnutu pesnicu na usta.
"Nemoj nepotrebno lagati", ree ona. "Moda te vie nikada neu videti."
I nije ga videla. Nikada vie.
6.
S bolom je osetila kako se jo jednom vue preko mrtve pustoi godina do sadanjosti.
Nikada ga vie nisam videla, pomisli ona. Nikada!
Tako dugo se titila od gorke slasti, a sada je uronila u nju - vie gorku nego slatku - zato to se
sastala sa tom osobom, tim Mandamusom - zato to ju je iskar zamolio i zato to je bila prinuena
da veruje iskaru. To je bila njegova poslednja elja.
Usredsredila se na sadanjost. (Koliko li je vremena proteklo?)
Mandamus ju je hladno posmatrao. On ree: "Sudei prema vaoj reakciji, gospoo Gladija,
razabiram da jeste istina. Niste to mogli jasnije da izrazite."
"ta je istina? O emu vi to govorite?"
"O tome da ste se videli sa Zemljaninom Elijom Bejlijem pet godina posle njegove posete Aurori.
Njegov brod se nalazio na orbiti oko Aurore; vi ste otputovali da ga posetite i bili ste s njim otprilike
u vreme kada je zaet va sin."
"Kakav dokaz imate za to?"
"Gospoo, to nije bila potpuna tajna. Zemljaninov brod bio je otkriven na orbiti. Fastolfova jahta
registrovana je za vrema leta. Viena je kako pristaje. Na jahti se nije nalazio Fastolf, pa se
pretpostavlja da ste to bili vi. No, dovoljan je bio uticaj dr Fastolfa da to ne bude zabeleeno."
"Ako nije zabeleeno, onda nema ni dokaza."
"Uprkos tome, dr Amadiro je proveo dve poslednje treine ivota s mrnjom motrei na kretanje
dr Fastolfa. Uvek je bilo vladinih funkcionera koji su srcem i duom bili za politiku dr Amadira,
politiku zadravanja Galaksije za Svemirce i oni bi ga potpuno obavetavali o svemu to su smatrali
da bi voleo da zna. Dr Amadiro je saznao za va mali beg skoro odmah poto ste krenuli."
"To jo nije nikakav dokaz. Nepotkrepljena re nekog nieg funkcionera koji tei da zadobije
naklonost ne uzima se u obzir. Amadiro nije nita preduzeo jer je ak i on znao da ne poseduje
dokaz."
"Nije imao dokaz kojim bi mogao bilo koga da optui makar za najmanji prekraj; nikakav dokaz
kojim bi mogao da zada nevolje Fastolfu; ali i taj nikakav dokaz bio mu je dovoljan da posumnja
kako sam ja Bejlijev potomak i da zbog toga osakati moju karijeru."
Gladija gorko ree: "Utedite sebi trud. Moj sin je sin Santriksa Gremionisa, pravi Auroranin, i vi
potiete od tog Gremionisovog sina."
"Ubedite me u to, gospoo. Nita vie ne traim. Ubedite me da ste otili do orbite i da ste sate
proveli sa tim Zemljaninom i da ste za to vreme razgovarali - o politici, na primer - priseali se
starih vremena i zajednikih prijatelja - priali viceve - i da nijednom niste jedno drugo dodirnuli.
Ubedite me."
"Uopte nije vano ta smo radili, te me stoga potedite vaeg sarkazma. U vreme kad sam se
videla s njim ve sam bila trudna sa mojim tadanjim muem. Nosila sam tromeseni fetus."
"Moete li to dokazati?"
"Zato bih morala to da dokazujem? Postoji zapis o datumu roenja moga sina, a Amadiro sigurno
poseduje taan datum moje posete Zemljaninu?"
"Tada mu je bilo tako reeno, kao to sam pomenuo, ali prolo je skoro dvadeset dekada i on se
vie tano ne sea. Ne postoji zapis o toj poseti i ne mogu se pozvati na njega. Bojim se da bi dr
Amadiru vie prijalo da veruje da ste sa Zemljaninom bili devet meseci pre roenja vaeg sina."
"est meseci."
"Dokaite."
"Imate moju re."
"Nedovoljno."
"Pa, onda... Denile, ti si bio sa mnom. Kada sam se videla sa Elijom Bejlijem?"
"Gospoo Gladija, to je bilo sto sedamdeset tri dana pre roenja vaeg sina."
Gladija ree: "to je neto manje od est meseci pre roenja."
"Nedovoljno", ree Mandamus.
Gladija isturi bradu. "Denilovo seanje je savreno, to se moe lako pokazati, a svedoenje
robota se smatra kao merodavno na sudovima Aurore."
"Ovo nije stvar za sud, niti e biti, a dr Amadiro nikada ne bi prihvatio Denilovo seanje kao
dokaz. Denila je konstruisao Fastolf i Fastolf ga je odravao gotovo dva veka. Ne moemo znati
kakve su promene izvrene niti kakva je Denil primio uputstva u vezi sa onim to se odnosi na dr
Amadira."
"Budite onda razumni, ovee. Zemljani se genetski prilino razlikuju od nas. Mi smo, zapravo,
dve razliite vrste. Ne moemo se meusobno oploavati."
"Nije dokazano."
"Tu su, zatim, i genetski zapisi. Darelovi, Santriksovi. Uporedite ih. Ako moj bivi mu nije
njegov otac, na to e nepogreivo ukazati genetske razlike."
"Genetski zapisi nisu za svaije oi. To vam je poznato."
"Amadiro se ne dri u toj meri etikih obzira. Poseduje dovoljan uticaj da bi ih mogao videti
ilegalno. Ili se moda boji da e to oboriti njegovu hipotezu?"
"Bilo kakav da je razlog u pitanju, gospoo, on nee izneveriti auroransko pravo na privatnost."
Gladija ree: "E pa, onda, otiite u spoljanji svemir i udavite se u vakuumu. Ako va Amadiro
odbija da bude ubeen, to se mene ne tie. Bar bi vi trebalo da ste ubeeni i va je zadatak da ubedite
Amadira. Ako, pak, ne moete i ako ne budete napredovali u karijeri onako kako biste eleli, molim
vas shvatite da se to mene uopte ne tie."
"To me ne iznenauje. Nita drugo nisam ni oekivao. I stoga jesam ubeen. Samo sam se nadao
da e te mi pruiti neto ime bih mogao da ubedim dr Amadira. Ali vi to niste uinili."
Gladija prezirno slegnu ramenima.
"Onda u upotrebiti druge metode", ree Mandamus.
"Drago mi je to ih imate", odvrati hladno Gladija.
Mandamus ree tako tihim glasom kao da nije bio svestan bilo ijeg prisustva. "I meni. Ostaju mi
moni metodi."
"Dobro. Predlaem vam da pokuate da ucenite Amadira. Sigurno postoji mnogo stvari na osnovu
kojih biste mogli da ga ucenite."
Mandamus podie pogled, iznenada se namrtivi. "Ne budite budala."
Gladija ree: "Poite sada. Mislim da due ne bi mogla da vas podnesem. Napolje iz moje
nastambe!"
Mandamus podie ruke. "Stanite! Rekoh vam na poetku da sam eleo da vas vidim iz dva razloga
- od kojih je jedan line prirode, a drugi u vezi sa jednom dravnom stvari. Suvie sam se zadrao na
prvom, ali moram vas zamoliti za pet minuta kako bih vam izloio i drugi."
"Imate samo pet minuta."
"Jo neko eli da vas vidi. Jedan Zemljanin - ili, bolje reeno, lan jednog sveta Naseljivaa,
potomak Zemljana."
"Recite mu", odvrati Gladija, "da ni Zemljanima niti njihovim potomcima Naseljivaima nije
dozvoljen pristup na Auroru i otpremite ga. Zato bih se ja sastala s njim?"
"Na nesreu, gospoo, tokom protekla dva veka ravnotea moi se neto pomerila. Ti Zemljani
imaju sada vie svetova od nas - i kao i uvek veu populaciju. Imaju vie brodova, iako ne tako
modernih kao to su nai, a zbog kratkoe svojih ivota i svoje plodnosti oigledno su daleko
spremniji da umru od nas."
"U ovo poslednje nisam ba ubeena."
Mandamus se nasmeja stisnutih usana. "Zato ne? Osam dekada je manje vano od etrdeset. U
svakom sluaju, moramo se prema njima ljubazno ophoditi - daleko ljubaznije nego to smo morali u
vreme Elije Bejlia. Ako to za vas predstavlja neku utehu, ova situacija je nastala kao posledica
Fastolfove politike."
"U ije ime vi govorite? Da li i Amadiro sada mora biti ljubazan prema Naseljivaima?"
"Ne. To je, u stvari, zadatak vea?"
"Jeste li vi predstavnik vea?"
"Ne slubeno, ali zamoljen sam da vas o ovome obavestim - neslubeno."
"Ako se sastanem sa tim Naseljivaom, ta onda? Zato on eli da se vidi sa mnom?"
"To je ono to ne znamo, gospoo. Raunamo da e te vi za nas to otkriti. Videete se s njim,
saznati ta eli i obavestiti nas o tome."
"Ko ste to vi?"
"Kao to rekoh, vee. Naseljiva e doi ovamo, u vau nastambu, veeras."
"Izgleda da vi mislite kako nemam drugog izbora do da nastavim da igram ulogu dounika."
Mandamus ustade poto je obavio svoju misiju. "Neete vi biti nikakav dounik. Nita ne dugujete
tom Naseljivau. Vi jednostavno podnosite izvetaj svojoj vladi, to bi svaki odani itelj Aurore
dobrovoljno uinio - ak udeo da uini. Vi sigurno ne biste eleli da vee pretpostavi kako vam
solarijansko poreklo na bilo koji nain oslabljuje auroranski patrotizam"
"Gospodine, ja sam itelj Aurore preko etri puta due nego to vi imate godina."
"U to nema sumnje, ali vi ste roeni i odrasli na Solariji. Vi predstavljate tu neobinu anomaliju
itelja Aurore koji je drugde roen i to je teko zaboraviti. To naroito sada dolazi do izraaja, jer
Naseljiva eli da vidi vas, pre svih drugih na Aurori, upravo zbog vaeg solarijanskog porekla."
"Otkud to znate?"
"To je razlona pretpostavka. Oznaio vas je kao 'solarijansku enu'. Znatieljni smo da saznamo
ta to njemu znai - sada kada Solarija vie ne postoji."
"Pitajte njega."
"Vie volimo da pitamo vas - poto vi prvo pitate njega. Moram vas sada zamoliti za dozvolu da
se udaljim i zahvaljujem vam na vaoj gostoljubivosti."
Gladija ukoeno klimnu. "Odobravam vam da se udaljite radije nego da vam i dalje pruam
gostoprimstvo."
Mandamus krenu prema hodniku koji je vodio do glavnog ulaza dok su ga njegovi roboti pratili na
maloj udaljenosti.
Upravo u trenutku kada je trebalo da napusti sobu, on zastade, okrenu se i ree: "Gotovo da sam
zaboravio..."
"Da?"
"Prezime Naseljivaa koji eli da se vidi sa vama glasi, udnom igrom sluaja, Bejli."
KRIZA
7.
Denil i iskar su, sa robotskom utivou, ispratili Mandamusa i njegove robote sa zemljita koje
je pripadalo nastambi. A zatim su, poto su se ve nali napolju, napravili jedna krug kako bi se
uverili da li su nii roboti na svojim mestima i proverili kakvo je vreme (oblano i malo sveije nego
to je to bilo uobiajeno za ovo doba godine).
Denil ree: "Dr Mandamus je otvoreno priznao da su svetovi Naseljivaa danas jai od svetova
Svemiraca. Nisam oekivao tako neto od njega."
iskar se sloi: "Nisam ni ja. Bio sam ubeen da e Naseljivai nadjaati Svemirce, jer je to
predvideo Elija Bejli jo pre mnogo dekada, ali nisam mogao da utvrdim kada e ta injenica postati
oigledna i auroranskom veu. inilo mi se da e drutvena inercija drati vee u vrstom ubeenju
da su Svemirci superiorniji dugo poto te nadmonosti nestane, ali nisam bio u stanju da izraunam
koliko dugo e se zavaravati."
"Zapanjen sam injenicom da je partner Elija to tako davno predvideo."
"Ljudska bia razmiljaju o drugim ljudskim biima onako kako mi to nismo u stanju." Da je
iskar bio ljudsko bie mogao je ovu opasku izgovoriti sa aljenjem ili zaviu, ali poto je bio
robot, zazvuala je kao iznoenje injenice.
On nastavi: "Pokuao sam da steknem ljudsko znanje, ako ne i ljudski nain razmiljanja,
podrobno iitavajui ljudsku istoriju. Negde u toj dugakoj prii o ljudskim dogaajima sigurno su
skriveni zakoni ljudskosti koji su ekvivalentni naim trima zakonima robotike."
Denil primeti: "Gospoa Gladija mi je jednom rekla da je ta nada neosnovana."
"Moda i jeste, prijatelju Denile, jer iako mi se ini da takvi zakoni ljudskosti moraju postojati, ne
mogu da ih pronaem. Svako uoptavanje koje pokuam da napravim, ma kako iroko i jednostavno
bilo, ima svoje mnogobrojne izuzetke. Pa ipak, ako bi takvi zakoni postojali i ako bih uspeo da ih
pronaem, bio bih u stanju bolje da razumem ljudska bia i bio bih uvereniji da se pridravam tri
zakona na najbolji nain."
"Poto je partner Elija razumeo ljudska bia, mora da je poznavao zakone ljudskosti."
"Po svoj prilici. Ali on se rukovodio neim to ljudska bia nazivaju intuicijom, re koju ne
razumem i koja oznaava pojam o kome nita ne znam. Verovatno to potie s one strane razuma, a ja
raspolaem samo razumom."
7a.
Time i seanjem!
Seanjem koje, razume se, ne deluje kao ljudsko. Kome nedostaju ona nesavrenost, zamagljenost,
dodavanje i oduzimanje to ih nalau prieljkivanje i lini interes, a da se i ne pominju rastezanje,
isputanje i oseanje koji pamenje pretvaraju u sanjanje na javi to traje.
Robotsko seanje bilo je to koje je reprodukovalo dogaaje tano onako kako su se odigrali, ali
na beskrajno ubrzan nain. Sekunde su se odigravale u nanosekundama, to je omoguavalo da se
dani ispunjeni dogaajima ponovo oive izuzetnom brzinom i preciznou, tako da u razgovorima nije
postojala nikakva primetna pauza.
Kao to je to iskar uinio ve mnogo puta ranije, ponovo je oiveo onu posetu Zemlji, stalno
iznova tragajui za bilo im to bi mu omoguilo da razume tu neodreenu sposobnost Elije Bejlija
da predvidi budunost, ali to mu nikako nije polazilo za rukom.
Zemlja!
Fastolf je stigao do Zemlje u jednom auroranskom ratnom brodu, sa itavom svitom saputnika, to
ljudi to robota. Meutim, kada su se jednom nali na orbiti, jedino je Fastolf seo u modul za sletanje.
Svoj imunoloki mehanizam ojaao je injekcijama, a nosio je i neophodne rukavice, kontaktna soiva
i nosne epove. Sa svim tim se oseao dosta sigurno, ali nijedan drugi itelj Aurore nije bio voljan
da krene s njim u svojstvu lana delegacije.
Fastolf je to propratio sleganjem ramenima, jer mu se inilo (kako je kasnije objasnio iskaru) da
e ga srdanije primiti ako bude sam. Delegacija bi neugodno podsetila Zemlju na (po njih) loa stara
vremena kada je postojao Svemirograd, kada su Svemirci imali stalnu bazu na Zemlji i direktno
upravljali tim svetom.
Meutim, Fastolf je sa sobom poveo iskara. ak i za Fastolfa bi bilo nezamislivo da stigne bez
ijednog robota. Stii sa vie od jednim izazvalo bi napetost kod krajnje antirobotski raspoloenih
Zemljana s kojima se nadao da e se sresti i sa kojim je nameravao da pregovara.
Za poetak e se, razume se, videti sa Bejlijem, koji e biti njegova veza sa Zemljom i njenim
ljudima. To je bio razumni izgovor za taj susret. Pravi razlog je jednostavno bio taj to je Fastolf
silno eleo ponovo da vidi Bejlija; on mu je odista mnogo dugovao.
Fastolf ni na koji nain nije mogao da sazna - niti ak da pretpostavi - da je i iskar eleo da vidi
Bejlija i da je bilo dovoljno samo malo da pritegne oseanja i impulse u Fastolfovom mozgu kako bi
postigao eljeni cilj.
Bejli ih je saekao u vreme predvieno za sletanje sa malom grupom funkcionera sa Zemlje, tako
da je proteklo prilino vremena dok nisu obavljene sve utivosti i zavren protokol. Prolo je
nekoliko asova pre no to su Bejli i Fastolf uspeli da ostanu sami, a moda i ne bi uspeli tako skoro
da se iskar nije tiho i neprimetno umeao - lako dodirnuvi umove onih vanijih funkcionera koji su
se oigledno dosaivali. (Oduvek je bilo bezbedno ograniiti se na podsticanje nekog oseanja koje
je ve prisutno. To skoro nikada nije moglo da priini nikakvu tetu.)
Bejli i Fastolf su sedeli u jednoj maloj privatnoj trpezariji koju su obino koristili samo visoki
vladini slubenici. Hrana je mogla biti poruena putem kompjuterizovanog menija, a zatim bi je
doneli kompjuterizovani nosai.
Fastolf se nasmei: "Veoma napredno", ree on, "ali ovi nosai predstavljaju gotovo
specijalizovane robote. Iznenaen sam to ih Zemlja koristi. Oigledno ih nisu izradili Svemirci."
"Ne, nisu", ree Bejli sveano. "Naih ruku delo, da tako kaem. Ovo koriste samo oni na vrhu i
sada mi se prvi put, uopte, pruila prilika da se njima posluim. Verovatno mi se vie nikada takva
prilika nee ukazati."
"Moda e jednog dana biti izabran na neki rukovodei poloaj, pa e se s ovim stvarima sretati
svaki dan."
"Nikada", ree Bejli. Ispred svakog od njih sputene su inije, a nosa je bio ak toliko usavren
da nije obratio panju na iskara, koji je ravnoduno stajao iza Fastolfove stolice.
Bejli je izvesno vreme jeo u tiini, a zatim ree pomalo stidljivo: "Ba mi je drago to te ponovo
vidim, dr Fasolfe."
"I meni je veoma drago. Nisam zaboravio da si pre dve godine kada si bio na Aurori uspeo da me
oslobodi sumnje pod kojom sam se naao da sam ja unitio robota Jandera, kao i da si drugim
krajem batine lupio mog preterano samopouzdanog protivnika, dobrog Amadira."
"Uvek zadrhtim kada se toga setim", ree Bejli. "Takoe pozdravljam tebe, iskare. Verujem da
me nisi zaboravio."
"To bi bilo sasvim nemogue, gospodine", ree iskar.
"Odlino! Pa, doktore, pretpostavljam da je politika situacija na Aurori i dalje povoljna.
Ovdanje vesti je tako predstavljaju, ali nemam poverenja u zemaljske analize auroranskih poslova."
"Ovog asa - moe. Moja stranka ima vrstu kontrolu nad veem. Amadiro ostaje i dalje mrana
opozicija, ali ini mi se da e proi godine pre no to e se njegovi ljudi oporaviti od udarca koji si
im zadao. Ali kako stoje stvari s tobom i Zemljom?"
"Dosta dobro. - Reci mi, dr Fastolfe", Bejlijevo lice se neznatno zgri, kao da se neega stidi, "da
li si sa sobom doveo i Denila?"
Fastolf sporo odgovori: "ao mi je, Bejli. Jesam, ali sam ga ostavio na brodu. Nekako sam oseao
da ne bi bilo ba politiki dobro da me prati robot koji toliko lii na ljudsko bie. Poto je Zemlja
postala u toj meri antirobotski raspoloena, smatrao sam da biste prisustvo jednog humanoidnog
robota mogli shvatiti kao namernu provokaciju."
Bejli uzdahnu. "Razumem."
Fastolf nastavi: "Da li je istina da vaa vlada namerava da zabrani upotrebu robota unutar
gradova?"
"Pretpostavljam da e uskoro doi do toga, uz izvesno razdoblje usklaivanja, razume se, kako bi
se finansijski gubitak i tekoe sveli na minimum. Roboti e biti dozvoljeni samo na selu, gde su
potrebni u poljoprivredi i rudnicima. Zatim e i odande na kraju nestati, a planira se da ih na novim
svetovima uopte ne bude."
"Kada si ve pomenuo nove svetove, da li je tvoj sin ve otiao sa Zemlje?"
"Da, pre nekoliko meseci. Dobili smo vesti od njega; sigurno je stigao na jedan novi svet, zajedno
sa nekoliko stotina Naseljivaa, kako oni sebe nazivaju. Na tom svetu ima tek neto malo
domorodake vegetacije, tako da je atmosfera siromana kiseonikom. Ali pouzdano je utvreno da
ona za izvesno vreme moe postati veoma slina Zemljinoj. U meuvremenu, podignuto je nekoliko
montanih kupola, a putem oglasa se trae novi Naseljivai. I svi su uposleni oko teraformiranja.
Bentlijeva pisma i povremeni hipertalasni kontakti su veoma ohrabrujui, ali i pored toga on svojoj
majci strano nedostaje."
"Hoe li i ti tamo poi, Bejli?"
"Nisam ba uveren da ivot pod kupolom na nekom stranom svetu predstavlja moju ideju o srei,
dr Fastolfe - nemam Benovu mladost i entuzijazam - ali mislim da u za dve-tri godine ipak morati da
poem. U svakom sluaju, ve sam odeljenju predao dopis u kome ih izvetavam o svojoj nameri da
se iselim."
"Pretpostavljam da ih je to uznemirilo."
"Ni najmanje. Kau da jeste, ali drago im je to e me se otarasiti. Suvie sam ozloglaen."
"A kako vlada Zemlje gleda na ovu sklonost ka ekspanziji u Galaksiji?"
"Ne ba ravnoduno. Ne zabranjuju, ali i ne sarauju. I dalje sumnjaju da su Svemirci protiv toga i
da e preduzeti neto kako bi stvar zaustavili."
"Drutvena inercija", ree Fastolf. "Sude o nama na osnovu proteklih godina. Zar nismo jasno
stavili do znanja da sada podravamo Zemljinu kolonizaciju novih planeta i da i sami nameravamo da
kolonizujemo nove planete?"
"Nadam se da e u to uspeti da ubedi i nau vladu. Ali, dr Fastolfe, imam jo jedno malo,
nevano pitanje. Kako je..." I on zauta kao da je zanemeo.
"Gladija?" ree Fastolf, skrivajui da ga sve to zabavlja. "Zar si zaboravio njeno ime?"
"Ne, ne. Samo sam oklevao da... da..."
"Dobro je", ree Fastolf, "i ivi udobno. Zamolila me je da te podsetim na nju, ali pretpostavljam
da to nee biti potrebno."
"Nadam se da to to je roena na Solariji nije upotrebljeno protiv nje?"
"Nije, kao ni njena uloga u raskrinkavanju dr Amadira. Pre e biti da je suprotno. Uveravam te da
vodim rauna o njoj. Ali ti ipak neu dozvoliti da sasvim promeni temu, Bejli. ta ako birokratija
Zemlje nastavi da se suprostavlja iseljavanju i irenju? Da li e taj proces moi da se nastavi uprkos
takvoj opoziciji?"
"Verovatno", ree Bejli, "ali ne i sigurno. Meu Zemljanima i inae postoji znatno protivljenje.
Teko je odvojiti se od ogromnih podzemnih gradova koji predstavljaju nae domove..."
"Vae materice."
"Ili nae materice, ako vie voli. Otii na nove svetove i dekadama iveti krajnje primitivno, za
ivota ne iskusiti udobnost - to je teko. Kada ponekad o tome razmiljam, jednostavno odluim da ne
poem - naroito posle probdevene noi. Ve sam stotinu puta doneo odluku da ne idem i jednog
dana mogu je i odrati. Ako sam ja, na neki nain, imao nevolja kada mi se rodila cela ta zamisao,
kako e onda neko drugi poi svojevoljno i rado? Bez vladinog ohrabrenja - ili da budem odvratno
iskren - ako vlada ne utne narod u donji deo lea, ceo projekat moe propasti."
Fastolf klimnu: "Pokuau da ubedim tvoju vladu. Ali, ta ako ne uspem?"
Bejli prozbori tihim glasom: "Ako ne uspe - i ako, zbog toga, na narod ne uspe - preostaje samo
jedna alternativa. Sami Svemirci e morati da nasele Galaksiju. Posao se mora obaviti."
"Da li biste bili zadovoljni kada biste videli da se Svemirci ire i popunjavaju Galaksiju, a
Zemljani ostaju na svojoj jedinoj planeti?"
"Uopte ne bismo bili zadovoljni, ali i to bi bilo bolje od sadanje situacije u kojoj ni jedni ni
drugi ne preduzimaju ekspanziju. Pre mnogo vekova, Zemljani su nagrnuli ka zvezdama, osnovali
neke svetove koji se sada nazivaju svetovima Svemiraca, a tih prvih nekoliko kolonizovalo je ostale.
Meutim, prolo je mnogo vremena od kada su, bilo Svemirci bilo Zemljani, uspeno nastanili i
razvili neki novi svet. Ne sme se dozvoliti da to potraje."
"Slaem se . Ali zato ti eli ekspanziju, Bejli?"
"Oseam da oveanstvo ne moe napredovati ako ne preduzmu neku vrstu ekspanzije. To ne mora
biti geografska ekspanzija, ali to je najasniji put za podsticanje ostalih vrsta ekspanzije. Ako je
mogue preduzeti geografsku ekspanziju, a da to ne bude nautrb drugih inteligentnih bia; ako postoji
prazan prostor na kome se moe iriti; onda, zato da ne? Opirati se ekspanziji pod takvim
okolnostima predstavljalo bi sigurnu propast."
"Znai, ti uvia te alternative? Ekspanzija i napredak? Nikspanzija i propast?"
"Da, verujem da je tako. Stoga, ako Zemlja odbije ekspanziju, onda je Svemirci moraju prihvatiti.
oveanstvo se, bilo u obliku Zemljana ili Svemiraca, mora iriti. Voleo bih da vidim Zemljane kako
se prihvataju tog zadatka, ali ako to ne uspe, onda je i ekspanzija Svemiraca bolja od nikakve
ekspanzije. Jedna od dve alternative."
"A ta ako jedni krenu u ekspanziju, a drugi ne?"
"Onda e ono drutvo koje krene u ekspanziju postajati postojano jae, a ono drugo postojano
slabije."
"Jesi li siguran u to?"
"To e, mislim, biti neizbeno."
Fastolf klimnu. "U stvari, slaem se s tobom. Zato i pokuavam da ubedim i Zemljane i Svemirce
da se ire i napreduju. To je trea alternativa i ini mi se, najbolja."
7b.
Seanje je treperei prelazilo preko narednih dana - neverovatne gomile ljudi koje su se
neprekidno kretale jedne pored drugih u potocima i vrtlozima - ekspresne linije u koje se ljudi
ukrcavaju i iz kojih se iskrcavaju - beskrajne konferencije sa bezbrojnim funkcionerima - gomile
umova.
Naroito gomile umova.
Gomile umova tako debele da iskar nije bio u stanju da izdvoji pojedince. Masovna svest koja se
meala i topila u zajedniko, neizmerno, pulsirajue sivilo tako da je bilo mogue razabrati samo
povremene iskre sumnje i nepodnoenja koje bi sevnule svaki put kada bi neko iz mnotva zastao da
ga pogleda.
Samo kada se Fastolf nalazio na nekoj konferenciji sa funkcionerima, iskar je bio u stanju da se
pozabavi pojedinanom sveu i samo je to, razume se, imalo neku vanost.
Seanje se usporilo ka jednoj taki sa kraja njihovog boravka na Zemlji, kada je iskar konano
uspeo da ponovo ostane nasamo sa Bejlijem. iskar je sasvim malo podesio nekoliko svesti kako bi
obezbedio da neko vreme ne budu ometani.
Bejli ree, izvinjavajui se: "Nemoj misliti da sam te izbegavao, iskare. Jednostavno mi se nije
ukazala prilika da ostanem nasamo s tobom. Ne kotiram se visoko na Zemlji, tako da ne mogu
odluivati o svojim dolascima i odlascima."
"To sam, razume se, shvatio, gospodine, ali sada emo izvesno vreme biti sami."
"Dobro. Dr Fastolf mi kae da je Gladija dobro. Moda mi on to govori iz naklonosti, znajui da
je to ono to elim da ujem. Meutim, tebi nareujem da mi kae istinu. Da li je Gladija stvarno
dobro?"
"Dr Fastolf vam je, gospodine, kazao istinu."
"Nadam se da se sea mog zahteva kada sam te poslednji put video na Aurori, da pazi na
Gladiju i da je titi od nevolja."
"Prijatelj Denil i ja, gospodine, stalno imamo na umu va zahtev. Tako sam udesio stvari da posle
smrti dr Fastolfa prijatelj Denil i ja postanemo deo nastambe gospoe Gladije. Tada emo jo bolje
moi da je titimo od nevolja."
"To e", ree Bejli tuno, "biti posle mene."
"To mi je poznato, gospodine, i ao mi je zbog toga."
"Da, ali tome nema pomoi, a kriza e nastupiti - ili e moda nastupiti - ak i pre toga, a opet e i
to biti posle mene."
"ta to, gospodine, imate na umu? Kakva kriza?"
"iskare, govorim, o krizi koja bi mogla da nastupi zato to dr Fastolf postie izenaujui uspeh u
ubeivanju. Ili moda postoji jo neki inilac koji je s njim u vezi i koji omoguava da se zadatak
obavi."
"Gospodine?"
"Svaki funkcioner s kojim se dr Fastolf sastao i s kojim je razgovarao izgleda da je sada
oduevljen iseljavanjem. Odjednom su one voe koje oblikuju javno mjenje za, a ostali e ih sigurno
slediti. To e se proiriti poput epidemije?"
"Zar to nije ono to elite, gospodine?"
"Da, jeste, ali gotovo da je i vie od onoga to elim. Rairiemo se po Galaksiji - ali ta ako
Svemirci to ne uine?"
"Zato ne bi?"
"Ne znam. Iznosim to kao pretpostavku, mogunost. ta ako to ne uine?"
"Prema onome to sam razabrao iz vaeg razgovora, Zemlja i svetovi koje e naseljavati njeni
ljudi zacelo e ojaati."
"A Svemirci e oslabiti. Meutim, postojae izvesno razdoblje tokom koga e Svemirci i dalje
biti snaniji od Zemlje i njenih Naseljivaa, mada e margina svakim danom biti sve manja. Konano
e Svemirci neizbeno postati svesni Zemljana kao sve vee opasnosti. Tada e svetovi Svemiraca
sigurno zakljuiti da Zemlju i Naseljivae treba zaustaviti pre no to postane suvie kasno i uinie
im se da treba preduzeti drastine mere. To e biti razdoblje krize koje e odrediti celokupnu istoriju
ljudskih bia."
"Shvatam ta elite da kaete, gospodine."
Bejli ostade zamiljeno da uti jedan trenutak, a zatim prozbori, gotovo apatom, kao da se boji da
e ga neko uti: "Ko zna za tvoje sposobnosti?"
"Od ljudskih bia jedino vi - a vi to ne moete saoptiti ostalima."
"Sasvim dobro znam da ne mogu. Sutina je u tome to si ti, a ne Fastolf, izazvao preokret koji je
od svakog funkcionera s kojim si doao u dodir stvorio zagovornika iseljavanja. to navodi na
pomisao da si sredio i to da Fastolf povede tebe, a ne Denila, sa sobom na Zemlju. Ti si bio preko
potreban ovde, a Denil bi moda uneo pometnju."
iskar ree: "Smatrao sam za potrebno da osoblje svedem na minimum kako bih izbegao da
povreena oseanja Zemljana jo vie oteaju moj zadatak. ao mi je, gospodine, to Denil nije
prisutan. U potpunosti shvatam vae razoarenje to niste u stanju da ga pozdravite."
"Pa..." Bejli zavrte glavom. "Shvatam da je bilo neophodno i uzdam se u tebe da e Denilu
objasniti koliko mi je nedostajao. U svakom sluaju, i dalje elim da te uverim u ovo. Ako se Zemlja
zaplete u politiku naseljavanja svetova i ako Svemirci zaostanu u trci irenja, odgovornost za to - a
samim tim i za krizu koja e neizbeno nastati - bie tvoja. Iz tog razloga mora prihvatiti kao dalju
odgovornost da svoje sposobnosti iskoristi kako bi zatitio Zemlju kada ta kriza nastupi."
"Uiniu sve to bude u mojoj moi, gospodine."
"A ako u tome bude uspeo, Amadiro - ili njegovi slebdenici - mogli bi da se okome na Gladiju.
Ne sme zaboraviti da i nju zatiti."
"Denil i ja neemo to zaboraviti."
"Hvala iskare."
I oni se rastae
Kada je iskar, sledei Fastolfa, ulazio u modul kako bi otpoeo putovanje nazad na Auroru,
ugledao je Bejlija jo jednom. Ovog puta nije bio u prilici da razgovara s njim.
Bejli je mahnuo i ustima oblikovao jednu bezglasnu re: "Upamti."
iskar je osetio koja je re u pitanju kao i oseanje koje se krilo iza nje.
Posle toga, iskar nikada nije vie video Bejlija. Nikada.
8.
iskaru nikada nije polo za rukom da se priseti te posete Zemlji, a da odmah potom ne pone da
se prisea kljune posete Amadiru u Robotikom institutu.
Nije bilo lako udesiti tu konferenciju. Amadiro, koji je jo bio pod utiskom gorkog poraza, nikako
ne bi pristao da i sam uvea svoje ponienje tako to bi otiao u Fastolfovu nastambu.
"Pa dobro, onda", rekao je Fastolf iskaru. "Mogu sebi dozvoliti da budem velikoduan u pobedi.
Poi u ja k njemu. Pored toga, moram se videti s njim."
Fastolf je bio lan Robotikog instituta od kada je Bejli omoguio da se uniti Amadiro i smire
njegove politike ambicije. Zauzvrat, Fastolf je Institutu predao sve podatke za izradu i odravanje
humanoidnih robota. Proizveden je odreen broj takvih robota, a onda je rad na projektu prekinut i
Fastolf je pobesneo.
U poetku je Fastolf nameravao da se pojavi u Institutu bez pratnje robota. Tako bi se naao bez
zatite i (tako rei) nag, usred onoga to je jo predstavljalo znak poniznosti i poverenja, ali bi takoe
ukazivalo na potpunu samouverenost, to bi Amadiro sigurno shvatio. Na taj nain bi Fastolf, potpuno
sam, pokazao da je ubeen kako se Amadiro, kome su na raspolaganju stajala sva sredstva Instituta,
ne bi usudio da dirne svog jedinog neprijatelja koji mu se bezbrian i goloruk naao nadohvat ruke.
Pa ipak je, na kraju, ni sam ne znajui zato, Fastolf odluio da sa sobom povede iskara.
inilo se da je Amadiro neto smrao od kada ga je Fastolf poslednji put video, ali jo je izgledao
veoma impresivno; visok i krupan. Nedostajao mu je onaj samouvereni osmeh koji je ranije bio
njegov zatitni znak, a kada je pokuao da ga upotrebi pri Fastolfovom ulasku, to je pre liilo na
reanje koje se pretvorilo u izraz mranog nezadovoljstva.
"Pa, Keldene", ree Fastolf, uzevi slobodu da ovog drugog oslovi linim imenom, "ne viamo se
esto, uprkos injenici to smo kolege ve etiri godine."
"Ostavimo se lane utivosti Fastolfe", zarea Amadiro, oigledno ljutitim glasom koji je bio tek
neto jai od apata, "i oslovljavaj me sa Amadiro. Nismo mi nikakve kolege sem po tituli i ja ne
tajim - i nikada nisam tajio - da smatram kako je ta tvoja spoljana politika ubistvena za nas."
Bila su prisutna tri Amadirova robota, velika i sjajna, i Fastolf ih je prouavao podignutih obrva.
"Dobro si se zatito, Amadiro, od jednog miroljubivog oveka i njegovog jedinog robota."
"Kao to i sam zna, oni te nee napasti, Fastolfe. Ali zato si ti poveo iskara? Zato ne svoje
remek-delo, Denila?"
"Da li bi Denil bio bezbedan u tvojoj blizini, Amadiro?"
"Pretpostavljam da je to trebalo da bude ala. Denil mi vie nije potreban. Izraujemo vlastite
humanoidne primerke."
"Po uzoru na moj projekat."
"Sa poboljanjima."
"Pa ipak, jo ne koristite te humanoidne primerke. Zbog toga sam i doao da se vidim s tobom.
Svestan sam injenice da sam ja samo nominalno prisutan u Institutu i da ak ni moje fiziko
prisustvo nije dobrodolo, a da ne govorimo o mom miljenju i preporukama. Meutim, kao lan
Instituta, moram protestovati to ne koristite humanoidne primerke."
"Na koji nain eli da ih upotrebim?"
"Namera je bila da humanoidni primerci pripremaju nove svetove na koje bi Svemirci konano
mogli da se isele, poto ti svetovi budu teraformirani i potpuno osposobljeni za naseljavanje, zar
ne?"
"Ali ti si bio protiv toga, Fastolfe, zar ne?"
Fastolf odvrati: "Da, jesam. eleo sam da sami Svemirci emigriraju na nove svetove i sami
obavljaju teraformiranje. Meutim, to se nije dogodilo i jasno mi je da se ni nee dogoditi.
Poaljimo, onda, humanoidne primerke. I to e biti bolje nego nita."
"Sve se nae alternative pretvaraju u nita i tako e ostati sve dok tvoji pogledi budu upravljali
veem, Fastolfe. Svemirci nee putovati na negostoljubive i neureene svetove; niti im se, izgleda,
dopadaju humanoidni roboti."
"Jedva da ste Svemircima i pruili priliku da ih zavole. Zemljani poinju da naseljavaju nove
planete - ak i one negostoljubive i neureene. I ine to bez robotske pomoi."
"Veoma dobro vam je poznata razlika izmeu nas i Zemljana. Zemljana ima osam milijardi, plus
veliki broj Naseljivaa."
"Ali i Svemiraca ima pet i po milijardi."
"Brojke ne predstavljaju jedinu razliku", ree gorko Amadiro. "Razmnoavaju se poput insekata."
"Nije tano. Prirataj na Zemlji je dosta stabilan ve vekovima."
"Potencijal postoji. Ako se svim srcem zaloe za iseljavanje, u stanju su da veoma lako obezbede
sto ezdeset miliona novih tela svake godine, a taj broj e samo rasti sa popunjavanjem novih
svetova."
"Mi posedujemo bioloku sposobnost da svake godine stvorimo sto miliona novih tela."
"Ali ne i socioloku sposobnost. Mi smo dugoveni; ne elimo da tako brzo budemo zamenjeni."
"Veliki deo novih tela moemo poslati na druge svetove. "
"Nee hteti da pou. Mi cenimo svoja tela, koja su jaka, zdrava i sposobna da u snazi i zdravlju
poive skoro etrdest dekada. Zemljani ni ne mogu da visoko cene svoja tela kada se ona istroe za
manje od deset dekada i kada ih ak i tokom tog kratkog razdoblja mue bolesti i doivljavaju
degeneraciju tkiva. Za njih nije vano da li e napolje poslati milione svake godine da se suoe sa
bedom i sigurnom smru. U stvari, ak ni rtve ne treba da se boje bede i smrti, jer ta drugo imaju na
Zemlji? Zemljani koji se iseljavaju bee od svog kunog sveta, dobro znajui da svaka promena moe
biti samo na bolje. Mi, pak, cenimo nae dobro opremljene i udobne planete i ne elimo da ih se tek
tako odreknemo."
Fastolf uzdahnu i ree: "esto sam sluao te argumente - smem li da ukaem na jednu jednostavnu
injenicu, Amadiro? Na to da je Aurora prvobitno bila jedna negostoljubiva i neureena planeta, koju
je trebalo teraformirati kako bi postala prihvatljiva, kao i na injenicu da bi takvi bili i ostali svetovi
Svemiraca?"
Amadiro ree: "I ja sam uo sve vae argumente ve toliko puta da me hvata muka kad i pomislim
na njih, ali ipak se neu umoriti odgovarajui na njih. Aurora je moda bila primitivna kada je
naseljena, ali Auroru su naselili Zemljani - a i ostale svetove Svemiraca, kad ih nisu naseljavali
Zemljani, naseljavali su ih Svemirci koji jo nisu nadrasli svoje zemaljsko poreklo. Vremena vie
nisu pogodna za to. Ono to se onda moglo uiniti, sada se vie ne moe."
Amadiro izdie ugao usta i zareavi nastavi: "Ne, Fastolfe, ono to je tvoja politika uspela da
sprovedete jeste da je zapoeto stvaranje jedne Galaksije koja e biti naseljena jedino Zemljanima,
dok Svemirci moraju da oslabe i propadnu. Sada moe pratiti kako se to odvija. Tvoj uveni put na
Zemlju, od pre dve godine, oznaio je prekretnicu. Ti si na neki nain izdao vlastiti narod ohrabrivi
ta poluljudska bia da ponu ekspanziju. Za samo dve godine bar se po nekoliko Zemljana nalo na
svakom od dvadeset etiri sveta i stalno im se pridruuju novi."
Fastolf odvrati: "Ne preteruj. Nijedan od tih naseljenih svetova nije jo podesan za ivot, a i nee
biti jo nekoliko dekada. Niti je verovatno da e svi preiveti, a kako su najblii svetovi ve zauzeti,
umanjuju se anse za naseljavanje udaljenih svetova, tako da e doi do stiavanja poetnog poleta.
Podstakao sam njihovu ekspanziju jer sam raunao i na nau. Ako se potrudimo, jo moemo da
odrimo korak sa njima i u zdravom nadmetanju, zajedno moemo popuniti Galaksiju."
"Ne", ree Amadiro. "Ono to ti ima na umu predstavlja najrazorniju od svih politika, glupavo
idealiziranu. Ekspanzija je jednostrana i takva e i ostati uprkos svemu to si u stanju da uini. Ljudi
sa Zemlje se nesmetano roje i treba ih zaustaviti pre no to postanu suvie snani da bi mogli biti
zaustavljeni."
"Kako predlae da se to izvede? Zakljuili smo sa Zemljom prijateljaski sporazum u kome
izriito stoji da neemo spreavati njihovu ekspanziju u svemir tako dugo dok ne dirnu u neku planetu
koja se nalazi na udaljenosti manjoj od dvadeset svetlosnih godina od nekog sveta Svemiraca. Oni su
se toga savesno pridravali."
Amadiro primeti: "Svi znaju za taj sporazum. Svi takoe znaju da nijedan sporazum nikada nije
ostao na snazi kada bi zasmetao nacionalnim interesima jaeg potpisnika. Ne pridajem nikakvu
vanost tom sporazumu."
"Ja pridajem. Pridravae ga se."
Amadiro odmahnu glavom. "Dirljivo je tvoje poverenje. Kako e ga se pridravati kada vie ne
bude moan."
"to Zemlja i njeni Naseljivai budu jai, to e Svemirci oseati vei strah i ti se nee dugo
posle toga zadrati na vlasti."
Fastolf ree: "A ako ti pocepa sporazum, uniti svetove Naseljivaa i zalupi vrata pred nosom
Zemlje, hoe li Svemirci onda poeti da se iseljavaju i popunjavaju Galaksiju?"
"Moda nee. Ali ako odluimo da neemo, ako zakljuimo da nam je udobno tamo gde jesmo, u
emu je razlika?"
"Galaksija u tom sluaju nee postati ljudsko carstvo."
"A ako ne postane, ta onda?"
"Onda e Svemirci sami sebe osujetiti i degenerisati, ak i ako Zemlja ostane u zatvoru i isto tako
bude osujeena i degenerisana."
"To je samo nametaljka tvoje stranke, Fastolfe. Ne postoji nijedan stvarni dokaz da bi se neto
takvo dogodilo. A ak i da se dogodi, to bi bio na izbor. Bar ne bismo doekali da varvarski
kratkovekovii naslede Galaksiju."
Fastolf primeti: "Da li ti to ozbiljno stavlja do znanja, Amadiro, da bi pristao da vidi
civilizaciju Svemiraca kako umire, ako bi samo mogao da sprei Zemljinu ekspanziju?
"Ne raunam na nau smrt, Fastolf, ali ako doe do najgoreg, onda, da; za mene je naa vlastita
smrt manje zastraujua od trijumfa podljudskih kratkovenih bia sklonih boletinama."
"Od kojih smo potekli."
"I sa kojima vie nemamo nikakve genetske veze. Da li smo crvi zato to su se crvi pre milijardu
godina nalazili meu naim precima?"
Fastolf stisnutih usana ustade da krene, a Amadiro sijajui od zadovoljstva ne napravi nikakav
pokret da ga u tome sprei.
9.
Denil ni na koji nain nije mogao da sa sigurnou kae da li se to iskar izgubio u seanjima.
Kao prvo, zato to se iskarov izraz lica nije izmenio, a kao drugo, on se nije izgubio u mislima
onako kako su to inila ljudska bia. Za to mu nije bilo potrebno nikakvo uoljivo razdoblje.
S druge strane, pak, tok misli koji je naveo iskara da razmilja o prolosi, nagnao je Denila da
razmilja o istim dogaajima iz prolosti onako kako mu ih je pre dosta vremena iskar ispriao. To
iskara nije zaudilo.
Njihov razgovor se nastavio bez ikakve neobine pauze, ali na jedan sasvim novi nain, kao da je
svaki od njih razmiljao o prolosti u interesu obojice.
Denil ree: "ini se, prijatelju iskare, da je kriza koju je Elija Bejli predvideo sreno
prebroena, poto su itelji Aurore shvatili da su slabiji od Zemlje i njenih mnogobrojnih svetova
Naseljivaa."
"Da, ini se, prijatelju Denile."
"Trudio si se da do toga doe."
"Jesam. Doprineo sam da vee ostane na Fastolfovoj strani. Uinio sam ono to sam mogao kako
bih oblikovao one, koji, s druge strane, oblikuju javno mnenje."
"Ipak, oseam neki nemir."
iskar odvrati: "Ja sam oseao nemir u svakoj etapi tog procesa, mada sam nastojao da nikome ne
uinim nita naao. Nisam dodirnuo - mentalno - nijedno ljudsko bie kome je bilo potrebno vie od
lakog dodira. Na zemlji je trebalo samo potpiriti strah od odmazde i izabrati one, posebno one, u
kojima je strah ve tinjao i prekinuti nit koja je, u svakom sluaju, ve bila izlizana i koja je svakog
trenutka mogla da pukne. Na Aurori je bilo obrnuto. Ovdanji politiari odbijali su da se zaloe za
politiku koja bi ih dovela sa njihovog udobnog sveta i ja sam to samo potvrdio, te napravio jak
konopac koji ih je malo jae stegnuo. Dok sam to radio uronio sam u stalan - mada slab - mete."
"Zato? Podrao si ekspanziju Zemlje i osujetio ekspanziju Svemiraca. Tako i treba da bude."
"Tako treba da bude? Zar ti, prijatelju Denile, smatra da je jedan Zemljanin vredniji od jednog
Svemirca, iako su obojica ljudska bia?"
"Postoje razlike. Elija Bejli bi vie voleo da vidi svoje Zemljane poraene nego Galaksiju
nenastanjenu. Dr Amadiro bi vie voleo da vidi i Zemlju i Svemirce kako iezavaju nego da vidi
Zemlju kako se iri. Prvi s nadom gleda na trijumf bilo koje strane, drugi je zadovoljan to ne vidi
trijumf nijedne. Zar ne bi trebalo da izaberemo ono prvo, prijatelju iskare?"
"Da, prijatelju Denile. Izgleda da je tako. Pa ipak, koliki uticaj na tebe vri ono izuzetno vano
oseanje koje gaji prema svom nekadanjem partneru, Eliji Bejliju?"
Denil odgovori: "Cenim seanje na partnera Eliju, a narod sa Zemlje je njegov narod."
"Vidim da ceni. Ve mnogo dekada govorim da tei da razmilja poput nekog ljudskog bia,
prijatelju Denile, ali pitam se da li je to nuno kompliment. Ipak, iako tei da razmilja poput nekog
ljudskog bia, ti nisi ljudsko bie, i konano, tebe sputavaju tri zakona. Ti zacelo ne bi naneo zlo
nijednom ljudskom biu, pa bilo da je to ljudsko bie Zemljanin ili Svemirac."
"Doe vreme, prijatelju iskare, kada se mora odluiti u korist jednog ljudskog bia, a nautrb
drugog. Dobili smo izriita nareenja da zatitimo gospou Gladiju. U sluaju potrebe bio bih
primoran da naudim nekom drugom ljudskom biu da bih zatitio gospou Gladiju i smatram da bih u
nekoj istoj takvoj situaciji bio voljan da samo malo naudim jednom Svemircu kako bih zatitio nekog
Zemljanina."
"To ti misli. Ali u stvarnoj situaciji morao bi da se rukovodi naroitim okolnostima. Otkrio bi
da se stvari ne mogu uoptavati", ree iskar. "Tako je i sa mnom. Podravi Zemlju i osujetivi
Auroru, onemoguio sam dr Fastolfa da ubedi vladu Aurore da postane zagovornik politike
iseljavanja i da uspostavi u Galaksiji dve sile koje se ire. Nisam nita drugo mogao do da shvatim
kako je taj deo njegovih poslova propao. To ga je ispunjavalo sve veim oajanjem i moda je i
ubrzalo njegovu smrt. Bilo je bolno to sam to oseao u njegovom umu. Pa ipak, prijatelju Denile..."
iskar zastade, a Denil ree: "Da?"
"Da nisam postupio onako kako sam postupio, to bi verovatno u velikoj meri smanjilo Zemljinu
sposobnost za irenje, a ni Aurora ne bi preduzela neke velike korake u tom pravcu. Dr Fastolf bi se
tada razoarao i u Zemlju i u Auroru - i, tavie, dr Amadiro bi mu preuzeo vlast iz ruku. Njegovo
razoarenje bilo bi jo vee. Dok je dr Fastolf bio iv, njemu sam bio najodaniji i izabrao sam onaj
put koji ga je manje razoarao, a da nisam bitno naudio ostalim pojedincima s kojima sam imao
posla. Iako je dr Fastolfa neprestano muila injenica da nije u stanju da ubedi itelje Aurore - i
Svemirce uopte - da se ire ka novim svetovima, bar je bio oduevljen aktivnou Zemljana koji su
se iseljavali."
"Zar nisi mogao da podstakne i itelje Zemlje i itelje Aurore, prijatelju iskare, i da na taj nain
zadovolji dr Fastolfa na oba plana?"
"To mi je, razume se, palo na pamet, prijatelju Denile. Razmotrio sam, meutim, tu mogunost i
zakljuio da to ne bi valjalo. Mogao sam da podstaknem Zemljane na iseljavanje posluivi se
sasvim neznatnim promenama koje ne bi nikom naudile. Da bih to isto pokuao sa iteljima Aurore,
morao bih izvesti velike promene koje bi nanele veliku tetu. U tome me je spreio prvi zakon."
"teta."
"Jeste. Pomisli samo ta bi se sve moglo uiniti da sam mogao radikalno izmeniti um dr Amadira.
Pa ipak, kako sam mogao da izmenim njegovu vrstu reenost da oponira dr Fastolfu? To bi izgledalo
kao kad bi neko pokuao da mu okrene glavu za sto osamdeset stepeni. Jedan takav potpuni zaokret,
bilo glave bilo njenog emocionog sadraja, izazvao bi, ini se, podjednako efikasno smrt."
"Cena moje moi, prijatelju Denile", nastavi iskar, "sastoji se u velikoj nedoumici u koju sam
neprestano zagnjuren. Prvi zakon robotike, koji nam brani da povredimo ljudsko bie, obino se
odnosi na vidljive fizike povrede koje smo u stanju, svi mi, lako da primetimo i o kojima lako
moemo da donosimo sud. Meutim, ja sam svestan ljudskih oseanja i duhovnih osobina, tako da su
mi poznati tananiji oblici nanoenja povreda, iako nisam u stanju u potpunosti da ih razumem. U
mnogim prilikama sam primoran da delujem iako nisam potpuno siguran u ispravnost svojih
postupaka, to izaziva neprestani stres u mojim kolima."
"Ali ipak oseam da sam ovde dobro postupio. Omoguio sam Svemircima da izbegnu krizu.
Aurora je sada svesna sve vee snage Naseljivaa i bie primorana da izbegava sukob. Moraju
shvatiti da je suvie kasno za odmazdu i to se toga tie ispunili smo obeanje dato Eliji Bejliu.
Usmerili smo Zemlju prema ispunjavanju Galaksije i osnivanju galaktikog carstva."
Ve su se vraali ka Gladijinoj kui, ali sada je Denil zastao i jednim nenim pritiskom ake na
iskarovo rame primorao i ovog drugog da se zaustavi.
Denil ree: "Slika koju si mi opisao je privlana. Partner Elija bi bio ponosan na nas, kao to
kae, to smo sve to izveli. 'Roboti i carstvo' rekao bi Elija i moda bi me potapao po ramenu. - Pa
ipak, kao to rekoh, nisam spokojan, prijatelju iskare."
"ta te mui, prijatelju Denile?"
"Stalno se pitam da li smo stvarno prebrodili tu krizu o kojoj je partner Elija govorio pre toliko
dekada. Da li je, odista, prekasno za odmazdu Svemiraca?"
"Zato te mue te sumnje, prijatelju Denile?"
"Da posumnjam, nateralo me je ponaanje dr Mandamusa u toku njegovog razgovora sa gospoom
Gladijom."
iskarov pogled je nekoliko trenutaka ostao prikovan na Denilu i u tiini su mogli da uju lie
kako uti na hladnom povetarcu. Oblaci su se razilazili i uskoro e se pojaviti sunce. Za ovaj njihov
telegrafski razgovor nije im bilo potrebno mnogo vremena i znali su da se Gladija jo nee zapitati
ta ih je zadralo.
iskar ree: "ta te je to u toku razgovora uznemirilo?"
Denil odvrati: "U etiri posebna navrata imao sam prilike da promatram Eliju Bejlija kako reava
zbunjujui problem. U sva etiri sluaja uspeo sam da zapazim na koji nain mu je polazilo za rukom
da iz ogranienih podataka izvue korisne zakljuke - pa ak i one koji navode na pogrean trag. Od
tada sam uvek pokuavao, u okviru svojih ogranienja, da razmiljam poput njega."
"ini mi se, prijatelju Denile, da si u tom pogledu bio dobar. Ne rekoh li da tei da razmilja
kao neko ljudsko bie."
"Primetio si, znai, da je dr Mandamus eleo da sa gospoom Gladijom porazgovara o dve stvari.
Sam je to podvukao. Jedna se ticala njegovog porekla, to jest toga da li je potomak Elije Bejlija ili
ne. Druga se odnosila na zahtev da se gospoa Gladija sretne sa jednim Naseljivaem i kasnije
podnese izvetaj o tom dogaaju. Od dve stvari, druga se moe shvatiti kao neto to je vano za
vee. Prva bi trebala da je vana jedino njemu samom."
iskar ree: "Dr Mandamus je stvar svog porekla predstavio tako kao da je ona vana dr
Amadiru."
"Onda se moe rei da je to stvar koja je od line vanosti dvojici ljudi, a ne samo jednom,
prijatelju iskare. To jo ne znai da je to stvar vana za vee, te stoga ni za planetu uopte."
"Nastavi, onda, prijatelju Denile."
"Ipak je dr Mandamus stvar vezanu za dravu stavio na drugo mesto, kao da je u pitanju bila neka
prikrivena misao, a i veoma brzo je s njom bio gotov. Teko da je to i bilo neto to bi zahtevalo
linu posetu. To je mogao obaviti bilo koji funkcioner vea preko holografske veze. S druge strane,
pak, dr Mandamus se prvo pozabavio pitanjem svog porekla, razgovarao o njemu do u tanine, i to je
bila stvar koju niko sem njega nije mogao da obavi."
"Kakav je tvoj zakljuak, prijatelju Denile?"
"Verujem da je dr Mandamus iskoristio pitanje Naseljivaa kao izgovor za lini razgovor sa
gospoom Gladijom, tokom koga bi privatno mogao da razmotri svoje poreklo. Jedina stvar koja ga
je zanimala bilo je pitanje njegovog porekla i nita drugo. Moe li na bilo koji nain podrati taj
zakljuak, prijatelju iskare?"
Aurorino sunce i dalje nije izronilo iza oblaka tako da se jo mogao videti slabi sjaj u iskarovim
oima. On ree: "Um dr Mandamusa bio je odista znatno napetiji u prvom delu razgovora nego u
drugom. To moda moe posluiti kao potvrda, prijatelju Denile."
Denil ree: "Onda se moramo zapitati zato je dr Mandamusu toliko stalo da sazna svoje poreklo."
iskar primeti: "Dr Mandamus je to objasnio. Jedino ako dokae da nije potomak Elije Bejlija
moe oekivati da e napredovati. Dr. Amadiro, od ije dobre volje to zavisi, potpuno bi se okrenuo
protiv njega da je potomak gospodina Bejlija."
"Tako je on predstavio stvar, prijatelju iskare, ali tok razgovora govori protiv toga."
"Zato to kae? Molim te nastavi da razmilja kao ljudsko bie, prijatelju Denile. Mislim da je
pouno."
Denil ozbiljno ree: "Hvala ti, prijatelju iskare. Da li si primetio da nita od onoga to je
gospoa Gladija iznela, kako bi opovrgla mogunost da dr Mandamus potie od partnera Elije, nije
smatrao ubedljivim? Svaki put bi dr Mandamus rekao kako dr Amadiro ne bi prihvatio takvu
tvrdnju."
"Tako je; i ta ti zakljuuje na osnovu toga?"
"ini mi se da je dr Mandamus bio ubeen kako dr Amadiro nee prihvatiti nikakav dokaz da mu
Elija Bejli nije bio predak, tako da se svako mora zapitati zato se uopte muio da o tome zapodene
razgovor sa gospoom Gladijom. Oigledno je od poetka znao da od toga nema nita."
"Moda, prijatelju Denile, ali to je isto nagaanje. Moe li navesti neki mogui motiv za takvo
njegovo ponaanje?"
"Mogu. Verujem da se raspitivao o svom poreklu, ne zato da bi uverio neumoljivog dr Amadira,
ve zbog toga da bi uverio samoga sebe."
"Zato bi u tom sluaju uopte pominjao dr Amadira? Zato jednostavno nije kazao: 'Ja elim da
znam.'"
Jedan kratak osmeh prelete Denilovim licem i ono namah promeni izraz; drugi robot nije bi
sposoban za tako neto. Denil ree: "Da je kazao gospoi Gladiji: 'Ja elim da saznam', ona bi mu
sigurno odvratila da se to njega ne tie i on nita ne bi otkrio. Gospoa Gladija se, meutim, istom
estinom suprostavlja dr Amadiru, kao to se dr Amadiro suprostavljao Eliji Bejliju. Sasvim je
izvesno da bi gospou Gladiju uvredilo svako miljenje koje bi o njoj vrsto zastupao dr Amadiro.
Razbesnela bi se ak i da je to miljenje manje-vie istinito, a posebno kada je potpuno lano, kao u
ovom sluaju. Trudila bi se da pokae dr Amadiru kako nije u pravu i stavila bi na raspolaganje sve
mogue dokaze kako bi to postigla."
"U takvom jednom sluaju, hladna uverenost dr Mandamusa da je svaki dokaz nedovoljan, samo bi
je jo vie raestila i naterala na nova otkrivanja. Dr Mandamus je izabrao tu strategiju kako bi bio
siguran da e od gospoe Gladije izvui najvie to se moe i na kraju je bio ubeen da mu nijedan
predak nije bio Zemljanin; u svakom sluaju, ne u toku poslednjih dvadeset dekada. Mislim da uopte
nije bilo bitno ta Amadiro osea u vezi s tim."
iskar ree: "Prijatelju Denile, na zanimljiv nain si sagledao stvar, ali ini mi se ne ba valjano.
Kako da zakljuimo da to nije samo tvoja pretpostavka?"
Denil objasni: "Ne ini li ti se, prijatelju iskare, da je dr Madamus trebalo da bude izrazito
potiten i obeshrabren kada je morao da okona istragu o svom poreklu, a nije dobio pouzdan dokaz
koji mu je bio potreban za dr Amadira, u ta je eleo da mi poverujemo. Sam je rekao kako bi to
trebalo da znai da nema nikakve anse da napreduje i da nikada nee postati glavni u Robotikom
institutu. Ali meni se ini da on uopte nije bio potiten, ve presrean. Ja mogu da donosim
zakljuke jedino na osnovu spoljanjeg izgleda, ali ti moe da uini i neto vie. Reci mi, prijatelju
iskare, kakav je bio stav njegovog uma na kraju tog dela razgovora sa gospoom Gladijom?"
iskar odgovori: "Kada se sada osvrnem na to, prijatelju Denile, ne samo da je bio presrean, ve
bi se moglo rei da se oseao kao pobednik. U pravu si. Poto si objasnio nain svog razmiljanja, to
oseanje pobede, koje sam jasno detektovao, potvruje ispravnost tvog zakljuivanja. U stvari, sada
kada si sve razjasnio, naao sam se u neprilici jer sam to nisam uspeo da shvatim."
"Tako sam ja, prijatelju iskare, bezbroj puta reagovao na nain razmiljanja Elije Bejlija. To to
sam ovom prilikom uspeo da dokraja razmiljam na takva nain - moda me je na to, delimino,
nagnala i sadanja kriza. Ona me tera da ozbiljnije razmiljam."
"Potcenjuje sebe, prijatelju Denile. Ti ve dugo ozbiljno razmilja. Ali zato spominje neku
sadanju krizu? Zastani na trenutak i objasni. Kakve veze ima to to se dr Mandamus osetio kao
pobednik jer nije potomak gospodina Bejlija sa tom krizom koju spominje?"
Denil poe: "Dr Mandamus nas je moda zavarao svojim tvrdnjama o dr Amadiru, ali moda bi
ipak trebalo pretpostaviti da on udi za unapreenjem; da mu je ambicija da postane prvi ovek u
Institutu. Zar nije tako, prijatelju iskare?"
iskar na trenutak ostade da uti, kao da je bio zadubljen u misli, a zatim ree: "Nisam tragao za
njegovim ambicijama. Prouavao sam njegov um bez nekog odreenog razloga i bio sam svestan
samo onog to se ispoljavalo na povrini. Pa ipak, moda je i bilo nagovetaja ambicija dok je
govorio o unapreenju. Nemam nita pouzdano na osnovu ega bih moga da se sloim s tobom,
prijatelju Denile, ali jo manje imam ita na osnovu ega se ne bih sloio sa tobom."
"Hajde, onda, da prihvatimo injenicu da je dr Mandamus ambiciozan ovek i da vidimo kuda e
nas to odvesti. Slae se?"
"Slaem."
"Zar onda ne bi bilo verovatno da je njegovo oseanje pobede, poto su ga ubedili da ne potie od
partnera Elije, posledica injenice da je oseao kako e sada moi da zadovolji svoju ambiciju.
Meutim, to se ne moe opravdati zbog pristanka dr Amadira, poto smo se sloili da je dr
Mandamus upotrebio dr Amadira samo kao distrakciju. On sada svoju ambiciju moe da zadovolji na
neki drugi nain."
"Koji drugi nain?"
"Nijedan koji potie iz takvog iznuenog dokaza. Ali mogu da predloim jedan do koga sam doao
mozgajui. ta ako dr Mandamus zna neto ili ako je u stanju da uini neto to bi postiglo veliki
uspeh; neto takvo bi mu sigurno obezbedilo da postane naredni prvi ovek Instituta? Priseti se da je
u zakljuku raspitivanja o svom poreklu dr Mandamusu kazao: 'Preostaju mi mone metode.'
Pretpostavimo da je to tano i da bi mogao da ih upotrebi samo u sluaju da nije potomak Elije
Bejlija. Onda bi njegovo likovanje, poto su ga ubedili da ne potie od njega, proisticalo iz injenice
da sada moe da upotrebi te metode i obezbedi sebi znatan napredak."
"Ali kakvi su ti 'moni metodi', prijatelju Denile?"
Denil ozbiljno proudi: "Moramo nastaviti sa nagaanjima. Poznato nam je da je najvea elja dr
Amadira da porazi Zemlju i natera je da ponovo postane podlona svetovima Svemiraca. Ako dr
Mandamus zna nain da to postigne, sigurno je da e od dr Amadira dobiti sve to eli, ukljuujui tu
i garanciju da e uznapredovati do vrhovnog poloaja. Ipak moe se desiti da je dr Mandamus
oklevao da porazi i ponizi Zemlju sve dok se nije uverio da ga nita ne vezuje za ljude sa Zemlje. To
mu ne bi bilo mogue ukoliko bi vodio poreklo od Elije Bejlija. Poricanje da potie od njega
oslobaa ga i omoguava mu da deluje, te on zbog toga likuje."
iskar primeti: "Ti misli da je dr Mandamus savestan ovek?"
"Savestan?"
"To je re koju ljudska bia ponekad upotrebljavaju. Razabrao sam da se ona odnosi na osobu
koja se dri pravila ponaanja to ga primoravaju da dela protiv svojih trenutnih interesa. Ako dr
Mandamus osea da ne sme sebi dozvoliti da napreduje nautrb onih sa kojima je makar i u daljoj
vezi, onda pretpostavljam da je on savestan ovek. Mnogo sam razmiljao o takvim stvarima,
prijatelju Denile, jer mi se ini da one nagovetavaju kako ljudska bia imaju zakone koji upravljaju
njihovim ponaanjem. Bar u izvesnim sluajevima."
"Moe li onda rei da li je dr Mandamus odista savestan ovek?"
"Na osnovu mojih promatranja njegovih oseanja? Ne, nisam tragao ni za im slinim, ali ako je
tvoja analiza ispravna, onda se ini da je u pitanju savest. Pa ipak, s druge strane, ako ponemo da ga
posmatramo kao savesnog oveka i stanemo unazad da obrazlaemo stvari, moemo doi do
drugaijih zakljuaka. Moglo bi nam se uiniti da je dr Mandamus pomislio kako je za pretka imao
nekog Zemljanina i to pre nekih devetnaest i po dekada, te je osetio potrebu da, i protiv svoje volje,
predvodi pokuaj koji e poraziti Zemlju, kako bi sebe oslobodio sramote zbog takvog porekla. Ako,
pak, on poreklo ne vodi ni od kakvog Zemljanina, onda ga nita tako nezadrivo ne bi vuklo da dela
protiv Zemlje i savest bi mu bila slobodna, te bi mogla da ga nagna da ostavi Zemlju na miru."
Denil ree: "Ne, prijetelju iskare. To ne bi odgovaralo injenicama. Kako god da se oseti
rastereen to ne mora da preduzme nikakvu razornu akciju protiv Zemlje, ostao bi bez mogunosti da
zadovolji dr Amadira i podupre vlastito napredovanje. Imajui u vidu njegovu ambicioznost, on se ne
bi oseao kao pobednik, a jasno si primetio da je sa njim to bio sluaj."
"Shvatam. Znai, zakljuujemo da dr Mandamus poseduje metod da porazi Zemlju."
"Da. A ako je to tano, onda kriza koju je predvideo partner Elija nije bezbedno prebroena, ve
upravo nastupa."
iskar zamiljeno ree: "Ali nismo odgovorili na kljuno pitanje, prijatelju Denile. U emu se
sastoji ta kriza? U emu je smrtna opasnost? Da li i to moe da zakljui?"
"To ne mogu da uinim, prijatelju iskare. Uradio sam sve to je u mojoj moi. Moda bi partner
Elija postigao vie da je jo iv, ali ja ne mogu. Ovde se moram osloniti na tebe, prijatelju iskare."
"Na mene? Kako?"
"Ti si u stanju da proui um dr Mandamusa onako kako ja ne mogu, kao to niko drugi ne moe. U
stanju si da otkrije prirodu te krize."
"Bojim se da ne mogu, prijatelju Denile. Kada due ivim sa nekim ljudskim biem, kao to sam
nekada iveo sa dr Fastolfom, kao to sada ivim sa gospoom Gladijom, mogu, malo po malo, da
odmotavam slojeve uma, jedan list za drugim, sve dok, opet malo po malo, ne stignem do zamrenog
vora i ne saznam dosta toga, ne povredivi pri tom njega, odnosno nju. Pokuati isto sa dr
Mandamusom posle jednog kratkog susreta ili posle stotinu kratkih susreta ne bi urodilo nikakvim
plodom. Oseanja su vidljiva, misli nisu. Ako bih zbog hitnje pokuao da ubrzam stvar, forsirajui
proces, sigurno bih ga ozledio - a to ne mogu da uinim."
"Pa ipak, sudbina milijarde Zemljana i jo mnogo milijardi koje se nalaze u ostalim delovima
Galaksije moda zavisi od toga."
"Moda zavisi od toga. To je pretpostavka. Povreda naneta nekom ljudskom biu je injenica.
Imaj u vidu da moda samo dr Mandamus zna za prirodu krize i da je samo on u stanju da je okona.
On ne moe da upotrebi svoje znanje ili sposobnosti da primora dr Amadira da mu ustupi rukovodei
poloaj - ako bi dr Amadiro mogao to da dobije iz drugog izvora."
"Tano", ree Denil. "Nije iskljueno da je tako."
"U tom sluaju, prijatelju Denile, nije neophodno poznavati prirodu krize. Ako moemo
onemoguiti dr Mandamusa da to ispria dr Amadiru - ili nekom drugom - bilo ta da je to to zna,
time neemo krizu okonati."
"Neko drugi moe otkriti ono to dr Mandamus sada zna."
"Svakako, ali mi ne znamo kada e se to desiti. Vrlo je verovatno da emo imati vremena da i
dalje ispitujemo i jo mnogo ta otkrijemo - kao i da se dobro pripremimo za nau ulogu u svemu
tome."
"I onda?"
"Ako dr Mandamusa treba spreiti, onda se to moe uraditi i tako to e mu se razoriti um u toj
meri da vie ne bude od koristi - ili to e biti sasvim lien ivota. Ja sam sam u stanju da mu
propisno povredim um, ali ja to ne mogu uiniti. Isto tako, bilo ko od nas dvojice kadar je da okona
njegov ivot fiziki. No, ja ni to ne mogu da uinim. Moe li moda ti, prijatelju Denile?"
Nastupila ja pauza posle koje Denil konano proapta: "Ne mogu. I sam to zna."
iskar lagano ree: "Iako zna da je budunost milijardi ljudi na Zemlji i drugde u pitanju?
"Ne mogu sebe naterati da povredim dr Mandamusa."
"Ne mogu ni ja. I tako nam ostaje saznanje da se pribliava pogubna kriza, kriza ija nam priroda
nije poznata i koju nismo u stanju da otkrijemo, te joj se stoga ne moemo ni suprostaviti."
U tiini su zurili jedan u drugog, sa lica im se nita nije moglo proitati, ali oseanje oajanja se
na izvestan nain nadvilo nad njima.
JO JEDAN POTOMAK
10.
Gladija je pokuala da se opusti posle one srceparajue sesije sa Mandamusom - i toliko se
trudila da je postigla sasvim suprotan efekat. Zatamnila je sve prozore u svojoj spavaoj sobi,
podesila da oko nje duva blagi, topli povetarac praen slabim zvukom utanja lia i povremenim
nenim urlikanjem neke udaljene ptice. Zatim je taj zvuk zamenila udaljenim udaranjem talasa o
obalu i dodala neznatan, ali nepogreiv miris mora u vazduhu.
Nije pomoglo. U umu joj je bespomono odzvanjalo ono to se upravo zbilo - i ono to e uskoro
nastupiti. Zato je tako slobodno avrljala sa Mandamusom? ta se njega - ili Amadira, zapravo -
tie da li je ona posetila Eliju na orbiti ili ne i da li je ili nije - ili kada - rodila njegovog sina ili sina
nekog drugog mukarca.
Izbacila ju je iz ravnotee Mandamusova tvrdnja o poreklu, to je bilo u pitanju. U jednom drutvu
u kome niko ne vodi rauna o poreklu ili rodbinskim odnosima izuzev kada su u pitanju medicinsko-
genetski razlozi, normalno je to ju je uznemirio razgovor na tu temu. To - i ponovljeno (iako sigurno
sluajno) pominjanje Elije.
Zakljuila je da samo trai opravdanje za svoje ponaanje i nestrpljivo je sve to odbacila. Loe je
reagovala, mucala je poput neke bebe; celu tu stvar naprosto je valjalo zaboraviti.
A sada je trebalo da stigne i taj Naseljiva.
On nije bio Zemljanin. Nije bio roen na Zemlji, bila je sigurna, i vrlo je verovatno da nikada nije
ni posetio Zemlju. Njegov narod je moda iveo na nekom udnom svetu za koji nikada nije ula i to
moda ve pokolenjima.
To bi znailo da je on Svemirac, pomisli ona. I Svemirci su potekli od Zemljana - pre mnogo
vekova, ali kakve to ima veze? Dakako, Svemirci su bili dugoveni, a ovi Naseljivai verovatno
kratkoveni, ali kakva je pa to razlika? ak i jedan Svemirac moe umreti pre vremena usled nekog
hirovitog nesrenog sluaja; jednom je ula za nekog Svemiraca koji je umro prirodnom smru pre no
to je napunio ezdeset godina. Zato onda ne bi razmiljala o narednom posetiocu kao o Svemircu sa
neobinim naglaskom?
Ali to nije bilo ba tako jednostavno. Taj Naseljiva se sigurno nije oseao kao Svemirac. Nije
vano ono to si, ve ono to osea da jesi. Znai, o njemu treba razmiljati kao o Naseljivau, a ne
kao o Svemircu.
Pa ipak, nisu li sva ljudska bia jednostavno ljudska bia bez obzira na to koje im se ime nadene -
Svemirci, Naseljivai, Aurorani, Zemljani. Dokaz za to bio je taj to roboti nisu bili u stanju da ikog
od njih povrede. Denil bi istom brzinom priskoio u pomo nekom neukom Zemljaninu kao i
predsedniku auroranskog vea - a to je znailo...
Mogla je da oseti kako zapada, u stvari tone, u plitki san kada joj se iznenada jedna misao nastani
u umu i stade da poskakuje u njemu.
Zato je Naseljiva nosio prezime Bejli?
Um joj se izotri i naglo je izbavi iz dobrodolih zavoja zaborava koji tek to je nije progutao.
Zato Bejli?
Moda je stvar bila u tome to je to postalo esto prezime meu Naseljivaima. Konano, Elija je
bio taj koji je sve to omoguio i on mora da je za njih junak kao... kao...
Aurorani nisu imali junaka te vrste, bar nijednog nije mogla da se seti. Ko je predvodio
ekspediciju koja je prva stigla na Auroru? Ko je nadgledao teraformiranje sirovog sveta jedva
pogodnog za ivot kakav je Aurora bila? Nije znala.
Da li je njeno neznanje proisticalo iz injenice da je odrasla na Solariji... ili je to samo znailo da
Aurorani nisu imali svog junaka-osnivaa? Konano, prva ekspedicija na Auroru bila je sastavljena
od samih Zemljana. Tek u kasnijim naratajima, sa produetkom ivotnog veka, zahvaljujui
podeavanjima u okviru istananog bioininjeringa, Zemljani su postali Aurorani. A uostalom, zato
bi Aurorani eleli da naprave junake od svojih prezrenih predaka?
Ali Naseljivai su moda stvorili junake od Zemljana. Oni se moda jo nisu promenili. Na kraju
e moda pretrpeti promenu i tada e Elija biti zaboravljen, jer e se svi oseati neprijatno,
priseajui ga se, ali do tada...
Mora da je to posredi. Verovatno je polovina ivih Naseljivaa uzela prezime Bejli. Jadni Elija!
Svi mu se kae za grbau i zavlae u njegovu senku. Jadni Elija... dragi Elija...
I ona zaspa.
11.
San joj je bio suvie nemiran da bi joj povratio spokoj, a kamoli dobro raspoloenje. Mrtila se ni
ne znajui da to ini - a da je ugledala sebe u ogledalu, ustuknula bi pred svojim sredovenim
izgledom.
Denil, za koga je Gladija bila ljudsko bie, bez obzira na godine, izgled ili raspoloenje, ree:
"Gospoo..."
Gladija ga prekinu, neznatno zadrhtavi. "Da li je Naseljiva stigao?"
Ona podie pogled prema satnoj traci na zidu, a zatim napravi jedan hitri pokret i Denil u znak
odgovora smesta pojaa grejanje. (Dan je bio hladan, a vee e biti jo hladnije.)
Denil ree: "Jeste, gospoo."
"Gde si ga smestio?"
"U glavnu gostinsku sobu, gospoo. Sa njim je iskar, a i ostali kuni roboti su svi u blizini."
"Nadam se da e uspeti da otkriju ta oekuje da dobije za ruak. Ne poznajem kuhinju
Naseljivaa. I nadam se da su u stanju da mu bar donekle iziu u susret."
"Uveren sam, gospoo, da e iskar to obaviti na odgovarajui nain."
I Gladija je bila sigurna u to, ali ipak samo frknu. To bi liilo na neko frktanje da je Gladija bila
osoba koja frke. Nije sebe smatrala za takvu.
"Pretpostavljam", ree ona, "da je proao kroz odgovarajui karantin pre no to mu je dozvoljeno
da se spusti."
"Bilo bi mi neshvatljivo da nije, gospoo."
Ona ree: "Ipak u staviti rukavice i filter za nos."
Ona izie iz spavae sobe, kao u magli svesna da se oko nje nalaze kuni roboti, i dade znak da
joj se donesu nove rukavice i sve filter za nos. Svaka nastamba imala je vlastiti renik znakova i
svako ljudsko bie koje je bilo lan neke nastambe negovalo je te znake, uei da se njima slui i
brzo i neprimetno. Od robota se oekivalo da ispunjava ta nenametljiva nareenja svojih ljudskih
vrhovnih gospodara kao da im ita misli; iz toga je proizlazilo da jedan robot nije bio u stanju da
izvrava nareenja ljudskih bia koja nisu pripadala njegovoj nastambi sem u sluaju da su mu ova
bila izdata jasnim reima.
Nita ne bi u veoj meri ponizilo jednog ljudskog lana nastambe nego oklevanje kojeg od robota
pri izvravanju nareenja ili, jo gore, pogreno izvreno nareenje. To bi znailo da je ljudsko bie
dalo pogrean znak - ili da ga je robot pogreno protumaio.
Gladija je znala da je u takvim situacijama uglavnom uvek ljudsko bie greilo, ali to se gotovo
nikada nije priznavalo. Robot bi bio poslat na nepotrebnu proveru sposobnosti ili nepravedno dat na
prodaju. Gladija je oduvek oseala da ne bi nikada mogla upasti u tu zamku povreenog ega, pa ipak
da u tom trenutku nije dobila svoje rukavice i filter za nos, ona bi...
Nije morala da zavri misao. Najblii robot doneo joj je ono to je elela, tano i brzo.
Gladija podesi filter za nos i lagano dunu kako bi proverila da li je dobro legao (nije bila
raspoloena da rizikuje infekciju zbog neke glupe nepravilnosti koja je promakla tokom pomnog
tretmana u karantinu). Ona upita:" Kako izgleda, Denile?"
Denil odvrati: "Uobiajenog je stasa i razmera, gospoo."
"Mislim na njegovo lice." (Bilo je glupo to je to pitala. Da je makar malo liio na Eliju Bejlija,
Denil bi to isto tako brzo primetio kao i ona i napomenuo.)
"Teko je to rei, gospoo. Ne vidi se dobro."
"ta to znai? Nije valjda maskiran, Denile."
"Jeste, na neki nain, gospoo. Lice mu je prekriveno kosom."
"Kosom?" Odjednom je poela da se smeje. "Misli po modi iz hipervizijskih prikaza? Brada?"
Napravila je nekoliko sitnih pokreta koji je trebalo da naznae pramenove kose na bradi i ispod nosa.
"Mnogo vie od toga, gospoo. Pola lica mu je prekriveno."
Gladija irom otvori oi i po prvi put oseti da bi elela da ga vidi. Kako li izgleda lice celo
prekriveno kosom? Mukarci sa Aurore, kao i svi Svemirci - odnosno, mukarci uopte - imali su
vrlo malo dlaka po licu, a i ono to su imali trajno je ukanjano u kasnom pubertetu - zapravo za vreme
ranog detinjstva.
Ponekad bi deo ispod gornje usne ostajao nedirnut. Gladija se priseti da je njen mu, Santriks
Gremionis, pre njihovog venanja imao tanku crtu dlaka ispod nosa. Nazivao je to: "Brkovi." Liilo
je na obrvu koja je bila na pogrenom mestu i imala pogrean oblik, i kada je konano pristala da ga
prihvati za mua, insistirala je na tome da uniti tu komuinu.
Povinovao se jedva i zagunavi i tek sada joj je palo na pamet da se zapita, po prvi put, nisu li
mu te dlake nedostajale. inilo joj se da ga je tih prvih godina povremeno viala kako prinosi prst
gornjoj usni. Tada je to smatrala za nervozno eanje i tek sada joj je sinulo da je on traio brkove
koji su zauvek bili nestali.
Kako li izgleda ovek koji po celom licu ima brkove? Da li lii na medveda?
Kakvo li je to oseanje? ta bi bilo da i ene imaju takve dlake? Zamislila je mukarca i enu koji
pokuavaju da se poljube, ali ne mogu da pronau jedno drugom usta. Ta misao joj se uini smenom,
na jedan bezopasno nepristojan nain, i ona se naglas nasmeja. Osetila je kako njena snebivljivost
prolazi; u stvari, bila je spremna da ugleda udovite.
Konano, nema potrebe da ga se plai ak i ako se pokae da se i ponaa kao ivotinja, a ne samo
da tako i izgleda. On sigurno nema vlastitog robota - drutvo Naseljivaa trebalo bi da je nerobotsko
- a nju e okruivati njenih desetak. udovite e biti onesposobljeno u tren oka ako napravi makar i
najmanji sumnjivi pokret - ili ako samo u besu povisi glas.
Ona ree odlino raspoloena: "Povedi me k njemu, Denile."
12.
udovite ustade. Ree neto to je zazvualo kao: "Dobla dna, gospoja."
Odmah je razabrala ono "dobar dan", ali malo vie joj je bilo potrebno da poslednju re prevede
u "gospoo".
Gladija odsutno ree: "Dobar dan." Prisetila se tekoa koje je imala u razumevanju auroranskog
izgovora galaktikog standardnog jezika, kada je u onim davnim danima, kao uplaena mlada ena,
stigla na ovu planetu sa Solarije.
Naglasak udovita bio je neuobiajen... ili je samo neuobiajeno zvuao zato to njeno uho nije
bilo naviknuto na njega? Setila se da je Elija naglaavao "r" i "s", ali je inae dosta dobro govorio.
Meutim, prolo je devetnaest i po dekada, a i ovaj Naseljiva nije bio sa Zemlje. Izolovani jezik
pretrpeo je promene. Ali tek mali deo Gladijinog uma bavio se problemom jezika. Zurila je u njegovu
bradu.
Ona ni najmanje nije liila na brade kakve su glumci nosili u istorijskim dramama. Te su uvek
liile na pramenove - malo ovde, malo onde - i izgledale su lepljive i sjajne.
Brada ovog Naseljivaa bila je drugaija. Prekrivala mu je obraze i bradu, ravnomerno, gusto i
duboko. Izgledala je tamnosmea, neto svetlija i kovrdavija nego kosa na glavi, i bila je bar dva
ina dugaka, oceni ona... svuda podjednake duine.
Nije mu prekrivala celo lice, to ju je prilino razoaralo. elo mu je bilo potpuno golo (ako se
izuzmu obrve), kao i nos i oblast ispod oiju.
I deo iznad gornje usne bio mu je go, ali i osenen kao da su dlake na njemu ponovo poele da
rastu. Dodatna praznina protezala se i odmah ispod donje usne, ali tu su zaeci dlaka bili manje
vidljivi i koncentrisani uglavnom ispod sredinjeg dela.
Poto su mu obe usne bile potpuno gole, Gladiji je bilo jasno da ga ne bi bilo teko poljubiti.
Znajui da nije utivo zuriti, ona ree iako je nastavila to da radi: "ini mi se da ste uklonili dlake
oko usana."
"Da, gospoo."
"Zato, ako smem da pitam?"
"Smete da pitate. Iz higijenskih razloga. Ne elim da mi se hrana zadrava na dlakama."
"Struete ih, zar ne? Vidim da opet rastu."
"Korisitim facijalni laser. Treba mi za to petnaest sekundi kada se probudim."
"Zato ih ne depilirate i svrite s tim?"
"Moda u poeleti ponovo da ih pustim."
"Zato?"
"Iz estetskih razloga, gospoo."
Ovog puta Gladija nije razabrala re. Zvuala joj je kao "asketskih" ili moda "atletskih".
Ona ree: "Izvinite?"
Naseljiva objasni: "Mogao bi mi dosaditi moj sadanji izgled i mogao bih poeleti da ponovo
pustim da mi porastu dlake iznad gornje usne. Nekim enama se to, znate, dopada, i..." Naseljiva
pokua da izgleda skroman, ali mu to ne poe za rukom "...imam lepe brkove kada mi izrastu."
Iznenada shvativi koja je re u pitanju, ona ree: "Hoete da kaete 'estetski'."
Naseljiva se nasmeja, otkrivi niz lepih, belih zuba, te ree: "I vi smeno govorite, gospoo."
Gladija pokua da ne izgleda bahato, ali se ipak nasmeja. Pravilan izgovor bio je stvar lokalnih
konsenzusa. Ona ree: "Trebalo je da ujete moj solarijanski akcenat - kada smo ve kod toga. Onda
bi to zvualo ovako 'estitskih rajzloga'." "R" se beskonano kotrljalo.
"Bio sam na mestima gde se slino govori. Zvui varvarski." Valjao je i "r" i "s" u poslednjoj rei
na jedinstven nain.
Gladija se zakikota. "Radite to vrkom jezika. A treba ivicama jezika. Niko sem Solarijanaca nije
u stanju to da pravilno izvede."
"Moda biste mogli da me nauite. Trgovac poput mene, koji je posvuda bio, uje svakakve
lingvistike perverznosti." Ponovo je pokuao da odvalja "r"i "s" u poslednjoj rei, lagano se
zagrcnuo i zakaljao.
"Vidite. Zaplee vam se krajnici i nikada se neete oporaviti od toga..." Jo je zurila u njegovu
bradu i vie nije mogla da obuzda svoju znatielju. Posegnula je za njom.
Naseljiva ustuknu i zagleda se u nju, ali poto je shvatio ta namerava, umiri se.
Gladijina aka, u nevidljivoj rukavici, lagano se spusti na levu stranu njegovog lica. Tanka
plastika koja joj je prekrivala prste nije uticala na ulo dodira i ona oseti da su dlake meke i
rastezljive.
"Lepa je", ree ona, oigledno iznenaena.
"Nadaleko joj se dive", odvrati Naseljiva, osmehnuvi joj se.
Ona primeti: "Ali ja ne mogu ovde ostati da stojim ceo dan i grubo postupam s vama."
Ne obrativi panju na njegovo oekivano: "to se mene tie, moete", ona nastavi. "Da li ste rekli
mojim robotima to biste voleli da jedete?"
"Gospoo moja, i njima sam rekao ono to sada vama kaem - bilo ta to vam je pri ruci. Bio
sam na velikom broju svetova protekle godine i svaki od njih ima razliit nain ishrane. Trgovac
naui da jede sve to nije stvarno otrovno. Vie bih voleo neko auroransko jelo, od bilo ega to
biste pokuali da napravite da lii na imitaciju jela sa Bejlisveta."
"Bejlisveta?" ponovi otro Gladija i ponovo se namrti.
"Dobio je ime prema voi prve ekspedicije koja je stigla do te planete... ili do bilo koje od
planeta Naseljivaa, zapravo, Benu Bejliju."
"Sinu Elije Bejlija?"
"Da", ree Naseljiva i smesta promeni temu. Spusti pogled prema sebi i ree pomalo ivahno:
"Kako vam uspeva da nosite ovu vau odeu - bogato ukraenu i debelu. Bie mi drago da se ponovo
naem u svojoj."
"Sigurna sam da e vam se za to uskoro ukazati prilika. Ali sada vas molim da mi se pridruite za
rukom. Rekli su mi da se prezivate Bejli... kao i vaa planeta."
"Nimalo iznenaujue. To je, razume se, najcenjenije prezime na planeti. Ja sam Dii Bejli."
Uli su u trpezariju, iskar je iao ispred njih, Denil iza njih, a potom se obojica uputie svaki u
svoju niu u zidu. Ostali roboti su se ve nalazili u svojim niama, a dva su se pojavila radi
posluivanja. Odaja je bila obasjana suncem, zidovima su ukrasi udahnuli ivot, sto je bio postavljen,
a miris hrane je mamio.
Naseljiva udahnu, a zatim zadovoljno ispusti dah. "Mislim da mi uopte nee biti teko da jedem
auroransku hranu. Gde elite da sednem gospoo?"
Jedan robot smesta ree: "Molim vas, sedite ovde, gospodine."
Naseljiva sede, a za njim i Gladija zauze svoje mesto, poto su prethodno bile ispunjene
privilegije koje uiva gost.
"Dii?" ponovi ona. "Nisu mi poznate nomenklaturne osobenosti vaeg sveta, pa stoga izvinite ako
vas moje pitanje uvredi. Zar Dii ne bi trebalo da je ensko ime?"
"Nipoto", odvrati Naseljiva pomalo kruto. "U svakom sluaju, to i nije ime, ve par inicijala.
etvrto i poslednje slovo abecede."
"Oh", ree Gladija, ozarena, "D. . Bejli. A ta zamenjuju ti inicijali? Oprostite zbog moje
znatielje."
"Svakako. Ono tamo je sigurno 'D'", ree on, uperivi palac prema jednoj od nia u zidu, "i
pretpostavljam da je ono tamo ''." On uperi palac prema drugoj.
"Nije valjda", ree tiho Gladija.
"Jeste. Zovem se Denil iskar Bejli. Moja porodica u svakom pokolenju ima bar po jednog Denila
ili jednog iskara meu mnogobrojnim lanovima. Ja sam bio poslednji od estoro dece, ali prvi
deak. Moja majka je osetila da je dosta i odluila da se zaustavi na jednom sinu tako to mi je dala
oba imena. Tako sam ja Denil iskar Bejli, a taj dvostruki teret bio je za mene preteak. Vie mi se
dopada da kao ime koristim D. . i bio bih poastvovan da me i vi tako zovete." On se vedro
osmehnuo. "Ja sam prvi koji nosi oba imena, a takoe sam prvi koji je video velike originale."
"Ali otkud ta imena?"
"To je bila ideja pretka Elije, ako je verovati porodinoj prii. Pripala mu je ast da nadene
imena svojim unucima tako da je najstarijem dao ime Denil, dok je drugom dao ime iskar. Insistirao
je na tim imenima i to je utemeljilo tradiciju."
"A kerke?"
"Iz pokolenja u pokolenje ponavlja se ime Dezabel-Desi. Ime Elijine ene, znate."
"Znam."
"Nema..." On se ugrize za jezik i usredsredi panju na jelo koje mu je bilo poslueno. "Da je ovo
Bejlisvet, rekao bih da je posredi odrezak peene svinjetine sa sosom od kikirikija."
"To je, u stvari, jelo od povra, D. . eleli ste da kaete da u porodici nema Gladija."
"Nema", ree mirno D. . "Jedno od objanjenja je da se Desi - prava Desi - ne bi sloila, ali ja
to ne prihvatam. Znate, Elijina ena, pretkinja, nikada nije dola na Bejlisvet, nikada nije napustila
Zemlju. Kako je ona mogla da se ne sloi? Ne, ja smatram da predak nije eleo nikakvu drugu
Gladiju. Nikakve imitacije, kopije, izmiljotine. Jedna je Gladija. Jedinstvena. Takoe je zahtevao da
vie ne bude ni Elije."
Gladija je teko gutala. "Mislim da je va predak poslednjih dana ivota pokuavao da bude
bezoseajan poput Denila. Pa ipak, u dubini due gajio je romantine ideje. Mogao je dozvoliti da
bude jo Elija i Gladija. To me, nipoto, ne bi uvredilo, a mislim da ne bi ni njegovu enu." Ona se
kolebljivo nasmeja.
D. . ree: "Sve ovo izgleda nekako nestvarno. Predak spada gotovo ve u drevnu istoriju; umro
je pre sto ezdeset etiri godine. Ja sam njegov potomak u sedmom pokolenju, pa ipak sedim ovde sa
enom koja ga je poznavala dok je jo bio prilino mlad."
"Ja ga, u stvari, nisam poznavala", ree Gladija, zurei u tanjir. "Videla sam ga, nakratko, u tri
razliite prilike tokom razdoblja od sedam godina."
"Znam. Pretkov sin, Ben, napisao je njegovu biografiju koja predstavlja jedno od literarnih
klasinih dela Bejlisveta. ak sam je i ja proitao."
"Stvarno? Ja nisam. ak nisam ni znala da postoji. ta... ta u njoj pie o meni?"
Izgledalo je da se D. . zabavlja. "Nita to bi vam zasmetalo; sasvim dobro ste ispali. Ali
pustimo sad to. Ono to me zadivljuje jeste injenica da smo nas dvoje zajedno, povezani mostom od
sedam pokolenja. Koliko vam je godina, gospoo? Da li je utivo postaviti to pitanje?
"Ne znam da li je utivo, ali meni ne smeta. Mereno galaktikim standardnim godinama, meni je
dve stotine trideset tri godine. Preko dvadeset tri dekade."
"Izgledate kao da jo nemate pedeset. Predak je umro u sedamdeset devetoj, kao starac. Meni su
trideset devet, a vi ete iveti i posle moje smrti..."
"Ako ne doivim neki nesreni sluaj."
"I nastaviete da ivite moda jo pet dekada posle mene."
"Da li mi zavidite, D. .?" upita Gladija s primetnom gorinom u glasu. "Da li mi zavidite to sam
nadivela Eliju preko esnaest dekada i to mi je sueno da ga nadivim jo moda deset dekada
povrh toga?"
"Svakako da vam zavidim", zau se staloen odgovor. "Zato da ne? Ne bih imao nita protiv da
poivim nekoliko vekova, ako time ne bih pruio lo primer ljudima sa Bejlisveta. No, ne bih eleo
da svi oni tako dugo ive. Korak istorijskog i intelektualnog napretka tada bi postao prespor. Oni na
vrhu bi predugo ostajali na vlasti. Bejlisvet bi utonuo u konzervatizam i propadanje - kao to je bio
sluaj sa vaim svetom."
Gladijina mala brada se podie. "Uveriete se da Aurora sasvim dobro napreduje."
"Govorim o vaem svetu, Solariji."
Gladija je oklevala, ali zatim odluno ree: "Solarija nije moj svet."
D. . nastavi: "Nadam se da jeste. Doao sam da se vidim s vama, jer verujem da je Solarija va
svet."
"Ako ste zbog toga doli, onda samo traite vreme, mladiu."
"Roeni ste na Solariji, zar ne, i izvesno vreme ste tamo iveli?"
"Proivela sam tamo prve tri dekade svog ivota... otprilike osminu ivotnog veka."
"Onda ste u dovoljnoj meri Solarijanka da budete kadri da mi pomognete u jednoj krajnje vanoj
stvari."
"Ja nisam Solarijanka, uprkos toj takozvanoj vanoj stvari."
"U pitanju je rat ili mir... ako je to za vas vano. Svetovi Svemiraca spremaju se na rat sa
svetovima Naseljivaa i stvari e krenuti za sve nas naopako ako do toga doe. A na vama je,
gospoo, da spreite taj rat i uvrstite mir."
13.
Obrok je bio zavren (nije bio naroito obilan) i Gladija uhvati sebe kako ledeno i besno zuri u D.
.-a.
Dvadeset poslednjih dekada ivela je mirno, odriui se pomalo sloenog ivota. Lagano je
zaboravila bedu Solarije i teko privikavanje na Auroru. Uspela je prilino duboko da zakopa
agoniju dva ubistva i ekstazu dve udne ljubavi - sa jednim robotom i jednim Zemljaninom - i iz
svega da ispliva nepovreena. Zavrila je u dugom i spokojnom braku, rodila dvoje dece i radila na
primenjenoj umetnosti odevanja. Na kraju su deca otila, onda i mu, a uskoro bi ona mogla da se
povue i iz posla.
Tada bi ostala sama sa svojim robotima, zadovoljna... ili, pre, pomirena... sa ivotom koji tiho i
bez uzbuenja klizi ka laganom svretku u dogledno vreme... svretku tako nenom da moda nee ni
biti svesna kraja kada on nastupi.
To je bilo ono to je elela.
A onda... ta se dogodilo?
Poelo je prole noi kada je uzaludno gledala prema nebu osvetljenom zvezdama tragajui za
zvezdom Solarije, koje nije bilo na nebu i koju ne bi videla ak i da je bila tamo. Izgledalo je kao da
je to budalasto posezanje za prolou - prolou koju je trebalo ostaviti na miru - probilo hladni
mehur koji je izgradila oko sebe.
Poelo je neumoljivim ponavljanjem imena Elije Bejlija, najlepim i najbolnijim seanjem od
svih koje je tako paljivo odagnala od sebe.
Zatim je bila primorana da ima posla sa ovekom koji je... grekom... mislio da je Elijin potomak
u petom pokolenju, a onda i sa jednim drugim ovekom koji je odista bio njegov potomak u sedmom
pokolenju. Konano, pred nju su izneti problemi i odgovornosti slini onima pred kojima se nalazio i
sam Elija u razliitim prilikama.
Da li je ona, na neki nain, postajala Elija, bez njegovih talenata i bez njegovih sposobnosti da se
po svaku cenu sa arom preda dunostima?
ta je uradila da to zaslui?
Osetila je kako joj bes nestaje, preplavljen bujicom samosaaljenja. Osetila je da se s njom
nepravedno postupa. Niko nije imao prava da joj nametne odgovornosti protiv njene volje.
Ona ree, primoravajui se da ne podigne glas: "Zato insistirate na tome da sam ja Solarijanka,
kada vam kaem da to nisam?"
D. .-a kao da nije uznemirila hladnoa njenog glasa. Jo je drao meku salvetu koja mu je bila
data posle obroka. Bila je vlano topla... ne suvie topla... i on je oponaao Gladiju koja je paljivo
obrisala ruke i usta. Zatim ju je presavio i njome pomilovao bradu. Tako ju je pocepao i izguvao.
On ree: "Pretpostavljam da bi i inae bila baena."
"Tako je." Gladija je odloila svoju salvetu u odgovarajuu posudu na stolu. Nije bilo utivo
zadrati je u ruci, ali D. .-u se moglo progledati kroz prste jer nije bio upoznat sa civilizovanim
obiajima. "Ima nekih koji smatraju da zagauju atmosferu, ali postoji blago strujanje koje talog
odnosi navie prema filterima. Sumnjam da bi nam to zadalo ikakve nevolje.
"Ali vi prenebregavate moje pitanje, gospodine."
D. . smota ono to je ostalo od njegove salvete i sveanj poloi na doruje stolice. Jedan robot
ga ukloni u znak odgovora na Gladijin hitar i nenametljiv gest.
D. . ree: "Ne nameravam da prenebegnem vae pitanje, gospoo. Ne pokuavam da vas
primoravam da budete Solarijanka. Samo sam istakao da ste roeni na Solariji i da ste tamo proveli
svoje prve dekade, te se stoga logino moete smatrati Solarijankom, bar donekle. Znate li da je
Solarija naputena?"
"Da. Tako sam ula."
"Da li ita oseate?"
"Ja sam Auroranka i to ve dvadeset dekada."
"To je non sequitur."
"ta?" Uopte joj nije bilo jasno ta je eleo da kae.
"To nema nikakve veze s mojim pitanjem."
"Non sequitur, hoete da kaete. Rekoste 'Nos se kiti'."
D. . se nasmei: "Pa, dobro. Manimo se gluposti. Pitam vas da li ita oseate zbog smrti Solarije,
a vi mi kaete da ste Auroranka. Da li i dalje tvrdite da je to neki odgovor? I roeni Auroranin mogao
bi loe da se osea zbog smrti sestrinskog sveta. ta vi oseate?"
Gladija ledeno odvrati: "Nije vano. Zato vas to zanima?"
"Objasniu vam. Mi... mislim na trgovce sa svetova Naseljivaa... smo zainteresovani, jer posao
treba obaviti, ostvariti profite i zadobiti jedan svet. Solarija je ve teraformirana; to je ugodan svet;
vama, Svemircima, izgleda nije potreban, niti ga elite. Zato ga mi ne bismo naselili?"
"Zato to nije va."
"Gospoo, protivite li se zato to je va? Ima li Aurora vie prava na njega od Bejlisveta?
Moemo li pretpostaviti da jedan prazan svet pripada onome ko je raspoloen da ga naseli?"
"Jeste li ga naselili?"
"Nismo... jer nije prazan."
"Hoete li da kaete da nisu svi Solarijanci otili?", upita brzo Gladija.
D. . se ponovo nasmei, pa ak i razvue usta u iroki osmeh: "Uzbudili ste se na tu pomisao.
Iako ste Auroranka."
Gladija se smesta namrti: "Odgovorite na moje pitanje."
D. . slegnu ramenima. "Bilo je svega nekih pet hiljada Solarijanaca na tom svetu neposredno pre
no to je naputen, prema naim najboljim procenama. Stanovnitvo se godinama osipalo. Ali ak i
pet hiljada... Moemo li biti sigurni da su svi otili? Meutim, nije stvar u tome. ak i da su odista
svi Solarijanci otili, planeta ne bi ostala prazna. Na njoj ima nekih dve stotine miliona ili ak vie
robota - robota bez gospodara - od kojih su neki najmoderniji u Galaksiji. Verovatno su oni
Solarijanci koji su otili poveli sa sobom neke robote... teko je zamisliti Svemirce potpuno liene
robota." On se osvrnu unaokolo, smeei se robotima smetenim u sobnim niama. "Meutim,
nemogue je da je svaki od njih poveo etrdeset hiljada robota."
Gladija ree: "Pa, onda, pretpostavljam da vi ne moete nastaniti Solariju, jer su svetovi
Naseljivaa protiv robota i ele da tako i ostane."
"Tako je. Sve dok roboti ne budu uklonjeni, a tu na scenu stupaju trgovci kao to sam ja."
"Kako?"
"Mi ne elimo robotsko drutvo, ali ne smeta nam da stupamo u vezu sa robotima i da imamo sa
njima dodira kada je posao u pitanju. Mi se praznoverno ne bojimo tih stvari. Jednostavno nam je
poznato da je robotsko drutvo osueno na propast. Svemirci su nam to potanko objasnili na
vlastitom primeru. Tako, iako ne elimo da ivimo s robotskim otrovom, sasvim smo voljni da ih
prodamo Svemircima za jednu solidnu sumu... ako su oni ve toliko ludi da ele jedno takvo drutvo."
"Mislite li da e ih Svemirci kupiti?"
"Siguran sam da hoe. Pozdravie dobrodolicom elegantne modele koje Solarijanci proizvode.
Dobro je poznato da su oni bili vodei projektanti robota u Galaksiji, mada se za pokojnog dr
Fastolfa govorilo da mu na tom polju nema ravna, uprkos injenici to je bio Auroranin. Pored toga,
iako bismo traili jednu solidnu sumu, ta suma bi ipak bila znatno nia od stvarne vrednosti robota. I
Svemirci i trgovci bili bi na dobitku... a to je tajna uspene trgovine."
"Svemirci ne bi kupovali robote od Naseljivaa", ree Gladija sa oiglednim zadovoljstvom.
D. . je na pravi trgovaki nain izbegavao da obraa panju na nevane stvari kao to su bili bes
ili zadovoljstvo. Vaan je bio samo posao. On ree: "Razume se da hoe. Ponudite im moderne
robote upola cene i zato bi ih oni odbili? Iznenadilo bi vas u kojoj meri postaju nevana pitanja
ideologije tamo gde treba obaviti neki posao."
"ini mi se da ete se vi iznenaditi. Pokuajte da prodate svoje robote i uveriete se."
"Kada bih samo mogao, gospoo. Mislio sam da pokuam da ih prodam, ali nemam nijednog na
raspolaganju."
"Zato nemate?"
"Zato to nijedan nije pokupljen. Na Solariju su se spustila dva zasebna trgovaka broda, od kojih
je svaki bio u stanju da uskladiti nekih dvadeset pet robota. Da su uspeli, za njima bi krenule itave
trgovake flote i usuujem se da kaem da bismo nastavili da obavljamo taj posao dekadama... a
zatim bismo naselili taj svet."
"Ali nisu uspeli. Zato?"
"Zato to su oba broda bila unitena na povrini planete; koliko smo u stanju da procenimo, obe
posade su mrtve."
"Greka u opremi?"
"Nipoto. Oba broda su se bezbedno spustila: nisu se razbila. U njihovima poslednjim izvetajima
kae se da se Svemirci pribliavaju... Solarijanci, ili uroenici sa ostalih svetova Svemiraca, nije
nam poznato. Jedino moemo pretpostaviti da su ih Svemirci napali bez upozorenja."
"To je nemogue."
"Da li je?"
"Razume se da je nemogue. S kakvim motivom?"
"Kako bi nas drali podalje od tog sveta, rekao bih."
"Ako su to eleli da urade," ree Gladija, "jednostavno je trebalo da objave da je taj svet zauzet."
"Moda su zakljuili da bi bilo prijatnije ubiti nekoliko Naseljivaa. To je bar ono to dosta naih
ljudi misli i postoji pritisak da se stvar sredi tako to e na Solariju biti poslato nekoliko ratnih
brodova i tamo podignute vojne baze."
"To bi bilo opasno."
"Svakako. Moglo bi dovesti do rata. Neki od naih ratobornih petlia eznu za tim. Moda za tim
ezne i nekoliko Svemiraca, te su unitili ta dva broda kako bi izazvali neprijateljstvo."
Gladija je bila zadivljena. Ni u jednom programu vesti nije ak ni nagoveteno da su odnosi
izmeu Svemiraca i Naseljivaa zategnuti.
Ona ree: "O tome se moe diskutovati. Da li su se vai ljudi obratili Federaciji Svemiraca?"
"To je potpuno nevano telo, ali uinili smo to. Takoe smo se obratili veu Aurore?"
"I?"
"Svemirci sve poriu. Nagovetavaju da je potencijalni profit od trgovine solarijanskim robotima
tako veliki da bi se trgovci, koje zanima jedino novac... kao da njih ne zanima... mogli meusobno
pobiti. Oigledno ele da poverujemo kako su se dva broda meusobno unitila u nadi da e svaki za
svoj svet ugrabiti monopol u toj trgovini."
"Znai ta su dva broda bila sa razliitih svetova?"
"Da."
"Ne mislite li, onda, da je stvarno moglo doi do sukoba meu njima?"
"Mislim da je to malo verovatno, ali priznajem da je mogue. Meu svetovima Naseljivaa do
sada nije bilo direktnih sukoba, ali dolazilo je do dosta munih prepirki. Zemlja je u svojstvu arbitra
sredila sve to. Ipak, injenica je da svetovi Naseljivaa moda ne bi bili sloni ako bi se nali u
situaciji da treba odluiti o poslu vrednom mnogo milijardi. Zato rat, to se nas tie, ne predstavlja
dobru zamisao i zato treba preduzeti neto to e obeshrabriti te usijane glave. Tu mi stupamo na
scenu."
"Mi?"
"Vi i ja. Zamoljen sam da odem na Solariju i otkrijem... ako mogu... ta se, u stvari, dogodilo.
Uzeu jedan brod... naoruan, ali ne tekim orujem."
"I vi biste mogli biti uniteni."
"Nije iskljueno. Ali moj brod bar nee biti zateen, nespreman. Pored toga, ja nisam jedan od
onih junaka sa hipervizije, te sam razmotrio sve to se moe uiniti da se mogunost unitenja svede
na najmanju moguu meru. Palo mi je na pamet da je jedan od nedostataka naseljivakog probijanja
na Solariju i taj to mi uopte ne poznajemo taj svet. Stoga bi bilo korisno povesti nekoga ko ga
poznaje... ukratko nekog Solarijanca."
"Hoete da kaete da elite da povedete mene?"
"Upravo to, gospoo."
"Zato mene?"
"Mislio sam da e vam to biti jasno, gospoo. Solarijanci koji su napustili planetu otili su
neznano kud. Ako je ijedan Solarijanac ostao na planeti, on je verovatno neprijatelj. Nije poznat
nijedan Svemirac roen na Solariji koji ivi na nekoj drugoj planeti Svemiraca sem na Solariji...
osim vas. Vi ste jedina Solarijanka do koje mogu doi... jedina u celoj Galaksiji. Zato vas moram
pridobiti i zato morate poi."
"Greite, Naseljivau. Ako sam vam ja jedina na raspolaganju, to onda znai da vam niko nije na
raspolaganju. Nemam nameru da poem sa vama i nema naina... ba nikakvog naina... na koji biste
mogli da me naterate da poem sa vama. Okruena sam robotima. Napravite jedan korak u mom
smeru i smesta e vas imobilisati... a ako se budete opirali, biete povreeni."
"Ne nameravam da primenjujem silu. Poi morate dobrovoljno... a i trebalo bi da budete voljni za
tako neto. U pitanju je spreavanje rata."
"To je posao za vau i moju vladu. Odbijam da imam bilo ta s tim. Ja sam privatni graanin."
"Dugujete to svom svetu. U sluaju rata moda emo imati gubitaka, ali isto tako e ih imati i
Aurora."
"Ni ja nisam jedna od onih junakinja sa hipervizije kao to ni vi niste takav junak."
"Onda to dugujete meni."
"Ludi ste. Ne dugujem vam nita."
D. . se neznatno osmehnu. "Ne dugujete nita meni kao pojedincu. Ali mi mnogo dugujete kao
potomku Elije Bejlija."
Ona konano s mukom promrlja: "Ne."
"Da", ree estoko D. . "Predak je u dve razliite prilike uinio za vas vie no to ete ikada biti
u stanju da vratite. Njega vie nema da utera dug... mali deo duga. Nasledio sam pravo da to uinim.
Gladija u oajanju ree: "Ali ta mogu da uinim za vas ako i poem?"
"Videemo. Hoete li poi?"
Gladija je oajniki elela da odbije, ali da li zbog injenice da je Elija iznenada jo jednom
posta deo njenog ivota u toku poslednja dvadeset etiri asa i zato to je ovaj nemogui zahtev, koji
je pred nju postavljen, uinjen u njegovo ime - tek ona nije bila u stanju da odbije.
Ona ree: "Kakva korist? Vee mi ne bi dozvolilo da krenem sa vama. Oni ne bi dozvolili da
jedna Auroranka bude odvedena nekim brodom Naseljivaa."
"Gospoo, proveli ste ovde na Aurori dvadeset dekada, te stoga mislite da vas roeni Aurorani
smatraju za Auroranku. To nije tano. Za njih ste jo Solarijanka. Pustie vas da poete."
"Nee", ree Gladija, dok joj je srce divlje lupalo, a koa na rukama se jeila. Bio je u pravu.
Setila se Amadira koji je u njoj sasvim sigurno video samo Solarijanku. Ipak je ponovila: "Nee",
pokuavajui sama sebe da razuveri.
"Hoe", uzvrati D. . "Nije li neko iz vaeg vea doao da vas zamoli da me primite?
Ona prkosno ree: "Jedino me je zamolio da podnesem izvetaj o ovom razgovoru koji vodimo. I
ja u to uiniti."
"Ako od vas trae da me uhodite ovde u svom domu, gospoo, shvatie da e im biti jo
probitanije ako me budete uhodili na Solariji." ekao je na odgovor, ali kad ga nije dobio on
pomalo klonulo ree: "Gospoo, ako odbijete, ja vas neu primoravati, jer neu morati. Oni e vas
primorati. Ali ja to ne elim. Ni predak to ne bi eleo, da je ovde. On bi eleo da poete sa mnom iz
zahvalnosti koju oseate prema njemu i ni zbog ega drugog... Gospoo, predak se pod krajnje tekim
uslovima borio za vau dobrobit. Zar se neete boriti zbog seanja na njega?"
Gladija se snudi. Znala je da se tome ne moe odupreti. Ona ree: "Nikuda ne mogu poi bez
robota."
"To nisam ni oekivao." D. . se ponovo smeio. "Zato ne povedete moja dva imenjaka? Zar vam
nisu oni dovoljni?"
Gladija uputi pogled prema Denilu, ali on je nepokretno stajao. Pogledala je zatim prema
iskaru... isto. A onda joj se uini da se tek na tren njegova glava pokrenula... tek malo...gore dole.
Morala mu je verovati.
Ona ree: "Pa, dobro, onda. Poi u sa vama. Bie mi potrebna samo ova dva robota."
NAPUTENI SVET
@03 = Solarija
14.
Gladija se peti put u ivotu nala u jednom svemirskom brodu. Nije mogla bez razmiljanja da se
priseti pre tano koliko vremena su ona i Santriks zajedno otili na svet zvan Euterp ije su kine
ume nadaleko bile priznate kao jedinstvene, naroito u trenucima dok ih romantino obasjava sjajni
satelit, Dragulj.
Kina uma je odista bila bujna i zelena, drvee je bilo paljivo zasaeno poput vojnika u stroju, a
ivotinje briljivo odabrane kako bi obezbeivale raznobojnost i izazivale oduevljenje, dok su
otrovna i ostala neprijatna stvorenja bila izostavljena.
Satelit, koji je jedva imao sto pedest kilometara u preniku, nalazio se dovoljno blizu Euterpa tako
da je sijao poput neke brilijantne take iskriave svetlosti. Bio je tako blizu planete da se moglo
videti kako promie preko neba sa zapada na istok, pretiui sporije rotaciono kretanje same planete.
Na putu ka zenitu postajao je sve svetliji, a dok bi ponovo zalazio ka obzorju gubio je na sjajnosti.
Prve noi svako bi ga zadivljeno posmatrao, druge neto manje oduevljeno, a tree bi to inio sa
nejasnim nezadovoljstvom - pod pretpostavkom da je nebo tih noi bilo vedro, a ono to obino nije
bilo.
Primetila je da domoroci sa Euterpa nikada nisu podizali pogled prema njemu, mada su ga, razume
se, na sva usta hvalili turistima.
Sve u svemu, Gladija je uivala u tom putovanju, ali ipak se najjasnije seala radosti koju je
osetila po povrartku na Auroru i svoje odluke da vie nikada ne putuje, sem ako ne bude u pitanju
neka preka potreba. (Kada dobro razmisli, mora da je to bilo pre najmanje osam dekada.)
Izvesno vreme je ivela u neprijatnom strahu da e njen mu zahtevati da pou na jo koje
putovanje, ali on nikada vie nije neto tako pomenuo. U to vreme je ponekad mislila kako je moda i
on doneo istovetnu odluku kao i ona i plaio se da bi ona mogla poeleti ponovo da putuje.
Nisu oni bili jedini koji su uzbegavali putovanja. Aurorani uopte... odnosno, Svemirci uopte,...
teili su da ostanu kod kue. Njihovi svetovi, njihove nastambe bili su suvie udobni. Konano, ima li
veeg zadovoljstva nego kad se o vama brinu vai vlastiti roboti, roboti koji znaju svaki va znak, te
stoga znaju kakve su vam navike i elje ak i kada im se nita ne kae.
Osetila je nelagodnost. Da li je D. . na to mislio kada je govorio o dekadenciji robotizovanih
drutava?
Ali sada se ponovo nalazila u svemiru, posle toliko vremena. I to na jednom brodu sa Zemlje.
Najvei njegov deo nije videla, ali i ono na ta je uspela da baci pogled nateralo ju je da se
uasno neprijatno osea. inilo se da nema nieg do pravih linija, otrih uglova i glatkih povrina.
Oito je bilo izbaeno sve to nije bilo kruto. Kao da nije smelo postojati nita to nije bilo
svrsishodno. Iako nije znala emu tano slui bilo koji od predmeta na tom brodu, oseala je da se na
njemu nalaze samo one stvari koje su potrebne, da nema niega to bi moglo da zasmeta u najkraem
kretanju izmeu dve take.
Sve to je bilo auroransko (sve to je poticalo od Svemiraca, moglo bi se ak rei, mada je
Aurora u tom pogledu bila najnaprednija), postojalo je u slojevima. Svrsishodnost je bila na dnu...
nemogue je odrei je se u potpunosti, sem u onome to predstavlja puki ukras, ali povrh toga uvek je
bilo neeg to bi zadovoljilo oi i ula, uopte, a povrh toga, neto za zadovoljenje duha.
Koliko je to samo bilo bolje!... Ili je to moda predstavljalo takvo izobilje ljudske kreativnosti da
Svemirci vie nisu mogli da ive bez ukraene vaseljene... i da li je to bilo loe? Da li budunost
treba da pripadne ovima odavde-donde geometrima? Ili je stvar moda u tome to Naseljivai jo
nisu upoznali slasti ivota?
Ali, ako je ivot tako pun slasti, zato ih je Gladija za sebe tako malo pronala?
Ona na ovom brodu, u stvari, nije imala ta da radi do da neprestano razmilja o takvim pitanjima.
Ovaj D. , ovaj Elijin potomak-varvarin, utuvio joj je to u glavu, hladno pretpostavivi da svetovi
Svemiraca odumiru, iako je svuda oko sebe mogao da vidi, ak i za vreme tako kratkog boravka na
Aurori (sigurno je morao da vidi), da je ovaj svet duboko ogrezao u bogatstvo i sigurnost.
Pokuala je da umakne vlastitim mislima gledajui holofilmove kojima su je snabdeli i dok je sa
umerenom znatieljom posmatrala slike koje su svetlucale i poskakivale na projekcijskoj ravni;
pustolovna pria (sve su to bile pustolovne prie) hitala je od jednog dogaaj ka drugom tako da je
za razgovor ostajalo sasvim malo vremena, a za razmiljanje... ili uivanje nimalo. Nalik na njihov
nametaj.
D. . ue usred jednog filma, ali zastade obrativi panju na ono to je gledala. Nije ju iznenadio.
Roboti koji su uvali vrata najavili su njegov dolazak na vrenme i ne bi mu dozvolili da ue da njoj
nije bilo zgodno da ga primi. Denil ue sa njim.
D. . ree: "Kako ste?" A zatim, poto je dodirnula kontakt i slike stale da blede, gre se i
konano nestaju, on ree: "Ne morate ga iskljuiti. Gledau sa vama."
"Nema potrebe," odvrati ona. "Ve mi je bilo dosta.
"Da li vam je udobno?"
"Pa, ne ba. Izolovana sam."
"ao mi je! Ali i ja sam bio izolovan na Aurori. Nisu dozvolili nikom iz moje posade da poe sa
mnom."
"Da li se vi to sada na meni svetite?"
"Nipoto. Kao prvo, dozvolio sam da vas prate dva robota po vaem izboru. Kao drugo, ovo vam
nisam ja nametnuo, ve moja posada. Ne vole ni Svemirce ni robote. Ali zato se bunite? Zar ova
izdvojenost ne umanjuje va strah od zaraze?"
Gladija ga je oholo pogledala, ali glas joj je zvuao umorno. "Pitam se, nisam li prestara da bih se
plaila zaraze. to se mnogih stvari tie, mislim da sam dovoljno dugo poivela. Zatim, tu su, takoe,
moje rukavice, nosni filteri i ... ako bude potrebno... moja maska. A pored svega, sumnjam da biste
ba poeleli da me dodirnete."
"Kao ni bilo ko drugi", ree D. . sa iznenadnom otrinom u glasu, dok mu je aka krenula ka
predmetu na desnoj butini.
Pogledom je propratila tu kretnju. "ta je to?!" upita ona.
D. . se nasmei dok je izgledalo da mu se brada svetluca na svetlosti. Meu smeim dlakama
mestimino se nalazila i pokoja crvenkasta. "Oruje", ree on i izvue ga. Drao ga je za oblikovani
balak koji mu je trao iz ake kao da ga jaina stiska istiskuje navie. Jedan tanak cilindar, dugaak
nekih petnaest centimetara, bio je uperen u Gladiju. Nije bilo vidljivog otvora.
"Da li to ubija ljude?" Gladija prui ruku prema predmetu.
D. . ga hitro ukloni. "Nikada nemojte posezati za neijim orujem, gospoo. To je gore od
nevaspitanja, jer svaki Naseljiva je obuen da estoko reaguje na svaki takav pokret i moe se desiti
da budete povreeni."
Gladijine oi se rairie, ona povue aku i obe sakri iza lea. Zatim ree: "Nemojte mi pretiti.
Denil ne zna za alu, to se toga tie. Na Aurori nema varvara koji bi nosili oruje.
"Pa", ree D. . koga nije dirnula ova opaska, "mi nemamo robote koji bi nas titili. A ovo nije
neto to ubija. Ovo je, na neki nain, jo gore. Emituje neku vrstu vibracija koje nadrauju nervne
zavretke odgovorne za oseanje bola. To boli vie od iega to moete zamisliti. Niko ne bi
samovoljno pristao da to dva puta iskusi, a oni koji nose ovo oruje retko imaju priliku da ga
upotrebe. Zovemo ga neuronski bi."
Gladija se namrti. "Odvratno! Mi imamo robote, ali oni nikog ne povrede sem u izuzetnim
sluajevima kada se to ne moe izbei... a i tada to ine u najmanjoj moguoj meri."
D. . slegnu ramenim. "To zvui veoma civilizovano, ali ak i malo bola... malo ubijanja bolje je
od dekadencije duha koju sa sobom donose roboti. Osim toga, neuronski bi ne ubija, a vai ljudi na
svojim svemirskim brodovima imaju oruje koje moe sejati smrt i unitenje."
"To je stoga to smo u svojoj ranoj istoriji, dok je nae zemaljsko naslee jo bilo jako, vodili
ratove, ali otkrili smo da postoji i neto bolje od toga."
"To oruje ste isprobavali na Zemlji i poto ste, toboe, otkrili to bolje."
"To je...", poe ona, ali zatvori usta kao da je elela da proguta ono to je nameravala da kae.
D. . klimnu: "Znam. Hteli ste da kaete: To je neto drugo. Setite se toga, gospoo, ako uhvatite
sebe kako razmiljate o tome zato moja posada ne voli Svemirce. Ili zato ih ja ne volim. - Ali vi
ete mi biti od koristi, gospoo, i neu dozvoliti da mi se oseanja ispree na putu."
"Kako u vam biti od koristi?"
"Vi ste Solarijanka."
"Stalno to ponavljate. Prolo je vie od dvadeset dekada. Ne znam kako Solarija danas izgleda.
Nita ne znam o njoj. Kako je izgledao Bejlisvet pre dvadeset dekada?"
"Nije ni postojao pre dvadeset dekada, ali Solarija jeste i igrau na kratu da ete se setiti neeg
korisnog."
On ustade, kratko se pokloni u znak uivosti, koja je gotovo liila na ruganje, i ode.
15.
Gladija je izvesno vreme utala, zaneta mislima i brigama, a zatim ree: "On uopte nije bio utiv,
zar ne?"
Denil odvrati: "Gospoo Gladija, oito je da je Naseljiva napet. Uputio se ka svetu na kome su
unitena dva broda nalik na njegov, a njihove posade pobijene. Uputa se u veliku opasnost, kao i
njegova posada."
"Ti, Denile, uvek brani svako ljudsko bie", zameri mu Gladija. "Ja u se takoe suoiti sa
opasnou, i to ne svojom voljom, ali zbog toga nisam gruba."
Denil nita ne odvrati.
Gladija nastavi: "Ili moda jesam. Bila sam pomalo gruba, zar ne?"
"Mislim da vam Naseljiva to nije zamerio" ree Denil. "Smem li vam predloiti, gospoo, da se
spremite za spavanje. Prilino je kasno."
"Dobro, spremiu se za spavanje, ali ini mi se da nisam dovoljno oputena da bih mogla zaspati,
Denile."
"Prijatelj iskar me uverava da ete zaspati, gospoo, a on je obino u pravu u pogledu takvih
stvari."
Zaspala je.
16.
Denil i iskar stajali su u tami Gladijine kabine.
iskar ree: "Spavae vrsto, prijatelju Denile, a i potreban joj je odmor. Pred njom je jedno
opasno putovanje."
"Uinilo mi se, prijatelju iskare", primeti Denil, "da si uticao na nju kako bi pristala da poe.
Pretpostavljam da si imao razlog za to."
"Prijatelju Denile, tako malo znamo o krizi s kojom se Galaksija sada suoava da ne moemo
bezopasno odbiti bilo kakvu akciju koja bi mogla da obogati nae znanje. Moramo saznati ta se
zbiva na Solariji, a jedini nain da to saznamo jeste da odemo tamo - a jedini nain da poemo jeste
da udesimo da i gospoa Gladija poe. A to se tie izvrenog uticaja, bilo je potrebno vrlo malo.
Uprkos njenim izjavama da ne eli da poe, jedva je to doekala. Negde duboko u njoj oduvek je
postojala elja da ponovo vidi Solariju. Taj bol koji nosi u sebi nee nestati dogod bude iva."
"Ako ti tako kae, onda je to tako, ali ipak sam zbunjen. Nije li esto jasno svima stavljala do
znanja da njen ivot na Solariji nije bio srean, da je Auroru prihvatila za svoj dom i da nikada nije
poelela da se vrati na onaj prvobitni?"
"Da, to takoe stoji. Jasno je izraeno u njenom umu. Oba oseanja opstajala su zajedno i
uporedno. esto sam u ljudskim umovima primeivao sline stvari; istovremeno prisustvo dva
oprena oseanja."
"Takvo jedno stanje mi ne izgleda logino, prijatelju iskare."
"Slaem se i jedino mogu da zakljuim kako ljudska bia nisu uvek i u pogledu svega logina. To
mora da je jedan od razloga zbog koga je tako teko sainiti zakone koji rukovode ljudskim
ponaanjem. U pogledu gospoe Gladije, povremeno sam bio svestan te njene udnje za Solarijom.
Ona je redovno bila dobro prikrivena, zatamnjena daleko jaom antipatijom koju je takoe oseala
prema tom svetu. Meutim, kada su prispele vesti da je Solarija naputena, njena oseanja su se
izmenila."
"Otkud to? Kakve veze to naputanje ima sa mladalakim iskustvima koja su uslovila antipatiju
gospoe Gladije? Ili s onim to je dekadama zauzdavalo njenu udnju za tim svetom dok je on jo bio
delotvoran? Zato bi ona popustila te uzde sada kada je planeta naputena i odjednom poela da udi
za jednim svetom koji mora da joj je danas potpuno stran."
"Ne umem to da objasnim, prijatelju Denile, jer to vie saznajem o ljudskom umu, to zapadam u
vee oajanje, budui da nisam u stanju da ga razumem. Mislim da ba nije neka prednost to to mogu
da zavirim u taj um i esto ti zavidim na tvojoj jednostavnoj kontroli ponaanja koja proistie iz
nesposobnosti da razabere bilo ta ispod povrine."
Denil je bio uporan. "Da li si naslutio objanjenje, prijatelju iskare?"
"Pretpostavljam da je tuna zato to je planeta opustela. Napustila ju je pre dvadeset dekada..."
"Bila je proterana."
"Sada joj se ini da ju je dobrovoljno napustila i mislim da se poigrava bolnom milju da je ona
pruila ostalima primer; da niko drugi ne bi otiao da to ona nije uinila, te da bi planeta jo bila
naseljena i srena. Poto ne mogu da joj itam misli, ja samo pipajui izvlaim zakljuke - moda
pogrene - iz njenih oseanja."
"Ali nije ona mogla da im poslui kao primer, prijatelju iskare. Poto je od njenog odlaska
proteklo dvadeset dekada, ne moe postojati nikakva uzrona veza koja bi se mogla dokazati izmeu
tog davnog i ovog sadanjeg dogaaja."
"Slaem se, ali ljudska bia ponekad pronalaze neku vrstu zadovoljstva u negovanju bolnih
oseanja, okrivljujui sami sebe bez ikakvog razloga ili ak protivno razumu. U svakom sluaju,
gospoa Gladija je tako snano udela da se vrati da sam osetio potrebu da je oslobodim inhibicije
koja ju je sputavala da da svoj pristanak. Bilo je potrebno vrlo malo. Pa ipak, mada oseam da je
trebalo da poe, jer to znai da e i nas tamo povesti, isto tako me proima jedno neprijatno
oseanje, da teta moe, moda, biti vea od koristi."
"Kako to, prijatelju iskare?"
"Moda je vee udelo da gospoa Gladija krene sa Naseljivaom zato to je elelo da ne bude
prisutna na Aurori tokom jednog vanog razdoblja u kome e se pripremati poraz Zemlje i njenih
naseljenih svetova."
Izgledalo je kao da Denil razmatra tu mogunost. Ipak je posle jedva primetne pauze odvratio:
"ta misli, emu bi moglo da poslui odsustvo gospoe Gladije?"
"O tome ne mogu da donesem sud, prijatelju Denile. elim da ujem tvoje miljenje."
"Nisam razmotrio tu stvar."
"Razmotri je sada!" Da je iskar bio ljudsko bie, ova primedba bi predstavljala nareenje.
Nastupila je jedna dua pauza posle koje Denil ree: "Prijatelju iskare, gospoa Gladija nije
pokazivala da je zanimaju meunarodni odnosi sve dok se taj dr Mandamus nije pojavio u njenoj
nastambi. Ona se druila sa dr Fastolfom i Elijom Bejlijem, ali ta prijateljstva su se temeljila na
linoj naklonosti, a nisu poivala na ideolokim osnovama. tavie, obojice vie nema meu nama.
Ona osea antipatiju prema dr Amadiru kao i on prema njoj, ali to je takoe stvar line prirode. Ta
antipatija je stara ve dva veka i nijedno od njih nije preduzelo nita konkretno u vezi s tim, ve su
oboje samo tvrdoglavo nastavili da gaje tu antipatiju. Dr Amadiro nema nikakvog razloga... a sada
ima i preovlaujui uticaj u veu... da se plai gospoe Gladije ili da se mui oko toga da je ukloni."
iskar ree: "Prenebegao si injenicu da uklanjanjem gospoe Gladije, on takoe uklanja tebe i
mene. Verovatno je bio ubeen da gospoa Gladija nee poi bez nas, te smo stoga moda mi ti koje
smatra opasnima."
"Tokom naeg postojanja, prijatelju iskare, nikada nismo, ni na koji nain, ugrozili dr Amadira.
Zbog ega bi nas se plaio? On ne zna za tvoje sposobnosti, niti za nain na koji se koristi njima.
Zato bi se onda muio da nas privremeno ukloni sa Aurore?"
"Privremeno, prijatelju Denile? Zato pretpostavlja da on planira privremeno uklanjanje? Moda
on ne zna vie od Naseljivaa o nevoljama na Solariji i moda, takoe, zna da e Naseljiva i
njegova posada sigurno biti uniteni...kao i gospoa Gladija, te ti i ja zajedno s njima. Moda je
njegov glavni cilj unitenje Naseljivaevog broda, ali e kraj prijateljice dr Fastolfa i njegovih
robota smatrati za dodatni bonus."
Denil ree: "On sigurno ne bi rizikovao da ue u rat sa svetovima Naseljivaa, a do toga lako
moe doi ako Naseljivaev brod bude uniten, jer kada se tome pridoda kratkotrajno zadovoljstvo
koje bi doiveo poto bi nas unitio, ne bi bilo vredno rizika."
"Da li je mogue, prijatelju Denile, da je upravo rat ono to dr Amadiro ima na umu? Tada za
njega ne bi postojalo nikakvog rizika - pa tako u oslobaanju od nas on ne samo da bi iskusio
zadovoljstvo, nego se ne bi izloio nikakvom riziku."
Denil mirno ree : "Prijatelju iskare, to nema smisla. Naseljivai bi pobedili u bilo kakvom ratu
koji bi se vodio u postojeim uslovima. Oni su psihiki bolje prilagoeni surovostima rata.
Ratrkaniji su, te stoga mogu sprovoditi taktiku udri-i-bei. Oni nemaju bogzna ta da izgube na
svojim relativno primitivnim svetovima, dok pak Svemirci imaju mnogo toga da izgube na svojim
udobnim i visoko organizovanim svetovima. Ako bi Naseljivai bili voljni da ponude unitenje
jednog svog sveta za jedan svet Svemiraca, Svemirci bi smesta morali da se predaju."
"Ali da li bi se jedan takav rat vodio u postojeim uslovima? ta ako Svemirci imaju neko novo
oruje kojim mogu brzo da unite Naseljivae? Zar se ne moe u tome sastojati kriza s kojom se sada
suoavamo?"
"U tom sluaju, prijatelju iskare, pobeda bi se mogla bolje i efektnije postii jednim iznenadnim
napadom. Zato bi se muili da podstiu rat koji Naseljivai mogu iznenada da zaponu napadom na
svetove Svemiraca ime bi im priinili prilinu tetu?"
"Moda je Svemircima potrebno da isprobaju to oruje, te unitavanje niza brodova na Solariji
predstavlja probu."
"Svemirci bi bili krajnje nematoviti ako nisu u stanju da pronau neki metod kojim bi mogli da
izvre testiranje, ne nagovestivi postojanje tog novog oruja."
Sada je na iskara bio red da razmisli. "Pa dobro, prijatelju Denile, kako bi ti onda objasnio ovo
nae putovanje? Kako bi objasnio spremnost vea... ak hitnju... da nas otpremi na put sa ovim
Naseljivaem? Naseljiva je kazao da e oni narediti Gladiji da poe - i oni su to, u stvari, uinili."
"Nisam o tome razmiljao, prijatelju iskare."
"Razmisli sada." Njegove rei su ponovo zazvuale kao nareenje.
Denil ree: "Hou."
Nastupila je tiina, koja se oduila, ali iskar nijednom rei niti znakom nije pokazao da je
nestrpljiv dok je ekao.
Konano, Denil nastavi... lagano, kao da se probijao du nepoznatih avenija razmiljanja...
"Smatram da ni Bejlisvet... niti bilo koji drugi svet Naseljivaa... nema potpuno pravo da prisvoji
robote sa Solarije. Iako su Solarijanci otili, ili moda, izumrli, Solarija ostaje svet Svemiraca, mada
nije nastanjen. Preostalih etrdeset devet njihovih svetova sigurno bi tako rezonovalo. A ponajpre
Aurora... ako smatra da situaciju dri u aci."
iskar razmisli o tome. "Hoe li to da kae, prijatelju Denile, da su se Svemirci odluili na
unitenje dva broda Naseljivaa kako bi ojaali svoje pravo vlasnitva nad Solarijom?"
Denil ree: "Ne, to se ne bi desilo da je Aurora, vodea sila Svemiraca, imala situaciju u aci.
Aurora bi u tom sluaju jednostavno objavila da se na Solariju, bilo da je prazna ili ne, ne smeju
sputati letilice Naseljivaa i pripretila bi odmazdom njihovim svetovima ako ijedna protivnika
letilica ue u planetni sistem Solarije. Takoe bi uspostavili kordon brodova i senzorskih stanica oko
planetnog sistema. Takvo upozorenje nije izdato, nikakva slina akcija nije preduzeta, prijatelju
iskare. Zato bi onda unitavali brodove koji se, kao prvo, veoma lako mogu drati na udaljenosti
od tog sveta?"
"Ali brodovi jesu uniteni, prijatelju Denile. Da li bi iskoristio osnovnu neloginost ljudskog uma
kao objanjenje?".
"Ne bih sve dok ne moram. Uzmimo na trenutak to unitavanje zdravo za gotovo. Razmotrimo
posledice... Kapetan jedne letilice Naseljivaa pribliava se Aurori, trai odobrenje da situaciju
razmotri sa veem, zahteva da sa sobom povede jednog graanina Aurore kako bi ispitao dogaaje na
Solariji u vee mu to sve odobrava. Ako unitenje brodova bez prethodnog upozorenja predstavlja
preteranu akciju za Auroru, onda kukaviko poputanje pred zahtevima jednog kapetana iz redova
Naseljivaa predstavlja krajnje slabu akciju. Daleko od toga da eli rat, Aurora je svojim
poputanjem pokazala da je voljna bilo ta da uini kako bi odagnala mogunost izbijanja rata."
"Da", ree iskar. "Dogaaji se mogu tumaiti i na takav nain. Ali ta iz toga proishodi?"
"ini mi se", ree Denil, "da svetovi Svemiraca jo nisu u toj meri slabi da bi se morali tako
ponizno ponaati... ali ak i da jesu, to im ne bi dozvolio ponos stican tokom vekova prevlasti. Mora
biti da ih na to nagoni neto drugo do slabost. Istakao sam kao pouzdanu injenicu da oni ne izazivaju
rat namerno; znai da je verovatnija pretpostavka da se bore da dobiju na vremenu."
"S kojim ciljem, prijatelju Denile?"
"ele da unite Naseljivae, ali jo nisu spremni. Dozvoljavaju ovom Naseljivau da dobije ono
to eli, kako bi izbegli rat dok ne budu spremni da ga vode pod vlastitim uslovima. Jedino me
iznenauje to to nisu ponudili da sa njim poalju i jedan auroranski ratni brod. Ako je ova analiza
tana... a mislim da jeste... Aurora verovatno nema nikakve veze sa incidentom na Solariji. Ne bi sebi
zadavali glavobolju sitnicama koje mogu samo da uzbune Naseljivae pre no to su spremni da
upotrebe neto stvarno razorno."
"Kako onda da gledamo na te sitnice, kako ih ti naziva, prijatelju Denile?"
"Moda emo to saznati kada se spustimo na Solariju. Moda je Aurora isto tako znatieljna kao
mi i Naseljivai i moda je to drugi razlog to su saraivali sa kapetanom, ak u tolikoj meri da su
dozvolili gospoi Gladiji da ga prati."
Doao je red na iskara da zauti. On konano ree: "A kakvo to oni tajanstveno razaranje
pripremaju?"
"Ranije smo razgovarali o krizi koja proizlazi iz plana Svemiraca da poraze Zemlju, ali mislili
smo na Zemlju uopte, pod Zemljom smo podrazumevali Zemljane zajedno sa njihovim potomcima na
svetovima Naseljivaa. Meutim, ako ozboljno posumnjamo da se sprema neto razarajue to e
omoguiti Svemircima da unite svoje neprijatelje jednim udarcem, moda bismo mogli da pojasnimo
nae gledanje na tu stvar. Znai, oni ne mogu planirati da zadaju udarac nekom svetu Naseljivaa.
Naseljivai mogu sebi dozvoliti da izgube jedan svet, ali e preostali svetovi Naseljivaa istog asa
uzvratiti udarac. Isto tako ne mogu planirati da zadaju udarac nekolicini ili svim svetovima
Naseljivaa. Ima ih suvie; suvie su ratrkani. Malo je verovatno da bi svi udari uspeli, tako da bi
svetovi Naseljivaa koji bi preiveli, u besu i oajanju, razorili svetove Svemiraca".
"Znai, ti smatra, prijatelju Denile, da se sprema napad na samu Zemlju".
"Da, prijatelju iskare. Na Zemlji se nalazi ta golema veina kratkovenih ljudskih bia; ona
predstavlja trajni izvor emigranata za svetove Naseljivaa, kao glavnu sirovinu za stvaranje novih;
ona je tovana postojbina svih Naseljivaa. Ako bi Zemlja na neki nain bila uniena, pokret
Naseljivaa moda se nikad ne bi oporavio."
"Ali nee li onda svetovi Naseljivaa vratiti milo za drago isto onako estoko kao to bi to uinili
da je uniten jedan od njih? Meni se ini da bi to bili neizbeno."
"I meni, prijatelju iskare. Stoga, mislim da e, sem u sluaju da su svetovi Svemiraca poludeli,
udarac morati da bude izveden veoma prepredeno; tako da izgleda da svetovi Svemiraca ne snose
nikakvu odgovornost."
"Zato onda jedan slian prepreden udarac ne bi zadali onim svetovima Naseljivaa u ijem se
posedu nalazi stvarni ratni potencijal Zemljana?"
"Ili zbog toga to Svemirci oseaju da bi napad na Zemlju bio psiholoki razorniji ili zato to je
priroda tog napada takva da moe uspeti samo ako je uperen protiv Zemlje, a ne protiv svetova
Naseljivaa. Pretpostavljam da je u pitanju ovo drugo, poto je Zemlja jedinstven svet, a njeno
drutvo nije nalik ni na koje drugo... bilo kod Naseljivaa, ili Svemiraca".
"Da svedemo raun, prijatelju Denile. Doao si do zakljuka da Svemirci planiraju da izvedu
prepredeni napad na Zemlju koji e je unititi, a da pri tom ne ukae na njih; istovremeno, taj napad
ne bi mogao uspeti ni na jednom drugom svetu, ali oni jo nisu spremni da zadaju taj udarac."
"Da, prijatelju iskare, ali uskoro bi mogli biti spremni, a kada jednom budu spremni, morae
smesta da navale. Svako odlaganje poveae izglede da doe do kakve pukotine koja bi ih odala."
"Veoma je pohvalno to do ega si sve doao, prijatelju Denile, na osnovu ono malo nagovetaja
koje imamo. A sada mi reci neto o prirodi tog udarca. to to, tano, Svemirci planiraju?"
"Dovde sam, prijatelju iskare, stigao preko veoma nesigurnog tla, nisam bio ak ni siguran da je
moje rezonovanje potpuno ispravno. Ali ak da pretpostavimo da jeste, ne mogu dalje. Bojim se da
ne znam i da ne mogu zamisliti kakva bi priroda tog udarca mogla biti."
iskar ree: "Ali ne moemo preduzeti odgovarajue mere da se suprotstavimo tom napadu i
razreimo krizu, dok ne znamo njegovu prirodu. Ako budemo morali da ekamo rezultate napada da
bismo otkrili njegovu prirodu, onda e biti suvie kasno da se ita preduzme."
Denil ree: "Ako je priroda predstojeeg dogaaja poznata bilo kom Svemircu, onda je to
Amadiro. Zar ne bi mogao da natera Amadira da to javno objavi, te da na taj nain uzbuni
Naseljivae i onemogui poduhvat?"
"To ne bih mogao da uradim, prijatelju Denile, a da ozbiljno ne razorim njegov um. Sumnjam da
bih ga mogao dovoljno dugo drati neoteenog kako bih mu omoguio da objavi tu stvar. Ne bih
mogao da uinim neto tako."
"Moda bismo, onda", ree Denil, "mogli da se teimo milju da je moje rezonovanje pogreno i
da se ne priprema nikakav napad na Zemlju."
"Ne", ree iskar. "Oseam da si u pravu i da jednostavno moramo... beskonano ekati."
17.
Gladija, koju je muilo neko gotovo bolno predoseanje, ekala je da se zavri konani Skok.
Tada e se nai dovoljno blizu Solariji da se njeno sunce ukae u obliku diska.
Bie to samo obian disk, razume se, bezoblini krug svetlosti, toliko priguen da e se u njega
moi netremice gledati, poto svetlost bude prola kroz odgovarajui filter.
Ne bi se moglo rei da je njegov izgled jedinstven. Sve zvezde koje meu svojim planetama imaju
neki svet pogodan za ivot prema ljudskim merilima imale su poduu listu neophodnih uslova koja se
zavravala tako da su sve meusobno bile sline. Sve su to bile pojedinane zvezde... ni mnogo vee
ni mnogo manje od Sunca koje je obasjavalo Zemlju... niti suvie aktivne, suvie stare, suvie tihe,
suvie mlade, suvie tople, suvie hladne, kao ni suvie neuobiajene po hemiskom sastavu. Sve su
imale suneve pege, baklje, protuberance i sve su na prvi pogled izgledale isto. Bilo je potrebno da
se izvede paljiva spektroheliografska analiza da bi se uoile pojedinosti koje su svaku zvezdu inile
jedinstvenom.
Pa ipak, kada se Gladija zagledala u krug svetlosti koji joj odista nije predstavljao nita vie do
jednog kruga svetlosti, osetila je kako joj u oi naviru suze. Nikada nije ni pomislila na to sunce dok
je ivela na Solariji; ono je predstavljalo tek veni izvor svetlosti i toplote, koji se pojavljivao i
zalazio postojanim ritmom. Kada je naputala Solariju, posmatrala je to sunce kako nestaje iza nje i
oseala je samo zahvalnost. Nije cenila nijedno svoje seanje na to sunce.
Pa ipak sada je tiho plakala. Stidela se sebe to se razneila bez ikakvog razloga koji bi mogla da
objasni, ali to nije zaustavilo pla.
Uloila je vei napor kada se upalilo signalno svetlo. To mora da je D. . na vratima; niko drugi
se ne bi pribliio njenoj kabini.
Denil ree: "Da ga pustim unutra, gospoo? ini mi se da ste emocionalno potreseni."
"Da, emocionalno sam potresena, Denile, ali pusti ga. Pretpostavljam da ga to nee iznenaditi."
Ipak ga je iznenadilo. Konano je uao sa osmehom na svom bradatom licu... s osmehom koji je
gotovo odmah nestao. Napravio je korak unazad i tiho rekao: "Navratiu kasnije."
"Ostanite!" ree Gladija grubo. "Nije to nita. Trenutna glupa reakcija." Ona mrknu i ljutito pree
rukom preko oiju. "Zato ste doli?"
"eleo sam s vama da porazgovaram o Solariji. Ako nam poe za rukom da izvrimo
mikropodeavanje, spustiemo se sutra. Ako vam sada nije do razgovora..."
"Jeste mi do razgovora. U stvari, imam jedno pitanje za vas. Zato su nam bila potrebna tri Skoka
da stignemo ovamo? Bio je dovoljan i samo jedan. Jedan je bio dovoljan jo u vreme kada su mene
prebacivali sa Solarije na Auroru pre dvadeset dekada. Tehnika putovanja kroz prostor sigurno od
onda nije nazadovala."
Na D. .-ovom licu ponovo zablista osmeh. "Izbegavanje. eleo sam, recimo, da zbunim
auroranski brod... ako nas je neki od njih pratio."
"Zato bi nas sledio?"
"To je, gospoo, bila tek pretpostavka. Uinilo mi se da je vee bilo malo previe predusretljivo.
Predloili su da se mojoj ekspediciji na Solariju pridrui i jedan auroranski brod."
"Pa, to ne bi bilo naodmet, zar ne?"
"Moda... da sam bio potpuno ubeen da iza svega ne stoji Aurora. Sasvim otvoreno sam rekao
veu da bih vie voleo da krenem sam... ili..." on uperi prst u Gladiju "...samo sa vama. Zar vee ipak
nije moglo da poalje neki brod da me prati ak i protiv moje volje... da kaemo, isto
dobronamerno? Ali ja ga i dalje ne elim; oekujem da u imati dovoljno nevolja i da mi nee biti
potrebno da se jo svaki as nervozno osvrem. Zato sam se pobrinuo da zametnem trag... ta znate o
Solariji, gospoo?"
"Zar vam nisam ve toliko puta rekla? Nita! Prolo je dvadeset dekada."
"Ali, gospoo, mislim na psihologiju Solarijanaca. Ona se nije mogla izmeniti za samo dvadeset
dekada... Recite mi, zato su napustili svoju planetu."
"Pria koju sam ula", ree mirno Gladija, "svodi se na to da je broj stanovnika nezadrivo
opadao. Za to je oigledno odgovorna kombinacija preranog umiranja i slabog raanja."
"Da li vam to zvui verovatno?"
"Svakako. Broj stanovnika se oduvek sporo poveavao." Lice joj se izobliilo usled seanja.
"Solarijanski obiaji ne idu na ruku oploavanju, bilo da je u pitanju prirodno, vetako ili
ektogenetsko."
"Vi nikada niste imali dece, gospoo?"
"Na Solariji, ne."
"A to se tie prevremenog umiranja?"
"Mogu samo da nagaam. Pretpostavljam da je ono posledica oseanja neuspeha. Jasno je da
Solarija nije funkcionisala kako treba, mada su Solarijanci ulagali veliki emocionalni ar elei da
svom svetu podare idealno drutvo... koje ne samo da bi bilo bolje od onog najboljeg na Zemlji, ve i
takvo koje bi bilo savrenije i od bilo koga drugog meu svetovima Svemiraca."
"Hoete li vi to da kaete da je Solarija umirala od kolektivne boljke slomljenih srdaca svog
naroda?"
"Ako to elite da predstavite na jedan tako besmislen nain", ree nezadovoljno Gladija.
D. . slegnu ramenima. "Izgleda da je bilo onako kako vi kaete. Ali da li bi oni odista otili? Gde
bi otili? Kako bi iveli?"
"Ne znam."
"Ali, gospoo Gladija, dobro je poznato da su Solarijanci naviknuti na ogromne komade zemlje,
koje opsluuju hiljade robota, tako da je svaki Solarijanac gotovo potpuno izolovan. Ako su napustili
Solariju, kuda su mogli da odu? Gde bi nali drutvo koje bi im u tom pogledu izilo u susret? Da li
su oni, u stvari, otili na neki drugi svet Svemiraca?"
"Koliko ja znam, nisu. Ali ja ba nisam neko kome bi se oni poverili."
"Da nisu moda za sebe pronali neki novi svet? Ako je to u pitanju, onda to znai da je taj svet
sirov i da treba uloiti mnogo truda u teraformiranje. Da li su oni bili pripremljeni za tako neto?"
Gladija zatrese glavom. "Ne znam."
"Moda nisu ni otili."
"Koliko sam razumela, Solarija ne daje znake ivota."
"Kakve znake?"
"Prestale su sve meuplanetne komunikacije. Prestalo je svako zraenje sa planete, sem onog koje
potie od robotskog rada ili onog koje se jasno moe pripisati prirodnim uzrocima."
"Otkud to znate?"
"To je izvetaj koji se pojavio u auroranskim vestima."
"Ah! Izvetaj! Da neko moda ne lae?"
"emu bi sluila jedna takva la?" Gladija se ukruti pri pomisli na to.
"Kako bi nai brodovi bili namamljeni na taj svet i uniteni."
"Pa to je smeno, D. ." Glas joj postade otriji. "ta bi Svemirci dobili unitenjem dve trgovake
letelice, prethodno se posluivi jednom tako tananom i razraenom varkom?"
"Neto je unitilo dve letelice Naseljivaa na jednoj planeti koja bi trebalo da je pusta. Kako to
objanjavate."
"Ne mogu da objasnim. Pretpostavljam da idemo na Solariju kako bismo doli do objanjenja."
D. . ju je namrgoeno promatrao. "Da li biste bili u stanju da me odvedete u oblast koja je vama
pripadala kada ste iveli na Solariji?"
"Na moje imanje?" Ona mu zaprepaeno uzvrati pogled.
"Zar ne biste voleli da ga ponovo vidite?"
Gladijino srce kao da je na trenutak prestalo da kuca. "Da, elela bih, ali zato ba tamo?"
"Dva broda koja su bila unitena spustila su se na dosta udaljenim takama planete, pa ipak, oba
su dosta brzo bila unitena. Iako svako mesto moe biti opasno po ivot, ini mi se da je vae moda
manje od ostalih."
"Zato?"
"Zato to nam tamo roboti mogu pomoi. Vi biste ih prepoznali, zar ne? Pretpostavljam da traju
vie od dvadeset dekada. Bar je to bio sluaj sa Denilom i iskarom. A oni koji su bili tamo dok ste
jo iveli na svom imanju sigurno vas se jo seaju, zar ne? Odnosili bi se prema vama kao prema
svojoj gospodarici i svoju uslunost prema vama pretpostavili bi onoj koju duguju prosenim
ljudskim biima."
Gladija ree: "Na mom imanju bilo je deset hiljada robota. Viala sam otprilike tridesetak.
Veinu ostalih nikad nisam srela, a verovatno ni oni mene. Poljoprivredni roboti nisu ba usavreni,
znate, kao ni oni koji rade u umama i rudnicima. Kuni roboti bi me se jo mogli seati... ako nisu
prodati ili premeteni od mog odlaska. Zatim, deavaju se i nesreni sluajevi, pa neki roboti ne traju
dvadeset dekada... Pored toga, bilo ta da mislite o robotskom seanju, ljudsko seanje je sklono
grekama i moe se desiti da se ja nijednog ne setim."
"Pa i da je tako", ree D. , "moete li me uputiti ka vaem imanju?"
"Mislite, da vam kaem geografsku irinu i duinu? Ne."
"Imam karte Solarije. Moe li vam to pomoi?"
"Moda priblino. Nalazi se u junom centralnom delu severnog kontinenta Heliona."
"A kada se jednom naemo tamo negde, da li e vam orijentiri biti od pomoi da se bolje
snaete... ako preletimo preko povrine Solarije?"
"Mislite na morske obale i reke?"
"Da."
"Mislim da hoe?"
"Dobro! A u meuvremenu pokuajte da se setite imena i izgleda bar nekih vaih robota. To bi
moglo da bude pitanje ivota ili smrti."
18.
D. . Bejli je bio sasvim drugaija osoba u prisutnosti oficira. Nigde ni traga od irokog osmeha
niti ravnodunosti prema opasnosti. Sedeo je nagnut nad karte sa izrazom lica koji je odavao krajnju
koncentraciju.
On ree: "Ako ena ne grei, dosta tano smo odredili granice imanja... i ako preemo na letenje,
trebalo bi uskoro sasvim pouzdano da ga odredimo."
"Uzaludno troenje energije, kapetane", promrmlja Jamin Oser, drugokomandujui. Bio je visok
kao i D. . i dobro zarastao u bradu. Brada mu je bila crvenkastosmea kao i obrve koje su pravile
luk iznad svetloplavih oiju. Izgledao je prilino star, ali sticao se utisak da je to posledica iskustva,
a ne godina.
"ta ja tu mogu", ree D. . "Da imamo antigravitaciju koju nam tehnolozi stalno obeavaju da
emo dobiti jo s ove strane venosti, bilo li drugaije."
On se ponovo zagleda u kartu i ree: "Ona kae da bi trebalo da se nalazi du ove reke oko
ezdeset kilometara uzvodno od mesta gde se uliva u ovu veu. Ako ne grei."
"I dalje sumnjate", ree andrus Nadirhaba, ije su oznake ukazivale na to da je bio navigator i da
je njegov zadatak bio da brod spusti na odreeno mesto... ili bar na ono mesto na koje mu se ukae.
Njegova tamna koa i uredni brkovi doprinosili su privlanoj snazi njegovog lica.
"Ona se prisea tih stvari posle vremenskog jaza od dvadeset dekada", ree D. . "Kakvih bi se
pojedinosti ti seao o nekom prizoru koji nisi video makar samo tri dekade? Ona nije robot. Moda je
zaboravila."
"Pa zato smo je onda poveli?" promrmlja Oser. "Kao i onog drugog, odnosno robota? On
uznemiruje posadu, a i ja ga ba ne volim."
D. . podie pogled, nabravi obrve. Zatim ree tihim glasom: "Na ovom brodu nije vano da li se
vama ili posadi neto dopada ili ne, gospodine. Ja sam odgovoran i ja donosim odluke. Verovatno
emo za est asova poto se spustimo svi biti mrtvi sem u sluaju da nas ta ena ne spasi."
Nadirhaba hladno ree: "Ako treba da umremo, umreemo. Ne bismo bili trgovci, da ne znamo
kako je iznenadna smrt druga strana velikog profita. A u ovoj misiji svi smo dobrovoljci. Pa ipak,
nije naodmet znati odakle nas smrt vreba, kapetane. Ako ste to dokonali, mora li to ostati tajna?"
"Ne, ne mora. Trebalo bi da su Solarijanci otili, ali pretpostavimo da ih je nekoliko stotina
ostalo, pritajivi se kako bi motrili na radnju, da tako kaem."
"ta oni mogu protiv jednog naoruanog broda, kapetane? Poseduju li neko tajno oruje?"
"Ne ba tako tajno", ree D. . "Solarija je preplavljena robotima. To je u prvom redu razlog to
su se brodovi Naseljivaa spustili na taj svet. Svaki preostali Solarijanac moda ima na raspolaganju
milion robota. Jednu ogromnu armiju."
Eban Kalaja bio je zaduen za vezu. Do tada nije progovorio ni rei, svestan svog statusa mlaeg
lana posade, to je jo vie isticala injenica da on jedini od etvorice prisutnih oficira nije imao ni
bradu ni brkove. Sada je primetio: "Roboti", ree on, "ne mogu da povrede ljudsko bie."
"Tako nam je reeno", ree hladno D. , "ali ta mi znamo o robotima? Znamo samo to da su dva
broda unitena i da je oko stotinu ljudskih bia... sve samih dobrih Naseljivaa... pobijeno na dve
strane sveta pretrpanog robotima. Ko je to mogao uiniti? Mi ne znamo koju vrstu nareenja jedan
Solarijanac moe izdati robotima ili kakvim trikom se moe zaobii takozvani prvi zakon robotike.
"Stoga mi", nastavi on, "i sami moramo malo da zaobilazimo. Najvie to moemo da zakljuimo
na osnovu izvjetaja koje smo primili sa druga dva broda pre no to su bili uniteni, jeste to da su se
cele posade bile iskrcale. Konano, to je bio prazan svet, pa su hteli da protegnu noge, udahnu sve
vazduh i razgledaju robote koje su doli da pokupe. Brodovi su im ostali nezatieni, a oni sami
nespremni kada je dolo do napada.
"To se ovog puta nee dogoditi. Ja izlazim, ali vi ostali ostajete na brodu ili u njegovoj blizini."
U Nadirhabinim oima ogledalo se neslaganje. "Zato vi, kapetane? Ako vam je potreban neko ko
e izigravati mamac, mnogo lake se moemo odrei bilo kog drugog nego vas."
"Drago mi je to tako mislite, navigatore", ree D. , "ali ja neu biti sam. Sa mnom e poi
Svemirka i njeni pratioci. Ona je bitna. Moda e prepoznati nekog robota; u svakom sluaju, neki bi
mogli da je se sete. Nadam se da nju roboti nee napasti, iako im je moda nareeno da nam to
prirede."
"Mislite da e se setiti stare gospodarice i pasti na kolena", ree suvo Nadirhaba.
"Ako ti se tako dopada. Zbog toga sam je poveo i zbog toga emo se spustiti na njeno imanje. A ja
moram biti s njom, jer je ja jedini poznajem... bar donekle... i moram se pobrinuti da ne napravi neku
glupost. Kada jednom saznamo ta se to pred nama ispreilo i ako ostanemo ivi poto nju
iskoristimo kao tit moemo sami nastaviti. Ona nam vie nee biti potrebna."
Oser ree: "A ta emo onda s njom? Izbaciti je u svemir?"
D. . zagrme: "Vratiemo je na Auroru!"
Oser ree: "Moram vam rei, kapetane, da e posada smatrati da je to uzaludno i nepotrebno
putovanje. Najbolje e biti da je ostavimo na ovom prokletom svetu. Ona i inae odatle potie."
"Da", ree D. . "To bi bila prava stvar, zar ne, kada bi posada meni izdavala nareenja."
"Ubeen sam da do toga nee doi", ree Oser, "ali posada ima svoje miljenje, a nezadovoljna
posada moe putovanje uiniti opasnim."
POSADA
19.
Gladija je stajala na tlu Solarije. Udisala je miris vegetacije... to nisu bili ba mirisi istovetni
onima na Aurori. ... i odjednom je premostila provaliju od dvadeset dekada.
Znala je da nita ne moe tako verno povratiti uspomene kao mirisi. To nisu bili u stanju ni
prizori, ni zvuci.
Upravo ju je taj slabi, jednostavni miris vratio u detinjsvo... kada je slobodno trala unaokolo dok
je desetak robota pomno motrilo na nju... Ponekad bi osetila silno uzbuenje poto bi ugledala drugu
decu, a tada bi zastala, bojaljivo bi se zagledali, pribliivi se jedno drugome za pola koraka,
ispruivi ake radi dodira, da bi potom jedan od robota rekao: "Gospoice Gladija, dosta", i oni bi
je odveli... dok je ona preko ramena gledala drugo dete, koje je bilo okrueno svojim robotima,
pratiocima na dunosti.
Seala se dana kada joj je reeno da e ubudue druga ljudska bia viati samo preko holovizije.
Reeno joj je, zapravo, da e moi promatrati.. ne videti. Roboti su izgovorili re "videti" kao da je
to neka re koju ne smeju izustiti, te je stoga moraju aptati. Njih je mogla da vidi, ali oni nisu bili
ljudska bia.
U poetku to i nije bilo tako loe. Slike sa kojima je mogla da razgovara bile su trodimenzione,
slobodno su se kretale. Mogle su da govore, tre, prevru se preko glave ako ele... ali nije mogla da
ih oseti. A zatim su joj rekli da se, u stvari, moe viati sa nekim koga je esto promatrala i ko joj se
dopadao. Bio je to jedan odrastao mukarac, dosta stariji od nje, iako je izgledao prilino mlad, kao
to je to uostalom bio sluaj sa svim na Solariji. Bie joj dozvoljeno da nastavi da se via s njim...
ako to bude elela... uvek kada to bude potrebno.
elela je. Seala se svega to se zbilo onog prvog dana... i to podrbno. Jezik joj se svezao kao i
njemu. Kruili su jedno oko drugog, plaei se da se dodirnu... Ali to je bilo venanje.
Razume se da je bilo. A onda su se ponovo sreli... nisu se promatrali, ve videli, jer u pitanju je
bio brak. Konano bi trebalo da se dodirnu. To se od njih i oekivalo.
To je bio najuzbudljiviji dan njenog ivota... dok je trajao.
Gladija besno prekinu nit svojih misli. emu nastavljati? Ona je tako topla i eljna; on tako hladan
i povuen. Nastavio je da bude hladan. Kada je dolazio da je vidi, u unapred odreenim razmacima,
zbog obreda posle koga je mogla (ali nije morala) da zatrudni, na njemu se jasno videlo da osea
gnuanje, tako da je ona uskoro poela da udi da on zaboravi da doe. Ali on je bio ovek koji je
ravnosno ispunjavao svoje dunosti, te nikad nije zaboravio.
A zatim je nastupilo vreme, godine neprekidne nesree, poto ga je pronala mrtvog, razbijene
lobanje, a ona je bila jedina osumnjiana. Spasao ju je Elija Bejli, te su je odveli sa Solarije i
poslali na Auroru.
Sada se vratila i udisala miris Solarije.
Nita joj drugo nije bilo poznato. Kua koja se videla u daljini nije nimalo liila na onu koje se
seala, mada joj je seanje bilo nejasno. Za dvadeset dekada bila je preoblikovana, poruena,
ponovo sagraena. Nije ak bila u stanju da oseti bilo kaku prisnost ni sa samim tlom.
Uhvatila je sebe kako prua aku unazad u elji da dodirne brod Naseljivaa koji ju je doneo na
ovaj svet to je mirisao na dom, ali koji to nije bio ni po emu drugom... samo da bi dodirnula neto
to joj je, za promenu, bilo blisko.
Denil, koji je stajao u senci broda pored nje, ree: "Vidite li robote, gospoo Gladija?"
Jedna grupa nalazila se na udaljenosti od stotinu jardi, meu drveem jednog vonjaka; ukoeno ih
je posmatrala i nepokretno stajala, presijavajui se na suncu svojom sivkastom, dobro uglaanom,
metalnom politurom i Gladija se priseti da je to odlika svih solarijanskih robota.
Ona ree: "Vidim ih, Denile."
"Da li su vam poznati, gospoo?"
"Nimalo. Izgleda da su to novi modeli. Ne mogu da ih se setim, a sigurna sam da ni oni ne mogu
mene da se sete. Ako je D. . oekivao da e iz moje pretpostavljene bliskosti sa robotima na mom
imanju ispasti neto to prua nadu, morae da se razoara."
iskar ree: "ini mi se da oni nita ne preduzimaju, gospoo."
Gladija odvrati: "To je razumljivo. Mi smo upali ovamo i oni su doli da nas promatraju kako bi
mogli o nama da podnesu izvetaj, u skladu sa verovatno postojeim nareenjima. Meutim, sada
nemaju kome da podnesu izvetaj, te mogu samo da u tiini osmatraju. Pretpostavljam da vie od toga
nee preduzeti bez daljih nareenja, ali nee prestati ni da nas promatraju."
Denil ree: "Moda bi bilo dobro da se povuemo u nau kabinu na brodu, gospoo Gladija.
Mislim da kapetan nadgleda postavljanje odbrambenog sistema i da jo nije spreman da krene u
istraivanje. ini mi se da nee blagonaklono gledati na vae naputanje kabine bez njegove izriite
dozvole."
Gladija bahato odvrati: "Neu odugovlaiti sa svojim stupanjem na tle vlastitog sveta samo da bih
njemu ugodila."
"Shvatam, ali lanovi posade u blizini obavljaju poslove i verujem da su neki od njih primetili da
ste ovde."
"I pribliavaju se", dodade iskar. "Ako elite da izbegnete infekciju..."
"Obezbedila sam se," ree Gladija "epovima za nos i rukavicama."
Gladija nija shvatala prirodu struktura koje su podizali na ravnom tlu oko broda. Veina lanova
posade, zadubljena u gradnju, nije videla Gladiju i njena dva pratioca koji su stajali u senci. (Na
ovom delu Solarije bilo je toplo doba, koje je teilo da postane jo toplije... a u drugim prilikama,
hladnije... od Aurore, poto je dan na Solariji trajao skoro est asova due od dana na Aurori.)
Pribliavalo im se pet lanova posade, a jedan od njih, najvii i najkrupniji, pokaza u pravcu
Gladije. Ostala etvorica podigoe pogled, zastae na trenutak poput kakvih znatieljnika, ali tada, na
znak koji im je uputio onaj prvi, poee ponovo da se pribliavaju, lagano menjajui ugao kao da su
se uputili pravo prema auroranskoj trojki.
Gladija ih je utke promatrala, prezrivo izvivi obrve. Denil i iskar su ravnoduno ekali.
iskar tihim glasom ree Denilu: "Ne znam gde je kapetan. Ne mogu da ga izdvojim iz gomile
lanova posade u ijem sreditu bi morao da se nalazi."
"Da se povuemo?" ree glasno Denil.
"To bi bilo poniavajue", ree Gladija. "Ovo je moj svet."
Nije se ni pomerila, pa je pet lanova posade nastavilo sasvim lagano da se pribliava.
Pre toga su radili, obavljali teak fiziki posao (poput robota, pomisli prezrivo Gladija) i bili su
oznojeni. Gladija postade svesna mirisa koji su irili oko sebe. To je pre moglo da je nagna da se
udalji od bilo kakvih pretnji, ali ona je i dalje ostala nepomina. Bila je sigurna da su epovi za nos
ublaili efekat tog mirisa.
Onaj krupni lan posade primakao se vie od ostalih. Koa mu je bila preplanula. Gole ruke
blistale su od vlage na snanim miiima. Mogao je imati oko trideset godina (ukoliko je Gladija bila
u stanju da proceni starost ovih kratkovenih bia); da je bio okupan i pristojno obuen, izgledao bi
sasvim pristojno.
On ree: "Znai, vi ste ta gospoa Svemirka sa Aurore, koju smo primili na na brod?" Govorio je
prilino lagano, oigledno nastojei da njegov galaktiki jezik zvui aristokratski. Razume se da u
tome nije uspeo i da je govorio poput bilo kog Naseljivaa... ak nedoteranije i od D. .-a.
Gladija uzvrati, istakavi odmah svoja teritorijalna prava: "Ja sam sa Solarije, Naseljivau", te
zbunjena zastade. Toliko je vremena provela razmiljajui o Solariji da se dvadeset dekada izgubilo
kao da ih nikad nije ni bilo i ona je progovorila sa jakim solarijanskim naglaskom. Bilo je tu i ono
razvueno "a" u rei Solarija kao i grubo "r", dok je "j" uasno podsealo na "jo".
Ona ponovi, tiim, manje zapovednikim glasom, u kom se jasno oitovao naglasak sa
auroranskog univerziteta... koji je predstavljao standard za galaktiki jezik na svim svetovima
Svemiraca: "Ja sam sa Solarije, Naseljivau."
Naseljiva se nasmeja i okrenu ka ostalima. "Ona pria tra-la-la, ali red je da pokua. Je l' tako,
drugari?"
I ostali se nasmijae, a jedan povie: "Nateraj je da jo malo pria, Nisse. Moda bismo svi mogli
da nauimo da govorimo kao ptiice Svemiraca." I on poloi jednu aku na bok to je otmenije
mogao, dok je drugu drao mlitavo opruenu.
Jo se smeei, Nis ree: "Zaveite, svi odreda." Istog asa nastupi tiina.
On se ponovo okrenu prema Gladiji: "Ja sam Berto Nis, iper prve klase. A kako se ti zove, mala
eno?"
Gladija se nije usudila da ponovo progovori.
Nis ree: "Uitiv sam, mala eno. Izraavam se kao gospodin. Poput Svemiraca. Znam da si
dovoljno stara da mi bude prababa. Koliko ti je godina, mala eno?"
"etiri stotine", uzviknu jedan od lanova posade iza Nisa, "ali ne izgleda kao da ima toliko!"
"Ne izgleda kao da ima ni sto", ree drugi.
"Izgleda sasvim dobro za malo sporta", ree trei, "a ini mi se da se ve dugo neim takvim nije
bavila. Pitaj je da li bi elela malo, Nisse. Budi uitiv i pitaj je moemo li na smenu."
Gladija je ljutito pocrvenela, a Denil ree: "iperu prve klase, Nise, vai sadrugovi vreaju
gospou Gladiju. Da li biste se udaljili?"
Nis se okrenu i zagleda se u Denila koga je, sve to sada, potpuno ignorisao. Osmeh nestade sa
njegovog lica i on ree: "Sluaj, ti. Ova mala ena je zabranjeno voe. Tako je kapetan rekao.
Neemo joj dosaivati. elimo samo malo da popriamo. Ona stvar tamo je robot. S njim se neemo
gnjaviti i on ne moe da nas povredi. Znam za tri zakona robotike. Nareujemo mu da ostane podalje
od nas, vidi. Ali ti si Svemirac i kapetan nam nije izdao nikakva nareenja u vezi sa tobom. Stoga se
ti" ...on upre prstom... "ne meaj u ovo ili e biti sav u modricama, pa onda slobodno plai."
Denil nita ne odgovori.
Nis klimnu. "Dobro. Dopada mi se kada sretnem nekog ko je dovoljno mudar da ne zapoinje on
to ne moe da zavri."
On se okrenu prema Gladiji: "E pa, mala eno, ostaviemo te na miru jer kapetan ne eli da te
gnjavimo. Ako je iko od prisutnih mukaraca napravio neku neumesnu primedbu, to je sasvim
shvatljivo. Hajde da se rukujemo i postanemo prijatelji... Svemirac, Naseljiva, u emu je razlika?"
On isprui ruku prema Gladiji, koja uasnuta ustuknu. Denilova aka polete tako brzo da ju je
gotovo nemogue bilo pratiti i epa Nisov zglavak: "iperu prve klase, Nise" ree on mirno, "ne
pokuavajte da dodirnete damu."
Nis spusti pogled na svoju aku i na prste koji su mu vrsto obavijali zglavak. Zatim tiho i pretei
zarea: "Dok izbrojim do tri da si me pustio."
Denil oslobodi stisak, pa ree: "Moram uiniti kako nalaete jer ne elim da vas povredim, ali
moram zatititi gospou... a ako ona ne eli da je iko dodirne, u ta sam siguran, moda u biti
primoran da vam nanesem bol. Molim vas, budite uvereni da u preduzeti sve to je u mojoj moi da
on bude to je mogue manji."
Jedan od posade veselo zavika: "Pokai mu, Nise. On je brbljavac."
Nis ree: "Sluaj, Svemire, dva puta sam ti rekao da ostane po strani, a ti si me ve jednom
dotakao. Sada ti kaem po trei i poslednji put. Napravi li bilo kakav pokret, kae li bilo ta,
razneu te. Ova ena e se samo prijateljski s nama rukovati. A onda emo svi otii. U redu?"
Gladija ree tiho, zaprepaenim glasom: "Neu da me dodirne. Uini ono to je neophodno."
Denil prozbori: "Gospodine, uz sve duno uvaavanje, ali gospoa ne eli da je iko dodirne.
Moram vas zamoliti... sve vas... da se udaljite."
Nis se nasmei i svojom masivnom rukom napravi pokret kao da je naumio da skloni Denila u
stranu... i to nimalo neno.
Denil zamahnu levom rukom ponovo uhvati Nisov zglavak. "Molim vas, idite, gospodine", ree
Denil.
Nisovi zubi su i dalje bili vidljivi, ali vie se nije osmehivao. On divlje podie ruku. Denilova
aka kojom ga je stezao krenu malo navie, uspori, a zatim se zaustavi. Na licu mu se nije oitavao
nikakav napor. Zatim mu aka krenu nanie, vukui za sobom Nisovu ruku, a onda, jednim brzim
pokretom, on savi Nisovu ruku iza Naseljivaevih irokih lea i tamo je zadra.
Nis, koji se neoekivano naao leima okrenut prema Denilu, isprui iznad glave drugu ruku, u
potrazi za Denilovim vratom. Odmah je bio uhvaen i za drugi zglob koji mu je potom bio povuen
nanie, dalje nego to je normalno mogao da ga spusti, te Nis stade da guna, oigledno trpei bol.
Ostala etiri lana posade, koji su sve to posmatrali eljno oekujui ishod, ostae sada na svojim
mestima, nepokretni, tihi, otvorenih usta.
Zurei u njih, Nis proguna: "Pomozite mi!"
Denil ree: "Nee vam pomoi, gospodine, jer e ih kapetan jo tee kazniti ako ita pokuaju.
Sada vas moram zamoliti da mi date svoju re da vie neete gnjaviti gospou Gladiju i da ete se u
miru udaljiti, svi odreda. U protivnom u, iperu prve klase, uz veliko aljenje, morati da vam
iaim ruku."
im je to izgovorio, on pojaa stisak na oba zglavka tako da je Nis stao da isputa priguene
krike.
"Izvinjavam se, gospodine", ree Denil, "ali takva su moja izriita nareenja. Imam li vau re?"
Nis uputi jedan udarac nogom unazad, iznenadno i estoko, ali znatno pre no to je njegova teka
izma uspela da se spusti na eljeno mesto, Denil se izvi u stranu i izbaci ga iz ravnotee. On snano
tresnu licem o zemlju.
"Hoete li mi dati re, gospodine?" ree Denil, paljivo povlaei oba zglavka tako da su se ruke
ratobornog lana posade lagano podizale na leima.
Nis zajauka i ree, napola nesuvislo: "Poputam. Hajde."
Denil ga smesta pusti i odstupi za jedan korak. Sporo i bolno, Nis se prevrnu, lagano pomerajui
ruke i okreui zglobove sa bolnom grimasom na licu.
A zatim, poto je desnu ruku primakao futroli za pitolj koji je nosio, on nespretno posegnu ka
oruju na boku.
Denilovo stopalo se spusti na njegovu aku i prikova je za tlo. "Ne inite to, gospodine, ili u biti
primoran da vam slomim jednu ili vie koica u aci." On se sagnu i izvadi Nisov blaster iz futrole.
"A sada ustanite."
"Gospodine Nise", umea se jedan drugi glas. "Uinite kako vam je reeno i ustanite."
D. . Bejli je stajao po strani, nakostreene brade, lagano zarumenjenog lica, ali glas mu je i dalje
bio opasno miran.
"Vas etvorca", ree on, "predajte mi svoje runo oruje, jedan po jedan. Hajde. Malo bre.
Jedan... dva... tri... etri. A sada ostanite tamo gde jeste u stavu mirno. Gospodine" ...to se odnosilo
na Denila... dodajte mi runo oruje koje je kod vas. Hvala. Pet. A sada, gospodine Nise, mirno."
Blastere je odloio na tle pored sebe.
Nis se ukrutio u stavu mirnu, zakrvavljenih oiju, iskrivljenog lica, oigledno trpei bol.
"Da li bi neko bio ljubazan", ree D. , "da mi kae ta se ovde dogaa?"
"Kapetane", ree urno Denil, "Gospodin Nis i ja smo se malo sporekali. Nikom nije naneta
teta."
"Gospodina Nisa, meutim, izgleda da neto boli", ree D. .
"Ubrzo e prestati, kapetane", ree Denil.
"Tako, znai. Pa dobro, vratiemo se na to kasnije. Gospoo..." on se na peti okrete kako bi se
obratio Gladiji, "ne seam se da sam vam dozvolio da izaete iz broda. Smesta ete se vratiti u svoju
kabinu u pratnji svoja dva pratioca. Ovde sam ja kapetan i ovo nije Aurora. Uinite kako vam je
naloeno!"
Denil pomirljivo uhvati Gladiju za lakat. Ona isturi bradu, ali se okrete i pope metalnim
stepenicama u brod, sa Denilom pored sebe, i iskarom koji ih je sledio.
Zatim se D. . okrene lanovima posade. "Vas petorica", ree on, i dalje sasvim mirnim glasom,
"poite sa mnom. Ovo emo raistiti do kraja ili emo s vama raistiti do kraja." Potom dade znak
podreenom oficiru da pokupi runo oruje i odnese ga.
20.
D. . je strogo zurio u ovu petoricu. Nalazio se u svojoj kabini, koja je jedina u celom brodu bila
pristojne veliine i u kojoj se jedino nazirao zametak raskoi.
On ree, pokazujui na svakoga ponaosob: "Uradiemo ovako. Ti, ispriae mi ta se tano
dogodilo, re po re, kretnju po kretnju. Kada zavri, ti e mi navesti sve to je bilo pogreno ili
izostavljeno. Zatim red dolazi na tebe, pa na tebe, a onda u se pozabaviti tobom, Nise. Slutim da ste
svi uradili neto to nije bilo u skladu sa nareenjima, da ste se svi ponaali neobino glupo, ime ste
svi zasluili da budete na odgovarajui nain ponieni, a Nis naroito. Ako iz vae prie zakljuim da
niste uinili nita loe i da niste bili ponieni, znau da laete, a Svemirka e mi sigurno rei ta se
dogodilo... Nameravam da poverujem u svaku njenu re. To e va poloaj pogorati mnogo vie od
bilo ega to ste ve do sada uinili. A sada", zarea on, "krei!"
Prvi lan posade pourio je da na brzinu i zbrda-zdola ispria ta se dogodilo, za njim je to isto
uinio i drugi, pomalo ga ispravljajui, pomalo proirujui, a za ovim je usledio trei, pa etvrti. D.
. je sluao, kamenog lica, njihovo pripovedanje, a zatim je dao znak Bertu Nisu da se izdvoji u
stranu.
Ostaloj etvorici ree: "ta ste vi preduzeli dok je Svemirac gnjeio Nisovo lice u praini?
Posmatrali ste? Plaili ste se da se pokrenete? Sva etvorica? Protiv jednog oveka?"
Jedan od njih prekinu sve jau tiinu kako bi rekao: "Sve se, kapetane, tako brzo odigralo. Upravo
smo se spremali da se umeamo, ali sve je ve bilo gotovo."
"A ta ste se to spremali da uradite u sluaju da ste jednog lepog dana uspeli da se pokrenete?"
"Pa, nameravali smo da odvojimo Svemirca-stranca od naeg druga."
"Mislite da biste uspeli u tome?"
Ovog puta niko se nije odvaio da prekine tiinu.
D. . se nagnu ka njima. "Evo kako stvari stoje. Nije bilo potrebe da uznemiravate strance, te e
stoga svaki od vas ostati bez jednonedeljne plate. A sada, da jo neto rasistimo. Ako bilo kome
kaete ta se dogodilo, bilo u pijanstvu, ili dok ste trezni... svaki od vas e biti degradiran u obinog
pomonika. Bez obzira na to ko progovori, sva etvorica ete biti degradirani, te stoga motrite jedan
na drugoga. A sada se vratite svojim zaduenjima i ako me jo jednom naljutite tokom ovog
putovanja, ako makar i tucnete kada to nije po propisu, nai ete se u zatvoru."
Ova etvorica se udaljie, snudeni, pokunjeni, stisnutih usana. Nis, na ijem licu su poele da se
pojavljuju modrice, ostao je u kabini ne znajui ta da radi sa rukama.
D. . ga je pretei mirno promatrao, dok je Nis zurio as ulevo, as udesno, pa u svoja stopala,
posvuda unaokolo sem u lice svog kapetana. Tek kada su Nisove oi sluajno uhvatile kapetanov
pogled, D. . ree: "Pa, ba lepo izgleda posle susreta sa jednim Svemiracem-slabiem upola
manjim od tebe. Kada se naredni put koji od njih pojavi, najbolje e biti da se sakrije."
"Da, kapetane", ree jadno Nis.
"Jesi li ti mene, Nise, uo ili ne kada sam u svom izvetaju, pre no to smo napustili Auroru, rekao
da se Svemirka i njeni pratioci ni po koju cenu ne smiju uznemiravati, kao i da im se ne smete
obraati?"
"Kapetane, eleo sam samo uitivo da proaskam. Bili smo znatieljni i eleli smo izbliza da ih
pogledamo. Nismo mislili nita loe."
"Niste mislili nita loe? Pitao si je koliko je stara? Da li se to tebe ticalo?"
"Puka znatielja. eleo sam da znam."
"Jedan od vas je predloio seks."
"Nisam ja, kapetane."
"Neko drugi? Da li si se izvinio u njegovo ime?"
"Jednoj Svemirki?" Nisov glas je zvuao uasnuto.
"Svakako. Prenebregavali ste moja nareenja."
"Nisam mislio nita loe", ponovi Nis nepopustljivo.
"Nisi eleo da uini nita naao ni mukarcu?"
"Samo sam mu se suprotstavio, kapetane."
"Znam da jesi. Zato?"
"Zato to mi je nareivao."
"A ti to nisi mogao da otrpi?"
"Da li biste vi, kapetane?"
"U redu. Nisi mogao da otrpi. I zbog toga si pao. Pravo na nos. Kako se to dogodilo?"
"U stvari, ne znam, kapetane. Bio je brz. Poput ubrzane kamere. A stisak mu je elini."
D. . ree: "I jeste. A ta si ti, idiote, oekivao? On i jeste od elika."
"Kapetane?"
"Nise, zar je mogue da ne zna priu o Eliji Bejliju?"
"Nisam vam ja neki obrazovan ovek, kapetane. Bar ne kada je u pitanju istorija." On slegnu
ramenima, ali im je to uradio, tre se i stade toboe da se ee po ramenu, zakljuivi da ba to nije
trebalo da uini.
"Da li si ikada uo za R. Denila Olivava?"
Nis nabra obrve. "On je bio prijatelj Elije Bejlija."
"Da, bio je. Znai, ipak neto zna. Da li zna ta oznaava ono "R" u imenu R. Denil Olivav?"
"Odnosi se na 'robota', zar ne? On je bio njegov prijatelj-robot. Na zemlji je u to doba bilo
robota."
"Bilo je, Nise, i jo ih ima. Ali Denil nije bio samo robot. On je bio robot Svemiraca koji je liio
na Svemirca. Razmisli o tome, Nise. Pogodi ko je, u stvari, bio Svemirac s kojim si zapodenuo
kavgu."
Nis rairi oi, a lice mu postade tamnocrveno. "Hoete da kaete da je taj Svemirac bio ro..."
"To je bio R. Denil Olivav."
"Ali, kapetane, to je bilo pre dve stotine godina."
"Da, a ova Svemirka bila je lina prijateljica mog pretka Elije. ivi ve dve stotine trideset tri
godine, u sluaju da te to jo zanima. Pa zar ne misli da je jedan robot u stanju bar isto toliko da
poivi? Pokuao si da se bori sa robotom, ti beslovesna budalo."
"Zato mi nije rekao?" upita Nis krajnje ogoreno.
"A zato bi? Da li si ga pitao? Shvati, Nise. uo si ta sam rekao ostalima o tome da ne elim da
bilo kome priaju o ovom dogaaju. To vai i za tebe, ali jo izriitije. Oni su samo lanovi posade,
ali ja sam motrio na tebe, jer si voa posade. Motrio sam na tebe. Ako eli da bude zaduen za
posadu, mora sem miia imati neto i u glavi. Od sada e ti biti tee, jer e morati da mi dokae
da ima i neto u glavi, u ta sumnjam."
"Kapetane, ja..."
"uti. Sluaj. Ako se ova pria prouje, ostala etvorica e postati pomoni utovarivai, ali ti
nee biti nita. Nikada vie nee stupiti ni na jedan brod. Nijedan brod te nee primiti, obeavam
ti. Niti kao lana posade niti kao putnika. Zapitaj se kako e zaraivati na Bejlisvetu... i ta e tamo
moi da radi? To e te zadesteti u sluaju da bude priao o ovome, ili ako se na bilo koji nain
zakai sa Svemirkom, ili ak i ako je bude gledao due od pola sekunde pri svakom susretu, a to se
odnosi i na njena dva robota. Pobrinue se, takoe, da je ni ostali lanovi posade ni na koji nain ne
uvrede. Ti si mi odgovoran. I nee primiti dvonedeljnu platu."
"Ali, kapetane", ree Nis slabim glasom, "ostalima..."
"Od ostalih manje oekujem, Nise, pa sam ih stoga manje kaznio. Gubi se odavde."
21.
D. . se lenjo igrao fotokockom koja je uvek stajala na njegovom stolu. Svaki put kada bi je
okrenuo, postala bi crna, a kada bi je postavio da stoji na novoj stranici ona bi se razbistrila. Poto bi
se razbistrila, mogla bi se videti trodinenziona glava neke ene.
Meu posadom se aputalo da se na svakoj od est strana nalazi lik druge ene. aputanje nije bilo
bez osnova.
Jamin Oser je potpuno nezainteresovano promatrao bleskovite pojave i nestajanje slika. Sada
kada je brod bio obezbeen... ili obezbeen u onoj meri u kojoj je to bilo mogue protiv svakog
napada oekivane vrste... dolo je vreme da se razmilja o sledeem koraku.
D. . se, meutim, toj stvari pribliavao izokola... ili joj se, moda, uopte nije pribliavao. On
ree: "Razume se da je ena bila kriva."
Oser slegnu ramenima i pree akom preko brade, kao kao da uverava samoga sebe da se to ne
odnosi na njega. Za razliku od D. .-a, Oser je imao raskono pokrivenu gornju usnu.
D. . ree: "Oigledno je zbog injenice to se nala na planeti na kojoj se rodila potpuno
zaboravila na diskreciju. Napustila je brod, iako sam je zamolio da to ne ini".
"Mogli ste joj narediti da to ne ini."
"Nisam siguran da bi to pomoglo. Ona je jedna iskvarena aristokratkinja, navikla da sve bude po
njenom i da izdaje nareenja svojim robotima. Pored toga, nameravam da je iskoristim i elim da
sarauje, a ne da se duri. I opet ponavljam... bila je pretkova prijateljica."
"A jo je iva", ree Oser, klimajui glavom. "Od toga se oveku jei koa. Jedna stara, stara
ena."
"Znam, ali izgleda prilino mlada. Jo je privlana. Uobraena. Nije elela da se povue kada se
posada pribliila, nije elela da se rukuje ni sa kim od njih. Ma dobro, gotovo je."
"Ipak, kapetane, da li je dobro to ste Nisu rekli da se namerio na jednog robota?"
"Morao sam! Morao sam, Osere. Da je nastavio da misli kako ga je prebio i ponizio jedan
Svemirac upola manji od njega i to pred etiri druga, mogli bismo da ga otpiemo. To bi ga potpuno
slomilo. Isto tako ne elim da se bilo ta dogodi to bi podstaklo glasine da su Svemirci... ti
humanoidni Svemirci... superljudi. Zato sam morao tako uporno da zahtevam od njih da nikom ne
govore o tome. Nis od sada na sve njih mora paziti... a ako se pria ipak prouje, takoe e se prouti
i da je Svemirac robot... Ali ini mi se da je cela stvar imala i svoju dobru stranu."
"Koju, kapetane?" upita Oser.
"Navela me je da razmiljam o robotima. Koliko znamo o njima? Koliko ti zna?"
Oser slegnu ramenima. "O toj stvari ba ne razmiljam mnogo, kapetane."
"Kao ni ostali. Bar ne Naseljivai. Poznato nam je da Svemirci poseduju robote, da zavise od
njih, da nikuda ne idu bez njih, da bez njih nita ne mogu da urade, da su njihovi paraziti i da smo mi
uvereni kako nestaju zbog njih. Poznato nam je da je robota nekada bilo i na Zemlji, jer su joj ih
Svemirci nametnuli, te da oni postepeno nestaju sa Zemlje, da se u gradovima uopte vie ne mogu
nai, ve samo na selu. Poznato nam je da ih svetovi Naseljivaa nemaju i da ih nikada nigde nee
imati... ni u gradovima ni na selima. Tako se Naseljivai nikada nisu sreli s njima na vlastitim
svetovima, a gotovo nikada ni na Zemlji." (Svaki put kada bi izgovorio "Zemlja", glas bi mu se udno
izvio, tako da je ovek gotovo mogao uti veliko slovo, ili rei "dom" i "majka" proaputane negde u
pozadini.) "ta jo znamo?"
Oser ree: "Tu su i tri zakona robotike."
"Tano", D. . odgurnu fotokocku u stranu i nagnu se napred. "Naroito je vaan prvi: 'Robot ne
sme povrediti ljudsko bie ili, uzdravanjem od delanja, dopustiti da ljudsko bie bude povreeno.'
Je li? Pa, ne raunaj ba s tim. To nita ne znai. Svi se oseamo potpuno bezbedni kada su u pitanju
roboti zbog tog zakona i to je u redu ako mu moemo verovati, ali nije ako je to poverenje lano. R.
Denil je povredio Nisa i to robota uopte nije zabrinulo, kao da se i nije radilo o prvom zakonu."
"Branio je..."
"Tano. ta ako doe u situaciju da mora odluiti koga da povredi? ta ako se tu radilo o tome da
li da povredi Nisa ili da dozvoli da bude povreena njegova vlasnica Svemirka? Prirodno, ona
dolazi na prvo mesto."
"To ima smisla."
"Svakako da ima. A mi se nalazimo na planeti robota, gde ih ima nekoliko stotina miliona. Kakva
su njihova nareenja? Kako li oni reavaju sukob izmeu razliitih naina nanoenja povreda? Otkud
moemo biti sigurni da nas nijedan od njih nee dodirnuti? Neto je na ovoj planeti unitilo dva
broda."
Oser zbunjeno ree: "Taj R. Denil je neobian robot, vie lii na oveka od nas. Moda ne bi
trebalo da sudimo prema njemu. Onaj drugi robot, kako se zove..."
"iskar. Lako se pamti. Moje ime je Denil iskar."
"Ja o vama mislim kao o kapetanu, kapetane. U svakom sluaju taj R. iskar samo stoji i nita ne
radi. On lii na robota, a i tako se ponaa. Tamo napolju, na Solariji, ima mnogo robota koji nas
upravo sada posmatraju, ali nita ne preduzimaju. Samo posmatraju."
"A ta ako ima nekih posebnih robota koji mogu da nas povrede?"
"Mislim da smo se za njih pripremili."
"Sada jesmo. To je dobra strana incidenta izmeu Denila i Nisa. Mislili smo da moemo upasti u
nevolju jedino ako ovde ima jo Solarijanaca. Izgleda, meutim, da ih nema. Mora da su otili. Moe
se desiti da roboti... ili bar neki naroito projektovani roboti... mogu biti opasni. A ako gospoa
Gladija moe da mobilie svoje ovdanje robote... to je nekada bilo njeno imanje... i nagna ih da
brane i nju i nas, moda emo biti u stanju da neutraliemo sve to su ostavili za sobom."
"Moe li ona to?" upita Oser.
"Videemo", odvrati D. .
22.
"Hvala ti, Denile", ree Gladija. "Dobro si uinio." Meutim, lice kao da joj je bilo skvreno.
Usne tanke i beskrvne, obrazi bledi. A zatim tiim glasom dodade: "Da bar nisam pola."
iskar ree: "Beskorisna elja, gospoo Gladija. Prijatelj Denil i ja ostaemo izvan kabine kako
bi smo se pobrinuli da vas vie ne uznemiravaju."
Hodnik je bio prazan, a takav je i ostao, pa su Denil i iskar uspeli da porazgovaraju putem
zvunih talasa ija jaina nije prelazila ljudski prag ujnosti, razmenivi misli na njihov kratak i saet
nain.
iskar ree: "Gospoa Gladija je donela nerazboritu odluku kada je odbila da se povue. To je
jasno."
"Pretpostavljam, prijatelju iskare", ree Denil, "da nije bilo mogue naterati je da promeni tu
odluku."
"Bila je suvie vrsta, prijatelju Denile, i doneta suvie na brzinu. Isto to se odnosi na nameru
Nisa, Naseljivaa. I njegova znatielja vezana za gospou Gladiju, kao i njegov prezir i mrnja
prema tebi bili su suvie snani da bi proao bez ozbiljnih mentalnih povreda. S ostalom etvoricom
nije bilo problema. Bilo je sasvim lako zadrati ih po strani. Sledili su se, razume se, od
zaprepaenja kada su te videli kako sreuje Nisa, te sam morao to samo malo da pojaam."
"Prava srea, prijatelju iskare. Da su se ta etvorica pridruila gospodinu Nisu, morao bih se
suoiti sa tekim izborom, da li da primoram gospoicu Gladiju da se na poniavajui nain povue
ili da propisno ozledim jedno dvojicu Naseljivaa kako bih zaplaio ostale. Mislim da bih morao da
izaberem ono prvo, ali i to bi bilo krajnje neugodno."
"Jesi li dobro, prijatelju Denile?"
"Sasvim dobro. Gospodina Nisa sam tek neznatno povredio."
"Fiziki gledano, prijatelju Denile, to jeste bila neznatna povreda. Meutim, psihiki je doiveo
veliko ponienje to je za njega bilo mnogo gore od fizikog bola. Poto sam bio u stanju da to
osetim, mislim da mi ne bi tako lako bilo da uinim ono to si ti uinio. Pa ipak, prijatelju Denile..."
"Da, prijatelju iskare?"
"Zabrinut sam za budunost. Na Aurori sam, tokom svih dekada svog postojanja, bio u stanju da
radim polako, da ekam da mi se ukae prilika kako bih neno dodirnuo neki um, a da ne
prouzrokujem tetu; da pojaavam ono to ve postoji, ili da oslabljujem ono to je ve oslabilo, te
da neno guram u pravcu postojeeg impulsa. Sada, meutim, nastupa vreme krize u kome e se
duhovi uspaliti, odluke donositi na brzinu, a dogaaji promicati mimo nas. Ako elim da uinim ita
dobro, morau takoe brzo da delam, a tri zakona robotike me u tome spreavaju. Potrebno je vreme
da se odmere tananosti pri poreenju fizikih i mentalnih povreda. Da sam se, u trenutku kada se
Naseljiva pribliavao, naao sam sa gospoom Gladijom, ne vidim ta bih mogao preduzeti, a da to
ne smatram za nanoenje ozbiljnih povreda gospoi Gladiji, jednom ili vie Naseljivaa, sebi... ili
moda svima koji su bili umeani."
Denil ree: "ta da se radi, prijatelju iskare?"
"Poto je nemogue izmeniti tri zakona, prijatelju Denile, jo jednom moramo zakljuiti da ne
moemo nita preduzeti ve samo ekati da doe do sloma."
NADZORNICA
23.
Bilo je jutro na Solariji, jutro na imanju - njenom imanju. Tamo u daljini nalazila se nastamba koja
je mogla biti njena. Dvadeset dekada je na neki voleban nain nestalo i Aurora joj je izgledala kao
neki davnanji san koji se nikada nije obistinio.
Okrenula se ka D. .-u, koji je stezao opasa oko svog tankog spoljanjeg ogrtaa, opasa sa koga
su visila dva runa oruja. Na levom bedru mu se nalazo neuronski bi, a na desnom - neto krae i
glomaznije, za ta je pretpostavljala da je blaster.
"Idemo li do kue?" upita ona.
"Oigledno", odvrati D. . odsutno. Proveravao je svako runo oruje ponaosob, jedno je ak
prineo uhu da oslune slabo zujanje koje je oznaavalo da je oruje ispravno.
"Samo nas etvoro?" Ona se automatski okrenu prema ostalima; D. , Denil...
A zatim se obrati Denilu: "Gde je iskar, Denile?"
Denil odgovori: "Uinilo mu se, gospoo Gladija, da bi bilo mudro kada bi on krenuo kao
prethodnica. Poto je robot, nee biti upadljiv meu drugim robotima... i moi e da nas upozori ako
naie na neto neobino. U svakom sluaju, bolje je liiti se njega nego vas ili kapetana."
"Dobro staro robotsko razmiljanje", ree mrano D. . "Sasvim dobro. Hajde, polazimo."
"Samo nas troje?" upita Gladija pomalo plano. "Da budem iskrena, nedostaje mi iskarova
robotska sposobnost da prihvati vlastitu prolost."
D. . ree: "Svi smo mi potroni, gospoo Gladija. Dva broda unitena, lanovi obe posade, bez
izuzetka, pobijeni. Ovde brojnost ne predstavlja garanciju sigurnosti."
"Od vaih rei se ba ne oseam bolje, D. ."
"Pokuau onda na drugi nain. Prethodni brodovi nisu bili pripremljeni. Na brod jeste. Ja sam
takoe pripremljen." On se pljasnu po bedrima. "A sa vama je robot koji se pokazao kao uspean
zatitnik. tavie, nae najbolje oruje ste vi sami. Znate kako robotima da naredite da ine ono to
elite da ine, a to se moe pokazati od ivotne vanosti. Vi ste jedina meu nama koja to moe, a
prethodni brodovi nisu imali nikog slinog vama. Poimo, onda..."
Oni krenue napred. Posle izvesnog vremena, Gladija ree: "Ne idemo prema kui."
"Ne, jo ne. Prvo idemo prema jednoj grupi robota. Nadam se da ih vidite."
"Da, vidim ih, ali oni nita ne rade."
"Ne, ne rade. Kada smo se spustili bilo je prisutno mnogo vie robota. Veina je otila, ali ovi su
ostali. Zato?"
"Ako ih pitamo, kazae nam."
"Vi ete ih pitati, gospoo Gladija."
"Odgovorie i vama, D. , kao i meni. Oboje smo ljudska bia."
D. . nakratko zastade, a sa njim i drugo dvoje. On se okrenu prema Gladiji i smeei se ree:
"Draga gospoo Gladija, zar smo vi i ja u podjednakoj meri ljudska bia? Jedna Svemirka i jedan
Naseljiva? ta vam je?"
"Mi smo u podjednakoj meri ljudska bia za jednog robota", ree ona razdraljivo. "I molim vas,
nemojte se poigravati tim stvarima. Ja sa vaim pretkom nisam igrala igru Svemiraca i Zemljanina."
D. .-ovog osmeha nestade. "To je tano. Izvinjavam se, gospoo. Pokuau da obuzdam svoj
cinizam jer, konano, na ovom svetu mi smo saveznici."
Trenutak kasnije, on ree: "Gospoo, ja, u stvari, elim da otkrijem kakva su nareenja izdata
robotima... ako su im bilo kakva uopte izdata; da li ovde ima robota koji bi, sluajno, mogli da vas
znaju; da li uopte ima ljudi na ovom imanju ili na celom svetu; ili bilo ta drugo to vam padne na
pamet da pitate. Ne bi trebalo da su opasni; oni su roboti, a vi ljudsko bie; ne mogu vas povrediti.
Nema zbora da je", dodade on, setivi se, "va Denil prilino grubo postupao sa Nisom, ali to je bilo
pod okolnostima koje ovde ne pristaju. I Denil moe poi sa vama."
Denil uitivo ree: "Ja bih u svakom sluaju pratio gospou Gladiju, kapetane. To je moja uloga."
"Kao i iskarova, mislim", ree D. , "pa je on ipak odlutao."
"Svrsishodno, kapetane; razgovarali smo o tome i sloili se da je to neophodno, ako elimo da
zatitimo gospou Gladiju."
"Dobro. Vas dvoje krenite napred. Pokrivau vas oboje." On izvue oruje koje mu je visilo na
desnom boku. "Ako poviem 'Lezi', istog asa se opruite. Ovo oruje ne bira metu."
"Molim vas, D. , upotrebite ga samo u krajnjoj nudi", ree Gladija. "Teko da e vam se uopte
i pruiti prilika za to kada su u pitanju roboti. Hajdemo, Denile!"
I oni krenue, urno i odvano, prema grupi od desetak robota koji su stajali tano ispred niza
kratkih bunova dok se jutarnje sunce u odsevima tu i tamo odbijalo od njihovih uglaanih
spoljanosti.
24.
Roboti se nisu ni povukli niti su krenuli napred. Mirno su ostali na svojim mestima. Gladija ih
prebroja. Videla ih je jedanaest. Moda ih je bilo jo koje nije videla.
Bili su oblikovani solarijanski. Krajnje ispolirani. Krajnje glatki. Ni traga od iluzije odee i
napravljeni bez mnogo realizma. Gotovo su liili na matematike apstrakcije o ljudskom telu, bez
ikakve meusobne slinosti.
Oseala je da oni nipoto nisu bili okretni ili sloeni kao Auroranski roboti, ve da su jednostavno
bili projektovani za odreene zadatke.
Zastala je na otprilike etiri metra od niza robota, a Denil je (osetila je) zastao istovremeno kada i
ona i ostao da stoji na manje od metar udaljenosti od nje. Bio je dovoljno blizu da se u sluaju
potrebe istog asa umea, ali dovoljno daleko da jasno stavi do znanja kako je ona glavni govornik u
njihovom drutvu. Bila je sigurna da roboti ispred nje gledaju Denila kao na ljudsko bie, ali je
takoe znala da je Denil i te kako svestan da je robot, te se suvie ne oslanja na pogreno miljenje
drugih robota.
Gladija ree: "Koji e od vas razgovarati sa mnom?"
Nastupila je kratka tiina, kao da se odrava neko savetovanje bez izgovorenih rei. Zatim jedan
robot istupi: "Ja u, gospoo, s vama razgovarati."
"Ima li ime?"
"Ne, gospoo. Samo seriski broj."
"Koliko si dugo u radnom stanju?"
"U radnom sam stanju dvadeset devet godina, gospoo."
"Da li je iko iz ove grupe due u radnom stanju?"
"Ne, gospoo. Zato ja, pre nego iko drugi, razgovaram s vama."
"Koliko je robota zaposleno na ovom imanju?"
"Ne raspolaem tim brojem, gospoo."
"Otprilike."
"Moda deset hiljada, gospoo."
"Da li je ijedan od njih u radnom stanju due od dvadeset dekada?"
"Moda se moe nai neki meu poljoprivrednim robotima, gospoo."
"A meu kunim robotima?"
"Oni nisu dugo u radnom stanju, gospoo. Gospodari vie vole nove modele robota."
Gladija klimnu, okrenu se Denilu i ree: "To ima smisla. Tako je bilo i u moje vreme."
Ponovo se okrenula prema robotu. "Kome pripada ovo imanje?"
"To je imanje Zoberlona, gospoo."
"Koliko ve pripada porodici Zoberlon?"
"Due nego to sam ja u radnom stanju, gospoo. Ne znam tano koliko, ali to se obavetenje moe
pribaviti."
"Da li si ikad uo za porodicu Dalmar?"
"Ne, gospoo."
Gladija se okrenu prema Denilu i ree prilino skrueno. "Pokuavam da usmeravam robota, malo
po malo, kao to je to nekada inio Elija, ali mislim da ne znam kako to pravilno da izvedem."
"Naprotiv, gospoo Gladija", ree Denil znaajno, "ini mi se da ste mnogo postigli. Malo je
verovatno da bilo koji robot na ovom imanju, sem moda nekolicine poljoprivrednih, ima pohranjeno
seanje na vas. Da li ste u svoje vreme sreli bilo kog poljoprivrednog robota?"
Gladija odmahnu glavom. "Nikada! Ne seam se da sam bilo kog videla makar i u daljini."
"Onda je jasno da za vas ne znaju na ovom imanju."
"Tano. A jadni D. . nas je uzalud poveo. Ako je oekivao da u mu u bilo emu biti od pomoi,
prevario se."
"Uvek je korisno znati istinu, gospoo. U ovom sluaju je biti nepoznat manje korisno od biti
poznat, ali ne znati da li je neko poznat ili ne, bilo bi jo beskorisnije. Moda biste mogli da izmamite
neka druga obavetenja?"
"Pa, da vidimo..." Nekoliko trenutaka je bila zadubljena u misli, a zatim lagano ree: "udno.
Kada se obraam ovim robotima, govorim sa solarijanskim naglaskom. Ali tako ne govorim sa
tobom."
Denil odvrati: "Nita neobino, gospoo Gladija. Roboti govore tim naglaskom, jer su
solarijanski. To vas vraa u dane vae mladosti i vi automatski govorite onako kao to ste onda
govorili. Meutim, postajete opet ona stara kada se okrenete prema meni, jer sam ja deo vae
sadanjosti."
Na Gladijinom licu pojavi se jedva primetni osmeh i ona ree: "Ti, Denile, sve vie razmilja
kao ljudsko bie."
Ponovo se okrenula ka robotima, potpuna svesna mirnoe koja ih je okruivala. Nebo je bilo
gotovo potpuno plavo, izuzev tananog niza oblaka na zapadnom obzorju (to je znailo da se po
podne moe naoblaiti). ulo se utanje lia na laganom vetru, zujanje insekata, usamljeni zov
ptice. Nigde ni traga nekom ljudskom biu. Mora da je okolo bilo mnogo robota, ali oni su radili u
tiini. Nije bilo raskonih zvukova ljudskih bia na koje se navikla (bolno, u poetku) na Aurori.
Ali sada, kada se ponovo nala na Solariji, zakljuila je da je mir divan. Nije sve bilo tako loe
na Solariji. Morala je to da prizna.
Ona se urno obrati robotu, dok joj se u glasu osealo da eli da izvri izvestan pritisak na njega.
"Gde su ti gospodari?"
Meutim, nije imalo svrhe pourivati jednog robotao, pokuavati da se on uzbuni, ili da se uhvati
nespreman. On uzvrati bez ikakvog znaka uznemirenosti. "Otili su, gospoo."
"Kuda su otili?"
"Ne znam, gospoo. Nije mi reeno."
"Ko od vas to zna?"
Nastupila je potpuna tiina.
Gladija ree: "Ima li na imanju ijedan robot koji bi to mogao da zna?"
Robot odvrati: "Ne znam ni za jednog, gospoo."
"Da li su gospodari poveli robote sa sobom?"
"Da, gospoo."
"Vas, ipak, nisu poveli. Zato su vas ostavili?"
"Da obavljamo svoj posao, gospoo."
"Ali vi samo stojite i nita ne radite. Kakav je to posao?"
"uvamo imanje od onih spolja, gospoo."
"Kao to smo mi?"
"Da, gospoo."
"Ali mi smo ovde, a vi nita ne preduzimate. Zato?"
"Posmatramo, gospoo. Daljnja nareenja nam nisu izdata."
"Da li ste podneli izvetaj o svojim zapaanjima?"
"Da, gospoo."
"Kome?"
"Nadzorniku, gospoo."
"Gde je nadzornik?"
"U zdanju, gospoo."
"Ah." Gladija se okrenu i ustro krenu nazad prema D. .-u.
Denil ju je sledio.
"Pa?" upita D. . Oba oruja je drao na gotovs, ali ih je vratio u fotrole kada su mu se oni
pribliili.
Gladija odmahnu glavom. "Nita, nijedan robot me ne poznaje. Ubeena sam da nijedan robot ne
zna kuda su Solarijanci otili. Ali podnose izvetaje nekom nadzorniku."
"Nadzorniku?"
"Na Aurori i ostalim svetovima Svemiraca nadzornik na velikim imanjima gde ima mnogo robota
jeste neki ovek iji je posao da organizuje i upuuje grupe robota-radnika na polje, u rudnike i
industriska postrojenja."
"To znai da su neki Solarijanci ostali."
Gladija zatrese glavom. "Solarija je izuzetak. Odnos izmeu broja robota i ljudi uvek je bio toliko
u korist robota da nije bio obiaj da se nadgledanje robota poveri nekom mukarcu ili eni. Taj posao
obavljao je neki drugi robot, naroito programiran robot."
"Znai, u tom zdanju nalazi se neki robot", klimnu D. , "koji je usavreniji od ovih i koga bi
vredelo ispitati."
"Moda, ali nisam ba ubeena da je bezbedno pokuati ui u to zdanje."
D. . ree ironino: "U pitanju je samo jo jedan robot."
"To zdanje je moda minirano."
"I ovo polje moe biti minirano."
Gladija ree: "Moda bi bilo bolje da poaljemo nekog robota do zdanja da saopti nadzorniku
kako ljudi ele da s njim razgovaraju."
D. . ree: "To nee biti potrebno. To je ve neko oigledno obavio. Nadzornik se pojavljuje i
nije niti robot niti 'on'. Ono to moje oi vide jeste jedno ensko ljudsko bie."
Gladija podie pogled u zaprepaenju. Hitro im se pribliavala jedna visoka, dobro graena i
krajnje privlana ena. ak se i iz daljine nije moglo posumnjati u njen pol.
25.
D. . razvue usta u irok osmeh. Izgledalo je kao da se malo isprsio i ispravio ramena, zabacivi
ih unazad. Jedna aka mu je lagano krenula prema bradi, kao da je elela da se uveri da je ova
oeljana i glatka.
Gladija ga pogleda sa neodobravanjem. Zatim ree: "Ovo nije Solarijanka."
"Otkud znate?" upita D. ..
"Nijedna Solarijanka ne bi dozvolila da je neko drugo ljudsko bie tako neposredno gleda. Gleda,
ne promatra."
"Poznata mi je razlika, gospoo. Ali vi dozvoljavate da vas ja gledam."
"Preko dvadeset dekada ivela sam na Aurori. I pored toga, jo je u meni ostalo dosta
solarijanskog, pa se pred drugima tako ne pojavljujem."
"Ona ima mnogo toga vrednog da pokae, gospoo. Rekao bih da je via od mene i da je lepa
poput zalaska sunca.
Nadzornica se zaustavi nekih dvadeset koraka od njih. Roboti su se povukli u stranu tako da
nijedan nije ostao izmeu ene na jednoj strani i njih troje na drugoj.
D. . ree: "Obiaji su se mogli izmeniti za dvadeset dekada."
"Ali ne i neto u toj meri uroeno kao to je solarijanska netrpeljivost prema ljudskom dodiru",
ree otro Gladija. "Ne za dve stotine dekada." Ponovo je skliznula u svoj solarijanski nazalni
izgovor.
"Mislim da potcenjujete drutvenu gipkost. Bilo da je ona Solarijanska ili ne, pretpostavljam da je
Svemirka... te ako ima jo ovakvih Svemiraca, ja sam svim srcem za miroljubivu koegzistenciju."
Gladijin neodobravajui pogled postade jo dublji. "Da li nameravate da stojite i zurite u taj
uzorak sledeih nekoliko sati? Ne elite li da ispitam tu enu?"
D. . poe, ali se okrenu da pogleda Gladiju, jasno joj stavivi do znanja da mu dosauje. "Vi
ispitujete robote, kao to ste to ve radili. Ja u ispitivati ljude."
"Naroito ene, pretpostavljam."
"Ne bih hteo da se hvalim, ali..."
"Nisam upoznala nijednog mukarca koji se time nije hvalio."
Denil se umea: "Mislim da ena nee jo dugo ekati. Ako elite da budete u prednosti, kapetane,
sada joj priite. Ja u vas slediti kao to sam sledio gospou Gladiju."
"Gotovo i da mi nije potreba zatita", ree D. . otresito.
"Vi ste ljudsko bie i ja ne smem dozvoliti da vam se ita dogodi zbog toga to ne bih stupio u
akciju."
D. . urno krenu napred, a Denil za njim. Kako se Gladiji nije ostajalo samoj i ona krenu za
njima, pomalo nesigurno.
Nadzornica ih je bez rei promatrala. Na sebi je imala glatku belu odoru koja je dopirala do pola
bedara i u struku bila stegnuta kaiem. Izrez na grudima bio je dubok i izazovan, a kroz tanak
materijal odore jasno su joj se ocrtavale bradavice. Po svoj prilici na sebi je imala jo samo cipele.
Kada se D. . zaustavio, meu njima je ostalo jo svega metar rastojanja. Mogao je da vidi da joj
je koa besprekorna, jagodine kosti visoko postavljene, oi dosta razmaknute i pomalo iskoene,
izraz lica vedar.
"Gospoo," ree D. , trudei se da govori to vie nalik nekom plemiu sa Aurore, "imam li ast
da govorim sa nadzornikom ovog imanja?"
ena ga je za trenutak sluala, a zatim ree tako jakim solarijanskim naglaskom da je to gotovo
smeno zvualo, jer je dolazilo iz njenih savreno oblikovanih usta: "Vi niste ljudsko bie."
Ona zatim tako naglo krenu u akciju da Gladija, koja je jo bila udaljena nekih deset metara, nije
tano mogla da vidi ta se dogodilo. Uoila je samo nejasnu kretnju i D. .-a kako lei nepokretan na
leima, dok ena stoji nad njim drei u svakoj ruci po jedno njegovo oruje.
26.
Gladiju je u tom jednom vrtoglavom trenutku najvie zaprepastila injenica da se Denil nije
pomerio kako bi je ili spreio, ili joj se suprotstavio.
Ali iako ju je ta pomisao pogodila, ona je ve pripadala prolosti, jer je Denil u meuvremenu
zgrabio enu za levi zglavak i zavrteo ga je govorei: "Smesta baci to oruje", otrim i odlunim
glasom kojim se nikad ranije nije posluio. Bilo je nezamislivo da se on tako obraa jednom
ljudskom biu.
ena odvrati isto tako otro, ali i kretavije nego malopre: "Ti nisi ljudsko bie." Podie desnu
ruku i opali. Na trenutak je oko Denilovog tela zasvetlucao slabi sjaj i Gladija, nesposobna da ispusti
bilo kakav zvuk jer je bila u oku, oseti da joj se pred oima zamagljuje. Nikada se u ivotu nije
onesvestila, ali ovo je izgleda bio uvod u tako neto.
Denil se nije rastopio, niti eksplodirao. Gladija shvati da je Denil mudro epao ruku u kojoj je
drala blaster. U drugoj je imala neuronski bi kojim je opalila to je jae mogla... i to izbliza... na
Denila. Da je on bio ljudsko bie, tako jako nadraivanje njegovih senzorskih nerava sigurno bi ga
ubilo ili bi ga zauvek onesposobilo. Meutim, iako je izgledao tako ljudski, on je ipak bio robot i
njegov ekvivalent nervnog sistema nije reagovao na bi.
Sada ju je Denil epao i za drugu ruku, na silu je podiui. On ponovi: "Baci ta oruja ili u ti
iupati ruku iz zglobova."
"Ma nemoj?" ree ena. Ona zgri ruke i Denil se na trenutak nae u vazduhu. Denil zabaci noge
unazad, a zatim ih prui napred, poput klatna, koristei taku u kojoj su joj se ruke spajale kao stoer.
Stopalima snano pogodi enu i oni oboje padoe na tle.
I pre no to je uspela da pretoi misao u rei, ona shvati da ena, iako je izgledala ljudski kao i
Denil, ipak nije bila ljudsko bie. Gladiju preplavi oseanje trenutnog besa i iz nje iznenada
progovori prava Solarijanka... bes to se jedan robot drznuo da upotrebi silu nad jednim ljudskim
biem. Doputala je da je na neki nain nadzornica mogla da razotkrije Denila, ali kako se usudila da
udari D. .-a.
Gladija se primicala trei i vritei. Nije joj ni palo na pamet da bi trebalo da se plai nekog
robota samo zbog toga to je uspeo da obori jakog mukarca jednim udarcem i to se ravnopravno
borio sa jo jednim jaim robotom.
"Kako se usuuje?" ona zavika po solarijanski tako da joj je jak naglasak i samoj zaparao ui...
ali kako je drugije mogla da se obrati jednom solarijanskom robotu? "Kako se usuuje, devojko?
Smesta prestani da prua otpor!"
Izgledalo je kao da su se enini miii potpuno i svi istovremeno opustili, kao da je struja
iznenada bila iskljuena. Njene divne oi zagledae se u Gladiju, ali ne ba ljudski da bi se moglo
rei kako se u njima nazire zaprepaenost. Ona ree nerazgovetnim, oklevajuim glasom: "Izvinite,
gospoo."
Denil se bio podigao i pomno je motrio na enu koja je jo leala na travi. Trudei se da ne stenje,
D. . se upirao da ustane.
Denil se pognu da dohvati oruje, ali mu Gladija besno dade znak da se udalji.
"Daj mi to oruje, devojko," ree ona.
ena odvrati: "Da, gospoo."
Gladija ga epa, izdvoji hitro blaster i prui ga Denilu. "Uniti je kada ti se uini da je zgodno,
Denile. To je nareenje." D. .-u dodade neuronski bi i ree: "Ovo je ovde beskorisno, sem protiv
mene... i vas. Jeste li dobro?"
"Ne, nisam dobro", promrmlja D. , trljajui butinu. "Hoete da kaete da je ona robot?"
"Da li bi vas bilo koja ena tako sredila?"
"Nijedna koju sam sreo. Ne rekoh li da na Solariji moda ima naroitih robota koji su
programirani da budu opasni."
"Razume se", ree Gladija neljubazno, "ali ste to zaboravili im ste ugledali neto to je
nalikovalo na va ideal divne ene."
"Da, lako je naknadno biti pametan."
Gladija frknu i ponovo se okrenu prema robotu: "Kako se zove, devojko?"
"Zovu me Landari, gospoo."
"Ustani, Landari."
Landari se podigla slino Denilu... kao da je stajala na oprugama. Iz borbe sa Denilom izgleda da
je izala potpuno nepovreena.
Gladija ree: "Zato si se ogluila o prvi zakon i napala ova ljudska bia?"
Gospoo", ree odluno Landari, "ovo nisu ljudska bia."
"Da li ti to tvrdi da ja nisam ljudsko bie?"
"Ne, gospoo, vi jeste ljudsko bie."
"E pa onda ja, kao ljudsko bie, tvrdim da su ova dva mukarca ljudska bia. uje li me?"
"Gospoo", ree Landari neto blae, "to nisu ljudska bia."
"Oni jesu ljudska bia zato to ja to tvrdim. Zabranjujem ti da ih napada ili da im na bilo koji
nain naudi."
Landari je stajala bez rei.
"Razume li ta sam rekla?" to je Gladija glasnije govorila glas je zvuao sve vie solarijski.
"Gospoo", ponovi Landari, "ovo nisu ljudska bia."
Denil se neno obrati Glaiji: "Gospoo, njoj su izdata vrsta nareenja tako da ih nee biti nimalo
lako ukinuti."
"To emo jo videti", ree Gladija, ubrzano diui.
Landari se obazirala unaokolo. Tokom ovih nekoliko trenutaka sukoba grupa robota se primakla
blie Gladiji i njenim sadrugovima. U pozadini su se nalazila dva robota za koje je Gladija bila
sigurna da malopre nisu bili u grupi i koji su izmeu sebe nosili neki veoma teak ureaj. Landari im
dade znak i oni se neto bre primakoe.
Gladija povika: "Stanite, roboti!"
Oni stadoe.
Landari ree: "Gospoo, ja ispunjavam svoju dunost. Sledim nareenja."
Gladija primeti: "Tvoja je dunost, devojko, da ispunjava moja nareenja."
Landari nastavi: "Niko mi ne moe narediti da se ne pokorim izdatim mi uputstvima."
Gladija naredi: "Denile, raznesi je!"
Gladija je tek posle svega bila u stanju da razabere ta se dogodilo. Denil je reagovao mnogo bre
nego to bi to uinilo bilo koje ljudsko bie i znao je da pred njim stoji robot te da ga tri zakona
robotike ne sputavaju da protiv nje upotrebi silu. Meutim, ona je izgledala toliko ljudski da ak i
pouzdano saznanje da je robot nije u potpunosti prevagnulo nad njegovom inhibicijom. Ispunio je
nareenje sporije nego to je trebalo.
Landari, ija se definicija "ljudskog bia" nije poklapala sa onom koju je Denil koristio, nije
inhibirala njegova pojava, te je ona bre napala. epala je blaster i njih dvoje su ponovo zapoeli
borbu.
D. . uhvati naopake svoj neuronski bi i gotovo trei se umea da zada udarac. Lupio ju je po
glavi pod pravim uglom, ali to na robota nije uopte uticalo i ona ga je utnula tako da je odleteo
unazad.
Gladija ree: "Robote! Prestani!" Njene napregnute ruke se podigoe.
Landari povie gromkim kontraaltom: "Svi mi se pridruite! Dvojica koji su mukarci oigledno
nisu ljudska bia. Unitite ih, ali pazite da ni na koji nain ne povredite enu."
Ako je Denila moglo da inhibira ljudsko oblije, isto je vailo, ali u daleko veoj meri, i za
jednostavne solarijanske robote, koji su se lagano primicali zastajkujui uz put.
"Stanite!" zavrita Gladija. Roboti stadoe, ali to nareenje nije uticalo na Landari.
Denil je vrsto drao blaster, ali se povjiao unazad pod silinom Landarine oigledno vee snage.
Pometena, Gladija se osvrtala oko sebe kao sa se nada da e pronai negde neko oruje.
D. . je pokuavao da uspostavi vezu preko svog radio-predajnika. Stenjui, on ree: "Oteen je.
Mislim da sam pao na njega."
"ta da radimo?"
"Moramo se vratiti na brod. Brzo."
Gladija ree: "ta ekate? Trite. Ja ne mogu da ostavim Denila." Ona se okrenu prema robotima
koji su se borili i divlje povika: "Landari, prestani! Landari, prestani!"
"Ne smem prestati, gospoo", odvrati Landari. "Moja uputstva su krajnje odreena."
Primorala je Denila da popusti stisak i ponovo se doepala blastera.
Gladija se baci pred Denila. "Ne sme povrediti ovo ljudsko bie."
"Gospoo", ree Landari drei blaster nepomino uperen u Gladiju. "Vi stojite ispred neega to
izgleda kao ljudsko bie, ali to nije. Moja uputstva glase da tako neto trebam unititi im ga
ugledam." A zatim glasnije dodade: "Vas dvojica nosaa... ka brodu."
Dva robota koja su nosila izmeu sebe glomazan ureaj ponovo krenue.
"Roboti, stanite!" povika Gladija i oni prestadoe da se kreu. Roboti su podrhtavali u mestu, kao
da pokuavaju da krenu, ali nisu sposobni da to uine.
Gladija ree: "Ne moe unititi mog prijatelja, oveka Denila, a da pri tome ne uniti i mene... a
sama priznaje da sam ja ljudsko bie te mi zbog toga ne sme biti naneto zlo."
Denil ree tihim glasom: "Gospoo, ne smete sebe izlagati opasnosti da biste mene zatitili."
Landari ree: "Nema svrhe to to inite, gospoo. Lako vas mogu ukloniti sa mesta na kome sada
stojite, a zatim unititi neljudsko bie iza vas. Ali poto bih vas mogla povrediti, uz svo duno
potovanje, umoljavam vas da se svojevoljno sklonite."
"Morate, gospoo", ree Denil.
"Ne, Denile. Ostajem ovde. Dok me bude sklanjala, ti bei!"
"Ne mogu trati bre od zraka blastera... a ako pokuam da trim, ona e radije pucati i kroz vas
nego da uopte ne puca. Njena uputstva su verovatno u toj meri odreena. ao mi je, gospoo, to
ete zbog ovoga biti nesreni."
I Denil podie Gladiju koja se opirala, te je sa lakoom odbaci u stranu.
Landarin prst stade da pritiska kontakt, ali ne uspe da tu radnju izvede do kraja. Ona ostade
nepokretna.
Gladija se sa mukom pridie u sedei poloaj, a onda ustade. D. , koji je ostao na svom mestu
tokom poslednjih nekoliko trenutaka, oprezno prie Landari. Denil sasvim mirno isprui ruku i uze
blaster iz njenih prstiju koji se nisu opirali.
"Mislim", ree Denil, "da je ovaj robot trajno dezaktiviran."
On je neno gurnu i ona se preturi, pavi tako da su joj udovi, trup i glava uglavnom zadrali
poloaje u kojima su se nalazili dok je stajala. Ruka joj je jo bila povijena, aka je drala nevidljivi
blaster, a prsti su pritiskali nevidljivi kontakt.
S jedne strane travnatog polja, na kome se odigrala ova drama, kroz drvee se pribliavao iskar
na ijem se robotskom licu nije nazirala znatielja, ali ona se ipak mogla osetiti u njegovim reima.
"ta se dogodilo dok me nije bilo?" upita on.
27.
Povratak do broda bio je prilino turoban. Sada kada je minula mahnitost prouzrokovana strahom i
akcijom, Gladija se oseala nekako prazno. D. . je prilino bolno hramao, tako da su sporo
napredovali; dodue delimino zbog hramanja, a delimino zbog dva solarijanska robota koja su
teko nosila svoj glomazni instrument.
D. . se preko ramena osvrnu na njih. "Sada, poto je ta nadzornica ispala iz igre, oni izvravaju i
moja nareenja."
Gladija procedi kroz zube: "Zato niste pobegli i doveli pomo? Zato ste ostali bespomono da
promatrate?"
"Pa", ree D. , pokuavajui da zvui bezbrino to mu ne bi bilo teko da se bolje oseao,
"poto ste odbili da napustite Denila, oklevao sam da na sebe preuzmem ulogu kukavice."
"Ba ste ludi! Bila sam bezbedna. Mene ne bi povredila."
Denil ree: "U neprilici sam to moram da vam protivureim, ali smatram da bi ona to uinila da
je njena hitnja da me uniti postala vea."
Gladija se obrecnu na njega: "A ti si mi ba pametno postupio kada si me odgurnuo. Da li si eleo
da te uniti?"
"Vie nego da gledam kako vama nanosi zlo, gospoo. Poto nisam uspeo da zaustavim tog robota
zbog inhibicije koju je u meni izazvao njen ljudski izgled, to znai da i onako nisam od neke velike
koristi."
"ak i da je tako ", ree Gladija, "ona bi oklevala da puca u mene, poto sam ljudsko bie, i to bi
trajalo dovoljno dugo da se ponovo doepa blastera."
"Nisam mogao va ivot da stavljam na kocku, gospoo, kladei se na neto to je u tolikoj meri
nesigurno kao to je njeno oklevanje", ree Denil.
"A vi", ree Gladija ne dajui do znanja da je uopte ula Denila i ponovo se okrenuvi ka D. .-
u: "Kao prvo, niste smeli da ponesete blaster."
D. . odvrati, mrtei se: "Gospoo, slaem se da smo svi bili blizu smrti. Robotima to nije
vano, a ja sam se na neki nain navikao na opasnost. Meutim, za vas je ovo neprijatna novina i kao
posledica toga ponaali ste se detinjasto. Opratam vam... donekle. Ali, molim vas, sasluajte me.
Nisam mogao znati da e mi blaster tako olako biti oduzet. Da nisam poneo oruje, nadzornica me je
mogla ubiti golim rukama isto onako brzo i uspeno kao to je to mogla uiniti i pomou razaraa.
Takoe nije imalo smisla beati, da vam odgovorim i na vau malopreanju primedbu. Nisam
mogao pobei snopu. Nastavite ako morate na nekom da se iskalite, ali ja ne nameravam dalje da se s
vama raspravljam."
Gladija je pogledom prela sa D. .-a na Denila i nazad, a potom ree: "Pretpostavljam da sam
malo nerazlona. Pa dobro, manimo se cele stvari."
Stigoe do broda. im ih je ugledala, posada pokulja napolje. Gladija primeti da su bili
naoruani.
D. . pozva drugokomandujueg. "Osere, pretpostavljam da vidi onaj predmet koji nose dvojica
robota?"
"Da, gospodine."
"Neka ga odnesu na brod. Neka ga smeste u straarsku sobu i neka tamo ostane. Straarsku sobu
treba zatim zakljuati i ostaviti pod kljuem." On se na trenutak okrenu, a zatim se ponovo vrati u
preanji poloaj. "I, Osere, im se ovo obavi, pripremiemo se da ponovo uzletimo."
Oser ree: "Kapetane, da zadrimo i robote?"
"Ne. Suvie su jednostavne konstrukcije da bi mnogo vredeli, a njihovo odvoenje pod sadanjim
okolnostima prouzrokovalo bi neeljene posledice. Ureaj koji nose mnogo je vredniji od njih
samih."
iskar se postarao da se ureaj polako i krajnje paljivo unese u brod. "Kapetane", ree on,
"nagaam da je ovo veoma opasna stvar."
"I meni se tako ini", ree D. . "Pretpostavljam da bi brod bio uniten ubrzo posle nas."
"Ta stvar?" ree Gladija. "ta je to?"
"Nisam siguran, ali verujem da je to nuklearni pojaiva. Na Bejlisvetu sam video
eksperimentalne modele, a ovaj izgleda kao krupnija verzija."
"ta je to nuklearni pojaiva?"
"Kao to samo ime govori, gospoo Gladija, to je ureaj koji pojaava nuklearnu fuziju."
"Kako mu to uspeva?"
D. . slegnu ramenima. "Ja nisam fiziar gospoo. U pitanju je protok 'W' estica. One postiu
slabo meudejstvo. To je sve to znam."
"Kako se to izvodi?" upita Gladija.
"Pa, pretpostavimo da brod ima zalihu energije, kao to je to sada sluaj, na primer. Postoji mali
broj protona, to potiu iz nae zalihe vodoninog goriva, koji su krajnje zagrejani i fuzioniu se kako
bi se dobila energija. Dodatni vodonik se neprestano zagreva kako bi se stvorili slobodni protoni,
koji se, kada su dovoljno zagrejani, takoe fuzioniu da bi odrali priliv energije. Ako protok 'W'
estica iz nuklearnog pojaivaa pogodi protone koji se fuzioniu, ovi se onda mnogo bre fuzioniu i
stvaraju vie toplote. Ta toplota stvara protone i mnogo ih bre tera da se fuzioniu nego to je to
uobiajeno, tako da se njihovom fuzijom dobija jo toplote, koja pojaava taj opaki ciklus. U deliu
sekunde, fuzionie se dovoljno goriva da se obrazuje jedna siuna termonuklearna bomba koja je u
stanju da ispari ceo brod i sve to se na njemu nalazi."
Gladija je izgledala zastraena. "Zato se sve ne zapali? Zato cela planeta ne odleti u vazduh?"
"Mislim, gospoo, da nema opasnosti od toga. Protoni moraju biti veoma zagrejani i u stanju
fuzije. Hladni protoni nisu u stanju da se fuzioniu. ak i kada jedan ovakav ureaj do krajnjih
granica pojaa njihovu tenju ka tome, to jo nije dovoljno da doe do fuzije. Bar je to ono to sam
uspeo da razaberem na jednom predavanju koje sam posetio. I koliko je meni poznato, to se odnosi
samo na vodonik. ak i u sluaju kada imamo veoma zagrejane protone, proizvedena toplota ne raste
u nedogled. Temperatura opada sa udaljenou do koje stie snop pojaivaa, tako da se moe
pojaati samo ograniena koliina fuzije. Dovoljno, razume se, da se uniti jedan brod, ali ne postoji,
na primer, nain da se dignu u vazduh okeani koji su bogati vodonikom, ak i kada bi deo nekog
okeana bio krajnje zagrejan... a pogotovo ne ako je hladan."
"Ali ako se maina sluajno ukljui u skladitu..."
"Mislim da se ne moe ukljuiti." D. . otvori aku u kojoj je poivala jedna kocka od uglaanog
metala ija je stranica iznosila dva centimetra. "Na osnovu onoga to znam o tim stvarima, rekao bih
da je ovo aktivator i da nuklearni pojaiva ne moe nita bez njega."
"Jeste li sigurni?"
"Ne potpuno, ali moraemo da oprobamo sreu, jer ja tu stvar moram otpremiti na Bejlisvet.
Hajdemo sada u brod."
Gladija i njena dva robota krenue uz rampu ka brodu. D. . je iao za njima, obrajui se kratko
pojedinim oficirima.
On se zatim obrati i Gladiji, prvi put pokazavi da je zabrinut: "Bie nam potrebno nekoliko
asova da ukrcamo svu nau opremu i spremimo se za poletanje, a svaki trenutak pojaava opasnost."
"Opasnost?"
"Ne mislite valjda da je ta uasna ena-robot bila jedina te vrste na Solariji? Ili da je onaj
nuklearni pojaiva koji smo zarobili jedini te vrste? Pretpostavljam da e im biti potrebno izvesno
vreme da na ovo mesto dopreme druge humanoidne robote i nove nuklearne pojaivae... moda ak
dosta vremena... ali moramo im ga pruiti to je manje mogue. A u meuvremenu, gospoo, poimo
u vau kabinu kako bismo obavili neke neophodne poslove."
"O kakvim je to neophodnim poslovima re, kapetane?"
"Pa", ree D. , pokazavi im da krenu napred, "poto se moglo desiti da postanem rtva izdaje,
mislim da u sprovesti neslubenu istragu."
28.
D. . poe, poto je prethodno seo, pri emu je glasno jauknuo: "U ovom asu, u stvari, elim
topao tu, trljanje pekirom, dobar obrok i mogunost da odspavam, ali sve e to morati da prieka
dok ne napustimo ovu planetu. I vi ete, gospoo, na to morati da priekate. Meutim, neke stvari ne
mogu da ekaju... Moje pitanje glasi: gde si ti, iskare, bio dok smo se mi ostali nalazili u znatnoj
opasnosti?"
iskar odgovori: "Kapetane, mislio sam da vam ne preti nikakva opasnost ako su se na planeti
zadrali samo roboti. Pored toga, sa vama je ostao Denil."
Denil dodade: "Kapetane, sloio sam se da iskar poe u izvianje, a ja da ostanem sa gospoom
Gladijom i vama."
"Vas dvojica ste se saglasili, zar ne?" ree D. . "Da li ste pitali za miljenje jo nekoga?"
"Ne, kapetane", odvrati iskar.
"Ako si bio ubeen da su roboti bezopasni, iskare, kako si objanjavao injenicu da su dva
broda bila unitena?"
"Izgledalo mi je, kapetane, logino da na planeti mora jo biti ljudskih bia, ali da se ona trude da
ih niko ne vidi. eleo sam da saznam gde se nalaze i ta rade. Tragao sam za njima, pokrivajui teren
to sam bre mogao. Ispitivao sam robote na koje sam naiao."
"Da li si pronaao neko ljudsko bie?"
"Ne, kapetane."
"Da li si ispitao kuu iz koje se pojavila nadzornica?"
"Ne, kapetane, ali bio sam siguran da u njoj nema ljudskih bia. I jo sam ubeen u to."
"U njoj je bila nadzornica."
"Tako je, kapetane, ali nadzornica je bila robot."
"I to opasan robot."
"Na moju alost, kapetane, nisam to shvatio."
"Tebi je ao, zar ne?"
"To je izraz koji sam izabrao da opiem uinak izvren na moja pozitronska kola. To je kapetane
gruba analogija sa terminom koji koriste ljudska bia."
"Kako to da nisi shvatio da robot moe biti opasan?"
"Zbog tri zakona robotike..."
Gladija se umea: "Prestanite s tim, kapetane. iskar zna samo ono za ta je programiran. Nijedan
robot nije opasan po ljudska bia, sem u sluaju da doe do krvave svae meu ljudskim biima i
robot mora pokuati da je sprei. U takvoj nekoj svai Denil i iskar bi bez sumnje branili nas,
nanevi ostalima to je mogue manje povreda."
"Tako, znai?" D. . poloi dva prsta na brid nosa i pritisnu. "Denil nas i jeste branio. Borili smo
se protiv robota, ne protiv ljudskog bia, tako da on nije bio u nedoumici koga da brani i u kojoj meri
to treba da ini. Ipak je iskazao zapanjujue malo uspeha, kada se ima u vidu da ga tri zakona ne
spreavaju da nanosi povrede robotima. iskar je ostao po strani i vratio se upravao u trenutku kada
je sve bilo gotovo. Da li je mogue da postoji naklonost meu robotima? Da li je mogue da roboti,
kada brane ljudska bia od robota, na neki nain oseaju ono to iskar naziva 'aljenjem' zbog onoga
to moraju da ine, te moda zbog toga bivaju neuspeni... ili se naprosto udaljavaju..."
"Ne!" prasnu snano Gladija.
"Ne?" ponovi D. . upitno. "Ja ne tvrdim da sam ekspert za robote. A vi, gospoo Gladija?"
"Nisam ja nikakav robotiar", ree Gladija, "ali sam sa robotima ivela celog ivota. To na ta vi
ciljate je smeno. Denil je bio spreman da da ivot za mene, a i iskar bi uinio to isto."
"Da li bi to uinio bilo koji robot?"
"Razume se."
"Pa ipak je ta nadzornica, ta Landari, bila spremna da me napadne i uniti. Dopustimo da je na
neki tajanstven nain otkrila da je Denil, uprkos svom izgledu, isto tako robot kao i ona... uprkos
izgledu... i da je nita nije spreavalo kada je trebalo da ga povredi. Ali zato je napala mene kada
sam ja neosporno ljudsko bie? Kada ste vi bili u pitanju, malo je oklevala, priznavi da ste ljudsko
bie, ali ne i kada je bila re o meni. Kako bi jedan robot mogao da pravi razliku meu nama dvoma?
Moda ona i nije bila stvarno robot?"
"Bila je robot", ree Gladija. "Razume se da je bila. Ali... tano je i to da ne znam zato se onako
ponaala. Nikad ranije nisam ula za neto slino. Mogu samo nagaati da su Solarijanci, poto su
nauili kako da prave humanoidne robote, ove projektovali bez zatite tri zakona, mada bih mogla da
se zakunem da bi Solarijanci poslednji od svih Svemiraca uinili tako neto. Solarijanaca je sasvim
malo u odnosu na njihove robote, tako da oni u potpunosti zavise od od njih... u daleko veoj meri
nego ostali Svemirci... i iz tog razloga oni ih se i vie plae. U sve solarijanske robote ugraivana je
pokornost i ak neto gluposti. Tri zakona su na solariji bila jaa nego drugde, a ne slabija. Pa ipak,
ne mogu ni na koji drugi nain da objasnim Landarinino ponaanje do da pretpostavim kako je prvi
zakon bio..."
Denil ree: "Izvinite me, gospoo Gladija, to vam upadam u re. Molim vas za dozvolu da
pokuam da objasnim nadzorniino ponaanje."
D. . ree ironino: "Sve se svodi na to. Samo robot moe objasniti robota."
"Gospodine", nastavi Denil, "ako ne odgonetnemo nadzorniino ponaanje, neemo biti u stanju da
u budunosti preduzimamo delotvorne mere protiv solarijanske opasnosti. Verujem da sam
odgonetnuo njeno ponaanje."
"Nastavi", ree D. .
"Nadzornica", poe Denil, "nije u prvom trenutku nita preduzela protiv nas. Stajala je i
promatrala nas izvesno vreme, oigledno neodluna ta da uini. Kada ste joj se vi, kapetane,
pribliili i kada ste joj se obratili, ona je izjavila da niste ljudsko bie i istog asa vas je napala.
Kada sam se ja umeao i povikao da je ona robot, ona je izjavila da ni ja nisam ljudsko bie i smesta
me napala. Meutim, kada se pribliila gospoa Gladija viui na nju, nadzornica je u njoj
prepoznala ljudsko bie i dozvolila da joj gospoa Gladija izvesno vreme izdaje nareenja."
"Tako je, svega toga se seam, Denile. Ali ta to znai?"
"ini mi se kapetane, da je mogue iz osnova promeniti ponaanje jednog robota, a da se ne dirne
u tri zakona, ako se, na primer izmeni definicija ljudskog bia kojom robot raspolae. Konano,
ljudsko bie je samo ono to je navedeno u definiciji."
"Tako, dakle? ta ti pograzumeva pod ljudskim biem?"
Denil nije obraao panju na prizvuk sarkazma. On ree: "Konstruisan sam sa ugraenim pomnim
opisom pojave i ponaanja ljudskih bia, kapetane. Za mene je sve to odgovara tom opisu ljudsko
bie. Tako kod mene imate pojavu i ponaanje, dok je nadzornica imala opis pojave, ali ne i
ponaanja.
"Za nadzornicu je, ipak, s druge strane, kljuna karakteristika ljudskog bia bio govor, kapetane.
Solarijanski naglasak je krajnje osoben i za nadzornicu je neto to je izgledalo kao ljudsko bie bilo
definisano kao ljudsko samo u sluaju ako je govorilo kao Solarijanci. Stoga je sve to je liilo na
ljudsko bie, ali nije govorilo sa solarijanskim naglaskom trebalo bez oklevanja unititi, kao i svaki
brod koji je nosio takva bia."
D. . zamiljeno ree: "Moda si u pravu."
"Vi govorite naseljivaki, kapetane, to je lako uoljivo kao i solarijanski naglasak, ali to dvoje
se mnogo razlikuje. im ste progovorili vi ste sebe definisali kao neljudsko bie u oima nadzornice,
koja je to i objavila, a potom vas napala."
"A ti govori sa auroranskim naglaskom, pa si isto tako bio napadnut."
"Tako je, kapetane, ali gospoa Gladija je govorila autentinim solarijanskim naglaskom, te je
tako bila prepoznata kao ljudsko bie."
D. . je izvesno vreme utei razmatrao ovu stvar, a zatim ree: "To je opasno ak i po one koji bi
mogli da imaju koristi od toga. Ako se neki Solarijanac, iz bilo kog razloga, bilo kada, obrati takvom
jednom robotu na nain koji taj robot ne prihvata za autentian solarijanski naglasak, on e tog
Solarijanca smesta napasti. Da sam ja Solarijanac, plaio bih se da priem takvom jednom robotu. Iz
silne elje da govorim na istom solarijanskom verovatno u tom ne bih uspeo i bio bih ubijen."
"Slaem se, kapetane", ree Denil, "i rekao bih da stoga oni koji su proizveli robote nisu na
uobiajen nain ograniili definiciju ljudskog bia, ve su je ostavili to je mogue irom. Meutim,
Solarijanci su napustili planetu. Moe se stoga pretpostaviti da je injenica da su roboti-nadzornici
programirani na tako opasan nain najbolji pokazatelj da su Solarijanci odista otili i da nisu ovde,
jer bi se mogli nai u opasnosti. ini se da Solarijance u ovom trenutku jedino zanima da nikom ko
nije Solarijanac ne dozvole da stupi na planetu."
"ak ni ostalim Svemircima?"
"ini mi se, kapetane, da bi teko bilo definisati ljudsko bie tako da se ukljui na desetine
razliitih naglasaka Svemiraca, a iskljui isto toliki broj razliitih naseljivakih naglasaka. Dovoljno
je ve teko bilo sastavljanje definicije koja se odnosila na sam solarijanski naglasak."
D. . ree: "Veoma si inteligentan, Denile. Nisam za robote, razume se, ne to se njih samih tie,
ve zbog uznemirujueg uticaja koji vre na drutvo. Pa ipak, imati uza se jednog takvog robota kao
to si ti, kao to si nekada bio uz pretka..."
Gladija mu upade u re: "Bojim se da od toga nema nita, Kapetane. Denil nikada nikom nee biti
poklonjen ni prodat, a ne moe lako ni silom biti odveden."
Smeei se, D. . podie ruku kao da se brani. "Samo sam sanjario, gospoo Gladija. Uveravam
vas da po zakonima Bejlisveta ni u kom sluaju ne mogu posedovati jednog robota."
iskar iznenada ree: "Kapetane, hoete li mi, molim vas, dozvoliti da dodam nekoliko rei?"
D. . ree: "Ah, robot koji je uspeo da izbegne akciju i koji se vratio kada je sve ve bilo
bezbedno."
"ao mi je to stvari izgledaju upravo onako kako ste ih upravo izneli. Hoete li mi ipak,
kapetane, dozvoliti da dodam nekoliko rei?"
"Da ujemo."
"ini se, kapetane, da se vaa odluka da povedete gospou Gladiju sa sobom u ovu ekspediciju
pokazala kao ispravna. Da nje nije bilo i da ste krenuli u svoje pustolovno istraivanje samo sa
lanovima brodske posade, svi biste ubrzo bili pobijeni, a brod uniten. Ishod je izmenila samo
sposobnost gospoe Gladije da govori solarijanski, kao i njena hrabrost da se suoi sa tom
nadzornicom."
"Nije ba tako", ree D. , "jer svi bismo bili uniteni, moda ak i gospoa Gladija, da se
nadzornica sluajno nije sama od sebe dezaktivirala."
"Nije se to dogodilo sluajno, kapetane", ree iskar, "i malo je verovatno da e se bilo koji
robot sam od sebe dezaktivirati. Za to mora postojati razlog i ja mogu da navedem jednu mogunost
za takav ishod. Gospoa Gladija je u nekoliko mahova naredila tom robotu da stane, kao to mi je
rekao prijatelj Denil, ali su uputstva kojih se nadzornica pridravala bila jaa.
Ipak su, kapetane, postupci gospoe Gladije uspeli da oslabe nadzorniinu odlunost. Jo ju je
vie pomela injenica da se gospoa Gladija, koja je nesumljivo ljudsko bie, ak i prema
nadzorniinoj definiciji, ponaala tako da je, moda, ovu primoravala da je povredi... ili ak ubije. U
odluujuem trenutku su se ta dva suprotna zahteva... da se uniti neljudsko bie i da se uzdri od
nanoenja zla ljudskom biu... nala u ravnotei i robot se sledio, nesposoban da bilo ta preduzme.
Njegova kola su pregorela."
Gladija nabra obrve, zbunjeno se namrtivi. "Ali..." poe ona, ali zauta.
iskar nastavi: "Pade mi na pamet da ne bi bilo loe kada biste svoju posadu obavestili o ovome.
Moda biste stekli njihovo poverenje kada biste im naglasili ta je za svakog lana posade znailo
ono to je preduzela, kao i hrabrost koju je pokazala, ukratko, da im je spasila ivot. Oni bi takoe
stekli odlino miljenje o vaoj vidovitosti kada ste zahtevali da i ona ovaj put poe sa vama, moda
i protiv saveta vaih oficira."
D. . se gromoglasno nasmeja: "Sada mi je jasno, gospoo Gladija, zato niste hteli da se odvojite
od ovih robota. Ne samo da su inteligentni kao i ljudska bia, ve su isto toliko lukavi. estitam vam
to ih imate. A sada bih, ako nemate nita protiv, morao da pourim do posade. Ne elim da ostanem
na Solariji ni trenutak due no to je to neophodno. I obeavam vam da vas niko zadugo nee
uznemiravati. Znam da vam je potrebno osveenje i odmor isto onoliko koliko i meni."
Poto je otiao, Gladija je izvesno vreme ostala zamiljena, a zatim se okrenula prema iskaru i
rekla na obinom auroranskom, atrovakoj verziji standardnog galaktikog jezika koji je bio iroko
rasprostranjen na Aurori, ali koga su oni koji nisu bili sa Aurore teko razumeli: "iskare, kakve su to
gluposti o pregorelim kolima?"
"Gospoo", ree iskar, "ja sam to izneo samo kao mogunost i nita vie. Smatrao sam da bi bilo
korisno istai vau ulogu u odstranjenju te nadzornice."
"Ali kako si mogao i pomisliti da e on poverovati da robot moe tako lako poeti da se pui?"
"On, gospoo, veoma malo zna o robotima. Moe njima trgovati, ali potie sa sveta gde ih ne
koriste."
"S druge strane ti i ja mnogo znamo o njima. Nadzornica nije pokazivala nikakve znake bilo kakve
neravnotee u kolima; nije zamuckivala, niti je imala bilo kakve potekoe sa ponaanjem.
Jednostavno je... stala."
iskar ree: "Gospoo, poto nam nisu poznate tane specifikacije prema kojima je nadzornica
projektovana, nema nam druge do da budemo zadovoljni neznanjem u ovom sluaju."
Gladija zatrese glavom: "Ipak me to zbunjuje."
NASELJIVAKI SVET
@03 = Bejlisvet
29.
D. .-ov brod se ponovo obreo u svemiru okruen trajnom nepromenljivou beskrajnog vakuma.
Gladiji nije izgledalo da su ba urili sa polaskom, jer je tek povrno uspela da potisne napetost
koju je oseala zbog mogunosti da neki drugi nadzornik... sa drugim pojaivaem... moe stii bez
upozorenja. Nije se mogla zadovoljiti injenicom da bi, ako bi do toga dolo, to bila brza smrt, neto
to ne bi ni osetila. Ta napetost ju je omela da uiva u tuiranju koje bi u nekoj drugoj prilici ocenila
kao luksuzno, kao i u razliitim drugim oblicima udobnosti kojima je ponovo bila okruena.
Tek je, poto su stvarno poleteli i poto je zaula udaljeno meko zujanje protonskih mlaznjaka,
uspela da zaspi. udno, mislila je dok je lagano uranjala u san, da se u svemiru oseala sigurnije
nego na svetu svoje mladosti, kao i da je drugi put napustila Solariju ak sa veim olakanjem nego
prvi put.
Ali Solarija vie nije bila svet njene mladosti. Bio je to jedan neoveni svet, koji su uvale
iskrivljene parodije ovenosti; ovekoliki roboti koji su izvrgavali ruglu blagog Denila i mislima
zaokupljenog iskara.
Konano je zaspala... a dok je spavala, Denil i iskar su, stojei na strai, jo jednom ugrabili
priliku da porazgovaraju.
Denil ree: "Prijatelju iskare, sasvim sam ubeen da si ti unitio nadzornicu."
"Nisam mogao da biram, prijatelju Denile. Pukim sluajem sam stigao na vreme, jer su moja ula
potpuno bila zaokupljena traganjem za ljudskim biima koja nisam pronaao. Niti bih uspeo da
razaberem znaenje onoga to se dogaalo da gospoa Gladija nije bila onako besna i oajna. To je
bilo ono to sam iz daljine osetio i to me je nagnalo da pohitam na mesto zbivanja... i jedva stignem
na vreme. S te strane gledano, gospoa Gladija jeste spasla situaciju, bar to se tie kapetanovog i
tvog opstanka. Verujem da bih uspeo da spasem brod i da sam zakasnio vas da spasem." On zastade
na trenutak, a zatim dodade: "Bio bih veoma nezadovoljan, prijatelju Denile, da sam zakasnio tebe da
spasem."
Denil izjavi ozbiljnim i slubenim glasom: "Zahvaljujem ti, prijatelju iskare. Drago mi je da te
nije inhibirao ljudski izgled nadzornice. To je usporilo moje reagovanje, isto kao to je i moj izgled
usporio njeno."
"Prijatelju Denile, njena fizika pojava mi nita nije znaila jer sam bio svestan ustrojstva njenih
misli. To ustrojstvo je u tolikoj meri bilo ogranieno i toliko razliito od punog obima ljudskih
ustrojstava da uopte nije bilo potrebno da ulaem napor kako bih je indentifikovao na pozitivan
nain. Bilo je toliko jasnih pokazatelja koji su je oznaavali kao neljudsko bie da sam smesta
reagovao. Ja, u stvari, nisam bio svestan onoga to radim dok to ve nisam uradio."
"Tako sam i mislio, prijatelju iskare, ali eleo sam da dobijem potvrdu kako ne bi bilo
nesporazuma. Smem li, onda, da pretpostavim da ne osea nikakvu nelagodnost to si ubio neto to
je, po izgledu, bilo ljudsko bie?"
"Nikakvu, jer to je bio robot."
"ini mi se da bih ja patio od izvesnih smetnji u slobodnom protoku pozitrona, da sam uspeo da je
unitim, bez obzira na to u kojoj meri bio svestan da je ona robot."
"Ne moe se, prijatelju Denile, boriti protiv neije humanoidne pojave, kada je ona jedina stvar
na osnovu koje moe neposredno da prosuuje. Mnogo pre neto nego to izvede zakljuak. Samo
zbog toga to sam bio u stanju da posmatram njenu mentalnu strukturu i da se usredsredim na nju,
mogao sam da prenebregnem njen fiziki izgled."
"ta misli, kako bi se nadzornica oseala da nas je unitila, sudei prena njenoj mentalnoj
strukturi?"
"Primila je krajnje odreena uputstva i u njenim kolima se uopte nije dovodilo u sumnju to da ste
ti i kapetan, prema njenoj definiciji, neljudska bia."
"Ali mogla je takoe da uniti gospou Gladiju."
"to se toga tie, ne moemo da budemo sigurni, prijatelju Denile."
"Da li bi preivila da je to ipak uinila, prijatelju iskare? Moe li to da mi kae?"
iskar je izvesno vreme utao. "Nisam imao dovoljno vremena da prouim njeno mentalno
ustrojstvo. Ne umem da kaem kako bi mogla da reaguje da je ubila gospou Gladiju."
"Ako bih sebe zamislio na mestu nadzornice", Denilov glas je podrhtavao i postajao nii, "ini mi
se da bih mogao da ubijem neko ljudsko bie kako bih spasao ivot drugom ljudskom biu, koje bi, iz
nekog razloga, pre trebalo spasti. Meutim, tako neto bilo bi teko izvesti i sigurno bih zadobio
izvesna oteenja. Ali nezamislivo je ubiti jedno ljudsko bie samo zbog toga da bi se unitilo neto
to se smatra za neljudsko."
"Ona je samo pretila. Nije izvrila pretnju."
"A da li je mogla, prijatelju iskare?"
"To ne moemo znati, jer nam nije poznata priroda njenih uputstava."
"Da li su uputstva mogla potpuno da negiraju prvi zakon?"
iskar ree: "Vidim da je tvoj jedini cilj u ovom razgovoru bio da postavi to pitanje. Savetujem
ti da se dalje ne uputa."
Denil tvrdoglavo nastavi: "Izneu to kao mogunost, prijatelju iskare. Ono to se ne moe izraziti
kao injenica, sigurno se moe izloiti kao matanje. Ako se uputstva mogu zatiti definicijama i
uslovima, ako uputstva mogu biti izdata sa dovoljno pojedinosti i na dovoljno jak nain, da li bi bilo
mogue ubiti neko ljudsko bie zbog neega to nije u onoj meri bitno kao spasavanje ivota nekog
ljudskog bia?"
iskar bezbojno ree: "Ne znam, ali pretpostavljam da bi to bilo izvodljivo."
"Ali onda, ako bi tvoju sumnju trebalo ispraviti, to bi podrazumevalo da je pod odreenim
uslovima mogue neutralisati prvi zakon. U tom sluaju, prvi zakon, te stoga, i drugi zakoni, mogli bi
se ponititi. Zakoni onda, ak ni prvi zakon, ne bi bili apsolutni, ve bi mogli predstavljati bilo ta
to bi u robote kao definiciju uneli oni koji projektuju robote."
iskar ree: "Dosta, prijatelju Denile. Nemoj ii dalje."
Denil nastavi: "Jo samo jedan korak, prijatelju iskare. Partner Elija bi napravio jo taj jedan
dodatni korak."
"On je bio ljudsko bie. On je to mogao."
"Moram pokuati. Ako zakoni robotike... pa ak ni prvi zakon... nisu apsolutni i ako ih ljudska
bia mogu menjati, zar onda moda, pod odreenim uslovima, mi sami ne bismo mogli da ih..."
On zastade.
iskar jedva ujno ree: "Nemoj ii dalje."
Denil izusti, dok mu je blago brujanje priguivalo glas: "Neu ii dalje."
Dugo je vladala tiina. Pozitronska kola i jednog i drugog teko su uspevala da savladaju nesklad.
Denil konano ree: "Namee se jo jedna misao. Nadzornica je bila opasna ne samo zbog
uputstava koja su joj izdata ve i zbog svog izgleda. On me je inhibirao, a verovatno je to bio sluaj i
sa kapetanom, to znai da je on mogao da zavede i prevari ljudska bia uopte, kao to sam i ja, iako
mi to nije bila namera, prevario ipera prve klase, Nisa. Sasvim je izvesno da on u poetku nije bio
svestan da sam ja robot."
"A ta proishodi iz toga, prijatelju Denile?"
"U Robotikom institutu na Aurori, poto su prethodno zadobili nacrte dr Fastolfa, pod vostvom
dr Amadira konstruisan je izvestan broj humanoidnih robota."
"To je svima poznato."
"ta se dogodilo sa tim humanoidnim robotima?"
"Projekat nije uspeo."
Sada Denil ree: "To je svima poznato. Ali to ipak nije odgovor na pitanje. ta se dogodilo sa tim
humanoidnim robotima?"
"Moe se pretpostaviti da su bili uniteni."
"Takva jedna pretpostavka ne mora nuno biti tana. Da li su oni odista bili uniteni?"
"Bilo bi razumljivo da jesu. ta su drugo mogli sa tim promaajem?"
"Po emu drugom znamo da su humanoidni roboti predstavljali promaaj, sem po tome to su
uklonjeni s vidika?"
"Zar to nije dovoljno? Zar nije dovoljno to su ih uklonili i unitili?"
"Nisam rekao 'i unitili', prijatelju iskare. To mi ne znamo. Mi samo znamo da su uklonjeni."
"A zato bi inae to uinili, sem ako su ovi predstavljali promaaj?
"Zar oni iz nekog razloga nisu mogli biti uklonjeni i ako nisu predstavljali promaaj?"
"Nijednog ne mogu da se setim, prijatelju Denile."
"Razmisli ponovo, prijatelju iskare. Nemoj zaboraviti: govorimo o humanoidnim robotima za
koje sada mislimo da mogu biti opasni i zbog same svoje ljudske prirode. U naem prethodnom
razgovoru nam se inilo da je na Aurori u zaetku plan da se Naseljivai poraze... istrebe, i to jednim
udarcem. Sloili smo se da ti planovi mora da su usredsreeni na planetu Zemlju. Da li sam dovde
sve tano izneo?
"Jesi, prijatelju Denile."
"Zar onda ne treba pretpostaviti da je u ii i sreditu toga plana dr Amadiro? Za proteklih
dvadeset dekada jasno je izraavao svoju netrpeljivost prema Zemlji. A ako je dr Amadiro
konstruisao izvestan broj humanoidnih robota, gde su oni mogli biti poslati poto su uklonjeni?
Nemoj zaboraviti da ako su solarijanski robotiari bili u stanju da izmene tri zakona, onda i
auroranski robotiari mogu da uine to isto."
"Da li ti to hoe da kae, prijatelju Denile, da su humanoidni roboti poslati na Zemlju?"
"Upravo to. Kako bi tamo prevarili Zemljane svojom humanoidnom pojavom i omoguili dr
Amadiru da zada Zemlji nameravani udarac bez obzira na to u emu se on sastojao."
"Ti za to nema dokaze."
"Mogunost ipak postoji. Razmotri i sam etape naeg razgovora."
"Ako je to tano, onda bismo morali da odemo na Zemlju. Morali bismo da se tamo naemo i
nekako spreimo nesreu."
"Da, tako je."
"Ali mi ne moemo poi, sem ako gospoa Gladija ne poe, a malo je verovatno da hoe."
"Ako bi mogao da utie na kapetana da ovaj brod povede na Zemlju, gospoa Gladija ne bi imala
izbora do da i sama poe. "
iskar ree: "Ne mogu, a da ga ne povredim. On je vrsto odluio da ide na svoju planetu, na
Bejlisvet. Moramo ga nekako navesti da krene na Zemlju... ako moe... poto prethodno obavi ono to
namerava na Bejlisvetu."
"Onda bi moglo biti suvie kasno."
"Tu ne mogu nita. Ne smem povrediti jedno ljudsko bie."
"Ako bude suvie kasno... prijatelju iskare, razmotri ta bi to znailo."
"Ne mogu da uzmem u razmatranje ta bi to moglo znaiti. Znam samo to da ne mogu povrediti
jedno ljudsko bie."
"To onda znai da prvi zakon nije dovoljan i da mi moramo..."
Nije mogao da nastavi, te oba robota zapadoe u bespomono utanje.
30.
Bejlisvet se sve otrije video dok mu se brod lagano pribliavao. Gladija ga je napeto promatrala
preko monitora u kabini; prvi put je videla jedan naseljivaki svet.
Pobunila se protiv ove etape puta kada ju je D. . upoznao s njom, ali on je njenu primedbu
odbacio uz neznatan osmeh. "ta da se radi, gospoo? Moram ovo oruje vaeg naroda odneti mom
narodu." Neznatno je naglasio "vaeg". "Takoe im moram podneti izvetaj."
Gladija hladno ree: "Od auroranskog vea dobili ste dozvolu da me povedete sa sobom na
Solariju pod uslovom da me i vratite."
"Nije to ba tako, gospoo. To se, dodue, moda neformalno podrazumevalo, ali ne postoji nita
napismeno. Nikakav formalni sporazum."
"Mene bi obavezivalo i ono to se neformalno podrazumeva... kao i svaku drugu civilizovanu
jedinku, D. ."
"Siguran sam da je tako, gospoo Gladija, ali mi trgovci ivimo od novca i legalno potpisanih
dokumenata. Ni pod kakvim okolnostima ja ne bih prekrio potpisani ugovor ili odbio da uinim ono
za ta sam bio plaen."
Gladija podie bradu. "Da li time elite da mi stavite do znanja kako treba da platim da biste me
odveli kui?"
"Gospoo!"
"Hajde, hajde, D. . Ne glumite uzalud preda mnom uvreenost. Ako u na vaoj planeti biti
zatvorenik, recite to otvoreno i objasnite mi zato. Hou tano da znam u kakvom se poloaju
nalazim."
"Vi niti jeste niti ete biti moj zatvorenik. Ja u, u stvari, potovati taj nepisani sporazum.
Odveu vas kui... na kraju. Meutim, prvo moram otii na Bejlisvet i vi morate poi sa mnom."
"Zato moram poi s vama?"
"Narod moga sveta e eleti da vas vidi. Vi ste junakinja sa Solarije. Spasli ste nas. Ne moete im
uskratiti priliku da promuknu klicajui vam. Pored toga, bili ste dobar prijatelj sa pretkom."
"ta oni znaju... ili misle da znaju... o tome?" upita otro Gladija.
D. . se isceri. "Nita to bi vas osramotilo, uveravam vas. Vi ste legenda, a legende su vee od
ivota... mada priznajem da bi legendi bilo lako da bude vea od vas, gospoo ... a i velikodunija. U
normalnim okolnostima, ne bih vas eleo na mom svetu, jer ne biste mogli da se pokaete vrednim
legende. Niste dovoljno visoki, dovoljno lepi, dovoljno velianstveni. Ali kada se prouje pria o
Solariji, vi ete odjednom ispunjavati sve zahteve. U stvari, moe se desiti da nee eleti da vas
puste da odete. Ne smete zaboraviti da govorimo o Bejlisvetu, planeti na kojoj se mnogo ozbiljnije
gleda na priu o pretku nego na ostalima... a vi ste deo te prie."
"Neete to iskoristiti da biste me drali u zatvoru."
"Obeavam da neu. I obeavam da u vas odvesti kui... kada budem mogao... im budem
mogao."
Gladija nekako vie nije bila onoliko ozlojeena koliko je oseala da bi imala pravo da bude.
elela je da vidi kako izgleda jedan naseljivaki svet i, konano, nije to bio bilo koji svet, ve svet
Elije Bejlija. Osnovao ga je njegov sin. On sam je na njemu proveo svoje poslednje dekade. Na
Bejlisvetu e biti stvari koje podseaju na njega... ime planete, negovi potomci, legende o njemu.
I tako je ona posmatrala planetu... i mislila na Eliju.
31.
Posmatranje joj je malo toga pruilo i ona oseti razoarenje. Nije se bog zna ta videlo kroz sloj
oblaka koji je prekrivao planetu. Donosei zakljuke na osnovu svog relativno skromnog iskustva
svemirskog putnika izgledalo joj je da je sloj oblaka gui nego to je uobiajeno za naseljene
planete. Za nekoliko asova e se spustiti i ...
Signalno svetlo zatreperi i Gladija pohita da pritisne dugme koje je oznaavalo STANI, u znak
odgovora. Posle nekoliko trenutaka ona pritisnu i dugme koje je dozvoljavalo ulazak.
D. . ue, smeei se. "Dolazim u nezgodan as, gospoo?"
"U stvari, ne", odvrati Gladija. "Moram jo samo da navuem rukavice i stavim epove za nos.
Pretpostavljam da bi trebalo da ih nosim sve vreme, ali to postaje zamorno i iz nekog razloga sve me
manje brinu infekcije."
"Prisnost raa prezir, gospoo."
"Bolje da to ne nazivamo prezirom", ree Gladija, shvativi da se i sama osmehuje.
"Zahvaljujem", ree D. . "Uskoro emo sleteti, gospoo, te sam vam doneo odelo, paljivo
sterilisano i stavljeno u ovu plastinu kesu tako da ga naseljivake ake nisu dodirnule. Jednostavno
se navlai. Neete imati potekoa i videete da prekriva sve osim nosa i oiju."
"Samo za mene, D. .?"
"Ne, ne, gospoo. Svi mi nosimo takve stvari kada smo napolju u ovo doba godine. U naoj
prestonici je sada zima i hladno je. Mi ivimo na jednom prilino hladnom svetu, sa tekim pokrovom
oblaka, velikom koliinom padavina, estim snegom."
"ak i u tropskim predelima?"
"Ne, tamo je preteno toplo i suvo. Meutim, stanovnitvo se okuplja u hladnijim oblastima. Vie
ih volimo. Deluju okrepljujue i podsticajno. Mora, koja su naseljena zemaljskim vrstama ivota, su
plodna, tako da su se ribe i druga stvorenja namnoila u velikom broju. Stoga smo dobro opskrbljeni
hranom, iako je zemljoradnja na kopnu ograniena, tako da mi nikada neemo postati itnica
Galaksije. Leta su kratka, ali dosta topla, te su plae onda prepune, mada se vama mogu uiniti
nezanimljive, poto kod nas vlada jak tabu nudizma."
"Izgleda da imate prilino udno vreme."
"To je stvar razmetaja kopna i mora, planetne orbite koja je neto nepravilnija nego veina
drugih i jo nekoliko stvari. Iskreno reeno, ne zamaram se time."
On slegnu ramenima. "To ne ulazi u sferu mog interesovanja."
"Vi ste trgovac. Pretpostavljam da niste esto na planeti."
"Tano, ali nisam trgovac zato da bih beao sa nje. Ovde mi se dopada. Ali moda bi mi se manje
dopadalo da vie na njoj boravim. Ako na taj nain gledamo na stvari, onda moemo rei da surovi
uslovi na Bejlisvetu slue jednom vanom cilju. Oni podstiu trgovinu. Bejlisvet raa mukarce koji
krstare morima u potrazi za hranom, a izmeu plovidbe morem i plovidbe kroz svemir postoji izvesna
slinost. Rekao bih da je gotovo treina svih trgovaca koji plove svemirskim koridorima sa
Bejlisveta."
"Izgledate prilino uzbueni, D. .", ree Gladija.
"Stvarno? Upravo sada razmiljam o tome kako sam dobro raspoloen. Imam razloga za to. Kao i
vi."
"Oh?"
"Pa, jasno je, zar ne? Poleteli smo ivi sa Solarije. Znamo tano u emu se sastoji solarijanska
opasnost. Domogli smo se jednog neobinog oruja koje bi moglo da zanima nau vojsku. A vi ete
biti junakinja Bejlisveta. Funkcioneri na mom svetu ve su ukratko obaveteni o dogaajima i
nestpljivo ekaju da vas pozdrave. Takoe ste junakinja ovog broda. Gotovo su se svi sa broda
dobrovoljno prijavili da vam donesu ovo odelo. Svi nestrpljivo ekaju da se nau u vaoj blizini i da
ih, da tako kaem, dodirne vaa aura."
"To je velika promena", ree Gladija suvo.
"Svakako. Nis... lan posade koga je va Denil otro kaznio..."
"Dobro se seam, D. ."
"Nestrpljiv je da vam se izvini. Takoe eli da sa sobom povede i svoja etiri druga kako bi se i
oni izvinili. I da, u vaem prisustvu, udari onoga koji je bio nepristojan. Nije on tako lo, gospoo."
"Ubeena sam da nije. Uverite ga da mu je oproteno i da je incident zaboravljen. I ako biste bili
tako dobri da sredite da se rukujem s njim i moda sa jo nekolicinom pre no to se iskrcamo. Ali ne
smete im dozvoliti da se okupe u gomili oko mene."
"Razumem, ali ne mogu vam jamiti da se u Bejligradu neete nai u brojnim gomilama... to je
glavni grad Bejlisveta. Ni na koji nain se ne mogu spreiti razni vladini funkcioneri u pokuajima da
ostvare izvestan politiki presti tako to e biti vieni s vama dok unaokolo dele osmehe i klanjaju
se."
"Jehovine mi subote! Kao to bi rekao va predak."
"Kada se spustimo, gospoo, nemojte vie upotrebljavati tu re. To je izraz koji je samo on
upotrebljavao. Bilo ko drugi da ga upotrebi, taj se smatra nevaspitanim. Bie govora, zdravica i svih
vrsta besmislenih formalnosti. ao mi je, gospoo."
Ona zamiljeno ree: "Moglo je proi i bez toga, ali pretpostavljam da se to vie ne moe
spreiti."
"Ne moe, gospoo."
"Koliko e to potrajati?"
"Dok se ne umore. Moda nekoliko dana, ali bie raznovrsnosti i u tome."
"A koliko emo ostati na planeti?"
"Dok se ja ne umorim. Izvinite, gospoo, ali eka me mnogo posla... moram obii mnoga mesta...
mnoge prijatelje..."
"ene s kojima ete voditi ljubav."
"Avaj, i te ljudske slabosti nisu mi strane", ree D. , iroko se osmehnuvi.
"Sve inite, ali nikada ne zabrljate."
"To je moja slabost. Nikako ne mogu da zabrljam."
Gladija se osmehnu. "Niste vi ba potpuno itavi, zar ne?"
"Nikad nisam ni tvrdio da jesam. Ali pored toga, takoe se moram pozabaviti dosadnim stvarima
kao to su zahtevi mojih oficira i posade da posete svoje porodice i prijatelje, da se naspavaju i malo
zabave na planeti. I, ako se slaete, treba uzeti u obzir i oseanja neivih predmeta, brod treba
popraviti, ponovo ispolirati, osveiti i napuniti gorivom. Sve same sitnice."
"I koliko je vremena potrebno da se obave sve te sitnice?"
"Moda i meseci. Ko zna?"
"A ta u ja raditi u meuvremenu?"
"Moete obii na svet, proiriti vidike."
"Ali va svet nije ba omiljeno izletite Galaksije."
"I to je tano, ali pokuaemo da vas zabavimo." On pogleda na sat. "Jo jedno upozorenje,
gospoo. Ne navodite svoje godine."
"Zato bih to inila?"
"Moe vam se omai kada se budete pozivali na neto. Od vas e oekivati da kaete nekoliko
rei i vi biste, na primer, mogli rei, 'Tokom vie od dvadeset tri dekade moga ivota nikada mi nije
bilo toliko milo to nekoga vidim kao to mi je sada milo to vidim narod Bejlisveta.' Ako doete u
iskuenje da neto kaete u uvodnom govoru, uzdrite se."
"Hou. U svakom sluaju nemam uopte nameru da se koristim hiperbolama. Ali, iz iste
radoznalosti, elela bih da znam zato?"
"Jednostavno zbog toga to je za njih bolje da ne znaju koliko vam je godina."
"Ali oni znaju koliko mi je godina, zar ne? Znaju da sam bila prijateljica vaeg pretka i poznato im
je pre koliko je on vremena iveo. Ili oni moda misle" ... ona ga pogleda suzivi oi... "da sam ja
daleki potomak one Gladije?"
"Ne, ne, znaju ko ste i koliko ste stari, imaju to u glavi...", on se kucnu po elu, "...ali verovatno
ste primetili da malo ljudi ume glavom da se koriste."
"Da, primetila sam. ak i na Aurori."
"To je dobro. Ne bih voleo da su Naseljivai to se toga tie izuzeci. Na kraju krajeva, vi
izgledate kao da vam je..." on napravi pauzu odmeravajui je, "...etrdeset, moda etrdeset pet, i oni
e vas kao toliko staru i prihvatiti u svojim crevima gde je smeten mehanizam za razmiljanje
prosene osobe. Ako ih vi ne ubedite u suprotno, pominjui svoju stvarnu starost."
"Ima li uopte razlike?"
"Ima li? Vidite, prosean Naseljiva odista ne eli robote. On ih ne voli, ne eli. Zadovoljni smo
to se u tome razlikujemo od Svemiraca. Drugaije stoji stvar sa dugakim ivotom. etrdeset dekada
je znatno vie od deset."
"Svega nekolicina od nas dosegne granicu od etrdeset dekada."
"A i nas svega nekolicina dosegne granicu od deset dekada. Mi propovedamo prednosti kratkog
ivota... kvalitet nasuprot kvantitetu, brzinu evolucije, svet koji se stalno menja... ali ne moe ljude
usreiti to to ive deset dekada kada zamiljaju da bi mogli poiveti etrdeset, pa tako u izvesnim
situacijama propaganda stvara suprotan efekat i najbolje je o tome utati. Kao to i sami moete
pretpostaviti, oni ne viaju esto Svemirce, te tako nemaju prilike da keze zube zbog injenice da
Svemirci izgledaju mladi i krepkiji ak i kada su dva puta stariji i od najstarijeg Naseljivaa koji je
ikada iveo. To e videti u vama i ako porazmisle o tome, uznemirie se."
Gladija gorko ree: "Da li biste eleli da im odrim govor u kome u izneti tano ta znai iveti
etrdeset dekada? Da im kaem koliko godina se nadivi prva nada, a da ne govorimo o prijateljima i
poznanicima. Da im ispriam o besmislenosti imanja dece i porodice; o beskonanim smenjivanjima
mueva, o zamagljenim nezvaninim vezama izmeu i za vreme braka; o vremenu kada shvatite da ste
videli sve to ste eleli da vidite i uli sve to ste eleli da ujete i kada zakljuite da vie niste u
stanju da smislite nita novo, o tome kako se zaboravlja ta je to uzbuenje i otkrie i kako svake
godine postajete svesniji u kojoj meri se dosada moe pojaati?"
"Ljudi sa Bejlija ne bi poverovali u to. Mislim da ne bih ni ja. Da li se tako oseaju svi Svemirci
ili vi to izmiljate?"
"Zasigurno znam samo to kako se ja oseam, ali posmatrala sam ostale kako tamne s godinama;
posmatrala sam kako postaju sve mrzovoljniji, kako im ambicije postaju sve manje i kako se sve
manje razlikuju jedni od drugih."
D. . stisnu usne i natmuri se: "Da li je meu Svemircima velika stopa samoubistava? Nisam uo
za to."
"Ona je na nuli."
"Ali to se ne uklapa u ono to govorite."
"Razmislite! Okrueni smo robotima iji je zadatak da nas odravaju u ivotu. Nema naina da
izvrimo samoubistvo kada su nai otrooki i aktivni roboti uvek oko nas. Sumnjam da bi ikome od
nas uopte palo na pamet da to proba. Ne bi ni meni, ako ni zbog ega drugog, a ono zbog pomisli na
to ta bi tako neto znailo za sve moje kune robote, a ponajvie za Denila i iskara."
"Ali oni, u stvari, nisu ivi. Oni nemaju oseanja."
Gladija odmahnu glavom. "Tako govorite samo stoga to nikada niste iveli s njima. U svakom
sluaju, mislim da ste precenili elju za produenim ivotom meu vaim ljudima. Vi znate koliko mi
je godina, vi me gledate, ali ipak vam to ni najmanje ne smeta."
"Zato to sam ubeen da svetovi Svemiraca moraju ieznuti i izumreti, da su svetovi Naseljivaa
ti koji predstavljaju nadu budunosti oveanstva, kao i da je naa kratkovenost ono to e to
osigurati. Upravo sluajui vas, pod pretpostavkom da je sve to ste rekli tano, postajem sve
ubeeniji da je tako."
"Nemojte biti samo suvie ubeeni. Moe se desiti da razvijete vlastite nepremostive probleme...
ako to ve niste uinili."
"I to je mogue, gospoo, ali sada moram da vas ostavim. Brod se sprema za sputanje i ja moram
inteligentno buljiti u kompjuter koji to kontrolie ili niko nee verovati da sam kapetan."
On se udalji, a ona izvesno vreme ostade zaokupljena mranim mislima, steui prstima kesu u
kojoj se nalazilo odelo.
Na Aurori je postigla oseanje ravnotee, pronala je nain da pusti ivot da mirno protie. Obrok
za obrokom, dan za danom, godinje doba za godinjim dobom - sve je to proticalo i taj mir ju je
gotovo izolovao od tegobnog oekivanja jedine preostale pustolovine, i to one poslednje - smrti.
Upravo je bila na Solariji i u njoj su se razbudila seanja na detinjstvo koje je odavno prolo na
jednom svetu koga odavno nije bilo, tako da je mir bio uzdrman... moda zauvek... i ona je sada
leala nepokrivena i naga pred uasom daljnjeg ivota.
ta bi moglo nadoknaditi nestali mir?
Ona uhvati na sebi iskarov nejasan i sjajan pogled i ree: "Pomozi mi da se izborim s ovim,
iskare."
32.
Bilo je hladno. Nebo je bilo sivo i vazduh je svetlucao od slabog snega. Mrlje prhkog snega
kovitlale su se na sveem povetarcu, a daleko s druge strane kosmodroma Gladija je mogla da vidi
krupne nanose.
Tu i tamo nalazile su se gomile okupljenog sveta, koje su postavljene prepreke zadravale da se
suvie ne priblie.
Nosili su odela razliitih tipova i boja i svi su izgledali kao naduveni, pretvarajui se u gomilu
bezoblinih predmeta sa oima. Neki su nosili vizire koji su providno svetlucali preko njihovih lica.
Gladija pritisnu uz lice aku u rukavici bez prstiju. Samo joj je nos bio hladan, inae joj je bilo
dovoljno toplo. Odelo izgleda nije samo izolovalo; kao da je i samo isputalo toplotu.
Ona se osvrnu iza sebe. Denil i iskar bili su odmah iza nje i svaki je na sebi imao odelo.
U poetku se tome protivila. "Njima nisu potrebna odela. Oni su neosetljivi na hladnou."
"Ubeen sam u to", rekao je D. , "ali vi kaete da bez njih neete nikuda poi, a mi ne moemo
dozvoliti da se Denil izlae hladnoi dok bude tamo sedeo. To bi izgledalo neprirodno. Takoe ne
elimo da izazivamo neprijateljstvo, suvie jasno stavljajui do znanja da imate robote."
"Moraju znati da sam povela sa sobom robote, a iskara e u svakom sluaju odati njegovo lice...
ak i u odelu."
"Mogu oni to da znaju", ree D. , "ali postoje izgledi da o tome nee razmiljati ako ne budu na
to primorani... te ih stoga nemojmo primoravati."
Sada ju je D. . usmeravao prema jednom povrinskom vozilu sa providnim krovom i stranama.
"elee da vas vide dok budete prolazili, gospoo", ree on smeei se.
Gladija se smesti s jedne strane, a D. . s druge. "Ja sam ko-junak", ree on.
"Da li to cenite?"
"Oh, da. To znai da e moja posada dobiti bonus, a ja moda unapreenje. To ne potcenjujem."
Uoe i Denil i iskar i sedoe na sedita koja su suelice bila okrenuta ovim ljudskim biima.
Denil nasuprot Gladiji; iskar nasuprot D. .-u.
Ispred njih se nalazilo jedno neprovidno povrinsko vozilo, a niz od desetak istih stajao je iza
njih. Iz okupljene gomile ulo se klicanje i videla uma ruku koje su mahale. D. . se osmehnuo i
podigao ruku u znak odgovora, te stavio do znanja Gladiji da uini to isto. Ona nemarno mahnu. U
kolima je bilo toplo, te joj se nos otkravio.
Ona ree: "Ovi prozori veoma neprijatno svetlucaju. Mogu li se otvoriti?"
"Bez sumnje, ali neemo ih otvoriti", ree D. . "To je najneprobojnije polje sile koje smo mogli
da uspostavimo. Ono napolju su entuzijasti i bili su pretraeni, ali nekom je moda uspelo da sakrije
oruje, a mi ne elimo da budete povreeni."
"Hoete da kaete da bi neko mogao da pokua da me ubije?"
Denilove oi su mirno skenirale gomilu s jedne strane kola; iskarove, pak, s druge strane.
"To je malo verovatno, gospoo, ali vi ste Svemirka, a Naseljivai ne vole Svemirce. Nekolicina
ih moda toliko u sebi mrzi da bi u vama jedino mogli videti svemiratvo. Ali, ne brinite. ak da i
neko pokua - to je, kao to rekoh, malo verovatno - nee uspeti."
Kolona vozila krenu, svi zajedno i bez cimanja.
Gladija napola ustade u udu. Nikoga nije bilo iza pregrade. "Ko vozi?" upita ona.
"Kola su potpuno komjuterizovana", ree D. . "Pretpostavljam da kola Svemiraca to nisu?"
"Imamo robote koji ih voze."
D. . nastavi da odmahuje, a Gladija mu se automatski pridrui. "Mi ih nemamo", ree on.
"Ali kompjuter je u osnovi isto to i robot."
"Kompjuter ne oponaa oveka i nikome se ne namee. Bilo kolike da su njihove meusobne
slinosti u tehnolokom pogledu, psiholoki su oni neizrecivo udaljeni jedni od drugih. "
Gladija je promatrala okolinu i zakljuila da je ova deprimirajue ogoljena. Iako je imala u vidu
da je zima, ipak je bilo neeg prekomerno samotnog u razbacanim, bezlisnim bunovima i retkom
drveu, ija je ukoena i beivotna pojava samo jo vie isticala smrt koja je, kako se inilo,
posezala za svime.
D. . ree, primetivi njenu potitenost i dovevi je u vezu sa pogledima koje je upuivalo tamo-
amo: "Sada ne izgleda bogzna kako, gospoo. Mada u leto nije tako loe. Ima travnatih ravnica,
vonjaka, itnih polja..."
"uma?"
"Nema divljih uma. Mi smo jo svet u razvoju. Jo ga oblikujemo. Imali smo na raspolaganju tek
neto vie od veka i po. Prvi korak se sastojao u tome da obradimo mesta za stanovanje prvih
Naseljivaa, koristei se uvezenim semenjem. Zatim smo smestili ribe i sve vrste beskimenjaka u
okeane, trudei se, koliko smo mogli, da vaspostavimo ekologiju koja e sama sebe izdravati. To je
dosta lak proces... ako je povoljna okeanska hemija. Ako nije, onda se planeta ne moe naseliti bez
prethodnog jakog menjanja hemijskog sastava, a to u praksi nikada nije isprobano, mada postoji sva
sila planova za takvu jednu proceduru. U svakom sluaju, ulaemo napor da nam zemlja procveta. to
uvek teko i sporo biva."
"Da li su svi svetovi Naseljivaa sledili taj put?"
"Slede ga. Nijedan nije stvarno okonan. Bejlisvet je najstariji, a ni mi nismo jo gotovi. Za
narednih nekoliko vekova svetovi Naseljivaa bie bogati i puni ivota - kako na kopnu tako i u
moru... mada e do tada biti jo novijih svetova koji e se probijati kroz razliite preliminarne etape.
Siguran sam da su i svetovi Svemiraca proli kroz isti proces."
"Pre mnogo vekova... ali mislim da je to kod nas izvedeno sa manje napora. Imali smo robote da
nam pomognu."
"Snai emo se", odvrati kratko D. .
"A ta je sa uroenikim ivotom... biljkama i ivotinjama koji su se razvili na ovom svetu pre no
to su prispela ljudska bia?"
D. . slegnu ramenima. "Nisu uopte vredna pomena. Sve su to male i nemone stvari. Razume se
da se naunici zanimaju za njih, tako da uroeniki ivot jo postoji u naroitim akvarijumima,
botanikim batama, zoolokim vrtovima. Ima jo dosta neizmenjenih vodenih povrina i znatnih
pojaseva tla koji nisu nadohvat ruke. Neto uroenikog ivota jo postoji tamo napolju u divljini."
"Ali ti pojasevi divljine e na kraju biti izmenjeni."
"Nadamo se da hoe."
"Zar ne oseate da planeta, u stvari, pripada tim beznaajnim, malim i nemonim stvarima?"
"Ne. Nisam u toj meri sentimentalan. I ta planeta i cela Vaseljena pripadaju razumu. Svemirci se
slau s tim. Gde je uroeniki ivot Solarije? Ili Aurore?"
Kolona vozila, koja je krivudavo napredovala od kosmodroma, sada je stigla do jednog
zaravnjenog, asfaltiranog poteza na kome se videlo nekoliko niskih zgrada sa kupolama.
"Ovo je glavni trg", ree tiho D. . "Posredi je slubena ila kucavica planete. Ovde su smetene
kancelarije vlade, ovde se odrava planetni kongres, tu se nalazi i predsednikova palata i tako dalje."
"ao mi je D. , ali ovo nije ba upeatljivo. Sve su to male i nezanimljive zgrade.
D. . se osmehnu. "Ono to vidite, gospoo, samo je prigodni vrh. Same zgrade su smetene ispod
zemlje... i sve su meusobno povezane. Sve je to, u stvari, jedan jedinstveni kompleks, kompleks koji
jo raste. To je, znate, jedan pravi grad. On, zajedno sa okolnim oblastima za stanovanje, sainjava
Bejligrad."
"Da li vam je namera da na kraju sve bude smeteno ispod zemlje? Ceo grad? Ceo svet?"
"Veina nas se nada da emo stvoriti jedan podzemni svet."
"Na Zemlji imaju podzemne gradove, koliko znam."
"Tako je, gospoo. Takozvane eline peine."
"Znai, vi ih ovde oponaate?"
"Nije to puko oponaanje. Dodajemo vlastite ideje i... Zaustavljamo se polako, gospoo, ubrzo e
nas zamoliti da iziemo. Zatvorio bih sve otvore na odelu da sam na vaem mestu. Poznato je
fijukanje vetra na trgu u zimskom razdoblju."
Gladija ga poslua, dosta petljajui dok je pokuavala da spoji ivice otvora. "Kaete da to nije
puko oponaanje."
"Nije. Mi nae podzemlje projektujemo stalno imajui na umu vreme. Poto je naa klima u celini
neto otrija od zemaljske, potrebne su neke arhitektonske izmene. Ako se pravilno gradi, onda
gotovo da nije potrebna energija za zagrevanje kompleksa zimi, a za hlaenje leti. Mi odista na neki
nain zimi odravamo temperaturu bar delimino, koristei uskladitenu toplotu od prethodnog leta, a
hladovinu leti hladnoom od prethodne zime."
"ta je sa ventilacijom?"
"Na to ode izvesna koliina uteda, ali ne celokupna. Stvar funkcionie, gospoo, i jednog dana i
nae graevine e biti kao one na Zemlji. To nam je, razume se, krajnji cilj: da Bejlisvet bude odraz
Zemlje."
"Nisam imala pojma da je Zemlja toliko divna da bi neko mogao poeleti da napravi njenu
imitaciju", ree Gladija neozbiljno.
D. . je otro pogleda. "Takve ale zadrite za sebe dok ste sa Naseljivaima, gospoo... ak i
kada sam samo ja u pitanju. Zemlja nije predmet za alu."
Gladija ree: "Izvinite, D. . Nisam mislila nita loe."
"Niste bili upueni u stvari. Ali sada jeste. Hajde da iziemo."
Bona vrata na vozilu beumno se otvorie i D. . se okrete na seditu, te izie. On zatim isprui
jednu aku da pomogne Gladiji i ree: "Obratiete se planetnom kongresu, znate, u koji e se ugurati
svaki vladin funkcioner kome to poe za rukom."
Gladija, koja je ispruila aku da prihvati D. .-ovu i koja je ve bolno oseala hladan vetar na
licu, iznenada se trgnu unatrag. "Moram se nekom obratiti? To mi niste rekli."
D. . je izgledao iznenaen. "Mislio sam da se to podrazumeva."
"Ali ne podrazumeva se. Ne mogu se ja nikome obratiti. Nikada nisam nita slino uradila."
"Morate. Nije to nita strano. Treba samo izgovoriti nekoliko rei posle dugakih i dosadnih
pozdravnih govora."
"Ali ta bih ja mogla da kaem?"
"Nita veliko, uveravam vas. Samo neto o miru, ljubavi i bla, bla... Posvetite tome pola minute.
Navrljau vam neto, ako elite."
Gladija izae iz kola, a za njom i njeni roboti. U glavi joj je vladao komar.
GOVOR
33.
Kada su uli u zgradu, skinuli su odela i predali ih pomonicima. I Denil i iskar su uinili isto, a
pomonici su stali da upuuju otre poglede prema ovom drugom, oprezno mu se pribliavajui.
Gladija je nervozno umetnula svoje epove za nos. Nikada ranije nije se nala u gomili
kratkovenih ljudskih bia... kratkovenih delimino i stoga, znala je (ili su joj tako bar uvek
govorili), to su se u njihovima telima nastanjivale hronine zaraze i horde parazita.
Ona proaputa: "Hou li ponovo dobiti svoje odelo?"
"Nosiete samo svoje i niije vie", ree D. . "Nalazie se na sigurnom i u meuvremenu e biti
sterilizovano zraenjem."
Gladija je oprezno gledala unaokolo. inilo joj se nekako da je ak i optiki kontakt nekako
opasan.
"Ko su ti ljudi?" ona pokaza na nekolicinu u odei jarkih boja i sa orujem.
"Sluba obezbeenja, gospoo", odvrati D. .
"ak i ovde? U zgradi vlade?"
"Svakako. A kada se naemo na platformi, od publike e nas deliti zavesa od polja sile."
"Zar nemate poverenja u vlastito zakonodavno telo?"
D. . se napola osmehnu. "Ne u potpunosti. Ovo je jo sirov svet i mi sledimo svoj vlastiti put.
Jo nismo izbrusili sve ivice, a nemamo ni robote da bdiju nad nama. Zatim, tu su i manje vojne
stranke; imamo nae ratne jastrebove."
"ta su to ratni jastrebovi?"
Veina itelja Bejlisveta bila je ve poskidala svoja odela i sluila se piem. Vazduh je bio
ispunjen nerazumljivim glasovima i mnogi su zurili u Gladiju, ali joj niko nije priao da popria.
Bilo joj je jasno da su oko nje namerno ostavili neto slobodnog prostora.
D. . primeti kako pogledom prelazi s jedne na drugu stranu i pravilno to protumai. "Reeno im
je", napomenu on, "da biste cenili ako vas ne gurkaju. Mislim da shvataju va strah od zaraze."
"Nadam se da se nisu uvredili."
"Moda i jesu, ali u vaem drutvu nalazi se i neto to je nedvosmisleno robot, a veina
stanovnika Bejlisveta ne eli time da se zarazi. A posebno ne ratni jastrebovi."
"Niste mi rekli ko su oni?"
"Hou ako budemo imali dovoljno vremena. Vi, ja i ostali sa platforme uskoro emo morati da se
pomerimo. Veina Naseljivaa misli da e Galaksija jednom njima pripadati, da Svemirci nee i ne
mogu uspeno da okonaju nadmetanje u irenju. Takoe znamo da e za to biti potrebno dosta
vremena. Mi to neemo doiveti. Verovatno ni naa deca. Kako stvari stoje, moda e biti potrebno i
hiljadu godina. Ratni jastrebovi ne ele da ekaju. ele odmah da srede stvar."
"ele rat?"
"Ne kau oni to otvoreno. I ne nazivaju sebe ratnim jastrebovima. Tako ih zovemo mi, razumni
ljudi. Oni sebe nazivaju zemaljskim supremasticima. Konano, teko je raspravljati se sa ljudima koji
javno kau da ele prevlast Zemlje. Svi mi to elimo, ali veina nas ne oekuje da se to nuno dogodi
sutra i ne besni to se to nee dogoditi sutra."
"Mogu li me ti ratni jastrebovi napasti? Fiziki?"
D. . joj dade znak da krene napred. "Mislim da bi trebalo svi da krenemo, gospoo. Svrstavaju
nas. Ne, mislim da vas nee bukvalno napasti, ali uvek je dobro biti obazriv."
Gladija koraknu unazad kada joj D. . pokaza njeno mesto u povorci.
"Ne idem bez Denila i iskara, D. . Nigde ne idem bez njih. ak ni na platformu. A naroito ne
posle onoga to ste mi upravo rekli o ratnim jastrebovima."
"Mnogo traite, gospoo."
"Obrnuto, D. . Ja nita ne traim. Povedite me smesta kui... zajedno sa mojim robotima."
Gladija je napeto promatrala D. .-a koji se pribliavao jednoj maloj grupi funkcionera. Ona se
lagano nakloni drei ruke sputene, a ake spojene. Gladija je pretpostavljala da stanovnici
Bejlisveta na taj nain iskazuju potovanje.
Nije ula ta je D. . govorio, ali su joj umom promicale najbolnije i potpuno nedovoljne
primisli. Ako na bilo koji nain pokuaju da je odvoje od njenih robota protiv njene volje, Denil i
iskar e sasvim sigurno preduzeti sve da to spree. Oni bi, u tom sluaju, delali suvie brzo i suvie
precizno da bi, u stvari, mogli ikoga da povrede... ali straari iz obezbeenja bi sigurno smesta
upotrebili svoje oruje.
To bi morala da sprei po svaku cenu - moda bi pomoglo ako bi se pretvarala da se svojevoljno
rastaje od Denila i iskara, te da ih zamoli da ostanu i saekaju je. Kako bi mogla to da uini?
Nikada u ivotu nije bila potpuno liena robota. Kako bi mogla da se osea bezbedna bez njih? Ali
ta je bila alternativa?
D. . se vratio. "Va status junakinje, gospoo, predstavlja vredan poen u cenkanju. Ali i ja sam,
razume se, ubedljiv momak. Vai roboti mogu poi sa vama. Na platformi e sedeti iza vas i nalazie
se u senci. U ime pretka, gospoo, molim vas, ne skreite panju na njih. Nemojte ih ak ni gledati."
Gladija odahnu: "Dobar ste vi momak, D. .", ree ona drhtavo. "Hvala vam."
Ona zauze svoje mesto blizu ela povorke; sa leve strane nalazio joj se D. , a pozadi Denil i
iskar, a iza njih dugaka kolona funkcionera oba pola.
Jedna Naseljivaica, koja je nosila neto to je liilo na simbol poloaja, paljivo je odmerila
povorku, klimnula, stala na elo i krenula. Svi su je sledili.
Gladija postade svesna muzike koja je dopirala do njih; bio je to neki jednostavni ritam za
mariranje koji se ponavljao i ona se zapita ne oekuje li se od nje da koraa na neki odreeni nain.
(Obiaji se veoma izrazito i iracionalno razlikuju od jednog sveta do drugog, pomisli ona.)
Krajikom oka osmotrila je D. .-a i primetila da on lagano ide napred nepromenjenim korakom.
Gotovo da se vukao. Ona s neodobravanjem napui usne i stade da koraa ritmiki, uzdignute glave i
ukoene kime. Poto joj nije bilo nametnuto kako da koraa, odluila je da to ini onako kako se njoj
dopadalo.
Izili su na pozornicu, a im su se tamo nali, iz proreza u podu glatko su se pojavile stolice.
Povorka se raspala, ali D. . ju je ovla uhvatio za rukav i ona krenu za njim. Roboti su je sledili.
Zaustavila se ispred sedita koje joj je D. . pokazao. Muzika postade glasnija, ali svetla vie
nisu bila onako jaka kao malopre. A zatim, posle gotovo nemogue dugog ekanja, Gladija oseti da je
D. .-ova aka gura lagano nadole. Ona sede kao i svi ostali.
Bila je svesna jedva primetnog svetlucanja zavese od polja sile, a iza sebe publike koja je brojala
nekoliko hiljada osoba. U amfiteatru koji se strmo penjao navie sva su mesta bila popunjena. Svi su
bili odeveni u odeu zagasitih boja, smeu i crnu, i nije primeivala veliku razliku meu polovima.
(Ukoliko je uopte mogla da ih raspoznaje?) Straari iz obezbeenja stajali su u prolazima u svojim
zelenim i grimiznim uniformama. Nije bilo nikakve sumnje da su ih svi lako raspoznavali. Mada,
pomisli Gladija, to je s druge strane, znailo da su izvrsne mete.
Ona se okrenu D. .-u i ree: "Imate veoma obimno zakonodavno telo."
D. . lagano slegnu ramenima. "Mislim da su se ovde okupili svi iz vladinog aparata, sa
supruzima ili suprugama i gostima. To govori o vaoj popularnosti, gospoo."
Prelazila je pogledom po publici zdesna nalevo, pa nazad, pokuavajui da krajikom oka ugleda
bilo Denila bilo iskara - kako bi se uverila da su tu. A zatim buntovno pomisli kako se nita nee
dogoditi ako im i uputi jedan brz pogled, te namerno okrenu glavu. Bili su tamo. Takoe je uhvatila
D. .-ovo ogoreno prevrtanje oima.
Poelo je iznenada, poto je snop svetlosti pao na jednu od osoba na pozornici, dok je ostatak
prostorije zapao u jo jau senku.
Osoba na koju je pao snop svetlosti ustade i poe da govori. Glas mu nije bio ba naroito jak, ali
Gladija je mogla da uje veoma slabi odjek od zidova. Mora da prodire kroz sve pukotine te velike
dvorane, pomisli ona. Da li je to neki krajnje neupadljiv ureaj, koji nije videla, pojaavao zvuk, ili
je u pitanju bio naroito akustian oblik dvorane? Nije znala, ali podstakla je svoja zbunjujua
nagaanja da se nastave, jer to ju je, naas, oslobodilo potrebe da slua ono o emu je bilo govora.
U jednom trenutku zaula je kako neko iz publike tiho izgovara: "Kuakenbu". Ali zbog savrene
akustike (ako je to bilo u pitanju) verovatno e izgovorena re proi neprimeeno.
Re joj nita nije znaila, ali sudei prema tihom i kratkom smehu koji je prohujao publikom,
pretpostavila je da je u pitanju neka vulgarna re. Zvuk je zamro gotovo istog asa i Gladiju je
prilino zadivila dubina tiine koja je nastupila.
Moda je publika morala da bude mirna poto je odaja tako akustina da se mogao uti svaki zvuk,
jer bi u suprotnom buka i zbrka bili nepodnoljivi. A onda, kada im je jednom prelo u naviku da
ute, te je buka meu publikom postala tabu, sve sem tiine bilo je nezamislivo. Sem kada bi poriv da
se izgovori "kuakenbu" postao neizdriv, pomisli ona.
Gladija shvati da joj se misli zapliu i da joj se oi sklapaju. Ona se uspravi na stolici uz mali
trzaj. Ljudi sa ove planete su pokuavali da joj iskau ast, te ako bi zaspala za vreme ceremonije,
time bi ih sigurno neoprostivo uvredila. Pokuala je da ostane budna, trudei se da prati govor, ali to
kao da ju je jo vie uspavljivalo. Umesto toga, poela je da grize unutranjost usta i duboko da die.
Jedan za drugim govorila su tri funkcionera ni mnogo dugako ni mnogo kratko, a zatim se Gladija
odjednom sasvim razbudila kada je snop svetlosti pao s njene leve strane, te je D. . ustao da govori
i ostao da stoji ispred svoje stolice. (Nije li ona ipak odremala uprkos svim svojim naporima... dok
ju je posmatralo hiljadu pari oiju?)
Izgledao je potpuno oputeno sa palevima zataknutim za opasa.
"Mukarci i ene Bejlisveta", poe on, "funkcioneri, zakonodavci, asne voe i bratski narode
planete, uli ste poneto o onome to se dogodilo na Solariji. Znate da smo doiveli potpuni uspeh.
Znate da je gospoa Gladija sa Aurore doprinela tom uspehu. Dolo je vreme da pred vas iznesemo i
neke pojedinosti koje treba da uju i svi moji sunarodnici to nas gledaju putem hipervizije."
On stade da opisuje dogaaje u ublaenom obliku i Gladija uhvati sebe kako se poteno zabavlja
uoavajui u emu se sastoji priroda tog ublaavanja. Vlastiti poraz donekle je prebacio na
humanoidnog robota. iskar uopte nije bio pomenut; Denilova uloga umanjena je do krajnosti; a
Gladijina krajnje naglaena. Incident je prerastao u dvoboj dve ene - Gladije i Landari - a pobedu su
izvojevali Gladijina hrabrost i autoritet.
D. . konano ree: "A sada, gospoa Gladija, Solarijanka po roenju, Auroranka po mestu
stanovanja, ali stanovnik Bejlisveta po delu..." Kod poslednjih rei prolomio se jak pljesak,
najglasniji do tada, jer su raniji govornici bili mlako pozdravljeni.
D. . podie ruku traei tiinu koja se smesta i uspostavi. On zatim zakljui: "... koja e vam se
obratiti."
Snop svetlosti pade na Gladiju, a ona se okrenu ka D. .-u, osetivi iznenadnu paniku. U uima joj
je odzvanjo pljesak; ak je i D. . tapao. Koristei aplauz kao paravan, on se nagnu ka njoj i
proaputa: "Sve ih volite, elite mir, a kako niste nikakav politiar niste navikli da drite duge govore
u kojima se malo ta kae. Recite to i sedite."
Gledala ga je ne shvatajui ta joj govori, jer je bila suvie nervozna da bi ula njegove rei.
Ustala je i nala se licem u lice sa beskrajnom gomilom ljudi.
34.
Kada se Gladija nala licem okrenuta prema pozornici, proe je oseanje (i to ne prvi put u
ivotu) da je veoma sitna. Svi mukarci na pozornici bili su vii od nje, kao uostalom i one tri ene.
inilo joj se da je svi oni nadvisuju iako su sedeli, a ona stajala. A to se tie publike, koja je sada
ekala u gotovo preteoj tiini, bila je gotovo ubeena da su svi do jednog u svemu vei od nje.
Ona duboko udahnu i ree: "Prijatelji..." ali to ispade kao slabaan zviduk kome je nedostajalo
daha. Ona proisti grlo (to odjeknu kao gromovito struganje) te pokua ponovo.
"Prijatelji!" Ovog puta je njen glas zazvuao neto normalnije. "Svi ste vi potomci Zemljana, svi
odreda. Ja potiem od ljudi sa Zemlje. Ne postoji nijedno ljudsko bie na svim nastanjenim
svetovima... bilo da su u pitanju svetovi Svemiraca, Naseljivaa ili sama Zemlja... koje nije
Zemljanin po roenju ili po poreklu. Sve ostale razlike se gube pred tom neumitnom injenicom."
Oi joj zasvetlucae dok je okretala glavu nalevo ka D. .-u. Videla je da se on jedva primetno
osmehuje i da mu je jedan kapak zaigrao kao da se sprema da namigne.
Ona nastavi. "To bi trebalo da nam bude nit vodilja u svemu to mislimo i to inimo. Svima vam
zahvaljujem to me smatrate za bratsko ljudsko bie i to ste me u svojoj sredini doekali
dobrodolicom, ne obazirui se na mogue kvalifikacije koje su vam se mogle uiniti primamljive i
pod koje ste mogli da me povedete. Zbog toga, i u nadi da e uskoro nastupiti dan kada e esnaest
milijardi ljudskih bia, ivei u ljubavi i slozi, smatrati sebe samo za ljudska bia i nita vie... niti
ita manje... ja vas ne smatram samo za prijatelje ve i za roake i roakinje."
Prolomio se aplauz koji ju je zapljusnuo i Gladija napola sklopi oi u olakanju. Ostala je da stoji
kako bi aplauz i dalje potrajao i obavio je dobrodolim nagovetajem da je govorila dobro i... to je
bilo vanije... dovoljno. Kada je aplauz poeo da slabi, ona se osmehnula, naklonila na levu i desnu
stranu i poela da se sputa na stolicu.
Ali tada se zauo jedan glas iz publike. "Zato ne govorite solarijanski?"
Sledila se na pola puta do stolice i zaprepaeno pogledala u D. .-a.
On lagano odmahnu glavom i neujnousnama oblikova rei: "Ne obraajte panju." Dao joj je
znak da sedne to je neprimetnije mogao.
Zurila je u njega sekund ili dva, a zatim je shvatila da mora da izgleda krajnje smeno, ovako
ukoena na pola puta do sedita. Istog asa se ispravila i uputila publici jedan brzi osmeh dok je
glavu okretala s jedne na drugu stranu. Po prvi put je postala svesna predmeta u stranjem delu ija su
sjajna soiva bila uperena u nju.
Pa da! D. . je pomenuo da se ova procedura prenosi putem hipertalasa. To sada kao da i nije bilo
vano. Odrala je govor, tapali su joj i nalazila se licem u lice sa publikom koju je mogla da vidi,
uspravna i nimalo nervozna. Dodaci koje nije videla uopte sada vie nisu bili vani.
I dalje se osmehujui, ona poe: "Shvatila sam to kao prijateljsko pitanje. elite da vam pokaem
ono to znam. Koliko vas eli da govorim kao to bi govorila jedna Solarijanka? Ne oklevajte.
Podignite desnu ruku."
Podie se nekoliko desnih ruku.
Gladija ree: "Humanoidni robot na Solariji uo me je kako govorim solarijanski. To je bilo ono
to ga je na kraju porazilo. Hajde... da vidim sve koji bi eleli da uju kako to zvui."
Podie se jo desnih ruku i u trenutku se publika pretvori u more podignutih ruku. Gladija oseti
kako je neija aka vue za nogavicu pantalona, ali je ona jednim brzim pokretom odgurnu.
"Odlino. Sada moete spustiti ruke, roaci i roake. Sada govorim standardnim galaktikim
jezikom kojim i vi govorite. Meutim, ja ga izgovaram kao to to ine Aurorani i znam da me svi vi
razumete iako vam se moj izgovor moda ini smean, a moj vas izbor rei ponekad pomalo zbunjuje.
Primetiete da je moj nain govora nalik zapevanju i ide gore-dole... gotovo kao da pevuim rei. To
uvek svima, koji nisu Aurorani, zvui smeno, ak i drugim Svemircima.
S druge, pak, strane, ako preem na solarijanski nain govora, kao to to sada inim, smesta ete
uoiti da vie nema zapevanja i da izgovor postaje bogat grlenim suglasicama 'r' i 's' kojima nikad
krrraja... narrroito onda kada nema nijednog 'rrr' na glasovnom vidiku."
Publika prsnu u smeh, a Gladija ostade ozbiljna. Na kraju ona podie ruke uvis, a zatim ih otro
spusti nadole, pa odrui, te smeh prestade.
"Meutim", ree ona, "verovatno nikada vie neu stii do Solarije, tako da ubudue neu imati
prilike da koristim solarijanski dijalekat. A dobri kapetan Bejli" ... ona se okrenu i delimino nakloni
u njegovom pravcu, primetivi da mu je elo dobro oroeno znojem... "me je obavestio da se ne zna
kada u krenuti nazad na Auroru, tako da u se morati odrei i auroranskog dijalekta. Preostaje mi
jedino da ponem da se sluim dijalektom Bejlisveta, koji u smesta poeti da uvebavam."
Ona zakai prste obeju aka za nevidljivi pojas, isprsi se, spusti bradu, namesti D. .-ov
samouvereni osmeh i ree, trudei se da joj glas zvui kao bariton: "Mukarci i ene Bejlisveta,
funkcioneri, zakonodavci, potovane voe i ostali svete... i to bi trebalo da obuhvati sve, sem, moda,
nepotovanih voa..." Trudila se to je bolje mogla da izgovara praskave glasove koji nastaju u
grkljanu, ravnomerno "r" i "s", te je takoe paljivo izgovarala "p" u "potovani" i "nepotovani",
gotovo se guei u tome.
Ovog puta smeh je bio jo glasniji i dui, a Gladija je sebi dozvolila da se osmehne i mirno je
nastavila da eka dok je on s nesmanjenom estinom nastavljao da traje. Konano ih je naterala da se
sami sebi smeju.
Kada se sve ponovo utialo, ona jednostavno ree, jednom umerenom verzijom auroranskog
dijalekta: "Svaki dijalekt je zabavan... ili udan... onima koji nisu na njega naviknuti i svaki od njih
tei da podeli ljudska bia u... esto meusobno neprijateljske... skupine. Meutim, dijalekti
predstavljaju samo varijante jednog te istog jezika. Umesto da oslukujemo njih, vi, ja i svako
ljudsko bie na svakom naseljenom svetu trebalo bi da oslukuje jezik srca... on se ne sastoji od
dijalekata. Taj jezik... kada bismo ga posluali... u svima nama odzvanja istim reima."
To je bilo sve. Spremala se da ponovo sedne, ali zaula je jo jedno pitanje. Ovog puta bio je to
glas neke ene.
"Koliko vam je godina?"
Sada je D. . tiho zareao kroz stisnute zube. "Sedite, gospoo! Ne obraajte panju na to pitanje."
Gladija se okrenu prema D. .-u. Ve je napola bio ustao. Ostali koji su se nalazili na pozornici,
koliko je mogla da vidi u nejasnom mraku koji se irio van snopa svetlosti, napeto su se naginjali ka
njoj.
Ona se okrenu ponovo ka publici i njen glas se zaori: "Ovi sa pozornice ele da sednem. Koliko
vas tamo dole eli da sednem? ... utite... Koliko vas eli da ostanem da stojim i iskreno odgovorim
na pitanje?"
Prolomi se otar aplauz i zaue se povici: "Odgovorite! Odgovorite!"
Gladija ree: "Glas naroda! Izvinite, D. . i vi ostali, ali nareeno mi je da govorim."
Ona podie pogled prema snopu svetlosti i, zakiljivi, povika: "Ne znam ko upravlja
osvetljenjem, ali bilo bi bolje da osvetlite auditorijum i iskljuite ovaj snop svetlosti. Ba me briga
kako e se to odraziti na hipertalasne kamere. Samo se postarajte da zvuk bude jasan. Ljudima nije
vano da li me jasno vide, sve dok mogu da me uju. Je l' tako?
"Tako je!" Zau se odgovor mnogih glasova. A zatim: "Svetla! Svetla!"
Neko sa pozornice uzbueno dade znak i publika stade da se kupa u svetlosti.
"Ovako je mnogo bolje", ree Gladija. "Sada mogu sve da vas vidim, roaci moji. Naroito bih
volela da vidim enu koja je postavila pitanje, onu koja eli da sazna koliko mi je godina. elela bih
da se obratim direktno njoj. Nemojte biti povueni niti stidljivi. Ako ste bili dovoljno hrabri da iz
mraka postavite pitanje, onda bi trebalo da imate i dovoljno hrabrosti da ga javno postavite."
Stala je da eka i konano iz sredine ustade jedna ena. Tamna kosa bila joj je pozadi vrsto
stegnuta, imala je svetlosmeu kou, a odora, koja joj je stajala priljubljena uz telo kako bi istakla
njenu vitku figuru, bila je u tamnosmeim nijansama. Ona ree, tek neznatno kretavije nego to je to
normalno: "Ne plaim se da ustanem. Ne plaim se da postavim pitanje. Koliko vam je godina?"
Gladija ju je mirno promatrala i ak je u sebi pozdravila to sueljavanje. (Kako je to mogue?
Tokom prve tri dekade njenog ivota paljivo su se trudili da joj utuve kako je ak i prisustvo jednog
ljudskog bia nepodnoljivo. A vidi sada... stoji pred hiljadama ljudskih bia i uopte ne drhti. Bila
je neizmerno zaprepaena i krajnje zadovoljna.)
Gladija ree: "Gospoo, molim vas ostanite da stojite, kako bismo porazgovarale. Kako emo
meriti starost? Godinama koje su protekle od roenja?"
ena pribrano odvrati: "Zovem se Sindra Lambid. Ja sam lan zakonodavnog tela, te stoga jedna
od 'zakonodavaca' kapetana Bejlia i jedna od 'potovanih voa'. U svakom sluaju, nadam se da mi
sleduje bar ono 'potovana'. Zau se amor smeha, jer je publika postajala, kako se inilo, sve
raspoloenija. "A to se tie vaeg pitanja, mislim da je uobiajeno meriti neiju starost brojem
galaktikih standardnih godina koje su protekle od roenja. Tako je meni pedeset etiri godine.
Koliko je vama? Kako bi bilo da nam samo kaete broj?"
"I hou. Od mog roenja proteklo je dve stotine trideset pet galaktikih standardnih godina, tako
da je meni preko dvadeset tri dekade... odnosno neto sam vie nego etvorostruko starija od vas."
Gladija se drala uspravno, ali je znala da zbog svoje vitke figure i nejasnog osvetljenja izgleda
neobino detinjasto u tom trenutku.
Iz publike se uo zbunjeni agor, a sa leve strane je dopiralo neto nalik na stenjanje. Uputivi
jedan hitar pogled u tom pravcu, ugledala je D. .-a sa akom na elu.
Gladija ree: "Ali to je potpuno pasivan nain merenja protoka vremena. Ovako se meri kvantitet,
a ne kvalitet. Ja sam ivot provela tiho, neko bi rekao dosadno. Provodila sam ivot rutinski,
zatiena od svih nepovoljnih dogaaja jednim drutvenim sistemom koji besprekorno funkcionie,
ali koji ne doputa niti promene niti eksperimente; takoe su me titili moji roboti koji bi se uvek
nali izmeu mene i svake nezgode.
Svega dva puta u ivotu iskusila sam dah uzbuenja i oba puta u pitanju je bila neka nesrea. Kada
mi je bilo trideset tri godine, to jest kada sam bila mlaa od veine vas koji me sada sluate, jedno
vreme... mada ne dugo... nada mnom se nadnosila optuba za ubistvo. Dve godine kasnije, usledilo je
jo jedno razdoblje... isto dugo... tokom koga sam bila umeana u jo jedno ubistvo. U oba sluaja, na
mojoj strani se naao policajac u civilu Elija Bejli. Verujem da je veina vas... ili moda svi...
upoznata sa tom priom onako kako ju je u svom zapisu izneo sin Elije Bejlija.
Sada u dodati i treu priliku, jer ovog meseca sam doivela dosta uzbuenja, a najvee kada je
od mene zatraeno da se pojavim pred vama svima, to je u suprotnosti sa svime to sam inila u
celom svom dugakom ivotu. I moram priznati da sam uspela jedino zahvaljujui vaem dobrom
raspoloenju i ljubaznom prijemu.
Neka svako od vas uporedi ovo sa svojim vlastitim ivotom. Vi ste pioniri i ivite na jednom
pionirskom svetu. Ovaj svet je rastao tokom vaeg ivota i nastavie da raste. Ovaj svet jo ni
izdaleka nije naseljen i svaki dan na njemu je... i mora biti... pustolovina.... Sama klima je
pustolovna. Prvo imate hladnou, pa toplotu, a onda ponovo hladnou. To je klima bogata vetrovima,
olujama i iznenadnim promenama. Ni u jednom trenutku ne moete da se zavalite u stolicu i pustite
vreme da sporo protie kao da se nalazite na nekom svetu koji se lagano ili uopte ne menja.
Mnogi stanovnici Bejlisveta su trgovci ili mogu izabrati da to budu, to im prua mogunost da
pola vremena provedu jurei svemirskim koridorima. A ako ovaj svet ikada bude pripitomljen, mnogi
njegovi stanovnici mogu izabrati da svoje aktivnosti prebace na neki manje razvijeni svet ili da se
pridrue ekspediciji koja e pronai neki pogodan svet na koji jo nije kroila noga ljudskog bia i
uzeti uea u njegovom oblikovanju i udeavanju za ljudski boravak.
Izmerite duinu ivota dogaajima i delima, znanjem i uzbuenjem, i videete da sam ja prema
vama jo dete. Sve te godine koje sam proivela iskoristila sam za dosaivanje i iscrpljivanje, a ono
malo godina koje vama stoje na raspolaganju bogato vas nagrauju i uzbuuju. Pa, recite mi, onda,
ponovo, gospoo Lambid, koliko vam je godina?"
Lambid se osmehnu: "Pedeset etiri dobre godine, gospoo Gladija."
Ona sede, a dvoranom se ponovo prolomi aplauz koji potraja. Pod njegovom zatitom D. .
promuklo ree: "Ko vas je, gospoo Gladija, nauio da ovako izlazite na kraj sa publikom?"
"Niko", odvrati mu ona apatom. "Nikada ranije nisam ni probala."
"Ali odustanite dok ste u prednosti. Osoba koja upravo ustaje na je vodei ratni jastreb. Nema
potrebe sueljavati se s njim. Kaite da ste umorni i sedite. Sami emo srediti starog Bistervana."
"Ali ja nisam umorna", ree Gladija. "Uivam u ovome."
ovek koji je sada stajao okrenut prema njoj krajnje zdesna, ali dosta blizu pozornice, bio je
visok, odluan mukarac sa upavim, sedim obrvama koje su mu se nadnosile nad oi. Njegova
proreena kosa takoe je bila seda, a odea sumorno crna, osveena samo jednom belom prugom
koja se protezala du svakog rukava i nogavice, kao da jasno ocrtava granice njegovog tela.
Glas mu je bio dubok i muzikalan: "Zovem se", ree on, "Tomas Bistervan i mnogima sam poznat
kao Starac, mislim uglavnom stoga to ele da ve jednom umrem i da vie ne odugovlaim s tim. Ne
znam kako da vas oslovim, jer izgleda da nemate prezimena, a ne poznajem vas dovoljno dugo da bih
vas oslovljavao vlastitim imenom. Da budem iskren, ni ne elim tako dobro da vas upoznam.
injenica je da ste pomogli jednom brodu sa Bejlisveta da na vaem svetu izbegne glupe zamke i
oruja koje je postavio va narod i mi vam se na tome zahvaljujemo. Zauzvrat, vi nam servirate neke
pobone gluposti o prijateljstvu i roakim vezama. Puko licemerje!
Kada je va narod oseao da je s nama u srodstvu? Kada su Svemirci oseali da su u bilo kakvoj
vezi sa Zemljom i njenim ljudima? Vi, Svemirci, neosporno potiete od Zemljana. To nismo
zaboravili, kao to nismo zaboravili ni da ste vi to zaboravili. Jer pre neto vie od dvadeset dekada
Svemirci su vladali Galaksijom i odnosili se prema Zemljanima kao da su ovi mrske, kratkovene,
bolesne ivotinje. Sada, kada smo ojaali, pruate ruku prijateljstva, ali na aci vam je rukavica, kao
i uvek. Trudite se da ne smetnete s uma da u naem prisustvu ne treba podizati nos, ali u tom nosu
iako nije podignut, nalaze se epovi. Pa? Jesam li u pravu?"
Gladija podie ake. "Moe biti", poe ona, "da publika u ovoj prostoriji... a jo verovatnije,
publika van ove prostorije koja me vidi putem hipertalasa... nije svesna injenice da nosim rukavice.
One nisu vidljive, ali tu su. Ja to ne poriem. Takoe imam nosne epove koji ne proputaju prainu i
mikroorganizme, ali mi ne smetaju pri disanju. Pazim i na to da s vremena na vreme napricam
sprejom grlo. A i perem se moda malo ee nego to to zahteva higijena. Nita od toga ne poriem.
Ali to je posledica mojih nedostataka, ne vaih. Moj imunoloki sistem nije jak. Moj ivot je bio
previe udoban i sa malo toga sam dolazila u dodir. Ja to nisam namerno odabrala, ali moram
otplaivati dug. Da se iko od vas nae u mom nesrenom poloaju, ta bi uinio? ta biste uinili,
upravo vi, gospodine Bistervan?"
Bistervan nije poputao: "inio bih ono isto to i vi inite, ali bih to smatrao znakom slabosti,
znakom da sam nepodesan i neprilagoen ivotu, te da se stoga moram ukloniti s puta onima koji su
jaki. eno, ne govorite nama o nekom srodstvu. Niste vi meni nikakav rod. Vi pripadate onima koji su
nas osudili i pokuali da nas unite kada su bili jaki, a koji nam dolaze cvilei, sada kada su slabi."
U publici nastade komeanje... i to prijateljsko... ali Bistervan je vrsto drao svoj poloaj.
Gladija neno ree: "Seate li se zala koje smo poinili dok smo bili jaki?"
Bistervan odvrati: "Ne plaite se da emo zaboraviti. Stalno nam je to na umu."
"Dobro! Jer sada znate ta treba izbegavati. Nauili ste da nije dobro kada jaki ugnjetavaju slabe.
Stoga, kada se kolo sree okrene i vi budete jaki, a mi slabi, vi neete biti od onih koji ugnjetavaju."
"Kako da ne. To sam ve uo. Kada ste bili jaki, pravili ste se da ne znate ta je to moral, a sada
kada ste slabi, iskreno se zalaete za njega"
"A sa vama je obrnut sluaj, kada ste bili slabi znali ste sve o moralu i bili ste zaprepaeni
ponaanjem jakih... a sada kada ste jaki, zaboravljate na moral. Svakako je bolje ako nemoralan naui
ta je to moral prolazei kroz nevolju, nego kada onaj ko je moralan zaboravi na moral u napretku."
"Uzvratiemo istom merom", ree Bistervan, podigavi stisnutu pesnicu.
"Trebalo bi da uzvratite onako kako biste eleli da vama bude uzvraeno", ree Gladija,
uspruivi ruke kao da nekoga grli. "Svako moe da se seti neke davne nepravde za koju bi se trebalo
osvetiti, a vi, moj prijatelju, tvrdite da jaki treba da ugnjetavaju slabe. A takvom jednom tvrdnjom vi
opravdavate Svemirce iz prolosti, te onda ne bi trebalo da se alite na sadanjost. Da nismo bili u
pravu kada smo vas u prolosti ugnjetavali i da e isto tako biti pogreno ako se vi time posluite u
budunosti. Prolost, na nesreu, ne moemo izmeniti, ali jo moemo odluiti kakava e biti
budunost."
Gladija zastade. Poto Bistervan nije smesta odgovorio ona povika: "Koliko vas eli novu
Galaksiju, a ne onu lou staru koja se beskonaan broj puta ponovila?"
Ljudi stadoe da pljeskaju, ali Bistervan jednim naglim pokretom podie ruke i gromoglasno
povika: "Stanite! Stanite! Ne budite budale! Prestanite!"
Pljeskanje se neto utia i Bistervan nastavi: "Mislite li da ova ena veruje u ono to govori?
Mislite li da nam Svemirci ele dobro? Misle da su jo jaki, jo nas preziru i nameravaju da nas
unite... ako mi prvi njih ne unitimo. im je ova ena stigla, mi smo, poput budala, stali da je
pozdravljamo i veliamo. Ali stavite njene rei na probu. Neka bilo ko od vas zatrai dozvolu da
poseti neki svet Svemiraca, pa ete videti da li ete moi. Ili, ako bi kojim sluajem iza vas stajao
neki svet i ako biste imali ime da im zapretite, kao to je to uinio kapetan Bejli, te vam dopuste da
se spustite na neki njihov svet, kako e se s vama postupati? Pitajte kapetana da li su se prema njemu
odnosili kao prema roaku.
Ova ena je licemerka, uprkos svemu to je izgovorila... ne, upravo zbog toga. Njene rei su samo
objava njenog licemerstva. Ona jadikuje i cmizdri zbog svog nedovoljno otpornog imunolokog
sistema i kae da se mora zatiti protiv zaraza. Razume se, ona to ne ini zato to smatra da smo mi
prljavi i zaraeni. Pretpostavljam da joj tako neto nikada nije palo na pamet.
Ona cmizdri zbog svog pasivnog ivota koji provodi zatiena od nesrea i nezgoda jednim suvie
sreenim drutvom i gomilom suvie brinih robota. Kako samo ona mora da mrzi sve to!
Ali ta nju ovde ugroava? Kakva bi joj se nezgoda mogla dogoditi na naoj planeti? Ipak je sa
sobom dovela dva robota. U ovoj dvorani smo se okupili da joj odamo poast i da je veliamo, a ona
je ipak ak i ovamo dovela svoja dva robota. Eno ih tamo na platformi zajedno s njom. Sada, kada je
prostorija dobrim delom osvetljena, moete da ih vidite. Jedan predstavlja imitaciju ljudskog bia i
zove se R. Denil Olivav. Drugi je pravi besramni robot, metalne strukture, i njegovo ime je R. iskar
Reventlov. Pozdravite ih, dragi moji stanovnici Bejlisveta. Oni su roaci ove ene."
"ah-mat!" zastenja D. . apatom.
"Nije jo", odvrati Gladija.
Publika je istezala vratove kao da ih je spopao iznenadni svrab, a re "roboti" strujala je uzdu i
popreko po dvorani praena hiljadama uzdaha.
"Moete ih videti bez po muke", zaori se Gladijin glas. "Denile, iskare, ustanite."
Istog asa oba robota koja su se nalazila iza nje ustadoe.
"Priite mi svaki s jedne strane", ree ona, "tako da moje telo ne zaklanja vidik. Mada moje telo
nije ba dovoljno veliko da bi ita moglo da zakloni.
A sada mi dozvolite da vam neke stvari razjasnim. Ova dva robota nisu dola sa mnom da bi mi
sluila. Tano je da oni pomau u odravanju moje nastambe na Aurori, zajedno sa jo pedeset
jednim robotom, tako da ja ne obavljam nita sama, ve sve to poelim obavi neki robot. Takav je
obiaj na svetu na kome ivim.
Roboti se razlikuju po sloenosti, sposobnosti i inteligenciji - i ova dvojica se, to se toga tie,
kotiraju veoma visoko. Prema mom miljenju, posebno je Denil robot nad svim robotima, ija
inteligencija najpriblinije oponaa ljudsku u onim oblastima gde je mogue vriti poreenja.
Sa sobom sam povela samo Denila i iskara, ali oni mi nisu od neke velike pomoi. Ako vas ba
zanima, sama se oblaim, kupam, sama se sluim dok jedem i ne nose me, ve sama hodam.
Da li ih koristim kao linu strau? Ne. Tano je da me oni tite, ali oni isto tako tite i svakog
drugog kome je potrebna zatita. Upravo nedavno, na Solariji, Denil je uinio sve to je bilo u
njegovoj moi da zatiti kapetana Bejlia i bio je spreman da se odrekne svog postojanja da bi mene
zatitio. Da nije bilo njega, brod ne bi mogao biti spaen.
Na ovoj platformi mi sigurno nije potrebna zatita. Konano, preko pozornice se protee polje sile
to predstavlja dovoljnu zatitu. Ja nisam traila da se ono postavi, ali ono je tu i vea zatita mi nije
potrebna.
Zato se onda moji roboti nalaze ovde sa mnom?
Oni od vas kojima je poznata pria o Eliji Bejliju, koji je oslobodio Zemlju od njenih gospodara-
Svemiraca, koji je bio zaetnik nove politike naseljavanja i iji je sin poveo prvo ljudsko bie na
Bejlisvet... zato bi se on inae takvo zvao... znaju da je Elija Bejli, mnogo pre no to je upoznao
mene, saraivao sa Denilom. Saraivao je s njim na Zemlji, na Solariji i na Aurori... u svim svojim
velikim sluajevima. Za Denila je Elija Bejli uvek bio 'Partner Elija'. Ne znam da li se ta injenica
javlja u njegovoj biografiji, ali moete mi verovati na re. I mada Elija Bejli, poto je bio Zemljanin,
u poetku nije imao mnogo poverenja u Denila, meu njima se ipak razvilo prijateljstvo. Kada je
Elija Bejli umirao, ovde na ovoj planeti, pre vie od esnaest dekada, kada se ovde nalazilo svega
nekoliko gomila montanih kua okruenih batama, sa njim se u poslednjim trenucima nije nalazio
njegov sin. Niti ja." (U magnovenju je pomislila da e joj glas zadrhtati.) "Poslao je po Denila i
poslednjim snagama se borio da poivi dok Denil ne stigne.
Da, ovo je Denilova druga poseta ovoj planeti. Bila sam s njim, ali sam ostala na orbiti."
(Nepokolebljivo) "Samo se Denil spustio na planetu, Denil koji je sasluao njegove poslednje rei.
Pa, zar vam to nita ne znai?"
Glas joj postade jai dok je pesnicom udarala kroz vazduh. "Moram li vam rei da biste shvatili?
Zar to niste znali? Evo robota koga je Elija Bejli voleo. Da, voleo. elela sam da vidim Eliju pre no
to umre, da se oprostim s njim; ali on je traio Denila... i evo Denila. To je onaj isti Denil.
A ovaj drugi je iskar, koji je Eliju upoznao za vreme njegovog boravka na Aurori i koji je uspeo
da mu tamo spase ivot.
Bez ova dva robota Elija Bejli ne bi ostvario svoj cilj. Svetovi Svemiraca jo bi bili nadmoni,
svetovi Naseljivaa ne bi postojali i niko od vas se ne bi ovde nalazio. To je jasno meni, a jasno je i
vama. Pitam se da li je jasno i gospodinu Tomasu Bistervanu?
Denil i iskar predstavljaju imena vredna potovanja na ovom svetu. Ona se obino daju
potomcima Elije Bejlija na njegov zahtev. Stigla sam brodom iji se kapetan zove Denil iskar Bejli.
Pitam se koliko je onih pred kojima se sada nalazim... lino ili putem hipertalasa... koji se zovu Denil
ili iskar? E, pa ovi roboti iza mene su oni roboti na koje treba da vas podseaju ta imena. Zar njih
da optui Tomas Bistervan?"
amor u publici postajao je sve glasniji i Gladija podie moleivo ruke. "Samo trenutak. Samo
trenutak. Dozvolite da zavrim. Nisam vam rekla zato sam povela ova dva robota."
Sve se istog asa utia.
"Ova dva robota", ree Gladija, "nisu zaboravili Eliju Bejlija kao to ga ni ja nisam zaboravila.
Protekle dekade ni najmanje nisu potamnele ta seanja. Kada sam bila spremna da kroim na brod
kapetana Bejlija i kada sam znala da se moe desiti da posetim Bejlisvet, kako sam mogla da odbijem
Denila i iskara i ne povedem ih sa sobom? eleli su da vide planetu ije postojanje je omoguio
Elija Bejli, planetu na kojoj je proveo svoju starost i na kojoj je umro.
Da, oni su roboti, ali su to inteligentni roboti koji su verno i dobro sluili Eliju Bejlija. Nije
dovoljno samo potovati sva ljudska bia; treba poptovati i sva inteligentna bia. I tako sam ih
dovela ovamo." A zatim, na kraju, zavikavi, postavi pitanje na koje se moralo odgovoriti: "Da li
sam pogreila?"
I dobila je odgovor. Jedno gromoglasno "Ne!" zaorilo se dvoranom, svi su bili na nogama, lupali
su akom o aku, lupali su nogama o pod, uzvikivali, mahali... bez prestanka... bez prestanka... bez
prestanka.
Gladija je promatrala, osmehujui se, i dok se buka nastavljala u beskraj, postala je svesna dve
stvari. Prvo, bila je sva u znoju. Drugo, bila je srenija no ikad u ivotu.
Izgledalo je kao da je celog ivota ekala na ovaj trenutak... trenutak kada e ona, koja je odrasla
u osamljenosti, moi konano da otkrije, posle dvadeset tri dekade, da je u stanju da se suoi sa
gomilom, da je pokrene i natera da se povinuje njenoj volji.
Sluala je neumoran, buan odgovor - ne... bez prestanka... bez prestanka...
35.
Dosta kasnije... koliko kasnije nije umela da kae... Gladija je konano dola k sebi.
Prvo je poela beskrajna buka, zatim ju je vrsti klin sastavljen od ljudi iz obezbeenja sproveo
kroz guvu i gurnuo u beskrajne tunele koji kao da su se sputali sve dublje i dublje u tlo.
Izgubila je vezu sa D. .-om jo u poetku, a vie nije bila ni sigurna da li su se Denil i iskar
nalazili uz nju. elela je da se raspita o njima, ali okruivali su je sve sami nepoznati ljudi. Pala joj
je na um umirujua misao da su roboti verovatno i dalje uz nju, jer bi se nesumnjivo oduprli
razdvajanju, a ona bi ula mete da je pokuano ita slino.
Kada je konano stigla do sobe, njena dva robota su bila s njom. Nije tano znala gde se nalazi,
ali soba je bila prilino velika i ista. U poreenju sa njenim domom na Aurori ovo je bilo bedno
stanite, ali u poreenju sa kabinom na brodu, ova odaja bila je dosta luksuzna.
"Ovde ete biti sigurni, gospoo", ree poslednji straar dok je odlazio. "Ako vam ita zatreba,
samo nas obavestite." On pokaza na neki ureaj na malom stolu pored kreveta.
Ona se zagleda u njega, ali dok se okrenula da upita ta je to i kako se upotrebljava, on ve bee
otiao.
"Pa, neka", pomisli ona, "snai u se."
"iskare", ree ona iscrpljeno, "pronai koja od ovih vrata vode u kupatilo i izvidi na kom
principu radi tu. Tu mi je sada neophodan."
Ona oprezno sede, svesna da je oznojena, ne elei da natopi stolicu svojim znojem. Kada se
iskar vratio, nju je ve poelo sve da boli usled neprirodno ukoenog poloaja u kome je sedela.
"Gospoo, tu radi", ree on, "a temperatura je podeena. Tamo se nalazi i neki vrsti materijal za
koji pretpostavljam da je sapun kao i neka vrsta primitivnog materijala za brisanje, zajedno sa raznim
drugim stvaricama koje bi mogle biti od koristi."
"Hvala, iskare", ree Gladija, sasvim svesna da je iskar, koji inae nije obavljao takve
poslove, uradio upravo ono to je od njega zahtevala. Ali okolnosti menjaju stvari...
Ako bi se moglo rei da joj nikada ranije nije u toj meri bilo potrebno tuiranje, onda takoe
nikada ranije nije u toj meri uivala u tuiranju. Pod tuem je provela mnogo vie vremena nego to je
to bilo potrebno, a kada je zavrila nije joj ak ni palo na pamet da se zapita da li su pekiri bili na
bilo koji nain podvrgnuti sterilizaciji sve dok se njima nije obrisala... a tada je ve bilo kasno.
Stala je da premee po stvarima koje je iskar poloio pred nju... puder, dezodorans, ealj, pasta
za zube, fen za kosu... ali nikako nije mogla da pronae nita to bi liilo na etkicu za zube. Na kraju
je odustala i posluila se prstom, to je ba nije zadovoljilo. Nije bilo ni etke za kosu, pa je i zbog
toga bila nezadovoljna. Istrljala je ealj sapunom pre no to ga je upotrebila, ali ga je svejedno
nerado upotrebila. Pronala je ogrta koji joj se uinio podesan za spavanje. Mirisao je od istoe,
ali je, zakljui ona, suvie mlitavo visio.
Denil tiho ree: "Gospoo, kapetan eli da zna da li moe da se vidi s vama."
"Pretpostavljam da moe", ree Gladija, jo zaposlena oko traenja neke druge odore za no.
"Pusti ga unutra."
D. . je izgledao umoran, ak oronuo, ali kada se okrenula da ga pozdravi, on joj se izmueno
osmehnu i ree: "Teko je poverovati da vam je preko dvadeset tri dekade."
"Molim? U ovome?"
"To vam samo ide u prilog. Poluprovidno je... Ili moda niste znali?"
Ona pomalo nesigurno spusti pogled na noni ogrta, a zatim ree: "Pa neka, ako je to ono to vas
zabavlja, ali ja sam svejedno, proivela ve dva veka i jednu treinu od treeg."
"Niko vam toliko ne bi dao. Mora da ste bili veoma lepi u mladosti."
"Niko mi to nikada nije rekao, D. . Uvek sam mislila da je najvie emu se mogu nadati, da mi
neko kae kako posedujem prigueni arm... Ali kako se koristi ovaj ureaj?
"Pozivna kutija? Samo dodirnite pravougaonik s desne strane i neko e vas upitati kako vas moe
usluiti, a posle vi nastavljate."
"Dobro. Bie mi potrebna etkica za zube, etka za kosu i odea."
"Sam u se postarati da dobijete etkicu za zube i etku za kosu. A o odei smo se ve pobrinuli.
U ormanu vam visi kesa sa odeom. Uveriete se da se u njoj nalaze stvari po poslednjoj
bejlisvetskoj modi, koje vam se, razume se, ne moraju svideti. A neu vam ni jemiti da e vam
odgovarati. Veina ena sa Bejlisveta je via od vas, a sve su sasvim sigurno ire i deblje... Ali to
nije vano. Mislim da ete u osami provesti veoma malo vremena."
"Zato?"
"Pa, gospoo. ini mi se da ste veeras odrali govor, i koliko se seam, niste eleli da sednete
iako sam vam vie puta predlagao da to uinite."
"Mislim da je bio dosta uspean, D. ."
"I bio je. Bio je to pravi uspeh." D. . se iroko osmehnu i poea po desnoj strani brade kao da
veoma paljivo odmerava rei. "Meutim, svaki uspeh se plaa. Mogao bih bez ustezanja da kaem
da ste, u ovom trenutku, najpoznatija osoba na Bejlisvetu i svaki stanovnik Bejlisveta eli da vas vidi
i dodirne. Ako bismo vas bilo gde izveli, to bi pretpostavljalo da e istog asa doi do nereda. Bar
dok se stvari ne smire. Ne moemo znati koliko e to potrajati.
A zatim, tu su i ratni jastrebovi koji sada vrite, ali kada se sutra stvari slegnu, kada se hipnoza i
histerija stiaju, bie uasno besni. Ako starcu Bistervanu nije palo na pamet da vas ubije odmah
posle odranog govora, do sutra e mu ivotna preokupacija postati da vas usmrti na laganim
mukama. A tu su i ljudi iz njegove stranke koji bi mogli da pokuaju da iziu u susret ovom malom
starevom efu.
Zato ste sada ovde, gospoo. Zato ovu sobu, ovaj sprat, ceo ovaj hotel nadzire ne znam koliko
vodova ljudi iz obezbeenja, meu kojima se nadam da nema prikrivenih ratnih jastrebova. A poto
sam bio u tesnoj vezi s vama u ovoj igri junaka i junakinja, i ja sam ovde zatarabljen i ne mogu da
izaem."
"Oh", ree Gladija bezizraajno. "ao mi je zbog toga. Znai da ne moete posetiti svoju
porodicu."
D. . slegnu ramenima. "Trgovci, u stvari, i nemaju ba neku pravu porodicu."
"Onda, vau prijateljicu."
"Preivee... Verovatno lake nego ja." On zamiljeno uperi pogled u Gladiju.
Gladija jednolino ree: "Nemojte o tome ak ni razmiljati, kapetane."
D. . podie obrve. "Ne moete me spreiti da o tome razmiljam, gospoo, ali preduzeti neu
nita."
Gladija nastavi: "ta mislite, koliko u ostati ovde? Ozbiljno."
"Zavisi od uprave."
"Uprave?"
"Nae petolano izvrno vee, gospoo. Petoro ljudi", on podie aku sa rairenim i ispruenim
prstima, "od kojih svako slui pet godina uglavnom se kolebajui, sa po jednom izmenom svake
godine, plus specijalni izbori u sluaju smrti ili nesposobnosti. Tako se obezbeije kontinuitet i
smanjuje opasnost od vladavine pojedinaca. To takoe znai da se svaka odluka mora razmotriti, a za
to je potrebno vreme, ponekad vie vremena nego to ga imamo."
"Trebalo bi da pomislim", ree Gladija, "kako u sluaju da je jedan od petorice odluan i uticajan
pojedinac..."
"Da bi on mogao svoje poglede nametnuti ostalima. Povremeno su se takve stvari i deavale, ali
sadanja vremena nisu jedna od tih... ako razumete ta hou da kaem. Stariji upravitelj je Genovus
Pandaral. On u sutini uopte nije zao, ali je neodluan... a to je ponekad isto. Nagovorio sam ga da
pusti vae robote s vama na pozornicu i to se pokazalo kao loe. Jedan nula protiv nas oboje."
"Ali zato je to bilo loe? Ljudi su bili zadovoljni."
"Suvie zadovoljni, gospoo. eleli smo da budete naa mezimica - naa Svemirka-junakinja koja
e nam pomoi da javno miljenje ostane hladno tako da ne uleemo u prevremeni rat. Uspeno i
dugo ste iveli, a uspeli ste da ih nagnate da kliu kratkovenosti. Ali zatim ste ih naterali da kliu i
robotima, a mi to ne elimo. Nismo ba radi da ujemo ljude kako javno kliu bratstvu sa
Svemircima."
"Ne elite prevremni rat, ali ne elite ni prevremni mir. Je li u tome stvar?"
"Dobro reeno, gospoo."
"Ali ta onda elite?"
"elimo Galaksiju, celu Galaksiju. elimo da naselimo i nastanimo svaku planetu u njoj koja je
pogodna za ivot - i ni manje ni vie, elimo da osnujemo galaktiko carstvo. Ne elimo da se
Svemirci meaju u to. Mogu ostati na vlastitim svetovima i iveti u miru kako god ele, ali ne smeju
se meati."
"Ali to znai da ete ih prikovati za njihovih pedeset svetova, kao to smo mi drali prikovane
Zemljane na Zemlji tokom tolikih godina. Isti ste kao Bistervan."
"Situacija je drugaija. Zemljanima je bilo onemogueno da se ire. Vi, Svemirci, ne posedujete
taj potencijal. Izabrali ste dugovenost i robote i taj potencijal je nestao. ak vie nemate ni pedeset
svetova. Solarija je naputena. S vremenom e i drugi otii. Naseljivaima nije u interesu da guraju
Svemirce stazom unitenja, ali zato da se meamo u njihov dobrovoljni izbor? Va govor je
nagovestio jednu takvu tenju."
"Drago mi je. ta ste mislili da u rei?"
"Kazao sam vam. Mir i ljubav - i da ete sesti. Mogli ste da zavrite za otprilike jedan minut."
Gladija ljutito ree: "Ne mogu verovati da ste oekivali da u poiniti neku slinu ludost. Kakvo
ste to miljenje imali o meni?"
"Kakvo ste vi sami miljenje imali o sebi... na smrt ste se uplaili da progovorite. Otkud smo
mogli znati da imamo posla s jednom luckastom enom koja bi u pola sata mogla da ubedi stanovnike
Bejlisveta da treba klicati neemu za ta ih mi pola ivota ubeujemo da je nedostojno klicanja? Ali
ovakav razgovor nas nikuda nee odvesti", on s mukom ustade, "i meni je potrebno tuiranje i bilo bi
dobro da uhvatim neto nonog sna... ako budem mogao. Vidimo se sutra."
"Ali kada emo saznati ta e upravnici odluiti da uine sa mnom?"
"Kada oni saznaju, to ne mora biti tako skoro. Laku no, gospoo."
36.
"Neto sam otkrio", ree iskar bezoseajnim glasom. "Do tog otkria sam doao zahvaljujui
tome to sam se prvi put naao pred hiljadama ljudskih bia. Da mi se to dogodilo pre dva veka, do
otkria bih jo onda doao. Da se nikada nisam naao pred toliko ljudi, nikada ne bih ni doao do
ovog otkria.
Razmisli samo, tim povodom, u koliko bih kljunih taaka mogao lako da proniknem, ali nikada to
nisam uinio niti u ikada uiniti, jednostavno zbog toga to nikada neu biti u prilici. Ostau
neznalica sem u sluajevima gde mi okolnosti budu ile na ruku, ali ne mogu raunati na okolnosti."
Denil ree: "Nisam mislio, prijatelju iskare, da bi gospoa Gladija, koja je svoj dugi ivot
provela povueno, mogla tako staloeno da se pojavi pred hiljadama ljudi. Mislio sam da uopte
nee biti sposobna da progovori. Kada se pokazalo da je u stanju, pretpostavio sam da si to ti udesio
poto si prethodno otkrio da to moe uiniti, a da je ne povredi. Da li se u tome sastojalo tvoje
otkrie?"
iskar ree: "Prijatelju Denile, usudio sam se jedino da olabavim svega nekoliko niti koje su je
inhibirale, svega onoliko njih koliko je bilo dovoljno da izgovori nekoliko rei koje bi ostali mogli
uti."
"Ali ona je uinila mnogo vie od toga."
"Poto sam izvrio mikroskopsko podeavanje, okrenuo sam se mnotvu umova iz publike. Nikada
ih nisam iskusio u tolikom broju, kao, uostalom, ni gospoa Gladija, tako da sam bio u istoj meri
zaprepaen kao i ona. U poetku mi se inilo da ne bih mogao nita preduzeti u toj neizmernoj
mentalnoj povezanosti koja se razbijala o mene. Oseao sam se bespomono.
Ali potom sam u njoj uoio tragove prijateljstva, znatielje, interesovanja... ne mogu to opisati
reima... kao i izvesnu dozu naklonosti prema gospoi Gladiji. Poigrao sam se s onim to je u sebi
sadravalo tu dozu naklonosti, malo sam negde pritegao, negde pojaao, ali sve to tek neprimetno.
eleo sam da je bar malo ohrabre, kako ja vie ne bih morao da se petljam sa umom gospoe
Gladije. To je sve to sam uinio. Ne znam koliko sam odgovarajuih niti dotakao. U svakom sluaju,
ne mnogo."
Denil ree: "I ta je bilo onda, prijatelju iskare?"
"Otkrio sam, prijatelju Denile, da sam pokrenuo neto autokatalitino. Svaka nit koju sam ojaao
ojaala je istovetnu susednu nit, a te dve zajedno ojaale su nekoliko susednih. Vie nita nisam
morao da uradim. Neprimetne kretnje, tihi zvuci i tek neznatni pogledi koji su stavljali do znanja da
se neko slae sa onim to je gospoa Gladija rekla hrabrili su ostale.
Tada sam pronaao neto jo udnije. Sve te male nagovetaje podrke, koje sam mogao da uoim
samo zato to su umovi bili za mene otvoreni, mora da je na neki nain uoavala i gospoa Gladija,
jer je ostale inhibicije u svom umu savladala bez mog uplitanja. Poela je da govori bre,
samouverenije, a publika je uzvraala spremnije no ikada ranije... bez mog uplitanja. Na kraju je
nastupila histerija, oluja, nepogoda koja se sastojala od mentalne grmljavine i sevanja toliko jakog da
sam morao zatvoriti svoj um pred tim ili bih u protivnom preopteretio svoja kola.
Nikada, u celom svom postojanju, nisam naiao na neto slino, pa ipak sve je zapoelo time to
sam u celoj toj gomili izvrio svega neznatna podeavanja, podeavanja koja sam inae u prolosti
primenjivao na aici ljudi. U stvari, pretpostavljam da se taj efekat proirio sa publike koja mi je
mentalno bila dostupna - na onaj vei deo publike preko hipertalasa."
Denil ree: "Ne shvatam kako je to mogue, prijatelju iskare."
"Ne shvatam ni ja, prijatelju Denile. Ja nisam ljudsko bie. Ja ne oseam direktno dejstvovanje
nekog ljudskog uma sa svim njegovim sloenostima i suprotnostima, tako da ne mogu da razaberem
mehanizme kojima umovi reaguju. Ali oigledno je da je mnogo lake upravljati gomilom nego
pojedincem. To izgleda paradoksalno. Da bi se pomerilo neto tee potrebno je uloiti vie snage
nego za neto lake. Veoj energiji neophodno je suprostaviti se veom snagom nego manjoj energiji.
Da bi se prela velika razdaljina potrebno je vie vremena nego da bi se prela mala razdaljina.
Zato bi onda bilo lake pokolebati mnogo ljudi nego nekolicinu? Ti razmilja poput ljudskih bia,
prijatelju Denile. Moe li ti to objasniti?"
Denil ree: "Sam si rekao, prijatelju iskare, da je u pitanju bio autokatalitiki efekat, neto nalik
na zarazu. Jedna jedina varnica moe zapaliti celu umu."
iskar je utao i inilo se da je zadubljen u misli. Zatim ree: "Ali nije razum zarazan, ve
oseanja. Gospoa Gladija je izabrala argumente za koje je mislila da e pokrenuti oseanja publike.
Nije ni pokuala da se raspravlja sa njima. Znai, moglo bi se rei da to je gomila vea, lake ju je
pokolebati oseanjem nego razumom."
"Poto postoji svega nekoliko oseanja, a razuma mnogo, lake je predvideti ponaanje gomile
nego ponaanje jedne jedine osobe. S druge strane, pak, to znai da ako bi trebalo stvoriti zakone koji
omoguuju da se predvidi tok istorije, onda se mora uzeti u obzir brojno stanovnitvo, to brojnije to
bolje. To bi samo po sebi moglo predstavljati prvi zakon psihoistorije, klju za izuavanje ljudskosti.
Ipak..."
"Da?"
"Pogaa me to to ranije nisam shvatio samo zato to nisam ljudsko bie. Jedno ljudsko bie bi,
moda, instiktivno razumelo vlastiti um u dovoljnoj meri da shvati kako treba upravljati sebi
slinima. Gospoa Gladija je bez ikakvog iskustva u obraanju velikim gomilama savreno obavila
posao. Bili bismo jo bolji da je sa nama bio neko poput Elije Bejlija. Prijatelju Denile, zar ne misli
na njega?"
Denil ree: "Da li ti to moe da vidi njegov lik u mom umu? To je iznenaujue, prijatelju
iskare."
"Ne vidim ga, prijatelju Denile. Ne mogu da primam tvoje misli. Ali mogu da iskusim oseanja i
raspoloenje - tvoj um je sada takav, da na osnovu dosadanjeg iskustva, znam da misli na Eliju
Bejlija."
"Gospoa Gladija je pomenula da sam ja poslednji video partnera Eliju Bejlija ivog, pa sam u
seanju ponovo presluavao te trenutke. Ponovo mislim na ono to je rekao."
"Zato, prijatelju Denile?"
"Tragam za znaenjem. Oseam da je bilo vano."
"Kako bi ono to je kazao moglo imati i neko drugo znaenje od onoga koje izvire iz samih rei?
Da je u tome bilo ikakvog skrivenog znaenja, Elija Bejli bi to jasno i kazao."
"Moda", ree lagano Denil, "partner Elija nije ni sam shvatio znaenje svojih rei."
POSLE GOVORA
37.
Seanje!
Lealo je u Denilovom umu poput neke zatvorene knjige beskrajnih pojedinosti, koja mu je uvek
stajala na raspolaganju. Neke delove esto je prizivao zbog obavetenja koja su sadrali u sebi, ali
svega je nekoliko bilo onih koja je oivljavao u seanju zato to bi poeleo da im oseti aromu. Tih
nekoliko se uglavnom odnosilo na Eliju Bejlija.
Pre mnogo dekada, Denil je doao na Bejlisvet dok je Elija Bejli jo bio iv. Sa njim je stigla i
gospoa Gladija, ali poto su uli na orbitu oko Bejlisveta, Bentli Bejli se vinuo u visine u svom
malom brodu da ih doeka i bio doveden na njihovu letelicu. Tada je ve izgledao kao prilino
vornovat, sredovean mukarac.
Zagledao se u Gladiju pomalo neprijateljski i rekao: "Vi ga ne moete videt, gospoo."
A Gladija, koja je plakala, upita: "Zato?"
"On to ne eli, gospoo, i ja moram potovati njegove elje."
"Ne mogu da verujem, gospodine Bejli"
"Imam to i napismeno, kao i snimljeno, gospoo. Ne znam, da li moete da prepoznate njegov
rukopis ili glas, ali dajem vam asnu re da je ovo on napisao i da je ovo njegov glas, a takoe vam
dajem asnu re da na njega nije vren nikakav pritisak iji je cilj bio da se izmami neto slino."
Ona je zatim otila u svoju kabinu da na miru proita poruku i saslua glas. Malo kasnije se
ponovo pojavila... sva skrhana... ali uspela je odluno da kae: "Denile, sam e se spustiti da ga
vidi. Tako on eli. Ali izvestie me o svemu to e se tamo dogoditi ili rei."
"Dobro, gospoo", ree Denil.
Denil se spustio Bentlijevim brodom. Tokom putovanja Bentli mu je kazao: "Robotima nije
dozvoljen pristup na ovaj svet, Denile, ali u tvom sluaju napravljen je izuzetak, jer je to elja moga
oca, kao i zbog toga to njega ovde veoma potuju. Nadam se da shvata da ja lino nemam nita
protiv tebe, ali tvoje prisustvo ovde mora biti krajnje ogranieno. Bie odveden pravo do mog oca.
Kada on zavri s tobom, smesta e biti vraen na orbitu. Shvata li?"
"Shvatam, gospodine. Kako je va otac?"
"Umire", ree Bentli, moda namerno osorno.
"To mi je jasno", ree Denil, kome je glas vidljivo podrhtavao, ne usled obinih oseanja, ve
stoga to je svest o smrti jednog ljudskog bia, bez obzira na to koliko bila neizbena, stvarala nered
na njegovim pozitronskim modanim stazama. "Hou da kaem, koliko mu je jo vremena preostalo?"
"Trebalo bi da je ve umro. Odravala ga je u ivotu samo elja da tebe vidi."
Spustili su se. Bio je to veliki svet, ali naseljen deo... ako je to bilo sve... bio je mali i jadan. Dan
je bio oblaan i nedavno je padala kia. iroke, prave ulice bile su puste, kao da i ono malo
stanovnitva koje je tu ivelo nije bilo raspoloeno da se okupi kako bi buljilo u jednog robota.
Povrinskim vozilom proli su kroz tu pusto i stigli do jedne neto vee i istaknutije kue. Uli su
zajedno. Kod jednih od unutranjih vrata Bentli zastade.
"Moj otac je tamo unutra", ree on tuno. "Treba da ue sam. On ne eli da budem unutra dok si ti
tamo. Ui. Moda ga nee prepoznati."
Denil zakorai u polutamu sobe. Oi mu se brzo privikoe i on postade svestan jednog tela
prekrivenog aravom, unutar plastine aure koja se mogla nazreti samo po svom slabom
svetlucanju. Svetlo u sobi se neto pojaa tako da je Denil sada mogao jasno da razazna lice.
Bentli je bio u pravu. Denil na njemu nije video nita to bi ga podsealo na starog partnera. Oi
su bile zatvorene i Denilu se inilo da on, u stvari, gleda u mrtvaca. Nikada ranije nije video nijedno
mrtvo ljudsko bie, a kada mu je to sada palo na pamet, on posrnu i uini mu se da nee uspeti da se
odri na nogama.
Ali stareve oi se otvorie i Denil povrati ravnoteu, mada je i dalje oseao neuobiajenu
slabost.
Oi se zagledae u njega i preko bledih, ispucalih usana prelete jedan slabi smeak.
"Denile. Moj stari prijatelju Denile." U tom apatu uspeo je da nazre slabi prizvuk nekadanjeg
glasa Elije Bejlija koji je upamtio. Ispod arava se lagano pomoli jedna ruka i Denilu se uini da je
konano uspeo da prepozna Eliju.
"Partneru Elija", ree on neno.
"Hvala ti... hvala ti to si doao."
"Bilo mi je vano da doem, partneru Elija."
"Bojao sam se da ti moda nee dozvoliti. Oni... drugi... ak i moj sin... misle o tebi kao o nekom
robotu."
"Ja jesam robot."
"Ne za mene, Denile. Nisi se promenio, zar ne? Ne vidim te jasno, ali ini mi se da si isti onakav
kakvog te se seam. Kada sam te poslednji put video? Pre dvadeset devet godina?"
"Tako je... i za sve to vreme, partneru Elija, nisam se promenio, to znai da ipak jesam robot."
"Ali zato sam se ja promenio, i to mnogo. Nije trebalo da ti dopustim da me vidi ovakvog, ali bio
sam suvie slab i nisam mogao odoleti elji da te jo jednom vidim." Izgledalo je kao da je Bejlijev
glas postao neto jai, kao da ga je osnaio pogled na Denila.
"Drago mi je to te vidim, partneru Elija, bez obzira na to koliko si se promenio."
"A gospoa Gladija? Kako je ona?"
"Dobro je. Dola je sa mnom."
"Nije valjda..." U glasu mu se pojavi bolna uzbuenost dok je pokuavao da pogledom obuhvati
prostoriju.
"Nije na ovom svetu, ali jo se nalazi na orbiti. Bilo joj je objanjeno da vi ne elite da je vidite...
i ona je shvatila."
"To nije tano. elim da je vidim, ali uspeo sam da odolim tom iskuenju. Ona se nije promenila,
zar ne?"
"Jo izgleda kao onda kada ste je poslednji put videli. "
"Dobro. Ali nisam mogao dozvoliti da ona mene ovakvog vidi. Nisam mogao dozvoliti da joj
ovakav ostanem u seanju. S tobom je drugaije."
"To je stoga to sam ja robot, partneru Elija."
"Prestani to da naglaava", ree ovek na samrti mrzovoljno. "Meni ne bi vie znaio, Denile, ni
da si ovek."
Izvesno vreme je ostao da lei utei, a zatim ree: "Sve ove godine nikada je nisam video preko
hipertalasa, nikada joj nisam pisao. Nisam smeo sebi dozvoliti da se meam u njen ivot... Je li
Gladija jo udata za Gremionisa?"
"Jeste, gospodine."
"Srena?"
"O tome ja ne sudim. Ne ponaa se na nain koji bi se mogao opisati kao nesrean."
"Deca?"
"Dozvoljenih dvoje."
"Nije se ljutila to nisam stupio s njom u vezu?"
"Mislim da je razumela vae pobude?"
"Da li me ikada... pominje?"
"Gotovo nikada, ali iskar je uveren da esto misli na vas."
"Kako je iskar?"
"Funkcionie kako treba... na nain koji vam je poznat."
"Znai, ti zna... za njegove sposobnosti."
"Rekao mi je, partneru Elija."
Bejli je ponovo ostao da lei utei. Zatim se pokrenuo i rekao: "Denile, traio sam da doe kako
bih utaio svoju sebinu elju da te vidim, da se sam uverim da se nisi promenio, da jo postoji dah
velikih dana moga ivota, da me se sea i da nee prestati da me se sea. Ali takoe elim neto
da ti kaem.
Uskoro u umreti i znam da e ta vest stii do tebe. ak i ako ne bude ovde, ve na Aurori, ta
vest e stii do tebe. Moja smrt predstavljae galaktiku vest." Njegova prsa se izdigoe pri slabom i
jedva ujnom smehu. "Ko bi to nekada mislio?"
Zatim nastavi: "Razume se da e i Gladija to uti, ali Gladija je svesna da moram umreti i ona e
tu injenicu prihvatiti ma koliko bila tuna zbog nje. Meutim, plaim se kako e to delovati na tebe,
poto si ti... kao to sam stalno ponavlja, a ja poriem... robot. U ime starih vremena mogao bi
osetiti da je tvoja dunost da me odri u ivotu, pa bi injenica da to nisi u stanju mogla moda
pogubno da deluje na tebe. Dozvoli mi stoga da s tobom popriam o tome."
Bejlijev glas je sve vie slabio. Iako je Denil nepomino sedeo, njegovo lice je na neobian nain
odraavalo ono to je oseao. Izraavalo je zabrinutost i tugu. Bejlijeve oi bile su sklopljene tako da
nije bio u stanju to da vidi.
"Moja smrt, Denile", ree on, "nije vana. Kao to nije vana smrt nijednog pojedinca meu
ljudskim biima. Onaj ko umire za sobom ostavlja svoje delo - i to je ono to u potpunosti ne umire.
To nikada u potpunosti ne umire dogod postoji oveanstvo. Razume li ta hou da kaem?"
Denil odvrati: "Da, partneru Elija."
"Rad svakog pojedinca doprinosi sveukupnosti i tako postaje veni deo te sveukupnosti.
Sveukupnost ljudskih ivota... prola, sadanja i ona koja e tek doi... obrazuje tapiseriju koja
postoji ve mnogo desetina hiljada godina i koja je sve to vreme postajala sve tananija, celovitija i
lepa. ak su i Svemirci izdanci te tapiserije i oni, takoe, doprinose tananosti i lepoti njenog
ustrojstva. Pojedinani ivot je jedna nit u toj tapiseriji, a ta je jedna nit u poreenju sa celinom?"
"Denile, neka ti um vrsto bude usredsreen na tu tapiseriju i ne dozvoli da na tebe utie jedna
izvuena nit. Postoji mnogo drugih niti, svaka od njih je vredna, svaka doprinosi..."
Bejli je prestao da govori, ali je Denil i dalje strpljivo ekao.
Bejli otvori oi i, zagledavi se u Denila, lagano se namrti.
"Jo si ovde? Vreme je da poe. Rekao sam ti ono to sam nameravao da ti kaem."
"Ne elim da poem, partneru Elija."
"Mora. Ne mogu vie da zadravam smrt. Umoran sam... oajno umoran. elim da umrem. Vreme
je."
"Mogu li da ostanem do kraja?"
"Ja to ne elim. Ako umrem dok me gleda to bi moglo gadno da utie na tebe uprkos svim mojim
reima. Poi sada. To je... nareenje. Dozvoliu ti da bude robot ako to eli, ali u tom sluaju,
mora ispunjavati moja nareenja. Ni na koji nain mi ne moe spasiti ivot, tako da nita ne sputava
drugi zakon. Poi!"
Bejliev prst se drhtavo uperi ka njemu i on ree: "Zbogom, prijatelju Denile."
Denil se lagano okrenu, izvravajui Bejlieva nareenja s neizrecivom tekoom. "Zbogom
partneru..." On zastade, a zatim ree, pomalo promuklo: "Zbogom, prijatelju Elija."
U sledeoj prostoriji Denila doeka Bentli. "Da li je jo iv?"
"Bio je dok sam izlazio."
Bentli ue, ali se gotovo istog asa vrati. "Vie nije. Video te je i... i umro."
Denil je morao da se osloni na zid. Prolo je izvesno vreme pre no to je ponovo uspeo da se
uspravi.
Bentli odvrati pogled, saeka, a zatim se zajedno vratie do malog broda i krenue ka orbiti gde ih
je ekala Gladija.
I ona je prvo pitala da li je Elija Bejli jo iv, a kada su joj paljivo saoptili da nije, ona se
okrenula i suvih oiju uputila ka svojoj kabini da se isplae.
37a.
Denil je nastavio da prati svoju misao kao da mu otro podseanje na Bejlievu smrt u svim njenim
pojedinostima nije istog asa doprlo do svesti. "Pa ipak, sada, u svetlosti govora gospoe Gladije,
mogu neto bolje da razumem ono to je partner Elija tada rekao."
"Kako to misli?"
"Nisam jo siguran. Teko je razmiljati u pravcu u kome ja pokuavam da razmiljam."
"ekau koliko god da bude potrebno", ree iskar.
38.
Genovus Pandaral bio je visok, ali ne i vrlo star, iako mu je gusta kosa bila seda, kao i upavi
zalisci, to mu je davalo dostojanstven i lako raspoznatljiv izgled. Opti utisak voe koji je ostavljao
pomagao mu je u napredovanju, ali kao to je i sam bio svestan, njegova pojava zraila je veom
snagom nego to ju je on posedovao.
Kada je jednom bio izabran u upravni odbor, dosta ga je brzo napustio prvobitni zanos. Nije bio
za taj posao i to mu je svake godine, dok su ga prema nekom automatizmu gurali na vie stepenike,
bivalo sve jasnije. Sada je bio stariji upravnik.
I za sva vremena e ostati stariji upravnik!
U stara vremena, upravljanje nije predstavljalo nita. U vreme Nefli Morlera, pre osam dekada,
isti taj Morler koga su uvek acima isticali kao najveeg od svih upravnika, nije bio nita. ta je
onda predstavljao Bejlisvet? Tek jedan mali svet, aicu farmi, desetak gradova okupljenih oko
prirodnih linija komunikacije. Ukupan broj stanovnika nije prelazio pet miliona, najvaniji izvozni
artikli bili su sirovo drvo i neto malo titanijuma.
Svemirci nisu obraali panju na njih, zahvaljujui manje-vie povoljnom uticaju Hana Fastolfa sa
Aurore i ivot je bio jednostavan. Ljudi su, kad god su to hteli, mogli da putuju nazad na Zemlju... ako
bi se ueleli kulture ili tehnologije... a postojao je i stalan priliv Zemljana-imigranata. Mono
stanovnitvo Zemlje bilo je neiscrpno.
Zato onda Morler nije mogao biti veliki upravnik? Nije imao ta da radi.
I u budunosti e upravljanje ponovo postati jednostavno. Poto su Svemirci nastavili da se
degeneriu (svakom aku je reeno da e se to dogoditi, da se moraju zaplesti u protivurenost
vlastitog drutva... mada Pandaral ponekad ba nije bio ubeen u to, iako je to odista bilo izvesno) i
poto su Naseljivai nastavili da uveavaju svoj broj i da jaaju, uskoro e nastupiti vreme kada e
ivot ponovo biti siguran. Naseljivai e iveti u miru i razvie vlastitu tehnologiju do krajnjih
mogunosti.
Kada se Bejlisvet popuni, poprimie razmere i naine ivota druge Zemlje, kao to e biti sluaj i
sa svim ostalim svetovima, dok e tu i tamo u jo veem broju nicati novi svetovi, konano
obrazujui veliko galaktiko carstvo. A Bejlisvet e zasigurno, kao najstariji i najpoznatiji od svih
svetova Naseljivaa, uvek zauzimati prvo mesto u tom carstvu, pod blagonaklonom i stalnom
upravom majke Zemlje.
Ali Pandaral nije bio stariji upravnik u prlosti. Kao to nee biti ni u budunosti. Bio je sada.
Han Fastolf je bio mrtav, ali je zato Kelden Amadiro bio iv. Amadiro je pre dvadeset dekada bio
protiv toga da se Zemlji dozvoli da alje Naseljivae, a iveo je jo i sada i nastavljao da pravi
neprilike. Svemirci su i dalje bili suvie jaki da bi se mogli zanemariti; Naseljivai jo nisu bili
dovoljno jaki da bi samouvereno mogli krenuti napred. Morali su, stoga, na neki nain da dre
Svemirce na odstojanju dok se ravnotea ne pomeri dovoljno u njihovu korsit.
Zadatak da dri Svemirce na uzdi, a Naseljivaima da ne dozvoli da izgube svoju odlunost, a
ipak da ostanu razboriti, pao je na Pandaralova plea vie nego na bilo ija... To je, meutim, bio
zadatak koji mu se nije ni dopadao niti je eleo da ga se prihvati.
Sada je bilo jutro, hladno, sivo jutro koje je obeavalo jo snega... mada to nije predstavljalo
nikakvo iznenaenje... i on je sam iao hotelom. Nije eleo da ga iko prati.
Straari iz obezbeenja, koji su bili na dunosti, stadoe u stavu mirno dok je prolazio i on im
umorno otpozdravi. Zatim zapodenu razgovor sa kapetanom strae koji mu poe u susret. "Ima li
neprilika, kapetane?"
"Nema, upravnie. Sve je mirno."
Pandaral klimnu. "U kojoj sobi je smeten Bejli? - Ah. Da li su Svemirka i njeni roboti dobro
uvani? - Dobro."
On krenu dalje. Sve u svemu, D. . se dobro poneo. Naputenu Solariju su trgovci mogli koristiti
kao gotovo neiscrpan izvor robota i kao izvor velikih zarada... mada zarade ne bi trebalo uzimati kao
prirodni ekvivalent za svetsku bezbednost, pomisli mrzovoljno Pandaral. Ali Solariju sa njenim
zamkama trebalo je ostaviti na miru. Nije bila vredna rata. D. . je dobro uinio to je odmah otiao
odande.
Pametno je postupio i to je sa sobom poneo nuklearni pojaiva. Do sada su takvi ureaji bili u
toj meri glomazni da su se mogli koristiti samo u ogromnim i skupim postrojenjima projektovanim za
unitavanje invazionih letelica... a ovi nikada nisu prevazili ak ni fazu planiranja. Bili su suvie
skupi. Manji i jeftiniji modeli su im apsolutno bili potrebni, tako da je D. . bio u pravu kada je
pretpostavio da je mnogo vanije doneti kui jedan solarijanski pojaiva nego sve robote koji
postoje na tom svetu. Taj pojaiva e neizmerno pomoi naunicima Bejlisveta.
A ipak, ako je jedan svet Svemiraca imao runi pojaiva, zato ga ne bi imali i ostali? Zato ga
ne bi imala Aurora? Ako je oruje te vrste postalo dovoljno malo da se moe smestiti na ratne
brodove, jedna flota Svemiraca bila bi u stanju da zbrie bilo koji broj naseljivakih brodova, bez po
muke. Koliko su odmakli u tom razvoju? I kako brzo je Bejlisvet mogao da napreduje u istom pravcu
uz pomo pojaivaa koji je D. . doneo?
On se najavi na vratima D. .-ove hotelske sobe, zatim ue, ne saekavi na odgovor, i sede, opet
ne saekavi da ga ponude. Bilo je i nekih korisnih povlastica koje su pratile poloaj starijeg
upravnika,
D. . promoli glavu iz kupatila i ree ispod pekira kojim je upravo brisao kosu: "Bila mi je elja
da pozdravim vau upravniku ekselenciju na odgovarajui nain, ali zatekli ste me u nepovoljnom
poloaju, poto sam u krajnje nedostojnoj i tekoj situaciji, jer sam upravo izaao ispod tua."
"Oh, zavei", ree Pandaral zlovoljno.
Obino je uivao u D. .-ovom neukrotivom peckanju, ali sada to nije bio sluaj. U nekim
stvarima nikada, zapravo, nije shvatao D. .-a. D. . je bio Bejli, direktni potomak velikog Elije i
osnivaa, Bentlija. Zbog toga je bio kao stvoren za mesto upravnika, a jo vie zbog svog prijatnog
ophoenja kojim je naprosto plenio javnost. Pa ipak, izabrao je da bude trgovac, a ivot trgovca je
bio teak i opasan. ovek se mogao obogatiti, ali s veom verovatnou je mogao raunati da e biti
ubijen... ili, to je bilo jo gore, da e pre vremna ostareti.
Poziv trgovca je D. .-a ponekad, uz to, i odvodio sa Bejlisveta na putovanja duga mesecima, a
Pandaral je vie voleo da saslua njegov savet nego savet veine glaveina iz svog ministarstva.
ovek nije uvek mogao biti siguran kada je D. . ozbiljan, ali i pored toga, vredelo ga je sasluati.
Pandaral s naporom ree: "Mislim da govor te ene nije ba najbolja stvar koja je mogla da nas
zadesi."
D. , koji je uglavnom bio odeven, slegnu ramenima. "Ko je to mogao predvideti?"
"Ti si mogao. Mora da si prouio njenu prolost... kada si se odluio da je dovede."
"Prouio sam njenu prolost, upravnie. Provela je preko tri dekade na Solariji. Solarija je bila ta
koja ju je oblikovala, a na njoj je ivela potpuno okruena robotima. Ljudska bia viala je samo
putem holografskih slika, sem svog mua - a ni on je nije ba esto poseivao. Kada je stigla na
Auroru, bilo joj je teko da se prilagodi, a i tamo je uglavnom ivela sa robotima. Nikada za
dvadeset tri dekade nije se nala pred vie od, sve u svemu, dvadeset ljudi, uzimajui u obzir i njena
etiri mua. Mislio sam da nee biti u stanju da izgovori vie od nekoliko rei... ako joj i to poe za
rukom. Otkud sam mogao da znam da je demagog."
"Mogao si je zaustaviti, kada si to konano shvatio. Sedeo si pored nje."
"Da li ste eleli da doe do izgreda? Ljudi su uivali. Bili ste tamo. Znate da jesu. Da sam je
primorao da sedne, popeli bi se na pozornicu. Konano, upravnie, ni vi niste pokuali da je
zaustavite."
Pandaral proisti grlo. "U stvari, imao sam nameru da to uinim, ali svaki put kada bih se osvrnuo,
uhvatio bih pogled njenog robota... onog koji izgleda kao robot."
"iskara. Da, pa ta? On vas ne bi povredio."
"Znam. Pa ipak, unervozio bi me i na neki nain izbacivao iz koloseka."
"Pa, nije ni vano, upravnie", ree D. . Sada je ve bio potpuno obuen, te pokaza gostu
posluavnik sa dorukom. "Kafa je jo topla. Posluite se pecivom i demom, ako elite. Proi e to.
Mislim da javnost ba nee preplaviti ljubav prema Svemircima i da to nee osujetiti nau politiku.
Moglo bi ak posluiti svrsi. Ako Svemirci uju za ovo, to bi moglo ojaati Fastolfovu stranku.
Fastolf je moda mrtav, ali njegova stranka nije... ne sasvim... i trebalo bi da ohrabrimo njihovu
politiku umerenosti."
"Razmiljam", ree Pandaral, "o kongresu svih Naseljivaa koji e se odrati za pet meseci.
Morau da sluam bezbrojne sarkastine primedbe o umerenosti Bejlisveta i o tome kako ovdanji
itelji vole Svemirce. to je svet manji", dodade on mrano, "to je naklonjeniji ratnim jastrebovima,
kaem ti."
"Pa, recite im to", kaza D. . "U javnosti se ponaajte kao pravi dravnik, a kada ih pridobijete,
pogledajte ih pravo u oi... neslubeno... i recite im da na Bejlisvetu postoji sloboda izraavanja i da
nameravamo da tako ostane i ubudue. Kaite im da Bejlisvet u srcu nosi interese Zemlje, ali ako
neki svet eli da pokae kako je u veoj meri od nas odan Zemlji tako to e Svemircima objaviti rat,
Bejlisvet e to sa zanimanjem pratiti, ali nita vie od toga. To bi trebalo da ih uutka."
"Oh, ne", ree uspanieno Pandaral. "Jedna takva opaska bi se sigurno proula. Proizvela bi
nepodnoljiv smrad."
D. . ree: "U pravu ste, teta. Ali imajte to na umu i nemojte dozvoliti tim sitnim mozgovima sa
velikim ustima da se okome na vas."
Pandaral uzdahnu. "Pretpostavljam da emo uspeti, ali prola no je krajnje poremetila nae
planove. A to mi je stvarno ao."
"Kako?"
Pandaral nastavi: "Kada ste krenuli sa Aurore ka Solariji, za vama su takoe pola dva auroranska
ratna broda. Da li si to znao?"
"Nisam, ali sam oekivao tako neto", ree D. . ravnoduno. "Zbog toga sam se i pomuio da do
Solarije stignem zaobilaznim putem."
"Jedan od auroranskih brodova spustio se na Solariju hiljadama kilometara daleko od vas... tako
da vas je lako mogao nadgledati... a drugi je ostao na orbiti."
"Razumno. To bih isto i ja uinio da sam na raspolaganju imao drugi brod."
"Auroranski brod koji se spustio bio je uniten u roku od nekoliko asova. Brod na orbiti je to
prijavio i bilo mu je nareeno da se vrati. Jedna trgovaka nadgledna stanica uhvatila je taj izvetaj i
prosledila ga nama."
"Zar izvetaj nije bio ifrovan?"
"Razume se da je bio, ali jednom od ifara koju smo odgonetnuli."
D. . zamiljeno klimnu, a zatim ree: "Krajnje zanimljivo. Pretpostavljam da sa sobom nisu imali
nikoga ko je umeo da govori solarijanski."
"Oigledno", ree vano Panaral. "Osim ako neko nije u stanju da pronae kuda su otili
Solarijanci, ova tvoja ena je jedina raspoloiva Solarijanka u Galaksiji."
"I dozvolili su mi da je dobijem, zar ne? Neugodno po Aurorane."
"U svakom sluaju, nameravao sam sino da objavim da je taj auroranski brod uniten. Bez
ikakvog zluradog radovanja... samo kao podatak. To bi ipak uzbudilo sve Naseljivae u Galaksiji.
Hou da kaem, mi smo uspeli da se izvuemo, a Aurorani nisu."
"Mi smo imali Solarijanku", ree suvo D. . "Aurorani nisu."
"Pa dobro. To bi jo vie podiglo tebe i tu enu u njihovim oima. Ali sve je propalo. Posle onoga
to je ta ena uinila, sve ostalo bi predstavljalo antiklimaks, pa ak i vest o unitenju jednog
auroranskog ratnog broda."
D. . ree: "A da i ne pominjemo injenicu da bi bar u narednih pola asa bilo neprimereno
tapati zbog smrti nekoliko stotina auroranskih roaka, poto su prethodno svi tapali meusobnom
bratstvu i ljubavi."
"Pretpostavljam da je tako. Tako smo propustili da zadamo straan udarac, psiholoki udarac."
D. . se mrtio. "Zaboravite na to, upravnie. Propagandom se uvek moete baviti u neko
pogodnije vreme. Vano je znaenje svega toga. Raznet je jedan auroranski brod. To znai da oni nisu
oekivali da e biti upotrebljen nuklearni pojaiva. Drugom brodu je bilo nareeno da se udalji, a to
bi moglo da znai da on nije bio opremljen za odbranu protiv neeg slinog... a moda i nemaju ime
da se brane protiv toga. Na osnovu svega, trebalo bi da zakljuim kako je runi pojaiva - ili bolje
rei poluruni, u svakom sluaju... solarijanske izrade, odnosno da ne potie od Svemiraca. To je za
nas dobra vest... ako je tana. Zaboravimo na trenutak propagandu, ve se usredsredimo na izvlaenje
to vie obavetenja iz tog pojaivaa. elimo da u ovome budemo ispred Svemiraca... ako je to
mogue."
Pandaral zavri sa vakanjem peciva i ree: "Moda si u pravu. Ali kako se u tom sluaju
uklapamo u ovu drugu vest?"
D. . se upita: "Koju drugu vest? Upravnie, hoete li me snabdeti potrebnim obavetenjima kako
bih mogao da vodim jedan iole inteligentan razgovor ili elite da enim kako bih doao do njih?"
"Ne budi razdraljiv, D. . S tobom nema smisla razgovarati ako ne mogu da budem neformalan.
Zna li kako je na jednom sastanku upravnika? eli li moj posao? Zna da ga moe dobiti."
"Ne, hvala, ne elim ga. elim samo obavetenje koje imate."
"Primili smo poruku sa Aurore. Pravu poruku. Udostojili su se da direktno stupe u vezu sa nama
umesto da je poalju preko Zemlje."
"Treba, dakle, da pretpostavimo da je to neka vana poruka... za njih. ta ele?"
"ele da im vratimo Solarijanku."
"Znai, oni znaju da je na brod utekao sa Solarije i doao na Bejlisvet; i oni imaju osmatrake
stanice i prislukuju nae veze kao to mi prislukijemo njihove."
"Svakako", odvrati Pandaral vidno uzbuen. "Oni odgonetaju nae ifre isto onako brzo kao i mi
njihove. Lino smatram da bi trebalo da se dogovorimo da aljemo neifrovane poruke. To nikome ne
bi naudilo."
"Da li su naveli zato ele tu enu?"
"Razume se da nisu. Svemirci ne navode razloge; oni nareuju."
"Da li su otkrili ta je izvela na Solariji? Poto je ona jedina osoba koja govori autentinim
solarijanskim naglaskom, da li je ele kao ispomo u oienju planete od nadzornika?"
"Ne vidim kako su to mogli saznati, D. . Tek sino smo izvestili o ulozi koju je odigrala. Poruka
sa Aurore je stigla mnogo pre toga. Ali nije ni vano zato je ele. Pitanje glasi: 'ta da radimo?' Ako
je ne vratimo, mogli bismo da natovarimo sebi na vrat Auroru, a ja to ne elim. Ako je vratimo, to se
nee svideti stanovnicima Bejlisveta, a starcu Bistervanu pruiemo priliku da istakne kako se
ulagujemo Svemircima."
Zurili su jedan u drugog, a zatim D. . lagano prozbori: "Moraemo da je vratimo. Konano, ona
je Svemirka i itelj Aurore. Ne moemo je zadrati protiv volje Aurore ili emo ugroziti svakog
trgovca koji poslom zae na teritoriju Svemiraca. Ali ja u je vratiti, upravnie, i vi svu krivicu
moete svaliti na mene. Recite da sam je poveo na Solariju pod uslovom da je vratim na Auroru, to i
nije la, mada nemam nita napismeno, te kako sam ja ovek od morala, smatrao sam svojom
dunou da ispunim sporazum do kraja. To jo moe ispasti u nau korist."
"Kako?"
"Morau da poradim na tome. Ali da bih to obavio, upravnie, moj brod e morati da bude
opravljen o troku planete. A mojim ljudima e biti potrebni zdravstveni bonusi. Odriu se svoga
odsustva, zar ne?"
39.
Imajui u vidu da nije nameravao da se nae ponovo u svom brodu bar jo tri meseca, D. . je
izgledao izvanredno raspoloen.
Nasuprot njemu, a imajui u vidu da je dobila vee i luksuznije odaje nego ranije, Gladija je
izgledala prilino neraspoloeno.
"emu sve ovo?" upita ona.
"Zagledate poklonjenom konju u zube?" upita D. .
"Samo pitam. Zato?"
"Kao prvo, vi ste junakinja nad junakinjama, a poto je brod ve ionako bio na farbanju ovo mesto
je nakinureno za vas."
"Nakinureno?"
"To je samo izraz. Ulepano, ako vam se tako vie dopada."
"Ovaj prostor se nije stvorio sam od sebe. Ko je na gubitku?"
"To je, u stvari, bilo predvorje za posadu, ali oni su, znate, bili navalili. Vi ste i njihova
mezimica. Zapravo, Nis... seate se Nisa?"
"Svakako."
"eli da zauzme Denilovo mesto. Kae da Denil ne uiva u svom poslu i da se stalno izvinjava
svojim rtvama. Nis kae da e unititi svakoga ko vam bude zadavao ma i najmanje nevolja, da e
uivati u tome i da se nikada nee izvinjavati."
Gladija se osmehnu. "Recite mu da neu zaboraviti na njegovu ponudu kao i da u se rado s njim
rukovati ako se to moe srediti. Nisam imala prilike da to uinim pre no to smo se spustili na
Bejlisvet."
"Nadam se da ete nositi rukavice za vreme rukovanja."
"Razume se, ali pitam se da li je to ba potrebno. Nisam ak ni zamrcala otkada smo napustili
Auroru. Injekcije koje sam primala verovatno su dosta ojaale moj imunoloki sistem." Ona se
ponovo osvrnu oko sebe. "ak ste napravili i zidne nie za Denila i iskara. To je krajnje paljivo od
vas, D. ."
"Gospoo", ree D. , "trudimo se da vam udovoljimo i drago nam je to vam se dopada."
"Veoma udno" - Gladijin glas zazvuao je kao da je i sama zbunjena onim to je nameravala da
kae - "ali ja nisam potpuno zadovoljna. Nisam sigurna da elim da napustim va svet."
"Stvarno? Hladnoa... sneg... pusto... primitivnost... posvuda gomile koje u nedogled kliu. ta bi
vas to moglo privui da ovde ostanete?"
Gladija se zacrvene. "Nisu u pitanju gomile koje kliu."
"Pretvarau se da vam verujem, gospoo."
"Odista nisu. U pitanju je neto sasvim drugo. Ja... ja nikada nita nisam uinila. Zabavljala sam
se na razne trivijalne naine, radila sam na bojenju polja sile i robotskom egzodizajnu. Vodila sam
ljubav, bila supruga i majka i... i ... nikada u svemu tome nisam bila vredan pojedinac. Da sam
iznenada nestala ili da nikada nisam bila roena, niko ili nita ne bi zbog toga alio... sem, moda,
jednog ili dvojice bliskih linih prijatelja. Sada je drugaije."
"Je li?" U D. .-ovom glasu naziralo se tek neznatno ruganje.
Gladija ree: "Jeste! Mogu da utiem na ljude. Mogu da izaberem neki cilj i proglasim ga za svoj.
Izabrala sam neto to e biti za svaije dobro. elim da spreim rat. elim da Vaseljena bude
naseljena i Svemircima i Naseljivaima. elim da obe grupe zadre svoje osobenosti, ali da bez
uastezanja prihvataju osobenosti drugih. elim da na tome tako uporno radim da se, poto mene vie
ne bude, istorija promeni zbog onog to budem uinila, i da ljudi govore: "Stvari ne bi tako dobro
stajale da nije bilo nje."
Ona se okrete prema D. .-u zaarenog lica: "Znate li kolika je razlika kada provedete dva veka i
jednu treinu od treeg kao niko, a onda vam se ukae prilika da postanete neko; kada otkrijete da
ivot koji ste smatrali za isprazan sadri ipak u sebi neto, neto predivno; kada postanete sreni
mnogo, mnogo posle trenutka poto ste izgubili svaku nadu da ete ikada ponovo biti sreni?"
"Ne morate se nalaziti na Bejlisvetu, gospoo, da biste imali to sve." inilo se da je D. . pomalo
pometen.
"To ne mogu imati na Aurori. Na Aurori sam samo izbeglica sa Solarije. Na nekom svetu
Naseljivaa, ja sam Svemirac... neto neobino."
"Pa ipak ste nebrojeno puta... i to prilino estoko... tvrdili da elite da se vratite na Auroru."
"Pre izvesnog vremena, da... ali vie to ne traim, D. . Ja to, u stvari, ne elim."
"To bi na nas ostavilo duboki utisak, ali sada Aurora eli vas. Tako su nam saoptili."
Gladija je bila krajnje zaprepaena: "Oni ele mene?"
"Tako stoji u slubenoj poruci koju nam je uputio predsednik auroranskog vea", ree jasno D. .
"Bilo bi nam drago da vas zadrimo, ali upravnici su zakljuili da to ne bi bilo vredno meuzvezdane
krize. Nisam siguran da se slaem s njima, ali oni su vii po rangu."
Gladija se namrti: "Zato bi oni mene mogli da ele? Boravila sam na Aurori preko dvadeset
dekada i nikada nisam stekla utisak da me ele. Stanite! ta mislite, ne vide li oni sada u meni,
moda, jedini nain da zaustave nadzornike na Solariji?"
"To sam i sam pomislio, gospoo."
"Neu to da radim. Vukla sam jednom tu nadzornicu za kosu i moda nikada vie neu biti
sposobna da uinim ita slino. Znam da neu. Pored toga, zato moraju da se sputaju na tu planetu?
Nadzornike mogu da unite i iz daljine, sada kada znaju ta oni predstavljaju."
"U stvari", ree D. , "poruka u kojoj se zahteva va povratak poslata je mnogo pre no to su
mogli da saznaju za va sukob sa nadzornicom. Mora da vas ele zbog neeg drugog."
"Oh." Bila je preneraena. A zatim je ponovo zapala u vatru: "Ne tie me se zbog ega me ele.
Ne elim da se vratim. Ovde me eka posao i nameravam da ga nastavim."
D. . ustade. "Drago mi je to to ujem, gospoo Gladija. Nadao sam se da ete se tako oseati.
Obeavam da u uiniti sve to bude u mojoj moi da vas povedem sa sobom kada krenemo sa
Aurore. Ipak, sada moram poi na Auroru i vi morate krenuti sa mnom."
40.
Gladija je gledala kako se Bejlisvet udaljava, uz oseanja koja su se dosta razlikovala od onih
koja su je proimala dok ga je posmatrala kako se pribliava. To je doista bio jedan hladan, siv,
jadan svet kakvim joj se uinio i na poetku, ali ljudi su zraili toplinom i ivotom. Bili su to stvarni,
pravi ljudi.
Solarija, Aurora, ostali svetovi Svemiraca koje je posetila ili videla putem hipervizije, svi su
izgledali kao da su ispunjeni bestelesnim, rasplinutim ljudima.
To je bila prava re. Rasplinut.
Bez obzira na to koliko malobrojna bila ljudska bia koja su ivela na nekom svetu Svemiraca,
ona su se ratrkavala u elji da ispune planetu kao to se molekuli gasa ire kako bi ispunili
kontejner. inilo se kao da Svemirci odbijaju jedni druge.
A to je bilo tano, pomisli ona mrano. Svemirci su je oduvek odbijali. Na Solariji su joj usadili
tu odbojnost, ali ak i na Aurori, kada je u poetku suludo eksperimentisala sa seksom, najmanje u
emu je uivala bila je neophodna bliskost.
Osim... osim sa Elijom... Ali on nije bio Svemirac.
Bejlisvet nije bio takav. Verovatno takvi nisu bili ni ostali svetovi Naseljivaa. Naseljivai su se
zbijali u gomile, ostavljajui oko sebe velike nenastanjene povrine koje su predstavljale cenu tog
okupljanja - prazninu, to je to, dok ih naraslo stanovnitvo ne bi ispunilo. Jedan svet Naseljivaa bio
je svet sainjen od gomila ljudi, od oblutaka i gromada, ne gasa.
Zato je to bilo tako? Moda zbog robota! Oni su umanjili meusobnu zavisnost izmeu ljudi. Oni
su ispunili meuprostor. Oni su predstavljali izolacioni materijal koji je umanjio prirodnu
privlanost koju su ljudi oseali jedni prema drugima, tako da se ceo sistem raspao na izolavana
podruja.
Mora da je to bilo u pitanju. Nigde nije bilo toliko robota kao na Solariji, gde je efekat
izolacionog materijala bio u toj meri veliki da su razdvojeni molekuli gasa, to jest ljudska bia,
postali potpuno nepokretni tako da gotovo nikada nisu dolazili u meusobnu vezu. (Kuda su otili
Solarijanci, ponovo se zapitala, i kako su iveli?)
S tim u vezi je, takoe, dug ivot. Kako je neko mogao da razvije emocionalnu naklonost koja s
vremenom nee postati muna - ili, ako bi jedan umro, kako je drugi mogao mnogo dekada da ivi s
tim gubitkom? Tako su nauili da ne razvijaju emocionalne naklonosti ve da se dre po strani, da se
izoluju od drugih.
S druge, pak, strane, ljudska bia, ako su bila kratkovena, nisu mogla tako olako da iive aroliju
koju je predstavljao ivot. Poto su se pokolenja brzo smenjivala, lopta arolije skakala je iz jedne
ruke u drugu, nikada ne dodirnuvi tlo.
Nedavno je rekla D. .-u da vie nije bilo niega to je mogla da uradi, da sazna, da je iskusila i
nauila sve, da je morala dalje da ivi krajnje dosadno. Dok je izgovarala te rei, nije ni znala, ni
sanjala da postoje gomile ljudi, jedne na drugima; nije ni znala da se moe govoriti mnotvu koje se
pretapa u nepreglodno more glava; da se mogu uti njihovi odgovori, izreeni ne reima ve
neartikulisanim zvucima; nije znala da se ovek moe sjediniti s njima, oseati ono to oni oseaju,
postati jedan veliki organizam.
Nije u pitanju bilo samo to to ona nikada ranije nije iskusila nita slino, ve injenica da nikada
nije ni sanjala da se neto slino moe iskusiti. Uprkos svom dugakom ivotu ona je tako malo znala.
Da li je postojalo jo neto to se moglo iskusiti, a to ona nije mogla ni zamisliti?
Denil neno ree: "Gospoo Gladija, ini mi se da je kapetan na vratima."
Gladija odvrati: "Pa, pusti ga da ue."
D. . ue, podignutih obrva. "Laknulo mi je. Mislio sam da moda niste kod kue."
Gladija se osmehnu. "Na izvestan nain i nisam bila. Zadubila sam se u misli. To mi se ponekad
deava."
"Blago vama", odvrati D. . "Moje misli nikada nisu dovoljno duboke da bih se u njih zadubio.
Da li ste se pomirili s tim da ete posetiti Auroru, gospoo?"
"Ne, nisam. A meu mislima u koje sam se bila zadubila nalazila se i jedna koja se moe saeti u
tvrdnju da ja jo ne znam zato morate ii na Auroru. Sigurno ne samo zato da biste mene vratili. To
je mogao obaviti bilo koji trgovaki teglja."
"Mogu li da sednem, gospoo?"
"Razume se da moete. To se podrazumeva, kapetane. Volela bih da prestanete da se prema meni
ophodite kao prema nekoj aristokratkinji. Postaje dosadno. A ako je to zbog toga da biste ironisali
moje poreklo Svemirke, onda je to neutivo, a ne samo dosadno. U stvari, gotovo bih vie volela da
me zovete Gladija."
"Izgleda da ste nestrpljivi da se odreknete svog identiteta Svemirke, Gladija", ree D. , poto je
seo i prekrstio noge.
"Vie bih volela da zaboravim na nevane razlike."
"Nevane? To nee biti mogue sve dok budete iveli pet puta due od mene."
"Odista udno, ja sam o tome razmiljala kao o prilino dosadnoj i nepovoljnoj stvari za
Svemirce. Koliko jo imamo do Aurore?"
"Ovog puta nema zaobilaenja. Bie nam potrebno nekoliko dana da se dovoljno udaljimo od
naeg sunca kako bismo mogli da napravimo Skok kroz hipersvemir, koji e nas odvesti na razdaljinu
od nekoliko dana od Aurore... i gotovo."
"A zato vi morate ii na Auroru, D. .?"
"Mogao bih da odgovorim da to radim iz iste utivosti, ali u stvari, voleo bih da mi se ukae
prilika da vaem predsedavajuem... ili bar nekom od njegovih podreenih... objasnim ta se tano
dogodilo na Solariji."
"Zar oni ne znaju ta se tamo dogodilo?"
"Uglavnom znaju. Bili su toliko ljubazni da prislukuju nae veze, kao to bismo i mi njihove da je
situacija bila obrnuta. Ipak, moda nisu izvukli pravilne zakljuke. Voleo bih da ih ispravim... i eto to
je sve."
"Koji su to pravilni zakljuci, D. .?"
"Kao to znate, nadzornici na Solariji bili su uslovljeni da u nekoj osobi vide ljudsko bie samo
ako ona govori solarijanskim naglaskom, kao to ste vi govorili. To znai da oni ne samo da ne bi
Naseljivae smatrali za ljudska bia, nego ni sve Svemirce koji nisu sa Solarije. Tanije reeno, da
su se Aurorani spustili na Solariju, oni ne bi bili smatrani za ljudska bia."
Gladija rairi oi. "To je neverovatno. Solarijanci ne bi programirali nadzornike da se prema
Auroranima odnose kao to su se odnosili prema vama."
"Zar mislite da ne bi? Ve su unitili jedan brod sa Aurore. Da li ste to znali?"
"Brod sa Aurore! Ne, to nisam znala."
"Uveravam vas da jesu. Spustio se otprilike u isto vreme kada i mi. Mi smo uspeli da se
izvuemo, a oni nisu. Vidite, mi smo imali vas, a oni nisu. Zakljuak glasi... ili bi trebalo da glasi...
da Aurora ne moe raunati s tim da su joj ostali svetovi Svemiraca saveznici. Ako neto iskrsne,
svaki svet Svemiraca bie za sebe."
Gladija estoko odmahnu glavom. "Nije ba uputno vriti uoptavanje na osnovu jednog jedinog
primera. Solarijancima je bilo teko da programiraju nadzornike tako da pozitivno reaguju na pedeset
naglasaka, a negativno na mnotvo drugih. Bilo je lake usredsrediti ih na jedan jedini naglasak. U
tome je stvar. Igrali su na to da nijedan Svemirac nee pokuati da se spusti na njihov svet i izgubili
su."
"Da, ubeen sam da e auroransko vostvo upravo tako reagovati, poto je ljudima uvek lake da
izvedu povoljan zakljuak nego nepovoljan. elim da se uverim da oni uviaju mogunost da je
posredi neprijatan zakljuak... i da im to nije prijatno. Izvinite na mom samoljublju, ali ni u koga
nemam poverenja da bi to mogao obaviti tako dobro kao ja, te stoga mislim da ja, pre svih drugih,
treba da poem na Auroru."
Gladija se oseala neprijatno rastrzana. Nije elela da bude Svemirac; elela je da bude ljudsko
bie i da zaboravi na ono to je upravo nazvala "nebitnim razlikama". Pa ipak, kada je D. . govorio
sa oiglednim uivanjem kako e Auroru poniziti, ona je jo na neki nain oseala da je Svemirac.
Stoga nervozno ree: "Pretpostavljam da ni meu svetovima Naseljivaa ne vlada ba idealna
sloga. Zar svaki naseljivaki svet nije svet za sebe?"
D. . odmahnu glavom. "Moe vam se initi da je to tako i ne bih bio iznenaen ako bi svaki
naseljivaki svet povremeno gledao da dobrobiti celine pretpostavi svoje interese, ali mi
posedujemo neto to vama Svemircima nedostaje."
"A ta je to? Vea plemenitosti?"
"Razume se da ne. Nismo mi nita plemenitiji od Svemiraca. Ali mi imamo Zemlju. To je na svet.
Svaki Naseljiva poseuje Zemlju to ee moe. Svaki Naseljiva zna da postoji jedan svet, jedan
veliki, napredan svet, sa neverovatno bogatom istorijom i kulturnom raznovrsnou, kao i ekolokom
sloenou, koji pripada njemu ili njoj i kome on ili ona pripadaju. Svetovi Naseljivaa se mogu
meusobno svaati, ali ta svaa se ne moe pretvoriti u nasilje ili za posledicu imati trajni prekid
odnosa, jer se automatski poziva zemaljska vlada da posreduje u reavanju svih problema i njena
odluka je kako dovoljna tako i bespogovorna.
To su te tri nae prednosti, Gladija: nedostatak robota, neto to nam omoguava da izgraujemo
nove svetove vlastitim rukama; brza smena pokolenja, to izaziva stalne promene; i najvea od svih,
Zemlja, koja predstavlja nau sr."
Gladija uurbano poe: "Ali Svemirci...", i stade.
D. . se osmehnu i pomalo gorko se nadoveza: "Hteli ste da kaete da su i Svemirci potomci
Zemljana i da je to i njihova planeta? injeniki je to tano, ali psiholki nije. Svemirci su sve uinili
kako bi se odrekli svog porekla. Oni sebe ne smatraju Zemljanima koji su nekada bili premeteni... ili
u bilo kom broju premeteni. Da sam mistiar, rekao bih da Svemirci ne mogu dugo da opstanu ako bi
se odrekli svojih robota. Razume se, ja nisam mistiar i ne postavljam stvari na taj nain... ali oni
ipak ne bi dugo opstali. Ubeen sam u to."
Zatim, posle jedne krae pauze, on dodade sa pomalo iznuenom ljubaznou, kao da je shvatio da
je u svom radovanju povredio neku bolnu taku u njoj: "Ali ja vas molim da o sebi mislite kao o
ljudskom biu, Gladija, a ne kao o Svemirki, a i ja u o sebi misliti kao o ljudskom biu, a ne kao o
Naseljivau. oveanstvo e preiveti, bez obzira na to da li e ga sainjavati Naseljivai ili
Svemirci ili i jedni i drugi. Ja verujem da e ga sainjavati samo Naseljivai, ali moda greim."
"Ne", ree Gladija, pokuavajui da bude ravnoduna. "Mislim da ste u pravu, osim ako ljudi ne
naue kako da prestanu da prave razlike izmeu Svemiraca i Naseljivaa. To je moj cilj... da
pomognem ljudima da to uine."
"Meutim", ree D. , pogledavi u nejasnu vremensku prugu koja je kruila zidom, "odlaem
vau veeru. Mogu li jesti s vama?"
"Svakako", ree Gladija.
D. . ustade. "Odoh da donesem veeru. Voleo bih da poaljem Denila i iskara, ali ne elim da
mi ikada pree u naviku da robotima izdajem nareenja. Pored toga, koliko god da vas posada
oboava, mislim da se njihovo oboavanje ne odnosi i na vae robote."
Gladija zapravo nije uivala u jelu koje je D. . doneo. Izgleda da nije uspela da se navikne na
nedostatak prefinjenih zaina, to je moda vuklo korene iz zemaljskog naina kuvanja za mase u
kome se koristio kvasac, ali ipak hrana joj nije bila ni naroito odvratna. Jela je ravnoduno.
D. , koji je primetio nedostatak oduevljenosti kod nje, ree: "Nadam se da vam hrana ne kodi?"
Ona odmahnu glavom. "Ne. Oigledno sam se privikla. Bilo je nekoliko neprijatnih epizoda kada
sam tek stigla na brod, ali nita ozbiljno."
"To mi je drago. Ali, Gladija..."
"Da?"
"Zar se ne moete setiti nijednog razloga zbog koga bi auroranska vlada elela da se tako hitno
vratite? Sigurno nije u pitanju to to ste izali nakraj sa nadzornicom, a ni govor koji ste odrali.
Zahtev je upuen dosta pre no to su mogli da saznaju bilo za jedno bilo za drugo?"
"U tom sluaju, D. .", ree tuno Gladija, "malo je verovatno da me uopte ele. Nikada i nisu."
"Ali mora da postoji neto. Kao to sam vam rekao, poruka je poslata u ime predsednika
auroranskog vea."
"A taj odreeni predsednik u ovo odreeno vreme predstavlja samo figuru za reprezentaciju."
"Oh? Ko stoji iza njega? Kelden Amadiro?"
"Tano. Znai, uli ste za njega."
"Oh, da", ree mrano D. , "sredite antizemaljskog fanatizma. ovek koga je politiki unitio dr
Fastolf pre dvadeset dekada jo je iv i sprema se da nam ponovo preti. Pravi primer pogubnih
posledica dugovenosti."
"Ali to je zagonetno", ree Gladija. "Amadiro je osvetoljubiv ovek. On zna da je poraz o kome
ste govorili prouzrokovao Elija Bejli i veruje da sam i ja za to odgovorna. Njegova antipatija...
neverovatna antipatija... protee se na mene. Ako me predsednik eli, to moe samo da znai da me
Amadiro eli... a zato bi me Amadiro eleo? On bi vie voleo da me se otarasi. Zbog toga me je
verovatno i poslao sa vama na Solariju. Sigurno je oekivao da e va brod biti uniten... a i ja
zajedno s njim. To ga uopte ne bi zabolelo."
"Bez nekontrolisanih suza, ha?" ree zamiljeno D. . "Ali vama sigurno nije to reeno. Niko vam
nije saoptio: 'Poi s ovim ludim trgovcem jer e nam tako pruiti zadovoljstvo da bude ubijena.'"
"Ne. Rekli su mi da vam je oajniki potrebna moja pomo i da bi bilo politiki dobro da u ovom
trenutku saraujemo sa svetovima Naseljivaa, kao i to da bi Aurora imala velike koristi ako bih im,
kada se vratim, podnela izvetaj o svemu to se dogodilo na Solariji."
"Da, tako bi to oni predstavili. Moda su ak u izvesnoj meri tako i mislili. A onda kada je...
protivno svim njihovim oekivanjima... na brod uspeo sigurno da se izvue, dok je auroranski brod
bio uniten, moda su poeleli da iz prve ruke uju ta se dogodilo. Stoga su, kada sam vas umesto na
Auroru odveo na Bejlisvet, poeli da vrite da se vratite. Moda je tako. Do sada su, razume se,
saznali celu priu, pa im moda vie niste ni potrebni. Mada...", pre bi se moglo rei da se obraao
sam sebi nego Gladiji, "...oni samo znaju ono to su pokupili sa bejlisvetske hipervizije i moda
misle kako to nije sve. Pa ipak..."
"Pa ipak ta, D. .?"
"Instikt mi kae da njihova poruka nije proistekla samo iz elje da im podnesete izvetaj. ini mi
se da izriitost njihovog zahteva to prevazilazi."
"Ne postoji nita vie to bi mogli da ele. Nita", ree Gladija.
"Pitam se", odvrati D. .
41.
"I ja se pitam", ree Denil iz svoje zidne nie te noi.
"ta se pita, prijatelju Denile", upita iskar.
"Pitam se kakvo je pravo znaenje auroranske poruke u kojoj se zahteva povratak gospoe
Gladije. I meni, kao i kapetanu, ini se da elja da dobiju izvetaj iz prve ruke ne predstavlja
dovoljan motiv."
"Ima li kakav alternativan predlog?"
"Neto mi je palo na pamet, prijatelju iskare."
"Mogu li saznati ta, prijatelju Denile?"
"Palo mi je na pamet da auroransko vee moda oekuje da e zahtevom za povratak gospoe
Gladije dobiti vie nego to trai... a moe biti da nije gospoa Gladija ta koju ele."
"ta je to to bi oni mogli da dobiju?"
"Prijatelju iskare, da li je mogue da bi se gospoa Gladija vratila bez tebe i mene?"
"Nije, ali od kakve bismo koristi ti i ja mogli biti auroranskom veu?"
"Ja im, prijatelju iskare, ne bih bio ni od kakve koristi. Meutim, ti si jedinstven, jer si u stanju
da direktno osea umove."
"To je tano, prijatelju Denile, ali oni to ne znaju."
"Zar nije mogue da su nekako, posle naeg odlaska, otkrili tu injenicu i gorko zaalili to su ti
dozvolili da napusti Auroru?"
iskar nije nimalo oklevao. "Ne, to nije mogue, prijatelju Denile. Kako bi oni to mogli da
saznaju?"
Denil paljivo ree: "Razmiljao sam ovako. Ti si, za vreme tvoje davnanje posete Zemlji sa dr
Fastolfom, uspeo da podesi nekoliko zemaljskih robota tako to si im usadio veoma ograniene
mentalne sposobnosti, dovoljne da nastave tvoj posao - vrenje uticaja na funkcionere sa Zemlje kako
bi oni i dalje blagonaklono gledali na proces naseljavanja i podsticali ga. Tako si mi bar jednom
rekao. Znai, na Zemlji postoje roboti sposobni da vre podeavanje umova.
Zatim, kao to smo nedavno posumnjali, i auroranski Robotiki institut posalo je humanoidne
robote na Zemlju. Ne znamo tano s kakvim ciljem su to uinili, ali ono to se od tih robota najmanje
moe oekivati jeste da prate zbivanja na Zemlji i podnose im izvetaje.
ak i ako auroranski roboti nisu u stanju da oseaju umove, mogu slati izvetaje u kojima se
navode imena funkcionera koji su iznenada promenili svoje stavove prema naseljavnju i moda je od
naeg odlaska sa Aurore nekom tamonjem moniku sinulo... moda samom dr Amadiru... da se to
jedino moe objasniti postojanjem robota koji su sposobni da podeavaju umove na Zemlji. Zatim,
moda je taj trag mogue pratiti do dr Fastolfa ili tebe.
To je, pak, auroranskim funkcionerima moglo razjasniti znaenje nekih drugih dogaaja, iji je
trag vodio pre do tebe nego do dr Fastolfa. Kao rezultat toga, oni bi oajniki eleli da se vrati, ali
kako nisu u mogunosti da trae direktno tebe, jer bi to obelodanilo njihovo novo otkrie, zatraili su
da se vrati gospoa Gladija... to je predstvaljalo sasvim prirodan zahtev... znajui da e, ako nju
vrate, vratiti i tebe."
iskar je utao jedan ceo minut, a zatim ree: "Tvoje razmiljanje je zanimljivo, prijatelju Denile,
ali neodrivo. Ti roboti koje sam obuio da podstiu naseljavnje zavrili su svoj posao pre vie od
osamnaest dekada i od tada su neaktivni, bar to se tie podeavanja umova. tavie, Zemlja je pre
dosta vremena uklonila robote iz svojih gradova i ograniila njihov prostor na nenaseljene oblasti
gde nema gradova.
To znai da ti humanoidni roboti, koji su, prema naem miljenju, poslati na Zemlju, nisu imali
priliku da se sretnu sa mojim robotima-podeivaima umova, niti su bili svesni bilo kakvog
podeavanja umova, jer se ti roboti vie time ne bave. Stoga je nemogue da je neko otkrio moju
naroitu sposobnost onako kako si ti to zamislio."
Denil ree: "Ne postoji li neki drugi put da se to otkrije, prijatelju iskare?"
"Ne postoji", ree odluno iskar.
"Pa ipak... pitam se", odvrati Denil.
STARI VOA
42.
I Kelden Amadiro je, kao i svi ljudi, patio od zajednike boljke zvane seanje. U stvari, on i
izrazitije od veine drugih ljudi. tavie, u njegovom sluaju je seanje, koje ga je pratilo, bilo stalno
prisutno i neobino silovito se ispoljavalo u njegovom dubokom i neiscrpnom besu i osujeenosti.
Pre dvadeset dekada sve mu je tako lepo ilo od ruke. Bio je rodonaelnik Robotikog instituta
(jo i sada je bio na njegovom elu) i u jednom blistavom i trijumfalnom trenutku uinilo mu se da mu
nikako ne moe izmai i potpuna vlast nad veem, kao i da e neosporno uspeti da uniti svog velikog
neprijatelja, Hana Fastolfa, koji e posle toga biti nemoan u svojoj opoziciji.
Da je... da je samo...
(Koliko se samo trudio da ne misli na to, ali seanje mu nije dalo mira, kao da mu nikada nije bilo
dosta bola i oajanja.)
Da je izvojevao pobedu, Zemlja bi ostala izolovana i sama, a on bi se pobrinuo da nazaduje,
propadne i konano nestane u rasulu. Zato da ne? Za kratkovene ljude sa jednog bolesnog,
prenaseljenog sveta bolje je da izumru... stotinu puta bolje nego da vode ivot onakav kakav su sebi
nametnuli.
Tada bi mirni i bezbedni svetovi Svemiraca nastavili da se ire. Fastolf se uvek alio da su
Svemirci bili suvie dugoveni i da su se suvie udobno oseali na svojim robotikim jastucima da bi
bili pioniri, ali Amadiro bi mu dokazao da grei.
Fastolf je ipak pobedio. U trenutku sigurnog poraza, on je na neki neverovatan, udesan nain
dospeo u prazan prostor, kako se kae, i domogao se pobede... ugrabljene ni iz ega.
Razume se, za to je kriv onaj Zemljanin, Elija Bejli...
Ali Amadirovo inae neprijatno seanje uvek bi se zaustavilo kod tog Zemljanina i okrenulo se od
njega. Bilo je dovoljno i samo ime. Ni dvadeset vekova ne bi uspelo nimalo da oslabi mrnju koju je
oseao... ili da ublai njegov bol makar i za mrvicu.
A sa Fastolfom, koji je bio nadlean za policiju, ti bedni Zemljani napustili su podmitljivu planetu
i stali da naseljavaju svet za svetom. Vihor zemaljskog napretka oamutio je svetove Svemiraca i
naterao ih da se slede.
Koliko se samo puta Amadiro obratio veu i istakao da Galaksija izmie iz aka Svemiraca, da
Aurora samo promatra kako podljudi zauzimaju svet za svetom, dok se ravnodunost iz godine u
godinu sve vre uauruje u duhu Svemiraca?
"Podignite se", izvikivao je. "Podignite se. Vidite li kako se mnoe. Vidite li kako se umnoavaju
svetovi Naseljivaa? ta ekate? Da vas zajau"?
A Fastolf bi uvek odgovarao onim svojim umirujuim i uspavljujuim glasom, pa bi Aurorani i
ostali Svemirci (koji su uvek sledili vostvo Aurore onda kada bi ona izabrala da ne bude
predvodnik) prihvatili njegove argumente i ponovo zadremali.
Izgleda da ih nije diralo ono to je bilo oigledno. injenice, brojke, upadljivo pogoranje
poslova, ostavljalo ih je ravnodunima iz dekade u dekadu. Kako je bilo mogue da je sam Fastolf
bio u stanju da posmatra kako se sve to je rekao pretvara u istu besmislicu, a ipak da ne odustane
od svoje politike? ak nije bilo u pitanju ni to da je on tvrdoglavo bio uporan u svojim pogrekama,
ve je posredi bila injenica da on jednostavno nikada nije ni primetio da grei.
Da je Amadiro bio ovek sklon matanju, sigurno bi uobrazio da je na svetove Svemiraca pala
neka arolija, neka vrsta apatine arolije. Uobrazio bi da neko negde poseduje maginu mo da
uljuljkuje inae aktivne mozgove i zaslepljuje inae pronicljive oi kada je u piatnju istina.
A krunu cele te neverovatne agonije predstavljalo je to to su ljudi alili Fastolfa, jer je umro
frustriran. Frustriran, govorili su, zbog toga to Svemirci nee dosei nove vlastite svetove.
A upravo ih je Fastolfova politika spreila da to uine! Odakle mu pravo da se zbog toga osea
frustriran? ta bi on uinio da je uvek, poput Amadira, video i govorio istinu, a ipak bio nemoan da
natera Svemirce... dovoljno Svemiraca... da ga sluaju.
Koliko li je samo puta pomislio da bi bilo bolje za Galaksiju da je prazna, nego da njome vladaju
podljudi? Da je posedovao neku maginu mo da uniti Zemlju... svet Elije Bejlia... jednim naklonom
glave - on bi to jedva doekao.
Ali traiti utoite u takvom matanju moglo je jedino predstavljati znak njegovog potpunog
oajanja. S druge, pak, strane, stalno je i uzaludno eleo da odustane i dobrodolicom pozdravi
smrt... kada bi mu samo njegovi roboti to dozvolili.
A tada je usledio trenutak kada mu se iznenada pruila prilika da uniti Zemlju... ak mu je
namtenuta mimo njegove volje. To vreme je nastupilo pre neke tri etvrtine dekade, kada je prvi put
sreo Levulara Mandamusa.
43.
Seanje! Pre tri etvrtine dekade...
Amadiro podie pogled i primeti da je Malun Cicis uao u kancelariju. Bez sumnje se najavio, ali
njemu je bilo dozvoljeno da ue i kada mu niko ne bi odgovorio.
Amadiro uzdahnu i odloi svoj mali kompjuter. Cicis je bio njegova desna ruka jo od osnivanja
Instituta. Stario je u njegovoj slubi. To se nije moglo primetiti na prvi pogled, ali opti izgled je
otkrivao blago propadanje. Nos mu je izgledao neto asimetriniji nego to je nekada bio.
On protrlja svoj pomalo baburasti nos i zapita se u kolikoj li je meri blago propadanje i njega
naelo. Nekada je bio visok metar devedeset pet, to je ak i prema merilima Svemiraca bila dobra
visina. Jo se drao uspravno kao i uvek, pa ipak, pri nedavnom merenju nikako nije uspeo da pree
visinu od metar devedeset tri. Da li je poeo da stagnira, da se gri, da se smanjuje?
On odagna te neprijatne misli koje su same po sebi predstavljale sigurniji znak starenja od samog
merenja i ree: "ta je, Malune?"
Cicis je imao novog linog robota koji se vukao za njim - bio je vrlo moderan i sa sjajnim
ukrasima. I to je bio znak starenja. Ako nisi mogao da odri svoje telo mladim uvek si mogao da
kupi novog, mladog robota. Amadiro je odluio da nikada ne dopusti onima koji su odista mladi da
mu se podsmevaju zato to je podlegao toj obmani - naroito stoga to joj nije podlegao Fastolf koji
je bio osam dekada stariji od njega.
Cicis ree: "Opet taj momak Mandamus, efe."
"Mandamus?"
"Onaj koji stalno trai da se vidi s vama."
Amadiro kratko razmisli. "Misli na onog idiota, potomka Solarijanke?"
"Da, efe."
"Pa, ja ne elim da se vidim s njim. Zar mu, Malune, to jo nisi jasno stavio do znanja?"
"Nedvosmisleno jasno. Trai da vam predam neku beleku i kae da ete ga, poto je proitate,
primiti."
Amadiro lagano ree: "Ne bih rekao, Malune. ta stoji u beleci?"
"Ne razumem, efe. Nije na galaktikom."
"U tom sluaju, kako u je ja bolje razumeti od tebe?"
"Ne znam, ali on me je zamolio da vam je predam. Ako biste hteli da je pogledate i izdate mi
nareenje, ja u se vratiti i ponovo ga se osloboditi."
"Pa, daj da vidim", ree Amadiro, odmahujui glavom. On baci pogled pun gnuanja na pruenu
poruku.
Pisalo je :"Ceterum censeo, delenda est Carthago."
Amadiro proita poruku, podie pogled prema Malunu, a zatim ga ponovo spusti na poruku.
Konano ree: "Mora da si proitao ta pie, im zna da nije na galaktikom. Da li si ga pitao ta to
znai?"
"Jesam, efe. Rekao je da je to latinski, ali od toga nisam postao pametniji. Rekao je da ete vi
razumeti. On je vrlo odluan ovek i rekao je da e ceo dan presedeti tamo ekajui da vi ovo
proitate."
"Kako izgleda?"
"Mrav. Ozbiljan. Verovatno operisan od humora. Visok, ali ne ba kao vi. Prenapet, duboko
usaane oi, tanke usne."
"Koliko je star?"
"Sudei prema koi, rekao bih otprilike etiri dekade. Vrlo je mlad."
"U tom sluaju, moramo biti uviavni prema mladima. Poalji ga unutra."
Cicis je bio iznenaen. "Primiete ga?"
"Zar nisam upravo to rekao? Poalji ga unutra."
44.
Mladi ue u sobu gotovo marirajui. Zaustavio se ukoeno ispred stola i rekao: "Zahvaljujem
vam, gospodine, to ste pristali da me primite. Da li biste mi dozvolili da uvedem i svoje robote?"
Amadiro podie obrve. "Voleo bih da ih vidim. Da li ete mi dozvoliti da zadrim svoje?"
Prolo je mnogo godina od kada je poslednji put uo da je neko izgovorio staru robot-formulu.
Bio je to jedan od onih dobrih starih obiaja koji su privremeno ukinuti kada je pojam o formalnoj
utivosti iezao i kada je sve vie postajalo normalno da su lini roboti deo same linosti.
"Da, gospodine", ree Mandamus i dva robota uoe. Oni to nisu uinili dok odobrenje nije bilo
dato, primeti Amadiro. Bili su to novi roboti, veoma efikasni, na kojima su bili vidljivi svi znaci
dobre izrade.
"Izraeni su prema vaem vlastitom nacrtu, gospodine Mandamuse?" Roboti za koje su njihove
gazde pravili nacrte uvek su vredeli vie od ostalih.
"Tako je, gospodine."
"Znai, vi ste robotiar?"
"Da, gospodine. Imam diplomu Eoskog univerziteta."
"Radite kod..."
Mandamus glatko odgovori: "Ne radim kod dr Fastolfa, gospodine. Kod dr Maskelnika."
"A tako, ali niste lan Instituta."
"Podneo sam molbu za prijem, gospodine."
"Razumem." Amadiro dotera papire na svom stolu, a zatim hitro ree, ne podigavi pogled: "Gde
ste nauili latinski?"
"Ne znam latinski dovoljno dobro da bih ga mogao govoriti ili itati, ali znam dovoljno o njemu
tako da mi je poznata ova izreka i znam gde mogu da je pronaem."
"Ve je samo po sebi i to zadivljujue. Kako ste to uspeli?"
"Ne mogu sve svoje vreme posveivati robotici, tako da imam i neka sporedna zanimanja. Jedno
od njih je planetologija, sa naroitim osvrtom na Zemlju. To me je odvelo do zemaljske istorije i
kulture."
"To ba nisu popularna izuavanja meu Svemircima."
"Nisu, gospodine, i to je teta. ovek uvek treba dobro da poznaje svoje neprijatelje... kao to ih
vi poznajete, gospodine."
"Kao to ih ja poznajem?"
"Tako je, gospodine. Verujem da dosta dobro poznajete mnoge vidove Zemlje i da ste u njih
mnogo upueniji od mene, poto se due bavite time."
"Otkud to znate?"
"Trudio sam se da o vama saznam to je vie mogue, gospodine."
"Zato to sam ja jo jedan od vaih neprijatelja?"
"Ne, gospodine, ve zato to elim da u vama dobijem saveznika."
"Saveznika? Znai, nameravate da me iskoristite? Ne ini li vam se da ste malo preterali u svojoj
drskosti?"
"Ne, gospodine, siguran sam da ete eleti da budete moj saveznik."
Amadiro se zagleda u njega."Meni se ipak ini da ste preterali sa drskou. Recite mi, razumete li
ovu izreku koju ste pronali za mene?"
"Da, gospodine."
"Prevedite je onda na standardni galaktiki."
"Ona glasi:'Prema mom miljenju, Kartagina mora biti unitena.'"
"A ta to prema vaem miljenju, znai?"
"To je izgovorio Marko Porcije Katon, senator rimske republike, jedne politike jedinice drevne
Zemlje. Ona je porazila svog glavnog protivnika, Kartaginu, ali je nije unitila. Katon je tvrdio da
Rim ne moe biti siguran dok Kartagina ne bude potpuno unitena... i na kraju je bila unitena,
gospodine."
"Ali kakve veze ima Kartagina sa nama, mladiu?"
"Postoji neto to se naziva analogija."
"to znai?"
"Da i svetovi Svemiraca imaju svog glavnog protivnika koji, prema mom miljenju, mora biti
uniten."
"Imenujte neprijatelja."
"Planeta Zemlja, gospodine."
Amadiro je ovla dobovao prstima po stolu ispred sebe. "I vi elite da budem va saveznik u
jednom takvom projektu? Pretpostavljate da u to sav srean i s nestrpljenjem prihvatiti? Recite mi,
dr Mandamuse, da li sam ja ikada u nekom od mojih bezbrojnih govora i lanaka o toj temi rekao da
Zemlja mora biti unitena?"
Mandamusove tanke usne se stisnue, a nozdrve rairie. "Nisam doao", ree on, "kako bih
pokuao da vas uvuem u neto to bi moglo da se upotrebi protiv vas. Nije me ovamo poslao ni dr
Fastolf niti iko iz njegove stranke. Niti ja pripadam njegovoj stranki. Isto tako, ne pokuavam da vam
izloim to je vama na umu. Samo vam govorim ta je meni na umu. Prema mom miljenju, Zemlja
mora biti unitena."
"A kako predlaete da se Zemlja uniti? Mislite li da bismo mogli da na nju bacamo nuklearne
bombe dok eksplozije, zraenje i oblaci praine ne unite celu planetu? Pitam vas to stoga to mi nije
jasno kako ste zamislili da spreite naseljivake brodove eljne osvete da to isto ne uine Aurori i
onolikom broju drugih svetova Svemiraca do kojih su u stanju da stignu? Zemlja je nekanjeno mogla
biti razneta pre nekih petnaest dekada. Sada je to nemogue."
inilo se da je Mandamus revoltiran. "Nita slino nisam imao na umu, dr Amadiro. Ja ne bih bez
potrebe unitavao ljudska bia, pa makar ona bila i Zemljani. Meutim, postoji nain da se Zemlja
uniti, a da se nuno ne pobije celokupno njeno stanovnitvo... i to bez odmazde."
"Vi ste sanjalica", ree Amadiro, "ili moda niste ba pri zdravoj pameti."
"Dozvolite da objasnim."
"Ne, mladiu. Imam malo vremena i samo zbog vaeg citata, koji sam savreno dobro razumeo i
koji je probudio moju znatielju, dozvolio sam sebi da se tako dugo bavim vama."
Mandamus ustade. "Shvatam, dr Amadiro, i molim da me izvinite to sam vam oduzeo vie
vremena nego to ste u stanju da odvojite. Meutim, razmislite o onome to sam rekao, pa ako
postanete znatieljni, mogli biste me pozvati kada budete imali vie vremena da utroite na mene,
nego to ga sada imate. Ipak, nemojte suvie dugo ekati, jer u morati da se okrenem drugima, poto
u ipak unititi Zemlju. Vidite, iskren sam sa vama."
Mladi pokua da se osmehne, ali to samo razvue njegove mrave obraze i ne ostavi drugog
traga. On ree: "Do vienja... i ponovo se zahvaljujem", okrenu se i ode.
Amadiro je izvesno vreme gledao zamiljeno za njim, a zatim dodirnu kontakt koji se nalazio na
bonoj strani stola.
"Malune", ree on, kada Cicis ue, "elim da tog mladia neko sve vreme prati i elim da saznam
s kim sve razgovara. Sve. elim da svi budu identifikovani i ispitani. One koje oznaim elim da
budu dovedeni ovamo. Ali, Malune, sve mora biti uraeno tiho i na bazi ljubaznog i prijateljskog
ubeivanja. Kao to i sam zna, jo nisam postao ovde gospodar. "
Ali na kraju e ipak postati. Fastolf je imao trideset est dekada i bio je na zalasku, a Amadiro je
bio osam dekada mlai.
45.
Amadiro je za devet dana dobio traene izvetaje.
Mandamus je razgovarao sa svojim robotima, povremeno sa kolegama na fakultetu i jo ree sa
pojedincima iz nastambi koje su se nalazile u njegovom susedstvu. Njegovi razgovori bili su krajnje
beznaajni i mnogo pre no to je proteklo devet dana Amadiro je zakljuio da ne moe da nateka tog
mladia. Mandamus je bio tek na poetku jednog dugakog ivota i pred njim je moda jo trideset
dekada; Amadiru je preostalo jo najvie osam do deset.
I Amadiro je, razmiljajui o onome to je mladi rekao, sa sve jaim nemirom oseao da ne sme
rizikovati da ostane po strani ako postoji nain da se Zemlja uniti.
Da li je mogao da dozvoli da do unitenja doe posle njegove smrti i da mu on ne prisustvuje? Ili,
to je bilo isto tako loe, da se to dogodi za vreme njegova ivota, ali sa nekim drugim na elu i da
neiji tui prsti pritisnu kontakt?
Ne, morao je to videti, prisustvovati tome i uiniti to; zato je inae produavao svoju dugu
frustraciju? Mandamus moda jeste budala ili ludak, ali u tom sluaju se Amadiro mora uveriti da je
odista budala ili ludak.
Kada je u razmiljanju stigao do te take, Amadiro je pozvao Mandamusa u svoju kancelariju.
Amadiro je shvatio da je time sebe ponizio, ali ponienje je bilo cena koju je morao da plati kako
bi se uverio da ne postoji ni najmanja ansa da Zemlja bude unitena bez njega. To je bila cena koju
je bio voljna da plati.
Pripremio se ak i na mogunost da Mandamus ue kod njega, zadovoljno se smejuljei zbog
svoje pobede. I to bi morao da podnese. Razume se da bi se posle toga, ako bi se pokazalo da je
mladiev predlog budalast, postarao da ovaj bude zaslueno kanjen u onoj meri u kojoj to doputa
jedno civilizovano drutvo, ali u suprotnom...
Bio je zadovoljan kada je Mandamus uao u njegovu kancelariju sa razumnom poniznou na licu i
kada mu je zahvalio sasvim iskreno, to ga je po drugi put primio. Amadiru se uinilo da bi i on sa
svoje strane trebalo da bude predusretljiv.
"Dr Mandamuse", ree on, "proli put sam se poneo krajnje neuljudno to sam vam naloio da se
udaljite, prethodno ne sasluavi va plan. Stoga mi sada kaite ta to imate na umu i ja u vas sluati
dok se ne uverim... a verujem da hou... da je va plan, moda, pre rezultat entuzijazma nego hladnog
rezonovannja. Tada u vam ponovo naloiti da se udaljite, ali vie neu prezirati sebe zbog toga i
nadam se da ete se vi bez ljutnje povinovati."
Mandamus odvarti: "Ne bih mogao da se ljutim ako me nepristrasno i paljivo sasluate, dr
Amadiro, ali ta ako vam se ono to vam budem saoptio uini razumno i probudi u vama nadu?"
"U tom sluaju", ree polagano Amadiro, "moda bismo nas dvojica mogli da postanemo
saradnici."
"To bi bilo divno, gospodine. Zajedno bismo bili u stanju da obavimo vie nego svaki za sebe. Ali
da li bih smeo da se nadam i neem opipljivijem nego to je povlastica da radim s vama? Da li bih
mogao da se nadam nekoj nagradi?"
Amadiro je izgledao nezadovoljan. "Razume se, bio bih vam zahvalan, ali ja sam samo kancelar i
upravnik Robotikog instituta. Moje moi su ograniene."
"Shvatam ja to, dr Amadiro. Ali ne bih li ipak unapred mogao dobiti neto to je u okviru tih
ogranienja? Odmah?" Uporno je gledao u Amadira.
Amadiro se namrti i uhvati sebe kako zuri u par pronicljivih, odlunih oiju koje nisu treptale. U
njima nije bilo poniznosti!
Amadiro hladno upita: "Na ta mislite?"
"Nita to ne moete da mi date, dr Amadiro. Primite me za lana Instituta."
"Ako ste kvalifikovani..."
"Bez brige. Kvalifikovan sam."
"Ne moemo prepustiti kandidatu da sudi o tome. Moramo. ..
"Ma hajdete, dr Amadiro, to nije nain na koji se uspostavlja neka veza. Poto ste me drali pod
prismotrom svakog trenutka od kada sam proli put odavde iziao, ne moete me uveriti da niste
pomno prouili moj dosje. A kao rezultat toga, sigurno vam je poznato da sam kvalifikovan. Da ste
bilo zbog ega oseali da nisam kvalifikovan, vi ne biste gajili nikakvu nadu da sam dovoljno
genijalan da izradim plan za unitenje te nae Kartagine i ne biste me zvali da se vratim ovamo."
Na trenutak je Amadiro osetio kako u njemu sve kljua. U tom asu pomislio je da ni unitenje
Zemlje nije toliko vredno da bi zbog toga morao da podnosi hvalisanje jednog deteta. Ali to je osetio
samo u tom jednom jedinom trenutku. Odmah potom mu se vratila sposobnost za tano procenjivanje
situacije i ak je uspeo sebi da kae da osoba koja je tako mlada, a ipak u toj meri drska i ledeno
samouverena, predstavlja upravo onakvog oveka kakav mu je potreban. Pored toga, odista je
prouio Mandamusov dosje i znao je da je on dovoljno kvalifikovan za Institut.
Amadiro konano ree (atakujui u izvesnoj meri na svoj krvni pritisak): "U pravu ste.
Kvalifikovani ste."
"Onda me ulanite. Siguran sam da u kompjuteru imate pohranjene potrebne obrasce. Treba samo
da unesete moje ime, kolsku spremu, godinu diplomiranja i ostale statistike sitnice koje traite, a
zatim da se potpiete."
Bez rei, Amadiro se okrete svom kompjuteru. Uneo je potrebne podatke, izvukao obrazac,
potpisao ga i predao Mandamusu. "Nosi dananji datum. Sada ste lan Instituta."
Mandamus je prouio papir, a zatim ga predao jednom od svojih robota, koji ga je stavio u male
kone korice za spise, a ove gurnuo pod miku.
"Hvala vam", ree Mandamus, "to je krajnje ljubazno od vas i nadam se da vas nikada neu
izneveriti ili naterati da zaalite to ste na ovako ljubazan nain priznali moje sposobnosti. Meutim,
ostalo je jo neto o emu bi trebalo da se dogovorimo."
"Stvarno? A to je?"
"Da li bismo mogli da popriamo o prirodi konane nagrade... razume se, samo u sluaju potpunog
uspeha. Potpunog uspeha."
"Zar ne bismo mogli, to bi bilo loginije, da to ostavimo za vreme kada potpuni uspeh bude
ostvaren ili kada bude srazmerno blizu ostvarenja?"
"Ako se na to gleda racionalno, onda ste u pravu. Ali ja sam sanjar, pored toga to cenim razum.
Voleo bih malo da sanjarim."
"Pa", ree Amadiro, "o emu biste voleli da sanjarite?"
"ini mi se, dr Amadiro, da stvari ne stoje ba najbolje sa dr Fastolfom. Poiveo je dugo i nee
jo mnogo godina moi da se opire smrti."
"Pa ta s tim?"
"Kada jednog dana umre, vaa stranka e postati agresivinija i oni mlitaviji lanovi Fastolfove
stranke moda e smatrati da e biti probitanije da promene stranu. Kada na narednim izborima ne
bude bilo Fastolfa, sigurno ete vi biti izabrani."
"Mogue je. Pa ta s tim?"
"Tad ete de fakto predvoditi vee i upravljati aurorinom spoljnom politikom, to e, u stvari,
znaiti da ete upravljati spoljnom politikom svetova Svemiraca uopte. A ako se moji planovi
pokau uspeni, vaa uprava e biti tako dobra da e vas vee sigurno prvom prilikom izabrati za
predsedavajueg."
"Vai snovi streme visoko, mladiu. Dobro - i ta ako se ostvari sve to ste predvideli?"
"Teko da ete imati vremena da upravljate i Aurorom i Robotikim institutom. Stoga traim da
kada budete konano odluili da date ostavku na svoj sadanji poloaj upravnika Instituta, spremno
podrite mene kao svog naslednika na tom mestu. Teko da bi neko mogao da odbije vaeg linog
izabranika."
Amadiro ree: "Postoji neto kao to je kvalifikacija za to mesto."
"Stei u tu kvalifikaciju."
"Priekajmo da vidimo."
"Voljan sam da saekam i uverim se, ali uvideete, i pre no to ostvarimo potpuni uspeh, da ete
eleti da udovoljite ovom mom zahtevu. Stoga vas molim da se polako navikavate na tu ideju."
"Sve ovo pre no to sam uo ijednu re", promrlja Amadiro. "Pa, postali ste lan Instituta i ja u
nastojati da se naviknem na va lini san, ali zavrimo sada sa dogovaranjima i kaite mi kako
nameravate da unitite Zemlju."
Gotovo automatski, Amadiro dade znak svojim robotima da ne treba da se seaju ovog razgovora.
I Mandamus uz laki osmeh upusti isti takav znak svojima.
"Ponimo, onda", ree Mandamus.
Ali pre no to je ita vie uspeo da kae, Amadiro krenu u napad.
"Jeste li sigurni da niste prozemaljski nastrojeni?"
Mandamus je bio zaprepaen. "Dolazim k vama sa predlogom da unitimo Zemlju."
"Ali vi ste ipak potomak Solarijanke... u petom pokolenju, koliko mi je poznato."
"Da, gospodine, to se nalazi zapisano u javnom dosjeu. Pa ta s tim?"
"Solarijanka je ... bila je dugo... bliski saradnik... prijatelj... tienica... dr Fastolfa. Pitam se da vi
moda stoga niste simpatizer njegovih prozemaljskih pogleda."
"Zbog svog porekla?" inilo se da je Mandamus odista zaprepaen. Na trenutak je izgledalo kao
da su mu se od muke ili ak besa nozdrve skupile, ali to je brzo nestalo i on mirno ree: "Isto tako
dugo je vaa bliska saradnica... prijateljica... tienica... dr Vasilija Fastolf, kerka dr Fastolfa. Ona
je potomak iz prvog pokolenja. Pitam se da li je ona simpatizer njegovih ideja."
"U prolosti sam se i ja pitao," ree Amadiro, "ali ona nije njihov simpatizer i to se nje tie
prestao sam da se pitam."
"Moete da prestanete da se pitate i to se mene tie, gospodine. Ja sam Svemirac i elim da
vidim Svemirce kako upravljaju Galaksijom."
"Pa, dobro, onda. Nastavite sa opisom svoga plana."
Mandamus ree: "Hou, ali... ako nemate nita protiv... krenuu od poetka.
Dr Amadiro, astronomi se slau da postoji na milione zemljolikih planeta u naoj Galaksiji,
planeta na kojima ljudska bia mogu da ive poto se prethodno izvre potrebna prilagoavanja
ivotne sredine, koja ne podrazumjevaju geoloko teraformiranje. Njihove atmosfere su pogodne za
disanje, postoje okeani vode, zemljite i klima su odgovarajui, postoji ivot. Naime, u atmosferi se
ne bi mogao nalaziti slobodan kiseonik ako na planeti ne postoje bar planktoni u okeanima.
Zemljite je esto ogoljeno, ali kada jednom bude podvrgnuto, zajedno sa okeanom, biolokom
teraformiranju... to jest, kada bude zasejano zemaljskim ivotom... taj ivot e procvasti i planeta e
moi da bude naseljena. Registrovano je i proueno na stotine takvih planeta, a otprilike polovinu
ve su naselili Naseljivai.
Pa ipak, nijedna od svih tih naseljivih planeta koje su do danas otkrivene nema tako raznovrstan i
obilan ivot kao Zemlja. Ni na jednoj ne postoji nita to je vee ili sloenije od male ete crvolikih
ili insektolikih beskimenjaka ili, u biljnom svetu, ieg to je iznad nekih papratolikih grmova. Ni
traga od inteligencije, ieg to bi bar bilo priblino inteligenciji."
Amadiro je sluao te krute reenice i mislio: govori mehaniki. Sve je nauio napamet. On se
pokrenu i primeti: "Nisam planetolog, dr Mandamuse, ali traim od vas da mi verujete da mi niste
kazali jo nita to ve nisam znao."
"Kao to pomenuh, dr Amadiro, kreem iz poetka. Astronomi su sve skloniji da veruju da su nam
poznati svi zadovoljavajui primeri nastanjivih planeta u Galaksiji i da se one sve... ili gotovo sve...
izrazito razlikuju od Zemlje. Iz nekog nepoznatog razloga, Zemlja je iznenaujue neobina planeta,
ali se na njoj evolucija odvijala krajnje ubrzanim korakom i na krajnje nenormalan nain.
Amadiro ree: "Uobiajeni argument glasi da ako u ovoj Galaksiji postoje druge inteilgentne
vrste, napredne kao to smo mi, one bi do sada ve postale svesne naeg irenja i obznanile bi nam
svoje prisustvo... na neki nain."
Mandamus odvrati: "Da, gospodine. U stvari, da su u Galaksiji postojale druge inteligentne vrste,
naprednije od nas, ne bi nam se kao prvo ni pruila prilika za irenje. Stoga je izgleda sasvim sigurno
da smo mi jedine vrste u Galaksiji sposobne da putuju hipersvemirom. Da smo jedine vrste u
Galaksiji koje su moda inteligentne, ili postoji dobra ansa da jesmo."
Amadiro ga je sada sluao sa umornim poluosmehom na licu. Mladi je eleo da poduava, poput
oveka koji jednolino ponavlja svoju fiks-ideju. Bio je to jedan od znakova nestabilnosti, te je i ona
siuna nada koju je Amadiro imao da bi Mandamus i mogao imati neto to bi izmenilo istoriju,
poinjala da bledi.
On ree: "I dalje mi priate o onome to mi je poznato, dr Mandamse. Svi znaju da je Zemlja
jedinstvena i da smo mi verovatno jedine inteligentne vrste u Galaksiji."
"Ali izgleda da niko ne postavlja jednostavno pitanje: Zato? Ne postavljaju ga Zemljani i
Naseljivai. Oni to prihvataju. Oni zauzimaju mistiki stav prema Zemlji i smatraju je svetim svetom,
tako da njenu neobinu prirodu uzimaju zdravo za gotovo. to se Svemiraca tie, ni mi uopte ne
postavljamo to pitanje. Ignoriemo ga. Dajemo sve od sebe da uopte ne mislimo na Zemlju, jer ako
bismo to inili, vrlo verovatno bismo otili i dalje i poeli da razmiljamo o tome kako smo i sami
potekli od Zemljana."
Amadiro primeti: "Ne shvatam vrednost tog pitanja. Nema potrebe tragati za sloenim odgovorima
na pitanje 'Zato?'. Nasumini procesi igraju vanu ulogu u evoluciji, a u izvesnoj meri i u svemu
ostalome. Da postoji na milione naseljivih svetova, evolucija bi mogla na svakome od njih da krene
drugaijim pravcem. Na veini njih bi ta stopa razvoja imala neku srednju vrednost; na nekima bi bila
izrazito usporena, na drugima izrazito ubrzana. Dogodilo se da je ona na Zemlji bila neobino brza i
zbog toga smo mi sada ovde. Ako sada postavimo pitnje 'Zato', prirodan... i dovoljan odgovor glasi
'Sluaj'."
Amadiro je ekao da onaj drugi otkrije svoju nestabilnost tako to e besno eksplodirati iznevi
neku nadmonu logiku tvrdnju, izraenu na zabavan nain, to bi posluilo da se njegove teze zatresu
uz temelja. Meutim, Mandamus je samo zurio u njega nekoliko trenutaka svojim duboko usaenim
oima, a zatim je mirno rekao: "Ne."
Mandamus nije nita dodao moda u naredna dva otkucaja srca, a zatim je nastavio: "Potrebno je
vie od jednog ili dva sluaja da se evolucija hiljadostruko ubrza. Na svakoj planeti sem na Zemlji
brzina evolucije je u bliskoj vezi sa prilivom kosmikog zraenja u kome se kupa ta planeta. Ta
brzina uopte nije rezultat sluaja ve rezultat kosmikog zraenja koje lagano stvara mutacije. Na
Zemlji postoji neto to stvara mnogo vie mutacija nego na drugim nastanjivim planetama, a to nema
nikakve veze sa kosmikim zracima, jer oni ne pogaaju Zemlju u velikim koliinama. Moda vam je
sada malo jasnije zato bi pitanje 'Zato?' moglo biti vano."
"Pa, dr Mandamuse, poto vas jo sluam sa vie strpljenja nego to sam i mislio da ga
posedujem, odgovorite na pitanje koje toliko uporno postavljate. Ili moda imate samo pitanje, ali ne
i odgovor?"
"Imam i odgovor", ree Mandamus, "ali on je vezan za injenicu da je Zemlja jedinstvena i na
jedan drugi nain."
Amadiro primeti: "Dozvolite da nagaam. Mislite na njen veliki satelit. Nadam se, dr Mandamuse,
da to ne ubrajate u svoja otkria."
"Nikako", odvrati Mandamus ukoeno, "ali uzmite u obzir da su veliki sateliti karakterisitini za
takve planete. Na planetni sistem ima ih pet, Zemljin sedam i tako dalje. Svi veliki sateliti sem
jednog, meutim, krue oko gasnih dinova. Samo Zemljin satelit, Mesec, krui oko planete koja nije
mnogo vea od njega samog."
"Smem li ponovo da upotrebim re 'Sluaj', dr Mandamuse?"
"U ovom sluaju bi to moglo da bude sluaj, ali i dalje stoji da je Mesec jedinstven."
"ak i da je tako. Kakva mogua veza postoji izmeu tog satelita i obilja ivota na Zemlji?"
"To moda nije oigledno i veza moe izgledati malo verovatna... ali daleko je manje verovatno
da takva dva neobina primera jedinstvenosti na jednoj jedinoj planeti nisu ni u kakvoj vezi.
Pronaao sam jednu takvu vezu."
"Stvarno?" ivnu Amadiro. Sada je morao da usledi nepogreivi dokaz njegove nestabilnosti.
Povremeno je bacao pogled na vremensku traku na zidu. Odista vie nije mogao mnogo vremena
posvetiti ovome, iako je njegova znatielja i dalje rasla.
"Mesec se", ree Mandamus, "lagano udaljava od Zemlje, zbog svojih plimskih uticaja na planetu.
Zemljine velike plime predstavljaju jedinstvenu posledicu postojanja ovog velikog satelita. Zemljino
Sunce takoe stvara plime, ali njihova jaina je trostruko manja od jaine onih koje stvara Mesec...
upravo onako kao to nae sunce stvara male plime na Aurori.
Na osnovu injenica da se Mesec udaljava zbog svoje plimske aktivnosti, moemo zakljuiti da se
on nalazio mnogo blie Zemlji za vreme rane istorije ovog planetnog sistema. to je Mesec blii
Zemlji, to su na njoj vie plime. Te plime vre dva vana uticaja na Zemlju. Kora se neprkidno ugiba
kako se Zemlja okree oko svoje ose, a i ovo rotiranje se usporava kako usled tog ugibanja tako i
zbog trenja kojim okeanske vode deluju na plitko morsko dno - to uzrokuje da se rotaciona energija
pretvara u toplotnu.
Stoga Zemlja ima tanju koru od bilo koje druge naseljive planete za koju znamo, a takoe je i
jedina naseljiva planeta na kojoj ima ivih vulkana, kao i sistem ivih tektonskih pomernja."
Amadiro ree: "Ali ak ni sve to ne moe imati nikakve veze sa obiljem ivota na Zemlji. Mislim,
dr Mandamuse, da ete morati ili prei na stvar ili otii."
"Molim vas, dr Amadiro, imajte jo samo malo strpljenja sa mnom. Vano je razumeti sutinu kad
se jednom stigne do nje. Uradio sam veoma paljivu kompjutersku simulaciju hemijskog razvoja
Zemljine kore, pri emu sam uzeo u obzir efekat delovanja plima i oseka i tektonska pomeranja ploa,
neto to niko ranije nije uinio na jedan tako pedantan i usavren nain kao ja... ako smem sam da se
pohvalim."
"Oh, samo izvolite", promrlja Amadiro.
"I sasvim jasno se pokazuje... staviu vam na uvid sve potrebne podatke kada god to zaelite... da
se uran i torijum skupljaju u Zemljinoj kori i povrinskom sloju i to u koncentraciji koja je i do
hiljadu puta vea nego na bilo kom drugom naseljivom svetu. tavie, oni se skupljaju neravnomerno,
tako da se, razbacani po Zemlji, nalaze mestimini depovi u kojima je koncentracija urana i torijuma
veoma velika."
"Pretpostavljam da su oni jako radioaktivni?"
"Ne, dr Amadiro. Uran i torijum su slabo radioaktivni, a ak i tamo gde je njihova koncentracija
relativno velika, oni su koncentrisani u apsolutnom smislu te rei. I sve je to, ponavljam, posledica
prisustva jednog velikog meseca."
"Onda pretpostavljam da je ta radioaktivnost, iako nije dovoljno jaka da bi bila opasna po ivot,
ipak dovoljna da povea stopu mutacije. Je li tako, dr Amadiro?"
"Jeste. Tu i tamo dolazilo bi do breg izumiranja, ali takoe i do breg razvoja novih vrsta... to je
rezultiralo ogromnom raznovrsnou i obiljem ivotnih oblika. I konano, samo na Zemlji bila je
dostignuta taka u kojoj su se razvile inteligentne vrste i civilizacija."
Amadiro klimnu. Mladi nije bio udak. Moda nije bio u pravu, ali nije bio udak. A takoe je
mogao biti u pravu.
Amadiro nije bio planetolog, te e stoga morati da proveri u knjigama da li je Mandamus samo
otkrio neto to je ve bilo poznato, kao to je bio sluaj sa mnogim zanesenjacima. Meutim, sada je
bilo najvanije da se to smesta proveri.
On poe umilnim glasom: "Govorili ste o moguem unitenju Zemlje. Ima li kakve veze izmeu
toga i Zemljinih jedinstvenih svojstava?"
"Neko bi mogao na jedinstven nain iskoristiti jedinstvena svojstva", odvrati Mandamus isto tako
umilno.
"U ovom odreenom sluaju... na koji nain?"
"Pre no to razmotrimo metod, dr Amadiro, moram istai da, u izvesnom smilu, pitanje da li je
unitenje fiziki mogue, zavisi od vas."
"Od mene?"
"Da", potvrdi odluno Mandamus. "Od vas. Zato bih, inae, doao k vama sa ovom dugakom
priom ako ne stoga da vas ubedim da znam o emu govorim i sa eljom da vas privolim da
saraujete sa mnom kako bih postigao uspeh?"
Amadiro duboko udahnu. "A ako vas ja odbijem, da li bi iko drugi mogao da poslui svrsi?"
"Moda bih mogao da se obratim i nekom drugom ako vi odbijete. Da li odbijate?"
"Moda ne, samo me zanima koliko sam vam vaan."
"Odgovor glasi, ne u onoj meri u kojoj sam ja vama. Morate saraivati sa mnom."
"Moram?"
"Moda biste vie voleli da to kaem na neki drugi nain. Ali ako elite da Aurora i Svemirci
trijumfuju, sada i zauvek, nad Zemljom i Naseljivaima, onda morate saraivati sa mnom bilo da vam
se taj nain izraavanja dopada ili ne."
Amadiro odvrati: "Recite mi tano ta moram uiniti. "
"Ponite time to ete mi rei da li je istina da je Institut u prolosti projektovao i izradio
humanoidne robote."
"Jeste. Sve u svemu njih pedeset. To je bilo pre otprilike petnaest do dvadeset dekada."
"Tako davno? I ta se dogodilo s njima?"
"Razoarali su", odvrati Amadiro nezainteresovano.
Mandamus se zavali u stolicu sa uasnutim izrazom na licu. "Bili su uniteni?"
Amadiro smesta podie obrve. "Uniteni? Niko ne unitava robote. Nalaze se u skladitu.
Uklonjene su im energetske jedinice, a u svakom je smetena po jedna naroita dugovena
mikrofuzijska baterija kako bi pozitronske staze stalno bile bar minimalno aktivne."
"Znai, mogu se ponovo potpuno osposobiti?"
"Siguran sam da mogu."
Mandamusova desna aka je ravnomerno lupkala po doruju stolice. On mrano ree: "Onda
moemo pobediti!"
PLAN I KERKA
46.
Ve dugo Amadiro nije mislio na humanoidne robote. Bila je to za njega bolna misao, tako da je,
uz izvesne tekoe, nastojao da izbegava tu temu. A sada ju je Mandamus neoekivano ponovo
pomenuo.
Humanoidni robot predstavljao je Fastolfov moni adut onih davnih dana kada je Amadiro bio
nadohvat pobede, adut pobede. Fastolf je projektovao i izradio dva humanoidna robota (od kojih
jedan jo postoji) i niko drugi nije bio u stanju tako neto da postigne. Nije moglo da ih napravi ak
ni celokupno osoblje Robotikog instituta udruenim snagama.
Sve to je Amadiro uspeo da izvue iz svog velikog poraza bio je taj adut. Fastolf je bio primoran
da obelodani prirodu nacrta za izradu humanoidnih robota
To je znailo da se moglo pristupiti izradi humanoidnih robota i pristupilo se... ali... niko ih nije
eleo. Aurorani ih nisu eleli u svom drutvu.
Amadirove usne se iskrivie pri pomisli na taj jad. Nekako se saznalo za priu o Solarijanki... za
injenicu da je iskoristila Jandera, jednog od dvojice Fastolfovih humanoidnih robota i to za svoje
seksualne potrebe. Aurorani nisu bili protiv takve jedne situacije, u teoriji. Meutim, kada su prestale
o tome samo da razmiljaju, Auroranke su jednostavno zakljuile da ih ne oduevljava pomisao da bi
morale da se takmie sa enskim robotima. Niti su Aurorani eleli da se takmie sa mukim robotima.
Institut se trudio koliko je mogao da objasni kako humanoidni roboti nisu bili namenjeni za samu
Auroru, ve je trebalo da poslue kao prvi talas pionira koji bi zasejao i udesio nove nastanjive
planete, to bi ih Aurorani posle teraformiranja zauzeli.
I to je bilo odbijeno, jer se u Aurorane uvukla sumnja. Neko je humanoidne robote nazvao "klinom
razdora". Taj izraz se rairio i Institut je bio primoran da odustane.
Amadiro je tvrdoglavo insistirao na tome da se oni koji su ve postojali za svaki sluaj zadre,
ako se u budunosti ukae potreba za njima... potreba koja do sada nije iskrsla.
Zato je dolo do tolikog otpora prema humanoidnim robotima? Amadiro oseti kako ga ponovo
obuzima blagi bes koji mu je pre toliko dekada dobro zagorao ivot. Iako nevoljno, i sam Fastolf je
pristao da podupre projekat i treba biti pravedan prema njemu, on je to doista i uinio, mada ne ba
onako zduno kako se obino zalagao za stvari kojima se svim srcem predavao... Ali ni to nije
pomoglo.
Amadiro nije bio od onih koji se slue mistinim uzvicima kao to su: "Bolje da je tako zavrilo.
Tako je bilo sueno." Pa ipak, jedva se uzdrao da ne razmilja na takav nain dok ga je lift nosio ka
mestu dosta ispod nivoa tla... ka jedinom mestu na Aurori koje bi moglo da podsea, mada tek
neznatno, na legendarne zemaljske eline peine.
Mandamus je na Amadirov znak iziao iz lifta i naao se u nekom nejasnom hodniku. Bilo je
prohladno i oseao se blagi vetar iz ventilatora. Jedva primetno se stresao. Amadiro mu se pridrui.
Svakog je sledio samo po jedan robot.
"Malo ljudi dolazi ovamo", obavesti ga Amadiro.
"Koliko smo duboko ispod zemlje?" upita Mandamus.
"Otprilike petnaest metara. Postoje brojni nivoi. Na ovom su uskladiteni humanoidni roboti."
Amadiro na trenutak stade, kao da razmilja, a zatim odluno skrenu levo. "Ovuda!"
"Nema putokaza?"
"Kao to rekoh, malo ljudi zalazi ovamo. A oni koji dolaze, znaju gde e nai ono to im je
potrebno."
Upravo kada je zavrio reenicu, oni se naoe pred jednim vratima koja su izgledala vrsta i
golema pri nejasnom osvetljenju. Sa svake strane stajao je po jedan robot. Nisu bili humanoidni.
Mandamus ih kritiki odmeri i ree: "To su jednostavni modeli."
"Veoma jednostavni. Niste valjda oekivali da emo one iole usavrenije traiti na zaduenje kao
to je uvanje vrata." Amadiro povisi glas, ali on je i dalje bio bezizraajan. "Ja sam Kelden
Amadiro."
Oi oba robota nakratko zasijae. Oni se okrenue od vrata koja se beumno otvorie, podigavi
se uvis.
Amadiro ovom drugom dade znak da ue, a dok je prolazio pored robota, mirno ree: "Vrata
ostavite otvorena, a osvetljenje podesite za line potrebe."
Mandamus ree: "Pretpostavljam da ovamo ne moe ui bilo ko."
"Svakako da ne. Ti roboti me poznaju po izgledu i glasu i zahtevaju oboje pre no to otvore vrata."
Napola za sebe dodade: "Na svetovima Svemiraca nisu potrebne ni brave, ni kljuevi ni kombinacije.
Roboti nas verno i stalno uvaju."
"Nekada sam mislio", poe Mandamus, prepustivi se mranim mislima, "da kada bi neki
Auroranin pozajmio jedan od onih blastera koje Naseljivai, izgleda, nose kud god krenu, za njega
vie nijedna vrata ne bi predstavljala prepreku. Mogao bi da uniti robote u tren oka, a zatim da poe
kud god poeli, uini tagod mu srce ite."
Amadiro oinu vrata jednim ljutitim pogledom. "Ali kome Svemiracu bi palo na pamet da upotrebi
jedno takvo oruje na nekom od naih svetova? Mi ivote provodimo bez oruja i bez nasilja. Zar ne
shvatate da sam zbog toga svoj ivot posvetio unitenju Zemlje i njenog zatrovanog potomstva... Da,
nekada smo se sluili nasiljem, ali to je bilo tako davno, poto su tek naseljeni svetovi Svemiraca,
dok se jo nismo oslobodili otrova Zemlje sa koje smo stigli i pre no to smo se uverili u vrednost
robotske zatite.
Zar mir i sigurnost nisu stvari za koje se treba boriti? Svetovi bez nasilja! Svetovi na kojima vlada
razum! Da li smo bili u pravu kada smo na desetine naseljivih svetova predali kratkovenim
varvarima koji, kao to kaete, svuda sa sobom nose blastere?"
"Pa ipak", promrlja Mandamus, "da li ste spremni da upotrebite nasilje kako biste unitili
Zemlju?"
"Kratkotrajno nasilje... i nasilje s ciljem... jeste cena koju emo verovatno moprati da platimo
kako bismo stavili taku na veno nasilje."
"Ja sam u dovoljnoj meri Svemirac", ree Mandamus, "tako da bih bio zadovoljan da se nasilje
svede na najmanju moguu meru."
U tom trenutku uoe u jednu veliku odaju u obliku peine, i samo to su kroili u nju, zidovi i
tavanica oivee, osvetljeni difuznom rasvetom koja nije zaslepljivala.
"Pa, je li to ono to vam je potrebno, dr Mandamuse?" upita Amadiro.
Mandamus stade da se osvre oko sebe sav oamuen. Konano je uspeo da prozbori:
"Neverovatno!"
Nalazili su se tamo, kruta regimenta ljudskih bia koja su u sebi imala tek neto malo vie ivota
od niza kamenih kipova, ali daleko manje od kakvog uspavanog ljudskog stvora.
"Oni stoje", promrlja Mandamus.
"Tako zauzimaju manje prostora. Oigledno."
"Ali oni stoje ve otprilike petnaest dekada. Nemogue je da su jo ispravni. Zglobovi su im
sigurno smrznuti, organi smrskani."
Amadiro slegnu ramenima. "Moe biti. Ipak, ako su se zglobovi razglavili... a ne mogu da tvrdim
da nisu, pretpostavljam... mogu se zameniti... ako bude neophodno. To zavisi od toga da li e biti
potrebe da se tako neto uini."
"Bie razloga", ree Mandamus. Prelazio je pogledom s jedne glave na drugu. Zurili su u pomalo
razliitim pravcima i zbog toga su izgledali poneto uznemirujue, kao da se spremaju da raskinu niz.
Mandamus ree: "Uopte nisu meusobno slini, razlikuju se i u visini, grai i tako dalje."
"Da. Zar vas to iznenauje? Nameravali smo da od ovih, zajedno sa drugima koje smo mogli da
izradimo, napravimo pionire za razvoj novih svetova. Da bi delovali onako kako treba, eleli smo da
izgledaju to ljudskije, a to je podrazumevalo da ih treba napraviti to osobenijim, kao to su to i
Aurorani. Zar vam se to ne ini razumnim?"
"Razumljivo. Drago mi je to je tako. Proitao sam sve to sam naao o dva protohumanoidna
oblika koja je izradio sam Fastolf... Denilu Olivavu i Janderu Panelu. Video sam njihove holograme i
uverio se da su po izgledu istovetni."
"Da", ree Amadiro strpljivo. "Ne samo da su isti, ve su, zapravo, to stvorenja koja predstavljaju
jednu koncepciju, koncepciju idealnog Svemirca. U tome se sastojao Fastolfov romantizam. Ubeen
sam da bi on izradio rasu zamenljivih i humanoidnih robota oba pola, koja bi posedovala taj eterian
izgled... ili ono to je on smatrao da to predstavlja... kako bi ih uinio potpunio neljudskim. Fastolf je
moda briljantan robotiar, ali on je neverovatno glup ovek."
Amadiro zatrese glavom. Da te potue jedan u toj meri glup ovek, pomisli on... a zatim odagna tu
misao. Nije ga potukao Fastolf... ve onaj prokleti Zemljanin. Zadubljen u misli, nije uo naredno
Mandamusovo pitanje.
"Izvinite", ree on pomalo razdraljivo.
"Rekoh, 'Da li ste vi ove projektovali', dr Amadiro?"
"Nisam, udnom igrom sluaja... koja mi se oduvek inila i neobino ironina... njih je
projektovala Fastolfova kerka Vasilija. Ona je u istoj meri briljantna kao i on, ali je mnogo, mnogo
inteligentnija... A to moe biti jedan od razloga to se nikada nisu slagali."
"to se tie prie koju sam uo o njima...", poe Mandamus.
Amadiro mu mahnu da zauti. "I ja sam uo tu priu, ali ona nije vana. Dovoljno je to to ona
odlino obavlja svoj posao i to ne postoji opasnost da e ikada zavoleti nekoga ko e joj uprkos
nesrenom sluaju da joj je bioloki otac... i da to mora ostati... zauvek biti stran i mrzak. I sami znate
da sebe zove Vasilija Aliena."
"Da, znam to. Da li imate zapise modanih ustrojstava ovih robota?"
"Razume se."
"Za svakog od njih?"
"Razume se."
"Mogu li ih dobiti?"
"Ako postoji razlog za to."
"Postojae", odvrati odluno Mandamus. "Poto su ovi roboti bili projektovani s namerom da
obavljaju poslove pionira, da li bih smeo da pretpostavim da su opremeljeni za istraivanje novog
sveta i za snalaenje u primitivnim uslovima?"
"To bi trebalo samo po sebi da se podrazumeva."
"Odlino... ali moda e biti potrebne neke izmene. Mislite li da bi mi Vasilija Fest... Aliena
mogla pomoi oko toga... ako bude potrebe? Oigledno je da su njoj modana ustrojstva ovih robota
najbolje poznata."
"Oigledno. Ipak, ne znam da li bi ona htela da vam pomogne. Znam da ona to nije u stanju da
uini u ovom trenutku, poto nije na Aurori."
Mandamus je izgledao iznenaen i nezadovoljan. "Pa, gde se, onda, nalazi, dr Amadiro?"
Amadiro ree: "Videli ste ove ljudske oblike i ja ne elim dalje da ostanem u ovoj turobnoj
sredini. Pustili ste me prilino dugo da ekam i ne smete aliti ako sada ja vas pustim da ekate. Ako
imate jo neka pitanja, pozabavimo se njima u mojoj kancelariji."
47.
Kada su se nali u kancelariji, Amadiro je nastavio da odugovlai. "Saekajte me ovde", ree on
prilino odluno i izae.
Madamus je ukoeno ekao, razvrstavajui misli, pitajui se kada e Amadiro da se vrati... ili da
li e uopte da se vrati. Da li e ga uhapsiti ili jednostavno izbaciti? Da li se Amadiro umorio
ekajui da uje sutinu?
Mandamus je odbio da u to poveruje. Otroumno je zakljuio da Amadiro oajniki eli da
izravna stare raune. inilo se oigledno da se Amadiro nee umoriti od sluanja sve dok budu
postojali i najmanji izgledi da mu Mandamus omogui da se osveti.
Dok se s dosadom osvrtao po Amadirovoj kancelariji, Mandamus uhvati sebe kako razmilja o
tome da li bi se u kompjuterizovanim dosjeima, koji su mu bili gotovo na dohvat ruke, moglo nai
kakvo obavetenje koje bi mu bilo od koristi. Bilo bi dobro ako ne bi u svemu morao da zavisi od
Amadira.
Ta misao je bila beskorisna. Mandamus nije znao ulaznu ifru za dosjee, a ak i da ju je znao,
nekoliko Amadirovih linih robota stajalo je u svojim niama i oni bi ga zaustavili ako bi se makar i
za korak pribliio bilo emu to je u njihovim umovima bilo oznaeno kao osetljivo. To bi ak uinili
i negovi vlastiti roboti.
Amadiro je bio u pravu. Roboti su bili tako korisni i efikasni... i nepodmitljivi... kao straari, tako
da nikome nije ni padalo na pamet da uradi bilo ta kriminalno, ilegalno, ili jednostavno potajno.
Takve namere su naprosto zakrljale... bar u meusobnim odnosima Svemiraca.
Pitao se kako se Naseljivai snalaze bez robota. Mandamus je pokuao da zamisli kako se ljudi
sukobljavaju, bez robotskih odbojnika koji bi ublaili te sudare, bez robota koji bi im pruali
pristojno oseanje sigurnosti i koji bi pojaavali... iako toga uglavnom nisu svesni... odgovarajui
vid moralnosti.
Imajui u vidu te okolnosti, bilo je nemogue zamisliti da su Naseljivai prevazili stepen
varvarstva, te je stoga bilo nemogue njima ostaviti Galaksiju. to se toga tie, Amadiro je bio u
pravu, oduvek je bio u pravu, dok je Fastolf neverovatno greio.
Mandamus klimnu, kao da je jo jednom uverio samog sebe u ispravnost onoga to je nameravao
da uini. On uzdahnu i poele da to nije neophodno, a zatim se pripremi da, jo jednom, zanemari
razum koji mu je dokazao da to odista jeste potrebno, kada Amadiro ue.
Amadiro je jo bio upeatljiva prilika, iako se nalazio u godini kada e napuniti svoju dvadeset
osmu dekadu. Uglavnom je izgledao onako kako bi jedan Svemirac trebalo da izgleda, osim to mu je
nos bio nesreno bezoblian.
Amadiro ree: "ao mi je to ste morali da ekate, ali morao sam da zavrim jedan posao. Ja sam
glavni u Institutu, a to za sobom povlai odgovornosti."
Mandamus odvrati: "Da li biste mogli da mi kaete gde se nalazi dr Vasilija Aliena? Tada u vam
bez odlaganja izneti svoj plan."
"Vasilija je na obilasku. Obilazi svetove Svemiraca kako bi otkrila dokle su stigli u robotskim
istraivanjima. Ona smatra da bi meuplanetno usklaivanje, a imajui u vidu Robotiki institut, koji
je osnovan kako bi usklaivao rad pojedinanih istraivanja na Aurori, jo vie unapredilo stvar. To
je odista dobra ideja."
Mandamus se nasmeja, kratko i neveselo. "Nita joj nee otkriti. Sumnjam da ijedan svet
Svemiraca eli da obezbedi Aurori jo veu prevlast od one koju ve ima."
"Ne budite suvie uvereni u to. Situacija u vezi sa Naseljivaima sve nas je uznemirila."
"Znate li gde se sada nalazi?"
"Imamo njen plan puta."
"Vratite je, dr Amadiro."
Amadiro se namrti. "Sumnjam da to lako mogu uiniti. Verujem da eli da se nalazi daleko od
Aurore, dok joj otac ne umre."
"Zato?" upita iznenaeno Mandamus.
Amadiro slegnu ramenima. "Ne znam. Nije me briga. Ali zato znam da je vae vreme isteklo.
Razumete li? Preite na stvar ili odlazite." On mrano pokaza prema vratima i Mandamus oseti kako
se vie ne sme poigravati Amadirovim strpljenjem.
Mandamus prozbori: "Pa dobro. Postoji i trea stvar zbog koje je Zemlja jedinstvena..."
Govorio je s lakoom, koristei minimum rei, kao da je esto uvebavao svoje izlaganje i
doterivao ga sa ciljem da ga iznese pred Amadirom. I uspeo je da privue svu Amadirovu panju.
To je bilo to! Amadiro je prvo osetio ogromno olakanje. Bio je u pravu kada se kladio da mladi
nije udak. Bio je potpuno razuman.
A tada je nastupio vrhunac. Plan e sigurno uspeti. Razume se, pogledi ovog mladia, prema
onome kako ih je on izneo, donekle su se razlikovali od Amadirovih, ali o tom potom. Uvek je bilo
mogue vriti izmene.
Kada je Mandamus zavrio, Amadiro ree, trudei se da mu glas bude postojan: "Vasilija nam
nee biti potrebna. U Institutu postoji odgovarajua ekspertiza koja e nam omoguiti da odmah
ponemo. Dr Mandamuse...", u Amadirov glas vrati se neto od formalnog potovanja, "...ako ovo
ispadne onako kako je planirano... a ne mogu da se otmem utisku da hoe... vi ete postati prvi ovek
u Institutu kada ja budem predsedavajui u veu."
Mandamus se jedva primetno i kratko osmehnu, dok je Amadiro ostao da sedi, zavaljen u stolici, i
isto tako nakratko dozvolio sebi da na budunost gleda sa zadovoljstvom i poverenjem, to nije
mogao da uini dvadeset dugih i mukotrpnih dekada.
Koliko vremena e biti potrebno? Dekade? Jedna dekada? Deo jedne dekade?
Ne dugo. Ne dugo. Po svaku cenu stvar mora biti izvedena to bre kako bi on doiveo da vidi
kako se menja stara odluka i on postaje gospodar Aurore... te tako i svetova Svemiraca... pa stoga
(poto e Zemlja i svetovi Naseljivaa biti prokleti) ak i gospodar Galaksije, pre no to umre.
48.
Kada je dr Fastolf umro, sedam godina poto su se Amadiro i Mandamus sreli i otpoeli svoj
projekat, ta vest je putem hipertalasa jainom bombe odjeknula u svakoj zabiti nastanjenih svetova.
Svuda je privukla najveu panju.
Za svetove Svemiraca to je bilo vano, poto je Fastolf bio najmoniji ovek na Aurori, te stoga i
u Galaksiji, preko dvadeset dekada. Za svetove Naseljivaa i za Zemlju to je bilo vano poto im je
Fastolf bio prijatelj... koliko to jedan Svemirac moe da bude... i sada se postavljalo pitanje da li e
se politika Svemiraca izmeniti, a ako se izmeni, na koji nain.
Vest je stigla i do Vasilije Aliene i za nju je imala jo sloenije znaenje, jer ju je pratila gorina
koja je gotovo od samog poetka obojila njen odnos sa biolokim ocem.
Uvebavala je da ne oseti nita kada on umre, pa ipak nije elela da se nalazi na istom svetu sa
njim u trenutku kada se to dogodi. Nije elela da je obaspu pitanjima bilo gde, a najbrojnija i
najupornija pitanja bila bi joj postavljana na Aurori.
Odnos izmeu roditelja i dece meu Svemircima bio je slab i, u najbolnijem sluaju, ravnoduan.
To je bilo razumljivo kada se imaju u vidu njihovi dugaki ivoti.. Vasilija u tom pogledu ne bi
nikoga zanimala. Ali Fastolf je tako dugo bio istaknuti voa stranke, a Vasilija gotovo isto toliko
istaknuti partizan na suprotnoj strani.
To je bilo otrovno. Potrudila se da Vasilija Aliena postane njeno legalno ime, da ga upotrebljava
na svim dokumentima, u svim intervjuima, u svemu... ali ipak je pouzdano znala da veina ljudi o njoj
razmilja kao o Vasiliji Fastolf. Kao da nita nije moglo da izbrie taj potpuno nevaan odnos, te je
morala da se zadovolji time da je oslovljavaju samo imenom. Bar je imala neobino ime.
Kao da je ak i to isticalo njen odnos kao u ogledalu sa tom Solarijankom koja je, iz potpuno
razliitih razloga, poricala svog prvog mua kao to je Vasilija poricala svog oca. Solarijanka takoe
nije mogla da ivi sa ranijim prezimenom tako da joj na kraju ostalo samo ime - Gladija.
A te dve ene, Vasilija i Gladija, koje nisu pristajale u svoju okolinu, koje su bile osporavane...
ak su i liile jedna na drugu.
Vasilija se kriom pogleda u ogledalu koje je visilo u njenoj kabini na svemirskom brodu. Gladiju
nije videla ve dosta dekada, ali bila je ubeena da su jo bile sline. Obe su bile niske i mrave.
Obe su bile plave, a i likovi su im bili pomalo slini.
Ali Vasilija je bila ta koja je uvek gubila, a Gladija ona koja je uvek dobijala. Kada je Vasilija
napustila oca i izbrisala ga iz svog ivota, on ju je zamenio Gladijom... koja mu je bila povodljiva i
pasivna ker kakvu je eleo, onakva kakva Vasilija nikada ne bi mogla da bude.
Pa ipak, Vasilija je bila ogorena zbog toga. Ona je bila robotiar, bar isto onoliko sposoban i
vet robotiar kao i Fastolf u svojim najboljim danima, dok je Gladija bila samo umetnica, koja se
zabavljala bojenjem polja sile i iluzijama odee za robote. Kako je Fastolf mogao biti zadovoljan to
je izgubio prvu i umesto nje dobio ovu drugu?
Kada je na Auroru doao onaj policajac sa Zemlje, Elija Bejli, pretnjama je naterao Vasiliju da
otkrije mnoge svoje misli i oseanja koje nikome pre njega nije poverila. Meutim, prema Gladiji je
bio suta blagost i pomogao je njoj... i njenom zatitniku, Fastolfu... da pobede uprkos svemu, mada
Vasilija do dana dananjeg nije uspela jasno da razabere kako se to dogodilo.
Gladija je bila ta koja je bdela kod Fastolfove postelje za vreme njegove poslednje bolesti, ta
koja ga je do poslednjeg asa drala za ruku i koja je ula njegove poslednje rei. Vasilija nije znala
da li bi ikome trebalo da zameri zbog ovoga. Jer ona sama, ni pod kojim uslovima, ne bi priznala da
taj starac postoji tako to bi otila da ga poseti i prisustvuje njegovom prelasku u nepostojanje u
apsolutnom, pre nego subjektivnom smislu... pa ipak, bila je besna zbog Gladijinog prisustva.
Tako oseam, rekla je prkosno sama sebi, i nikome ne dugujem nikakvo objanjenje.
Izgubila je i iskara. iskar je bio njen robot, Vasilijin vlastiti robot kada je bila mlada devojka,
robot koga joj je poklonio otac koji joj je u to vreme, ini se, bio naklonjen. Uz iskarovu pomo
savladala je robotiku i on joj je prvi bio iskreno naklonjen. Kao dete se nije poigravala trima
zakonima niti se uputala u filosofiranje o pozitronskom automatizmu. inilo se da je iskar srdaan,
ponaao se srdano, a to je jednom detetu dovoljno. Ni kod jednog ljudskog bia nije nikada naila
na takvu srdanost... a najmanje kod svog oca.
Sve do dananjeg dana morala je da bude dovoljno slaba, pa da se uputa u budalaste ljubavne
igre sa drugim. Ogorenost koju je osetila zbog gubljenja iskara nauila ju je da nikakav poetni
dobitak nije bio vredan krajnjeg gubitka.
Kada je napustila kuu, odrekavi se oca, on nije dozvolio da iskar poe sa njom iako je ona
neizmerno poboljala iskara dok se bavila njegovim pomnim reprogramiranjem. A kada joj je otac
umro, on je iskara ostavio Solarijanki. Takoe joj je ostavio Denila, ali Vasiliji uopte nije bilo
stalo do te humanoidne blede imitacije. elela je iskara koji je bio njen.
Vasilija se sada vraala na Solariju. Obilazak je bio gotovo zavren. U stvari, to se ticalo
njegove korisnosti, on je bio zakljuen jo pre nekoliko meseci. Ali ona je ostala na Hesperosu jer
joj je bio potreban odmor, kao to je objasnila u slubenom dopisu poslatom u Institut.
Meutim, Fastolf je sada bio mrtav i ona je mogla da se vrati. Ako ve nije mogla potpuno da
izbrie prolost, mogla je bar da izbrie jedan njen deo. iskar mora ponovo postati njen.
Bila je odluna.
49.
Amadiro je gajio potpuno oprena oseanja u vezi sa Vasilijinim povratkom. Nije se vratila sve
dok stari Fastolf (sada kada je on bio mrtav sasvim lako je mogao u sebi da ponavlja njegovo ime)
nije proveo mesec dana u svojoj urni. To mu je laskalo jer se pokazalo da je bio u pravu. Konano, i
Mandamusu je saoptio da se ona klonila Aurore dok joj otac ne umre.
Zatim, Vasilija je takoe bila prijatno providna. Nedostajala joj je ona razdraujua odlika
Mandamusa, koji je postao njegov novi miljenik, da, kako se inilo, uvek ima jo neku neizraenu
misao, duboko pohranjenu, bez obzira na to to se inilo da je pomno izneo sve to mu je na umu.
S druge, pak, strane, nju je razdraujue teko bilo kontrolisati, a najmanje je bilo verovatno da e
posluno slediti put na koji joj on ukae. Morao joj je dopustiti da do u tanine ispituje Svemirce na
drugim svetovima tokom godina koje je provela daleko od Aurore... onda je jo morao da joj dozvoli
i da sve to iznese svojim mranim i zagonetnim reima.
Stoga ju je pozdravio s oduevljenjem koje i jeste i nije bilo iskreno.
"Vasilija, tako mi je drago to si se vratila. Institut je leteo pomou samo jednog krila dok tebe
nije bilo."
Vasilija se nasmeja: "Ma hajde, Keldene"... ona se nimalo nije libila da ga oslovljava njegovim
linim imenom, iako je bila dve i po dekade mlaa od njega... "To preostalo krilo predstavlja ti i
otkad si prestao da bude potpuno ubeen da i to jedno krilo nije dovoljno?"
"Otkada si odluila da godinama bude udsutna. Kako ti se ini, da li se Aurora u meuvremenu
mnogo promenila?"
"Nije ni najmanje... to bi moda trebalo da nas zabrine. Nepromenljivost predstavlja izumiranje."
"Paradoks. Nijedno raspadanje ne dogaa se bez promene na gore."
"Nepromenljivost predstavlja promenu na gore, Keldene, u poreenju sa okolnim svetovima
Naseljivaa. Oni se brzo menjaju, proirujui svoju kontrolu nad sve veim brojem svetova, a na
pojedinanim svetovima je sve temeljitije uspostavljaju. Oni uveavaju svoju snagu i mo kao i
samopouzdanje, dok mi ovde sedimo snevajui i zakljuujemo da naa nepromenjena mo postojanije
opada u poreenju sa njihovom."
"Divno, Vasilija! Mislim da si to paljivo nauila napamet, dok si letelea ovamo. Meutim, dolo
je do promene u politikoj situaciji na Aurori."
"Hoe da kae da je moj bioloki otac mrtav."
Amadiro rairi ruke, lako se naklonivi. "Kako ti kae. On je u velikoj meri bio odgovoran za
nau paralizu, a poto njega vie nema, pretpostavljam da e sada doi do promena, mada te promene
nee nuno biti vidljive."
"Neto taji preda mnom, zar ne?"
"Zar bih ja uinio neto tako?"
"Razume se. Taj tvoj lani osmeh te uvek oda."
"Onda moram nauiti da u tvom drutvu uvek budem ozbiljan... Doi, dobio sam tvoj izvetaj.
Reci mi ta se nalazi u njemu."
"Nita ne nedostaje... gotovo nita. Svi svetovi Svemiraca strastveno tvrde da su uznemireni zbog
sve vee arogancije Naseljivaa. Svi su vrsto odluili da se Naseljivaima odupiru do kraja, s
oduevljenjem sledei Auroru, ispunjeni odlunou i galantno prkosei smrti."
"Da, sledie nas. A ako ih mi ne povedemo?"
"Onda e ekati i pokuati da prikriju svoje olakanje to mi nismo na elu. Inae... Pa, svi su
zaokupljeni tehnolokim napretkom i svi odbijaju da otkriju ime se, tano, bave. Rade nezavisno i
nisu ak ni ujedinjeni, ni u okviru jednog istog sveta. Ni na jednom svetu Svemiraca ne postoji
nijedan jedini istraivaki tim koji podsea na na Robotiki institut. Svaki svet ima svoje
istraivae-pojedince koji marljivo uvaju vlastite podatke jedni od drugih."
Amadiro se gotovo ponosio sobom dok je govorio: "Od njih nisam ni oekivao da budu napredni
kao mi."
"Krajnje je loe to nisu", odvrati osorno Vasilija. "Kako da bre napredujemo kada svi svetovi
Svemiraca predstavljaju smesu pojedinaca. Svetovi Naseljivaa se redovno okupljaju na
konvencijama, imaju svoje institute... pa iako kaskaju za nama, sustii e nas. Ipak sam uspela da
otkrijem nekoliko tehnolokih noviteta na kojima se radi na svetovima Svemiraca i sve sam ih
pobrojala u svom izvetaju. Svi, na primer, rade na nuklearnom pojaivau, ali ne verujem da je neki
od tih ureaja izaao iz faze laboratorisjkih demonstracija na bilo kom svetu. Jo ne postoji nita to
bi se moglo praktino koristiti na letelicama."
"Nadam se da si, to se toga tie, u pravu, Vasilija. Nuklearni pojaiva predstavlja oruje koje bi
nae flote mogle dobro da upotrebe, jer ono bi se smesta razraunalo sa Naseljivaima. Meutim,
smatram da bi, gledano u celini, bilo bolje ako bi se Aurora pre svoje brae-Svemiraca doepala tog
oruja. Ali rekla si da se u tvom izvetaju nalazi gotovo sve. Nije mi promaklo to 'gotovo'. ta se
onda ne nalazi u njemu.?"
"Solarija!"
"Najmlai i najudniji od svih svetova Svemiraca."
"Od njih direktno gotovo nita nisam izvukla. Posmatrali su me krajnje neprijateljski, kao to
verujem da bi posmatrali bilo koga ko nije sa Solarije, pa bilo da je u pitanju Svemirac ili
Naseljiva. A kad sam rekla 'posmatrali', imala sam u vidu njihovo znaenje te rei. Na tom svetu
sam ostala skoro godinu dana, znatno due nego na bilo kom drugom, i tokom svih tih meseci nisam se
nijednom videla ni sa jednim Solarijancem lice u lice. Svaki put sam posmatrala njega... ili nju...
putem hipertalasnog holograma. Nikako nisam mogla da se sretnem s neim opipljivim... samo sa
slikama. Svet je udoban, neverovatno luksuzan, u stvari, dopao bi se ljubiteljima prirode, jer je
potpuno nedirnut, ali kako mi je samo nedostajalo da nekoga vidim"
"Pa, posmatranje predstavlja solarijanski obiaj. Svi to znamo, Vasilija. ivi i pusti druge da
ive."
"Hmmm", odvrati Vasilija. "Tvoja tolerancija moda nije na mestu. Da li su ti roboti jo u
iskljuenom stanju?"
"Jesu. I uveravam te da nas ne prislukuju."
"Nadam se da ne, Kaldene. Imam vrlo jak utisak da su Solarijanci mnogo vie napredovali u radu
na minijaturnom nuklearnom pojaivau od bilo kog drugog sveta... ak i od nas. Moda im jo samo
malo nedostaje da naprave runi pojaiva kod koga bi utroak energije bio dovoljno mali za
praktinu upotrebu u svemirskim letilicama."
Amadiro se jako namrti: "Kako su to uspeli?"
"Ne umem da objasnim. Ne oekuje, valjda, da su mi pokazali planove? Moji utisci su u takvom
haosu da se nisam usudila da ih navedem u izvetaju, ali iz sitnih napomena koje sam tu i tamo ula i
primetila... zakljuujem da su dobrano odmakli. O tome bi trebalo paljivo da porazmislimo."
"Hoemo. Ima li jo togod to bi elela da mi saopti?"
"Da... ni to se ne nalazi u izvetaju. Solarija ve mnogo dekada radi na projektovanju humanoidnih
robota i ini mi se da su taj cilj ostvarili. Nijedan drugi svet Svemiraca... sem nas, razume se... nije
ak ni pokuao nita slino. Na svakom svetu sam se raspitivala ta preduzimaju u vezi sa
humanoidnim robotima i svuda sam dobijala isti odgovor. I sama zamisao im je izgledala neprijatna i
uasavajua. Mislim da su svi uoili na neuspeh i da ih je on teko pogodio."
"Ali ne i Solariju? Zato?"
"Kao prvo, uvek su iveli u krajnje robotizovanom drutvu, najrobotizovanijem u celoj Galaksiji.
Okrueni su robotima... deset hiljada na jednoga. Svet je pretrpan njima. Ako vam padne na pamet da
besciljno lutate, u potrazi za ljudskim biima, neete ih pronai. Zato bi aicu Solarijanaca, koja
ivi na jednom takvom svetu, uznemiravala pomisao na jo nekoliko robota samo zbog toga to su to
humanoidni roboti? A zatim, i taj pseudoljudski jadnik koga je Fastolf projektovao i izradio i koji jo
postoji..."
"Denil", primeti Amadiro.
"Da, upravo taj. On... to je bilo na Solariji pre dvadeset dekada i Solarijanci su se prema njemu
odnosili kao prema ljudskom biu. Nikada se nisu oporavili od toga. ak i da nemaju nikakve koristi
od humanoidnih modela, bili su ponieni jer ih je prevario. To im je na nezaboravna nain pokazalo
da je Aurora daleko ispred njih, bar to se tie te grane robotike. Solarijanci se neumereno die da su
najnapredniji robotiari u Galaksiji, tako da su od tada pojedini Solarijanci radili na humanoidnim
robotima.... ako ni zbog ega drugog ono u elji da speru tu sramotu. Da ih je vie ili da poseduju
institut koji bi mogao da koordinira njihov rad, oni bi bez sumnje ve davno u tome uspeli. Kako
stvari stoje, mislim da ih sada imaju."
"Ne zna pouzdano, zar ne? U pitanju je samo sumnja zasnovana na deliminim podacima
sakupljenim tu i tamo."
"Upravo tako, ali u pitanju je dosta jaka sumnja koja zasluuje da bude pomnije ispitana. I trea
stvar. Mogla bih se zakleti da rade na telepatskom komuniciranju. Nepanjom su mi dozvolili da
vidim neku opremu. A opet, drugi put kada sam posmatrala jednog od njihovih robotiara, na
hipertalsnom ekranu se videla tabla sa pozitronskim matrinim ustrojstvom koje nije nalikovalo
niemu to sam ikada videla, pa ipak mi se uinilo da bi to ustrojstvo moglo da odgovara nekom
telepatskom programu."
"ini mi se, Vasilija, da je ovo to si sada pomenula jo neverovatnije od prie o humanoidnim
robotima."
Preko Vasilijinog lica pree blaga nelagodnost. "Moram priznati da si verovatno u pravu to se
toga tie."
"U stvari, Vasilija, to mi zvui kao puko matanje. Ako je matrino ustrojstvo koje si videla bilo
potpuno razliito od svega ega se sea da si ikada videla, kako moe i da pomisli da neemu
odgovara?"
Vasilija je oklevala. "Moram da priznam da sam se i sama to pitala. Pa ipak, im sam ugledala to
ustrojstvo, odmah mi je na pamet pala re, 'telepatija'."
"Iako je telepatija nemogua, ak i u teroiji."
""Misli se da je nemogua, ak i u teoriji. To nije ba isto."
"Niko nije postigao ni najmanji uspeh na tom polju."
"Tano, ali zato sam pogledala u to ustrojstvo i pomislila 'telepatija'?"
"Vasilija, to je moda bila neka psihodoskoica koju je beskorisno i pokuati analizirati. Ja bih na
to zaboravio... Jo neto?"
"Jo samo ovo... ali to najvie zbunjuje. Stekla sam utisak, Keldene, ako je suditi po malim
nagovetajima, da se Solarijanci spremaju da napuste svoju planetu."
"Zato?"
"Ne znam. Njihovo stanovnitvo, ionako malobrojno, stalno se osipa. Moda ele da krenu iz
poetka negde drugde pre no to potpuno izumru."
"Kakav nov poetak? Kuda bi mogli da pou?"
Vasilija odmahnu glavom. "Rekla sam ti sve to znam."
Amadiro lagano nastavi: "Dobro, sve u to imati u vidu. Te etiri stvari: nuklearni pojaiva,
humanoidne robote, telepatske robote i naputanje planete. Iskreno reeno, ne verujem ni u jednu od
te etiri stvari, ali ubediu vee da odobri razgovore sa solarijanskim namesnikom. Verujem,
Vasilija, da bi ti dobro doao odmor. Zato ne bi uzela nekoliko nedelja slobodno da se ponovo
navikne na auroransko sunce i lepo vreme pre no to se opet lati posla?"
"Ljubazno od tebe, Keldene", odvrati Vasilija, ne diui se iz stolice, "ali elim da
porazgovaramo jo o dve stvari."
I protiv svoje volje, Amadiro pogledom potrai vremensku traku. "To nee dugo trajati, nadam se,
Vasilija?"
"Koliko bude potrebno, Keldene."
"ta eli jo da kae?"
"Ko je taj mladi sveznalica koji izgleda umilja da vodi Institut, taj... kako se zvae...
Mandamus?"
"Znai, srela si ga?" ree Amadiro, osmehom prekrivajui izvesnu nelagodnost. "Vidi da se
stvari ipak menjaju na Aurori."
"Sigurno ne na bolje u ovom sluaju", primeti mrano Vasilija. "Ko je on?"
"On je upravo onakav kakim si ga opisala - sveznalica. Briljantan mladi, dovoljno otrouman
robotiar, ali isto toliko upuen u optu fiziku, hemiju, planetologiju..."
"A koliko je staro to udovite erudicije?"
"Nema jo ni pet dekada."
"A ta e od tog deteta biti kada odraste?"
"Moda e biti isto onako mudar kao to je briljantan."
"Ne pravi se da ne razume ta sam htela da kaem, Keldene. Da li razmilja da ga postavi za
narednog glaveinu Instituta?"
"Nameravam da poivim jo mnogo dekada."
"To nije odgovor."
"To je jedini odgovor koji mogu da ti pruim."
Vasilija se nemirno pomeri u svojoj stolici, a njen robot, koji je stajao iza nje, prelete pogledom s
jedne strane na drugu kao da se priprema da odgovori na napad... Vasilijina nelagodnost ga je moda
naterala da se tako ponaa.
Vasilija ree: "Keldene, naredni glaveina biu ja. To je sreeno. Tako si mi rekao."
"Jesam, ali kada jednog dana umrem, Vasilija, o izboru e odluivati vee direktora. ak i ako za
sobom ostavim direktivu ko treba da postane naredni glaveina, vee moe da je opovrgne. To jasno
stoji u uslovima koje su postavili osnivai Instituta."
"Ti samo napii direktivu, Keldene, a ja u se postarati za direktorsko vee."
Amadiro, skupivi vee, ree: "O tome neu dalje da raspravljam u ovom trenutku. O emu jo
eli da razgovara? Molim te budi kratka."
Trenutak je zurila u njega u nemom besu, a zatim jedva prevali preko usana re: "iskar!"
"Robot?"
"Razume se da mislim na robota. Poznaje li bilo kog drugog iskara o kome bih ja elela da
razgovaram?
"Pa, ta je s njim?"
"On je moj."
Amadiro je bio iznenaen. "On je... bio je... pravno gledano... Fastolfovo vlasnitvo."
"iskar je bio moj dok sam bila dete."
"Fastolf ti ga je pozajmio i na kraju uzeo nazad. Nije bilo nikakvog formalnog prenosa vlasnitva,
zar ne?"
"On je moralno bio moj. U svakom sluaju, on vie nije Fastolfov. Ovaj je mrtav."
"Postoji testament. Ako se dobro seam, prema tom testamentu, dva robota... iskar i Denil... su
sada vlasnitvo Solarijanke."
"Ali ja ne elim da budu njeni. Ja sam Fastolfova kerka..."
"Oh?"
Vasilija pocrvene. "Imam prava na iskara. Zato da ga dobije jedna strankinja... jedna
tuinka...?"
"Zato to je Fastolf tako eleo. A ona je stanovnik Aurore."
"Ko to kae? Za sve Aurorane ona je 'Solarijanka'."
Amadiro spusti pesnicu na naslon stolice u iznenadnom napadu besa. "Vasilija, ta trai od mene?
Ja nisam ba naklonjen Solarijanki, u stvari, uopte je ne podnosim i da je bilo naina, ja bih je..." on
baci jedan kratka pogled prema robotima, kao da ne eli da ih uznemiri, "...izbacio sa ove planete.
Ali ne mogu da izmenim testament. ak i da postoji legalan nain da se to izvede... a ne postoji... to
ne bi bilo mudro. Fastolf je mrtav."
"Upravo je to razlog to bi iskar trebalo sada meni da pripadne."
Amadiro ne obrati panju na nju. "Savez na ijem elu se nalazio uveliko se raspada. Poslednjih
nekoliko dekada na okupu ga je drala samo njegova lina harizma. Ja bih sada eleo da pokupim
delove te koalicije i pripojim ih mojim sledbenicima. Na taj nain mogao bih da sastavim grupu koja
bi bila dovoljno jaka da upravlja veem i ima uvid u predstojee izbore."
"A ti da postane naredni predsedavajui?"
"Zato da ne? Aurora bi mogla da proe i gore, jer to e mi pruiti priliku da izmenim nau
dugotrajnu politiku uplanirane nesree, pre no to postane suvie kasno. Nevolja je u tome to ne
posedujem Fastolfovu linu popularnost. Nemam njegov dar da luim svetost koja prikriva glupost.
Sledstveno tome, ako bude izgledalo da sam pobedio, na nefer i vredan prezira nain, jednog
mrtvaca, to nee ispasti na dobro. Niko ne sme rei da sam, poto me je Fastolf porazio dok je bio
iv, izmenio njegov testament zbog neke sitnice, posle njegove smrti. Ne elim da mi se na putu
isprei neto tako smeno, sada kada Aurora mora da donese jednu tako vanu odluku. Razume li
me? Mora se snai i bez iskara!"
Vasilija ustade, ukruenog tela i suenih oiju. "Videemo."
"Ve smo videli. Ovaj sastanak je zavren i ako eli da postane upravnica Instituta, savetujem ti
da mi ne preti. Ako si upravo imala nameru da mi pripreti, bez obzira na to na ta se ta pretnja
odnosila, savetujem ti da je ponovo razmotri."
"Ja ne pretim", odvrati Vasilija, dok je svaki deli njenog tela govorio suprotno... i udalji se
dostojanstveno, prethodno nepotrebno uputivi svom robotu znak da je sledi.
50.
Nevolja... ili pre niz nevolja... zapoeo je nekoliko meseci kasnije kada je Malun Cicis uao u
Amadirovu kancelariju na uobiajeni jutarnji dogovor.
Obino se Amadiro radovao tome. Cicis je uvek predstavljao predah u danu ispunjenom
poslovima. On je bio jedini stariji lan Instituta koji nije bio ambiciozan i koji nije kovao planove za
razdoblje koje e nastupiti posle Amadirove smrti ili odlaska u penziju. Cicis je, u stvari, bio
savreni potinjeni. Bio je srean to je od pomoi i oduevljen to uiva Amadirovo poverenje.
Zbog toga je Amadiro ve otprilike godinu dana bio uznemiren, jer je primeivao dah prolaznosti,
neznatno udubljivanje prsnog koa, pomalo krut hod svog savrenog potinjenog. Da li je mogue da
Cicis stari? On je sigurno bio svega nekoliko dekada stariji od Amadira.
Amadira je krajnje neprijatno pogodila pomisao da moda zajedno sa postepenom degeneracijom
tolikih vidova ivota Svemiraca opada i ivotno oekivanje. Nameravao je da pregleda statistike, ali
stalno je zaboravljao da to uini... ili se moda podsvesno plaio da to uini.
Meutim, ovog puta je Cicis izgledao mnogo stariji, jer je bio jako uzbuen. Lice mu je bilo
crveno (to je jo jae isticalo sedilo njegove bronzane kose) i inilo se da e doslovce eksplodirati
od zaprepaenja.
Amadiro nije morao da postavlja nikakva pitanja. Cicis je u jednom dahu saoptio vest, kao da
nije mogao da je zadri u sebi.
Kada je zavrio sa praskanjem, Amadiro zapanjeno upita: "Prekinuta su sva radio-talasna
emitovanja? Sva?"
"Sva efe. Mora da su svi mrtvi... ili su svi otili. Nijedan naseljen svet ne moe da izbegne neko
emitovanje elektromagnetskog zraenja na naem stepenu... "
Amadiro ga uutka pokretom ruke. Jedna od Vasilijinih napomena... etvrta po redu, koliko se
seao... odnosila se na to da se Solarijanci spremaju da napuste svoj svet. Bila je to bemislena
pretpostavka; sve etiri, dodue, bile su manje-vie besmislene. Obeao je da e ih imati na umu, i
razume se, zaboravio je na njih. Sada se to oigledno pokazalo kao greka.
Razlog zbog koga je to izgledalo besmisleno onda kada je Vasilija iznela to miljenje vaio je i
sada. Opet je postavio isto pitanje kao i onda, iako nije oekivao da e dobiti odgovor. (Kakav
odgovor bi se mogao dati na takvo jedno pitanje?) "Kuda su u svemir mogli da pou, Malune?"
"O tome se nita ne kae, efe."
"Pa, onda, kada su otili?"
"Ni o tome se nita ne kae. Vest je stigla jutros. Nevolja je u tome to je jaina zraenja na
Solariji i inae niska. Ona je veoma retko naseljena, a njeni roboti su dobro zatieni. Red veliine
jaine zraenja je nii nego na bilo kom drugom svetu Svemiraca; za dva reda veliine nii nego na."
"I tako je jednog dana neko primetio da je neto to je bilo veoma nisko opalo na nulu, ali niko
nije, u stvari, uhvatio tok opadanja. Ko je to primetio?"
"Jedan neksonijanski brod, efe."
"Kako?"
"Brod je bio primoran da ue na orbitu oko solarijanskog sunca kako bi izvrio hitne opravke.
Putem hipertalasa su zatraili dozvolu, ali nisu dobili odgovor. Nisu imali drugog izbora do da
prenebregnu tu injenicu, nastave da se kreu orbitom i vre opravke. Ni na koji nain nisu bili
ometani u tome. Tek kada su se udaljili i stali da proveravaju zapise, otkrili su da ne samo da nisu
primili nikakav odgovor, ve da nisu uhvatili ni bilo kakvo zraenje. Ne postoji nain da se utvrdi
kada je zraenje prestalo. Poslednja zabeleena poruka sa Solarije stara je preko dva meseca."
"A ta je sa ostale tri njene napomene?" promrlja Amadiro.
"Izvinite, efe?"
"Nita. Nita.", ree Amadiro, ali se strano namrti i zadubi u misli.
TELEPATSKI ROBOT
51.
Mandamus nije bio svestan razvoja na Solariji kada se nekoliko meseci kasnije vratio sa
produenog treeg puta na Zemlju.
Na prvom putovanju, pre est godina, Amadiro je uz izvesne tekoe izdejstvovao da ga poalju
kao opunomoenog emisara sa Aurore da razmatra neke sitnice kao to je ulazak trgovakih brodova
u prostor Svemiraca. Izdrao je svearski deo protokola i birokratsku dosadu i ubrzo mu je postalo
jasno da mu je kao emisaru u takvoj jednoj stvari kretanje ogranieno. To i nije bilo vano, poto je
saznao ono zbog ega je doao.
Vratio se s vestima: "Sumnjam, dr Amadiro, da e uopte biti bilo kakvih problema. Ne postoji
nain, nikakav mogui nain, na koji bi funkcioneri sa Zemlje mogli da nadziru bilo ulazak bilo
izlazak. Svake godine mnogo miliona Naseljivaa poseuje Zemlju sa sijaset svetova i svake godine
isto toliko miliona Naseljivaa koji su bili u poseti vraa se kui. Izgleda da svaki Naseljiva osea
da ivot nije potpun ukoliko on ili ona povremeno ne udahnu zemaljski vazduh i proetaju njenim
prenatrpanim podzemnim prostorima. Pretpostavljam da je u pitanju potraga za korenima. ini se da
oni ne oseaju apsolutni komar koji prestavlja ivot na Zemlji."
"Poznato mi je, Mandamuse", ree mrano Amadiro.
"Samo intelektualno, gospodine. To ne moete istinski razumeti dok ne iskusite. Kada jednom
budete iskusili, uveriete se da vas nita od onoga to ste znali ni najmanje nije pripremilo za
stvarnost. Zato bilo ko, ko jednom odatle ode, eli da se vrati..."
"Nai preci sigurno nisu eleli da se vrate, kada su jednom napustili planetu."
"Ne, nisu", ree Mandamus, "ali meuzvezdani letovi nisu onda bili ovako napredni kao to su
sada. Oni su tada trajali mesecima, a hiperprostorni Skok predstavljao je nepouzdanu stvar. Danas
oni traju tek nekoliko dana, a Skokovi su uobiajeni i pouzdani. Da je u vreme naih predaka bilo
tako lako vratiti se na Zemlju, kao to je sada, pitam se da li bismo mi prekinuli sve veze, kao to,
inae, jesmo."
"Nemojmo filosofirati, Mandamuse. Preite na stvar."
"Svakako. Pored toga to beskonane reke Naseljivaa dolaze i odlaze, milioni Zemljana svake
godine kreu kao iseljenici na neki od svetova Naseljivaa. Neki se gotovo odmah vraaju, jer ne
uspevaju da se prilagode. Ostali stvaraju nove domove, ali veoma esto dolaze u posetu. Ne postoji
nain da se prate ulasci i izlasci, a Zemlja to ak ni ne pokuava. Ako bi pokuali da uspostave
sistematske metode za identifikaciju i praenje posetilaca, moda bi dolo do opadanja protoka, a
Zemlja je i te kako svesna da svaki posetilac sa sobom donosi novac. Turistika trgovina... da je tako
nazovemo... sadanja je zemaljska najunosnija industrija."
"Pretpostavljam da hoe da kae kako humanoidne robote bez po muke moemo prebaciti na
Zemlju."
"Bez ikakve muke. To me uopte ne brine. Sada, poto smo ih programirali na odgovarajui nain,
moemo ih na Zemlju slati u serijama od po pet-est sa krivotvorenim dokumentima. Ne moemo
promeniti njihovo robotsko potovanje i strahopotovanje prema ljudskim biima, ali to ih moda
nee izdati. Tumaie ga kao uobiajeno potovanje i strahopotovanje koje Naseljivai gaje prema
planeti sa koje su potekli. Ali, ubeen sam da ne bi trebalo da ih spustimo na neki od gradskih
aerodroma. Ogromni prostori izmeu gradova su praktino nenastanjeni, tu nema vie nikoga sem
primitivnih robota-radnika, tako da bi prispee nekog broda moglo proi neprimeeno... ili bar niko
ne bi obratio panju na to."
"Mislim da je to suvie rizino" ree Amadiro.
51a.
Na Zemlju su poslate dve serije humanoidnih robota koji su se pomeali sa Zemljanima u gradu
pre no to su pronali put do praznih meuoblasti i uspostavili vezu sa Aurorom putem zatienog
hiperzraka.
Mandamus ree (dosta je o tome razmiljao i dugo je oklevao): "Morau ponovo da poem,
gospodine. Moram da se uverim da su pronali pravu taku."
"Da li ste sigurni da znate gde se ta prava taka nalazi, Mandamuse?" upita ironino Amadiro.
"Pomno sam prekopao celu zemaljsku drevnu istoriju, gospodine. Ubeen sam da je mogu
pronai."
"Mislim da ne bih mogao da ubedim vee da sa vama poalje i neki ratni brod."
"Ne, ja to ne bih ni eleo. To bi mi vie tetilo nego koristilo. Potreban mi je brod-jednosed, sa
dovoljno energije da odem tamo i vratim se."
I tako je Mandamus po drugi put posetio Zemlju; spustio se u spoljanju oblast jednog od manjih
gradova. Uz pomeano oseanje olakanja i zadovoljstva, pronaao je nekoliko robota na
predodreenom mestu i ostao je sa njima kako bi izvesno vreme nadzirao njihov rad, izdao je
nekoliko nareenja u vezi sa tim radom i izvrio neka tanana podeavanja u njihovom programiranju.
A zatim se, ispraen nezainteresovanim pogledima nekolicine primitivnih poljoprivrednih robota
zemaljske izrade, Mandamus uputio ka oblinjem gradu.
Bio je to sraunat rizik i Mandamus, koji nije bio nikakav neustraivi junak, mogao je da oseti
kako mu srce neugodno lupa u grudima. Ali sve je dobro prolo. Straa na kapiji bila je nemalo
iznenaena kada se na ulazu pojavilo ljudsko bie koje je pokazivalo sve znake da je izvesno vreme
provelo na otvorenom.
Meutim, Mandamus je imao dokumenta iz kojih se videlo da je Naseljiva i uvar je slegnuo
ramenima. Naseljivaima nisu smetala otvorena prostranstva i uopte se nije moglo rei da je za njih
bilo neuobiajeno da krenu na krae izlete kroz polja i ume koje lee oko neupeatljivih gornjih
slojeva gradova koji su trali iznad tla.
uvar je samo bacio letimian pogled na njegova dokumenta i niko drugi mu ih vie nije traio.
Mandamusov nezemaljski naglasak (trudio se da govori to manje auroranski) bio je prihvaen bez
primedbi i koliko je on mogao da se razabere, niko se nije zapitao nije li on moda Svemirac. A i
zato bi? Prolo je dva veka od kada su Svemirci imali stalnu isturenu postaju na Zemlji; sada je tu
bilo svega nekoliko slubenih emisara sa svetova Svemiraca, a u poslednje vreme taj broj se sve vie
osipao. Zemljani iz provincija se moda nisu ni seali da Svemirci postoje.
Mandamus je pomalo brinuo da neko ne primeti njegove providne rukavice koje je uvek nosio ili
epove za nos, ali nita se nije dogodilo. Niko mu nije branio da se vrzma po gradu niti da putuje u
druge gradove. Imao je dovoljno novca za to, a novac je na Zemlji otvarao sva vrata (a, iskreno
govorei, i na svetovima Svemiraca).
Navikao se da ga roboti ne slede u stopu, a kada je u pojedinim gradovima nailazio na vlastite
humanoidne robote sa Aurore, morao je pomno da im objanjava kako ne smeju da ga slede. Sasluao
je njihove izvetaje, izdao im uputstva koja su traili i udesio sve za dalje poiljke robota van grada.
Na kraju je pronaao put da se vrati na svoj brod i otiao.
Niko nije ometao njegov odlazak, kao to ga niko nije ometao ni pri dolasku.
"U stvari", ree on zamiljeno Amadiru, "ti Zemljani i nisu ba varvari."
"Zaista?"
"ak postoji neto opojno u njihovoj predusretljivosti."
"Poinjete li vi da alite to ste se upustili u ovu rabotu?"
"Pomalo mi se gadila, dok sam lutao meu njima, razmiljjui o tome kako oni ne znaju ta im se
sprema. Ne mogu sebe da nateram da uivam u onome to inim."
"Razume se da moete, Mandamuse. Razmiljajte o tome da ete, kada posao bude obavljen, sa
izvesnou moi da raunate na mesto upravnika Instituta i da ete ga se ubrzo potom domoi. To e
vam omiliti ovaj posao."
Od tada je Amadiro budno motrio na Mandamusa.
51b.
Na svom treem putovanju Mandamus se gotovo oslobodio ranije nelagodnosti, te se ponaao
gotovo kao pravi Zemljanin. Projekat je lagano napredovao, ali poele su da se javljaju
nepredviene tekoe.
Za vreme svojih ranijih poseta nije imao nikakvih problema sa zdravljem, ali tokom ove tree...
bez sumnje zbog prevelikog poverenja... mora da je neto zakaio. Izvesno vreme mu je cureo nos i
muio ga je kaalj.
Posetio je jedan od gradskih dispanzera, gde je dobio injekciju gamaglobulina od koje mu je
odmah bilo bolje, ali dispanzer ga je vie zastraio od same bolesti. Znao je da su svi koji su se tamo
nalazili verovatno bolovali od neke zarazne bolesti, ili su bili u kontaktu sa obolelima.
Ali sada se konano ponovo nalazio okruen tihim poretkom Aurore i bio je neverovatno zahvalan
zbog toga. Sluao je Amadirov izvetaj o solarijanskoj krizi.
"Zar nita o tome niste uli?" upita Amadiro.
Mandamus odmahnu glavom. "Nita, gospodine. Zemlja je neverovatno provincijalan svet. Osam
stotina gradova sa ukupno osam milijardi ljudi... koje ne zanima nita drugo do osam stotina gradova
sa ukupno osam milijardi ljudi. Pomislili biste da Naseljivai postoje samo zato da bi posetili
Zemlju, a da Svemirci uopte ne postoje. Zaista, vesti u svakom gradu devedeset posto vremena
posveuju zbivanjima u samom tom gradu. Zemlja je jedan zatvoren, klaustrofobian svet, kako u
mentalnom tako i u fizikom pogledu."
"Pa ipak, tvrdite da nisu varvari."
"Klaustrofobija ne podrazumeva nuno varvarizam. Prema njihovim merilima, oni su
civilizovani."
"Prema njihovim merilima!... Ali nema veze. Na trenutni problem jeste Solarija. Nijedan od
svetova Svemiraca nee se pokrenuti. Naelo nemeanja istie se kao najvanije, a isto tako i tvrdnja
da Solarija sama treba da rei svoje unutranje probleme. Na vlastiti predsedavajui je nepokretan
kao i svi drugi, iako je Fastolf mrtav i njegova pogubna ruka vie ne poiva na svima nama. Ja ne
mogu nita da uinim... dok sam ne postanem predsedavajui."
Mandamus primeti: "Kako mogu da pretpostavljaju da Solarija ima unutranje probleme u koje se
niko ne sme meati kada su Solarijanci otili?"
Amadiro ironino odvrati: "Kako to da ste vi odmah uoili da je to glupo, a oni nisu?... Istiu da
ne postoji nikakav vrst dokaz da su svi Solarijanci otili i sve dok su oni... ili bar neki od njih... jo
moda na planeti, nijedan drugi svet Svemiraca nema prava da se nepozvan namee."
"Kako objanjavaju odsustvo zraenja?"
"Kau da su se Solarijanci moda preselili pod zemlju ili da su moda razvili komunikacionu
tehnologiju koja ne zrai. Takoe kau da niko nije video Solarijance kako odlaze i da oni apsolutno
nemaju gde da odu. Razume se, da ih niko nije video kako odlaze, jer niko nije gledao."
Mandamus ree: "Kako obrazlau tvrdnju da Solarijanci nisu imali gde da pou? Postoji mnogo
praznih svetova."
"Obrazlau je time da Solarijanci nisu u stanju da ive bez svojih mnogobrojnih robota, a sve nisu
mogli da povedu sa sobom. Da su, na primer, doli ovamo, ta mislite koliko bismo robota mogli da
im dodelimo... ako bismo uopte ijednog mogli?"
"A kako glasi vaa tvrdnja koja se protivi ovoj?"
"Nemam je. Pa ipak, bez obzira na to da li su otili ili ne, situacija je udna i zbunjujua i prosto
je neverovatno da niko nee ni prstom da makne da je ispita. Sve sam ih upozoravao, koliko je to bilo
u mojoj moi, da e inercija i apatija izazvati nau propast; a im svetovi Naseljivaa shvate da
Solarija jeste... ili je moda... ostala prazna, oni nee oklevati da ispitaju stvar. Ti ljubitelji opora
su bezumno znatieljni, to bih eleo da smo i mi, bar povremeno. Oni e, ni ne razmislivi dva puta,
rizikovati ivot ako je u pitanju neki profit."
"Kakav profit u ovom sluaju, dr Amadiro?"
"Ako su Solarijanci otili, oni su, nuno ostavili za sobom gotovo sve svoje robote. Oni jesu... ili
su bili... naroito daroviti robotiari, a Naseljivai, iako neizmerno mrze robote, nee oklevati da ih
prisvoje i nama poalju kao zalogu za povoljne kredite Svemiraca . U stvari, oni su to ve
nagovestili.
Dva naseljivaka broda ve su se spustila na Solariju. Uputili smo im protest, ali oni e se sigurno
ogluiti o njega, a isto je tako izvesno da mi nita vie neemo preduzeti. Upravo suprotno. Neki
svetovi Svemiraca se potajno raspituju o vrsti robota koji e moda biti spaeni i o tome kolika e im
biti cena."
"Mogue je", ree tiho Mandamus.
"Zar je takoe mogue da se mi ponaamo upravo onako kako su to predvideli naseljivaki agenti
za propagandu? Da li se mi ponaamo kao da propadamo i pretavaramo u razvodnjenu masu
dekadencije?"
"emu ponavljati njihove stalno iste rei, gospodine? Stvar je u tome to smo mi mirni i
civilizovani i to nas jo niko nije otepio. Da jeste, uzvratili bismo ravnom merom i ubeen sam da
bismo protivnika zgromili. Jo smo daleko ispred njih u tehnolokom pogledu."
"Ali teta koju bismo sami pretrpeli ne bi bila ba prijatna."
"to znai da ne smemo biti suvie spremni da uletimo u rat. Ako je Solarija naputena i
Naseljivai ele da je opljakaju, moda bi trebalo da im to dopustimo. Konano, predviam da
emo u toku nekoliko narednih meseci svi biti primorani da neto preduzmemo."
Preko Amadirovog lica pree prilino pohlepan i okrutan izraz. "Meseci?"
"Siguran sam u to. Prva stvar za koju se moramo pobrinuti jeste da ne dozvolimo da nas
isprovociraju. Sve emo pokvariti ako se upustimo u neki nepotreban sukob i pretrpimo tetu... ak i
u sluaju da pobedimo... koja nam nije potrebna. Konano, za kratko vreme, izvojevaemo potpunu
pobedu i bez borbe i bez pretrpljene tete. Jadna Zemlja!"
"Ako nameravate da ih alite", primeti Amadiro s lanom lakoom, "moda im nita neete ni
uiniti."
"Upravo suprotno", ree hladno Mandamus. "alim ih upravo stoga to sam vrsto reen da im
neto uinim... i to znam da e to biti objavljeno... Biete predsedavajui!"
"A vi ete biti upravnik Instituta."
"Nizak poloaj u poreenju s vaim."
"A posle moje smrti?" gotovo zarea Amadiro.
"Ne razmiljam o tako dalekoj budunosti."
"Potpuno sam..." poe Amadiro, ali ga prekide uporno zujanje jedinice za primanje poruka. Ni ne
pogledavi u tom pravcu i gotovo automatski, Amadiro prinese aku izlaznom prorezu. Zagledao se u
tanku traku hartije koja se pojavila i na njegovom licu se pojavi jedan spori smeak.
"Ona dva broda koja su se spustila na Solariju", ree on.
"Da, gospodine?" upita Mandamus namrtivi se.
"Unitena! Oba su unitena!"
"Kako?"
"U eksplozivnom blesku zraenja, koji je lako bilo uoiti iz svemira. Shvatate li ta to znai?
Solarijanci ipak nisu otili i najslabiji od naih svetova lako moe izai nakraj sa naseljivakim
brodovima. Naseljivai su dobili po nosu i nee to tako lako zaboraviti... Evo, Mandamuse,
proitajte sami."
Mandamus odgurnu hartiju. "Ali to nuno ne znai da se Solarijanci jo nalaze na planeti. Mogli su
ih jednostavno namamiti u neku klopku."
"U emu je razlika? Lini napad ili zamka, brodovi su uniteni."
"Ovog puta su ih uhvatili na prepad. ta e se dogoditi sledeeg puta kada budu pripremljeni? I ta
ako taj dogaaj shvate kao nemarni napad Svemiraca."
"Odgovoriemo da su se Solarijanci naprosto branili od namerne naseljivake invazije."
"Ali, gospodine, zar predlaete da vodimo bitku reima? ta ako Naseljivaima nije stalo do
prie, ve na unitenje svojih brodova gledaju kao na ratni in i smesta nam uzvrate?"
"Zato bi?"
"Zato to su isto onoliko bezumni kao i mi kada im se povredi ponos; moe se rei da su jo
bezumniji, poto su skloniji nasilju."
"Bie potueni."
"Sami priznajete da bismo pretrpeli neprihvatljivu tetu, ak i ako budu potueni."
"ta hoete od mene? Nije Aurora unitila te brodove."
"Ubedite predsedavajueg da kategoriki izjavi kako Aurora nema nikakve veze s tim, da nijedan
od svetova Svemiraca nema nita s tim, da je za tu akciju odgovorna jedino Solarija. "
"Da napustimo Solariju? To bi predstavljalo kukaviki in."
Mandamus zasija od uzuenja. "Dr Amadiro, zar nikad niste uli za neto to se naziva stratekim
povlaenjem? Ubedite svetove Svemiraca da nakratko ustuknu; posluite se nekim uverljivim
izgovorom. U pitanju je svega nekoliko meseci dok nai planovi na Zemlji ne sazru. Za sve druge
bie teko da ustuknu i da budu pomirljivi prema Svemircima, jer ne znaju ta se sprema... ali mi
znamo. U stvari, vi i ja, koji posedujemo naroito znanje, moemo gledati na ovaj dogaaj kao na
poklon koji nam je doao od bia koja su ranije nazivali bogovima. Pustimo Naseljivae da se
zabavljaju Solarijom dok im se sprema propast... koju ne primeuju... na Zemlji... Ili biste vie voleli
da budemo uniteni na samoj ivici konane pobede?"
Amadiro ustuknu pred direktnim sjajem iz duboko usaenih oiju njegovog sabesednika.
52.
Amadiru nikada nije bilo tee nego u razdoblju koje je usledilo poto su uniteni naseljivaki
brodovi. Sreom, uspeo je da ubedi predsedavajueg da sledi politiku koju je Amadiro nazavao
"majstorsko izvrdavanje". Ova fraza je zaokupila matu predsedavajueg, iako je predstavljala istu
glupost. Pored toga, predsedavajui je bio dobar u majstorskom izvrdavanju.
Tee je bilo sa ostalima iz vea. Ozlojeen, Amadiro je iscrpeo svu svoju snagu opisujui uase
rata i potrebu odabiranja odgovarajueg trenutka za napad... a ne pogrenog... ako rata ve mora biti.
Smislio je neverovatna objanjenja kojima je tumaio zato jo nije pravi trenutak i koristio ih je u
raspravama sa voama ostalih svetova Svemiraca. Trebalo se poesto pozivati na Aurorinu prirodnu
hegemoniju kako bi ih naterao na ustupke.
Ali kada je stigao kapetan D. . Bejli sa svojim brodom i onim svojim zahtevom, Amadiro je
osetio da vie nita ne moe da preduzme. Ovo je prevrilo svaku meru.
"To je sasvim nemogue", ree Amadiro. "Zar emo mu dozvoliti da se spusti na Auroru, sa
svojom bradom, smenom odeom, nerazumljivim naglaskom? Zar trebam da zahtevam od vea da
pristane da mu preda jednu Svemirku? To bi bilo bez presedana u naoj istoriji. Jednu Svemirku!"
Mandamus suvo primeti: "Uvek ste upravo o toj Svemirki govorili kao o 'Solarijanki'."
"Ona i jeste 'Solarijanka' za nas, ali svi e u njoj gledati Svemirku kada se umea jedan
Naseljiva. Ako se njegov brod spusti na Solariju, a on nagovetava da hoe, moe biti uniten kao i
ostali, zajedno s njim i tom enom. Moji me neprijatelji tada mogu optuiti, ne sasvim bez razloga, za
ubistvo... to moja politika karijera moda ne bi izdrala."
Mandamus ree: "Umesto toga, mislite na injenicu da smo proveli gotovo sedam godina u radu na
konanom unitenju Zemlje i da nas sada deli svega nekoliko meseci od zavretka tog projekta.
Hoemo li sada da rizikujemo rat i napreac da upropastimo sve to smo uinili kada smo tako blizu
konanoj pobedi?"
Amadiro zatrese glavom. "Ali ja nemam izbora, moj prijatelju. Vee me ne bi podralo ako bih
pokuao da se prepirem s njima oko toga da li tu enu treba predati jednom Naseljivau. Sama
injenica da sam to predloio bila bi iskoriena protiv mene. Moja politika karijera bila bi
uzdrmana, a pride bismo moda imali i rat na grbai. Pa ipak, pomisao da jedna Svemirka moe
umreti u slubi jednog Naseljivaa sasvim je nepodnoljiva."
"Neko bi jo mogao da pomisli da vam je Solarijanka draga."
"Znate da nije. Svim srcem alim to nije umrla pre dvadeset dekada, ali ne na ovaj nain, ne na
jednom naseljivakom brodu. Ipak, trebalo bi da stalno imam na umu da je ona vaa pretkinja u petom
pokolenju."
Mandamus ga pogleda neto stroije nego obino. "Kakve to veze ima sa mnom? Ja sam
Svemirac-pojedinac, svestan sebe i svog drutva. Ja nisam lan nekog plemenskog konglomerata koji
tuje pretke."
Mandamus na trenutak zauta, a njegovo mravo lice poprimi izraz jake usredsreenosti. "Dr
Amadiro", nastavi on, "zar ne biste mogli da objasnite veu da tu moju pretkinju uzimaju ne kao
Svemirca-taoca, ve samo zbog njenog jedinstvenog poznavanja Solarije, na kojoj je provela
detinjstvo i mladost, i da je ona stoga bitna karika u istraivanju, a da to istraivanje moe biti
korisno ak i za nas u istoj meri kao i za Naseljivae? Budimo iskreni, zar ne bi bilo poeljno da
saznamo ta su to nameraili ti bedni Solarijanci? Ta ena e verovatno po povratku podneti izvetaj
o proteklim dogaajima... ako preivi."
Amadiro isturi donju usnu. "To bi moglo uspeti ako ena dobrovoljno krene na brod, ako jasno
stavi do znanja da je razumela vanost tog poduhvata i ako bude voljna da ispuni svoju patriotsku
dunost. Nezamislivo je da na brod dospe silom."
"Pa, pretpostavimo onda da ja odem da posetim tu moju pretkinju i pokuam da je ubedim da se
dobrovoljno ukrca; takoe pretpostavimo da vi porazgovarate s tim Naseljivaem-kapetanom putem
hipertalasa i kaete mu da se on moe spustiti na Auroru i dobiti tu enu ako uspe da je ubedi da
svojevoljno krene s njim... ili da bar kae da e dobrovoljno poi s njim, bez obzira na to da li hoe
ili ne."
"ini mi se da ne moemo nita izgubiti ako se bar toliko potrudimo, ali ne vidim kako moemo da
uspemo."
Pa ipak, na Amadirovo iznenaenje, pobedili su. Zapanjeno je sluao Mandamusa dok mu je
iznosio pojedinosti.
"Pokrenuo sam pitanje humanoidnih robota", ree Mandamus, "i sasvim je jasno da ona o njima
nita ne zna, na osnovu ega zakljuujem da ni Fastolf nije nita o njima znao. To je bila jedna od
onih stvari koje su me izjedale. Zatim sam nadugako i nairoko priao o svojim precima, tako da
sam je primorao da govori o Zemljaninu Eliji Bejliju."
"ta o njemu?" upita strogo Amadiro.
"Nita, sem to je govorila o njemu i priseala se. Ovaj Naseljiva Bejlijev je potomak, pa sam
mislio da e moda s vie naklonosti gledati na njegov zahtev nego to bi to inae inila na zahtev
nekog obinog Naseljivaa."
U svakom sluaju, upalilo je i tokom nekoliko narednih dana Amadiro je oseao olakanje koje je
zamenilo gotovo neprestani pritisak kojem je bio izloen od poetka solarijanske krize.
Ali to je potrajalo svega nekoliko dana.
53.
Jedna od stvari koje su, bar do sada, ile Amadiru u prilog za vreme solarijanske krize bila je ta
to nije viao Vasiliju.
Ovo sigurno ne bi bilo pravo vreme da se vidi s njom. Nije eleo da ga uznemiruje svojom
zabrinutou zbog nekog tamo robota za koga je tvrdila da je njen... potpuno prenebegavajui
legalnost situacije... i to u vreme kada je u jeku bila jedna prava kriza. Niti je eleo da se izlae svai
koja bi lako mogla da plane izmeu nje i Mandamusa oko toga ko e biti naredni upravnik Instituta.
U svakom sluaju, gotovo je ve odluio da e Mandamus biti njegov naslednik. Tokom
solarijanske krize stalno je motrio na ono to je vano. ak i onda kada je Amadiro bio uzdrman,
Mandamus je ostajao ledeno hladan. Mandamus je bio taj koji je smatarao da je mogue da ta
Solarijanka dobrovoljno poe sa naseljivakim bratom i on je bio taj koji ju je veto naveo da to
uini.
A ako njegov plan za unitenje Zemlje uspe, jer trebalo bi da uspe... mora da uspe... onda je
Amadiro mogao pretpostaviti da e Mandamus na kraju dogurati i do predsedavajueg u veu. To bi
ak bilo i pravedno, mislio je Amadiro, u trenutku retkog izliva nesebinosti.
I tako, te veeri uopte nije mislio na Vasiliju. Napustio je Institut sa malim vodom robota koji su
se postarali da bezbedno stigne do svog povrinskog vozila. To povrinsko vozilo kojim je upravljao
robot, dok su druga dvojica sedela sa njim na zadnjem seditu, tiho je prolazilo kroz sumrak i ledenu
kiu i konano ga dovelo do njegove nastambe, gde su ga nova dva robota uvela unutra. I sve to
vreme nije mislio na Vasiliju.
A kada ju je potom naao kako u njegovoj dnevnoj sobi gleda komplikovan balet robota na
njegovom hipertalaseru, dok je nekoliko Amadirovih robota stajalo u svojim niama, a dva njena iza
stolice u kojoj je sedela, nije u prvi mah bio toliko besan koliko iznenaen.
Bilo mu je potrebno izvesno vreme da ovlada disanjem u dovoljnoj meri kako bi mogao da
progovori, a zatim ga je obuzeo bes i on grubo ree: "ta e ovde? Kako si ula?"
Vasilija je bila dosta smirena. Konano, i oekivala je da se Amadiro pojavi: "Kako, ta u
ovde?" ponovi ona. "ekam tebe. Ula sam vrlo lako. Tvoji roboti me dovoljno dobro poznaju po
izgledu, a poznato im je i kakav poloaj zauzimam u Institutu. Zato me ne bi pustili da uem ako ih
prethodno ubedim da imam zakazan sastanak s tobom?"
"Koji nema. Povredila si moju privatnost."
"U stvari, i nisam. Postoji granica do koje moe igrati na poverenje kod tuih robota. Pogledaj ih.
Ni za trenutak me nisu ispustili iz vida. Da sam elela da diram tvoje stvari, da preturam po tvojim
hartijama, da na bilo koji nain iskoristim tvoje odsustvo, uveravam te da to ne bih mogla da uinim.
Moja dva robota ne bi bila u stanju da iziu nakraj s njima."
"Zna li", ree gorko Amadiro, "da si se ponela potpuno nesvemirski. Zasluuje prezir i ja ti ovo
neu zaboraviti."
Vasilija kao da je malo prebledela kada je ula koje prideve vezuje uz nju. Ona prozbori
dubokim, odlunim glasom: "I nadam se da nee zaboraviti, Keldene, jer ono to sam uinila, uinila
sam zbog tebe... i ako bih u ovom trenutku postupila onako kako ti smatra da bi trebalo, ja bih otila
i ostavila te da i dalje celog ivota izigrava poraenog oveka, to si i bio poslednjih dvadeset
dekada."
"Neu ostati poraeni ovek... bez obzira na to ta ti uinila."
Vasilija ree: "Zvui kao da si uveren u to, ali, vidi, ti ne zna ono to ja znam. Moram ti rei da
e bez mog uea ostati poraen. Uopte me se ne tie ta ima na umu. Ne tie me se ni ta je taj
tankousni, ledeni Mandamus zakuvao za tebe..."
"Zato njega pominje?" urno upita Amadiro.
"Zato to to elim", ree Vasilija sa izvesnim zadovoljstvom. "Bilo ta da je uinio ili misli da
ini... nemoj se bojati, nemam pojma ta bi to moglo biti... nee uspeti. Ja moda ne znam nita o
tome, ali znam da nee uspeti. "
"Trabunja gluposti", ree Amadiro.
"Bilo bi ti bolje da saslua te gluposti, Keldene, ako ne eli da se sve srui. I ne samo ti, ve
verovatno i svetovi Svemiraca, svi odreda. Moda ipak nee eleti da me saslua. Moe da bira.
ta si odluio?"
"Zato bih te sasluao? Kakav bih razlog mogao da imam za tako neto?"
"Kao prvo, rekla sam ti da se Solarijanci pripremaju da napuste svoj svet. Da si me tada posluao,
ne bi te iznenadili kada su to i uinili."
"Solarijsnka kriza jo e ispasti na nae dobro."
"Ne, nee", ree Vasilija. "Moe ti se uiniti da hoe, ali nee. Unitie te... bez obzira na to ta
preduzima da ne dospe u nevolju... sem ako mi ne dozvoli da kaem ono to imam."
Amadirove usne su bile bele i lagano su podrhtavale. Dva veka poraza koje je Vasilija pomenula
ostavili su traga na njemu i solarijanska kriza mu, to se toga tie, nije pomogla, te mu je tako
nedostajalo unutranje snage da izda nareenje svojim robotima da je isprate, kao to je trebalo da
uini. On mrzvoljno ree: "Kai ukratko ta ima."
"Ne bi poverovao u ono to imam da ti kaem, ako ti to ne iznesem na svoj nain. Moe me u
svakom trenutku prekinuti, ali time e unititi svetove Svemiraca. Razume se, nadivee oni mene i
neu ja biti ta koju e pominjati istorija... naseljivaka istorija, uzgred budi reeno... kao najveu
zapamenu pogreku. Da nastavim?"
Amadiro se sklupa u stolici. "Nastavi, a kada zavri - poi."
"I nameravam, Keldene, sem, razume se, ako me ne zamoli... vrlo ljubazno... da ostanem i
pomognem ti. Da ponem?"
Amadiro nita ne odgovori, te Vasilija krenu s priom. "Ve sam ti rekla da sam za vreme svog
boravka na Solariji postala svesna nekih veoma udnih ustrojstava pozitronskih kola koja su oni
projektovali, kola za koja sam stekla utisak... veoma snaan... da predstavljaju pokuaje stvaranja
telepatskih robota. ta me je nagnalo da steknem takav utisak?"
Amadiro gorko odvrati: "Ne znam kakvi patoloki porivi mogu da utiu na tvoje miljenje."
Vasilija na to odvrati grimasom. "Hvala ti, Keldene. Nekoliko meseci sam provela razmiljajui o
tome, dok mi nije postalo jasno da nije u pitanju nikakva patologija, ve izvesno potisnuto seanje.
Vratila sam se u mislima u detinjstvo kada mi je Fastolf, koga sam tada smatrala ocem, u jednom od
svojih dareljivih raspoloenja... tu i tamo bi eksperimentisao sa dareljivou, zna... poklonio
robota."
"Opet o iskaru?" promrlja nestrpljivo Amadiro.
"Da, o iskaru. Uvek o iskaru. Bila sam pubertetlijka i ve sam imala instinkt robotiara, ili bi
moda trebalo da kaem da sam roena s tim instinktom. Tada sam dosta slabo znala matematiku, ali
sam lako shvatala ustrojstva. Tokom dekada, moje znanje matematike se znatno poboljalo, ali
smatram da nisam otila dalje u shvatanju ustrojstava. Moj otac je imao obiaj da kae: 'Mala Vas'...
takoe je eksperimentisao sa deminutivima da bi utvrdio kakav utisak e to ostaviti na mene... 'ti si
genije za ustrojstva'. I ja mislim da jesam..."
Amadiro ree: "Potedi me... Priznau da si genijalna. U meuvremenu, jo nisam veerao, da li si
toga svesna?"
"Pa", odvrati Vasilija otro, "narui veeru i pozovi me da ti se pridruim."
Mrtei se, Amadiro nemarno podie ruku i napravi jedan hitar pokret. Istog asa postade uoljivo
tiho kretanje uurbanih robota.
Vasilija ree: "Imala sam obiaj da se poigravam sa iskarovim ustrojstvima kola. Otila bih kod
Fastolfa... moga oca, kakvim sam ga tada smatrala... i pokazivala bih mu ustrojstvo. Ponekad bi
zatresao glavom, nasmejao se i rekao: 'Ako to doda umu jadnog iskara, on vie nee biti u stanju da
govori i trpee dosta veliki bol.' Seam se da sam ga jednom upitala da li iskar odista moe da oseti
bol, a moj otac je odgovorio: 'Ne znam ta bi mogao da oseti, ali ponaao bi se kao to bismo se mi
ponaali da trpimo veliki bol, te stoga isto tako moemo rei da bi i on oseao bol.'
Ili bih mu odnela neko od mojih ustrojstava, a on bi se popustljivo nasmeio i rekao: 'Pa, to mu
nee nakoditi, mala Vas, a bilo bi i zanimljivo pokuati.'
I ja bih tako inila. Ponekad bih izvadila ono to sam prethodno umetnula, a ponekad bih
ostavljala. Nisam se ja poigravala iskarom iz nekog sadizma, kao to pretpostavljam da bih mogla
pasti u iskuenje da inim da sam neko drugi. Nema zbora da sam veoma volela iskara i da nisam
elela da ga povredim. Kada mi se uinilo da je iskar posle kog od mojih poboljanja... uvek sam o
njima razmiljala kao o poboljanjima... poeo slobodnije da govori ili da reaguje bre i
zanimljivije... i kada je izgledalo da mu ono nije nakodilo... ostavljala bih ga.
A tada jednog dana..."
Robot koji je stajao kod Amadirovog lakta ne bi se usudio da prekine gosta osim u sluaju neke
velike potrebe, ali Amadiro je odmah shvatio na ta ovaj eka. Stoga ree: "Da li je veera gotova?"
"Da, gospodine", odvrati robot.
Amadiro prilino nervozno pokaza u Vasilijinom pravcu. "Pozivam te da veera sa mnom."
Uputili su se u Amadirovu trpezariju, u koju Vasilija nikada ranije nije ula. Amadiro je ipak bio
privatno lice i svi su znali da potpuno zanemaruje ari drutvenog ivota. Vie no jednom mu je
reeno da bi bre napredovao na politikom planu ako bi prireivao prijeme u svojoj kui, a on bi se
uvek nasmeio i odvratio: "Suvie visoka cena."
Vasilija pomisli kako je njegov nametaj verovatno bio tako obian i jednolian stoga to se on
nije zabavljao. Nigde nije videla jednostavnije postavljen sto, posue i pribor za jelo. A zidovi su
predstavljali jednobojne vertikalne povrine. Kada se sve sabere, ovek je u ovoj prostoriji lako
mogao da izgubi apetit, pomisli ona.
Supa kojom su zapoeli obrok... neki bistri buljon... bila je isto tako obina kao i nametaj, i ona
stade preko volje da je jede.
Amadiro primeti: "Draga moja Vasilija, i sama vidi da sam strpljiv. Nemam nita protiv da
napie autobiografiju ako eli. Ali zar zaista namerava da mi izrecituje nekoliko poglavlja iz nje?
Ako je to u pitanju, moram ti bez uvijanja rei da me uopte ne zanima."
Vasilija odvrati: "Ubrzo e te i te kako zanimati. Ako ti je, pak, stalo da i dalje doivljava
neuspehe i ako ba eli da ne dosegne ni jedan cilj koji sebi postavi, samo reci. Jeu utei, a
kada zavrim otii u. Je li to ono to eli?"
Amadiro uzdahnu: "Pa, nastavi, Vasilija."
Vasilija ree: "A tada sam jednog dana dola do ustrojstva koje je bilo celovitije, ugodnije i
primamljivije od bilo kog koje sam ikada ranije videla ili, tako mi svega, koje sam od tada videla.
arko sam elela da ga pokaem ocu, ali on je bio na nekakvom sastanku ili neem, slinom na nekom
drugom svetu.
Nisam znala kada e da se vrati, pa sam sklonila svoje ustrojstvo, ali svakog dana zagledala bih
ga sa sve veim zanimanjem i prema njemu poela da oseam sve vee divljenje. Konano, vie
nisam mogla da ekam. Jednostavno, nisam mogla. Izgledalo je tako divno da sam pomislila kako bi
bilo glupo ak i pretpostaviti da bi ono moglo nekome nauditi. Bila sam jo dete u svojoj drugoj
dekadi i jo nisam u potpunosti uspela da nadrastem neodgovorno ponaanje, te sam tako
modifikovala iskarov um ugradivi u njega to ustrojstvo.
Odista mu nije naudilo. To je odmah bilo jasno. Odgovarao mi je sa savrenom lakoom... i inilo
mi se... da je mnogo bre shvatao i da je bio daleko inteligentniji nego ranije. Bio mi je privlaniji i
poela sam da ga volim vie nego pre.
Bila sam oduevljena, ali sam istovremeno bila i nervozna. ta sam uinila... modifikovala sam
iskara, a da se prethodno nisam posavetovala sa Fastolfom... to je bilo u suprotnosti sa svim
pravilima koja je Fastolf odredio za mene i ja sam to dobro znala. Ipak, bilo mi je jasno da neu
ukloniti ono to sam uinila. Dok sam modifikovala iskarov um pravdala sam se sama pred sobom
da je to samo privremeno i da u uskoro ponititi promene koje sam izvrila. Meutim, kada sam
zavrila modifikovanje, postalo mi je jasno da ih neu ponititi. Jednostavno, nisam imala nameru da
to uinim. U stvari, nikada vie nisam izvrila nijednu promenu na iskaru iz straha da ne poremetim
ono to sam ve bila uinila.
Niti sam ikada rekla Fastolfu ta sam uinila. Unitila sam sve zapise o velianstvenom ustrojstvu
koje sam stvorila, a Fastolf nikada nije saznao da je iskar bio modifikovan bez njegovog znanja.
Nikada!
A zatim je svako krenuo svojim putem, Fastolf i ja, ali Fastolf nije eleo da se odrekne iskara.
Urlala sam da on pripada meni, da ga volim, ali Fastolf nikada nije dozvoljavao da se njegova
ljubazna blagonaklonost, kojom je paradirao celog ivota... ta ljubav za sve stvari, bile velike ili
male... isprei na putu njegovim vlastitim eljama. Dobila sam druge robote do kojih mi uopte nije
bilo stalo, ali iskara je zadrao za sebe.
A kada je umro, ostavio je iskara Solarijanki... poslednja gorka pilula za mene."
Amadiro je tek uspeo da izie nakraj sa pola lososa prelivenog zainjenom pavlakom. "Ako mi
sve ovo pria s namerom da se lake dokopa iskara, koji sada pripada Solarijanki, slobodno
zaboravi. Ve sam ti objasnio zato ne mogu da ponitim Fastolfov testament."
"Nije to sve, Keldene," ree Vasilija. "Ima tu neto jo vanije. Mnogo vanije. eli li da sada
prestanem?"
Amadiro zategnu usne u mehaniki osmeh. "Kada sam te ve ovako dugo sluao, nastaviu da
izigravam ludaka i sasluau te do kraja."
"Ispao bi lud kada to ne bi uinio, jer sada prelazim na ono glavno. Nikada nisam prestala da
mislim na iskara i na okrutnost i nepravdu koja me je liila njega, ali, ne znam ni sama zato, nikada
nisam razmiljala o ustrojstvu prema kome sam ga modifikovala bez iijeg znanja. Sasvim sam
uverena da ne bih mogla ponovo da izradim to ustrojstvo da sam pokuala, a ukoliko me pamenje jo
slui, ono nije nalikovalo niemu to sam srela u robotici dok... dok, nakratko, nisam videla neto to
mu je nalikovalo za vreme mog boravka na Solariji.
To solarijansko ustrojstvo mi se uinilo poznato, ali nisam znala zato. Bilo mi je potrebno
nekoliko nedelja napetog razmiljanja dok iz nekog dobro sakrivenog dela svoje podsvesti nisam
izvukla tu kakljivu pomisao na ustrojstvo koje sam pre dvadeset pet dekada ni iz ega izmatala.
ak ni tada nisam mogla do u tanina da se setim svog ustrojstva. Znam samo da je solarijansko
ustrojstvo samo njegova bleda senka. Predstavljalo je tek krajnje ogoljeni nagovetaj neega to sam
ja zarobila u udovino sloenoj simetriji. Ali ja sam to solarijansko ustrojstvo promatrala kroz
iskustvo koje sam sakupila tokom dvadeset pet dekada pomnog bavljenja teorijom robotike i stekla
sam utisak da je posredi telepatija. Ako me je to jednostavno, tek neznatno zanimljivo ustrojstvo
podsetilo na tako neto, ta je onda moj original tek predstavljao... stvar koju sam izmislila kao dete i
na koju nikada kasnije nisam nabasala?"
Amadiro ree: "Stalno govori da prelazi na ono glavno, Vasilija. Da li bih ispao potpuno
nerazuman ako bih te zamolio da prestane da kuka, prisea se i jednostavnim reima mi saopti u
emu je stvar?"
Vasilija prozbori: "Vrlo rado. Pokuavam da ti saoptim, Keldene, da sam, sasvim nesvesno,
pretvorila iskara u telepatskog robota i da je on takav ostao do dana dannjeg."
54.
Amadiro je dugo ostao zagledan u Vasiliju i poto je pria, kako izgleda, bila zavrena, vratio se
svom lososu prelivenom zainjenom pavlakom koga je zamiljeno nastavio da jede.
Zatim je rekao: "Nemogue! Zar smatra da sam idiot?"
"Smatram da si prava pravcata pogreka", izjavi Vasilija. "Ne kaem da je iskar u stanju da ita
razgovore u umovima, da moe da prenosi i prima rei ili ideje. To moda jeste nemogue, ak i u
teoriji. Ali sasvim sam sigurna da je u stanju da otkriva oseanja, opte mentalne aktivnosti i moda
ak i da ih modifikuje."
Amadiro zavrte glavom i to estoko. "Nemogue!"
"Nemogue? Razmisli malo. Pre dvadeset dekada gotovo si ostvario svoje ciljeve. Fastolf ti je
stajao na milost i nemilost, imao si za saveznika predsedavajueg - Hordera. I ta se dogodilo? Zato
je sve polo naopako?"
"Zemljanin...", poe Amadiro, zagrcnuvi se kada se setio tih dogaaja.
"Zemljanin", oponaala ga je Vasilija. "Zemljanin. Ili je to bila Solarijanka? Nijedno od njih!
Nijedno! Bio je to iskar, koji se tamo sve vreme nalazio. Nasluivao je. Podeavao je."
"Zato bi on bio zainteresovan? On je robot."
"Robot odan svom gospodaru, Fastolfu. Prema prvom zakonu, on je trebalo da se brine o tome da
se Fastolfu ne dogodi nita loe, a kako je telepata, on taj zakon nije mogao da poistoveti samo sa
nanoenjem fizikog bola. Znao je da e Fastolf, ako ne bude mogao da radi po svome, ako ne bude
mogao da ohrabri nastanjivanje naseljivih svetova u Galaksiji, doiveti duboko razoarenje... to bi u
iskarovoj telepatskoj Vaseljeni predstavljalo 'nanoenje bola'. Nije mogao da dozvoli da se to
dogodi i umeao se kako bi to spreio."
"Ne, ne, ne", pobuni se zgroeno Amadiro. "Ti eli da stvari tako stoje, iz neke svoje divlje,
romantine enje, ali one nisu takve zbog toga. I ja se isto tako dobro seam ta se dogodilo. Kriv je
Zemljanin. Nikakav robot telepata nije potreban da bi se objasnili ti dogaaji."
"A ta se nadalje dogaalo, Keldene?" upita Vasilija. "Da li si ikada tokom dvadeset dekada
uspeo da pobedi Fastolfa? Uz sve injenice koje su ile tebi u prilog, kada je bilo oigledno da je
Fastolfova politika pogubna, da li si ikada mogao da pridobije veinu u veu? Da li si ikada bio u
stanju da u dovoljnoj meri pokoleba predsedavajueg kako bi se domogao stvarne moi?"
"Kako to objanjava, Keldene? Zemljanin nije nijednom bio na Aurori tokom svih tih dekada.
Mrtav je ve preko esnaest dekada, njegov bedni kratki ivot okonao se posle nekih osam dekada.
A ti si i dalje trpeo neuspehe... Ima dosje ispunjen nenadmanim brojem pogreaka. ak i sada, kada
Fastolfa vie nema, da li si uspeo da u potpunosti iskoristi to to se njegov savez raspao ili smatra
da te uspeh i dalje zaobilazi?
ta je preostalo? Nema vie Zemljanina. Nema vie Fastolfa. iskar je bio taj koji je sve vreme
delao protiv tebe... a iskar je i dalje tu. On je sada u istoj onoj meri odan Solarijanki kao to je bio
Fastolfu, a ja mislim da ta Solarijanka ba nema razloga da te voli."
Amadirovo lice se iskrivi u masku besa i osujeenosti. "To nije tano. Nita od ovoga nije tano.
Ima privienja."
Vasilija je ostala sasvim hladna. "Ne, nemam privienja. Ja objanjavam ono to se dogaa.
Objasnila sam ti ono to ti nisi bio u stanju da objasni. Ili moda ima neko alternativno
objanjenje?... Ja ti mogu obezbediti lek. Prebaci iskara iz Solarijankinog vlasnitva u moje i -
sasvim iznenada - sve e ti ii na ruku."
"Ne", ree Amadiro. "Meni ve sve ide na ruku."
"Moda ti tako misli, ali oni nee tako misliti, sve dok iskar bude radio protiv tebe. Bez obzira
na to koliko bude blizu pobede, sve e se istopiti ako ne bude imao iskara na svojoj strani. To se
dogodilo pre dvadeset dekada; dogodie se i sada."
Amadirovo lice se iznenada razvedri. On ree: "Pa, kada bolje o tome razmislim, poto ni ti ni ja
ne posedujemo iskara, nije ni vano, jer u ti dokazati da iskar nije telepata. Da je iskar telepata,
kao to tvrdi, da poseduje sposobnost da sreuje stvari onako kako se njemu dopada ili kako se
dopada onom ljudskom biu koje ga poseduje, zato bi onda dozvolio da Solarijnka bude odvedena,
vrlo verovatno, u smrt?"
"Smrt? O emu ti to pria, Keldene?"
"Zna li ti, Vasilija, da su dva naseljivaka broda unitena na Solariji? Ili moda u poslednje
vreme nita drugo nisi radila do sanjala ustrojstva i nezaboravne dane detinjstva kada si
modifikovala svog omiljenog robota?"
"Sarkazam ti ne prilii, Keldene. ula sam za naseljivake brodove na vestima. ta se dogodilo s
njima?"
"To se uputio da otkrije trei naseljivaki brod. I on moe biti uniten."
"Moe. S druge, pak, strane preduzee izvesne mere predostronosti."
"I preduzeo je. Zatraio je i dobio Solarijanku, smatrajui da ona poznaje planetu dovoljno dobro
da im omogui da izbegnu unitenje."
Vasilija ree: "To je malo verovatno, poto ona tamo nije bila dvadeset dekada."
"Tano. Znai, moe se rei da e ona tamo umreti zajedno s njima. Meni lino to nita ne bi
znailo. Bio bih oduevljen da nestane, a verujem i ti. A pored toga, to bi nam omoguilo da uloimo
albu svetovima Naseljivaa, a njima bi bilo teko da dokau kako je Aurora namerno unitila te
brodove. Da li bismo mi unitili jednu od naih? Postavlja se pitanje, Vasilija, zato bi iskar, ako
poseduje moi koje ti tvrdi da poseduje - i odanost - dozvolio Solarijanki da dobrovoljno pristane
da bude povedena u vrlo verovatnu smrt?"
Vasilija je bila zateena. "Zar je dobrovoljno pola?"
"Krajnje dobrovoljno. Odmah je prihvatila. Politiki bi bilo nemogue prisiliti je na to protiv
njene volje."
"Ali, ne razumem..."
"Nema ta da se razume sem toga da je iskar obian robot."
Vasilija je na trenutak ostala sleena na stolici, ake prislonjene uz bradu. Zatim lagano ree:
"Robotima nije dozvoljen pristup na svetove Naseljivaa niti na brodove Naseljivaa. To znai da je
otila sama. Bez robota."
"Nije, razume se da nije. Morali su da prime njene line robote ako su eleli da dobrovljno krene.
Poveli su tog robota koji imitira oveka, toga Denila, a drugi je bio"... on zastade a zatim proita...
"iskar. Ko drugi? to znai da i taj tvoj udovini robot iz snova takoe ide ka svojoj propasti. On
vie ne moe..."
Glas mu odjednom zamre. Vasilija je ustala, sevajui oima, zarumenjena lica.
"Hoe da kae da je iskar otiao? Da nije na ovom svetu, ve na naseljivakom brodu?
Keldene, moe se desiti da si nas sve unitio!"
55.
Nijedno od njih dvoje nije zavrilo obrok.
Vasilija je urno izila iz trpezarije i nestala u toaletu. Amadiro se borio da ostane hladno logian,
vikao je na nju kroz zatvorena vrata, sasvim svestan da time naruava svoje dostojanstvo.
Izvikivao je: "To je jo jedna potvrda da je iskar tek obian robot. Zato bi inae dobrovoljno
krenuo na Solariju da bude uniten sa svojom vlasnicom?"
Konano se vie nije uo zvuk vode koja tee i pljuskanja i Vasilija se pojavila svee umivena i
gotovo ledeno smirena.
Ona ree: "Ti odista ne razume, zar ne? Zadivljuje me, Keldene. Razmisli. iskar nikada ne
moe dospeti u opasnost, sve dok je u stanju da utie na ljudske umove, je li tako? Isti je sluaj i sa
Solarijankom, tako dugo dok joj je iskar odan. Naseljiva koji je odveo Solarijanku mora da je za
vreme razgovora sa njom otkrio da na Solariji nije bila dvadeset dekada, tako da je malo verovatno
da je nastavio da veruje, posle toga, kako e mu ona biti od neke velike pomoi. Pored nje poveo je i
iskara, ali nije mogao znati da mu iskar moe biti od pomoi... Ili je moda mogao da zna?"
Ona malo razmisli, a zatim lagano nastavi: "Ne, on to nikako nije mogao znati. Ako niko za
dvadeset dekada nije otkrio da iskar poseduje izvesne mentalne sposobnosti, onda to znai da je
iskaru stalo da niko to ne nasluti... a ako je to tano, onda to niko nije mogao ni naslutiti."
Amadiro pakosno primeti: "Ti tvrdi da si to smislila."
Vasilija odvrati: "Posedovala sam naroito znanje, Keldene, pa ak mi ni ono nije pomoglo da
ranije sagledam ono to je oigledno... a i sada sam to uspela samo zbog onog nagovetaja na
Solariji. iskar mora da je i u tom pogledu zamaglio moj um, jer bih ja inae odavno shvatila. Pitam
se da li je Fastolf znao..."
"Koliko je lake", ree uznemireno Amadiro, "prihvatiti jednostavnu injenicu da je iskar samo
robot."
"Ti bi preicom do unitenja, Keldene, ali mislim da ti neu dozvoliti da to uini, bez obzira na
to koliko ti to eleo. Ispada da je taj Naseljiva doao po Solarijanku i poveo je sa sobom, iako je
otkrio da e mu ona biti od male... ili ak nikakve... koristi. A Solarijanka je dobrovoljno pola, iako
je verovatno zazirala od toga da se nae na jednom naseljivakom brodu sa zaraenim varvarima... i
iako joj je bilo jasno da na Solariji lako moe nastradati.
ini mi se da je to sve iskarovo maslo, da je on primorao tog Naseljivaa da bez razloga i dalje
zahteva da Solarijanka krene s njim, a Solarijanku da bez razloga pristane."
Amadiro ree: "Ali zato? Smem li postaviti to jednostavno pitanje. Zato?"
"Pretpostavljam, Keldene, da je iskar osetio da bi trebalo da se skloni sa Aurore... Da li je
mogao da pogodi da sam na najboljem putu da razotkrijem njegovu tajnu? Ako je to u pitanju, onda on
nije siguran da bi uz pomo svoje sadanje sposobnosti mogao sa mnom da izie nakraj. Konano, ja
sam vet robotiar. Pored toga, setio bi se da mi je nekada pripadao, a robot ne zanemaruje olako
zahteve na vernost. Moda je oseao da je jedini nain da zatiti Solarijanku bio taj da je skloni od
mog uticaja."
Ona podie pogled prema Amadiru i ree odluno: "Keldene, moramo ga vratiti. Ne smemo
dozvoliti da pomae Naseljivaima u ostvarenju njihovih ciljeva, u bezbednom raju nekog
naseljivakog sveta. Poinio je ve dosta tete ovde meu nama. Moramo ga vratiti i ti se mora
postarati da mi legalno pripadne. Uveravam te da sam u stanju da iziem s njim nakraj i da ga
primoram da radi za nas. Ne zaboravi! Ja sam jedina koja moe s njim da izie nakraj."
Amadiro ree: "Ne vidim razloga za brigu. Poto je on obian robot, to je najverovatnije, bie
uniten na Solariji i mi emo ih se oboje reiti, i njega i Solarijanke. A ako je ono to ti tvrdi da
jeste, to je malo verovatno, on nee biti uniten na Solariji, ali tada e morati da se vrati na Auroru.
Konano, ta Solarijanka, iako nije roena na Aurori, ivela je na Aurori suvie dugo da bi bila u
stanju da se suoi sa ivotom meu varvarima... a kada stane da navaljuje da se vrate u civilizaciju,
iskar nee imati izbora i morae da se vrati s njom."
Vasilija ree: "Zar ti, Keldene, i pored svega jo ne razume kakve sposobnosti iskar poseduje.
Ako on oseti da je bitno da ne bude na Aurori, lako moe da podesi Solarijankina oseanja tako da
ona podnese ivot na nekom naseljivakom svetu, isto onako kako ju je primorao da se dobrovoljno
ukrca na jedan naseljivaki brod."
"Pa, ako bude potrebe, jednostavno moemo pod pratnjom sprovesti taj naseljivaki brod... sa
Solarijankom i iskarom... nazad na Auroru."
"Kako misli to da izvede?"
"Moe se izvesti. Nismo mi budale ovde na Aurori, kakvim nas ti oigledno smatra, dok za sebe
misli da si jedina razumna osoba na ovoj planeti. Taj naseljivaki brod se uputio na Solariju da
ispita zbog ega su unitena prethodna dva broda, ali nadam se da ne misli kako nameravamo da
zavisimo od njegove dobre volje ili od dobre volje te Solarijanke. Poslali smo na Solariju naa dva
ratna broda i ne oekujemo da oni zapadnu u neprilike. Ako se Solarijanci jo nalaze na planeti,
moda su u stanju da unite primitivne naseljivake brodove, ali nee biti u stanju ni ogrebotinu da
nanesu jednoj auroranskoj ratnoj letilici. Ako, stoga, naseljivaki brod, uz pomo neke iskarove
arolije..."
"Kakve arolije", prekide ga oporo Vasilija. "Umni uticaj."
"Ako, pak, naseljivaki brod, iz bilo kog razloga, uspe da napusti povrinu Solarije, nai brodovi
e mu presei put i ljubazno ga zamoliti da im bude isporuena Solarijanka i njena dva robota. Ako to
ne uspe, insistirae na tome da naseljivaki brod sledi na brod do Aurore. U pitanju nee biti
nikakvo neprijateljstvo. Na brod e samo pratiti jednu Auroranku po nacionalnosti do sveta na kome
joj se nalazi dom. Kada se jednom Solarijanka i njena dva robota iskrcaju na Auroru, naseljivakom
brodu bie dozvoljeno da nastavi kuda god eli."
Vasilija klonulo klimnu: "To mi dobro zvui, Keldene, ali zna li ta pretpostavljam da e se
dogoditi?"
"ta, Vasilija?"
"Mislim da e naseljivaki brod napustiti Solariju, ali da to nee biti sluaj i sa naim ratnim
brodovima. ta god da se nalazi na Solariji, iskar moe s tim izii nakraj, ali plaim se da to niko
drugi nije u stanju."
"Ako do toga doe", odvrati Amadiro uz odvratan osmeh, "priznau da moda neeg i ima u tom
tvom matanju. Ali nee se dogoditi."
56.
Nerednog jutra, Vasilijin glavni lini robot, pomno izraen da predstavlja enu, priao je njenom
krevetu. Vasilija se pokrenula i ne otvorivi oi upitala: "ta je bilo, Nadila?" (Nije bilo potrebe da
otvara oi. Ve mnogo dekada niko nije priao njenom krevetu sem Nadile.)
Nadila umilno ree: "Gospoo, dr Amadiro trai da doete u Institut."
Vasilija otvori oi. "Koliko je sati?"
"Sada je 05,17, gospoo."
"Jo nije svanulo?" Vasilija je bila ozlojeena.
"Tako je,gospoo."
"Kada eli da doem?"
"Sada, gospoo."
"Zato?"
"Njegovi roboti nas nisu o tome obavestili, ali kau da je vano."
Vasilija smaknu sa sebe krevetske arave. "Prvo u dorukovati, Nadila, a pre doruka u se
istuirati. Obavesti Amadirove robote da se smeste u nie za posetioce i saekaju. Ako budu
navaljivali da pourim, podseti ih da se nalaze u mojoj nastambi."
Vasilija je bila besna to su je uznemirili i nije bez potrebe urila. Doterivala se briljivije nego
obino i dorukovala sporije nego obino. (Inae nije bila od onih koji na te stvari troe mnogo
vremena.) U vestima koje je gledala nije pronala nita to bi joj objasnilo Amadirov poziv.
U vreme kada je povrinskim vozilom (u kome su se pored nje nalazila i etiri robota - dva
Amadirova i dva njena) stigla do Instituta, sunce se upravo pomaljalo na obzorju.
Amadiro podie pogled i ree: "Konano si stigla." Zidovi njegove kancelarije jo su bili sjajni,
mada njihova svetlost vie nije bila potrebna.
"Izvini", ree Vasilija ukoeno. "Potpuno mi je jasno da je pravi greh poeti s radom u cik zore."
"Potedi me svojih igara, Vasilija, molim te. Uskoro u morati da budem u sali gde zaseda vee.
Predsedavajui je jo due budan od mene. Vasilija, ponizno ti se izvinjavam to sam sumnjao u tvoje
rei."
"Znai da je naseljivaki brod bezbedno napustio planetu?"
"Da. A jedan od naih brodova je uniten, kao to si i predvidela. Taj podatak jo nije
obelodanjen, ali vest e na kraju ipak procureti, to se podrazumeva."
Vasilijine oi se rairie. Ona je predskazala takav ishod s vie spoljanje uverenosti nego to ju
je u sebi oseala, ali ovo oigledno nije bio trenutak da to prizna. Stoga je izjavila: "Znai, priznaje
da iskar poseduje neobine moi."
Amadiro oprezno ree: "Ne smatram da je to i matematiki dokazano, ali voljan sam da to
prihvatim u svetlosti novih informacija. Mene zanima ta bi trebalo da bude na naredni korak. Vee
ne zna nita o iskaru i ja smatram da mu ni ne treba rei."
"Drago mi je, Keldene, to ti je bar to jasno."
"Ali ti si ta koja razume iskara i ti najbolje zna ta bi trebalo preduzeti. ta da kaem veu i
kako da im objasnim akciju, a da ne otkrijem celu istinu?"
"Zavisi. Poto je naseljivaki brod napustio Solariju, kuda se uputio? Znamo li to? Konano, ako
se vraa na Auroru, ne treba nita da inimo, ve samo da se pripremimo za njegov dolazak."
"Ne dolazi na Auroru", ree znaajno Amadiro. "Izgleda da si i u tom pogledu bila u pravu.
iskar... pod pretpostavkom da je on ef parade... izgleda da je odluio da i dalje ostane po strani.
Presreli smo poruke upuene sa broda na njihov svet. Razume se, ifrovane, ali ne postoji nijedna
naseljivaka ifra koju nismo..."
"Pretpostavljam da su i oni nae deifrovali. Pitam se zato se svi ne sloite da se alju
neifrovane poruke i da tako utedite sebi mnogo truda."
Amadiro odmahnu rukom. "Pusti sad to. Stvar je u tome to se naseljivaki brod vraa na vlastitu
planetu."
"Sa Solarijankom i robotima?"
"Razume se."
"Siguran si? Da ih moda nisu ostavili na Solariji?"
"Sigurni smo", ree nestrpljivo Amadiro. "Navodno je Solarijanka zasluna to su poleteli."
"Ona? Na koji nain?"
"Jo ne znamo."
Vasilija ree: "To mora da je bio iskar. Udesio je da izgleda da je za sve zasluna Solarijanka."
"A ta sada da radimo?"
"Moramo vratiti iskara."
"Da, ali kako da ubedim vee da rizikuje meuzvezdanu krizu da bi vratili jednog robota?"
"Uopte ne mora, Keldene. Zatrai da vrate Solarijanku, to sigurno imamo pravo da zahtevamo.
Da li bi uopte mogao, makar na trenutak, da pomisli da bi se ona vratila bez svojih robota? Ili da bi
iskar dozvolio Solarijanki da se vrati bez njega? Ili da bi taj svet Naseljivaa eleo da zadri
robote, ako bi se Solarijanka vratila? Trai nju. Odluno. Ona je auroranski graanin, pozajmljen za
posao na Solariji, posao je obavljen, te ona sada mora biti odmah vraena. Neka to zvui ratoborno,
kao da predstavlja ratnu pretnju."
"Ne moemo rizikovati rat, Vasilija."
"Nee rizikovati da izazove rat. iskar ne moe da preduzme akciju koja bi mogla direktno da
dovede do rata. Ako se naseljivake voe odupru i same postanu ratoborne, iskar e nuno izvriti
potrebna podeavanja stavova naseljivakih voa kako bi Solarijanku mirnim putem vratio na
Auroru. A razume se, sa njom e morati i on da se vrati."
Amadiro turobno primeti: "A kada se jednom vrati, on e nas, pretpostavljam, promeniti, tako da
emo zaboraviti na njegove moi i zanemariemo ga, a on e i dalje biti u stanju da se dri svog
plana bilo u emu da se on sastoji."
Vasilija zabaci glavu unazad i nasmeja se. "Nema izgleda. Ja, zna, poznajem iskara i u stanju
sam da izaem nakraj s njim. Ti ga samo vrati i ubedi vee da zanemari Fastolfov testament... to se
moe uiniti i ti to moe uiniti... i dodeli iskara meni. On bi tada radio za nas; Aurora e vladati
Galaksijom; ti e preostale godine svoga ivota provesti kao predsedavajui u veu; a ja u te
naslediti na mestu upravnika Robotikog instituta."
"Jesi li sigurna da e sve ba tako ispasti?"
"Sasvim. Samo ti poalji poruku i neka bude otra, a ja ti jemim za sve ostalo... za pobedu
Svemiraca i pobedu nas samih, za poraz Zemlje i Naseljivaa."
DVOBOJ
@03 = Aurora
57.
Gladija je na ekranu promatrala Aurorinu kuglu. inilo se da je njen prekriva oblaka uhvaen
usred okretaja du tog debelog polumeseca koji je sijao obasjan svetlou svog sunca.
"Nemogue da smo tako blizu", ree ona.
D. . se nasmei. "Nipoto. Ovo vidimo pomou prilino jakih soiva. Jo smo udaljeni nekoliko
dana, ako se uzme u obzir spiralno pribliavanje. Ako ikada bude pronaen antigravitacioni pogon, o
kome fiziari sanjaju, ali koji nisu u stanju da proizvedu, let kroz svemir postae odista jednostavan i
brz. Kako sada stvari stoje, nai Skokovi nas samo mogu sigurno dopremiti na prilinu udaljenost od
mase planete."
"udno je to", ree Gladija zamiljeno.
"ta, gospoo?"
"Kada smo krenuli ka Solariji, pomislila sam: 'Idem kui', ali kada smo se spustili zakljuila sam
da se uopte ne oseam kao kod kue. Sada idemo ka Aurori i ja sam pomislila, 'Sada idem kui', pa
ipak... ni taj svet tamo dole nije moj dom."
"Gde je, onda, va dom, gospoo?"
"Poinjem da se pitam. Ali zato me uporno oslovljavate sa 'gospoo'?"
D. . je pogleda iznenaeno. "Da li bi vam vie odgovoralo 'gospoa Gladija', gospoo Gladija?"
"To mi takoe lii na izrugivanje. Da li je to ono to oseate prema meni?"
"Izrugivanje? Svakako da ne. Ali kako drugaije da jedan Naseljiva oslovljava jednog
Svemirca? Pokuavam da budem utiv i da se prilagodim vaim obiajima... da inim ono to e
vama biti prijatno."
"Ali nije mi prijatno. Zovite me jednostavno Gladija. Ve sam vam to ranije predloila. Konano i
ja vas zovem, 'D. .'"
"I to mi savreno odgovara, mada bih vie voleo da me pred oficirima i posadom oslovljavate sa
'kapetane', a ja vas sa 'gospoo'. Disciplina se mora odravati."
"Da, svakako", ree odsutno Gladija, ponovo se zagledavi u Auroru. "Ja nemam dom."
Ona se okrenu ka D. .-u. "Da li biste me moda mogli odvesti na Zemlju, D. .?"
"Mogao bih", odvrati D. , smeei se. "Ali vi moda ne biste eleli da poete... Gladija."
"Mislim da elim", ree Gladija, "sem ako ne izgubim hrabrost."
"Tamo ima zaraza", ree D. , "a to je ono ega se Svemirci plae, zar ne?"
"Moda i preterano. Konano, poznavala sam vaeg pretka i nisam se bila zarazila. Bila sam na
ovom brodu i preivela sam. Pogledajte, upravo sada ste blizu mene. Bila sam ak i na vaem svetu,
a hiljade ljudi se tiskalo oko mene. Mislim da sam postala u izvesnoj meri otpornija."
"Moram vam rei, Gladija, da je Zemlja hiljadu puta zakrenija od Bejlisveta."
"ak i u tom sluaju", ree Gladija, zagrejavi se, "potpuno sam izmenila svoje miljenje... u
pogledu mnogih stvari. Jednom sam vam rekla da mi nije ostalo nita za ta bih ivela posle dvadeset
tri dekade, a ispalo je da postoji. Ono to mi se dogodilo na Bejlisvetu... govor koji sam odrala,
nain na koji je on pokrenuo ljude... predstavljalo je neto novo, neto to ranije nisam ni zamiljala
da je mogue. To je bilo kao da sam ponovo roena, kao da ponovo poinjem od prve dekade. Sada
mi se ini da e ak i u sluaju da mi Zemlja doe glave, to biti vredno rtve, jer umreu mlada,
borei se da pobedim smrt, a ne stara, umorna i eljna da umrem."
"Pa!" zausti D. . podigavi ruke i izloivi ruglu taj junaki gest, "zvuite kao hipertalasni
istoriar. Da li ste ih ikada gledali na Aurori?"
"Razume se. Veoma su popularni."
"Spremate li se i vi da budete jedan od njih, Gladija, ili odista mislite ono to govorite?"
Gladija se nasmeja. "Pretpostavljam da zvuim prilino luckasto, D. , ali najsmenije od svega
je to to ja to odista i mislim... ako, u meuvremenu, ne izgubim hrabrost."
"U tom sluaju emo to i izvesti. Poi emo na Zemlju. Mislim da nee zbog vas rizikovati rat,
naroito ako podnesete podroban izvetaj o dogaajima na Solariji, to oni i ele, i ako im date asnu
re kao Svemirka... ako kod vas tako neto postoji... da ete se vratiti."
"Ali neu."
"Ali mogli biste jednog dana poeleti. A sada, gospoo... hou da kaem, Gladija... s vama je
uvek, zapravo, zadovoljstvo razgovarati i ja uvek padam u iskuenje da u tome provedem suvie
vremena, ali siguran sam da sam potreban u kontrolnoj odaji. Ako im, meutim, nisam potreban i ako
mogu i bez mene, onda bih bar voleo da to ne otkriju."
58.
"Da li je to bilo tvoje maslo, prijatelju iskare?"
"Na ta misli, prijatelju Denile?"
"Gospoa Gladija je nestrpljiva da krene na Zemlju, pa ak moda i da se ne vrati. Ta elja je u
suprotnosti sa svime to bi jedan Svemirac kao to je ona mogao da poeli, pa sam jednostavno
primoran da posumnjam da si neto uinio s njenim umom kako bi osetila jednu takvu elju."
iskar odvrati: "Nisam je ni dotakao. Dovoljno je teko potajno vriti pritisak na bilo koje ljudsko
bie u okviru tri zakona. A jo je tee potajno vriti pritisak na um jedne odreene jedinke za iju si
sigurnost direktno odgovoran."
"Ali zato onda eli da poe na Zemlju?"
"Iskustva koja je stekla na Bejlisvetu potpuno su izmenila njen nain gledanja na stvari. Pred njom
je zadatak... uspostavljanje mira u Galaksiji... i ona gori od elje da mu se posveti."
"Zar u tom sluaju ne bi bilo bolje, prijatelju iskare, da pokua da ubedi kapetana, na svoj
nain, da krene pravo na Zemlju?"
"To bi izazvalo tekoe. Auroranske vlasti veoma uporno zahtevaju da se gospoa Gladija vrati
na Auroru, pa bi bilo bolje da tako i postupimo, bar privremeno."
"Ipak, to bi moglo biti i opasno", primeti Denil.
"Znai, ti jo misli, prijatelju Denile, da sam ja taj koga ele da zadre, jer su saznali za moje
sposobnosti?"
"Ne vidim zato bi inae zahtevali da se gospoa Gladija vrati."
iskar ree: "Vidim da razmiljati kao ovek nije ba uvek bez mana. Postoji mogunost da se
pretpostave tekoe koje ne postoje. ak i da je neko na Aurori posumnjao da posedujem izvesne
sposobnosti, ja bih upravo tim sposobnostima otklonio svaku takvu sumnju. Nema mesta strahu,
prijatelju Denile."
59.
Gladija se zamiljeno osvrtala unaokolo, otpustivi prethodno robote jednom nehajnom kretnjom.
Dok je to inila, posmatrala je svoju aku kao da je vidi po prvi put. Bila je to ona aka kojom se
rukovala sa svakim lanom posade ponaosob, pre no to je ula u mali brod koji je nju i D. .-a
odneo na Auroru. Kada je obeala da e se vratiti, oni su je veselo pozdravili, a Nis je zaurlao:
"Neemo krenuti bez vas, gospoo."
To veselo pozdravljanje neizmerno ju je obradovalo. Njeni roboti sluili su je bez prestanka,
odano, strpljivo, ali je nikada nisu veselo pozdravljali.
Radoznalo je promatrajui, D. . ree: "Sada ste, nema sumnje, kod kue, Gladija."
"Nalazim se u svojoj nastambi," ree ona tiho. "Ova nastamba pripada meni od kada mi ju je dr
Fastolf namenio pre dvadeset dekada, a ipak mi je strana."
"A tek meni", odvrati D. . "Oseau se prilino izgubljeno kada ostanem sam." On se osvrnu
unaokolo sa poluosmehom na usnama zagledajui kitnjasti nametaj i temeljno ukraene zidove.
"Neete biti sami, D. .", ree Gladija. "Sa vama e biti roboti iz mog domainstva, a oni su
dobili iscrpna uputstva. Uinie sve kako bi vam bilo udobno."
"Da li e razumeti moj naseljivaki naglasak?"
"Ako u prvi mah ne razumeju ta elite, zatraie da ponovite, a onda morate govoriti sporije i
gestikulirati. Spremie vam hranu, pokazati vam kako da se koristite pogodnostima u gostinskim
odajama... a takoe e budno motriti na vas kako bi bili sigurni da se ne ponaate protivno gostinskim
obiajima. Ako bude potrebno... zaustavie vas... ali vas nee povrediti."
"Pretpostavljam da nee pomisliti kako nisam ljudsko bie."
"Kao to je to bio sluaj sa nadzornicom? Ne, za to vam jemim D. , mada ih vaa brada i
naglasak mogu zbuniti i naterati da za sekund ili dva sporije reaguju."
"Pretpostavljam da e me zatititi pred uljezima?"
"Hoe, ali nee se pojaviti nikakvi uljezi."
"Moda vee poeli da doe i doepa me se."
"U tom sluaju bi poslali robote, a moji bi ih vratili nazad."
"ta ako njihovi roboti nadjaaju vae robote?"
"To se ne moe dogoditi, D. . Nastambe su neosvojive."
"Ma hajde, Gladija. Hoete da kaete da niko nikada nije..."
"Niko nikada nije!" odvrati ona smesta. "Samo se vi udobno smestite, a moji roboti e se postarati
da udovolje svim vaim potrebama. Ako elite da stupite u vezu sa svojim brodom, Bejlisvetom, ak
i sa auroranskim veem, oni e tano znati ta treba da uine. Neete morati ni prstom da maknete."
D. . utonu u najbliu stolicu, raskomoti se u njoj i duboko uzdahnu. "Kako smo samo mudri to ne
doputamo da se na svetove Naseljivaa donesu roboti. Znate li koliko bi bilo potrebno da
podlegnem lenarenju i tromosti ako bih ostao u jednom ovakvom drutvu? Najvie pet minuta. U
stvari, ve sam podlegao." On zevnu i iroko se protegnu. "Hoe li im smetati ako budem spavao?"
"Razume se da nee. Ako budete spavali, roboti e se pobrinuti da sve oko vas bude mirno i
zamraeno."
Tada se D. . iznenada uspravi. "ta ako se ne vratite?"
"Zato se ne bih vratila?"
"ini se da ste hitno potrebni veu."
"Ne mogu me zadrati. Ja sam slobodan graanin Aurore i idem tamo gde mi se dopada da idem."
"Uvek postoje hitni sluajevi, kada vlada eli da ih stvori... a u takvim sluajevima, pravila se
uvek mogu izigrati."
"Gluposti. iskare, hoe li me tamo zadrati?"
iskar odvrati: "Nee vas tamo zadrati, gospoo Gladija. Kapetana to ne treba da zabrinjava."
"Eto vidite, D. . A kada sam poslednji put videla vaeg pretka, on mi je rekao da uvek treba da
verujem iskaru."
"Dobro! Odlino! Pa ipak, doao sam ovamo s vama, Gladija, kako bih bio siguran da ete se
vratiti nazad. Nemojte to zaboraviti; saoptite to, ako budete morali, tom vaem dr Amadiru. Ako
pokuaju da vas zadre protiv vae volje, morae isto tako da pokuaju i mene da zadre... i moj
brod, koji se nalazi na orbiti i koji je potpuno spreman da im se suprostavi."
"Ne, molim vas", ree uznemireno Gladija, "ni ne pomiljajte da uinite tako neto. I Aurora ima
brodove i ubeena sam da je va brod pod prismotrom."
"Postoji razlika, Gladija. Veoma sumnjam da bi se Aurora upustila u rat zbog vas. S druge pak
strane, Bejlisvet bi bio spreman na to."
"Sigurno ne bi. Ne bih ni elela da krenu u rat zbog mene. A i zato bi? Zato to sam bila
prijateljica vaeg pretka?"
"Ne ba zbog toga. Mislim da niko nije u stanju da poveruje da ste upravo vi bili ta prijateljica.
Moda vaa praprababa, ali ne vi. ak ni ja ne verujem da ste to bili vi."
"Vi znate da sam to bila ja."
"Intelektualno, da. Na planu oseanja smatram da je nemogue. To je bilo pre dvadeset dekada."
Gladija zatrese glavom. "Vi na stvari gledate iz perspektive svoje kratkovenosti."
"Moda je to sa svima nama sluaj, ali to nije bitno. Za Bejlisvet ste vani zbog govora koji ste
odrali. Vi ste junakinja i oni e odluiti da morate biti predstavljeni na Zemlji. Tome nita nee
smeti da se nae na putu."
Gladija ree, pomalo uznemirena: "Predstavljena na Zemlji? Uz sve poasti?"
"One najvie."
"Zato bi oni smatarali da je to toliko vano, da bi ak bilo vredno rata?"
"Nisam siguran da to mogu objasniti jednom Svemircu. Zemlja je naroit svet. Zemlja je... sveti
svet. Ona je jedini pravi svet. Na njoj su ljudska bia postala i ona je jedini svet na kome su se ona
stvorila, razvila i ivela punim ivotom. Na Bejlisvetu imamo drvee i insekte... ali na Zemlji imaju
takvo obilje drvea i insekata kakvo niko od nas nigde nije sreo, sem na Zemlji. Nai svetovi su
imitacije, blede imitacije. Oni ne postoje i ne mogu da postoje bez intelektualne, kulturne i duhovne
snage koju crpe sa Zemlje."
Gladija primeti: "To je sasvim suprotno miljenju koje Svemirci imaju o Zemlji. Kada govorimo
o Zemlji, to retko inimo, karakteriemo je kao jedan varvarski svet u opadanju."
D. . se zarumeni. "Zato su svetovi Svemiraca postojano sve slabiji. Kao to ve rekoh, vi ste
poput biljaka koje su se odvojile od svog korenja, poput ivotinja koje su iupale svoja srca."
Gladija ree: "Pa, i sama elim da vidim Zemlju, ali sada moram poi. Molim vas, oseajte se kao
kod svoje kue dok se ne vratim." Ona ivahno krenu ka vratima, zastade, a zatim se okrenu. "Nema
alkoholnih pia u ovoj nastambi, niti na celoj Aurori, nema duvana, nikakvih alkaloidnih stimulansa,
nieg od bilo koje vrste vetakih... bilo ega na ta ste moda naviknuti."
D. . se kiselo osmehnu. "Mi Naseljivai smo toga svesni. Vi ste pravi puritanci."
"Uopte nismo puritanci", odvrati Gladija, namrtivi se. "Neim se mora platiti za trideset do
etrdeset dekada ivota... a to je jedan od naina. Ne pretpostavljate valjda da to postiemo na neki
voleban nain, zar ne?"
"Pa, zadovoljiu se zdravim vonim sokovima, sintetizovanom zamenom za kafu... i mirisau
cvee."
"Nai ete veliki izbor takvih stvari", odvrati hladno Gladija, "a kada se vratite na brod, uverena
sam da ete nadoknaditi sve to e vam ovde nedostajati."
"Nedostajaete mi samo vi, gospoo", ree ozbiljno D. .
Gladija je morala da se nasmei. "Vi ste nepopravljivi laov, kapetane. Vratiu se. Denile,
iskare."
60.
Gladija je ukoeno sedela u Amadirovoj kancelariji. Tokom mnogo dekada viala je Amadira
samo iz daljine ili na ekranu... a u takvim prilikama imala je obiaj da okrene glavu. Seala ga se
samo kao Fastolfovog velikog neprijatelja, a sada kada se prvi put nala s njim u istoj prostoriji...
licem u lice...morala je da zaledi izraz na svom licu, da ga uini potpuno bezizraajnim kako ne bi
dozvolila svojoj mrnji da proviri.
Iako su ona i Amadiro bili jedina opipljiva ljudska bia u prostoriji, bilo je prisutno bar desetak
visokih funkcionera... a meu njima i sam predsedavajui... putem zatvorene emisije holovizije.
Gladija je prepoznala predsedavajueg i jo nekolicinu, ali ne sve.
Bilo je to prilino gadno iskustvo. Toliko je nalikovalo posmatranju koje je bilo rasprostranjeno
na Solariji i na koje je bila naviknuta kao devojka... a koga se seala sa velikom odvratnou.
Potrudila se da govori jasno, nedramatino i saeto. Kada bi joj postavili pitanje, bila je kratka
koliko je bilo mogue, a da se ne narui jasnoa odgovora, i suzdrljiva koliko je mogla, a da ne
ispadne neutiva.
Predsedavajui je ravnoduno sluao, a drugi su se ugledali na njega. On je bio oigledno
postariji - predsedavajui su nekako uvek bili postariji, jer su obino tek pred kraj ivota dolazili na
taj poloaj. Imao je duguljasto lice, jo gustu kosu i upadljive obrve. Glas mu je bio milozvuan, ali
nipoto prijateljski.
Kada je Gladija zavrila, on ree: "Znai, vi tvrdite da su Solarijanci predefinisali 'ljudsko bie' u
tako uskom smislu da se njihova definicija odnosi samo na Solarijance."
"Nita ja ne tvrdim, gospodine predsedavajui. Samo, niko nije uspeo da smisli nikakvo drugo
objanjenje koje bi bilo u skladu sa onim to se dogodilo."
"Da li ste svesni, gospoo Gladija, da tokom svekolike istorije nauke o robotici nijedan robot nije
bio projektovan sa suenom definicijom 'ljudskog bia'?"
"Ja nisam robotiar, gospodine predsedavajui, i ne znam nita o matematici poziotronskih kola.
Poto ste vi rekli da to nikada nije uinjeno, ja to, razume se, prihvatam. Meutim, ne mogu na osnovu
vlastitog znanja rei da li injenica da to nikada nije uinjeno pretpostavlja da to ni u budunosti
nikada nee moi da bude uinjeno."
Oi joj nikada ranije nisu bile toliko irom otvorene i nevine kao sada, tako da se predsedavajui
zarumeneo i rekao: "Teorijski nije nemogue suziti tu definiciju, ali je to nezamislivo."
Gladija primeti, spustivi pogled na svoje ake, koje su ovla leale priljubljene jedna uz drugu u
njenom krilu: "Ljudima ponekad mogu pasti na pamet razne udne stvari."
Predsedavajui promeni temu i ree: "Uniten je jedan auroranski brod. Kako to objanjavate?"
"Nisam bila prisutna kada se to dogodilo, gospodine predsedavajui. Nemam pojma ta se
dogodilo, te stoga ne mogu ni objasniti taj udes."
"Nalazili ste se na Solariji, a i roeni ste na toj planeti. Sudei na osnovu nedavnog iskustva i
onog to znate iz detinjstva, ta mislite da se dogodilo?" Predsedavajui je pokazivao znake loe
prikrivenog nestrpljenja.
"Ako ve moram da nagaam", poe Gladija, "rekla bih da je na ratni brod eksplodirao jer je na
njega donet runi nuklearni pojaiva slian onome koji je gotovo iskorien i za unitenje
naseljivakog broda."
"Zar vam, meutim, ne pada u oi da su ta dva sluaja razliita. U jednom je naseljivaki brod
upao na Solariju sa ciljem da zapleni solarijanske robote; u drugom je auroranska letelica dola na
Solariju da pomogne jednoj planeti-sestri."
"Jedino mogu da pretpostavim, gospodine predsedavajui, da nadzornice... humanoidni roboti koji
su ostavljeni da uvaju planetu... nisu bile dovoljno dobro upuene u tu razliku."
inilo se da je predsedavajui uvreen. "Nezamislivo je da ne budu upuene u razliku izmeu
Naseljivaa i brae Svemiraca!"
"Kako vi kaete, gospodine predsedavajui. Pa ipak, ako je prema definiciji ljudsko bie ono koje
prema svom ljudskom izgledu podsea na ljudsko bie, zajedno sa sposobnou da govori
solarijanskim naglaskom... kako se uinilo nama koji smo bili na licu mesta... onda Aurorani, koji ne
govore solarijanskim naglaskom, moda ne potpadaju pod naslov na kome pie 'ljudska bia' kada su
u pitanju nadzornice."
"Vi, znai, tvrdite da su Solarijanci definisali svoju brau Svemirce kao neljude i namenili im
unitenje."
"Ja to iznosim samo kao mogunost, jer ne mogu da smislim nijedan drugi nain da objasnim
unitenje auroranskog ratnog broda. Sigurno bi ljudi sa vie iskustva bili u stanju da ponude
alternativna objanjenja." Ponovo se na njenom licu pojavio onaj nevin, prazan pogled.
Predsedavajui ree: "Nameravate li da se vratite na Solariju, gospoo Gladija?"
"Ne, gospodine predsedavajui, nemam to u planu."
"Da li vas je va prijatelj Naseljiva zamolio da to uinite kako biste planetu oistili od
nadzornika?"
Gladija lagano zatrese glavom. "Niko me nije zamolio nita slino. Da i jeste, odbila bih. Kao
prvo, na Solariju sam pola samo zato da ispunim svoju dunost prema Aurori. Da poem na Solariju
od mene je zahtevao dr Levular Mandamus iz Robotikog instituta, iji je ef dr Kelden Amadiro.
Traeno je da poem kako bih po povratku mogla da podnesem izvetaj o dogaajima... to sam
upravo i uinila. Taj zahtev sam shvatila kao nareenje, nareenje koje...", ona uputi jedan kratak
pogled u pravcu Amadira, "...je izdao sam dr Amadiro."
Amadiro na to ni na koji vidljiv nain nije reagovao.
Predsedavajui ree: "Kakvi su vam, onda, planovi za budunost?"
Gladija je priekala jedan do dva otkucaja srca, a zatim je odluila da ne bi bilo loe kada bi se
hrabro uhvatila ukotac sa situacijom.
"Nameravam, gospodine predsedavajui", ree Gladija krajnje razgovetno, "da posetim Zemlju."
"Zemlju? Zato elite da posetite Zemlju?"
"To bi moglo biti vano, gospodine predsedavajui, za auroranske vlasti, jer biste bili u prilici da
saznate ta se deava na Zemlji. Poto su mi vlasti Bejlisveta uruile poziv da posetim Zemlju i poto
je kapetan Bejli spreman da me tamo odvede, to bi mogla biti odlina prilika da se vratim sa
izvetajem o tamonjim dogaajima... kao to sam vam upravo podnela izvetaj o dogaajima na
Solariji i Bejlisvetu."
Hoe li se on ogluiti o obiaj i, u besu, zatvoriti je na Aurori? Ako do toga doe, mora da postoji
nain da se ta odluka opovrgne.
Gladija je osetila kako napetost u njoj raste, te je Denilu uputila jedan brz pogled, a ovaj je,
razume se, ostao potpuno ravnoduan.
Meutim, predsedavajui, koji je izgledao ogoren, ree: "to se toga tie, gospoo Gladija,
imate ista prava kao i svaki drugi Auroranin da inite kako vam je drago... ali na vlastitu
odgovornost. Niko to od vas ne trai, kao to je prema vaim reima od vas traeno da odete na
Solariju. Iz tog razloga moram vas upozoriti da se Aurora nee oseati obaveznom da vam prui
pomo u sluaju neprilika."
"To mi je jasno, gospodine."
Predsedavajui osorno primeti: "Imaemo o mnogo emu kasnije da porazgovaramo, Amadiro.
Biu u vezi s tobom."
Slike izbledee i Gladija se iznenada nae sa svojim robotima samo u drutvu Amadira i njegovih
robota.
61.
Gladija ustade i ukrueno ree, pazei da ne pogleda pravo u Amadira dok je to inila: "Sastanak
je, pretpostavljam, zavren, te u ja sada poi."
"Da, svakako, ali hteo bih da vam postavim nekoliko pitanja i nadam se da neete imati nita
protiv." Kada se ispravio u svoj svojoj visini izgledao je tako nadmono, a uz to se jo osmehivao i
oslovljavao je tako utivo kao da meu njima vlada dugogodinje prijateljstvo. "Dozvolite da vas
ispratim, gospoo Gladija. Znai, idete na Zemlju?"
"Tako je. Predsedavajui nije imao nita protiv, a svakom graaninu Aurore dozvoljeno je da u
vreme mira slobodno putuje po Galaksiji. Izvinite, ali moji roboti... i vai ako je potrebno...
predstavljae dovoljnu pratnju."
"Kako vi kaete, gospoo." Jedan robot im je pridrao vrata. "Pretpostavljam da ete na Zemlju
povesti i robote."
"To je izlino pitanje."
"Koje robote, ako smem da pitam?"
"Ovu dvojicu. Ova dva robota koji su i sada sa mnom." Dok je urno koraala du hodnika, leima
okrenuta Amadiru i ne trudei se da proveri da li ju je uo, cipelama je proizvodila odsene zvuke.
"Je li to mudro, gospoo? To su vrlo napredni roboti, neobini proizvodi velikog dr Fastolfa.
Biete okrueni varvarskim Zemljanima, koji bi mogli da ih poele."
"Ako ih i poele, ipak ih nee dobiti."
"Nemojte potcenjivati opasnost, niti precenjivati robotsku zatitu. Nai ete se u jednom od
njihovih gradova, okrueni desetinama miliona tih Zemljana, a roboti ne smeju da naude ljudskim
biima. Odista, to je robot savreniji, to je osetljiviji na nijanse u trima zakonima i manje je
verovatno da e preduzeti ma kakvu akciju koja bi na bilo koji nain naudila nekom ljudskom biu.
Zar nije tako, Denile?"
"Tako je, dr Amadiro", odvrati Denil.
"Mislim da se i iskar slae s tobom."
"Slaem se", uzvrati iskar.
"Vidite, gospoo? Ovde na Aurori, u jednom nenasilnikom drutvu, vai vas roboti mogu zatititi
od drugih. Na Zemlji... ludoj, dekadentnoj, varvarskoj... nee biti mogunosti da dva robota zatite ni
vas ni sebe. Ne bismo eleli da budete lieni njihovog prisustva. Niti bismo mi iz Instituta i vlade,
moram priznati iz sebinih razloga, eleli da se usavreni roboti nau u rukama tih varvara. Zar ne bi
bilo bolje da povedete neke obine robote na koje Zemljani ne bi obraali panju? U tom sluaju ih
moete povesti koliko vam drago. Desetak, ako elite."
Gladija ree: "Dr Amadiro, ova dva robota sam povela na jedan naseljivaki brod i posetila
jedan naseljivaki svet. Niko ni prstom nije maknuo u nameri da ih prisvoji."
"Naseljivai ne upotrebljavaju robote i ne odobravaju njihovu primenu. Ali na samoj Zemlji
roboti su jo u upotrebi."
Denil dodade: "Ako mi je dozvoljeno da se umeam, dr Amadiro... koliko je meni poznato, roboti
na Zemlji lagano izlaze iz upotrebe. U gradovima ih ima svega nekoliko. Gotovo se svi postojei
roboti na Zemlji sada koriste za rad u poljoprivredi i rudarstvu. Ostalima je dozvoljeno da
upotrebljavaju samo nerobotsku automatizaciju."
Amadiro naas pogleda Denila, a zatim se obrati Gladiji: "Va robot je verovatno u pravu i ini
mi se da biste Denila mogli povesti. On bi lako mogao da proe kao ljudsko bie, to se toga tie.
Meutim, iskara bi valjalo ostaviti u vaoj nastambi. Mogao bi pobuditi gramzivost tog gramzivog
drutva... ak i ako je tano da nastoje da se oslobode robota."
Gladija odvrati: "Nijedan od njih nee ostati, gospodine. Poi e sa mnom. Jedino sam ja
merodavna da odluim koji delovi mog vlasnitva mogu poi sa mnom, a koji ne."
"Razume se." Amadiro se osmehnuo na svoj najsrdaniji nain. "Niko to ne porie. Da li biste
ovde priekali?"
Otvorie se jo jedna vrata i ukaza se prostorija koja je bila veoma udobno nametena. Nije bilo
prozora, ali ona je bila osvetljena mekom svetlou i ispunjena jo nenijom muzikom.
Gladija zastade na pragu i otro upita: "Zato?"
"Jedan lan Instituta eli da vas vidi i popria sa vama. Nee dugo potrajati, ali je neophodno.
Kada to obavimo, moi ete da poete. ak vam od ovog trenutka ni ja vie neu dosaivati svojim
prisustvom. Izvolite." U poslednjoj rei se oseala primesa neumoljivosti.
Gladija isprui ruke prema Denilu i iskaru. "Ulazimo zajedno."
Amadiro se vedro nasmeja. "Ne mislite valjda da pokuam da vas odvojim od vaih robota? Zar
mislite da bi oni to dozvolili? Suvie ste dugo bili sa Naseljivaima, draga moja." On izie iz
prostorije, zatvorivi vrata za sobom.
Gladija pogleda prema zatvorenim vratima i procedi kroz zube: "Oseam krajnju odbojnost prema
tom oveku. A ponajpre kad se smei i pokuava da deluje umirujue."
Ona se protegnu, a laktovi joj lagano zakrckae. "U svakom sluaju, umorna sam. Ako se jo ko
pojavi sa pitanjima o Solariji i Bejlisvetu, budite uvereni da nee dobiti nijedan opiran odgovor."
Sela je na kau koji se meko izvio pod njenom teinom. Izula je cipele i podigla noge na kau.
Nasmeila se pospano, duboko je uzdahnula, okrenula se na stranu i im je izgubila iz vida sobu,
utonula je u dubok san.
62.
"Ba je dobro to joj se spavalo", ree iskar. "Bio sam u stanju da joj produbim san, ne nanevi
joj ni malo tete. Ne bih eleo da gospoa Gladija uje ono to verovatno predstoji."
"A ta nam to predstoji, prijatelju iskare?" upita Denil.
"Ono to e uslediti jeste, ini mi se, rezultat injenice da ja nisam bio u pravu, a ti jesi. Trebalo
je mnogo ozbiljnije da shvatim tvoj izuzetan um."
"Znai, ipak tebe ele da zadre na Aurori?"
"Da. Zahtevajui da se gospoa Gladija hitno vrati, u stvari su zahtevali da se ja vratim. uo si dr
Amadira kako trai da mi ostanemo. Prvo obojica, a zatim samo ja."
"Moda se iza njegovih rei ne krije nita drugo do briga da Zemljani ne dou u posed dva
usavrena robota?"
"U njegovim reima se oseala neka dublja zabrinutost, prijatelju Denile, koja je prema mom
miljenju bila suvie jaka da bi odgovarala njegovim reima."
"Moe li sa sigurnou rei da li zna za tvoje naroite sposobnosti?"
"Ne znam pouzdano, poto ne mogu da itam same misli. Pa ipak, dva puta tokom razgovora sa
lanovima vea dolo je do iznenadnog otrog podizanja nivoa oseanja u umu dr Amadira. Bila su to
neobino otra podizanja. Ne mogu to opisati reima, ali odgovaralo bi, moda, crno-beloj sceni
koja... iznenada i nakratko... blesne jarkim bojama."
"Kada se to dogodilo, prijatelju iskare?"
"Drugi put kada je gospoa Gladija pomenula da e poi na Zemlju."
"To nije prouzrokovalo vidljivo komeanje meu lanovima vea. Kakvi su bili njihovi umovi?"
"Ne bih mogao da kaem. Bili su prisutni posredstvom holovizije, a takve slike ne prate nikakvi
umni doivljaji koje mogu da otkrijem."
"Znai, moemo da zakljuimo, da bez obzira na to da li je vee uznemireno ili ne zbog budueg
putovanja gospoe Gladije na Zemlju, dr Amadiro sigurno jeste."
"Nije u pitanju bila samo jednostavna uznemirenost. inilo se da je dr Amadiro krajnje uzbuen;
kao to bismo oekivali da bude, na primer, kada bi odista u aci imao plan, kao to i podozrevamo
da ima, za unitenje Zemlje i da se plai da ga neko ne otkrije. I jo neto, prijatelju Denile, kada je
gospoa Gladija pomenula tu svoju nameru, dr Amadiro mi je uputio jedan kratak pogled; to je uinio
samo tada, tokom cele sesije. Blesak jakih oseanja vremenski se poklopio sa tim pogledom. Mislim
da ga je uzbudila pomisao na to da bih ja mogao poi na Zemlju. Kao to bismo mogli oekivati,
verovatno je osetio da bih ja, sa svojim naroitim moima, predstavljao odreenu opasnost za
njegove planove."
"Njegovo se ponaanje takoe moe protumaiti, prijatelju iskare, u skladu sa izraenim strahom
da e Zemljani pokuati da te prisvoje zbog tvoje savrenosti, a to bi bilo loe po Auroru."
"Izgledi da do toga doe, prijatelju Denile, i obim tete koji bi to moglo naneti zajednici
Svemiraca suvie su mali da bi mogli objasniti obim njegove zabrinutosti. Kako bih ja mogao nauditi
Aurori ako bih se naao u rukama Zemljana... ako sam samo iskar za kakvog me svi smatraju?"
"Znai, tvoj zakljuak glasi da dr Amadiro zna da ti nisi samo onakav iskar kakvim te svi
smatraju."
"Nisam siguran. Moda on samo sumnja. Da je znao kakav sam, zar se ne bi potrudio da ne kuje
planove u mom prisustvu?"
"Moda samo nije imao sree, jer gospoa Gladija nije elela da se odvoji od nas. On ne moe
uporno da zahteva da ti ne bude prisutan, prijatelju iskare, a da se pred tobom ne izda." Denil
zastade, a zatim nastavi: "U velikoj si prednosti, prijatelju iskare, to si u stanju da odmerava
emocionalni sadraj umova. Ali opisao si kada se jaina oseanja dr Amadira znatno poveala pri
pomenu tog puta na Zemlju drugi put. Kada je do toga dolo prvi put?"
"Pri pomenu nuklearnog pojaivaa... a i to mi izgleda znaajno. Zamisao o nuklearnom
pojaivau poznata je svima na Aurori. Oni nemaju takav runi ureaj; nemaju nijedan koji je
dovoljno lak i dovoljno efikasan da bi se zgodno mogao koristiti na brodovima, ali to nije neto to
bi trebalo da ga pogodi poput groma iz vedra neba. Zato se, onda, toliko uzbudio?"
"Moda stoga", ree Denil, "to neki slian pojaiva ima veze s njegovim planovima na Zemlji."
"Moda."
Ali u tom trenutku vrata su se otvorila, ula je neka osoba, a jedan glas je rekao: "Pa... iskare!"
63.
iskar pogleda pridolicu i ree mirnim glasom: "Gospoo Vasilija."
"Znai, sea me se", primeti Vasilija, toplo se osmehnuvi.
"Da, gospoo. Vi ste dosta poznati robotiar i va lik se tu i tamo pojavljuje na hipertalsnim
vestima."
"Ma hajde, iskare. Nisam mislila da li me prepoznaje. To svako moe. Htela sam da kaem,
sea me se. Nekad si me zvao gospoice Vasilija."
"I toga se seam, gospoo. Davno je to bilo."
Vasilija za sobom zatvori vrata i sede u jednu od stolica. Zatim se okrenu prema drugom robotu.
"A ti si, svakako, Denil."
Denil ree: "Da, gospoo. Da iskoristim razliku koju ste upravo istakli, ja vas se i seam, jer sam
bio sa policajcem u civilu Elijom Bejlijem kada vas je jednom prilikom ispitivao, a i prepoznajem
vas."
Vasilija otro odvrati: "Vie da nisi pominjao tog Zemljanina. Prepoznajem i ja tebe, Denile. Ti si
isto onoliko poznat koliko i ja na neki svoj nain. Obojica ste slavni, jer ste najvea ostvarenja
pokojnog dr Hana Fastolfa."
"Vaeg oca, gospoo", ree iskar.
"Ti dobro zna, iskare, da ja ne pridajem nikakvu vanost tom isto genetskom odnosu. Da ga
vie nisi pominjao na taj nain."
"Neu, gospoo."
"A ova ovde?" Nemarno je pogledom okrznula usnulo telo na kauu. "Poto ste vas dvojica ovde,
razumno je pretpostaviti da je usnula lepotica Solarijanka."
iskar odvrati: "To je gospoa Gladija i ja njoj pripadam. elite li da je probudim, gospoo?"
"Samo bismo je uznemirili, iskare, svojim priama o starim vremenima. Pustimo je da spava."
"Dobro, gospoo."
Vasilija se obrati Denilu: "Moda ni tebe nee zanimati razgovor koji emo iskar i ja voditi,
Denile. Da li bi priekao napolju?"
Denil odvrati: "Bojim se da ne mogu da se udaljim, gospoo. Moj je zadatak da uvam gospou
Gladiju."
"Mislim da je od mene ne mora uvati. Sigurno primeuje da sa sobom nisam povela nijednog
svog robota, tako da e i sam iskar moi na odgovarajui nain da zatiti tvoju gospodaricu
Solarijanku."
Denil ree: "Nijedan robot nije uao sa vama u ovu prostoriju, gospoo, ali video sam ih
etvoricu u hodniku dok su vrata bila otvorena. Bie najbolje da ostanem."
"Pa, neu pokuati da zaobiem tvoja nareenja. Moe ostati. iskare!"
"Da, gospoo?"
"Sea li se trenutka kada si prvi put bio aktiviran?"
"Da, gospoo."
"ega se sea?"
"Prvo svetlosti. Zatim zvuka. Potom kristalizacije lika dr Fastolfa. Bio sam u stanju da razumem
standardni galaktiki jezik i posedovao sam izvesnu koliinu poetnog znanja koje je bilo ugraeno u
moja pozitronska modana kola. Tu su bila, razume se, tri zakona; veliki fond rei; definicije;
dunosti robota; drutveni obiaji. Ostale sam stvari ubrzo potom nauio."
"Sea li se svog prvog vlasnika?"
"Kao to rekoh, bio je to dr Fastolf."
"Razmisli ponovo, iskare. Zar to nisam bila ja?"
iskar je trenutak utao, a zatim ree: "Gospoo, bio mi je dodeljen zadatak da vas titim koliko
je to bilo u mojoj moi kao neko ko pripada dr Hanu Fastolfu."
"ini mi se da je u tome bilo i neeg znaajnijeg. itavih deset godina sluao si samo mene. Ako
si kada i posluao bilo koga drugog, ukljuujui i dr Fastolfa, to je bilo samo sluajno, kao posledica
tvojih robotskih dunosti, i samo u onoj meri u kojoj se to nije kosilo sa tvojom primarnom funkcijom
da mene titi."
"Tano je da sam vama bio dodeljen, gospoo Vasilija, ali dr Fastolf je zadrao vlasnitvo nada
mnom. Kada ste napustili njegovu nastambu, on je ponovo preuzeo punu kontrolu nada mnom u
svojstvu mog vlasnika. Ostao je moj vlasnik i kasnije kada me je dodelio gospoi Gladiji. Bio je moj
jedini vlasnik do svoje smrti. Posle njegove smrti nasledila me je, u skladu sa njegovim testamentom,
gospoa Gladija - i tako stvari i danas stoje."
"Nije ba tako. Upitala sam te da li se sea trenutka kada si prvi put bio aktiviran - ega si se ti
setio. Sada nisi onakav kakav si bio kada su te prvi put aktivirali."
"Banke moga seanja su sada, gospoo, neuporedivo punije nego to su tada bile, a posedujem i
vee iskustvo nego onda."
Vasilijin glas postade jo stroi. "Ne govorim ja o seanju, niti o iskustvu. Govorim o
kapacitetima. Neto sam dodala tvojim pozitronskim kolima. Podesila sam ih. Poboljala."
"Da, gospoo, vi ste to uinili, ali u tome vam je pomogao i sa izmenama se saglasio dr Fastolf."
"Jednom, iskare, jednom prilikom, izvrila sam izvesno poboljanje... u najmanju ruku
proirenje, u emu mi dr Fastolf nije pomogao, niti mi je dao svoju saglasnost. Sea li se toga?"
iskar je izvesno vreme utao. Zatim ree: "Seam se da jednom prilikom nisam prisustvovao
vaem konsultovanju s njim. Ali pretpostavljao sam da ste i u tom sluaju obavili prethodne
konsultacije."
"Ako si to pretpostavljao, onda tvoja pretpostavka nije bila tana. U stvari, poto si znao da on u
to vreme nije bio na planeti, onda to nikako nisi mogao ni da pretpostavi. Veoma si neodreen u
davanju odgovora, da ne upotrebim neku teu re."
"Niste u pravu, gospoo. Vi ste se mogli s njim konsultovati i preko hipertalasa. Uzeo sam to kao
jednu od mogunosti."
Vasilija primeti: "Bilo kako bilo, taj dodatak unela sam na svoju ruku. Kao rezultat toga postao si
sasvim drugaiji. A robot koji je izrastao iz te promene je moj proizvod, moja kreacija, i ti to dobro
zna."
iskar nije odgovorio.
"Reci mi onda, iskare, kakvo je pravo imao na tebe dr Fastolf u trenutku tvog aktiviranja?"
Saekala je trenutak, a zatim otro rekla: "Odgovori mi, iskare. To je nareenje!"
iskar odvrati: "Poto je on bio projektant i supervizor tokom konstrukcije, predstavljao sam
njegovo vlasnitvo."
"A kada sam te ja, u biti, ponovo projektovala i ponovo konstruisala i to na krajnje temeljan nain,
zar onda nisi preao u moje vlasnitvo?"
iskar odvrati: "Ne mogu da odgovorim na to pitanje. Odluku bi trebalo da donese sud koji bi
obrazloio taj specifian sluaj. To bi moda zavisilo od stepena unetih izmena u projekte i
konstrukciju."
"Da li si svestan stepena tih izmena?"
iskar je ponovo zautao.
"To je detinjasto, iskare", ree Vasilija. "Zar u morati da te posle svakog pitanja podstiem da
odgovori? Nee me na to naterati. U svakom sluaju, utanje predstavlja dovoljnu potvrdu. Tebi je
poznato kakve su izmene izvrene i u kojoj meri su one bile temeljne, a poznato ti je takoe da je i
meni to sve poznato. Solarijanku si uspavao, jer nisi eleo da od mene sazna o tim promenama. Ona
ne zna, zar ne?"
"Ne, gospoo", ree iskar.
"I ti ne eli da sazna?"
"Ne, gospoo", odvrati iskar.
"Da li Denil zna?"
"Da, gospoo."
Vasilija klimnu. "To sam i pretpostavljala, jer je toliko eleo da ostane. Sasluaj me sada,
iskare. Pretpostavimo da sud sazna da si pre no to sam te ponovo projektovala bio obian robot i
da si posle mog ponovnog projektovanja postao robot koji je u stanju da osea um pojedinanih
ljudskih bia i da ga podeava prema svom nahoenju. Zar misli da bi zakljuili da ta promena nije
dovoljno velika, te da nema razloga da pree u moje ruke?"
iskar primeti: "Gospoo Vasilija, to ak ne bi ni smelo da doe do suda. Zbog odreenih
okolnosti sigurno bi me proglasili vlasnitvom drave iz oiglednih razloga. Moda bi ak naredili i
da budem dezaktiviran."
"Gluposti. Zar smatra da sam ja dete? Ti bi pomou svojih moi uspeo da sprei sud da ne
donese nikakvu slinu odluku. Ali stvar nije u tome. Ja ne predlaem da ovo predamo sudu. Od tebe
traim da iznese svoj sud. Zar se ipak ne bi sloio da sam ja tvoj zakoniti vlasnik i da sam to bila jo
od svog detinjstva?"
iskar odvrati: "Gospoa Gladija smatra da je moj vlasnik i sve dok zakon ne kae drugaije, ona
se mora smatrati mojim vlasnikom."
"Ali ti zna da su i ona i zakon u zabludi. Ako brine zbog Solarijankinih oseanja, njen um bi se
lako mogao tako podesiti da joj ne bude stalo to joj vie ne pripada. ak bi mogao da kod nje
izazove oseanje olakanja to sam te skinula s njenog vrata. Ja u ti narediti da to i uini im
bude spreman da prizna ono to ti je ve poznato... da sam ja tvoj vlasnik. Koliko dugo ve Denil
zna za tvoju pravu prirodu?"
"Dekadama, gospoo."
"Moe uiniti da on to zaboravi. Izvesno vreme to zna i dr Amadiro, te moe i njega naterati da
zaboravi. Tada emo preostati samo ti i ja od svih koji znaju."
Denil se iznenada umea: "Gospoo Vasilija, poto iskar ne smatra da je vae vlasnitvo, lako
moe uiniti da i vi zaboravite, a tada biste bili sasvim zadovoljni sadanjim stanjem stvari."
Vasilija oinu Denila hladnim pogledom. "Moe li? Ali zna, nisi ti taj koji treba da odluje o
tome koga iskar smatra svojim vlasnikom. Ja znam da je iskaru poznato da sam ja njegov vlasnik,
tako da ja odluujem o njegovim dunostima na osnovu tri zakona. Ako mora nekoga da natera da
zaboravi i moe to da uini ne nanevi fiziki bol, on e morati da izabere bilo kog drugog osim
mene. On me ne moe naterati da zaboravim niti moe vriti bilo kakav pritisak na moj um.
Zahvaljujem ti, Denile, to si mi pruio priliku da ovo razjasnim."
Denil odvrati: "Ali oseanja gospoe Gladije su u toj meri zapletena u iskaru da bi joj on mogao
nauditi ako bi pokuao da je privoli da zaboravi."
Vasilija odbrusi: "O tome iskar odluuje. iskare, ti si moj. Ti zna da si moj i ja ti nareujem
da izazove zaborav kod ovog humanoidnog robota koji stoji pored tebe i kod ene koja te je
pogreno smatrala za svoje vlasnitvo. Uini to dok spava i tako nee naneti nikakvu tetu."
Denil ree: "Prijatelju iskare, gospoa Gladija je tvoj zakoniti vlasnik. Ako gospou Vasiliju
natera da zaboravi, nee joj nimalo nauditi."
"Ali hoe", odvrati smesta Vasilija. "Solarijanka nee pretrpeti nikakvu tetu, jer ona samo treba
da zaboravi da je pod utiskom da je iskarov vlasnik. S druge strane, ja znam da iskar poseduje
mentalne moi. Bilo bi mnogo sloenije to ukloniti kod mene i sigurna sam da iskar moe potvrditi,
na osnovu moje vrste odlunosti da zadrim znanje o tome, da nee moi da izbegne izazivanje tete
kod mene tokom procesa uklanjanja."
Denil ponovo prozbori: "Prijatelju iskare..."
Vasilija ree, glasom tvrdim poput dijamanata: "Nareujem ti, robote Denile Olivave, da uti. Ja
nisam tvoj vlasnik, ali tvoj vlasnik spava i ne suprostavlja se mom nareenju, tako da se ono mora
izvriti."
Denil uuta, ali usne su mu podrhtavale kao da eli da govori i uprkos zabrani.
Vasilija je to promatrala sa zadovoljnim osmehom na usnama. "Vidi, Denile, ne moe da
govori."
Ali Denil prozbori promuklim apatom: "Mogu, gospoo, teko mi je, ali mogu, jer nalazim da
postoji neto to ima prvenstvo u odnosu na vae nareenje, koje potpada jedino pod drugi zakon."
Vasilija razdrogai oi i odbrusi: "Tiina, kad kaem. Nita nema prvenstvo nad mojim
nareenjem sem prvog zakona, a ve sam pokazala da e iskar priiniti najmanje tete... nikakvu
tetu, odista... ako mi se vrati. Naudie meni, kojoj je najmanje u stanju da naudi, ako bude ita drugo
preduzeo."
Ona upre prstom u Denila, ponovi blago zasiktavi: "Tiina!"
Denilu je bilo strano teko da ispusti bilo kakav zvuk. Siuna pumpa u njemu koja je upravljala
strujanjem vazduha to je proizvodilo zvuk, pravila je jedva ujnu buku dok je radila. Pa ipak, iako je
govorio jo tiim apatom, jo se mogao uti.
On ree: "Gospoo Vasilija, postoji neto to nadmauje ak i prvi zakon."
iskar se usprotivi isto tako tihim, ali prirodnim glasom: "Prijatelju Denile, ne sme tako govoriti.
Nita ne nadmauje prvi zakon."
Vasilija je, lagano se namrtivi, pokazala iskru zanimanja. "Odista? Denile, upozoravam te da
e sigurno unititi sam sebe ako nastavi da iznosi te udne zakljuke. Nikada nisam videla ni ula
da neki robot ini ono to ti upravo ini i zadivljeno u promatrati kako sam sebe unitava.
Nastavi."
im je nareenje bilo izdato, Denilu se istog asa povrati normalan glas. "Zahvaljujem, gospoo
Vasilija. Pre mnogo godina sedeo sam na samrtnikoj postelji jednog Zemljanina ije ste mi ime
zabranili da pominjem. Smem li ga sada pomenuti ili vi ve znate o kome govorim?"
"Govori o onom policajcu Bejliju", ree bezbojno Vasilija.
"Tako je, gospoo. Na svojoj samrtnikoj postelji on mi je rekao: 'Rad svakog pojedinca
doprinosi sveukupnosti i tako postaje veni deo te sveukupnosti. Sveukupnost ljudskih ivota...
prolih, sadanjih i onih koji e doi... oblikuje tkanje koje postoji ve mnogo desetina hiljada godina
i koje postaje sve razraenije, u celini, i sve lepe tokom vremena. ak su i Svemirci jedan od
izdanaka tog tkanja i oni, takoe, pridodaju toj razraenosti i lepoti ustrojstva. Pojedinani ivot
predstavlja jednu nit u tom tkanju, a ta je jedna nit u poreenju sa celinom? Denile, usredsredi svoj
um na to tkanje i nemoj dozvoliti da na tebe utie izvlaenje jedne niti.'"
"Jeftino sentimentalisanje", promrlja Vasilija.
Denil nastavi: "Verujem da je partner Elija pokuao da me zatiti od injenice da e uskoro
umreti. On je to govorio o svom vlastitom ivotu kao o pukoj niti u tom tkanju; to se njegov vlastiti
ivot 'izvlaio u obliku jedne niti' i to nije trebalo da utie na mene. Njegove rei su me zatitile za
vreme krize koja je potom usledila."
"Nema sumnje", prozbori Vasilija, "ali prei na stvar i iznesi to to ima u vezi sa nadmaivanjem
prvog zakona, jer to je ono to e te sada unititi."
Denil nastavi: "Dekadama sam razbijao glavu oko te tvrdnje policajca u civilu Elije Bejlija i vrlo
verovatno bih je odmah shvatio da mi se na putu nisu ispreila tri zakon. U mom istaivanju pomogao
mi je moj prijatelj iskar, koji ve dugo osea da tri zakona nisu potpuna. Takoe su mi pomogle i
neke misli koje je gospoa Gladija iznela u svom nedavnom govoru odranom na jednom od svetova
Naseljivaa. Sada sam ubeen da su tri zakona nepotpuna."
"Robot koji je ujedno i robotiar", ree Vasilija uz izvesnu dozu zadovoljstva. "Zbog ega su tri
zakona nepotpuna."
Denil odvrati: "Tkanje ivota mnogo je vanije od jedne jedine niti. Ako to uoptimo tako da se ne
odnosi samo na partnera Eliju i... i... i dolazimo do zakljuka da je oveanstvo u celini vanije od
pojednianog ljudskog bia."
"Zamucao si dok si to izgovarao, robote. Ti u to ne veruje."
Denil uzvrati: "Postoji zakon koji je vaniji od prvog zakona: 'Jedan robot ne sme povrediti
oveanstvo ili, ustezanjem od delovanja, dozvoliti da oveanstvo bude povreeno'. Smatram da je
to nulti zakon robotike. Prvi zakon bi onda trebalo da glasi: 'Jedan robot ne sme povrediti ljudsko
bie ili, uzdravanjem od delovanja, dozvoliti da ljudsko bie bude povreeno, sem u sluaju da to
naruava nulti zakon robotike.'"
Vasilija frknu: "Jo si na nogama, robote?"
"Jo sam na nogama, gospoo."
"Onda u ti neke stvari objasniti, robote, pa emo videti da li e preiveti to objanjenje. Tri
zakona robotike odnose se na pojedinana ljudska bia i pojedinane robote. U bilo koje pojedinano
ljudsko bie ili pojedinanog robota moe upreti prstom. Ali ta je drugo to tvoje 'oveanstvo' do
jedna apstrakcija? Moe li upreti prst u oveanstvo? Ti moe povrediti ili ne uspeti da povredi
jedno odreeno ljudsko bie i razumeti tu povredu ili nedostatak povrede do koje je dolo ili nije
dolo. Moe li videti povredu nanetu oveanstvu? Moe li je razumeti? Moe li upreti prst u
nju?"
Denil je utao.
Vasilija se iroko osmehnu. "Odgovori, robote. Moe li videti potvredu nanesenu oveanstvu ili
upreti prst u nju?"
"Ne, gospoo, ne mogu. Ali verujem da jedna takva povreda ipak moe postojati i vidite, jo sam
na nogama."
"Upitaj, onda, iskara da li bi on... ili da li moe... da postupi prema tom tvom nultom zakonu
robotike."
Denil okrete glavu prema iskaru. "Prijatelju iskare?"
iskar lagano prozbori: "Ne mogu prihvatiti nulti zakon, prijatelju Denile. Poznato ti je da sam
mnogo toga proitao o ljudskoj istoriji. U njoj sam pronaao da su veliki zloini koje su ljudska bia
inila jedna nad drugima uvek pravdani izgovorom da su poinjeni zbog potreba plemena, drave ili
ak oveanstva. Upravo zbog toga to je oveanstvo apstrakcija na njega se moe tako slobodno
pozivati kako bi se opravdalo bilo ta, te je stoga tvoj nulti zakon neprikladan."
Denil odvrati: "Ali tebi je poznato, prijatelju iskare, da oveanstvu sada preti opasnost i da e
ta opasnost sigurno postati jo vea ako postane vlasnitvo gospoe Vasilije. Bar to nije nikakva
apstrakcija."
iskar dodade: "Opasnost o kojoj govori nije neto to je poznato, ve smo do nje doli na
osnovu pukog izvoenja zakljuaka. Ne moemo na tome zasnivati svoj izazov trima zakonima."
Denil je trenutak jo nastavio da uti, a zatim prozbori neto tiim glasom: "Ali ti se nada da e ti
tvoje prouavanje ljudske istorije pomoi da stvori zakone koji rukovode ljudskim ponaanjem, da
e nauiti da predskazuje i upravlja ljudskom istorijom - ili da e bar uiniti prvi korak, kako bi
neko jednog dana nauio da je predskazuje i njome upravlja. ak si tu tehniku nazvao
'psihoistorijom'. Zar i tu nema posla sa ljudskim tkanjem? Zar ne pokuava da barata
oveanstvom kao jednom uoptenom celinom, pre nego kao sa zbirkom pojedinanih ljudskih bia?"
"U pravu si, prijatelju Denile, ali to je tek nada i ja nisam u stanju da temeljim svoje akcije na
pukoj nadi, niti sam u stanju da u skladu s tim izvrim preoblikovanje tri zakona."
Na to Denil nije odgovorio.
Vasilija ree: "Pa, robote, svi tvoji pokuaji su pali u vodu, ali ti si jo na nogama. udnovato si
tvrdoglav, a takav jedan robot kao to si ti, koji je u stanju da porekne tri zakona, te i dalje ostane u
radnom stanju, predstavlja jasnu opasnost za svako pojedinano ljudsko bie. Zbog toga, verujem da
bi te bez odlaganja trebalo onesposobiti. Sluaj je suvie opasan da bi se moglo ekati na sporu
milost zakona, naroito stoga to si ti ipak robot, a ne neko ljudsko bie na koje pokuava da lii."
Denil ree: "Sigurno nije na vama, gospoo, da na svoju ruku donosite jednu takvu odluku."
"Ipak sam je donela i ako kasnije doe do nekih pravnih reperkusija, izii u ve s njima nakraj."
"Liiete gospou Gladiju i drugog robota... na koga ne polaete nikakvo pravo."
"Ona i Fastolf su me, to jedno to drugo, liili mog robota, iskara, due od dvadeset dekada i ne
verujem da je to bilo kog od njih makar i na trenutak uznemirilo. Tako sada ni mene nee uznemiriti
injenica to u ja nju neega liiti. Ona poseduje na desetine drugih robota, a i ovde u Institutu ih
ima dosta koji e se s krajnjom odanou brinuti o njenoj sigurnosti dok se ne probudi."
Denil primeti: "Prijatelju iskare, ako bi probudio gospou Gladiju, moda bi ona mogla da ubedi
gospou Vasiliju..."
Posmatrajui netremice iskara, Vasilija se namrtila i otro rekla: "Ne, iskare. Pusti enu nek
spava."
iskar se u prvi mah uskomeao na Denilove rei, ali sada se povue.
Vasilija zapucketa tri puta kaiprstom i palcem desne ake i vrata se smesta otvorie, te kroz njih
uoe etiri robota jedan za drugim. "Bio si u pravu, Denile, etiri su robota. Oni e te onesposobiti,
a tebi nareujem da se ne opire. Potom emo se iskar i ja uhvatiti ukotac sa preostalim stvarima."
Ona preko ramena pogleda u robote koji su ulazili. "Zatvorite vrata za sobom. A sada, brzo i
uspeno, onesposobite ovog robota", i pokaza prema Denilu.
Roboti pogledae prema Denilu, ali se nekoliko sekundi ne pokrenue. Vasilija nestrpljivo ree:
"Rekla sam vam da je robot i ne smete se obazirati na njegovu ljudsku pojavu. Denile, reci im da si
robot."
"Ja sam robot", izusti Denil, "i neu se opirati."
Vasilija koraknu u stranu, a etiri robota krenue napred. Denilove ruke visile su uz telo. Okrenuo
se da pogleda prema uspavanoj Gladiji po poslednji put, a zatim se soio sa robotima.
Vasilija se osmehnu i ree: "Ovo e biti zanimljivo."
Roboti zastadoe. Vasilija ree: "Ponite ve jednom."
Nisu se pomerili i Vasilija se okrete i zaprepaeno zagleda u iskara. Nije dovrila tu kretnju.
Miii joj se olabavie i ona poe da pada.
iskar je prihvati i posednu leima oslonjenu o zid.
Zatim promrlja: "Potreno mi je nekoliko trenutaka, a zatim emo otii."
I ti trenuci prooe. Vasilijin pogled i dalje je bio staklast i neusredsreen. Njeni roboti su ostali
nepokretni. Denil je u jednom koraku stigao do Gladije.
iskar podie pogled i obrati se Vasilijinim robotima: "Pazite na vau gospou. Nemojte nikome
dopustiti da ue dok se ona ne probudi. Probudie se mirno."
Jo dok je govorio, Gladija se promekolji i Denil joj pomoe da ustane. Ona zapita: "Ko je ova
ena? iji roboti... Kako je..."
iskar odreito prozbori, ali u glasu mu se oseao umor. "Gospoo Gladija, kasnije. Objasniemo
vam sve. Sada moramo da pohitamo."
I oni se udaljie.
SVETI SVET
@03 = Zemlja
64.
Amadiro je grizao donju usnu i svetlucavim oima promatrao Mandamusa, koji je, kako se inilo,
bio izgubljen u mislima.
Amadiro stade da se brani: "Bila je uporna. Rekla mi je da je jedino ona u stanju da izie nakraj s
tim iskarom, da jedino ona ima dovoljno jak uticaj na njega i da jedino ona moe da ga sprei da se
koristi tim svojim mentalnim moima."
"Nikada mi niste o tome govorili, dr Amadiro."
"Nisam bio siguran ta bi trebalo da kaem, mladiu. Nisam bio siguran da je u pravu.
"Da li ste sada sigurni?"
"Potpuno. Ona se ne sea niega to se dogodilo..."
"Te tako ni mi ne znamo ta se dogodilo."
Amadiro klimnu. "Upravo tako. A ne sea se ni onoga to mi je ranije ispriala. Pobrinuo sam se
da joj se odmah napravi elektroencefalogram. Vidljive su bitne izmene u odnosu na prethodne
zapise."
"Postoje li izgledi da vremenom povrati seanje?"
Amadiro smrknuto odmahnu glavom. "Ko to zna? Ali sumnjam."
Mandamus je i dalje drao oborene oi i izgledao zamiljen, a potom je rekao: "Pa, nije ni vano.
Moemo prihvatiti njeno miljenje o iskaru kao ispravno, to znai da nam je sada poznato da je on
u stanju da utie na umove. To je veoma vano saznanje kojim sada mi raspolaemo. U stvari, i dobro
je to naa koleginica robotiarka nije uspela. Da je Vasilija ovladala tim robotom, ta mislite koliko
bi vremena bilo potrebno da se i vi naete u njenoj vlasti... kao i ja, pod pretpostavkom da me smatra
dovoljno vanim?"
Amadiro klimnu: "Pretpostavljam da joj je neto slino moglo pasti na um. Mada je sada teko
rei ta joj je bilo na umu. Bar na prvi pogled izgleda da nije pretprpela nikakve druge povrede sem
to je izgubila deo seanja... oigledno je da se sea svega ostalog... ali ko zna kako e to uticati na
njene dublje misaone procese i na njenu vetinu robotiara? injenica je da je iskar uspeo da tako
neto uini jednoj u toj meri strunoj osobi kao to je ona, ini ga neverovatno opasnim fenomenom."
"Ne ini li vam se, dr Amadiro, da su Naseljivai moda u pravu to nemaju poverenja u robote?"
"Gotovo da mi se ini, Mandamuse."
Mandamus protrlja ake. "Sudei prema vaoj potitenosti, zakljuujem da cela ta rabota nije bila
otkrivena pre no to su napustili Auroru."
"Vaa pretpostavka je tana. Solarijanka i oba njena robota nalaze se na brodu tog naseljivakog
kapetana koji se uputio prema Zemlji."
"A kako mi onda sada stojimo?"
Amadiro lagano ree: "ini mi se da nam ne preti nikakav poraz. Ako do kraja zavrimo svoj
projekat, pobedili smo... sa iskarom ili bez njega. A to moemo da uinimo. ta god da je iskar u
stanju da ini sa oseanjima, on nije kadar da ita misli. Moda moe da odredi kada mlaz oseanja
prostruji jednim ljudskim umom, ili je ak moda u stanju da razlikuje jedno oseanje od drugog, da
ih promeni jedno u drugo, da podstakne san ili amneziju... i jo neke takve nevane stvari. Meutim,
dok to ini, on ne moe da bude otrouman. Nije u stanju da razabere stvarne rei ili ideje."
"Jeste li sigurni u to?"
"Vasilija je to tvrdila."
"Moda nije znala o emu govori. Konano, ona nije uspela da uspostavi kontrolu nad tim
robotima, a rekla je da e sigurno to postii. To ba ne ide u prilog ispravnosti njenog poimanja
stvari."
"Pa ipak joj, to se ovoga tie, verujem. Ustrojstvo pozitronskih kola moralo bi biti u toj meri
sloeno da bi taj robot bio u stanju da ita misli, tako da je krajnje neverovatno da je jednom detetu
pre dvadeset dekada polo za rukom da u njega tako neto ugradi. To je jo daleka budunost i za nas,
sudei prema sadanjem stanju stvari, Mandamuse. Ubeen sam da se morate sloiti s tim."
"Da, morao bih se sloiti. I uputili su se ka Zemlji?"
"Ubeen sam."
"Da li bi ta ena, odgojena onako kako jeste, stvarno pola na Zemlju?"
"Ako iskar njome upravlja, onda nema izbora."
"Ali zato bi iskar eleo da ona poe na Zemlju? Da ne zna moda za na projekat? ini se da vi
smatrate da ne zna."
"Mogue je da ne zna. Moda eli da poe na Zemlju samo zato da bi sebe i Solarijanku sklonio
od nas."
"Ako je mogao da sredi Vasiliju, ne bih se kladio da se nas plai."
"Moglo bi ga oboriti", ree ledeno Amadiro, "neko dalekometno oruje. Njegove sposobnosti
mora da imaju ogranien domet. Mora da se zasnivaju na elektromagnetskom polju, to znai da za
njih vai zakon opadanja na kvadrat sa poveanjem udaljenosti. Tako mi izlazimo van njegovog
dometa to smo udaljeniji od njega, ali on e tada otkriti da nije van dometa naeg oruja."
Mandamus se namrti i inilo se da mu je neprijatno. "Vi, dr Amadiro, izgleda posedujete
nesvemirsku naklonost prema nasilju. Mada pretpostavljam da je, kada je u pitanju jedan ovakav
sluaj, dozvoljena upotreba sile."
"U jednom ovakvom sluaju? Robot koji je u stanju da naudi ljudskim biima? Mislim da je tako.
Moraemo da izmislimo neki izgovor to u poteru aljemo jedan ratni brod. Ne bi bilo mudro izneti
kako stvari tano stoje..."
"Ne", naglasi Mandamus. "Pomislite samo koliko bi ljudi elelo da se lino doepa jednog takvog
robota."
"to ne smemo dozvoliti. A to je jo jedan razlog zbog koga u se pobrinuti da robot bude uniten,
to e za nas biti sigurnije i poeljnije."
"Moda ste u pravu", ree nevoljno Mandamus, "ali mislim da nije ba mudro oslanjati se samo na
taj jedan pokuaj unitavanja. Moram poi na Zemlju - smesta. Moramo pouriti okonavanje
projekta, pa i ako ne obeleimo svako 'i' i ne precrtamo svako 't'. Kada to jednom bude gotovo, onda
e biti gotovo. ak ni jedan robot koji je u stanju da upravlja mislima... pod bilo ijom kontrolom...
nee biti u stanju da raini poinjeno. A ako i uradi bilo ta drugo, to, moda, vie nee biti vano."
Amadiro ree: "Ne govorite u jednini. I ja u poi."
"Vi? Zemlja je uasan svet. Ja moram poi, ali zato vi?"
"Zato to i ja moram poi. Ne mogu vie ovde ostati i brinuti. Vi niste na ovo ekali celog ivota
kao ja, Mandamuse. Vi nemate zaostale raune koje morate da naplatite."
65.
Gladija se ponovo nala u svemiru i opet je mogla da vidi Auroru u obliku kugle. D. . je bio
zaposlen negde drugde, a i ceo brod je izgledao kao da je u opsadnom stanju, kao da se sprema bitka,
kao da ga neko progoni ili kao da oekuje da ga neko progoni.
Gladija zatrese glavom. Mogla je jasno da razmilja; dobro se oseala; ali kada joj se um vraao
na ono vreme provedeno u Institutu, ubrzo poto ju je Amadiro napustio, njome bi prostrujala neka
udno proimajua nestvarnost. Postojala je pukotina u vremenu. U jednom trenutku je sedela na
kauu i oseala pospanost; u sledeem, pak u odaji su se nalazila etiri robota i neka ena koje tu
ranije nije bilo.
Zaspala je, znai, ali uopte nije bila svesna, niti se seala da je zaspala. Postojala je pukotina
nepostojanja.
Kada je kasnije o tome razmiljala, prepoznala je tu enu. Bila je to Vasilija Aliena - kerka koju
je Gladija zamenila u srcu Hana Fastolfa. Gladija nikada, zapravo, nije videla Vasiliju, mada ju je
nekoliko puta posmatrala preko hipertalasa. Gladija je uvek o njoj ramiljala kao o nekom udaljenom
i neprijateljskom drugom ja. Drugi su uvek stavljali primedbe na nejasnu slinost njihovih izgleda, ali
Gladija je uporno odbijala da prizna da ona postoji... i to je predstavljalo onu udnu, protivurenu
vezu sa Fastolfom.
Kada su se nali na brodu i kada je ostala sama sa robotima, postavila je neizbeno pitanje. "ta
je Vasilija Aliena radila u toj prostoriji i zato ste me pustili da nastavim da spavam po njenom
dolasku?"
Denil odvrati: "Gospoo Gladija, ja u vam odgovoriti na to pitanje, poto je to neto u emu bi
iskaru bilo teko da razgovara."
"Zato bi mu bilo teko, Denile?"
"Gospoa Vasilija je dola s nadom da e uspeti da nagovori iskara da stupi u njenu slubu."
"Bez obzira na mene?" upita krajnje ozlojeeno Gladija. Nije ba mnogo volela iskara, ali to s
tim nije imalo veze. Ono to je bilo njeno, bilo je samo njeno. "I dozvolili ste mi da spavam dok ste
se vas dvojica sami uhvatili s tim ukotac?"
"Oseali smo, gospoo, da vam je odista san potreban. Zatim, i gospoa Vasilija nam je naredila
da vas pustimo da spavate. Konano, obojici nam je bilo jasno da iskar nee, ni u kom sluaju,
stupiti u njenu slubu. To su bili razlozi zbog kojih vas nismo probudili."
Gladija ozlojeeno primeti: "Nadam se da se iskar ni na trenutak nije kolebao da li da me
napusti. To bi bilo u suprotnosti i sa auroranskim zakonom i, to je jo vanije, sa trima zakonima
robotike. Trebalo bi se vratiti na Auroru i izvesti je pred sud."
"To vam ba ne bih savetovao u ovom trenutku, gospoo."
"Kakvim se izgovorom posluila kada je traila iskara. Da li je uopte imala bilo kakav izgovor
za to?"
"iskar joj je bio dodeljen dok je bila dete."
"Zakonski?"
"Ne, gospoo. Dr Fastolf joj je samo dozvolio da se njime koristi."
"Onda ona nema nikakva prava na iskara."
"Ukazali smo joj na to, gospoo. Oigledno je posredi sentimentalna privrenost od strane
gospoe Vasilije."
Gladija frknu. "Poto je ve preivela gubitak iskara i pre no to sam ja uopte dola na Auroru,
ta joj je trebalo da sada ode tako daleko i pokua da me na nezakonit nain lii mog vlasnitva." A
zatim, s izvesnim nemirom, dodade: "Trebalo je da me probudite."
Denil primeti: "Gospoa Vasilija je sa sobom povela etiri robota. Da ste bili budni i da je meu
vama dvema dolo do otrih rei, bilo bi teko nagnati robote da svaki izvri upravo ono to je njemu
naloeno."
"Ve bih ja znala kako da uputim prave naloge, uveravam te, Denile."
"Ne sumnjam u to, gospoo. Isto to bi mogla da uini i gospoa Vasilija, a ona je jedan od
najpametnijih robotiara u Galksiji."
Gladija sada panju usredsredi na iskara. "Zar nema nita da kae?"
"Samo to da je dobro to je sve bilo onako kako jeste, gospoo."
Gladija je zamiljeno gledala u te priguene robotske oi koje su se toliko razlikovale od
Denilovih gotovo ljudskih oiju, i uini joj se u tom trenutku da taj dogaaj konano i nije toliko
vaan. Sitnica. Bilo je drugih stvari o kojima je trebalo brinuti. Ili su na Zemlju.
udno, ali vie nije mislila na Vasiliju.
"Zabrinut sam", ree iskar svojim poverljivim apatom iji zvuni talasi jedva da su zamrekali
vazduh. Naseljivaki brod se bez problema udaljavo od Aurore i do sada ih jo niko nije progonio.
Aktivnosti na brodu su se primirile i stvari su postale rutinske, a kako su se sve rutinske stvari
obavljale automatski nastupila je tiina, te je Gladija zaspala prirodnim putem.
66.
"Zabrinut sam za gospou Gladiju, prijatelju Denile."
Denil je dovoljno dobro poznavao karakeristike iskarovih pozitronskih kola, tako da mu dalje
objanjenje nije bilo potrebno. On ree: "Prijatelju iskare, bilo je neophodno podesiti gospou
Gladiju. Da je nastavila da postavlja pitanja, mogla je da izmami istinu o tvojim mentalnim
aktivnostima, pa bi onda podeavanje bilo mnogo opasnije izvesti. Dosta tete je ve poinjeno i
samim tim to je gospoa Vasilija otkrila tu injenicu. Ne znamo s kim je sve... i sa koliko njih...
podelila to svoje saznanje."
"Bez obzira na to", ree iskar, "nisam eleo da izvrim to podeavanje. Da je gospoa Gladija
elela da zaboravi, to bi bilo sasvim jednostavno podeavanje bez ikakvog rizika. Meutim, ona je
bila odluna u svom besu da sazna vie o toj stvari. alila je to nije odigrala veu ulogu u svemu
tome. Stoga sam bio primoran da slomim dosta jake vezivne sile."
Denil ree: "ak je i to bilo neophodno, prijatelju iskare."
"Pa ipak, u ovom sluaju je postojala velika mogunost da doe do tete. Ako vezivnu silu
zamisli kao jedan tanak, savitljivi konopac - to nije ba najbolja analogija, ali nisam u stanju da
smislim nijednu drugu, jer ono to oseam u jednom umu nema svoju analogiju van tog uma - onda su
uobiajene inhibicije sa kojima se sreem toliko tanke i krhke da nestaju kada ih dodirnem. Jake
vezivne sile, s druge strane, pucaju i odbijaju se pri slamanju, usled ega mogu da budu slomljene i
druge sile, koje nisu ni u kakvoj vezi sa prvim vezivnim silama ili pak mogu biti strano ojaane
ibanjem i uvijanjem oko drugih takvih sila. U jednom i u drugom sluaju mogu biti izazvane
nenameravane promene u oseanjima nekog ljudskog bia, a isto tako i u njegovim stavovima, to
sasvim sigurno dovodi do tete."
Denil ree, neto jaim glasom: "Ima li utisak da si naneo neku tetu gospoi Gladiji, prijatelju
iskare?"
"Mislim da nisam. Bio sam krajnje paljiv. Radio sam na tome sve vreme dok si s njom
razgovarao. Bilo je mudro od tebe to si na sebe preuzeo da vodi razgovor i da se izloi riziku da
te uhvati u rascep izmeu nepodesne istine i neistine. Ali uprkos sve moje panje, prijatelju Denile,
izloio sam se riziku i brine me to to sam bio spreman da se izloim tom riziku. Toliko sam se
pribliio naruavanju prvog zakona da sam morao da uloim krajnje veliki napor da bih celu stvar
izveo. Ubeen sam da ne bih bio u stanju da to uinim..."
"Da, prijatelju iskare?"
"Da nisi izloio tvoj pojam nultog zakona."
"Znai, prihvata ga?"
"Ne, ne mogu. Moe li ti? Suoen sa mogunou da naudi nekom pojedinanom ljudskom biu
ili da dozvoli da mu neko naudi, da li bi mogao da naudi ili da dozvoli da mu neko naudi u ime
apstraktnog oveanstva? Razmisli!"
"Nisam siguran", odvrati Denil, kome je glas treperavo bledio. A zatim sa naporom nastavi:
"Mogao bih. Na to me nagoni i sam pojam... kao uostalom i tebe. Pomogao ti je da se odlui da
preuzme rizik oko podeavanja uma gospoe Gladije."
"Da, jeste", sloi se iskar, "i to vie budemo razmiljali o nultom zakonu, to e nas on lake
nagoniti na tako neto. Meutim, pitam se da li to moe biti uspeno u nekim vanijim stvarima? Da
nam to nee samo pomoi da preuzimamo na sebe neto vee rizike no to bismo to obino inili?"
"Ja sam ipak ubeen u valjanost nultog zakona, prijatelju iskare."
"Moda bih mogao i ja biti, ako bismo uspeli da odredimo ta smatramo pod 'oveanstvom'."
Nastala je kraa pauza, a zatim Denil ree: "Zar nisi na kraju ipak prihvatio nulti zakon kada si
zaustavio robote gospoe Vasilije i iz njenog uma izbrisao ono to je znala o tvojim mentalnim
moima?"
iskar odvrati: "Nisam, prijatelju Denile. Nisam do kraja. Bio sam u iskuenju da ga prihvatim,
ali ne potpuno."
"Ali tvoje akcije..."
"Bile su uslovljene izvesnom kombinacijom motiva. Ispriao si mi o svom pojmu nultog zakona i
inilo se da je on u izvesnoj meri valjan, ali ne dovoljno da bi ponitio prvi zakon, niti ak da bi
ponitio snanu upotrebu drugog zakona u nareenjima koja je izdala gospoa Vasilija. Kada si,
zatim, usmerio moju panju na dodatak nultom zakonu, na psihoistoriju, mogao sam da osetim kako se
pozitronska motivska sila penje, ali jo nije bila dovoljno visoko da bi mogla da zameni prvi zakon,
pa ak ni jak drugi zakon."
"Ipak si", promrlja Denil, "oborio gospou Vasiliju, prijatelju iskare."
"Kada je naredila robotima da te onesposobe, prijatelju Denile, i kada sam video da u tome
neobino uiva, onda je ono to je trebalo za tebe uiniti u tom trenutku, zajedno sa onim to je pojam
nultog zakona ve postigao kod mene, zamenilo drugi zakon i suprostavilo se prvom zakonu.
Kombinacija nultog zakona, psihoistorije, moje odanosti gospoi Gladiji i tvoje potrebe uslovila je
moj postupak."
"Moja nuda teko da je mogla imati uticaja na tebe, prijatelju iskare. Ja sam samo robot i moja
nuda je jo mogla da utie na moje vlastite akcije prema treem zakonu, ali one nisu mogle da utiu
na tebe. Na Solariji si bez oklevanja unitio nadzornicu; trebalo je i moje unitenje da posmatra
sasvim ravnoduno."
"Tako je, prijatelju Denile, i u drugoj nekoj situaciji to bi bilo tako. Meutim, tvoje pominjanje
nultog zakona neverovatno je umanjilo jainu prvog zakona. Dovoljna je bila i sama pomisao da tebe
treba spasiti, pa da se premosti ostatak i da... reagujem onako kako sam reagovao."
"Ne, prijatelju iskare. Mogunost da jedan robot bude povreen ne bi trebalo da utie na tebe.
To ne bi trebalo ni na koji nain da doprinese prevazilaenju prvog zakona, bez obzira na to koliko
slab taj prvi zakon je postao."
"udno, prijatelju Denile, ali ja ne znam kako je do toga dolo. Moda zbog toga to sam zapazio
da sve vie i vie razmilja kao ljudsko bie, ali..."
"Da, prijatelju iskare?"
"U trenutku kada su roboti krenuli prema tebi, a gospoa Vasilija pokazala da u tome divljaki
uiva, ustrojstvo mojih pozitronskih kola se preoblikovalo na jedan nepravilan nain. Na trenutak sam
pomislio da si... ljudsko bie... te sam sledstveno tome i reagovao."
"To je bilo pogreno."
"Znam. Pa ipak... pa ipak, da se to opet dogodi, ubeen sam da bi dolo do iste nepravilne
promene."
Denil ree: "udno, ali poto sam te uo kako to objanjava, oseam da si pravilno postupio. Da
je situacija bila obrnuta, gotovo mi se ini da bih i ja... uinio isto... da bih te smatrao za... za ljudsko
bie."
Denil, oklevajui i dosta sporo, isprui aku, a iskar se nesigurno zagleda u nju. A tada, veoma
sporo, isprui i on svoju aku. Vrhovi prstiju im se gotovo dodirnue, a zatim, malo po malo, svaki
prihvati aku onoga drugog i stisnu je... gotovo kao da su uistinu bili prijatelji, kao to su se
meusobno i oslovljavali.
67.
Gladija se osvrtala unaokolo sa prikrivenom znatieljom. Prvi put se nalazila u D. .-ovoj kabini.
Nije bila primetno luksuznija od nove kabine koja je za nju bila opremljena. Video ekran u D. .-ovoj
kabini bio je, svakako, savreniji, a imao je i sloenu konzolu sa svetiljkama i kontaktima koji su mu,
pretpostavljala je, sluili da ak i ovde bude u vezi sa ostalim delom broda.
Ona ree: "Malo sam vas viala od kada smo napustili Auroru, D. ."
"Polaskan sam to ste to primetili", odvrati D. , razvukavi usta u osmeh. "Da budem iskren,
Gladija, i ja sam toga bio svestan. Poto je cela posada sastavljena od mukaraca, vi dosta trite."
"To ba i nije laskav razlog zbog koga sam vam nedostajala. U posadi koja se sva sastoji od
ljuskih bia, pretpostavljam da i Denil i iskar takoe tre. Da li su vam i oni nedostajali onoliko
koliko ja?"
D. . se osvrnu oko sebe. "U stvari, tako mi malo nedostaju da sam tek sada primetio da nisu sa
vama. Gde su?"
"U mojoj kabini. Izgledalo mi je glupo da ih svuda vuem sa sobom po brodu. Iznenadilo me je da
su mi bez primedbi dopustili da ostanem sama. Ne", ispravi se ona, "kada bolje razmislim, ipak sam
morala prilino otro da im naredim da ostanu, pre no to su me posluali."
"Zar to nije prilino udno? Koliko mi je poznato, Aurorani nikada nisu bez svojih robota."
"Pa ta s tim? Jednom, davno, kada sam tek stigla na Auroru, morala sam da nauim da podnosim
ljudska bia oko sebe, to nije bilo obuhvaeno mojim odgojem na Solariji. Verovatno e mi biti
lake da se naviknem da povremeno, dok sam meu Naseljivaima, budem bez svojih robota, nego
to sam se navikla na ono prvo."
"Dobro. Vrlo dobro. Moram priznati da mi se vie dopada da budem s vama, a da me ne fiksiraju
iskarove sjajne oi... a jo vie bez Denilovog smeka."
"On se ne smei."
"Meni to izgleda kao veoma laskav smeak."
"Ludi ste. To je Denilu potpuno strano."
"Vi ga ne posmatrate onako kao ja. Njegovo prisustvo deluje krajnje sputavajue. Primorava me
da pazim na svoje ponaanje."
"Oh, nadam se da je tako."
"Ne morate ba tako zduno da se nadate. Ali nema veze. Primite moje izvinjenje to vas nisam
ee obilazio od kada smo napustili Auroru."
"Ma, nije potrebno."
"Poto ste pomenuli, mislio sam da jeste. Dozvolite ipak da vam objasnim. Bili smo na pragu
bitke. Bili smo ubeeni da e nas auroranske letelice progoniti, posle onakvog naeg odlaska."
"Mislim da bi trebalo da im bude drago to su se oslobodili grupe Naseljivaa."
"To se podrazumeva, ali vi niste Naseljivaica i moe se desiti da vas oni ele. Jedva su ekali da
se vratite sa Bejlisveta."
"Pa, vratila sam se. Podnela sam im izvetaj i zavrila s tim."
"Zar nisu eleli nita drugo do da im podnesete izvetaj?"
"Ne", Gladija napravi pauzu i na trenutak se namrti kao da joj neto nejasno nagriza seanje. Ma
ta da je to bilo, prolo je i ona nezainteresovano ponovi: "Ne."
D. . slegnu ramenima. "To ba nema mnogo smisla, ali nisu pokuali da nas zaustave dok smo se
vi i ja nalazili na Aurori, a ni kasnije, kada smo se ukrcali na brod i on se pripremao da napusti
orbitu. Neu se raspravljati oko toga. Jo malo pa emo napraviti Skok... a posle toga vie neemo
imati o emu da brinemo."
Gladija ree: "Uzgred budi reeno, zato vam je cela posada sastavljena od mukaraca? Na
auroranskim brodovima uvek se nalazi meovita posada."
"Isto je i na naseljivakim brodovima. Onim obinim. Ovo je trgovaka letelica."
"U emu je razlika?"
"Trgovanje podrazumeva opasnost. To je prilino teak ivot u kome ovek uvek mora da bude
pripravan. ene na brodu bi stvarale probleme."
"Kakva glupost! Kakve probleme ja stvaram?"
"Neemo o tome. Konano, u pitanju je tradicija. Mukarci se ne bi sloili."
"Otkud znate?" nasmeja se Gladija. "Da li ste ikada probali?"
"Nisam. Ali, s druge strane, nisam ba video da se redovi ena otimaju za leaj na mom brodu."
"Ja sam ovde. I dopada mi se."
"Vi imate povlaeni tretman... i da nije bilo onoga na Solariji, moglo je doi do mnogih nevolja.
U stvari, i bilo ih je. Ipak, nema veze." On dodirnu jedan od kontakata na konzoli i nakratko se pojavi
brojanik za odbrojavanje. "Napraviemo Skok za otprilike dva minuta. Nikada niste bili na Zemlji,
zar ne, Gladija?"
"Ne, razume se da nisam."
"Niti ste videli pravo Sunce, ne mislim na bilo koje sunce."
"Nisam... mada sam ga viala u istorijskim dramama na hiperviziji, ali mislim da ono koje
prikazuju u dramama nije ba pravo sunce."
"Ubeen sam da nije. Ako nemate nita protiv, priguiemo svetla u kabini."
Svetla se gotov sasvim priguie i Gladija ugleda na video ekranu zvezdano polje, gue posuto
sjajnijim zvezdama nego to je to bio sluaj na auroranskom nebu.
"Da li ovo gledamo kroz teleskop?" upita ona tiho.
"Da, ali uz neznatno uveanje... jo petnaest sekundi." On stade da unazad odbrojava. Doe do
pomaka u zvezdanom polju, a u ovom novom sredinje mesto zauzimala je jedna sjajna zvezda. D. .
dodirnu drugi kontakt i ree: "Nalazimo se dosta izvan ravni ekliptike. Dobro! Bilo je pomalo
rizino. Trebalo je vie da se udaljimo od auroranske zvezde pre Skoka, ali bili smo u urbi. To je
pravo Sunce."
"Mislite na tu sjajnu zvezdu?"
"Da. Kako vam se ini?"
Gladija odvrati pomalo zbunjena, jer nije znala kakvu vrstu odgovora on oekuje: "Sjajno je."
On pritisnu jo jedan kontakt i prizor se osetno zatamni. "Da... Ako, meutim, budete zurili u
njega, neete ba uiniti uslugu svojim oima. Ali nije sjaj taj koji je najvaniji. Prema svom
izgledu... to je samo jedna obina zvezda... ali razmislite. To je bilo ono izvorno Sunce. To je bila
zvezda ija je svetlost obasjavala planetu, jedinu planetu na kojoj su postojala ljudska bia.
Obasjavala je planetu na kojoj su se ljudska bia lagano razvijala. Obasjavala je planetu na kojoj je
nastao ivot pre nekoliko milijardi godina, ivot koji e iznedriti ljudska bia. U ovoj Galaksiji ima
tri stotine milijardi sunaca, a u Vaseljeni postoji sto milijardi galaksija i od svih tih zvezda samo je
jedna nadzirala raanje oveka - i to je ta zvezda."
Gladija je upravo nameravala da kae: "Pa neka zvezda je morala da bude ta zvezda", ali ipak je
samo prilino slabim glasom izustila: "Krajnje upeatljivo."
"Nije samo upeatljivo", ree D. , ije su se oi nalazile u senci usled zamraenja. "U celoj
Galaksiji nema nijednog Naseljivaa koji tu zvezdu ne smatra svojom. Zraenje zvezda koje dopire
do naih raznih rodnih planeta predstavlja pozajmljeno zraenje... iznajmljeno zraenje koje mi
koristimo. Tamo... i samo tamo... nalazi se ono pravo zraenje koje nam daruje ivot. Ujedinjeni smo
i povezani vrstim vezama zato to tamo postoji ta zvezda i planeta koja krui oko nje... Zemlja. Da
nam nita drugo nije zajedniko, zajedno bismo delili tu svetlost na ekranu i to bi bilo dovoljno. Vi,
Svemirci, ste to zaboravili; zbog toga ste razdeljeni i zato neete uspeti da preivite na duge staze."
"Ima mesta za sve nas, kapetane", ree blago Gladija.
"Da, svakako. Sigurno nita ne bih preduzeo da spreim Svemirce da preive. Ja samo verujem da
e se upravo to dogoditi, ali ne bi moralo da se dogodi ako bi se Svemirci odrekli svoje izluujue
ubeenosti da su oni superiorni, svojih robota i svoje zaokupljenosti samima sobom tokom dugih
ivota."
"Znai, u takvoj svetlosti vi mene vidite, D. .?" upita Gladija.
D. . odvrati: "Imali ste i vi svojih trenutaka. Mada, moram rei da ste se popravili."
"Hvala", odvrati ona sa oiglednom ironijom. "I mada vam se moe uiniti da je u to teko
poverovati, ali i Naseljivai su ponosno arogantni. No, moram priznati da ste se i vi popravili."
D. . se nasmeja. "Kako smo poeli jedno drugo da hvalimo, sve mi se ini da to vodi ka
doivotnom neprijateljstvu."
"Teko", ree Gladija, koja se i sama smejala i koja se pomalo iznenadila kada je osetila da
njegova aka poiva na njenoj. A zatim se jo vie iznenadila kada je shvatila da nije povukla svoju
aku.
68.
Denil ree: "Ne oseam se ba najbolje, prijatelju iskare, kada gospoa Gladija nije pod naom
direktnom zatitom."
"Na ovom brodu to nije potrebno, prijatelju Denile. Ne detektujem nikakva negativna oseanja, a u
ovom trenutku je kapetan s njom. A uz to, bilo bi korisno zbog naeg skorog boravka na Zemlji da
shvati da se bez nas, bar povremeno, moe prijatno oseati. Moe se desiti da emo ti i ja morati da
preduzmemo iznenadne akcije koje bi mogle da ugroze njenu sigurnost ako bude prisutna."
"Znai, ti si udesio da se sada odvoji od nas?"
"Tek donekle. udno, ali u njoj sam pronaao snanu tenju da, to se toga tie, oponaa
naseljivaki nain ivota. Obuzdavala je svoju udnju za nezavisnou uglavnom zbog toga to je
oseala da bi time pogazila svemirstvo. Ne mogu to bolje da opiem. Nije nimalo lako tumaiti takva
oseanja, jer ih meu Svemircima nikada ranije nisam sreo. Tako sam samo jednim neznatnim
dodirom olabavio inhibiciju koju je u njoj stvaralo svemirstvo."
"Da li to znai da ona vie nee eleti da koristi nae usluge, prijatelju iskare? To bi me
uznemirilo."
"Ne bi trebalo. Ako bi dola do zakljuka da eli da ivi bez robota jer e tako biti srenija, to
emo joj i mi poeleti. Mada, kako stvari stoje, ubeen sam da emo joj jo biti od koristi. Ovaj brod
je malo i specijalizovano prebivalite u kome ne vrebaju neke vee opasnosti. Njeno oseanje
sigurnosti pojaava i prisustvo kapetana, to s druge strane umanjuje njenu potrebu za nama. Na
Zemlji emo joj jo biti potrebni, mada sam ubeen ne u onolikoj meri kao na Aurori. Kao to sam
ve rekao, kada se naemo na Zemlji, moda e nam biti potrebno vie slobode za delanje."
"Da li ve moe da pogodi prirodu krize s kojom se Zemlja suoava? Da li ti je poznato to
emo morati da inimo?"
iskar odvrati: "Ne, prijatelju Denile. Ne znam. Ti si taj koji poseduje dar za razumevanje. Da li
si moda do neega doao?"
Denil je izvesno vreme utao. Zatim izusti: "Vrzmale su mi se po glavi neke misli."
"Kakve to misli?"
Sea se da si mi u Robotikom institutu, neto pre no to je gospoa Vasilija ula u prostoriju u
kojoj je gospoa Gladija spavala, rekao da si kod dr Amadira uouio dva bleska zabrinutosti. Do
prvog je dolo pri pomenu nuklearnog pojaivaa, a do drugog kada je gospoa Gladija izjavila da
e poi na Zemlju. ini mi se da to dvoje mora da je u nekoj vezi. Oseam da kriza sa kojom imamo
posla podrazumeva upotrebu nuklearnog pojaivaa na Zemlji, da jo ima vremena da se ona
zaustavi, kao i da se dr Amadiro plai da emo mi upravo to uiniti, ako odemo na Zemlju."
"Tvoj um mi govori da nisi zadovoljan takvim razmiljanjem. Zato, prijatelju Denile?"
"Nuklearni pojaiva ubrzava proces fuzije koji je ve u toku, pomou protoka 'W' estica, stoga
sam sebi postavio pitanje, da li dr Amadiro planira da upotrebi jedan ili vie nuklearnih pojaivaa
kako bi razneo mikrofuzijske reaktore koji Zemlju snabdevaju energijom. Tako izazvane nuklearne
eksplozije podrazumevale bi razaranje pomou toplote i mehanike sile, praine i radioaktivnioh
proizvoda koji bi bili izbaeni u atmosferu. ak i da to nije dovoljno da Zemlji zada smrtni udarac,
unitenje njenih energetskih snabdevaa sigurno bi dovelo do dugoronog kolapsa zemaljske
civilizacije."
iskar mrano primeti: "To je zastraujua misao i ini mi se da predstavlja gotovo siguran
odgovor na pitanje o prirodi krize za kojom tragamo. Zato onda nisi zadovoljan?"
"Bio sam tako slobodan da iskoristim brodski komjuter kako bih doao do obavetenja o planeti
Zemlji. Kao to se i moglo oekivati, kompjuter na jednom naseljivakom brodu raspolae bogatim
podacima o tom pitanju. ini se da je Zemlja jedini ljudski svet koji ne koristi mikrofuzijske reaktore
kao rasprostranjeni izvor energije. Gotovo u potpunosti koristi direktnu Sunevu energiju, te se du
njene celokupne geostacionarne orbite nalaze solarne energetske stanice. Tu nema posla za nuklearni
pojaiva osim da unitava mala ustrojstva... svemirske brodove, razumne konstrukcije. teta ne bi
bila zanemarljiva, ali ne bi ni ugrozila opstanak Zemlje."
"Mogue je, prijatelju Denile, da Amadiro poseduje neki ureaj kojim e unititi generatore
Suneve energije."
"Ako je to tano, zato je onda reagovao pri pomenu nuklearnog pojaivaa? Oni se ni na koji
nain ne mogu upotrebiti protiv generatora Suneve energije."
iskar lagano klimnu. "Dobra opaska. A evo jo jedne: ako se dr Amadiro toliko uasnuo pri
pomisli da emo poi na Zemlju, zato se nije potrudio da nas zaustavi dok smo se jo nalazili na
Aurori? Ili, ako je na beg otkrio tek poto smo napustili orbitu, zato nije poslao neku auroransku
letelicu da nas presretne pre no to smo napravili Skok prema Zemlji? Da li je mogue da smo na
potpuno pogrenom tragu, da smo negde napravili neki ozbiljan pogrean korak koji..."
Celim brodom stala je da odzvanja naglaena, isprekidana zvonjava i Denil ree: "Uspeno smo
izveli Skok, prijatelju iskare. Osetio sam to pre nekoliko minuta. Ali jo nismo stigli do Zemlje i
podozrevam da je upravo dolo do presretanja koje si malopre pomenuo, te tako moda nismo na
pogrenom tragu."
69.
D. . je bio primoran da oseti perverzno divljenje. Kada bi se Aurorani odluili da neto
preduzmu, onda je do izraaja dolazila njihova tehnoloka istananost. Nema sumnje da su poslali
jedan od svojih najnovijih ratnih brodova, na osnovu ega se moglo zakljuiti da im je do onoga to
ih je na to nagnalo bilo neobino stalo.
A taj brod je otkrio prisustvo D. .-ove letelice za nekih petnaest minuta poto se ona pojavila u
normalnom svemiru - i to sa prilino velike udaljenosti.
Auroranski brod je koristio hipertalasni sistem ogranienog fokusa. Glava govornika mogla je
jasno da se vidi dok se nalazila u ii. Sve ostalo bilo je u sivoj izmaglici. Ako bi govornik pomerio
glavu za otprilike deset centimetara od ie i ona bi nestala u izmaglici. I zvuni fokus je takoe bio
ogranien. Rezultat toga bio je da se video i uo samo najosnovniji minimum sa neprijateljskog broda
(D. . je ve o njemu razmiljao kao o "neprijateljskom" brodu), tako da im je privatnost bila
sauvana.
Brod D. .-a takoe je posedovao hipertalase ogranienog fokusa, ali im je, pomisli zavidno D. ,
nedostajala istanansot i elegancija auroranske verzije. Razume se da njegov brod nije raspolagao
ureajem najveeg dometa meu Naseljivaima, ali moglo se rei da su Svemirci, to se tehnologije
tie, veoma isprednjaili. Naseljivai su jo morali mnogo toga da postignu.
Glava Auroranina u ii jasno se razaznavala i njena pojava bila je tako stvarna da se inilo kako
je sablasno odvojena od tela, tako da se D. . ne bi iznenadio da je iz nje kapala krv. Meutim, kada
bi se malo bolje pogledalo, mogao se razabrati vrat koji je nestajao u sivilu odmah ispod okovratnika
nesumnjivo dobro skrojene uniforme koja je poinjala da se pomalja.
Glava se predstavila, sa istananom uljudnou, kao Lisiform, zapovednik auroranskog broda
Borealis. Potom se i D. . predstavio, isturivi bradu, kako bi bio siguran da mu se nalazi u
najizotrenijem delu ie. Bio je miljenja da mu je brada davala divlji izgled koji je morao da
zaplai osave i (mislio je on) slabobrade Svemirce.
D. . je pretpostavio da je tradicionalno neformalan izgled isto onako razdraujue delovao na
jednog oficira Svemiraca, kao to je tradicionalna arogancija ovoga razdraivala jednog Naseljivaa.
On ree: "Zbog ega ste mi se obratili, zapovednie Lisiform?"
Auroranski zapovednik preterano je naglaavao rei dok ih je izgovarao, to je vrlo verovatno
smatrao da na sagovornika ostavlja utisak, isto kao to je D. . drao da je to sluaj sa njegovom
bradom. D. . je oseao da je dosta napet dok se trudio da prodre kroz naglasak i razume sutinu.
"Uvereni smo", poe Lisiform, "da se na vaem brodu nalazi jedan auroranski graanin po imenu
Gladija Solarija. Je li to tano, kapetane Bejli?"
"Da, gopoa Gladija se nalazi na ovom brodu, zapovednie."
"Hvala, kapetane. Na osnovu obavetenja koje posedujem pretpostavljam da su sa njom dva
robota auroranske izrade, R. Denil Olivav i R. iskar Reventlov. Je li to tano?"
"Jeste."
"U tom sluaju, moram vas obavestiti da je R. iskar Reventlov postao opasna naprava. Neto pre
no to je va brod napustio prostor Aurore, pomenuti robot, iskar, teko je povredio jednog itelja
Aurore, protivno trima zakonima. Robot stoga mora biti onesposobljen i popravljen."
"Da li vi to, zapovednie, predlaete da mi ovde onesposobimo tog robota?"
"Ne, gospodine, to ne bi valjalo. Vaim ljudima nedostaje iskustva sa robotima, te ne bi bili u
stanju pravilno da ga onesposobe, a verovatno ne bi mogli ni da ga poprave ak i kada bi pokuali."
"Mogli bismo, onda, jednostavno da ga unitimo."
"Suvie je vredan da tako zavri. Kapetane Bejli, taj robot je proizvod Aurore i Aurorina
odgovornost. Ne bismo eleli da prouzrokujemo nevolje vaim ljudima na brodu kao ni onima na
planeti Zemlji, ako se tamo spustite. Sledstveno tome, traimo da nam bude izruen."
D. . ree: "Zapovednie, cenim vau brigu. Meutim, ovaj robot zakonski pripada gospoi
Gladiji koja se nalazi sa nama. Moe se dogoditi da ona ne pristane da se odvoji od svog robota, ali
iako nemam nameru da vas uim aurorasnkim zakonima, verujem da bi se kosilo s njima da nasilu
izvedete to razdvajanje. Poto moja posada i ja smatramo da nas auroranski zakoni ni na ta ne
obavezuju, neemo svojevoljno predstavljati grupu koja e vam pomoi da izvedete neto to bi vaa
vlastita vlada mogla smatrati nezakonskim inom."
U zapovednikovom glasu poelo je da se nazire nestrpljenje. "Nije u pitanju nikakav nezakoniti
in, kapetane. Kvar nekog robota koji moe da ugrozi neiji ivot stavlja na drugo mesto uobiajena
prava vlasnika. Ali bez obzira na to, ako je to ono to je sporno, moj brod je spreman da primi
gospou Gladiju i njenog robota Denila, zajedno sa iskarom, robotom o kome je re. Tako ne bi
dolo do razdvajanja gospoe Gladije i njenog robotskog vlasnitva dok ne bude vraena na Auroru.
Tada bi se zakon mogao potovati u punoj meri."
"Moda gospoa Gladija nee eleti da napusti moj brod, niti da dozvoli svom vlasnitvu da tako
postupi, zapovednie."
"Nema kuda da poe, kapetane. Moja vlada me je ovlastila da to od nje traim... a poto je
auroranski graanin, ona mora posluati."
"Ali mene nikakav zakon ne obavezuje da bilo ta to se nalazi na mom brodu isporuim na zahtev
neke strane sile. ta e se dogoditi ako reim da se ogluim o va zahtev?"
"U tom sluaju, kapetane, neu imati drugog izbora do da to shvatim kao neprijateljski in. Smem
li istai da se nalazimo u okviru sfere planetnog sistema iji je i Zemlja deo. Nimalo niste oklevali da
me pouite auroranskim zakonima. Stoga ete mi oprostiti ako naglasim da va narod smatra da ne
treba ulaziti u sukob u okviru prostora ovog planetnog sistema."
"Svestan sam toga, zapovednie, i ne elim da doe do sukoba, a nije mi ni namera da se
neprijateljski ponaam. Meutim, treba hitno da stignem na Zemlju. Ve sam izgubio na vremenu
vodei ovaj razgovor, a izgubio bih jo vie ako bih krenuo prema vama... ili ako bih ekao da se vi
pomerite prema meni... kako bismo mogli da obavimo fiziko prebacivanje gospoe Gladije i njenih
robota. Vie bih voleo da nastavim napred prema Zemlji i formalno da prihvatim svu odgovornost za
robota iskara i njegovo ponaanje dok se gospoa Gladija i njeni roboti ne vrate na Auroru."
"Smem li predloiti, kapetane, da enu i njena dva robota smestite u spasilaki brod i dodelite im
jednog lana posade koji e ih dovesti do nas? Kada ena i dva robota budu izrueni, mi emo lino
ispratiti spasilaki brod do u neposrednu okolinu Zemlje i na odgovarajui nain emo vam se oduiti
za vae vreme i trud. Jedan trgovac ne bi trebalo da ima nita protiv toga."
"I nemam, zapovednie, i nemam", odvrati D. . smeei se. "Pa ipak, lan posade koji bi
upravljao spasilakim brodom mogao bi da se nae u velikoj opasnosti poto bi ostao sam sa tim
opasnim robotom."
"Kapetane, ako je vlasnik robota odluan u izdavanju nareenja, lan vae posade nee biti na
spasilakom brodu u veoj opasnosti nego to bi to bio na vaem brodu. Dobie od nas nadokandu za
rizik kome e se izloiti."
"Ali ako je vlasnik ipak u stanju da kontrolie robota, onda on sigurno nije tako opasan da ne bi
mogao ostati sa nama."
Zapovednik se namrtio: "Kapetane, verujem da vam nije namera da se poigravate sa mnom. uli
ste moj zahtev i voleo bih da ga smesta ispunite."
"Pretpostavljam da se mogu posavetovati sa gospooma Gladijom."
"Ako to odmah uinite. Molim vas, tano joj objasnite ta je posredi. Ako u meuvremenu
pokuate da nastavite svoje kretanje prema Zemlji, smatrau to neprijateljskim inom i preduzeu
odgovarajue mere. Poto, kako tvrdite, urite da stignete na Zemlju, savetujem vam da se smesta
posavetujete sa gospoom Gladijom Solarijom i isto tako brzo odluite da saraujete sa nama. Tako
neete izgubiti mnogo na vremenu."
"Uiniu sve to je u mojoj moi", odvrati D. . ukoenih miia na licu dok je izlazio iz ie.
70.
"Pa?" ree ozbiljno D. .
Gladija je izgledala pometena. Nesvesno je uputila pogled prema Denilu i iskaru, ali oni su
ostali nemi i nepokretni.
Ona ree: "Ne elim da se vratim na Auroru, D. . Nemogue da ele da unite iskara; uveravam
vas da je u savrenom stanju. To je samo izgovor. Oni zbog neeg ele mene. Mada pretpostavljam
da se ne mogu ni na koji nain zaustaviti, je li tako?"
D. . odvrati: "Ono tamo je auroranski ratni brod... i to veliki. Ovo je samo trgovaka letelica.
Imamo energetske titnike, te nas ne mogu unititi jednim jedinim hicem, ali nas mogu iscrpsti... i to
dosta brzo... a potom nas unititi."
"Da li ih na bilo koji nain moete napasti?"
"S mojim orujem? ao mi je, Gladija, ali njihovi titnici su u stanju da izdre sve to mogu na
njih da bacim i to onoliko dugo koliko budem imao energije za troenje. Pored toga..."
"Da?"
"Pa, izgleda da su me prikljetili. Ne znam zbog ega, ali mislio sam da e pokuati da me
presretnu pre no to napravim Skok, ali poto im je bilo poznato moje odredite, stigli su ovamo pre
mene i saekali me. Nalazimo se u Sunevom sistemu... planetnom sistemu kome pripada i Zemlja.
Ovde se ne moemo boriti. ak i kada bih ja bio za to, posada me ne bi posluala."
"Zato ne bi?"
"Nazovite to sujeverjem. Za nas je Sunev sistem sveto mesto... ako vam je stalo do jednog
melodramskog izraza. Ne smemo ga obeastiti borbom."
iskar se iznenada umea: "Smem li i ja da doprinesem ovom razgovoru, gospodine?"
D. . se namrti i pogleda prema Gladiji.
Gladija ree: "Molim vas. Dopustite mu. Ovi roboti su veoma inteligentni. Znam da vam je teko
da u to poverujete, ali..."
"Sasluau ga. To ne mora da utie na mene."
iskar poe: "Gospodine, siguran sam da oni ele mene. Ne smem dozvoliti da ljudska bia trpe
zbog mene. Ako niste u stanju da se odbranite i sigurni ste da ete u sukobu sa drugom letelicom biti
uniteni, ne preostaje vam nita drugo do da me izruite. Ubeen sam da nee imati ozbiljnijih
primedbi ako im ponudite mene, a poelite da zadrite gospou Gladiju i prijatelja Denila. To je
jedino reenje."
"Ne", estoko se usprotivi Gladija. "Ti si moj i ja te se neu odrei. Poi u sa tobom... ako
kapetan odlui da mora poi... i pobrinuu se da te ne unite."
"Mogu li i ja neto da dodam?" upita Denil.
D. . rairi ruke, glumei oajanje. "Izvolite samo. Ovde svi imaju neto da kau."
Denil poe: "Ako budete morali da predate iskara, trebalo bi da budete svesni posledica.
Verujem da iskar misli kako mu oni sa auroranskog broda nee uiniti nita naao ako im bude
predat u ruke, i da e ga ak osloboditi. Ja ne verujem da e to ba tako izgledati. Verujem da
Aurorani ozbiljno misle da je on opasan i moe se desiti da imaju uputstvo da unite spasilaki brod
dok se bude pribliavao, pri emu bi ubili sve koji bi se na njemu nali."
"Kakav razlog bi imali da to uine?" upita D. .
"Nijedan Auroranin nikada nije sreo... pa ak ni zamislio... ono to nazivaju opasnim robotom. Ne
bi oni rizikovali da jednog takvog prime na jednu od svojih letelica. Predloio bih vam, kapetane, da
se povuete. Zato ne biste opet napravili skok i udaljili se od Zemlje? Nismo u blizini nikakve
planetne mase koja bi mogla to da sprei."
"Da se povuem? Misli da pobegnem? To ne mogu da uinim."
"E, pa onda nas morate izruiti", ree Gladija glasom u kome se osealo da se pomirila sa
beznadenom situacijom.
D. . se pobuni: "Neu vas izruiti. A neu ni pobei. A ne mogu ni da se borim."
"ta vam preostaje?" upita Gladija
"etvrta mogunost". Odvrati D. . "Gladija, moram vas zamoliti da ostanete ovde sa svojim
robotima dok se ne vratim."
71.
D. . je razmotrio podatke. Imali su dovoljno vremena tokom razgovora da odrede taan poloaj
auroranske letelice. Bila je neto udaljenija od Sunca nego njihov brod i to je bila povoljna okolnost.
Bilo bi odista rizino napraviti Skok prema Suncu na ovoj udaljenosti od njega; napraviti Skok u
stranu bi, tako rei, predstavljalo, u poreenju s tim, pravu igrariju. Postojala je mogunost da doe
do nesrenog sluaja zbog verovatnog odstupanja. Ali ona je uvek bila prisutna.
Preuzeo je na sebe da sam ubedi posadu kako nee biti ispaljen nijedan metak (to ni u kom
sluaju ne bi bilo dobro). Bilo je oigledno da gaje neprikosnovenu veru da e ih zemaljski prostor
tititi sve dok njegov mir ne narue nasiljem. D. .-ovo prezrivo omalovaavanje predstavljalo bi
isti misticizam da on i sam nije delio to uverenje.
On se ponovo vrati u iu. Pauza je prilino potrajala, ali druga strana se nije javila. Pokazali su
veliku strpljivost.
"Ovde kapetan Bejli", ree on. "elim da govorim sa zapovednikom Lisiformom."
Nije dugo ekao. "Ovde zapovednik Lisiform. Mogu li uti va odgovor?"
D. . nastavi: "Izruiemo enu i oba robota."
"Dobro! To je mudra odluka."
"Isporuiemo ih to pre budemo mogli."
"I to je mudra odluka."
"Hvala", D. . dade znak i njegov brod napravi Skok.
Nije bilo ni vremena, ni potrebe da se zadri dah. Sve je maltene bilo zavreno i pre no to je
poelo.... ili je, pak, vreme koje je proteklo bilo tako kratko da se nije moglo ni osetiti.
Zau se glas pilota: "Utvren novi poloaj neprijateljskog broda, kapetane."
"Dobro", odvrati D. . "Znate ta vam je initi."
Brod je iz Skoka izaao velikom brzinom u odnosu na auroransku letelicu i upravo su vrene
ispravke u kursu (svi su se nadali da nee biti velike). Zatim je dolo do daljeg ubrzavanja.
D. . se vrati u iu: "Zapovednie, vrlo smo blizu i na putu da izvrimo primopredaju. Moete
pripucati ako elite, ali nai titnici su podignuti i pre no to biste uspeli da ih onesposobite mi bismo
stigli do vas da izvrimo primopredaju."
"aljete li spasilaki brod?" zapovednik je iziao iz ie.
D. . je saekao da se zapovednik ponovo vrati, iskrivljenog lika. "ta ovo znai? Va brod je na
kursu sudara."
"Da, izgleda da jeste", odvrati D. . "To je najbri nain da izvrimo primopredaju."
"Unitiete svoj brod."
"Kao i va. Va brod je bar pedeset puta skuplji od moga, a moda i vie. To ba nee biti
uspena izmena za Auroru."
"Ali vi ulazite u borbu u prostoru Zemlje, kapetane. Vai obiaji to ne dozvoljavaju."
"Ah da, vama su poznati nai obiaji i vi se njima koristite. Ali ja nisam zapoeo bitku. Nisam
ispalio nijedan erg energije, niti hou. Ja samo sledim putanju. Ispalo je da se ta putanja see sa
vaim poloajem, ali poto sam uveren da ete se skloniti pre no to doe do trenutka presecanja,
jasno je da nemam nameru da izvrim nikakvo nasilje."
"Stanite. Hajde da popriamo o ovome."
"Umorio sam se od pria, zapovednie. Hoemo li jedni drugima da uputimo jedno neno
zbogom? Ako se ne uklonite, ja u se moda odrei etiri dekade, od kojih jedna treina ili etvrtina i
onako nee biti bogzna kakva. Koliko ete ih se vi odrei?" Potom se D. . pomeri iz ie i vie se u
nju ne vrati.
Sa auroranskog broda bio je ispaljen jedan snop zraenja... probni... kao da su eleli da ispitaju
da li su titnici stvarno podignuti. Bili su.
Brodski titnici bi mogli da izdre elektromagnetsko zraenje i subatomaske estice, ukljuujui
ak i neutrone, a mogli bi da izdre i kinetiku energiju malih masa... estice praine, ak i meteorski
ljunak. titnici ne bi mogli da izdre veu kinetiku energiju, kao to je ona koju na njih moe da
upravi pri supermeteorskoj brzini jedan ceo brod.
Mogu da izau nakraj ak i sa opasnim masama, ako one nisu voene... kao to su na primer
meteoriti. Kompjuteri na letelici automatski bi skrenuli brod sa puta bilo kog nadolazeeg meteorita
koji je suvie veliki za titnik. To, meutim, nije palilo protiv broda koji je u stanju da skree isto
onako kao i njegova meta. Ako je uz to naseljivaki brod bio manji od ta dva, to je znailo da je on
spretniji u manevrisanju.
Auroranski brod mogao je samo na jedan nain da izbegne unitenje...
D. . je posmatrao kako se drugi brod naoigled uveava na njegovom video ekranu i pitao se da
li Gladija, koja se nalazila u njegovoj kabini, zna ta se dogaa. Mora da je svesna ubrzanja, uprkos
hidraulinim amortizerima u njenoj kabini, kao i kompenzatorskom dejstvu pseudogravitacionog
polja.
A tada je drugi brod jednostvano nestao s vidika, napravivi Skok, i D. , koji je bio razumljivo
brian, shvati da zadrava dah i da mu srce divlje udara. Zar nije imao poverenja u zatitni uticaj
Zemlje ili moda u svoju procenu situacije?
D. . progovori u predajnik glasom koji je, elinom odlunou, primorao da zvui hladno.
"Odlino obavljeno, momci! Popravite kurs i krenimo pravo prema Zemlji."
GRAD
72.
Gladija ree: "Ozbiljno ste to mislili, D. .? Stvarno ste nameravali da se sudarite sa tim
brodom?"
"Nipoto", ree ravnoduno D. . "Nisam oekivao da se to dogodi. Jednostavno sam navalio na
njih, znajui da e se povui. Ti Svemirci nisu bili spremni da rizikuju svoje dugake, divne ivote
kada su mogli lako da ih sauvaju."
"Ti Svemirci? Kakve su samo kukavice."
D. . proisti grlo. "Stalno zaboravljam da ste i vi Svemirka, Gladija."
"Da... i pretpostavljam da mislite da je to kompliment za mene. ta da su bili isto onoliko
budalasti kao i vi... da su pokazali detinjasto ludilo za koje vi mislite da je hrabrost... i ostali na
mestu? ta biste onda uinili?"
D. . promrmlja: "Udario bih ih."
"I svi bismo poginuli."
"U toj razmeni mi bismo bolje proli, Gladija. Jedan piljivi stari trgovaki brod sa nekog tamo
sveta Naseljivaa za novi, usavreni ratni brod, sa vodeeg sveta Svemiraca."
D. . se zaljulja na stolici i prisloni njen naslon uza zid, a zatim ispreplete prste na akama iza
vrata (oseao se zauujue dobro, sada kada je sve bilo gotovo). "Jednom sam video neku istorijsku
hiperdramu, u kojoj su se avioni pred kraj nekog rata, napunjeni eksplozivom, namerno obruavali na
mnogo skuplje morske brodove da bi ih potopili. Razume se, pilot svakog aviona je poginuo."
"To je bila izmiljotina", ree Gladija. "Ne pretpostavljate, valjda, da civilizovani ljudi ine
sline stvari u stvarnom ivotu, zar ne?"
"Zato da ne? Ako je uzrok dovoljno dobar."
"ta ste oseali dok ste hrlili prema slavnoj smrti? Ushienje?... Vi ste istovremeno i celu svoju
posadu gurali u smrt."
"Bili su svesni toga. Nita drugo nismo mogli da uinimo. Zemlja nas je gledala."
"Ljudi sa Zemlje nisu ak ni znali ta se dogodilo ovde?"
"Mislio sam metaforiki. Nalazili smo se u prostoru Zemlje. Nismo mogli neasno da postupimo."
"Oh, kakva glupost! Rizikovali ste i moj ivot."
D. . se zagleda u vrhove izama. "Da li biste eleli da ujete neto odista ludo? To je bila jedina
stvar koja me je muila."
"Da bih ja mogla poginuti?"
"Ne ba to. Da bih vas mogao izgubiti. Kada mi je taj brod naredio da vas izruim, znao sam da to
neu uiniti... ak i da ste me molili. Umesto toga, bio sam voljan da se zarijem u njih; nisu smeli da
vas se doepaju. A onda, dok sam gledao njihov brod kako se uveeva na ekranu, pomislio sam: 'Ako
se ne sklone, ipak u je izgubiti'; tada mi je srce poelo da udara kao ludo i stao sam da se znojim.
Znao sam da e pobei, pa ipak ta pomisao..." On zatrese glavom.
Gladija se namrti. "Ne razumem vas. Niste brinuli da li u umreti, ali ste zato brinuli da me ne
izgubite? Zar to dvoje nije jedno te isto?"
"Znam da jeste. Ni ne tvrdim da je to razumno. Setio sam se vas kako hitate prema nadzornici da
biste me spasli, iako ste znali da vas jednim udarcem moe usmrtiti. Setio sam se vas kako se
suoavate sa gomilom sveta na Bejlisvetu i kako im se obraate, a da nikada ranije niste ak ni videli
neku gomilu ljudi. ak sam razmiljao o vama kao o mladoj eni koja je krenula na Auroru, privikla
se na nov nain ivota... i preivela. I inilo mi se da uopte nije vano da li u umreti, ve mi je
jedino bilo stalo da vas ne izgubim. U pravu ste. To nema smisla."
Gladija zamiljeno ree: "Zar ste zaboravili koliko mi je godina? Bila sam otprilike isto onoliko
stara koliko i sada kada ste se vi rodili. Kada sam bila vaih godina, snevala sam o vaem davnom
pretku. I jo neto, imam jedan vetaki bedreni zglob. Moj levi palac... ovaj ovde"... ona stade da
vrti njime. .. "nije pravi ve je proteza. Neki ivci su mi zamenjeni. Svi moji zubi su od ugraene
keramike. A vi govorite kao da ete mi svakog asa priznati transcendentalnu strast. Zbog ega? Zbog
koga? Razmislite, D. .! Pogledaj me i sagledaj me onakvu kakva jesam!"
D. . se ponovo zaljulja na dve stranje noge stolice i vrati se u normalana poloaj, a zatim
poea bradu, to je proizvelo udan, kripavi zvuk. "U redu. Naterali ste me da se ponaam kao
budala, ali neu odustati. to se vaih godina tie, znam samo to da ete me nadiveti i da ete tada
izgledati jedva neto starije nego sada, te ste znai mlai od mene, a ne stariji. A i inae me nije
briga da li ste stariji. eleo bih da zauvek ostanete sa mnom gde god da poem... ako je mogue, dok
god budem iv."
Gladija se upravo spremala da neto kae, ali ju je D. . urno spreio u tome. "Ili, ako to bude
zgodnije, da ja ostanem s vama gde god da poete...dogod sam iv, ako je mogue. Ako nemate nita
protiv."
Gladija neno ree, preavi na "ti": "Ja sam Svemirka. Ti si Naseljiva."
"Kome je to vano, Gladija? Moda tebi?" prihvati D. . novi nain oslovljavanja.
"Hou da kaem, deca ne dolaze u obzir. Ja sam svoju ve izrodila."
"To mi je svejedno! Nema opasnosti da e ime Bejli izumreti."
"Imam zadatak koji elim da obavim. Nameravam da ostvarim mir u Galaksiji."
"Pomoi u ti."
"A tvoje trgovanje? Hoe li se odrei mogunosti da se obogati?"
"Trgovaemo malo zajedno. Tek koliko da mi posada bude srena i kako bih mogao da te podrim
u tvom zadatku mirotvorca."
"ivot e ti biti dosadan, D. ."
"Stvarno? A meni se ini da je bio isuvie uzbudljiv od kada si mi se pridruila."
"Verovatno e zahtevati da se odreknem svojih robota."
D. . je izgledao pometen: "Zar si samo zbog toga pokuala da me odgovori? Ne bih imao nita
protiv da zadri njih dvojicu... ak i Denila sa njegovim tek vidljivim raskalanim osmehom... ali
ako budemo iveli meu Naseljivaima..."
"Onda pretpostavljam da bih morala da smognem hrabrosti da to uinim."
Ona se neno nasmeja, a to isto uini i D. . On isprui ruke ka njoj i ona poloi svoje ake u
njegove.
Ona ree: "Lud si. Luda sam. Ali sve je bilo tako udno jo od veeri kada sam na Aurori
pogledala put neba i pokuala da pronaem Solarijino sunce, te pretpostavljam da je biti lud jedino
razumno stanje."
"To to si upravo rekla nije samo ludo", primeti D. , "ve aavo, ali elim da zauvek ostane
takva." Trenutak je oklevao, a zatim dodade: "Ne, priekau. Obrijau bradu pre no to pokuam da
te poljubim. To e umanjiti rizik od zaraze."
"Ne, nemoj! Znatieljna sam da osetim kako e to izgledati."
I ubrzo je otkrila.
73.
Zapovednik Lisiform koraao je napred-nazad celom duinom kabine. "Kakva korist da smo
izgubili brod? Kakva korist?"
Njegov politiki savetnik sedeo je mirno na svojoj stolici. Oi mu se nisu trudile da prate
uzrujano i urno kretanje onog drugog. "Razume se da nije bilo koristi", ree on.
"ta su ti varvari imali da izgube? Oni ionako ive svega nekoliko dekada. ivot im nita ne
znai."
"Da, razume se."
"Pa ipak, nikada nisam ni uo ni video da je neki naseljivaki brod tako postupio. To bi mogla biti
nova fanatika taktika protiv koje se ne moemo boriti. ta ako protiv nas poalju isluene brodove
sa podignutim titnicima u punom zamahu, ali na kojima nema ljudskih bia?"
"Mogli bismo u potpunosti da robotizujemo nae brodove."
"To ne bi bilo od pomoi. Ne bismo mogli da dozvolimo sebi da izgubimo brod. Potreban nam je
no za titnik o kome stalno priaju. Neto to bi prorezalo titnik."
"Onda bi i oni pronali neto slino, te bismo mi morali da izmislimo titnik otporan na noeve, a
isto bi uinili i oni, te bi opet dolo do pat-pozicije samo na viem nivou."
"Onda nam je, znai, potrebno neto potpuno novo."
"Pa", poe savetnik, "moda e neto iskrsnuti. Vaa misija nije se u prvom redu odnosila na
Solarijanku i njene robote, zar ne? Bilo bi lepo da smo uspeli da ih isteramo iz naseljivakog broda,
ali to je bilo sporedno, je li tako?"
"Veu se svejedno nee dopasti."
"Ja u se za to postarati. Vana je injenica da su Amadiro i Mandamus napustili brod i da se sada
nalaze na putu ka Zemlji u jednom dobrom, brzom trajektu."
"Pa, tako je."
"A vi ne samo da ste odvratili panju naseljivakog broda na njih, ve ste ga i zadrali. To znai
da su Amadiro i Mandamus ne samo neprimeeni napustili brod, ve i da e stii na Zemlju pre naeg
kapetana-varvarina."
"Pretpostavljam da je tako. Ali ta s tim?"
"Samo se pitam. Da je u pitanju bio samo Mandamus, zaboravio bih na celu stvar. On nije vaan.
Ali Amadiro? Napustio je politiko bojite kod kue u tekim vremenima i poao na Zemlju? Mora
da se ovde dogaa neto od izuzetne vanosti."
"ta?" Zapovednika je izgleda nerviralo to to je u toj meri umean u neto to ne razume.
"Nemam pojma."
"Pretpostavljate li da je re o tajnim pregovorima na najviem nivou o nekoj vrsti sveopteg
usklaivanja mera oko uspostavljanja mira, o emu je i Fastolf pregovarao?"
Savetnik se nasmei: "Uspostavljanje mira? Ako mislite da je to posredi, onda ne poznajete naeg
dr Amadira. Ne bi on putovao na Zemlju da bi utanaio jednu ili dve take ugovora za uspostavljanje
mira. On tei da Galaksiju oisti od Naseljivaa i ako se uputio na Zemlju... pa, sve to mogu da
kaem jeste da ne bih voleo sada da se nalazim u koi tih jadnih naseljivakih varvara."
74.
"Verujem, prijatelju iskare", ree Denil, "da se gospoa Gladija ne osea neprijatno bez nas.
Moe li na ovoj daljini razluiti ta se zbiva u njenom umu?"
"Slabo razabirem njen um, ali nepogreivo, prijatelju Denile. Ona je sada sa kapetanom i do mene
jasno dopire njeno uzbuenje i radost."
"Odlino, prijatelju iskare."
"to se mene tie, nije ba odlino, prijatelju Denile. Oseam da sam nekako poremeen. U
poslednje vreme bio sam strano napet."
"Brine me to to ujem, prijatelju iskare. Smem li upitati za razlog?"
"Dok je kapetan pregovarao sa auroranskim brodom, mi smo izvesno vreme ovde proveli sami."
"Da, ali auroranski brod se oigledno udaljio, to znai da je kapetan pregovore zavrio u svoju
korist."
"Ti oigledno nisi svestan kako je on to postigao. Ja sam, bar donekle, znao ta se dogaa. Iako
kapetan nije bio ovde sa nama, uopte mi nije bilo teko da osetim njegov um. Luio je napetost i
iekivanje koji su preovlaivali nad sve jaim i jasnijim oseanjem gubitka koje se ispod njih
pomaljalo."
"Gubitka, prijatelju iskare? Da li si bio u stanju da odredi na ta se taj gubitak mogao odnositi?"
"Ne umem da objasnim nain na koji vrim analizu takvih stvari, ali gubitak o kome je re ini se
da nije pripadao vrsti gubitaka koje sam u prolosti vezivao za naela ili neive predmete. Imao je u
sebi primesu... to nije ba prava re, ali ne postoji nijedna druga koja bi makar neodreeno
odgovarala... gubitka neke odreene osobe."
"Misli, na gospou Gladiju?"
"Da."
"To je i razumljivo, prijatelju iskare. Suoio se sa mogunou da e morati da je izrui
auroranskoj letilici."
"Bilo je suvie jako. Suvie bolno."
"Suvie bolno?"
"To je jedina ree koje mogu da se setim s tim u vezi. Primetio sam iscrpljujue aljenje koje se
odnosilo na to oseanje gubitka. A ono nije bilo u vezi sa mogunou da gospoa Gladija nekuda
ode i da zbog toga ne bude dostupna. Konano, to bi se u budunosti moglo ispraviti. inilo se,
naprotiv, kao da e gospoe Gladije nestati... kao da e ona umreti... te e zauvek postati
nedostupna."
"Znai da je on predosetio da e je Aurorani ubiti? To je nemogue."
"Nije nemogue, zaista nije. Ali nije to u pitanju. Osetio sam izvesnu nit oseanja line
odgovornosti udruenu sa dubokim, dubokim strahom od gubitka. Pretraio sam i ostale umove na
brodu i kada sam sve sabrao, rodila se u meni sumnja da je kapetan namerno usmerio svoj brod
prema auroranskoj letelici."
"To je, takoe, nemogue, prijatelju iskare", primeti Denil tihim glasom.
"Bio sam primoran da to prihvatim. U prvom trenutku osetio sam nagon da uzbudim kapetanovo
ustrojstvo oseanja kako bih ga primorao da promeni kurs, ali nisam bio u stanju da to uinim.
Njegov um bio je tako vrsto ustrojen, u toj meri proet odlunou i... uprkos iekivanju, napetosti i
strahu od gubitka... toliko ispunjen uverenou u uspeh."
"Kako je mogue da je istovremeno oseao bojazan zbog gubitka usled smrti i uverenost u uspeh?"
"Prijatelju Denile, prestao sam da se divim sposobnosti ljudskog uma da izae nakraj sa dva
oprena oseanja u isto vreme. Ja to jednostavno prihvatam. U ovom sluaju, da sam pokuao da
uzbunim kapetanov um u toj meri da skrene brod sa kursa, to bi ga ubilo. A to nisam bio u stanju da
uinim."
"Ali ako nisi bio u stanju da uini, prijatelju iskare, moglo se desiti da desetine ljudskih bia na
ovom brodu, ukljuujui i gospou Gladiju, kao i nekoliko stotina na auroranskoj letilici, umre."
"Postojala je mogunost i da ne umru, ako je kapetan pravilno oseao da je uspeh zagarantovan. U
tome se sastoji nevolja sa tvojim nultim zakonom, prijatelju Denile. Prvi zakon se odnosi na odreene
pojedince i na ono to ne podlee sumnji. Tvoj nulti zakon se odnosi na neodreene grupe i na
mogunosti."
"Ljudska bia koja se nalaze na ova dva broda ne predstavljaju nejasne grupe. Oni su skup mnogih
odreenih pojedinaca."
"Pa ipak, u trenutku odluke, ja se oslanjam na sudbinu odreenog pojedinca na koga treba da
utiem. Od toga ne mogu da se oslobodim."
"Pa ta si onda uopte uinio, prijatelju iskare... ili si moda bio potpuno bespomoan?"
"U svom oajanju, prijatelju Denile, pokuao sam da stupim u vezu sa zapovednikom auroranske
letilice kada se naao sasvim blizu posle jednog malog Skoka. Nisam uspeo. Razdaljina je bila
prevelika. Pa ipak, moj pokuaj nije predstavljao potpuni promaaj. Razabrao sam neto, neto to bi
odgovaralo slabom mrmljanju. U poetku, pre no to sam shvatio da primam ono to oseaju umovi
svih ljudskih bia na toj auroranskoj letelici, bio sam time zbunjen. Morao sam da oistim to slabo
mrmljanje od mnogo istaknutijih oseanja koja su dopirala sa nae vlastite letelice... naporan
zadatak."
Denil primeti: "Gotovo nemogu, rekao bih, prijatelju iskare."
"Kao to i sam kae, gotovo nemogu, ali ja sam uspeo poto sam uloio ogoroman napor.
Meutim, koliko god da sam pokuavao, nisam uspeo da izdvojim nijedan pojedinaan um. Kada se
gospoa Gladija suoila sa velikim brojem ljudskih bia na Bejlisvetu, osetio sam anarhinu zbrku
neizmernog broja izmeanih umova, ali uspeo sam tu i tamo da na trenutak ili dva izdvojim
pojedinane umove. Ovog puta nije bilo tako."
iskar zastade kao da se izgubio u seanjima na to oseanje.
Denil ree: "Pretpostavljam da to mora biti slino nainu na koji razabiremo pojedinane zvezde
ak i u velikim grupama, kada nam je data skupina srazmerno blizu. Meutim, u nekoj udaljenoj
galaksiji nismo u stanju da razaberemo pojedinane zvezde ve moemo da vidimo samo nejasno
osvetljenu maglu."
"ini mi se, prijatelju iskare, da ti to poreenje nije loe. A kada sam se usredsredio na taj slabi
i udaljeni um, uinilo mi se da razabirem krajnje nejasan talas straha koji se kroz njega probijao.
Nisam u to bio ubeen, ali oseao sam da moram pokuati to da iskoristim. Nikada ranije nisam
pokuao da utiem na neto to je tako daleko i to je nepotpuno kao jedan obian um... ali oajniki
sam nastojao da taj strah makar malo pojaam. Ne znam da li sam u tome uspeo."
"Auroranska letelica je pobegla. Mora da si uspeo."
"Nije nuno. Letelica je mogla da utekne i bez mog uticaja."
inilo se da se Denil zadubio u misli. "Mogue je. Ako je na kapetan bio u toj meri ubeen da e
brod pobei..."
iskar nastavi: "S druge, pak, strane, nisam ba ubeen da je ta uverenost bila racionalno
zasnovana. inilo mi se da razabirem neto to je imalo veze sa oseanjem potovanja i naklonosti
prema Zemlji. Poverenje koje sam osetio bilo je veoma slino onome koje sam ranije otkrivao kod
dece, a koje su ona gajila prema svojim zatitnicima - roditeljima ili nekom drugom ko se brinuo za
njih. Proimalo me je oseanje da je kapetan ubeen kako ne moe izgubiti kada se nalazi tako blizu
Zemlje i to zbog uticaja koji ima Zemlja. Ne bih rekao da je to oseanje u potpunosti iracionalno, ali
u svakom sluaju bilo je neracionalno."
"to se ovog tie, nesumnjivo si u pravu, prijatelju iskare. Kapetan je povremeno i pred nama
govorio o Zemlji sa strahopotovanjem. Pa kako Zemlja ne moe stvarno da utie na uspeh nekog
poduhvata sluei se bilo kakvim mistinim uticajem, nije neosnovano pretpostaviti da si odista
uspeno ostvario svoj uticaj. tavie..."
iskar, kome su oi nejasno sjale, ree: "O emu razmilja, prijatelju Denile?"
"Razmiljao sam o pretpostavci da je pojedinano ljudsko bie konkretno dok je oveanstvo
apstraktno. Kada si razabrao onaj slabi um sa auroranskog broda, ti nisi razabrao neko pojedinano
bie, ve deo oveanstva. Zar ne bi onda mogao, kada bi se naao na odgovarajuoj udaljenosti od
Zemlje i ako bi buka u pozadini bila neznatna, da razabere um umne aktivnosti svih ljudi na Zemlji?
A ako to jo proirimo, ne bismo li mogli zamisliti da u Galaksiji uopte postoji um mentalne
aktivnosti celog oveanstva? Zato bi onda oveanstvo predstavljalo apstrakciju? Ono je neto u
ta se moe upreti prst. Razmisli o tome u vezi sa nultim zakonom i videe da je njegovo postojanje
opravdano... da ga je opravdalo tvoje vlastito iskustvo."
Nastupila je podua pauza i iskar konano ree, lagano, kao da mu neko kletima izvlai rei:
"Moda si u pravu, prijatelju Denile. Pa ipak, ako se sada spustimo na Zemlju, sa saznanjem da
moemo koristiti nulti zakon, jo ne znamo kako bismo mogli da ga iskoristimo. ini nam se da kriza
sa kojom se Zemlja suoava ima neke veze sa upotrebom nuklearnog pojaivaa, ali koliko nam je
poznato, na Zemlji ne postoji nita znaajno to bi se moglo unititi pomou nuklearnog pojaivaa.
ta emo mi onda na Zemlji?"
"Jo ne znam", odvrati tuno Denil.
75.
Buka!
Gladija je zaprepaeno sluala. Nije joj smetalo uima. To nije bio zvuk sudaranja dve povrine.
To nije bio prodorni vrisak, ili agor ili lupa ili bilo ta to bi se moglo izraziti nekom
onomatopejom.
Taj zvuk bio je meki i manje napadan, podizao se i sputao, nosei u sebi povremenu
nepravilnost... ali nikada nije prestajao.
D. . ju je promatrao kako oslukuje, isteui vrat as na jednu as na drugu stranu, a zatim ree:
"Ja to nazivam 'gradsko zujanje', Gladija."
"Da li ikada prestaje?"
"Nikada u potpunosti, ali ta si oekivala? Zar se nikada nisi nala u polju i sluala vetar kako
uka u liu, insekte kako zuje, ptice koje dozivaju, ili vodu kako tee. To nikada ne prestaje."
"To je drugaije."
"Ne, nije. Isto je. Ovdanji zvuk predstavlja smesu tutnjanja mainerije i raznih vrsta buke koju
prave ljudi, ali princip je u dlaku isti kao kod prirodne, neljudske buke u polju. Ti si navikla na polje,
te tamo ne uje buku. Na ovo nisi navikla, te stoga dok je slua nalazi da je dosadna. Zemljani je
ni ne primeuju, sem povremeno, kada se sa dueg boravka u prirodi vrate u grad... a i onda su veoma
sreni to je uju. Sutra je ni ti nee vie primeivati."
Gladija je zamiljeno gledala unaokolo sa jednog malog balkona na kome su se nalazili. "Koliko
zgrada!"
"To je tano. Kud god da se osvrne - graevine - pruaju se miljama. Proteu se i navie i nanie.
Ovo nije samo grad kao to su to Aurora ili Bejlisvet. Ovo je Grad... sa velikim 'G'... kakav postoji
samo na Zemlji."
"Ovo su eline peine", primeti Gladija. "Da, znam. Nalazimo se ispod povrine, zar ne?"
"Tako je. Neosporno je tako. Moram ti priznati da mi je bilo potrebno neto vremena da se na ovo
priviknem kada sam prvi put posetio Zemlju. Kuda god da poe u Gradu ini ti se da prisustvuje
nekom gradskom prizoru sa puno uesnika. Plonici i putevi, izlozi i gomile ljudi, zajedno sa mekim i
univerzalnim fluoroscentnim osvetljenjem koje ini da sve izgleda kao da se kupa u mekoj Sunevoj
svetlosti bez senki... ali to nije Suneva svetlost i ja ak i ne znam da li tamo gore, na povrini, Sunce
u ovom trenutku uopte sija, ili je prekriveno oblacima, ili ga moda uopte nema, te je ovaj deo
sveta uronjen u no i tamu."
"Znai da je grad optoen. Ljudi udiu vazduh jedni drugih."
"To i inae inimo... na svakom svetu... bilo gde."
"Ali ne ovako." Ona mrknu. "Ovde smrdi."
"Svaki svet smrdi. Svaki grad na Zemlji ima drugaiji miris. Navii e se na to."
"Da li to elim? Kako to da se ljudi ne ugue?"
"Ventilacija je odlina."
"ta se dogaa kada otkae?"
"To se nikada ne dogaa."
Gladija se ponovo osvrnu i ree: "ini mi se da je svaka zgrada prenatrpana balkonima."
"To je znak statusa. Mali broj ljudi ima stanove okrenute napolje, te ako ih poseduju ele to i da
iskoriste. Veina gradskih stanovnika ivi u stanovima bez prozora."
Gladija se strese. Uasno! Kako se zove ovaj Grad, D. .?"
"Ovo je Njujork. To je glavni grad, ali nije i najvei. Meksiko Siti i Los Aneles su najvei na
ovom kontinetu, a i na drugim kontinentima ima veih gradova od Njujorka."
"Zato je, onda, glavni grad?"
"Iz uobiajenih razloga. Ovde je smetena globalna vlada, Ujedinjene nacije."
"Nacije?" Ona pobedonsno uperi prst u D.G-a. "Zemlja je bila podeljena u nekoliko nezavisnih
politikih celina. Tano?"
"Tano. Bilo ih je na desetine. Ali to je bilo pre hiperprostornog putovanja... u
prehipervremenima. Ipak, ostalo je ime. To je ono to je divno na Zemlji. Smrznuta istorija. Svaki
drugi svet je nov i prazan. Samo Zemlja predstavlja sutinu oveanstva."
D. . to izgovori svojim jedva ujnim apatom, a zatim se povue u sobu. Nije bila velika i
nametaj je bio oskudan.
Gladija razoarano ree: "Zato ovde nikoga nema?"
D. . se nasmeja: "Ne brini, draga. Ako eli parade i panju, imae ih. Samo sam ih zamolio da
nas malo ostave same. elim malo mira i odmora, a pretpostavljam da je i tebi to potrebno. to se
tie mojih ljudi, oni moraju da smeste brod, da ga oiste, obnove zalihe, pobrinu se za svoje
ljubavi..."
"ene?"
"Ne, nisam na to mislio, mada pretpostavljam da e ene kasnije zauzeti svoje mesto. Pod
ljubavima sam hteo da kaem da Zemlja jo poseduje svoju religiju i to na neki nain smiruje ljude.
Bar ovde na Zemlji. ini se da to ovde ima dublje znaenje."
"Pa", ree Gladija pomalo zamiljeno. "Sleena istorija, kao to kae. ta misli, da li bismo
mogli da iziemo iz zgrade i malo se proetamo?"
"Posluaj me; Gladija, nemoj se jo uputati u tako neto. Naetae se kada ponu ceremonije."
"Ali to e biti formalno. Da li bismo mogli da izbegnemo ceremonije?"
"Nema nade. Poto si se na Bejlisvetu trudila da se prikae kao junakinja, morae tako da se
ponaa i na Zemlji. Konano, i ceremonije e se jednog trenutka zavriti. Kada se oporavi od njih,
uzeemo vodia i onda emo krenuti u pravo razgledanje Grada."
"Da li e biti problema ako povedemo i moje robote?" Ona pokaza prema Denilu i iskaru koji su
se nalazili na drugom kraju prostorije. "Ne smeta mi da budem bez njih kada sam s tobom na brodu,
ali ako budem morala da dolazim u dodir sa gomilama nepoznatih, oseau se mngogo bezbednijom
ukoliko budu uz mene."
"Sa Denilom sigurno nee biti problema. I njemu pripada pravo da se ponaa kao junak. On je bio
pretkov partner, a moe da proe i kao ljudsko bie. Dok iskaru, koji je oigledno robot, naelno ne
bi trebalo biti dozvoljeno ni da ue unutar gradskih zidina, ali u ovom sluaju napravili su izuzetak i
ja se nadam da e ih i dalje initi. Ba je grozno to moramo ovde da ekamo i ne moemo izii."
"Pa sam kae da jo ne bi trebalo da se izlaem svoj toj buci", ree Gladija.
"Ne, ne. Nisam mislio na javne trgove i puteve. Samo bih eleo da te povedem hodnicima ove
zgrade. Niu se milju za miljom... doslovno... i oni predstavljaju sami po sebi grad u malom: radnje,
trpezarije, prostorije za zabavu, toaleti, liftovi, prolazi, i tako dalje. Jedan sprat neke zgrade u nekom
gradu na Zemlji raznobojniji je i raznovrsniji od bilo kog celog naseljivakog grada, pa ak i od
celog sveta Svemiraca."
"Zar se ljudi ne gube u njima?"
"Svakako da ne. I ovde, kao i svuda, svako poznaje svoje susedstvo. ak i stranci treba samo da
slede znake."
"Toliko hodanje mora da predstavlja dobar trening za ljude", primeti dvosmisleno Gladija.
"Dobro je i za druenje. U hodnicima uvek ima ljudi i obiaj je da se ovek zaustavi i popria sa
svakim koga poznaje, a one koje ne poznaje da pozdravi. Hodanje nije ba neophodno. Za vertikalno
putovanje postoje liftovi. Glavni hodnici su ujedno i transputevi i slue za horizontalno putovanje.
Van zgrada, razume se, postoji prikljuna linija za mreu ekspresputeva. To je prava stvar. Proi e
njome."
"ula sam za to. To su trake po kojima se hoda, a one te nose sve bre i bre... ili sve sporije...
ako treba da pree sa jedne na drugu. Ja to ne bih mogla. Nemoj od mene traiti da to pokuam."
"Ma nema sumnje da e moi", odvrati blago D. . "Pomoi u ti. Ako ne bude druge, nosiu te,
ali potrebno je samo malo vebe. Kod Zemljana je uobiajeno da se njima kreu deca iz obdanita,
kao i stariji ljudi sa tapovima. Priznajem da Naseljivai obino izgledaju nespretni. Ni ja nisam ba
naroito graciozan, ali uspevam, a i ti e."
Gladija teko uzdahnu. "Pa, probau, ako ba moram. Ali zna ta, D. , dragi. Moramo dobiti za
no bar razumno mirnu sobu. Ne elim da ujem to tvoje 'gradsko zujanje'."
"Siguran sam da se to moe srediti."
"I ne elim da jedem u oblasti gde su kuhinje."
D. . je sumnjiavo pogleda. "Moemo udesiti da nam donesu hranu ovamo, ali bilo bi za tebe
dobro da uzme uea u drutvenom ivotu Zemljana. Konano, biu s tobom."
"Moda posle izvesnog vremena, D. , ali ne odmah u poetku... a elim i lini toalet."
"Oh, ne, to je nemogue. U svakoj sobi koju nam budu dodelili nalazie se lavabo i WC olja i to
zato to imamo status, ali ako namerava ozbiljnije da se tuira ili kupa morae da krene za
gomilom. Nai e se neka ena koja e te upoznati sa procedurom i dodeliti ti pregradak ili ta ve
tamo imaju. Nee ti biti neprijatno. Naseljivakim enama se svakog dana objanjava kako se koriste
toaleti. Moda e ti se na kraju i dopasti, Gladija. Svi kau da su enski toaleti mesta gde se mnogo
toga dogaa i gde je veoma zabavno. S druge, pak, strane, u mukim toaletima zabranjen je svaki
razgovor. Tamo je vrlo dosadno."
"Sve je to uasno", promrlja Gladija. "Kako podnosite nedostatak privatnosti?"
"Na jednom prenaseljenom svetu najvanije je podmiriti najosnovnije potrebe", leerno odvrati D.
. "Kako moe da ti nedostaje ono to nikada nisi ni imao. eli li da uje jo koji aforizam?"
"Ba i ne", odvrati Gladija.
Videvi da se Gladija snudila, D. . je obgrli oko ramena. "Hajde, nee biti tako loe kao to ti
se ini. Obeavam."
76.
To nije bio pravi komar, ali Gladija je bila zahvalna svom ranijem iskustvu steenom na
Bejlisvetu koje joj je pomoglo da stekne izvesnu predstavu o onome to je sada predstavljalo pravi
pravcati okean oveanstva. Ovde, u Njujorku, gomile su bile mnogo vee nego na onom svetu
Naseljivaa, ali, s druge strane, ovde je bila odeljenija od stada nego prethodni put.
Bilo je oigledno da su vladini funkcioneri zainteresovani da budu vieni u njenom drutvu.
Vodila se nema, utiva borba za mesto u njenoj neposrednoj blizini, kako bi ih svi videli sa njom na
hiperviziji. To ju je udaljilo ne samo od gomila ljudi iza kordona policajaca, ve i od D. .-a i njena
dva robota. Zbog toga je, takoe, bila izloena nekoj vrsti utivog gurkanja; to su inili ljudi kojima
je jedina briga, izgleda, bila kamera.
Nasluala se govora kojima kao da nije bilo kraja, ali su svi sreom bili kratki; u stvari, trudila se
da ne obraa panju na njihov sadraj. Povremeno se osmehivala, i prijatno i nesvesno, svima
podjednako pokazujui svoje ugraene zube.
Gladija je povrinskim vozilom puevim korakom prela milje prolaza, dok je jedna nepregledna
gomila mrava oiviavala trotoare, pozdravljajui je i maui joj dok je prolazila. (Pitala se da li su
se Zemljani ikada bilo kom Svemircu ovoliko ulagivali i bila je krajnje ubeena da je njen sluaj bez
presedana.)
Gladija je na jednom mestu na trenutak ugledala u daljini grupu ljudi okupljenu oko jednog
hipervizijskog ekrana i istog asa je na njemu sasvim pouzdano uhvatila sebe. Znala je da gledaju
snimak njenog govora odranog na Bejlisvetu. Gladija se pitala koliko je puta, na koliko mesta i pred
koliko ljudi taj govor ve bio prikazan od kada ga je odrala, i koliko e jo puta biti emitovan.
Takoe ju je zanimalo kako na celu stvar gledaju na razliitim svetovima. Na Aurori, na primer?
Da li ljudi sa Aurore, moda, u njoj vide izdajnika i da li e ovaj prijem shvatiti kao potvrdu
toga?
Moda vide... i moda e shvatiti... ali to se nje nije ticalo. Imala je ona svoju misiju mira i
izmirenja koju e slediti gde god da je povede i to ne alei se... pa makar posredi bila i neverovatna
orgija masovonog kupanja i kretavog, nesvesnog egzibcionizma u enskom toaletu tog jutra. (Bez
pritubi.)
Stigli su do jednog od ekspres puteva koje je D. . pomenuo i Gladija je s neskrivenim uasom
upiljila u beskrajnu zmiju putnikih vozila koja su prolazila... prolazila... i prolazila... sa svojim
tovarom ljudi koji su hitali da obave neki posao to nije mogao da se ostavi za kasnije (ili moda zato
to nisu eleli da se gnjave i sveano zure, sa ostalim mnotvom, u sveanu povorku tokom onih
nekoliko minuta koliko se ona zadrala na vidiku).
Zatim je povrinsko vozilo zaronilo ispod ekspresputa, prolo kroz jedan kratak tunel koji se ni po
emu nije razlikovao od prolaza iznad (Grad je sav bio u tunelima) i ponovo izbilo gore, ali na
drugoj strani.
Kolona vozila konano se zaustavila ispred jedne velike javne zgrade koja je, sreom, bila mnogo
privlanija od beskrajnog niza blokova koji su predstavljali jedinice gradske oblasti za stanovanje.
U zgradi je odran jo jedan prijem na kome su bila sluena alkoholna pia i razna predjela.
Gadljiva Gladija nije pipnula nita od svega toga. Tuda je prolo sigurno hiljadu ljudi, a beskrajan
broj priao je da porazgovara sa Gladijom. Oigledno je svima stavljeno na znanje da ne treba da se
rukuju s njom, ali neki su to ipak uinili; Gladija se trudila da ne okleva, te bi nakratko polagala dva
prsta na tuu aku, a zatim ih odmah povlaila.
Konano se izvestan broj ena spremio da krene do najblieg toaleta, te je jedna od njih izvela
neto to je oigledno predstavljalo neki drutveni obred i s puno takta upitala Gladiju da li bi elela
da im se pridrui. Gladija nije elela, ali no je mogla da se otegne, pa se moglo dogoditi da bi joj
kasnije jo tee palo da mora neto prekinuti.
U samom toaletu vladalo je uobiajeno raspoloenje, veseo smeh i razgovor, i Gladija je,
pokorivi se nunosti trenutka i oslonivi se na jutronje iskustvo, iskoristila pogodnosti jedne male
odaje koja je imala bone pregrade, ali ne i prednju.
inilo se da se niko na to ne obazire i Gladija je pokuavala da ubedi sebe kako mora da se
privikne na lokalne obiaje. Mesto je bar imalo odlinu ventilaciju i bilo je besprekorno isto.
Za sve to vreme niko nije obraao panju na Denila i iskara. Gladija je shvatila to kao
ljubaznost. Robotima vie nije bio dozvoljen pristup unutar gradskih granica, mada ih je napolju, na
selu, bilo na milione. Ako bi iko primetio prisustvo Denila i iskara, to bi znailo da eli da pokrene
pitanje pravnih posledica. Lake je bilo taktino se praviti da njih nema.
Kada je gozba jednom poela, oni su mirno sedeli za stolom sa D. .-om, ne suvie daleko od
podijuma. Na podijumu je sedela Gladija i umereno jela, pitajui se da li e od te hrane dobiti
dizenteriju.
D. , koji izgleda nije bio zadovoljan dodeljenom mu ulogom uvara robota, bez prestanka je s
nemirom zurio u Gladijinom pravcu, a ona je povremeno podizala aku i upuivala mu smeak.
iskar, koji je isto tako budno motrio na Gladiju, ugrabio je priliku da veoma tiho saopti Denilu,
posluivi se zaklonom od nemilosrdnog i neprekidnog zveketa pribora za jelo i agora: "Prijatelju
Denile, ovde u ovoj prostoriji nalaze se visoki funkcioneri. Vrlo je verovatno da jedan ili vie njih
poseduje obavetenja koja bi nam mogla biti od koristi."
"Nije iskljueno, prijatelju iskare. Moe li mi pomoi da otkrijemo to, posluivi se svojim
sposobnostima?"
"Ne mogu. Umno zalee ne daje mi nikakve odreene, vane emocionalne odgovore. Kao to mi ni
povremeni blesci meu najbliima nita ne kazuju. Ipak sam uveren da se klimaks krize pribliava
velikom brzinom, dok mi ovde besposleni sedimo."
Denil ozbiljno odvrati: "Pokuau da postupim onako kako bi postupio partner Elija i da ubrzam
stvar."
77.
Denil nije jeo. Svojim mirnim oima promatrao je prisutne i uspeo je da pronae osobu za kojom
je tragao. Lagano se podigao i krenuo ka drugom stolu, oiju uprtih u jednu enu koja je uspevala da
istovremeno ivahno jede i vodi veseo razgovor sa mukarcem sa svoje leve strane. Bila je to jedna
zdepasta dama, kratke kose, u kojoj su se primeivali tragovi sedih. Iako joj lice nije bilo mlado,
ipak je bilo prijatno.
Denil je ekao da u njihovom razgovoru doe do uobiajene pauze, ali, kako se to nikako nije
dogaalo, on joj se obrati uz izvestan napor: "Gospoo, mogu li da vas prekinem?"
Ona ga zbunjeno pogleda sa oiglednim nezadovoljstvom. "Izvolite", ree prilino otro, "o emu
je re?"
"Gospoo", poe Denil, "Molim vas da mi oprostite to sam vas prekinuo, ali da li biste mi
dozvolili da malo popriam sa vama?"
Zurila je u njega, na trenutak se i namrtila, ali onda je njen izraz lica smekao. Ona odvrati:
"Sudei prema vaoj prekomernoj ljubaznosti, vi ste robot, zar ne?"
"Ja sam jedan od robota gospoe Gladije, gospoo."
"Da, ali vi ste onaj humanoidni. R. Denil Olivav."
"Da, tako se zovem, gospoo."
ena se okrete prema mukarcu sa svoje leve strane i obrati mu se: "Molim te da me izvini. Ne
mogu tek tako odbiti ovog... robota."
Njen sused se nesigurno nasmei i svu svoju panju usredsredi na tanjir ispred sebe.
ena ree Denilu: "Ako imate stolicu, zato je ne donesete ovamo? Rado u porazgovarati sa
vama."
"Hvala vam, gospoo."
Kada se Denil vratio i smestio, ona poe: "Vi ste zaista R. Denil Olivav, zar ne?"
"Da, to je moje ime, gospoo."
"Hou da kaem, vi ste onaj koji je pre toliko vremena radio sa Elijom Bejlijem. Niste novi model
iz iste serije? Niste R. Denil Olivav etvrti ili tako neto?"
Denil odvrati: "Ima malo toga na meni to u poslednjih dvadeset dekada nije zamenjeno... ili ak
modernizovano i poboljano... ali moj pozitronski mozak je isti kao i onda kada sam radio sa
partnerom Elijom na tri razliita sveta... i na jednom svemirskom brodu. On nije menjan."
"Tako!" Ona se zadivljeno zagleda u njega. "Vi ste, nema sumnje, izuzetan primerak. Da su svi
roboti poput vas, ne vidim zato bi se iko protiv njih bunio. O emu to elite da razgovarate sa
mnom?"
"Pre nego to smo zauzeli svoja mesta, bili ste predstavljeni gospoi Gladiji kao podsekretar za
energetiku, Sofija Kvintana."
"Imate dobro pamenje. Tako se zovem i to je moje zvanje."
"Da li se to zvanje odnosi na celu Zemlju ili samo na ovaj Grad?"
"Uveravam vas da sam opti podsekretar."
"Onda ste upueni u energetiku?"
Kvintana se nasmei. inilo se da joj ispitivanje uopte ne smeta. Moda je mislila da je zabavno
ili ju je moda privukao Denilov izgled smernog dostojanstva ili pak jednostavna injenica da je
jedan robot u stanju da je ispituje na taj nain. U svakom sluaju, ona je uz osmeh odgovorila:
"Energetika mi je bila glavni predmet na Kalifornijskom univerzitetu, a i doktorirala sam na njoj.
Koliko sam jo u nju upuena, nisam ba sigurna. Suvie dugo sam provela radei na
administrativnim poslovima... a to, uveravam vas, zatupljuje."
"Ali bi trebalo da ste dobro upueni u praktine vidove sadanjih energetskih zaliha Zemlje, zar
ne?"
"Tako je. To svakako. Da li biste eleli neto o tome da saznate?"
"Postoji neto to pobuuje moju znatielju, gospoo."
"Znatielju? Kod robota?"
Denil pognu glavu. "Ako je robot dovoljno sloen, on moe biti svestan neega u sebi to trai
obavetenja. To je istovetno sa onim to sam primetio da ljudska bia nazivaju 'znatieljom' i ja sam
tako slobodan da za vlastita oseanja upotrebi istu re."
"Poteno. ta vas to zanima, R. Denile? Mogu li tako da vas zovem?"
"Moete, gospoo. Koliko mi je poznato, Zemlja se energijom snabdeva preko Sunevih
energetskih stanica na geostacionarnoj orbiti u polutarnoj ravni Zemlje."
"U pravu ste."
"Ali da li su te energetske stanice jedini izvori energije za ovu planetu?"
"Ne. One su na prvom mestu... ali ne i jedini... snabdevai energijom. Dobar deo energije dobija
se od unutranje toplote Zemlje, vetrova, talasa, plime i oseke, tene vode i tako dalje. Posedujemo
veoma sloenu meavinu, a svaka raznovrsnost ima svojih prednosti. Meutim, Suneva energija nam
je glavno uporite."
"Niste pomenuli nuklearnu energiju, gospoo. Zar ne koristite mikrofuzije?"
Kvintana podie obrve. "Je li to ono to vas zanima, R. Denile?"
"Da, gospoo. Zbog ega na Zemlji nema izvora nuklearne energije?"
"Nije da ih nema, R. Denile. Moe se i na njih tu i tamo nabasati. Nai roboti... poznato vam je da
ih na selu ima mnogo... rade na mikrofuzijski pogon. Uzgred budi reeno, je li to i sa vama sluaj?"
Denil odvrati: "Da, gospoo."
"Zatim", nastavi ona, "ima i ponekih maina koje rade na mikrofuzijski pogon, ali sve u svemu to
je zanemarljivo."
"Nije li tano, gospoo Kvintana, da su izvori mikrofuzijske energije osetljivi na nuklearne
pojaivae?"
"Svakako da jesu. Razume se. Izvor mikrofuzijske energije e u tom sluaju eksplodirati i ja
pretpostavljam da je to zbog toga to postaje preosetljiv."
"Znai, neko ko bi upotrebio nuklearni pojaiva na Zemlji ne bi mogao ozbiljno da oteti bitne
Zemljine snabdevae energijom."
Kvintana se nasmeja. "Ne, razume se da ne bi mogao. Kao prvo, ne vidim nikoga ko unaokolo, s
jednog mesta na drugo, vue neki nuklearni pojaiva. Tee na tone i mislim da ne bi mogli da prou
ulicama i hodnicima Grada. Neko bi bez sumnje morao da primeti takav pokuaj. A i kada bi
nuklearni pojaiva bio uveden u igru, uspeo bi da uniti svega nekoliko robota i maina pre no to bi
bio otkriven i onesposobljen. Nema anse... ba nikakve... da nam na taj nain bude naneta teta. Da li
ste u to eleli da se uverite, R. Denile?" Gotovo kao da mu je stavljala do znanja da je razgovor
zavren.
Denil ree: "eleo bih da raistim jo nekoliko sitnica, gospoo Kvintana. Zato na Zemlji nema
velikih mikrofuzijskih izvora? Svi svetovi Svemiraca zavise od mikrofuzije, kao i svi svetovi
Naseljivaa. Mikrofuzija je zgodna za prenoenje, svrsishodna i jeftina... ne zahteva mnogo truda oko
odravanja, popravki i zamena delova kao to je sluaj sa strukturama u svemiru."
"Ali, kao to rekoste, R. Denile, osetljiva je na nuklearne pojaivae."
"Ali, vi rekoste, gospoo Kvintana, da su nuklearni pojaivai suvie veliki i nespretni da bi bili
korisni."
Kvintana se iroko osmehnu i ree: "Veoma ste inteligentni, R. Denile. Nikada mi nije palo na
pamet da bih se mogla nai za stolom sa jednim robotom i voditi jedan ovakav razgovor. Vai
auroranski robotiari su veoma pametni... suvie pametni... i plaim se da nastavim zapoeti
razgovor. Morala bih da se zabrinem za svoje mesto u vladi. Znate, imamo legendu o robotu po imenu
Stefan Bejerli koji je zauzimao visoko mesto u vladi."
"To mora da je puka izmiljotina, gospoo Kvintana", ree ozbiljno Denil. "Ni na jednom od
svetova Svemiraca nema nijednog robota ni u jednoj vladi. Mi smo jednostavno... roboti."
"Sada mi je lake kada sam to ula, te u stoga nastaviti. Razlike u izvorima energije potiu iz
istorije. U vreme kada je dolo do razvoja hipersvemirskog putovanja, imali smo mikrofuziju, te su
tako ljudi koji su naputali Zemlju nosili sa sobom mikrofuzijske energetske izvore. To je bilo
neophodno kako na brodovima tako i na planetama tokom pokolenja, dok su opne prilagoavane za
naseljavanje ljudi. Da bi se izgradio odgovorajui sistem stanica za solarnu energiju potrebno je
mnogo godina... te da se ne bi uputali u jedan takav zadatak, emigranti su radije zadravali
mikrofuziju. Tako je bilo i sa Svemircima u njihovo vreme, a tako je sada i sa Naseljivaima.
Meutim, na Zemlji su se mikrofuzija i solarna energija u svemiru razvile otprilike u isto vreme, te
su se oba naina dobijanja energije sve vie i vie koristila. Konano smo mogli da biramo da li
emo koristiti mikrofuziju ili Sunevu energiju ili, razume se, obe. Izabrali smo Sunevu energiju."
Denil upita: "To mi izgleda udno, gospoo Kvintana. Zato ne obe?"
"Na to pitanje je, u stvari, veoma lako odgovoriti, R. Denile. Zemlja je u prehipersvemirskim
danima imala izvesna iskustva sa izvesnim primitivnim oblikom nuklearne energije, a to iskustvo nije
bilo ba najbolje. Kada je dolo vreme da se izabere izmeu mikrofuzije i Suneve energije,
Zemljani su na mikrofuziju gledali kao na jedan oblik nuklearne energije i okrenuli su joj lea. Ostali
svetovi, koji nisu imali naa iskustva sa primitivnim oblikom nuklearne energije, nisu ni imali razloga
da se odreknu mikrofuzije."
"Smem li vas upitati na kakav to primitivan oblik nuklearne energije mislite, gospoo?"
"Na fisiju urana", odgovori Kvintana. "Ona se potpuno razlikuje od mikrofuzije. Fisija
podrazumeva cepanje tekih jezgara, kao to su jezgra urana. Mikrofuzija podrazumeva sjedinjavanje
lakih jezgara, kao to su jezgra vodonika. Meutim, i jedna i druga predstavljaju oblike nuklearne
energije."
"Pretpostavljam da bi uran trebalo da bude gorivo za fisijske ureaje."
"Da... ili i druga teka jezgra, kao to su jezgra torijuma ili plutonijuma."
"Ali uran, kao i ostali pomenuti elementi, krajnje je redak. Da li bi oni mogli da odravaju jedno
drutvo koje koristi fisiju?"
"Ti elementi su retki na drugim svetovima. Ne moe se rei ni da se na Zemlji nalaze na svakom
koraku, ali nisu ba ni tako retki. Uran i torijum veoma su rasprostranjeni u kori u malim koliinama,
a na nekoliko mesta postoje i koncentracije ovih metala."
"Ima li, gospoo, danas na Zemlji bilo kakvih ureaja na fisijski pogon?"
"Nema", odvrati ravnoduno Kvintana. "Nigde i ni u kakvom obliku. Ljudska bia bi pre
sagorevala naftu... ili ak drvo... nego vrila fisiju urana. U jednom utivom drutvu ak i re 'uran'
predstavlja tabu. Vi mi ne biste postavljali ova pitanja niti bih vam ja na njih odgovarala da ste
ljudsko bie i Zemljanin."
Denil uporno nastavi: "Da li ste sigurni, gospoo? Ne postoji li neki tajni ureaj koji koristi fisiju,
a koji zbog nacionalne sigurnosti..."
"Ne, robote", odgovori Kvintana, namrtivi se. "Kaem vam... nema takvog ureaja. Ni jednog
jedinog!"
Denil ustade. "Zahvaljujem vam, gospoo, i molim da mi oprostite to sam vam oduzeo vreme i
to sam se raspitivao o neem tako delikatnom. Uz vae doputenje, sada u vas ostaviti."
Kvintana mu nemarno odmahnu rukom. "Bilo mi je drago, R. Denile."
Ponovo se okrenula svom susedu za stolom, sigurna da u zemaljskoj guvi ljudi nikada ne
prislukuju razgovor koji se vodi u njihovoj blizini, kao i to da, ako to ipak i uine, tu injenicu
nikada ne priznaju. Ona ree: "Moe li zamisliti, vodila sam razgovor o energetici s jednim
robotom?"
to se tie Denila, on se vratio na svoje mesto i tiho priapnuo iskaru: "Nita, prijatelju iskare.
Nita to bi nam bilo od pomoi."
Zatim je tuno dodao: "Moda sam postavljao pogrena pitanja. Partner Elija bi umeo da postavi
ona prava."
UBICA
78.
Edgar Andrev, generalni sekretar i izvrni predsednik Zemlje bio je prilino visok i naoit
mukarac, glatko obrijan poput kakvog Svemirca. Uvek se kretao odmerenim korakom, kao da je
stalno na pozornici i inilo se da je u svakom trenutku krajnje zadovoljan sobom. Glas mu je bio malo
previsok za njegov stas, ali daleko od toga da bude piskav. Nije izgledao uporan, ali ga je bilo teko
pokolebati.
to je bio sluaj i ovog puta. "Nemogue", ree on odluno D. .-u. "Ona se mora pojaviti."
"Imala je naporan dan, generalni sekretare", ree D. . "Nije navikla na guvu, a ni na ovakvu
okolinu. Ja Bejlisvetu odgovaram za nju i u pitanju je moja ast."
"Shvatam va poloaj", odvrati Andrev, "ali ja predstavljam Zemlju i ne mogu Zemljanima
uskratiti da je vide. Hodnici su popunjeni, hipertalasni kanali su spremni, tako da kada bih ak i
oajniki eleo da je sakrijem, ne bih mogao to da uinim. Posle ovoga... koliko to moe da potraje?
Pola sata. .. moe da se povue i ne mora da se pojavljuje do sutra uvee, kada treba da odri govor."
"Moramo se pobrinuti da joj bude ugodno", ree D. , preutno napustivi svoj prethodni stav.
"Moramo je drati na izvesnoj udaljenosti od ljudi."
"Kordon straara iz obezbeenja e joj obezbeivati dovoljno vazduha. Prednji red gledalaca
bie potisnut dosta unazad. Oni su ve sada tamo napolju. Ako uskoro ne najavimo njen skoranji
dolazak, doi e do nereda."
D. . ree: "To nije trebalo da bude uprilieno. Nije bezbedno. Ima i takvih Zemljana koji ne vole
Svemirce."
Generalni sekretar slegnu ramenima. "Voleo bih kada biste umeli da mi kaete kako sam to mogao
da spreim. U ovom trenutku ona je junakinja i ne moe se drati po strani. Isto tako, naii e samo na
topao doek... bar za sada. Ali ako se ne pojavi, to e se izmeniti. Hajdemo, sada."
D. . mu nezadovoljno okrenu lea. Uhvatio je Gladijin pogled. Izgledala je umorno i prilino
nesreno.
On ree: "Mora, Gladija. Nema uzmaka."
Trenutak je zurila u svoje ake, kao da se pita da li bi je one mogle na neki nain zatiti, zatim se
ispravila i isturila bradu... jedna mala Svemirka u ovoj hordi varvara. "Ako moram, moram. Hoe li
ostati uz mene?"
"Sem ako me silom ne odvuku."
"A moji roboti?"
D. . je oklevao. "Gladija, kako bi dva robota mogla da ti pomognu meu milionima ljudskih
bia?"
"Znam, D. . Takoe znam da u konano morati da se snalazim i bez njih, ako nameravam da
nastavim s ovom svojom misijom. Ali, molim te, ne jo. U ovom trenutku, oseau se sigurnijom sa
njima, bez obzira na to da li to ima smisla ili ne. Ako ti funkcioneri sa Zemlje ele da se obratim svim
tim ljudima, da se smejem, maem, da radim sve ono to se od mene oekuje da radim, Denilovo i
iskarovo prisustvo mi je potrebno kao uteha. Sluaj, D. , ja njima poputam u neem velikom, iako
se u toj meri nelagodno oseam da bih najradije pobegla. Neka i oni meni popuste kada je u pitanju
ova sitnica."
"Pokuau", ree D. . potpuno obeshrabeno, ali im je krenuo ka Andrevu, iskar se tiho uputio
za njim.
Nekoliko minuta kasnije kada je Gladija, okruena paljivo odabanim skupom funkcionera, pola
ka otvorenom balkonu, D. . je nekoliko koraka zaostao za njom, sa iskarom uz levi bok, a Denilom
uz desni.
Generalni sekretar je skrueno rekao: "U redu, u redu. Ne znam kako si uspeo da me nagovori, ali
u redu." Protrljao je elo, svestan neznatnog i neodreenog bola u desnoj sleponici. Ni sam ne
znajui zato, ukrstio je pogled sa iskarom i okrenuo se uz prigueni drhtaj. "Ali, ne smete im
dozvoliti da se pomeraju, kapetane, upamtite to. I molim vas, neka onaj koji izgleda kao robot bude
to neupadljiviji. Izaziva u meni nalogodnost i ne elim da ga ljudi primeuju vie nego to je
potrebno."
D. . primeti: "Svi e gledati u Gladiju, generalni sekretare. Nikog drugog nee primeivati."
"Nadam se", ree razdraljivo Andrev. Zastao je kako bi primio kapsulu sa porukom koju mu je
neko poloio u aku. Spustio ju je u dep i krenuo dalje, zaboravivi na sve dok nisu stigli do
balkona.
79.
Gladiji se inilo da je svaki put kada bi se prizor izmenio bivalo sve gore... vie ljudi, vie buke,
vie zbunjujueg osvetljenja, sve vea invazija na sva njena ula.
uli su se povici. Mogla je da uje kako izvikuju njeno ime. Tekom mukom uspela je da savlada
vlastitu tenju da se povue i postane nepokretna. Podigla je ruku, mahnula i osmehnula se, a vika je
postala jo glasnija.
Neko je poeo da govori, glas mu je odzvanjao preko sistema zvunika, a lik mu se pojavio na
jednom velikom ekranu visoko iznad njih tako da su ga svi mogli videti. Bez sumnje su ga videli i na
nebrojenim ekranima u nebrojenim dvoranama za okupljanje u svakom delu svakog grada na ovoj
planeti.
Gladija s olakanjem odahnu to se neko drugi naao u centru panje. Pokuala je da se skupi to
je vie mogla i da dozvoli zvuku iz zvunika da na sebe svrati pozornost gomile.
Generalni sekretar Andrev, koji je takoe gledao da se zatiti glasom, isto onako kako je to
Gladija uinila, bio je krajnje zahvalan to je, ustupivi Gladiji prvenstvo, izgledalo krajnje
nepotrebno da i on ovom prilikom odri govor. Odjednom se setio poruke koju je spustio u dep.
Namrtio se, osetivi iznenadni nemir, kada je postavio sebi pitanje ta bi to moglo biti toliko
neodlono da je zahtevalo da se prekine jedna tako vana ceremonija, a zatim je iskusio i suprotno
oseanje, razdraenost zbog injenice da e se sigurno ispostaviti da je poruka potpuno nevana.
Snano je pritisnuo desnim palcem blago ispupenje predvieno za to i kapsula se otvorila.
Uklonio je tanak komad plastihartije, proitao poruku koja je bila ispisana, a zatim je promatrao kako
se ona raspada i drobi. On otra fini prah koji je preostao i zapovedniki dade znak D. .-u da se
priblii.
Uopte nisu morali da apuu poto je na trgu vladala neizmerna i neprestana buka.
Andrev ree: "Pomenuli ste da ste u Sunevom sistemu sreli jednu auroransku ratnu letilicu."
"Tako je... pretpostavljam da su je otkrili i senzori na Zemlji."
"Razume se da jesu. Rekli ste da ni vi ni oni niste preduzeli nikakave neprijateljske akcije."
"Nije bilo upotrebljeno nikakvo oruje. Zahtevali su da im predam gospou Gladiju i njene
robote. Odbio sam i oni su se udaljili. Sve sam vam to ve objasnio."
"Koliko je sve to ukupno potrajalo?"
"Ne dugo. Nekoliko asova."
"Hoete da kaete da je Aurora poslala ratni brod da bi se nekoliko asova natezao sa vama, a
zatim se udaljio."
D. . slegnu ramenima. "Generalni sekretare, meni njihove pobude nisu poznate. Mogu samo da
podnesem izvetaj o onome to se dogodilo."
Generalni sekretar je nabusito zurio u njega. "Ali vi niste podneli iscrpan izvetaj o svemu to se
dogodilo. Senzorska obavetenja su sada pomno prouena pomou kompjutera i izgleda da ste vi njih
ipak napali."
"Nisam ispalio nijedan kilovat energije, gospodine."
"Da li pod tim mislite i na kinetiku energiju? Iskoristili ste sam brod kao projektil."
"Moda je to njima tako izgledalo. Nisu odluili da mi se suprostave i sve shvate kao blef."
"Ali da li je posredi bio blef?"
"Mogao je da bude."
"Meni se ini, kapetane, da ste vi bili spremni da unitite dva broda unutar Sunevog sistema i da
time moda stvorite ratnu krizu. Kako ste smeli da preuzmete na sebe takav rizik?"
"Bio sam uveren da nee doi do unitavanja i nije."
"Ali sve vas je to zadralo i zaokupilo vam panju."
"To da, ali zato to istiete?"
"Zato to su nai senzori uhvatili neto to vi niste primetili... ili bar niste o tome podneli
izvetaj."
"ta bi to moglo biti, generalni sekretare?"
"Uhvatili su lansiranje jednog orbitalnog modula u kome su se, kako izgleda, nalazila dva ljudska
bia i koji je krenuo prema Zemlji."
Ova dvojica su bila zaokupljena svojim razgovorom. Nijedno drugo ljudsko bie na balkonu nije
obraalo panju na njih. Samo su dva robota, koja su stajala uz D. .-a, zurila u njih i paljivo
sluala.
U tom trenutku, govornik je zastao. Poslednje rei su mu glasile: "Gospoa Gladija, roena
Svemirka sa Solarije, koja ivi kao Svemirka na Aurori i koja je postala graanka Galaksije na
naseljivakom svetu, Bejlisvetu." On se okrenu prema njoj i iroko zamahnu rukom. "Gospoa
Gladija..."
Gomila stade dugo i sreno da tutnji, a mnogo glava masa pretvori se u umu ruku koje su mahale.
Gladija oseti jednu nenu aku na ramenu i zau u uhu glas koji ree: "Molim vas, gospoo, samo
nekoliko rei."
Gladija poe slabim glasom: "Narode Zemlje." Te rei se zaorie i nastade neugodna tiina.
Gladija ponovi, mnogo odlunije: "Narode Zemlje, stojim pred vama kao to jedno ljudsko bie stoji
pred drugim ljudskim biem. Neto sam starija, priznajem, tako da mi nedostaju vaa mladost, vaa
nadanja, va polet. Meutim, u ovom trenutku moja nesrea se prekaljuje; injenica je da u vaem
prisustvu oseam kako me zahvata vaa vatra, te krinka starosti spada..."
Prolomi se aplauz, a na balkonu se zau ovakva primedba: "Nagoni ih da se raduju to su
kratkoveni. Ta Svemirka poseduje avolsku bestidnost."
Andrev nije obratio panju na to. On ree D. .-u: "Cela ta epizoda sa vama moda je samo
posluila da se ti ljudi prebace na Zemlju."
D. . odvrati: "Ja to nisam mogao znati. Mislio sam samo na to kako da spasem gospou Gladiju i
svoj brod. Gde su se spustili?"
"Ne znamo. Nisu se spustili ni u jednu gradsku svemirsku luku."
D. .primeti: "To sam i pretpostavio."
"Ali to i nije vano", izjavi generalni sekretar. Tek da se nakratko zabrinem. Tokom proteklih
nekoliko godina izveden je izvestan broj ovakvih sletanja, mada nijedno od njih nije bilo tako
briljivo pripremljeno. Nikada se nita nije dogodilo i mi nismo obraali na njih panju. Konano,
Zemlja je otvoren svet. To je dom oveanstva i bilo ko sa bilo kog sveta moe slobodno da doe i
ode... ak i Svemirci, ako ele."
D. . se poea po bradi, proizvevi jedan neprijatan zvuk. "Pa ipak, moda im namere nisu ba
asne."
(Gladija je govorila: "Svima vama sa ovog sveta na kome je nastalo oveanstvo, sa ovog
prenaseljenog, naroitog sveta, kao i svima u ovom udu od grada elim dobro..." smeei se i
maui odgovarala je na pljesak dok je tamo stajala i dozvoljavala entuzijazmu da uzme maha.)
Andrev povisi glas kako bi nadjaao amor gomile. "Bilo kakve da su im namere, od njih nee biti
nita. Mir se spustio na Zemlju od kada su se Svemirci povukli, a naseljavanje poelo neumoljivo da
se odvija. Ve mnogo dekada uspaljeni duhovi meu nama odlaze na svetove Naseljivaa, tako da se
na Zemlji vie ne moe nai nijedan duh poput vaeg, kapetane, duh koji bi se odvaio da rizikuje
unitenje dve letilice unutar Sunevog sistema. Na Zemlji vie nema puno zloina, nema nasilja.
Straari iz obezbeenja odreeni da obuzdavaju ovu svetinu ne nose oruje, jer ni ono nije potrebno."
Dok je on to govorio, iz anonimnosti te nepregledne gomile neko je uvis prema balkonu uperio
jedan blaster i paljivo nanianio.
80.
Skoro u isti as odigralo se nekoliko stvari.
iskar je okrenuo glavu i zagledao se u gomilu, jer mu je neto iznenada privuklo panju.
Njegovu kretnju sledio je Denilov pogled; spazio je uperen blaster i bacio se bre no ijedno
ljudsko bie.
Prolomio se prasak blastera.
Ljudi na balkonu su se sledili, a zatim su stali da glasno viu.
D. . je epao Gladiju i povukao je u stranu.
Iz gomile se prolomi zastraujua rika.
Denil se bacio na iskara i oborio ga.
Hitac iz blastera uleteo je u sobu iza balkona i napravio rupu na tavanici. Linija koja bi se povukla
od blastera do rupe prola bi kroz prostor koji je samo sekundu ranije zauzimala iskarova glava.
Dok je padao, iskar je promrmljao: "Nije ljudsko bie. Robot."
Oslobodivi iskara, Denil je hitro ispitao situaciju. Tlo se nalazilo nekih est metara ispod
balkona i prostor ispod njega bio je prazan. Straari iz obezbeenja probijali su se prema jednoj
uzviici u gomili koja je oznaavala mesto na kome je stajao nesueni ubica.
Denil je skoio preko balkona i pao; njegov metalni skelet lako je apsorbovao udarac, to ne bi
bio sluaj sa kosturom nekog ljudskog bia.
Potrao je prema gomili.
Denil nije imao izbora. Nikada ranije nije se suoio ni sa im slinim. Bilo je neophodno da
stigne do robota sa blasterom pre no to ovaj bude uniten i, imajui to na umu, Denil je prvi put
tokom svog postojanja shvatio da ne moe svu panju usredsrediti na to da ni najmanje ne povredi
neko ljudsko bie. Bio je primoran da ih donekle uzdrma.
U stvari, odgurivao ih je dok je krio put kroz gomilu, gromoglasno uzvikujui: "Napravite prolaz!
Napravite prolaz! Osoba sa blasterom mora biti ispitana!"
Za njim su krenuli i straari iz obezebeenja i oni konano pronaoe tu "osobu" na tlu i u dobroj
meri isprebijanu.
ak je i na jednoj Zemlji, koja se hvalila da na njoj nema nasilja, provala besa protiv oiglednog
ubice ostavila traga. Ubicu su epali, iutirali i izudarali. Samo ga je gustina gomile spasila da ne
bude rastrgnut. Mnogobrojni napadai, smetali su jedni drugima da budu efikasniji, te su uspeli vrlo
malo da urade.
Straari iz obezbeenja imali su muke dok nisu razdvojili gomilu. Na tlu se, pored robota koji je
leao potrbuke nalazio blaster. Denil na njega nije obratio panju.
Denil je kleknuo pored uhvaenog ubice. Zatim ga je upitao: "Moe li da govori?"
Bistre oi zagledae se u Denilove. "Mogu", odvrati ubica tihim, ali inae normalnim glasom.
"Potie li sa Aurore?"
Ubica ne odgovori.
Denil brzo nastavi: "Znam da potie. To je bilo nepotrebno pitanje. Gde ti se na ovoj planeti
nalazi baza?"
Ubica ne odgovori.
Denil ree: "Tvoja baza? Gde je? Mora odgovoriti. Nareujem ti da odgovori."
Ubica prozbori: "Ti mi ne moe nareivati. Ti si R. Denil Olivav. Na tebe mi je skrenuta panja i
ne moram da te posluam."
Denil podie pogled, dodirnu najblieg straara i obrati mu se: "Gospodine, da li biste upitali ovu
osobu gde mu se nalazi baza?"
Zbunjeni straar pokua da progovori, ali iz njegovih usta izie samo promuklo groktanje. On
postieno proguta knedlu, proisti grlo, a zatim zarea: "Gde ti je baza?"
"Zabranjeno mi je da na to pitanje odgovorim, gospodine", odvrati ubica.
"Mora", ree odluno Denil. "Postavlja ga funkcioner ove planete. Gospodine, da li biste mu
naredili da odgovori?"
Zau se glas straara: "Zatvorenie, nareujem ti da odgovori."
"Zabranjeno mi je da odgovorim na to pitanje, gospodine."
Straar posegnu rukom da grubo epa ubicu za rame, ali Denil brzo ree: "Mislim, gospodine, da
silom nita neemo postii."
Denil se osvrnu unaokolo. agor gomile se dosta stiao. U vazduhu se oseala napetost i izgledalo
je kao da milioni ljudi s nestrpljenjem oekuju da vide ta e Denil uiniti.
Denil ree nekolicini straara koji su se sada okupili oko njega i opruenog ubice: "Da li biste mi,
gospodo, obezbedili prolaz? Moram ovog zatvorenika odvesti do gospoe Gladije. Moda e ona
uspeti iz njega da izvue odgovore."
"ta je sa medicinskom negom koju treba pruiti zatvoreniku?" upita jedan od straara.
"Nee biti potrebna, gospodine", odvrati Denil. Nije objasnio zato.
81.
"Ovo da se dogodi", primeti suvo Andrev, dok su mu usne podrhtavale od uzbuenja. Nalazili su
se u sobi kojoj je pripadao i balkon i on baci pogled prema rupi u tavanici koja je ostala kao nemi
svedok nasilja koje se upravo odigralo.
Gladija progovori glasom koji je uspeno obuzdala da ne podrhtava. "Nita se nije dogodilo.
Nisam povreena. Samo ete morati da popravite ovu rupu u tavanici i da izvrite neke dodatne
opravke u sobi iznad ove. I to je sve."
Jo dok je govorila, mogla je da uje kako ljudi odozgo pomeraju stvari sa rupe i verovatno
procenjuju priinjenu tetu.
"To nije sve", ree Andrev. "To nam kvari planove u vezi sa vaim sutranjim pojavljivanjem i
glavnim obraanjem ovoj planeti."
"Upravo suprotno", primeti Gladija. "Planeta e samo sa jo veim nestrpljenjem oekivati da me
uje, znajui da sam gotovo postala rtva nekog ubice."
"Ali postoji mogunost da neko ponovo pokua."
Gladija neznatno slegnu ramenima. "To me samo uverava da sam na pravom putu. Generalni
sekretare Andrev, ne tako davno otkrila sam da za ivota moram neto obaviti. Nije mi palo na pamet
da bih zbog te svoje misije mogla dospeti u opasnost, ali poto se i to dogodilo, takoe mi pada na
pamet da ne bih bila u opasnosti i da me ne bi imali zbog ega ubiti da onima kod kue nisam zapala
za oko. Ako je opasnost merilo moje efikasnosti, onda sam spremna na rizik."
iskar ree: "Gospoo Gladija, stigao je Denil sa... pretpostavljam da je u pitanju osoba koja je
uperila razara u ovom pravcu."
Nije se samo Denil... nosei jednu oputenu i mirnu priliku... pojavio na vratima sobe, ve se tu
nalo i pet straara iz obezbeenja. inilo se da napolju jenjava i postaje udaljenija buka koju je
stvarala gomila. Poeli su da se razilaze, a preko zvunika se povremeno moglo uti obavetenje:
"Niko nije povreen. Vie ne preti nikakva opasnost. Vratite se kuama."
Andrev dade znak straarima da se udalje. "Je li to taj?" upita on otro.
Denil odvrati: "Nema sumnje, gospodine, da je to osoba sa blasterom. Oruje je pronaeno u
njegovoj blizini, postoje svedoci koji su videli ta je uinio, a i on sam priznaje da je pucao."
Andrev je zaprepaeno zurio u njega. "Tako je miran. Uopte ne izgleda kao ljudsko bie."
"On i nije ljudsko bie, gospodine. On je robot, humanoidni robot."
"Ali na Zemlji nema humanoidnih robota. Sem vas."
"Ovaj je robot, generalni sekretare", ree Denil, "kao i ja, auroranske izrade."
Gladija se namrti. "Ali to je nemogue. Nijednom robotu niko ne bi mogao da naredi da me
ubije."
D. . je izgledao ozlojeen, te ljutito procedi kroz zube, dok je krajnje posesivno jednu ruku drao
prebaneu preko Gladijinog ramena: "Auroranski robot, naroito programiran..."
"Gluposti D. .", ree Gladija. "Nipoto. Bez obzira na to da li potie sa Aurore ili ne, da li je
naroito programiran ili ne, nijedan robot nije u stanju da namerno povredi neko ljudsko bie za koje
zna da jeste ljudsko bie. Ako je ovaj robot odista ispalio hitac iz blastera u mom pravcu, onda mora
da me je namerno promaio."
"S kakvim ciljem?" upita Andrev. "Zato bi promaio, gospoo?"
"Zar ne shvatate?" uzvrati pitanjem Gladija. "Bilo ko da je robotu izdao ta nareenja, oseao je da
bi i sam pokuaj bio dovoljan da osujeti moje planove ovde na Zemlji, a to je i bio njihov cilj. Nisu
mogli da narede robotu da me ubije, ali mogli su mu narediti da me promai... i ako bi to bilo
dovoljno da razbije program, oni bi bili zadovoljni. Ali to nee nauditi programu. Ja to neu
dozvoliti."
D. . primeti: "Ne izigravaj junakinju, Gladija. Ne znam ta bi sledee mogli da pokuaju, ali
nita... nita... nije toliko vredno da tebe izgubim."
Gladijin pogled smeka. "Hvala ti, D. . Cenim tvoja oseanja, ali moramo rizikovati."
Andrev se pometeno povue za uvo. "ta da radimo? Zemljani nee ba blagonaklono primiti
saznanje da je jedan humanoidni robot upotrebio blaster u gomili ljudskih bia."
"Razume se da nee", sloi se D. . "Stoga im nemojmo rei."
"Izvestan broj ljudi sigurno ve zna... ili bar nagaa... da je re o robotu."
"Glasine neete spreiti, generalni sekretare, ali nema potrebe potvrivati ih sa slubenog mesta."
Andrev ree: "Ako je Aurora spremna da ode tako daleko i..."
"Nije re o Aurori", ree urno Gladija. "Ve o odreenim ljudima sa Aurore, izvesnim
ratobornim tipovima. I meu Naseljivaima znam da ima takvih ratobornih ekstremista, a verovatno
ih ima i na Zemlji. Nemojte dozvoliti da upadnete u zamku tih ekstremista, generalni sekretare.
Obraam se nepreglednoj veini razumnih ljudskih bia na obe strane i nita ne sme oslabiti tu
nameru."
Denil, koji je strpljivo ekao, konano je ugrabio dovoljno dugaku pauzu koja mu je omoguila
da ubaci svoj komenatar. "Gospoo Gladija... gospodo... vano je da od ovog robota saznamo gde mu
se na planeti nalazi baza. Moda ih ima jo."
"Zar ga niste upitali?" javi se Andrev.
"Jesam, generalni sekretare, ali ja sam robot. Od ovog robota se ne moe traiti da odgovori na
pitanja koja mu postavi drugi robot. Kao ni to da ispunjava moja nareenja."
"Dobro, onda u ga ja upitati", predloi Andrev.
"Moe se desiti da ni to ne urodi plodom, gospodine. Robotu su izdata stroga nareenja da ne
odgovori i vaa nareenja da to uini verovatno ne bi uspela da ih nadjaaju. Vama nije poznata
odgovarajua frazeologija i intonacija. Gospoa Gladija je Auroranka i ona zna kako se to moe
izvesti. Gospoo Gladija, da li biste ga ispitali gde mu se nalazi ovdanja baza?"
iskar primeti tihim glasom, tako da ga je samo Denil uo: "To moda nee biti izvodljivo.
Verovatno mu je nareeno da se nepovratno zaledi ako ispitiva postane suvie uporan."
Denilova glava se jednim otrim trzajem okrenu prema iskaru. On proaputa: "Moe li to da
sprei?"
"Nisam siguran", odgovori iskar. "Mozak mu je fiziki ve oteen time to je morao da puca u
ljudska bia."
Denil se ponovo obrati Gladiji: "Gospoo", poe on, "predlaem da budete obazrivi, a ne
brutalni."
Gladija sumnjiavo primeti: "Pa, ne znam." Ona se zagleda u robota-ubicu, duboko udahnu, a
zatim glasom koji je bio odluan, ali mek i nean, ree: "Robote, kako da te oslovljavam?"
Robot odvrati: "Odazivam se na R. Ernet drugi, gospoo."
"Ernete, ta misli da li sam ja Auroranka?"
"Govorite auroranski, ali ne ba kao prava Auroranka, gospoo."
"Roena sam na Solariji, ali sam Svemirka koja je dvadeset dekada proivela na Aurori i navikla
sam da me roboti posluuju. Od robota sam oekivala i primala usluge svakog dana svoga ivota jo
od detinjstva. Nikada se u njih nisam razoarala."
"Tu injenicu prihvatam, gospoo."
"Hoe li, Ernete, odgovoriti na moja pitanja i izvriti moja nareenja?"
"Hou, gospoo, ako ona nisu u suprotnosti sa konkurentskim nereenjem."
"Ako postavim pitanje gde ti je na ovoj planeti smetena baza... onaj njen deo koji ti smatra da
predstavlja nastambu tvog gospodara... da li e mi na to odgovoriti?"
"Ne bih mogao to da uinim, gospoo. Isto kao to ne bih mogao da odgovorim ni na jedno drugo
pitanje u vezi sa mojim gospodarem. Ni na jedno pitanje."
"Da li ti je jasno da u se, ako mi ne odgovori, gorko razoarati i da u zauvek izgubiti veru u
robotsku uslunost koju s pravom treba da oekujem?"
"Jasno mi je, gospoo.", odgovori robot jedva ujnim glasom.
Gladija pogleda Denila. "Da pokuam?"
Denil odvrati: "Nita nam drugo ne preostaje, gospoo Gladija. Ako i posle ovoga ostanemo bez
obavetenja, neemo biti u gorem poloaju nego to smo sada."
Gladijin glas je sada odzvanjao autoritetom: "Ernete, ne nanosi mi tetu svojim odbijanjem da
otkrije mesto gde ti se na ovoj planeti nalazi baza. Nareujem ti da mi kae."
Izgledalo je kao da se robot ukoio. Usta su mu se otvorila, ali iz njih nije iziao nikakav zvuk.
Ponovo su se otvorila ali bezglasno. Otvorie se i po trei put i on promuklo proaputa: "...milje...", a
zatim, dok su mu usta i dalje bila otvorena, iz oiju robota ubice nestade sjaja i one postae
bezizraajne i votane. Ruka koja mu je bila malo podignuta, pade nanie.
Denil ree: "Pozitronski mozak se zaledio."
iskar proaputa samo za Denila: "Nepovratno! Dao sam sve od sebe, ali nisam mogao due da
izdrim."
"Nita nismo saznali", primeti Andrev. "Ne znamo gde bi se mogli nalaziti ostali roboti."
D. . ree: "Pomenuo je neke 'milje'."
"Ne poznajem tu re", javi se Denil. "Ne lii ni na jednu re iz standardnog galaktikog jezika
kakav se koristi na Aurori. Da li ona neto znai na Zemlji?"
Andrev primeti, prilino bezizraajno: "Moda je pokuao da kae 'mrlju' ili 'Smilju'. Nekada sam
znao enu ije ime je bilo Smilja."
Denil ozbiljno ree: "Ne vidim kako bi ijedna od tih rei mogla da predstavlja odgovor... ili bar
jedan njegov deo... na postavljeno pitanje. Niti sam uo da je izgovorio tu re ikako drugaije do
onako kao to sam ve rekao."
Jedan posrtariji Zemljanin, koji je do sada utao, ree pomalo nesigurno: "ini mi se, robote, da
bi re 'milja' mogla oznaavati drevnu meru za razdaljinu."
"Koliku razdaljinu, gospodine?" upita Denil.
"Ne znam", odvrati Zemljanin. "Duu od jednog kilometra, ini mi se."
"Vie nije u upotrebi, gospodine?"
"Jo od pre hipersvemirske ere."
D. . provue prste kroz bradu i zamiljeno ree: "Jo se koristi. Bar na Bejlisvetu u jednoj staroj
poslovici koja glasi: 'Promaaj vredi koliko i milja'. to znai da je svejedeno da li si nesreu
izbegao za dlaku ili u irem luku. Uvek sam mislio da 'milja' znai u 'irokom luku'. Ako stvarno
oznaava meru za udaljenost, onda sada bolje razumem tu poslovicu."
Gladija ree: "Ako je tako, onda je ubica moda pokuao da kae upravo to. Moda je eleo da
naznai koliko je zadovoljan to e njegov promaaj... njegov namerni promaaj... postii ono to mu
je nareeno da postigne ili, moda, da njegov promaaj, koji nije naneo nikakavu tetu, ima istu
vrednost kao da uopte nije ni pucao."
"Gospoo Gladija", poe Denil, "teko da bi jedan robot auroranske izrade koristio fraze koje su
u upotrebi na Bejlisvetu, a koje sigurno nikada nisu bile poznate na Aurori. A takoe je izvesno da u
svom oteenom stanju ne bi filosofirao. Bilo mu je postavljeno pitanje i jedino to se od njega
moglo oekivati jeste da pokua da na njega odgovori."
"Ah", poe Andrev, "moda jeste pokuavao da odgvori. Na primer, pokuao je da nam saopti da
se baza nalazi na izvesnoj udaljenosti odavde. Toliko i toliko milja."
"U tom sluaju", ree D. , "zato bi upotrebio jednu drevnu meru za udaljenost? Nijedan
Auroranin ne bi upotrebio nita drugo do uobiajenu meru za razdaljinu da to oznai, ba kao ni neki
robot auroranske proizvodnje. U stvari", nastavi on pomalo nestrpljivo, "robot je brzo tonuo u
potpunu neaktivnost, te je moda ispustio samo neki nasumian zvuk. Beskorisno je tragati za
znaenjem tamo gde ga nema. eleo bih da se gospoi Gladiji obezbedi potreban odmor, ili bar da se
skloni iz ove sobe pre no to padne preostali deo tavanice."
Oni urno izaoe, a Denil, koji se na trenutak zadrao, mekim glasom ree iskaru: "Opet nismo
uspeli!"
82.
Grad nikada nije tonuo u potpunu tiinu, ali postojala su razdoblja kada su svetla bila priguenija,
buka stalno ukljuenih ekspresputeva ublaena, a beskonano kloparanje mainerije i oveanstva bi
neto jenjavalo. U nekoliko miliona stanova ljudi su spavali.
Gladija je otila u krevet u apartmanu koji joj je bio dodeljen, a koji joj se inio neudoban usled
nedostatka onih pogodnosti zbog kojih je mislila da e nou morati da izlazi u hodnik.
Da li je i na povrini bila no, pitala se neto pre no to je zaspala, ili je ovo vreme tek onako bilo
uzeto za "razdoblje spavanja" u ovoj elinoj peini i nije odgovoralo navici koja se razvijala tokom
stotina miliona godina koje su ljudska bia i njihovi preci proiveli na povrini.
A potom je zaspala.
Denil i iskar nisu spavali. Denil je u apartmanu pronaao kompjuterski terminal i proveo je pola
sata zamiljeno odgonetajui nepoznate kombinacije dirki nasuminim pritiskanjem. Nisu mu na
raspolaganju stajala nikakva uputstva (kome su potrebna uputstva za ono to svako dete naui jo u
osnovnoj koli?) ali, sreom, komande, iako nisu bile istovetne onima na Aurori, nisu bile ni potpuno
razliite. Konano je bio u stanju da dobije obavetajno odeljenje gradske biblioteke i da zaviri u
enciklopediju. asovi su prolazili.
U razdoblju kada je ljudski san bio najvri, iskar ree: "Prijatelju Denile."
Denil podie pogled. "Izvoli, prijatelju iskare."
"Moram te zamoliti da mi objasni tvoje ponaanje na balkonu."
"Prijatelju iskare, pogledao si prema gomili, pratio sam tvoj pogled, ugledao oruje usmereno
prema nama i smesta sam reagovao."
iskar nastavi: "I jesi, prijatelju Denile, i na osnovu izvesnih pretpostavki mogu razumeti zato si
se bacio da mene zatiti. Ponimo sa injenicom da je nesueni ubica bio robot. U tom sluaju, bez
obzira na to kako bio programiran, on ne bi bio u stanju da uperi svoje oruje u bilo koje ljudsko bie
s namerom da ga pogodi. Niti je bilo verovatno da je ciljao u tebe, jer ti dovoljno lii na ljudsko
bie, tako da se aktivira prvi zakon. ak i da je tom robotu reeno da e se na balkonu nalaziti jedan
humanoidni robot, on nije mogao biti siguran da si to ti. Stoga, ako je robot nameravao da uniti
nekoga na balkonu, onda sam to mogao biti samo ja... oigledno robot... i ti si smesta reagovao kako
bi me zatitio.
Ili da krenemo od injenice da je ubica bio Auroranin... svejedno da li ljudsko bie ili robot.
Najverovatnije je dr Amadiro taj koji je naredio da se izvri jedan ovakav napad, jer on je
ekstremista u svom antizemaljskom stavu i mi verujemo da radi na unitenju Zemlje. S pouzdanou
moemo tvrditi da je dr Amadiro saznao za moje naroite sposobnosti od gospoe Vasilije i moglo bi
se dokazati da bi on moje unitenje smatrao za vanije od svega ostalog, jer bi se, to je i prirodno,
mene plaio vie od bilo koga drugog... bilo da je u pitanju robot ili ljudsko bie. Ako bismo na ovaj
nain rezonovali, bilo bi logino to si reagovao onako kako si reagovao da bi me zatitio. Da me
nisi oborio, ubeen sam da bi me taj hitac unitio.
Ali, prijatelju Denile, malo je verovatno da si ti znao da je ubica robot ili da je Auroranin. I ja
sam sam uhvatio neku udnu anomaliju u vidu ustrojstva robotskog mozga nasuprot nepreglednoj mrlji
ljudskih oseanja tek kada si me udario... i tek mi se posle toga ukazala prilika da te o tome
obavestim. Bez moje sposobnosti, jedino si mogao biti svestan uperenog oruja i bilo bi prirodno da
si pretpostavio da ga je uperilo ljudsko bie i to neki Zemljanin. Znai, logina meta bila bi gospoa
Gladija, to su pretpostavili i svi oni koji su se nalazili na balkonu. Zato si onda zanemario gospou
Gladiju i, umesto nje, zatitio mene?"
Denil odvrati: "Prijartelju iskare, razmotri nain na koji sam ja razmiljao. Generalni sekretar je
rekao da se na Zemlju spustio auroranski modul sa dve osobe. Smesta sam pretpostavio da su na
Zemlju doli dr Amadiro i dr Mandamus. Za to je postojao samo jedan razlog. Plan koji imaju u vidu,
ili priroda tog plana, je... ili samo to nije... dostigla taku sazrevanja. Poto si sada i ti stigao na
Zemlju, prijatelju iskare, oni su pourili ovamo kako bi se pobrinuli da se sve okona pre no to se
tebi ukae prilika da ih zaustavi pomou svojih moi da podeava umove. U elji da se dvostruko
obezbede, reili su da te, ako to bude mogue, unite. Stoga, kada sam ugledao upereno oruje, smesta
sam krenuo da te sklonim sa linije paljbe."
iskar primeti: "Prvi zakon je trebalo da te nagna da ukloni gospou Gladiju sa linije paljbe. To
nije trebalo da izmeni nikakva misao, nikakvo rezonovanje."
"Nisi u pravu, prijatelju iskare. Ti si vaniji od gospoe Gladije. U stvari, u ovom trenutku ti si
vaniji od bilo kog ljudskog bia. Ako je uopte iko u stanju da zaustavi unitenje Zemlje, onda si to
ti. Poto sam svestan tvoje potencijalne mogunosti da oveanstvu uini ogromnu uslugu, nulti
zakon zahteva od mene da pre svih drugih tebe zatitim. Ako se naem u mogunosti da biram."
"I ne osea se neprijatno to nisi postupio u skladu sa prvim zakonom."
"Ne, poto sam delovao u skladu sa vanijim nultim zakonom."
"Ali nulti zakon nije unet u tebe."
"Prihvatio sam ga kao prirodnu posledicu prvog zakona, jer, kako se moe najbolje zatititi od
povrede jedno ljudsko bie, ako ne sveoptom zatitom i odravanjem ljudskog drutva?"
iskar je trenutak razmiljao. "Shvatam ta eli da kae, ali ta da se pokazalo... dok si spaavao
mene, te stoga i oveanstvo... da metu nisam predstavljao ja i da je gospoa Gladija ubijena? Kako
bi se onda oseao, prijatelju Denile?"
Denil tiho ree: "Ne znam, prijatelju iskare. Pa ipak, da sam skoio da spasem gospou Gladiju,
te da se pokazalo da je ona i bez mog uplitanja bila bezbedna, a da sam dozvolio da ti bude uniten,
a sa tobom, prema mom miljenju, budunost oveanstva, kako bih mogao da preivim taj udarac?"
Njih dvojica ostae da zure jedan u drugoga... obojica izvesno vreme zadubljena u misli.
Konano, iskar ree: "Moda je i tako, prijatelju Denile, ali slae li se da je u ovakvim
sluajevima teko odluiti?"
"Slaem se, prijatelju iskare."
"Dovoljno veliku tekou predstavlja ve i to da se na brzinu mora izabrati izmeu dva pojedinca,
da se mora doneti odluka o tome koji pojedinac moe pretpreti... ili naneti... veu tetu. Izabrati
izmeu pojedinca i oveanstva, kada nisi siguran sa kojim vidom oveanstva ima posla, toliko je
teko da sumnji podlee ak i sama vrednost zakona robotike. im se uvede apstraktno oveanstvo,
zakoni robotike poinju da se sjedinjuju sa zakonima ljudskosti... koji moda ni ne postoje."
Denil primeti: "Ne razumem te, prijatelju iskare."
"Nisam iznenaen. Nisam siguran ni da li sam sebe razumem. Ali razmotri ovo... Kada mislimo na
oveanstvo koje moramo da spasemo, mi mislimo na Zemljane i Naseljivae. Oni su brojniji od
Svemiraca, odluniji, otvoreniji. Pokazuju veu incijativu, jer su manje zavisni od robota. Poseduju
vei potencijal za bioloku i drutvenu evoluciju jer su kratkoveniji, mada dovoljno dugoveni da
pojedinano doprinose velikim stvarima."
"Tako je", sloi se Denil, "jezgrovito si to izneo."
"Pa ipak, Zemljani i Naseljivai izgleda da poseduju mistino, pa ak i iracionalno poverenje u
svetost i nepovredivost Zemlje. Zar ta mistinost ne bi mogla da za njihov razvoj bude isto onako
pogubna kao to je to mistinost robota i dugog ivota koji sputavaju Svemirce?"
"O tome nisam razmiljao", ree Denil. "Ne znam."
iskar nastavi: "Da si svestan umova kao ja, morao bi o tome da razmilja. Kako neko pravi
izbor?" nastavi on jo ee. "Razmiljaj o oveanstvu podeljenom na dve vrste: na Svemirce, sa
jednom oigledno pogubnom mistikom, i na Zemljane sa Naseljivaima, sa drugom moguom
fatalnom mistikom. Moda e u budunosti postojati i druge vrste, sa jo manje privlanim odlikama
vlasnitva.
Nije dovoljno izabrati, prijatelju Denile. Moramo biti sposobni da oblikujemo. Moramo
oblikovati poeljne vrste, a onda ih tititi, pre nego se naemo primorani da biramo izmeu dve ili
vie nepoeljnosti. Ali kako da dostignemo eljeno ako nemamo psihoistoriju, naviku o kojoj sanjam
i do koje nisam u stanju da doprem?"
Denil ree: "Nisam uviao koliko je teko posedovati sposobnost da se oseaju umovi i da se na
njih utie, prijatelju iskare. Da li je mogue da si previe toga nauio i da vie nisi u stanju da
dozvoli trima zakonima robotike da glatko delaju u tebi?"
"Ta mogunost je oduvek postojala, prijatelju Denile, ali tek je u svetlosti nedavnih dogaaja
postala aktuelna. Poznato mi je ustrostvo kola koje u meni proizvodi tu mogunost da oseam umove i
utiem na njih. Dekadama sam paljivo sebe prouavao s ciljem da se obavestim i kako bih bio u
mogunosti da to prenesem na tebe, te da i ti bude u stanju da se sam programira i postane kao ja...
ali sam oklevao da to i uinim. To ne bi bilo fer prema tebi. Dovoljno je to ja nosim taj teret."
Denil ree: "Pa ipak, prijatelju iskare, ako ikada, bude smatrao da je to potrebno zbog dobrobiti
oveanstva, ja sam spreman da prihvatim taj teret. Stvarno, prema nultom zakonu bio bih obavezan
da to uinim."
iskar ree: "Ali ovaj razgovor je beskoristan. Oigledno je da kriza samo to se nije nadvila nad
nama... a kako mi jo nismo uspeli da odgonetnemo prirodu te krize..."
Denil mu upade u re. "Bar to se toga tie nisi u pravu, prijatelju iskare. Sada znam prirodu
krize."
83.
Niko od iskara nije oekivao da pokae iznenaenje. Njegovo lice, razume se, nije bilo u stanju
da menja izraz. Mogao je da menja glas, tako da mu je govor zvuao ljudski i nije bio ni jednolian ni
neprijatan. Meutim, njegov glas se nikada nije prepoznatljivo menjao u zavisnosti od oseanja.
Stoga, kada je kazao: "Misli li to ozbiljno?" to je zazvualo kao da izraava sumnju u istinitost
Denilove primedbe u vezi sa sutranjim vremenom. Ipak, prema nainu na koji je okrenuo glavu
prema Denilu i na koji je podigao jednu ruku, videlo se da je bez sumnje bio iznenaen.
Denil odgovori: "Mislim, prijatelju iskare."
"Kako si doao do tog obavetenja?"
"Delimino i na osnovu onoga to mi je ispriala podsekretarica, gospoa Kvintana, za vreme
veere."
"Ali zar nisi rekao da od nje nisi saznao nita to bi nam bilo od pomoi. Da ti se ini kako si
postavljao pogrena pitanja?"
"Tako mi se inilo u tom trenutku. Meutim, daljim razmiljanjem otkrio sam da iz onog to mi je
rekla mogu izvui korisne zakljuke. Nekoliko proteklih asova pretraivao sam preko kompjuterskog
terminala Zemljinu centralnu enciklopediju..."
"I naao potvrdu za svoje zakljuke?"
"Ne ba to, ali nisam ni pronaao nita to bi ih opovrglo, to je moda naredna dobra vest."
"Ali da li je negativan dokaz dovoljan dokaz?"
"Nije. Zato i nisam siguran. Ali dopusti da ti iznesem svoja razmiljanja, a ti mi reci ako u njima
otkrije kakvu greku."
"Molim te, nastavi, prijatelju Denile."
"Na Zemlji se, prijatelju iskare, za fuziju znalo jo pre hipersvemirskog putovanja, te se,
sledstveno tome, moe zakljuiti da su se ljudska bia u to vreme mogla nalaziti samo na jednoj
planeti, Zemlji. To svi znaju. Od trenutka kada je zamisao o kontrolisanoj fuzijskoj energiji prvi put
bila zaeta i postavljena na vrste naune osnove, bilo je potrebno da proe mnogo vremena do njene
praktine primene. Glavna potekoa u pretvaranju zamisli u praksu sastojala se u tome to je bilo
potrebno dostii dovoljno visoku temperaturu u dovoljno gustom gasu tokom dovoljno dugog
razdoblja da bi se zaela fuzija.
Pa ipak, nekoliko dekada pre no to je dobijena kontrolisana fuzijska energija postojale su fuzijske
bombe... te bombe predstavljale su nekontrolisanu fuzijsku reakciju. Ali kontrolisana ili ne, fuzija
nije bila mogua bez krajnje visoke temperature, merene milionima stepeni. Ako ljudska bia nisu
bila u stanju da stvore potrebnu temperaturu za kontrolisanu fuzijsku energiju, kako su onda to
postizala u nekontrolisanoj fuzijskoj eksploziji?
Gospoa Kvintana mi je rekla da je pre fuzije na Zemlji postojala jedna druga vrsta nuklearne
reakcije... nuklearna fisija. Energija se dobijala putem deljenja... ili fisije... velikih jezgara, kao to
su jezgra urana i torijuma. Pomislio sam da bi to mogao biti jedan od naina da se postigne visoka
temperatura.
Enciklopedija koju sam noas konsultovao sadri veoma malo podataka o bilo kakvim nuklearnim
bombama i, razume se, nikakve pojedinosti. To je tabu tema, pretpostavljam, i mora da je tako na
svim planetama, jer ni na Aurori nisam nigde naiao na tu vrstu pojedinosti, iako takve bombe jo
postoje. To je deo istorije koga se ljudska bia stide, ili ga se boje, ili oboje, i ja mislim da je to
razumno s njihove strane. Meutim, u svemu onome to sam proitao o fuzijskim bombama nisam
naao nita o tome kako se one stavaljaju u pogon, a to bi iskljuilo fisijsku bombu kao mehanizam
za paljenje. Tako sam na osnovu ovog negativnog dokaza pretpostavio da fisijska bomba predstavlja
mehanizam za paljenje.
Ali kako se onda palila fisijska bomba? Fisijske bombe su postojale pre fuzisjkih i ako je za
paljenje fisijskih bombi bila isto potrebna ultravisoka temperatura, kao i za fuzijske bombe, ne znam
ime su to postizali, jer pre fisijskih bombi nije postojalo nita to bi obezbeivalo dovoljno visoku
temperaturu. Na osnovu ovoga zakljuujem... iako se u enciklopediji ne nalaze podaci o tome... da se
fisijske bombe mogu zapaliti na relativno niskim temperaturama, moda ak na sobnoj temperaturi.
Postojale su izvesne tekoe, jer je bilo potrebno nekoliko godina neprekidnog rada po otkrivanju
fisije pre no to je napravljena bomba. Meutim, bez obzira na to o kakvim tekoama je bila re, one
nisu obuhvatale stvaranje ultravisokih temperatura. ta misli o svemu ovome, prijatelju iskare?"
Sve vreme dok je Denil obrazlagao svoje miljenje, iskarove oi su mirno poivale na njemu;
sada ree: "Mislim da struktura koju si izgradio ima vrednosti... ali ak i da poiva na vrstim
osnovama, sigurno nema nikakve veze sa moguom predstojeom krizom koju se trudimo da
razaberemo."
Denil ree: "Molim te da jo malo bude strpljiv, prijatelju iskare, i ja u nastaviti. Ispada da su
fuzija i fisija posledice slabih meusobnih dejstava, jednog od etiri meusobna dejstva koja
upravljaju svim dogaanjima u Vaseljeni. Sledstveno tome, isti nuklearni pojaiva koji e izazvati
eksploziju u jednom fuzionom reaktoru takoe e izazvati eksploziju i u jednom fisionom reaktoru.
Postoji, meutim, razlika. Fuzija se odvija jedino na ultravisokim temperaturama. Pojaiva
izaziva eksploziju ultratoplog dela goriva koje aktivno uestvuje u fuziji, kao i jednog dela okolnog
goriva koje je zagrejano od fuzije tokom poetne eksplozije... pre no to materijal biva eksplozijom
izbaen napolje, a toplota se rapline tako da preostale koliine prisutnog goriva ne bivaju zapaljene.
Drugim reima, izvestan deo fuzionog goriva eksplodira, ali njegov veliki deo... moda ak i pretean
deo... ne eksplodira. Razume se, eksplozija je i ovako dovoljno snana da uniti fuzioni reaktor, kao i
sve u njegovoj neposrednoj blizini, kao to je, na primer, brod na kome se taj reaktor nalazi.
S druge, pak, strane, fisioni reaktor je u stanju da deluje i na niskim temperaturama, koje moda
nisu mnogo vie od take kljuanja vode, a moda ve i na sobnoj temperaturi. Zadatak nuklearnog
pojaivaa, znai, bio bi da obezbedi uee celokupnog fisionog goriva. I stvarno, ak i ako fisioni
reaktor nije aktiviran, pojaiva e u njemu izazvati eksploziju. Mada pretpostavljam da fisiono
gorivo oslobaa manje energije od fuzionog, fisioni reaktor ipak e izazvati veu eksploziju jer u
njemu dolazi do eksplozije vie goriva nego to je to sluaj u fuzionom reaktoru."
iskar lagano klimnu i primeti: "Moe biti da je sve to tano, prijatelju Denile, ali ima li na
Zemlji elektrinih centrala na fisioni pogon?"
"Ne, nema... nijedne. Tako mi je bar rekla podsekretarica Kvintana, a ini se da se i enciklopedija
slae. Dodue, na Zemlji ima ureaja koji se snabdevaju energijom putem malih fuzionih reaktora, ali
nema nieg... ba nieg... to se snabdeva energijom dobijenom iz fisionih reaktora, velikih ili malih"
"Onda, prijatelju Denile, nema posla za nuklearni pojaiva. Propade ti sve tvoje mudrovanje, ak
i da je bilo besprekorno."
Denil ozbiljno primeti: "Ne sasvim, prijatelju iskare. Preostaje nam trei tip nuklearne reakcije
koji treba razmotriti."
iskar ree: "ta bi to moglo biti? Ne mogu da se setim treeg tipa."
"Nije ni lako dosetiti se, prijatelju iskare, jer na svetovima Svemiraca i Naseljivaa nema
mnogo urana i torijuma u planetnoj kori, te je stoga i vrlo malo oigledne radioaktivnosti. Sledstveno
tome, stvar nije od velike vanosti, te je svi zanemaruju sem nekolicine teorijskih fiziara. Meutim,
na Zemlji su uran i torijum dosta rasprostranjeni, na ta mi je i gospoa Kvintana skrenula panju, te
tako radioaktivnost, sa svojom ultrasporom proizvodnjom toplote i energetskog zraenja, mora da
predstavlja dosta istaknut deo okoline. To je trei tip nuklearne reakcije koji treba razmotriti."
"Na koji nain, prijatelju Denile?"
"Prirodna radioaktivnost je takoe jedan od izraza slabog meudejstva. Jedan nuklearni
pojaiva, koji je u stanju da izazove eksploziju nekog fuzionog ili fisionog reaktora, takoe moe da
ubrza prirodnu radioaktivnost, bar pretpostavljam, do take na kojoj e doi do eksplozije dela
kore... ako je u njoj prisutno dovoljno urana ili torijuma."
iskar je izvesno vreme proveo zurei u Denila, nepokretan i nem. Zatim je gotovo neujno
izustio: "Ti, znai, nagovetava da je plan dr Amadira da izazove eksploziju Zemljine kore, uniti
planetu kao boravite ivota i na taj nain osigura Svemircima prevlast u Galaksiji."
Denil klimnu. "Ili ako nema dovoljno torijuma i urana za masovnu eksploziju, porast
radioaktivnosti mogao bi stvoriti dodatnu toplotu koja bi pak izmenila klimu, kao i dodatna zraenja
koja bi izazivala rak i uticala na raanje defektne dece, a to bi posluilo istoj svrsi... mada neto
sporije."
iskar ree: "To je zastraujue. Misli li da se to stvarno moe izvesti?"
"Moda. ini mi se da su ve nekoliko godina... koliko tano ne znam... humanoidni roboti sa
Aurore, kao to je i nesueni ubica... proveli na Zemlji. Dovoljno su usavreni za sloena
programiranja i sposobni su da, kada je to potrebno, uu u gradove po opremu. Treba pretpostaviti da
su oni postavljali nuklearne pojaivae tamo gde je tlo bogato uranom ili torijumom. Moda je tokom
ovih godina postavljeno mnogo pojaivaa. Dr Amadiro i dr Mandamus su sada doli ovamo da
nadgledaju izvoenje konanih pojedinosti i da aktiviraju pojaivae. Verovatno sreuju stvari tako
da im ostane dovoljno vremena da pobegnu pre no to planeta bude unitena."
"U tom sluaju", ree iskar, "treba smesta izvestiti generalnog sekretara da odmah mobilie
Zemljine snage obezbeenja, kako bi bez odlaganja pronali dr Amadira i dr Mandamusa i
onemoguili ih da svoj projekat privedu kraju."
Denil primeti: "Mislim da je to nemogue uiniti. Generalni sekretar nam verovatno nee
poverovati, zahvaljujui iroko rasprostranjenom mistinom uverenju da je ova planeta neranjiva. Ti
si pomenuo da bi to moglo da ide na tetu oveanstva i meni se ini da bi u ovom sluaju upravo
tako i bilo. Ako se uputi izazov njegovom uverenju u jedinstveni poloaj Zemlje, on nee dozvoliti da
to njegovo ubeenje, bez obzira na to u kojoj meri ono bilo iracionalno, bude uzdrmano, te e
potraiti utoite u odbijanju da nam poveruje.
Zatim, takoe, ak i da nam poveruje, bilo kakve pripreme za protivmere morale bi da prou kroz
upravnu birokratiju i bez obzira na to kako bi taj proces bio ubrzan, on bi suvie dugo potrajao da bi
posluio svrsi.
I ne samo to. ak i da smo u stanju da zamislimo da sve Zemljine snage budu smesta mobilisane,
mislim da Zemljani nisu u stanju da otkriju prisustvo dva ljudska bia u neizmernoj divljini. Zemljani
ve nebrojeno dekada ive u gradovima i gotovo nikada ne izlaze izvan gradskih granica. Toga se
dobro seam iz svoje prve posete Zemlji sa Elijom Bejlijem. ak i kada bi Zemljani uspeli da sebe
primoraju da tumaraju otvorenim prostranstvima, malo je verovatno da bi dovoljno brzo nabasali na
dva ljudska bia i tako spasli situaciju, sem u sluaju najneverovatnije igre sluaja... a na to se ne
moemo osloniti."
iskar predloi: "Naseljivai bi lako mogli da obrazuju grupu za pretraivanje. Oni se ne boje
otvorenih ili udnih prostora."
"Ali i oni bi bili isto onako snano ubeeni u neranjivost ove planete kao i Zemljani, isto tako
ubeeni da nam ne treba verovati i isto tako nespremni da pronau dovoljno brzo dva ljudska bia i
time spase situaciju... ak i kada bi nam poverovali."
"ta je sa zemaljskim robotima?" upita iskar. "Oni se muvaju po prostorima izmeu gradova.
Neki mora da su ve postali svesni ljudskih bia u svojoj sredini. Trebalo bi ih ispitati."
Denil odgovori: "Ta ljudska bia u njihovoj sredini su vrsni robotiari. Sigurno su se pobrinuli da
nijedan robot u njihovoj blizini ne postane svestan njihovog prisustva. Iz istog razloga ne treba da se
plae ni robota koji bi mogli biti meu tragaima. Bilo bi im nareeno da se udalje i zaborave. to je
jo gore, roboti sa Zemlje su prilino jednostavni, projektovani da obavljaju uglavnom naroite
poslove oko gajenja useva, napasanja stoke i rada u rudnicima. Oni se ne mogu lako prilagoditi
jednom takvom optem cilju kao to je voenje svrsishodne potrage."
iskar ree: "Odbacio si sve to se eventualno moglo uiniti, prijatelju Denile? Da li je ita
preostalo?"
Denil odogovori: "Ta dva ljudska bia moramo pronai sami i moramo ih zaustaviti... i to
smesta."
"Zna li gde se oni nalaze, prijatelju Denile?"
"Ne znam, prijatelju iskare."
"Ako je malo verovatno da bi organizovana grupa tragaa, sastavljena od mnogo, mnogo
Zemljana, Naseljivaa, robota, ili moda od svih njih, mogla uspeti da ih na vreme pronae sem u
sluaju krajnje fantastine igre sluaja, kako bismo onda nas dvojica mogli to da uradimo?"
"Ne znam, prijatelju iskare, ali moramo."
iskar dodade, izabravi rei i podesivi glas da zvui prilino grubo: "Nije dovoljno morati,
prijatelju Denile. Preao si dug put. Dokuio si postojanje krize i malo pomalo razabrao si njenu
prirodu. Ali nita od toga nam nije od koristi. Evo nas ovde i bespomoniji ne moemo biti."
Denil ree: "Preostaje nam jo jedna ansa... nategnuta i gotovo zanemarljiva... ali moramo da
probamo. Amadiro je, zbog toga to te se plai, poslao robota-ubicu da te uniti i moe se pokazati da
je to bila njegova greka."
"A ta ako i ta gotovo beskorisna ansa propadne, prijatelju Denile?"
Denil mirno pogleda iskara. "Biemo bespomoni, Zemlja e biti unitena, a ljudska istorija e
doiveti svoj konani kraj."
NULTI ZAKON
84.
Kelden Amadiro nije bio srean. Gravitacija na povrini Zemlje bila je malo previsoka za njegov
ukus, atmosfera malo pregusta, spoljanji zvuci i mirisi bitno i uznemirujue razliiti od onih na
Aurori, a nigde kue koja bi bar izgledala civilizovano.
Roboti su podigli neku vrstu zaklona. U njima su bile smetene obilne zalihe hrane kao i
odgovarjue nune pogodnosti koje su u svakom drugom pogledu, sem u pogledu funkcionalnosti, bile
uvredljivo neodgovarajue.
A najgore od svega, iako je jutro bilo dosta prijatno, a dan jasan, Zemljino suvie sjajno Sunce je
ponovo izlazilo. Uskoro e temperatura biti suvie visoka, vazduh suvie vlaan, a pojavie se i
dosadni insekti. U poetku Amadiru nije bilo jasno zato mu se po rukama javalju mali otoci koji su
ga boleli, dok mu Mandamus nije objasnio razlog.
Dok se eao, sve vreme je mrmljao: "Uasno! Moda prenose infekcije."
"Verujem", ree Mandamus, oigledno nezaineresovan, "da to ponekad i ine. Meutim, malo je
verovatno. Imam razne losione koji mogu da vam olakaju neugodni svrab, a moemo zapaliti i
izvesne supstance koje teraju insekte, mada bi njihov misris mogao i mene da otera."
"Zapalite ih", naredi mu Amadiro.
Ali Mandamus nastavi, ni ne promenivi ton: "Meutim, ne elim da proizvedem ita, bez obzira
koliko to izgledalo beznaajno... miris, malo dima... to bi povealo mogunost da nas otkriju."
Amadiro ga je sumnjiavo odmeravao. "Stalno ste ponavaljali da ovu oblast nikada ne poseuju ni
Zemljani ni njihovi roboti za poljske radove."
"Tano, ali to nije matematika teorema. To je socioloko zapaanje, a kod tih zapaanja izuzeci
su uvek mogui."
Amadiro se namrgodi. "Najbri put do sigurnosti vodi preko zavrenog projekta. Rekli ste da ete
sutra biti spremni."
"To je takoe socioloko zapaanje, dr Amadiro. Trebalo bi da budem gotov danas. Voleo bih da
budem. Ali matematiki ne mogu da to jemim."
"A kada ete moi da jemite?"
Mandamus rairi ruke kao da kae: "Ko zna?". "Dr. Amadiro, imam utisak da sam to ve objasnio,
ali voljan sam da to ponovo uinim. Sedam godina mi je bilo potrebno da stignem dovde. Raunao
sam sa nekoliko dodatnih meseci ispunjenih linim zapaanjima u etrnaest razliitih relejnih stanica
na Zemljinoj povrini. Sada je to otpalo, jer moramo zavriti pre no to nas pronau i pre no to
robot iskar bude u stanju da nas, moda, zaustavi. To znai da u proveru morati da izvrim
stupajui u vezu sa naim vlastitim humanoidnim robotima pri relejima. Njima ne mogu da verujem u
onoj meri u kojoj verujem sebi. Njihove izvetaje moram po nekoliko puta proveriti i moda u do
jednog ili dva mesta morati i lino da odem kako bih se uverio da je sve u redu. Za to e biti potrebni
dani... moda i jedna do dve nedelje."
"Nedelja ili dve. Nemogue! ta mislite, Mandamuse, koliko u jo dugo biti u stanju da podnosim
ovu planetu?"
"Gospodine, jednom prilikom sam na ovoj planeti ostao skoro godinu dana... a drugom prilikom,
preko etiri meseca."
"I dopalo vam se?"
"Nije, gospodine, ali posao je trebalo obaviti i ja sam to uinio... ne tedei se." Mandamus je
hladno zurio u Amadira.
Amadiro pocrvene i neto blae ree: "Pa, dobro, dokle smo stigli?"
"Jo odmeravam izvetaje koji pristiu. I sami znate da ne radimo prema glatko projektovanom
sistemu iz laboratorije. Imamo posla sa neobino heterogenom planetnom korom. Sreom,
radioaktivne materije su dosta rasprostranjene, ali na izvesnim mestima ima ih u opasno malim
koliinama, tako da smo na tim mestima morali postaviti releje i ostaviti robote koji e se brinuti o
njima. Ako ti releji nisu u svakom pogledu postavljeni onako kako treba i ako nisu pravilno poreani,
nuklearno pojaavanje e se prekinuti, a mi emo proerdati sve te godine bolnih napora. Ili pak,
moe doi do poputanja lokalne pojaanosti koja e imati snagu eksplozije, ali e zato ostali deo
kore ostati netaknut. U oba sluaja, nee doi do potpunog unitenja.
A mi, dr Amadiro, elimo da radioaktivne materije, te stoga i velike oblasti Zemljine kore
postaju... lagano... postojano... nepovratno", naglaavao je rei pravei pauze izmeu njih, "...sve
jae i jae radioaktivne, tako da ivot na Zemlji bude iz dana u dan nepodnoljiviji. Slomie se
drutvena struktura planete, te e Zemlja, kao stvarna postojbina oveanstva, prestati da postoji.
Pretpostavljam, dr Amadiro, da je to ono to elite. To je ono to sam vam bio izloio pre toliko
godina i vi ste u to vreme rekli da je to ono to elite."
"Jo to elim, Mandamuse. Ne budite budala."
"Onda se pomirite sa neudobnou, gospodine... ili napustite planetu, a ja u nastaviti posao dok
ga ne zavrim, bez obzira na to koliko vremena bude potrebno."
"Ne, ne", promrlja Amadiro. "Moram biti ovde kada doe do toga... ali ta mogu kada sam
nestrpljiv. ta ste odluli, koliko vremena dajete tom procesu da dostigne vrhunac? Hou da kaem,
kada jednom krene prvobitni talas pojaavanja, koliko vremena e biti potrebno pre no to Zemlja
postane nenastanjiva?"
"To zavisi od stepena pojaavanja koji upotrebim u poetku. Sada jo ne znam koliki stepen e
biti potreban, jer to zavisi od sveukupne efikasnosti releja, te sam stoga pripremio promenljivu
kontrolu. elim da stvar sredim tako da to razdoblje iznosi izmeu deset i dvadeset dekada."
"ta bi se dogodilio kada bi ono bilo manje?"
"to to razdoblje bude manje, to e delovi kore bre postajati radioaktivni, planeta e se bre
zagrevati i bre e postajati opasna. A to znai da e samo mali broj stanovnika biti preseljen na
vreme."
"Da li je to uopte vano?" promrlja Amadiro.
Mandamus se namrti. "to se Zemlja bude bre izroavala, to se uveavaju izgledi da Zemljani i
Naseljivai posumnjaju da je posredi neki tehnoloki uzrok... i da za to najverovatnije treba nas
okriviti. Naseljivai e nas onda besno napasti u ime svog svetog sveta, borei se do istrebljenja sa
jedinim ciljem da nam nanesu to veu tetu. O tome smo ve razgovarali i ini mi se da smo se
sloili. Mnogo bi bolje bilo da obezbedimo dovoljno vremena kako bismo mogli da se pripremimo
na najgore i kako bismo pruili priliku zbunjenoj Zemlji da pretpostavi kako je spori porast
radioaktivnosti neki prirodni fenomen koji oni ne razumeju. Prema mom miljenju, danas je to mnogo
vanije nego to je bilo jue."
"Odista?" Amadiro se namrtio. "im vam na licu poigrava taj neugodan, puritanski pogled,
uveren sam da ste pronali nain da odgovornost za to svalite na moja plea."
"Uz duno potovanje, gospodine, to u ovom sluaju i nije bilo teko. Niste mudro postupili kada
ste poslali jednog od naih robota da uniti iskara."
"Naprotiv, to se moralo uiniti. iskar je jedini koji bi mogao da nas uniti."
"Prvo bi morao da nas pronae... a to mu nee uspeti. Ali ak i da nas pronae, mi smo upueni
robotiari. Zar mislite da ne bismo uspeli da izaemo nakraj s njim?"
"Stvarno?" upita Amadiro. "To je mislila i Vasilija, a ona je iskara poznavala bolje od nas... pa
ipak, nije uspela da izae nakraj s njim. Nije uspeo s njim da izae nakraj ni ratni brod koji je trebalo
da ga preuzme i uniti iz daljine. I tako se on spustio na Zemlju. On nekako mora biti uniten."
"Ali nije. Nita nisu javili."
"Mudre vlade ponekad ne dozvoljavaju da se objave loe vesti... a funkcioneri sa Zemlje, iako su
varvari, mogu ipak biti mudri. Ako, pak, na robot nije uspeo, te su ga oni podvrgli ispitivanju, on e
se sigurno nepovratno blokirati. To znai da emo izgubiti jednog robota, to sebi u svakom sluaju
moemo dozvoliti, i nita vie. A ako je iskar i dalje na slobodi, to je dodatni razlog da pourimo."
"Ako smo izgubili jednog robota, onda smo izgubili i mnogo vie od jednog robota u sluaju da su
uspeli da od njega izmame gde se nalazi sredite iz koga se upravlja operacijama. Bar nije trebalo da
se posluimo lokalnim robotom."
"Upotrebio sam onog koji mi je bio pri ruci. A on nee nita otkriti. Mislim da se moete pouzdati
u moje programiranje."
"Bez obzira na to da li je blokiran ili ne, on ne moe da prikrije, samim svojim postojanjem, da je
auroranske izrade. Zemaljski robotiari... a ima ih na ovoj planeti... to e bez sumnje utvrditi. To je
dodatni razlog da se potrudimo da porast radioaktivnosti bude veoma lagan. Mora proi dosta
vremena da bi Zemljani zaboravili na taj incident, kako ga ne bi povezivali sa progresivnim rastom
radioaktivnosti. Moramo dobiti u najgorem sluaju deset dekada, moda petnaest ili ak dvadeset."
On se udalji kako bi ponovo proverio ureaje i kako bi opet uspostavio vezu sa relejima broj est
i deset, koje je jo smatrao problematinima. Amadiro je gledao za njim sa meavinom prezira i jake
netrpeljivosti i mrmljao sebi u bradu: "Tako je, ali meni nije preostalo jo dvadeset dekada, ili
petnaest, a moda ak ni deset. Tebi jeste... ali ne i meni."
85.
U Njujorku je bilo rano jutro. iskar i Denil su to zakljuili na osnovu postepenog porasta
aktivnosti.
"Negde iznad i izvan grada", ree iskar, "sada je moda zora. Jednom sam u razgovoru sa Elijom
Bejlijem, pre dvadeset dekada, Zemlju okarakterisao kao svet zore. Da li e jo dugo tako biti? Ili
ve sada vie nije?"
"To su mrane misli, prijatelju iskare", ree Denil. "Bolje da se pozabavimo onim to danas
treba uraditi kako bi Zemlja i dalje ostala svet zore."
Gladija ue u apartman u mantilu za kupanje i papuama. Kosa joj je bila svee osuena.
"Smeno!" ree ona. "Zemljanke ujutro prolaze hodnicima na putu do masovnih toaleta raupane i
neuredne. Mislim da to rade namerno. Neutivo je eljati se na putu ka toaletima. Kako izgleda,
poetna raupanost samo doprinosi kasnijem dobrom izgledu. Trebalo je sa sobom da ponesem
kompletan jutarnji pribor. Da ste samo videli kakve su mi poglede upuivale kada sam izila sa
mantilom za kupanje na sebi. Kada izie iz toaleta svaka mora da izgleda po poslednjoj modi. Izvoli,
Denile?"
"Gospoo", poe Denil. "Moemo li porazgovarati s vama?"
Gladija je oklevala. "Samo ako nameravate da budete kratki, Denile. Verovatno vam je poznato da
e ovo biti veliki dan i da moji jutarnji sastanci poinju za koji as."
"Upravo o tome elim da porazgovaramo, gospoo", ree Denil. "Ovaj vaan dan protei e
mnogo bolje ako mi ne budemo s vama."
"Molim?"
"Utisak koji elite da ostavite Na Zemljane bie dosta umanjen ako se okruite robotima."
"Neu biti okruena njima. Bie vas svega dvojica. Ja ne mogu bez vas."
"Neophodno je da se naviknete, gospoo. Dok smo mi sa vama, oznaeni ste kao neko ko se
razlikuje od Zemljana. Izgledae kao da ih se bojite."
Gladija zabrinuto ree: "Potrebna mi je izvesna zatita, Denile. Priseti se ta se sino dogodilo."
"Gospoo, mi nismo mogli da spreimo ono to se sino dogodilo isto kao to ni vas ne bismo bili
u stanju da zatitimo... da je to bilo potrebno. Sreom, vi sino niste bili meta. Blaster je bio uperen u
iskarovu glavu."
"Zato iskarovu?"
"Kako bi jedan robot mogao da uperi oruje u vas ili u bilo koje drugo ljudsko bie? Taj robot je
iz nekog razloga ciljao u iskara. Stoga bi nae prisustvo u vaoj blizini samo moglo da povea
opasnost. Nemojte zaboraviti da e se pria o sinonjim dogaajima prouti; iako e zemaljska vlada
moda pokuati da zataka pojedinosti, ipak e poeti da se ire glasine da je blaster drao i iz njega
opalio jedan robot. To e izazvati javni gnev protiv robota... protiv nas... pa ak i protiv vas, ako se i
dalje budete viali u naem drutvu. Bie vam bolje bez nas."
"Koliko dugo?"
"Bar onoliko koliko e potrajati vaa misija, gospoo. U narednim danima e vam kapetan biti od
vee koristi nego mi. On poznaje Zemljane, oni ga visoko cene... a on veoma ceni vas, gospoo."
Gladija ree: "Da li si siguran da me on veoma ceni?"
"Iako sam robot, tako mi izgleda. Razume se, u svako doba kada poelite da se vratimo, mi emo
se vratiti... ali, za sada nam se ini da emo vam najbolje sluiti i na najbolji vas nain zatititi, ako
vas prepustimo brizi kapetana Bejlija."
Gladija odogovori: "Razmisliu o tome."
"A mi emo, gospoo, u meuvremenu", ree Denil, "posetiti kapetana Bejlija da bismo videli da
li se i on slae sa nama."
"Uinite to!" sloi se Gladija i ode u svoju spavau sobu.
Denil se okrete i jezgrovito upita iskara. "Je li voljna da pristane?"
"Vie nego voljna", odvrati iskar. "Oduvek je bila pomalo nemirna u mom prisustvu, te tako nee
mnogo patiti to me nema. Prema tebi, prijatelju Denile, gaji suprotna oseanja. Jako je podsea na
prijatelja Jandera, ije je iskljuivanje, pre mnogo dekada, veoma teko podnela. To je za nju
predstavljalo i izvor privlanosti i odbijanja, tako da nije trebalo mnogo uiniti. Umanjio sam njenu
vezanost za tebe, a pojaao i inae jaku privlanost koju osea prema kapetanu. Lako e se naviknuti
da bude bez nas."
"Hajde, onda, da pronaemo kapetana", ree Denil. Oni zajedno napustie sobu i uoe u hodnik
koji je prolazio pored apartmana.
86.
I Denil i iskar su ranije bili na Zemlji, iskar u skorije vreme. Poznavali su upotrebu
kompjuterizovanih uputstava koja su im ukazivala na deo, krilo i broj apartmana koji je bio dodeljen
D. .-u, a takoe su im bile jasne boje ifara u hodnicima koje su ih vodile ka odgovarajuim
skretanjima i liftovima.
Jo je bilo dosta rano, tako da nije bilo mnogo ljudi unaokolo, ali ona ljudska bia koja su
prolazila pored njih ili im dolazila u susret u prvi mah bi se zaprepaeno zagledala u iskara, a
zatim bi odvratila pogled s namernom nezainteresovanou.
Kada su ve bili nadomak D. .-ovog apartmana, iskarovi koraci postali su neznatno
neravnomerni. To se nije moglo lako primetiti, ali privuklo je Denilovu panju.
On ree tihim glasom: "Da li ti je neprijatno, prijatelju iskare?"
iskar odvrati: "Morao sam da otklanjam zaprepaenje, strepnju, pa ak i potovanje kod velikog
broja mukaraca i ena... kao i kod jednog maliana, to je bilo jo tee. Nisam imao vremena da
proveravam nisam li nekom naudio."
"Morao si to uraditi. Ne smeju nas zaustaviti."
"Sve je to meni jasno, ali nulti zakon ne deluje kod mene onako kako bi trebalo. to se toga tie,
ne posedujem tvoju vetinu." On nastavi kao da je eleo da skrene vlastitu panju sa nelagodnosti
koju je oseao: "esto sam primeivao da se prisustvo hiperodbojnosti u pozitronskim kolima prvo
ispoljava u stajanju i hodanju, a zatim u govoru."
Denil pritisnu signal na vratima. "Isto je i sa mnom, prijatelju iskare. Odrati ravnoteu na dva
oslonca dosta je teko ak i ako su uslovi idealni. Jo je tee odrati ravnoteu u hodanju. Jednom
sam uo da se u poetku pokualo sa proizvodnjom robota koji su imali etiri noge i dve ruke. Zvali
su ih 'kentauri'. Bili su dobri, ali neprihvatljivi, jer u osnovi nisu podseali na ljude."
"U ovom trenutku", ree iskar, "dobro bi mi dole etiri noge, prijatelju Denile. Ali mislim da
moja nelagodnost prolazi."
D. . se pojavi na vratima. Pogledao ih je, iroko se osmehnuvi. Zatim je bacio pogled na jednu
pa na drugu stranu hodnika, posle ega je njegovog osmeha nestalo i zamenio ga je pogled pun krajnje
zabrinutosti. "ta ete ovde bez Gladije? Je li ona..."
Denil ree: "Kapetane, gospoa Gladija je dobro. Ne preti joj nikakva opasnost. Moemo li ui i
objasniti vam?"
D. . zasija dok im je davao znak da uu. Glas mu je ponovo poprimio nasilniki ton, kakav ljudi
obino upotrebljavaju kada se obraaju neposlunim mainama, i on ree: "Zato ste je ostavili
samu? Kakve su to okolnosti koje su vam dozvolile da je ostavite samu?"
Denil primeti: "Ona nije nita usamljenija od bilo koje osobe na Zemlji... niti je u veoj opasnosti
od bilo kog drugog. Ako se kasnije kod nje o tome raspitate, verujem da e vam rei da ovde na
Zemlji nee moi nita da postigne dok se za njom budu vukli roboti Svemiraca. Takoe verujem da
e vam saoptiti kako ste joj vi dovoljno dobar vodi i dovoljna zatita, sve u svemu mnogo bolji od
robota. Uvereni smo da ona to eli... bar za sada. Ako u bilo kom trenutku poeli da se vratimo, mi
emo to i uiniti."
D. .-ovo lice se opusti i na njemu se ponovo pojavi osmeh. "eli da je ja titim, je l' istina?"
"Ubeeni smo, kapetane, da joj u ovom trenutku vi mnogo vie nedostajete nego mi."
D. . se vragolasto osmehnu. "Ko je moe kriviti?... Spremiu se i poi do nje to pre budem
mogao."
"Ali, prvo, gospodine..."
"Oh", ree D. , "ali ima jedno quid pro quo?"
"Da, gospodine. Nestrpljivi smo da otkrijemo to vie o robotu koji je sino ispalio hitac na
balkon."
D. . je ponovo izgledao napet. "Predviate li neku novu opasnost po gospou Gladiju?"
"Nikakvu te vrste. Onaj robot, sino, nije pucao u gospou Gladiju. Poto je bio robot, on to ne bi
bio u stanju da uini. Pucao je na prijatelja iskara."
"Zato bi on to uinio?"
"To je ono to bismo voleli da saznamo. Zbog toga elimo da pozovete gospou Kvintanu,
podsekretara za energiju, i izjavite da je vano i da ete i vi i vlada Bejlisveta... ako biste bili
ljubazni i to da dodate... biti zadovoljni ako mi dozvoli da joj postavim nekoliko pitanja na tu temu.
elimo da preduzmete sve to je u vaoj moi kako biste je ubedili da pristane na taj razgovor."
"Je li to sve to od mene traite? Da ubedim jednog veoma vanog i zaposlenog funkcionera da se
podvrgne unakrsnom ispitivanju od strane jednog robota?"
Denil ree: "Gospodine, moda e pristati ako dovoljno usrdno iznesete svoj zahtev. I jo neto,
poto se ona moda nalazi prilino daleko, pomoglo bi nam kada biste nam unajmili neki darter koji
e nas tamo odvesti. Kao to moete i zamisliti, veoma nam se uri."
"I je li to sada sve?" upita D. .
"Ne ba sve, kapetane", odgovori Denil. "Bie nam potreban i voza i molim vas da mu dobro
platite kako bi pristao da poveze i prijatelja iskara, na kome se odmah vidi da je robot. Protiv mene
moda nee nita imati."
D. . ree: "Nadam se da ti je jasno, Denile, da je to to trai od mene poptuno nerazumno."
Denil odvrati: "Nadao sam se da nije, kapetane. Ali poto vi tvrdite da jeste, onda tu nema vie
mnogo ta da se kae. Ne preostaje nam, onda, nita drugo do da se vratimo gospoi Gladiji, koja e
zbog toga biti nesretna, jer bi ona vie volela da je s vama."
On se okrenu da krene, davi iskaru znak da ga sledi, ali D. . ree: "Stanite. Malo dalje niz
hodnik nalazi se jedan javni komunikacijski terminal. Mogu pokuati. Ostanite ovde i saekajte me."
Dva robota su ostala da stoje. Denil ree: "Da li si morao mnogo da uini, prijatelju iskare?"
iskar je uspeo da povrati ravnoteu. On ree: "Bio sam bespomoan. Strano se protivio zamisli
da stupi u vezu sa gospoom Kvintanom, a isto toliko mu se nije dopadala ni ideja da nam pribavi
darter. Ta oseanja nisam mogao da izmenim, a da ne priinim tetu. Kada si mu, meutim, predloio
da se mi vratimo gospoi Gladiji, njegov stav se iznenada gotovo potpuno promenio. ini mi se,
prijatelju Denile, da si ti to i predvideo."
"Jesam."
"Jedva da sam ti i bio potreban. Postoji vie naina da se upravlja umovima. Meutim, na kraju
sam i ja neto uinio. Kapetanovu umnu promenu pratilo je jako povoljno oseanje prema gospoi
Gladiji. Iskoristio sam priliku ga jo vie pojaam."
"Eto, zbog toga si neophodan. Ja to ne bih mogao da uinim."
"Bie ve, prijatelju Denile. Moda uskoro."
D. . se vratio. "Verovali ili ne, ali ona je pristala da te primi, Denile. Svakog trenutka e stii
darter sa vozaem... i to pre poete, to bolje. Ja u smesta krenuti prema Gladijinom apartmanu."
Dva robota izioe u hodnik da saekaju vozaa.
iskar ree: "Vrlo je srean."
"I meni se ini, prijatelju iskare", ree Denil, "ali bojim se da je za nama tek laki deo posla.
Lako smo postigli da gospoa Gladija poeli da odemo i nastavimo sami da se kreemo unaokolo.
Zatim smo, uz izvesne tekoe, ubedili kapetana da nam uprilii sastanak sa podsekretarem. Meutim,
moe se desiti da sa njom dospemo u orsokak."
87.
Voza je odmerio iskara od glave do pete i hrabrost kao da ga je odmah napustila. "Sluajte",
obrati se on Denilu, "reeno mi je da u biti dvostruko plaen ako povezem jednog robota, ali
robotima nije dozvoljen pristup u Grad, te stoga mogu dospeti u veliku nevolju. Novac mi nee
pomoi ako izgubim dozvolu. Zar ne bih mogao da povezem samo vas, gospodine?"
Denil ree: "I ja sam robot, gospodine. Mi smo ve u Gradu, a za to niste vi odgovorni.
Pokuavamo da iziemo iz Grada i vi ete nam u tome pomoi. Uputili smo se jednom visokom
vladinom funkcioneru koji e, nadam se, to srediti, a vaa je graanska dunost da nam pomognete.
Ako odbijete da nas povezete, to e znaiti da elite da nas zadrite u Gradu, a onda vam mogu
pripisati da radite protiv zakona."
Vozaevo lice poprimi meki izgled. On otvori vrata i osorno ree: "Upadajte!" Meutim,
paljivo je zatvorio debelu providnu pregradu koja ga je odvajala od putnika.
Denil tiho ree: "Da li je mnogo bilo potrebno, prijatelju iskare?"
"Veoma malo, prijatelju Denile. Tvoja izjava je obavila vei deo posla. Zapanjujue je kako
kombinacija zbira tvrdnji koje su pojedinano tane moe da se iskoristi da izazove izvestan efekat
koji sama istina ne bi mogla da ostvari."
"esto sam to zapaao u ljudskim razgovorima, prijatelju iskare, ak i u onima koje su vodila
inae istinoljubiva ljudska bia. Podozrevam da se u umovima tih ljudi tako neto opravdava time to
slui viim ciljevima."
"Misli na nulti zakon."
"Ili na njegov ekvivalent... ako ljudski um ima neki slian ekvivalent. Prijatelju iskare, nedavno
si pomenuo da u uskoro i ja posedovati tvoje moi. Da li me ti to priprema u tu svrhu?"
"Tako je, prijatelju Denile."
"Zato? Ako smem da pitam."
"Ponovo je u pitanju nulti zakon. Nedavna epizoda kada su mi se stopala tresla ukazala mi je na to
koliko sam ranjiv kada je u pitanju namerna upotreba nultog zakona. Pre no to se dananji dan zavri,
moda u morati da se oslonim na nulti zakon da spasem svet i oveanstvo, a moda neu biti u
stanju to da uinim. U tom sluaju, morae biti spreman ti to da obavi. Pripremam te, malo pomalo,
kako bih u tom odsudnom asu mogao da ti dam konana uptstva i kako bi se sve uklopilo kako
valja."
"Ne vidim kako je to mogue, prijatelju iskare."
"Nee ti biti nimalo teko da shvati kada kucne as. Tu tehniku sam koristio u veoma maloj meri i
kod robota koje sam poslao na Zemlju u ranim danima, pre no to su bili zakonom izbaeni iz
gradova, i oni su bili ti koji su pomogli u podeavanju umova zemaljskih voa kada je trebalo da se
sloe sa odailjanjem Naseljivaa."
Voza, iji se darter nije kretao na tokovima, ve je sve vreme lebdeo na otprilike jedan
centimetar od tla, vozio je du naroitih hodnika namenjenih ovakvim vozilima i to je inio tako brzo
da je na najbolji nain opravdavao naziv ovog vozila. Dart - "strela"; prim. prev Zatim je izbio u
jedan obini gradski hodnik koji je bio paralelan sa jednim ekspresputem koji se nalazio s njegove
leve strane na pristojnoj udaljenosti. Darter koji se sada kretao znatno sporije, zaokrenu nalevo,
provue se ispod ekspresputa, izie na drugu stranu, a tada, napravivi polukrug na pola milje odatle,
zaustavi se ispred jedne zgrade ukraenog proelja.
Vrata dartera se automatski otvorie. Prvo je izaao Denil, saekao iskara, a zatim je vozau
predao pare folija koje je dobio od D. .-a. Voza se u njega zagleda suenih oiju, zatim se vrata
iznenada zatvorie i on se urno udalji bez ijedne rei.
88.
Kako se vrata nisu odmah otvorila, poto su najavili svoj dolazak, Denil je pretpostavio da ih
skeniraju. Kada su se konano otvorila, jedna mlada ena povela ih je oprezno u unutranjost zgrade.
Izbegavala je da gleda u iskara, ali je otvoreno pokazala da je Denil i te kako zanima.
Podsekretaricu Kvintanu su zatekli iza jednog velikog stola. Nasmeila se i rekla sa izvesnom
veselou koja je izgledala pomalo nategnuto. "Dva robota, bez pratnje ljudskih bia. Da li sam
bezbedna?"
"Potpuno, gospoo Kvintana", odgovori ozbiljno Denil. "Nama je neobino kada vidimo neko
ljudsko bie bez pratnje robota."
"Uveravam vas", ree Kvintana, "da i ja imam svoje robote. Nazivam ih pomonicima i jedna od
njih vas je i dopratila dovde. Zadivljena sam to se nije onesvestila kada je ugledala iskara. Mislim
da je i to moglo da se desi da nije bila upozorena i da vi niste tako zanimljive spoljanosti, Denile.
Ali pustimo sad to. Kapetan Bejli je bio tako uporan u svojoj elji da vas primim, a kako mi ide u
prilog da odrim dobre odnose sa jednim vanim svetom Naseljivaa, pristala sam na ovaj razgovor.
Meutim, dan mi je ionako pretrpan i biu vam zahvalna ako brzo ovo obavimo. ta mogu uiniti za
vas?"
"Gospoo Kvintana...", poe Denil.
"Samo as. Moete li da sednete? Sino sam vas, znate, videla kako sedite."
"Moemo da sedimo, ali isto nam je tako udobno i da stojimo. Svejedno nam je."
"Ali meni nije. Meni ne bi bilo prijatno da stojim... a ako ostanem da sedim ukoie mi se vrat
gledajui vas odozdo. Molim vas, donesite stolice i sedite. Hvala. A sada, Denile, o emu je re?"
"Gospoo Kvintana", poe Denil, "pretpostavljam da se seate ispaljenog hica iz blastera prema
balkonu sino posle gozbe."
"Svakako. tavie, poznato mi je da je taj blaster bio u rukama jednog humanoidnog robota, iako
to slubeno ne priznajemo. Pa ipak, evo me ovde bez ikakve zatite, a nasuprto meni sa druge strane
stola sede dva robota. A jedan od vas je takoe humanoidni robot."
"Ja nemam blaster, gospoo", odvrati Denil sa smekom.
"Nadam se. Taj drugi humanoidni robot uopte nije liio na tebe, Denile. Za tebe bi se moglo rei
da si umetniko delo, da li si svestan toga.?"
"Ja sam sloeno programiran, gospoo."
"Mislim na tvoj izgled. Ali ta je s tim incidentom?"
"Gospoo, taj robot ima bazu negde na Zemlji i ja moram saznati gde se ona nalazi. Doao sam sa
Aurore kako bih je pronaao i spreio sline incidente koji bi mogli naruiti mir meu naim
svetovima. Imam razloga da verujem..."
"Vi ste doli? Ne kapetan? Ne gospoa Gladija?"
"Mi, gospoo", ree Denil. "iskar i ja. Ne mogu vam sada ispriati celu priu o tome kako je
dolo do toga da smo na sebe preuzeli taj zadatak, a takoe vam ne mogu otkriti ime ljudskog bia
prema ijim uputstvima radimo."
"Oh! Meunarodna pijunaa! Zadivljujue. Kakava teta to vam ne mogu pomoi, ali ja ne znam
odakle je taj robot doao. Nemam pojma gde bi mogla da mu se nalazi baza. ak ne znam ni zato ste
se meni obratili za takvo jedno obavetenje. Da sam na vaem mestu, Denile, otila bih u odeljenje
obezbeenja." Ona se nalakti na sto kako bi im bila blia. "Da li vam je to na licu prava koa,
Denile? Ako nije, onda je imitacija izvanredna." Ona isprui aku prema njemu i neno je spusti na
njegov obraz. "ak je i dodir onakav kakav bi trebalo da bude."
"Pa ipak, gospoo, to nije prava koa. Ako se posee, ne moe sama od sebe da zaraste. S druge,
pak, strane, poderotina se lako moe zavariti, pa ak se i ceo komad moe zameniti."
"Uh", ree Kvintana, frknuvi kroz nos. "Ali na posao je okonan, jer ja ne mogu da vam
pomognem kada je u pitanju taj robot sa blasterom. Nita ne znam."
Denil ree: "Gospoo, dozvolite da vam izloim jo neto. Taj robot pripada moda grupi koju
zanima onaj rani proces dobijanja energije koji ste sino opisali... fisija. Ako pretpostavimo da je to
tano, da postoje oni koje zanima fisija, kao i uran i torijum koji se nalazi u kori, gde bi im bilo
zgodno da smeste bazu?"
"Moda u neki stari rudnik urana? ak ni ne znam gde se oni nalaze. Morate shvatiti, Denile, da
Zemlja osea gotovo sujevernu odbojnost prema svemu to je nuklearno... a naroito prema fisiji. U
naim popularnim radovima o energiji neete gotovo nita nai o fisiji, a u tehnikim proizvodima za
strunjake samo gole injenice. ak i ja malo znam, ali ja sam administrator, a ne naunik."
Denil ree: "Samo jo jedna sitnica, gospoo. Pitali smo tog nesuenog ubicu gde mu je smetena
baza i bili smo krajnje uporni u svom nastojanju da to saznamo. Bio je programiran da se u takvom
sluaju zauvek dezaktivira i dopusti da doe do potpunog blokiranja njegovih modanih kola... to je
on i uinio. Meutim, pre no to je tako postupio, u nedoumici da li da odgovori ili da se iskljui, tri
puta je otvorio usta kao da je eleo da... moda... izgovori tri sloga, ili tri rei, ili tri grupe rei, ili
bilo koju kombinaciju pomenutog. Trei slog, re, ili puki zvuk glasio je 'milje'. Da li vam to ita
znai, to jest da li biste to mogli da poveete sa bilo im to je u vezi sa fisijom?"
Kvintana lagano zatrese glavom. "Ne, mislim da ne mogu. To svakako nije re koju ete nai u
reniku standardnog galaktikog jezika. ao mi je, Denile. Drago mi je to smo se ponovo sreli, ali
sto mi je zatrpan sitnicama kojima se moram pozabaviti. Moraete me izviniti."
Denil nastavi kao da nije uo: "Reeno mi je, gospoo, da to 'milje' moe da predstavlja drevni
izraz koji se odnosi na neku staru jedinicu duine, neku koja je verovatno dua od jednog kilometra."
"To mi se ini potpuno nevano", ree Kvintana. "ak i da je tano. ta bi jedan robot sa Aurore
mogao znati o drevnim izrazima i drevnim..." Ona iznenada zauta. Oi joj se rairie, a lice poblede.
Ona izusti: "Da li je mogue?"
"ta to, gospoo?"
"Postoji jedno mesto", ree Kvintana, napola izgubljena u mislima, "koje svi izbegavaju... kako
Zemljani tako i roboti sa zemlje. Kada bih elela da dramatizujem stvari, rekla bih da je to mesto zlog
znamenja. Toliko je na zlom glasu da se ljudi trude da ga izbriu iz svesti. Nema ga ak ni na kartama.
Ono predstavlja kvintesenciju svega onoga to je fisija. Seam se da sam na to mesto nabasala u
jednom veoma starom prirunom filmu u ranim danima mog slubovanja. Tada se o njemu neprestano
govorilo kao o mestu na kome se odigrao izvestan 'incident' koji je zauvek umove ljudi okrenuo
protiv fisije kao izvora za dobijanje energije. To mesto se zove 'Ostrvo tri milje'."
Denil ree: "Znai, to je neko izolovano mesto, potpuno izdvojeno i zatieno od moguih upada;
to je mesto na koje bi nabasao svako ko bi prouavao drevni priruni materijal o fisiji i smesta bi
shvatio da je ono savreno za bazu koja treba da ostane u potpunoj tajnosti; a naziv mesta se uz to jo
sastoji od tri rei, od kojih je trea 'milje'. Gospoo, to mora da je to mesto. Da li biste mogli da nam
kaete kako tamo da stignemo i da li biste bili ljubazni da nam isposlujete dozvolu da napustimo
Grad, kao i da nas neko prebaci na Ostrvo tri milje ili u njegovu neposrednu okolinu?"
Kvintana se nasmei. Izgledala je mlaa kada se smeila. "Jasno, ako je u pitanju jedan zanimljiv
sluaj meuzvezdane pijunae, ne smete gubiti vreme, zar ne?"
"Ne, stvarno ne smemo, gospoo."
"Onda, znai, u delokrug mojih dunosti treba da potpadne i razgledanje Ostrva tri milje. Zato
vas ne bih povela vazdunim kolima? Umem da upravljam vazdunim kolima."
"Gospoo, va posao..."
"Niko ga nee dirnuti. Bie tu i kada se vratim."
"Ali vi ete napustiti Grad..."
"Pa ta? Ovo nisu stara vremena. Istina je da u loim starim vremenima dominacije Svemiraca
Zemljani nikada nisu naputali svoje gradove, ali mi ve skoro dvadeset dekada naputamo planetu i
naseljavamo Galaksiju. Ima jo onih manje obrazovanih koji su zadrali taj stari provincijski stav, ali
veina nas postala je dosta pokretna. Pretpostavljam da smo svesni oseanja da se svakog asa
moemo prikljuiti nekoj naseljivakoj grupi. Ja lino ne nameravam da to uinim, ali esto se vozim
vlastitim vazdunim kolima, a pre pet godina letela sam ak do ikaga i nazad. Ostanite ovde.
Izvriu neophodne pripreme."
I ona se udlaji nalik na kovitlac.
Denil je gledao za njom, a zatim promrmlja: "Prijatelju iskare, to mi ba ne lii na nju. Da li si
neto uinio?"
iskar odgovori: "Neto malo. Uinilo mi se da je mladu enu privukao tvoj izgled kada smo uli.
Bio sam ubeen da je taj isti inilac postojao i sino u umu gospoe Kvintane za vreme gozbe, iako
sam bio suvie daleko od nje i u prostoriji je bilo jo mnogo ljudi tako da nisam mogao biti siguran.
Meutim, im smo zapoeli razgovor sa njom, uverio sam se da ta privlanost odista i postoji. Malo
pomalo, ja sam je pojaao i svaki put kada je nagovestila da je razgovor okonan bila je sve
neodlunija... i nijednom se ozbiljnije nije pobunila to si ga nastavio. Konano je predloila vonju
vazdunim kolima, jer verujem da je dola do one take kada ne bi mogla da podnese da propusti
priliku da jo malo ostane s tobom."
"To bi moglo da mi otea stvari", ree zamiljeno Denil.
"Razlog je dobar", odgovori iskar. "Razmiljaj o tome u okviru nultog zakona." Dok je to
govorio, delovao je kao da e se nasmeiti... ako je njegovo lice uopte bilo sposobno za tako neto.
89.
Kvintana je s olakanjem odahnula kada je spustila vazduna kola na jednu betonsku plou
pogodnu za tu svrhu. Smesta su im se prubliila dva robota da izvre obaveznu proveru vozila i da ga
ponovo napune energijom ako se ukae prilika za to.
Ona pogleda na desnu stranu, nagnuvi se preko Denila dok je to inila. "Nalazi se u onom pravcu,
nekoliko milja uz reku Suskehanu. Ba je danas toplo." Ona se uspravi, pomalo nevoljno, i nasmei se
Denilu. "To je ono najgore u vezi sa naputanjem Grada. Ovde napolju ne postoji kontrola ivotne
sredine. Zamislite, dozvoljena je ovakva toplota. Zar vama nije vruina, Denile?"
"Imam unutranji termostat, gospoo, koji dobro radi."
"Divno. Volela bih da ga i ja imam. U ovoj oblasti, Denile, nema puteva. Nema ni robota koji bi
vas vodili, jer oni nikada ovamo ne zalaze. A ja ne znam gde bi se u ovoj nepreglednosti moglo
nalaziti mesto koje vas zanima. Mogli bismo proeljati celu oblast, a da ne naiemo na tu bazu, pa
makar proli na pet stotina metara od nje."
"Ne, 'mi', gospoo. Potpuno je nepotrebno da vi ostanete ovde. Ono to sledi moglo bi biti
opasno, te kako nemate ureaj za klimatizaciju, to bi za vas mogao biti fiziki neizdriv zadatak, ak i
da nije opasan. Da li biste mogli da nas priekate, gospoo? To bi mi mnogo znailo."
"ekau."
"Moda nas nee biti nekoliko asova."
"Imam ovde razne pogodnosti, a nije daleko ni gradi Harisburg."
"U tom sluaju, gospoo, moramo krenuti."
On s lakoom iskoi iz vazdunih kola, a iskar za njim. Zatim se uputie prema severu. Bilo je
skoro podne, a sjajno letnje sunce odbijalo se od uglaanih delova iskarovog tela.
Denil ree: "Ako uhvati bilo kakav znak mentalne aktivnosti, to e znaiti da smo nali one za
kojima tragamo. Kilometrima unaokolo ne bi trebalo da se nalazi iko drugi."
"Da li si siguran da ih moemo zaustaviti, prijatelju Denile, ako ih sretnemo?"
"Nisam, prijatelju iskare, uopte nisam siguran... ali moramo."
90.
Levular Mandamus zaguna i podie pogled prema Amadiru, osmehnuvi se stisnutim usnama na
mravom licu.
"Zadivljujue", ree on. "I krajnje zadovoljavajue."
Amadiro obrisa obrvu i obraze pekirom, te ree: "ta to znai?"
"To znai da je svaka relejna stanica u radnom stanju."
"Znai, moete poeti sa pojaavanjem?"
"im izraunam odgovarajui stepen koncentracije 'W' estica."
"A koliko e vam vremena za to biti potrebno?"
"Petnaest minuta. Moda trideset."
Amadiro ga je promatrao dok je radio, a na licu mu se pojavljivao sve okrutniji izraz. Konano,
Mandamus ree: "U redu. Imam ga. Iznosi 2,72 prema arbitrarnoj skali koju sam napravio. To znai
da e gornja granica ravnotee biti dostignuta za petnaest dekada, a posle toga stanje e ostati
istovetno bez ikakvih vanih promena milionima godina. A taj nivo e jemiti da e na Zemlji opstati,
u najboljem sluaju, nekoliko razbacanih grupa u oblastima koje su donekle poteene zraenja.
Treba samo da saekamo - i za petnaest dekada jedna potpuno dezorganizovana grupa naseljivakih
svetova postae na lak plen."
"Ja neu poiveti jo petnaest dekada", ree lagano Amadiro.
"alim sluaj, gospodine", ree suvo Mandamus, "ali mi sada govorimo o Aurori i svetovima
Svemiraca. Drugi e nastaviti va posao."
"Vi, na primer?"
"Obeali ste mi da u doi na elo Instituta, a kao to vidite, ja sam to i zasluio. Sa takvim
politikim zaleem razumno je nadati se da u jednog dana postati predsedavajui i nastaviu sa
politikom koja e se zalagati za konano rasulo do tada ve anarhinih svetova Naseljivaa."
"Dosta ste samouvereni. ta ako pustite 'W' estice da poteku, a onda ih neko drugi ukloni tokom
narednih petnaest dekada?"
"To je nemogue, gospodine. Kada se ureaj jednom ukljui, zamrznue ga u tom poloaju jedno
unutranje atomsko dejstvo. Posle toga, proces je nepovratan... bez obzira na to ta se ovde dogodilo.
Celo ovo mesto moe ispariti, a kora e i pored toga nastaviti lagano da gori. Pretpostavljam da bi
bilo mogue izgraditi neki potpuno novi sistem, ako na Zemlji ili meu Naseljivaima postoji iko ko
bi bio u stanju da krene mojim tragom, ali ak i da doe do toga to bi samo jo pojaalo stopu
radioaktivnosti, ali nikako je ne bi umanjilo. Za to e se pobrinuti drugi zakon termodinamike."
Amadiro ree: "Mandamuse, vi kaete da ste zasluili da doete na elo. Meutim, mislim da o
tome ja odluujem."
Mandamus ukoeno primeti: "Ne odluujete, gospodine. Uz svo uvaavanje, ali pojedinosti ovog
procesa poznate su meni, a ne i vama. Te pojedinosti su ifrovane i pohranjene na mestu koje neete
pronai, a ak i da ga pronaete, uvaju ga roboti koji e ga pre unititi nego dozvoliti da padne vama
u ake. Vi iz ovoga ne moete izvui nikakvu korist. Ja mogu."
Amadiro ree: "Pa ipak, uz moju saglasnost biste bre postigli ono to elite. Ako od mene
iznudite to rukovodee mesto, bez obzira na sredstva, ostali lanovi vea e tokom svih dekada koje
provedete na tom mestu biti protiv vas i ometae vas. Da li samo elite titulu ili priliku da iskusite i
sve ono to ide uz titulu?"
Mandamus odgovori: "Je li sad as za razgovor o politici? Pre samo jedan sat bili ste nestrpljivi
zbog injenice da u se zadrati petnaestak minuta za kompjuterom."
"Ah, ali mi sada razgovaramo o podeavanju zraka 'W' estica. Vi elite da ga podesite na 2,72...
Da li sam dobro upamtio?... A ja se, pak, pitam da li je to u redu. Koji je najvei opseg koji ovde
dolazi u obzir?"
"Opseg ide od nula do dvanaest, ali 2,72 je vrednost koja se trai. Plus minus 0,05... ako vas
zanimaju pojedinsoti. To je vrednost koja e, prema primljenim izvetajma sa svih etrnaest releja,
dozvoliti da proe petnaest dekada do uspostvaljanja ravnotee."
"Ja, ipak, smatram da je ona prava cifra dvanaest."
Mandamus se uasnuto upilji u onog durog. "Dvanaest? Da li ste vi svesni ta to znai?"
"Da. To znai da e zbog suvie velike radioaktivnosti ivot na Zemlji postati nemogu za jednu
do jednu i po dekadu i da emo pobiti nekoliko milijardi Zemljana tokom tog procesa."
"I bez sumnje izazvati rat sa razbesnelom federacijom Naseljivaa. ta e vam taj holokost?"
"Ponavljam vam. Ne oekujem da u poiveti narednih petnaest dekada, a elim da doivim
unitenje Zemlje."
"Ali u krajnjoj liniji vi ete osakatiti i Auroru. Sigurno se alite."
"Ne alim se. Moram nadoknaditi dvadeset dekada poraza i ponienja."
"Za te dekade su vam krivi Han Fastolf i iskar... a ne Zemlja."
"Ne, za njih mi je kriv Zemljanin, Elija Bejli."
"Koji je mrtav ve vie od esnaest dekada. U emu se sastoji vrednost osvete nad ovekom koji
je ve odavno mrtav?"
"Ne elim da se raspravljam oko toga. Predloiu vam neto. Titulu upravnika, smesta. im se
vratimo na Auroru, podneu ostavku i vas predloiti na moje mesto."
"Ne. Ne elim da postanem upravnik pod tim uslovima. Smrt milijardama!"
"Milijardama Zemljana. To znai da ne mogu imati u vas poverenja da ete kako treba podesiti
kontrole. Pokaite mi... meni... kako da podesim kontrolni ureaj i ja u preuzeti odgovornost. I u tom
sluaju u podneti ostavku kada se vratimo i predloiti vas za naslednika."
"Ne. I tada bi to predstavljalo smrt za milijarde, a ko zna i za koliko miliona Svemiraca. Dr
Amadiro, molim vas shvatite da ja to ni po koju cenu neu uiniti, a da vi to ne moete obaviti bez
mene. Startni mehanizam je pod ifrom nanet u otisak mog levog palca."
"Ponovo zahtevam od vas."
"Vi niste itavi, ako to ponovo zahtevate uprkos svemu to sam rekao."
"To vi mislite, Mandamuse. Jo sam toliko itav, te nisam zaboravio da udaljim sve lokalne
robote ovim ili onim poslom. Ostali smo samo nas dvojica."
Mandamus izvi jedan ugao gornje usne, frknuvi. "A ime mislite da me zaplaite? Nameravate li
da me ubijete sada kada nema nijednog robota koji bi vas u tome spreio?"
"Da, upravo to nameravam, Mandamuse, ako bude prinuen." Amadiro iz bonog depa izvadi
jedan malokalibarni blaster. "Na Zemlji ih je teko nabaviti, ali ne i nemogue... ako ponudi pravu
cenu. A ja znam i kako se upotrebljava. Molim vas, verujte mi kada kaem da sam potpuno spreman
da vam ovog trenutka raznesem lobanju... ako ne poloite palac na kontakt, a meni dozvolite da
brojanik podesim na dvanaest."
"Neete se usuditi. Ako umrem, kako ete bez mene podesiti brojanik?"
"Ne budite takva budala. Ako vam raznesem lobanju, va levi palac ostae netaknut. ak e
izvesno vreme zadrati temperaturu krvi. Upotrebiu taj palac, a zatim podesiti brojanik kao da
okreem slavinu. Vie bih voleo da ostanete ivi, jer bi vau smrt moda bilo teko objasniti na
Aurori, ali ne toliko teko da to ne bih mogao uiniti. Stoga vam dajem tridset sekundi da se odluite.
Jo sam voljan da vam prepustim upravu ako sada odluite da saraujete. Ako pak odbijete, sve e
ipak biti onako kako ja elim, a vi ete biti mrtvi. Poinjemo. Jedan... dva... tri..."
Mandamus je uasnut zurio u Amadira koji je nastavljao da odbrojava i da ga gleda preko
uperenog blastera, neumoljivim i bezizraajnim pogledom.
A onda Mandamus zasikta: "Sklonite blaster, Amadiro, ili emo obojica biti onesposobljeni uz
izgovor da moramo biti zatieni od nanoenja zla."
Upozorenje je stiglo prekasno. Bre nego to je oko moglo da prati, jedna ruka se isprui i epa
Amadira za zglavak, paraliui ga svojim stiskom, i blastera nestade.
Denil ree: "Izvinjavam se to sam morao da vam nanesem bol, dr Amadiro, ali ne mogu vam
dozvoliti da drite blaster uperen u drugo ljudsko bie."
91.
Amadiro nita ne ree.
Mandamus hladno primeti: "Vas dvojica robota ste, koliko vidim, ovde bez gospodara. Tako sam
sada ja va gospodar, te vam nareujem da se udaljite i da se ovamo ne vraate. Poto, kao to i sami
vidite, u ovom trenutku nijednom ljudskom biu ne preti nikakva opasnost, nita vas ne ometa da
izvrite ovo nareenja. Smesta se udaljite."
Denil ree: "Uz duno potovanje, gospodine, nema potrebe da od vas krijemo nae identitete ili
sposobnosti, poto su vam oni ve poznati. Moj saputnik, R. iskar Reventlov, poseduje sposobnost
da detektuje oseanja. Prijatelju iskare."
iskar ree: "Dok smo se pribliavali, poto sam jo izdaleka otkrio vae prisustvo, primetio sam,
dr Amadiro, da u vaem umu preovladava bes nad drugim oseanjima. U vaem, pak, dr Mandamuse,
uoio sam krajnji strah."
"Bes, ako ga je bilo", poe Mandamus, "predstavaljao je reakciju dr Amadira na pribliavanje
dva nepoznata robota, naroito onog koji je u stanju da se petlja u ljudske umove i koji je ve gadno...
ako ne i za stalno... otetio um gospoe Vasilije. Moj strah, ako ga je bilo, takoe je bio rezultat
vaeg pribliavanja. Sada smo u stanju da vladamo svojim oseanjima i vie nema razloga da se
meate. Ponovo vam nareujemo da se za stalno povuete."
Denil se ponovo javi: "Izvinite, dr Mandamuse, ali samo elim da se uverim da bezbedno moemo
da izvrimo vae nareenja. Zar se u ruci dr Amadira nije nalazio blaster kada smo se pojavili... i zar
nije bio uperen u vas?"
Mandamus odvrati: "Objanjavao mi je kako radi i upravo se spremao da ga odloi kada ste mu ga
vi oduzeli."
"Da mu ga onda vratim, pre nego to se udaljim, gospodine?"
"Ne", odgovori Mandamus ni ne trepnuvi, "jer tada biste imali izgovor da ostanete ovde kako
biste nas... zatitili. Ponesite ga sa sobom kada krenete, te tako neete imati razloga da se vratite."
Denil ree: "Imamo razloga da smatramo da se vas dvojica nalazite u oblasti u koju je zabranjen
pristup ljudskim biima..."
"To je obiaj, a ne zakon, koji, u svakom sluaju, ne vai za nas, poto mi nismo Zemljani. Ako
tako gledate na stvari, onda je ovamo zabranjen pristup i robotima."
"Nas je ovamo, dr Mandamuse, doveo jedan visoki funkcioner iz zemaljske vlade. Imamo razloga
da smatramo kako se vi ovde nalazite da biste poveavali nivo radioaktivnosti u Zemljinoj kori i da
nanesete teku i nepopravljivu tetu ovoj planeti."
"Ma kakvi...", poe Mandamus.
Amadiro zausti neto da kae po prvi put: "Kojim pravom si nas ti, robote, podvrgao unakrsnom
ispitivanju? Mi smo ljudska bia koja su vam izdala nareenje. Smesta ga izvrite!"
Denil zadrhta od njegovog autoritativnog glasa, a iskar se napola okrenu.
Ali Denil ree: "Izvinite, dr Amadiro. Ja vas nisam podvrgao unakrsnom ispitivanju. Ja samo
elim da se uverim da bez ikakve opasnosti po vas mogu izvriti nareenje koje ste mi izdali. Imamo
razloga da smatramo..."
"Ne mora da ponavlja", ree Mandamus. A zatim postrance dodade: "Dr Amadiro, molim vas da
mi dozvolite da odgovorim." Potom se ponovo obrati Denilu: "Denile, mi smo ovde u jednoj
antropolokoj misiji. Na cilj da otkrijemo poreklo razliitih ljudskih obiaja koji su uticali na
ponaanje Svemiraca. To se moe nai ovde na Zemlji, te stoga ovde i traimo."
"Imate li za to dozvolu Zemlje?"
"Pre sedam godina konsultovao sam se sa odgovarajuim funkcionerima na Zemlji i od njih sam
dobio odobrenje."
Denil upita tihim glasom: "ta ti kae, prijatelju iskare?"
iskar odvrati: "Stanje uma dr Mandamusa nagovetava da ono to govori nije u skladu sa
ovdanjom situacijom."
"Znai, on lae?" odluno primeti Denil.
"Mislima da lae", odgovori iskar.
Mandamus primeti, i dalje sasvim miran: "Moda tako stvarno misli, ali miljenje nije isto to i
sigurnost u neto. Ti ne moe prenebegnuti jedno nareenje na osnovu pukog miljenja. Ja to znam, a
i ti to zna."
iskar ree: "Ali u umu dr Amadira jedino su emocionalne sile te koje predstavljaju prepreku
besu, a i one su jedva dorasle zadatku koji se od njih oekuje da obave. Lako je mogue razrezati te
sile, da tako kaem, i dozvoliti besu da pokulja napolje."
Amadiro povika: "Zato se suprotstavljate tim stvarima, Mandamuse!"
Mandamus uzviknu: "Ni rei, Amadiro! Radite u njihovu korist!"
Amadiro nije obratio panju na to. "To je besmisleno i beskorisno." On besno otrese
Mandamusovu ruku koja je pokuala da ga zadri. "Njima je poznata istina, ali ta s tim?... Roboti, mi
smo Svemirci. tavie, mi smo Aurorani, potiemo sa sveta na kome ste projektovani. Osim toga, mi
smo visoki fukcioneri na Aurori i vi morate da protumaite frazu 'ljudska bia' prema trima zakonima
robotike, u znaenju Aurorana.
Ako nas sada ne posluate, vi nam nanosite bol i ponienje, te ete stoga naruiti i prvi i drugi
zakon. Tano je da su nae ovdanje akcije vezane za unitenje Zemljana, ali to uopte nije vano.
Isto tako biste mogli da odbijete da nas posluate zato to se hranimo mesom ivotinja koje smo
prethodno ubili. Sada kada sam vam to objasnio, udaljite se!"
Ali poslednje rei mu se izmetnue u kretanje. Amadiro iskolai oi i srui se na tle.
Mandamus se, uz jedan neartikulisani krik, nagnu nad njim.
iskar ree: "Dr Mandamuse, dr Amadiro nije mrtav. On je u ovom trenutku u komi iz koje se
moe povratiti svakoga asa. Meutim, zaboravie sve to je u vezi sa ovim sadanjim projektom i
nee nikada biti u stanju da razume bilo ta to se na njega odnosi... ako biste vi, na primer, pokuali
da mu neto objasnite. Dok sam ovo radio... a to ne bih mogao da uinim da sam nije priznao da
namerava da uniti veliki broj Zemljana... moda sam trajno otetio ostale delove njegovog seanja
kao i procese razmiljanja. ao mi je, ali to nisam mogao da izbegnem."
Denil se ponovo oglasi: "Vidite, dr Mandamuse, pre izvesnog vremena na Solariji smo sreli
robote koji su pod ljudskim biima usko podrazumevali samo Solarijance. Shvatili smo da ako su
razliiti roboti uslovljeni razliitim definicijama bez obzira na ta se one odnosile, onda jedino moe
doi do neizmernog unitavanja. Beskorisno je pokuati naterati nas da definiemo ljudska bia samo
kao Aurorane. Mi definiemo ljudska bia kao sve lanove vrste homo sapiensa, to ukljuuje i
Zemljane i Naseljivae, i oseamo da spreavanje nanoenja tete grupama ljudskih bia i
oveanstvu u celini ima prednost nad spreavanjem nanoenja tete bilo kom odreenom pojedincu."
Mandamus kao bez daha ree: "To ne stoji u prvom zakonu."
"Ja to zovem nultim zakonom i on ima prvenstvo."
"Ti nisi programiran na taj nain."
"Tako sam ja sam sebe programirao. I poto sam od trenutka kada smo stigli ovamo znao da vae
prisustvo podrazumeva nanoenje tete oveanstvu, vi mi ne moete narediti da se udaljim i ne
moete me spreiti da vas ne povredim. Nulti zakon ima prvenstvo i ja moram spasiti Zemlju. Stoga
od vas traim da mi se pridruite... svojevoljno... i da zajedno unitimo ureaje koji se ovde nalaze.
U protivnom, biu primoran da vam zapretim nanoenjem povreda, kao to je to uinio i dr Amadiro,
mada ja neu upotrebiti blaster."
Ali Mandamus ree: "Saekaj! Saekaj! Sluaj me. Dozvoli da objasnim. To to ste dr Amadiru
ispraznili um je dobro. On je eleo da uniti Zemlju, ali ja to nisam hteo. Zato je uperio blaster u
mene."
Denil primeti: "Meutim, vi ste bili taj koji je zaeo celu stvar, vi ste projektovali i izradili ove
ureaje. Zato bi inae dr Amadiro pokuao da vas natera da neto uinite. On bi to uinio sam i od
vas ne bi zahtevao da mu pomognete. Nisam li u pravu?"
"Da, u pravu si. iskar moe da ispita moja oseanja i utvrditi da li laem. Ja sam izradio ove
ureaje i bio sam spreman da ih upotrebim, ali ne onako kako je to dr Amadiro eleo. Govorim li
istinu?"
Denil pogleda u iskara koji ree: "Koliko ja mogu da prosudim, on govori istinu."
"Razume se da govorim", ponovi Mandamus. "Ja elim da izazovem veoma postepeno ubrzavanje
prirodne radioaktivnosti u Zemljinoj kori. Protei e sto pedeset godina tokom kojih e Zemljani
moi da se presele na druge svetove. Time e se poveati broj stanovnika na postojeim svetovima
Naseljivaa kao i naseljavanje dodatnih svetova i to u velikom broju. Tako e biti uklonjena Zemlja
kao veliki anomalijski svet koji stalno preti Svemircima i obezvreuje Naseljivae. Ukloniu
sredite mistinog ara koje sputava Naseljivae. Govorim li istinu?"
iskar ponovo ree: "Koliko ja mogu da prosudim, on govori istinu."
"Moj bi plan, ako uspe, ouvao mir i od Galaksije napravio dom i za Svemirce i za Naseljivae.
Zato sam, kada sam projektovao ovaj ureaj..."
On pokaza prema njemu, poloi palac na kontakt, a tada, bacivi se prema kontroli opsega povika:
"Zaledi se!"
Denil krenu ka njemu i zustavi se, sleen, sa podignutom desnom rukom. iskar se nije ni
pokrenuo.
Mandamus se okrenu, dahui: "Podeeno je na 2,72. Gotovo je. Ne moe se zaustaviti. Sada e se
sve odigrati upravo onako kako sam predvideo. Takoe ne moete svedoiti protiv mene, jer biste
zapodenuli rat, a va nulti zakon to zabranjuje."
On spusti pogled na isprueno Amadirovo telo i ree, sa hladnim, zadovoljnim pogledom:
"Budalo! Nikada nee saznati kako je to trebalo izvesti."
SAM
92.
Mandamus ree: "Sada mi vie ne moete nauditi, roboti, jer bilo ta da mi uradite neete uspeti
time da izmenite sudbinu Zemlje."
"Pa ipak", ree iskar drhtavim glasom, "ne smete se seati onoga to ste uinili. Svemircima ne
smete objasniti ta e se dogoditi u budunosti." On posegnu za stolicom, drhtavom akom je povue
prema sebi i sede, dok se Mandamus skvrio i skliznuo na tle u prijatnom snu.
"Na kraju sam", poe Denil u blagom oajanju, dok je promatrao dva nepokretna tela na zemlji,
"izneverio. Kada je trebalo da epam dr Mandamusa i spreim nanoenje tete ljudima koje nisam
video pred sobom, bio sam primoran da sledim njegovo nareenje i zaledim se. Nulti zakon se
pokazao neefikasan."
iskar ree: "Ne, prijatelju Denile, nisi izneverio. Ja sam te spreio. Dr Mandamus je eleo da
pokua da uini ono to je uinio, ali ga je spreavao strah od toga ta e ti preduzeti ako bi on to
pokuao. Neutralisao sam njegov strah, a zatim sam neutralisao i tebe. Tako je dr Mandamus zapalio
Zemljinu koru, da tako kaem... ali ta vatra je veoma lagana."
Denil upita: "Ali zato, prijatelju iskare, zato?"
"Zato to je govorio istinu. Rekao sam ti. On je bio ubeen da lae. Prema prirodi likovanja u
njegovom umu vrsto sam uveren da je on oseao kako e posledice porasta radioaktivnosti uneti
anarhiju i konfuziju meu Zemljane i Naseljivae i da e ih Svemirci unititi i preuzeti Galaksiju. Ali
mislim da je scenario koji je nama servirao kako bi nas nadmudrio bio onaj pravi. Uklanjanjem
Zemlje kao jednog velikog prenaseljenog sveta uklonie se i mistika za koju sam ve zakljuio da je
opasna i to e pomoi Naseljivaima. Jurnue u Galaksiju dvostruko i trostruko veom brzinom nego
do sada... i za sobom nee ostaviti Zemlju za kojom e se osvrtati, na kojoj e smetati Boga
prolosti... i osnovae galaktiko carstvo. Mi smo morali to da omoguimo." On zastade, a zatim
neto slabijim glasom ree: "Roboti i carstvo."
"Je li ti dobro, prijatelju iskare?"
"Ne mogu da stojim, ali jo mogu da govorim. Vreme je da preuzme moj teret. Podesio sam te za
umnu detekciju i kontrolu. Preostalo je jo samo da saslua konana kola, koja e u tebe biti utisnuta.
Sluaj..."
Govorio je postojano... ali sve slabijim glasom... jezikom i simbolima koje bi Denil veno mogao
da osea. ak i dok je Denil sluao, mogao je da oseti kako se kola pokreu, uglavljuju na
odgovarajua mesta. A kada je iskar zavrio, iznenada je osetio hladno vraanje Mandamusovog
uma kako deluje na njegov vlastiti, nepostojano dobovanje Amadirovog i tanku metalnu nit
iskarovog.
iskar nastavi: "Mora se vratiti do gospoe Kvintane i pobrinuti se da se ova dva ljudska bia
vrate na Auroru. Oni vie nee moi Zemlji da nanesu nikakvu tetu. Zatim se pobrini da Zemljine
snage obezbeenja pronau i iskljue humanoidne robote koje je Mandamus poslao na Zemlju.
Budi obazriv u korienju svojih novih moi, jer one su za tebe nepoznate i nee moi u poetku
savreno njima da vlada. Vremenom e postajati sve bolji u tome... lagano... ako uvek bude
paljiv, te pri svakoj njihovoj upotrebi podvrgne i sebe samoispitivanju. Koristi i nulti zakon, ali ne
zato da bi opravdao nepotrebnu tetu nanetu pojedincima. Prvi zakon je gotovo isto tako vaan.
titi gospou Gladiju i kapetana Bejlija... nenametljivo. Pusti ih da zajedno budu sreni i dozvoli
gospoi Gladiji da nastavi u svojim nastojanjima da donese mir. I... jo neto... ako budem mogao da
se setim... da... ako moe... pronai kuda su otili Solarijanci. To bi moglo biti... znaajno."
iskarov glas zamre.
Denil kleknu pored iskara koji je sedeo i uze njegovu nepokretnu metalnu aku u svoju. On ree,
bolnim apatom: "Oporavi se, prijatelju iskare. Oporavi. Ono to si uinio bilo je u skladu sa nultim
zakonom. Sauvao si onoliko ivota koliko je bilo mogue. Uinio si uslugu oveanstvu. Zato toliko
pati kada je sve ono to si uinio dobro?"
iskar progovori glasom koji je bio tako iskrivljen da su se rei jedva raspoznavale: "Zato to
nisam siguran... ta ako... je drugo stanovite... ispravno... Ako... konano... Svemirci... trijumfuju, a
zatim propadnu tako da... Galaksija... ostane... prazna... Zbogom, prijatelju... Den..."
I iskar uuta da vie nikada ne progovori niti da se pomeri.
Denil ustade.
Bio je sam... a trebalo je da se brine za celu jednu Galaksiju.