Está en la página 1de 15

Roza Luksemburg Milicija i militarizam(1)

I Nije prvi i verovatno ni poslednji put da se iz partijskih redova podiu kritiki glasovi o pojedinim naim programskim zahtevima i o naoj taktici. To samo po sebi moemo samo pozdraviti. No pri tom je pre svega re o tome kako, a pod tim kako ne podrazumevamo "ton", kojim se u partiji - to je na alost postalo moda - u svakoj prilici die galama, nego neto daleko vanije - opti temelji kritike, odredjen pogled na svet, koji se izraava u kritici. Stvarno krstakom pohodu Izegrim-ipela protiv zahteva za milicijom i u prilog militarizma nalazi se u temelju sasvim dosledan pogled na svet. Najoptije stanovite od koga ipel polazi u svojoj odbrani militarizma jeste ubedjenje u nunost ovog vojnog sistema. On svim moguim argumentima ratno-tehnike drutvene i privredne prirode dokazuje neophodnost stajae vojske. I on je svakako, sa izvesne take gledita u pravu. Stajaa vojska, militarizam, stvarno su neophodni, ali za koga? Za dananje vladajue klase i sadanje vlade? No ta iz toga drugo proizilazi sem da za dananju vladu i vladajue klase sa njihovog klasnog stanovita ukidanje stajae vojske i uvodjenje milicije, tj. naoruanje naroda, moe izgledati kao nemogua stvar i neka apsurdnost? I ako ipel sa svoje strane miliciju isto tako smatra nemoguom i apsurdnou, time samo pokazuje da i on sam po pitanju militarizma stoji na gradjanskom stanovitu, da je posmatra oima kapitalistike vlade ili gradjanskih klasa. To takodje jasno pokazuju i njegovi pojedinani argumenti. On tvrdi da naoruanje svih gradjana, stub temeljac milicijskog sistema, ne bi bilo mogue, jer za to ne bismo imali novaca, da "kulturni zadaci ve i tako trpe". On pri tom, dakle, jednostavno polazi od dananje prusko-nemake finansijske privrede, - neku drugu sem Mikelove (Miquel),(2) na primer neko podvrgavanje kapitalistike klase oporezivanju u veoj meri, ne moe uopte zamisliti ni kod milicijskog sistema. ipel vojni odgoj omladine, jedan drugi stub temeljac milicijskog sistema, smatra nepoeljnim, jer bi, po njemu, podoficiri kao vojni odgojitelji vrili najtetniji uticaj na omladinu. On pri tom polazi naravno, od dananjeg pruskog kasarnskog podoficira i prenosi ga jednostavno u fingirani milicijski sistem kao odgojitelja omladine. On ovim nainom shvatanja ivo podsea na profesora Juliusa Volfa, koji vanu primedbu protiv socijalistikog drutvenog poretka vidi u tome, da e pod njegovom vladavinom, po njegovom proraunu, doi do opteg poveanja kamatne (interesne) stope. ipel dananji militarizam smatra privredno neophodnim, jer "oslobadja" drutvo od ekonomskog pritiska. Kaucki ulae sav mogui napor da bi dokuio kakao je socijaldemokrata ipel mogao misliti na "rastereenje" kroz militarizam, i propraa svako mogue tumaenje izvanrednim odgovorima.

No ipel se oigledno nije kao socijaldemokrata, - uopte se nije sa stanovita radnog naroda, prihvatio te stvari. Ako je govorio o "rastereenju" jasno je da je mislio na kapital. I u tome je svakako u pravu: za kapital je militarizam jedan od najvanijih oblika ulaganja, sa stanovita kapitala militarizam je svakako rastereenje. I da ipel ovde govori kao pravi predstavnik interesa kapitala vidimo ve po tome to je po ovoj taki naao pozvanog pouzdanika. "Ja tvrdim, moja gospodo", - reeno je u Rajhstagu na zasedanju od 12. januara 1899. godine, - "da je takodje potpuno pogreno ako se kae da dve milijarde dugova Rajha pogadjaju samo neproduktivne izdatke, njima se ni na koji nain ne suprotstavljaju produktivni dohoci. Ja tvrdim da ne postoji produktivnije ulaganje od izdataka za vojsku."(3) Stenogram pri tom ipak saoptava "veselo raspoloenje na levoj strani"... Govornik je bio - baron fon tum.(4) Za sve ipelove tvrdnje upravo je karakteristino ne toliko to su one same po sebi pogrene, nego to imaju za temelj stanovite gradjanskog drutva; zato se i kod ipela, gledano sa socijaldemokratskog stanovita, sve pojavljuje postavljeno na glavu: stajaa vojska je neophodna, militarizam privredno blagotvoran, milicija nepraktina, itd. Upadljivo je kako se ipelovo stanovite po pitanju militarizma u svim glavnim takama slae sa njegovim stanovitem po jednom drugom, najvanijem pitanju politike borbe - carinske politike. Pre svega, ovde se kao i tamo odluno odbacuje da se ovo ili ono zauzimanje stava po nekom pitanju povee sa demokratijom ili reakcijom. Tvrdnja da je slobodna trgovina istovetna sa napretkom, a zatitne carine sa reakcijom, reeno je u referatu na tutgartskom partijskom kongresu, pogrena je. Duga i iroka istorijska seanja trebalo bi da dokau da se veoma lepo moe biti pristalica slobodne trgovine i ujedno reakcionar i, prema tome, pristalica zatitnih carina i vatren prijatelj demokratije. Skoro istim reima uli smo sada: "Postoje oni koji sanjaju o miliciji, koji dananji privredjivaki ivot kanjavaju venim smetnjama i prekidima i koji podoficirski duh ele usaditi naim mladiima i deacima sve do poslednjih razreda kole - mnogo gore od dananjeg militarizma. Postoje protivnici milicije, koji su u potpunosti smrtni neprijatelji svake takve hipertrofije vojnih intervencija i zahteva".(5) Iz injenice da gradjanski politiari u ovim kao i u svim drugim pitanjima ne zauzimaju nikakav naelan stav, da se bave prigodnom politikom, socijaldemokrata ipel i za sebe izvodi pravo i nunost da ne obrati panju na unutranje reakcionarno jezgro zatitnih carina i militarizma, odnosno da bagatelie napredno znaenje slobodne trgovine i milicije, tj. da isto tako ne zauzme naelan stav u odnosu na oba ova pitanja. Drugo, kao i tamo ovde vidimo da istovremeno sa opozicijom protiv pojedinanih zala politike zatitnih carina, i u pogledu militarizma postoji sudbonosno oklevanje da se obe pojave kao takve sasvim unite. U tutgartu

smo sluali u ipelovom referatu o nunosti borbe protiv nekih preteranih carina, no ujedno i opomenu: "usidriti se", "vezati sebi ruke", tj. uvek i svuda voditi borbu protiv zatitnih carina. Sada ujemo da se ipel slae sa "parlamentarnom i agitacionom borbom protiv konkretnih vojnih zahteva",(6) ali da upozorava na opasnost od toga da se "isto spoljanje sluajnosti i veoma sporedna, svakako i veoma upadljiva obratna dejstva (militarizma) na druga podruja drutva uzmu za njegovu bit i njegovu sr".(7) Konano, tree, a to je temelj oba prednja stanovita, ovde kao i tamo procena pojave iskljuivo sa stanovita ranijeg gradjanskog razvoja, tj. sa istorijski uslovljene napredne strane i potpuno neosvrtanje na dalji, predstojei razvoj, i u vezi sa time, i na reakcionarnu stranu navedenih pojava. Zatitna carina je za ipela jo uvek to to je bila u vreme pokojnog Fridriha Lista, pre vie od jedno pola veka: veliki napredak u odnosu na srednjevekovnu-feudalnu rascepkanost Nemake. to je ve danas opta slobodna trgovina isti takav nuan dalji korak svetske privrede, koja je savladala unutranja privredna ograniavanja i postala jedinstvena da su stoga danas nacionalne carinske granice reakcija, - to za ipela ne postoji. Tako isto stoji i sa militarizmom. On ga jo uvek posmatra sa stanovita velikog napretka, koji je stajaa vojska znaila na temelju opte vojne obaveze u odnosu na nekadanje najamne vojske i feudalne armije. No pri tom se za ipela razvoj zaustavlja: daljim ostvarivanjem opte vojne obaveze istorija za njega ne odbacuje stajau vojsku. No ta znae ta karakteristina stanovita, koja ipel zauzima kako o carinama tako i po pitanju vojske? Ona, prvo, znae politiku od sluaja do sluaja, umesto naelnog zauzimanja stava, i u vezi sa time, borbu samo protiv deformacija carinskog, odnosno vojnog sistema, umesto borbe protiv samog sistema. No, ta je ta politika drugo do na stari poznanik iz poslednjeg vremena partijske istorije - oportunizam? To je opet "praktina politika", koja u Izegrim-ipelovom otvorenom odricanju od zahteva za milicijom, jedne od temeljnih taaka naeg celog politikog programa, slavi svoje trijumfe, i u tome se sa partijsko-politikog stanovita sastoji stvarni znaaj ipelovog istupanja. Samo u povezanosti sa celom ovom strujom i sa stanovitem optih temelja i posledica oportunizma moemo pravilno prosuditi i proceniti najnovije socijaldemokratsko izjanjavanje u korist militarizma. II Sutinsko obeleje oportunitike politike jeste da dosledno stalno vodi tome da se krajnji ciljevi pokreta, interesi oslobodjenja radnike klase rtvuju njihovim najbliim, i to - umiljenim interesima. Da taj postulat u dlaku odgovara i ipelovoj politici, moemo oigledno pokazzati i na jednom od njegovih osnovnih stavova u vezi sa pitanjem militarizma. Najvaniji privredni razlog, koji nas zbog ipela prisiljava da se zadrimo na sistemu militarizma jeste ekonomsko "rastereenje" drutva pomou ovog sistema. Mi tu apstrahujemo da to udno tvrdjenje ignorie najjednostavnije privredne

injenice. Mi tome nasuprot hoemo, radi karakterisanja tog naina shvatanja na trenutak pretpostavimo da je ta izopaena tvrdnja istina, da se "drutvo" kroz militarizam stvarno "rastereuje" od svojih suvinih proizvodnih snaga. Kako se ta pojava za radniku klasu moe oblikovati? Oigledno tako da se oslobodi jednog dela svoje rezervne armije, najamnih radnika, kroz odranje stajae vojske i time pobolja svoje radne uslove. ta to znai? Samo to: radnik daje, kako bi smanjio svoju ponudu na tritu radne snage, kako bi ograniio utakmicu, prvo - jedan deo svoje nadnice u vidu poreza, kako bi svog konkurenta izdravao kao vojnika. Drugo, od tog konkurenta stvara orudje, kojim svaka kapitalistika drava moe svaki njegov pokret u cilju poboljanja njegovog poloaja (ustanci, koalicija itd.) onemoguiti, u nunom sluaju uguiti u krvi, dakle isto poboljanje poloaja radnika osujetiti, da bi zbog toga militarizam po ipelu bio nuan. Tree, radnik ini tog konkurenta najsigurnijim stubom reakcije uopte, dakle svoje vlastite eksploatacije. Drugim reima: radnik kroz militarizam spreava neposredno smanjivanje svoje nadnice za izvestan iznos, no zato u velikoj meri gubi mogunost da se trajno bori za podizanje svoje nadnice i za poboljanje svoga poloaja. On kao prodavac radne snage dobija, no ujedno gubi politiku slobodu kretanja kao gradjanin, da bi u krajnjoj liniji i kao prodavac radne snage izgubio. On uklanja jednog konkurenta sa trita radne snage da bi video kako se javlja jedan uvar njegovog najamnog ropstva, i spreava smanjenje nadnice da bi tako smanjio kako izglede trajnog poboljanja svoga poloaja kao i izglede na svoje konano privredno i drutveno oslobodjenje. To je stvarni znaaj privrednog "rastereenja" radnike klase kroz militarizam. Ovde kao i kod svih pekulacija oportunistike politike vidimo kako se veliki ciljevi socijalistikog klasnog oslobodjenja rtvuju malim praktinim trenutnim interesima; interesima, koji se pored toga, kada se blie pogledaju, pokazuju u sutini prividnim. No postavlja se pitanje: kako je ipel mogao doi na pomisao koja tako apsurdno zvui, da izjavi kako je militarizam i sa stanovita radnike klase neko "rastereenje"? Podsetimo se kako isto pitanje izgleda sa stanovita kapitala. Pokazali smo da za kapital militarizam predstavlja nain ulaganja koji donosi najveu dobit, nain bez koga se ne moe. Doista! Jasno je, dodue, da ista sredstva koja oporezivanjem dolaze u ruke vladi slue odravanju militarizma, a da su ostala u rukama stanovnitva predstavljala bi poveanu potranju za ivotnim namirnicama i predmetima komfora ili, koriena od drave, za kulturne ciljeve, isto tako stvorila bi odgovarajuu potranju za drutvenim radom. Jasno je, dodue, da tako militarizam za drutvo u celini uopte nije nikakvo "rastereenje". Samo drugaije se postavlja pitanje sa stanovita kapitalistikog profita, sa stanovita preduzetnika. Za kapitalistu uopte nije svejedno da li njegove proizvode potrauju raspreni privatni kupci ili drava. Potranja drave odlikuje se sigurnou, masovnou i povoljnim, najee monopolistikim oblikovanjem cena, koje dravu ine najpogodnijim kupcem i isporuke za nju najblistavijim poslom za kapital.

Ali to to je kod vojnih liferacija naroita i krajnje vana prednost - u odnosu, na primer, na dravne izdatke za kulturne ciljeve (kole, putevi itd.) - to su neprekidne tehnike inovacije i neprekidan rast izdataka, tako da militarizam predstavlja neiscrpan, ak sve izdaniji izvor kapitalistike dobiti i kapital podie do jedne drutvene moi, kakva se radniku javlja na primer u Krupovim (Krupp) i tumovim preduzeima. Militarizam koji za drutvo u celini predstavlja ekonomski potpuno apsurdno rasipanje ogromnih proizvodnih snaga, koji za radniku klasu znai sniavanje njenog ivotnog standarda u cilju njenog socijalnog porobljavanja, predstavlja za klasu kapitalista ekonomski najblistaviji, nezamenljiv nain investiranja, kao drutveno i politiki najbolji oslonac njene klasne vladavine. Zato, ako ipel olako izjavljuje da je taj isti militarizam nuno ekonomsko "rastereenje", tada oigledno ne samo da zamenjuje stanovite drutvenih interesa interesima kapitala i stavlja se tako - kao to smo u uvodu kazali - ne samo na gradjansko stanovite, nego takodje polazi, pretpostavljajui da je svaka ekonomska prednost preduzetnitva nuno takodje prednost radnike klase, od naela harmonije interesa izmedju kapitala i rada. To je opet isto stanovite, koje smo kod ipela ve jednom upoznali - u vezi sa pitanjem carina. Takodje i tu je - poto je radnika kao proizvodjaa hteo da zatiti od tetne utakmice inostrane industrije - naelno istupio u korist zatita carina. Tu, ba kao i u podnesku o vojsci, vidi samo neposredno privredne interese radnika a previdja njihove dalje drutvene interese, povezane sa optim drutvenim napretkom prema slobodnoj trgovini ili ka ukidanju stajae vojske. I tu kao i tamo smatra takodje neposrednim privrednim interesom radnika to to je u neposrednom interesu kapitala, verujui da je sve ono to je prednost za preduzetnitvo prednost i za radnika. rtvovanje konanih ciljeva pokreta praktinim trenutnim uspesima i procena praktinih interesa sa stanovita harmonije interesa izmedju kapitala i rada - oba ova naela nalaze se isto tako medjusobno u harmoninoj povezanosti, kao to ine sutinsko obeleje cele oportunistike politike. Na prvi pogled moe nas iznenaditi to zastupnik ove politike nalazi mogunost da se pozove na tvorca socijaldemokratskog programa i da to najozbiljnije - poto je ipak njegov jemac po vojnom pitanju baron fon tum da za svog jemca po istom pitanju smatra - Fridriha Engelsa. Re je o uvidu u istorijsku nunost i istorijski razvoj militarizma, u emu ipel uobraava da se slae sa Engelsom. No to samo ponovo dokazuje da isto kao nekad nesvarena Hegelova dijalektika, tako i sada nesvareno Marksovo shvatanje istorije vodi najkobnijoj pometnji u glavama. Dalje, ponovo se pokazuje da je jedno i drugo, dijalektiki nain miljenja uopte kao i materijalistiko shvatanje istorije posebno, ma koliko da su revolucionarni kada ih pravilno shvatimo, radjaju opasne reakcionarne posledice im se shvate izopaeno. Ako itamo ipelove citate iz Engelsa, naime iz Anti-Diringa o razvoju vojnog sistema od njegovog ukidanja i do narodne vojske, tada je na prvi pogled nejasno, u emu se u stvari nalazi razlika izmedju ipelovog i u partiji odomaenog shvatanja o tom pitanju. Mi militarizam, kakav je on u sutini, posmatramo kao prirodni i neizbeni izdanak drutvenog razvoja - ipel

takodje. Mi tvrdimo da militarizam u svom daljem razvoju vodi narodnoj vojsci - ipel takodje. Pa gde je tada razlika, koja je ipela mogla odvesti njegovoj reakcionarnoj opoziciji prema zahtevu za milicijom? Ona je vrlo jednostavna: dok mi sa Engelsom u vlastitom unutranjem razvoju militarizma u miliciju vidimo samo uslove za njegovo ukidanje, ipel misli da narodna vojska budunosti takodje samom sobom, "iz sebe", izrasta iz dananjeg vojnog sistema. Dok mi, oslanjajui se na te materijalne uslove koje nam prua objektivni razvoj, proirenje opte vojne obaveze i skraivanje roka slube - kroz politiku borbu hoemo da ostvarimo sistem milicije, ipel se oslanja na vlastiti razvoj militarizma sa njegovim propratnim pojavama i igoe svako svesno zalaganje za ostvarenje milicije kao matanje i politikanstvo. Ono to tako dobijamo nije Engelsovo shvatanje istorije, nego Berntajnovo. Kao to kod Berntajna kapitalistika privreda od sebe, bez skoka, korak po korak, "urasta" u socijalistiku privredu, tako kod ipela iz dananjeg militarizma iz sebe izrasta narodna vojska. Kao to Berntajn u odnosu na kapitalizam u celini, tako i ipel u odnosu na militarizam ne razume da nam objektivni razvoj daje u ruke samo uslove jednog vieg razvojnog stupnja, no da ni jedno ni drugo ne moemo ostvariti bez naeg zalaganja koje je svesno svoga cilja, bez politike borbe radnike klase za socijalistiki preobraaj ili za miliciju. No kao god to se to komotno "urastanje" javlja kao puka himera, oportunistiki izlaz, da bi se izbegla revolucionarna borba sigurna u cilj, tako se i drutveni i politiki preobraaj, koji se moe postii tim putem, sprkao u jednu gradjanski krpariju. Kao to u Berntajnovoj teoriji "postepene socijalizacije" konano iz pojma samo socijalizma nestaje sve to pod tim podrazumevamo, i socijalizam postaje "drutvena kontrola", tj. bezazlena gradjanska reforma, tako se i u ipelovom shvatanju "narodna vojska" iz slobodnog naoruanog naroda koji sam odluuje o ratu i miru, to je na cilj, preobraava u optu vojnu obavezu, koja se protee na sve sposobne gradjane, i sa kratkim rokom vojne obaveze. Primenjeno na sve ciljeve nae politike borbe, ipelovo shvatanje neposredno vodi odricanju od celokupnog socijaldemokratskog programa. ipelovo izjanjavanje za militarizam oigledno je objanjenje za itavu oportunistiku struju u naoj partiji i ujedno vaan korak u njenom razvoju. Ve smo i ranije sluali od jednog socijaldemokratskog poslanika Rajhstaga, od Hajnea, da se pod datim okolnostima kapitalistike vladavine mogu odobriti vojni zahtevi. No to je bilo zamiljeno samo kao ustupak viim ciljevima demokratije. Topovi su kod Hajnea barem imali posluiti samo kao predmet razmene za narodna prava. Sada ipel izjavljuje da su topovi radi topova nuni. Ako je i rezultat ovde kao i tamo isti - naime podrka militarizmu - tada je kod Hajnea barem jo bilo rei o pogrenom shvatanju socijaldemokratskog naina vodjenja borbe, dok kod ipela ta podrka jednostavno proistie iz pomeranja objekta borbe. Tamo se samo umesto socijaldemokratske predlagala gradjanska taktika, ovde je umesto socijaldemokratskog programa drsko postavljen gradjanski program.

U ipelovoj "sumnji u miliciju" "praktina politika" izvukla je svoje poslednje zakljuke. Dalje u pravcu reakcije ne moe ii, preostaje joj samo da se proiri na ostale take programa kako bi zbacila ostatak socijaldemokratskog ogrtaa, ijim se krpicama kiti, i da se pojavi u potpunoj klasinoj razgolienosti kao pastor Nauman (Naumann).(8) III Kada bi socijaldemokratija bila diskusioni klub za socijalno-politika pitanja mogla bi ipelov sluaj posle jednog teoretskog raspravljanja s njim smatrati skinutim sa dnevnog reda. No kako je ona politika borbena partija, za nju teoretskim dokazivanjem pogrenosti ipelovog stanovita pitanje nije reeno nego, naprotiv, tek postavljeno. ipelov spis o miliciji nije samo ispoljavanje odredjenih misli, on je takodje politiki postupak. Ono ime partija na njega mora odgovoriti nije zato pobijanje pogleda, ve isto tako politika akcija. I ta akcija mora biti srazmerna dalekosenosti ipelovog izjanjavanja. Tokom protekle godine tako su napadi iz naih vlastitih redova prilino uzdrmali u svojoj neospornoj valjanosti sve postulate koji su se smatrali kamenima temeljcima socijaldemokratije. Eduard Berntajn je izjavio da mu krajnji cilj proleterskog pokreta nita ne znai. Volfgang Hajne je svojim predlozima za kompenzaciju(9) pokazao da mu uobiajena socijaldemokratska taktika u stvari nita ne predstavlja. Sam ipel dokazuje da se i on direktno uzdigao iznad politikog programa partije. Skoro nijedno naelo proleterske borbe nije ostalo potedjeno nipodatavanja od strane nekih partijski predstavnika. U celini ne vidimo nimalo utenu sliku. Izmedju ovih veoma znaajnih izjanjavanja moramo ipak praviti razliku, sa stanovita partijskih interesa. Berntajnova kritika naih teoretskih zahteva nesumnjivo je krajnje sudbonosna pojava samo oportunizam u praksi za pokret je neuporedivo opasniji. Sumnju u krajnji cilj moe jo uvek sam pokret, dok je u svojoj praktinoj borbi zdrav i snaan, jednostavno da otkloni. No im se najblii ciljevi, dakle sama praktina borba, stavi pod znak pitanja tada itava partija zajedno sa konanim ciljem i pokretom postaje ne samo "nita" u subjektivnoj predstavi ovog ili onog partijskog filozofa, nego i objektivnom svetu pojava. ipelov napad upravljen je samo na jednu taku naeg partijskog programa. No ta jedina taka jeste, s obzirom na temeljni znaaj militarizma po sadanju dravu, praktino ve poricanje cele politike borbe socijaldemokratije. U militarizmu kristalie se mo i vladavina isto tako kapitalistike drave kao i gradjanske klase, i kao to je socijaldemokratija jedina partija koja protiv nje bori, tako i obrnuto, naelna borba protiv militarizma spada u bit socijaldemokratije. Odricanje od borbe protiv militaristikog sistema praktino se svodi na poricanje borbe protiv dananjeg drutvenog poretka uopte. Rekli smo na kraju prethodnog poglavlja da oportunizmu jo samo preostaje da ipelov stav prema pitanju milicije proiri i na druge programske take kako bi zaklinjui se potpuno napustio socijaldemokratiju.

Pri tom smo mislili na subjektivan, svestan razvoj pristalica te politike. Objektivno, prema prirodi stvari, taj razvoj je u ipelovom izjanjavanju ve ispoljen. Jo jedna strana u oportunistikim izjanjavanjima u poslednje vreme i poimenice u ipelovom izjanjavanju zasluuje panju, ako ni zbog ega drugog ono zbog njene simptomatinosti. Re je o savrenoj lakoi, nepokolebljivom miru, tavie, kao u poslednjem sluaju re je ak o vedroj gracioznosti, kojom se potkopavaju naela koja su svakom drugu koji ne shvata povrno partijsku stvar ula u krv i meso i ije je podrivanje kod svakog estitog socijaldemokrate trebalo da izazove barem krizu savesti. Te pojave su pouzdani znaci, bez obzira na sve drugo, niskog revolucionarnog nivoa, otupljivanja revolucionarnog instikta, pojave koja same po sebi mogu biti neshvatljive i nebitne, no za jednu partiju - koja je, kao socijaldemokratija, privremeno veim delom upuena ne na uspehe u praksi ve na uspehe u irenju svojih ideala pa individualnoj izgradjenosti svojih lanova nuno postavlja visoke zahteve - nesumnjivo su bitne. Harmonina dopuna gradjanskog naina miljenja oportunizma jeste njihov gradjanski nain oseanja. Dalekosenost ipelovog izjanjavanja u svim pravcima, ini odgovarajue misaono izjanjavanje partije nunim. U emu se moe i mora sastojati ta protivakcija? Prvo u jasnom i nedvosmislenom zauzimanju stava itave partijske tampe o tom pitanju, isto tako objanjavanje tog sluaja na partijskim skupovima. Ako se partija u celini ne nalazi na ipelovom stanovitu, prema kome su narodni skupovi samo prilike na kojima se gomili bacaju mrvice "parola", da u datom trenutku izabere za Rajhstag jednog "oveka od soja", tada ona ne moe ni na objanjenje najvanijih partijskopolitikih naela gledati kao na "obrok za izabranike", odredjen za izabrane a ne za veliku masu drugova. Naprotiv, samo unoenje diskusije u najire partijske krugove moe uspeno onemoguiti eventualno irenje ipelovih pogleda. No drugo, to je jo vanije, jeste zauzimanje stava socijaldemokratske frakcije u Rajhstagu. Ona je ta, koja je pre svega pozvana da u ipelovom sluaju kae odluujuu re, s jedne strane zato to je ipel poslanik Rajhstaga i lan frakcije, s druge strane zato jer je pitanje koje on obradjuje jedan od glavnih predmeta parlamentarne borbe. Mi ne znamo da li je frakcija u tom pogledu neto uinila ili nije. Kako je uskoro posle pojave Izegrimovog lanka postala javna tajna ko se nalazio iza pseudonima, vrlo je verovatno da partija nije skrtenih ruku gledala kako je jedan njen lan njenu delatnost izvrgao ruglu. Ako neto ve nije uinila, moe proputeno nadoknaditi, poto je Kaucki ipela istresao iz njegove vuije koe.(10) Bez obzira da li je frakcija prema ipelovom sluaju zauzela stav ili nije, rezultat e biti uglavnom isti, sve dok taj stav ne sazna celokupna partija. Prinudjena da se kree po parketu gradjanskog parlamentarizma, koji je stran njenoj demokratskoj sutini, socijaldemokratija je kako izgleda nehotino i nesvesno preuzela i neke obiaje tog parlamentarizma, koji se ba ne mogu uskladiti sa njenim demokratskim karakterom. Tu npr, po naem miljenju, spada istupanje

frakcije kao korporacije zatvorene ne samo prema gradjanskim partijama, to je potpuno nuno, ve i prema vlastitoj partiji - to moe postati nepodnoljivo. Frakcije gradjanskih partija, medju kojima se borba najee vodi u vidu neuzbudljivih zakulisnih pregovora i trampe, imaju sve razloge da se plae svetlosti i javnosti. Socijaldemokratska frakcija, naprotiv, niti ima potrebu niti je pobudjena da rezultat svojih rasprava gleda kao na internu stvar, im je re o partijskim naelima ili o vanijim taktikim pitanjima. Reavanje takvog pitanja samo na nekom tajnom zasedanju frakcije bilo bi dovoljno samo tada, kada bi kod nas, kao i kod gradjanskih partija, bilo rei samo o konanom rezultatu odredjenog glasanja frakcije u Rajhstagu. Ali socijaldemokratija, za koju je parlamentarna borba njene frakcije mnogo vanija sa isto agitacionog od praktinog stanovita, ne moe se u datom sluaju ii za formalnom odlukom veine, ve za samom raspravom o stvari, za razjanjavanjem situacije. Za partiju je barem isto toliko vano da zna kako njeni predstavnici misle o parlamentarnim pitanjima, kao i to kako o tome u celini u Rajhstagu glasaju. U jednoj iz osnova demokratskoj partiji ne moe se ni pod bilo kakvim okolnostima odnos izmedju biraa i poslanika smatrati reenim samim inom izbora i uglavnom formalnim, sumarnim podnoenjem izvetaja na partijskim kongresima. Frakcija, naprotiv, mora ostati u to ivljem dodiru sa partijskom masom, i to postaje naime jednostavan imperativ samoodranja s obzirom na oportunistika strujanja, koja se u poslednje vreme javljaju ba medju poslanicima. Javno zauzimanje stava prema ipelovim istupanjima bilo je ve i zato nuno, jer partija u svojoj ukupnosti, ma koliko to mogla i elela, jednostavno nije u mogunosti da kao celina sama istupi po tome pitanju. Frakcija je pozvano politiko zastupstvo celokupne partije i trebalo bi da vlastitim javnim postupcima posredno pomogne partiji da zauzme potreban stav. Tree, konano, i partija neposredno kao takva treba da kae svoju re o ipelovom sluaju, i to u jedinoj formi koja joj stoji na raspolaganju - na sledeem partijskom kongresu. Reeno je u tutgartskoj diskusiji da partijski kongres ne moe odluivati o teoretskim pitanjima. Sada u ipelovom sluaju imamo isto praktino pitanje. Reeno je da su Hajneovi predlozi o kompenzaciji bili samo neprikladna muzika budunosti, sa kojom partija ne moe da rauna. Sada kod ipela imamo muziku sadanjosti. I to se u ipelovom zauzimanju stava prema pitanju milicije oportunistika politika, kao to je reeno, razvila do poslednjih konsekvenci, ona je sazrela za reavanje. Postavlja nam se kao prean zadatak partije da iz tog razvoja jasnim i nedvosmislenim zauzimanjem stava izvuemo pravilne zakljuke. Ona za to ima dva razloga. U datom sluaju re je o jednom povereniku, politikom predstavniku partije, koji bi prema svome poloaju imao da poslui kao ma u borbi, ija bi akcija trebalo da partiji bude brana protiv nasrtaja gradjanske drave. No ako se brana svakog trenutka preobraava u stvar kaaste prirode i ako se otrica slama u borbi kao da je od hartije, zar onda i partija sa svoje strane toj politici ne bi mogla doviknuti:

Dosta sa kaom, ona mi je potrebna, od kartona ne mogu iskovati ma!... Sa molbom da ga objavi, list "Leipziger Volkszeitung" dobio je 24. februara sledei dopis, koji je ipel poslao poto je proitao oba prva lanka: Dragi prijatelju enlank (Schoenlank)! lanke rl. (Roze Luksemburg) u novinama "Leipziger Volkszeitung" stalno itam sa velikim interesovanjem, ne to bih se sa njima uvek po svim takama mogao sloiti, nego to u njima visoko cenim ivahnu borbenu prirodu, estito ubedjenje i podsticajnu dijalektiku. I ovaj put ne pratim bez udjenja zakljuke, koji sve vie i bre dostiu kulminaciju i koji polaze od jedne pretpostavke: Privredni razlog, koji nas zbog ipela prinudjuje da se zadrimo na sistemu militarizma jeste ekonomsko rastereenje drutva pomou ovog sistema... ipel militarizam i sa stanovita radnike klase proglaava rastereenjem... time to polazi od naela harmonije interesa izmedju kapitala i rada. Svaka ast zakljucima, samo pretpostavka je potpuno pogrena i nitavna! Ja sam u "Neue Zeit" samo izjavio da ogromni neproduktivni izdaci - bilo privatnika za ludi luksuz ili glupe budalatine, bilo drave za vojsku, za mesta sa dobrim prihodima i svakojake trice - slabe groznicu krize, kojom bi jedno drutvo "hiperprodukcije" upravo bilo potresano kada neproduktivno rasipnitvo ne bi zauzimalo sve vie mesta pored akumulacije u produktivne svrhe. Time, razume se, nisam ni najmanje pozdravio rasipanje i neproduktivne izdatke, jo manje sam ih zahtevao u interesu radnike klase. Ja sam jedino pokuao da ukaem na druge, kako se obino naglaava, stvarne posledice istih po "moderno drutvo". Smatrao sam u poetku nesumnjivim da me niko nee oceniti kao prvoborca "za moderno drutvo". Medjutim, imam ipak i neka iskustva to se tie socijaldemokratskih diskusija, i tako sam, kako bih izbegao svaki nesporazum, naknadno ubacio u pasus o hiperprodukciji jo jednu malu reenicu: Naravno, to mi militarizam ne ini prijatnim, ve utoliko neprijatnijim. To ipak po svome smislu znai: utoliko vie za odbacivanje. No i ta suvina opreznost sa moje strane izgleda da mi nije nita pomogla: "ostaje pri tom" upravo kao da se vodila diskusija sa nekom gradjanskom enom. Medjutim, ukazivanjem na prostodunost rl. - saradnika lista "Leipziger Volkszeitung", uzdam se u to da e uvideti da je tu uzeo sasvim pogrean

start i da e stoga trka za premiju proletersko-najrevolucionarnijeg ubedjenja izmedju nas dvojice jo jednom morati da krene od poetka. Va Maks ipel IV Ako drug ipel sa udjenjem sledi "sve viu i bru kulminaciju zakljuivanja", koja polaze od osnove jednog pogleda koji je on izrekao, onda to jo jednom dokazuje da pogledi imaju svoju logiku, ak i tamo gde je ljudi nemaju. ipelova replika koja se nalazi pred nama predstavlja najpre za njegovu misao o ekonomskom "rastereenju" kapitalistikog drutva kroz militarizam, formulisanu u "Neue Zeit", znaajnu dopunu: pored militarizma pojavljuju se sada "mesta sa dobrim prihodima i svakojake trice" i "ludi luksuz i glupe budalatine privatnika" kao sredstvo rastereenja i izbegavanja kriza. Poseban pogled na drutvenu funkciju militarizma razvija se tako u optu teoriju, po kojoj je rasipnitvo korektiv kapitalistike privrede, i dokazuje da smo barem fon tumu kao ekonomisti uinili nepravdu time to smo ga u prvom lanku nazvali ipelovim jemcom. tum je mislio, kada je izdatke za vojsku proglasio najproduktivnijom, barem na znaaj militarizma u borbi za trita i za odbranu "domae industrije". ipel pri tom, kako se ispostavlja, potpuno apstrahuje od specifine funkcije militarizma u kapitalistikom drutvu, on u tome vidi jednostavno jednu duhovitu formu da se odredjena masa drutvenog rada svake godine ispuca; militarizam ekonomski njemu je isto to i npr. esnaest pasa vojvotkinje d'Ize (d'Uzes), koji za itav apartman, nekoliko lanova posluge i za itavu pseu garderobu "rastereuju" kapitalistiku privredu. teta to drug ipel u kalejdoskopskom menjanju svojih ekonomskopolitikih simpatija svaki put tako temeljno kida sa svojim jueranjim naklonostima, da mu ne preostaje ni najbledja uspomena. Inae bi kao bivi rodbertusovac morao pomisliti na klasine listove etvrtog socijalnog pisma Kirhmanu (Kirchmann)(11) gde je njegov nekadanji majstor smrvio njegovu sadanju teoriju o krizama i luksuzu. No ta teorija je mnogo starija od Rodbertusa. Ako misao o privrednom rastereenju posebno kroz militarizam - najmanje u redovima socijaldemokratije - i moe bar da pretenduje na dra novine, tada opta teorija o spasilakoj funkciji rasipnitva za kapitalistiko drutvo pokazuje da je isto toliko stara kao i sama gradjanska vulgarna ekonomija. Vulgarna ekonomija je dodue u svom lutajuem razvitku porodila vie teorija o krizi, ali ta koju je na ipel sada usvojio, spada u najbanalnije, ona se ak nalazi - to se tie uvida u unutranji mehanizam kapitalistike privrede - nie od teorije najodvratnijeg lakrdijaa vulgarne ekonomije, . B. Seja, prema kome je hiperprodukcija u stvari podprodukcija.

ta je opta pretpostavka ipelove teorije? Krize nastaju tako to prema masi proizvedenih dobara ima premalo potroaa, krize se dakle mogu obuzdati poveanjem potronje u okviru drutva. Tu se dakle kapitalistiko stvaranje kriza ne izvodi iz unutranje tendencije proizvodnje da prelazi granice trita i iz haotinosti proizvodnje, nego iz potpunog odsustva odnosa izmedju proizvodnje i potronje. Masa dobara kapitalistikog drutva predstavlja se tu kao neko brdo pirina odredjene veliine, kroz koje se drutvo mora progristi. to se vie konzumira, utoliko manje ostaje nesvarenog ostatka da pritiskuje ekonomsku savest drutva, utoliko je vee "rastereenje". To je apsolutna teorija kriza, koja se prema onoj relativnoj kod Marksa isto tako odnosi kao i Maltusova (Malthus) teorija o stanovnitvu prema Marksovom zakonu o relativnoj prenaseljenosti. No za drutvo nije svejedno ko je potroa. Ako potronja slui samo za to da se blagovremeno ponovo pokrene proizvodnja, tada brdo pirina poinje opet da raste i "drutvo" nije nita dobilo, krizna groznica potresa ga kao i ranije. Tek kada se dobra zanavek apsorbuju, ako slue potronji ljudi, koji sa svoje strane vie nita ne proizvode, tek tada e drutvo s olakanjem odahnuti, stvaranje kriza bie obuzdano. Preduzetnik Hinc ne zna ta e sa robom koju je sam (tj. njegovi radnici) proizveo. Na sreu, preduzetnik Kunc bavi se ludim luksuzom i otkupljuje od svog ugroenog klasnog druga neprijatnu robu. No on sam, Kunc, ima medjutim takodje suviak proizvedenih dobara, koja ga "pritiskuju"; na sreu, ranije navedeni Hinc daje isto tako mnogo za "luksuz i budalatine" i nudi se zabrinutom Kuncu sa svoje strane kao eljeni kupac. Sada, posle sreno sklopljenog posla, obojica naih preduzetnika zgranuto se gledaju i dobijaju elju da poviknu: Da li si lud ti ili ja? Stvarno to su obojica. Jer ta su postigli operacijom koju im je savetovao ipel? Obojica su naravno valjano pomogli da se do kraja uniti odredjena masa dobara. Ali avaj, nije unitenje materijalnih dobara ve ostvarenje vika vrednosti u istom zlatu svrha preduzetnitva. I u tom pogledu aljiv posao svodi se na istu stvar, kao da je svaki od obojice preduzetnika sam potpuno progutao, konzumirao svoj vlastiti pretekli viak vrednosti. To je ipelovo sredstvo za ublaavanje kriza. Da li vestfalski baroni ugljena pate od hiperprodukcije? Budale! Oni treba samo da bolje greju svoje palate i trite ugljena je "rastereeno". Da li se posednici mermernih majdana u Karari ale zbog zapinjanja u trgovini? Oni treba samo da za svoje konje podignu staje od mermera i "krizna groznica" u trgovini mramorom odmah e ieznuti. I ako se navue neki pretei oblak opte trgovinske krize, ipel e doviknuti kapitalizmu: "Vie ostriga, vie ampanjca, vie livrejisane posluge, vie balerina, i vi ste spaseni"! Mi samo strahujemo da e mu stari okoreli momci odgovoriti: "Gospodine, Vi smatrate da smo gluplji nego to jesmo"! Ova duhovita ekonomska teorija vodi, medjutim, jo zanimljivijim socijalnim i politikim zakljucima. Ako, naime, neproduktivna potronja, tj. potronja drave i gradjanskih klasa, predstavlja privredno rastereenje i protusredstvo za ublaavanje kriza, tada se u interesu drutva i mirnog toka proizvodnog ciklusa javlja to da je neproduktivna potronja to je mogue ira,

produktivna to je mogue ogranienija, da je deo koji su prisvojili kapitalisti i drava to je mogue vei, deo koji preostaje radnom narodu to je mogue manji, da su profiti i porezi to je mogue vii i da su nadnice to je mogue nie. Radnik - privredni "teret" za drutvo, i psii vojvotkinje d'Ize, privredna uzdanica - to su posledice ipelove teorije o "rastereenju". Rekli smo da je ona i medju vulgarnoekonomskim teorijama najbanalnija. ta je mera stepena vulgarnoekonomske banalnosti? Sutina vulgarne ekonomije sastoji se u tome to zbivanja kapitalistike privrede ne posmatra u objektivnoj povezanosti i njenoj unutranjoj biti, ve u povrnoj rasprenosti kroz zakon konkurencije, ne kroz dogled nauke, nego kroz naoare pojedinanih interesa gradjanskog drutva. No ve prema ovim interesovanjima pomera se i slika drutva, i ona se vie ili manje krivo moe odraavati u mozgu ekonomiste. to je stanovite blie procesu proizvodnje, utoliko je i shvatanje blie istini. I to se istraiva vie pribliava tritu razmene, podruju potpune vladavine konkurencije, utoliko vie slika drutva koju on vidi stoji naglavce. ipelova teorija kriza jeste, kao to smo pokazali, sa stanovita kapitalista kao klase potpuno neodriva; klasa kapitalista sama treba da konzumira svoj viak u proizvodnji. No i pojedinani kapitalistiki industrijalac primie je sleganjem ramena. Neki baron fon tum ili neki fon Hajl (Heyl) suvie su pametni da se prepuste ludosti da njihov sopstveni luksuz i luksuz njihovih klasnih drugova moe na neki nain spreiti krize. Do toga shvatanja moe doi samo neki kapitalistiki trgovac, tanije neki kapitalistiki bakalin, kome njegovi neposredni kupci, "velika gospoda", sa njihovim luksuzom izgledaju kao stubovi celokupne privrede. ipelova teorija nije ak ni bleda slika shvatanja kapitalistikog preduzetnika, ona je direktno teoretski izraz stanovita kapitalistikog bakalina. ipelova misao o "rastereenju" drutva kroz militarizam pokazuje opet, isto kao svojevremeno izlaganje Eduarda Berntajna, da kao to oportunizam u politici vodi gradjanskom stanovitu, da se on i u svojim ekonomskim pretpostavkama nadovezuje na gradjansku vulgarnu ekonomiju. No ipel porie nae ekonomske zakljuke iz njegove teorije "rastereenja". Ta on je govorio samo o rastereenju drutva a ne radnike klase, on je jo izriito, da bi izbegao nesporazume, ubacio uveravanje kako mu "to militarizam ne ini prijatnim, nego neprijatnim". Mogli bismo pomisliti da ipel sa stanovita radnike klase militarizam smatra privredno tetnim. Pa zato je tada ukazivao na privredno rastereenje? Kakve zakljuke iz njega izvlai za ponaanje radnike klase prema militarizmu? Sasluajmo: "Naravno, to mi (privredno rastereenje) militarizam ne ini prijatnim, ve utoliko neprijatnijim. Samo sa toga stanovita takodje ne mogu se saglasiti sa malogradjansko-slobodoumnom povikom o privrednom upropaavanju kroz neproduktivne vojne izdatke..."(12) ipel dakle pogled o ekonomski upropaavajuem delovanju militarizma smatra malogradjanskim, pogrenim. Za njega militarizam dakle nije upropaavanje, po njemu je

"slaganje sa malogradjansko-slobodumnom povikom" protiv militarizma, tj. borba protiv njega neto naopako; ak, itav njegov lanak upravljen je na to da radnikoj klasi dokae neophodnost militarizma. ta s obzirom na to predstavlja njegova ubaena opreznost da mu militarizam zbog toga nije prijatniji, ve utoliko neprijatniji? Ona je isto psiholoko uveravanje da ipel ne brani militarizam sa zadovoljstvom, ve protiv volje, da on sam ne uiva u svojoj oportunistikoj politici, da je njegovo srce bolje od njegove glave. Ve s obzirom na tu injenicu ne bih mogla prihvatiti ipelov poziv na utrkivanje s njim "za proletersko-najrevolucionarnije ubedjenje". Lojalnost mi ne doputa da se utrkujem s nekim ko je u najgorem poloaju koji se da zamisliti, zato to ledjima okrenut startu stupa na trkaku stazu. *** Iz knjige: "Socijalna reforma ili revolucija?" Roze Luksemburg (Beograd 1976) str. 103-121.
Beleke: 1) Sledei lanci su se pojavili u listu "Leipziger Volkszeitung" br. 42-44 od 20-22. i 25. februara 1899. kao odgovor na lanke Maksa ipela: lanak potpisan sa "Isegrim" "War Friedrich Engels milizglaubig?" (Da li je Fridrih Engels verovao u miliciju?) u asopisu "Sozialistische Monatshefte" od novembra 1898. i odgovor na repliku Kauckog povodom Izegrim-lanka u "Neue Zeit" potpisanog ipelovim vlastitim imenom: "Friedrich Engels und das Militzsystem", "Neue Zeit" br. 19. i 20. iz god. 1898/99. Izegrim-lanak koji je izazvao diskusiju zavravao se, kao to je poznato, reima: Ipak i za partiju e konano (s obzirom na zahtev za milicijom) glasiti: "Dosta sa kaom, ona mi nije potrebna, od kartona neu iskovati nikakav ma"... Da bi smo etvrti lanak uinili razumljivim ukljuili smo u istom broju lista "Leipziger Volkszeitung" prethodei ipelov odgovor. 2) Johanes fon Mikel (1828-1901) od 1890. do 1897. pruski ministar finansija. - Prim. prev. 3) Stenographische Berichte uber die Verhandlungen der Reichstags, X Legislaturperiode, II. Session. 1898/1900, 1. knjiga; Berlin, 1899, str. 204. 4) Karl baron von tum (1836-1901), veleindustrijalac i prijatelj Vilhelma II (Wilhelm II), saosniva i rukovodilac Nemake partije Rajha. 5) Max Schippel, "Friedrich Engels und Milizsystem", "Die Neue Zeit", Stuttgart, 17. god. 1898/99. i knj., str. 580. i d. 6) Isegrim (Maks ipel), "War Friedrich Engels milizglaubig", "Sozialistische Monatshefte", Berlin, 2. god. 1898, br. 11, str. 495. 7) Max Schippel, "Friedrich Engels und das Milizsystem", "Die Neue Zeit", Stuttgart, 17. god. 1898/90. I knj., str. 581. 8) Fridrih Nauman (1860-1919) evangelistiki teolog. Tvorac nacionalno-socijalnog saveza, pokuao je gradjansko-reformistiki da putem socijalno-liberalnih fraza pomiri radniku klasu sa imperijalistikom dravom; saradjivao je usko sa finansijskim kapitalom i odravao je veze sa oportunistikim vodjama nemake socijaldemokratije.

9) Roza Luksemburg misli na shvatanje koje je 10. februara 1898. zastupao Volfgang Hajne u Berlinu, da socijaldemokratija moe odobriti vojne zahteve prusko-junkerske vlade u zamenu za "narodne slobode". To oportunistiko stanovite znailo je reviziju antimilitaristike borbe nemake socijaldemokratije. 10) Izegrim je ime za vuka u staroj nemakoj knjievnosti. - Prim. prev. 11) Karl Rodbertus-Jagetzow, Das Kapital. Vierte socialer Brief an von Kirchmann, Berlin 1884, str. 32. i d. 12) Max Schippel, Friedrich Engels und Milizsystem, "Die Neue Zeit", Stuttgart, 17. god. 1898/99; I knj, str. 617.