Fridrih Engels Uloga rada pri pretvaranju majmuna u oveka

Uloga rada pri pretvaranju majmuna u oveka Rad je izvor svega bogatstva, kau politiki ekonomisti. On to zaista i jeste uz prirodu koja mu prua materijal, koji on pretvara u bogatstvo. Ali on je jo beskrajno vie od toga. On je prvi osnovni uslov svega ljudskog ivota, i to u tolikoj meri da u izvesnom smislu moramo rei: rad je stvorio samog oveka. Pre vie stotina hiljada godina, u jednom razdoblju - koje se jo ne moe tano odrediti - onog perioda u razvitku zemlje koji geolozi nazivaju tercijarom, po svoj prilici pred kraj toga perioda, iveo je negde u arkom pojasu - verovatno na nekom velikom kopnu, potonulom na dno Indiskog Okeana - jedan naroito visoko razvijen rod ovekolikih majmuna. Darvin nam je dao priblian opis tih naih predaka. Oni su bili potpuno pokriveni dlakom, imali su bradu i iljate ui, i iveli su u oporima po drveu. Verovatno, pre svega pod uticajem svog naina ivota, koji je traio da ruke pri veranju vre drugu funkciju nego noge, ti su majmuni poeli da se pri hodanju po zemlji odvikavaju pomaganja rukama i da se navikavaju na sve uspravniji hod. Time je bio uinjen odluujui korak za prelaz od majmuna k oveku. Svi danas jo postojei ovekoliki majmuni mogu da stoje uspravno i da se kreu samo nogama, ali jedino u sluaju potrebe i vrlo nespretno. Njihov prirodni hod je poluuspravan - sa upotrebom ruku. Veina njih se pri hodanju opire o zemlju lankovima savijenih prstiju ruke i, skupivi noge, odbacuje telo izmeu dugih ruku, kao hrom ovek koji hoda na takama. Uopte, mi jo i sada kod majmuna moemo posmatrati sve prelazne stepene od hodanja etvoronoke do hodanja na dve noge. Ali ni kod jednog od njih to nije odmaklo dalje od pripomoi u nudi. Ako je uspravan hod kod naih dlakavih predaka imao da postane najpre pravilo, a s vremenom i nunost, onda to pretpostavlja da su ruke za to vreme dobijale sve vie i vie druge funkcije. I kod majmuna postoji ve izvesna podela upotrebe ruku i nogu. Kao to je ve pomenuto, ruka se pri veranju upotrebljava drukije nego noga. Ona prvenstveno slui za branje i dranje hrane, kao to to ve biva kod niih sisara sa prednjim apama. Neki majmuni grade njome gnezda na drveu, ili ak, kao impanza, krovove meu granama kao zaklon od nevremena. Njome oni hvataju batine za odbranu od neprijatelja ili bombarduju neprijatelje plodovima i kamenjem. Njome oni, kad su u kavezu, vre niz jednostavnih operacija koje su videli od ljudi. Ali ba tu se pokazuje kako je veliko rastojanje izmeu nerazvijene

ruke ak i najovekolikijih majmuna i oveije ruke usavrene radom stotina hiljada godina. Broj i opti raspored kostiju i miia isti je kod jednih i drugih; ali ruka najprimitivnijeg divljaka moe da izvri stotine operacija koje nijedna majmunska ruka ne moe da ponovi. Nijedna majmunska ruka nije nikad napravila ni najgrublje seivo od kamena. Zato su operacije kojima su nai preci pri prelazu od majmuna k oveku u toku mnogo hiljada godina postepeno prilagoavali svoju ruku mogle najpre biti samo vrlo jednostavne. Najprimitivniji divljaci, ak i oni kod kojih treba pretpostaviti vraanje u stanje koje je slinije ivotinjskom, uz istovremeno nazadovanje u telesnom razvitku, jo uvek stoje mnogo vie od tih prelaznih bia. Pre nego to je oveija ruka preradila prvi kremen u seivo, morali su protei takvi vremenski razmaci, prema kojima nama poznati istoriski period izgleda neznatan. Ali odluujui korak bio je uinjen: ruka je postala slobodna i mogla je sada da stie sve nove i nove vetine, a time steena vea gipkost nasleivala se i napredovala je iz pokolenja u pokolenje. Prema tome, ruka nije samo organ rada, ona je i njegov proizvod. Jedino radom, prilagoavanjem ove novim i novim operacijama, nasleivanjem time steenog naroitog razvitka miia, tetiva, a u duim periodima i kostiju, i sve novom primenom te nasleene istananosti na nove, sve sloenije operacije, oveija ruka je dostigla onaj visoki stupanj savrenstva na kojem je mogla stvoriti Rafaelove slike, Torvaldsenove kipove i Paganinijevu muziku. Ali ruka nije bila neto zasebno. Ona je bila samo jedan od lanova celog, veoma sloenog organizma. I ono to je bilo od koristi ruci, bilo je od koristi i itavom telu kome je ona sluila, i to na dvojaki nain. Najpre usled zakona korelacije rastenja, kako ga je nazvao Darvin. Po tome zakonu odreeni oblici pojedinih delova jednog organskog bia uvek su povezani sa izvesnim oblicima drugih delova, koji, naizgled, s njima nisu ni u kavkoj vezi. Tako sve ivotinje koje imaju crvene krvne elice bez elinog jedra i ija je potiljana kost dvama glenjevima (kondilima) vezana c prvim prljenom kime, imaju, bez izuzetka, i mlene lezde za dojenje mladih. Tako su kod sisara razdvojena kopita redovno povezana sa sloenim elucem za preivanje. Promene odreenih oblika povlae za sobom promene oblika drugih delova tela, a da ne moemo objasniti tu vezu. Posve bele make c plavim oima su uvek, ili gotovo uvek, gluhe. Postepeno usavravanje oveije ruke i formiranje nogu za uspravan hod, koje se vrilo uporedo s tim usavravanjem, besumnje je, usled zakona korelacije, imalo obratan uticaj na druge delove organizma. Ali je taj uticaj jo odve malo ispitan, da bismo mogli rei neto vie od opte konstatacije. Daleko je vaniji direktan obratni uticaj razvitka ruke na ostali organizam, koji se da dokazati. Kao to je ve reeno, nai majmunski preci bili su drutvena bia. Oevidno je da se ovek, najdrutvenija od svih ivotinja, ne moe izvoditi od nedrutvenog najblieg pretka. Gospodstvo nad prirodom, koje poinje s razvijanjem ruke, s radom, proirivalo je pri svakom novom

napretku vidokrug oveka. Na predmetima prirode on je otkrivao sve nova i nova, dotada nepoznata svojstva. S druge strane, razvijanje rada nuno je doprinosilo tome da se lanovi drutva tenje zbijaju, jer je ono uveavalo broj sluajeva meusobnog pomaganja, zajednikog delanja, i svest o korisnosti tog zajednikog delanja za svakog pojedinca postajala je sve jasnija. Ukratko, ljudi koji su nastajali doli su do toga da su jedan drugome imali neto da kau. Potreba je stvorila sebi organ: nerazvijeno grlo majmuna lagano, ali sigurno preobraavalo se putem modulacije za sve razvijeniju modulaciju, a organi usta postepeno su uili da izgovaraju artikulisane glasove jedan za drugim. Da je ovo objanjenje postanka govora iz rada i sa radom jedino ispravno, dokazuje poreenje sa ivotinjama. Ono malo to ivotinje, pa i one najrazvijenije meu njima, imaju da saopte jedna drugoj, mogu da saopte i bez artikulisanog govora. U prirodnom stanju nijedna ivotinja ne osea kao nedostatak to ne moe govoriti ili razumeti ljudski govor. Posve je drukije kad je ljudi pripitome. Pas i konj su u ophoenju s ljudima stekli tako dobro uho za artikulisani govor, da lako naue razumevati svaki jezik u granicama njihovog kruga pretstava. Osim toga oni su stekli sposobnost za oseanja kao to su privrenost ljudima, zahvalnost itd., koja su im ranije bila tua; i svaki onaj koji se mnogo bavio s takvim ivotinjama teko se moe oteti ubeenju da ima dosta sluajeva da one svoju nesposobnost da govore oseaju sada kao nedostatak. Na alost, njihovi glasovni organi su toliko specijalizovani u jednom odreenom pravcu, da se tome nedostatku vie ne moe pomoi. Ali tamo gde organ postoji, moe i ta nesposobnost, u izvesnim granicama, otpasti. Organi usta kod ptica sigurno se u najveoj meri razlikuju od odgovarajuih oveijih organa, pa ipak su ptice jedine ivotinje koje mogu da naue govoriti; a ptica s najodvratnijim glasom, papagaj, govori najbolje. Neka niko ne kae da on ne razume to govori. Istina, iz istog zadovoljstva koje mu ini govor i drutvo ljudi on e satima blebeui ponavljati svu svoju zalihu rei. Ali u granicama svog kruga pretstava on moe nauiti i da razume to govori. Nauite papagaja psovkama, tako da on dobije neku pretstavu o njihovom znaenju, (jedna od glavnih zabava mornara koji plove kui iz toplih krajeva), razdraite ga, i ubrzo ete se uveriti da on ume svoje psovke isto tako ispravno upotrebiti kao i neka berlinska piljarica. Isti je sluaj kad moljaka za poslastice. Najpre rad, a za njim i onda zajedno s njim govor - to su dva najbitnija potstreka pod ijim se uticajem mozak majmuna postepeno preobrazio u mozak oveka, koji ga, pored sve svoje slinosti s majmunskim, daleko prevazilazi i veliinom i savrenstvom. A uporedo s daljim razvitkom mozga iao je dalji razvitak njegovih najbliih orua, ulnih organa. Kao to je postepeni razvitak govora nuno praen odgovarajuim usavravanjem organa sluha, tako je i razvitak mozga uopte praen usavravanjem svih ula. Orao vidi mnogo dalje nego ovek, ali ovekovo oko zapaa na stvarima mnogo vie nego orlovo oko. Pas ima mnogo finiji njuh nego ovek, ali on ne razlikuje ni stoti deo mirisa koji su za oveka odreena obeleja razliitih stvari. A ulo pipanja, koje kod majmuna postoji jedva u svojim najgrubljim poecima, izradilo se tek s razvitkom oveije ruke, zahvaljujui radu.

Razvitak mozga i njemu potinjenih ula, svesti koja je postajala sve jasnija i jasnija, sposobnosti za apstrahovanje i zakljuivanje, vrio je obratan uticaj na rad i na govor, dajui im sve nove i nove potstreke za dalji razvitak. Taj dalji razvitak posle konanog odeljivanja oveka od majmuna nije nipoto prestao, nego je, opte uzevi, silno napredovao, - ma da je kod raznih naroda i u raznim epohama bio razliit po svome stepenu i pravcu, a mestimice ak i prekidan mesnim i vremenskim nazadovanjem; on je, s jedne strane, dobio nov snaan potstrek, a, s druge strane, odreeniji pravac, poto je s pojavom gotovog oveka doao jo i nov elemenat drutvo. Svakako su protekle stotine hiljada godina - u istoriji zemlje to nije vie nego sekunda u ivotu oveka - pre nego to je iz opora majmuna koji su se verali po drveu nastalo ljudsko drutvo. Ali se ono najzad pojavilo. I ta je opet karakteristino obeleje ljudskog drutva koje ga razlikuje od opora majmuna? Rad. opor majmuna zadovoljavao se time da podere svu hranu na svome podruju, ija je veliina zavisila od geografskog poloaja ili otpora susednih opora. On se selio s jednog mesta na drugo i stupao u borbu da dobije novo podruje hrane, ali je bio nesposoban da iz tog podruja izvue vie nego to je ono od prirode davalo, osim to ga je nesvesno ubrio svojim izmetom. im su sva mogua podruja hrane bila zaposednuta, poveavanje majmunskog stanovnitva prestalo je; broj ivotinja mogao je u najboljem sluaju ostati jednak. Ali sve ivotinje u velikoj meri rasipaju hranu, a uz to unitavaju prirast hrane u samoj klici. Vuk ne tedi, kao to tedi lovac, srnu koja e mu druge godine dati lanad; koze u Grkoj, koje obrste mlado bunje pre nego to naraste, ogolile su sva brda u zemlji. Ovo "pljakako gazdinstvo" ivotinja igra vanu ulogu pri postepenom preobraavanju vrsta, jer ih ono primorava da se prilagoavaju novoj, za njih neobinoj hrani, usled ega njihova krv dobiva drukiji hemiski sastav i itava telesna konstitucija postepeno biva drukija, a vrste, koje su se ve bile ustalile, izumiru. Nema sumnje da je ovo pljakako gazdinstvo u velikoj meri doprinelo pretvaranju naih predaka u oveka. U rasi majmuna, koja je po inteligenciji i sposobnosti prilagoavanja bila daleko ispred svih ostalih, moralo je to pljakako gazdinstvo dovesti do toga da je sve vei broj biljaka postajao hranom, da se od tih biljaka upotrebljavalo sve vie jestivih delova, ukratko, da je hrana postajala sve raznovrsnija, a s njome i materije koje ulaze u telo, to je stvorilo hemiske uslove za pretvaranje majmuna u oveka. Ali sve to jo nije bio rad u pravom smislu rei. Rad poinje sa izradom orua. A ta pretstavljaju najstarija orua koja nalazimo, najstarija sudei po naenim predmetima koje su nam ostavili u naslee preistoriski ljudi i po nainu ivota najranijih istoriskih naroda, kao i najprimitivnijih sadanjih divljaka? Ta orua pretstavljaju orua za lov i ribolov; prva su ujedno i oruje. Ali lov i ribolov pretpostavljaju prelaz od isto biljne hrane na upotrebu mesa uporedo s biljnom hranom, a to je opet nov bitan korak na putu pretvaranja u oveka. Mesna hrana sadravala je u skoro gotovom stanju najbitnije sastojke koji su potrebni organizmu radi razmene materija; ona je skratila varenje, a time ujedno i trajanje ostalih vegetativnih procesa - koji odgovaraju procesima biljnog ivota - u organizmu, i tako dala vie vremena, vie materija i vie energije za aktivno ispoljavanje ivotinjskog (animalnog) ivota u pravom smislu rei. I ukoliko se ovek koji je nastajao vie udaljavao od biljke, utoliko se vie

uzdizao i nad ivotinjom. Kao to je privikavanje na biljnu hranu pored mesne hrane uinilo divlje make i pse slugama oveka, tako je privikavanje na mesnu hranu pored biljne hrane bitno doprinelo poveanju telesne snage i samostalnosti oveka koji je nastajao. Ali najbitnije je bilo delovanje mesne hrane na mozak, koji je sada, mnogo obilnije nego pre, dobivao potrebne materije za svoju prehranu i razvitak, i koji se stoga mogao bre i potpunije razvijati iz pokolenja u pokolenje. Neka izvine gospoda vegetarijanci, ali ovek nije nastao bez mesne hrane, a ako je mesna hrana kod svih nama poznatih naroda u jedno ili drugo vreme i dovela do ljudoderstva (preci Berlinaca, Veletabi ili Vilci, jo su u X veku jeli svoje roditelje), to danas nita ne znai. Mesna hrana je dovela do dveju novih tekovina od presudnog znaaja: do korienja vatre i do pripitomljavanja ivotinja. Prvo je jo vie skratilo proces varenja, jer je omoguilo da hrana tako rei ve upola svarena dolazi u usta; drugo je uinilo da je mesna hrana postala obilnija, jep je pored lova stvorilo nov i redovniji izvor te hrane, a osim toga je u mleku i njegovim proizvodima davalo novu hranu, koja po svome sastavu nije slabija od mesa. I tako su obe ove tekovine ve direktno postale nova sredstva za emancipaciju oveka. Suvie bi nas daleko odvelo da se ovde zadravamo na njihovim indirektnim posledicama, ma koliko da je velika bila njihova vanost za razvitak oveka i drutva. Kao to je ovek nauio da jede sve to se moe jesti, tako je nauio i da ivi u svakoj klimi. On se proirio preko cele za stanovanje pogodne zemlje, on, jedina ivotinja koja je bila sposobna da to izvri samostalno. Druge ivotinje koje su se privikle na sve klime nisu to nauile samostalno, nego samo pratei oveka: domae ivotinje i gamad. A prelaz iz ravnomerno arke klime pradomovine u hladnije krajeve, gde se godina delila na zimu i leto, stvorio je nove potrebe: potrebu stana i odee za zatitu od studeni i vlage, stvorio je nove grane rada, a time i nove delatnosti, koje su oveka sve vie udaljavale od ivotinje. Zajednikim delovanjem ruke, organa govora i mozga, ne samo kod svakog pojedinca nego i u drutvu, ljudi su postali sposobni da obavljaju sve sloenije operacije, da sebi postavljaju i da dostiu sve vie ciljeve. Sam rad postajao je iz pokolenja u pokolenje drukiji, savreniji, mnogostraniji. Lovu i stoarstvu pridruila se zemljoradnja, a ovoj predenje i tkanje, obrada metala, grnarstvo, brodarstvo. Pored trgovine i zanatstva pojavila se najzad umetnost i nauka, iz plemena razvile su se nacije i drave. Razvilo se pravo i politika, a s njima i fantastini odraz ljudskih stvari u ovekovoj glavi: religija. Pred svim tim "tvorevinama, koje su istupale pre svega kao proizvodi glave i izgledale kao neto to vlada ljudskim drutvom, skromniji proizvodi ruke koja radi stupili su u pozadinu; utoliko pre to je glava koja planira rad ve na veoma ranom stupnju razvitka drutva (na pr. ve u prvobitnoj porodici) mogla planirani rad predavati tuim rukama da ga izvedu. Glavi, razvitku i delatnosti mozga pripisivala se sva zasluga za brzi napredak civilizacije; ljudi su se navikli da svoje delanje objanjavaju iz svoga miljenja, umesto iz svojih potreba (koje se pritom, naravno, odraavaju u

glavi, dolaze do svesti) - i tako je s vremenom nastao onaj idealistiki pogled na svet koji je, osobito posle propasti antikog sveta, ovladao umovima. On i sada vlada u tolikoj meri, da ak materijalistiki prirodnjaci Darvinove kole jo ne mogu da sebi stvore jasnu pretstavu o postanku oveka, jer, usled ovog ideolokog uticaja, ne vide ulogu koju je pri tome igrao rad. ivotinje, kao to smo ve pomenuli, takoe menjaju svojom delatnou spoljnu prirodu, iako ne u onolikoj meri kao ovek, i to njihovo menjanje okoline vri opet, kao to smo videli, obratan uticaj na svoje uzronike, izazivajui kod njih promene. Jer se u prirodi nita ne zbiva izolovano. Svaka pojava utie na drugu, i obrnuto, i u veini sluajeva ba zaboravljanje tog svestranog kretanja i uzajamnog delovanja spreava nae prirodnjake da jasno vide najjednostavnije stvari. Videli smo kako koze spreavaju ponovno poumljivanje Grke; na Sv. Jeleni uspele su koze i svinje, koje su onamo dovezli prvi moreplovci, da staru vegetaciju ostrva gotovo potpuno unite, i tako su pripremile tlo za irenje onih biljaka koje su tamo doneli kasniji moreplovci i kolonisti. Ali kad ivotinje trajno deluju na svoju okolinu, to se dogaa nenamerno, i to je, za same te ivotinje, neto sluajno. Ukoliko se pak ljudi vie udaljavaju od ivotinje, utoliko njihovo delovanje na prirodu sve vie dobiva karakter smiljenog, planskog delovanja prema odreenim, unapred poznatim ciljevima. ivotinja unitava vegetaciju jednog predela, a da ne zna ta radi. ovek je unitava da bi na osloboenom tlu sejao itarice ili sadio drvee i vinovu lozu, za koje zna da e mu doneti rod koji nekoliko puta premauje ono to je posejao ili posadio. On prenosi korisne biljke i domae ivotinje iz jedne zemlje u drugu i tako menja floru i faunu itavih delova sveta. I ne samo to. Vetakim gajenjem biljke i ivotinje se pod ovekovom rukom toliko menjaju, da ih vie ne moemo prepoznati. Divlje biljke od kojih potiu nae itarice nisu ni do dandanas naene. Od koje divlje ivotinje potiu nai psi, koji se i meu sobom toliko razlikuju, ili nae isto tako mnogobrojne pasmine konja, jo je uvek sporno. Uostalom, samo se po sebi razume da nam ne pada na pamet da ivotinjama odriemo sposobnost planskog, smiljenog delanja. Naprotiv. Plansko delanje postoji u klici svuda gde postoji i reagira protoplazma, iva belanevina, tj. gde ona vri odreene, makar i najprostije pokrete kao posledicu odreenih spoljnih nadraaja. Takva reakcija postoji ve tamo gde jo nema nikakve elice, akamoli nervne elice. Nain na koji biljke to jedu insekte hvataju svoj plen izgleda takoe u izvesnom smislu planski, iako se vri potpuno nesvesno. Kod ivotinja se razvija sposobnost svesne, planske akcije u srazmeri s razvitkom nervnog sistema i kod sisara dostie ve visok stepen. U engleskom lovu psima na lisice moemo svakog dana posmatrati kako lisica tano ume da primeni svoje veliko poznavanje terena da bi umakla svojim progoniteljima, i kako dobro poznaje i iskoriava sva preimustva koja joj prua teren da bi zamela trag. Kod naih domaih ivotinja, koje su se u saobraaju s ljudima vie razvile, moemo svakodnevno posmatrati razna lukavstva, koja stoje na posve jednakom stupnju kao lukavstva dece. Jer kao to istorija razvitka ljudskog embriona u utrobi matere pretstavlja samo skraeno ponavljanje isto rije telesnog razvitka naih ivotinjskih predaka poev od crva, razvitka koji je trajao milione godina, tako i duhovni

razvitak deteta pretstavlja ponavljanje, samo jo vie skraeno, intelektualnog razvitka tih istih predaka, u najmanju ruku onih kasnijih. Ali sve planske akcije svih ivotinja nisu mogle da zemlji utisnu peat njihove volje. To je mogao samo ovek. Ukratko, ivotinja se samo koristi spoljnom prirodom i izaziva u njoj promene prosto svojim prisustvom; ovek meutim primorava je, promenama koje u nju unosi, da slui njegovim ciljevima, vlada njome. I to je poslednja, bitna razlika izmeu oveka i ostalih ivotinja, i opet je rad taj koji stvara tu razliku. Ali nemojmo da sebi odvie laskamo naim ljudskim pobedama nad prirodom. Za svaku takvu pobedu ona nam se sveti. Istina, svaka od njih ima u prvom redu one posledice na koje smo mi raunali, ali u drugom i treem redu ona ima posve druge, nepredviene posledice, koje veoma esto nite one prve. Ljudi koji su u Mesopotamiji, Grkoj, Maloj Aziji i drugde iskrili ume da bi dobili; ziratnu zemlju, nisu ni sanjali da su time poloili temelje sadanjoj pustoi tih zemalja, liivi ih sa umama ujedno i centara za skupljanje i zadravanje vlage. Kad su alpiski Italijani na junim padinama planina iskrili jelove ume, tako briljivo uvane na severnim padinama, nisu ni slutili da su time potsekli koren planinskom stoarstvu na svome podruju; jo manje su slutili da su time svojim planinskim izvorima oduzeli vodu za najvei deo godine, da bi ti izvori za vreme kia mogli izlivati na ravnicu jo besnije bujice. Ljudi koji su rasprostranili krompir po Evropi nisu znali da sa branavim gomoljikama ujedno rasprostranjuju i krofulozu. I tako nas injenice na svakom koraku potseaju na to da mi nipoto ne vladamo prirodom kao to osvaja vlada tuim narodom, kao neko ko stoji van prirode, - nego da svojim mesom, krvlju i mozgom njoj pripadamo i usred nje stojimo, i da se sva naa vlast nad njom sastoji u tome to nad svim ostalim stvorovima imamo to preimustvo da moemo saznavati i pravilno primenjivati njene zakone. I mi, u stvari, svakim danom uimo da pravilnije razumevamo njene zakone i da saznajemo blie i dalje posledice naih zahvata u uobiajeni tok prirode. Osobito posle ogromnih uspeha prirodnih nauka u ovom veku mi smo sve vie u stanju da upoznamo, a time i savladamo i udaljenije prirodne posledice bar najobinijih naih operacija u oblasti proizvodnje. I ukoliko se vie to bude deavalo, utoliko e vie i ljudi ne samo opet oseati nego i znati svoje jedinstvo s prirodom, i utoliko e biti nemogunija ona besmislena i protivprirodna pretstava o nekakvoj suprotnosti izmeu duha i materije, oveka i prirode, due i tela, koja se pojavila u Evropi posle propasti klasine antike i koja je u hrianstvu postigla svoj najvii razvitak. Ali ako je bio potreban rad hiljada godina dok smo donekle nauili da proraunavamo udaljenije prirodne posledice naih operacija upravljenih na proizvodnju, jo je mnogo tee bilo nauiti to u pogledu udaljenijih drutveiih posledica tih operacija. Spomenuli smo krompir i rasprostranjivanje krofuloze koja ga je pratila. Ali ta je krofuloza prema onim posledicama koje je za ivotni poloaj narodnih masa itavih zemalja imala injenica, da je

ishrana radnika bila svedena na sam krompir? ta je krofuloza prema onoj gladi koja je 1847, kao posledica bolesti krompira, zadesila Irsku i koja je jedan milion Iraca koji su se hranili samo krompirom ili gotovo samo krompirom bacila u grob, a dva miliona poterala preko okeana? Kad su Arabljani nauili da destiliraju alkohol, nije im ni u snu padalo na um da su time stvorili jedno od glavnih orua kojim e biti istrebljeni prastanovnici Amerike, koja tada jo nije bila ni otkrivena. A kad je zatim Kolumbo otkrio tu Ameriku, on nije znao da je time ponovo oiveo ropstvo, koje je u Evropi ve odavno bilo iezlo, i poloio temelje trgovini Crncima. Ljudi koji su u XVII i XVIII veku radili na izradi parne maine nisu slutili da stvaraju ono orue koje e vie nego ijedno drugo revolucionisati drutveni poredak u celom svetu, i koje e, osobito u Evropi, putem koncentracije bogatstva u rukama manjine i osiromaenja ogromne veine dati buroaziji najpre socijalno i politiko gospodstvo, a zatim izazvati klasnu borbu izmeu buroazije i proletapijata, koja se moe svriti samo obaranjem buroazije i unitenjem svih klasnih suprotnosti. - Ali i na tom podruju mi se postepeno, putem dugog, esto puta gorkog iskustva i putem sabiranja i analize istoriskog materijala uimo da sebi razjanjavamo indirektne, udaljenije drutvene posledice nae proizvodne delatnosti, ime dobivamo mogunost da te posledice potinimo naoj vlasti i da ih reguliemo. Ali da bi se to regulisanje sprovelo, za to je potrebno neto vie nego puko saznanje. Za to je potreban potpun preokret naeg dosadanjeg naina proizvodnje i s njime i itavog naeg sadanjeg drutvenog poretka. Svi dosadanji naini proizvodnje ili su samo za tim da postignu najblii, najneposredniji korisni efekat rada. O daljim posledicama, koje se pojavljuju tek kasnije i koje postaju delotvorne tek postepenim ponavljanjem i nagomilavanjem, nije se uopte vodilo rauna. Prvobitna zajednika svojina na zemlju odgovarala je, s jedne strane, stupnju razvitka ljudi, koji je njihov vidokrug uopte ograniavao na ono to je najblie, a s druge strane pretpostavljala je postojanje izvesnog vika raspoloivog zemljita, koji je davao neke mogunosti za sluaj loih posledica ove primitivne privrede. Kada je taj viak zemljita bio iscrpen, propadala je i zajednika svojina. Ali svi vii oblici proizvodnje doveli su do podele stanovnitva na razliite klase, a time do suprotnosti izmeu vladajuih i ugnjetenih klasa. Time je interes vladajue klase postao faktor koji pokree proizvodnju, ukoliko se ova nije ograniavala na najbednije odravanje ivota ugnjetenih. Najpotpunije je to sprovedeno u kapitalistikom nainu proizvodnje, koji sada vlada u zapadnoj Evropi. Pojedini kapitalisti koji vladaju proizvodnjom i razmenom mogu da se brinu samo za najneposredniji korisni efekat svojeg delanja. Pa ak i taj korisni efekat - ukoliko se radi o korisnosti proizvedenog ili razmenjenog artikla - dolazi potpuno u pozadinu; jedina pokretaka opruga postaje profit koji e se pri prodaji postii. Socijalna nauka buroazije, klasina politika ekonomija, bavi se preteno samo onim drutvenim posledicama ljudskih radnji, usmerenih na proizvodnju i razmenu, ije se postizanje neposredno ima u vidu. To potpuno

odgovara drutvenoj organizaciji, iji je ona teoretski izraz. Tamo gde se pojedini kapitalisti bave proizvodnjom i razmenom radi neposrednog profita, mogu u prvom redu doi u obzir samo najblii, najneposredniji rezultati. Ako pojedini fabrikant ili trgovac proda izraenu ili kupljenu robu samo sa uobiajenim profitom, on je zadovoljan i ne brine se ta e posle biti s robom i njenim kupcem. Isto je tako s prirodnim posledicama tih istih radnja. panski plantaeri na Kubi koji su spalili ume po padinama i kojima je pepeo dao dovoljno gnojiva za jednu generaciju vrlo rentabilnog kavinor drveta - ta je tim plantaerima bilo stalo do toga to su docnije tropske kie sprale sada nezatienu zemlju i ostavile samo golo stenje? Pri dananjem nainu proizvodnje, kako u odnosu prema prirodi, tako i prema drutvu, dolazi preteno u obzir samo prvi opipljivi uspeh; i onda se ljudi jo ude to su dalje posledice radnja koje idu za postizanjem tog uspeha sasvim drukije, veinom potpuno suprotne, to se harmonija izmeu tranje i ponude pretvara u svoju polarnu suprotnost, kao to to pokazuje tok svakog desetogodinjeg industriskog ciklusa i kao to je i Nemaka za vreme "kraha" proivela malu predigru toga; to se privatna svojina, zasnovana na vlastitom radu, u svom daljem razvitku nuno pretvara u otsustvo svojine kod radnika, dok se sva imovina sve vie i vie koncentrie u rukama neradnika; to [...]