Documentos de Académico
Documentos de Profesional
Documentos de Cultura
ЂУЛИЋИ
2
РАЗГОВОР СА СРЦЕМ
Те ме често молиш:
Поклони ме коме!
Та у мојим грудма
Пакост те не слама,
У вину те купам,
Лежиш на песмама.
На то мени срце:
Да променим груди.
Здружиће се срећа
Да ме тамо прати,
Одакле ћу теби
3
Самовање твоје!
Често ми се моли,
А ја ћу му рећи:
Утоли, утоли!
Анђелску прилику,
Анђела по души,
Анђела по лику.
Мирисава недра
У погледу пише,
Да ни само не зна
За чиме уздише;
Не склапати очи
Грлећи, љубећи
4
Три божије ноћи.
А четврте кад би
Легло да почива,
Молило би Бога
Да о мени снива;
Што би осећало
Да га љубим јако,
А љубит’ ме знало
Што би у радости
А оно задршће,
Снужди се – па ћути.
5
I
Тајовита красото, –
Ао рајска милото!
Тијомирни уздисај.
о љубави вечитој.
Па набуја, кâ олуја,
– Ао јада големог!
6
II
Суморно јесење,
На небу облаци –
На срцу камење.
Ја је љубим, грлим
Рукама обема, –
Кô да песму пева:
„Ој, пелен-пеленче!“
Срце ми је стена;
Лепше ли је теши
Другарица њена.
То румено чедо,
То пролеће живо
Пролеће и цвеће,
7
Знаш ли ону песму:
„Ој, пелен-пеленче!“
Срце ми се кида.
Пролеће и цвеће,
„Ој, пелен-пеленче!“
Одлани ми тугу,
Нека и не слути.
8
Кад разумет’ неће –
Тужна је то песма:
„Ој, пелен-пеленче!“
9
III
10
IV
И ти си храбра била
– Ох довео те Бог –
Записала си име
Записала си име
И скинула си тиме
Ту страшну уклетву.
И подигла си цркву
Оживела си веру,
Пробудила си над.
Распламтела си љубав,
И разлила си сјај
Задахнула си цвеће,
Повратила си мај.
Отворила си чесме
Оснажила си песме
11
Да славу прославе.
Дочарали си птице
Да лете по цвећу,
Славуји да се с мојом
Песмом надмећу.
12
V
Тад си га однела.
13
VI
Па у ноћи, у самоћи,
Ми пловимо по таласу –
14
Кад самоћа срце стреља,
А из срца разбију се
А златне су – ти их златиш,
15
VII
16
VIII
Ти си камен научила
Љубит’, горети,
Срце одлети.
Богу, светлости,
Вечној радости.
Кутак убави,
Нашој љубави.
Благ да опрости,
17
Целе вечности.
18
IX
19
X
Прехитрио – па те пољубио.
20
XI
Мио ми је лет –
Да обиђем, да посетим
Тако ми је прошаптао
Један уздисај.
Слободна је ноћ,
Слаба ми је моћ.
Да си уздисај.
Да сам мученик,
21
Приденем му слик,
Да сам уздисај!“
22
XІІ
И румене уздисаје?
23
ХIII
Дико моја,
Где си поникнула –
Међу смиљем
Међу крином,
24
XIV
25
XV
Ти си мене распевала,
26
ХVI
27
XVII
Како да те зовем,
Кажи ми какво
Име да ти дам, –
Хоћу ли рећи:
Кажи ми какво
Име да ти дам
Све су то мила
Имена и лепа,
Којима Србин
Тражећи лепше,
Милије и слађе –
Дичније име,
Да њим назовем
28
Мој румени цвет.
29
XVIII
Да сузе не лију,
Да тако не бију.
Та да ме не куша,
Нико не слуша
Најтајниј’ уздисај.
С уздахом замрси,
И цветак порумене,
Паде ми на прси.
Од самих очију,
30
Од самих прсију.
Да иштем опроштај, –
31
ХIХ
Jа ти морам и то рећи,
Нека и то знаш, –
Српски погледаш.
И славујев стан,
Уједаред, изненада
Јунацима на милину,
Врагу на ужас.
Старе окове,
32
Двапут позове.
Мила си ми ти, –
Љубит’, грлити.
Чуда почине,
Ако погине.
А за мене понајмања
Српски умрети, –
Да ме освети.
33
ХХ
Пролећну љубичицу.
Сестра је љубичице.
34
ХХI
И у црној ноћи?“
Одговор ће дати
35
ХХII
Отрована од сумора.
36
Љубав, веру и врлине.
37
XXІІI
38
Небо увек небо бити.
39
XXIV
Нећеш се кајати,
Вечно трајати.
Да се топи цвет,
Да задршће свет.
Певаћу ти о слободи
Српски и јуначки,
Певаћу ти бачки.
А севне ли и замагли
И загрми бој,
40
Показ’ћу ти да сам и ту
Учићу те ја.
41
XXV
Ти се немој поносити!
Таки се застиди.
42
ХХVI
Не би л’ ти се умилио.
43
XXVII
А ти, благо,
Чедо драго,
Мирисније, руменије,
Провидније и светлије,
Што ће ноћи,
У самоћи
Те с’ не даду испевати.
44
ХХVIII
И у гроб понели.
45
Док се није самом Богу додијало,
Да покаже каква је
46
ХХIХ
Најмилије одахнути.
47
ХХХ
48
ХХХI
49
ХХХІІ
50
ХХХIII
Tијо, ноћи,
За главом јој
Од бисера грана,
А на грани
Кâ да нешто бруји,
То су пали
Сићани славуји:
Жице преду
Од свилена гласа,
Откали јој
Дувак до појаса,
Покрили јој
И лице и груди,
Да се моје
Сунце не пробуди.
51
ХХХІV
52
ХХХV
53
XXXVI
У даљини, у дубљини,
Па се опет врате,
На мене и на те.
Од муке и жара,
Јадовања стара.
Па с’ обзиру на те...
Па да с’ опет врате,
Да опколе, да јурише,
Да кидишу на ме,
Из пакости саме;
Да нагрну, да навале,
54
Па да га угуше, –
Ту да крену тркалиште
Беси и авети,
А јакрепи да пропиште
По мојој памети.
55
ХХХVII
Осећам то по свему.
56
ХХХVIII
Нагиздаћу те душо,
Руменим песмама,
А опасаћу тврдо
Најслађим жељама;
За груд ти задести,
А вилу ћу замолит’,
Да ти је намести;
Да лепо постави,
Да она поправи.
57
ХХХІХ
У недарце твоје.
58
XL
Хоће да се и насмеју,
Она ме је у највеће
59
XLІ
Пољупци певају!
А како ћу да ћутим,
60
XLІІ
Aла је леп
Овај свет, –
Онде поток,
Овде цвет;
Тамо њива,
Овде сад;
Ено сунца,
Ево хлад;
Тамо Дунав
Злата пун,
Онде трава,
Овде жбун.
Славуј пева,
Не знам гди, –
Овде срце,
Овде ти!
61
ХLIII
Чудновати сан;
Баш на Видов-дан.
Милош Обилић.
У бој скорио,
Љуто борио.
Срце пробила,
Ружа створила.
Ружа ми је мирисала
Као слобода,
62
Тужног народа.
Виле падоше,
Спавај, Милоше!
Увелике проћ’,
Од ране ће на срцу ти с’
Драга створити,
Мило зборити.
63
XLІV
На роси видиш
Цветак се прене,
А по мирису
Познаш да дршће
У души цвет.
Устани, рано,
Љубице моја,
Да видиш дивот,
Да видиш рај,
Скрштених руку
Да чујеш миран
Божији свети
Уздисај.
Зора је осмеј
Божје доброте,
А сунце пева
Највишу моћ...
Богу је мило
64
Што ј’ тако тајно
Дивну и бајну
Створио ноћ.
65
XLV
66
XLVІ
У највећој срећи,
Не питај их зашто,
Не умеју рећи,
Говорити знала,
Од тога би гласа
Неба задрхтала.
Анђели би хтели
Они би отели
Среће и не слуте. –
67
XLVII
68
XLVIII
Пољупцима да их бележимо.
69
XLIX
Опојени, раздрагани
70
L
Ти с’ Богу не молиш!
За једног отворе, –
У сузама се купа
И повије се у меки,
У топли уздисај.
А ко ће је попети?
71
Ти света љубави!
Од ћери премиле!
72
LI
И неба донели!
73
LІІ
Па и врбе жалостиве.
Кâ у неком огледалу.
Ту ја гледам, ту ја гледам,
74
LIII
Ђулићи, Ђулићи,
Слабији и јачи, –
Пољупци, пољупци,
Пољупци се боје,
Да их ко не чује, –
Ја својима не дам,
Да брзо прохује.
Пољупци су врели, –
Па у ништа маши,
Пољупци ће живет’
У ђулићи наши.
75
LIV
76
LV
Ни птица не полета; –
77
LVI
А с њом ја и ти.
Васељене лет, –
И ми себи свет.
Ја ћу моје, а ти твоје
Додај у помоћ.
Моја душице,
78
Наше звездице.
Та не умире;
79
LVІІ
Сачувај те Бог!
Ја у соби сам,
А како је самовати
Самовати, боловати,
Јадовати... ој!
Тужно, жалосно,
Док се понове,
80
Јаду одзове.
А ја седох, да у песми
Заварљиви сан.
Па да с’ слатко насмејемо
На тадањи јад.
Смеши ти се из колевке
Од осмеха тог!
81
LVIII
И позлати вршак
Анђелова крила,
Од веље милине
Из његова крила
И не тражи више,
Он га је и послô
Да Ђулиће пише.
82
LІX
Ја те нисам ни познавô,
83
LX
Где прижељкује, –
Нико не чује.
Он је негује;
И кад тугује.
84
LXІ
То се не сме порушити
Са земаљским пољупцима.
85
LXІI
86
LXІІІ
87
Буји, паји, мој соколе лепи,
За слободу да соколујете.
88
LXIV
Ко га не би милим звао,
Ко ли не би весô био,
Ко се не би радовао!
Душа им се усколеба.
Ко се не би њега сећô,
Ко га не би спомињао!
89
Ту си била и ти, а био сам и сам, –
90
LXV
Богу с’ моли, –
Ђак у школи.
Не моли се кâ побожник
Посред храма, –
Душа сама.
Струји мисô,
Замирисô.
И не могу, –
Та и ја се поиздаље
Молим Богу.
91
LXVІ
И тада ми исповеди,
92
LXVII
Он је срећан и пресрећан, –
Ох да дивне мелодије, –
А можда и за другога.
93
LXVIІI
Tа желела си сина,
94
LXIX
Шалај, луче,
Не од јуче,
Бог и вера
– Срце ј’ мера –
Ја ти не знам мане!
Нит’ се срдиш
Кад те карам,
Ћеф ми дође –
Напијем се,
Добра воља,
Добра браћа
– Ти донесеш вина;
Нек устане
95
Сад му бабо
Мисли да је
Краљевићу Марко,
Па би сину
Да улије
На њему је царство.
Какво царство!?
Јок! – на боље
Нека буде
’Ваке воље
Нека и он,
Кô бабо му,
А кад види
Душманина
Нек погине
96
За слободу –
– Видиш само
Како слуша,
97
LXX
С непозната света.
Српски радујемо,
Од радости ни ја, ни он
Зборит’ не умемо.
Да је с вама делим.
Кâ да му је од Косова
98
Сунце засијало.
Крвавих покора.
Ако ти се пише,
За слободу дише.
Животарит’ гњило; –
Нигде их не било!
99
LXXI
У тренутку том –
100
LXXII
Ту радост велику:
По крсту челику.
101
LXXIII
Ко би знао шта?
Ко би каз’ти знао.
102