Está en la página 1de 158

INDUSTRIJA

BOJA I
LAKOVA

Peina Altamira u paniji slike nastale pre 18 500 godina


pigmenti - oksidi gvoa i mangana, drveni ugalj, kreda
veziva - belance, voda, kotana sr

lapis lazuli
tirkiz
(CuAl6(PO4)4(OH)84H2O

Egipatsko plavo - prvi sintetski


pigment

Cu2CO3(OH)2 + 8SiO2 + 2CaCO3 2CaCuSi4O10 + 3CO2 + H2O


Materijal koji se dobijao zagrevanjem kvarca, bakarnih
jedinjenja, kalcijum-karbonata, i male koliine alkalije na
temperaturi od 800 do 1000 0C nekoliko sati. Prvi vetaki
pigment.

mader crveno - prvi


reaktivni pigment koji
se taloio na
neorganskom
materijalu i fiksirao
gradei nerastvorno
jedinjenje

Rubia tinctorum - bro

Boje ili premazi su tenosti, paste ili vrste supstance koje se


nanose na povrinu razliitim metodama u slojevima date
debljine. One formiraju film na povrini substrata.
Formiranje filma moe biti fiziko ili hemijsko. Fiziko
formiranje filma iz tenih premaza je poznato kao suenje
dok za premaze u prahu film se formira topljenjem. Suenje je
uvek praeno isparavanjem rastvaraa ili vode. Fiziko
formiranje filma je mogue ukoliko su komponente koje
ostaju na substratu vrste i nelepljive.
Hemijsko formiranje filma je neophodno ukoliko su
komponente premaza lepljive, tene ili u obliku paste.
Konverzija ovih komponenti u vrsti film se odvija hemijskom
reakcijom.
Premaz je opti naziv za materijale koji se nanose na
povrinu. Boje su materijali koji sadre pigmente dok se
transparentni materijali nazivaju lakovi.

Osnovne komponente boja i lakova


Komponente boja i lakova se mogu podeliti na isparljive i
neisparljive.
Isparljive komponente su organski rastvarai, voda i
koalescirajui agensi (agensi koji omoguavaju spajanje).
Neisparljive komponente su veziva, smole, plastifikatori,
boje, pigmenti, punioci i aditivi.
U nekim tipovima veziva hemijsko ovravanje moe
voditi stvaranju kondenzacionih proizvoda kao to su
voda, alkoholi, aldehidi i dr. koji se oslobaaju u
atmosferu te se mogu svrstati u grupu isparljivih
komponenti.
Treba napomenuti da ne moraju uvek biti prisutne sve ove
komponente (boje bez rastvaraa, lakovi ne sadre
pigmente).

Vienje boje se zasniva na fizikim, hemijskim,


fiziolokim i psiholokim procesima. Deo elektromagnetnog spektra vidljiv za oveka je izmeu 400 i 700
nm.

Svetlost moe biti absorbovana potpuno, delimino ili nimalo pri prolasku
kroz gasove, tenosti ili vrsta tela. Neabsorbovana svetlost se reflektuje
sa povrine materijala ili moe prolaziti kroz materijal ako je re o
transparentnom materijalu.
Ukoliko se vidljivi
elektromagnetni zraci sa
distribucijom energije koja
odgovara sunevoj svetlosti u
potpunosti reflektuju sa
povrine vrste supstance
ljudsko oko je registruje kao
belu. Ukoliko se svetlost u
potpunosti absorbuje telo e
za ljudsko oko biti crno.
Ukoliko telo absorbuje
konstantnu frakciju svetlosti u
celom opsegu talasnih duina
telo e biti sivo. Ove tri boje se
nazivaju ahromatske boje.

Tela koja se javljaju kao obojena (hromatske boje)


pokazuju absorpcione maksimume i minimume u
vidljivom spektru. U zavisnosti od toga gde je locirana
absorpciona traka tela mogu biti razliito obojena. Tela
koja imaju dva absorpciona maksimuma (npr izmeu 400 i
450 i 580 do 700 nm zelena boja ) daju ostale boje.
Zelena boja se moe javiti kao posledica jedne materije sa
dva absorpciona maksimuma ili kombinacije dve materije
(plave i ute).

Objekat se javlja kao obojen zato to se sa njega reflektuje


svetlost tano odreene talasne duine. Sve ostale talasne
duine objekat absorbuje. Plavi objekat absorbuje crvenu,
narandastu, utu, zelenu i ljubiastu a reflektuje samo
plavu svetlost.

Svetlost moe dopreti kao reflektovana ili proputena na


retinu oka. Svetlost talasnih duina od 400 do 700 nm inicira
fotohemijsku reakciju praenu reakcijama nezavisnim od
svetlosti u pigmentima osetljivim na svetlost koji su smeteni
u retini. Ovaj proces rezultuje vizuelnom percepcijom
prenoenjem informacija od oka do mozga.

Organizacija CIE (Commission Internationale de l'Eclairage) je odredila


standardne vrednosti koje se u svetu koriste za merenje boje. Vrednosti
koje se koriste su L*, a* i b* a metoda merenja boje se naziva CIELAB.
L* predstavlja razliku izmeu svetle (L*=100) i tamne (L*=0). A*
predstavlja razliku izmeu zelene (-a*) i crvene (+a*), a b* predstavlja
razliku izmeu ute (+b*) i plave (-b*). Korienjem ove metode svaka
boja se moe postaviti na tano odreeno mesto u kordinatnom
sistemu. Odstupanja od vrednosti se izraavaju kao delta L*, a*, b*.

Pigmenti, boje i punioci


Pigmenti su organski ili neorganski materijali obojeni,
beli ili crni koji su nerastvorni u medijumu u kome se
disperguju. To su odvojene estice koje daju neprovidnost
i boju materijalu u kome su dispergovani.
Najmanja jedinica pigmenta naziva se estica. Struktura i
oblik estice zavise od kristalnosti pigmenta. U postupku
dobijanja pigmenta estice grade aglomerate. U toku
dispergovanja pigmenta u polimeru neophodno je dobro
uribavanje pigmenta da bi se razorili aglomerati i
pigment dispergovao ravnomerno u polimeru.

Boje rastvorne u polimerima su obojena jedinjenja koja


se rastvaraju u medijumu u kome se disperguju. Ovo
znai da nema vidljivih estica i da se ne menja
transparentnost medijuma.

Punioce je ponekad teko razlikovati od pigmenata i definiu


se kao supstance koje su nerastvorne u medijumu u kome se
primenjuju a koriste se da poveaju zapreminu, postignu
odreene tehnike i optike osobine.
Pigmenti, boje i punioci se ugrauju u veziva da bi se dobili
dekorativni (boja, sjaj, mat efekat) ili funkcionalni (zatita od
korozije) efekti. Radi postizanja ovih efekata neophodna je
uniformnost estica i dodavanje tano odreenih koliina
ovih komponenti.

Boja pigmenta zavisi prvenstveno od njegove strukture. Boja se


odreuje selektivnom adsorpcijom i refleksijom svetlosti razliitih
talasnih duina sa povrine pigmenta. Obojeni pigmenti absorbuju
deo talasnih duina svetlosti. Na primer, plavi pigment reflektuje plavu
svetlost iz spektra vidljive svetlosti ali ako ga osvetlimo
narandastom svetlou natrijumove lampe on e delovati crno poto
ova svetlost nema plavu boju u svom spektru.

Fluorescentni pigmenti pored toga to imaju visoku


refleksiju u odreenom delu spektra vidljive svetlosti
absorbuju svetlost i u UV oblasti koju ljudsko oko ne
moe da detektuje. Ova apsorbovana svetlost podie
energiju emitovane svetlosti i stvara utisak da se emituje
vie svetlosti nego to zapravo pada na pigment.
Ovo daje efekat fluorescentne boje.

Druga vana osobina pigmenata je sposobnost bojenja.


Ova osobina nam govori o sposobnosti pigmenta da u
meavini sa drugim pigmentima menja manje ili vie
njihovu boju. to je vea sposobnost bojenja to nam je
potrebna manja koliina pigmenta.
Za obojene pigmente pigment koji se ispituje se mea sa
titan-dioksidom (belim pigmentom) u odnosu 1 prema 10
dok se za bele pigmente pigment mea sa ultramarinom
(plavim pigmentom)u odnosu 1 prema 10. Pigmenti se
usitne u avanu i izmeaju sa lanenim uljem do dobijanja
paste. Na isti nain se pripremi uzorak za uporeivanje
(koristei samo pigment). Dobivene paste se nanesu na
staklenu plou ispod koje se nalazi beli papir. to je
manja promena boje u odnosu na uzorak sa kojim se
uporeuje to je jaa sposobnost bojenja.

Kod organskih pigmenata sposobnost bojenja zavisi od


stepena konjugacije u molekulu. Visoko konjugovani, kao i
molekuli sa velikim brojem aromatinih jezgara pokazuju
visoku sposobnost bojenja.
Kod neorganskih obojenih pigmenata veu sposobnost
bojenja pokazuju pigmenti kod kojih se metal nalazi u dva
oksidaciona stanja dok oni kod kojih je katjon ugraen u
kristalnu reetku imaju manju sposobnost bojenja.
Sposobnost bojenja se moe poveati granulacijom
pigmenta odnosno manje estice daju veu sposobnost
bojenja.

Na povienim temperaturama organski pigmenti postaju


rastvorljiviji i moe doi do promene nijanse premaza.
Primera radi samo razlika od 10 C u temperaturi peenja
premaza moe u potpunosti iskljuiti primenu nekog
pigmenta. Pored toga kritian faktor je i hemijska stabilnost
jer na povienoj temperaturi pigment moe stupiti u reakciju
sa nekim od aditiva dodatih u premaz. Kod neorganskih
pigmenata moe doi do modifikacije kristalne strukture na
povienoj temperaturi. Pigmenti sa izraenom kristalnom
strukturom su obino znatno otporniji na temperaturu dok
oni sa polimorfnom strukturom mogu menjati kristalne
modifikacije prilikom zagrevanja. Pored toga moe doi i do
promena strukture (uti gvoe-oksid gubi vodu prilikom
zagrevanja). U zavisnosti od naina ovravanja biraju se
pigmenti koji su stabilni na temperaturi ovravanja.

Postojanost prema svetlu je takoe osobina pigmenata


koja se posmatra u celom sistemu. Naime veziva pokazuju
razliit stepen zatite pigmenata od uticaja svetla. Pored
toga prisustvo drugih pigmenata takoe moe uticati na
postojanost pigmenata prema svetlu. Titandioksid
katalizuje fotodegradaciju organskih pigmenata dok gvoe
oksid koji se ponaa kao adsorber UV zraka poboljava
stabilnost pigmenata prema svetlu. Efekat gvoe-oksida
se naziva sinergistiki efekat dok se efekat titandioksida
naziva antagonistiki efekat. Neki neorganski pigmenti su
neosetljivi na svetlost dok se veina neorganskih i svi
organski menjaju pod dejstvom svetlosti (tamne ili menjaju
nijansu). Osetljivost na svetlost zavisi od hemijskog
sastava, distribucije veliine estica i koncentracije
pigmenta. Pored toga na postojanost prema svetlu utiu i
prisustvo vlage i hemikalija u atmosferi ili u sistemu za
bojenje.

Pigment treba da bude nerastvoran u medijumu u kome je


dispergovan i ne sme reagovati sa komponentama boje kao
to je agens za kroslinkovanje. Potrebno je da pigment zadri
ove osobine i prilikom suenja koje se esto izvodi na
povienim temperaturama. Kada se film osui pigment treba
da ostane rezistentan prema agensima iz okoline kao to su
voda i kisele atmosferske padavine.
Problemi koje moe uzrokovati rastvaranje pigmenta u
primeni su :
Cvetanje sluaj kada se organski pigment rastvara u
rastvarau. Prilikom suenja rastvara izlazi na povrinu i
isparava pri emu pigment kristalie na povrini u vidu finog
praha.
Nepotpuno pokrivanje javlja se ako pigment nije dobro
nakvaen i preteno kod premaza u prahu. Efekat je slian
kao kod cvetanja.

Krvarenje se javlja kada se pigment iz osuenog sloja


premaza rastvara u rastvarau u novom sloju premaza
koji se nanosi preko originalnog filma.

Rekristalizacija je fenomen koji se javlja sa uvoenjem


mlinova sa perlama (permlinovi). U toku mlevenja se
oslobaa toplota koja rastvara deo pigmenta. Nakon
odreenog vremena pigment poinje da kristalie pri emu
gubi sjaj i mo bojenja. Ovo se posebno javlja kod sistema sa
dva razliito obojena pigmenta koji imaju raziitu
rastvorljivost. Ovaj fenomen se izbegava upotrebom manje
rastvorljivih pigmenata ili kontrolom temperature prilikom
mlevenja.

Mo pokrivanja je sposobnost premaza sa pigmentom da


prekrije neku povrinu. Zavisi od sposobnosti premaza da
absorbuje i odbija svetlost. Debljina sloja i koncentracija
pigmenta igraju presudnu ulogu za ovu osobinu.

Kljuni faktor u neprozirnosti filma je indeks refrakcije


pigmenata koji pokazuje merilo sposobnosti supstance da
"savija svetlost odnosno da menja pravac kretanja
svetlosti. Meu belim pigmentima najvei indeks refrakcije
ima titandioksid to ga ini najboljim belim pigmentom.

Medium
vazduh
voda
Pigment / Filler
Kalcijum-karbonat
ajna clay
Talk (magnezijum silicate)
Barit (barijum sulfat)
Lithopone 30% (zinc sulfid/barijum sulfat)
Zink oksid
Zink sulfid
Titandioksid:
Anatase
Rutile

RI
1.0
1.33
RI
1.58
1.56
1.55
1.64
1.84
2.01
2.37
2.55
2.76

Neorganski pigmenti po pravilu imaju vei indeks refrakcije


te su stoga nepropusni dok organski pigmenti imaju manje
vrednosti pa uglavnom grade transparentne premaze.
Distribucija veliine estica pigmenta je takoe bitan
faktor koji utie na pokrivnost premaza. Sa poveanjem
veliine estica do odreene vrednosti raste sposobnost
rasipanja svetlosti. Nakon toga porast veliine estica
uzrokuje smanjenje rasipanja svetlosti. S obzirom da je
sposobnost rasipanja svetlosti u direktnoj korelaciji sa
pokrivnou uspostavlja se i korelacija pokrivnosti sa
raspodelom veliina estica.

Transparentnost se moe postii redukcijom veliine estica.


Transparentnost se moe poboljati dobrim dispergovanjem pigmenta
poto se u ovom postupku razbijaju aglomerati i moe se dostii
originalna veliina estica.
U praksi ovo je od znaaja za premaze za drvo kada je potrebno da se vidi
tekstura materijala na koji se nanosi premaz.

Pigmenti po svojoj strukturi mogu biti kristalne (ureene) ili


amorfne (neureeni raspored atoma) supstance. Takoe je
mogue da se materijal javlja u vie kristalnih struktura
(polimorfne strukture). Boja zavisi od kristalnih struktura.
Primarne estice pigmenata se sastoje od jedininih estica.
to su manje estice vea je njihova povrinska energija i
stoga je vea verovatnoa da e doi do grudvanja prilikom
rada. Iz praktinih razloga manipulacije pigmenti se
isporuuju u formi agregata ili aglomerata. Agregati se
meusobno povezuju preko granica kristala u toku
proizvodnje. Oni se znatno tee razgrauju pa je potrebno
sintezu pigmenata voditi tako da ne doe do njihovog
stvaranja. Aglomerati su grozdovi primarnih estica koji se
mogu razoriti u procesu dispergovanja.

Nakon dispergovanja mogue je da doe do reaglomeracije


estica pigmenta u flokule. Ovo je mogue usled suvie
brzog razblaivanja ili usled dodavanja nekompatabilne
supstance. Flokulacija rezultuje gubitkom moi bojenja..
Manje estice su znatno podlonije flokulaciji tako da
najvei rizik postoji kod ftalocijaninskih i dioksazin
ljubiastog pigmenta kao i kod crnog ugljenika.
Veliina estica predstavlja prosean prenik estica
pigmenta. Tipini opsezi su
crni ugljenik
0.01 to 0.08 m;
titan dioksid
0.22 to 0.24 m.
organski
0.01 to 1.00 m;
neorganski
0.10 to 5.00 m;
Punioci mogu biti od 50 m pa do ekstremno sitnih kao to
je precipitirani silicijum dioksid.

Specifina povrina estica je ukupna povrina 1 g


pigmenta izraena u m2. Vrednost za organske pigmente
je izmeu 10 i 130 m2. Ova vrednost je usko povezana sa
koliinom veziva koja je potrebna za vezivanje pigmenta.
Vee estice imaju manju povrinu i stoga je za njih
potrebno manje veziva.
Vrednost koja se odreuje za pigmente je i upijanje ulja.
To je koliina lanenog ulja u gramima koja je potrebna da
nakvasi 100 grama pigmenta. Ova vrednost zavisi od
fizike prirode pigmenta i veliine estica.

Koliina pigmenta koja e se dodati u premaz odreuje se u


zavisnosti od:
Intenziteta i moi bojenja
eljene nepropusnosti
eljenog sjaja
Specificirane rezistentnosti i trajanja
Za pigmente se definie PVC-pigment zapreminska
koncentracija. PVC se matematiki izraunava kao kolinik
zapremine pigmenta i zbira zapremine pigmenta i zapremine
smole.
PVC = Vp/ (Vp + Vs)
Pored ove vrednosti bitna je vrednoct CPVC odnosno kritine
zapremine pigmenta. CPVC je zapreminska koncentracija
pigmenta na kojoj ima taman toliko smole da se popune sve
upljine izmeu estica pigmenta u suvom filmu.

Odnos PVC i CPVC utie na primenske karakteristike


premaza. Premazi kod kojih je PVC manji od CPVC imaju
viak smole i estice pigmenta su odvojene smolom. Ovakvi
premazi se odlikuju odsustvom vazduha, visokim sjajem,
niskom poroznou, fleksibilnou, rezistencijom prema
abraziji i otpornou prema spoljnim uticajima. Premazi kod
kojih je PVC vei od CPVC se odlikuju prisustvom vazduha u
suvom filmu, veom poroznou, niskim sjajem i loom
fleksibilnou i otpornou prema atmosferijama. CPVC se
moe izraunati ako je poznata vrednost za upijanje ulja:
CPVC = 1/ (1 + OAv)
gde je OAv zapremina lanenog ulja/zapreminu pigmenta

Vrednosti PVC za neke od boja su :


Za sjajne emajle koji se koriste za vrata i drvenariju 18 do 23
%
Polusjajni koji se koriste za zidove kuhinje i kupatila odnosno
predmete koji mogu da se peru 30 i vie %
Satenske boje koje se koriste za zidove 35 i vie %
Fasadne boje 40 do 45 %
Boje za zidove (poludisperzije i disperzije) od 50 do 65 %

Pigmenti se mogu podeliti po hemijskoj strukturi na


organske i neorganske pigmente.
Sa nekoliko izuzetaka neorganski pigmenti su oksidi,
sulfidi, oksid-hidroksidi, silikati, sulfati ili karbonati.
Obino su jednokomponentne estice sa definisanom
kristalnom strukturom. Meutim primenjuju se i meani ili
substratni pigmenti. Meani pigmenti su pigmenti koji se
meaju ili sitne sa pigmentima ili puniocima u suvom
stanju (hrom zeleno je smea hrom utog i gvoe
plavog). Nedostatak ovih pigmenata je to moe doi do
odvajanja prilikom upotrebe.
U sluaju substratnih pigmenata jedna od komponenata
se taloi na substratu vlanim postupkom a nakon toga
formira vrste veze u postupku suenja ili kalcinacije. Ove
veze spreavaju odvajanje prilikom upotrebe.

Organski pigmenti se po svojoj hemijskoj strukturi mogu


podeliti na azo-pigmente i policikline pigmente
(antrahinonski, hinakridonski, izoindolinski i perilenski).
Azo pigmenti ine veu grupu zbog svoje lake sinteze i
ekonomske opravdanosti. Obe grupe pigmenata se mogu
dalje podeliti u vei broj manjih podgrupa u zavisnosti od
strukture i primene.
X

NH

X = C izoindolinski
X = O izoindolinonski

X
O
O
O

H
N

N
H
O

Beli pigmenti
Najvaniji beli pigment je titan(IV)-oksid. Godinja
proizvodnja titandioksida 1995. godine je iznosila 3,2 x 10 6 t.
U prirodi se nalazi u dve modifikacije kao rutil i anatas.
Sirovine za proizvodnju titandioksida su ilmenit, leukoksen i
rutil kao i sintetski materijali kao to su sintetiki rutil i
titanijumska ljaka (zgura).
Ilmenit je ruda koja sadri 40 do 60 % titandioksida, oko 7 %
ostalih oksida a ostalo su magnetit(Fe3O4) i hematit (Fe2O3).
Dejstvom morske vode i vazduha na ilmenit smanjuje se
sadraj gvoa, i ruda se obogauje titandioksidom i
nastaje leukoksen.
Redukcijom gvoa iz ilmenita u elektrinim peima sa
antracitom nastaje titanijumska zgura koja je obogaena sa
titandioksidom.

Titandioksid za potrebe industrije boja se dobija na dva


naina.
Stariji sulfatni postupak se zasniva na razlaganju sirovog
ilmenita ili titanijumske zgure u koncentrovanoj sumpornoj
kiselini na 150 do 220 C. Hidrolizom sulfatnog rastvora se
taloi TiO2 dihidrat koji sadri obojene sulfate tekih metala
koji se dalje uklanjaju u postupcima preiavanja. Nakon
preiavanja hidrat TiO2 se kalcinie, melje i dalje tretira.
Noviji postupak (hloridni postupak) zasniva se na hlorovanju
na 700 do 1200 C. Titan(IV)-hlorid se odvaja destilacijom od
ostalih hlorida. Vanadijum-tetrahlorid i vanadijumoksi-hlorid
se prethodno redukuju do vrstih hlorida. Dobiveni
tetrahlorid se sagoreva na 900 do 1400 C pri emu nastaje
TiO2. Ovaj ekstremno ist TiO2 se dalje tretira zavisno od
svrhe primene.

Titan dioksid poseduje sve osobine idealnog belog


pigmenta (jasnou boje, visoku rezistentnost prema
dejstvu hemikalija, organskih rastvaraa i toplote kao i
visoki indeks refrakcije). Nedostatak mu je
fotoreaktivnost ime poveava osetljivost na svetlost
neorganskih pigmenata i skoro svih organskih
pigmenata. Zbog svoje cene delimino se zamenjuje sa
jeftinijim pigmentima ili puniocima.

Pre uvoenja TiO2 kao pigmenta veliki znaaj je imao ZnS


kao beli pigment. ZnS se retko koristio ist ve uglavnom
kao litopon (dobiven koprecipitacijom ZnS i BaSO4.
Ovaj pigment se koristi kada nije neophodan dobar sjaj
jer poseduje dobre abrazivne osobine, nizak uljani broj i
nisku tvrdou.
Sirovine za proizvodnju su ZnO i BaS. ZnO se dobija iz
topionica, cinkove ljake ili otpadaka, iz otpadaka u
procesu galvanizacije itd. Barijumsulfid se dobija
redukcijom barita (BaSO4) sa ugljem.
Litopon se dobija reakcijom ekvimolarnih koliina ZnSO 4
i BaS
ZnSO4 + BaS
ZnS + BaSO4
Variranjem odnosa ove dve komponente mogue je dobiti
litopon razliitog sastava
ZnSO4 + 3 ZnCl2 + 4 BaS
4 ZnS + BaSO4 + 3 BaCl2

Litopon se koristi u premazima sa visokim sadrajem


pigmenta. Njegova dobra osobina je to zahteva malu
koliinu smole. Pogodan je za skoro sve sisteme smola i lako
se disperguje dajui premaz sa dobrim osobinama u primeni.
Moe se kombinovati sa titan dioksidom. Cinkova jedinjenja
poseduju fungicidno i algicidno dejstvo.
Pored ova dva najvanija pigmenta koriste se i
cink-oksid koji se dodaje zbog svojih antikorozivnih i
antifouling osobina,
antimon-oksid koji se dodaje u samogasive boje jer prilikom
isparavanja nastaje teki gas koji gasi plamen

Crni pigmenti
Najvaniji crni pigment u industriji premaza je crni
ugljenik (carbon black), odnosno a. Ovaj pigment se
dobija oksidativnom disocijacijom nafte ili prirodnog
gasa. Iako nastaje elementarni ugljenik proizvodi se
razlikuju zavisno od polaznog materijala i metode
dobijanja. Pigmenti se karakteriu prema boji i postupku
dobijanja na HC (jako obojeni), MC (srednje obojeni), RC
(standardno obojeni) i LC (slabo obojeni). Pigment se
moe dobiti na dva naina:
stariji postupak kanal gasni postupak sagorevanja gasa u
atmosferi deficitarnoj sa kiseonikom
postupak koji je danas vie zastupljen sagorevanjem
nafte u peima u ogranienoj koliini vazduha
a je relativno jeftin pigment mada u zavisnosti od
zahteva moe imati i znatno viu cenu.

Upotreba ai kao pigmenta skopana je sa odreenim


problemima kao to su:
adsorpcija - primera radi metalni sapuni (sikativi) koji se
koriste kao suila u alkidnim smolama se adsorbuju na uglju
i na taj nain se menjaju osobine premaza. Ovo se moe
prevazii dodatkom suila u viku.
Flokulacija nakon dispergovanja estice ugljenika pokazuju
tendenciju ka flokulaciji stoga se mora voditi rauna da se
nakon dispergovanja dodaje vrlo mala koliina za
razblaivanje premaza.
Dispergovanje je oteano zbog vrlo malih estica koje imaju
veliku povrinu. Ovo se moe olakati dodatkom karbonskih
kiselina (sredstva za dispergovanje)koje potpomau kvaenje
estica
Viskozitet premaza estice ugljenika pokazuju tendenciju ka
graenju grozdova koji se dre meusobno silama koje se
kreu od slabih fizikih do hemijskih veza. Graenje ovih

Pored ai znaajan crni pigment je i crni gvoe oksid


(magnetit). Iako se nalazi u prirodi kao mineral u industriji
se koristi uglavnom sintetski pigment. Sintetski pigment se
dobija kontrolisanim taloenjem gvoe-hidroksida
alkalijama na 90 C uz provoenje vazduha. Spada u grupu
jeftinih pigmenata sa dobrim karakteristikama.

uti pigmenti
Meu utim pigmentima od neorganskih pigmenata
znaajan je uti oksid gvoa FeO(OH) koji se javlja u
prirodi kao limonit. Ovaj pigment moe se dobiti i
sintetskim putem. Meu organskim pigmentima
razlikujemo nekoliko strukturno razliitih pigmenata.
R1

HN
N
H
N

R2

Hansa uti pigmenti

Arilamidni pigmenti kod kojih R1 i R2


mogu biti CH3 , OCH3 , OC2H5 , Cl, Br,
NO2 se koriste zbog svoje slabe
rezistencije prema rastvaraima u
premazima gde se kao rastvara
koristi voda ili benzin za lak (White
spirit).

Drugu grupu ine benzimidazolni pigmenti koji se koriste


za boje za automobile i premaze u prahu. Ova grupa
pokazuje znatno bolju rezistentnost prema rastvaraima
od prethodne grupe pigmenata mada su znatno skuplji
od monoazo pigmenata.

U automobilskoj industriji za izradu zavrnog sloja koriste se


i metalo kompleksni pigmenti. Ovi pigmenti zahvaljujui
uvoenju metala u organsko jedinjenje pokazuju izuzetno
dobru rezistentnost prema rastvaraima.

CI Pigment Yellow 153

Crveni pigmenti
Meu crvenim neorganskim pigmentima najznaajniji je
gvoe oksid (FeO) koji se u prirodi javlja kao mineral
hematit mada se moe dobiti i sintetski dehidratacijom utog
gvoe oksida. Pigment ima nisku cenu i ekonomian je u
upotrebi.
Meu organskim pigmentima znaajan je pigment crveno 3
na bazi beta-naftolske strukture. Ovaj pigment je relativno
jeftin i primenjuje se u vodorastvornim premazima kao i u
premazima sa organskim rastvaraima.

hematit

U zavrnim slojevima bojenja u automobilskoj industriji


koristi se i pigmenti sa hinakridinskom i perilenskom
strukturom. Meutim, ovi pigmenti spadaju u grupu
skupljih pigmenata.

Plavi pigmenti
Meu neorganskim pigmentima plave boje najznaajniji su
berlinsko plavo M+Fe3+[Fe2+(CN)6] i ultramarin
(Na7Al6Si6O24S3) dobiven sintetskim putem. Ultramarin je
ustvari alumosilikat u iju kristalnu reetku se ugrauju
radikal anjoni S2 i S3 . Oba ova pigmenta se ugrauju u
premaze za automobilsku industriju dok se pored toga
ultramarin koristi za premaze u prahu kao i za dekorativne
premaze. Zbog svoje osetljivosti na kiseline ultramarin se
ne preporuuje za premaze za spoljnu upotrebu koji se
sue na vazduhu.

Meu organskim pigmentima najznaajniji je bakar


-ftalocijanin koji je jedan od najjeftinijih organskih pigmenata.
Usled velike tendencije ka flokulaciji ovaj pigment se obino
prevlai tretiranim (sulfonovanim) ftalocijaninom, aluminijumbenzoatom ili na neki drugi nain. Ftalocijanin se dobija iz
anhidrida ftalne kiseline i uree.

Pigmenti sa posebnim efektima


Za dobijanje premaza sa metaliza efektom koriste se opiljci
aluminijuma. U ovu svrhu koristi se aluminijum u prahu koji
se dobija atomizacijom stopljenog aluminijuma.
Razlikujemo dva tipa pigmenata one koji daju efekat
ogledala i koji se dobijaju stabilizacijom estica
aluminijuma sa dodatkom stearinske kiseline. Ovi pigmenti
se meaju sa transparentnim obojenim pigmentima da bi
se dobila eljena boja. Primenom estica aluminijuma vee
granulacije dobija se polihromatski efekat odnosno boja se
razlikuje u zavisnosti od ugla posmatranja.

Pored metaliza efekta danas su popularni i pearlescentni


pigmenti odnosno pigmenti koji daju efekat bisera
odnosno efekat prelivanja boja (sedefast efekat).
Sutina kod ovog tipa pigmenata je da sloj proputa deo
svetlosti a jedan deo reflektuje. Proputena svetlost
pada na sledei sloj odakle se ponovo jedan deo
reflektuje a drugi deo prolazi do sledeeg sloja. Ukoliko
imamo slojeve sa razliitim indeksom refleksije dolazi
do interferencije relektovane svetlosti i na taj nain se
dobija sedefasti efekat

Danas
je najvei deo industrije pearlescentnih pigmenata
.
baziran na liskunu (miki) presvuenom oksidima metala
(TiO2 i Fe2O3). Ovi pigmenti se obino sastoje iz tri sloja
oksid-mika-oksid. Pored TiO2 koriste se i drugi obojeni
metalni oksidi.

Veziva (u industriji boja i lakova ee se koristi termin


smole) su makromolekulska jedinjenja sa molekulskim
masama od 500 do 30 000. Da bi nagradili film u postupku
ovravanja polimeri nie molekulske mase moraju se
umreiti hemijskom reakcijom. U industriji boja i lakova
koriste se modifikovani prirodni makromolekuli
(nitroceluloza i estri celuloze) i sintetski makromolekuli
(najznaajniji su akrilati, poliestri, alkidi, epoksi smole,
uretanske i melaminske smole). Variranjem molekulske
mase i monomera koji ulaze u sastav polimera mogu se
menjati osobine premaza (otpornost na vlagu, hemikalije,
svetlost, tvrdoa filma) kao i osobine premaza pre upotrebe
(viskozitet, sposobnost dispergovanja pigmenta,
rastvorljivost u rastvarau i dr.).
U zavisnosti od reaktivnosti prilikom umreavanja sistemi
veziva mogu biti jednokomponentni ili dvokomponentni
(kada do umreavanja dolazi reakcijom dva polimera koji
reaguju ve na sobnoj temperaturi).

Alkidne smole ine jedan od najvanijih segmenata


industrije premaza. Glavni razlozi za to su
njihova cena (cena sirovina i proizvodnje i njihova
rastvorljivost u jeftinijim organskim rastvaraima)
iroki opseg primene i kompatibilnost sa ostalim
smolama
relativno laka modifikacija i tolerancija prema razliitim
supstratima
Alkidne smole su ravasti poliestarski lanci koji nastaju
kondenzacijom dvobaznih kiselina i polihidroksilnih
alkohola u prisustvu triacilglicerola ili viih masnih
kiselina. Prisustvo triacilglicerola je odgovorno za dobro
kvaenje pigmenata dok je poliestarski lanac odgovoran
za tvrdou i trajnost nastalog filma.

Postupci sinteze alkidnih smola se mogu zasnivati na


alkoholizi ulja ili na postupku zasnovanom na reakciji masnih
kiselina. U prvom postupku ulje se zagreva sa glicerolom na
240 do 260 C u prisustvu katalizatora (olovo-acetat koji je
danas uglavnom zamenjen litijum-hidroksidom i natrijumhidroksidom). Katalizator se dodaje u koliini od 0,01 do
0,03 %. Alkoholiza se odvija u atmosferi inertnog gasa kako
bi se spreilo bojenje proizvoda. U toku reakcije nastaje
smea obino od 51 % monoglicerida, 40 % diglicerida , 4 %
triglicerida i 5 % glicerina.
R

R
O

OH

O
OH

OH

O
O

R
O

3
OH

OH

Dobivena smea acilglicerola zatim uestvuje u reakciji


polikondenzacije zajedno sa dvobaznim kiselinama i
poliolom.
Alternativa alkoholizi je postupak sa masnim kiselinama. U
ovom postupku vie masne kiseline dobivene iz ulja
reaguju direktno sa poliolima i dvobaznim kiselinama u
reakciji polikondenzacije.
Prednost drugoga postupka je u tome to nastaju manje
obojeni proizvodi, krae je procesno vreme, moe se birati
poliol (kada se radi alkoholiza glavni poliol je glicerol).
Nedostatak postupka je znatno via cena sirovina i
izdvajanje zasienih komponenti smee masnih kiselina na
niim temperaturama prilikom lagerovanja.

Nakon alkoholize sledi proces polikondenzacije. Ovaj


proces se moe izvoditi na dva naina: polimerizacijom u
masi ili polimerizacijom u rastvarau.
Polimerizacija u masi se izvodi zagrevanjem reaktanata na
temperaturi izmeu 180 i 260 C. Ispod ove temperature
reakcija esterifikacije je suvie spora dok iznad ove
temperature dolazi do neeljene polimerizacije nezasienih
masnih kiselina. Da bi se spreila oksidacija vazduhom
ova polimerizacija se izvodi u struji inertnog gasa.
Mnogo ee se primenjuje polimerizacija u rastvoru pri
emu se kao rastvara koristi najee ksilen. Reakcija se
izvodi na 200 do 240 C. Ksilen gradi azeotrop sa vodom
koja se nakon hlaenja kao tea odvaja u sistemu slinom
Dean Stark-ovom nastavku i na taj nain odvodi iz sistema.
Rastvara spreava dejstvo vazduha tako da u ovom
sluaju nije neophodan inertni gas.

Tok polimerizacije se prati promenom kiselinskog broja


smole (koji u toku polimerizacije u poetku brzo opada da
bi nakon nekog vremena postigao konstantnu vrednost) i
promenom viskoziteta rastvora koja u toku polimerizacije
raste.
Polikondenzacijom nastaje polimer strukture prikazane na
slici.
R
O
O
O
O

O
O
O

HO

OH

O
O
O
R

OH

Klasifikacija alkidnih smola


Na osnovu sadraja ulja (tj. Masnih kiselina izraenih kao
trigliceridi) u procentima u odnosu na neisparljivi ostatak
alkidi se dele na:
dugouljne sadraj ulja preko 55 %
srednjeuljne sadaj ulja izmeu 45 i 55 %
kratkouljne sadraj ulja manji od 45 %
Na osnovu tipa ulja koje se ugrauje u alkidnu smolu
(odnosno sadraja nezasienih karbonskih kiselina u ulju)
alikidne smole se dele na suive i polusuive (odnosno
one koji mogu ovravati oksidacijom na vazduhu) i
nesuive (koji imaju nizak sadraj nezasienih kiselina i ne
mogu se oksidovati kiseonikom).

Najee koriena ulja u sintezi alkidnih smola su:


Suiva:
Laneno ulje kod koga je 50 do 85 % nezasienih kiselina i
to linoleinska(oko 50 %), linolna oko 15 % i oleinska oko 20
%
Dehidratisano ricinusovo ulje dehidratacijom ricinolne
kiseline (12-hidroksi-9-oktadekanoenska kiselina) nastaje
smea 9,11-linolne i neto 9,12-linolne kiseline.
Polusuiva
Sojino ulje koje sadri oko 50 % linolne kiseline i 25 %
oleinske kiseline
Suncokretovo ulje koje sadri 50 % linolne i 29 % oleinske
kiseline

Talovo ulje (nusproizvod u proizvodnji celuloze) koje je po


sastavu slino smesi kolofonijuma i lanenog ulja
Nesuiva ulja
Ricinusovo ulje koje sadri 90 % ricinolne kiseline
Kokosovo ulje kod koga je sadraj nezasienih masnih
kiselina ispod 10 %
Jodni broj suivih ulja je od 145 do 205, polusuivih 120
do 140 dok kod nesuivih je 10 kod kokosovog a 80 za
ricinusovo ulje.

CH3(CH2)6

(CH2)6COOH

oleinska kiselina
(CH2)6COOH

linolna kiselina
(CH2)6COOH

linoleinska kiselina
OH
(CH2)6COOH

CH3(CH2)5

ricinolna kiselina

Polioli kao sirovine u proizvodnji alkida


OH
OH

HOH2C

OH

glicerol

CH2OH

CH2OH
CH2OH

CH2OH

CH2OH

pentaeritrol

HO

CH2OH

trimetilolpropan

OH

etilenglikol

Zamena glicerola pentaeritrolom rezultuje tvrim filmom


nakon ovravanja. Meutim, prisustvo veeg broja
funkcionalnih grupa moe rezultovati umreavanjem te se
ono spreava dodatkom slobodnih masnih kiselina.

Polibazne kiseline
COOH

O
HOOC
O

O
COOH
O

anhidrid ftalne
kiseline

izoftalna kiselina

trimelitni anhidrid

anhidrid maleinske
kiseline

Osnovna sirovina je anhidrid ftalne kiseline. Uvoenje


izoftalne kiseline poboljava tvrdou premaza i hemijsku
rezistentnost premaza. Trimelitni anhidrid se koristi kod
premaza koji se disperguju u vodi. Anhidrid maleinske
kiseline se dodaje u koliini od 2 do 4 % da bi poboljao
rastvorljivost i radi uvoenja dvostruke veze odnosno
poveanja funkcionalnosti za umreavanje.

Mehanizam graenja filma


Suivi i polusuivi alkidi
Nezasiene veze u masnim kiselinama ne reaguju u
procesu polikondenzacije. Stoga ove veze utiu na
formiranje filma. Obzirom na veliku molekulsku masu
alkidnih polimera za njihovo ovravanje je potrebno
formiranje nekoliko veza izmeu lanaca. Veze se formiraju
preko graenja hidroperoksida na alilnom ugljenikovom
atomu (koji se nalazi izmeu dve dvogube veze) ili na
vinilnom C-atomu kod konjugovanih sistema. Kod
nekonjugovanih sistema mogu nastati C-C veze, etarske
veze ili peroksidne veze. Kod konjugovanih sistema nastaju
preteno C-C veze. Nastajanje radikala se moe ubrzati
dodatkom sikativa (katalizatora na bazi soli kobalta i
mangana najee naftenati ili oktoati) koji u reakciji sa
slobodnom karboksilnom grupom grade radikal.

RCOOH + Co2+
RCOOH + Co3+

Co3+ O O

Co3+ O OH +
Co3+

Co3+ + RCO + OH
Co2+ + RCOO + H+

R1

R1

R1

OOH

Sikativi se dodaju u koliini od oko 0,5 %.

H
O
O
R

+ O2

R1

R1

O
R

R1

ili
O

O
R

RO + R1H
R + R
RO + R
RO + RO

O
R1

+
R

ROH + R1
R-R
R-O-R
R-O-O-R

R1

H2O

R2

R1

+ O2

R1

R2
O

OO
R1

R2

R1

OO
R1
R1

R1

R2

R2
R2

R2

Oksidacija masnih kiselina se znatno ubrzava sa porastom


temperature tako da se alkidi mogu brzo umreiti na
temperaturi od 120 do 160 C. Pod ovim uslovima nastaje
vei broj C-C veza i dobija se film koji je rezistentniji prema
hemijskim agensima i time znatno trajniji u poreenju sa
sistemima sa C-O-O-C vezama.

Alkidi koji ovravaju umreavanjem najee


ovravaju u kombinaciji sa nekom amino smolom
(melamin-formaldehidna smola ili urea formaldehidna
smola) ili fenolnom smolom (fenol-formaldehidne smole).
Slobodna hidroksilna grupa iz alkida reaguje sa
metilolskom grupom iz amino ili fenolne smole gradei
etarsku vezu. Pored toga hidroksimetil-grupa u aminskim i
fenolnim grupama moe biti eterifikovana to ne ometa
graenje etarske veze. Ukoliko su prisutne slobodne
karboksilne grupe u alkidnoj smoli one mogu reagovati sa
hidroksimetil grupom iz amino smole i nagraditi estarsku
vezu. Ukoliko su prisutne nezasiene kiseline u alkidu
pored ovih veza i one uestvuju u graenju veza
oksidacijom.

R1
O

O
+

OH

HO

N
H

N
H

CH2O

O
R2
R1
O

O
R2

N
H

N
H

CH2O

H+

Alkidi koji ovravaju na ovaj nain imaju manju


molekulsku masu od alkida koji ovravaju oksidacijom.
Pored toga u toku proizvodnje mora se voditi rauna o
kiselinskom broju i hidroksilnom broju alkida.
Ovravanje je katalizovano kiselinom i u tu svrhu
najee se koristi para-toluensulfonska kiselina za temp.
od 140 do 180 C. Ukoliko je potrebno izvesti ovravanje
na nioj temperaturi koriste se HCl i H3PO4 kao katalizatori.

Primena alkidnih smola


Dugouljni suivi alkidi se primenjuju kao premazi za zidove i
kao premazi za iroku potronju.
Srednjeuljni se primenjuju kao industrijski premazi i za
reparaturu automobila.
Kratkouljni alkidi se kombinuju sa melaminskim smolama i
koriste se za radijatore, metalni nametaj i kao prva boja kod
automobila.

Znaajnu grupu veziva u industriji boja i lakova ine


akrilne smole. To su kopolimeri estara akrilne i metakrilne
kiseline. U njih se mogu ugraivati i manje koliine stirena
i viniltoluena. Komonomeri se razlikuju po alkoholnom
ostatku u estarskoj grupi. Prednosti akrilnih smola u
odnosu na druga veziva su:
O

O
R
O

R
O

stabilnost prema hemijskim agensima


transparentnost, bezbojnost i slaba tendencija ka uenju
ak i nakon dugog izlaganja povienoj temperaturi
ne degradiraju se dejstvom UV zraka
nemaju nestabilne dvostruke veze
imaju visok sjaj i sposobnost da zadravaju sjaj

Uvoenje akrilne i metakrilne kiseline u polimer poboljava


adheziju premaza za metal. Uvoenje stirena poveava
tvrdou, otpornost na vodu i hemijsku otpornost ali
smanjuje stabilnost prema svetlu i zadravanje sjaja.
Alkoholni ostatak u estarskom delu utie na taku
ostakljivanja polimera koja utie na adheziju, ljutenje sa
supstrata, pojavu naprslina i dr.
O

CH3

homopolimer ima Tg 105 C

homopolimer ima Tg -54 C

Variranjem odnosa metilmetakrilata i butilmetakrilata moe se podesiti


Tg polimera. Via vrednost take ostakljivanja je takoe vezana sa
brzinom suenja polimera.

Molekulska masa polimera znatno utie na viskozitet


rastvora. Primera radi polimer mase 100 000 da bi se
koristio u boji mora se koristiti kao maksimalno 12,5 %
rastvor dok se polimer mase 6000 moe koristiti kao 50 %
rastvor.
Polimeri vee molekulske mase daju znatno kvalitetnije
premaze tako da se polimeri male molekulske mase
koriste u sistemima kod kojih se ovravanje odvija
nakon umreavanja i na taj nain nastaju polimeri velike
molekulske mase.

Akrilne smole se dobijaju na dva naina:


emulzionom polimerizacijom i
polimerizacijom u rastvoru
Emulziona polimerizacija je najvaniji nain za dobijanje
akrilnih smola. Reaktanti u ovom postupku su:
monomeri iji se odnos podeava u skladu sa zahtevima
proizvoda
voda koja mora biti destilovana ili demineralizovana jer
prisustvo elektrolita moe da utie na stabilnost disperzije

emulgatori koji mogu biti


anjonski (natrijumove ili kalijumove soli viih masnih
kiselina i sulfonskih kiselina, soli alkilsulfata) koji se
koriste 0,2 do 0,5 % u odnosu na monomer
nejonski emulgatori (etoksilovani masni alkoholi i fenoli
sa 2 do 150 etilenoksidnih jedinica
katjonski emulgatori (amonijum, fosfonijum i sulfonijum
jedinjenja sa hidrofobnim lancem)
inicijatori najee se koriste vodorastvorna perokso
jedinjenja (alkalni persulfati, amonijum-persulfat i vodonik
peroksid) koji se dodaju u koliini izmeu 0,5 i 1 % u
odnosu na monomer
modifikatori koji se dodaju za regulaciju (smanjenje)
molekulske mase polimera

voda, monomeri, emulgatori


i modifikatori
inicijator

reaktor za
meanje

hladnjak

reaktor za
polimerizaciju

filteri

rezervoar za gotovi
proizvod

U sluajevima kada je potreban polimer manje molekulske


mase rastvoran u organskom rastvarau polimerizacija se
izvodi u rastvoru. Kao rastvara se za akrilate
dugolananih alkohola koriste aromatski rastvarai dok se
za kratkolanane koriste estri i ketoni.
Kao inicijatori se koriste rastvorni peroksidi i azo
jedinjenja (benzoilperoksid, diterc-butilperoksid,
kumilperoksid, azobisizobutironitril i drugi). Inicijatori se
dodaju u koliini od 0,01 do 2 %.

Konstrukcija postrojenja je ista kao kod emulzione polimerizacije.


Osloboena toplota se odvodi isparavanjem rastvaraa i njegovim
hlaenjem.

Mehanizam stvaranja filma


Akrilni premazi se koriste kao disperzioni sistemi u vodi.
Ovakvi sistemi stvaraju film fizikim suenjem gde
prilikom isparavanja rastvaraa dolazi do formiranja
agregata polimera koje je potpomognuto dodatkom
koalescirajuih agenasa (agenasa koji omoguavaju
spajanje polimera najee polietilenglikoli koji deluju i
kao plastifikatori).

Akrilne smole mogu ovravati i umreavanjem. Jedan


od naina je umreavanje preko hidroksilne grupe iz
polimera sa melamin-formaldehidnim ili ureaformaldehidnim smolama. Ovakvi akrilati dobijaju se
uvoenjem hidroksietil-metakrilata ili butandiol-akrilata
kao monomera u polimer. Umreavanje se postie na 130
C ili uz primenu kiselog katalizatora.
O

O
OH
O

hidroksietil-metakrilat

OH
O

butandiol-monoakrilat

Drugi esto primenjivani nain umreavanja je graenje


poliuretana koje ponovo zahteva prisustvo grupa koje
imaju slobodnu hidroksilnu grupu. U ovom sluaju druga
komponenta su aromatski ili alifatini izocijanati (postoji
razlika u brzini reakcije aromatski reaguju bre dok alifatski
zahtevaju prisustvo katalizatora amina, kiseline ili
dibutilkalaj-dilaurata).
O

O
OH

R1

HO

R2

OCN

R4
R3

NCO

O
H
N

O
R1

H
N

O
O

O
R2

R4

Obzirom da izocijanati reaguju brzo sa alkoholima ovakvi


sistemi se izrauju kao dvokomponentni sistemi koji se
meaju pre upotrebe. Alternativa su jednokomponentni
sistemi koji imaju blokiranu izocijanatnu grupu koja se
deblokira na povienoj temperaturi (150 C).

R3

Trei nain ovravanja se primenjuje kod akrilnih


polimera koji imaju slobodnu karboksilnu grupu (kao
monomeri se dodaju akrilna i metakrilna kiselina). U ovom
sluaju ovravanje se bazira na reakciji sa epoksidnim
smolama.
R1

R3
OH

R2

R1

OH
O

R2

HO

R4

OH

R3
O

R4

Na ovaj nain se dobijaju premazi koji imaju veu tvrdou


u poreenju sa prethodna dva naina ovravanja kao i
veu rezistentnost prema rastvaraima, detergentima i
alkalijama. Ovakvi sistemi zahtevaju visoku temperaturu
peenja (200 C) koja se moe sniziti na 120 do 150 C
dodatkom katalizatora (tetrabutilamonijum-jodid).
Alternativa ovom postupku bazirana na istom principu je
umreavanje polimera u koje je ugraen glicidilmetakrilat kao monomer pri emu se onda umreavanje
izvodi sa dikarbonskim kiselinama.
O
O
O

Primena akrilnih veziva


Najznaajnija je primena emulzionih disperzija u bojenju
zidova, fasada i plafona. U ovim sistemima je vrlo mala
koliina veziva a znatno vea je koliina pigmenata i
punilaca. Akrilatne disperzije imaju dobru propustljivost
za vodenu paru tako da se mogu osuiti fizikim putem.
Druga vana primena akrilnih veziva je u automobilskoj
industriji u kojoj potiskuju alkidne smole. Odlikuju se
visokom transparentnou, visokim sjajem i stabilnou
prema uenju. Najee se koriste sistemi koji
umreavaju sa melaminformaldehidnim smolama i sa
izocijanatima.
Pored toga koriste se u industriji za farbanje kunih
aparata kao i za poliuretanske premaze drvenih povrina
izloenih vodi.

Poliestri su po definiciji polimeri nastali sintezom iz


polihidroksilnih alkohola i polikarbonskih kiselina.
Poliestri mogu biti zasieni i nezasieni.
Osnovne sirovine koje ulaze u sastav zasienih poliestara:
tereftalna kiselina

tvrd

etilenglikol

tvrd

anhidrid ftalne kiseline

tvrd

1,2-propandiol

tvrd

heksahidroftalna
kiselina

tvrd

neopentilglikol

tvrd

anhidrid trimelitne
kiseline

tvrd

1,4-cikloheksandimetanol

tvrd

adipinska kiselina

mek

dietilenglikol

mek

sebacinska kiselina

mek

1,4-butandiol

mek

dodekandikiselina

mek

1,6-heksandiol

mek

Variranjem odnosa sirovina mogu se dobiti poliestri sa


razliitim karakteristikama. Pored toga reakcionim
uslovima se moe podeavati molekulska masa poliestara
i na taj nain i njihove osobine u premazima. Poliestri
visoke molekulske mase se mogu koristiti za premaze u
prahu. Odlikuju se dobrom rezistentnou prema svetlosti,
vlagi, toploti, i hemijskim agensima.
Proizvodnja poliestara se zasniva na dva pristupa.
polimerizacija u masi koja se odvija na povienoj
temperaturi u vakuumu (u ovom postupku najpre na nioj
temperaturi na atmosferskom pritisku dolazi do stvaranja
oligomera koji se zatim zagrevaju na 200 C pri snienom
pritisku pri emu nastaju polimeri vee molekulske mase
polimerizacija u rastvoru u kojoj se kao rastvara koristi
ksilen koji azeotropno udaljava vodu iz sistema

Poliestri vee molekulske mase (10 000 do 30 000) mogu


formirati film suenjem dok polimeri manje molekulske mase
(7000) se koriste kao prepolimeri u reakcionim sistemima sa
umreavanjem. Glavnu grupu prepolimera ine poliestri sa
slobodnim hidroksilnim grupama koji se mogu umreavati sa
izocijanatima i ine osnovu poliuretanskih sistema ili se
mogu umreavati sa melaminformaldehidnom smolom.
Prilikom sinteze ovih poliestara je vano da se postigne to
manji kiselinski broj jer kiseline takoe mogu reagovati sa
izocijanatima i na taj nain blokiraju umreavanje. Pored toga
koriste se i poliestri sa terminalnim karboksilnim grupama
koji se umreavaju sa epoksi smolama u premazima u prahu.
Poliestri su rastvorni u estarskim, ketonskim i aromatskim
rastvaraima ali su nerastvorni u alifatskim ugljovodonicima i
alkoholima. Koriste se rastvori za visokomolekularne 35 do
50 % a za niskomolekularne 50 do 70 %.

Poliestri su najvaniji sistem za zatitu limova u


kombinaciji sa melamin-formaldehidnim smolama.
Poliestarski premazi u kombinaciji sa melaminima su
pogodni za premaze koji se koriste za zatitu konzervi
poto zadovoljavaju regulativu za premaze konzervi za
pakovanje hrane.
Pored toga poliestri u kombinaciji sa melaminima se
koriste za zatitu aparata za domainstvo.
U kombinaciji sa poliizocijanatima poliestri se koriste u
dvokomponentnim sistemima za lakove za parket i drvo.

Poliuretanski sistemi se odnose na sisteme za premaze


koji koriste visoku reaktivnost izocijanatne grupe za
ovravanje polimera. Osnovu za sintezu poliuretanskih
polimera ine diizocijanati.
NCO

OCN
NCO

toluendiizocijanat

NCO

metilendifenildiizocijanat
NCO

OCN

NCO
NCO

1,1-metilenbis(4-izocijanato)cikloheksan

izoforondiizocijanat
NCO

OCN

heksametilendiizocijanat

Alifatini i cikloalifatini izocijanati daju premaze koji nisu


osetljivi na svetlost i na vremenske uslove. Za razliku od
njih aromatski izocijanati se uglavnom ne koriste za
spoljanju primenu i reaguju znatno bre od alifatskih
izocijanata.
Pored toga koriste se i blokirani izocijanati (blokirani
fenolom, krezolom, nonilfenolom i metiletil-ketoksimom)
koji nisu reaktivni na sobnoj temperaturi ali se regeneriu
zagrevanjem.

Poliizocijanati ukljuuju adukte diizocijanata sa


poliolima, izocijanurate nastale trimerizacijom
diizocijanata i visokomolekularne proizvode koji sadre
biuretsku grupu i alofanatnu grupu.

Modifikovani polimeri kod kojih je uvedena polietarska


grupa omoguavaju primenu u vodorazredivim
poliuretanima.

Prepolimer za sintezu poliuretana se sintetie


kontrolisanom reakcijom poliola sa diizocijanatom tako da
na krajevima ostanu slobodne izocijanatne grupe. Da bi se
to postiglo neophodno je koristiti diizocijanat u viku. S
obzirom na toksinost diizocijanata neizreagovali
monomer je neophodno izdvojiti iz smee bilo
destilacijom bilo ekstrakcijom rastvaraem u kome se
polimer ne rastvara. Ovako dobiven polimer se moe dalje
direktno koristiti u dvokomponentnim sistemima. Ovakvi
polimeri su po pravilu male molekulske mase.

Mehanizam stvaranja filma


U zavisnosti od kombinacije uretani mogu formirati film na
razliite naine. U jednokomponentnom sistemu
izocijanati sa alkidima (suiva ili polusuiva ulja
modifikovana poliolom) mogu formirati uretanska ulja.
Ovaj polimer ustvari ima strukturu alkida kod koga je
dikarbonska kiselina zamenjena izocijanatom. U ovom
sluaju se formiranje filma zasniva na oksidaciji
dvostrukih veza iz ulja.
Visokomolekularni polimeri dobiveni poliadicijom poliola
na viak diizocijanata mogu formirati film u kontaktu sa
atmosferskom vlagom pri emu nastaje urea. Koriste se
veziva bez rastvaraa ili rastvoreni proizvodi sa 5 do 15 %
slobodnih izocijanata.

NCO

H2 O

R1
R

NHCOOH

NCO

NH2 + CO2
R

NH

NH

R1

Smea blokiranih izocijanata sa poliaminima i poliolima je


stabilna i omoguava pakovanje u jednokomponentnim
sistemima. Zagrevanjem ovakve smee na 120 do 220 C
deblokira se izocijanatna grupa i dolazi do reakcije sa
alkoholima. Ovi sistemi se primenjuju u automobilskoj
industriji, za zatitu limova i elektrinu izolaciju jer daju
film sa visokom mehanikom otpornou.

Mikroenkapsulirani poliizocijanatni sistemi su sistemi koji


se baziraju na dezaktiviranju diizocijanata ili
poliizocijanata u prahu dispergovanjem u tenom
polimeru bez rastvaraa. Tom prilikom se stvara zatitni
premaz na povrini estica. Takve estice postaju
nereaktivne na sobnoj temperaturi. Meutim, njihovim
zagrevanjem one ponovo postaju reaktivne i reaguju sa
poliolima ili nekim drugim agensom u kome su bile
dispergovane.
U dvokomponentnim sistemima koji predstavljaju
najznaajniju oblast primene poliuretana film se stvara
reakcijom poliola sa poliizocijanatom. U sluaju primene
alifatinog poliizocijanata dodaje se 0,05 do 0,5 %
katalizatora (najee tercijarnog amina). Optimalan film
se dobija ako je odnos hidroksilnih i NCO grupa 1:1.

Brzina umreavanja u dvokomponentnim sistemima se


regulie dodatkom katalizatora dibutilkalaj-dilaurata koji
omoguava umreavanje na sobnoj temperaturi. Najee
se koriste sistemi bez rastvaraa ili se koriste rastvarai koji
nemaju tendenciju preuzimanja vodonika (alifatini
ugljovodonici).

Epoksidne smole imaju na krajevima reaktivne epoksidne


grupe. Ove smole spadaju u grupu skupljih smola meutim
dobre osobine kao to su:
dobra rezistentnost na hemikalije posebno na alkalije
izvanredna adhezija prema razliitim supstratima
izvrsna tvrdoa, otpornost na istezanje i fleksibilnost
i odlina rezistentnost prema vodi
opravdavaju primenu epoksi smola tamo gde su potrebni
ovakvi zahtevi.
Epoksi smole se primenjuju kao jednokomponentni i kao
dvokomponentni sistemi u zavisnosti od molekulske mase i
udela reaktivnih epoksidnih grupa.

Najznaajnije epoksidne smole su one koje se dobijaju


reakcijom bisfenola A i epihlorhidrina.
O

Cl

Cl

HO

OH

R4N+

Cl

OH

Cl
OH

NaOH

O
O

Reakcija kuplovanja se izvodi ukapavanjem vodenog


rastvora NaOH u dobro meanu smeu reaktanata ili kao
dvostepena ukoliko se eli sinteza monomera. Odnos
epihlorhidrina i bisfenola A je 10 : 1. Ukoliko je potreban
polimer vee molekulske mase poveava se udeo
bisfenola A i nastaje proizvod sledee strukture.
O

O
O

OH

U industriji boja i lakova uobiajeno se koriste polimeri


kod kojih je n maksimalno 12. Epoksidne smole se
karakteriu epoksidnim ekvivalentom koji pokazuje
koliko grama smole sadri 1 gram ekvivalent epoksida.
Sa porastom molekulske mase raste vrednost
epoksidnog ekvivalenta.

Polimeri molekulske mase od 300 do 600 (n je od 0 do 1) su


teni dok su iznad toga vrste supstance. Da bi se nagradio
film epoksidni polimeri moraju reagovati sa reakcionim
partnerom. Reakcija se moe odvijati preko epoksidne grupe
ili preko hidroksilne grupe iz epoksida.
Preko epoksidne grupe umreavanje se moe postii
O
reakcijom sa alifatinim ili
O
aromatinim poliaminima.
H N
NH
Reakcija se odvija na sobnoj
O
O
temperaturi. Cikloalifatini
poliamini reaguju sporije od
alifatinih poliamina a bre
od aromatinih.
2

OH

OH

OH

OH

Od alifatinih amina koriste se etilendiamin, dietilentriamin.


Od cikloalifatinih amina koriste se izoforondiamin i
Laromini (BASF-ovi proizvodi). Od aromatinih treba
pomenuti diaminodifenilmetan. Ovakvi sistemi se koriste
kao dvokomponentni i problem u njihovoj primeni je brzo
ovravanje. Alternativa je primena amina u obliku
ketimina koji kao takvi ne reaguju ali oslobaaju amine u
prisustvu vlage koji onda stupaju u reakciju.
NH2
H
N

H2N
H2N

NH2

NH2

NH2

NH2

H2N
NH2

NH2

Polimeri koji su vrste supstance primenjuju se u rastvoru


(aromatini ugljovodonici) i umreavaju se najee sa
poliamidoaminima (derivati dimera linolne kiseline)

U cilju smanjenja rastvaraa a postizanja eljenog


viskoziteta polimerima se moe dodati teni polimer sa
bisfenolom A.
Polimeri velike molekulske mase se mogu posmatrati kao
polioli i mogu se umreavati na sobnoj temperaturi sa
izocijanatima.

Dodatkom nejonskih surfaktanata epoksi polimeri se


mogu dispergovati u vodi i u kombinaciji sa
vodorastvornim poliamidoaminima ili modifikovanim
poliimidazolinima mogu se koristiti kao dvokomponentni
sistem za premaze za povrinsku zatitu metalnih
povrina i bojenje betona.
Epoksi polimeri se mogu umreavati na povienoj temperaturi
reakcijom sa modifikovanim melamin-formaldehidnim smolama ili sa
poliestar-polikarbonskim kiselinama. U sluaju melaminskih polimera
reakcija se odvija preko sekundarnih hidroksilnih grupa dok u
sluaju poliestar-polikiselina reaguje epoksidna grupa.

Polimeri vee molekulske mase se mogu koristiti u


premazima u prahu pri emu se umreavaju sa fenolformaldehidnim smolama, anhidridima dikarbonskih
kiselina, ili dicijandiamidom.
Zbog svojih izvanrednih osobina epoksi smole se koriste
za izradu zatitnih premaza. Pored toga koriste se za izradu
premaza za konzerve, u automobilskoj industriji, za
farbanje puteva i dr.
Nedostatak epoksi premaza je to usled prisustva
aromatinog jezgra pokazuju osetljivost na svetlost i
menjaju boju premaza vremenom.

Prema sadraju rastvaraa boje i premazi se mogu podeliti


na dve grupe sa visokim sadrajem neisparljivih
komponenti (manje od 30 % rastvaraa) i one sa niskim
sadrajem vrste supstance (vie od 60 % rastvaraa).
Prilikom izbora rastvaraa mora se voditi rauna o primeni
tehnologije bezopasne po ivotnu sredinu, sposobnosti
rastvaraa da rastvori polimer, brzini isparavanja, uticaj
rastvaraa na primenske osobine (viskozitet, stvaranje
filma itd.).
Najee korieni rastvarai su benzin za lak, smea
aromatinih ugljovodonika (Solvesoli), estarski rastvarai
(butil-acetati, glikol-acetati), alkoholi (butanol, etanol,
izopropanol i glikoletri-celosolvi dr.), ketoni (metiletilketon, metil-izobutilketon, cikloheksanon, aceton).

Usled visokih kriterijuma ekoloke zatite danas je trend


proizvodnja premaza sa smanjenim udelom organskih
rastvaraa ili uvoenje adekvatnih ekolokih zamena (primera
radi metoksipropilacetat koji je ekoloki bezopasan po
primenskim karakteristikama moe da zameni toluen).
Sadraj rastvaraa se moe smanjiti korienjem rastvaraa
koji bolje rastvaraju polimer, dodatkom korastvaraa koji
sniavaju viskozitet ili korienjem aditiva. Primera radi
hidroksilna i karboksilna grupa unutar polimera mogu graditi
vodoninu vezu i na taj nain poveati viskozitet. Dodatkom
alkohola se moe prevazii ovaj efekat. Meutim, ovo
ponekad nije dovoljno ve je potrebno modifikovati vezivo
(smolu). Ovo se moe postii redukcijom srednje molekulske
mase po broju. To se moe postii polimerizacijom u rastvoru
i nakon toga udaljavanjem rastvaraa uparavanjem do
eljenog viskoziteta.

Pored toga pribegava se primeni reaktivnih rastvaraa


(akrilatni i metakrilatni estri polihidroksilnih alkohola) koji
imaju ekstremno nisku isparljivost a prilikom umreavanja
uestvuju u umreavanju.

Vodorastvorni sistemi
U cilju poboljanja ekolokih aspekata boja, kao i
smanjenja opasnosti od paljenja tendencija je uvoenja
sistema gde se kao rastvara koristi voda. Polimeri
rastvorni u vodi predstavljaju osnovu za uvoenje metode
nanoenja premaza elektrolitikim putem na metalnu
podlogu. U zavisnosti od naelektrisanja polimera
nanoenje moe biti anaforetsko (kada se negativno
naelektrisane estice nanose na anodu) ili kataforetsko
(kada se pozitivno naelektrisane estice polimera nanose
na katodu). Sutina kod vodorastvornih polimera je da se
koriste polimeri male molekulske mase (manje od 10 000)
koji na sebi nose grupe koje se mogu neutralisati.
Najee se mogu koristiti alkidi, poliestri, poliakrilati,
epoksidi i epoksi smole iji se molekuli rastvaraju u vodi
usled formiranja soli izmeu karboksilnih grupa sa
sekundarnim ili tercijarnim aminima.

Katjonska veziva (koja nose amino grupe epoksidne


smole modifikovane aminima) formiraju soli sa organskim
kiselinama (siretna ili mlena kiselina).
Vodorastvorna veziva sadre organski rastvara (10 do 15
%) koji potie iz postupka sinteze smole. Prisustvo ovog
rastvaraa ne ometa rastvaranje polimera u vodi.
Vodorastvorni polimeri se uglavnom nanose u
elektrolitikim kadama pri emu objekat na koji se nanosi
premaz predstavlja anodu ili katodu. Naelektrisani polimer
se taloi na elektrodi i stvara film koji prouzrokuje visoki
otpor koji smanjuje taloenje na materijalu. Nastali film
moe ovravati suenjem, ili hemijskim umreavanjem.
Vodorastvorni premazi imaju nizak sadraj vrste
supstance (30 do 40 %).

Vodorazredivi disperzioni sistemi


Vodorazredivi disperzioni sistemi ine znaajan procenat
industrije boja i lakova (oko 45 %). Ovi sistemi
predstavljaju polimerne estice dispergovane u tenoj fazi
(vodi). U zavisnosti od finoe estica mogu biti fino
dispergovani (0,1 do 0,3 m), srednje dispergovani (0,3 do
2 m) ili krupno dispergovani (2 -5 m). Vodorazredivi
disperzioni sistemi se proizvode emulzionom
polimerizacijom (kapljice monomera se polimerizuju u vodi
koja sadri surfaktante i zatitne koloide). Veliina i
distribucija dispergovanih koloidnih estica se moe
kontrolisati brzinom meanja i izborom zatitnog koloida
(uloga mu je da sprei spajanje malih polimernih sfera
nastalih tokom polimerizacije). Kao sredstvo za
spreavanje spajanja polimernih estica koriste se
polivinil-alkohol i celulozni etri. Kao emulgatori mogu se
koristiti anjonski i katjonski surfaktanti.

Najvaniji polimeri koji se koriste kao vodene disperzije su:


Vinilacetatni kopolimeri (kopolimeri sa dibutilmaleatom ili sa
vinilestrima versatine kiseline (ravaste karbonske kiseline
dobivene Koch-ovom sintezom) koriste se za bojenje zidova
(disperzije Jupol, Vitekol i dr.)
Akrilatni-metakrilatni kopolimeri koriste se za enterijer i
eksterijer
Stiren akrilatni kopolimeri preteno se koriste za
eksterijerne boje sa visokom vrednou pigment
zapreminske koncentracije

Premazi u prahu
Premazi u prahu dobijaju se tako to se vrsto vezivo
(epoksi, poliuretanska smola, akrilno-poliestarska smola)
sprai i pomea sa pigmentom, katalizatorom,
ovrivaem i aditivima. Nakon toga smea se ubacuje u
ekstruder gde se topi i homogenizuje na temperaturi iznad
temperature omekavanja veziva ali ispod temperature
aktivacije katalizatora (ili temperature umreavanja).
Dobivena pasta iz ekstrudera se izliva u film debljine 2-3
mm i transportuje preko beskrajne trake, koja se hladi, do
mlina sa valjcima gde se sitni u ipsove. Oni se dalje sitne
u mlinovima sa kuglama ili u nekim drugim mlinovima.
Nakon toga se prah klasifikuje po veliini estica i pakuje.
Krupnije estice se vraaju nazad na mlevenje.

Najvaniji sistemi smola za premaze u prahu

Najvei potroa premaza u prahu je graevinska industrija


za spoljanju i unutranju upotrebu. U unutranjem enterijeru
premazi u prahu se koriste za farbanje pregradnih zidova,
ramova za prozore i vrata i radijatore. Glavna prednost
premaza u prahu u graevinskoj industriji je otpornost filma
na udar.
Primena premaza u prahu je naroito znaajna za
automatizaciju procesa zatite.
Pored toga premazi u prahu nalaze znaajnu primenu u
industriji aparata za domainstvo, kao i u automobilskoj
industriji za zatitu podstroja.

Premazi u prahu se nanose na materijal ili pomou sprej


pitolja ili u rezervoarima sa fluidizovanim slojem. Sprej
pitolj je povezan sa rezervoarom u kome se mea prah sa
vazduhom. U mlaznici se nalazi elektroda koja ima zadatak
da naelektrie estice praha negativno. Tako naelektrisane
estice padaju na hladan ili prethodno zagrejan metal. Na
hladnom materijalu estice se vezuju elektrostatiki dok se
na prethodno zagrejanom vezuju fuzijom. Nakon nanoenja
predmeti se zagrevaju u pei
kako bi dolo do ovravanja
i homogenizacije sloja.

Nanoenje premaza u prahu


u fluidizovanom sloju daje
gui sloj nego
elektrostatiko prskanje.
Predmet se pregreje na 200
do 400 C i uroni u kabinu
(1 do 10 s) u kojoj se nalazi
fluidizovan premaz u prahu
(40 do 200 m). Viak praha
se uklanja vibracijom,
suenjem ili treskanjem.
Predmet se nakon toga
moe ponovo zagrejati u
pei. Kapaciteti kabina se
kreu od nekoliko grama do
nekoliko tona premaza u
prahu.

Aditivi u premazima
Antipenuavci se dodaju premazima da bi spreili
stvaranje pene u toku izrade premaza i naroito u primeni
premaza. Pena je fino rasporeeni gas u tenosti.
Antipenuavci su tene supstance sa niskim povrinskim
naponom koje se ne rastvaraju u medijumu. Za
vodorazredive disperzije (emulziona polimerizacija)
koriste se parafinska ulja i hidrofobna silikonska ulja.
Silikoni su glavni antipenuavci u sistemima sa
rastvaraima. Promenom strukture silikona (alkil lanci ili
etarski lanci) podeavaju
se osobine za odreene
rastvarae.

U toku dispergovanja pigmenta u smoli cilj je zameniti


supstance adsorbovane na povrini pigmenta i unutar
aglomerata sa smolom.

Kompletno kvaenje pigmenta (primarnih estica)


poboljava tehnike karakteristike tenog premaza. Da bi
se poboljalo kvaenje dodaju se aditivi za dispergovanje
koji se adsorbuju na povrini pigmenta olakavajui
interfacijalne interakcije tenost/vrsto i zamenjuju
interakcije vazduh/vrsto ovim interakcijama.

Dodatkom disperzionih sredstava spreava se flokulacija


odnosno stvaranja aglomerata pigmenta koja se esto javlja
kao posledica nedovoljnog kvaenja.

Stabilizacija disperzije moe se zasnivati na


elektrostatikoj stabilizaciji koja se deava kada jednaka
naelektrisanja na povrini pigmenta dou u kontakt jedno sa
drugim to prouzrokuje odbijanje.
sternoj stabilizaciji kada se pigment potpuno okrui
polimerom to onemoguava kontakt izmeu estica. Jake
interakcije izmeu polimera i rastvaraa spreavaju
pribliavanje ovih estica

Kao disperzanti mogu se koristiti polimeri koji moraju imati


dve komponente deo koji formira interakcije sa pigmentom
(sidro) i deo koji formira interakcije sa rastvaraem.
Mogue su razliite strukture polimernih disperzanata.

Mehanizmi vezivanja polimera za estice pigmenta

Ovaj sluaj je karakteristian za neorganske pigmente ija


povrina uglavnom nosi heterogeno naelektrisanje.
Polimerni lanci koji sadre amino- , amonijum- i kvaternerne
amonijum-grupe, zatim karboksilne, sulfonske i druge
jonizovane grupe zahvaljujui niskoj dielektrinoj konstanti
rastvaraa koji se koriste mogu okruiti estice pigmenta i
na taj nain olakati kvaenje pigmenta.

Organski pigmenti najee nemaju


naelektrisanja na svojoj povrini ali
mogu imati grupe koje mogu graditi
vodonine veze (estri, ketoni i dr.).
Poliamini i polioli mogu ostvarivati
vodonine veze kao akceptori ili donori
dok polietri mogu ostvarivati veze kao
akceptori.

Poliuretani mogu ostvarivati slabe


interakcije sa pigmentom preko
polarizovanih veza. Ove veze su
znatno slabije od pretodnih meutim
prisustvo dovoljno velikog broja
grupa omoguava okruivanje
pigmenta.

Alternativa polimernim disperzantima su surfaktanti,


povrinski aktivna jedinjenja.

Povrinski aditivi
Mnogi povrinski defekti kod nanoenja premaza mogu se
objasniti problemima u razlici izmeu povrinskog napona
supstrata na koji se nanosi premaz i samog premaza. Ovo
moe rezultovati stvaranjem kratera, pojavom takozvane
narandine kore i dr. Ovakvi problemi se mogu javiti i usled
problema da se povrinski napon menja prilikom
isparavanja rastvaraa. Dodatak silikonskih aditiva
(metilalkilpolisiloksana) sniava povrinski napon premaza i
na taj nain smanjuje razliku izmeu povrinskih napona
premaza i supstrata. Metil-grupa znatno sniava povrinski
napon dok je kod alkil grupa to snienje manje izraeno.
Variranjem siloksana dobijaju se aditivi koji su potrebni za
odgovarajui premaz.

Suila (sikativi) i katalizatori


Sikativi se koriste u sistemima premaza koji sue na vazduhu
procesom oksidacije. Oni ubrzavaju proces suenja
katalizujui autooksidaciju smole. To su uglavnom metalni
sapuni monokarbonskih kiselina (C8 do C11).Koriste se
kobalt i mangan oktoati ili naftenati kao povrinska suila i
olovo, cink, kalcijum, barijum (kao sekundarna ili unutranja
suila.
Sikativi mogu pruzrokovati stvaranje filma prilikom stajanja
boje. Ovo se spreava dodatkom oksima ili alkilfenola. Oni
blokiraju dejstvo katalizatora u konzervi ali paljivim
podeavanjem koncentracije ne utiu na brzinu suenja
premaza.
Za premaze koji ovravaju umreavanjem takoe se koriste
katalizatori koji su uglavnom na bazi kiselina (PTS i dr.).
Pored toga koriste se katalizatori za ubrzavanje reakcija kod
dvokomponentnih sistema.

Prezervativi
Premazi mogu biti podloni kontaminaciji mikroorganizmima.
Da bi se to izbeglo dodaju se razliiti biocidi, fungicidi i
algacidi odnosno hemijska jedinjenja koja spreavaju razvoj
ovih mikroorganizama. Razlikujemo dva tipa zatite. Prvi tip
se odnosi na zatitu premaza u konzervi koji spreava
kontaminaciju proizvoda pre primene i drugi tip koji
podrazumeva zatitu u filmu odnosno spreava rast
mikroorganizama na nanetom premazu. (zatita drveta, perma
white i dr.) Kao biocidi najee se koriste organoivina
jedinjenja, hlorovani fenoli, i organokalajna jedinjenja mada
se danas ova jedinjenja zamenjuju sa heterociklinim
jedinjenjima azota iz ekolokih razloga.

Reoloki aditivi
U formulaciji premaza, kombinacija smole pigmenta i
rastvaraa ne pokazuju optimalno ponaanje. Iz tog razloga
neophodan je dodatak reolokih aditiva koji spreavaju
curenje boje ili taloenje boje.

Viskozitet boje mora biti dovoljno nizak da obezbedi


dobro razlivanje i pokrivanje ali ne previe nizak da ne bi
dolo do curenja i taloenja pigmenta.

Najvaniji reoloki aditivi su tzv. tiksotropna sredstva.


Njihovo delovanje je bazirano na injenici da oni formiraju
trodimenzionalnu mreu u premazu. Na taj nain ova
jedinjenja odravaju trodimenzionalnu strukturu i
spreavaju taloenje pigmenta. Nanoenjem premaza ova
struktura se naruava to omoguava dobro razlivanje
boje ali prestankom primene sile struktura se ponovo
uspostavlja i na taj nain se spreava curenje boje.
Mehanizam kojim tiksotropna sredstva ostvaruju ovaj
efekat moe biti:
graenje vodonine veze
asocijativnost
i orijentacija u prostoru

Vodonina veza kao mehanizam je


karakteristina za derivate celuloze
(hidroksimetil, hidroksietil,
etilhidroksietil i drugi derivati
celuloze)

Asocijativni mehanizam
zgunjavanja je karakteristian za
hidrofobno modifikovane
celuloze. Kod ovog mehanizma
hidrofobni delovi stvaraju
asocijacije izmeu lanaca i na taj
nain poveavaju viskozitet.

Orijentacija u prostoru je karakteristina za bentonite. To


su gline presvuene po povrini organskim materijama.
Prilikom kvaenja dolazi do ureenja sistema koji se
dispergovanjem razbija. Nakon toga estice bentonita
grade strukturu gela zahvaljujui vodoninim vezama koje
se grade izmeu ivica molekula bentonita.

Najvaniji predstavnici tiksotropnih sredstava su:


asocijativni sintetski
HEUR poliuretani koji se koriste za vodorazredive premaze
za spoljnju upotrebu

HASE hidrofobno modifikovane


anjonske rastvorne emulzije

Neasocijativni sintetski
Ova sredstva su poznata kao emulzije rastvorne u vodi u
alkalnoj sredini (ASE) i formiraju jonske veze sa
pigmentima i polimerima. To su uglavnom homopolimeri
(meta)akrilne kiseline ili kopolimeri (meta)akrilne kiseline,
(meta) akrilnih estara i maleinske kiseline. Koriste se za
vodene premaze, strukturne vodene premaze i dr.

Derivati celuloze koji mogu biti i asocijativni (hidrofobno


modifikovana celuloza kod koje su uvedene hidrofobne
grupe na hidroksilne grupe) i neasocijativni (hidroksialkil
celuloze i jonski modifikovana celuloza karboksimetilceluloza ).
Organogline (bentoniti i hektoriti) zgunjuju mehanizmom
orijentacije u prostoru i koriste se kod sistema baziranih
na organskim rastvaraima.
Pored ovih najzastupljenijih koriste se voskovi,
karagenani i ksantani, aluminati i titanati i dr.

Stabilizatori uticaja svetlosti


Visoko kvalitetni industrijski premazi su izloeni uticaju
oksidacije i fotodegradacije pigmenta i polimera. Da bi se
ovo spreilo dodaju se stabilizatori. Industrijski su
razvijene dve metode stabilizacije.
kompetitivna UV absorpcija sa UV absorberima koji
absorbuju UV zraenje u opsegu od 290 do 350 nm
trapovanje nastalih slobodnih radikala nastalih
degradacijom polimera
U prvom sluaju jedinjenja se ponaaju kao filter koji
absorbuje UV zrake i ne proputa ih do osnovnog premaza
titei na taj nain i polimer i pigment od uticaja UV zraka
U drugom sluaju zatieni amini koji ne absoprbuju UV
zrake trapuju radikale koji nastanu i spreavaju dalju
lananu radikalsku reakciju

Na slici su prikazani predstavnici najvanijih UV absorbera


meu kojima su najire primenjivani benzotriazoli.

Na slici su prikazani najvanija jedinjenja koja se koriste


za trapovanje slobodnih radikala kao i njihov mehanizam
trapovanja. Najvanija faza je formiranje nitroksil-radikala
koji je odgovoran za trapovanje peroksi-radikala.

Inhibitori korozije mogu biti antikorozivni pigmenti


(minijum Pb3O4, cink-molibdat, cink-fosfat, cink-hromat i
dr.) ili supstance rastvorne u rastvarau (natrijum-nitrit i
natrijum-benzoat za vodorastvorne sisteme, derivati
tanina, benzimidazoli i kompleksirajui agensi za sisteme
sa rastvaraima).