The Westerne treasure, Eastern Spicerie,

Europe, Afrique, and the unknown rest.

Don Don
Neprekidan tok boine muzike u disko i rok aranmanima, mirisne svee,
pliani medvedii, svetlucavi ukrasi za jelke, osmesi koji vrebaju sa arenih
omota biografija Dika ejnija i Karle Bruni; jedna kraj druge, na istoj polici,
knjige nekongruentnih parova kao Edvard Said i njegov omiljeni
orijentalista, Bernard Luis; deca cie na odeljku za decu, dizajniranom u stilu
biblioteke mekdonaldsovog zabavita; neto dalje, kraj odeljka za asopise,
sredovena ena srkue dekaf-okoino udubljena u novi broj
mesenikaReptili, u celosti posveen reptilima. Uobiajeni prizori, zabeleeni
tokom pretpraznine posete tipinoj korporacijskoj knjiari.
Korporacijska knjiara je pripojena lokalnom ogranku korporacijskog kafea i
nalazi se preko puta korporacijskog lanca bioskopa Imperija", koji u deset sala
prikazuje filmove holivudskih korporacija za zabavu i prodaje korporacijske
kokice po ceni od sedam dolara. Sve to nalazi se u provincijskom gradiu,
unutar standardnog trnog centra kojim krstare potroai i njihovi infanti; neki
od potonjih guraju minijaturna kolica sa zastavicama na kojima pie oper na
obuci. Naslova koje sam traio nema, ali dokono razgledanje inventara ega
nema, ega ima i kako je prezentirano otkriva obrasce vredne panje.

U poslednjih nekoliko godina primetan je rast zanimanja za

pisce ije je poreklo u korelaciji sa zonama dejstava Buove"
spoljne politike.
U poslednjih nekoliko godina primetan je rast zanimanja za pisce ije je
poreklo u korelaciji sa zonama dejstava Buove" spoljne politike. Knjiare u
trnim centrima i holovima aerodroma obavezno su snabdevene primercima
bestselera Haleda Hoseinija (rodom iz Avganistana); memoarom Azar
Nafisi, itanje Lolite u Teheranu; odnedavno i romanom Kolebljivi
fundamentalista Mosina Hamida, pisca pakistanskog porekla. Neophodno je

dodati da se ne radi o prevodima: autori piu na engleskom i ive u Engleskoj

ili Sjedinjenim Dravama, ali se na neki nain, ne samo tematikom knjiga,
potencira njihovo poreklo.
ema nacionalnih knjievnosti je neupotrebljiva u ovom sluaju, pa se tehnike
i pojmovni aparat postkolonijalne teorije nameu kao odgovarajui okvir za
raspravu. Ova teorija, odnosno skup teorija, uvodi i razmatra problematiku
dijasporike i hibridne literature, ali ima odreenih tekoa. U praksi, naime,
postoji velika razlika u recepciji, distribuciji i marketingu njihovih knjiga u
Severnoj Americi izmeu (recimo) Dubravke Ugrei, koja je emigrirala kao
formiran pisac i nastavila da pie na hrvatskom, i ampe Lahiri, dobitnice
Pulicerove nagrade, koja uprkos naglaenom etnicitetu i odgovarajuoj
knjievnoj tematici (englesko poreklo, roena u Londonu) pie na engleskom i
predstavlja proizvod elitnog Barnard koleda i bostonske kole pisanja, dakle:
proizvod metropole.
Lahiri navodim kao ekstreman primer. Meurim, neki aspekti njene biografije
nisu izuzetak. Naprotiv, Hoseini je diplomirao medicinu u Americi (medicina je
na ovom kontinentu elitni fakultet); Hamid, iji je roman nominovan za nagradu
Men Buker, pohaao je Harvard i Prinston; Nafisi je studirala u Oksfordu, a
kao svoj intelektualni dom" navodi kolu za meunarodne studije elitnog
univerziteta Dons Hopkins; dobitnik PEN/Fokner nagrade, pisac kineskog
porekla Ha in, doktorirao je anglistiku na Brandajsu (takoe elitni univerzitet)
i zavrio ve pomenutu bostonsku kolu pisanja. Kanadski pisac kenijskoindijskog porekla, M. D. Vasandi, dobitnik nagrade Komonvelta i dvostruki
dobitnik Gilera, pohaao je MIT i doktorirao nuklearnu fiziku. Svi oni piu na
engleskom i tematski se vezuju za zemlju porekla ili iskustvo emigracije.

Potrebe italake publike da se upozna sa drugim

kulturama" oito nisu dovoljno velike da ekonomski podre
slinu ekspanziju prevodne knjievnosti, pa je u isto vreme
primetan deficit prevoda. Tako se stie utisak da je kategorija
etno-lita odmenila ili potisnula prevodnu knjievnost.

ini se da otkrivamo neku zakonitost koju tek treba formulisati i objasniti. Za

potrebe ovog teksta, zgodno je uvesti novu knjievno-kritiku kategoriju unutar
anglofonih knjievnosti: etno literatura, etno-lit. Pojava ove kategorije
predstavlja odraz izvesnih promena u socijalnoj strukturi razliitih dijaspora.
Ona svedoi o razumljivoj i legitimnoj potrebi elitno obrazovanih pripadnika
emigrantskih zajednica iz prve generacije ", kao Hamid, ili druge
generacije", kao Lahiri da reflektuju svoja iskustva, na engleskom jeziku,
koji autori poznaju od najranijeg uzrasta ili su njime ovladali u prestinim
kolama. To je oigledno i ne zahteva podrobnije objanjenje.
Pitanje recepcije je mnogo sloenije. Fenomen etno-lita je povezan sa
naizgled paradoksalnim procesom uvoza u anglofonu knjievnost iz
anglofonog obrazovnog sistema (esto sa nekog prestinog univerziteta).
Potrebe italake publike da se upozna sa drugim kulturama" oito nisu
dovoljno velike da ekonomski podre slinu ekspanziju prevodne knjievnosti,
pa je u isto vreme primetan deficit prevoda. Tako se stie utisak da je
kategorija etno-lita odmenila ili potisnula prevodnu knjievnost, i da se na
tritu kulture konstruiu i aktivno promoviu naroite vrste drugosti, dobro
prilagoene horizontu oekivanja angloamerike publike, izdavaa i kritike.
Pitanje je kako i zato funkcionie ovaj proces konstrukcije.

Knjige pisaca iz neke napaene zemlje o kojoj redovno

izvetavaju korporacije za informisanje mogu se konzumirati
u bezbednosti imperijalne metropole kao oblik bunta protiv
zvanine politike.
U sluaju autora ije se poreklo geografski vezuje za vrue" politike teme
Avganistan, Irak, Iran, Pakistan moe se pretpostaviti da ameriki itaoci,
kritiari i urednici u ekspanziji etno-lita nalaze i stvaraju ugodnu sliku
sopstvene otvorenosti prema drugim kulturama, naroito prema onima koje
mo identifikuje sa odmetnikim dravama" i tretira ih na manje ili vie
brutalan nain. Knjige pisaca iz neke napaene zemlje o kojoj redovno
izvetavaju korporacije za informisanje mogu se konzumirati u bezbednosti

imperijalne metropole kao oblik bunta protiv zvanine politike, odnosno kao
potvrda da SAD ne vode imperijalne ili krstake ratove, hantingtonovske
ratove civilizacija, ve su, naprotiv, otvoreno drutvo koje vrlo rado prihvata
predstavnike drugih kultura.
Konzervativci to (zlu)rado nazivaju liberalnom krivicom; po njima, naravno,
Amerika nema nikakvih razloga za griu savesti. (Stilska figura personfikacije
drave i nacije postala je opte mesto u javnom govoru, to je tema za cebe.)
Iako se esto rugaju liberalnoj krivici", tiraniji politike korektnosti" i drugim
izumima navodnih liberalnih mekuaca, konzervativci mogu i sami da nau
neku vrstu zadovoljstva u etno-litu. Ismevanje knjievnog ukusa politikih
protivnika je jedna forma uitka, ali nije jedina. Nasuprot onima koji svoje
neslaganje sa amerikom politikom iskazuju buntovnim itanjem, oni koji tu
politiku podravaju mogu da itaju knjige istih autora kako bi u njima potraili
osude drugih sistema ili bar neku njihovu prljavu tajnu.

ak i ako autor/narator ima izazovno ambivalentan odnos

prema imperijalnoj metropoli i zemlji porekla (kao
u Kolebljivom fundamentalisti), tvrdi stavovi konzervativaca
prema islamskom svetu" i treem svetu" mogu se nakratko
odloiti da bi bili podrani vrhovni principi: trite je slobodno i
izvor slobode, ono je iznad svake ideologije.
ak i ako autor/narator ima izazovno ambivalentan odnos prema imperijalnoj
metropoli i zemlji porekla (kao u Kolebljivom fundamentalisti), tvrdi stavovi
konzervativaca prema islamskom svetu" i ,,treem svetu" mogu se nakratko
odloiti da bi bili podrani vrhovni principi: trite je slobodno i izvor slobode,
ono je iznad svake ideologije. Bajka o neogranienoj otvorenosti amerikog
trita ne sme biti dovedena u pitanje, jer ima ulogu paradigme. O ovome je do
skoranje finansijske krize postojao apsolutan konsenzus, pa u tom pogledu u
periodu uspona etno-lita nije bilo nikakve razlike izmeu liberalne i
konzervativne struje dominantne ideoloke matrice.

Navedeni tipovi paraknjievnog uitka pokrivaju najvei deo vrlo suenog

politikog spektra miljenja severnoamerikog mejnstrima. Time je zadovoljen
jedan od uslova prihvatljivosti, a cena kombinacije propagande i samoobmane
je relativno niska u odnosu na korist: treba objaviti izvestan broj autora
poreklom iz problematinih" drava i obezbediti im vidno mesto u
korporacijskim medijima. Ponekad iz toga nenadano proizilaze i konkretniji
politiko-propagandni poeni. Ovde se, meutim, ne zanimaju primeri svesnog
ili nesvesnog kooptiranja pisaca, ve optiji problem: neki propagandni principi
(filtriranje, selekcija, promovisanje) prelivaju se na maglovitiji i difuzniji nain u
polje knjievnosti. Do toga, ini se, dolazi jer su neki oblici propagande
trinim mehanizmima ugraeni u samu strukturu knjievnog sistema.

Ni jugoslovenski ratovi devedesetih nisu imali veeg efekta

na zanimanje mejnstrim kulture za eksju knjievnosti. Prozni
pisci iz nekadanje SFRJ koji su najvie prevoeni na
engleski David Albahari, Dubravka Ugrei i Zoran
ivkovi imaju odlinu kritiku recepciju, no ona je ipak
ograniena na domen visoke kulture.
U izvesnoj meri, to je neizbeno. Polje literature nije izolovano; njegova
autonomija je ograniena ekonomskim faktorom, koji je u Severnoj Americi
teko razluiti od politikog. Deo polja koji pretenduje na medijski uspeh,
odnosno na status u prostoru reklamokratski regulisane javnosti, izloen je
snanijem dejstvu politikih i poslovnik interesa, i stoga stvara pozicije koje
odgovaraju potrebama ireg sistema propagande.
Da li je to zadovoljavajue objanjenje? Mislim da nije potpuno pogreno,
ukoliko ga ne tumaimo kao nekakvu teoriju zavere. Jednostavno, politiki i
propagandni interesi imaju odreenu ulogu u konstrukciji kulturnog mejnstrima.
Ali to nije sve. Na primer, bombardovanje SRJ nije imalo uporediv efekat na
zanimanje za srpsku knjievnost, a legendarna medijska kampanja Dejmija
eja i Alistera Kembela (koji je, uzgred reeno, nedavno objavio svoj prvi

roman) nije uspela da privue panju severnoamerikog trita kulture ni za

knjievnost kosovskih Albanaca: na marginalnom dobitku bio je samo Ismail
Kadare, albanski pisac, ali ne sa Kosova. Ni jugoslovenski ratovi devedesetih
nisu imali veeg efekta na zanimanje mejnstrim kulture za eksju knjievnosti.
Prozni pisci iz nekadanje SFRJ koji su najvie prevoeni na engleski
David Albahari, Dubravka Ugrei i Zoran ivkovi imaju odlinu kritiku
recepciju, no ona je ipak ograniena na domen visoke kulture (i znatno je bolja
u Evropi, gde su sve troje dobitnici knjievnih nagrada). U ivkovievom
sluaju, specifinom i zbog toga to autor ne ivi u inostranstvu, recepcija je
vezana i za problematiku anra. Veza je dvojaka: percepcija pripadnosti anru
moe da omogui pristup odgovarajuoj trinoj nii, ali knjigu ili autora
istovremeno ograniava na tu niu. ivkovievi angloameriki izdavaci, osim
Dalki Arkajv Presa (koji je objavio i po jedan roman Svetislava Basare,
Dubravke Ugrei i Vedrane Rudan), orijentisani su na fantastiku ili SF, i ne
pripadaju glavnim tokovima sistema objavljivanja i distribucije. (Moda je to
autorov izbor; ne znam.)

Tako neto nije polo za rukom nijednom savremenom piscu

iz bive SFRJ. ak niAleksandar Hemon, koji ivi u
Sjedinjenim Dravama i postigao je veliki uspeh kod ozbiljne
kritike i pie na engleskom, to nije bez znaaja za ovu
raspravu ne moe se pohvaliti takvim prodorom u
mejnstrim.
Poreenja radi, Hamidov Kolebljivi fundamentalista (izdanje Random Hausa,
pod imprintom Enkor) moe se nai u svakoj knjiari, a izvodi iz hvalospeva u
dnevnim novinama i asopisima Njujork rivju, Njujorker, London rivju,
Vaington post, Gloub end mejl, Vilid vojs, i tako dalje, sve do manje uglednih
glasila iz Dalasa i San Dijega ispunjavaju etiri prve stranice knjige i deo
korica. A to je samo izdavaev izbor iz neverovatne koliine slinih tekstova.
Tako neto nije polo za rukom nijednom savremenom piscu iz bive SFRJ.

ak ni Aleksandar Hemon, koji ivi u Sjedinjenim Dravama i postigao je veliki

uspeh kod ozbiljne kritike i pie na engleskom, to nije bez znaaja za ovu
raspravu ne moe se pohvaliti takvim prodorom u mejnstrim.
U nezavidnoj situaciji nalaze se gotovo sve knjievnosti nekadanje druge
Evrope". Rusija se najbolje dri: Peljevinov Omon Ra i Sorokinov Led video
sam u lokalnom ogranku tipine korpoknjiare. Sudei po ostatku inventara
naglaavam da se radi o realnoj a ne virtuelnoj knjiari savremena slovaka
knjievnost naprosto ne postoji. Bugarska, rumunska: isto. Od poljskih autora
dostupan je Riard Kapuinski, ali ne u svojstvu pesnika: re je o novinarskoputopisnom tivu koje je pohvalio sam Rudi, to nije za potcenjivanje u
marketinkom smislu. Knjige Petera Esterhazija i Bohumila Hrabala video sam
na odeljku za rasprodaju; sledea stanica kao u Hrabalovom romanu
reciklaa i transmogrifikacija u manje uzviene forme papirnih proizvoda.
Imre Kertes je objavljen kod velikog njujorkog izdavaa (Knopf) tek dve
godine nakon to je dobio Nobelovu nagradu. Ameriki ogranak knjiare
Amazon navodi rang od oko 44000 za ovo izdanje Besudbinstva; prema nekim
tumaenjima Amazonovog sistema rangiranja, to znai da se u poslednjih pet
godina u proseku prodavalo maksimalno 730 primeraka godinje, od 2004.
godine do danas. Procena nije pouzdana, a postoje naravno i mnoge druge
knjiare; no izgleda da je prodaja ipak bila daleko ispod oekivane, jer je
Kertesov komercijalni podbaaj postao deo strunog folklora. Na konferenciji
amerikog udruenja knjievnih prevodilaca, 2007. godine, uo sam da je
prethodni izdava ovog Nobelovca usled slabe prodaje bio prinuen da
korenito redukuje ediciju za Istonu i Centralnu Evropu.

Deregulisano trite se u praksi ponaa suprotno od

neoliberalne i neokonzervativne dokse, i konvergira ka
monopolu: mali broj velikih kompanija suvereno dominira.
U stvari, nisu samo nai blii i dalji susedi u nemilosti severnoamerikog trita
knjige, ve prevodna literatura uopte. U lanku iz 2003. godine, Don

O'Brajen, (tadanji) urednik pomenute izdavake kue Dalki Arkajv Pres, pie
da knjige iz nekih 200 zemalja koje postoje van amerikih granica ine
infinitezimalno mali procenat objavljenih naslova, i dodaje: U katalozima
Knopfa, Nortona, Vajkinga, Harkorta, Farar-Stros-irua, za otprilike dve
poslednje sezone, nalazi se svega trideset jedan naslov savremene strane
poezije i proze. Trideset jedan! I to kod njujorkih kua koje su veito slavljene
kao nastavljai plemenite tradicije ozbiljnog literarnog izdavatva".

KORICE KOLEBLJIVOG FUNDAMENTALISTE

Stanje se u meuvremenu nije popravilo. Razlozi su delom ekonomske

prirode. Deregulisano trite se u praksi ponaa suprotno od neoliberalne i
neokonzervativne dokse, i konvergira ka monopolu: mali broj velikih kompanija
suvereno dominira. Svako je primoran na rast, a rast zahteva komercijalni
uspeh. Proces konsolidacije izdavakih korporacija sa gigantskim medijskim
koncernima podredio je mnoge izdavake kue monim ekonomskim
interesima. Teko je opstati u konkurenciji sa izdavaem iza koga stoji Viakom
ili Kanvest ili neki slian entitet u ijem se vlasnitvu nalazi veliki bpoj dnevnih
listova, nedeljnika, magazina, lokalnih i globalnih televizijskih kanala, i itava
mrea radio stanica. Takav entitet moe za svoje klijente da izdejstvuje
povoljnije ugovore sa korporacijskim knjiarama, koje su na svoj nain
doprinele nevoljama nezavisnih knjiara i izdavaa, ali u isto vreme zahteva
ekonomsko opravdanje investicije. (Kanvest zahteva jo neke sitnice, u vezi sa
politikim stavovima vlasnika.)
Random Haus je u ovom procesu asimilirao pojedine literarne izdavae na
engleskom govornom podruju, to je verovazno imalo nekog uticaja na
njihovu ureivaku politiku. Oni koji nisu naprosto otkupljeni, primorani su da
se takmie sa dinovima u sistemu koji favorizuje veliinu. Ako se neka manja
kua uprkos svemu pokae dovoljno uspenom, ili bar dovoljno prestinom da
se moe otkupiti i potom prodavati kao nezavisan brend (pod svojim imenom,
ali u vlasnitvu nekog konglomerata), dobie ponudu koju ne moe da odbije.
tavie, velike kompanije nekada i same osnivaju male i elitne" izdavake
kue, iz strogo marketinkih razloga, kao to Honda i Tojota prodaju luksuzniju
verziju svojih proizvoda pod zasebnim markama akura" i leksus".

Autentinost postaje ideal i paranoina opsesija knjievne

industrije upravo zato to industrijskim proizvodima nedostaje
autentinost. To je jedan od razloga za popularnost
memoarskog i ispovednog tiva: ono je po definiciji
autentino".

U tako organizovanom sistemu znaajnu ulogu dobijaju institucije i tehnike

uvezene iz sveta reklame: agenti, agencije za publicitet, fokusne grupe,
testiranje trita. Ako ista kompanija prodaje dvadesetak vrlo slinih vrsta leka
za glavobolju pod razliitim nazivima ili uz minorne varijacije (nona tableta,
dnevna tableta, tableta za decu, dupla doza, itd), trite postaje zasieno
proizvodima koji se gube u masi navodnih novotarija i poinju da lie jedni na
druge. Stoga je neophodno uloiti propagandni napor (i sredstva) kako bi se
potroai uverili da su sve to novi i jedinstveni proizvodi, autentino razliiti od
svih drugih. Na tritu knjige deluje isti princip. Autentinost postaje ideal i
paranoina opsesija knjievne industrije upravo zato to industrijskim
proizvodima nedostaje autentinost. To je jedan od razloga za popularnost
memoarskog i ispovednog tiva: ono je po definiciji autentino".
U prikazu autobiografske knjige Dejvida Bekama, Teri Iglton pie: Mnogi ljudi
e itati ovu knjigu kao to bi itali neto to je navrljao jazavac: bitan je autor
a ne sadraj". Bekam je, naravno, mogao da objavi i zbirku pesama na
sanskritu; bila bi tampana iz istih razloga. ak i kada autobiografski momenat
nije formalno bitan za tekst npr. za erotski roman (u geja-podanru) Skutera
Libija, nekadanjeg visokog inovnika Buove administracije medijski status
autora garantuje autentinost", to jest omoguava tritu knjige da preuzme
ve postojeu medijsku auru. Situacija je razliita za autore iji status tek treba
izgraditi. Od njih se, osim kada piu u jasno definisanom anru, najee
oekuje da tekst bude usaglaen sa biografskim elementom.
Skandali oko naslova koje promovie Opra Vinfri vezani su upravo za ovaj
aspekt trita knjige. Autor Milion komadia, knjige koja je reklamirana kao
memoari i ispovest, imao je Oprinu podrku (to znai: veliki tira i publicitet)
sve dok se nije pokazalo da je tota izmislio. Opra je bila uvreena i
zahtevala je satisfaksciju; izdava nije zatitio pisca (njih ima k'o odera), a
autor je naposletku primoran da grupi od sedamsto ogorenih Oprinih
sledbenika lino vrati novac koji su potroili na knjigu.
Neto slino se nedavno ponovilo sa knjigom Aneo kraj ograde: pria je
autobiografska i u velikoj meri istinita, ali e morati da bude objavljena kao

roman jer nije zadovoljila Oprin kategoriki imperativ autentinosti. U ovom

primeru pomalja se veoma vaan vrednosni sud: knjiga e morati da bude
objavljena kao roman. Izdava (ili autor)prinuen je da knjigu objavi kao
roman. Roman, fikcija uopte, literatura u svakom znaenju te rei, to je neka
rezervna varijanta, nia kategorija teksta, unapred obeleena nedostatkom koji
se mora na neki nacin nadoknaditi da bi dobila pristup mejnstrimu. O poeziji je
smeno govoriti.
Opra, naravno, nije nikakvo merilo knjievnog, niti bilo kog drugog kvaliteta, ali
mora se priznati da ima istanan oseaj za kriterijume trita. Uostalom, ona je
sama po sebi sila na tritu masovne kulture, a urednici u izdavakim
korporacijama ne mogu tek tako da se podsmevaju njenoj moi da im donese
enorman profit samim inom izbora nekog naslova za Oprin italaki klub". U
stvari, oni joj se aktivno udvaraju, koristei zanimljive paratekstualne signale.
Pred sobom imam Random Hausova izdanja Kolebljivog
fundamentaliste i itanja Lolite u Teheranu. Na poslednjim stranicama obe
knjige nalaze se spiskovi od po deset ili petnaest dubokoumnih pitanja za
diskusiju". To jasno pokazuje oekivanje i nameru izdavaa da knjigu plasira
malograanskim kruocima i lukrativnim italakim klubovima po
mogustvu Oprinom.

Knjiga koju izdava eli da lansira u mejnstrim ne moe biti

samo knjievnost, ona mora biti informacija,
zanimljivost, conversation piece, prozor u autentinopredstavljenu drugost. Figura autora iz slinih razloga dobija
znaajnu ulogu, i ponekad se konstruie po modelu oigledno
uvezenom iz sveta modnih magazina.
Prisustvo ugraenog domaeg zadatka otkriva jo jednu dimenziju knjievnog
sistema: knjiga koju izdava eli da lansira u mejnstrim ne moe biti samo
knjievnost, ona mora biti informacija, zanimljivost, conversation piece, prozor
u autentino-predstavljenu drugost. Figura autora iz slinih razloga dobija

znaajnu ulogu, i ponekad se konstruie po modelu oigledno uvezenom iz

sveta modnih magazina. Ako guglujete" ampu Lahiri, meu najvie
rangiranim linkovima pojavie se hrpa profesionalno uraenih snimaka vrlo
fotogenine autorke; zbirka je najverovatnije delo neke agencije za publicitet i
neodoljivo podsea na portfolio manekenke u usponu. To apriorno ne govori
nita loe ( ni dobro ) o kvalitetu njene proze, ali ukazuje na zainteresovanost
knjievnog sistema za odreenu vrstu egzotine aure.
Biografski element je naroito vaan za etniki obeleene" pisce, ali ne samo
za njih. U oba pomenuta skandala sa Oprom, autentinost teksta neposredno
je vezana za biografiju autora, to je razumljivo u sluaju autobiografskog
tiva. Meutim, isti zahtev masovnog trita prenosi se tek treba da vidimo
kako na romane pisane u iroko shvaenom realistikom kljuu (to jest, ne
prenosi se na fantastiku, SF, horor, itd). Pisanje iz iskustva", ili zasnovano na
linom i kolektivnom iskustvu, na posebnoj je ceni. Ako piete o samoubistvu,
poeljno je da na rezimeu imate dva ili tri pokuaja.

Reklama se u sutini svodi na komian silogizam. Pisac ika

pie o nekoj kulturi; ika je predstavnik odgovarajue kulture
(pogledajte ikinu biografiju); dakle, tekst je nuno autentian
jer ika po definiciji predstavlja kolektivno iskustvo te kulture.
Kada se autentina realistinost teksta na ovaj nain vee za biografiju, trina
vrednost knjige vezane za neku prepoznatljivu subkulturu rok, etnika grupa
automatski raste jer je vrlo lako reklamirati autentinost teksta/autora. Etnolit, dakle, predstavlja jedan od idealnih objekata marketinga. Reklama se u
sutini svodi na komian silogizam. Pisac ika pie o nekoj kulturi; ika je
predstavnik odgovarajue kulture (pogledajte ikinu biografiju); dakle, tekst je
nuno autentian jer ika po definiciji predstavlja kolektivno iskustvo te kulture.
Knjievno predstavljanje, to jest pisanje, postaje sekundarno, mada, kao to
emo videti, i ono mora zadovoljiti odreene zahteve. Zasad moemo rei da
pisac ika prvenstveno predstavlja kao osoba, kao ika-primerak i ika-

demografski-uzorak, a tek potom kao pisac, odnosno neko ko stvara

predstave. ak se i u svakodnevnom jeziku pojavio odgovarajui
termin: Represent! Predstavljaj! Budi predstavnik svoje kulture! (Svog grada,
svoje ulice, svoje mesne zajednice.) Ovaj imperativ moe se tumaiti kao
logika posledica mitologije slobodnog trita. Argument je izloen u knjigama i
tekstovimaSlavoja ieka, pa u ga ovde samo skicirati.

Definicija demokratskog drutva zasniva se na proklamaciji

jednakosti svih pojedinaca bez obzira na rasu, pol, religiju,
drutveni status, itd. Spisak nuno iscrpljuje sve mogue
atribute, jer pretenduje na univerzalnost, te ovako
konstituisan subjekat demokratije ispranjen od svih realnih
svojstava i postaje apstrakcija. Takav subjekat je nezamisliv
kao realna pojava, pa sledi da proces apstrakcije ostaje
nedovren, nepotpun. Uvek ostaje neto; ostatak se
manfestuje kao etniki element, kao nacionalna Stvar, jer je
demkratsko drutvo u praksi vezano za nacionalnu dravu.
Nacionalna Stvar postaje sistem organizacije uitka i izvor
paranoinih fantazija o drugima koji kradu na" uitak.
U iekovoj knjizi Gledano iskosa govori se, izmeu ostalog, o demokratskoj
apstrakciji" i nacionalnoj Stvari" kao nesvodivom ostatku te apstrakcije.
Definicija demokratskog drutva zasniva se na proklamaciji jednakosti svih
pojedinaca bez obzira na rasu, pol, religiju, drutveni status, itd. Spisak nuno
iscrpljuje sve mogue atribute, jer pretenduje na univerzalnost, te ovako
konstituisan subjekat demokratije ispranjen od svih realnih svojstava i postaje
apstrakcija. Takav subjekat je nezamisliv kao realna pojava, pa sledi da proces
apstrakcije ostaje nedovren, nepotpun. Uvek ostaje neto; ostatak se
manfestuje kao etniki element, kao nacionalna Stvar, jer je demkratsko
drutvo u praksi vezano za nacionalnu dravu. Nacionalna Stvar postaje
sistem organizacije uitka i izvor paranoinih fantazija o drugima koji kradu

na" uitak (nau hranu, nae ene, nae poslove, a prete i da nam oduzmu
samu Stvar, to iek poredi sa kastracionim strahom).
Analogan argument moe se primeniti na severnoameriko trite kulture,
odnosno berzu kultura. Poto je slobodno, otvoreno, i aksiomatski izjednaeno
sa demokratijom, trite demokratski proklamuje jednakost svih kultura bez
obzira na svako zamislivo svojstvo ma koje pojedinane kulture. Kao u
prethodnom pasusu, proces apstrahovanja je u stvarnosti nepotpun. U
domenu kulturne industrije, upravo zbog njene proklamovane
multikulturalnosti, ostatak apstrakcije fetiizira se kao etnika Stvar oko koje se
organizuje koletivni uitak, ali ona sada vie nije direktno vezana za
nacionalnu dravu ili jezik sve se deava na engleskom, u imperijalnoj
metropoli ve za kulturu porekla.

Poto je nemogue dati pozitivan dokaz multikulturalnosti bez

naglaavanja kulture porekla, etnika Stvar postaje sredite
organizacije kolektivnog uitka.
Stanje u svetu vizuelnih umetnosti pokazuje da ovo nije samo prazna teorija.
Jedno poglavlje knjigeInkorporirana umetnost Dulijana Stalabrasa posveeno
je bijenalima koji funkcioniu kao meunarodni festivali ljubavi i u ime
raznolikosti homogenizuju umetnost pod zastavom moi i bogatstva. Poto je
nemogue dati pozitivan dokaz multikulturalnosti bez naglaavanja kulture
porekla, etnika Stvar postaje sredite organizacije kolektivnog uitka.
Globtroterska elita umetnika, teoretiara kulture, kuratora, galerista,
menadera, korporacijskih sponzora, dravnih birokrata i turista, u ovim
manifestacijama multkulturalne prirode kapitala vidi duboko politiki i
spiritualan dogaaj". Optimistini Artur Danto u tome nalazi odsjaj jedne
transnacionalne utopije", to je udno jer su utopije generalno prokazane kao
naopake ideje koje nuno vode u nasilje. Postoji, ipak, jedna dobra
transnacionalna utopija: utopija slobodnog trita. Ona je multikulturalna tano
u onom smislu u kojem su to i bogatiji klubovi engleske Premijer lige. Sve to,
naravno, nije apsolutno loe. Ekstravagantan festival umetnosti, ili dobar

fudbalski tim, sigurno je lepi prizor od vojne parade etniki uniformnih

androida. No ako je umetnost otvorena, globalna i multikulturalna, zato nema
vie prevoda na engleski? Donald Sasun u jednom tekstu (objavljenom
u Zlatnoj gredi) koristi ovo merilo kako bi definisao kulturalnu hegemoniju;
rezultati njegovog istraivanja nisu posebno iznenaujui. Ili, da se vratim na
pitanje na koje pokuavam da odgovorim: Zato je etno-lit potisnuo prevodnu
knjievnost na dirljivo multikulturalnom tritu Severne Amerike?

No ako je umetnost otvorena, globalna i multikulturalna, zato

nema vie prevoda na engleski?
Teko je govoriti o globalnoj" knjievnosti. Ideja svetske knjievnosti nije nova
i vrsto je vezana za svest o postojanju razliitih jezika. Stoga je
transnacionalnu utopiju neto tee simulirati na engleskom. Etnika Stvar tako
dobija jo vei znaaj. Budui da je tekst kao objekat apstraktniji od instalacije
i performansa, panja se usmerava ka materijalnom ostatku literature: autoru.
Autor ima ime, telo, istoriju, poreklo: ima etniku Stvar koju trite moe da
razlikuje od drugih etnikih stvari i da reklamira autentinost biranih
predstavnika svake od njih.
Kao u sluaju nacionalne Stvari, javlja se tabu prisvajanja tue etnike Stvari i
neka vreta kastracionog straha. Na primer, kanadski pisac Dru Hejden Tejlor u
samom naslovu serijala Avanture plavookog Odibve (jedan tom je objavljen
kao udno, ti ba ne izglega kao Indijanac) odreuje i bezecuje specifinu
etniku Stvar. Samo u vanrednim situacijama, kulturalno neoznaenim"
piscima, odnosno piscima iz povlaene anglofone kulture koji raspolau
velikim simbolikim kapitalom, kao Apdajk i DeLilo, doputeno je da izvre
aproprijaciju tue etnike Stvari. Oba autora u novijim romanima knjievno
zaviruju u glave etniki profilisanih terorista. Meutim, Apdajkovog junaka,
dihadistu iz Nju Dersija, ak su i benevolentniji kritiari ocenili kao promaaj:
tip je roen u Americi, a engleski govori kao karikatura iz etno-repertoara
Pitera Selersa. Aproprijacija etnike Stvari je retka privilegija, pa se neuspeh
teko prata.

Obratno, autor koji poseduje velik simboliki kapital moe da odbaci etiketu
koju mejnstrim refleksno namee; na primer, Kazuo Iiguro je uspeo da
izbegne status predstavnika etnike Stvari ali je morao da se potrudi, kako u
prozi Ostaci dana je vrlo engleski" roman tako i u intervjuima. No to su
izuzetni sluajevi. Knjiga kulturalno oznaenog autora u principu nije samo
knjiga, ak i kad je roman; literarni uitak se strukturira u odnosu na etniku
Stvar koju autor predstavlja.

U pretpostkolonijalnom obliku, egzotizam je sistematsko

predstavljanje i objektiviranje drugog sa povlaene pozicije.
(...) No kako trite jo uvek zahteva egzotizam, knjievni
sistem je apsorbovao kritiku i proizveo novu vrstu egzotizma:
od egzotinog drugog sada se trai da sam sebe predstavlja.
Dakle, trite iz strukturnih razloga proizvodi neku vrstu egzotizma. Ovu
pojavu je bolje nazvati neoegzotizmom, jer se u vanim detaljima razlikuje od
uobiajenih formi. U pretpostkolonijalnom obliku, egzotizam je sistematsko
predstavljanje i objektiviranje drugog sa povlaene pozicije (npr. naune ili
knjievno-antropoloke). Nakon uspona postkolonijalne teorije, naroito nakon
Saidove kritike orijentalizma, knjievni sistem se pod pritiskom teorije zvanino
odrekao kolonijalnog stava. No kako trite jo uvek zahteva egzotizam,
knjievni sistem je apsorbovao kritiku i proizveo novu vrstu egzotizma: od
egzotinog drugog sada se trai da sam sebe predstavlja.
Time je neugodan problem nadreene pozicije prividno reen. Kaem:
prividno, jer se od drugog zahteva da sebe predstavi na prihvatljiv nain, pri
emu, naravno, dominantna kultura odreuje merila prihvatljivosti.
Neoegzotino ne sme da bude previe egzotino, ali mora biti dovoljno
egzotino da moe da se reklamira kao takvo. Neoegzotino mora da se
uklopi u sistem oekivanja i simbolike razmene, mora biti na neki nain
prepoznatljivo. Ono mora biti pripitomljeno, ali ne kao ranije, uz pomo
teorijskog potinjavanja ili kolonijalnog nasilja: ono mora samo od sebe da se
pripitomi i mora pokazati da to eli. Subjekat ovog sistema mora da odrava

iluziju slobodnog izbora, ak i kada je svestan da ne bira slobodno, ve se

samo slae, ulae se, kako bi mogao da postoji u neprikosnovenom sistemu.
To je jedan od osnovnih principa neoegzotizma.

Neoegzotino ne sme da bude previe egzotino, ali mora biti

dovoljno egzotino da moe da se reklamira kao takvo.
Zanimljiv primer autorske i pripovedake svesti o fenomenu neoegzotizma
naao sam u romanu Bubavaba Ravija Haa, kanadskog pisca libanskog
porekla (koji je studirao u Njujorku i Montrealu). Haov roman-prvenac bio je
bestseler i dobio je IMPAK Dablin nagradu za najbolju knjigu objavljenu na
engleskom jeziku (u itavom svetu).
Roman Bubavaba bio je u najuem izboru za tri najprestinije knjievne
nagrade u Kanadi. Dok se sprema za urku i razmilja ta da obue,
dramatizovani naratorBubavabe, simpatini prevarant i sitni lopov koji je
emigrirao iz Libana i ivotari u Montrealu, donosi znaajnu odluku u kojoj se
uje autorski glas:
Odluio sam da ne preterujem. Egzotino ovde mora biti modifikovano ne
previe autentino, ne previe zainjeno, ne previe aromatino, taman toliko
da podseti na fantzije o drugim mestima.
Neophodno je ponoviti da takva simulacija multikulturalnosti nije apsolutno
negativna pojava. Ona rezultira uvoenjem u knjievno polje mnogih autora
koji moda ne bi dobili priliku. U teoriji, to bi trebalo da prokri put drugim
piscima. U praksi, meutim, postoje mnoga ogranienja. Naprosto,
neoegzotizam nije isto to i otvorenost; ba kao to multikulturalni karakter
kapitala nije garant pravedne raspodele kapitala unutar multikulturalnih
Sjedinjenih Drava, niti pak izmeu SAD i Ekvadora.

Problem je prisustvo prevodioca kao posrednika u

predstavljanju druge kulture; ono naruava iluziju
autetninosti koja se nalazi u korenu neoegzotizma.
Neoegzotini anr ima svoja pravila. Da bismo ih sagledali, vratiu se na
pitanje odnosa prema prevodnoj literaturi. Neoegzotistiki zahtev da egzotino
samo cebe predstavlja, da samo od sebe predstavlja sebe morao bi da
bude udovoljen poveanjem broja prevedenih naslova. Videli smo da se to ne
deava; naprotiv. Razlozi ne mogu biti samo ekonomski, budui da trokovi
prevoda nisu ba tako veliki. Problem je prisustvo prevodioca kao posrednika
u predstavljanju druge kulture; ono naruava iluziju autetninosti koja se nalazi
u korenu neoegzotizma. Kako onda predstaviti drugu kulturu? Etniki oznaen
autor koji pie na engleskom bio bi zgodno reenje. No tada se postavlja
pitanje da li takav autor moe biti autentian predstavnik etnike Stvari.

Emigrantski pisac koji ivi u metropoli i pie na engleskom, po

mogustvu obrazovan na elitnom univerzitetu, zapravo je bolji
predstavnik svoje etnike Stvari, tj. kulture porekla, nego
autori koji pripadaju istoj etnikoj Stvari ali ive u nekoj zabiti
ili piu, pomalo neuviavno, na maternjem jeziku.
Oekivalo bi se da je odgovor na to pitanje veoma komplikovan. Ispostavlja se
da nije. Teorija ga je reila kao od ale, na veliku radost korporacijski
regulisanog trita knjige. Re je o jednom od najfascinantnijih argumenata
postkolonijalne teorije: emigrantski pisac koji ivi u metropoli i pie na
engleskom, po mogustvu obrazovan na elitnom univerzitetu u metropoli,
zapravo je bolji predstavnik svoje etnike Stvari, tj. kulture porekla, nego autori
koji pripadaju istoj etnikoj Stvari ali ive u nekoj zabiti ili piu, pomalo
neuviavno, na maternjem jeziku.
Pored samog sadraja ove tvrdnje, neverovatno je i to to ona proizilazi iz
stavova i formulisana je eksplicitno u tekstovima progresivnih

postteoretiara reda veliine Edvarda Saida i Frederika Dejmsona. Stoga

treba paljivo da razmotrimo zato teorija podrava ovu neobinu i kako je
opravdava.
Pre nego to preem na teoriju, moram rei da se ovaj stav u praksi
primenjuje univerzalno, tj. ne odnosi se samo na delove sveta koji su
kratkorono ili dugorono politiki aktuelni (Kina, Indija, Pakistan, Bliski istok,
itd), niti se ograniava na nekadanje kolonije. Princip se primenjuje na itav
trei svet", koji je nakon kolapsa drugog sveta" proiren u novu kategoriju,
apsurdniju ak i od kategorije treeg sveta", pa se sada na istoj hrpi nalaze
Bolivija i Srbija, Indija i Latvija, Rumunija i Nigerija, i manje-vie sve to nije
Severna Amerika ili usko definisana Zapadna Evropa. (Rusija je poseban
sluaj, zbog prisustva velikih ruskih autora" u zapadnom kanonu. )
Kako, recimo, objasniti razliku u recepciji ileanskih pisaca Roberta
Bolanja i Arijela Dorfmana? Severnoameriko trite knjige svakako nije
prezasieno savremenim autorima iz ilea. U boljim knjiarama ih ima tano
dvojica: Bolanjo i Dorsman. Obojica su (bili) emigrantski autori; jedan od njih je
mrtav. Bolanjo je iveo u paniji, pisao je na panskom, i tek je posmrtno
poeo da privlai panju anglofonih kritiara; njegov romanDivlji
detektivi objavljen je na engleskom 2007. godine, devet godina nakon
panskog originala. U meuvremenu, Dorfmanu, koji ivi u SAD i pie na
engleskom, mogli ste gledati dokumentarnu emisiju u trajanju od sat vremena
Dorfman se igra sa unucima, Dorfman filozofira na obali jezera dok u
pozadini zalazi sunce a Polanski je po Dorfmanovoj drami Smrt i
devojka snimio (dobar) film. Bolanjo je verovatno tei za itanje, lui" je.
Bolanjo je, kako bi rekao Haov narator, previe autentian, preterano zainjen
i aromatian. Dorfman je prihvatljiviji. Dorfman ima meru". Tanije, nauio je i
usvojio pravila sistema predstavljanja u anglofonom svetu: studirao je na
Berkliju i predaje (ili je dugo predavao) na elitnom univerzitetu Djuk.

Stoga je za prihvatljivost autora koji potie iz druge kulture

vana mogunost identifikacije sa elitnim obrazovnim
institucijama.
Tako dolazimo do uloge univerziteta u proizvodnji trino poeljne teorije. Ako
iz ovog teksta izdvojite spisak autora za koje sam pomenuo da su dobro
prihvaeni u Severnoj Americi, primetiete gotovo savrenu korelaciju sa
spiskom prestinih akademskih institucija. Razlozi su delom oigledni:
univerzitet je u principu otvoreniji prema razliitim kulturama. Ali treba imati na
umu i to da univerziteti, naroito oni elitni, sauestvuju u stvaranju knjievnog
sistema. Oni proizvode ne samo autore ve i kritiare, urednike, pa i ljude koji
e zauzeti visoke poloaje u korporacijama koje dominiraju tritem knjige.
Stoga je za prihvatljivost autora koji potie iz druge kulture vana mogunost
identifikacije sa elitnim obrazovnim institucijama. Ona garantuje da autor nije
preterano autentian; taj autor je pripitomljen, odnosno, da upotrebim grublji
izraz koji emo uskoro ponovo sresti, nije primitivan. Istovremeno, akademski
autoritet utemeljuje i obrazujui urednike, kritiare, menadere, itaoce
reprodukuje trino poeljnu iluziju autentiosti: elitno obrazovan emigrantski
autor koji pie na engleskom je idealan predstavnik date entike Stvari.
Nema jednostavnog odgovora na pitanje zato teorija reprodukuje ovu ideju.
Najbolji odgovor koji sam naao zauzima vie od trista strana gusto sloenog
teksta. Re je o knjizi U teoriji Ajaza Ahmada, marksisticisog teoretiara iz
Indije (i pesnika koji pie na urduu). Nelagodnost i razoaranje koje Ahmad
upisuje u tekst ukazuju na oseaj autora da nema izbora, da je teorija
prekardaila i pervertirala ono zbog ega je bila poeljna, i da je krajnje vreme
knjiga je objavljena ranih devedesetih! da se izloe kritici i teoretiari koje
je dotad smatrao najprogresivnijim. Dvostruka pozicija potovanja i
razoaranja vodi ga u izuzetno detaljne analize socijalnog porekla teoretiara,
prirode knjievnih i akademskih migracija, i itavog biznisa postkolonijalne
teorije. Ogled o Saidu ima ckopo osamdeset strana; ogled o Dejmsonu,
trideset.

U sprezi sa tritem i politikom propagandom slobodnog

trita, teorija je prevodnu literaturu proglasila sekundarnom i
proizvela surogat koji sam ovde nazvao etno-lit.
Teko je, i nepravedno, saimati tako sloene argumente. Trebalo bi u stvari
prevesti celu knjigu, no ona je objavljena 1992. godine, pa su neka
geopolitika razmatranja zastarela. Ipak, mnoge Ahmadove kritike su i dalje
aktuelne, i preostaje mi samo da nevoljno posegnem za vrstom glose" kak bih
ilustrovao bar neke argumente, koji su me motivisali da napiem ovaj tekst.
Gotovo dve decenije od objavljivanja Ahmadove knjige, efekti visoke teorije na
praksu knjievnog sistema mogu se jasnije sagledati: u sprezi sa tritem i
politikom propagandom slobodnog trita, teorija je prevodnu literaturu
proglasila sekundarnom i proizvela surogat koji sam ovde nazvao etno-lit.
Ahmada posebno zanimaju Said i Dejmson, kao teoretiari koji su se u
najboljoj nameri zalagali za korenitu reformu kanona i nastavnih programa na
amerikim univerzitetima. Nakon poetnog otpora i brojnih polemika o
Saidovom konceptu orijentalizma, primedbe su vremenom bar delimino
prihvaene, a Said i Dejmson su stekli status najuglednijih teoretiara. To se
naroito odnosi na Saida: on se paljivo ogradio od marksizma kao francuski
poststrukturalisti koje je obilato citirao u kljunoj knjizi Orijentalizam i stoga
je relativno lako prihvaen na liberalnom krilu amerikog mejnstrima.
Dejmsonove varijacije na temu marksizma daju prilino udne rezultate, to
emo uskoro i videti, ali on insistira da je marksista i njegov status je shodno
tome ogranien na avangardnije oblasti univerziteta. U svakom sluaju, kritika
zapadnog kanona je apsorbovana u univerzitetske programe pod nazivom
postkolonijalnih studija.
Ovaj akademski prevrat proizveo je, meutim, ne samo svojevrstan
kontrakanon, nego i nove uslove prihvatanja treesvetskih" autora u
anglofonom knjievnom sistemu. Evo ta Ahmad kae u kritici Dejmsonovog
ogleda Knjievnost treeg sveta u eri multinacionalnog kapitala":

Dejmsonov poziv na reformu nastavnih planova, ak i vanredno eruditsko

itanje Lu Sjina i Usmana pada u senku ambicioznijeg programa koji
proima itav tekst iako je eksplicitno iskazan tek u poslednjoj reenici
poslednje fusnote: radi se o konstrukciji teorije kognitivne estetike knjievnosti
treeg sveta". Ta kognitivna estetika" oslanja se na potiskivanje mnotva
znaajnih razlika, kako meu razvijenim kapitalistikim zemljama tako i meu
imperijalizovanim formacijama i unutar njih. Umesto toga dobijamo binarnu
suprotnost izmeu onog to Dejmson naziva prvim" i treim" svetom.
Najvei deo nevolja sa njegovim tekstom nalazi se u ovom prelazu sa zahteva
za reformu nastavnih planova na formulisanje kognitivne estetike". A nevolje
su, dodao bih, vrlo brojne.
Ahmad zatim demontira pojam tree svetske literature i pokazuje da tako
neto ne moe biti koherentan objekat bilo kakvog teorijskog znanja. U
kontekstu teme kojom se ovde bavim, zanimljivije su njegove primedbe na
konkretno knjievno-teorijsko znanje koje proizvode univerziteti anglofone
metropole:
injenica da jezici zemalja metropole nisu prihvaeni od velike veine
proizvoaa knjievnosti u Aziji i Africi ima za posledicu to da velika veina
knjievnih tekstova sa ovih kontinenata nije dostupna u metropoli. Stoga e
teoretiar koji pokuava da formulie kognitivnu estetiku knjievnosti treeg
sveta" stvarati samo idealne tipove, u veberovskom maniru, i na taj nain e
ponoviti sve osnovne procedure koje su orijentalistiki strunjaci koristili da
svoja itanja izvesne tradicije visoke" tekstualnosti predstave kao [pravo i
jedino] znanje o navodno jedinstvenom objektu koji se zove islamska
civilizacija". Dodao bih i to da su knjievni odnosi zemalja metropole sa
imperijalizovanim formacijama ureeni razliito od onih meu samim
zemljama metropole. Retko se nailazi na knjievnog teoretiara iz Evrope ili
Amerike koji ne poznaje par evropskih jezika osim maternjeg; uestalost
prevoda meu [ne ba svim] evropskim jezicima stvara visokoprotone kanale
kojima cirkuliu tekstovi, pa tako ak i ameriki istraiva koji ne razume

mnogo osim engleskog moe da bude prilino dobro upuen u razliite

tradicije metropole.
U jezikim i knjievnim vezama metropole sa zemljama Azije i Afrike mogu se
uoiti tri otre suprotnosti u odnosu na sistem tekstualne razmene unutar
same metropole. Retko se sree moderan intelektualac u Aziji ili Africi koji ne
poznaje bar jedan evropski jezik; podjednako retko se moe sresti knjievni
teoretiar iz Evrope ili Amerike koji se potrudio da naui neki azijski ili afriki
jezik; a enormna industrija prevoda koja distribuira tekstove u razvijenim
kapitalistikim zemljama funkcionie nasumice i sporo kada su u pitanju
prevodi sa azijskih i afrikih jezika. Shodno tome, znaajne knjievne tradicije
bengalska, hindu, tamilska, teleguska i pola tuceta drugih samo unutar Indije
ostaju, uz nekoliko izuzetaka tu i tamo, gotovo nepoznate amerikim
knjievnim teoretiarima.
Podseam da je Ahmadova knjiga pisana pre skoro dvadeset godina. Kao to
smo videli, enormna industrija prevoda" je u recesiji, a knjievni sistem
poklanja mnogo veu panju etniki oznaenim autorima koji piu na
engleskom. U narednom pasusu se nasluuje jedan od uzroka ovog
fenomena:
Jedna od posledica ove situacije je da retki [sad ne tako retki] autori koji piu
na engleskom bivaju valorizovani preko svake mere. Na primer, u
prikazu Dece noi Salmana Rudija, Njujork tajms veli da je kontinent naao
svoj glas" kao da onaj ko ne govori engleski ne moe da ima glas. U
slinom maniru, pohvala na koricama jedne knjige Edvarda Saida kae:
Saidovo veliko dostignue je to to, zahvaljujui njegovoj knjizi, istorija nikada
nee zaboraviti Palestince". Ovo je svet okrenut naglavake: nije Saidovo
iskustvo uokvireno palestinskim, nego Palestina ne bi imala mesto u istoriji
bez Saidove knjige! Afriki, azijski i arapski intelektualci koji imaju nekog
znaaja i piu na engleskom, plaaju svoj status time to su odmah uzdignuti
na usamljeni tron predstavnika rase, kontinenta, civilizacije, ili ak Treeg
sveta". U ovom kontekstu, kognitivna teorija tree svetske literature" postaje,
bar za mene, alarmantan projekat.

Projekat postaje jo alarmantniji kada se u Dejmsonovom tekstu naie na ovu

zauujue optu tvrdnju:
Svi treesvetski tekstovi su nuno alegorijski, i to na vrlo specifican nain: oni
se moraju itati kao nacionalne alegorije, ak i kada su, ili bi moda trebalo da
kaem: posebno kada su, po formi razvijeni iz predominantno zapadne
mainerije predstavljanja, kao to je roman.

Knjievni tekstovi uvek sadre element sociolekta i implicitno

predstavljaju ire kolektivno iskustvo.
Knjievni tekstovi uvek sadre element sociolekta i implicitno predstavljaju ire
kolektivno iskustvo. Stoga nije jasno kako Dejmson pravi razliku izmeu
treesvetskih alegorija i, na primer, romana i drame kanonizovanog
afroamerikog autora Riarda Rajta, Roeni sin: biografija mladog
Amerikanca, koji u samom podnaslovu najavljuje neto nalik nacionalnoj
alegoriji. Dojsov Uliks, DeLilovo Podzemlje, i bar poslednja tri Pinonova
romana, takoe se mogu itati kao nacionalne metafore, moda i kao alegorije
(pogledajte imena raznih Pinonovih junaka). Ali to nije obavezno. Meutim, iz
nekog razloga, svi treesvetski knjievni tekstovi su nuno alegorijski,
i moraju se itati kao (nacionalne) alegorije, odnosno kao najprimitivniji oblik
knjievnog predstavljanja, ak i kada autor pokuava, ili naroito kada
pokuava, da tekst uini formalno modernijim. To je zato to se treesvetski
tekstovi nalaze u stadijumu kulturne evolucije koji je na Zapadu prevazien:
Nita se ne moe dobiti preutkivanjem radikalne razlike nekanonskih
tekstova. Treesvetski roman nee nam pruiti zadovoljstva Prusta i Dojsa;
tetnija od toga, moda, jeste sklonost [tog, takvog] romana da nas podseti na
demodirane stadijume naeg prvosvetskog kulturnog razvitka...

Vidimo kako hegemonija izvozi bizarnu teoriju otpora istoj

hegemoniji, u formi nacionalizma lienog svake zamislive

emancipatorske funkcije: ostanite primitivni da biste nas

zabavljali.
Treesvetski roman je u evolucionom smislu infantilan i mora doveka da se
valja u sopstvenoj infantilnosti, a progresivna teorija e ce postarati da ga
upravo zbog toga klasinim gestom egzotizma uzdigne do statusa
plemenitog divljaka, predstavnika radikalne razlike i simbola nacionalnog
otpora globalnom amerikom postmodernizmu. Zvui poznato? Ako na
trenutak zanemarimo povlaenu poziciju sa koje stiu ovakve tvrdnje,
Dejmsonov stav je teko razlikovati od senzibiliteta Nove srpske politike
misliiradikalno razliitog" autora monografije Jedna banana za Kofija Anana.
Ako ne zanemarimo Dejmsonov poloaj, vidimo kako hegemonija izvozi
bizarnu teoriju otpora istoj hegemoniji, u formi nacionalizma lienog svake
zamislive emancipatorske funkcije: ostanite primitivni da biste nas zabavljali.
To se naravno odnosi samo na knjievno-teorijska pitanja kognitivne estetike".
Kada se divljaci u realnosti pokau neplemenitim, teoretiari kolektivno
uzviknu Iju!" i iz protesta skoknu na bijenale; na scenu zatim stupaju
militantniji dobroinitelji.
Said predlae drugo reenje. Ono je suptilnije i vodi rauna o emancipaciji.
Naalost, u Saidovoj viziji nije re o neposrednoj dobrobiti treesvetskih
kultura, ve o emancipaciji njihove emigrantske elite, a u svrhu knjievne
subverzije kolonijalnih poriva metropole. Trojanski virus emigracije trebalo bi
da dovede do kolapsa dela operativnog sistema metropole i da na taj nain
obezbedi, ako ve ne ekonomsku i politiku, onda bar intelektualnu i knjievnu
dekolonizaciju. Polazna taka je meutim ista kao Dejmsonova. Treesvetski
tekst ne treba da imitira prvosvetske modele, jer je takav pokuaj unapred
osuen na propast:
Mislim da je pogreno pokuati dokazati. da se druge" literature Afrike i Azije
[...] mogu respektabilno prouavati kao da su zaista tako visoke, autonomne,
tako estetski nezavisne i zadovoljavajue kao francuska, nemaka ili engleska

knjievnost. Ideja crne koe pod belom maskom nije upotrebljivija i asnija u
knjievnosti nego u politici. Emulacija i mimikrija nikada ne stiu daleko.
Za razliku od Dejmsona, koji se oslanja na klasian egzotizam, Said
pozivajui se na Fanona! uvodi element neoegzotizma. Jedini pravi otpor
hegemoniji metropole Said vidi u samoj metropoli, meu elitno obrazovanim
emigrantima (koji pomalo lie na Saida):
Ove figure obraaju se metropoli koristei tehnike, diskurse, upravo ona
oruja nauke i kritike koja su nekad bila rezervisana iskljuivo za Evropljane,
ali su sada prilagoena pobuni ili reviziji u samom srcu zapadnog centra.

A poto se borba vie ne odvija na margini nego u samom

srcu zapadnog centra", nuno je biti u metropoli.
Pobuna zavisi od tri kljuna momenta. Prvi je jezik kojim se pobunjenik obraa
metropoli: jezikom metropole i sistemom predstava koji taj jezik u sebi nosi.
Said ak uz odobravnje citira Nieovo neprijatno poreenje jezika sa
pokretnom armijom metafora, a borbena gotovost je svesno naglaena
orujem iz prethodnog pasusa. Nie je naravno preuzet od francuskih
poststrukturalista na koje se Said oslanja, s tim to je za Saida jezik metropole
engleski. Da se ovlada jezikom i armijom anglofonih metafora, neophodno je
elitno obrazovanje u metropoli. A poto se borba vie ne odvija na margini
nego u samom srcu zapadnog centra", nuno je biti u metropoli.
Iz Saidovih premisa i prethodnih citata jednostavno sledi da je prevodna
knjievnost inferiorna u odnosu na etno-lit. U tome ima podrku samog Rudija
(koji je uvek imao Saidovu podrku). Na primer, u intervjuu koji je
podgorikim Vijestima nedavno dala amerika spisateljica indijskog porekla
Indu Sundaresan, navodi se Rudijeva tvrdnja da je najbolja knjievnost na
svetu indijska knjievnost pisana na engleskom jeziku". Autorka je mnogo
opreznija, jer ne poseduje dovoljno velik simboliki kapital; no svejedno,
zanimljivo je videti dokle odjekuje Rudijev sud. Podrka takvim vrednosnim
sudovima je ono to me ovde najvie zanima. Kao to vidimo, ona delom stie

od akademskog autoriteta, a delom od uticajnih pripadnika anglofonog

kulturnog mejnstrima. Uputno je razmotriti jo neke detalje da bismo videli
kako diskurs postkolonijalizma proizvodi objekat svog istraivanja.
Zasad znamo da Said preporuuje elitno obrazovanje u metropoli i selidbu u
sredite zbivanja. Engleski je, Said pie, u pravom smislu svetski jezik. To je
materijalna injenica i toj tvrdnji se ne moe prigovoriti. Meutim, Said ima
jednu primedbu. Prevlast engleskog kao jezika globalne birokratije i
tehnokratije potiskuje njegova civilizatorska i prosvetiteljska svojstva.
Utreesvetetskim" zemljama, gde engleski ue siromani radnici da bi,
recimo, dobili posao u indijskoj telefonskoj centrali neke amerike banke ili
kanadske kablovske televizije, jezik Miltona i ekspira se srozava na nivo
instrumenta.
No ak i na takvim mestima postoje mali literarni kruoci koji verovatno
pripadaju srednjoj ili vioj klasi, ili akademskom svetu, jer u englegkom ne vide
puki instrument preivljavanja, ni simbol hegemonije, ve jezik knjievnosti i
knjievne teorije. Tajengleski oplemenjuje i, na aroban i simpatino
paradoksalan nain, dekolonizujepostkolonijalnog intelektualca srednje ili vie
klase, koji ima odreene akademske ambicije i sanjari o slinim, ali evoluciono
naprednijim i materijalno bolje stojeim, kruocima u metropoli.
Intelektualac tako dolazi na ideju da je najbolje da se preseli u metropolu, da
diplomira na Harvardu, na primer kod Homija Babe, i da se baci na podrivanje
kolonijalnog sistema iznutra, u samom srcu zapadnog centra". Said ne
pominje pitanja klase i elite nezgodna pitanja dostupnosti elitnog
obrazovanja sluajno odabranom emigrantu koji, izgleda, uvek dobija
finansijku pomo institucije, neke dareljive fondacije, ili pak na drugi nain
dolazi do tridesetak ili vie hiljada dolara neophodnih za godinu kolovanja na
Harvardu. Umesto ovih nepristojnih detalja, Said iznosi optu tvrdnju da
prilikom migracije sa margine u centar nastaju subverzivni tekstovi:

Putovanje-u [the voyage in] predstavlja posebno zanimljivu vrstu hibridnog

kulturalnog rada. Samo njegovo postojanje znak je prkosne
internacionalizacije u doba kontinuiranih imperijalnih struktura.
U teoriji, dakle, imamo borbu, armiju, oruje, prkos. Pogledajmo sada knjigu
Azar Nafisi,itanje Lolite u Teheranu. Nafisi je doktorirala anglistiku u Americi,
dodue na zonskom-liga univerzitetu u Oklahomi, ali je pre toga studirala na
Oksfordu. U knjizi se radi o autentino-autobiografskim iskustvima autorke,
koja je u fundamentalizovanom Teheranu tajno rukovodila malim literarnim
kruokom posveenih italaca anglofone knjievnosti. Iz takvih kruoka, po
Saidu, u metropolu stiu diskurzivni diverzanti. Nafisi se zaista preselila u
Njujork to je razumljivo i napisala pomenutu knjigu, na engleskom,
oznaavajui je u samom naslovu naslovom romana neto poznatijeg
emigrantskog autora. Oigledno, knjiga se dobro uklapa u deo Saidove teorije.
Ne uklapa se, meutim, u deo teorije koji u svemu tome vidi borbenu
subverziju metropole. Po priznanju autorke, vrata anglofonog sistema joj je
otvorio Bernard Luis: njen rad nije ni na koji nain ugrozio Saidovog
arhisuparnika sa Prinstona, to jest predstavnika kolonijalnog orijentalizma.
Naprotiv, tip joj je pomogao da se situira. Takoe, knjiga Azar Nafisi se odlino
uklopila u zahteve knjievnog trita. Ve smo videli da je ispovest na ceni, da
etnika Stvar igra vanu ulogu u marketingu, a knjiga o malom i odvanom
literarnom kruoku u Teheranu obeava dobru prodaju u malim i velikim
literarnim kruocima u Americi i stoga se tampa sa unapred pripremljenim
pitanjima za produhovljene razgovore. Naposletku, i politiki mejnstrim je rado
prihvatio autorku, koja se sada nalazi u odboru nevladine" organizacije
Fridom Haus, a o njenim vezama sa drugom udnovatom organizacijom za
promovisanje slobodarskih ideala pisao je londonski Gardijan. Ukratko, itanje
Lolite u Teheranu je savren kontraprimer za pobunjenike pretenzije
postkolonijalne teorije.
Optije gledano, teorija proizvodi objekat koji potpuno odgovara izdavakim
korporacijama, propagandnim i politikim interesima kolonijalne metropole, pa
ak i konzervativnijim teoretiarima protiv kojih se bori. Ali to nije vano. Teorija

i dalje tandrlja svoje, tupi o straobalnoj subverzivnosti, ne obazirui se na

realnost. Ako zamislimo pokretnu traku sa koje prestini univerziteti
decenijama izbacuju budue autore etno-lita, nove i jo radikalnije teoretiare,
kritiare, urednike i menadersku elitu knjievnog sistema, i ako tome dodamo
ono to je ve reeno o strukturnim zahtevima samog trita knjige, postaje
jasnije zato je prevodna literatura, u recepciji anglofone metropole, inferiorna
u odnosu na knjievnu kategoriju koju sam ovde razmatrao.

Erika je, kao to ime sugerie, alegorijska Amerika, ili

fantazija o amerikom kultu lepote i uspeha, materijalizovana
u obliku plavokose lepotice zelenih oiju i naratorove
koleginice sa Prinstona, sa kojom jednog leta putuje
(naravno) na Santorini, gde se ona suna u toples varijanti, a
on se (naravno) zaljubljuje.
Sprega obrazovnog sistema, kritike, medija, agenata, trita, politike
udesna maina u kojoj se (nesvesno?) udruuju kvazi marksista Dejmson i
antimarksista Said, maskulturna Opra i visokokulturni Rudi proizvodi i
promovie knjievnost koju dobro ilustruje roman Kolebljivi fundamentalista.
Knjiga na brojne naine odraava pravila neoegzotinog anra postkolonijalne
metropole. Autor je poreklom iz politiki aktuelnog Pakistana, studirao je na
Harvardu i Prinstonu, ivi u Londonu i pie na engleskom. U samom tekstu, po
Dejmsonovoj formuli treesvetskog romana, imamo nekoliko primitivnih
alegorijskih momenata. Za poetak navodim onaj najoigledniji: dramatizivani
pripoveda se zove Changez, pa je odmah jasno da emo biti svedoci njegove
promene. Ali to ipak nije primitivan treesvetski roman, ve hibridan kulturni
rad koji vodi rauna o zahtevima trita metropole: pria je predstavljena kao
ispovest i ima odreenih korelacija sa biografijom autora.
Narator, Pakistanac koji je studirao i iveo u Americi ali se vratio u Pakistan
nakon 11. septembra 2001, ispoveda se Amerikancu koji je imao peh da se
nae u nekom restoranu u Lahoru, gde ga narator iz ista mira zaskae,

poinje svoju priu i, uprkos doista iritantnoj servilnosti tona, na itavih sto
osamdeset strana teksta ne doputa sagovorniku da doe do rei. Pri tome se
narator obraa svom amerikom sagovorniku u drugom licu upravni govor,
bez navodnika te je jasno da imamo posla sa jednom od Saidovih figura
elitno obrazovanih emigranata koji se direktno i bez pardona obraaju
angloamerikom itaocu: obraaju se metropoli koristei tehnike, diskurse,
upravo ona oruja nauke i kritike koja su nekad bila rezervisana iskljuivo za
Evropljane".
Ispovest ima i romantian aspekt. Velika naratorova ljubav zove se Erika. Erika
je, kao to ime sugerie, alegorijska Amerika, ili fantazija o amerikom kultu
lepote i uspeha, materijalizovana u obliku plavokose lepotice zelenih oiju i
naratorove koleginice sa Prinstona, sa kojom jednog leta putuje (naravno) na
Santorini, gde se ona suna u toples varijanti, a on se (naravno) zaljubljuje. Da
je u pitanju tragina ljubav, optereena nerazumevanjem meu kulturama,
slutimo po pomalo nezgrapnom nainu na koji se narator predstavlja svom
sagovorniku: Ne brinite gospodine, ja sam jedan volitelj Amerike". Re
volitelj" moe se takoe tumaiti i kao ljubavnik", ime je najavljena
alegorijska ekvivalencija Amerike i neke konkretne osobe, to jest Erike.
Erika je super i seksi i strano je bogata i pametna, ali (kao Amerika posle 11.
septembra 2001), poseduje i kvalitet ranjene golubice: traumatizovana je zbog
smrti prethodnog momka. Zato je sklona depresiji i ivi sa roditeljima u
ultraelitnom delu Menhetna (penthaus, Aper Ist Sajd). Erika je, naravno,
sportski tip, gaji ameriku sklonost ka borilakim vetinama i sportskom
multikulturalizmu: veba te-kvon-do, i u njenoj sobi vidimo vreu za boks. No
ona je uz to umetnika dua i budua spisateljica. O njenom knjievnom radu,
naalost, ne doznajemo nita osim kljunog podatka da je ve s prvim
dovrenim rukopisom pronala agenta iz ega logino sledi da je strava
pisac.

Stari ileanski urednik je neto drugo. On moda ne odgovara

predstavama knjievnog ivota iz Bolanjovih romana, ali zato

se savreno uklapa u malograansku fantaziju uzvienog

uvara knjievnih vrednosti.
Paralelno sa sloenim procesom multikulturnog udvaranja, narator se
zapoljava u (naravno) elitnoj konsultantskoj firmi, gde tokom obuke (naravno)
briljira. Firma ga alje na Filipine, gde obavlja neke poslove za muziku
industriju (momenat kula), zatim ga alje na jo neka mesta, sve dok ne doe
kobni 11. septembar 2001, koji ga zatie na poslovnom putu, u ileu. Njegov
zadatak u ileu je da posavetuje (to jest uniti) staru i renomiranu izdavaku
kuu koja ne ostvaruje dovoljno velik profit.
Zato ba izdavaka kua, stara i renomirana? Zato to mi, itaoci, oito
volimo dobre knjige, kao i sam narator, iji je deda bio pesnik, pa moemo da
se poistovetimo sa moralnom dilemom u kojoj se naao, mada nas, kao ni
njega, nije mnogo brinula sudbina radnika iz Manile i Nju Dersija, gde je na
junak obavljao sline poslove. Stari ileanski urednik je neto drugo. On
moda ne odgovara predstavama knjievnog ivota izBolanjovih romana, ali
zato se savreno uklapa u malograansku fantaziju uzvienog uvara
knjievnih vrednosti. Zato ba ile? Zato to u ileu 11. septembar (1973)
ima posebne konotacije kojih je autor oigledno svestan, mada narator o njima
ne govori.
Gledajui u ileu na televiziji avione koji unitavaju zgrade Svetskog
trgovinskog centra, na godinjicu atentata na Salvadora Aljendea, narator
poinje da osea okantno zadovoljstvo koje sebi ne ume da objasni. Autor se
ovde hrve sa svojim naratorom, poto ovaj drugi nije u mogunosti da pomene
Aljendea i teror koji su u ileu zaveli ameriki tienici i ikaki deaci. To bi,
naime, zvualo kao da je pripoveda, boe-sauvaj, nekakav leviar, to je
daleko van horizonta oekivanja, a ionako znamo da mora da se pretvori u
fundamentalistu. Ipak, pada mu na pamet radikalna ideja da je Amerika
imperija, i da on u toj imperiji ima ulogu janjiara (pojam je paljivo objanjen
anglofonom itaocu). Tim uvidom poinje transformacija pripovedaa u osobu
iz naslova romana.

Preobraaj se nastavlja kada se narator razoara u dotad voljenu Ameriku, jer

ga Amerika gleda s podozrenjem. Stvari se komplikuju i sa Erikom, poto je
ona u stvari Amerika. To se fiziki manifestuje u problematinom seksualnom
susretu: Erikamerika ima problema sa vaginalnom lubrikacijom i ne moe da
ga prihvati". Autor na ovom mestu insistira da jo malo razradi fascinantno
vulgarnu (i seksistiku) metaforu. Umesto da skokne po lubrikant, narator
dentlmenski predlae da Erika tokom predigre i samog snoaja zamilja
mrtvog dragog. Apsurdno, Erika prihvata romantini predlog i momentalno
vlai pri pomisli na biveg tipa koji je umro od raka; narator koristi priliku i
prodire u prieljkivanu ameriku pudendu sa entuzijazmom i nadom emigranta
koji je diplomirao na Prinstonu.
Nakon bizarnog susreta Erosa i Tanatosa, dama se vrlo korektno zahvaljuje na
pruenom joj zadovoljstvu, kao u montipajtonovskoj sceni seksualnog
obrazovanja, samo bez ikakvog humora: ona je iskreno zahvalna i tvrdi da joj
ba to trebalo. Ali na dubljem nivou oboje znaju da to nije to. Da li je ona
eksploatisala njega? Ili je on eksploatisao nju? Teret alegorijskih pitanja je
nepodnoljiv i veza uskoro propada. Erika se zatvara prvo u sebe, zatim u
sanatorijum to je jedina normalna reakcija na itavu priu a narator
puta bradu, dobija otkaz, i vraa se u Pakistan.

Svesno ili nesvesno, autor se u stvari obraa metropoli

jezikom koji ona najbolje razume: jezikom reklame.
Ove intimne detalje, podsetimo se, na fundamentalista poverava potpunom
strancu kojem se na skoro dvesta stranica obraa sa gospodine". Zanimljivo
je i to to narator na nekoliko mesta objanjava svoj odnos prema enskom
telu i vidljivosti delova enskog dela. Njegov stav nije specifino talibanski ali
jeste u skladu sa stavovima konzervativnih duebrinika irom univerzuma:
bolje je, sine, da se ne vidi previe, itd. Ta tradicionalistika crta ne smeta mu,
ipak, da turisti iznese problematiku lubrikacije. To valjda treba da bude oznaka
kolebanja.

Ali protivrenost se lako razreava izvan teksta, jer je slino kolebanje

uobiajeno na severnoamerikoj televiziji. Filmovi se rutinski cenzuriu,
prikazivanje seksualnosti je kontrolisano sa uistinu puritanskim arom, no
uprkos tome moete svake veeri videti reklamu za intimno ulje". Trite je
ve konstruisalo ovu problematiku, stvorilo je sliku, uinilo je prisutnom i
prihvatljivom. Svesno ili nesvesno, autor se u stvari obraa metropoli jezikom
koji ona najbolje razume: jezikom reklame.

Kao knjievni establiment koji stvara i podrava etno-lit,

autor pod maskom subverzije ispunjava zahtev korporacijske
kulture.
Uopte, tekst se otvoreno obraa odreenoj kategoriji potroaa. U tom smislu
se mogu tumaiti i diskursi o hrani (razgovor se vodi u restoranu) koji
neodoljivo podseaju savete o lokalnim specijalitetima iz Fodorovog vodia za
Lahor. Ili, uzmimo jednu od fizikih karakteristika naratora: on je visok. Time je
naruena stereotipina predstava. Meutim, zna se da je za uspeh u svetu
amerikih korporacija neophodan kvalitet visine. Kao knjievni establiment
koji stvara i podrava etno-lit, autor pod maskom subverzije ispunjava zahtev
korporacijske kulture. Tome treba dodati naratorovo insistiranje na sopstvenom
navodno britanskom izgovoru, za koji, da ne bude zabune, kae da predstavlja
obeleje klase; kao i podatke o nekadanjem bogatstvu i statusu njegove
porodice, za koju navodi da je nekada imala ba dobru poslugu, ali sada, eto,
vidite, ostade im samo vila sa velikim imanjem (na egzotinoj lokaciji). Kuda
ide ovaj svet.
Apsolutno je jasno da ovakva tvorevina implicira amerikog itaoca koji deli
iste fantazije o bogatstvu, statusu, obrazovanju na prestinom koledu,
putovanjima na egzotine lokacije, i koji e moi da plae nad tragedijom sveta
u kojem prvoklasni ljudi (poput nas) ne mogu zajedno da sednu u neki od
prinstonskih klubova (zatvorenog tipa) i poale se jedni drugima da zaista nije
lako nai dobrog batlera. Ali, avaj, Erikamerika nije mogla da prihvati" ak ni

njega, naratora i prva-liga frajera; odbacila ga je, i on je stoga na putu da

postane fundamentalista.

Gle, uzvikuje oduevljeni italac, pa to je tako jednostavno!

Svi ti problematini i egzotini drugi u stvari ele isto to i mi.
Potrebna je samo ljubav ili tuba lubrikanta.
Fundamentalizam, dakle, nema nikakve veze sa amerikom podrkom
talibanima, Pahlaviju, i korisnim saudijskim diktatorima iz vehabijske tradicije
islama; nema nikakve veze sa visokom teorijom koja tvrdi da su itavi
kontinenti infantilni; nema veze sa globalnom elitom koja siromanima nudi
samo slobodu da robuju i da iz daleka uivaju u uspehu svojih predstavnika u
putujuem cirkusu etnikih Stvari; nema nikakve veze sa religijom, politikom,
ekonomskim interesima, ratovima, tajnim zatvorima, muenjima i slinim
sitnicama. Fundamentalizam je u biti oblik neuzvraene ljubavi prema
alegorijskoj Americi.
Gle, uzvikuje oduevljeni italac, pa to je tako jednostavno! Svi ti problematini
i egzotini drugi u stvari ele isto to i mi. Potrebna je samo ljubav ili tuba
lubrikanta. Avaj, kasno je za to. Ili nije? O sagovorniku znamo da je kratko
podian i da ima mobilni telefon koji radi u Pakistanu. To je sumnjivo
lokalcima, a sumnjivo je bogme i itaocima koji imaju iskustva sa
severnoamerikim tritem mobilne telefonije. Ostaje otvoreno pitanje da li je
naposletku Arapin" ubio Amerikanca ili je Amerikanac ubio Arapina", ili su se
samo potabali.

Mislim da je to vano jer i mi, sa take gledita metropole,

spadamo u trei svet". Mi smo onaj nepoznati ostatak iz
pesme Dona Dona. Mi: srbo-kr-kr, bonja-cr-cr i ostali
jugoslovaci, daleki roaci iz balkancke provincije, Evropljani
na popravnom ispitu sa gigantskim bugerom iz vladanja.

O tome moete diskutovati u malom knjievnom kruoku. Nemojte zaboraviti

na mogunost da je knjigu napisala Erikamerika, jer je svom knjievnom
agentu poslala neki rukopis. Ako vam ponestane tema, na poslednjim
stranicama su odtampana pitanja. Ako se rasprava vodi na univerzitetu,
obavezno pomenite Kamija i subverziju njegovog kanonskog teksta.
Hteo sam da ukaem na sloenost problema sa kojim se suoava svaki
pokuaj prodora na anglofono trite kulture; da ilustrujem knjievnu cenu
prihvatanja u tom sistemu. Mislim da je to vano jer i mi, sa take gledita
metropole, spadamo u trei svet". Mi smo onaj nepoznati ostatak iz pesme
Dona Dona. Mi: srbo-kr-kr, bonja-cr-cr i ostali jugoslovaci, daleki roaci iz
balkancke provincije, Evropljani na popravnom ispitu sa gigantskim bugerom iz
vladanja. Nae komine drave, hteo sam da kaem, mogu do mile volje da
subvencioniu prevode na engleski: anglofoni sistem trai i dobija ispovedno
tivo Vesne Goldsvorti. To je svakako bolje od Kolebljivog fundamentaliste, ali
je deo iste strogo badarene maine.

Otpor nije pisanje na engleskom, niti folklorno-arhaino

pisanje na (recimo) srpskom jeziku iz nacionalistikih pobuda:
znamo da je sve to ve upisano u sistem. Otpor je otpor
tritu i kooptiranoj teoriji. Otpor je upravo ono to teorijski
ogranak hegemonije predstavlja kao uzaludnu besmislicu:
emancipovano pisanje, ambiciozno i odvano pisanje, itanje
i kritikovanje, uenje od najboljih i stvaranje hibridne"
knjievnosti u najboljem smislu rei, ali koja je realizovana u
svom jeziku, ivi u tom jeziku, i ne baca zavidne poglede na
medijski uspeh u metropoli.
Otpor toj maini nije mogu ukoliko sanjamo o uspehu; maina definie uspeh.
Otpor nije pisanje na engleskom, niti folklorno-arhaino pisanje na (recimo)
srpskom jeziku iz nacionalistikih pobuda: znamo da je sve to ve upisano u
sistem. Otpor je otpor tritu i kooptiranoj teoriji. Otpor je upravo ono to

teorijski ogranak hegemonije predstavlja kao uzaludnu besmislicu:

emancipovano pisanje, ambiciozno i odvano pisanje, itanje i kritikovanje,
uenje od najboljih i stvaranje hibridne" knjievnosti u najboljem smislu rei,
ali koja je realizovana u svom jeziku, ivi u tom jeziku, i ne baca zavidne
poglede na medijski uspeh u metropoli.
Tome bih dodao jo bezobrazniji zahtev da nae knjievnosti (ba me briga
kako se zovu) budu citirane kao ravnopravne, po merilima koja vae za
prvosvetske" tekstove. No metropoli se ne mogu upuivati zahtevi sa
margine. Na nama je, hou da kaem, da piemo kao da smo ravnopravni,
kao da nas neko, negde, nekad, ita po merilima za odrasle. Pa ako se tada
ispostavi da piemo loije knjige od Kolebljivog fundamentaliste, onda gubimo
pravo albe. Do tog tunog dana, otpor je mogu.