Roberts Kejt

PAVANE
Prevod: Nedeljkovi B. Aleksandar
Roberts Keith PAVANE, 1966.

PROLOG
Jedne tople julske veeri, godine 1588, u kraljevskoj palati Grini u Londonu, jedna je ena leala
umirui; kurumi koje je atentator ispalio zarili su se duboko u njen stomak i grudi. Lice joj je bilo
narueno dubokim borama, zubi pocrneli; na pragu smrti, od njenog je dastojanstva malo ta ostalo. Ali
njen poslednji, predsmrtni, dah pokrenue odjeke koji e poleteti svetom i potresti itavu hemisferu. Jer,
ova samrtnica bejae kraljica, ponekad nazivana i vilinskom kraljicom, Elizabeta I, apsolutna gospodarica
Engleske.
Gnev engleskog naroda bio je bezmeran. Dovoljna je bila samo jedna re, samo apat: da je atentator,
neki slaboumni mladi koga je gomila rastrgla, u poslednjim trenucima svog ivota prizivao rimskog papu,
traio papin blagoslov... Englezi katolike vere jo su bili u alosti zbog smrti Meri, kraljice kota. Jo su
pamtili svoj pokuaj ustanka na severu, u krvi uguen. Pritisnuti posebnim porezima koji su samo za njih
vaili, katolici su ve tonuli u siromatvo; sad su se suoili sa novim pogramom. Prinueni na
samoodbranu, uzeli su, nevoljno, oruje u ruke i suprotstavili se svojim razbesnelim zemljacima. Usledio je
masakr katolika u Volsingemu. Plamenovi Volsingema rairie se po itavoj zemlji. Upozorenja su
prenoena svetlosnim signalima, ali ih je uskoro zasenio sjaj auto-da-fe-a, lomaa na kojima su ljudi druge
vere ivi spaljivani.
Vesti o ovim dogaajima rairile su se po svetu; dole su do Pariza, Rima, pa i do neobinog utvrenja
zvanog Eskurijal gde je panski kralj Filip Drugi jo razmiljao o svojim planovima za osvajanje Engleske.
Vest da je Engleska sada podeljena zemlja koja samu sebe razdire, stigla je i do velikih brodova panske
armade. U tom trenutku armada se uveliko valjala kroz talase, napredujui ka severu du francuske
atlantske obale, sa ciljem da stigne do Flandrije i spoji se s Parminim katolikim invazionim snagama; na
tom putu, ve je stigla do engleskog rta Lizard. itav jedan dan je zapavednik armade, admiral MedinaSidonia, hodao nemirno po palubama admiralskog broda San Martin; sudbina polovine oveanstva
zavisila je od njegove odluke. U istek tog dana, doneo je odluku. Jedan po jedan okrenue se ratni bradovi galeoni, karake, galije, i teke 'urke' - ka Engleskoj. Napad je bio usmeren ka gradu Hejstingsu i drevnome
popritu Sent Lah, gde je ve jednom, pre nekoliko stolea, stvarana istorija. Konani ishod haotinih
dagaaja koji su usledili bio je taj da se Filip Drugi vrsto ustoliio i na prestolu Engleske. U Francuskoj,
sledbenici Giza, ohrabreni katolikim pobedama na suprotnoj strani Lamana, zbacie najzad oslabljenu
kraljevsku porodicu Valoaz. Rat tri Henrija zavrio se pobedom Svete alijanse; i Crkva je tako opet stekla
onakvu vlast kakvu je u davnim vremenima imala.
Pobedniku, plen. Sve snage britanskog naroda, koji se postepeno uzdizao ka svetskoj moi, upotrebljene
su sada, pod vrstom vlau katolike crkve, za napad na preostale protestante u Evropi. Britanci su smrvili
protestante u Holandiji, a zatim, u drugim Luteranskim ratovima, slomili i nemake gradove-drave.
Kolonisti u Novom svetu, Americi, ostadae pod vlau panije i katolicizma. U XVIII veku, moreplovacistraiva, kapetan Dejms Kuk, zabode u tle Australije kobaltnoplavu zastavu rimskoga pape i trona
Svetog Petra.
Engleska ostade pola starinska a pola moderna, izdeljena, kao u primitivnim vremenima, raznovrsnim
barijerama: jezikim, klasnim i rasnim. Srednjevekovni zamkovi jo su bili uporita moi. Guste ume
protezale su se miljama i miljama, krijui u sebi stvorenja iz drugih vremena. Po miljenju nekih ljudi,
vekovi koji su ovako proticali bili su vekovi zadovoljstva, zato to se Boji plan kanano ostvario. Po
miljenju drugih, bila su to nova Mrana vremena, obeleena avetinjskim prisustvom neega mrtvog i
neega to je davno trebalo da bude zaboravljeno. Po umama, tvrdili su neki, lutaju ne samo medvedi i

risovi, nego i vukodlaci i vile.

Preko zemaljskog ara pruale su se duge ruke papa, da kanjavaju i nagrauju. Militantna Crkva
suvereno je drala sve uzde vlasti. Ali, sredinom dvadesetog veka opet su se na mnogim stranama zaula
gunanja. Jo jednom se u vazduhu oseao nagovetaj bune.

LEDI MARGARET
Durnovaria, Engleska, 1968.
Doe jutro za sahranu odreeno i sahranie Elija Strejnda. S mrtvakog kovega smakoe crni i
purpurni pokrov hitro, pa spustie koveg u grob. Kroz ruke onih koji su koveg do maloas nosili klizila je
sada pauinasta bela tkanina. In nomine patris et filii et spiritus sancti... Zemlji je vraeno ono to je zemlji
i pripadalo. Miljama odatle, gvozdena Margaret je plakala hladno i obavijena parom slala svoj sirenski glas
preko bregova.
U tri po podne, u upama za lokomotive ve je vladao sumrak, predznak predstojee noi. Svetlost se,
plava i mutna, cedila kroz izduene prozorie na krovu; pod tim svetlom krovne grede izgledale su kao
ogoljene, uglaste metalne kosti. Pod njima su ekale lokomotive: sumorne, ogromne, dvaput vie od
oveka, krovovima svojih loakih kabina gotovo su dosezale do greda. Ove maine dugakih vretenastih
trupova imale su tu i tamo po koji uglaani deo koji se presijavao ak i pri ovako slabom svetlu: ovde
eline trake koje pridravaju kotao, tamo zvezdasta ispupenja na toku-zamajcu. Masivni, iroki drumski
tokovi bili su utopljeni u duboke senke.
Kroz polumrak doe jedan ovek. Hadao je postojanim korakom, zviduui izmeu zuba; gvozdeni
klinovi na onovima njegovih izama derali su ve istroeni cigleni pod. Imao je na sebi farmerice i teku,
debelu jaknu pri dnu stegnutu kaiem - odeu, dakle, tipinu za kiridiju, vozara. Okovratnik jakne bejae
padignut protiv hladnoe. Na glavi je imao vunenu kapu koja je nekad bila crvena, a sad mrka od
prljavtine i ulja. Ispod kape se ukazivala gusta crna kosa. U njegovoj ruci klatila se lampa i bacala kupe
svetlosti koje su treperile preko tamnih lokomotiva.
Zaustavio se kod poslednje od poreanih lokomotiva, na korak od loake kabine, i pasegao rukom
daleko iznad glave da okai lampu o plou iz koje su strale parne pitaljke, sirene. Stajao je tu asak ili
dva, zurei u gorostasne oblike lokomotiva, nesvesno trljajui ake, oseajui blagi, veno prisutni smrad
dima i mainskog ulja. Onda se jednim zamahom popeo u loaku kabinu i otvorio vrata loita. unuo je
i poeo metodino da radi. Gvozdenom lopatom je zagrebao po reetki koja je inila dno loita. Para je
izlazila iz njegovih nozdrva i razilazila se oko njegovih plea. Pripremio je vatru paljivo: prvo zguvana
hartija, pa preko toga ukrteni drveni tapii, a onda ugalj, koga je zahvatao lopatom iz tendera, odmah iza
loake kabine, i ubacivao u loite ritminim zamasima ruku. Ne suvie vatre u poetku, ne ispod hladnog
kotla. Iznenadno zagrevanje znai i iznenadno irenje, a to opet znai naprsline na laktovima onih cevi koje
vode dim i plamen iz loita u cik-cak kroz kotao; kroz te naprsline voda pone da curi u loite stvarajui
nevolje bez konca i kraja. Koliko god silne bile, ove lokomotive bile su i osetljive, za njih se moralo brinuti
kao za boleljivu decu, ovek ih je morao paziti i maziti da bi iz njih izvukao ono najbolje.
Kiridija odloi lopatu i dohvati kanticu sa tenim parafinom. Zavukao je ruku duboko u gvozdene
eljusti loita i sipao tamo-amo malo parafina. Onda je ubacio i krpu natopljenu uljem i potraio abicu.
Narod je ibice tog tipa zvao 'lucifer' to znai 'svetlonosac'. im se taj 'lucifer' primakao, plamtei sjajno i
pucketajui, na uljenoj krpi, ova planu uz jedan blagi zvuk, blago 'puf'!. Kiridija je sad zatvorio vrata
loita i okrenuo ruice koje su sezale dole, do cevi za dovod sveeg vazduha, i tamo se zavravale
leptirastim zaprenim ploama. Sad, kad su te leptiraste ploe bile postavljene popreko, vazduh je mogao
slobodno da zastruji cevima i ue u loite, pod reetku. Kiridija se uspravio, komadom mekane pamune
krpe obrisao ruke, skoio na zemlju i krenuo du lokomative, mehaniki trljajui i istei, tom istom
krpom, pojedine sjajne delove na njoj. Iznad trupa lokomotive bila je duga sjajna ploa sa nazivom firme:
Strejnd i sinovi, Dorset, kiridije, pisalo je tu, krupnim, hvalisavim, kaligrafski ispisanim slovima sa
kovrdicama. Neto nie, na boku velikog kotla, slina sjajna bronzana ploa iskazivala je ime same
lokomotive: Ledi Margaret. Pamuna krpa zastade pred tim drugim imenom, a onda ga oisti i izglaa
polako, sa posebnom panjom.
Margaret je poela tiho da iti sama za sebe; rezovi vatrenog sjaja probijali su se kroz otvore oko
ogromne posude za pepeo. Jo tokom popodneva nadzornik garae napunio je vodom kako glavni kotao,
tako i pomone rezervoare, onaj ispod trbuha lokomotive i onaj u tenderu; a voz, koji se sastojao od
nekoliko spojenih vagona, ve je ekao u dvoritu, pokraj magacina, uz same utovarne platforme. Kiridija
je nabacio jo goriva na vatru. Na manometru je posmatrao kako se pritisak postepeno blii onom
potrebnom, radnom pritisku. Izvukao je ispod tokova lokomotive teke hrastove kajle koje su dotad

spreavale da se lokomotiva sluajno sama pomakne. U ovoj parnjai pastojalo je odreeno mesto i za
kajle, i on ih je tamo stavio, pokraj uredno spakovanih rezervnih stakala za merae nivoa vode. Sradinji
deo lokomotive se ve zagrejao, pa je zraio blagom toplinom i ka loakoj kabini.
Vozar zamiljeno pogleda uvis, ka krovnim prozoriima. Sredina decembra; i inilo se da, kao i uvek, u
to doba godine sam Bog krtari sa svetlom, tako da su dani dolazili i odlazili poput treptaja nekog mutnog
sivog oka. I mraz e predvee doi, i te kakav. Ve je bilo ledeno; u dvoritu, barice su pod izmama prtale
i zvonko se lomile, jer se o podnevu kora leda na njima samo istanjila. Ravo je to doba bilo za kiridije, pa
su mnogi od njih ve zatvorili duan preko zime. Uskoro e i vuci, sada dodue veoma malobrojni, sii u
sela. A drumski razbojnici, rutieri... sad je bio ba idealan as za njih, jer su mogli brzo da izjure na opusteli
drum, opljakaju neki od poslednjih vozova te zime i odnesu ceo bogat tovar. Kiridija slee ramenima.
Ovo e mu biti, za sledeih mesec dana ili vie, poslednja vonja do obale mora, sem ako se onaj stari jarac
Serdantson ne zaleti sa svojom toliko hvaljenom lokomotivom Faulerkom. U sluaju da on to uini,
Margaret e morati jo jednom do obale; jer, znalo se da Strejnd i sinovi uvek poslednji voze do mora.
Uvek su tako, i zauvek e.
Radni pritisak: sto podeset funti po kvadratnom inu. Otiao je do ela lokomotive i okaio veliki fenjer
na odgovarajue mesto, ispred sanduastog dimnjaka, malo iznad poluge za guranje tereta. Vrativi se u
loaku kabinu, prvo se uverio da ruica menjaa stoji u poloaju 'neutralno', pa je otvorio ventile u
cilindrima, i najzad polako pomakao regulator napred. Ledi Margaret se probudila, njeni klipovi poee
svoje silovito kretanje kroz cilindre, sjajne ipke su kliznule kroz svoja leita, a izbijanje pare je kao kakva
iznenadna grmljavina potreslo niski krov. Loaku kabinu ispunie oblaci pare i dima, gustog, punog
pepela, dima koji je zapinjao u grlu. Vozar se malo iscerio, ali bez veselja. Ova rutina polaska bila je ve
deo njega, bila je urezana u njegov um. Menja, ventili, regulator... Samo jednom je, u itavoj svojoj
karijeri, pogreio, i to kao deak, naime, na lokomotivi Robi od etiri konja pustio je paru u cilindre sa
jedne strane, zaboravivi da su sa druge strane klipova ventili zatvoreni, i da tamo ima vode. Pod
kompresijom, voda je provalila krajeve cilindara. Srce mu je prepuklo kad je uo kako gvoe puca; ali ta
njegova silna alost nije spreila starog Elija da uzme okovani kai i tue ga sve dok nije pomislio da e
umreti.
Vratio je regulatar na nulu, postavio reverzionu polugu u poloaj 'napred' i opet pomakao regulator
napred. U sumraku se matorijalizovao stari Dikson, nadzornik dvorita i garae; otvorio je teka vrata pred
lokomotivom, koja izae na otvoreni prostor, ibajui parom levo i desno, slonovski teka, i poe preko
dvorita ka mestu gde su bili parkirani vagoni za nju.
Dikson, koji uprkos hladnoi nije nosio jaknu, prikopa prvi vagon za zadnju, vunu polugu Ledi
Margaret, a zatim zakai krajeve koionih kablova. Tender i tri vagona: ovog puta lokomotiva nee morati
mnogo da se napree. Nadzornik, u akirama i gruboj koulji, drei ake na struku, stade uz loaku
kabinu; proseda kosa mu je u kovrdama padala preko tvrde kragne koulje. "Rad bi da s vama iam,
gospodar Des", ree on.
Des Strejnd, stisnutih zuba, ozbiljnog izraza lica, odmahnu glavom. Ve su oni vodili ovakve
razgovore, ranije. Desov otac nikad nije smatrao da je poveavanje broja zaposlenih mudra poslovna
politika; imao je malo radnika, terao ih je da rade naporno, i da svoju platu tvrdo zarade. Koliko e se jo
moi s tim nastavljati, niko danas nije mogao da kae, jer je Gilda mehaniara neprestano pootravala svoj
stav. Eli je i sam vozio lokomative, sve do na pet-est dana pred svoju smrt. Des je prole nedelje bio
odveo Margaret do branskih sela iznad Bridporta, da preuzme vuneni tof, i to ser i kamgarn, od eljara,
tekstilaca, koji su tamo iveli i u svojim kuama radili. Taj tof je sada bio deo tovara koji je trebalo odvui
drumom do Pula. Eli, iako star, iako na elu firme, nije sedeo u kancelariji; njegovom smru firma je
odjednom ostala i bez stareine i bez odlinog, preko potrebnog radnika. Meutim, nije imalo smisla
uzimati novog vozaa ba sad, kad je do zavretka vozne sezone ostajalo jo samo nekoliko dana. Des
stisnu Diksona za rame. "Ne mo' ovde bez tebe, Dik. Upravljaj dvoritem i brini se za moju majku. To bi i
on eleo." Nainio je na tren nekakvu grimasu. "A ja, ako dosad nisam nauio da vozim Margaret, mogu
bar sad da pokuam."
Des je siao i proetao du voza, poteui kaieve kojima su cirade bile pritegnute. Sve je bilo vrsta
pritegnuto, izvrsno, na tenderu i na prvom i drugom vagonu; a trei vagon zaista nije bilo potrebno
proveravati, jer ga je Des lino pripremio, jo jue, i na to utroio sate i sate vremena. Svejedno, sad ga je
ipak proverio. Zatim se uverio da su fenjeri na zadnjem kraju voza, ukljuujui i onaj koji je osvetljavao
registarsku tablicu, upaljeni. Najzad je uzeo robni list od Diksona. Popeo se opet u kabinu i polako uvukao
ake u teke vazake rukavice, na dlanovima pojaane s vie slojeva koe.
Nadzornik ga je gledao prikovanim pogledom. "Paz'te se rutiera. Normanska kipilad..."

"Tha", ree Des. "Bolje nek' se oni pripaze. Vi paz'te na stvari, ovde, Diksone. Mo' me oekivati
sjutra."
"Bog te pratio..."
Des gurnu regulator napred i podie ruku u znak pozdrava. Zdepasta figura ostade za njim. Margaret i
njeni vagoni prooe sa trapatom ispod luka dvorine kapije, i zaoe u izbrazdane ulice Durnovarie.
Mnoge su stvari zapremale njegov um, dok je vozio kroz grad; rutieri su mu zasad bili poslednja briga.
Sad, kad je prva, otra tuga poela da gubi svoju otricu, Des je polako sagledavao koliko e svima u firmi
i u porodici nedostajati Eli.
Oevom smru, na Desova je plea pao teak teret rukovoenja firmom, i, to iznenadno, bez
upozorenja; a budunost je moda donosila nove nevolje. Crkva je otvoreno podravala zahteve Gilde da
radno vreme bude krae a plata vea; ako se to usvoji, kiridijske tj. transportne kompanije morae opet da
steu kai, a sam Bog zna da im je profit i dosad bio minimalan. Sem toga, govorkalo se o novim
ogranienjima u drumskom saobraaju: lokomotiva e navodno smeti da vue, pored tendera, jo samo est
prikolica (drumskih vagona) i nita vie. Ovo se pravdalo sve veim zakrenjem drumova na prilazima
velikim gradovima. Time, i stanjem drumova; ali ta se drugo moglo i oekivati, pitao se Des ogoreno,
kad je polovina svih poreza zahvaena u dravi odlazila na kupovinu zlatnih ploa za crkve? Moda e
uskoro nastupiti nova ekonomska recesija, nalik na onu koju je izazvao Gizevius pre par stolea. Ljudi su
se, bar u zapadnim zemljama, i danas s ogorenjem seali te recesije. Privreda Engleske je sad bila
stabilizovana, po prvi put posle mnogo godina; stabilnost donosi bogatstvo i zlatne rezerve. A zlato, ako se
nagomila ma gde sem u legendarnim podrumima Vatikana, znai opasnost...
Pre nekoliko meseci je Eli, psujui sve na svetu, zapoeo jedan poduhvat sa ciljem da zaobie taj novi
propis. Desetak drumskih vagona je modifikovao tako da svaki nosi na zadnjem delu, ispod vune poluge,
po jedan galvanizirani rezervoar za vodu, kapaciteta pedeset galona. Sto devedeset litara; prim. prev. S
vodom tako rasporeenom na vagone, ostalo bi mesta u tenderu i za robu. Ti rezervoari nisu niukoliko
umanjivali tovarni prostor vagona, a erifu su omoguavali da, ne gazei svoje dostojanstvo, proglasi takav
voz ispravnim. Des je mogao zamisliti kako bi se matori avo cerekao, odnevi takvu pobedu, da je samo
poiveo dovoljno dugo da je doeka. Desove misli skliznue nazad, ka ocu, ba onako nezadrivo kao to
je koveg skliznuo u zemlju. Setio se trenutka kad je poslednji put ugledao oevo mrtvo telo; posiveli, kao
od voska napravljen nos virio je iznad crnih tkanina, i mogao se videti jo pre pristupanja samom odru, pre
nego ostali delovi lica. Posetioci, a meu njima i svi Elijevi vozai, proli su u koloni, jedan po jedan, kroz
sobu alosti u staroj zgradi. Smrt nije omekala Elija Strejnda; s njegovog je lica mnogo otrgla, ali nije
mogla odneti snane crte nalik na zid kamenoloma.
udno, kako kad vozite imate vie vremena za razmiljanje. ak i kad vozite sami i morate da pazite na
nivo vode u kotlu, na pritisak pare, na vatru... Desove ruke oseale su dobro znano podrhtavanje volana,
one male udare koji bi tokom dugog putovanja mogli da se gomilaju i gomilaju sve dok miii lea i
ramena ne ponu, od premora, da peku kao vatra. Samo, danas putovanje nee biti dugo: nekih dvadeset
milja, moda dvadeset i dve, do sela Vul, a zatim preko Velike pustare do Pula. Lak put za Ledi Margaret,
pogotovu s ovako lakim tovarom; samo trideset tona je iza nje, a na putu vrlo malo uzbrdica. Lokomotiva
je imala samo dve brzine; Des je odmah preao na drugu, veu, i nameravao je pri njoj da ostane. Margaret
je nominalno imala deset konjskih snaga, ali je to bilo po starom sistemu raunanja, gde se smatralo da
svakih deset krunih ina radne povrine klipa donose po jednu konjsku snagu. Teglei protiv konica, ova
lokomotiva 'Burelka' (proizvedena u firmi Burel) mogla bi da razvije i 70, pa i svih 80 konjskih snaga,
dovoljno da se povuku vagoni sa 130 tona tereta. Stari Eli se jednom kladio da e sa njom povui toliki
teret, i opkladu dobio.
Des je bacio pogled na manometar: oi su tamo pole gotovo automatski. Pritisak pare bio je deset funti
ispod maksimuma. Zasad dovoljno; mogao bi on i da loi u pokretu, dovoljno je ve puta to izveo, ali nije
bilo potrebe. Stao je kod prve raskrsnice, pogledao levo i desno i poeo da mota volan. Osvrnuo se i gledao
kako svaki vagon zaokree sa slatkim savrenstvom, tano na istom mestu. Fino; ovakvo bi se zaokretanje
dopalo Eliju. Dodue, tokovi e gaziti ba preko jednog oteenog mesta na sredini ulice, ali to se njega
nije ticalo. Svi signalni fenjeri bili su upaljeni; pa sad, ako neki voza leptir-kola ne primeti Ledi Margaret i
njen tovar, dobie ono to je i zasluio, naime bie smrvljen. etrdeset i nekoliko tona valjalo se gradskom
ulicom, tutnjei; ko naleti leptir-kolima na to, nema emu da se nada.
Des je, kao i sve kiridije, iz dna due prezirao unutranje sagorevanje, ali je ipak vrlo paljivo pratio
rasprave za-i-protiv. Moda e se jednog dana pokazati da nafta ipak neto vredi, a postoji i onaj novi
sistem, kako li se zvae, dizel... Ali e prvo morati da bude podignuta teka ruka Crkve. Papskom bulom
Petroleum veto iz 1910. godine odreeno je da radna zapremina motora sa unutranjim sagorevanjem ne

sme biti vea od 150 kubnih centimetara; od tada, kiridije vie nisu imali nikakvu stvarnu konkurenciju.
Petrolejska vozila morala su se ispomagati jedrima, da bi kako-tako uspevala da odmiu drumovima;
spomenuti u tom kontekstu prevoz tekih tereta znailo bi zbijati izuzetno neukusnu alu.
Majko boija, ala je hladno! Des se skupio, nastojei da se uvue dublje u jaknu. Ledi Margaret nije
imala staklene ploe na loakoj kabini; na mnoge druge parnjae stakla su odavno postavljena, pa ak i na
jednu ili dve u voznom parku firme Strejnd i sinovi, ali se Eli zarekao da to ne dolazi u obzir za Margaret,
nikad Margaret... Ona je bila umetniko delo, sama po sebi savrenstvo; kakvom su je njeni tvorci nainili,
takva treba i da ostane. Zar na Margaret da se stavljamo koje kakve inuve! - starcu bi od same te pomisli
gotovo pripala muka. Onda bi Margaret liila na neku od onih inskih lokomotiva, koje je Eli toliko
prezirao. Des je suzio oi, prinuujui ih da gledaju iako je u njih uletao ljuti, mrazni vetar. Spustio je
pogled na tahometar: kretao se brzinom od petnaest milja na as, a maina je pravila 150 obrtaja u minutu.
Njegova ruka u debeloj rukavici povue regulator unazad. Zakonima kraljevstva bilo je odreeno da se
kroz gradove ne sme voziti bre od deset milja na as; Des nije nameravao da to prekri, pa da ga zaustave
i privedu. Firma Strejnd i sinovi oduvek je odravala dobre odnose sa andarmima i policijskim
serantima; to je bio jedan od faktora uspeha firme.
Ulazei u Hajstrit, dugu glavnu ulicu, opet je smanjio broj obrtaja. Margaret, suzbijena, dade sebi
oduka nezadovoljnom grmljavinom; taj zvuk je amarao fasade okolnih zgrada i, odbivi se od kamenih
povrina, doletao odmah nazad. Des je kroz onove izama osetio kako se optereenost vune poluge
naglo smanjuje. Odmah je poeo da koi vagone; za vozaa nema vee sramote nego da mu se voz
presavije, da zadnji vagoni polete ispred lokomotive. Reflektori iznad zadnjih lampi se podigoe, a sjaj
lampi se za trenutak prividno udvostrui. Konice nalegoe na tokove; kompenzatori su obezbedili da se
prvo koi zadnji vagon, koji je onda pomogao da se isprave i svi ostali. Povukao je malo ka sebi reverzionu
polugu; time je pustio paru na suprotnu stranu klipova, umanjujui jo malo Margaretinu brzinu. Pred
vozom su bile gasne lampe gradskog centra, a iza njih, zidine i Istona kapija.
Serant na dunosti je bez napora salutirao svojom halebardom i mahanjem ruke dao znak da 'Burelka'
Margaret moe da proe. Des je sad otpustio konice. Ako bi stopala konica suvie dugo nalegala na
koionu povrinu tokova, dolo bi do pregrevanja, a onda moda i do izbijanja poara negde u vozu; a to
bi bilo ravo, jer je tovar ovoga puta bio veim delom zapaljiv.
Preleteo je u mislima preko robnog lista. Margaret je vukla naslagane grdne bale kamgarna;
zapreminski, teret joj se uglavnom od toga i sastojao. Engleski vuneni tofovi bili su na Kontinentu slavni;
u skladu s tim, eljari vune su bili jedna od najjaih industrijskih grupa na jugozapadu Engleske. Njihove
manufakture i magacini bejahu u mnogobrojnim okolnim selima vidljivi gotovo na svakom koraku. Eli je
imao monopol na prevoz tofova iz tih sela, i to mu je pomagalo da uvek bude ispred svojih konkurenata.
Danas je u vozu bila i bojena svila Antonija Harkurta iz sela Melsa; Harkurtovi proizvodi bili su traeni ak
i u dalekome Parizu. Bilo je i mnogo sanduka grnarije, proizvedene u radnjama ovdanjih zanatlija
Erazmusa Koksa i Deda Robertsa iz Durnovarie, i Deremije Stringera iz Martinstouna. Bili su tu i
sanduci prepuni metalnog novca, zapeaeni od strane upravitelja provincije. Taj je novac predstavljao
poslednju ratu ovogodinjih crkvenih poreza; ti su sanduci para ili za Rim. Bilo je i mainskih delova,
visoko-kvalitetnih sireva, i svakojakih sitnica, na primer glinenih lula, dugmadi od roga, pa traka i kianki;
u jednom vagonu se nalazila ak i poiljka Madona izrezbarenih od trenjevog drveta, to ih je isporuivala
ona firma u Birmingemu, finansirana iz Novog sveta. Kako su se ono zvali? Smirivai Dua s.o.j. - sa
ogranienim jemstvom? U prvom vagonu uglavnom tofovi, u drugom tofovi i sve ostalo. O treem
vagonu se nije moralo razmiljati.
Pred njim su bili Istona kapija, i mrana masa zidina. Des je usporio, spreman da prikoi, ali to nije
bilo potrebno. Ono nekoliko leptir-kola to se odvailo na izlazak pred grozno-hladnu no, ve se
posklanjalo u stranu i pozaustavljalo, u skladu sa signalima halebardira. Margaret se oglasila prodornim
hukom, izbacujui pri tom oblak pare koji, svetlucav, ostade neko vreme na veernjem nebu. Proe ona,
ostavi za sobom bedeme, i zae u pustare, iza kojih se nazirahu bregovi.
Des posegnu rukom dole, da nekoliko puta odvrne ventil brizgalice. Sad se u kotao izlila voda predzagrejana prolaskom kroz jedno produenje dimnjaka. Dopustio je da voz uhvati brzinu. Durnovaria
nestade u mraku iza njega. Poslednja dnevna svetlost gubila se naglo sa neba. Desno i levo od druma
predeo je bio bezlian, taman; ispred Desa je tutnjala maina, nazirao je okretanje tokova i poluga.
Nacerio se: sam fiziki in vonje jo ga je oduevljavao. Plameni sjaj koji je izbijao iz loita osvetljavao
je njegovu iroku, vrstu vilicu, oi duboko uvuene pod guste, ravne crne obrve. Ma samo nek pokua taj
matori Serdantson da se prounja do mora jo jednom! Margaret e prestii njegovu Faulerku, i uzbrdo i
nizbrdo. Kako bi se Eli onda od radosti ustumarao u svom tek iskopanom grobu...

Da. Ledi Margaret. Jedna mu se scena vratila pred oi, iako to nije poeleo. Video je sebe kao deaka.
Glas mu je tada bio tek napola mutirao. Pre koliko godina je to bilo, pre osam, ili deset? Godine imaju neki
svoj nain da se slau jedna na drugu, neprimeene i neizbrojane; tako mladii postaju starci. Pamtio je ono
jutro kad je Margaret po prvi put ula u dvorite Elijeve firme. Dola je frkui i rui kroz Durnovariju,
pravo iz Burelovih radionica u dalekome Tetfordu, boja na njoj se sjajila, pitaljka je zvidala, bronzani
delovi su sjaktali na suncu; kompozitna lokomotiva od 10 konjskih snaga po starom raunanju, snabdevena
specifikacijom svih svojih delova, od ukrasa na toku-zamajcu pa do lanca koji se vukao po zemlji da bi se
sa lokomotive odstranio suvini statiki elektricitet. Ovde stoji lopata za pepeo; tamo je pumpa za vodu; Eli
je stvarno dobio ono to je eleo, jednu od najboljih lokomotiva Zapada. Sam ju je dovezao, zbog ega je
morao prvo da putuje, dugo i mukotrpno, kroz mnoge optine i srezove, sve do Norfolka; nije se usudio da
ma kome poveri zadatak dovoenja lokomotive koja e biti ponos flote. I od toga dana, to je bila gazdaElijeva lokomotiva; ako je taj stari granitni oklop, koji je sebe nazivao imenom Eli Strejnd, ikad ita na
svetu voleo, bila je to ogroma 'Burelka'.
Des je bio na licu mesta, kad je ta lakomotiva stigla. Bila su tu i sva trojica Desove brae - mladi brat
Tim i starija braa Dejms i Mika, sada obojica mrtvi (Bog im due prostio!) jer ih je pokosila ona nedavna
epidemija kuge u Bristolu. Des je pamtio kako se njegov otac irokim zamahom spustio iz loake kabine,
kako je potom digao pogled ka lokiki koja je stajala i podrhtavala kao ivo bie, izbacujui paru. Naziv
firme ve je bio na njoj, presijavao se, ali mesto za njeno sopstveno ime jo je bilo prazno. "Kako e gu
zivame?" povikala je njegova majka tada iz glasa, nastojei da nadjaa buku parne maine koja je radila
uprazno; a Eli se ekao po glavi, puio usta i nabirao svoje crveno lice. "Proklet bio ako znam..." Ve su
imali Gromovnika, i Apokalipsu, Oberona, Balardsko polje i Zapadnu snagu; sve su to bila bombasta, jaka
imena, mainama primerema. "Proklet da budem ako znajem", ree Eli opet, cerei se; a deak Des
progovori bez dozvole, nesigurnim sad-visokim-sad-niskim pubertetskim jodlovanjem: "Ledi Margaret,
gospodine... Ledi Margaret..."
Ravo je postupio, progovorio je iako mu se niko nije prvi obratio. Eli je uperio strog pogled u Desa,
zatim zabacio kapu, poeao se opet po glavi, i gromko se nasmejao. "Dopada mi se... avo me odneseo ak'
mi se ne dopada..." I tako je ostalo. Ledi Margaret, bez obzira na proteste vozaa pa i samog Diksona koji
je tvrdio da je 'zla srea' imenovati lokiku po nekoj 'prokletoj enetini'. Des se seao da su mu ui prosto
gorele, da li od stida, da li od ponosa; hiljadu puta je poeleo da to ime povue; ali ime se ukopalo i ostalo.
Gazdi se svialo, a starom Eliju se niko nije smeo suprotstaviti, ne u danima Elijeve snage.
I eto, sad je Eli mrtav. Bez upozorenja; kaalj, ake stiskaju rukohvate fotelje, lice iznenada vie nije
oevo lice, zuri u prazno. Brzo, mrko prskanje krvi iz usta, a u pluima samo krklja i kri; i evo starca na
odru, koa mu je boje gline jedno kandilo gori, prisutan je pop. Desova majka posmatra, praznog lica. Taj
pop, otac Tomas, drao se hladno, jer je mnogo zamerao starome greniku. Vetar huke uokolo kue,
naoruan opakim mrazom, a svetenikove usne oslobaaju greha i mehaniki blagosiljaju... ali nije to bila
smrt. Nije smrt samo prestanak; ona je vie nalik na izvlaenje jednog dugog vlakna iz bogato
isprepletanog tkanja. Eli je bio deo Desovog ivota, sastavni deo, ba kao i Desova spavaa soba pod
strehom stare kue. Smrt je naruavala i procese pamenja, udarala po starim icama koje je moda trebalo
ostaviti na miru. Tako je malo mate Desu bilo potrebno da opet vidi svoga oca, ono kamenito robusno
lice, ogrubele ruerde, do oiju nabitu masnu kiridijsku kapu sa kopom. Marama oko vrata, uvezana u
vorove i privrena drugom kopom. Debeli kaput, stare radne pantalone od debelog rebrastog somota.
Ovde je Desu nedostajao otac, ovde u zveketu, mraku, vrelom mirisu ulja, u dimu koji izlee iz visokog
dimnjaka i grize za oi. Znao je da e ovako biti. Moda je ovo eleo.
Vreme je da se zver nahrani. Des baca brzi pogled na drum koji se pred njim prua u pravoj liniji.
Drae parnjaa pravac, uvreni volan nee moi ni da makne. On otvara loite, grabi lopatu, utrpava
ugalj brzo i efikasno, nastojei da stvori maksimalnu vrelinu. Jednim zamahom zatvara vrata, uspravlja se.
Postojana grmljavina lokomative odavno je deo njega, deo njegovog krvotoka. Vrelina se iri kroz metalni
pod loake kabine i udara u onove Desovih izama; jara izbija iz loita i noena vetrom zalee mu se u
lice. Doi e i vreme kad e ga mraz poduhvatiti i ugristi do kostiju.
Des je roen u staroj kui na periferiji Durnovarie, nedugo poto je njegov otac u ovom gradu zapoeo
biznis, u poetku samo s dva parna traktora za oranje, jednom mlatilicom ita i jednim vunim parnim
traktorom marke 'Ejveling i Porter'. Trei od etiri brata, Des nije nikad ozbiljno oekivao Po zakonu
primogeniture, u Engleskoj najstarije dete nasleuje sve, a mlaa braa i sestre nita. Time se izbegava
usitnjavanje poseda, a mlai se prinuuju da krenu u svet i zaponu nove poduhvate; prim. prev. da e
naslediti bogatstvo firme Strejnd i sinovi. Ali boji su putevi oku nepregledni, ba kao i bregovi; dva
momka s prezimenom Strejnd otila su Bogu na ispovest, lica pocrnelih od kuge, a sada, 1968. godine,

umro je evo i stari Eli... Desove misli se vratie na duga leta kod kue, leta kad su lokomotivske upe i
garae kljuale od vreline, i zaudarale dimom i uljem nadaleko. Tamo je provodio svoje dane, gledajui
kako vozovi dolaze i odlaze, pomaui da se tovar iznese na platformu za utovar, pentrajui se preko
beskonanih gomila sanduka i bala. A tek mirisi: bogati, od suenog voa - kajsija ili smokava ili suvog
groa; pa slatki miris svee amovine, pa miris kedrovog drveta, pa gusti vrtoglavi miris duvanskih listova
natopljenih rumom. ampanjac i vino Oporto za bogatije; kupus, konjak, francuska ipka; tangerinske
pomorande, ananasi, guma i alitra, juta i kudelja...
Ponekad bi Des izmolio da ga puste na neki voz, pa se vozio sve do Pula ili Bornemouta, ili na
suprotnu stranu, ka Bridportu i Vejmoutu; ili zapadno do Iske i Lindinisa. Otputovao je jednom ak u
Londinium, i odatle severoistono u Kamulodunum. Burelke, Klejtonke i Fodenke gutale su milju za
miljom; bilo je dobro sedeti povrh tovara na zadnjem vagonu jednog od tih starih vozova, dok lokomotiva,
prividno pola milje ispred tebe, huke, i izbacuje paru. Kad bi voz stigao do kapija nekog grada, Des bi
istrao napred, sav zadihan, da plati drumarinu uvarima kapije, zatim bi ostajao i po prolasku voza, da im
pomogne da zatvore kapije, sainjene od dugih crvenih i belih gvozdenih ipki. Pamtio je dumbaranje
mnogih tokova i gusti uzlet praine iz duboko izbrazdane povrine druma. Praina je leala na ivim
ogradama i na travi du drumova, pretvarajui ih u bele oiljke na pejzau. udne je noi provodio van
kue, zguren u nekom oku krme dok je njegov otac Eli banio i pijanio. Ponekad bi Eli zapao u tmurno
raspoloenje i odukao Desa uz stepenice, u krevet; u drugiim bi se prilikama raspilavio, pa zaseo da
pria neverovatne prie o vremenima kad je bio deak, kad je svaka lokika imala ispred sebe po dve vrlo
duge paralelne poluge, a izmeu njih konje koji su sluili za skretanje levo ili desno. Des je s osam godina
postao pomonik-koniar, a s deset zamenik vozaa, na kraim vonjama. Kad su ga poslali u kolu, bio je
to pravi potres.
Pitao se sada zato li je Eli to uopte i uinio. "Da dobi neko prokleto obrazovanje", rekao je Eli, i
dodao: "To se gledi, momak", i - ni rei vie. Des je dobro pamtio svoje tadanje raspoloenje, svoje
lutanje po vonjacima iza kue, gde su zrele ljive gusto visile o granama starog, kvrgavog, povijenog
drvea, idealnog za penjanje. Pa jabuke, sorti bremli i lejn i halej; pa kruke komodorke koje su visile kao
grubokone bombe kraj zidova blagih od septembarske svetlosti. Uvek do tada, Des je pomagao u berbi,
ali polaskom u kolu to je postalo nemogue, i nikad se vie nije ponovilo. Njegova su braa nauila da
itaju, piu i raunaju u malenoj seoskoj koli, i to je bilo sve; ali Des je otiao u stari univerzitetski grad
erborn i tamo ostao sve do koleda. Marljivo se trudio da savlada jezike i nauke, ali neto nije bilo u redu.
Trebalo mu je nekoliko godina da shvati da njegovim akama nedostaje dodir nauljenog elika, njegovim
nozdrvama miris vodene pare. Spakovao se i doao kui i ukljuio se u rad kao kiridija; Eli nije rekao ni
re. Nije ga pohvalio niti izgrdio. Des odmahnu glavom. U dubini due oduvek je znao, bez imalo sumnje,
kojim e se zanimanjem u ivotu baviti. U srcu, bio je kiridija, vozar, kao i Tim, kao stari Dikson, kao Eli.
To je bilo sve, i to e morati zauvek da bude dovoljno.
Margaret je savladala jedan uspon, i zatutnjala nizbrdo. Des je osmotrio izdueno uspravno staklo
meraa nivoa vode u kotlu, koje se nalazilo kraj njegovog kolena, pa je vie po instinktu nego zbog toga to
je neto video, otvorio ventile brizgalice, putajui da se nove koliine vode sliju u kotao. Lokika ima
dugu asiju, a to znai oprez pri vonji nizbrdo. Ako ne bi bilo dovoljno vode u kotlu, naginjanje napred
dovelo bi do toga da deo neposredno iznad loita ostane suv i pregreje se. Tamo se, kao obezbeenje,
nalazio jedan ep od lake topivog metala, i taj bi se rastopio. Svaka parnjaa nosila je rezervne epove za
to mesto, ali nametanje takvog epa na mesto upropaenog bilo je posao koji treba izbegavati. Voza je
morao da ugasi vatru, da se zavue etvoronoke u vrelo loite, i da se itavu venost rve sa gvozdenim
delovima iznad sebe. Des je u prvim godinama svoje karijere izgoreo svoju kvotu epova, kao i svaki
drugi egrt, i to ga je nauilo da obezbedi da nad loitem bude uvek dovoljno vode. Ali, opet, suvie vode
pri jakoj nizbrdici znailo je da e voda zai u cevi za odvod pare, proi kroz mainu, iknuti iz dimnjaka
uvis i spustiti se prema kabini u vidu tako vrelog oblaka, da je mogla da ouri. I to se Desu svojevremeno
desilo.
Zavrnuo je ventil i itanje brizgalice prestade. Margaret je sve bre jurila nizbrdo, i Des ju je malo
obuzdao, reverzionom polugom i konicama. im se prelo na novu uzbrdicu, uo je kako se ritam
udaranja maine menja, i odmah joj je vratio punu snagu. I po svetlu i po mraku, znao je svaku stopu
druma, to je dobar voza i morao znati.
Usamljena taka svetlosti ispred voza nagovestila mu je da se blii selu Vul. Margaret je zavritala
upozorenje selu i prola tutnjei izmeu kua, na kojima su prozori bili zatvoreni a roletne sputene. Sad
samo pravo, preko pustare vresom obrasle, do grada Pula. Trebae jedan sat do gradskih kapija, a onda
moda jo pola sata provlaenja kroz gradske ulice, do keja. To, ako zastoji u saobraaju ne budu suvie

veliki... Des protrlja ruke, razmrda ramena ispod debele jakne. Hladnoa ga je sad ve hvatala, ulazila mu
u zglobove.
Pogledao je levo i desno od druma. Mrkla no, a u njoj Velika pustara crna kao katran. U daljini je
video, ili mu se uinilo da je video, svetlost-lutalicu kako titra iznad neke smrdljive movare. Iz praznine je
ka Desu jaukao ledeni vetar. Des je sluao kako Burelka ujednaeno bije, i u misli mu doe slika broda,
kao i mnogo puta ranije. Ledi Margaret, estica svetlosti i topline, napredovala je kroz pusto kao neki brod
koji prelazi preko ogromnog, neprijateljskog okeana.
Dvadeseti je vek, doba razuma, ali pustare obrasle vresom jo uvek bude praznoverni strah. Vuci i
vetice, vukodlaci i vile i, rutieri... Des je podvrnuo donju usnu. Dikson je ove poslednje nazvao
'normanskom kopiladi'. Nije to bio lo opis. Oni su uistinu tvrdili za sebe da su Normani, dakle poreklom iz
Normandije; ali u ovoj katolikoj Engleskoj, hiljadu godina posle normanskog osvojenja, normanska,
anglo-saksonska i starosedelaka keltska krv bile su beznadeno izmeane. Podeljenost ovog naroda bila je
manje-vie proizvoljno nametnuta, i to prema rasnim 'teorijama' Gizeviusa velikog pre nekoliko vekova.
Gotovo je svako u Engleskoj znao bar po koju re iz jezika glavnih naroda i narodnosti: normanskog
francuskog kojim su govorili aristokrati, jo na vlasti; latinskog, kojim se sluila Crkva; modernog
trgovakog engleskog; zastarelog srednjovekovnog engleskog; i najzad, seljakog keltskog. Postojali su i
drugi jezici, naravno: gelski, kornvolski i velki, Sve ih je Crkva gajila i odravala u ivotu, iako je njihova
upotreba ve vekovima bila nepotrebna. Za Crkvu je bilo dobro da podeli ovu zemlju barijerama razliitih
jezika i razliitih klasa. 'Podeli pa vladaj' odavno je bila politika Rima i rimskog pape, naravno ne u
govorancijama za javnost, nego u praksi.
Oko rutiera se isplela masa legendi. Oduvek su na jugozapadu Engleske postojale bande odmetnika, i
valjda e uvek postojati. Krali su, krijumarili, i usto pljakali drumske vozove. Najee su se, ali ne uvek,
uzdravali od ubistva. Nekih godina su kiridije stradali vie, a nekih manje. Des je pamtio kako se ova
ista Ledi Margaret jedne crne noi dovukla kui hramljui; polovina vagona bila je u plamenu, u loakoj
kabini je leao mrtav voza, proboden strelom iz samostrela, a vozio je stari Eli, zaklinjui se na sav glas da
e razbojnike poubijati i smrviti. Vojska je tada dovuena iz raznih optina, ak i iz Sorviodunuma, i
danima je proeljavala pustaru, ali uzalud. Banda se razila, ili, ako je Elijeva teorija bila tana, otila
svojim kuama, preobrazivi se opet u estite bogobojaljive graane. Nije se imalo ta pronai na vresitu;
narod je aputao o uporitima rutiera, ali takva uporita jednostavno nisu postojala.
Des je opet naloio, drhtei ispod svoje jakne. Margaret nije nosila nikakvo oruje; kad rutieri nalete,
ne sme se s njima boriti, ako misli da ostane iv. Ili se bar ne sme boriti konvencionalnim metodima;
stari Eli je imao neke svoje ideje o ovome, ali nije poiveo dovoljno dugo da vidi njihovo sprovoenje u
praksi. Des stisnu usne. Ako dou, dou; pa ako neto ukradu od firme Strejnd, to neka slobodno zadre.
Ovaj se biznis nije izgraivao mekoom; u ovoj Engleskoj, drumski transport nije posao za mekuce.
Milju pred njim jedan se potok, pritoka reke Froum, ukrtao sa drumom. Kiridije su obino tu zastajali
da dopune svoje kotlove i rezervoare vodom. Na pustari nije bilo nikakvih toilita vode; izgraditi ih, bilo
bi nepodnoljivo skupo. Voda uvedena u neku rupu u zemlji brzo bi se pokrila abokreinom i travuljinom,
te ne bi bila bezbedna za kotlove; morao bi se upotrebiti beton, a za taj beton neka bi firma morala da
izdvoji svoju polugodinju zaradu. Rim je strogo kontrolisao proizvodnju cementa, i diktirao fantastino
visoku cenu. Ovaj je embargo bio, naravno, uveden namerno: beton je bio suvie pogodan za brzo
podizanje utvrenja i bunkera. Engleski se narod toliko puta dizao na bunu, da su pape nauili da budu
oprezni.
Des vide ispred sebe sjaj kao od vode ili leda. Maio se za reverzionu polugu i konicu. Margaret se
zaustavila tano na sredini malenog mosta. Na stubovima mosta stajahu ispisana sveana upozorenja o
'tekim vozilima' ali su na njih kiridije retko obraali panju, a nou ponajree. Des sie na mosti,
odveza teko, oklopljeno crevo koje je svijeno lealo uz bok kotla i hitnu jedan njegov kraj preko ograde
mosta. Led pue, uz glasnu lomljavu. Uskoro su pumpe buno itale, isputajui paru iz svojih ventila. Za
nekoliko minuta posao je zavren. Magaret bi i bez toga stigla do Pula, pa i dalje; ali nijedan pravi kiridija
nije se oseao stvarno bezbednim bez punih-puncijatih rezervoara. Ovo, naroito nou, kad se opasnost od
napada neprestano nadvijala nad njih. Sad je parnjaa bila spremna da se, ako zatreba, upusti i u dugo
bekstvo najveom brzinom.
Des je opet namotao crevo privrstio ga, zatim uzeo iz tendera etiri jae karbidne lampe. Zakaio je
svaku na svoje mesto na prednjem kraju lokomotive, odvrui ventile za karbid, odiui prednja stakla da
po mirisu utvrdi da li je acetilen prisutan. Ove su lampe bacale jasne lepeze belog svetla u daljinu, i to dve
pravo napred, jedna u levu stranu, i jedna desno. Sad su kristalii leda na drumu sjaktili. Voz poe.
Hladnoa je bila grozna, po Desovoj proceni ve nekoliko stepeni mraza, a najgori deo noi je tek

predstojao. U toj fazi putovanja, o mrazu pone da razmilja kao o linom neprijatelju. Mraz te grabi za
grlo, zabija ledene kande u tvoja lea; mora da se bori protiv te ledene zveri, neprekidno, i telom i
mozgom. Hladnoa moe tako da oamuti oveka, da on samo stoji u loakoj kabini kao okamenjen, ne
dosea se da loi, dok vatra poputa i pritisak pare postepeno opada; najzad voz stane. To se ve deavalo,
neki su kiridije tako izgubili ivot; to e se i u budunosti deavati.
Ledi Margaret se oglasi postojanim mukanjem; s vresita joj uzvrati vetar svojim jaucima.
Pul je primorski gradi; a na njegovoj kopnenoj strani, kue i kuice stoje zgurene iza ogromnog rova i
masivnih bedema. Du fortifikacije su gorele svetiljke, bacajui svoj sjaj miljama daleko u pustaru. Des ih
je prvo video kao horizontalnu liniju iskrica u daljini, a onda im se Margaret polako primakla. Na domaku
Zapadne kapije Des pritee konice i opsova. Ispod zidina je vladala saobraajna guva; u nejasnoj
svetlosti buktinja stajale su lokomotive Burelke, Avelinke, Klejtonke, Faulerke, a iza svake dugi niz
vagona. Unaokolo su se muvali policajci i druga slubena lica; perjanice pare dizale su se u vazduh; od rada
mnogih maina sve je bilo proeto potmulom grmljavinom. Ledi Margaret je usporila, izbacujui u nebo
bele oblake kao da isputa dah, i malo-pomalo zala u guvu. Stala je uz jednu Faulerku od deset konjskih
snaga, oznaenu bojama poznate trgovako-preduzimake firme.
Des je bio pedeset metara udaljen od kapije. inilo se da ovaj zastoj nee moi da bude otklonjen bar
jedan sat. Vazduhom se prenosila grdna galama: treskale su i huale maine, dernjali se vozai i njihovi
pomonici, gradski redari i saobraajci su izvikivali nareenja. Grupe Papinih anela tapkale su oko
masivnih tokova, pevajui religiozne pesme i pruajui olje za milostinju. Dez pozdravi jednog
policajca-seranta, koji je izgledao kao da su ga nevolje saletele sa svih strana. Ovaj pobode zadnji kraj
svoje halebarde u zemlju, osvrte se na Margaretin neveliki niz vagona, i naceri se. "Opet blagoslov biskupa
Blejza, a, prijatelju?"
Des je progunao neto u znak slaganja; a u neposrednoj blizini, Faulerka otpusti zagluujuu seriju
piskova.
"O'ladi tamo s time!" razdra se policajac. "ta to vue pa mora toliko hitno da proe?"
Voza, mali vrabac od oveka umotan u debeli kaput i maramu, ispljunu opuak cigarete na zemlju.
"koljke za njegovu Svetost", naali se on. "Noas spaljuju Rim..." Pria o tome kako je papa Orlando
mirno jeo ostrige, dok su njegovi plaenici pljakali i palili Firencu, ve je prela u legendu.
"Jo jednom neto tako kai", povika serant razbenjeno, "pa u ti zatvorim kapiju ispred nosa. Ima da
lei na pustari celu no, pa neka rutieri dou i nek rade s tobom ta god hoe. A sad krei sa tom gomilom
kra, krei kaem ti..."
Pred njima se ukazala praznina, u koju Faulerka ue grmei, prolazei prezrivo pored policajca. Jo
jedna mala venost manevrisanja i pitanja, i najzad Des proe to usko grlo, i poe svojim vozom niz
dugu glavnu ulicu Pula.
Firma Strejnd i sinovi je u pulskom pristanitu, na samom keju, nedaleko od stare carinarnice, drala
pod zakupom ceo jedan magacin. Margaret je sebi nala put do tamo, krivudajui i manevriui centimetar
po centimetar izmeu itavih brda nagomilane robe za koju se nije nalo mesta na utovarnim platformama
ispred raznih magacina. Na dokovima je vladala ivost, zauujua za to doba godine. Des je proao pored
jednog kotskog broda za prevoz uglja, pa pored jednog velikog nemakog teretnjaka, pa pored francuskog
broda; zatim pored jednog broda iz Novog sveta, koji je, sudei po izuzetno izduenom brzinskom trupu,
jo do nedavno krijumario roblje; pa pored lepog vedskog broda koji je jo nosio jarbole i jedra, kao da je
hteo svima ostalima da prkosi; proao je i pored jednog starog holandskog svatarskog brodia zvanog
Groningere. Des je znao da je Groningen jo opremljen zastarelim i neobinim kotlovima sa ivom.
Najzad okrete u magacin svoje kompanije, sa zakanjenjem od oko jedan sat.
Vagoni koje je trebalo izvui iz Pula bejahu ve potpuno spremni, i videi to, Des odahnu sa
zahvalnou. Otkaio je 'nizvodne' vagone, ove koje je dovukao do morske obale, predao robni list agentu
firme, pobrinuo se da onaj isti zadnji vagon bude ponovo pridodat kompoziciji, pojaao paru i krenuo opet
kroz luku. Hladnoa je ve bila duboko u njemu, prozori lukih krmi su ga mamili obeanjem topline, pia
i vrue hrane; ali veeras Margaret nee leati u Pulu. Kad je stigao do zidina, bilo je skoro osam sati, i
saobraajna guva je prestala. Kapiju je otvorio neki serant nadurenog lica; Des izvede svoj voz na
otvoreni drum. Mesec je sad jahao visoko na istom nebu i hladnoa je bila strahovita.
Dugo tegljenje na jugozapad, naporedo sa lukom Pul, sve do mesta gde se od druma za Durnovariu
odvajao, ulevo, Verhamski put. Des je veto i blago okrenuo svoj voz levo. Tad je pustio Margaret da se
zaleti do mile volje, postigavi 20 milja na as. Onda u Verham, preko onog nezgodnog zavijutka na drumu,
i preko eleznike pruge; dalje, pored krme 'Crni medved' sa divovskim izrezbarenim znakom, pa preko
reice Froum, gotovo na samom njenom uu u more. Od trenutka kad je preao Froum, Des se nalazio na

tlu poluostrva Purbek; Ovo poluostrvo, petnaestak kilometara iroko i dvadesetak dugo, zalazi u vode
kanala Laman. Neki Englezi ga zovu 'ostrvom' iako to nije. Od kopna Engleske zaista ga odvaja jedna
vodena povrina, ali to je samo reica Froum; prim. prev. i ve je zaao u nova vresita. Sela Stoborouh,
Slepe Midlbere, i selo Hlorden, prazno i ogromno, proeto hujanjem vetra. Najzad, treptaj svetla, desno od
druma, u visini; Margaret tutnjei ue u Korvesgeat, selo koje lei tano na prolazu kroz bregove Purbeka.
Nad drumom se uzdizao, na svome brdu, ogromni etvrtasti zamak Korfe. Prozori zamka bletali su kao
sjajne oi. Lord od Purbeka je dakle kod kue, i prima goste povodom Boia.
Obiavi visoku tvravu, parnjaa je pola preko glavnog seoskog trga; grmljavina tokova i maine
odbijala se od fasade krme 'Grejhaund' i vraala se kao izmenjen, upalj odjek. Proavi kroz glavnu ulicu,
parnjaa je napustila ovo selo, i uskoro izala u nova ravna prostranstva pustara, gde ju je ekao samo vres,
gde su u posetu dolazili samo vetar a zvezde.
Drum za Svonid. Des je, omamljen hladnoom, morao da odbija od sebe pomisao da Margaret oduvek
juri ovako kroz prazninu, dahui u mrak, kao duh uklet da veno boravi u ledenom paklu. Sad bi Des
pozdravio ma kakav znak ivota, ak i rutiere; ali nikog nije bilo. Samo beskrajni ogoreni naleti vetra, i
tama s obe strane puta. Pljeskao je rukama u debelim rukavicama, topotao izmama po podu kabine;
okrenuo se, video visoka plea svojih vagona kako se ljuljaju naspram noi, a sasvim pozadi, bledi, odsjaje
zadnjih svetla. Ve pre izvesnog vremena umorio se od psovanja samog sebe i nazivanja samog sebe
idiotom; znao je savreno dobro da je trebalo da prenoi u Pulu i krene tek u zoru. Nejasno je oseao da
noas ne vozi zato to hoe, nego zato to ga neka sila vue.
Pustio je vodu kroz pred-greja, ubacio jo uglja, pustio jo. Jednog dana oni e odbaciti ove maine sa
vrstim gorivom i poee da koriste naftu. Parne maine sa tenim gorivom bile su na raspolaganju jo
odavno, pa ipak je naftna tehnologija jo bila u limbou, ni-na-nebu-ni-na -zemlji, jer se ekala Papina
odluka. A papa bi mogao svoju odluku da donese sledee godine, ili neke kasnije godine, ili nikad. Putevi
Majke Crkve bili su krivudavi, skroviti, a stado o njima nije smelo razmiljati.
Kad bi se stari Eli pitao, on bi zaas ugradio gorionike nafte, a sve popove skupa poslao pravo u pakao;
ali njegovi vozai ne bi pristali na to, zbog ekskomunikacije koja bi sasvim sigurno usledila. I zato je firma
Strejnd i sinovi jo jednom savila kolena pred Crkvom, kao to e jo mnogo puta u budunosti morati.
Dok je Margaret teglila opet uzbrdo, ulazei dublje u bregove, Desove misli se vratie ocu. udnovato je
bilo kako mu se inilo da bi sad mogao sa starcem da razgovara. Sad bi mogao ocu da objasni svoje nade,
svoje strahove... Samo, sad je bilo prekasno, jer je Eli bio mrtav, est stopa dorsetskog blata pritiskalo je
njegova prsa. Zar tako idu stvari na ovome svetu? Da li ljudi uvek osete da mogu slobodno da priaju i
priaju - onda kad bude tano u ovoj meri prekasno?
Veliko kamenorezako dvorite kod Long Tun Matraversa. Gomile kamena stre uvis, nejasno vidljive u
svetlosti parnjainih lampi; time je najzad prekinuta samrtna praznina pustare. Des je huknuo upozorenje:
Burelkin glas je pojurio preko krovova, alostiv i ogroman. Ovo je naselje izgledalo pusto, kao grad mrtvih.
Na desnoj strani je, iz krme 'Kraljeva glava', ipak dopiralo slabano svetlo; reklamna tabla je kriputala
nesigurno, ljuljajui se na vetru. Tokovi Ledi Margaret naletee na kaldrmu i poee da se klizaju u stranu;
Des pritee konice i povue naglo reverzionu polugu ka sebi, oduzimajui klipovima snagu. Ovde su se
kristali mraza toliko nagomilali, da je ulica mestimino bila klizava i glatka kao staklo. Izbijajui na vrh
breuljka sa koga je put vodio direktno u Svonid, Des je okrenuo polugu koja je sluila da se zabrave
diferencijali. Lokomotiva sada poe nizbrdo stabilnije, polako, kao da pipka i trai konano sklonite. Vetar
je fijuknuo, poduhvatio oblak snenih kristala sa zemlje, i vitlao ga pred Margaretinim mlazevima svetlosti.
Krovovi malog grada kao da su se skukuljili pod platom mraza. Des huknu jo jednom, zvukom
ogromnim ovde izmeu zgrada. Grupa dece se odnekud pojavi; deca su trala naporedo sa lokomotivom,
dernjajui se. Pred vozom je bila raskrsnica, a odmah iza nje ute lampe na fasadi 'Dord hotela'. Des je
naciljao prema ulazu u dvorite i krenuo mic po mic napred. Ulazilo se kroz nadsvoen prolaz, nalik na
kratak tunel. Dimnjak je doticao svod. Ovde je Desu bio potreban pomonik; para koja je ibala iz
Burelke, zaas je ispunila ovaj ogranieni prostor. Zato je Des vrlo malo video. Deca su se negde izgubila.
Des je poputao reverzionu polugu, pomiui lokomotivu unutra. ibanje maine odbijalo se jo nekoliko
trenutaka od zidova i vraalo pravo u Desa, a onda Margaret proe, zatutnja preko dvorita. Ovo je
dvorite pre vie godina proireno da bi se u njemu mogli parkirati drumski vozovi. Stao je izmeu jedne
Garetke i jedne lokike od est konjskih snaga, marke Klejton i atlvort. Povukao je reverzionu polugu u
poloaj "neutralno", i zatvorio regulator. Udaranje maine konano prestade.
Kiridija protrlja lice i protee se. Na ramenima svoje jakne primeti nagomilan led; otrese ga i kruto sie

na tle. Zavukao je kajle pod tokove lokomotive i pogasio, zavrtanjem ventila, sve lampe. U dvoritu ni
ive due; vetar gruva po okolnim krovovima; u kotlu lokomotive nastavlja se blago kljuanje. Des se opet
popeo, otpustio suvinu paru, zagasio vatru, zavrnuo sve dovode vazduha loitu; onda je otiao do prednje
osovine, na koju se popeo da bi nabacio veliku izvrnutu kofu na izlazni otvor dimnjaka. Sad Margaret moe
bezbedno da prenoi. Izmakao se malo i opet pogledao masivni trup koji je jo zraio toplinom, posudu za
pepeo u kojoj se jo moglo primetiti svetlucanje. Dohvatio je iz kabine svoju torbu i krenuo ka ulazu u
hotel, da se prijavi.
Pokazali su mu njegovu sobu i ostavili ga. Otiao je do WC-a, oprao lice i ruke, i izaao iz hotela.
Poavi niz ulicu stigao je brzo do krme iji su prozori zraili grimiznim sjajem. Svetlost se probijala kroz
navuene zavese. Reklamna ploa je proglaavala da je to 'Krma kod morske sirene'. Tekim korakom
Des ue u tesni prolaz, gotovo uliicu, du bonog zida krme, i zatim u zadnju sobu. 'Sirena' je bila
kiridijska krma, oferska; Des vide desetak poznatih lica, Toma Skinera iz kompanije Pauerstok, Defa
Holrojda iz grada Vejmauta, dvojicu momaka iz firme matorog Serdantsona. Vesti brzo putuju
drumovima; svi se skupie oko njega, priajui uglas. Odgovarao je mrzovoljno i gurao se polako prema
anku. Da, njegov je otac imao iznenadnu plunu hemoragiju, krvarenje; ne, nije dugo iveo posle toga.
Sledeeg popodneva u pet... Raskopao je jaknu da dohvati novanik, naruio, uzeo kriglu piva i dupli
'sko', rakiju. Zabodoe usijani ara u kriglu, i pivo u trenu prokljua, prelivajui se penom belom i
gustom kao krem. Pie je gorelo u Desovom grlu, zamalo mu nateravi suze u oi. Poto je upravo stigao
sa druma, ustupie mu mesto pred ognjitem, a on unu, irei noge prema vatri. Potegao je opet vrelo
pivo. Oseao je kako se toplina iri od prepona i preplavljuje stomak. U njegovom umu jo je gruvala
Burelka, ake su oseale vibriranje volana. Bie vremena za priu i pitanja; prvo se treba zgrejati. oveku
je neophodna toplina.
Nekako je uspela da se progura i da stane iza njega. Progovorila je pre nego to je primetio njeno
prisustvo. Prestao je da trlja ruke, uspravio se polako i nespretno, svestan svoje visine i masivnosti.
"Zdravo, Des..."
Da li je znala? Svaki put se to pitao. Pre toliko godina, kad je krstio novu Burelku ova je ena bila
mravo devoje, nita vie, devoje dugih nogu i krupnih oiju; ali ona je bila ta dama prema kojoj je
imenovao lokomotivu. Ona je bila onaj duh koji ga je, u vruim pubertetskim noima, uznemiravao,
provlaei svoj miris kroz mirise batenskog cvea. Ko je, ako ne Des, sedeo u lokomotivi Ledi Margaret
kad je Eli sklopio onu ogromnu opkladu, ko je sedeo i plakao kao budala kad je Burelka izvukla ogromni
teret uz poslednju uzbrdicu, ne zato to je time donela pedeset zlatnih gvineja ocu Eliju, nego zato to je
svojim parnim dahom donosila slavu imenu 'Margaret'? Ali Margaret sad vie nije bila devojuljak, nikako.
Svetiljke su bacale blistave odsjaje na njenu smeu kosu. Preletela je oima po njemu, uvijajui malice
usnama.
Progunao je: "...'Brovee, Margaret..."
Donela mu je jelo, postavila sto u uglu, posedela s njim neko vreme dok je jeo. Zbog toga mu je dah
zapinjao u grlu; morao je sebi uporno da ponavlja da njeno prisustvo ne znai nita. Najzad, ne umire vam
otac svake nedelje u ivotu. Imala je na ruci krupan prsten sa svetloplavim kamenom, i po svom obiaju
nemirno ga je okretala oko prsta dok je razgovarala. Prsti su joj bili tanki, sa ravnim, lakiranim noktima, a
ake iroke u zglavcima kao ake deaka. Posmatrao je te ruke sada kako dotiu kosu, kuckaju po stolu,
stresaju pepeo sa cigarete u neku tacnu. Mogao je da ih zamisli i kako izmahuju metlom, briu prainu,
iste, ali i kako rade one druge stvari, one tajne stvari koje ene sigurno rade same sebi.
Zapitala ga je ta je dovezao. To je uvek, pitala. Rekao je samo: "Ledi." Tako su drugi kiridije, u svome
argonu, ukratko nazivali Ledi Margaret. Opet se zapitao da li je ona ikad gledala tu lokomotivu, da li je
znala da je lokomotiva dobila ime po njoj, a ako je znala, da li je za to marila. Donela mu je jo jedno pie i
saoptila da je to besplatno, a zatim, da mora da se vrati za ank i da e opet navratiti do njega.
Kroz dim ju je gledao kako se smeje s drugim mukarcima. Imala je udan nain smejanja, naime kroz
nos, uz malo rzanje, pri kome je povlaila gornju usnu unazad i pokazivala zube, dok su oi gledale ravno i
rugale se. Dobra kafedijka, ova Margaret, tu sumnje nema. Otac joj bejae ostareli kiridija, koji je ovu
krmu vodio ve dvadeset godina. ena mu je umrla pre par godina, ostale keri su se udale i odselile, a
Margaret je ostala. Kiridije su priali izmeu sebe da je ostala zato to je umela da oceni ta joj je najbolje
i najlake. Ali to je bila ludost, jer ivot krmarice ba nije lak: treba glavninu dana provesti u krmi, sedam
dana u sedmici, a treba i prati, ribati, popravljati, krpiti, iti, kuvati... Dodue, svakog jutra im je dolazila
ena plaena da pomae u teim poslovima, Des je znao i to i mnogo drugog o svojoj Margaret. Znao je
njen broj cipela, i da joj je roendan u maju; da obim njenog struka iznosi 24 ina, da ima psa zvanog Do,
da voli Laman. I znao je da se zaklela da se nee udavati, da je izjavila kako je, vodei 'Sirenu', nauila o

mukarcima sasvim dovoljno, te da e njene brane usluge dobiti samo onaj koji na ank poloi pet hiljada
funti, ne manje. Poto nikad nije srela nikog ko bi bio u stanju da skupi ma i polovinu te sume, uslov je bio
neispunjiv. Ali moda ona i nije sve to ba tako kazala; seoska atmosfera bila je uvek gusto ispunjena
ogovaranjima, a kiridije su izmeu sebe svata priali, brbljivi kao pralje.
Des odgurnu tanjir. Odjednom je osetio kako ga zahvata plima najcrnjeg samoprezira. Sve ovo je
uradio zbog Margaret. Zbog nje je skrenuo mnogo milja sa svog puta, dovukao voz ak u Svonid radi dvatri sanduka smrznute ribe, to nee pokriti trokove tolike vonje. Pa, hteo je da je vidi, i evo video ju je.
Popriala je s njim, sedela s njim, nee doi ponovo. Sad on moe da ide. Setio se okomitih ivica svee
iskopanog groba, i lupkanja zemlje po Elijevom kovegu. To je ekalo i njega i svu drugu navodno boju
decu. Ali za razliku od drugih ljudi, Des e svoju smrt ekati usamljen. Sad se treba napiti, isterati te slike
iz glave toplom tamnom maglom alkohola. Ali ne ovde, ne ovde... Krenuo je ka vratima.
Sudario se sa nekim ovekom, pramrmljao neto u znak izvinjenja, produio. Osetio je da ga neko hvata
za miicu; okrenuo se, zagledao se u tamne oi na dugonosom, mangupski-zgodnom licu. "Ne", ree
pridolica. "To je za ne verovati. Tako mi svega avolskog, Des Strejnd..."
Jo ga je jedan tren zbunjivala ovekova drska iljata bradica; a onda, i protiv svoje volje, Des razvue
lice u osmeh. "Kolin", ree polako. "Kol de la Hej..."
Kol stisnu Desa i za drugo rame. "Tako mi pakla", ree. "Des, izgleda dobro. A, a, mora ne'
popijemo, stari drue. ta si radio sve ovo vreme? Pakla mi, dobro izgleda..."
Nagoe se uz ugao anka, sa po punom kriglom piva ispred sebe. "Proklet nek sam", ree De la Hej po
etvrti ili peti put. "Proklet neka sam, Des, kakva zla srea. Umro ti stari, a? Ba zla srea..." On podie
kriglu. "Za tebe, Des, momino, da ti dou sreniji dani..."
U koledu u erbornu Des i Kol su bili dobri prijatelji. Bio je to sluaj privlaenja suprotnosti: Des
spor na reima, marljiv i tih, a De la Hej nevaljalac, tip koji se vrzma po gradu. Kol bejae sin nekog
biznismena iz jednog sreza na zapadu Engleske, bejae 'feminist' to je u njegovom sluaju znailo
'enskaro', i sve-u-svemu propalica i raspikua. Tutori i drugi nastavnici u koledu zaklinjali su se da je
Kol, ba kao Fildingov knjievni lik Tom Dons, roen da bi bio obeen. Posle koleda, Des vie nije
imao kontakta sa njim, ali je uo to-ta iz tuih prepriavanja. Kol je digao ruke od porodine firme;
izgleda da uvoz i skladitenje nisu bili za njega dovoljno brz posao. Proveo je neko vreme kao lutajui
ongler, zatim je pisao (ali nikad nije napisao) sveicu balada, pa je est meseci bio glumac u Londiniumu,
dok nije nastradao u tui u nekoj londiniumskoj javnoj kui, iz koje je na nosilima odnet kui. "Pokazao bih
ti taj oiljak", ree Kol kezei se grozno, "ali bi bilo malo nezgodno da se skidam ovde gde ima i ena..."
Kasnije je Kol zapeo da bude, ni pet ni est nego ba voza lokomotive, za jednu firmu iz Iske. To nije dugo
trajalo; posle dva ili tri dana samostalne vonje, sjurio se kao bomba u centar Bristola, sa jednom
lokomotivom marke 'Klejton i atlvort' od osam konjskih snaga; odmotao je oklopno crevo i iscrpio svu
vodu iz konjskog pojila Korporacije, svu do poslednje kapi; a tad su ga panduri uhapsili. Pregrejana
Klejtonka, iznenada do vrha napunjena vodom, sreom nije eksplodirala, ali zamalo. Pokuao je opet, u
gradu Akve Sulis gde o njemu nisu mnogo znali vozio je est meseci, a onda mu je slomljeno staklo
vodomera ogulilo gotovo svu kou sa zglavaka aka. Otiao je dalje, u potrazi za, kako se izrazio, 'manje
ubitanim zanimanjem'. Des se zahehetao i odmahnuo glavom. "I ta ' sad da radi?"
Drske oi su mu vratile smeh. "Trgovau", ree Kol vedro. "Uzimau to naie: malo tamo, malo
ovamo... Teka su vremena, ovek mora se snae u ivotu kako god moe. Ispij Dese momino, sledeu
rundu ja plaam..."
Prevakavali su stara vremena, dok je Margaret donosila pivo i odnosila pare, uzvijajui obrve na Kola.
Setili su se one noi kad se De la Hej, ohrabren alkoholom, zakleo da e pokrasti sve lenike sa
profesorovog najomiljenijeg drveta. "Ko da j' jue bilo", ree Kol sav sretan. "Koji divan mesec je sijao,
vid'lo se ko po danu..." Des je tada drao lestvice, a Kol se popeo; ali trenutak pre nego to je dohvatio
najniu granu, lenikovo drvo se zatreslo kao da ga drma uragan. "Lenici samo padaju ko prokleti grad",
frknuo je Kol i zahehetao se. "Sea se, Des, mora se sea... A ono gore... gore onaj prokleti ulizica Tobi
Varilov sedi na grani, raskreio one izmetine, i drma li drma ono prokleto drvo..." Nedeljama posle toga,
uvari reda nisu mogli 'heroju' De la Heju nita da zamere; a cela jedna spavaonica studenata derala je
lenike skoro mesec dana.
Pa onda ono s kidnapovanjem dve kaluerice iz erbornske opatije; nisu imali dovoljno dokaza za
vrstu optubu protiv De la Heja, ali svejedno, bila je javna tajna ko je to uradio. Devojke iz Svetih redova,
kaluerice, i ranije su, ko zna koliko puta, bile otimane iz svojih opatija, ali samo je De la Hej mogao
odvesti dve odjednom. Pa onda ona stvar sa krmom 'Pesnik i seljak'. Gazda te krme je bio malice udan,
pa je drao u tali, na lancu, velikog majmuna. Kol je, posle jedne izuzetno raspusne noi, uspeo da presee

kai-okovratnik tog stvorenja. Nesreno zvere je sejalo paniku i stvaralo probleme itavih mesec dana;
mukarci su izlazili naoruani, ene su ostajale kod kue. Majmuna je konano upucao neko od milicajaca,
naoruanih graana, u trenutku dok je ovaj u njegovoj sobi ispijao iniju supe.
"I ta ' ti sad?" upita De la Hej, gledajui u dno svoje este ili sedme krigle. "Sad firma tvoja, a?"
"Jest", odgovori Des. Bio je neraspoloen. Stisnuo je jednu aku drugom, pa na zglavkove naslonio vrh
vilice. "Morau da je vodim, izgleda..."
Kol mu je prebacio jednu ruku preko ramena. "Bie ti o-kej. Bie o-kej, zemljae, ta s' se rastuio?
Ej, ti kaem. Sa' da nae neku curicu, i nema problema. To je ono to t' treba, Des momino, znam ja,
vidim sve znake." Bupnuo je Desa pesnicom u rebra i gromko se nasmejao. "Nou greje bolje nego gomila
ebia. A i pomae da se ne ugoji, a?"
Desov lik je odavao blago iznenaenje. "Ne b' znao o tome..."
"Aaaa, vraga", ree De la Hej. "Ma to ti je prava stvar. Aaa, nita kao to. Mmmmmmmmmmmm!"
Zanjihao se u kukovima, iscrtao rukama obline u vazduhu, uspeo da sugerie u isti mah i zanesenost i
zavodljivost. "Kako mo' sad bude problema Des momino? Sa' s' bogat bre, je' zna bre? Sad si prilika...
enske ka' uju ima nalete sa svih strana bre, mora ih odbija... motkom za guranje, a?" - I on se opet
rasturi od smejurije.
No prebrzo dolete do jedanaestog sata. Des se uvue, ne bez muke, u svoju jaknu, poe za Kolom
kroz uliuljak du zida krme. Tek kad ga je tresnuo sve, hladan vazduh, shvatio je koliko se naljemao.
Natrao je prvo na De la Heja, pa na zid. Izaavi na ulicu, teturali su se po njenoj ravnoj irini, smejui se.
Rastali su se pred 'Dord hotelom'. Kol, izvikujui raznorazna obeanja, nestade u noi.
Des je naao oslonac tek uz toak Ledi Margaret. Naslonio je glavu na eline poluge Margaretine
konstrukcije. Oseao je pivsku paru u mozgu. Kad je zatvorio oi, poelo je lagano kretanje: tle se ispod
njegovih nogu naginjalo as unazad, as unapred. ovee, ovaj poslednji sat vremena je bio dobar. Kao da
se vratio u koled. Hehetao je bespomono, obrisao elo nadlanicom. De la Hej je propalica i nevaljalac,
jasno, ali dobar drugar, tako dobar drugar... Des otvori zamuene oi, pogleda svoj drumski voz. Onda
poe paljivo du lokomotive, probajui dlanom toplinu kotla. Dovukao se nekako u loaku kabinu,
otvorio loite, rasturio ugalj, proverio da li su ventili za vodu i vazduh zatvoreni. Sve bezbedno. Zaputio se
preko dvorita, sekui ukoso protiv vetra, oseajui kako mu se poneki usamljeni ledeni kristali zabija u
lice.
Petlja kljuem po bravi; otvara irom vrata. Soba crna, hladna kao led.
Upalio je sveu u lanterni ostavio staklo u malice podignutom poloaju. Plamiak je drhturio na
promaji. Bacio se na krevet kao klada, ukoso, i gledao kako se crtica utog svetla njie tamo-amo. Treba se
ispraviti, sutra rano krenuti... Njegova je torba visila o stolici, gde ju je i okaio, ali sad nije imao snagu
volje da svoje stvari raspakuje. Zatvorio je oi.
Istog trena slike se zakovitlae. Negde u njegovoj glavi Burelka je treskala; razmrdao je ake, u kojima
je oseao podrhtavanje volana. Tako vas lokomotive, posle nekog vremena osvoje: gruvaju i gruvaju
satima, godinama, dok ta buka ne postane deo vas, dok vam ne ue u krvotok i mozak, da vie bez nje ne
moete. Ustaj u zoru, krei na drum, vozi dok ne zaboravi ta znai stati; Londinium, Akve Sulis, Iska;
kamen iz kamenoloma u Purbeku, ugalj iz Kimerida, vuna i ito i kamgarn, brano i vino, svee, Madone,
lopate, kaiice za buter, barut i sama, zlato, olovo, kalaj; vonja po specijalnom ugovoru sa Armijom, pa
sa Crkvom... Ventili, regulator, reverziona poluga; sitno gvozdeno vibriranje pod nogama...
Pokretao se nemirno, gunao. Boje su se u njegovom mozgu izotrile. Kestenjasta i zlatna na
lokomotivama, crvena pljuvaka na oevoj vilici, britke boje cvea naspram svee iskopane zemlje; para,
svetlost karbidnih lampi, bregovi pritisnuti tekim nebom.
Njegov um se poigravao uspomenama na Kola, prevrtao ih, sluao pojedine reenice, smeh; poseban
nain kako je Kol uzimao vazduh, kriputavo i brzo, pre nego to bi otkaio lajav, mitraljeski brz smeh,
stiskajui sasvim one kapke, treskajui pesnicom po anku. Kol je obeao da e ga potraiti u Durnovariji,
i oteturao se uz dernjavu da "nee zaboraviti." Ali dabome da e zaboraviti, izgubie svoju reenost,
spetljae se sa nekom enskom, zaboravie itavu stvar, itav susret. Nije Kol bio nimalo nalik na Desa.
Nije mogao taj da planira i da eka, da paljivo izraunava izglede na uspeh; iveo je uvek za sadanjicu,
ivahno. I nikad se izmeniti nee.
Grme lokike, vrte se poluge i izranjaju, pa zaranjaju, bronza sija i zvei u vetru.
Des se pridie u polusedei poloaj, odmahujui glavom. Lantera je sad svetlela postojano, plamen
svee u njoj je bio tanak i visok, i samo je na vrhu malice drhtuljio. Vetar je gruvao, donosei otkucaje
crkvenog sata. Sluao je i brojao. Dvanaest udaraca. Namrtio se; bio je zaspao i sanjao, i zato je mislio da
je sad ve zora, a no je evo tek poela, duga i teka. Zavalio se unazad uz jedno potmulo 'Huum!'. Oseao

se pijanim, ali je, zaudo, bio sasvim budan. Prola su vremena kad je mogao da podnese veliku koliinu
piva; ovo noas su bili komari. Moda ne poslednji.
Poeo je da pretura po glavi stvari koje je De la Kol rekao. Ono o nalaenju ene. Glupost, tipina za
Kola. Moda ih Kol lako nalazi, ali za Desa je oduvek postojala samo jedna ena. A ta
je bila nedohvatljiva.
Njegov um, koji se dotle kovitlao, stade, i ostade savreno nepomian. Ne, ree Des sebi nervozno,
zaboravi to. Ima ve dovoljno nevolja, mani se belaja... ali deo njega je tvrdoglavo odbijao da se tom
upozorenju podvrgne. Taj je deo svesti listao stranice ivotnog bilansa, sabirao i oduzimao, insistirao da
itava linost obrati panju na dobijeni rezultat. Des opsova, proklinjui De la Heja. Sad kad mu se ova
ideja ve jednom usadila u glavu, nije se dala iupati. Uznemiravae ga nedeljama, moda godinama.
Prepustio se raskonim snovima. Znala je ona, ma nema tu sumnje, znala je sve o njemu; ene znaju
takve stvari, nikad ne pogree. Sto puta se odao, hiljadu puta; a bila je dovoljna i sitnica, jedan pogled,
jedna re. Jedanput ju je Des i poljubio, pre nekoliko godina. Samo jedan jedini put; ali je moda ba zato
ostala tako jasna, izotrena, blistava uspomena, zato je mogao opet da ivi te momente. Desilo se gotovo
sluajno; novogodinje vee, u krmi sjaj i galama, desetak komija se pridruilo doeku. Crkveni sat, ovaj
isti, izbija dvanaest, vrata se du ulice maloga mesta svuda otvaraju kao epovi kad izleu iz flaa; narod
ispija vino i klopa male, okrugle pite sa mesom, dovikuje se kroz pomrinu, ljubi se; a ona, ona sputa
posluavnik koji je upravo nosila, gleda u Desa. "Da ne izostanemo samo mi, Des", kae ona. "I mi
emo..."
Seao se iznenadnog gruvanja svog srca; tako se lokika razmlatara kad joj voza da paru. Uzdigla je
lice ka njemu, video je razmicanje usana, koje su se onda vrsto pritisle na njegove, osetio je i njen jezik i
neki tihi zvuk duboko u njenom grlu. Zapitao se da li ona taj zvuk stvara automatski, svaki put, kao to
maka prede kad joj neko eka krzno. Nekako je dovela njegovu aku do jedne svoje sise, koja mu je onda
leala u dlanu, vrua ispod haljine, palila ruku. Stegao ju je drugom rukom preko lea, digao je tako da se
oslanjala na pod samo vrhovima nonih prstiju; najzad se izmigoljila, hvatajui vazduh. "O-pa-pa!" rekla
je, "Ovo ti je bilo dobro, Des... Uh!... dobro!" I ve mu se smejala, popravljajui frizuru; i svi proli snovi,
i sve vizije budunosti, sastali su se u jednu stapajuu taku Vremena.
Seao se kako je neumorno loio lokomotivu, tokom itavog dugog putovanja kui, dok je vetar pevao,
a tokovi tretali kroz sjaktavi pejza dragulja. Slike su se vraale; i video je Margaret u hiljadu njenih
slatkih momenata, kako zatapkava frizuru, dodiruje neto, skida neto sa sebe, smeje se. Onda se, iznenada,
u njegovom seanju pojavljuje scena jednog kiridijskog venanja, i to zlosrenog venanja njegovog
starijeg brata Mike i jedne devojke iz varoi Sturminster Njuton. Lokomotive ispolirane do krova svojih
kabina, okiene trakama i zastavama, svaka daska svakog vagona oribana do beline drveta; pregrti
konfeta, poput blistavo-arenog snega; pop stoji nasmejan sa aom vina u ruci; stari Eli, kose udesno
zalizane u ravnu povrinu, sa oko vrata stisnutom belom kragnom koja mu nimalo ne pristaje, sav sija od
sree, crven je u licu, mae iz kabine Ledi Margaret vrem piva. Onda, sa istom naglou, ta scena nestaje;
Eli, u svom nedeljnom odelu, sa svojim kalajisanim vrem piva i svojom zalizanom kosom, pada,
kovitlajui se, u mrani prostor vetra.
"Oe!..."
Des se uspravi u sedei poloaj, zadihan. Soba mu se ukazala mutno, senke su uveliko palacale jer je
plamiak gasnuo na preostalom plitkom krateru voska. Napolju, sat izbi znak za pola jedan. Zgurio se na
ivici kreveta, sa glavom meu akama, nepomian. Venanja nee biti, ne za njega, niti radosti. Sutra mora
da se vrati u mranu kuu, gde jo traje alost, brigama to ih njegov otac nije stigao da rei, porodinom
biznisu, istoj staroj, tmurnoj, krunoj stazi.
U toj tami, slika Margaret je plesala kao usamljena iskra.
Uasnuo se kad je shvatio ta njegovo telo radi. A njegova su stopala ve nala drvene stepenike i
trupkala niz njih. Osetio je na licu ugriz ledenog dvorinog vazduha. Pokuavao je da razumno razgovara
sam sa sobom, ali se inilo da ga noge vie ne sluaju. Osetio je iznenadno zadovoljstvo, olakanje. Ako te
boli zub, ne treba to da trpi zauvek; ode lepo kod berberina i razmeni venu zubobolju za kratkotrajan
uasan bol posle koga dolazi blaeni mir. Dosta je ovo trpeo; sad e stvar okonati. Ovog momenta.
ekanja vie nema. Ree sebi, deset godina nadanja i snova, deset godina provedenih u tupom,
ivotinjskom ekanju, to nije bez znaaja. Zapitao se ta je uopte i oekivao da e ona uiniti? Njoj nije
moguno da dojuri, da ga moli, baca mu se pred noge, ene nisu takve, ima i ona svoje dostojanstvo...
Pokuao je da se seti kada je, i ime, stvorena provalija izmeu njega i Margaret. Pa nikad, ree sebi;
nijednom reju niti znakom... Nikad joj nije dao ansu; ta ako je i ona ekala, ovih deset godina? ekala

samo da je on pita... Ma mora biti da je ba tako. U njemu je blistalo saznanje da je tako. Grabei ukoso
preko ulice, poe da peva.
Noni patroldija iskorai iz jedne kapije; senka mranija od ostalih. Halebardu je vrsto drao uz sebe.
"Je li vam dobro, gospodine?"
Glas, koji kao da se probio iz daljine, zaustavi Desa. On proguta, klimnu glavom, naceri se. "Da. Jeste.
Sigurno..."
Tre palcem preko ramena. "Dov'o sam voz. Strejnd, Durnovaria."
Pozornik mu se skloni s puta, ali se drao kao da ima posla sa prosjakom. Ree nabusito: "Onda
pour'te, gaspodine, da ne bi mor'o da vas apsim. Ve je odavno prola pono, znate."
"Ve idem, gospodine, ve idem", ree Des. Tek to je nainio desetak koraka dalje niz ulicu, okrenuo
se ka pozorniku. "Gospodine... jeste li o-oenjeni?"
Patroldija ree neizmenjenom strogou: "Idite sad, gospodine", i nestade u crnilu.
Usnuli gradi. Mraz svetluca na krovovima, u izbrazdanom ulinom kamenu barice smrznute do tvrdoe
gvoa, kue slepe jer su im svi prozori pokriveni ili kapcima ili sputenim roletnama. Sova je negde
izgleda huknula; ili se to moda oglasila neka daleka lokomotiva, negde napolju, na drumu... 'Sirena' bejae
tiha, bez ijednog svetla. Des je zalupao na vrata. Nita. Zalupao je glasnije. Upalilo se, meutim, jedno
slabo svetlo na suprotnoj strani ulice. Des je grabio vazduh. Pogreno, sve je pogreno radio, ona nee
otvoriti, ali e zato neko pozvati policiju... Ali ona valjda zna, valjda zna ko lupa, ene uvek znaju.
Preplaeno je opet udario po drvetu. "Margaret!"
Pomicanje ute traice svetlosti; onda se vrata otvorie tako iznenadno, da je poleteo napred i pao
potrbuke. Uspravio se diui teko, trudei se da usredsredi pogled. Stajala je rasute kose, pridravajui
oko svog vrata neki al, drei lampu visoko; i rekla: "Ti!" Zatvorila je vrata uz potmuli udar, namakla
preko njih rezu, i okrenula se da ga pogleda u lice. Tihim i gnevnim glasom ree: "ta kog vraga zamilja
da ini?"
Odmakao se za jedan korak. "Ja..." ree, "ja..." Video je da se njeno lice menja. "Des" ree ona, "ta ti
je? Da nisi povreen? ta je bilo?"
"Ja... izvinjavam se", ree on. "Morao sam da te vidim, Margaret. To nije moglo vie da eka..."
"Tie", ree ona, i dodade gotovo itei: "Probudie mog oca, ako ve i nisi. O emu pria?"
Naslonio se na zid, u nadi da e tako prestati da mu se vrti u glavi. "Pet hiljada", ree brzo, "to nije nita,
Margaret. Vie nije. Margaret, ja sam... bogat, iako mi bog pomogao. Vie nije nita..."
"ta?"
"Na drumovima", ree on oajno. "Kiridije priaju. Da si traila pet hiljada. Margaret, mogu i deset..."
Na licu svie razumevanje. I, zaboga poetak smeha. "Des Strejnd", ree ona, odmahujui glavom.
"ta pokuava da kae?"
I konano, napolje s tim. "Volim te, Margaret", ree jednostavno. "Mislim da sam te oduvek voleo. I...
elim da bude moja ena."
Tad je prestala da se smei; stajala je sasvim nepomino i zatvorila oi kao da je iznenada savladana
umorom. Onda je utke posegla napred i uhvatila ga za ruku. "Doi", rekla je, "ali samo na kratko. Doi i
sedi."
U zadnjoj sobi je umirala svetlost poslednjeg ara. Margaret je sedela pored ognjita, sklupana kao
maka, i gledala ga, oima krupnim u polutami; a Des je priao. Sve joj je rekao, i stvari za koje nikad
ranije nije nalazio prave rei, stvari za koje nije ni slutio da e ih ikad u ivotu izgovoriti. Kako ju je eleo,
i nadao se, i znao da je uzalud; kako je ekao toliko godina, da je gotovo zaboravio ona vremena kad ona
nije ispunjavala njegovu svest. Mirovala je, drala ga za prste jedne ruke, a palcem milovala njegovu
nadlanicu; utala je i razmiljala. Opisao joj je kako bi ona sad postala gospadarica kue, kako bi imala
bate, vonjake s trenjevim drveem, terase s ruama, sluge, svoj tekui raun u banci; kako ne bi morala
nita vie da radi, nego samo da bude Margaret Strejnd, njegova ena.
utanje se oduilo kad je zavrio; potrajalo je sve dok se kuckanje velikog kafanskog sata nije uinilo
glasnim. Promekoljila je bose none prste kroz toplinu pepela, a Des je blago dohvati za sredinu stopala, i
obuhvati, sastavljajui na gornjoj strani palac i kaiprst. "Zaista te volim, Margaret", ree on. "Zaista."
utala je i dalje, zurei ni u ta, oiju neprozirnih. Pustila je da joj al padne sa ramena; mogao je da joj
razazna sise, bradavice su strile ispod tanane spavaice. Namrtila se, skupila usta, i uzvratila mu pogled.
"Des", rekla je, "kad budem kazala to imam, hoe li neto da uini za mene? Moe li to da mi
obea?"
Sasvim iznenada, bio je savreno trezan. Kovitlanje i toplina su nestali, ostavljajui samo drhtanje. Bio
je siguran da negde u daljini opet uje lokiku. "Da, Margaret", ree. "Ako to eli."

Prila je i sela uz njega. "Pomakni se", proaputala je. "Sve si mesto zauzeo." Primetila je drhtanje;
posegla je rukom u njegovu jaknu, protrljala ga neno po prsima. "Nemoj tako, Des, molim te", rekla je.
"Nemoj..."
Njegav gr je proao, i ona izvue ruku, nabaci al, prikupi spavaicu oko svojih kolena. "Kad kaem
ono to u rei, da li mi obeava da e otii? I to tiho i... da mi ne pravi probleme? Molim te, Des. Seti
se, pustila sam te unutra..."
"Nema problema", ree on. "Ne brini se, Margaret, nee biti problema." Sopstveni glas mu je zvuao
kao glas potpuno nepoznatog oveka. Nije hteo da uje to to e ona rei; ali, sluati Margaret znailo je i
ostati uz nju malo due. Osetio je iznenada, da savreno dobro zna kako je to kad vam daju cigaretu
neposredno pre veanja: svaki dim znai jo jedan sekund ivota.
Splela je prste, pogledala u ilim. "Ovo... hou da kaem tano kako treba", rekla je. "Hou da kaem
kako valja, Des, jer ne elim da te povredim. Suvie si mi drag za to. Ja... sam znala o ovome, naravno,
znala sam sve vreme. Zato sam te i pustila da ue. Jer... veoma mi se dopada, Des, i nisam htela da te
povredim. I sad poto sam, vidi... imala poverenja u tebe, ne sme da me izneveri. Ne mogu da se udam
za tebe, Des, zato to te ne volim. Nikad te neu voleti. Moe li to da razume? Ba je strano teko
znati... ovaj, tvoja oseanja i sve to, pa ipak ti ovako neto kazati, ali mora se, jer nam jednostavno ne bi
uspelo. Ja... znala sam da e do ovoga doi pre ili posle, ponekad sam nou leala budna i mislila o tome, u
mislima razmatrala sve o tebi, asna re, jesam, ali nije vredelo, uopte. Jednostavno... ne bi nam uspelo, to
je sve. I zato... ne. Strano mi je ao, ali... ne."
Kako moe ovek da zasnuje itav svoj ivot na jednom snu, kako moe biti takva budala? I kako da
ivi kad se taj san razbije u komade...
Videla je kako mu se lice menja, i opet ga je dohvatila za ruku. "Des, molim te... Ja... mislim da je
strano lepo od tebe to si ekao sve ovo vreme i... znam i za pare, znam zato si ih spomenuo, ti to samo
hoe da mi... obezbedi dobar ivot. Bilo je strano slatko od tebe da tako misli na mene i... znam da bi
mi to i obezbedio. Ali prosto ne bi uspelo... Oh, Boe, nije li ovo uasno..."
Pokuava da se probudi iz neega za ta zna da je san, i ne moe. Jer ve si budan, ovo je san zvani
ivot. U tom se snu kree i pria, ak i kad neto u tebi eli da se uvrne i da ugine. Protrljao je njeno
koleno, oseajui vrstu glatkou. "Margaret", ree. "Neu da ulee na brzinu u bilo ta. Vidi, kroz neki
mesec proi u opet ovamo..."
Ugrizla se za usnu. "Znala sam da... da e i to da kae. Ali... ne, Des. Nema koristi da se o tome
razmilja, pokuala sam i nije uspelo. Ne elim... da budem primorana da opet proem kroz ovo i iznova te
povredim, neki drugi put. Molim te da me vie ne pita. Nikad."
Tupo je mislio: ne moe da je kupi. Ni da je osvoji, ni da je kupi. Jer nije dovoljno mukarac, to je
prosta istina. Jednostavno nije ono to njoj treba. Sve vreme je to znao, duboko u sebi, ali se s tim nikad
nije suoio; ljubio je svoj jastuk nou, i aputao svoju ljubav prema Margaret, zato to se nije usuivao da
iznese istinu na sunce. A sad ima na raspolaganju oslatak svog ivota da se potrudi da zaboravi... ovo.
I dalje ga je posmatrala. "Molim te da shvati", ree mu.
I on se oseti bolje. Zaboga, kao da je neki teret spao, i on je mogao da progovori. "Margaret", ree, "ovo
e zvuati glupo, ne znam kako to da kaem..."
"Pokuaj."
"Ne elim da... te zaboravim. To bi bilo... sebino, nekako kao da ima... pticu u kavezu, poseduje je.
Samo, nisam o tome ranije razmiljao na takav nain. Izgleda da te stvarno volim, im ne elim da ti se
neto tako desi. Ne bih ti nikad uinio nita naao. Ne brini, Margaret, bie mi sasvim dobro. Bie mi sad
sasvim dobro. Mislim da u jednostavno... pa, da ti se, kao, sklonim s puta..."
Prislonila je jednu ruku sebi na glavu. "Boe, ovo je grozno, znala sam da e se ovo dogoditi... Des,
nemoj jednostavno da... nestane. Mislim... zna, da ode i nikad se ne vrati. Vidi... veoma si mi drag kao
prijatelj, i strano bih se oseala da to uini. Zar ne moe opet da bude kao pre, mislim, zar ne moe
ponekad prosto... da navrati, da me vidi, kao nekad? Nemoj sasvim da ode, molim te..."
ak i to, pomislio je. Gospode Boe, ispuniu ak i to.
Ustala je. "A sad idi. Molim te..."
Klimnuo je glavom, tupo. "Bie sve u redu..."
"Des", rekla je. "Ne elim da... se uputam dublje. Ali..." Poljubila ga je, brzo. Ovog puta tu nije bilo
nikakvih oseanja. Nije bilo vatre. Stajao je dok ga nije pustila; onda je brzo otiao do vrata.
uo je, nejasno, odzvanjanje svojih izama po ploniku. Negde u daljini uo je nejasan uzdah, utanje;
mogao je to biti i um krvi u njegovim uima, moglo je biti i more. Kapije i mrane one duplje kua
prilazile su mu, inilo se, po sopstvenoj volji, teturavo, i zalazile iza njega. Oseao se onako kako bi se duh

mogao oseati kad bi pokuao da shvati smisao smrti, da se dohvati ukotac sa idejom prevelikom za
njegovu svest. Nema vie Margaret, nee je biti. Odsad, bez Margaret. Morae da ivi u svetu odraslih gde
su se ljudi venavali i voleli i sparivali i jedno drugom bili vani, ali i da se vrati zauvek u svoj deji
univerzum ulja i elika. I dani e dolaziti, i dani e prolaziti, i jednoga od tih dana on e umreti.
Preao je ulicu ka hotelu 'Dord'; onda je hodao kroz ulaz, peo se stepenicama, otvorio jo jednom
vrata svoje sobe. Ugasio je sveu koju su mu dali, osetio svee-kiseli miris arava iz perionice Gudi
Tompson.
U krevetu je bilo ledeno kao u grobu.
Probudie ga ene ribara koje su ile ulicama buno izvikujui svoju robu. Negde je klepetala bukalica
za mleko. Glasovi se resko razlegahu hladnim vazduhom u dvoritu. Leao je nepomino, potrbuke, i
neto je praznog vremena proteklo, pre novog hladnog talasa alosti. Setio se da je mrtav; ustao je i obukao
se, ne oseajui ledeni vazduh na telu. Oprao se, obrijao plavkasto obraslu vilicu stranca u ogledalu, izaao
do Burelke. Njeno metalno ruho svetlucalo je na slabom suncu, pokriveno tankom sjajnom korom snega.
Otvorio je njeno loite, razgrnuo ar i nabacao novo gorivo. Nije oseao elju da jede; umesto na doruak,
poao je do keja gde se rasejano pogaao oko ribe koju bi i bez toga svakako kupio; uredio je da sanduci s
ribom budu preneti do hotela 'Dord'. Nadgledao je utovarivanje tih sanduka u svoj voz. Jo nije bilo
prekasno da stigne u crkvu, na poznu jutarnju slubu boiju, pa je to i uinio, i ostao da se ispovedi. Nije
iao ni blizu 'Sirene'; sad je eleo samo jedno, naime da ode, da opet bude na drumu. Opet je proverio Ledi
Margaret, izglaao ploe s nazivima, centralne ploe tokova, toak zamajac. Onda se setio da je u jednom
izlogu neto video, neto to je nameravao da kupi; sliicu na kojoj su se videli Devica, Jozef, pastiri kako
klee, i dete Isus u jaslama. Kucao je dok se duandija nije pojavio, kupio je sliicu, saekao da se
zapakuje; njegova je majka mnogo drala do takvih stvari, a ova e sliica ba lepo izgledati kad se istakne
za Boi.
Ve je bilo vreme ruku. Prisilio je sebe da jede, da guta hranu s ukusom kanapa. Ve se maio rukom za
novanik, da plati u gotovom, kad se setio: sad to ide na teret tekueg rauna, rauna firme Strejnd i sinovi
iz Dorseta. Posle ruka je otiao u jedan od barova hotela 'Dord' i pio pokuavajui da ispere kiseli ukus
iz usta. Shvatio je da, podsvesno, neto eka, zvuk koraka, poznati glas, neku poruku od Margaret, neto u
smislu da on ipak ne treba da ode, da se ona predomislila. Bilo je to ravo duevno stanje i nije trebalo u
njega da upada, ali nije uspevao da ga izbegne. Poruka nije stizala.
Tek oko tri popodne je otiao do Burelke i stvorio paru. Otkaio je Margaret, okrenuo je, upro ipkom za
guranje u prvi vagon, prikaio je, izgurao vagone ispred lokomotive na ulicu; stvar koju je bilo vrlo teko
izvesti, ali ju je on izveo bez razmiljanja. Opet je otkaio lokiku, okrenuo je, zakaio; pomakao je
reverzionu polugu napred, i malo-pomalo otvorio regulator. Najzad poe dumbaranje tokova. Znao je da,
kad jednom napusti poluostrvo Purbek, nikad vie na njega nee doi. Nee biti u stanju da doe, iako je to
obeao. Slae Tima ili nekog od vozaa; jer, ono u njemu ne bi ostalo mrtvo, i kad bi video Margaret opet
bi se probudilo, i moralo bi biti po drugi put ubijeno. A i prvi put je bilo vie nego dovoljno.
Morao je da proe pored njene krme. Iz dimnjaka se vio dim, ali drugih znakova ivota nije bilo. Voz je
tretao iza njega, gromglasno posluan. Pedeset metara posle krme, upotrebio je parnu Pitaljku, pa jo
jednom, i jo, budei Margaretin ogromni gvozdeni glas, punei ulicu parom. Detinjast postupak, ali nije
mogao da se uzdri. Izvukao se iz grada, i Svonid je ostao iza njega, na obali, a on je poao uzbrdo, ka
vresitima. Razvio je znatnu brzinu. Kasnio je; u onom drugom svetu koji je napustio, inilo se, tako davno,
jedan ovek po imenu Dikson e se brinuti.
Daleko na levoj strani signalna kula se otro ocrtavala prema nebu. Huknuo joj je dvaput kratko pa
jedanput dugo, kiridijski znak. Jedan as kula je mirovala, kao mrtva; onda je video kako njeni kraci mau
u znak da je poruka primljena. Znao je da iz kule neko osmatra Burelku Cajsovim dogledom. Signalisti su
dakle primili poruku, i uskoro e poruka poleteti na sever, preko lanca malih lokalnih kula. Lokomotiva
Ledi Margaret firme Strejnd i sinovi, iz Durnovarie, pola iz Svonida prema Korvesgeatu, petnaest i
trideset asova. Sve u redu.
No brzo doe; a sa njom, a ljuti mraz. Des je skrenuo ka zapadu znatno pre Verhema, kraim putem
kroz pustaru. Burolka je pastojano grmela, grabei drum svojim sedam stopa visokim pogonskim
tokovima, ostavljajui iza sebe u mraku male utvare od pare. Stao je jedanput da dopuni rezervoare vodom
i upali lampe, pa je navalio dalje kroz vresite. U vazduhu se sad formiralo neto kao svetla magla, ili
mrazni 'dim', neto to je zalegalo u udubine neravnog terena, zraei udnim sjajem u svetlosti bonih
lampi. Vetar je hujao i pretio. Severno od Purbeka, na iole veem udaljenju od mora, zima je umela da udari
naglo i opako. Ve sutra ujutru ovo isto vresite bi moglo biti neprohodno, put skriven nanosima snega

debelim dve stope, pa i vie.

Ve je jedan sat protekao od izlaska iz Svonida, a Margaret je i dalje pevala svoju neumornu pesmu
snage. Des je maglovito razmiljao: bar je ona ostajala verna. Signalne kule su je sada izgubile u tami, i
ona vie nikakve poruke nee slati sve do stizanja u svoju bazu. Mogao je da zamisli starog Diksona kako
stoji na kapiji lokomotivskog dvorita, zabrinut, i nakree glavu ne bi li ve na rastojanju od nekoliko
kilometara uo udaranje parne maine. Lokika proe kroz Vul. Jo malo pa smo kui, ako je to uteha...
Uskok ga je zatekao gotovo nespremnog. Na uzbrdici, blizu vrha jednog breuljka, voz je morao
usporiti, i taj ovek je iskoristio priliku da potri naporedo sa lokomotivom i baci se prema stepeniku koji je
vodio do loake kabine. Des je uo grebanje cipela po drumu, a i neko esto ulo ga je upozorilo da se u
mraku neto kree. Lopata je ve bila u vazduhu i zamahivala prema lobanji napadaa, ali ju je zaustavio
oajni povik, "Hej, momino stara, zar ne poznaje svoje prijatelje?"
Des, napola izbaen iz ravnotee, humnu potmulo i dograbi volan. "Kol... ta ti ovde radi, pakla mu?"
De la Hej se, zadihan, naceri na njega u svetlosti bonih lampi. "Biu ti samo saputnik, prijatelju moj.
Srean sam to si naiao, to ti mogu rei. Imao sam jedan problemi, mislio sam da u morati da
provedem no na prokletoj pustari..."
"Kakav problemi?"
"Ma, jahao sam prema jednom mestu koje znam", ree De la Hej. "Jedno mesto blizu Kuliforda, mala
farma. Dabre erke. A, Des, zna?" Lupio je Desa po miici, poeo da se smeje. Des iskrivi usta. "I gde
ti je konj?"
"Prokletinja se sapleo i slomio nogu."
"Gde?"
"Na drumu tamo pozadi", ree De la Hej nemarno. "Zakl'o ga ja i bacio u jarak. Nisam 'teo da ga
prokleti rutieri vide pa da ponu da me trae..." On huknu u ake, isprui ih prema loitu, dramatino
zadrhta unutar svog kaputa od ovnujske koe sa runom. "Prokleto hladno, Des, kurvinski hladno... Dokle
ide?"
"Kui, u Durnovariu."
De la Hej ga pogleda iskosa. "Hej, ne zvui dobro. Da nisi moda boles'an, Dese momino?"
"Ne."
Kol ga je prodrmao za miicu, insistirajui. "Ama koj' ti je, silo stara? Je l' ita gde prijatelj mo' da
pomogne?"
Des ga je ignorisao. Njegove su oi pretraivale drum ispred voza. Iznenada De la Hej prasnu u smeh.
"Bilo je pivo. Pivo, ne? Dese mome, stomak ti se skupio!" Podigao je stisnutu pesnicu. "Kao stomak
male bebe, a? Nije to vie stari Des. Ahhhh, ivot je pakao..."
Des je osmotrio vodomer, otvorio ventile pod trupnog rezervoara, uo kako voda pljati po drumu,
izmeu tokova. Zatim je dotakao kontrolne brizgalice, video kako pritisak pare jaa im su pumpe poele
da dodaju pred-grejanu vodu u kotao. Ali je postigao da ritam rada maine ostane savreno nepromenjen.
Ree ravnim glasom: "Valjda me je pivo sredilo. Valjda mi je dolo vreme da se vozim u vagonu. Stari se."
Opet je De la Hej zurio u njega, koncentrisano. "Des", ree on, "ti ima neki problem, sine. Neka te
nevolja spopala. Ajde, ta je? Ajde, pljuni..."
Ta prokleta intuicija ga, znai, nije napustila. Imao ju je tokom itavog boravka u koledu; nekako je
znao ta misli, tako rei im to pomisli. To mu je bilo vano oruje; koristio ga je da istera svoje kod
ena. Des se gorko nasmeja; i iznenada pria poe da tee. Nije hteo nita da kae, ali je ipak ispriao sve
do zadnje rei. Kad je jednom poeo, vie nije mogao da stane.
Kol ga je sasluao utke. Onda je poeo da se trese. Bio je to poetak smeha. Drei se za jednu polugu,
naslonio se leima na zadnju stranu loake kabine. "Des, Des, ba si derite. Gospode, nita se nisi
promenio... Oooo, prokleti Saksone..." Zacerekao se iznova, obrisao oi nadlanicom. "Znai... znai
pokazala ti svoj lepi repi, a? Dese, ba si dete. Kad e nauiti? ta, otiao si joj u posetu sa... sa ovim..."
Pljesnuo je po gvodu Ledi Margaret. "I to sigurno sa licem estitim i crnim, jao, Des, kao da vidim
kakvo ti je lice bilo. Ma ovee, ne eli ona tvoj veliki gvozdeni destrier. Boe na visini, ne... Al' evo ja... ja
' ti kaem ta ' da radi."
Des izvi uglove usana nadole. "to ti ne bi malo zaepio..."
De la Hej ga prodrma za ruku. "Neeee, sluaj. Nemo' se ljuti, nego sluaj. Udvaraj se ovee, to ona
voli. Zna? Nabaci neke lepe krpice, ovee, kupi leptir-kola, namesti im krila od zlatnog platna. To e ta
voleti... Samo ne dozvoli vie da te odguruje. I nita je ne moli, nikad vie. Kai joj ta trai i kai da e
to i dobiti. Plati pivo zlatnom gvinejom i kai da e kusur uzeti gore u sobi, zna? Vredi ona, Des, vredi
se potruditi oko te male. Ma dobra je..."

"Idi u pakao..."
"Nee je?" De la Hej je izgledao uvreeno. "Samo sam mis'io da pomognem, drugarino. Vie te ne
zanima?"
"Tano", ree Des. "Vie me ne zanima."
"Ahhhhh", uzdahnu Kol. "A, to je sramota. Da tak'a mlada ljubav propadne, stvarno sramota... Nego
zna ta." Lice mu se razvedrilo. "Dao si mi super ideju, Dese stari. Ti je nee, uzeu je ja. O-kej?"
Kad uje naricanje koje znai da je tvoj otac omro, postojano i dalje brie ipke i tokove. Kad svet
postane crven i rascepi se munjama, i bubnjanje ti se valja po mozgu, ti i dalje osmatra drum ispred sebe, a
tvoji prsti miruju na volanu. Des je uo sopstveni glas kako suvo progovara: "Ma ti si laljivo kopile, Kol,
oduvek si bio. Ne bi ona tebi pala..."
Kol pucnu prstima, i malice zaplesa po gvozdenoj ploi ispod sebe. "ovee, ve sam pola posla kod
nje uradio. Ma dobra je... Te njene okice, kladim se da su zasijale prole noi, a? Lako je, ovee, lako je...
Zna ta, evo se kladimo da je u krevetu prava mala muiteljka. Ali dobra, ahhh, dobra..." Njegovi pokreti
su nekako nagovetavali zanos. "Opaliu je na pet raznih naina za jednu no", ree. "I poslau ti dokaz. Okej?"
Moda ne misli ozbiljno. Moda lae. Ali ne lae. Znam Kola; Kol ne lae. Ne o ovome. to kae da e
uraditi, to i uradi... Des se nacerio, samo zubima. "E pa onda ti to i uradi, Kol. Ti je razradi, a ja u je
preuzeti. O-kej?"
De la Hej se nasmeja i stisnu ga za rame. "Des, derite. Ej? Ej?"
Neka svetlost sevnu, samo jedanput, daleko ispred i desno, negde na pustari. Kol se munjevito okrete.
Zurio je tamo, pa u Desa. "Vide li ti to?"
Mrko: "Video sam."
De la Hej se osvrte po loakoj kabini. "Ima puku?"
"Zato?"
"To prokleto svetlo. Rutieri..."
"Ne sme se pukom na rutiere."
Kol odmahnu glavom. "ovee, nadam se da zna ta radi..."
Des silovito otvori vrata loita, otkrivajui zasenjujuu svetlost i vrelinu. "Loi."
"ta?"
"Loi!"
"O-kej, ovee", ree De la Hej. "U redu, o-kej..." Razmahao se lopatom, dodajui na vatru. Zalupio je
nogom vrata i uspravio se. "Mnogo te volim i uskoro te ostavljam", ree. "Kad proemo ono svetlo. Ako ga
proemo..."
Onaj signal, ako je to uopte bio signal, nije se vie ponovio. Pustara, prazna i crna, irila se na sve
strane. Pred njima je bio niz manjih breuljaka; Ledi Margaret muknu teko, zaleui se preko prvog od
njih. Kol se uplaeno osvrtao, pa se nagnuo napolje, da pogleda unazad, du voza. Visoka plea ciradama
pokrivenih vagona mogla su se nazreti u noi. "ta nasi, Des? Ima neku robu?"
Des slee ramenima. "Teki tereti", ree. "Stona hrana, eer, sueno voe. Ne bi im se isplatilo da se
oko toga trude."
De la Hej zabrinuto klimnu glavom. "ta je u zadnjem vagonu?"
"Rakija, svila, malo duvana. Veterinarski materijal. Neto za kastriranje ivotinja, pomou uzice,
beskrvno." On pogleda Kola postrance.
Kol kao da je bio malo iznenaen, onda opet poe da se smeje. "Des, ti si derite. Pravo prokleto
derite... Samo, ovo ti je lep tovar, stari drue. Ima tu dosta..."
Des klimnu glavom, oseajui u sebi samo prazninu. "Ima u vrednosti od jedno deset 'iljaria funti. Plusminus koja stotina."
De la Hej zazvida. "Daaaa. To je dobar tovar..."
Proli su onu taku gde se bilo pojavilo svetlo, i ostavili je za sobom. Ve je dva sata trajala Desova
vonja, i nije jo mnogo ostalo. Margaret sie sa nizbrdice i poe opet uzbrdo. Mesec izae iza oblaka,
pokaza dugu traku puta pred njima. Ve su se bliili kraju pustare, Durnovaria je bila odmah iza horizonta, i
Des stie da primeti jednu stazu koja se u drum ulivala sa leve strane, kad mesec, zalazei iza oblaka,
predade drum tami.
De la Hej ga zgrabi akom za rame. "Sad e biti bezbedan", ree. "Mimoili smo tu kopilad. Nema da
brine. Ja sad silazim, stara drugarino. Fala za vonju. I 'zapamti, za onu curicu: samo uleti i krei, ko to
sam ti reko. O-kej, Des momino?"
Des se okrenuo i upro pogled u njega. "Gledaj da i ti dobro proe u ivotu, Kol."

Ovaj se irokim zamahom spusti na stepenite. "Biu ja o-kej. Biu ja super." Pustio je ipku i iezao u
noi.
Potcenio je brzinu Burelke. Zakotrljao se, napravio nekoliko kolutova unapred po dombastoj travnatoj
ledini, i uspravio se u sedei poloaj, cerei se. Svetla zadnjeg vagona ve su nestajala niz drum. Oko njega
se zaula drugaija buka: est konjanika se ocrtae, mrani naspram neba. Vodili su sedmog konja, prazna
sedla. Kol vide tu odsjaj puane cevi, tamo glomazni oblik samostrela. Rutieri... Ustao je smejui se,
pojahao sadmog konja. Ispred njih, voz se ve gubio u polegloj magli. De la Hej podie ruku i povika:
"Poslednji vagon!" Zabio je pete u konjske slabine i naterao konja u puni galop.
Des gleda svoje merne aparate. U kotlu maksimalni pritisak, 150 funti po inu. Usta su mu jo bila
stisnuta u izraz strogosti i gorine. Nee to biti dovoljno; izmicae im niz ovu nizbrdicu i do pola
predstojee uzbrdice, a tamo e ga oni stii. Gurnuo je polugu regulatora najdalje to je bilo mogue; Ledi
Margaret pojuri jo bre, ljuljajui se jer su tokovi naili na brazde urezane u drum. Uletela je u dno
udoline brzinom od 25 milja na as, ali kad je opet krenula uzbrdo, usporila je.
Neto je estoko tresnulo po oblinjoj gvozdenoj ploi. Zatim jedna strela silovito fijuknu iznad njegove
glave, osvetljavajui nebo kojim je letela. Des se nasmeio, jer sad vie nita nije bilo vano. Margaret je
mukala i sva kljuala. Sad je video konjanike levo i desno od sebe. Bledi sjaj koji bi moda mogao
nagovetavati ivicu kaputa od ovnujske koe. Jo jedan gromki udarac po gvou. Napeo se, oekujui
gvozdeni ok strele u lea. Strele meutim, nije bilo. Pa i to je bilo tipino za Kola De la Heja: on e vam
uzeti enu ali ne i dostojanstvo, uzee vam jedan vagon, ali ne i ivot. Poletee nove strele, ali ne vie
prema lokomotivi. Pogodie zadnji vagon, i ostadoe zabodene, plamtei i podrhtavajui. Des se nae
preko ograde i pogleda pozadi. Vide kako plamenovi zahvataju nakatranisanu ciradu zadnjeg vagona.
Jo pola puta do vrha breuljka; Ledi Margaret se muila, dahtala ogoreno, razbenjeno. Vatra je jaala
i brzo se irila, plameni jezici su hitali napred. Uskoro e planuti sledei vagon. Des posegnu ispod sebe.
Njegova se aka zatvorila polako, sa aljenjem, oko ruice za otkainjanje u sluaju opasnosti. Povue je,
oseti kako se zadnji vagon otkainje, i kako se ritam rada maine menja, sad kad je teret manji. Zapaljeni
vagon je usporio, posrnuo, a zatim krenuo unazad, nizbrdo. Dok je ubrzavao, konjanici su galopirali oko
njega, zbijeni, viui i mlatarajui ogrtaima u pokuaju da ugase vatru. Kol je projurio pored svih njih kao
meteor, digao se iz sedla i skoio. Guva, krik zaprepaenja, a zatim opta smejurija meu rutierima.
Stojei na vrhu vagona u pokretu, mlatarajui jednom, slobodnom rukom, njihov voa je junaki pikio u
plamen.
Tek to se Ledi Margaret prebacila preko vrha brega, naoblaeno nebo se osvetli arkom belom
svetlou. Eksplozia je prasnula kao neki monstruozni, divovski bi; udarni talas je sustigao i prodrmao
itav voz, pomerajui vagone tamo-amo. Des se borio da ovlada lokomotivom i vrati je na pravi put, i
uspeo je. uo je kako se odjeci eksplozije vraaju sa dalekih bregova. Nagnuo se napolje i pogledao
pozadi. Trava je mestimino gorela na prostoru gde je eksplodirao zadnji vagon, u kome je bilo dvadesetak
buradi baruta obloenih ciglama i starim gvodem, i pokosio sve ivo u dolini.
Vode je ostalo malo. Des ukljui brizgalice i opet proveri nivo vode u kotlu. "ovek mora da se snae u
ivotu kako god moe", progovorio je, ne ujui sebe. "Svako od nas mora da se snae kako god zna i
ume." Firma Strejnd i sinovi nije bila izgraena mekoom; to od te firme ukrade, slobodno zadri.
Na nekoj signalnoj kuli palile su se baklje, lupkali su kraci, pojavljivao se signal 'panja-hitno'. Ledi
Margaret je, sa svojim vagonima, beala prema gradu Durnovariji, sad ve sasvim bliskom, zgurenom u
mutnom srebrnom laktu reke Froum.

SIGNALIST
S obe strane breuljka irio se blago zatalasan predeo pod snegom. Mrazni dim polegao po tlu
zamuivao je obrise, tako da su se u daljinama breuljci stapali sa zgruanim mlekom neba. Preko pustare
jeao je gorak vetar, postojan i leden, stvarajui pred sobom brze uzlete snega. Po koji sneni vrtlog bi
zatreperio i nestao kao duh; nita se drugo nije micalo u praznome vidiku.
Na pustari je ponegde bilo i drvea koje je raslo grupisano u zbijene umarke, pognute niz vetar, grana
meusobno zatitniki isprepletanih; takav umarak bi esto bio svijen u oblik pluga. I na vrhu ovog
breuljka rasla je jedna takva umica. U zavetrini, pod perifernim granama, jedan je deak leao na snegu,
okrenut licem nadole. Bio je nepomian, ali ne sasvim bez svesti; s vremena na vreme njegovo su telo
potresali grevi. Bio je u stanju oka. Imao je moda esnaest ili sedamnaest godina, bio je plavokos, i
obuen od glave do pete u uniformu od tamno-zelene koe. Uniforma je bila iseena na mnogo mesta;
rasekotine su ile od plea, niz lea, do struka, pa preko kukova, do butina. Kroz ta raseena mesta videle
su se dve boje: svetlobraonkasta boja njegove koe, i briljantnocrvena svetlucava boja krvi u sporom
pokretu: krvlju je uniforma bila natopljena, i od krvi kosa slepljena. Pored deaka je leao Cajsov dogled u
kutiji; nijedan lan, ak ni pripravnik, Gilde signalista nikad se nije razdvajao od takvog dogleda. Nadohvat
deakove ispruene desne ruke bio je bode okrvavljenog seiva. I deakova desna aka bila je povreena,
raseena na mnogo mesta po gornjoj strani prstiju i duboko rasporena u bazi palca. Oko te ake, krv koja se
izlila na sneg i difuzno proirila kroz njega stvorila je bledi ruiasti oreol.
Jedan tei nalet vetra zadrma grane iznad deaka; negde je neko pritisnuto drvo otegnutim kripanjem
izrazilo svoj protest. Deak je opet zadrhtao, a onda je poeo, beskrajno sporo, da se pokree. Ispruena
ruka se primicala, centimetar po centimetar, da bi ponela teinu prsa sada poleglih po snegu. Prsti su u sneg
urezali luk crvenih ivica. Iz grla se ote neto izmeu jauka i stenjanja. Pridigao se na laktove i ekao,
skupljajui snagu. Bacakao se, napola se prevrnuo na lea, najzad se naslonio na nepovreenu levu ruku.
Glava mu je visila, oi ostajale zatvorene; zvuk njegovog tekog disanja irio se umarkom. Jo jedan
pokuaj, greviti napor, i sad je ve sedeo, naslonjen na stablo drveta. Sneg ga stade bockati po licu,
izazivajui izvesno razbistravanje svesti.
Otvorio je oi, prestravljene, divlje, staklaste od bola. Pogledao je gore u kronju drveta, progutao,
pokuao da oblie usne, okrenuo glavu, zurio u snenu pusto oko sebe. Levom rukom se uhvatio za
stomak, desnu pritisnuo preko leve, ali pritiskajui samo zglavkom, anim zglobom, a uvajui ranjeni
dlan i od najmanjeg dodira. Za trenutak je zamurio; onda je prinudio svoju ruku da se spusti, da zahvati i
podigne jedan krvlju ukvaeni deo konih pantalona sa svoje rasporene butine. Zgroen onim to je video,
zavalio se unazad, uz glasne otre jecaje. Desna ruka, sad potpuno oputena, pade unazad, zakai koru
drveta. Jedna kvrga dirnu u otvorenu ranu pod palcem; talas odvratnog bola ponovo ga razbudi.
Sa mesta gde je bio, nije mogao da dohvati no. Sagao se napred teko, prieljkujui da se vie ne kree,
da ostane potpuno nepomian i brzo umre. No je jo leao van njegovog domaaja. Bacio se postrance.
Prstima je zahvatio otricu; dopuzao je nazad do drveta, prinudio sebe da se ponovo uzdigne u sedei
poloaj. Odmarao se, itavo udiui; onda je levom rukom poduhvatio polu-paralizovanu desnu nogu i
vukao je dok je nije savio. Koncentrisano, vodei no obema rukama, podvukao je vrh seiva i poeo da
razrezuje nogavicu, sve do kraja, do stopala. Zatim uokolo butine, sve dok nije odrezao celu nogavicu i
dobio poveliki kamad materijala.
Sad je bio vrlo slab; inilo mu se da osea kako snaga istie iz njega, a nesvestica mu je treperila pred
oima kao zamahivanje nekog crnog krila. Privukao je taj komad koe sebi, uhvatio jednu ivicu zubima, i
poeo da ree materijal u trake. Radio je pipavo i sporo; dvaput se posekao, ali nije osetio nikakav dodatni
bol. Kad je konano zavrio, poeo je da uvezuje trake oko ranjene noge, nastojei da ove zavoje stisne
toliko, da se duge rane na butini zatvore. Uporno zavijanje vetra i deakovo ubrzano dahtanje bejahu jedini
zvuci. Njegovo lice, znojem oroeno, bilo je belo gotovo kao nebo.
Najzad je sebi pomogao koliko je najbolje mogao, i zavrio s tim. Lea su mu bila u ranama koje su
sevale bolom, i bojile koru drveta u crveno, ali te rane nije mogao da dohvati. Naterao je svoje prste da
veu poslednji vor, stresao se videi da krv i dalje nadolazi, poput suza, ispod zavoja. Bacio je no i
pokuao da ustane.
Minutima je potezao i natezao, ali noge jo nisu uspevale da prihvate teret. Bolno je posegao uvis,
prstima istraivao grubu koru drveta. Dve stope iznad svoje glave, napipao je kratki patrljak odlomljene
grane. Ruka je, sapunasta od krvi, klizala, smicala se, opet hvatala. Povukao je; rane na dlanu su se otvarale

i zatvarale, a on je oseao samo peckanje. Imao je snane ruke i plea, miie nabrekle od dugotrajnog rada
sa semaforima; visio je jedan momenat o ruci, glave zabaene unazad sve do stabla, tela luno napetog i
uzdrhtalog; onda je petom Ieve noge naao uporite u snegu i uspravio se.
Stajao je zanasei se, ne primeujui vetar; preko vidnog polja su mu prelazile plime i oseke mraka. U
glavi je oseao udare u ritmu pulsa. Bio je svestan da mu novi topli mlazii krvi cure niz stomak i butine.
Zahvatala ga je samrtna munina. Okrete se, sagnute glave, i poe da hoda, usporeno, kao ronilac po dnu
mora. Posle samo est koraka zaustavio se, ljuljajui se, i poeo nespretno da se pomie u stranu. Jer, kutija
sa dogledom, binokularom, leala je na snegu, tamo gde je pala. Micao se nezgrapno; za svaki korak sada
je bio potreban poseban napor njegovog mozga, a zatim posebno prikupljanje snage volje, da bi telo naum
izvrilo. Mutno je shvatao da ne sme da se sagne da bi dohvatio kutiju, jer bi tad pao glavake, i
najverovatnije nikad vie ne bi ustao. Zato je ugurao jedno stapalo u kai kojim se kutija okainjala preko
ramena. To je bilo najbolje to je mogao uiniti. Kad je nastavio da hoda, taj se kai zategao i namakao
visoko na njegovo stopalo. Tako je krenuo niz breg, udaljujui se od drvea, a kutija koju je nogom vukao
lupkala je za njim.
Nije vie mogao da digne pogled. Video je krug snega, moda est stopa u preniku, na rubovima
pomraen. Dok je hodao, taj mu se sneg istrzano primicao, a zatim odlazio pod njega i ostajao iza njega. Na
snegu je primeivao niz bledih otisaka, svojih sopstvenih, koje je ranije bio napravio. Sledio ih je bez
razmiljanja. Pokretala ga je neka iskrica, skrivena duboko u mozgu; svi ostali delovi njegove svesti,
otupele od oka, prestali su da funkcioniu. Vukao je noge, vukao je noge, a kona kutija se poklizavala,
potrzala za petom. Levom akom se pridravao iznad prepona; desnom rukom je polako mahao,
odravajui svoju nesigurnu ravnoteu. Iza sebe je ostavljao tanani trag od kapljica krvi; svaka je kap prvo
padala na sneg crvena i blistava kao cveti trave bedrnice, pa je zatim bledela, irila se u ruiastu mrlju, i
onda se smrzavala u kristale. Dvojni trag stopala, i taj krvavi trag, sezali su u krivudavoj liniji sve do
umice. Ispred deaka, vetar je fijukao prostranstvom; sneg ga je ibao po licu, lepio se vrsto za njegovu
konu odeu.
Palako, sa beskrajnim bolom, pokretna taka se odvojila od drvea. Stabla kao da su se jo na neki nain
nadnosila nad ranjenika; zbog varke sve slabijeg svetla; posmatrau se inilo da drvee, to postaje
udaljenije, sve izrazitije dobija i na visini. Kad je vetar poeo da promrzava deakovo telo, bol se donekle
smanjio; on je sad podigao glavu i video pred sobom nisku, iroku kabinu semaforske stanice, iz koje se
uzdizala kula sa kracima semafora. Stanica je bila izgraena na neznatno uzdignutom tlu; njegovo je telo
osetilo i tu uzbrdicu, reagovalo olujom tekog disanja. Gazio je sporije. Opet je plakao, uz male jecaje,
besmislene ivotinjske zvuke, a sjaj pljuvake pokazao mu se na vilici. Kad je stigao do kabine, onaj
umarak se jo mogao videti, siv naspram neba. Naslonio se na daana vrata, gutajui. Nazirao je vijugavu
sr drveta. Njegova ruka je petljala, traei vrpcu za podizanje kuke koja je s unutranje strane zatvarala
vrata. Povukao je; vrata se otvorie i on pade napred, na kolena.
Posle snene svetlosti napolju, unutranjost mu je izgledala tamna. Poao je etvoronoke preko
daanog poda. Doao je do ormana; pretraivao ga je slepo, odgurujui irokim razmasima ae i oljice u
stranu, ujui nejasno njihovu lomljavu. Naao je ono to mu je bilo potrebno; zubima je izvukao ep iz
flae, klonuo uz zid i pokuao da pije. Rakija mu se prosula niz bradu, potekla preko prsa i stomaka.
Dovoljno se, meutim, slilo i u grlo, da ga bar za trenutak razbudi. Zakaljao se i pokuao da povraa.
Pridigao se na noge, naao drugi no umesto onog koji je izgubio. Drveni sanduk kraj zida sadravao je
ebad i posteljinu; on izvue jedan arav i mukotrpno ga isee u trake, sada due i ire, koje je zatim
namotao oko butine. Nije mogao sebe prisiliti da prvo ukloni one kone zavoje. Kroz belo platno za tren se
probila krv; crvene povrine su se izduivale, spojile su se, i poele da svetlucaju. Od ostatka arava
napravio je kompres, koji je rukom pritiskao na prepone.
Opet munina; krenuo je da povraa, izgubio ravnoteu i tresnuo na patos. Iznad njegovih oiju sad se
uzdizao, kao luka spasa, njegov krevet. Kad bi se samo domogao kreveta, pa da u njemu mirno lei, lei,
dok ova munina ne proe... Nekako se prevukao preko poda, pa preko ivice kreveta, i prevalio se u njega.
Talas tame se podie njemu u susret, dubok kao more.
Dugo je leao; a onda se u njemu probudio deli preostale snage volje. Iako mu se nije htelo, ipak je
svoje slepljene one kapke prinudio da se otvore. Mrak se zgunjavao; udaljeni prozor kabine ukazivao se u
sumraku kao nejasan pravougaonik sivila. Pri njegovom svetlu nazirao je poluge za pokretanje semafora:
inilo mu se da plove, svetlucave tamo gde je svetlost padala na uglaano tvrdo drvo. Zurio je u njih,
shvatajui kakvu je strahovitu glupost upravo uinio; i pokuao je, sada, da se skotrlja s kreveta. Spreila ga
je ebad vrsto zalepljena za njegova lea. Pokuao je ponovo tresui se od zime. Pe nije bila naloena;
vrata kabine ostala su poluotvorena, i beli kristali su se odatle ve lepezasto rasprostirali po podu. Napolju

je vetar neumoljivo zavijao. Deak se borio; taj napor je u njemu razbudio novu muninu i novi bol. U
glavi poe neto da mu tutnji, urla, pulsira. Slika semaforskih poluga se udvojila, uestorila, pretvorila u
sjajni srebrni snop. Dahtao je, a suze su mu tekle u usta; onda se oi tako rei same sklopie. Pao je u bunu
prazninu ispresecanu bojama, iskrama, sjaktanjem, naplivima svetla. Leao je iskeenih zuba i posmatrao ta
svetla, oseajui pulsiranje u leima, gde su nove koliine krvi isticale u ebad. Posle nekog vremena,
urlanje se udaljilo.
Dete je lealo zavaljeno u visaku travu, oseajui kako vrelina sunca probija njegov koni kaputi i pee
mu lea. Pred njim, na kupastom vrhu brega, magina stvar je polako kloparala krilima nalik na ptija,
krilima ponosnim i lenjim. Ta je stvar bila postavljena visoko, navrh svoje kule, koja je, opet, bila navrh
graevine, a graevina navrh brega. Njeno drveno lupkanje, ne osobito glasno, dopiralo je iz plavetnila
letnjeg neba, i zvualo je udaljeno. Kretanje krakova semafora napola je hipnotisalo ovog malog deaka:
leao je glave oslonjene na ake, klimajui glavom i mirkajui, potpuno zanet u osmatranje. Gore pa dole,
gore pa dole, klap... onda opet dole i ukrug, gore, pa nazad; semafor je zastajkivao, gestikulirao, nikad nije
potpuno mirovao. inilo se da je semafor iv, da to neko ivo bie sedi na vrhu uzane kule i izgovara udne
rei koje niko ne moe razumeti. Iako nerazumljive, ipak su to bile rei, pune znaenja, pune tajni, ba kao
rei u njegovom Bukvaru modernog engleskog. Misli su se kovitlale u detinjoj glavi: reima se priaju
prie, pa prema tome i ova kula na brdu, tako usamljena, sigurno pria neku priu, ko zna kakvu. O
kraljevima i brodolomima, o bitkama i poterama, o vilama, o zakopanom zlatu... Govorila je ova kula, u to
je deai bio sasvim siguran; aputala je i kuckala, slala poruke i primala ih od drugih kula u semaforskim
linijama, a te su se velike linije protezale preko cele Engleske, do svakog mesta na koje ste mogli i
pomisliti, u svakom pravcu gde ste mogli pogledati.
Mogao je da vidi kako kontrolne poluge, presijavajui se, kao kakvi sjajni miii klize kroz nauljena
leita itavom visinom kule. Iz sela Ejvberija, gde je dete ivelo, bilo je moguno videti i mnoge druge
semaforske kule; neke su u dugoj koloni marirale ka jugazapadu, preko Velike ravnice, druge su se pele
preko izdignutog podruja zvanog Marlboro Dauns, ka zapadu. Samo, to su bile vee kule, ogromne
konstrukcije u kojima je radilo mnogo ljudi, i iji su signali po vedrom danu mogli biti uoeni s rastojanja
od deset ili vie milja. Kad su se njihovi kraci pokretali, bilo je to polako, velianstveno, uz potmulu
grmljavinu uzglobljenih krakova. Ove manje, lokalne kule bile su nekako prijateljske, askale su i kljucale
od zore do mraka.
Mnogo je raznih igara ovaj deai igrao, sam samcit, u dugim satima leta; ukradenim satima, najee,
jer za njega se uvek mogao nai neki posao. asovi u koli; domai zadaci; dunosti u kui, ili na malom
imanju njegove brae, na drugom kraju sela; morao je da se iskrade, uvee ili zorom ranom, ako je eleo da
bude sam i da sanja. Ponekad bi ga privukli oni divovski kameni blokovi, monoliti, izrezani u pravilne
oblike i razigrano rasporeeni oko sela. Trkarao bi du rovova koji su okruivali mesto gde je nekad, u
davnim vremenima, bio hram; ili bi se popeo uz terasaste bedeme do mesta gde kamenovi kao da su plesali
u horizontalnim zracima jutarnjeg sunca; ili bi hodao niz dugu aveniju sveanostima namenjenu, koja se
protezala istono, preko poljana, i zamiljao za sebe da je jedan od davnih svetenika ili bogova, i da
prinosi rtve suncu ili kii. Nije se znalo ko je postavio ove megalite. Neki su govorili da su to izgradile
vile, u danima svoje snage; drugi, da su kamenove rasporedili stari bogovi, oni ija je imena greh i
proaputati. Trei su to pripisivali avolu.
Kad god je neko razarao satanske ostatke, Majka Crkva je gledala murei na oba oka, i seljaci su to
savreno jasno znali. Otac Donovan nije odobravao razaranje, ali nije mogao nita da uini; a narod je ba
imao volje da rui. Ljudi su svojim plugovima potkopavali manje kamenove-ivinjake; razbijali su megalite
naizmeninom upotrebom vatre i vode, pa su komaem krpili zidove kua; ve vekovima su to radili, pa je
u krugovima megalita zjapilo mnogo praznih mesta. Ali megalita bejae mnogo. Jo se videlo da su
rasporeeni u krugove; a ostajale su i nadgrobne mogile na vrhovima bregova, zvane 'hauz', ispod kojih su
mrtvi Stari leali strpljivo, polomljenih kostiju. Dete se pelo na humke, i sanjalo o kraljevima u krznu i
draguljima; ali uvek kad bi se umorilo, vraalo bi se semaforima i njihovom tajanstvenom ivotu. I tako je
sad ovaj mali deak leao mirno, vilice utonule u ruke, dremljivih oiju, dok je na bregu nad njim stanica
Silberi 973 cvrkutala i klaparala.
Ruka koja mu se vrsto spustila na rame trgla ga je iz sanjarija. Napeo se i izvio, mislei da pobegne; ali
se nije imalo kuda beati. Bio je uhvaen; gledao je uvis gutajui; travi klinac, kome je kosa padala preko
ela.
ovek koji ga je uhvatio bio je visok, a po deakovom utisku, ogromno visok. Lice mu je bilo mrko,
potamnelo od sunca i vetra, a na uglovima oiju irile su se mreice bora. Oi su mu bile duboko usaenje,

izrazito plave, to je inilo iznenaujui kontrast boji lica; deaku se inilo da je to tano ona boja koju
vidite u samom zenitu neba. Oi njegovog oca davno su pobegle i sakrile se iza naoara debelih kao
ljunak; ove su oi bile drukije. Davale su utisak moi, kao da su svikle da gledaju daleko i vide neto to
bi drugim ljudima promaklo. Vlasnik tih oiju bio je odeven od glave do pete u zeleno. Na njegova ramena
bili su naiveni izbledeli inovi, iriti, a i jedna pantljika, to je zajedno pokazivalo da je ovaj ovek
narednik slube signalizacije. O kuku je nosio Cajsov dogled, znak raspoznavanja svakog signaliste;
paklopac kutije bio je samo delimino navuen, pa je deko video velike okulare, okruene bronzom
sjajnom i uglaanom od duge upotrebe.
Signalist se smeio; a kad je progovorio, bilo je to polako, razvueno. Bio je to glas oveka koji poznaje
Vreme, zna da je Vreme veno, a da urba i strka mogu da ekaju; glas nekoga ko bi mogao da poznaje
stare kamenove onako kako ih deakov otac nije poznavao.
"Pa dobro", ree on, "izgleda da smo uhvatili malog pijuna. Ko si ti, mladiu?"
Deko je oblizao usne i zacijukao; izgledao je kao neko koga su ulovili. "R-Rejf Bigland, gospodine..."
"A ta radi ti ovde?"
Rejf je opet ovlaio usne, pogledao kulu, napuio usta ojaeno, zagledao se u travu pokraj sebe, bacio
pogled ka signalisti ali samo za tren. "Ja... ja..."
Stao je. Nije umeo da objasni ta je radio. Na bregu je kula kriputala i lepetala. Narednik je unuo i
strpljivo ekao s istim polu-osmehom, posmatrajui deaka iskriavim pogledom. Torbu, koju je nosio,
stavio je na travu. Rajf je znao da se ovaj narednik upravo vraao iz sela, odakle je nosio popodnevni
obrok; jedna stara dama u Ejvberiju sklopila je sa signalistima ugovor, da svakodnevno kuva hranu za sve
koji su u stanici na dunosti. Ovaj deak je o radu stanice Silberi ve znao gotovo sve to se znati moglo.
Sekundi se sastavie u minut, i neto se moralo odgovoriti. Rejf se uspravi, pomalo oajniki; sluao je
sopstveni glas kao da je glas nekog drugog, i udio se jednim delom svoga uma tim reima koje su se
formirale na vrhu njegovog jezika bez, inilo se, svesnog uplitanja misli. "Molim gospodine", ree cijuui,
"gledao sam k-kulu."
"Zato?"
"Ja..."
Opet ista tekoa. Kako objasniti? Misterije Gilde signalista nisu se smele otkrivati nikome ko je za
Gildu obian stranac, ne-lan. Kodeksi ponaanja signalista, a i druge, dublje tajne, predavani su sa kolena
na koleno, ljubomorno uvani unutar porodice koje su imale privilegiju da nose zeleno. U narednikovoj
optubi da deko pijunira bilo je neke istine; itava stvar je zvuala zloslutno.
Signalist mu je pomogao. "Moe li ti da ita signale, Rejf?"
Rejf snano odmahnu glavom. Nijedan obian ovek nije mogao da ita sa kula. Nijedan nikad nee ni
moi. Oseao je da mu u dnu utrobe poinje neko drhtanje, ali je njegov glas opet progovorio sam od sebe,
bez njegove volje. "Ne, gospodine", ree Rejf vrstim sopranom, "ali bih rado nauio..."
Narednikove obrve se uzvie. Prebacujui teinu unazad, seo je na pete, a ruke je drao oputeno na
kolenima; poeo je da se smeje. A kad se dovoljno iznasmejao, odmahnuo je glavom. "Znai ti bi da
naui... Da, i desetak kraljeva, i mnogo koji dentlmen visokoga poloaja, mirnije bi spavali kad bi znali
da itaju s kula." Njegovo lice iznenada pree iz osmehivanja u mrtenje. "Deko", ree, "ti se to ali s
nama..."
Rejf je samo mogao da opet odmahne glavom, utke. Narednik je gledao preko njega, u daljinu, i dalje
sedei na petama. Rejf je eleo da objasni da nikad, ni u najtajnijim snovima, nije zamiljao sebe kao
signalistu, da mu se jezik pokrenuo sam od sebe i izbrbljao ono nemoguno i apsurdno. Ali nije vie mogao
da govori; pred zelenom odeom ostao je nem. utanje je potrajalo. Rejf je bez mnogo panje posmatrao
napredovanje jedne bube kroz stabljike trave. Onda: "Ko je tvoj otac, deko?"
Rejf proguta. Bie batina, to je sad ve sa sigurnou znao; i zabranie mu se da ikad vie prie kulama
ili ih gleda. Osetio je iza oiju ono bockanje koje je znailo da su suze vrlo blizu, spremne da se izliju i
poteku. "Tomas Biglend iz Ejvberija, gospodine", ree on. "Slubenik kod ser Vilijema M-Marala."
Narednik je klimnuo glavom. "Znai, ti bi hteo da naui o kulama? eleo bi da postane signalist?"
"Da, gospodine..." Govorili su naravno modernim engleskim, jezikom strunjaka, umetnika i trgovaca, a
ne keltskim grlenim kokotanjem seljaka-bezemljaa; Rejf je bez tekoa preao na staromodnu varijantu
modernog engleskog, kojom su se signalisti izmeu sebe ponekad sluili.
Narednik naglo ree: "Ume li ti da ita knjige, Rejf?"
"Da, gospodine..." Zatim nesigurno; "Ako rei nisu suvie duge..."
Narednik Gilde signalista se opet nasmeja, i potapa deaka po leima. "Pa dobro, gospodine mladi,
Rejfe Biglende, koji eli da bude signalist i ita knjige ali samo ako su rei kratke; moje sopstveno

poznavanje knjiga je ba tanko, Bog sam to zna, ali moda ipak mogu da ti pomognem, ako me nisi lagao.
Doi." I on ustade, i poe prema kuli. Rejf je oklevao, mirnuo, onda se prenuo i poao za signalistom,
trkarajui. U glavi - sva uda sveta.
Peli su se stazom koja je vodila iskosa oko brega. Usput je narednik priao. Silberi 973 je bio deo
jednog lanca klase C, i to onog koji je poinjao od blizu Londiniuma, iao preko velike relejne stanice
Pontes, pa se nastavljao du druma za Akve Sulis. Posada... Ali Rejf je ve dobro znao sastav posade. Pet
ljudi je ovde radilo, uraunavajui i narednika. Njihove kue bile su izgraene malo po strani od glavnog
dela sela Ejvberi, na jednom breuljku; to im je obezbeivalo odreenu izolaciju. Domovi signalista uvek
su se tako izdvojeno zidali, jer je to doprinosilo odravanju misterioznosti oko Gilde. lanovi Gilde
signalista nisu plaali desetak lokalnim velikaima, nisu sluali nikoga sem sopstvenih stareina; iako su u
teoriji potpadali pod Obini zakon (zakon za obine ljude), u praksi su uivali imunitet. Upravljali su sami
sobom u skladu sa sopstvenim strogim kodeksom. Samo se budala, ili vrlo hrabar ovek, uputao u sukob
sa najbogatijom gildom Engleske. Bilo je neke smrtno ozbiljne istinitosti u malopreanjim narednikovim
aljivim reima: jer, kad i kraljevi iekuju poruke isto tako eljno kao i obini graani, onda signalisti
zaista nemaju ega da se plae. Pape su ponekad antrali, ljubomorni zbog tolike nezavisnosti signalista; ali
i sam Rim se u svojim poslovima toliko oslanjao na mreu semaforskih kula razapetu preko cele Evrope, da
nije mogao da ini vie do da moli i prekoreva. lanovi Gilde signalista bili su onoliko slobodni koliko se
slobodan uopte moglo biti, na onoj Zemljinoj hemisferi kojom je vladala katolika Militantna crkva.
Iako je Rejf u snovima esto viao unutranjost signalnih kula, u stvarnosti nije nikad zakoraio ni u
jednu. Zastao je pred drvenim pragom, oseajui da ga strahopotovanje zaustavlja kao neka opipljiva
barijera. Dah mu je zastao. Nikad nije priao tako blizu semaforskoj kuli; huka i potmuli udari krakova, i
zveket desetina malih zglobova, bili su za njegove ui muzika. Odavde se video samo vrh semafora, visoko
iznad krova kabine. Lakirane drvene poluge presijavale su se svojom oran bojom, ponosno kao katarke
brodova; kraci semafora su se dizali i sputali, crni naspram neba. Video je zavrtnje i petlje blizu njihovih
krajeva; tu su se mogle prikaiti jake svetiljke, ako bi po loem vremenu ili nou morala da se prenese neka
poruka od vitalnog znaaja. Video je takve vatre jednom, miljama i miljama du Velike ravnice, one noi
kad je umro stari kralj.
Narednik otvori vrata i ree Rejfu da ue. Ovaj, posle prvog koraka preko praga, stade kao ukopan.
Prostorija je imala neki miris istoe, ali u isti mah i muevan, neki kompozitni miris lakova, raznih ulja, i
duvanskog dima; unutranjost prostorije podseala je svojim ureenjem donekle na brod. Kabina je bila
niska, ali prostrana, prostranija nego to se to inilo iz podnoja brega. Bila je tu jedna pe, sada prazna;
njeni bronzani delovi bili su ispolirani do sjaja, a gvozdeni premazani crnilom tako fino, da su se na svoj
nain presijavali. Otvor za loenje bio je iznutra zatvoren listom crvenog krep-papira, i vrataca su namerno
ostavljena poluotvorena, da bi se to savrenstvo urednosti videlo. Daani zidovi bili su ofarbani u svetlosivo; du ispupenja koje je obuhvatalo i skrivalo dimnjak pei, bili su istaknuti rasporedi deurstva. Na
zidu, u jednom uglu grupa diplomata, uramljena i bogato obojena; ispod njih jedna stara dagerotipija,
veoma izbledela, koja je prikazivala grupu ljudi u podnoju neke vrlo visoke signalne kule. U jednom uglu
kabine bio je krevet, i na njegovom kraju suprotnom od jastuka ebad, uredno naslagana u kocku. Iznad
kreveta bila je rukom bojena pin-ap slika nasmeene gole devojke sa zelenom signalistikom kapom na
glavi. Rejfove oi preoe preko te slike sa nelagodnom ravnodunou detinjstva.
U centru prostorije bila je baza signalnog tornja, belo ofarbana, etvrtasta, a oko nje mali podijum od
glatkog, izribanog drveta, na kome su stajala dvojica signalista. U njihovim rukama su bile duge poluge
pomou kojih su pokretali semaforske krake, daleko u visini. Sila se prenosila pomou dugih kantrolnih
ipki koje su vodile uvis i prolazile kroz krov; na tim mestima bile su obuhvaene i stisnute prstenovima od
bele tkanine. Levo i desno bili su krovni prozorii, sada otvoreni da bi kroz njih strujao topli julski
vazduh. Trei signalista je stajao na istonom prozoru, sa dogledom na oima, i govorio tiho, neprekidno:
"Pet... jedanaest... trinaest... devet..." Operatori su ponavljali te kombinacije, pokreui velike poluge,
naslanjajui se na njih, tako da je teina njihovih tela prevladavala otpor signalnih krakova gore u visini,
iskoriavajui inerciju stvorenu pri svakom zamahu krakova nadole, za lake prelaenje na sledeu cifru.
Vladala je atmosfera koncentracije, ali ne i napetosti; sticao se utisak da je sve ovo vrlo lako, i dobro
uvebano. Ispred dvojice operatora se nalazio, okaen o drvene letve koje su dolazile s krova, indikator koji
je pokazivao isto to i semafor gore, ali oni su retko bacali pogled na taj indikator. Godine uvebavanja dale
su njihovim pokretima takvu fluidnost, da se inilo da izvode korake i poze baleta. Tela su zamahivala,
zastajala, opisivala svoje arabeske; prostoriju su ispunjavali kriputanje drveta i blagi tropot semafora u
visinama; bio je to zvuk postojan i uspavljujui kao zujanje pela.
Niko nije obraao panju na Rejfa i narednika. Sad narednik poe opet tiho da pria, objanjavajui ta

se deava. Ova duga poruka, koju su prenosili ve skoro itav sat, bila je lista trenutnih cena ita i stoke na
tritu. Gildina semaforska mrea bila je od neprocenjivog znaaja za regulisanje kompleksne ekonomije u
Engleskoj; farmeri i trgovci su se orijentisali prema londinijumskim cenama, te su znali tano koliko ta da
plate pri meusobnim kupovinama i prodajama. Rejf se nije setio da se razoara; njegov um je uo ove rei,
zabeleio ih i pohranio na uvanje, a za to vreme su njegove oi posmatrale kako signalisti zauzimaju sve
nove poloaje, upravljajui kriputavom, klepetavom mainom iji su deo zapravo i oni bili.
Sama informacija koju je trebalo preneti, a koju je narednik opisivao izrazom 'plaeni tekst', zauzimala
je samo jedan deo vremena, esto manji, pri prenoenju. Veliki deo vremena odlazio je na sve one naznake
koje su bile potrebne da bi poruka ila tano odreenim putem i stigla u prave ruke. Ova sadanja poruka,
na primer, bila je adresirana na odreene centre, izmeu ostalih i Akve Sulis, i morala je do njih stii do
veeras. Signalistima nikako nije bilo svejedno kako su te poruke stizale, preko kojih nizova kula su
prenoene. Tek posle vie godina iskustva, i uz pomo izvesne intuicije, bilo je mogue usmeriti signale na
takav nain da se izbegnu putanje ve zakrene bujicom informacija. Dodatna je okolnost bila naravno i to,
da se tokom celog vremena prenoenja signala u jednom smeru, na primer prenoenja ove kompleksne
poruke sa istoka na zapad, samo uz velike tekoe mogla odaslati druga serija u suprotnom smeru. Bilo je
moguno slati dve razliite poruke u dva suprotna smera, istovremeno, i na kulama klase A to se esto
radilo. U tom sluaju bi, na primer, svaki trei znak poruke koja ide sa severa, bio u stvari deo poruke koja
ide sa juga. Kule tada nisu emitovale znake jedan po jedan, nego su ekale dok se ne nakupi nekoliko
znakova, i onda slale ono sa severa na jug, a ono sa juga, na sever. Samo, signalistima se ovakvo
koaksijalno signaliziranje nije nimalo dopadalo. Prvo se morala isprazniti itava linija; zatim dogovoriti
kojim e se sistemom raditi; onda su se u svakoj kuli morala obezbediti po dva osmatraa, sa zadatkom da
uputstva operaterima izvikuju naizmenino; ak i u najbolje organizovanoj stanici, totalna konfuzija je
mogla da nastane posle prve, ma i najmanje omake, a onda se morala ponovo isprazniti linija, i poeti iz
poetka.
Narednik je rukama prikazao signal koji bi se upotrebio ako bi se na kuli desio takav kiks: tri
horizontalne linije u stranu. Ali kad bi do toga dolo, dodao je hehetajui bez stvarnog smeha, onda bi neko
negde bio smenjen ili degradiran; jer, kulom klase A morao je upravljati bar major signalistike slube,
dakle ovek sa dvadeset ili vie godina iskustva, a esto i neko vii po inu. Podrazumeva se da takav ne
sme da grei, i da je duan da se pobrine da ni njegovi potinjeni ne gree. Rejfu se opet sve zavrte u glavi;
sa novim potovanjem je gledao narednikovu iznoenu zelenu uniformu. Sad je poeo da nasluuje ta to
zapravo znai biti signalist.
Duga poruka se najzad zavrila, uz veliki tresak semaforskih krakova koji su se sklopili. Osmatra je
ostao na svom mestu, ali su operatori sili sa svoje platforme i po prvi put se zainteresovali za Rejfovo
prisustvo. Tako odvojeni od poluga semafora, izgledali su mnogo normalnije, manje strani. Rejf ih je
dobro poznavao. Jedan se zvao Robin Viler, i taj je, dolazei na posao ili se vraajui, esto razgovarao sa
Rejfom; drugi se zvao Bob Kami, i taj je svojevremeno razbio mnogo glava, jer je veto baratao motkom i
svake godine na dan mrsa uestvovao u seoskom sportskom takmienju koje se sastojalo od dvoboja
motkama. Rejfu ova dvojica pokazae knjige sa kodovima; video je mnotvo cifara tampanih crvenom
bojom u numerisanim crnim kvadratima. Ostao je da rua sa njima; mama e se brinuti, tata ljutiti, ali ko je
sad mislio na kuu? Predvee sa zapada naide jedna poruka; rekoe mu da je policijska, i pobrinue se da
ona otkrilati i otklepee svojim putem. Tek u sumrak je Rejf konano napustio kulu; hodao je sa glavom u
oblacima, a u depu su mu zveckala dva neverovatna penija. Tek mnogo kasnije, leei u krevetu i
pokuavajui da zaspi, shvatio je da se njegov dugo skrivani san ostvario. Kad je konano zaspao, sanjao je
semaforske kule u noi kako, svetiljkama na krajevima svojih krakova, silovito razmahuju, naspram crnila
neba. Ona dva novia nikada nije potroio.
Od onog momenta kad je ula u domen realnih mogunosti, njegova ambicija da postane signalist
postojano je rasla; provodio je sve raspoloivo vreme u stanici Silberi, izgraenoj na vrhu neobinog
preistorijskog brega. Otac mu je najotrije zamerao na tolikom odsustvovanju. Gospodin Biglend je kao
inovnik kod privatnog poslodavca zaraivao platu tako malu, da je jedva mogao hraniti svojih sedam
sinova; zato je porodica bila prinuena da glavninu hrane za sebe proizvodi linim radom, a za to je svaki
raspoloivi par ruku bio od velikog znaaja. Ali niko nije pogodio gde se Rejf toliko zadrava; a on sam o
tome nije nikome rekao ni re.
Nauio je, u tim ukradenim satima, tridesetak bazinih pozicija signalnih krakova, a i poneto od
najeih sekvenci u koje su se znaci grupisali. Posle toga, mogao je da lei na travi blizu brega Silberi i da
izgovara, sam za sebe, veinu brojeva koji su se na semaforu pojavljivali; ali poto nije znao kodove koji su
se koristili, jo nije razumevao sadraj poruka. Jednom ga je narednik Grej pustio da preuzme ulogu

osmatraa tokom slavnih pola sata, koliko je trajala jedna poruka iz Marlboro Daunza. Rejf je stajao
ukoeno, a ruke su mu se na velikom Cajsovom dogledu znojile; oitavao je brojeve to je glasnije i jasnije
mogao, za operatore iza svojih lea. Narednik je sa drugog kraja kabine neupadljivo kontrolisao Rejfov rad,
ali Rejf nije nijednom pogreio.
Kad je Rejf napunio deset godina, njegovo redovno kolovanje se zavrilo: stekao je onoliko
obrazovanja, koliko je dete iz njegove klase moglo oekivati da u ivotu stekne. Postavilo se veliko pitanje
izbora ivotnog poziva. Okupio se veliki porodini koncil: otac, majka, i tri najstarija sina. Rejfa to nije
impresioniralo. Znao je, ve od pre nekoliko nedelja, kakvu su sudbinu odabrali za njega. Trebalo je da
postane egrt kod jednoga od etvorice krojaa u selu. Ta etvorica bejahu pogureni, sitni starci; sedeli su
iza tofanih bedema, prekrstivi noge poput pustinjaka, i odbockavali svoje ivote pri svetlosti najjeftinijih
uljanih iaka. Rejf nije oekivao da e ga oni odistinski pitati za miljenje; ipak, poslali su po njega, forme
radi, i pitali ga ime eli da se bavi. To je bio trenutak da se baci bomba. "Znam tano ta elim da budem",
rekao im je Rejf vrsto. "Signalist."
Jedan trenutak su utali, okirani; onda smeh poe, i brzo se pojaa. Ni u jednu Gildu nije se moglo lako
ui; Rejfov otac e morati skupo da plati ak i za Rejfov pristup u krojaki zanat. A to se tie signalista...
Nijedan Biglend nikad nije bio signalist, i nijedan to nikad nee biti. ta, pa to... to bi podiglo socijalni
status porodice! itavo bi selo moralo da ih respektuje, kad bi jedan sin poneo zeleno. Nerazumno...
Rejf je sedeo mirno, sve dok nisu zavrili. Usne su mu bile stisnute, jagodice na licu vrele. Znao je da e
biti ovako, i znao je tano kako da postupi. Njegova smirenost je zasmetala porodici; primirili su se taman
toliko da ga pitaju, sa aljivom 'ozbiljnou', kako zamilja da ostvari tu svoju ambiciju. Doao je as za
drugu bombu. "Da se obratim Gildi radi uestvovanja na prijemnom ispitu za obine graane", ree,
izgovarajui rei koje je nauio napamet. "Zastupae me narednik Grej iz stanice Silberi."
U obnovljenoj tiini zaulo se oevo nelagodno kaljucanje. Gospodin Biglend je sad izgledao kao stara
ovca, sedeo je mirkajui kroz naoare, trpkao tanki brk. "Pa..." ree on, "pa... ne znam... Daaakleee..." Ali
Rejf je ve video u oevom pogledu svetlucanje izazvano vrtoglavim perspektivama prestia. Ako jedan od
njegovih sinova obue zeleno...
Pre nego to su oni mogli da se predomisle, Rejf je napisao formalno pismo koje je potom odneo u
stanicu Silberi; u pismu je molio narednika Greja, savreno korektno, da se obrati, ako bi mogao biti tako
ljubazan, gospodinu Biglendu, a povodom eventualnoga polaska njegovoga sina u signalistiki koled u
Londiniumu.
Narednik je svoju re odrao. Bio je udovac, i to bez dece; moda mu je Rejf delimino zamenio sina
kojeg nikad nije imao, ili je moda u Rejfu video odraz svog sopstvenog mladalakog entuzijazma. Doao
je sledee veeri, hodajui tiho niz seosku ulicu, i zakucao na vrata Biglendovih. Gledajui iz spavae sobe
koju je sa braom delio, a koja se nalazila iznad ulaznih vrata, Rejf je sav ozaren posmatrao kako susedi
zijaju i krive vratove. Porodica se sva uzleprala; budet domainstva je zahvaen do dna, da bi se kupile
svee i vino; iznet je srebrni escajg, sto u trpezariji je prekriven istim stolnjakom, svako se trudio da ostavi
najbolji mogui utisak. Gospodin Biglend je naravno bio apsolutno saglasan; kad je narednik jedan sat
kasnije otiao, u opasau je nosio potpisanu saglasnost. Rejf je sutra imao priliku da gleda kako prema
Londiniumu polee poruka kojom se trailo da u Silberi budu poslati odgovarajui dokumenti, koji e
kandidatu obezbediti pristup na godinji prijemni ispit Signalistikog koleda.
Gilda je primala godinje samo dvanaest uenika iz redova obinih ljudi; konkurencija za tih dvanaest
mesta bila je vrlo otra. Rejf je imao na raspolaganju samo nekoliko nedelja da se pripremi. Nemilosrdno su
mu trpali svakovrsno znanje u glavu; narednik ga je uputio u sve aspekte signalistikog poziva za koje bi se
od kandidata moglo razumno oekivati da ih poznaje, a seoski je uitelj, i protiv svoje volje impresioniran,
obnovio Rejfovo poznavanje knjiga, tavie nastojao je da Rejfu, koga je ve bolela glava, utuvi i osnove
normanskog francuskog. Rejf je na prijemnom ispitu uspeo da se plasira meu prvih dvanaest, i primljen je;
o mogunosti neuspeha nikad nije ni razmiljao, uglavnom zato to je takva pomisao bila nepodnoljiva.
Ispit je polagao u Sorviodunumu, najbliem regionalnom centru. Nedelju dana kasnije preko semaforskih
kula dolete poruka kojom se Rejfu nudilo mesto u koledu. U poruci je precizirano kakva e mu odea biti
potrebna, i koje knjige, i navedeno je kog dana treba u Signalistikom koledu da se pojavi. Kad je mesec
dana kasnije Rejf krenuo na put ka Londiniumu, dobro umotan u novi ogrta, jaui konja koga je Gilda
obezbedila, i u pratnji dvojice posluitelja Gilde obuenih u uniforme boje re, pratila ga je zavist itavog
sela. Kraci kule Silberi su mirovali; ali dok je Rejf prolazio, kraci se brzo prebacie u poloaj 'Panja!', a
zatim ifrovano dadoe znake 'Izvorite poruke je ovde' i 'Poruka je namenjena neposrednoj okolini ove
kule'. Rejf se okrenuo u sedlu, sa suzama u oima, i posmatrao kako se pojavljuje slovo po slovo
nekodirane poruke 'Sreno'.

Posle Ejvberija, Londinium j izgledao otrcan, buan, star. Koled je bio smeten u jednu prastaru
nakrivljenu zgradetinu unutar gradskih zidina, koje su jo postojale iako ih je grad davno preskoio i
proirio se na jug preko Temze i na sever do Tajburn Tria. Deca iz signalistikih porodica bila su ista kao i
egrti ma kog zanata: rulja svaalaki raspoloene bezobrazne deritadi. Poto su imali nasledno pravo na
zelenu odeu, prezirali su ake-obinjake; gledali su ih sa pozicija nekakve nepodnoljive, i uglavnom
nepostojee, superionosti. Rejf se u poetku Ioe proveo, ali je onda jednom serijom tua u spavaonici,
manje ili vie krvavih, svojim drugarima jednom zauvek dokazao da bi mladog Biglenda bilo bolje ostaviti
na miru. Tako je postao prihvaeni lan zajednice, i morao je da se skrasi.
Gilda je, naroito poslednjih godina, izuzetno drala do teorijskog znanja, pa je dvogodinii boravak u
koledu bio ispunjen intenzivnim uenjem. egrti su morali da ovladaju normanskim francuskim, jer e
tokom svog daljeg osposobljavanja neizbeno zalaziti u bogatake kue. Trailo se i poznavanje osnova
drugih jezika kojima se u Engleskoj govorilo, naime kornia, gelika i srednjeg engleskog, jer nijedan
signalist nije znao koje e mu trajno mesto slubovanja biti dodeljeno. aci su uili i istoriju Gilde
signalista, i elemente mehanike i kodiranja, mada e glavnina praktinog rada iz ta dva predmeta uslediti
tek na terenu, u stanicama za obuku rasutim du june i zapadne obale Engleske i u velkim movarama.
Od uenika se ak traili da steknu i minimalno znanje iz oblasti zvane 'taumaturgia'. Rejfu, meutim, nije
bilo jasno kako bi se privlaenje izmeu protrljane ipke ilibara i sitnih paria hartije ikad moglo
iskoristiti za signalizaciju.
Svejedno, dobro je radio i poloio je s visokim ocenama. Poslae ga odmah u njegovu stanicu za obuku,
naime u kompleks klase A, navrh brega Svetog Adhelma u Dorsetu. Na njegovo veliko zadovoljstvo, tamo
je bio upuen i njegov najbolji drug i jedini pravi prijatelj u itavom koledu, Do Koup, divalj, crnokos
deak, ak-obinjak, sin iz jedne rudarske porodice u Durhamu.
Stigli su u stanicu Svetog Adhelma na stari, dobri studentski nain: stajali su kraj druma sa palcem
dignutim uvis, sve dok voza nekog drumskog voza nije pristao da ih poveze. Taj voz je mukotrpno teglila
kompozitna lokomotiva marke 'Fauler'. Rejf nikad nije zaboravio svoj prvi utisak o stanici Svetog
Adhelma. Bila je mnogo vea nego to je on to zamiljao; irila se preko jednog velikog, visokog morskog
rta strmih strana. Semaforske stanice bile su rangirane svaka prema svojoj najveoj kuli; ali je stanica
Svetog Adhelma bila sastavni deo ne samo A mree, nego i nekolikih B, C i D linija, pa je oko svoje dve
ogromne kule klase A imala i krug manjih semaforskih kula; semafori su se svi pokretali, vrteli, klaparali na
suncu. Pokraj svakog semafora bili su istaknuti posebni pokretljivi paneli koji su naznaavali, serijom
raznobojnih krugova i pravougaonika, koji je kod trenutno u upotrebi; stojei u podnoju brega i zurei,
Rejf vide kako jedan takav panel rotira, i okree ka zapadu uti znak 'zavijutak sinister', i kako u istom
asu, usred poruke, semafor prelazi sa nekodirane poruke na kompleksni kod 23. Pogledao je Doa
postrance, a taj momi mu uzvrati veselim okretanjem oba palca uvis. Zabacujui torbe na lea, njih
dvojica krenue uzbrdo prema glavnim vratima, da se jave na dunost.
Prvih nekoliko nedelja obojici deaka je bila vrlo dragocena injenica da su se poznavali i druili.
Otkrili su da se atmosfera u ovako velikoj stanici na terenu bitno razlikuje od one u koledu; sva guva i
galama u koledu sad im se inila kao monaki mir. Obuka u Gildi signalista bila je kao kontinuirana igra
'zmija i lestvica', i u toj su igri Dos i Rejf upravo skliznuli, jo jednom, na samo dno. Njihov se ivot
sastojao od gotovo neprekidnog rintanja u kantini, od glaanja i ribanja, trljanja krpom, struganja mekim
kamenom-pearem. Trebalo je istiti semaforske kabine, motikati korov sa poljunenih staza, izglaati do
sjaja bronzane ipke kojih je bilo, inilo se, mnogo milja. Stanica Svetog Adhelma je bila 'ou-stanica',
pokazna, namenjena razgledanju od strane raznih zvaninika, pa je zato bila izloena estim posetama
inspekcije. Jednom je pretrpela i posetu samog Velikog Metra signalista, i njegovog Lorda-porunika; uoi
te posete, pljuckanje-i-glaanje je trajalo nedeljama. A i same semaforske kule je trebalo odravati; debeli
platneni prstenovi koji su stiskali velike kontrolne ipke na njihovom prolazu kroz krov, morali su se
zamenjivati, i spolja ojaavati glinenim cevima; krake semafora trebalo je farbati, njihove leaje istiti i
puniti mau; pomone kanstrukcije trebalo je skidati i ponovo postavljati, i sve to uvek nou, kad bi se
signalisanje za taj dan zavrilo, i najee po groznom vremenu. Najzad, zbog polu-vojne prirode Gilde
bilo je potrebno uvebavati pucanje iz pitolja, a takoe gaanje dugim lukom i samostrelom, orujima
sada zastarelim ali jo upotrebljavanim u ponekom evropskom ratu.
Stanica Svetog Adhelma prevazilazila je Rejfove najlue snove. Posada je, uraunavajui i uvek
prisutnih desetak egrta, imala vie od stotinu ljudi; od tog broja, ezdeset do osamdeset su uvek bili ili na
dunosti ili u neposrednoj blizini da bi mogli biti pozvani ako zatreba. Na dva velika semafora klase A
radilo je stalno po dvanaest operatora: po estorica su drali svaku veliku polugu. Majstor-signalist je uvek
kontrolisao koordinaciju i prenosio cifre koje su mu osmatrai saoptavali. Stanica je radila gotovo

maksimalnim kapacitetom, i scena je bila impresivna; itavi redovi ljudi dre velike poluge, i kreu se
sinhronizovano kao baletske grupe; majstori-signalisti viu, cipele tapkaju po belim daskama, kontrolne
ipke kripe i tropou, a sa visine od trideset metara iznad krova dopire tutnjava ogromnih semaforskih
krakova. Dodue, zapovednik stanice Svetog Adhelma, major Stoun, ponekad je govorio da to nije
signalisanje nego 'prokleto nenauno tegljenje balvana'. Taj major Stoun je proveo glavninu svog radnog
staa na malim kulama klase C u Peninskom lancu, a onda ga je netraeno unapreenje bacilo na sadanji
poloaj, gde je imao veliku odgovornost.
Poruke A klase preskakale su preko mnogih malenih kula i stizale iz Svetog Adhelma direktno u stanicu
Svajer Hed, a odatle u stanicu Gedklif, izgraenu na visokom brdu iznad zaliva Vorberou. Odatle, du obale
Lamana, do stanice 'Zlatna kapa' izgraene na dvesta metara visokoj strmoj steni iznad ribarskog sela
Lajm. Zatim su poruke hitale koracima diva na zapad, u Somerset i Devon, i u daleki Kornval, ili na sever,
preko Velike ravnice, ka Velsu. Rajf je znao da u ovom poslednjem sluaju poruke prolaze nedaleko od sela
Ejvberi i velikih krugova od megalita. esto je razmiIjao, s ljubavlju, o svojim roditeljima i o naredniku
Greju; nije ga, meutim, muila nostalgija, jer su mu dani bili i suvie puni za to.
Dvanaest meseci posle svog dolaska u stanicu Sveti Adhelm, tri pune godine posle stupanja u Gildu,
pripravnici su po prvi put dobili dozvolu da stave ruke na poluge semafora. Do, zapravo, nije mogao da
izdri toliko ekanje, pa je nekoliko meseci pre roka uao u jednu od najmanjih kula, onih za lokalne
poruke, i semaforom signalisao neto neozbiljno, u mrkloj noi kad je mislio da svi spavaju. Posledica te
njegove greke bila je, da se detaljno i bolno upoznao sa gvozdenom kopom na kraju zelenog konog
kaia kojim je izmahivao lino major Stoun. Dva robusna kaplara signalistike slube drala su vrsto ovog
rudarskog deaka, koji se bacakao i urlao, dok je kai fijukao. Tako je Do nauio da je Gilda, kad su
posredi izvesna pitanja discipline, nepopustljiva.
Uiti se rukovanju samaforom znailo je poinjati, jo jednom, iz poetka. Rejf je brzo doao do
saznanja da semaforska poluga nije pasivna stvar koju moete da vuete i gurate kako vam je volja; vetar
povremeno zahvati velike crne table na kracima semafora, pa operator lako moe biti odbaen s platforme u
ko-zna-koji ugao sobe. To vai i za semafore sa kulama samo desetak metara visokim. Kod kula klase A,
nedostatak koordinacije u timu operatora moe dovesti i do toga da neko pogine, to se u prolosti ve
deavalo. Postojao je u ovom poslu jedan trik, dostupan samo onome ko je mnogo asova vebao s
polugama, zadobijajui uljeve i po koju masnicu. Nije bilo dovoljno koristiti samo miie lea i ruku, ve
je trebalo i nalegati na poluge teinom tela, a takoe koristiti elastinost i zamah samog semafora radi
lakeg postizanja sledee pozicije. ak i najjai ovek, ako bi pokuao da se bori protiv semafora umesto
da s njim spretno sarauje, za nekoliko minuta bi se pretvorio u krpu natopljenu znojem; a uvebani
signalist mogao je da signalizira pola dana, i da se vrlo malo zamori. Rejf se marljivo bacio na novi
zadatak; posle est meseci, i posle jednog lomljenja kljune kosti, bio je u mogunosti da o sebi razmilja
kao o pravom majstoru zanata. A tad se prvi put suoio s ubitanim komplikacijama koaksijalnog
signaliziranja.
Posle dve pune godine rada u stanici, pripravnici su konano bili spremni da diplomiraju i postanu pravi,
svreni signalisti. Tu ih je ekao najtei test. Poprite ovog zavrnog ispita, arena tako rei, bio je jedan
breuljak na oko pola milje od stanice Svetog Adhelma. Tu su stajale jedna naspram druge, na rastojanju od
etrdesetak jardi, dve kabine sa kulama klase D. Odredie da Do bude Rejfov partner u zavrnom testu.
Odvedoe ih tamo jednog ranog jutra, i dadoe im zadatak. A taj zadatak je bio: da jedan drugome prenesu,
obinim signalima bez kodiranja, kompletnu biblijsku knjigu Nehemijinu, i to naizmenino, Rejf jedan stih,
Do sledei stih i tako redom, i to postupajui sa svakim stihom kao sa zasebnom porukom, a to znai
zapoinjui svaki put znakom 'Panja!', ekajui znak 'Potvrujem da pazim!' i zavravajui znakom 'Kraj
poruke'. Bilo je dozvoljeno odmarati se nekoliko puta po deset minuta, ali je kandidatima reeno, u
neslubenim, privatnim razgovorima, da je ipak mudrije ne odmarati se, jer onome koji sie sa platforme
moglo bi se desiti da posle ne bude u stanju da ponovo natera svoje premorene miie na rad.
Oko breuljka su bili rasporeeni posmatrai, zadueni da iz minuta u minut prate rad kandidata i da
uoe ma kakvu aljkavost ili nepreciznost. im zavre i poslednju poruku na zadovoljstvo te komisije, egrti
mogu da izau i da nazovu sebe ne vie egrtima, nego signalistima; ali ne pre. Niko ih nije spreavao da
odustanu, da, ako ele, jednostavno napuste ispit. Niko im u tom sluaju ne bi uputio ni re prekora, niko ih
ne bi kanjavao; morali bi, meutim, da napuste Gildu istog dana i da se vie nikad ne vrate. Poneki deak
je stvarno to i uinio. Drugi su padali i nisu mogli da ustanu; takvima se davala jo jedna ansa, kasnije.
Rejf se nije sruio, a nije ni odustao, iako je bilo trenutaka kad je eleo da uini neto od ta dva. Kad je
poeo, sunce je tek izgrevalo; kad je zavrio, ono je uveliko tonulo ka zapadnom rubu horizonta. Prva dva
sata, pa i prva tri, nisu bili nita; a onda je poeo bol. Bol u leima, bol u ramenima, bol u butinama i u

listovima nogu. Njegov se svet suzio; Rejf nije video ni sunce, ni daleko more. Postojali su samo semafor,
semaforske poluge, tekst pred oima, i prozor. Preko istine koja je razdvajala dve kule, Rejf je video kako
Do zuri u njega, obavljajui svoj deo beskrajnog i beskorisnog zadatka. Malo-pomalo, Rejf je doao do
toga da mrzi i kule, i Gildu, i sebe, i sve to je uinio, a ponajvie da mrzi Doa, tu glupu belu mrlju lica,
iznad koje su signali klepetali kao neki apsurdni produetak tela. Sa zamorom je nastupilo i neko stanje
nalik na trans, u kome je logika bila suspendovana, a smisao postupaka izgubljen. Nije se u ivotu imalo ta
drugo initi, nikad pre a ni sad, do stajati na platformi, raditi s polugama, oseati inerciju krakova semafora,
telom je prihvatiti, pa opet... Pred oima mu se udvajalo i utrajalo, pa su se redovi teksta razlivali, postajali
neitljivi. Ipak, ispit je odmicao.
U bilo kom trenutku popodneva Rejf bi svog drugara ubio, da ga je samo mogao dohvatiti. Ali to nije
mogao; stopala kao da su pustila koren u podijum, ake kao da su se zalepile za poluge semafora. Kraci su
gunali i kriputali; sopstveni dah odjekivao je u uima silovito, kao zvuk neke maine. Vidno polje se
smraivalo, tekst i suprotni semafor plovili su u praznini. inilo mu se da je lien tela; svoje udove je
oseao samo kao nejasno, konfuzno izgaranje. I najzad, kroz pravu agoniju, odailjanju nekako doe kraj.
Istraparao je poslednji stih knjige, signalizirao kraj poruke, naslonio se na poluge, a onaj deli njega koji je
jo mogao da misli shvatio je, mutno, da se sad moe stati. Tada je, zahvaen silnim gnevom, uinio neto
to je u itavoj istoriji ove stanice samo jo jedan kandidat uinio: ponovo je prebacio krake na poloaj
'Panja!' i zatim signalisao, stranom preciznou, najstroe zabranjenu parolu 'Boe, spasi nau kraljicu!'.
Signalisao je 'Kraj poruke', nije dobio nikakav odgovor, a onda je podizanjem poluga nainio signal
'Opasnost! Kontakt izgubljen!' i zabravio ih u tom poloaju. Da se to dogodilo u lancu kula, a ne na
probnom poligonu, uzbuna bi se prenela nazad du lanca, dalje poruke bi bile preusmerene na neki drugi
lanac, a na mesto opasnosti bio bi upuen jedan odred da ispita stvar.
Rejf je praznim pogledom gledao poluge. Sad je video da su one udne svetle pruge na njima, u stvari,
njegova krv. Prinudio je svoje izranjavljene ake da se otvore, laktovima je otvorio sebi vrata, progurao se
mimo ljudi koji su doli po njega, i pao dvadeset jardi dalje, nasred livade. Na kolicima su ga odneli u
stanicu Svetog Adhelma, i stavili u krevet. Spavao je 24 asa; probudio se svestan da Do i on sada imaju
pravo da skinu rasto-crvene uniforme egrta i posluitelja Gilde i da obuku kompletnu zelenu konu
uniformu signalista. Te noi su pili pivo, nespretno, pridravajui vreve obema ufalovanim apama; pa su
po drugi i poslednji put morala biti upotrebljena kolica da bi se ova dvojica odnela u spavaonicu.
Sledei deo njihove obuke bio je isto zadovoljstvo. Rejf se oprostio od Doa i otiao kui, na
dvomeseno odsustvo. Po isteku tog odsustva rasporeen je na dunost u bogataku kuu Fic-Gibonovih,
jedne od starih porodica sa jugozapada. Tamo je imao da slui dvanaest meseci kao signalist-pa. Bila je to
preteno ceremonijalna dunost, mada bi u sluaju izbijanja neke nacionalne krize mogla postati i te kako
odgovorna. Aristokratske porodice su najee, ako su samo imale dovoljno para, kupovali od Gilde
dozvolu i podizale svoju sopstvenu majunu semaforsku kulu, negde na svom imanju; te njihove
minijaturne kule klase E bile su ak i manje od onih klase D na kojima su Rejf i Do diplomirali.
Ako nijedna linija signalnih tornjeva nije bila blizu, niti pogledu dostupna, bogatai su podizali jo po
koju pomonu kulu, koja je prenosila signale dalje; u takvim kulama radili su nadniari-signalisti, koji nisu
znali nijedan kod. Fic-Gibonovi, meutim, nisu imali problema sa signalizacijom: njihova velika palata u
vidu latinikog velikog slova 'H' leala je maltene pod samom stanicom Skvajer Hed, u jednom nagnutom
tesnacu otvorenom prema moru. Rejf, gledajui sa brda krovove tog dvorca onoga jutra kad je dojahao,
razvue lice u osmeh. Video je gde meu dimnjacima stri njegov semafor; a na brdu, jedva milju daleko,
bila je stanica A klase, sa koje je signal produavao u istom pravcu i stizao jednim skokom do jo vee i
uzdignutije stanice Svetog Adhelma. Dotiui petama slabine svog konja, natera ga u ivahni kas prema
stanici. Signale e dakle morati da alje preko kule A klase, jer ih nije imao gde drugo slati; zahehetao se
zamiljajui lice stareine ove stanice, najverovatnije majora, kad mu budu stizali zahtevi da preko svoje A
kule baca do Svetog Adhelma ili do Zlatne kape narudbine za sedamdeset jaja i neto butera ili nalog da
doe obuar. Otiao je do stanice da formalno pozdravi svoje kolege, a onda odjahao nizbrdo, u dolinu, da
preuzme svoje nove dunosti.
Pokazalo se da su te nove dunosti ak i lake nego to je oekivao. Sam Fic-Gibon se kretao u visokom
drutvu, na kraljevskom dvoru, pa je retko bio kod kue. Dvorcem su upravljale njegova ena i dve erke,
tinejderke. Kao to je Rejf i predvideo, poruke koje je morao da alje i prima bile su izrazito kuevne
prirode. Na svome novom poloaju, uivao je u svim privilegijama mladoga signaliste; svake veeri za
njega je bilo obezbeeno toplo mesto u kuhinji, prva krika odrezana sa peenja, usluge najlepih mladih
slukinja koje su mu krpile odeu i iale ga. Takorei na dohvat ruke bilo je mesto na obali zgodno za
kupanje. U dane mrsa putovao je u Durnovariu i u Bornemaut. Jednom je neki mali putujui cirkus podigao

svoje atre na prostoru pred dvorcem; to se izgleda ponavljalo svake godine. Rejf je proveo divnih pola sata
aljui kulama klase A poruke da treba nabaviti mainsko ulje za cirkusku parnjau i med za meku koja
igra.
Ta je godina zaas proletela; kasno ujesen ovaj deak, sada unapreen u in kaplara Gilde signalista, ode
na novu dunost, a u dom Fic-Gibonovih doe drugi. Rejf je odjahao na zapad, u bregove koji su zapremali
juni ugao pokrajine Dorset. Trebalo je da tamo prvi put preuzme u svoju iskljuivu nadlenost jednu pravu
semaforsku stanicu.
Ta stanica je bila deo lanca klase D koji je vodio vijugavo preko bregova u pokrajinu Somerset. Zimi,
kad su dani bili kratki a optiki uslovi nepovoljni, kule na toj liniji nisu nita radile; Rejf je to dobro znao.
Bie, dakle, totalno izolovan; zime su u bregovima ponekad vrlo otre, sneg gotovo sasvim onemogui
putovanja, mraz zna da stee danonono i po nekoliko nedelja bez poputanja. Nije imao mnogo razloga da
se plai rutiera, hajduka koji su, bar ako je verovati legendi, lutali zapadom Engleske u hladnim mesecima;
njegova je stanica leala daleko od puteva, a sem toga, u njoj nije bilo niega, izuzev moda Cajsovog
dogleda, to bi svojom vrednou moglo privui nekog oajnog pljakaa. Opasniji za njega bili su vuci i
vile; dodue vuci su u junim delovima Engleske ve gotovo izumrli, a to se vila tie, Rejf je bio dovoljno
mlad i neiskusan da se takvome sujeverju smeje. Preuzeo je dunost od jednog kaplara koji je time okonao
svoje slubovanje u toj stanici, i koji je izjavio da mu je bilo straobalno dosadno; poslao je niz lanac poruku
da je preuzeo dunost, i skrasio se. Bio je reen da prvo dobro sagleda situaciju.
Svi su priali da je prva zima usamljeniki provedena u maloj stanici gori test nego onaj diplomski test.
Lako u svakom sluaju nije bilo. U mranim mesecima koji su predstojali, jednog dana, ko zna kog, u
jednome trenutku, pokrenue se semafori na dotle umrtvljenoj liniji, doi e poruka, moda sa istoka, a
moda sa zapada, i Rejf e morati da bude na svom mestu, da reaguje istog trenutka, i da poruku prenese.
Ako bi zakasnio samo minut, iz Londiniuma bi mu izrekli zvanini ukor, to bi moglo da ima za posledicu,
da Rejf na sledee unapreenje eka nekoliko godina due, a moda i da ga nikad ne doeka. Standardi
Gilde bili su visoki, i nikad nisu poputali; ako ak i major koji komanduje stanicom klase A moe lako da
padne u nemilost, ta tek da se kae za nekog nepoznatog, neproverenog kaplara! Radno vreme je bilo
izuzetno kratko, samo est sati, a u najmranijim mesecima, decembru i januaru, samo pet sati; ali tokom
tog perioda, izuzimajui jednu kratku pauzu za ruak, Rejf je morao neprestano da pazi.
Jedna od prvih stvari koje je uinio kad je ostao sam bila je, da se popne na radnu skelu. U ovoj stanici i
to je postojalo; poto stanica nije bila izgraena na nekom visokom terenu, nedostatak visine je nadoknaen
neuobiajenom konstrukcijom. Unutranje stepenice, u samoj kabini, vodile su gore, do jednog prostora
nalik na skelu ili most od dasaka. Taj je most bio postavljen u pravcu istok-zapad, sa po jednim dvostruko
zastakljenim prozorom na svakom kraju. Poluge za rukovanje semaforom sputale su se odozgo, do sredine
mosta. Mimo njih, od jednog prozora do drugog, vodila je stazica, urezana u debele daske silnim hodanjem;
sledeih meseci Rejf e je jo produbiti, jer e i sam neprestano hodati od jednog prozora do drugog,
proveravajui da li se na semaforu istono od njega, ili na onom zapadno od njega, nije neto pojavilo.
Kraci tih semafora bili su mu jedva vidljivi, i liili su mu na palidrvca; procenio je njihovu udaljenast na
oko dve milje. Kad vreme bude oblano i mutno, Rejf e morati da upotrebi svu otrinu svog vida, i svu
snagu Cajsovih soiva, da te krake uopte i vidi. A morao ih je gledati, iz minuta u minut, tokom celog
radnog vremena, jer e se pre ili kasnije neki od ta dva semafora pokrenuti. Osmehnuo se i dotakao poluge
svoje maine: kad doe as, Rejfov semafor e klapnuti signal 'Primam' jo pre nego to kolega zavri
formiranje signala 'Panja!'
Kroz dogled je osmotrio, kritiki, te dve kule. U prolee, kad bude pojahao na neku novu dunost,
moda e usput sresti nekog od te dvojice signalista; ali ne pre. Po danu, i oni su, kao i on, bili dunou
vezani za svoje semafore; nou, peaenje do tih kula je moglo biti opasno. A to je najvanije, nije ni
trebalo da ide kod svojih kolega; nepisani zakon je zabranjivao takve posete. Samo u sluaju nevolje,
strane nevolje, mogao je da im poalje signal 'Upomo!'. Ni u kojem drugom sluaju nije ih smeo zvati k
sebi. Ovo je bio pravi ivot sagnaliste; vreva Londiniuma, toplina i udobnost doma Fic-Gibonovih, bejahu
samo epizode. Ovo je bio konani rezultat svega: tiina, pusto, prastaro, beskrajno zajednitvo sa
bregovima. Rejf se vratio na poetak kruga.
Njegov se ivot ustalio, uao u rutinu spavanja, buenja, osmatranja. Kako su dani kraali, vreme se
pogoravalo; mrazne izmaglice su se komeale oko, Rejfove stanice, a onda pade prvi sneg. Ponekad, u
magli, satima nije mogao da vidi ni kulu na istoku, ni onu na zapadu; ako bi poruka naila ba tad, signalisti
bi morali da upale svetiljke i okae ih na krajeve semaforskih krakova. Rejf je pomno pripremio svenjeve
fitilja, postavio ih do samih vrata koja su vodila na krov, i kraj njih kanticu sa tenim parafinom kojim bi ih
mogao natopiti da bolje planu. Opsedala ga je ideja da je neka poruka u stvari ve dola, a da on to nije

primetio. Vremenom, taj strah je popustio. Gilda je bila stroga, ali pravedna; ni od jednog signaliste,
pogotovu zimi, nije se zahtevalo da bude supermen. Kad bi ovoga trena dojahao neki kapetan i zapitao
Rejfa zato nije odgovorio na taj-i-taj poziv, video bi spremne svetiljke i parafin, pa bi bar znao da je Rejf
uinio najvie to je mogao. Ali niko nije doao; a kad se vreme razbistrilo, kule su jo mirovale.
Svake noi, kad bi pao mrak, Rejf je isprobavao svoj semafor, izmahujui njegovim kracima da bi ih
oslobodio od ledene kore, vetrom nanete; bilo je prijatno osetiti potezanje i lepranje tankih krila, gore u
mraku. Slao je u tamu sasvim neozbiljne poruke: pisma roditeljima i starom naredniku Greju, nepristojne
predloge jednoj devojci koja je radila u palati Fic-Gibonovih, i koja mu se ozbiljno svidela. Dvaput
nedeljno koristio je pauzu, namenjenu ruku, da se popne na semafor i osmotri kontrolne ipke, stisnute u
podmazanim leajima. Prilikom jedne takve inspekcije, zgrozio se primetivi na jednoj kontrolnoj ipki
pukotinu tanku kao vlas kose: bio je to prvi znak zamora metala. Te noi je zamenio naprslu polugu i sve
delove oko nje; radi toga je naeo zalihu rezervnih delova, novih-novcatih, kojom je raspolagao. Odvukao
je rezervne delove gore, do semafora, i montirao ih pri svetlu rune lampe, improvizujui naine da
istovremeno i osvetljava i radi. Posao je bio i opasan i nezgodan; prsti su mu se smrzavali, a vetar ga grabio
za lea, pretei da ga odvue sa semaforskog stuba i baci dole, na krov kabine. Rejf je imao pravo da to
obavi i danju; trebalo je samo da uputi signal 'Opravke' i time iskljui svoju stanicu iz lanca, pa bi mogao
da radi po dnevnoj svetlosti. Ponos ga je spreio da to uini. Zavrio je posao dva sata pre zore, isprobao
semafor, nainio odgovarajuu beleku u dnevniku stanice, i legao da spava, uzdajui se da e ga njegovo
signalistiko oseanje vremena probuditi im svane dan. Tako je i bilo.
Dugi sati mraka poee da bivaju dosadni. Krpljenjem i pranjem vea zapremio je samo mali deo svog
slobodnog vremena; proitao je svoju zalihu knjiga, proitao je i po drugi put, ostavio se knjiga i poeo da
izmilja sebi kojekakve poslove. Pregledao je, pa ponovo pregledao, svoje zalihe goriva i hrane. U mraku,
dok je vetar otegnuto zavijao nad krovom, prie o vilama i vukodlacima na pustarama nisu mu se vie
inile onako smenim kao nekad. Sad je bilo teko ak i zamisliti leto, i sporo lupkanje semafora naspram
neba plavog, rasplamtelog od svetlosti. U kolibi su se nalazila dva pitolja; Rejf je proverio ispravnost
njihovih mehanizama, oba napunio i ostavio ih napunjene, s metkom u cevi. Posle toga, dvaput se budio jer
je na krovu uo neko lupkanje, kao da neko mrano bie grabi da ue; ali to je samo vetar lupkao krovnim
prozoriima. U njihova leita umetnuo je trake platna; uskoro se mraz vratio, i okovao ih ledom, pa ga
vie nisu uznemiravali.
Imao je jo jednu pe, manju, pokretnu, za kuvanje; nju je premestio gore, na osmatraki most, i otkrio
koliko se mnogo stvari moe uraditi, a da se istovremeno pazi i kroz prozor. Skuvati kafu ili aj bilo je
ponajlake; uskoro je ovladao pripremanjem vrue uine. Pauzu za ruak koristio je za druge stvari, a ne za
jelo. Nadasve se plaio da e se od nekretanja ugojiti; jo nije bilo ni najmanjih znakova gojenja, ali on nije
eleo nita da rizikuje. Kad bi sneg doputao, Rejf je koristio tih petnaest minuta za brze etnje: pravio je
mini-ekspedicije iz svoje stanice u okolni predeo. Prilikom jednog takvog izlaska, panju mu je privukao
breuljak na kome se uzdizala umica vetrom oblikovana i glatko povijena u oblik pluga. Zaputio se tamo
gipkim korakom; u vazduhu je ostavljao oblaie pare iz svoga daha, a kutija sa dogledom lupkala je, kao i
uvek, o njegov kuk. U umici ga je ekala njegova Sudbina.
Ris se drao kandama za stablo jele, i posmatrao primicanje deaka oima koje su se svele na proreze
iste mrnje, na opakoj maski risovog lica. ta je ris mislio, niko ne bi mogao znati; moda je mislio da e
ga deak napasti, a moda je istina ono to narod pria, da takve zveri zimi od velike hladnoe mogu da
polude. Malo je risova ostalo na zapadu Engleske; veinom su se povukli u brda Velsa i meu stenovite
vrhunce dalekog severa. Ovaj ris je ve samim svojim postojanjem u ovom delu zemlje bio izuzetak,
anahromizam.
Drvo na kome je uao, nadnosilo se nad putanju kojom je Rejf morao proi. Deko je grabio napred,
glave malo pognute, pazei samo na stazu kojom e proi. Dok se Rejf pribliavao, ris se neujno i silno
iskezio, pokazujui ruiaste vilice i duge zube otre kao brija. Oi su mu sevnule; ui je povio, tako da
mu je lobanja sad dobila izgled krznene lopte. Rejf nije video risa, ije se prugasto krzno savreno uklapalo
u grubu pozadinu grana i snega. Kad je Rejf zakoraio pod drvo, ris se bacio na njega, pao mu po leima
kao opaki ivi al; isekao ga je po vratu i leima pre nego to je bol i stigao do
Rejfovog mozga.
okiran, uzdrman udarcem, Rejf se zateturao; okrenuo se oko sebe, viui, i time uspeo da zbaci risa sa
lea, ali se ovaj obrnuo brzinom munje i ponovo napao, razdirui deakov stomak. Rejf oseti ikljanje
sopstvene krvi, i na svet oko njega spusti se crvena izmaglica uasa. Vazduh je bio ispunjen risovim
vritanjem. Rejf potee no, ali zubi prooe kroz njegovu aku i on ga ispusti. Slepo ga je traio po tlu,

naao, zamahnuo, osetio da se otrica zabija u telo zveri. Ris ciknu, uvijajui se na snegu. Rejf natera sebe
da zarije no, koji se na hladnoi puio, u lea ivotinje: pritiskao je risa o zemlju dok je no sevao i sevao,
ujedajui risov ludi ivot; najzad se ris jednim konanim trzajem izvue, pobee hramljui i lijui krv, da
moda umre negde meu drveem. Onda, period tame; pa grozno puevsko kretanje do stanice; i sad je
Rejf, kao i ris, leao umirui. Vie nije imao nikakvih izgleda da dohvati poluge semafora. Znao je da je
konano ipak pao na ispitu. Zaitao je beznadno, i zavalio se nazad, u mrak koji je urno stizao sa svih
strana.
U mraku, zvuci. Poznati zvuci; ritmino grebanje; pa to je zvuk onog jutarnjeg grabuljanja pepela i ara
sa reetke pei. Rejf se pomeri na krevetu, mrmljajui. Opustio se u toplini koja se irila. Evo, sad treperi i
neko oran svetlo; on jo nee da otvori oi, puta da svetlost malo prolazi kroz njegove one kapke.
Uskoro e ga mama pozvati. Bie vreme da ustane i poe u kolu, ili na pusta polja.
Neki zvuk, zvon, prijatno melodiozan, navede ga da ipak okrene glavu. Telo ga je jo bolelo, celom
duinom; ali bol, nekako, nije vie bio tako intenzivan. Rejf je zatreptao. Oekivao je da vidi svoju staru
sobu, u roditeljskoj kui, u selu Ejvberiju; da vidi, moda, zavese kako se miu na povetarcu, moda sunce
kako prodire kroz otvorene prozore. Bio mu je potreban jedan trenutak da prihvati prizor kabine
semaforske stanice, a onda ga je seanje zapljusnulo kao talas. Zurio je; video je osmatraki most, iznad
njega poluge semafora, i kontrolne ipke koje su prolazile kroz krov, zatiene na tim takama belim
platnenim prstenovima koje je on jue nametao. Kvadrati od ciradnog platna bili su zakaeni preko
prozora, tako da su spreavali ulaz noi. Vrata su bila zatvorena, a preko njih sputena reza; obe lampe su
gorele; pe je bubnjala, a njena vrataca, otvorena, zraila su toplinom. Na pei su lonci i tiganji cvrali,
kljuali; nad njih se nadnosila, i sa njima radila, jedna devojka.
Okrenula se kad je pomakao glavu; pogledao je u njene duboke oi, crnim obrubljene, oi koje su imale
neku nervoznu hitrinu, gotovo ivotinjsku. Njena je duga kosa bila pridrana iza glave, da joj ne bi padala
oko lica, nekom vrpcom ili trakom, koja se mogla nazreti iza njenih malih, uvis zailjenih uiju. Nosila je
utavu haljinu neke udne, svetlee-plave boje, i bila je crna. Gotovo kao crnkinja; a sam Bog je znao da
proteklih nedelja nije bilo ni izdaleka dovoljno sunca da neko tako pocrni. Kad ga je pogledala, Rejf se
trgao unazad; neto se, duboko u njemu, uvijalo, htelo da vriti. Znao je da njoj nema mesta ovde u divljini,
da ona tu ne moe postojati, ovako pocrnela od sunca, u udnoj letnjoj odei; i da ona, dakle, pripada
narodu Starih, onome narodu u ije se postojanje samo napola veruje; da je ona jedno od onih bia koja se
pojavljuju na pustarama meu vresom i, ako Majka Crkva govori istinu, ovladavaju ljudskim duama.
Njegove usne su pokuale da formiraju re 'vila', ali nisu mogle; okrvavljene, jedva su se i pokrenule.
Vid mu je opet poputao. Krenula je ka njemu lakim hodom, njiui se u kukovima; njegovom
oamuenom umu priinjavalo se da ona treperi kao plamen, neki neprirodni plamen koji se od prvog daha
moe ugasiti. Ali u nainu kako su ga njene ake zgrabile, nije bilo nieg eterinog. Ruke su joj bile vrste i
tvrde; obrisale su mu krpicom usta, zatim i vrelo lice. Udaljila se, a sveina je ostala; tad je shvatio da mu
je poloila mokro platno na elo. Pokuao je opet da joj uputi neku re, neki uzvik; okrenula se da mu se
nasmei, ili mu se bar priinilo da se smeila; shvatio je da ona pevui. Nije bilo rei; zvuk se sam stvarao u
njenom grlu, zlatasto, a zvuao je onako kako pesma toka za upredanje vune moe zvuati pospanom
detetu: rei gotovo tu, spremne da izrone kroz povrinu boje, ali, nikako da to i uine. Sad je oajno eleo
da progovori, da joj ispria o risu, i kako se uplaio risa, i kako je ovaj imao ape pune stakla; ali ona kao
da je ve znala sve to mu je bilo u mislima. Vratila se sa posudom vode koja se puila; tu je posudu stavila
na stolicu kraj kreveta. Prestala je da prede, ili peva, i obratila mu se; ali rei nisu imale smisla, padale su i
rasprtavale se kao voda preko kamenja. Opet je osetio strah, jer tako su govorila Stara bia; ali u pitanju je
ipak, po svoj prilici, bio neki defekt u njegovim uima, jer su se slogovi preobratili u moderni engleski u
klasnoj verziji Gilde signalista. Bile su to slatke i brze rei, ispunjene znaenjem koje nije bilo samo
znaenje nego i nagovetaj nekih dubljih stvari, stvari ispod povrine rei, stvari koje njegov umorni um
nije mogao da shvati. Te su se rei odnosile na Sudbinu koja ga je saekala u umi i sruila se na njega tako
iznenadno, sa drveta. "Norne predu nit sudbine, za oveka ba kao i za risa", pevao je glas. "Sede ispod
Igdrasila, velikog Svetskog pepela, i rade; jedna sestra upreda nit, druga meri, a trea see..." Za to vreme
ruke su radile, dodirivale, blaile.
Rejfu je bilo jasno da je ova devojka ili luda, ili posednuta. Govorila je o Pradavnim stvarima, onim
stvarima koje je Majka Crkva prognala, zauvek izbacila u mrak i hladnou. Velikim naporom, on podie
ruku, da napravi pred ovom devojkam znak krsta; ali ona ga je uhvatila za runi zglob, kikoui se, pritisla
mu ruku dole, na krevet, i poela delikatno da obrauje ranjeni dlan, istei krv zgruanu oko korena
prstiju. Otkopala je kai njegovih akira, pa ih je polako uklanjala, komad po kamad, ponegde ih sekui,

ponegde natapajui vodom da bi ih odlepila od rana. Dok je malim trzajima odvajala zelene komade od
dubokih rana u preponama i butinama, on nekoliko puta ree "Aaaa!... Aaaaa!..." Ona tada stade mrtei se
donese neto sa pei, pridie mu blago glavu i dade mu da pije. Tenost je blaila, inilo se da tee iz grla u
telo, u udove, sa efektom anestetika. Utonuo je u toplinu, kroz koju su samo ponekad probijali mali obojeni
ubodi bola; uo ju je kako opet pevui, dok mu previja rane na nogama. Utonuo je dublje, u san.
Sporo je doao bledi dan, jo sporije se pretopio u no, koja se opet pretvorila u dan, a ovaj opet u tamu.
inilo mu se da se povukao iz vremena; leao je dremajui i budei se, oseao je prijatnost od istih zavoja
i iste posteljine zatutkane oko njega, video poluge semafora kako svetlucaju stotinu milja daleko, eleo da
poe ka njima, nije mogao da se pomakne. Povremeno je uspevao, ili mu se bar tako inilo, da uhvati ovu
devojku, da je privue sebi, i utisne svoje lice u materinsku toplinu njenih butina; za to vreme ona ga je
milovala po kosi, priala mu, i pevuila. inilo se zapravo da je njen glas uvek prisutan, i u snu i na javi.
Znao je da taj glas povremeno uje sluhom; u drugim prilikama, moda u grozniavim snovima, rei su
odjekivale neposredno u njegovoj glavi. Sastavljale su se u velianstvenu sagu, u priu koja nikad nije bila
ispriana, ak ni u mati zamiljena, tokom svih dotadanjih ljudskih ivota.
Bila je to saga o Zemlji; o Zemlji i o jednoj dravi kojoj je narod dao ime Angle-land, kasnije Eng-land,
Engleska. U davnoj prolosti nije bilo Angle-landa jer nije bilo ni planeta, ni Sunca. Nita nije postojalo,
sem vremena; vremena, i praznine. Ta praznina je bila vreme, a vreme je bilo praznina. Kroz nju su se
pokrenule boje, treperenja, iznenadni mlazevi svetla. Neto je zujalo, nasluivalo se da neko moda vie;
muzika nalik na orgulje ispunila je njegovo telo svojim vibracijama, koje su trajale sve dok i telo nije
zatreperilo u punom skladu sa tonovima i postalo stopljeni deo. Ponekad je u snu eleo da neto izvikne; ali
mo govora jo mu se nije vraala, a divna jeres se nastavljala. Video je kako se mrke magle odiu i
udaljuju, talasajui se i apui, i kako kroz njih probija sjaj vode; otro more; hladno i bezgranino, okean
jednog novog sveta. Ali i sam je san tekao fluidno, kao voda; slike su sjajile i menjale se, pretapale se
glatko jedna u drugu, stara je novoj preputala svoje mesto i tonula u tamu. Bregovi su izronili, i zatalasali
se, neodluno; uvijali se, gurali uvis svoje bokove sa kojih je kapalo; podrhtavajui, tonuli su nazad, vraali
se u reni i morski talog. A talog se, na dnu mora bogatio milion-godinjim snegom malih umiruih
stvorenja. Bespomono cijukanje siunih puia koji su padali ka dnu bilo je deo hora, i deo pesme same,
bilo je tanki, slatki ton u harmoniji.
I gle, evo ve bogova; onih starih, ogromnih i monih, koji gledaju dole, ponekad prstom promeaju
mulj, pa uskomeanu blatnu vodu odgurnu preko mora. Sve se to deavalo u mutnom svetlu, u hladnom
polusvetlu zore. Bregovi se stresoe, pa se povukoe, izdigoe se jo jednom, kao pogurene zlatne ivotinje,
stresajui vodu sa sebe. Sunce se vinulo nad njih; grejalo je, dodavalo maglama paru, stvaralo viestruke
treperave refleksije koje su plesale preko mora. Bogovi su se smejali; a dole, iznova i iznova, nesigurno,
nepouzdano, izranjajui iz mulja i tonui, u njega opet, bregovi su se uvijali, grili, davali oblik bezoblinoj
zemlji. Glas je pevuio, vibrirajui kao toak; nije postojalo ni 'napred' ni 'nazad', nego samo oseanje
kontinuiteta, masivnog razvoja, ogromne veno-prisutnosti vremena. Brda su padala i dizala se; udni su
stvorovi po njima klizili, krljutali, praakali se, lajali; u sjaj sunca guralo se lie drvea, dajui vodama
svoje talasaste odraze; i samo drvee je tonulo, valjalo se i previjalo, uranjalo u podlogu, samo da bi se opet
pokrenulo uvis, iz poetka, dizalo se kapljui, sveim mladicama. Stene su se formirale i re-formirale,
stvrdnjavale i opet topile, i najzad iz bezoblinosti nastade i zemlja Angle-land; tad jo nije imala ime, ali je
imala svoje duge panjake, polja, tihe travnate bregove. Rejf vide beskonana krda ivotinja kako gaze tu
zemlju, kruei pod suncem koje je kruilo; zatim, mrane, prve ljude. Gnev ih je poseo, sekli su i klesali,
uspravljali svoje ogromne monolite u krug rasporeene; u stranama bregova od kredastih stena, kao da su
opet pronalazili tela bogova. Dok najzad svemu ne doe kraj, dok se bogovi ne umorie; led doe ibajui
kao korba, ali i plaui, sa severa; i sunce je lealo umirui u svojoj krvi i hladnoa je zavladala, tama,
nitavilo i zima.
U prazninu. Stupio je u prazninu, ON. Ali nije to bio Hrist, bog Majke Crkve. Zvao se Balder, Balder
divni, Balder mladi. Hodao je preko Zemlje, a lice mu je irilo sjaj nalik na sunev; Stara bia su pala
niice pred njega, i divila mu se, oboavala ga. Vetar je doticao krugove monolita, palei ih mrazom; u
mraku su ljudi molili da doe prolee. Zato on doe do drveta Igdrasila... Kakvog drveta? pitao je Rejfov
um oajno, a glas je zastao, nasmejao se, i rekao bez gneva; "Do Igdrasila, velikog Svetskog pepela, ije
grane se probijaju kroza sva nebesa, iji korenovi se uvijaju kroz sve nivoe pakla..." Balder je doao do tog
drveta, na kome e morati da umre, zbog grehova bogova i ljudi; za drvo ga zakucae klinovima kroz
dlanove. I skupie se da ga oboavaju, dok je njegova krv curila, tekla, nadimala se blistavo, dok je on visio
nadnosei se nad pakao Trolova i pakao dinova mraza, vatre i planina, ispod sedam nebesa, gde su Tiv i
Thunor i stari Vo-Tan drhtali u Valhali pred velianstvenou onoga to je uinjeno.

I iz njegove krvi uzdie se nova toplina, i trava i sunani sjaj, poljsko cvee, i ljubavni poziv ptica. I
najzad doe Crkva, trapajui stopalima, sa istoka, zveckajui, diui svoje oltare nalik na bronzane
svadbene torte, dok su se ljudi borili, komeali, svojom krvlju zacrnjivali tlo, podizali svoje gradove i svoje
semaforske kule i bletee zamkove. Stari narod, vile, bia sa vresita i iz kamenova, povukoe se,
odstupie, nosei sa sobom svoga divnog gospoda koji je jo krvario; a popovi oajno zavikae elei da
mu se obrate, zovui ga imenom Hristos, tvrdei da je zaista umro na drvetu, kod palate Golgote, kod mesta
u znaku lobanje. Ratne flote rimske katolike crkve plovile su svetom, a Engleska se budila, u svakom
njenom zaseoku radile su parne maine i sve je zvealo i odjekivalo ljudskom vikom; a Balderova krv jo
prska, sa visine, svake godine iznova i donese prolee. I tako, posle prianja koje je trajalo danima, trajalo
nedeljama, ogromna legenda je zastala, privela svoj kraj svome poetku, i zavrila se.
Pe je opet bila hladna, u kabini je lebdeo neki prohladan sve miris. Rejf je leao mirno, znajui da je
donedavno bio veoma bolestan. U kabini, uglavnom dve boje, braon i svetlo-plava. Tamno-braon drvenih
greda, oran-braon semaforskih poluga, krem-braon dasaka. Plavo je stizalo s neba, u mlazevima sunanog
sjaja, kroz prozore i vrata, i odsijavalo od davno-mrtvog semafora bledim vretenima plave svetlosti.
Devojka je takoe bila sva u te dve boje, braon i plavoj; tamno-braon koe, plavo haljine, izvezene i
ukraene vrpcama. Nagnula se nad njega smeei se, sada potpuno osloboena nervoze. "Bolje", zapeva
njen glas. "Bolje ti je. Dobro ti je."
Uzdigao se u sedei poloaj. Bio je vrlo slab. Ona smae ebad lakim pokretom sa njega, putajui da ga
vazduh, kao hladna voda, pomalo bocka po goloj koi. Zamahom je prebacio noge preko ivice kreveta i
dole na patos, a ona mu pomoe da ustane. Posrnuo je, nasmejao se, uspravio se opet i stajao ljuljajui se na
nogama; oseao je slojevitost drvenog poda kabine pod svojim stopalima; gledao je niz svoje telo, video
ruiaste izukrtane oiljke na stomaku i butinama, i drski bezbrini penis kako izviruje iz svog gnezda
dlaka. Dodala mu je tuniku, pomogla mu da je obue, smejui mu se itavo vreme, pomiui je i poteui.
Dodala mu je i ogrta, privrstila ga kopom oko vrata, klekla da mu navue sandale na noge. Naslonio se
na zid, pomalo zadihan. Ve se oseao snanijim. Pogled mu pade na semafor; ona je odmahnula glavom i
pogurala ga ka vratima, zadirkujui ga. "Doi", ree onaj glas. "Samo malo."
Napolju je opet klekla, dotakla sneg dok je vlaan vetar huao sa zapada. Svuda uokolo, bregovi su se
palako zagrevali; bili su blistavi i nepomini. "Balder je mrtav", zapevala je devojka. "Balder je mrtav..." I
istog asa Rejfu se uinilo da uje milion zadovoljnih glasova otapanja, da vidi cvetove gde guraju svoje
obojene vrhove kroz polu-prozirnost snega koji se topio. Digao je pogled ka kracima semafora, ali to tamo
mu se sad inilo udnim, inilo mu se da to pripada, kao i zima, prolosti. I ti e se kraci, valjda, otopiti, i
otii niz neki potoi, bez traga. Jer bili su deo onog starog ivota i starog naina miljenja; prvi put je
mogao svemu tome da okrene lea, bez imalo aljenja. Devojka poe od njega; imala je sasvim plitke
cipele, i zglavkovi njenih nogu jasno su se mogli videti naspram snega. Rejf zakorai za njom, u poetku
oklevajui, a potom sa vie pouzdanja. Svakim korakom sticao je novu snagu. Iza njega, semaforska stanica
osta pusta. Konjanici su jahali polako, preputajui konjima da biraju put. Mlai je jahao nekoliko koraka
ispred, umotan u svoj ogrta; oi su, ispod ruba eira, osmatrale horizont. Njegov stariji kolega jahao je
sedei na konju oputeno, mirno; to je bio ovek prosede kose, lica potamnelog od vetra. Pred njim je o
jabuku sedla bio okaen, i na levu stranu visio, Cajsov dogled u konoj kutiji. Sa druge strane bila je futrola
za puku; cev se pruala du konjskog vrata, a kundak je strao u vazduh, jahau tano pod rukom.
Levo od dvojice kanjanika, jedan je breuljak dizao ka nebu svoju krunu drvea. Pred konjanicima, u
prostranoj plitkoj udolini, videla se crna mrljica semaforske stanice: kabina, i nad njom jedva vidljiva kula.
Oficir utke zauzda konja, izvadi dogled iz kutije, i dade se na prouavanje prizora. Nita se nije micalo;
nikakav se dim nije dizao iz dimnjaka. Kroz soiva binokulara, prozori su, sputenih roletni, zurili u njega.
Video je crno, nadole oputeno slovo 'V' latinicom, koje su formirali kraci semafora, kako visi kao krila
mrtve ptice. Kaplar je ekao nestrpljivo, kaplarev konj je frktao i izduvavao paru; ali stari kapetan Gilde
signalista nije se dao uurbati. Najzad je spustio dogled, i coktanjem usta podstakao konja. ivotinja poe
napred hodom, diui kopita i sputajui ih paljivo na sneg.
Ovde je sneg bio neto deblji, jer ga je udolina zarobljavala. Otapanje do kog je o podnevu dolo imalo
je za posledicu to, da se sad, popodne, na snegu formirao tanak, krt sloj leda. Konji se, kad pooe uz
maleno uzdignue na kom je stanica stajala, po koji put i okliznue. Pred vratima, kapetan je sjahao. Uzde
je ostavio da vise. Krenuo je napred, ne skidajui pogled sa ragastova i dasaka.
Taj znak je bio svuda, na vratima, na ragastovu, na zidovima, otisnut kao peat. Sastojao se od kruga u
kome je bio stilizovani, pojednostavljeni crte krabe. Mogao je to biti neki rebus, ili piktograf; u svakom
sluaju, Stara bia iz vresita nisu ostavljala nikakav drugi znak, nisu imala drugu poruku za ljudska bia.

Kapetan je ovaj znak video i ranije, mnogo puta; taj ga znak vie nije mogao iznenaditi. Kaplar, meutim,
nikad ranije taj znak nije video. Stariji ovek je uo kako mladi zaprepaeno uvlai vazduh, i kako
zapinje obara pitolja; video je i mladiev brzi instinktivni gest rukom kojim se, po tradiciji, odbija zla
kob. Nasmeio se blago, gotovo rasejano, i gurnuo vrata. Znao je ta e nai, i znao je da nema opasnosti.
U kabini je bilo mrano i prohladno. Signalist je stao, raskoraenih nogu, sa rukama na kukovima.
Napolju konj poe da grize svoj em i da frke u hladni vazduh. Kapetan vide da Cajsov dogled visi o
svojoj kuki, da je pod poien, da je pe oiena i u nju uredno sloeno novo gorivo, spremno za
potpaljivanje; a svuda po kabini, isti vilinski znak.
Poao je napred i osmotrio ono to je lealo na krevetu. Razlivena krv bila je crna od mraza; rane na
stomaku su zjapile kao listolika otvorena usta. Oi lea bile su duboko utonule, i ugasle; jedna se ruka jo
pruala ka semaforskim polugama, koje bejahu udaljene osam stopa uvis.
Iza njega kaplar progovori sa estinom, koristei gnev kao bedem protiv straha. "Stara bia su ovo
uradila. Vile..."
Kapetan odmahnu glavom. "Ne", ree polako. "Divlja maka."
Zgusnutim glasom kaplar ree: "Ali bile su ovde..." Setivi se da na snegu nije bilo otisaka, ree sa
novom estinom, "Nije bilo tragova, gospodine. Kako su mogla Stara bia da dou..."
"Kako dolazi vetar?" ree kapetan, vie za sebe. Opet je osmotrio le na krevetu. Znao je poneto o
biografiji ovoga deaka, i o njegovom dosadanjem radu. Gilda je izgubila dobrog oveka.
Kako su doli? Stari... bilo mu je neprijatno da ih naziva istim imenima kojim ih je i prost narod
nazivao. Kako li su izgledali, stupajui pred oveka? ta su to priali umiruim ljudima u zakljuanim
kabinama? Zato su ostavljali taj svoj znak?...
Odgovori kao da su se sami od sebe formirali u njegovoj glavi. Bilo je to kao da se rei kristaliu iz
hladnog, pomalo slatkastog vazduha u ovoj prostoriji, kao da ulaze sa umorom vetra. Sve e ovo proi,
oblikovala se u njegovoj glavi misao. I sve e nestati kao san. Nee vie niije ruke krvariti na polugama
semafora, nee se vie deca smrzavati na svojim usamljenim deurstvima. Signali e preletati kontinente i
okeane, krilati kao misao. Sve e ovo proi, a doi e drugo, bolje ili gore, ali u svakom sluaju drugaije...
Otresao je glavom, na medvei nain, kao da eli da se oslobodi arolije ovoga mesta. Intuicija, otra
kao blesak munje, saoptila mu je da nita vie od ovoga nee nikad saznati. Narod sa vresita, Stari... ta su
se bia povlaila, odstupala su, sa svojom magijom i svojim znanjem, uvek u preostali mrak. Jednog dana
e sasvim nestati, ta bia koja egzistiraju i ne egzistiraju...
Izvadio je iz opasaa notes, navrljao neto na prvom listu, otcepio ga i dodao mlaem kolegi. "Kaplare,
molim vas", ree tiho, "uputite ovo preko Zlatne kape."
Odetao se do vrata i stao tu, gledajui preko bregova, pronalazei istonu kulu, majunu kao palidrvce,
jedva vidljivu naspram neba. U njegovom se duhu odmota mapa: video je kako poruka juri niz ovaj lanac,
kako je svaka stanica prima i alje dalje, uz klepet, na daleki put. Tako, sve do Zlatne kape, gde su se veliki
semafori uzdizali, vitki, nadomak hladnog puzanja mora; odatle, A linijom do grada Akve Sulis, pa manjim
lancem niz Veliki zapadni drum. Za manje od jedan sat poruka e stii u svoje odredite, na breg Silberi; a
tada e jedan signalist tmurnog lica poi u selo Ejvberi, i zakucati na jedna vrata.
Kaplar se popeo na osmatraki most, prikaio poruku na tablu, pomakao poluge polako da vidi nisu li
zarobljene ledom. Razmrdao je zatim ramena, i povukao otro. Mrtva se kula probudila, kraci su
zaklaparali u tiini. Panja! Panja! Zatim signal koji e identifikovati polaznu stanicu, pa simbol za istonu
stranu lanca. Ovi pokreti su zbacili sa semafora oblai ledenih kristala, koji su potom padali tiho,
svetlucajui naspram sivila neba.

BRAT DON
Radionica je imala nisku tavanicu i bila je sumrana; svetlost je dopirala samo kroz dva prozora, na
gornjoj strani poluokrugla, primaknuta i reetkama prepreena. Du zidova od grubo istesanog kamena
tucanika, stajahu uspravljene kamene ploe. U jednom uglu prostorije bejae masivan umivaonik; nad njim
su bile cevi i slavine, grubo izraene. Pokraj umivaonika, radni sto. Neto se prodorno i otro osealo u
vazduhu; bio je to sve miris mokrog peska.
Jedan ovek je radio za stolom. Bio je niskog rasta, crven u licu, debeljuan. Na sebi je imao tamnogrimiznu mantiju kaluera Adhelmijanca. Dak je radio, zvidukao je izmeu zuba, tiho i bez neke odreene
malodije. Zbog te navike zvidukanja, na njegovu tonzuru Tonzura je obrijani kruni prostor na glavi nekih
svetenika; prim. prev. se ve mnogo puta sruila grdnja pretpostavljenih; ali je zvidanje bilo deo njegove
prirode i niim se nije moglo zaustaviti.
Na stolu je pred kaluerom leala ploa od kamena krenjaka, dve stope dugaka, etiri ili vie ina
debela. Kraj nje stajahu kutije sa srebrnastim peskom; a brat Don je imao u ruci jednu gvozdenu alatku
nalik na tuak, ali uplju, s izvesnim brojem rupica, i ravnu sa donje strane. Kroz te rupice brat Don je na
plou sipao pesak, a onda je, krunim meanjem, prilinom vetinom stvarao emulziju peska i vode na
povrini ploe. Ovakvo struganje ploe bilo je naporno, a i zahtevalo je puno preciznosti; gotova kamena
ploa morala je imati savreno ravnu gornju povrinu, bez ikakvog nagiba na bilo koju stranu, bez
ispupenja ili udubljenja. Kaluer je povremeno debelim elinim lenjirom proveravao uravnjenost ploe.
Ve nekoliko sati je radio i ova ploa je bila gotovo zavrena, ali je posao upravo sad uao u najosetljiviju
fazu. Tukom i peskom se moralo strugati, dok gornja strana kamene ploe ne stekne ujednaenu sitnozrnu
povrinu; majstor Albreht je pouzdano otkrivao i najmanju nepravilnost, a onda bi usledila kazna, bratu
Donu vrlo dobro poznata. Iz svoje torbice majstor bi izvadio jedan kratak elini bode, koji mu je samo
za to i sluio, i vrhom bodea bi urezao u krenjaku plou duboki krst; onda je preputao Donu to
zadovoljstvo, da ga struganjem ukloni. U stvari, brat Don je upravo privodio kraju uklanjanje jednog
takvog insigniuma nezadovoljstva velikog oveka.
Crevom navuenim na jednu od slavina paljivo je oprao kamen. Potom je jo jednom proverio
uravnjenost kamena, radei krajnje paljivo, izbegavajui da povrinu ma i jednom dotakne prstima, iako
mu prsti odista nisu bili masni. I najmanji nagovetaj masnoe, kap masti sa doboa tamparske prese ili
ak dodir oznojene ruke, doneli bi katastrofu. Zapravo, kad su eleli da postignu najfinije rezultate, kalueri
litografi su nosili lanene maske, da ne bi ni svojim dahom zagadili povrinu kamena.
Sve je bilo u redu; i Don, i dalje zviduui, pree na poslednje, najfinije bruenje, za koje je koristio
najsitniji pesak, iz poslednje kutije. Najzad, posao je okonan; on poslednji put kritiki osmotri divnu
krem-belu povrinu, opra gornju povrinu ploe jo jednom, zatim postavi plou uspravno uza zid, da spere
estice i sa ostalih, grubih strana. Nosei plou stie, zadihan, do drugog kraja radionice, i postavi je
polako, obazrivo, na platformu jednog malog lifta ugraenog u debeli zid. Potegao je gajtan zvona; nejasno
se zaulo kako zvono, na gornjem spratu, odjekuje. Povukoe lift, i rezultat Donovog mukotrpnog rada
kliznu glatko uvis i nestade iz njegovog vidokruga. Sredio je sad svoju opremu: vratio je kutije sa peskom
na odgovarajue obeleene police, oprao umivaonik. Slivnik na kamenom podu buno se zagrgotao,
zapuen; on ga proaka jednim tapom. Kad se ocedila i poslednja kap vode, Don poe za svojim
kamenom, uz jedne spiralne stepenice, na gornji sprat.
Za razliku od kamenoravnake radionice, glavni litografski studio imao je visoku tavanicu i bio pun
svetlosti. Visoki prozori otkrivali su vistu zatalasanih bregova; bila je to bujno plodna poljoprivredna
zemlja na granici izmeu pokrajina Dorset i Somerset, sada vedra i sjajna pod aprilskim suncem. Du
jednog zida bilo je poreano jo mnogo kamenih ploa. Pokraj drugog zida bio je radni sto majstora
Albrehta, postavljen na podijum malo izdignut od poda, to je odgovaralo majstorovoj uglednoj poziciji.
Kroz vrata iza tog stola ulazilo se u majstorovu majunu kancelariju, eliju tako rei, do vrha punu i
prepunu potvrda, faktura, rauna za ovo i ono. Susedna vrata vodila su u magacin tamparskog mastila, gde
su kante sa predivnim bojama bile poreane po amovim policama, dobrano umrljanim. Magacin mastila
imao je svoj poseban miris, bogat i sladak.
U sredini prostorije bila su dva duga drvena stola izribana do beline, a po njima leahu otisci, tek
tampani. Od ukupno est uenika koliko je ovom litografskom studiju bilo stavljeno na raspolaganje,
etvorica su sada sedeli za ovim stolovima, i makazama strpljivo obrezivali otiske, jedan po jedan. Iza
stolova, na drugom podijumu, stajale su, du zida, tri tamparske prese na podjednakim razmacima jedna

od druge, sjajei od istoe: tri maine, ponos i glavna radost majstora Albrehta.
Njihova je konstrukcija bila jednostavna. Kameni klie Klie se u litografiji dobija tako to se na glatkoj
povrini kamena prvo iscrtaju naopake, s desna na levo, sva slova, linije itd., a zatim se oko njih klee
tako da ih okrue udubljenja. Delovi koji su ostali izdignuti primae boju i otiskivae je na hartiju; prim.
prev. postavljan je u leite i povlaenjem jedne duge poluge, posredstvom masivnog drvenog zupanika,
izvlaen na radnu visinu, gde je ostajao. Nad klie se nadnosio jak gvozdeni okvir sa jednim pokretnim
doboem, za koji je trebalo privrstiti list hartije. Pritisak, koji e dobo izvriti valjajui se preko kliea,
mogao se regulisati pomou jednog koom obloenog drvenog klina. Bronzani doboi ovih maina bili su
svojevremeno povod velike uzbune, u kojoj je brat Don imao istaknutu ulogu. Podmazivani su, jo od
davnih vremena, nekom smeom zvanom 'medvea mast', ije su poreklo i sastav bratu Donu bili krajnje
sumnjivi. Na toplom vremenu, ta je smea grozno smrdela; i zato je brat Don, ijim su osetljivim
nozdrvama svi smradovi smetali, uzeo na sebe da u jedinoj garai u gradu izmoli jednu konzervu novopronaenog mineralnog maziva, kojim je onda podmazao doboe na sve tri maine. Gnev majstora Albrehta
nije znao za granice. Tokom sledeih nekoliko nedelja Don je svoj greh morao da okajava na razne vrlo
neprijatne naine; jedna od kazni bila je, da ukloni novo mazivo i ponovo podmae maine po starinski,
medveom mau. Mali brat se podvrgao svim kaznama, uvajui onoliko vedrine duha koliko je pod
datim okolnostima bilo moguno; ali u sebi se zarekao da e, ako se ikad uspne na vrtoglavo visoki poloaj
majstora litografije, za sva vremena prognati smrdljivi 'medvei' bukuri iz svoje radionice.
Pokraj presa su bili umivaonici, kao i gornji otvor lifta za kamen. Kraj njega je uza zid bio prislonjen
najnoviji izglaani kamen; majstor ga je odobrio, i sad ga je jedan uenik suio, vrtei tap na ijem je kraju
bio komad kartona. Na policama du zidova bili su koni valjci, po povrini upkasti kao oja, pomou
kojih se na klie pre svakog otiskivanja nanosila boja, runo. Ispod tih valjaka bile su ravne ploe koje su
sluile kao palete, za isprobavanje boja. Sa jednom od njih radio je plavokosi brat Dozef, novak meu
kaluerima, to se videlo po odsustvu tonzure.
Brat Don je uao zviduui; taj je zvuk sad u trenu zamro, spren plamenim pogledom majstora
Albrehta. Don je pronaao sebi put kroz studio. Stao je uz brata Dozefa i nestrpljivo ekao da ovaj zavri
sa natapanjem i gnjecanjem konog valjka. U najblioj maini ve je leao jedan klie, a kraj maine je bio
stub uredno sloenih suvih otisaka u dve boje. Don zamoi jedan suneri u kofu vode i ovlai, samo
malo, izdignute povrine, na klieu. Zatim je nastupio Dozef sa konim valjkom u ruci i razmazao boju po
kamenu, prvo ovla, a onda obilnije. Don uze jedan otisak, okrete ga licem nadole, zakai ga na tano
odredeno mesto na dobou, poravna, prikai i drugi kraj, podesi pritisak; jedan pokret, a dobo se prevalja
preko kamena. Don je podigao dobo i oslobodio list, sada sa tri boje. Podigao je taj list u svetlost dana.
Boje su prosto sijale; slika je prikazivala prsatu seljanicu sa snopom jema u naruju, a natpis je glasio:
"etelako pivo. Pravi se sa dozvolom u manastiru Svetog Adhelma, erborn, Dorset."
Kad je zazvonilo podnevno zvono, prestalo se s radom. Kalueri, privremeno osloboeni svog zaveta
utanja, krenue ka manastirskom restoranu. Don i brat Dozef ponesoe svoje tanjire do jednog stola u
uglu i sedoe tamo, po strani od ostalih monaha, da isplaniraju popodnevne operacije. To bi im kasnije bilo
mnogo tee, jer nee smeti da govore; pisanje i dodavanje ceduljica bilo je zamorno, a sem toga na takve
postupke se nije dobro gledalo, jer se smatralo da predstavljaju zaobilazno krenje zaveta.
U dva po podne, tek to su ustali da krenu u litografski studio, jedan im novak prie sa ceduljom u ruci.
Uruio je poruku bratu Donu; ovaj maleni kaluer je uze, proita, poea se po glatkoj sredini glave,
pokaza je na trenutak bratu Dozefu, i prevrte oima, doaravajui aljivo 'oajanje'. Bio je pozvan da stupi
u uzvieno prisustvo samoga igumana. Pohitao je, preturajui po glavi sve grehe, i grehe injenja i grehe
neinjenja, koje je eventualno mogao imati na dui, i koji bi mogli biti razlog za ovakav poziv.
Poluasovno ekanje u predsoblju velikoga oveka nije umirilo brata Dona, naprotiv; sedeo je vrpoljei
se, posmatrao kako se kvadrati suneve svetlosti polako pomiu po zidovima, a majstor Tomas, manastirski
knjigovoa, povremeno ga je probadao hladnim optuujuim pogledom, da bi zatim nastavio da pie,
stravino kriputavim perom, po beskonanim svicima pergamenta, na kojima se beleio finansijski promet
ovoga manastira. U dva i trideset, Donu konano dozvolie da stupi pred svog duhovnog stareinu.
Dogaaji kao da su se ponavljali: otac Meredit je natenane itao beleke iz jedne fascikle, i s vremena na
vreme samo bacao pogled preko svojih etvrtasto uokvirenih naoara; a brat Don se nervirao, duvao kroz
nos, u licu sav crven od nove zabrinutosti. Don je vrlo retko dolazio u ovaj sanktum, a njegove uspomene
na dosadanje posete nisu bile, sve u svemu, osobito ohrabrujue. Oima je nemirno lutao, prelazei preko
ve zapamenih detalja ove sobe.
Radni kabinet veleasnog oca nije bio tako asketski ureen kao drugi delovi manastira. Pod je bio
pokriven ilimom sa komplikovanim persijskim arama, jedan zid je bio sav zapremljen knjigama, u uglu je

stajao globus sveta na pleima nekoliko lepih bronzanih zefira. Radni sto je bio presvuen koom. Na stolu,
neuredno nagomilane knjige i mnotvo papira. Tu je bila i igumanova pisaa maina: ta sprava
monumentalnih razmera oslanjala se na podlogu pomou etiri stuba ukraena gore u korintskom stilu, a
dole, odvratno, lavljim apama od livenog gvoa. Bio je tu i orman za alkoholna pia, vrata poluotvorenih,
tako da se moglo videti da su police u njemu izvrsno popunjene; iznad ovog ormana visila je poznorenesansna Pieta a nad igumanovu stolicu i sto nadnosilo se jedno grozno pansko raspee.
Kroz prozore su se mogli videti bregovi, blagi u suncu; brat Don je sklonio pogled sa uznemiravajueg
Hristovog tela u mukama, i odmarao oi na horizontu. Vreme je prolazilo. Gledao je kako beli oblaci plove,
nadimaju se polako, miljama daleki; kad je otac Meredit konano progovorio, Don je bio maltene
iznenaen. "Brate Done", ree ovaj, "neto se... hm... interesantno pojavilo."
Don se odmah ponadao da stvari moda ipak nisu tako loe, Moda ga iguman ipak nije pozvao da ga
prekoreva zbog nekog napola zaboravljenog greha. Potrudio se, maksimalno koristei pokretljivost i
elastinost svojih obrva, da doara izraz ivahnog interesovanja, ali u isti mah i potpuno pobone
pokornosti. Taj pokuaj mu nije ba najbolje uspeo. Otac Meredit nervozno pucnu prstima. "Moete da
govorite, brate." Adhelmijanci bejahu jedan pitom monaki red, umetnici i zanatlije; takorei jedino pravilo
kojeg su se dosledno pridravali bilo je pravilo dnevnog utanja.
Don proguta, zahvalan. "Hvala, veleasni oe..." Zastao je. U ovoj fazi razgovora, nije imao vie nita
da kae.
Otac Meredit je opet bacio pogled po svojim papirima i proistio grlo: mali, udaljeni zvuk, oviji.
"Mmmm... da. ini se da su od nas zatraili jednoga... hm... umetnika. Cela stvar je nekako tajanstvena, ni
meni samom jo nije jasna; ali sam smatrao da bi vam... promena klime, da se tako izrazim, brate Done,
mogla biti, hm... korisna."
Brat Don ponizno sae glavu. Verovatno su prsti majstora Albrehta umeani u ovo; od onog dogaaja
sa medveom mau njih dvojica vie nisu imali stvarno jednak pogled na stvari. Neto se krilo i u
intonaciji kojom je izgovorena ona re 'umetnik'. U pitanjima vere, Don se uvek vie-nego-spremno
preputao rukovodstvu drugih; ali u stvarima vezanim za estetiku, neprestano je uletao u greh ponosa. "Ja
sam u potpunosti", promrmlja on, "na raspolaganju preasnome ocu..."
"Hm!" ree iguman otro. Jo jedan momenat osmatrao je Dona preko gornjih ivica svojih naoara.
Dobro je znao biografiju ovoga kaluera. Don je poticao iz Durnovarie, iz siromane porodice koja se ve
mnogo generacija bavila obuarskim zanatom. Jo od detinjstva Don je ispoljio nesklonost ka tom zanatu;
kad bi ga naterali da sedne za radni stoi i stavi obuarski kalup pred sebe, uskoro bi otkrili da je kredom
crtao po radnom stolu, skicirao portrete svoje brae i muterija to navraahu u malenu radnju. Njegov je
otac ne jednom dohvatio iroki kai, da iz deaka batinama istera pakao i stvori mesto za raj; ali ovaj deko
sitnog rasta, debeljuan, u svakom drugom pogledu prijatno i nenametljivo dete, ispoljio je po ovom
jednom pitanju neobinu tvrdoglavost. Nije tako rei ni isputao iz ruku kredu, ili olovku; kad nije imao
im drugim da crta, koristio je komadi umura iz pei, ili obuarsko crnilo. Njegove slike i skice prekrile
su grubo omalterisane zidove njegove sobe; a ono to je trebalo da radi, radio je loije nego ikad. inilo se
da je najbolje pustiti ga da krene svojim putem; ako nita drugo, razmiljao je otac, porodica bar nee
morati da hrani jedna suvina usta. U ovoj Engleskoj postojao je samo jedan nain da se Donov talenat
iskoristi: Don se zamonaio i u etrnaestoj godini, kao novak, otiao u manastir Svetog Adhelma, udaljen
dvadesetak milja od njegove rodne kue.
Prvih nekoliko meseci su bili teak period i za mladoga uenika i za njegove instruktore; kao dete radne
klase Don, naravno, nikad nije uio da ita, pa je to, a ne umetnost, postalo prva briga. Posle nekog
vremena ovaj kaluer-pripravnik je shvatio da e samo kroz pismenost moi da se primakne svojim pravim
ambicijama; dobro se preznojio nad knjigama, pa je godinu dana kasnije zvanino primljen na asove koje
je u manastiru drao brat Pietro.
I opet razoarenje: nije bilo dozvoljeno slikanje ivih modela, pa je mladi uenik provodio nemirne sate
slikajui gipsane statue. Ovaj starinski nain uenja poboljao je njegovo vladanje linijom i doneo mu
samodisciplinu koja mu je dotad nedostajala, ali ga je ostavio nezadovoljnim. U litografiji je naao spas.
Dodue, u poetku je mrzeo njenu sloenost; mrzeo je i dugu, suvoparnu istoriju litografije, koju je na
insistiranje brata Pietra morao da ui napamet, poev od Senefelderovih veerajskih lista pa nadalje; ali
kasnije, boja i tekstura kamenova, i mnotvo naina da se sa njima radi, probudie latentnog zanatliju u
njemu. Retko su stizale porudbine za finu umetnost, ali su i najbanalnije komercijalne porudbine
predstavljale tehniki izazov. Don je radio vredno. Tokom godina uradio je iznova, u novom stilu,
kompletan asortiman etiketa za boce i kutije manastirskih proizvoda. Majstor Albreht je, videi pred sobom
ako ne genija, a ono sigurno prvoklasnog zanatliju, pustio Dona da slika manje-vie kako hoe; i tako je

Don, do svog tridesetog roendana, postao dobro poznat u profesionalnim krugovima. (Ponekad je sebe u
ali nazivao 'majstorom za flae sa sosom'.) Crkva je posedovala mnoge industrijske pogone; eklezijastiki
biznis obuhvatao je proizvodnju ne samo piva, nego i mnogih drugih artikala. Likovne porudbine su
poele da stiu iz drugih manastira, iz crkvenih poslovnih kua koje nisu imale sopstvene kreativne
umetnike. Te su porudbine ne-ba-neznatno ojaale budet Adhelmijanaca, i to je bio glavni razlog to su
Donovi povremeni ispadi tolerisani ak i od strane starog majstora litografije, Albrehta. Don je bio dobar
crta i, kad mu se izae u susret, vredan radnik; a te su kvalitete Adhelmijanci uvek cenili vie nego ropsko
podvrgavanje principima i manje-vie sterilnu pobonost. Dodue, u ranijim vremenima, u ranijim
vremenima...
Brat Don prekide tok misli svoga stareine reima, "Veleasni oe, da li biste... mislim, znate li ita o
prirodi posla o kome je re?"
"Nita", ree iguman. Pri tom nije rekao istinu; preokrenuo je i prikupio papire sa svog stola, sloio ih u
jednu gomilu, pa poeo opet da ih rasporeuje po stolu. "Mogu vam ovoliko rei: idete u Dubris; kad tamo
stignete, staviete se na raspolaganje biskupu Loudenu. Moete oekivati da ete u Dubrisu boraviti
nekoliko meseci, verovatno onoliko dugo koliko traju ovogodinja zasedanja... hm... Suda za zatitu
duhovne dobrobiti, kojim rukovodi otac Hieronimus. Mogu vas uveriti da e va rad biti od izvesnog...
hm... znaaja, jer radiete na osnovu direktne narudbine iz Rima." Zakaljao se opet; inilo se da mu je
neprijatno. Premetao je stilus po rukama. "Obaviete posao trajne vrednosti, brate", ree kruto. "Stvarno
koristan za Crkvu. Bolje to, nego pivske etikete, kad sve razmotrimo jedno-na-drugo. A?"
Brat Don je cutao. Njegov um, naviknut da kaska nekim svojim smirenim putanjama, sad je, bar
jednom, radio munjevito. Bilo je mnogo dobroga u ovoj ideji; kao to je otac Meredit istakao, bie to
promena klime, a zapoee putovanjem preko Engleske u prolee, doba godine koje je Don oduvek
smatrao najprivlanijim. Uostalom, ta god on mislio, njegova je mogunost izbora bila minimalna; ako
majstor Albreht, iz nekog svog razloga, eli da Don ide, Don e ii. I profesionalni ponos je bio umean:
to to su odabrali ba njega znailo je veliku poast. Ali... nita pristojno, nita dobro, nee nikad proistei
iz onoga to radi Sud za zatitu duhovne dobrobiti, i to je bilo poznato ocu Mereditu, kao i svakom drugom.
Jer ovaj je sud svojevremeno nosio drugo ime, ime koje je nezadrivo izalo na zao glas, ak i na Zapadu
koji je bio totalno u vlasti Crkve. A to ime je glasilo...
Inkvizicija.
Don je uao u veliki zamak Dubris kroz Staru kapiju, zajedno sa bunom gomilom sveta: prosjaci,
vojnici, graani Dubrisa koji su poli na izlet nosei pletene korpe pune hrane i piva, mukarci naepureni u
svom najboljem, nedeljnom odelu, ene okruene decom koja su se drala sukanja i dernjala iz sveg glasa.
Uavi, mali kaluer nehotino zastade; svetenik u crvenoj odori, koji mu je bio vodi, okrenuo se i
nestrpljivo ekao, petljajui sa teko ukorienim velikim knjigama koje je nosio, premetajui se sa noge na
nogu u gomili koja ga je gurala sa svih strana. Pred Donom se sad uzdizala druga linija bedema; a iza i
iznad nje, natmuren naspram neba, bio je ogromni donjon, centralni deo zamka, zastraujui zbog svoje
veliine i blizine. U ogromni ravni prostor izmeu prve linije bedema i druge linije bedema smestio se itav
jedan vaar zajedno sa kompletnim cirkusom, pruajui se desno i zavojito oko ugla druge linije bedema,
sve do Oficirske kapije. Para se izvijala u vazduh; orgulje, tipa Marengis i tipa Gaviolis, mukale su i
sukobljavale se svojim beskonanim melodijama; automati su svirali istrzano; gole zlatne nimfe su se vrtele
u vazduhu, na vrtekama su kruili drveni konji i razne legendarne zveri stranih pogleda. Dresirani psi su
lajali i zavijali, ljudi crne koe su isputali iz usta mlazeve vatre; igrai i ongleri su pokazivali svoje
vetine, atre smetene po strani obeavale su svu erotiku Istoka. Nedaleko odatle, na platformama
improvizovanim od nogara za skele i pivskih sanduka, takmiari sa motkama razbijali su jedan drugom
glave nad daskama ve mrkim od krvi. U slinom takmienju, hitri deaci u tesnim pantalonicama od
bledo-plavog platna ibali su jedan drugog leskovim ibama po nogama, do krvi. Deca, deaci i devojice,
jurcala su izmeu tezgi. Bilo je tu i mnogo svetenika, predskazivaa budunosti, nornara sa
nakatranisanim repiima kose za vratom i sa nasmejanim prsatim enama pod rukom. Papsko plavo se
videlo na mnogo mesta, kao i krvavo-crvena odeda Inkvizicije, iji su oficiri hitali tamo i amo za svojim
poslovima. Svuda buka, boja i konfuzija. Sa nekog mesta blizu donjon-a dim se dizao uvis, prljajui nebo;
nad velianstvenom graevinom, naporedo sa kobalt-plavom zastavom pape Jovana, dizala se i krvavocrvena zastava Suda.
Vodi povue Dona za rukav i ovaj poe, zbunjen galamom. Uputili su se prema kapiji koja e ih
provesti kroz drugu liniju bedema. Svetenik koji je vodio Dona gurao se i muvao da bi prokrio put kroz
gomilu. Pod samim zidinama, jo u sastavu vaara, bila je specijalna atrakcija: niz kaveza, otvorenih prema

nebu, a u kavezima prva ovogodinja grupa zatvorenika. Oko njih je gomila prosto kljuala, uz optu
dernjavu. Don, zurei, vide jednog zatvorenika kako izmahuje na svoje muitelje tapom koga je nekako
oteo od jednog od njih; oi su mu bile krvave a brada pokrivena belom penom koja mu je ila iz usta. U
sledeem kavezu jedna je starica besnela, izmahujui mravim pesnicama; glava joj je bila raseena,
verovatno kamenom baenim iz gomile, pa je krv u sjajnim trakama curila niz njeno lice i vrat. Pokraj nje
je jedna mlada, lepa, dugokosa zatvorenica prkosno dojila bebu. Don okrete glavu na drugu stranu, mrtei
se silno, i poe za lepravom crvenom mantijom kroz kapiju, u drugi, unutranji meu-bedemski prostor.
Ve mu je bilo objanjeno u emu e se sastojati njegova dunost: morae da slika, po narudbini Rima, sve
faze rada Suda kojim je rukovodio otac Hieronimus, Generalni istraitelj vetica, postavljen od pape Jovana
lino. Rad Suda poinjao je sasluavanjem zatvorenika.
Prostorija za sasluavanje bila je ispod donjon-a, u podrumu. Prvo se moralo proi, u prizemlju, kroz
veliku dvoranu, na ijem je udaljenom zidu sad visilo crveno platno, simbol posla koji je predstojao.
Silazilo se, odatle, kroz vrata malo uvuena u zid, spiralnim stepenitem. Nad vratima su bile dve zastave,
papska i inkvizicijska, a u vratima je stajao straar u papskom plavom, u stavu 'na mestu voljno', sa
halebardom u rukama. Taj pozdravi stavom 'mirno' dok je Donov vodi prolazio. Inkvizitor je silazio
sagnut, ljapkajui sandalama po kamenu; Don, znatno nii rastom, nije morao da se saginje. Iao je
stiskajui u rukama svoje tvrdo ukoriene albume sa hartijom za slikanje, i torbu prepunu flaica i upia,
mastila i boja, etkica, pera, gumica za brisanje, i druge opreme jednog umetnika. Mali kaluer je ve bio
obuzet nelagodnou; pokuavao je da smiri svoje uzdrmane ivce.
Naao se u prostoriji irokoj i dugakoj, bez prozora sem jednog niza malih podrumskih prozoria
smetenih du jednog zida pod samu tavanicu, pregraenih debelim reetkama i zastrtih; kroz te prozorie
dopirale su lepeze modrog svetla. Na udaljenom kraju prostorije gorela je jedna uljana lampa; pod njom je
bila grupa ljudi. Don vide da su to ljudi robusnog izgleda, obueni u tamnu odeu; svaki je imao na prsima
srebrnasti insignium Suda, ruku koja dri eki i munju; jedan od njih, kapelan, mumlao je neto nad
posluavnicima punim instrumenata iju namenu Don nije znao. Bilo je tu valjaka sa otrim klinovima,
bilo je raznih udno oblikovanih komada gvoa, pa nekakvih omi sa metalnim zrnevljem. Neke druge
instrumente, uredno poreane, Don je prepoznao sa hladnim okom. Oni mali okviri sa zupastim
eljustima, i sa zavrtnjima za pritezanje ka unutra: to su bili gresillons, stezaljke za paleve. Istina je, dakle:
takve stvari zaista postoje. Blizu Dona bilo je nekoliko grubih stolova, a na kraju svakog po ekrk;
namena ovih stolova bila je sasvim jasna. Bilo je ekrka i na tavanici; kroz neke od tih ekrka konopci su
ve bili provueni, pa su sad svojim krajevima slobodno visili. Jedan je gorionik pun ugljevlja plamteo,
zagrejan do crvenog usijanja; nedaleko odatle bili su nagomilani ogromni pljosnati olovni tegovi.
Svetenik koji je stajao tik do brata Dona nastavi tihim glasom da objanjava. To objanjavanje je
zapoeo jo ranije, dok su, izaavi iz manastira, hodali kroz grad. "Moemo dakle smatrati", ree on sad,
"da, poto su zloini vetienja i jeresi, prizivanja satane, polnog optenja sa inkubusima i sakubusima, i
sline odvratnosti, pa i pravljenje pogodbi sa samim Gospodarem muva, zloini pre svega duha a ne tela,
crimen excepta, oni ne mogu biti predmet obinog suenja, a dokazi se ne mogu izvoditi u okviru normalne
zakonske jurisdikcije. Prema tome, za funkcionisanje naeg suda od bitnog je znaaja prihvatanje
spektralnih dokaza kao deliminih dokaza krivice, i to na osnovu priznanja za vreme sasluanja. Iz toga
izvodimo i svoje objanjenje, i opravdanje, za upotrebu torture. Smrt krivca e oslabiti Satanin napad na
Boji plan, plan nama otkriven kroz Majku Crkvu i njenog pastira na Zemlji, naeg papu Jovana; a smrt
jeretika koji se kaje spasava njegovu duu od jo dubljeg tonjenja u greh subverzije, i omoguuje mu da
jednog dana ipak ue u Kraljevstvo nebesko."
Brat Don se, lica zgrenog kao da oekuje bol, ipak odvaio da postavi jedno pitanje. "Ali zar ne dajete
svojim zatvorenicima priliku da se ispovede? Kad bi oni sve priznali bez sasluanja..."
"Ne moe biti priznanja", prekide ga drugi svetenik, "bez prinude. A kad je neko optuen na osnovu
spektralnih dokaza, sama ta injenica oduzima svaku vrednost njegovome poricanju." Njegove oi se
podigoe ka jednom ekrku, i konopcu koji je sa njega visio. "Priznanje", ree on, "mora biti iskreno. Mora
doi iz srca. Lano priznanje, uinjeno samo da bi se izbegao bol sasluanja, nekorisno je i Crkvi i Bogu
podjednako. Na cilj je spasenje; spasenje due ovih jadnika koji su nam povereni. To ostvarujemo, ako je
potrebno, i slamanjem njihovih tela. U poreenju s ovim zadatkom, sve druge stvari su trice na vetru."
Mrmljanje svetenika na drugom kraju dvorane naglo prestade. Donov vodi je razvukao usne u tanki
osmeh, bez veselja. "Dobro je", ree. "Vaem ekanju je doao kraj, brate Done. Oni e uskoro poeti."
"A ta su to radili?"
Inkvizitor se okrenuo, blago iznenaen. "Radili?" ree. "Pa, blagosiljali su instrumente za sasluanje,
naravno..."

"Ali", ree brat Don trljajui obrijanu povrinu na glavi, to je imao obiaj da radi kad je zbunjen,
"nikako ne razumem tu stvar, kad enu oplodi inkubus. Ako je, kao to rekoste, inkubus demon u formi
mukarca, i ako je on u stanju da fiziki oplodi svoju rtvu, onda je itava vaa koncepcija o demonskoj
iluziji pogrena. A ako sluga Satane moe da stvara ivot, onda..."
Svetenik se okrenuo naglo, svetlucajui oima. "Ja bih vam preporuio", ree on, "da vrlo jasno
shvatite ovo to u vam rei. Tu se nalazite na opasnom terenu, opasnijem nego to mislite. Demon, poto
je bespolno bie, ne moe da stvara ivot; a demonov gospodar, Satana, nemoan je pred licem Bojim. Ali
demon, kad je u formi ene, moe da legne sa ovekom, primi njegovo seme, prenese ga kroz vazduh, i
onda ga kao inkubus upotrebi da oplodi enu. To demon moe da izvede, i esto izvodi, kao to ete videti.
Ja nisam jeretik, brate."
"Vidim", ree Don, koji je pobledeo tako da je bio beo do usana. "Morate mi oprostiti, brate
Sebastijane; mi Adhelmijanci smo tehniari i mehaniari, obini zanatlije; kreemo se u niim slojevima,
ali ni tamo se ne istiemo nekom dubokom uenou."
Iz daljine je dopro zvuk fanfara, utian ogromnou zidova.
Brat Don je izaao iz grada Dubrisa jednim izrovanim puteljkom koji je krivudao kroz ipraje severno
od grada. Sedeo je na svom konju nemarno, poguren u sedlu, gledajui u zemlju. Njegov crveni ogrta, sav
pranjav, blatnjav i okrznut na rubu, visio je oko njegovih nogu. Uzde je drao labavo, pa je konj lutao sa
jedne na drugu stranu puta, sam birajui kuda e. Ne retko, konj bi stao, a brat Don je i tada samo sedeo,
ne trudei se uopte da konja podstakne. Zurio je ukoeno; jednom je podigao glavu i osmotrio horizont
praznim pogledom. Njegovo je lice izgubilo svoju rumenu boju, i prevuklo se zelenkastom senkom, kao
lice lea; potresali su ga napadi drhtanja, kao da je u groznici. Omravio je silno; nekad je njegova mantija
bila napeta u struku, a sad je labavo visila. Torba sa slikarskom opremom klatila se o jabuci sedla, ali su
albumi sa slikama ve otili, ako je verovati bratu Sebastijanu, po specijalnom kuriru u Rim. Pre rastanka,
inkvizitor je pohvalio Dona zbog predanosti poslu i kvalitetnog rada. Pokuao je i da ga razvedri, istiui
koliku su tetu protekla sasluanja nanela planovima avola u Kentu; ali ne dobivi nikakav odgovor,
udaljio se, ne bez pokojeg pogleda preko ramena, i ne bez predomiljanja ta da uini. Jer, tokom proteklih
nedelja njihovog druenja, stekao je uverenje da plamen jeresi gori u nekom kutku srca brata Dona.
Nekoliko puta mu je samo malo nedostajalo, pa da itavu stvar prijavi bratu Hieronimusu, ali ko je mogao
znati kakve bi posledice iz toga proistekle? Adhelmijanci su, uprkos onome to je i sam Don opisao kao
izvestan nedostatak ideoloke spreme, bili cenjen i potovan monaki red, a sem toga, ovaj je slikari
imao, na kraju krajeva, porudbinu iz samog Rima. Fanatian je bio brat Sebastijan, neumorno je sprovodio
svoja uverenja; ali ima trenutaka kad i najfanatiniji ipak nau da je preporuljivo malo progledati kroz
prste.
Prooe seoska kola, dumbarajui, vukui za sobom oblak beliaste praine. Konj se uplaio; svetenik
ga je prekorio blago, prazna lica. Dubokim kanalima njegovog mozga jo su se razlegali snani zvuci.
itanje, koje se uzdizalo i padalo poput nekog paklenog mora; vritanje na smrt osuenih, i umiruih, i
mrtvih. I itanje araa, i mukli udari korbaa od kojih se meso cepa, kriputanje drveta, cijukanje i
prskanje ila i kostiju, dok maine testiraju jednu po jednu boju rukotvorinu do unitenja. Don je video
sve: belo usijana kleta stisnuta oko dojke; ig za igosanje stoke, koji se sav pui od uarenosti, zariven u
usta; metalne izme visoke do listova nogu, na punjene kljualim olovom; usijane stolice; pa stolice sa
iljcima, koje su protresane gore-dole, i olovne ploe koje su potom slagane preko butina rtve... Territio,
Questions Preparatoire, Ordinaire, Extraordinaire; razmrskavanje; secanje, pri kome rtva vezana za rune
zglobove pada sa izvesne visine, dok je konopac ne zaustavi; rastrzanje ekrkom; kruku za guenje;
crkvene islednike gole do pojasa, oblivene znojem; dok gore, u prizemlju, veliki ludi sudija izvlai, iz
penuanja epileptiara, materijal za sve nove i nove osude... Olovka i etkica beleili su verno, letei po
hartiji sa vetinom koja se postepeno vraala; a brat Sebastijan je stajao i mrtio se, poteui svoju usnu i
odmahujui glavom. inilo se da Donove ruke rade same, sad otru dovreni list, sad grabe mastilo i
rastvore boja; a crtei neprestano dobijaju u dubini i intenzitetu boja. Svetlo, vrlo jako, pada sa strane; tanki
film znoja na telima koja se isteu i napinju u ekstazama bola. Ruke ekrcima istrgnute iz ramena, stomaci
koji se pri rastrzanju na toku provaljuju i izlivaju svoj sadraj na sve strane; blistavo razgranavanje svee
krvi po podu. inilo se da slikar pokuava da u hartiju utisne i smrad, prljavtinu, pa ak, na kraju, i zvuk;
najzad je brat Sebastijan, impresioniran i protiv svoje volje, morao silom da odvue Dona napolje, ali ni
time nije uspeo da prekine njegov slikarski rad. Stojei u spoljanjem dvoritu, izmeu prve i druge linije
bedema, Don je crtao ono to je tamo video: oveka optuenog da je vetac, u trenutku dok ga rastru

etiri konja; ljude i ene na smrt osuene, kako sede na buradima punim katrana, ekajui buktinju; i ono
uasno to je ostajalo na tim buradima kad bi plamen konano zgasnuo. "Ne sme dozvoliti da vetica
preivi", rekao je Sebastijan u momentu rastanka. "Pamti to, brate. Ne sme dozvoliti da vetica preivi."
Donove su se usne micale, ponavljajui te rei bezglasno.
No ga je stigla na jedva pet-est milja od Dubrisa. Sjahao je u mraku, nespretno. Privezao je konja, i
poao na reicu po vodu. U reicu je bacio torbu sa etkicama i bojama. Dugo je ostao zurei za njom, iako
u mraku nije mogao pratiti njeno otplovljavanje.
Poto je putovao tako sporo, trebalo mu je mnogo nedelja da stigne kui. Ponekad je na raskrsnicama
odlazio u pogrenom pravcu; ponekad su ga ljudi hranili, a on ih je tada blagosiljao, i plakao. Jednom ga je
zaskoila banda drumskih razbojnika; ali kad su videli bela usta i izgubljeni pogled, brzo su uzmakli,
mislei da je ili omaijan ili zaraen kugom. Najzad je uao u pokrajinu Dorset, ali kod mesta Blanford
Forum, milijama daleko od pravog puta. Neko vreme je iao ka zapadu du obale reke Froum, sledei njene
meandre. Kad je proao Durnovariu, skrenuo je ka erbornu. Neko je propoznao grimizni ogrta, izveo je
kaluera na put, napunio njegovu torbu na sedlu hlebom koji ovaj nikad nije pojeo. Sredinom jula dospeo je
do svog manastira; pred kapijom, dao je konja jednom dronjavo obuenom detetu. Njegov je iguman,
zgroen, odmah poslao Dona u manastirsku bolnicu, i preduzeo korake da nae konja; ali od konja ni traga
ni glasa. Don je leao u sobi koja se sva blistala od letnjeg cvea: bile su tu begonije, fuksije, rue, sve
ubrane u manastirskim batama. Gledao je kako mrlja sunca klizi preko zidova, i kako se oblaci vunasto
gomilaju na plavom nebu. Progovorio je samo jednom, i to obraajui se bratu Dozefu: pridigao se iz
kreveta, oiju prestraenih i divljih, grabei mladia za zglob ake. "Ja sam uivao u tome, brate",
proaputao je. "Bog i svi sveci neka mi pomognu, ja sam u svom postu uivao..." Dozef se trudio da ga
smiri, ali uzalud.
Tek mesec dana kasnije je ustao i obukao se. Tokom tih mesec dana, vrlo malo je jeo; sad je bio veoma
mrav, a oi su mu grozniavo sijale. Navalio je da radi na litografskim presama; majstor Albreht ga je
prekorevao, ali Don je to ignorisao. Radio je naporno itav dan, ne prekidajui ni zbog ruka, ni zbog
veere, ni kad je zvonilo poveerje. No i meseina ga zatekoe kako jo radi, stalno jedno isto: nanosi
mastilo na kamenu plou koju vie nije mogao ni da vidi, pa onda to mastilo brie, vue dobo, bez hartije,
ka sebi i nazad, opet mae, opet brie... Brat Dozef je ostao sa njim neko vreme, zguren u senkama; onda
je otiao, savladan neim to nije mogao da shvati.
Don je tek pred zoru posustao u svom okajavanju greha. Stajao je pogureno, crna figura osrebrena
meseinom; oslukivao je krivei lice, kao da pokuava da uhvati neki eho nedostupan ljudskom sluhu. Iz
grudi mu se otrgoe jecaji; zateturao je kao pijan do sredine slobodnog prostora u studiju, pao potrbuke,
irei ruke. Nad njim, prozori na krovu je zalupao, pokrenut iznenadnim vetrom; Don je seo, zverao
unaokolo napreui se da otkrije izvor tog zvuka koji ga je prenuo, ako je to uopte i bio zvuk. Tad je
doiveo prvu od onih vizija, ili halucinacija, koje e ga uznemiravati do kraja ivota. Poelo je brzim
sledom potmulih udarnih zvukova, kao da kroz no, preko nekog prostranog predela, hitaju zvuci bubnja.
Soba se zamraila, pa rasvetlila. Don neto nepovezano zabrblja, preplete prste preko lica, pokua da se
moli.
U Dubris su doveli i jednu seosku devojku, mladu i zgodnu, iji se zloin, monstruozan i neprirodan,
sastojao u tome to je primala jednog inkubusa, zatrudnela i rodila. Tu su devojku na kraju pustili, ali pri
odlasku su joj dali, u komadu platna, odrezane prstie sa jedne malene ruke njene bebe. Brat Don ju je sad
opet ugledao, pri jasnoj meseini. Prela je preko sobe, mjauui nezadovoljno; za njom su klizili uasi:
odseene ruke i noge, odrubljene glave, tela izlomljena na toku, isprobadana iljcima, isprena usijanim
gvozdenim stolicama. Kuknjava je izbijala iz njih, i zavijanje, mukanje kao da su to duhovi mrtvih krava; i
cvrkut mrtvih ptica, i pla, proet enjom za neim. Donovo lice oblie suze; svetla su sevala oko njega,
a tokovi tampaih presa vrteli se, inilo se, kao sunca sa crnim paocima. Zatim ga obuhvatie udni
potresi i grmljavina; izvrnuo je oima, pokazujui samo beonjae; udarao je pesnicama po podu, kriknuo, i
ostao leei nepomino.
Ujutru kalueri, ne nalazei Dona u njegovoj eliji, pretraie radionice. I itav manastir; i sva dvorita
i bate. Uzalud; brat Don je otiao.
Njegova eminencija, arhiepiskop londiniumski, uzdahnu teko, protrlja vilicu, zevnu, i proeta preko
svoje kancelarije, do prozora koji su gledali na dvorite Episkopalne palate. Stajao je neko vreme pred
prozorima, drei iza lea ruku u ruci, glave pognute tako da je vilicom gotovo dodirivao prsa. Bate
bejahu pune ivih boja: ljiljani, delfiniumi, i najnovije Mak Gredijeve rue; Njegova eminencija bejae
gourmet u svim stvarima svetovnim. Ali njegov je pogled sad samo ovla prelazio preko te lepote, i preko

ribnjaka gde su ostareli arani na zvuk runog zvonceta izlazili na povrinu. Iza ribnjaka, i iza vrtova sa
lekovitim travama, kroz koje su vodile krivudave poploane stazice, bio je spoljanji zid. Nad njim se
sumorno uzdizala jedna ravna strana Signalistikog koleda, sa redovima jednakih prozora, kao apsana. Do
arhiepiskopove kancelarije dopirala je udaljena buka iz lavirinta londiniumskih ulica: povici ulinih
prodavaca, tutnjava i tretanje tokova vagona, odnekud zvonjava nekog zvona. Duh Njegove eminencije
registrovao je te zvuke automatski; zborao je usta, zanet u komplikovan i ne ba prijatan sled svojih misli.
Vratio se polako svome stolu. Na njemu je leala otvorena fascikla, iz koje se irila mala poplava dopisa.
Mrtei se, on uze jedan dopis. Pod formalnim zaglavljem, i jo formalnije upotrebljenim latinskim
jezikom, plamtelo je ogorenje pobonog i potenog oveka.
"Gospodine,
zamolio bih vau eminenciju da obrati panju na jedan problem zaprepaujue, uasne vrste; na
muenja, agoniju, na gnusne i sramne postupke, koji se u ime Hristosa vre nad narodom moje dioceze.
Stradaju siromani i bolesni, stari i maloumni, stradaju deca i izlapeli starci, i trudnice pred samim
poroajem. Pod mukama, roditelji optuuju svoje sinove i keri, muevi svoje supruge. Ne mogu,
gospodine, vie imati mira, suoen sa nepravdom i uasom..."
Njegova eminencija zapazi, u bujici latinskog, jednu gramatiku greku; njegovo penkalo sa crvenim
mastilom automatski, nervozno, precrta suvino slovo.
...uasom, koji nas saleu, ovde u ovom lojalnom, prastarom, besprekorno pobonom gradu. Stradaju
nevini i neuki, stradaju bespomoni podanici jedne Crkve i jednog Boga koji oduvek propovedahu ljubav,
milosre, i svetlost... Taj ludak, taj skvrnitelj svake pristojnosti, i njegov takozvani Sud za zatitu duhovne
dobrobiti...
Kardinal prelista pismo do kraja, ne itajui, i samo baci pogled na potpis. Odmahnuo je glavom. Biskup
Loudan iz grada Dubrisa. Hrabar ovek, ali nepametan; ovo pismo, stavljeno u prave ruke, bilo bi dovoljno
da obezbedi i samom biskupu Loudanu upoznavanje sa tim gresillons protiv kojih se tako estoko bunio. Iz
teksta je prosto izbijala jeres... Kardinal podie pismo sa dva prsta i baci ga u jednu fasciklu. Uze drugo
pismo, saetije, konkretnije, od komandanta garnizona u Durnovariji.
...odmetnik poznat u narodu pod imenom 'brat Don' i dalje izmie naim snagama. Pobune direktno
izazvane propovedima tog oveka i njegovih sledbenika izbile su nedavno u erbornu, Sturminster
Njutonu, aftsberiju, Blanfordu, i u samoj Durnovariji. Narod pripisuje njegovu neuhvatljivost nekakvoj
intervenciji tajanstvenih sila. Sve je tee kontrolisati mase. Najusrdnije molim da mi se pridoda bar jo 400
konjanika sa odgovarajuim naoruanjem i snabdevanjem, radi pretraivanja oblasti izmeu Beaminstera i
Jeovila gde su se, izgleda, pobunjenici sada ulogorili. Njihovu brojnu silu procenjujemo na pedeset do
stotinu; dobro su naoruani, i izuzetno dobro poznaju svoj teren. Pokuaji da ih razbijemo uobiajenim
tipom napada dosad nisu doneli rezultate...
Njegova eminencija odbaci ovo pismo nestrpljivim pokretom. Zbog ovog pisma, i ne samo ovog nego i
desetak slinih, napisao je jue formalnu proklamaciju o ekskomunikaciji. Crkva je bratu Donu izrekla
presudu jo pre est meseci; to je znailo da e mu dua ii u pakao. Meutim, kod njegovih sledbenika je
to izazvalo samo jo vei bes. Na jednom mestu, dvadeset etvorica konjanika koji su u po bela dana uli u
masu naroda, svueni su sa konja na zemlju, poubijani do poslednjeg, a njihovo oruje i oprema su
pokradeni. Na drugom mestu su nepoznati napadai isprebijali jednog kapetana rimske konjice i poslali ga
na konju u Duovariu, sa uvredljivim porukama prikaenim na lea. U Vudhendu, i takoe u Bedberi
Ringsu, javno su spaljene lutke-efigije, sa likom rimskog pape. Kardinal je dobro znao kako je opasno kad
vrhovni voa jedne pobune umre smru muenika; najradije bi potpuno ignorisao Dona i pustio da itava
ta glupa graja odumre sama od sebe, ali okolnosti su ga terale na akciju.
Zatim Kardinal uze da ita kratki izvetaj o buntovnikovom ivotnom putu i postignuima. Taj je
izvetaj po kardinalovom zahtevu doneo u Londinium jedan neuobiajeno pokorni kaluer Adhelmijanac,
ije bi ui Njegova eminencija najradije poslao ocu Mereditu na tanjiru, prosto zato to otac Meredit nije
smeo dopustiti da se jedan od tih njegovih prokletih kaluera toliko otrgne. Adhelmijanci su, dodue bez
ikakve sopstvene krivice, rapidno postajali leitmotif jednog novog, vrlo opasnog pokreta u narodu.
Anglikanizam je opet dizao glavu, izrastajui iz pradavnih tradicija. Ko je preobratio ogroman deo

Engleske u hrianstvo, ako ne Sveti Adhelm - vekovima pre nego to su Normani, ohrabreni ubistvom
Elizabete I, krenuli u novo, drugo osvojenje Engleske, doveli za sobom itave opore rimokatolikih
svetenika, i izruili Englesku vlasti rimske katolike crkve? Istorijska je injenica bila, bez obzira na to to
je Crkva to uporno demantovala, da je engleski narod nekad, davno, imao svoju sopstvenu, nezavisnu
crkvu; enja za tim danima ni sad nije se sasvim ugasila. Uostalom, kad je otac Elizabete Prve, engleski
kralj Henri VIII, ukinuo papsku vladavinu nad svojom zemljom i uspostavio Anglikansku crkvu, dve crkve
su mnogo godina ivele u miru, a tek pred kraj tog perioda dolo je do ekskomunikacije Elizabete Prve.
Slabi su to argumenti za dananje teologe, no svejedno, vrlo ih je opasno pustiti da se ire kroz masu
obinih ljudi, koji o finesama teologije nemaju pojma. Stari poziv Crkve narodu, da se pokori i oboava,
nije vie dovoljan. Ljudima jo samo malo treba, pa da uspostave sopstvenu duhovnu hijerarhiju, za ijeg je
vou idealno mogao da poslui ovaj Don ili neko slian njemu.
Znai, odmetnik je prisustvovao zasedanjima Suda za zatitu duhovne dobrobiti? To je, pomisli Njegova
ekselencija itajui injenice koje je odavno znao napamet, to je oigledno bio poetak cele ove smene
gluposti. On odmahnu glavom. Kako objasniti? Kako smiriti gnev oveka kao to je Loudan, ciframa,
injenicama, politikim argumentima? Njegova eminencija umorno slee ramenima. Niko nikad u istoriji
sveta nije imao toliko vlasti, koliko je ima dananji Drugi Rim. Drati polovinu planete vrsto u svojim
rukama; onglirati, balansirati sile ljudskom umu gotovo neshvatljive jednu protiv druge... Gnev nacija je
kao gnev mora, ne moe se suzbiti slamkom. Anglikanizam je jednom pocepao ovu zemlju; o tome se
detaljno govori u debelim knjigama poreanim du zidova ove kancelarije. Tad je Engleska planula vatrom
auto-da-fe-a, od vrha svoje izme, jugozapadnog krajika Kornuola, pa sve do svoje kime, Peninskih
planina. Ako naspram tolikog pustoenja stavimo malo krvi, malo bola nekoliko pojedinaca, to zaas
proe i tako rei istog trena padne u zaborav, i ako uzmemo u obzir silnu mudrost Crkve...
Ali, i preteralo se, razmiljao je kardinal; suvie se ubadalo mamuzom i pretilo vatrom pakla, a premalo
se govorilo o Carstvu ljubavi. Otac Hieronimus, iako oigledno lud, u prolosti je ipak bio koristan Crkvi;
ali ovog puta je njegov krvavi cirkus izazvao skandal koji bi lako mogao zapaliti itavu Englesku. Kroz
kardinalovu glavu sad proletee misli iznenaujue za jednog svetenika, misli nimalo milosrdne. Ustao je i
zagledao se u bate, koje su mu bile glavna ivotna radost. Privialo mu se kako noge gaze preko njegovih
rua, bez imalo potovanja; kao da je video ljiljane ugaene u krvavo tlo, i svoju kuu u plamenu i
ruevinama, vinske podrume oskvrnavljene, radne sobe i biblioteke u poaru. I zato, proklet bio i da bog da
mrtav pao otac Hieronimus; i svi ti Adhelmijanci skupa; a pre svih taj brat Don... Kardinal je po prirodi
svoga poloaja bio i ekonomist i politiar, isto koliko i svetenik; kad bi ga zahvatio cinizam, priinjavalo
mu se da vidi itavu ogromnu strukturu Crkve kao neko ebe, pokriva od zlata ispleten, ispod koga spava
din. U ovakvim trenucima din se u snu pomicao, mrmljao je, spavao nemirno. Uskoro e se probuditi.
Odluno je odbacio takve pomisli, vratio se svom radnom stolu, i iz jedne fioke izvukao formalni
dokument na ije je diktiranje pisaru utroio jue skoro itavo jutro.
Poto jeretik poznat kao brat Don, nekadanji lan reda Adhelmijanaca, ije smo telo proglasili
ekskomuniciranim i iju smo duu bacili dole, u plamen to veno traje, i dalje prkosi volji Boga i njegove
istinite Crkve u ovoj Zemlji, naa je dunost da prenesemo ovo sveano saoptenje i upozorenje:
Ko god daje utoite jeretiku ili ma kom lanu njegove bande; ko god ga snabdeva hranom, piem,
orujem, municijom i slinim potreptinama; ko god se uhvati da poseduje pisma, proklamacije, i druge
tekstove brata Dona ili ma kog lana njegove bande;
ili da se bavi rasturanjem takvih pamfleta u cilju jaanja stvari Satane, a protiv slave Boga;
ko god prikriva informacije o skrovitu reenog jeretika ili ma kog lana njegove bande; ko god
prisustvuje sastanku, orgiji ili drugim sramotnim radnjama te bande, a to ne prijavi, sa svim detaljima,
sveteniku, komandantu garnizona, ili policajcu, u roku od jednog dana:
bie proglaen za ekskomuniciranog, i za bojem oku mrskog; pa e po osudi najblieg sudije ili
crkvenog sudije biti raereen, komadi njegovog tela posoljeni i uvaljani u katran, i izloeni na nain koji
se pokae najpogodnijim, da bi videli i poueni bili drugi jeretici i izdajnici Boga i boje Crkve.
...Dalje, naa je dunost da proglasimo sledee nagrade:
za informaciju koja dovede do toga da bude uhvaen, iv ili mrtav, brat Don ili neko iz njegove bande,
25 funti u zlatu;
za hvatanje, ivog ili mrtvog, nekog lana bande brata Dona, 50 funti u zlatu; za hvatanje, ivog ili
mrtvog, brata Dona samog, 200 funti u zlatu; a to e biti isplaeno u naoj episkopalnoj palati Lambet,
im nam se donese telo jeretika ili dobar, dovoljan dokaz o njegovome unitenju.
Dato pod rukom naom, ovog, dvadeset prvog dana juna, leta gospodnjeg 1985.

Kardinal najzad klimnu glavom, sa sumornim odobravanjem.

Crkvi je bio veoma potreban neki novi svetac, ili dva-tri sveca, samo da su posluni, da sluaju
organizaciju; ovaj Don je mogao biti prvoklasni materijal za tako neto, i ba je teta to e takav talenat
biti straen. Njegova eminencija, arhiepiskop londiniumski, kardinal Engleske, slee ramenima, i pozva
sekretara, kome naredi da mu donese kardinalski peat.
Na ulazu u strmu uvalu, peadija se rasporedila u polukrug. Drugi vojnici, ije su se plave uniforme
jasno videle, rasporedili su se po stenama uokolo i iznad uvale. Pod liticom su se mogli videti ulazi u
nekoliko peina. Odatle bi s vremena na vreme iknuo puani dim; to su se branioci, brojno slabiji i
opkoljeni, i dalje borili, sasvim uzaludno. U uvali se, na dvesta metara od litice sa peinama, nalazio
starinski top polu-kulverin, kalibra oko 100 milimetara. Vojska se sada muila da taj top namesti i spremi
za gaanje strmo uvis, ka peinama. Top je bio zaklonjen polumesecom od kamena; iza tog grudobrana,
preznojeni ljudi su podmetali grede pod tokove. Cev se dizala sve vie i vie, ali ni priblino koliko je
trebalo; kapetan ove grupe artiljeraca bio je vrsto uveren da e se, pri prvom ispaljivanju topa, lafet zariti u
kamenito tlo i razlomiti na komade. Nedaleko od topa, major je, sa visokom vojnikom cilindrinom
kapom na glavi i sa golom sabljom u ruci, sedei na nervoznom konju, vikom i prekorima terao ljude da se
vie potrude. Ve se pokazalo da su frontalni napadi preskupi; gore, u uvali, blie peinama, leali su mrtvi
peadinci u plavim uniformama. Major nije eleo da izlae svoje ljude daljoj pogibiji. Psujui, izmahnuo je
maem ka uporitu pobunjenika. Odgovorio mu je oblai dima, i kurum koji je odvalio pare kamena
dvadeset stopa levo od majora pa odzvidao u daljinu. Vojska zalegla u uvali odvrati paljbom, i branioci se
povukoe dublje u peine; majoru se uinilo da je uo, meu odjecima pucnjeva, i jedan vrisak.
Prvo ule iz topa raznelo je u parampare jednu stenu iznad peina. Drugi hitac je izazvao pravu malu
lavinu desno i iznad. Pri treem ispaljivanju top je pao sa svoje grubo izraene potporne konstrukcije, i
razmrskao obe noge jednom tobdiji. Kapetan opsova, prieljkujui da ima samo jedan rovovski baca
mina; nije ga, meutim, imao. Papisti podigoe i bolje uvrstie debelu gvozdenu cev; a zatim serijom
pogodaka raznee pobunjeniko uporite u komade.
Dvadeset metara je prevalio mali begunac u grimiznoj mantiji, grabei kozjom stazicom preko stena i
kroz naprsline, pre nego to ispalie prvu puku na njega. Zatim su oblaii praine poeli uestalo da se
diu sa povrine stena svuda oko njega. Major je pojahao napred, dernjajui se na svoje ljude da bolje
gaaju. Odmetnika oborie na svega dvadesetak stopa od vrha litice; padao je i suljao se dugo, dok se nije
konano zaustavio u podnoju; ali je u sebi imao jo toliko ivota, da podigne pitolj prema peadiji koja je
upravo vrila zavrni juri, i kurumom odbije kolensku aicu jednom vojniku desno od majora. Major je
humnuo, sagao se, strgao kapuljau sa glave ovog Adhelmijanca. Ukazala se obilna plava kosa; deak se, u
bolu, iscerio na majora. Krv mu se videla oko zuba.
Stojei kraj majora, majorov pomonik ree sa gaenjem: "Discipulus..."
"Ja b' pre reko, pederi", zarea major. Zgrabio je momia za kosu i dobro prodrmao. "Ajde, gade
jedan mali", ree, "di ti 'e gazda, glavni peder?"
Odgovora nije bilo. Jo jedno cimanje za kosu; a tad se brat Dozef napola pridie, i pljunu crvenkastu
tenost prema licu koje se nadnosilo nad njega. Majorov pomonik odmahnu glavom. "Nee taj da pria,
gospodine. To su ti Bugari..."
"To je i meni", ree major, "savreno dobro poznato. Ovamo nosila, narednie!"
Narednik ode treim korakom nizbrdo. Diui teko, mladi kaluer se opet pridigao, pruio
okrvavljenu pesnicu kao da neto nudi, zatim se skljokao. Major je kleknuo, izbegavajui paljivo mlazie
krvi, i, otvorio stisnutu aku, prst po prst. Uspravio se prevrui na dlanu majuni medaljon sa ukrtenim
linijama krabe. "Ovo je", ree sasvim tiho, "sve to nam je bilo potrebno." Gurnuo je vilinski znak u dep
svoje uniforme, pre nego to je njegov pomonik to mogao videti.
Pretraivanje peine donelo je masu trofeja. est leeva, od ega tri u ouvanom stanju, a i preostala tri
do te mere prepoznatljiva da ni sumnjiavi papski inovnici nee moi da spore da su to ljudska tela. Cena
se ve popela na 150 funti po buntovniku; to je devet stotinu funti, a sa telom mladog Adhelmijanca, brata
Dozefa ukupno preko hiljadu funti: za bataljon, dobra lova. Pored toga nali su zalihe hrane i oruja,
knjige, jeretike dokumente i masu letaka spremnih za rasturanje. Major je naredio da se sve to spali. U dnu
peine je leala jedna starinska tamparska presa tipa 'Albion', podobro izlupana kanonadom, a ako nje
prosute kutije sa slovima. Videi je, major naredi da se donesu maljevi. Vrhom izme je ukao gomile
letaka. "Pa, ako ni' drugo", ree on svome pomoniku filozofsku misao, "bar e bude manje ovog sranja
ubudue."

Najvaniji cilj dananjeg napada, meutim, nije ostvaren. Brat Don ni ovom prilikom nije uhvaen.
Nedelje su prolazile, a glasine se mnoile. Don je tamo, Don je onamo; vojska je jahala urno, nou,
itava sela su pretresana, nagrada je zatraena desetak puta a nijednom isplaena. Proirila se legenda da
Don, u savezu sa Starim narodom sa vresita, moe maginim nainom da izmakne opasnosti.
"Transvestizam", zareao je na to Rim, i udvostruio iznos ucene na glavu. Potkazivaa je bilo vie nego
buva; ljudima su kue spaljivane, celi gradovi su kanjavani globom. Nad raskrsnicama su se njihala
unakaena tela u lancima; svaki takav grozan le bio je fokus po jedne kule crnih ptica koje su oko njega
kruile. Div je mrmljao i premetao se u snu.
Katedrala u gradu Velzu je oskrnavljena, mada poinioci zapravo nisu nita naroito uinili. Nije bilo ni
najmanjeg nagovetaja da se visokome oltaru prilo s ikakvim nepotovanjem; ali je na oltar zakaen, i to
na uas popova tako da je svako mogao videti, plakat sa izvesnim natpisom. Naravno da je smesta skinut i
spaljen, ali je kroz narod poleteo apat da je to bio jedan citat iz Svetog pisma, preveden (jeretiki
postupak!) na srednji i zasebno na moderni engleski. "Moj hram treba da bude boji dom, a vi ga
pretvoriste u leglo pljakaa." Slino se desilo u gradu Akve Sulis ("Sve to imate dajte siromanima") i u
rezidenciji samog biskupa pokrajine Dorset ("Lake je kamili da proe kroz iglene ui, nego bogatau da
ue u carstvo nebesko"). Ali te paduhvate su izvodili discipuli, Donovi uenici, a sam Don je neprekidno
putovao, pouavajui i molei se. Ponekad su ga vizije muile toliko, da se valjao po zemlji, penuao, do
krvi udarao pesnicom po tlu, parao svoju odeu i kou, dok su se njegovi sledbenici, zgureni, namrteni i
uplaeni, izmicali. Moda su ga kroz bunovite pustare zapada Engleske jo pratili fantomi, bubnjanje,
vritanje, odrezane ake i udovi; moda su ga sretali pripadnici Starog naroda, teili ga, sedeli s njim i
priali mu o svojoj veri iz davnih vremena, pokazujui ruevine koje su jo pre dolaska Rimljana bile
prastare, etajui pod kotrljajuim oblacima i upredenim fantazijama sunca i meseca. Don je poklonio
siromanima svoje cipele, ogrta i tap; kasnije su neki aputali da je taj tap poboden u zemlju procvetao i
olistao, kao tap blagoslovenog Dozefa u Glastonberiju.
Ako je ta pria o tapu i dospela do Donovih uiju, on to niim nije pokazao. Kretao se kao duh,
mrmljajui neto, gledajui a ne videi, kroz kiu i vetar; narod je nekako uspevao da ga sakrije i prehrani,
dok su vojnici u papsko-plavim uniformama krstarili umorno, od erborna do Korvesgeata, od Sarum
Rinsa do Doline divova u Kerneu. Don je sve vie smetao vlastima: ucena ponuena za njegovu glavu
stalno se poveavala, od 500 na 1.000 funti, pa na 1.500. a onda na neverovatnih 2.0000 funti, to je
episkopska palata u Londiniumu bila sremna da odmah isplati u zlatu. Don, meutim, kao da je iezao;
vie se nigde nije pojavljivao. Nove glasine poletee: planira ustanak protiv Rima: skriva se dok ne skupi
dovoljnu vojsku, bolestan je, ranjen je, pobegao je; i najzad, stie apat da je mrtav. Njegovi su sledbenici,
a takvih je sad bilo na hiljade, ekali i alili. Ali Don nije bio mrtav; odvukao se u bregove, krenuo je sad
za leproznima, pratei zvuk usamljenih, ljutitih zvona koja su bolesnici od lepre morali da nose oko vrata.
Kuice tog zaseoka zgurile su se jedna uz drugu nasred vresom obrasle pustare, na mestu koje je bilo
potpuno otkriveno, izloeno udarima vetra. Bile su od sivog kamena, prozori na njima zatvoreni kapcima
protiv oluje; davale su utisak potpune bede. Uokolo je raslo nekoliko stabala, krljavih i niskih, vetrom
izvajanih u udne oblike; grane su se pruale prema krovovima kao da trae zatitu. Odavde je vodio put sa
duboko urezanim kolskim tragovima, krivudao preko pustare i gubio se u daljini.
Preko pustare se prostirao, nejasno vidljiv u udnom svetlu, niz visokih bregova. Po blistavom danu,
beliasti sjaj se mogao videti iza tih bregova, nagovetaj blizine mora; ali sada je nebo bilo mrtvo, prazno,
ravno, boje praine. Iz njega je silovito hujao vlani martovski vetar. Leprao je ivicama ogrtaa devojke
koja je sedela strpljivo kraj druma, stotinak metara daleko od poslednjih kua. Jednom rukom je vrsto
stiskala grubu tkaninu sebi oko vrata; ispod kapuljae joj je izmicala kosa, duga i crna, i leprala preko lica.
Pastojano je gledala preko sivo-braonkastog vresita prema udaljenim siluetama bregova.
ekala je sat, dva sata; vetar je itao kroz bunje i paprat, jednom je i kratka kia oinula po drumu.
Bregovi su ve nestajali u sumraku koji se sputao, kad ona ustade. Sa akom iznad oiju, napreui svoj
vid do krajnjih mogunosti, zurila je u sivu mrljicu u daljini, sitnu kao komarac. Minutima je stajala
nepomino i zurila; inilo se da ne die. Mrljica se pribliavala, pretvorila u crnu glavu iode, konano se
razluila u figuru jahaa. Tad je devojka zajeala, udnim zvukom, duboko iz grla; pala na kolena,
osmotrila prestraeno i kue i drum. Jaha se primicao, mada je ona u svome strahu imala utisak da on jae
bez napredovanja, da samo poskakuje gore-dole kao marioneta pod ogromnou neba. Zagrabila je prstima
po drumu ispred sebe; izgladila suknju na butinama; pritisla jednu stranu svojih prsa kao da eli da suzbije
silovito lupanje srca.

ovek je oputeno sedeo na magarcu, dozvoljavajui ivotinji da sama bira put. Noge su mu visile s obe
strane magarevog stomaka, njihale se ritmino, dotiui vrhove trave. Bile su bose, potamnele od skorene
krvi starih posekotina; mantija na njemu bila je pocepana i prljava, a njena prvobitna purpurno-crvena boja
izbledela je u crvenkasto-sivu. Lice mu je bilo bledo; pojedine oputene, visee linije na licu ukazivale su
na mesta nekadanje punoe. Iznad umrene brade oi su bile sjajne i lude kao u ptice. S vremena na vreme
je mrmljao poneto, zapoinjao odlomak neke pesme, zabacivao glavu da se nasmeje ka tmurnom nebu,
izmahivao rukom pravei nejasne znake blagosiljanja upuene pustoi oko njega.
Magarac stie do druma, konano, i stade kao da ne zna kuda e. Jaha je ekao, pevajui i mrmljajui.
Njegove sjajne nemirne oi postepeno postadoe svesne prisustva devojke. Jo je kleala na drumu, sagnute
glave; a kad je podigla glavu, videla je kako je pridolica posmatra, drei jednu ruku napola podignutu.
Potrala je ka njemu, bacila se na kolena i zgrabila grubu ivicu njegove mantije. Zaplakala je; suze su lile
obilato, nalazile sebi stazice niz neravnu, grubu kou njenog lica.
Jaha je zbunjeno zurio u nju, a onda posegao rukom, pokuavajui da devojku podigne. Na taj dodir
ona je zadrhtala kao prut, i jo vre stegla ivicu mantije. "Do... nami", promrmljala je, kao da se obraa
magarcu. "Do..."
"Neka blagoslov jednog izgnanika bude na tebi", promumlao je pridolica, iji jezik kao da se saplitao,
odviknut od govora. Namrtio se kao da se trudi neeg da se priseti; zatim ree, bez ikakve veze sa onim
to se tog trenutka deavalo: "Kako su divne na planinama noge onoga koji donosi dobre vesti..." Protrljao
je lice, upleo prste u kosu. "Neki ovek priao o izleenju", ree. "Kome sam to potreban, sestro? Ko je
zvao brata Dona?"
"Sum... sum ja..." Glas joj bejae priguen; guvala je prstima ivicu njegove mantije, ljubila mantiju,
trljala lice o njegovo stopalo. Donova panja, lutanju sklona, sad se koncentrisala na nju. Opet je,
nespretno, pokuao da ovu devojku podigne. "Zbog ega, sestro?" ree. "Ja samo mogu da se molim; a to je
svima slobodno."
"Da izlei..." Progutala je i zamrkala, ne elei da izgovori sledee rei. One joj se ipak otrgoe. "Da
izlei... polaganjem ruku."
"Ustaj!"
Snano ju je povukao na noge i drao tako visoko da je morala da gleda pravo u njegove rasplamtele
oi, u kojima su se zenice skupile do takica crnine. "Nema drugog leka", proita Don kroz zube, "do
milosti boje. Njegova je milost beskonana, njegovo saoseanje obuhvata sve nas. Ja sam samo bedni
instrument njegove volje; ne postoji mo, van moi molitve. Sve drugo je jeres, zbog koje ljudi umiru..."
Odbacio ju je od sebe. Onda ga to raspoloenje proe. Obrisao je svoje elo, i nespretno, polako, skliznuo
sa magarca. "Ti e jahati, sestro moja", rekao je. "Jer ne bi priliilo da oponaam onoga ko je
svojevremeno uao u svoje kraljevstvo jaui ivotinju slinu ovoj..." Njegove se rei zatim izgubie u
mumlanju; vetar ih je rastrzao i raznosio. "Videu tvog mua", ree brat Don.
Kuica je bila niska, prenatrpana, ispunjena kiselim mirisom; u nekom kutu je na sav glas plakala beba,
pred ognjitem se pas eao da istera buve. Sagnuvi se, Don ue, voen devojinom rukom koja ga je
stidljivo vukla za zglob ake. Zatvorila je vrata za njim, i uvrstila ih zakainjanjem konog kaia o drveni
klin. "Smo gu drali u mrak", proaputa ona, "smo misleli e pomogne..."
Don je iao napred, paljivo. Kraj vatre je jedan ovek sedeo kruto, drei ake na kolenima. Imao je
na sebi prostu odeu radnika u kamenolomu: prsluk ojaan koom i akire. Pored njega je na grubo
istesanom stolu stajao delimino ispranjen tanjir hrane, i vr piva. Jedna lula je leala na ivici ognjita,
neupotrebljena. Preduga kosa mu je padala gusto pokraj uiju. Obrve bejahu ravne i gusto crne. Oi su bile
pokrivene arenom maramom vezanom iza glave u vor.
"Je doao", ree devojka bojaljivo. "Brat Don, e te izlei..." Poloila je ruku na ovekovo rame. On
nije odgovorio, samo je blago dohvatio ruku svoje supruge i sklonio je. Ona se okrete Donu, gutajui.
"Poelo pred es' meseca", ree bespomono. "Prvo miselja... k'o pauina, pauina mu preko lice. Onda
vie ne videja, samo na jako sunce. Govoreja, stalno, je mrak, je mrak, stalno mrak..."
"Sestro", ree Don tiho, "ima li lampu? Buktinju?"
Klimnula je glavom, tupo zurei u njega. "Onda mi donesi tu lampu ovamo."
Donela je svetiljku i upalila je cepkom iz vatre. Don postavi lampu tako da je otvorena strana bacala
mlaz svetlosti slepom kamenolomcu u lice. "Da vidim..."
Oi, otkrivene, bejahu crne i estoke, u skladu sa ponositim, strogim licem. Brat Don podie lanternu,
okrete je pravo u zenice oiju; istovremeno je okretao glavu ovoga seljaka, pridravajui je prstima ispod
vilice obrasle crnom senkom. Dugo je zurio. Video je kroz zenicu, u dubini oka, mleno-belu povrinu koja
je sjaktavo vraala svetlost. Tako, u oba oka. Onda je spustio lanternu do ognjita. Dugo utanje; a onda,

pobelelih usana, on ree, "alim te, sestro. Nita ne mogu da uinim sem da se molim..."
Devojka ga je neko vreme gledala prazno, bez razumevanja; zatim je prinela ruke ustima i opet
zaplakala.
Don je prespavao tu no u upi, mrmljajui i bacakajui se na gomili slame; tek pred zoru su utihnuli
bubnjevi i trube u njegovom mozgu, i on zaspa.
Kamenolomac je ustao pre prvog svetla zore i obukao se utke, ne urei. Kraj njega je nepomino
leala njegova ena, ravnomerno diui; dotakao je njenu ruku, a ona zajea u snu. Ostavio ju je i proao
kroz kuu. uljeviti prsti su sada neno dodirivali nametaj i poznate naslone stolica. Otvorio je vrata,
osetio je otrinu hladnog jutarnjeg vazduha na svom licu. Stupio je napolje, i od tog trenutka vie mu nije
bilo potrebno da se orijentie pipanjem. ivot ljudi u ovome zaseoku bio je odreen klesanjem kamena.
Svaka je porodica imala u bregovima svoj mali kamenolom; ti ratrkani kamenolomi predavani su u
vlasnitvo s oca na sina, tokom mnogih generacija. Noge ovoga kamenolomca, i mnogih generacija
njegovih predaka, izdubile su u tlu pustare stazicu sve do njihovog porodinog kamenoloma. Sledio je sada
tu stazicu. Lice je okretao uvis da bi uhvatio razmrljano sivilo, jedino to su njegove oi mogle preneti od
sjaja zore. Iz navike je sa sobom poneo lanternu, koja mu je odskakivala od jednog kolena, lupkajui uplje.
Stigao je do svog kamenoloma, podigao popreno postavljenu motku koja je simbolino zatvarala ulaz.
Naslonivi dlanove na hladni kamen, dugo je stajao; onda je naao svoje alatke, pogladio ih da oseti
uglaanost koju su im njegove ake dale. Poeo je da radi.
Udaljeno kucanje ekia i dleta po kamenu razbudilo je Dona, koji se otresao svojih grozniavih snova
i okrenuo glavu da odredi izvor zvuk
. Ustao je tiho, uvukao noge u sandale, i zaljepkao u hladno jutro. Njegov je dah ostavljao oblaie pare u
vazduhu.
Devojka je ve stigla pred kamenolom: uala je na tlu i tupo zurila. Iznutra je odzvanjalo gvoe.
Slepac je radio, napadajui kamenu povrinu pred sobom: merio, klesao dletom, razbijao ekiem,
oslanjajui se na dodir. Kraj ulaza je ve stajala gomila grubo isklesanih kamenih blokova. Don vide kako
kamenorezac izlazi, nosei novi kameni blok, a zatim se vrstim korakom vraa svome zadatku.
Devojine oi se zaustavie na Donovom licu, upitno. On odmahnu glavom. "Mogu da se molim",
promrmlja. "Ja mogu samo da se molim..."
Jutro je prolo, pretvorilo se u popodne, a udarci ekia nisu prestali. Jednom je devojka donela hranu,
ali je Don nije pustio da prie svom muu: razmahani malj bi joj prosuo mozak. Kad pade mrak, gomila
otesanog kamena ve je bila gotovo dva metra visoka, i zaklonila je Donu vidik; zato se Don pomerio sa
mesta gde su njegova kolena napravila dva udubljenja u neravnome tlu, na drugo mesto odakle je opet
mogao da gleda. Kratki dan, ne vie zimski ali jo ne stvarno proleni, se zavrio; ali oveku u
kamenolomu nije bila potrebna nikakva svetlost. eki je odzvanjao postojanim ritmom; i tek sad je Don
shvatio na ta se kamenolomac odluio. Opet se molio bogu, grozniavo, prostrevi se niice po tlu.
Nekoliko sati kasnije zaspao je na tlu, izloen opakim naletima vetra. Probudio se toliko ukoen, da je
jedva mogao da se pomakne. Iz crnine pred njim odzvanjao je eki. Sa zorom, vratila se i devojka, i
donela, pod ogrtaem, bebu; neko joj je doneo hranu, ali devojka nije htela da jede. Dona su silno muili
grevi u miiima; ake i stopala bejahu mu potpuno plavi od hladnoe. Tokom itavog dana vetar se
postepeno pojaavao, urlajui kroz vresite.
udan su bili narod, narod crnog duha, ti dorsetski seljaci. Mukarci su jedan po jedan dolazili iz sela.
Svaki je unuo i zurio, ali niko nije pokuao da zaustavi kamenolomca. Bilo bi beskorisno pokuavati, jer
on bi se svom naumu sigurno vratio, ba kao to se vetar neizbeno vraa na vresita i daleke bregove.
eki je zvonio od zore do mraka. Vetar je nekoliko puta nanosio kiu, koja je prelivala Dona s lea,
promoila njegovu mantiju sve do koe. Ali on je to ignorisao, ba kao to je ignorisao smrznute bolove u
svome stomaku i butinama, sevanje i udaljenu grmljavinu u mozgu. Stari bogovi bi ovo razumeli, mislio je;
oni, koji su urlali i preznojavali se po ceo dan, neprestano ratujui, prosipajui jedan drugome creva u
venom ratovanju, padali, umirali i u suton opet ustajali, oivljeni, da bi proveli no u pijanstvu i veselju u
svojoj palati Valhali. Ali hrianski bog, ta je s njim? Da li e on prihvatiti da mu se prinese rtva u krvi,
onako kako je prihvatao rastrzane due svojih vetica? Naravno, mrmljao je Donov umorni mozak, jer i on
je isti. Njegovo je pie krv, njegova je hrana meso, njegovi sakramenti su rad, beda, i beskrajni, beznadeni
bol...
Kad je svanula druga zora, gomile kamena ve su se pruale metrima i metrima u vresite, a eki je jo
padao, sad sa zastajkivanjem, nejednakim ritmom, sekui novi kameni blok. Kamen za palate bogataa, za

katedrale koje e iriti slavu Rima... Silni vetar urlao je meu bregovima, leprao ogrtaem devojke, koja je
sedela, strpljiva kao krava, ruku skrtenih u krilu, oiju prepunih polu-shvaenog bola. Don je uao,
poraen, sad nemoan ak i da ustane, prstiju spletenih i tako, u spletu, paralisanih; a seljani su sa vresita
gledali, odurnih izraza lica.
I onda je doao kraj, ivot je rtvovan i rtva prihvaena. Pade kamenolomac, licem nadole, ovek o
kome e se isplesti desetak legendi. Jedna je vena pulsirala u potamneloj koi njegovog tvrdog vrata; krv je
lila, sjajna, preko eljusti i grla; telo je kaljalo i pomicalo se, pa se sleglo, i Don, vukui se napred na
beskorisnim akama i kolenima, shvati i pre nego to se primakao, da je kamenolomac mrtav.
Ustao je. Njegove su kosti mueniki kripale. Pred njegovim nogama je devojka zurila sivo, i sama
kamen meu sivim kamenim bregovima; njena je senka pohitala i pruila se udalj, duga i tanka, vrludava
meu busenjem trave na vresitu.
Brat Don se okrete polako, glave opet ispunjene hukom i bubnjanjem, podie pobelelo lice prema
udnom, uvrnutom suncu koje se nadnosilo nad njega. Pojaavalo se, blistalo sve jae i blie, kao kosmiki
duh, razrasla nemogunost u vetrovitim nebesima. Don promuklo kriknu, pruajui obe ruke; oko novog
tela na nebu ukaza se krug, blistav, biserne boje. Pa drugi, pa trei, dok ne ispunie nebo, potopie ga,
plamtei hladno kao led; a onda se sa neujnom grmljavinom njihovi dijametri spojie, formirajui krst od
srebrnog plamena, raspaljen, ogroman. Na krajevima njegovim zasijala su nova sunca, pa jo vie sunaca, i
vie, ispunjavajui nebo; i Don sasvim jasno vide sletanje i uzletanje plamenih jata anela. Zvuk je
dopirao od njih, veliki slatki zvuk radosti koji je prodirao u Donov umorni mozak kao ma. Vrisnuo je jo
jednom, neartikulisano, zateturao se napred, potrao spotiui se, a iza njega se vukla njegova velika senka,
leprala i ludovala. Tad se narod dade u bekstvo; irili su se od Dona kao od fokusa, pa preko vresita, do
seoske ulice, gde su kuckali i kljucali po zatvorenim kuama; re se irila bre nego to su noge mogle
trati, a uskoro i bre od najbreg konja: da su se oko brata Dona nebesa otvorila, preobraujui se
slavom. Pria je rasla, hranila se sama sobom, sve dok nisu poeli da tvrde da je Bog lino pogledao svojim
bistrim okom s azurnog nebeskog svoda.
uli su je i vojnici, ulogoreni kod Zlatne kape, i Vejmauta, i Vula, na vresitima; klepetavi semafori su
donosili vesti o pokrajini koja se die na ustanak. Poletee zahtevi za pojaanja, za municiju, konjicu,
artiljeriju. Durnovaria se odazvala, Bornemaut i Pul takoe; ali nevieni uragan koji se u meuvremenu
digao, ruio je semaforske kule kao da su od ibica. Do podne, signalistike linije ostadoe nemone; i
sama Zlatna kapa bila je haos polomljenih greda. Komandant tamonjeg garnizona skupio je jedan vod
peaka i dva voda konjice i poveo ih preko pustara, nadajui se da e postii nemogue i uguiti ovu
pobunu u zaetku. Jedan ovek, samo jedan, mogao je da okupi rulju i povede je u boj: brat Don. Ovoga
puta, brat Don e morati da nestane, bez obzira na koji nain.
Slava izazvana dogaajem u kamenolomu polako je bledela; ali su ljudi i dalje dolazili... u gomilama
pristizali preko vresita, krili put kolima i parnjaama preko bregova, zaglavljivali se u blatnim stazama,
borei se da to pre stignu do njega. Neki su mu donosili novac, odeu, nudili mu sklonite, brze konje.
Molili su ga da bei, upozoravali ga da odredi papske konjice galopiraju da mu preseku odstupnicu; ali on
je bio gluv od buke koja mu je grmela u uima, a sunani psi, blistavi u njegovom mozgu, zasenili su i
poslednju iskricu njegovog razuma. Gomila njegovih pristalica, njegova armija, u dronjcima, rasla je iza
njega, a on je srljao preko pustare, licem u veliki vetar s juga. Neki su doneli oruje: vile, kose, noeve
privezane za motke, dvadesetak musketa izvuenih iz skrovita u debelim krovovima od trave i prua.
Pevajui, stigoe do obale mora; u stopu za njim, poneko na konju, ostali peice, niz strme staze pokraj sela
Kimerida, do crnog ugriza jednog zaliva, i do divljine talasa. Tek tu su se sudarili sa odredom iz Zlatne
kape. Vojnici u papskom plavom preoe u napad; ali je rulja bila prevelika. Juri, ratrkavanje, i evo gde
jednog vojnika ve vuku sa konja na zemlju, gaze ga i seku; drugde vetar raznosi vritanje, neto crveno
ostaje da se gri na travi, konj bei bez jahaa, raskrvaren kopljima... Papisti su se povukli, ili su ispred
kolone na tano tolikom rastojanju da su pukama mogli dohvatiti elo kolone i odstreljivati pojedince, u
nadi da e rulja odstupiti.
Brat Don je ignorisao ovaj okraj, moda ga nije ni video. Jahao je, gonjen napred zvucima u glavi, i
najzad doao do same strme obale klifa. Pred njim, samo vodena pusto, divlja i zapenjena, opruena sve
do horizonta i dalje. Nije bilo izrazito velikih talasa, zato to im je uragan, tako jak da se ovek mogao
slobodno nagnuti ka jugu a da ne padne, otkidao vrhove. Nekoliko potoia zavravalo se na ivici klifa, i
voda je tu poinjala da pada prema moru; ali uragan je vodu prihvatao, zadravao, i bacao nazad preko
ivice na vrsto tlo, u razmahanim lukovima kapljica, sve do bare koja se tu formirala. Na samoj ivici, Don
potee uzde; konj se okrete propinjui se, grive razleprane na vetru. Don podie ruke, prizivajui ljude
blie; najzad su se zbili toliko, da su ga svi mogli uti; ljudi pocrnelih lica, u demperima, kapama i

izmama, tupe ene koje su stiskale marame uz grlo; crnokose dorsetske devojke debelih, miiavih nogu u
blistavo plavim farmerkama. Daleko na levoj strani gomile, konjica se skupljala i komeala, prinosei
karabine ramenu; kad god bi iz cevi sevnulo, mlaz dima je momentalno nestajao, izbievan uraganom.
Jedan kurum prosvira iznad Donove glave; drugi razmrska stopalo jednoj devojci na rubu gomile. Masa
se okrete, pretei, na tu stranu; konjanici se povukoe. Top je pristizao, vuen zapregama mazgi, iz
garnizona u Lalvortu; dok taj top ne stigne, ova aka vojske nije mogla nita da postigne, i to je zapovednik
dobro znao. Kad bi sad bacio svoje ljude u ovu gomilu, nijedan mu se ne bi iv vratio. Miljama daleko,
zaprege su mukotrpno potezale rudu tekog topa kulverina; iza topa se truckalo nekoliko zaprenih kola sa
municijom. Ali konjice, konjice nije bilo, konjikog pojaanja niotkuda; nije bilo vremena...
Nad bratom Donom kruili su morski galebovi. Podizao je ruke iznova i iznova, i inilo se da priziva te
ptice, sve dok ta velika vazduna stvorenja nisu lebdela nepomino iznad njega, irei krila jedva dva metra
iznad njegove glave. Gomila se utiala, i on poe da govori.
"Ljudi Dorseta... ribari i farmeri, i vi, rezai mermera i sivog kamena, vi koji izvlaite taj stari kamen iz
bregova... i vi, vile, Stari narode, vi to jaete na vetru, ujte moje rei, i pamtite. lmajte ih na umu celoga
ivota, ouvajte ih za sva vremena, da u godinama koje dolaze, nijedan kraj ne bude bez ove prie..."
Slogovi su poletali od njega, izviknuti tanko, a vetar ih je razbijao u najsitnije delie. ak je i ranjena
devojka prestala da jaue; sedela je na travi, naslonjena leima na kolena svojih prijatelja, i naprezala se da
uje. A Don im je priao o njima samima, o njihovoj veri i njihovom radu, o njihovom usamljenikom
opstajanju na kamenu, na steni, na pustari; o velikoj Crkvi, koja dri ovu zemlju za grlo, i gui, uporno
gui, stiskom ake u rukavici od brokata. U njegovom su mozgu vizije jo plamtele i zujale; priao im je o
velikoj promeni koja e doi, koja e zbrisati ovo mranjatvo, ovaj jad i bol, i uvesti narod u novo zlatno
doba. Jasno je video kako se na bregovima oko njega diu graevine tog novog vremena, fabrike i bolnice,
elektrine centrale i laboratorije. Video je maine koje e leteti pedalj iznad zemlje, pa prelaziti bez
zastajanja na vodu i juriti preko nje, kao ova morska pena. Video je uda: ukroenu munju, govor i pesmu
kako se prenose talasima kroz vazduh. Sve e se to ostvariti, rekao je, sve to i vie. Nastupie doba
tolerancije, razuma, humanosti, dostojanstva ljudske due. "Ali", povikao je, glasom ve napuklim, napola
izgubljenim u hujanju vetra, "ja u morati privremeno da vas napustim... da poem putem to mi ga pokaza
Bog, koji je u svojoj mudrosti reio da mene... najbednijeg meu ljudima, pretvori u svoj instrument i
nadahne svojom voljom. Jer on mi dade znak, i taj je znak na nebu goreo, da ja moram posluno poi..."
Gomila se uskomeala; povici dopree, prvo slabi pa sve glasniji, najzad dovoljno jaki da nadvladaju
vetar. "Kuda? Kuda?" Don se okrete; rukav mantije bievao je munjevitim lepranjem njegovu ispruenu
ruku, uperenu ka blistavoj pustoi mora.
"Rim..." Ta re je poletela ka narodu. "Kad oca sviju nas ovde na Zemlji... do kamena na kome poiva
tron Svetog Petra... do Hristovog opunomoenika, pape... da ga molim da pokae mudrost i razumevanje,
milost i saoseanje, da njegovo neizmerno bogatstvo bude melem... u ime Hrista koga oboavamo, i ija je
ast suvie esto bila uprljana u ovoj zemlji..."
Jo je govorio, ali se to nije moglo pratiti, jer se gomila razgalamila. Kao munjeviti poar, stigla je i do
najudaljenijeg oveka u masi re, da e se sad videti udo. Don hoe u Rim; poletee; ne, nego e radi
demonstracije svojih moi hodati po vodi. Zapovedae talasima... Oni pribraniji i razumniji, mada i sami
zahvaeni zanosom, nadadoe poviku da se nae amac; tad jedna ena prodorno viknu, nadjaavajui
druge glasove: "Tvoj, Ted Armstrong... Daj mu tvoj..."
ovek kome je to bilo upueno zamlatara besomuno rukama. "Miruj, enska glavo, nita drugo na
svetu nemam..." Ali njegov je protest nadjaan, potopljen pokretom mase, koji ponese Dona i njegove
sledbenike stazicama niz klif, pa kroz raspevane bunove korova i trnja koja su rasli du plae. Vojnici koji
su to izdaleka gledali, imali su utisak da je gomila pruila neke svoje duge ruke u vodu; klizajui se i
padajui u blato, ljudi su dovukli amac do navoza i porinuli ga u vodu. Odmah je amac poeo da se
propinje i valja na talasima. Postavie vesla u leita, i strpae Dona u amac. Na plai su se nalazile
velike gomile koara za jastoge, konopcima dobro uvezane; po tim gomilama su se sada pentrale devojke, a
druge su povrvele nazad, do ivice klifa, izlaui se mlazevima vode iz potoia koje je vetar vraao.
amac, odgurnut, poe da se okree oko sebe i ljulja, pa u jednom trenutku pokaza i dno. Ispravio se kad je
vetar paduhvatio kratki patrljak katarke. Zatim je krenuo ka prvim zapenuenim grebenima beline. Sa obe
strane kopno, kao crno gvoe pod sjajem neba; napred, milja za miljom vode, koja je pristizala, penei se,
preko ruba sveta. Posmatrai, napreui se da vide uprkos sjaju, primetie kako trup amca polee uvis kao
da ga je udario divovski eki; zatim, kako se postrance svaljuje u jednu udolinu izmeu talasa. Delimino
napunjen vodom, amac se opet izdie, sad ve manji, pa sve manji, postajui tamna mrlja izgubljena
naspram sjaja. I opet se pojavi, jo udaljeniji na uzavrelom besu mora; najzad su umorne oi zasuzile i

suene zbog vetra, vie nisu mogle pratiti njegovo napredovanje po ispretumbanoj ravnici okeana.
Dovukoe top do jednog klifa, zapadno odatle, napunie ga barutom, pa rapnelom; pogurae ga, tako da
je zatutnjalo pretei do ivice, dok se sumrak sputao na artare. Ali je ovaj top zapretio samo jednoj pustoj
plai; itava ona velika masa se razila. Vojnici su deurali do zore, zgureni u svojim debelim mundirima,
naslanjajui lea, vetru okrenuta, na hladno gvoe topa. Uragan je postojano gubio na snazi, i najzad
prestao.
A talasi su, jo pokriveni penom, pljuskali o izvrnutu kobilicu amca i gurali ga blago, postepeno, prema
obali.

GOSPODA I DAME
Grupa okupljena oko kreveta imala je u sebi neki pozorini kvalitet, neku izvajanu scensku
nepominost. Samo ih je jedna lampa osveljavala, okaena iznad njih o jednu od tekih greda pod
tavanicom. Pod svetlou te lampe njihova lica su se ocrtavala reljefno, izotreno. Bolesnik je, smrtno bled,
leao u krevetu. Jedan deo odede oca Edvardsa, naime izdueni ljubiasti epitrahilj, bio je zatutkan
bolesniku ispod glave i vrata; ta tkanina se zategnuto protezala izmeu njih dvojice kao zastava vere. Starac
je nemirno kolutao oima; rukama je upkao pokrivae. Disao je kratkim, itavim, bolnim udasima.
Izvan ove grupe, kod prozora, ocrtana naspram sve tamnije plavog veernjeg majskog neba, sedela je
jedna devojka. Imala je dugu kosu, plavu ali sa tamnom nijansom, vezanu u chignon iza potiljka; jedan je
pramen pobegao, pa joj je sad leao, izuvijan, na ramenu. Kad je okrenula glavu ka prozoru, taj joj je
pramen zasmetao; dodirnuo ju je po obrazu. Sklonila ga je nervoznim pokretom, i pogledala preko dugih
krovova upa za lokomotive, u lokomotivsko dvorite, gde je sa treskanjem i dumbaranjem upravo ulazio
jedan pozni drumski voz, manevriui prema ovom mestu pred utovarnim platformama magacina. Od
lokomotive je do prozora doplovio neki poseban miris; Margaret je imala utisak da je toplina parne
lokomotive za tren dotakla njen obraz, i da je blagi vazduh dobio, od daha tog dina, neku otrinu. S
oseanjem krivice, posvetila se opet dagaajima u sobi. Njen um je, nekako napola oamuen, prevodio
delove svetenikovog bubnjavog latinskog.
"Isterujem te, najopakiji due, ti koji si otelotvorenje naeg neprijatelja, ti prikazo... u ime Isusa Hrista...
izai iz ovog bojeg stvorenja i bei..."
Devojka je ispreplela prste, drei ake u krilu, i tako ih sabila da su se zglavci pesnica meusobno
zahvatali kao dva zupanika. Oborila je pogled. Holandska lampa pod tavanicom blago se zaljuljala,
plamen je poskoio i zatreperio. Vetra nije bilo.
Otac Edvards je zastao i podigao glavu. utke je zurio u lampu. Plamen se smirio, opet visok i sjajan.
Stara Sara, koja je sedela kraj uznoja kreveta, prigueno zajeca; Tim Strejnd posegnu, i stisnu je za aku.
"On ti lino to zapoveda, on koji je naredio da bude baen sa visina nebeskih u dubine zemlje.
Nareuje ti on, koji upravlja morem, vetrovima i olujama... uj, dakle, i boj se, o Satano, neprijatelju vere,
dumanine ljudskog roda..."
Dole, u dvoritu, lokika je zaegrtala, tiho. I protiv svoje volje Margaret se okrenula. udno, kako je i
sam zvuk nauljenog elika mogao u njoj da evocira takvu tapiseriju slika. Drumovi u letnjim noima:
beliasto-sive trake koje se gube u tami, jo tople od sunca, a oko njih se avetinjski pojavljuju sove i slepi
mievi. U vazduhu zujanje ranih insekata a vrjanje ptica koje se njima hrane; visoke, divlje ivice oteale
od glogovog cveta, od ijeg mirisa srce zalupa; a trava! - do kolena visoka, bogata kao crni somot pod
meseinom. U estokom sevu enje, poelela je da se otrese ove sobe i ove kue, da juri i plee, da se
valja u travi dok se zvezde ne zavrte iznad njenog lica kao pijane varnice.
Progutala je i prekrstila se, instinktivno, automatski. Otac Edvards joj je bio vrlo precizno savetovao, da
ne dozvoli pojavu ma kakvih slinih, neozbiljnih misli, ma kakve aberacije koja bi mogla nagovestiti da
neki zli duh pokuava da je posedne. "Jer, dete moje", svetenik je bio rekao sveano, citirajui iz Fon
Bergovog Enhiridona, "oni mogu pristupiti blago; ali kasnije, iza njih ostaje jad, pusto, uznemirenost u
dui i zamagljenost duha..."
Jedna je vena pulsirala na slepoonici oca Edvardsa. Margaret se ugrizla za usnu. Znala je da bi trebalo
sad da mu prie i udrui svoje molitve sa njegovim, ali nije mogla da se pomakne. Neto ju je zaustavljalo,
ono isto Neto koje joj je zavezalo jezik pri ispovedi; to je nije putalo da poe napred. inilo se, ako je
takva stvar uopte bila moguna, da je itava ova duga soba iskoena; uvrnuta na neki udan nain, tako da
zidovi vie nisu bili neprekinute povrine, a pod se talasao i krivio, nagovetavajui neke nove dimenzije,
ulima nepoznate. Ono malo rastojanje koje je odvajalo Margaret od grupe kod kreveta, kao da se
pretvorilo u provaliju preko koje se ona prebacila na drugu planetu.
Odmahnula je glavom; ljutile su je ovakve pomisli. Ali, vizije nisu prestale. Trenutak vrtoglavice;
otiskivanje preko nitavila, strani zahvat komara koji se sputa sa svih strana. Soba se ustalila u svojim
novim dimenzijama; pravac 'gore' sad se oigledno sastojao iz dva razliita pravca. Lampa je visila
nepomino, ali se inilo da je uvijena prema Margaret; iza njenih lea, prozor se naginjao u daljinu.
Napunila je plua vazduhom, jer joj se inilo da se gui, a vizije i mirisi dooe opet, umirujui,
uspavljujui, kao da ih nudi sam pakao. Slatki miris gloga, svei smei polu-smrad prve zaorane brazde, u
koju narod, uprkos zabrani Crkve, sahranjuje komad hleba i neke druge stvari... elela je da povie, da

zgrabi svetenikovu mantiju i moli za oprotaj, da mu kae da prestane sa svojim latinskim mumlanjem, jer
greh i zlo lee u njoj. Pokuala je da vrisne i mislila je da je to i uinila, ali jedan dublji deo nje je znao da
ipak nije, da se njene usne nisu pokrenule. Jo je videla oca Edvardsa, ali sad kao kroz zatamnjeno staklo;
videla je ruku koja se die i sputa pravei znak krsta iznova i iznova, ula je kako glas melje dalje, ali ona
sama bila je milion milja daleko, negde napolju, meu hladnim sjajem zvezda u svemiru, i meu signalnim
vatrama na mogilama mrtvih, odakle Stari veito motre. Nejasno je shvatala da se kucanje i zveckanje
pojaavaju do kreenda, da zavese iznenadno, uasavajue, lepraju preko prozora. Plamen lampe je opet
posustao, zatamnio se.
"PODVRGNI SE DAKLE; PODVRGNI SE NE MENI, NEGO PREDSTAVNIKU HRISTOVOM. JER,
NJEGOVA TI SILA NAREUJE, SILA KRSTA KOG SE BOJI. DRHTI PRED RUKOM
NJEGOVOM..."
Tretanje metala u sobi dostiglo je jainu grmljavine. Margaret pade uvis, u no.
Glas je zove, u mraku, glas blagorodan i pun energije.
"Margaret!"
"MARGARET!"
Pauza, a onda, "Ovog trenutka da si dola..."
Taj se glas mogao ignorisati, sve dok ne kae ono poslednje. "Margaret Belinda Strejnd, je l' ti dolazi
ili..." To, ta mistina invokacija srednjeg imena, ne sme se ignorisati, nikad. Jer iza toga su sledile batine,
neko bi morao biti ispljuskan po turu i oteran u krevet bez veere; a bilo bi strano da se to desi u jednoj
ovako divnoj letnjoj noi.
Devojica je dola i propela se na none prste drei se prstiima za ivicu radnog stola. Poev od njenog
nosia, protezala se povrina tog stola, bogato proeta arama drveta, pomalo masna, pomalo sjajna,
magina na onaj specijalni nain kako su magine stvari odraslih. "Ujka Des, ta to radi?"
Njen ujak ostavi penkalo, proe prstima kroz kosu jo crnu, sa tek po kojom sedom vlasi na
slepoonicama. Gurnuo je svoje naoari elinih okvira malo uvis, ka mestu gde se koren nosa suava.
Odgovorio je detetu dubokim glasom; "Zaraujem pare, rek'o bi..." Niko tad ne bi mogao odrediti da li je
na njegovom licu bio prisutan, ili nije bio prisutan, osmeh.
Margaret die nosi. "Puuuh..." Novac je bio neto nerazumljivo, re koja u njenoj glavi izaziva sliku
neeg glomaznog i mrkog, nalik na debelo ukoriene poslovne knjige sa kojima je njen ujak sada radio,
neeg dalekog i neinteresantnog, ali i nekako zlog. "Puuuh..." Prljavi prstii se savie oko ivice stola. "Je l'
zarauje mnogo para?"
"Pa, prilino, bogme..." Des se opet vratio poslu. Njegova pesnica je napola zaklanjala redove urednih
cifara koji su upuzavali u egzistenciju na debeloj krem-beloj hartiji. Margaret je nakrivila glavu u stranu,
nastojei da vidi njegovo lice i opet namrekala nosi. Ovo poslednje je tek nedavno nauila da ini, i
mnogo se ponosila tim postignuem. Iznenada je rekla: "Da li ti smetam?"
Des je razvukao lice u osmeh, i dalje u glavi raunajui. "Ne, curice."
"Sara kae da ti smetam. ta sad radi?"
Ravnim glasom: "Zaraujem pare."
"ta e ti toliko?"
Ovaj ovek robusnog izgleda zastade, otvorenih usta, ruku napola podignutih; udna poza. Zurio je u
niski plafon; malopre izraunati zbir potpuno je iezao iz njegove glave. Onda se okrenuo, podigao ovu
malu devojicu, posadio je na svoje koleno. Osmehivao se.
"ta e mi? Pa, gospoice mala, ja bi rek'o... ja bi rek'o da ne bi znao stvarno da odgovorim."
Margaret je sedela i gledala, malo namrtena, u duvanskom mirisu njegove blizine. Ispruila je svoje
debeljune noice, sa puno uboja i krastica na kolenima; tur njenih gaica bio je sav crn, zato to su ona i
Nevil Serdantson napravili tociljajku u vonjaku iza magacina, od nekih kutija i starih elinih ina, i
klizali se mnogo puta niz nju. Nadzornik lokomotivskog dvorita im je pomogao, namestio je ine, samo da
bi ih neim zabavio, da bar neko vreme ute; jer to dvoje dece veno su bili u lokomotivskim upama,
veno se motali svakome oko nogu ba kad je trebalo uterivati ogromne gvozdene maine unatrake u upe;
nita drugo mu nije toliko zagoravalo ivot, kao ta deca.
"Rek'o bi..." poe Des. Opet je zastao, razmiljao, smejao se. "Pa, da bi jednog dana mog'o da stavim
sto 'iljada tamo gde sam nekad stavljao samo deset. Al' ti to nee razumeti, a?" Malice je unuo, prstima,
njenu kosu, i namrtio se videi jedan uperak nekad ut i ist, a sad dobro ulepljen osovinskim mazivom.
"Ope' si bila u upama? E, pa, od Sare ima da dobije batine, to ti je prokleto sigurno..."
"Neu kad Sare. Ou ko' tebe." Dete je izvrdalo, dohvatilo gumeni peat, i lupilo ga - plonk! - posred

upijaa; onda, ne videi vie nijednu raspoloivu povrinu koja bi se mogla lepo zabrljati, otisnu peat i na
Desovu nadlanicu. Slova su se bledo poznavala, svetloplava naspram braonkastih neravnina i bora koe:
Strejnd i sinovi, kiridije, Dorset.
"Margaret Belinda Strejnd..." Des ju je vratio na pod smejui se, i dva-tri puta ju je ljepnuo po turu,
tek dovoljno da ga isprai, dok je beala.
Ova je uspomena ostala sauvana u Margaretinom seanju; bio je to jedan od onih udnih, proizvoljnih
momenata detinjstva, koji dobiju posebno mesto u svesti i nikad se ne zaborave. Izborano, tvrdo lice njenog
ujaka, vilica plaviastih, neposredno iznad nje; mlaz sunevog svetla na stolu; Sara zove; peat sa svojom
izboenom crnom ruicom i bronzanim zrnom sa jedne strane, tako da znate na koju stranu je okrenut kad
ga pritiskate nadole. Redak je to momenat bio, jer Des nije bio mnogo drueljubiv. Njegova mala neaka
mu je kasnije poelela laku no, stojei na svom prozoru i gledajui ga kako odlazi iz kue, sa jaknom
prebaenom preko ramena, da pije pivo sa svojim ljudima u krmi Kiridijska sila, koju desetinu koraka niz
ulicu; ali tad je to ve bio drugi ovek, i sve to je dobila od njega bilo je minimalno, kiselo zakrivljenje
uglova usana, i jedno 'hum', kojim bi on odgovorio i svakome drugome. Zalupio je vrata i otiao gazei
tekim korakom, a njegove su izme stvarale zvuk paranja i mrvljenja po ciglom poploanom dvoritu.
Vrlo je malo govorio Des Strejnd u tim vremenima. Niko se nije usuivao da mu se suprotstavi. Bio je
tera; terao je svoje ljude, terao je svoje lokomotive, a ponajvie je terao sebe samoga. Kad bi se odluio da
pije, oterao bi i najupornije stare pijance oko sebe pod sto; poneke noi se to i deavalo, u ponekoj krmi.
Ali otiao bi kui vrstim korakom; a momci bi, teturajui se levo-desno po ulicama posle fajronta, videli
da je svetlost upaljena u njegovoj kancelariji ili u nekoj od upa; znalo se, da on i tada radi, moda skida
ventile sa neke lokike, isti kotao, popravlja masivni iroki toak. Pitali su se tada da li Des Strejnd
uopte zna za umor, i kad spava.
Davno je zaradio svojih prvih sto hiljada funti, i svojih prvih pola miliona. inilo se da je za njega rad
svetinja, i lek za svaki jad. Firma Strejnd i sinovi je rasla, irila se i izvan pokrajine Dorset, imala je svoje
depoe ak u Iski i u Akve Sulis. Des je slomio Serdantsona, svog jedinog rivala u Durnovariji, tako to je
prevozio robu uz neverovatno nisku naknadu, otimajui starcu muteriju za muterijom. Prialo se da na
vrhuncu tog rata cenama, Desu nijedan voz nije doneo nikakav profit, cele jedne godine; izmeu vozaa
dveju firmi dolazilo je do tua i do itavih bitaka, ak se i krv prolila po podovima loakih kabina; ali je
Serdantsona konano slomio, otkupio od njega celu firmu, i na taj nain dodao etrdeset novih lokomotiva
svojoj sad ve ogromnoj floti. upe i magacini pokraj stare kue u Durnovariji proirivani su iznova i
iznova, dok nisu zahvatili vie od pola hektara; ali to nije bilo dovoljno. Des je slomio i firmu Roberts i
Fleer iz Svonida; pa Bejkersa, pa Kaldekotsa, pa firmu Hofman i Kejnz iz aftsberija; a onda je bez
sukoba otkupio firmu Basket i Ferbrader iz Pula, sa vie od stotinu Burelki i Fodenki na drumovima; i od
tog trenutka firma Strejnd i sinovi je gospodarila drumskim prevozom na jugozapadu Engleske. Od tada ni
rutieri vie nisu smeli da uznemiravaju Desove vozove; jer, debela lova uda ini meu visokim
inovnicima, pa je samo jedan napad na Desovu lokiku dovodio do prave ofanzive kraljevske peadije i
konjice protiv rutiera u tom kraju, tako da im se rabota nije isplatila. Kestenjasto-braon obojene ploe sa
imenom firme, i ovalne ploe s imenima lokiki postadoe dobro poznat prizor od Iske do Sent Loha, od
Pula do Svindona i Redinga-na-Temzi; drugi vazai su im se uklanjali, seranti su tim lokikama davali
prednost u saobraaju. Na kraju, posle svega, Desa su ak i njegovi neprijatelji poeli da potuju. Nije
nita uzimao, a da ne plati; i nita nije poklanjao. A ako od njega neto ukradete, moete to slobodno da
zadrite...
Mnogi su se pitali ta ga goni. U koledu je bio sanjalica, sa glavom u oblacima; ali je od nekog, negde,
nauio ta je ivot. aputalo se da je jednom ubio oveka, i to prijatelja, i da je kasnije zidanje poslovne
imperije bilo na neki nain okajavanje tog greha. Govorkalo se ak, da ga je jednom neka krmarica odbila,
i da je ovo bio njegov odgovor svetu. Nikad se nije oenio, mada je kasnije bilo bezbroj ena spremnih da
podnesu njegovu idiosinkraziju, i bezbroj oeva spremnih da svoje keri prodaju u sekundi, samo da bi
vezali svoje porodino ime s imenom Strejnd. Nijednoj nije pruio priliku. Niko ga nikad nije direktno
pitao ta ga goni, sem njegove male neake; njegov odgovor je zapamtila, ali, kao to je on i rekao da e se
desiti, nije ga razumela.
Margaret iznenada kao da polete napred, kroz vreme. Polazi u kolu, u grad erborn udaljen itavih
dvadeset milja, u internat, da zapone prvo kolsko polugodite u svom ivotu. Pola milje peice kroz ulice
Durnovarie; sitna devojica tapka nogama, dri se vrsto za Sarinu ruku; obuena je u novu uniformu, o
ramenu joj se njie kona aka torba, a u njoj jabuke, kolai, jadni i alosni delii toplog roditeljskog
doma. Glavu dri visoko, lice joj je napeto; mrke pomalo, da ne bi zaplakala, suoena sa nepravednou
svega na svetu; ini joj se da ide u susret svojoj sigurnoj pogibiji ili neem gorem... Sara ogromna, kamene

ploe trotoara ogromne, ba kao i gromade kaldrme, i stare kue nad ulicu uzdignute, ba kao to su se
ogromnim inila i poslepodneva i jutra, svako od njih kao neto zasebno, dok je odbrojavala preplaene
zadnje dane pred polazak u kolu. Poslednja no, i poslednje jutro, jedna neizbenost pred kojom ona kao
da lebdi, kao u snu unutar sna. Septembarska zora bejae plava od izmaglice i hladnoe, ispunjavala je
devojicu jezom, slike su plovile nepovezane i daleke, a njeno telo je bilo maina, zaboravljene noge su
pumpale gore-dole i nosile je. Udaljenim raskrem proao je drumski voz, arka svetlost iz loita lokike
obasjavala je vozaa i loaa; u iznenadnom ogorenju dete je poelelo da pojuri napred, da sa vozom
nestane niz drum, bezbedno uureno ispod cirade, u dumbaranju i tami, pa nekim misterioznim
zatvorenim krugom da se nae u svojoj sobi, kod kue; umesto toga, hoda levo, ka stanici, stiskajui jo
ruku svoje negovateljice. Stara Sara, toliko puta predmet mrnje, sad voljena; kad bi Sara mogla da
pomogne... ali nije mogla. ekao je putniki voz, prenatrpan i vlaan; strpae malu Margaret unutra. Stajala
je pritiskajui lice uz prozor i briui prstima sa stakla paru svoga daha, a stanica i Sara i itava egzistencija
ostadoe pozadi, smanjujui se do take i nestajui zauvek.
kola, u zgradi velikoj i hladnoj, i mranoj; katolike kaluerice, udne, sa svojim zastraujuim
utirkano-belim kapuljaama, apuu i ure preko soba sa podovima od kamenih ploa. Sumrana
usamljenost, tmurna i nepodnoljiva, u kojoj najzad zasvetlee iskrice nade: pisma od kue, kola, kutija sa
voem na stolu u holu kole. Mrazna ivopisnost onih dana koji bejahu posveeni igrama; konverzacije
apatom, u spavaonici; prvi nagovetaji prijateljstava... Dok je vreme brzo odmicalo, Afrika je postala
kontinent, naterali su pi er na kvadrat da postane jednako povrini kruga, a Cezar se borio sa Galima. Dani i
meseci su klizali nemogue, i evo Boia. U velikom holu, koncert i sluba boija, za kraj polugodita; u
pliticama na krajevima krakova zidnih svenjaka, gore svee; izdavanje putnih karata, uzbuenje pakovanja
i ekanja; poslednje jutro. Sestra Alicija, stareina Margaretine grupe, misteriozno poinje da se brine o
Margaret. Galama u dvoritu, deja vika kristalna u sjajnom zimskom vazduhu; lepranje i pukanje leptirkola ispred kole, Margaret eka s oseanjem izgubljenosti, sestra Alicija se tajanstveno smeka i nita ne
kae. A onda, veliko iznenaenje: prvo dumbaranje, udaljeno ali dobro poznato, zvuk koji je njoj u krvi,
neizbrisiv; pa perjanica pare, namigivanje bronze, i najzad lokomotiva, neverovatna u svojoj ogromnosti,
obilazi obazrivo oko krivine i izlazi pred kolu, ostavljajui svojim ogromnim tokovima duboke brazde u
ljunku do koga je majci upraviteljici toliko stalo; hui, zvidi, gura se i na blef probija kroz leptir-kola,
koja vrhovima svojih jarbola ne premauju visinu lokomotivskih tokova. Jedan jedini vagon, skoro nita
na njegovom ravnom podu; vozi ujak Des lino, i Margaret shvata da je doao samo radi nje, specijalna
vonja; i poinje, mrzei sebe, na sav glas da plae, a sestra Alicija mrmlja, "Smeno dete... smeno dete..."
i svojim bolno koatim prstima muva Margaret u rebra sve dok ova ne pone pametnije da se ponaa.
mirkala je u iekivanju dok su je podizali da povue ue kojim se budio duboki, ogromni glas
Burelke; deca su se skupila oko tokova zijajui i smejui se, sve dok ih Des nije rasterao svojom vikom,
pa gurnuo napred reverzionu polugu i regulator; i ve kreu uz itanje ventila i kruenje poluga,
isputajui jedan ogroman mlaz pare. Margaret se pridravala za ogradu loake kabine, zurila pozadi,
mahala, a kola se povlaila i smanjivala, najzad zbrisana krivinama na putu, baena u zaborav i
nepostojanje tokom tri nedelje raspusta, duge kao ceo ivot. Posle toga ju je njen ujak esto dovodio kui,
ili je nareivao nekom od svojih vazaa da skrene i pokupi je. Kad je dolazio lino, vozio je uvek Ledi
Margaret, staru Burelku koja je jo bila ponos flote; pa se devojica Margaret beskrajno hvalila svojim
prijateljicama da je ta lokika ba po njoj imenovana, da je to njena lina lokomotiva. Des se ponekad
tome smejao, blago bi je unuo po kosi, i rekao joj da je ba udno kako se stvari jedna na drugu
nadovezuju. Jer, majka ove devojice takoe se zvala Margaret; radila je u krmi svog ostarelog oca, tamo
negde iza Portlanda; pa kad joj je otac umro, nije vie imala gde da ivi, i pristala je da se uda za Tima
Strejnda, oveka nekoliko godina mlaeg od sebe. Samo, Tim je zbog toga privremeno izgubio svoj posao
i svoj dom. Ta se ena, meutim, brzo zasitila ivota s obinim kiridijom, pa je posle samo dve godine
braka pobegla, otila sa dvorskim onglerom lorda od Purbeka; Tim se vratio kui sa bebom nazvanom
Margaret, Des se smejao dugo, tiho, primio je mlaega brata nazad i ak prepisao na njega polovinu firme.
Ali to je bilo davno, pre nego to je u Margaretinoj glavi izrastao mozak sposoban da pamti.
Druge, poznije stvari bile su joj svee u pamenju, druge facete njenog udnog, 'uvrnutog' ujka-Desa.
Pamtila je kako mu je jednog dana pritrala s izuvijanom morskom koljkom, rekla mu da slua pa e uti
huanje morskih talasa unutra. Tad je on malo prekinuo svoje beskonano zaraivanje para, pa je naao
vremena da se posveti i njoj: odvezao ju je daleko u bregove, naao jedan kamenolom, iskopao iz stena
jedan fosil, i rekao joj da prisloni uvo uz taj fosil; ula je isto to i u koljki. Kazao je, da taj zvuk stvaraju
godine, svi ti milioni godina koji su zarobljeni u kamenu pa zuje elei da se oslobode. Jo dugo potom,
uvala je taj kamen; pa i kad je prolo mnogo vremena, i kad je saznala da je u pitanju samo odjek

proticanja njene krvi, ula je ono to i pre zvuk zarobljenih venosti.

Dve su stvari ubrzano gurnule Desa u starost; prvo, taj silan trud na izgradnji firme, a drugo, pucanje
jedne parne cevi, koja mu je otrgla pola koe s lea pre nego to je uspeo da se otetura do bezbednog mesta.
Lokike su bezbroj puta ozledile ljude koji su sa njima radili. Des se digao sa bolesnike postelje mnogo
pre nego to je bilo razumno, i zapeo je sa jednim tovarom kamena sam ak za Londinium, pa je usred
vonje, u loakoj kabini, pao u nesvest. Tad je Margaret bila mravi devojuljak od trinaest godina, sva od
ruku i nogu, mada su bradavice njenih grudi ve potiskivale haljinu napred. Negovala ga je dobro, sedela
uz njegov krevet i itala mu tokom dugih, mirnih veeri svog letnjeg raspusta; a Des je leao, mrtio se
prema plafonu i razmiljao o bog-zna-emu. Nikad vie to nije bio onaj raniji Des; i evo, reklo bi se zaas,
Des je starac u postelji, hladno-vlaan, ut, eka da umre, a svetenik mae svojim tankim rukama iznad
njega, u smradu tamjana, mrmljajui neprijatne rei...
Padanje se zaustavilo. Margaret je oamueno gledala oko sebe: proivela je godine, ali se ova soba za
to vreme nije nimalo izmenila. Jo pod lampom njen otac Tim Strejnd, lica mravog i ispijenog, gleda
dole, na samrtnikovu postelju; stara Sara sedi sva podbuhla, i brino lomi prste u krilu; otac Edvards i dalje
deklamuje, sa knjigom u ruci; epitrahilj je zategnut izmeu njega i samrtnika; plamen lampe je opet
postojan, jasan u prolenom sutonu. Kradomice je obrisala lice od znoja, zatim aku o haljinu, i vrsto stisla
kolena da sprei drhtanje.
Ova poslednja sedmica bila je vrlo loa. Kua je bila pod senkom, ispunjena nekim prisustvom... vie je
odgovarala druga re, koju je Margaret oklevala da pomisli, re 'posednuta'. Sve dosad se nije setila da tu
re upotrebi. udni zvuci, kuckanje, zveckanje prozorima, uzdasi u noi, nelagodnosti; kao senke neke
pradavne nepravde, neispravljene i nepromenljive. Smrt je prilazila korak po korak, neumoljivo, kao
proticanje reka, kao crveno potonue sunca u no iza uspravnih megalita, daleko u vresitima. Jednom se
starac Des uspravio u krevetu, preplaen i straan, maui rukama, videi stvari koje drugi nisu videli;
drugi put je slukinja vrisnula kad ju je kuhinjski vazduh ledeno pomilovao. Jednom se stepenite
zakovitlalo ispred Margaret, i to tako kao da se dogodio neki poremeaj u vremenu, jer ona je tom prilikom
videla ispred sebe svoju dvojnicu, sebe, kako odmie stepenitem, vanzemaljska u toploj noi. "Margaret",
prozbori starac sada; pomislila je da se to na nju odnosi, ali je uvidela da se vara. Stareve ruke zamahnue,
odgurujui nitavilo; oi su gledale prestraeno, a kroz sobu je proao proletnji povetarac, zanjihao
bronzane lanie koji su na vie mesta visili sa greda, njiui lampu tako da su se vretenasti mlazevi utog
svetla premetali po ukrasima na kaminu i na uzglavlju kreveta. Parnjau spominje, mislila je stara Sara;
jadnik, da se u poslednjim danima uplai parnjae Ledi Margaret, da mu se privia njena senka u njihanju
lampe i onih lania gore. Ali ne, postojale su glasine da... Devojka je sedela sama, posmatrajui i drhtei;
dovoljno je dugo ivela s kiridijama da upije svakom porom svoje koe njihove lude prie. Ova Burelka,
Ledi Margaret, nee moi da se odazove svome gospodaru, jer eno je dole u zakljuanoj upi, praznog
loita, pod ciradom, sa hrastovim kajlama dobro zakucanim pod njene tokove. Jednom se jedna parnjaa
odazvala, kae legenda; zvala se Hladna Bes; njihala se jako, visoka i crna u noi, vatra pakla gorela je u
njenom loitu, gledala je farovima kao oima. U stvarnosti je postojala, jednom davno, na zapadu
Engleske, lokomotiva sa tim imenom; njen voza je blokirao sigurnosni ventil da bi dobio neku opkladu,
ona je eksplodirala i poslala ga pravo bogu na istinu; ali ste i posle toga mogli da je ujete, da naslutite
udaljeno dumbaranje njenih tokova, tresak poluga, zviduk njene sirene, u mranim noima, daleko u
bregovima. To je bilo davno, niko nije znao pre koliko godina; ali legenda nije nestala, postala je neto
ime se roditelji slue da zaplae i u krevet oteraju malu decu. A kad su kiridije spominjali 'Hladnu Bes',
mislili su time: smrt. Margaret, iako kolovana, sad je drhtala i sujeverno se, beznadno, krstila. U ovoj sobi
je bila Hladna Bes...
Uklonili su iz sobe bronzane lanie i sve ukrase, i ebadima prekrili krevetske ipke, da ne sijaju; i
luckasti starac se primirio. Meutim, Prisustva nisu nestala. Margaret je oseala kako je vuku i apuu joj;
koncentracije hladnog vazduha plovile su stepenitima; upravo su zbog takvih stvari i zbog onog sluaja
kad je Margaret neto otrglo par cipela iz ruku i bacilo ih o zid, svetenika i pozvali. Otac Edvards je ve
samim izborom teksta koji e itati, jasno pokazao ta misli. Postojale su molitve za isterivanje duha
poltergajsta, koji stvara buku i baca predmete; ali on ih je ignorisao. Dobri otac Edvards je bio siguran
odakle problem potie, pa je itao molitvu za isterivanje samog avola. Ali on grei, ree Margaret sebi,
plaui neujno i bez suza; grei...
"Zato ti nareujem, draco nequissime, u ime besprekornog jagnjeta, koje je zgazilo i aspidu i baziliska,
da ostavi ovog oveka... da izae iz Crkve boije..."
Glas je utihnuo, izgubljen pod novim snovima.
Margaret, znojei se ponovo, pokua da se odupre, zato to je nastupao komar, i to je kao uvek u

takvim snovima plovila sve blie i blie onome to je najvie elela da ne vidi. Zapita se, mogu li oni, ti
koji kuckaju i zveckaju, ti koji se pojavljuju, Prastari narod proaputa njen um, Prastari narod, mogu li oni
ovo da izvedu? Da nekoga povedu izvan prostora i vremena, ne marei nimalo za prisustvo nekog tamo
popa? Zar se usuuju? Zastenjala je bespomono; pa to je Narod sa vresita, to su vile, koje su u davnim
vremenima imale veliku mo.
Sedela je na plai. Sunce se obilno i vrelo slivalo preko njenih ramena, ruku i kolena. Na sebi je imala
jednodelni kostim zvani 'tabard' nalik na pulover bez rukava, nadole produen; to je te godine bilo
apsolutno modno moranje. Iako plavokosa i svetlog tena, na suncu je lako hvatala boju; zaas bi postala sva
pegava, naroito oko usta, nosa, i preko lea. Volela je da vidi sebe pocrnelu od sunca, volela je da se eta
po plaama, da upija toplinu i svetlost; danas se borila i izborila da sebi obezbedi ovaj izlazak na plau.
Prvo je morala da ubedi vozaa Toma Merimena da skrene, iskrca je tu i kasnije doe po nju, svojom
Fodenkom. Uvek verna Sara pristala je da poe, mada se alila da joj to nije lako. Zajedno su sedele na
ravnom podu zadnjeg vagona, truckajui se estoko, napola uguene prainom koja se dizala s izbrazdanih
belih drumova. Iza njih su izletnika leptir-kola vrludala, krivudala, gurkala se, pukala svojim jadnim
motoriima, nastojala da svojim prugastim jedrima uhvate malo povetarca. Margaret je opustila svoje
duge noge preko zadnje ivice vagona i smejala se, smejala svim vozaima od Durnovarie pa sve do plae.
U selu Lalvortu, Tom je istovario jedan sanduk mainskih alata, a onda skrenuo desno, du obale; prema
Vejmautu. Kad prooe taj grad, Tom najzad okrete prema svom pravom odreditu, Beaminsteru, a
Margarct iskoi, povukavi Saru, reena da dobije svoj dan na plai. Stajala je i mahala sve dok Fodenka
nije odmakla drumom i nestala zaklonjena sopstvenim oblakom praine. Onda je Margaretinoj staroj pratilji
malice pozlilo od vruine, pa ju je Margaret odvela da sedne pod drvo i slua neku muziku bandu koja je
svirala u blizini, a sama je pohitala do vode. Sedela je sama, i tad je doao amac prema kome svi potrae.
Zapitala se tog trenutka zato mora, kad god vidi neku nevolju, uvek da ue u sam centar dogaaja.
Ponekad je dolazila do zakljuka da je to iz kukaviluka: nesrea u realnosti nikad nije bila toliko strana,
koliko u njenoj mati. Kad je svojevremeno stari Vilijam izgubio prste jedne ruke na strugu, u radionici,
Margaret je ula uasni zvuk koji se oteo tome oveku iz grla, i videla kako se osovine struga zaustavljaju u
mestu, na mrtvo, im je nadzornik tresnuo po konici za sluaj opasnosti; nije mogla a da ne potri pravo u
sumranu radionicu, do mesta gde je Vil stajao, pepeljasta lica, drei se za runi zglob; kad je videla kako
sjajno-crvena krv lije iz patrljaka prstiju, pada sa blagim pljeskajuim zvukom na pod radionice, i iri se po
njemu u trakama, osetila je maltene olakanje. Rekli su joj kasnije da se odlino drala, i ona bi moda i
uivala u pohvalama, da nije u sebi znala da su nezasluene. Bilo joj je i mrzno, i muno, ali je jednostavno
morala da vidi...
esto su vozili turiste iz Vejmauta, polazei iz gradske luke ili s oblinjih plaa, u lov na ribe tabinjae,
ili na jastoge, a ponekad, kad bi bila povoljna sezona, i u lov na morske pse i to na one male, bezazlene,
koji nisu napadali nikog ali su se dali dobro loviti, turistima na uveseljenje. Takav ribarski amac se sad
pribliavao obali; mladi u amcu je imao tu nesreu, da mu ruka od lakta nadole uleti u ekrk. Uspeo je
nekako da dovede amac do plae. Margaret se gurala, izvijala kroz gomilu, probijala napred, a ve joj je
bilo muka i smraivalo se na uglovima vidnog polja, nije mogla da stane, i onda je videla izmasakriranu
ruku, kosti i ile to su virile kao klinovi, oveka sveg ispolivanog krvlju koji se ipak drao sa nekim
uasavajuim dostojanstvom, i nije znala ta da radi.
Kola su dojurila silovito na plau, bacajui vrtloge peska iza sebe, zakoila, a voza je preskoio vrata i
probio se pleima kroz gomilu. Verovatno je pomislio da je Margaret nekakva babica ili neto slino; grlo
joj je bilo toliko suvo, da nije uspela da mu kae da to nije tano. Oas se nala u zadnjem seditu motornog
vozila, i tu je uvrtala zavoj 'turniket', pridravala ranjenika da bi ostao u sedeem poloaju, gledala kako
krv lije bogato, i upija se u sedite. Na prilazima Vejmautu nalazila se jedna mala stanica u kojoj je radilo
pet-est Adhelmijanaca; nadaleko i nairoko nije bilo nieg drugog to bi moglo posluiti kao bolnica. Tu je
voza parkirao. Dok su mladia unosili u stanicu, Margaret je sedela u kolima i pitala se da li da povraa
sad ili posle. Posle nekog vremena ustala je, izala, i poela, maltene nesvesno, da hoda. Na Saru je
zaboravila; pala je u mrano raspoloenje, inilo joj se da su svi ljudi na svetu samo kone vree pune krvi,
koje ekaju da ih neko probui pa da umru, a da je njoj jo i gore jer je ena, zarobljena u krhkom enskom
telu, osuena da krvari pri snoaju, pri poroaju. Bila je u oku, i dolo joj je da umre.
Posle dueg hodanja pribliila se jednoj plai, miljama dugoj, pa je ila ivicama klifova iznad plae,
razgledala viste plavetnila i beline, svetlucanje morskog spreja na vetru, liena cilja i namere de nekud
stigne. Kroz jednu malu peskovitu jarugu sasuljala se do mora, poelela je da se okupa, onda se setila
neobavljenog posla, pa se sveano ispovraala iza jednog trnovitog buna. Sedei potom na jednoj steni
koja joj je uljala lea, zanela se u tune misli; uzimala je oblutke oko svojih stopala i bacala ih u vodu,

gledala kako se refleksije sunanog plamena diu sa mora u zamrenim mreama i razigranim petljama
svetlosti. Glas, kad se zauo, nije uspeo stvarno da prodre do njene svesti; nepoznati ovek je morao jo
jednom da povie.
"Eeeej!"
Bio je teak i bradat, crven u licu, nenaviknut da ga neko ignorie. Margaret se okrenula i pogledala ga
neraspoloeno.
"I ta kog vraga sad pokuava da uradi?"
Slegla je ramenima. Iskljuivo pokretima plea nagovestila je 'more' i 'bacam ljunak u njega'.
"Ama popni se ovamo, uje?"
Jo jedno sleganje ramenima, koje je ovog puta znailo, 'Ti sii...'
Siao je, sa krenjem i ruenjem. "Bagami si ti mene na lep valcer povela..." Uhvatio ju je, bezobrazno,
svojim debelim prstima ispod brade i podigao joj glavu. "A-ha", ree, klimajui glavom, "prilino dobro..."
Njene oi kao da su htele da ga spale. Onda: "Je l' mrtav?" Pitanje je postavila slabim glasom, mlitavo;
momenat gneva je ve proao, ostavljajui samo iscrpljenost i ravnodunost.
Nepoznati se nasmeja. "A, nije taj umro, plebejsko kopile je to... Eventualno bi moglo da ga sredi
trovanje krvi, ali ne verujem. Obino oni preive."
"ta su mu uradili?" U njenom glasu, neto malo promuklosti, i nagovetaj interesovanja.
Ovaj Norman (jer, govorili su, a da Margaret o tome nije ni razmiljala, normanskim francuskim) slee
ramenima. "as posla. Kasapska satara, pa katran. Vene su zaili i ostavili da konci dosta vire, da se posle
kad istrunu mogu izvui..."
Uvila je usnama, skupila ih na uglovima. Istog trena je on opet stavio ruku na nju, ali je ona tu ruku
udarcem odbila u stranu. "Ostavi me na miru." Dohvatie se, zamalo potukoe.
"Dobra si ti mala", ree on, "odakle si, nisam te neto viao..."
Lupila ga je pesnicom. "Fils de pretre!"
Reagovao je kao da ga je ubola bajonetom. Odbacio ju je tako da je pala, i nadneo se nad nju; za
momenat je pomislila da e dobiti batine, ali onda se okrenuo, zgaen. "Ovo ti", ree, "nije bilo pametno."
Poto mu je pesak uao u oko, protrljao je oko zglavcima prstiju, besno, psujui, a onda krenuo uzbrdo, na
klif. Na pola puta do klifa okrenuo se i povikao, "Uplaila si se!"
utanje.
"Glumi neko nevinace!"
Nikakve reakcije.
"Bogami ima da se peai prokleto dugo!..."
Margaret je ustala, nozdrva zategnutih od besa, i pola za njim do automobila.
U kotlu automobila voda je tiho kljuala. Kope na haubi motora su vibrirale. Motor je odavao utisak
silnih plea pogurenih izmeu iroko razmaknutih tokova. Pruio joj je ruku da bi joj pomogao da stupi u
kola (mada su vrata bila visoka samo petnaestak centimetara), zakoraio i sam u kola, oslobodio konice, i
pomakao napred jednu polugu za koju je pretpostavljala da je regulator. Automobil marke Bentli poe
napred silovitim ubrzanjem, u udesnoj, gotovo avetinjskoj tiini, ostavljajui iza sebe samo razreeni,
neupadljivi trag pare. Margaret je sedela kruto. Ispod butina je oseala vrelinu koe sedita, suncem
zagrejane. Pitala se zato nikad ne moe da se odupre izazivanju, ikanju, da li je to neto u njoj to odbija
da odraste. Voza se udaljio od obale i okrenuo ka istoku. Izrovani drum je stavljao motor pred teku probu
izdrljivosti; u jednom trenutku se voza okrenuo nazad ka njoj i povikao neto o nekakvih 'dvesta' koje
moe da postigne 'na makadamu'. Potom je opet utao. Margaret je sad potpunije shvatila ono to joj je i
ranije bilo jasno, naime, da ovo nije ovek iz obinog naroda. Zakonom parni automobili nisu bili
zabranjeni, ali su samo najbogatiji ljudi mogli da ih kupe, ta vie, samo su se takvi i usuivali da ih
poseduju; odavno se znalo, i preutno prihvatalo, da je cilj odluke Petroleum veto bio, da se ogranii
pokretljivost obinih graana, radne klase.
Dok su jurili kroz Vejmaut, setila se stare Sare, koja je sigurno jo grebucala unaokolo traei svoju
tienicu, i nesumnjivo ve dovodila lokalne pandure do ludila. Vikala mu je da stane, ali on ju je ignorisao;
samo je skretanje njegovog pogleda u stranu, sa sjajem i gnevom u oku, pokazalo da ju je uo. Kad izaoe
iz grada, poe kia. Margaret je to i oekivala, jer je ve neko vreme posmatrala nagomilavanje kinih
oblaka, prano utih i sivih, preko srednje-letnjeg plavetnila neba. Uzviknula je kad su je pogodile prve
kapi, koje su munjevito preletale niski vetrobran. Voza se oglasi silovitom vikom preko ramena; "Nisam
poneo prokleti krov..." Milju kasnije spao mu je pritisak pare, i tad se umilostivio da stane ispod jednog
ogromnog hrasta; ali je ona ve bila toliko mokra, da joj je bilo svejedno. Bila je zapravo zadovoljna kad se
auto opet pokrenuo, i udaljio od treskanja grana.

Kao da se mnotvo kamenih kandi uzdiglo na horizontu: to se ukazivao zamak Korfe, nad selom
Korvesgeat. Kia je poputala. Dok su prolazili kroz selo Korvesgeat bili su sredite interesovanja jednog
razlajanog opora pasa; rad nekih delova motora Bentlija pogaao je ultrazvuni deo sluha ovih pasa;
izluivao ih. Voza pree preko trga u centru sela i irokim okretom utera kola u zamak Korfe, kroz
otvorenu kapiju u prvoj liniji bedema, prolazei ispod portkulisa, gvozdene reetke sa iljcima nadole.
Straar na kapiji je salutirao dok su kola, truckajui se, jurila mimo njega. U velikom prostoru izmeu prve
i druge linije bedema bio je ulogoren cirkus sa vaarom. Margaret vide zlatno obojene zmajeve, i karijatide,
mokre od kie, erotine naspram visokih sivih kamenih zidina. Lokomotive koje su vukle ovaj cirkus bile
su razmetene unaokolo, ne mnogo gizdavije od Ledi Margaret. Bentli je napredovao preko trave
poskakujui, rasterivao ljude sa svog puta zvukom svoje dvostruke bronzane sirene. Dooe do Kapije
muenika, na drugoj liniji bedema. Tu je portkulis bio sputen da narod ne bi ulazio u drugo dvorite i na
taj nain prilazio delovima samog donjon-a, centralne tvrave-palate. Margaret je videla kako daleko u
visini, iz nekog otvora u bedemu, izbija mlaz pare; parni ekrk je podigao portkulis da bi automobil proao.
Prooe, i krenue postrance uzbrdicom za koju se Margareti inilo da ima i svih 45 ugaonih stepeni; hauba
motora bila im je tako rei iznad glave. Najzad je voza uparkirao Bentlija u jednu kamenu garau ispod
zidina donjon-a, koje su se uzdizale nebu pod oblake.
Iznad njih, u vrtoglavim visinama, plovile su tri zastave: prvo, prastari, spektakularni oriflam, bojna
zastava davnih normanskih plemia, plava sa tri zlatna krina, koja je isticana samo u dane svetaca i u
praznine dane; drugo, svetlo-plava zastava Rima; i tree, zastava Unije, Velike Britanije, izrezana na kraju
u obliku lastinog repa. Nedostajala je etvrta zastava, ona sa leopardima i heraldikim ljiljanima; dakle,
gospodar zamka, lord od Purbeka, nije danas bio kod kue. Margaret je poneki deli tih zastava uspevala da
ugleda i kasnije, izmeu visokih zidina sada obasjanih suncem, dok je urno ila kroz pasae bez krova,
otvorene prema nebu; praktino je trkarala za ovim ovekom koji ju je zarobio i koji ju je sad vukao
napred, steui svojom ogromnom apom jedan njen ani zglob. Bila je suvie zadihana da bi se dalje
svaala. Izgubila je svaku orijentaciju; oko nje su bile razne zgrade i kule pridodate, dozidane, kolosalnoj
masi prvobitnog donjon-a. Bacila je pogled kroz jedan prorez za gaanje strelama, i videla, odozgo,
zupaste grudobrane jedne kule, a u daljini, preko ogromnih prostranstava pustara, luku grada Pula. Pela se
i dalje, stepenitem koje se spiralno uvijalo nagore, sve do jedne sobe u kojoj je njen otima, mladi lord
Robert od Veseksa, sin lorda Edvarda od Purbeka, gospodara ovog zamka i itave pokrajine Purbek,
potegao konopac za poslugu, tako silovito da se inilo da e ga otkinuti. Margaret se otimala i ritala;
dospela je, meutim, u zahvat jedne krupne, robusne ene u braon-i-skerletnoj livreji posluge ove
aristokratske kue. "Uinite neto sa ovom stvari ovde", povika Robert, psujui i odmahujui rukama.
"Vodite to negde, na kupanje ili tako neto, pre nego to pone da kija. Smrdi na more..." Margaret se,
besna, otre i pojuri za njim da ga tresne, ali on je ve izaao i zalupio za sobom teka vrata proarana
zakivcima od gvoa. Na njene besno izbrbljane optube o kidnapovanju, sluavka je odvratila smehom.
"ta, kad mu je majka kod kue? A, taj pazi da mu gnezdo bude isto, u to moete biti sigurni... Uh! Ma,
polako, mlada damo, nemojte da ste takvi... Jao! ivotinjice jedna mala!..."
Margaret je grizla i pljuvala, ali ju je sluavka ipak odvukla u susednu sobu. Ta je soba bila, u poreenju
sa drugim sobama u ovom zamku, mala; prozori su bili gotski, svaki se gore zavravao visokim, strmim,
prelomljenim lukovima; bili su zastakljeni vitraima koji su blistavo ponavljali motive leoparda i ljiljana.
Draperije od brokata prekrivale su pojedine delove zidova. U pod je bila ugraena masivna kada, nainjena
od ploa uglaanog purbekog mermera. Iza kade se uzdizao bogato ornamentisani kotao za vrelu vodu,
izraen od bakra, ali premazan crnim japanskim lakom, snabdeven velikim alkama za hvatanje. Mali,
reetkama prekriveni otvori na zidovima oigledno su bili deo sistema za dovoenje toplog vazduha.
Margaret je bila i protiv svoje volje impresionirana; njen bogataki dom u Durnovariji bio je dobro
opremljen, ali ovaj nivo luksuza jo nije videla. Dve devojke su ekale, spremme da joj asistiraju pri
kupanju.
Mrtila se, napola reena da ih otera; nije imala naviku da trai pomo pri kupanju. Sestra Alicija je
imala obiaj da je ponekad oriba, tokom prvih meseci u koli. "Dolazi ovamo", rekla bi, "prljave jedno
malo!" Strpala bi je u jednu od velikih etvrtastih kada za kupanje, ve punu ledene vode, i razmahala se
velikom tvrdom etkom; Margaret je ponekad zamalo uivala u tome. Ali to je bilo davno, i mnogo se
stvari od tada promenilo.
Margaret je slegla ramenima, i poela da se izmigoljuje iz svog tabarda. Ako ovaj luckasti mladi
aristokrata pristaje da na nju trai radno vreme svojih slugu, onda takvu priliku ne treba propustiti, jer se
verovatno nee ponoviti.
Kada se brzo napunila, uz mnogo grgoljenja i itanja vode iz kazana; devojke su joj uvezale kosu, a

jedna je ubacila u vodu neto to je stvorilo itava brda svetlucave pene. To ju je zainteresovalo, jer tako
neto nije jo nikad videla. Jedan sat kasnije, bila je manje-vie voljna da se opet ponaa pristojno; jer su je
izribali, okupali, izmasirali, a na kraju je morala da klekne i postavi telo uspravno, pa su joj preko plea
sipali neto to je mirisalo na sandalovo drvo, slivalo se po njoj, peklo kao vatra, i ostavilo u miiima lea
neku prekrasnu toplinu koja ih je proela i iz njih potpuno uklonila ukruenost i umor. Haljina je ve bila
spremljena za nju, ispruena celom duinom: formalna, otmena, sa dubokim dekolteom i miljama penuave
suknje; dobila je i krunu dijamantsku dijademu za kosu. Odea joj je dobro pristajala; mekoljila se malo u
njoj, oseajui satensku istou svoje koe naspram tkanine, i pitajui se, pomalo zaneseno, koliko li je
zapravo opreme za zavoenje devojaka Robert nagomilao u svom zamku. Tek mnogo kasnije je saznala da
je Robert ovom prilikom naredio da se pretrese garderoba njegove odsutne sestre, da bi se nala haljina za
Margaret; kakve god mane da je imao, polovinost u postupcima svakako nije bila jedna od njih. Sad se
Margaret ve ozbiljno zabrinula zbog Sare i svojih roditelja, ali inilo se da su dogaaji prolazili pored nje
u galopu; jedva je uspevala s njima da odri korak.
Ve se sputalo vee. Sunce je tonulo, bacalo preko vresita senke miljama dugake, budilo zasenjujue
dijamantske refleksije na bezbrojnim prozorima, koji su veinom imali izuvijane ukrasne kamene stubie u
sredini; inilo se da zamak nadire u pravcu divovske zapadne izmaglice kao pramac nekog kamenog broda.
Preko visoke druge linije bedema plovili su zvuci sa vaara; vika, tretanje jeftinih orgulja, potmula
vibracija parne maine. Veera je servirana u dvorani izgraenoj jo u XVI veku; ta dvorana je bila u
prizemlju, a gosti su etali napolju, ispred dvorane, raskono obueni, ruku pod ruku u toplom vazduhu.
Margaret je bila pomalo razoarana kad je ula da vei deo starih prostorija u unutranjosti donjon-a ve
vekovima ne slui niemu ili slui samo kao magacin i arsenal.
Lordovi od Punbeka su imali obiaj da na dane svetaca i dravnih praznika ruaju prema prastarom
obiaju, oivljenom u epohi Gizeviusa; manje znaajni gosti sedeli su za dugim stolovima u glavnom delu
dvorane, a lordovska porodica je, u drutvu svojih linih prijatelja, jela na uzdignutom podijumu, na
jednom kraju dvorane. Gorelo je mnotvo lampi i odlino osvetljavalo celu dvoranu. Du jednog zida
postojala je galerija za pevae, i u njoj je sedeo mali orkestar. Sluge i sluavke hitali su svuda, sapliui se
o pse kojih je, naroito buldoga i brachet-a, na podu bilo mnogo. Margaret, jo pomalo oamuenu,
predstavie ledi Mariani, Robertovoj majci, i nekolicini vanijih gostiju. Njen um, sav u kovitlacu, nije
prihvatao imena. Ser Frederik neto, Njegova eminencija arhiepiskop od neeg... Automatski je izvodila
naklone, i pustila da je konano odvedu do mesta neposredno uz Roberta, njemu s desne strane. Jedan
hladan nos ugurao joj se u krilo, upozoravajui da je neko obratio posebnu panju na nju; pomilovala je psa
brachet-a rasejano, ekajui ga iza uiju. "To ti je prilian kompliment, zna?" ree Robert. "Taj tu nije
dobar prema svakome, jok. Pre neki dan je capio jednog seranta za ruku." Robert se iroko osmehnuo.
"Dva prsta..."
Margaret blago povue ruku k sebi. inilo se da je Robertu sakaenje bilo vaan izvor zabave.
uo je njeno ime vie puta, upotrebio ga je vie puta kad ju je predstavljao ljudima, ali mu to ime jo
nije prodrlo do svesti. Zamolila ga je, to je dostojanstvenije mogla, da se njenoj kui poalje semaforska
poruka. Dolazei, nije previdela signalnu kulu podignutu na starom zamku, a ni relejnu kulu na bregu iza
zamka. Robert je sluao, s izrazom blagog iznenaenja na licu, naginjui glavu da bi uo njene rei, a onda
je pucnuo prstima, dozivajui na taj nain mladog signalistu-paa koji je stajao u blizini. "Kak' se ono
zove, Strejnd?"
"Moj otac", ree Margaret hladno, "je Timoti Strejnd od firme Strejnd i sinovi, Durnovaria."
Ova je bomba itekako delovala. Robert huknu, uzvi obrve, natee flau vina, zalupka prstima po jednom
izvezenom mestu na lanenom stolnjaku.
"Pa, proklet da sam", ree. "Proklet da sam. Pa, ja ' se oenim prokletom Bugarkom..."
"Roberte!" uzviknu ledi Mariana, koja je sedela u blizini. Robert se pokloni svojoj majci, nimalo
postien zbog svog bezobrazluka. "Sad vidim", ree. "Ponaala si se kao drska mala kuka, a sad ujemo
bar delimino objanjenje." Nakrabao je neto na belenici koju mu je podneo signalista. "Potri s time,
deko, dok nije pao mrak." Signalista ode treim korakom, i koji minut kasnije Margaret zau lepetanje i
lupkanje semafora, i slian zvuk koji se odazvao sa kule na bregu. Odgovor je stigao pre nego to je pao
mrak: samo jedno ledeno: "Poruka primljena i shvaena." Na osnovu toga, Margaret je zakljuila da kod
kue sada o njoj misle sve najgore.
No je prola brzo, za Margaret i prebrzo; jasno je mogla da zamisli kakav e je osoran i zlovoljan
doek ekati kod kue. Posle veere, dole su grupe akrobata i ljudi sa vaara da zabavljaju goste. Dresirani
psi su skakali kroz obrue, hodali na zadnjim nogama obueni u kotske kiltove ili u pantalonice. Ova taka
je postigla veliki uspeh; nije se mnogo marilo to je jedan od pasa izvoaa zamalo izgubio ivot kad su ga

dohvatili i pocepali Robertovi psi nenaviknuti da se kontroliu. Posle ivotinja, nastupio je jongleur,
ongler, koji je, oigledno po Robertovom nagovoru, izdeklamovao itavu seriju rimovanih reenica na
iskvarenom argonu 'patoa'; Margaret sreom nije mogla da razume ta to govori taj ovek izduenog
tunog lica, ali Robert je bio presrean, urlao je od smeha. Onda su doneti posluavnici puni voa i oraha, i
jo vina; drutvo se rasturilo tek dobrano posle ponoi. Robert je jednim urlikom pozvao sluge koji e
otpratiti Margaret do sobe koju je za nju pripremio. Trudei se da stoji uspravno a da se ne klati, Margaret
je zakljuila da je dobro to niko nije doao po nju veeras; gusti porto, koji se nekad pio samo na gozbama
kraljeva i papa, gotovo da ju je oborio. Sruila se u krevet sva u toploj izmaglici, promrmljavi 'laku no'
eni koja ju je oslobodila odee, i zaspala u minuti. Probudila se nedugo posle zore, oslukivala, ne bi li
uhvatila zvuk koji ju je probudio. ula ga je opet: psei lave, udaljen, svetao. Ustala je sneno, omotala
jednu dugu izvezenu zavesu oko sebe, i odtapkala do visokog proreza prozora. Videla je u daljini, preko
istumbanih povrina nekoliko krovova, Roberta na konju. Oko nogu konja kruila su, lajui, dva psa
brachet-a. Na zglavku ruke Robertove seae lovni soko, kao mali vitez sjajnog perja, ali sa crnom maskom
koja ga je privremeno inila slepim. Zvonko lajanje pasa dopiralo je kroz mirni vazduh jo dugo poto je
njihov gaspodar nestao iz vida.
U jedanaest sati toga jutra, jedna lokika Fodenka, ukraena kestenjasto-braon bojom, doe, hukui
indignirano, kroz kapiju u prvoj liniji bedema, zastade u prvom dvoritu; njen voza je zahtevao da mu se
izrui izvesna gospoica Strejnd. Uskoro potom, Margaret je rekla zbogom, ne bez aljenja, velikome
zamku Korfeu.
Stigavi kui, videla je da stvari nisu tako rave kao to se pribojavala. lanovi porodice su, izuzimajui
Saru, njenom avanturom bili vie impresionirani nego nezadovoljni. lana porodice Strejnd nije bilo lako
impresionirati; ali lordovi od Purbeka su bili vlasnici ne samo poluostrva Purbek, nego i gotovo cele
pokrajine Dorset; njihov se feud prostirao ak do erborna, pa i dalje. Oni su bili, svojevremeno, vlasnici
zemljita na kome je leala Desova kua i lokomotivsko dvorite; ali je Des Strejnd ljutom tednjom i
stezanjem nakupio novac i otkupio taj teren, postavi tako njegov vlasnik. Ovu njenu avanturu ujak Des je
preutno odobrio, a to je bilo veoma vano. Sedeo je sa njom te noi; priala mu je ta je bilo, a Des je
potezao dimove iz svoje lule i mrtio se, ubacujui samo po koje brzo pitanje kojim je iz nje izvlaio i
najsitnije detalje. Ali, Des je tad ve bio bolestan ovek; bolest mu je izmenila i posivela lice.
Margaret opet polete napred kroz vreme. Slike kao da su proletale kroz njenu svest avetinjskom,
treperavom brzinom jo nepronaenog kinematografa. Pamtila je svoje dugo potiteno ekanje, nadu da
Robert nije sasvim zaboravio na nju. Pokuala je da analizira svoja oseanja prema njemu. Da li joj se
dopalo samo njegovo ludovanje, ili ju je privlaila njegova jednostavna ivotinjska mukost, ili je u pitanju
bilo neto dublje? Ili je bilo posredi ono prezira dostojno, naime elja da sebe proda na najboljem moguem
tritu, da zasedne iznad naroda, iznad svoje familije, i postane gospodarica Korfea? Rekla je sebi da, ako
je ovo poslednje posredi, treba da zaboravi itavu stvar, da obustavi gimnazijsko sanjarenje. Jer, njoj mesto
nikad nee biti u tom velikom zamku, tamo daleko, na onom bregu.
Jesen doe, i unoenje snopova ita, i sluba boija za etelaki dom. Kiridije ispletoe nove
kukuruzne lutke i istakoe ih pod zabate kua, namesto starih lutaka koje su se morale ritualno spaliti.
Margaret se zadravala u kuhinjama, gde je nadgledala pravljenje zimnice: zatvaranje boca, ukuvavanje
demova, usoljavanje mesa; i evo ve mraznih dana. Lokike su jedna po jedna dolazile sa zamrznutih,
izrovanih drumova, zaprljane od putovanja, zarale; trebalo ih je u upama generalno oistiti, popraviti,
podmazati, nauljiti, prefarbati, izglaati, da bi bile spremne da idueg prolea ponovo krenu na posao.
Svaki se zavrtanj morao proveriti; spoljanja, gazna povrina tokova morala se, ako je pohabana, zameniti;
kompletan mehanizam svih ventila morao se razmontirati i ponovo montirati. Lanci upravljakih
mehanizama morali su biti pregledani i testirani. U kovanicama, mehovi su duvali od jutra do mraka,
pokretani rukama pocrnelih avolaka, kiridijskih sinova; strugovi su zujali, ljudi su kao mravi vrveli preko
ogromnih Burelki, Klejtonki i atlvortki. Radne snage je bilo koliko hoe; jer, firma Strejnd i sinovi,
jedina u drumsko-transportnom biznisu, nije na poetku mrtve sezone otputala vozae. Des je kao i uvek
radio rame uz rame sa svojim ljudima, sluao, naginjui glavu u stranu divovsko udaranje parnih maina,
izricao dijagnozu; ali, ponekad bi se presamitio od bola, opsovao, otiao da se odmara ili pije pivo; a onda
bi pritegao kolane i opet nalegao na posao.
Dani su se skratili, bliila se sredina zime; nedelju dana pred Boi doe kurir, zaparena daha, zatien
od zime kaputom sa crvenom ivicom u koji se dobro umotao; naterao je svoga konja sitnim kasom kroz
kapiju lokomotivskog dvorita. Margaret, kad joj donesoe pismo, drhtavim rukama razlomi peate na
njemu. Muila se pokuavajui da proita navrljani tekst pun pravopisnih greaka; rukopis, shvatila je to
sa iznenadnom navalom oseanja, Robertov. Odjurila je kao iz prake izbaena pravo u lokomotivske upe,

da novost saopti prvo svom starom ujaku. Umoljavali su je da se prikljui proslavi Boia u Korfeu, da
bude jedna od stotinak zvanica na lordovskom porodinom slavlju koje bi, ako se otegne kao ranijih
godina, moglo trajati sve do marta. Njen pristanak strpae kuriru u ake dok je jo stajao, zaduvan, u
kuhinji, i potezao iz vra prokuvano pivo.
Opet je ulovila Desa sledeeg dana, pre nego to je pola, kad su konji ve frktali u dvoritu. Radio je,
kao i obino, u upama; upravo je montirao klip na polugu klipnjau, pri plavom svetlu koje se filtriralo
kroz duge, mrazom okovane prozorie na krovu. Srce ju je zabolelo kad je ugledala izmravelu
zaotrenost njegovog lica, duboko izbrazdanog linijama koje su se usmeravale prema tvrdim ustima;
iznenada je izgubila elju da ide, ali joj se on obratio prilino grubo. "Odma' da si otperjala", ree joj bez
ikakvog uvoda. "Koristi priliku dok moe..." Ovla je dotakao usnama njeno elo, ljepnuo je akom po
turu kao kad je bila dete. Otpratio ju je do vrata upe, gde je stajao i mahao joj sve dok se nije izgubila sa
vidika; onda se okrenuo, lica iskrivljena u grimasu, naslonio na jedan radni sto, i trljao slabinu; taj
polusvesni pokret ublaavao je bol. Gr je proao, senke vie nisu imale crvenu nijansu; obrisao je znoj sa
lica i tekim koracima se vratio svome radu.
U predgrau Durnovarie ekala ju je njena oruana pratnja, eskort. Margaret, toplo umotana protiv ljute
zime, bejae obuzeta ushienjem: odred vojnika sa samostrelima jae ispred nje, a izvidnici proeljavaju
vresite levo i desno od druma, pazei na i najmanji znak eventualne pojave rutiera; oigledno, lordovi od
Purbeka nisu neozbiljno prilazili pitanju bezbednosti svojih gostiju. Bilo je to dugo jahanje. Vetar ju je
grizao za lice i ui, kopita konja odzvanjala su po tvrdom tlu; tek u sumrak je opet ugledala zamak, sivi
kamen prema gvozdeno-sivom nebu, posut tu-i-tamo finim prahom mraza. Portkulis je i na prvoj,
spoljanjoj kapiji bio sputen. Grupa je ekala, konji su frktali i toptali, onda su lanci zakripali, gvozdena
reetka se sa grubim trenjem povukla gore, u kamen. Uzbuena, Margaret je zaboravila svoga ujaka;
smejala se sluajui kako se kapija sa treskom zatvara iza nje, i kako straari na drugoj liniji bedema trae
odziv i lozinku.
Jedini napadai na zamak, koji je sa visine zurio sjajnim oima prozora, bili su mrak i hladnoa.
Zapamtila je ples, priu, smeh; mise u majunoj kapeli ovog zamka, ije je puno ime glasilo 'Kapija
Korfea'; jahanje do obale da se vidi olujama sravnjeno talasanje Lamana; tutnjanje vatre u velikoj dvorani,
njen krevet, topao, dok napolju jei vetar u noi. Osposobila se, bar delimino, da sokolari, ali sa malim
bezazlenim sokolom, kakav je smatran prikladnim za zabavu dama. Robert joj je ponudio tog sokola na
poklon, ali ona ga je odbila; nije imala gde da ga uva, nije imala kavez, niti uniformisanog slugu sokolara
koji bi se o toj ivotinji brinuo. Najzad joj je soko pobegao, krilei visoko i snano, i ona je bila zadovoljna:
inilo joj se da ovaj soko pripada vetru.
Robert je, gonjen preteno eljom da impresionira svoje goste, pokuao da dresira velikog zlatnog orla,
po njegovoj porudbini uhvaenog i donetog iz divljih brda kotske. Ve pri prvom letu, ta nesretna
ptiurina se sklonila meu grane jednog drveta, i niim se vie nije dala isterati. Dvojicu posluitelja
odredie da paze na pticu, ali se oni vratie praznih aka; jer to stvorenje je odbilo mamac, iskoristilo prvi
sumrak i pobeglo. Dve noi kasnije zlatni orao se vratio, da sedi usamljeniki na vrhu jedne kule u prvoj
liniji bedema. Robert je, psujui grozno, pijan kao dadevnjak, naredio da se begunac kazni. Jedina kazna
dovoljno stroga sastojala se, po Robertovom miljenju, u tome da se upotrebi top. Zato izvukoe na svetlost
dana demikanon, poluteki top, jedino artiljerijsko orue koje je u ovom zamku postojalo, i za koje se u
ivuoj memoriji nije pamtilo da je ikad ispaljeno. Nanianie ka orlu otvorie slagalite municije i
izvukoe barut i jedno ule koje, ispaljeno, drmnu u zid pokraj kapije, odvali itav kubni metar kamena iz
bedema, zamalo otkide glavu nadzorniku kuhinje, izazva histerian napad kod neke dame i vazdunim
udarom ponese pticu sa njenog sedala. Tekim zamasima krila orao je odleteo i vie nikad nije vien.
Kad se spustila novogodinja no, Robert je poveo Margaret na dugo penjanje do samog vrha
najstarijeg, centralnog dela donjon-a, palate-tvrave. Stali su kod uzano prorezanog prozora, vie od pet
stotina stopa iznad vresita. Vetar je palio njihova lica i naricao na kamenu, a Robert se smejao videi
movarne plamike kako trepere unaokolo, na horizontu, kao oi. Negde vuk stade zavijati, tanko i
treperavo; Margaret je zadrhtala na taj zvuk iz davnina, izgubljen u tami. Robert je to primetio, pa je obavio
svoj ogrta oko oboje, stojei iza nje, ruku prekrtenih ispred njenog struka; okrenula se, ututkala se u
njegovu toplinu, u spori pokret njegovih ruku, pritisnula lice uz njegovo rame, dok je on milovao kosu koja
mu je promicala ispred oiju; poelela je da zaplae zbog prolaenja vremena, i zbog svih prolaznih stvari.
Stajali su jedan sat, dok su zvona po selima izbijala pono, vrata i prozori otvarali ute pravougaonike
daleko dole, a plamici po pustarama posustajali i nestajali. Poela je, i to ne samo po jednom kalendaru,
nova godina.
Kasnije je poela da izlazi u selo Korvesgat, i to esto, a zima se pretvorila u prolee, a ovo, u leto. Na

srednje-letnji dan, posmatrala je u dvoritu zamka kako plesai izvode igru zvanu 'moris' ili 'moreska', i
pokuala da nahrani drvenoga konja noviima, koje njegovi klepetavi zubi nisu mogli da zadre. Poto je
parni Bentli bio u radionici, sa prednjim amortizerom slomljenim u nekoj jurnjavi, Robert je jednom
poterao svoja leptir-kola, proklinjui ih, sve do sela Lajm, a onda je, razbenjen, ispunio svoju raniju
pretnju i gurnuo maleni automobili sa litice Zlatne kape, u ambis. Tokom godine, u Durnovariu su
stizale poruke; obino ih je donosio vojnik, ili dvorski inovnik pri svom normalnom obilasku grada.
Margaret je zbunjivala mladoga budueg lorda od Purbeka, moda ga pomalo i zabrinjavala. Nije imala
aristokratske krvi kao on; ali nije mislila ni kao obinjaci, kmetovi koje je on bez oklevanja rasterivao sa
puta sirenom svoga Bentlija. Nije kod nje bilo onoga, na ta je sa sigurnou mogao raunati kad je
milovao sise nekoj seljakoj drolji: nije se crvenela, blesavo cerila i kikotala; bila je smrtno ozbiljna i uvek
je nosila, inilo se, neku tugu u oima. Margaret je, opet, imala oseanje da neke neizgovorene stvari
postoje izmeu njih, neka razumevanja dublja od rei. Da na neki svoj nain, ispod sveg blefiranja i
bravura, on osea potrebu za njom, i da e je jednog dana i formalno zaprositi.
Zadrhtala je, seajui se kako se njen svet sruio. Avgustovska no, zrikavci beskrajno zriu; taj se zvuk
upija u mozak i u krv, namee se uporno i neobino, sad ga uje, pa ga ne uje, pa ti se opet pojavi u
svesti. Zamak se, kao planinski masiv, uzdie u toplom mraku; na sve strane, u dvoritima, na zidinama,
meu drveem davno izikalim u odbrambenom jarku sa vodom, svici svetlucaju kao belo-plaviaste
ljokice naivene na crnu kadifu trave. Uzela je jednog svica u dlan; leao je u njenoj ruci, svetlei i dalje,
dalek i misteriozan. Neki je miris bio u vazduhu, topao i teak, miris rane jeseni. Povetarac je dotakao
njeno lice; njenoj uzbuenoj mati se inilo da je to dunuo vetar iz neke udne prolosti.
Robert je bio uozbiljen, zanet u misli, utljiv, obuzet nekim raspoloenjem koje kod njega dotad nije
videla. U dvoritu je, iza kuhinje, gorela velika vatra. Sjaj se reflektovao od kamena, ocrtavao divovsku
masu zamka. Pahuljice pepela su se kovitlajui dizale ka nebu, zadravajui jo po koju varnicu; Robert je
rekao da ga to podsea na due ljudi: na putu kroz beskonanost, sijaju neko vreme a onda ieznu u mraku.
Nije govorio svojim maternjim jezikom, nego jednim starim, grlenim, isprekidanim jezikom, za koji do
ovog asa nije znala da mu je poznat. Bila je u stanju da mu odgovori; stajala je uz njega, odgovarala
reenicom na reenicu, nastojala da ga utei. Govorila je i o dvorcu. "Rude, ragged nurse..." poela je.
"Gruba, dronjava negovateljice, stara zlovoljna dadiljo mladih prineva..."
To ga je iznenadilo. Nasmejala se, a glas joj je bio priguen u noi. "Neki od onih manjih elizabetinskih
pesnika, morali smo da ga uimo u koli. Zaboravila sam kako se zvao; ali tada sam smatrala da je prilino
dobar."
"Kako se stihovi zavravaju?"
"Upotrebi moju decu dobro..." IzgovoriIa je to sa iznenaenjem, po prvi put svesna leda ispod tih rei.
"A sad... glupa tuga kae tvome kamenju zbogom."
To ga je, neobjanjivo, naljutilo. "Zle slutnje", ree on i pljunu. "Ti to kao pop u popovskoj jazbini,
mrmlja nekakva prokletstva."
"Roberte..." Jo vie mu se primakla. Prislonila je svoje lice uz njegovo, razmakla usne da bi jezikom i
zubima dotakla njegovu vilicu, pokuavajui da zaustavi tugu u njemu, oseajui kako njegove ruke klize,
preko tanke haljine, du njene kime. Mnogo ga je puta ranije dotakla, pa i poljubila; a njegovi su prsti ve
sviknuto prelazili preko nje, uivali u njoj, onako kao to su njegove oi sviknuto uivale u izduenoj glavi
lovakog psa ili u letu jastreba, kao to su njegova usta uivala u ukusu hrane i dobrih vina. Mislila je, ovog
puta je drugaije. Ako sad nastavi, i ako ja sebi dozvolim da nastavim, kraj moe biti samo jedan. Ali, da li
je to na kraju krajeva toliko vano?
Progutala je, zatvarajui oi; i tada ju je, izgleda, prvi put u ivotu zahvatilo ono okretanje i zavrtanje,
padanje, oseanje da su dimenzije i vreme uvrnuti. Pribila se vre uz njega, tiho skiei, i uinilo joj se da
ne stoji na vrstom tlu nego da se prevre glavake, sveanom sporou, kroz nitavilo, i da je avetinjski
pohaaju sve mrtve stvari i alosti, i svi budui strahovi, zgrudvani i uvezani u jedno, noeni normanskim
vetrom. Mislila je, moda u pasti u nesvest. ta se ovo deava sa mnom... Pokuala je da prizove slike koje
bi suprotstavila tami: svoga oca, Saru, svoga ujaka Desa, osobe koje je upoznala u koli, ak i staru sestru
Aliciju. Imala je nejasno oseanje da je ovo, to se spremala da uradi, znaajno ne samo za nju, njeno telo i
njen bol; da je odgovorna pred njima, svim ljudima koje je ikad poznavala; radi njih, morala je da donese
ispravnu odluku. Oseala je toplinu na obrazu, znala je da je to suza, ali nije znala da li plae zbog sebe ili
zbog Roberta, ili zbog itave ljudske vrste. Legla je s njim te noi, prilazila mu iznova i iznova, teila i bila
teena, ponekad majinski izdana, ponekad detinjski zaklonjena od mraka; dok se najzad od nje nije
udaljio ak i njen ljubavnik, izgubljen iza sna suvie dubokog za snove.
Probudio ju je seneal, upravitelj dvora lorda Edvarda od Purbeka. Bilo je neobino da ba seneal, od

svih ljudi, to uini. Ispriao joj je da je Robert morao da ode da neto uradi za kralja, a da e on, seneal,
morati nju sada da otprati kui. Leala je utke u zguvanoj posteljini, jo polu-omamljena snom;
postepeno, bes je rastao. Mogla je da proita u njegovim udnim oima i otro izrezanom makastom licu
(licu kojeg, za udo, im bi se on okreno, vie nije mogla da se seti) ono to je, duboko u sebi, ve znala.
Da je zaaranost, ako je to bila zaaranost, prola; da se prodala za lepu pesmicu, da je Robert doao k sebi,
da jedan lord od Purbeka nikad ne bi pomeao krv sa devojkom iz obinog naroda. Oterala je seneala
reei i pljujui; ustala je i pogledala sebe, okrenula se ogledalu da vidi svoje novo, kurvinsko telo; oprala
se, ljutito pljuskajui vodu
z kraga po podu. Na aravima su ostali tragovi; besno je strgla pokrivae, da arave izloi, ostavi celom
svetu na vidiku. Psovala je seneela kad je ovaj doao po nju, treskala je nogama po podu i zaklinjala se na
osvetu, znajui da je nikad nee moi sprovesti; ni ona lino, ni njen otac Tim, ni cela mona firma Strejnd
i sinovi sa svim svojim bogatstvom i uticajem. Jer u ovoj zemlji zakona nije bilo, ne za obine ljude,
graane. Oni su, i bogati i siromani, podjednako bili preputeni na milost i nemilost svojim lordovima; a
lordovi su dobijali svoje feude od Kralja; a Kralj je sedeo na svom prestolu po milosti prestola Svetoga
Petra, dakle papskog. Onaj top, naperen sada prema kapiji, to je zakon...
Kad su je ve izveli u prvo dvorite, uinilo joj se da je videla podsmeh na licu jedne sluavke; da je u
tom trenutku imala oruje u ruci, ubila bi. Odjahala je kao vetar, ibajui konja do krvi, povreujui i sebe
u stalnim sudarima sa razmahanim sedlom; seneal je jahao ne gubei nikad korak, smiren, dvadesetak
metara iza nje. Obeleili su je, dakle, kao to se obeleava sanduk koji ispadne iz drumskog voza i
napukne: oteena roba, vratiti poiljaocu... Preavi jednu milju, okrenula se da pogleda zamak, shvatila da
zamak gleda nju, i proklela ga. Suze su lile opet na njenom licu, ali ovoga puta suze gneva.
"ZA TEBE I ZA TVOJE ANELE SPREMLJENA JE NEUGASIVA VATRA; JER TI SI
KOMANDANT GNUSNOGA UBISTVA I POKRETA INCESTA... ODLAZI NAPOLJE, BEDNIE,
ODLAZI SA SVIM TVOJIM PREVARAMA... POKLONI SE BOGU, PRED KOJIM SE SVAKO
KOLENO SAVIJA..."
ta, pomisli Margaret rastreseno, pa on to o meni... Putovanje i zamak bejahu samo uspomene u njenoj
glavi, a ove suze, stvarne na obrazima. Tekle su, vrele, i kvasile joj vrat. Ma je I' ti to najvie to moe da
uini? zapitala je oca Edvardsa bezglasno. Da mui tog starca svojim brbljanjem, dok ja ovde sedim
slobodna, ja koja sam donela zlo i nepravdu u ovu kuu? Naravno, odgovori njen um samome sebi,
podrugljivo. Jer i ovaj pop je, kao i Crkva kojoj slui, slep, prazan, sujetan. Taj Bog o kome trtljaju: gde je
ta njegova pravda i samilost? Da li mu se dopada kad ljude u agoniji maltretiraju u njegovo ime? Jesu li mu
smeni njegovi sopstveni nesposobni svetenici? Je li zadovoljan kad ovek padne mrtav kleui kamene
blokove za njegove hramove?... Taj uvrnuti bogi koji umire sa mlakim izrazom lica, na krstu... Pomislila
je, krenuu onda i potraiu druge bogove, moda e oni biti bolji, a gori ne mogu biti nikako. Moda su
jo tamo, u vetru, na pustarama, u starim sivim bregovima. Moliu se za Thunorovu munju, za Vo-Tanovu
pravdu, za Balderovu ljubav; ako nita drugo, taj Balder je dao svoju krv smejui se, a ne kao uzurpator
Hrist, sav smoden i u bolu...
Kua se zatresla i ugasila kao svea na silovitoj promaji. Opet je Margaret padala, tonula kroz prostor u
kome su svetlucale iskrice nalik na zvezde ili svice. inilo joj se da u istom trenutku vidi i zamak Korfe
kako se nadnosi nad nju sa svojim lobanjskim likom, i more iza poluostrva Purbek, izbievano do beline
naletima talasa, i klifove, visoke, u hujanju vetra; dorsetskog vetra, pradavnog, hladnog i otrog, pristiglog
sa milja i milja okeana.
Zamah se presee, ona stade i ogleda oko sebe u udu. Iz prolosti, pomakla se u budunost, ili u neko
vreme koga nikad nije bilo i nikad nee biti. Nad njom, uskovitlano nebo; oko nje, s obe strane, visoki
stubovi grubo isklesani od kamena, stari, neravni, nagnuti, moni, iskrzani i pohabani, izmueni
proticanjem vekova toliko, da je u njima vetar izbuio duboke otvore u kojima je mogao da svija sebi
gnezdo. Oblana pokrivka neba se vrtloila i odmicala u dalj, brzo; iza stubova, vetar je itao preko sivog
kruga trave. A iza toga, opet nitavilo, praznina u koju bi ona mogla pasti; otisnuti se sa iznenadnog ruba
sveta.
Ispred nje, leima naslonjen na najudaljeniji stub, sedeo je neki ovek. Njegov je ogrta leprao.
Njegova kosa, laka i duga, podizala se i letela oko njegove okrugle glave. Prinela je ruku svojoj
slepoonici: to lice, videla ga je ve negde, ali gde... Pred njenim oima to lice se ve promenilo, kao da
tee, kao da se crte premetaju, pretvorilo se u lik hiljada ljudi, nijednog oveka. Lice vetra.
Hodala je, ili se inilo da hoda, prema njemu. U ovom snu, mogla je da govori; formirala je nekakve
rei, neko pitanje. Nepoznati se nasmejao. Glas mu je bio piskutav i tanak, kao da dolazi sa velike

udaljenosti. "Prizivala si Stari narod", ree on. "Ko zove Stara bia, zove mene."
Gestom joj je pokazao da sedne. unula je pred njega, oseajui kako je pramenovi sopstvene kose
ibaju po licu. Vetar je navaljivao kao da hoe da uniti ovo udno mesto; a onda, dok je zurila, iznenada je
stekla oseanje da nikakvog vetra i nema, ali da ona, i stubovi, i trava na kojoj stubovi poivaju, lete nekud,
baeni ogromnom brzinom kroz beskonano more oblaka. Ta joj je pomisao donela vrtoglavicu; za tren je
zamurila. "Zvala si nae bogove", ree Staro bie tiho. "Moda im se svidelo da odgovore..."
Videla je sada, na kamenu iznad njegove glave, znak za koji je znala da mora biti tamo: krug sa skicom
krabe unutra, skicom u kojoj su se linije preklapale, nerazumljive. Rekla je slabim glasom: "Jesi li ti...
stvaran?"
Sudei po izrazu njegovog lica, zabavljao se. "Stvaran?" ree. "Definii realnost, pa u moi da ti
odgovorim." Odmahnuo je rukom. "Zaviri u zemlju, u kamen, i videe galaksije celog kosmosa. Ono to
naziva realnou, stopie se; imae pred sobom vrtloenje, kruenje energije, ples atoma i estica. Neke
mrvice zovemo planetama, jedna od njih je Zemlja. U nitavilu, nitavilo, koje sadri u sebi nita; eto, to je
realnost. Kai mi ta hoe, pa u moi da ti odgovorim."
Prinela je opet ruku slepoonici. "Pokuava da me zbuni..."
"Ne."
Planula je na njega. "Onda me ostavi na miru!" Udarala je pesnicama po travi bespomono. "Nita ti
nisam uinila, prestani... da se igra sa mnom, ili ta to ve ini, jednostavno idi i ostavi me na miru..."
Naklonio se, uozbiljen; uplaila se, iznenada, da e itavo ovo mesto u trenu nestati i baciti je nazad u
ivot za koji je znala da ga vie ne moe podneti. Sad je elela da pojuri napred, da ga zgrabi za ogrta
onako kako je elela maloas da zgrabi svetenika za rub mantije, ali to je bilo nemogue. Htela je opet
neto da kae, ali ju je on zaustavio podizanjem ruke. "Sluaj", ree, "i pokuaj da zapamti. Ne preziri
svoju Crkvu; jer ona raspolae mudrou koja je iznad tvoje moi shvatanja. Ne preziri njena sujeverna
mumlanja; ona imaju svoj cilj, koji e se ostvariti. Ona se bori, ba kao i mi, da razume neto to se ne
moe razumeti, da shvati neto to je izvan shvatanja, naime Volju, koja se ne da kontrolisati, sagledati,
izmeriti." Pokazao je prstom oko sebe, na krug kamenih monolita. "Ta Volja je poput ovih kamenova:
obuhvatna, beskrajno putuje, beskrajno se vraa na poetak, sadri u sebi nebesa. Cvee raste, meso
propada, sunce krui nebom; umiru Balder i Hristos, ratnici izlaze iz svoje dvorane Valhale da se bore,
padnu, krvare, vaskrsnu. Svi su obuhvaeni voljom, svi su joj podvrgnuti. Mi smo u njoj; naa se usta
zatvaraju i otvaraju, naa se tela kreu, nai glasovi govore, ali im mi nismo gospodari. Volja je
beskonana. Ne preziri svoju Crkvu..."
Jo je govorio, ali se smisao njegovih rei izgubio u besu vetra. Posmatrala je lice Starog bia, pokrete
usana, udne vatrene oi u kojima se reflektovala svetlost dalekih sunaca i drugih godina. "Ovaj san", ree
on konano, "privodi se kraju. Ako je to san. Ovaj veliki ples zavrava se, poee drugi." Nasmeio se, i
dotakao rukom znak u kamenu iznad njegove glave.
"Pomozi mi", ree ona iznenada. Preklinjala je. "Molim te..."
Odmahnuo je glavom, i to, inilo joj se, sa aljenjem. Gledao ju je onako kako je ona gledala svice, kad
odtreptavaju svoje kratke ivote na travi. "Sestre predu niti", ree on, "mere ih, i seku. Pomoi nema. Takva
je Volja..."
"Reci mi", ree ona. "Molim te. ta e biti sa mnom? To moe, i mora. Duguje mi to..."
Njegov je glas zujao, sekui vetar. "To je zabranjeno..." Oi kao da mu se zaklonie iza vela. "Pazi na
jug", ree. "Tvoj ivot e doi sa juga, i tvoja smrt. to vai za sve one koji su roeni, vaie i za tebe. Bie
radosti i nade, bie straha i bola. Ono ostalo je skriveno. Takva je volja..."
Poela je da vriti na njega. "Ali to ne vredi, nita mi nisi rekao..." Uzalud se trudila; ovaj ovek i
monoliti bledeli su i smanjivali se, a ona sama bila je baena unazad, daleko. Samo jedan tren joj se inilo
da lice Starog bia sija iz oblaka, bronzano i slavno, a onda vide da je to bio Balder, ne, nego Hrist... a onda
sve to potamne, pocrne, postajui senka meu senkama, skupi se u taku i nestade.
"ZATO SADA ODLAZI. TVOJE BORAVITE JE U DIVLJINI, U TELU ZMIJE; SADA VIE NEMA
ODGAANJA... JER GLE, GOSPOD BOG PRIBLIAVA SE BRZO, A NJEGOVA VATRA GORI PRED
NJIM. PA AKO SI PREVARIO OVEKA, NE MOE SE RUGATI SVOME GOSPODARU. ON TE
IZBACUJE, ON KOJI JE SPREMIO ZA TEBE I TVOJE ANELE VENI PAKAO. ON IZ IJIH E
USTA OTRI MAEVI II, ON KOJI E DOI DA SUDI VATROM, I IVIMA, I MRTVIMA, I
CELOME SVETU..."
Stvar se zavrila; Margaret je zurila oko sebe, gledala lica drugih, njihove ruke, i znala je: u sobi je opet
vladao mir.
Ostala je uz bolesnika jo dugo posle odlaska veine drugih. U sobi sedjahu otac Edvards i bolniarka,

uz bolesnika koji je disao polako, vie se ne trudei: njegovom je trudu doao kraj. Stajala je na prozoru,
ruku prekrtenih na grudima, oseala kako se noni vazduh kree po njenom licu, osmatrala preko krovova
kua mutnou vresita i tanku bledu liniju horizonta, dole na jugu. I videla je, sa jasnoom halucinacije,
Roberta kako jae, ibajui konja i psujui sve na svetu, a posebno aljui sve ene do avola i dalje, jae
da je vrati u svoj zamak. Njene se usne zamalo skupie u osmeh. Jer, cvee raste, meso propada, sunce
krui nebom, a mi smo u Volji... Namrtila se, zbunjena, pokuavala da se seti gde je ula te rei; uzalud.
U zoru je umro Des Strejnd. Pop se pomolio, poloio na jezik mrtvaca hostiju, priest. A onda je u
oporom svetlu bolniarka uklonila pokrivae i prebrojala tumore, koji su se ukazivali kao plave pesnice na
bledilu stareve koe.

KAPIJA KORFEA
Kolona konjice jahala je otrim kasom, zveckajui amovima, ne trudei se nimalo da se dri desne
strane druma. Iza vojske, turistiki automobilii bogataa su se tiskali, skupljali u grupe, pukajui svojim
motoriima. S vremena na vreme, poneki voza bi se upustio u preticanje, nastojei da se dri podalje od
konja, ali da prestigne kolonu; ali takvih, spremnih da se uputaju u taj rizini manevar, bilo je malo, pa se
aroliko zaguenje saobraaja protezalo itavu milju iza prepreke. Oni vozai koji su bili skloniji da se
filozofski pomire sa nevoljom ve su preli na upotrebu jedara; njihova su se prugasta jedra nadimala na
vetru, pokreui kola napred uz minimalnu pomo slabanih, neefikasnih motora.
Razloga za oprez bilo je dosta. Na elu konjike kolone leprale su tri zastave koje su mnogo govorile.
Jedna je bila oriflam, prastari simbol normanskog plemstva. Do nje, zastava pape Jovana, plava s izvezenim
svileno-utim orlovima. Iza te dve, leprala je trobojka sa zavretkom u obliku lastinog repa, zastava
Henrija, lorda od pokrajina Rej i Dil, upravitelja Cinque Ports-a, papinog porunika u Engleskoj. Henri je
irom zemlje bio poznat kao tvrd i ogoren ovek; kad bi taj pojahao pod orujem, nekome negde se zlo
pisalo. Iza Henrija nastupao je autoritet Hristovog predstavnika na Zemlji i sva sila i mo drugog Rima.
Henri bejae sitan ovek, tankih nogu, ut u licu, otrih crta. Sedeo je na konju sav mraan, umotan u
kaput iako je dan bio topao. Ako je i bio svestan saobraajnog zastoja iza sebe, nije to nijednim znakom
pokazao. Povremeno su hladni drhtaji prolazili njegovim telom. Vrpoljio se na sedlu nelagodno,
pokuavajui da nae poloaj u kojem e ga zadnjica manje boleti. Na putu iz Londiniuma ka pokrajini
Dorset, leao je deset dana u Vinesteru, stomaka stisnutog grevima gastroenteritisa; onaj glupi lekar,
kome bi trebalo ako nita drugo a ono bar odsei ui, brzo je postavio dijagnozu, ali nije mogao da ponudi
nikakav lek. Henri je tek poeo da se oporavlja, kad ga je klepetanje semafora prinudilo da produi mar;
ruka Jovana, etrdesetog pape, bila je duga, njegovi izvori informacija brojni i raznovrsni, njegova volja
nepopustljiva. Henri je dobio jasno nareenje: da zauzme tu prokletu tvravu, zbog koje su nastale tolike
nevolje, da ukloni naoruanje iz nje, istakne zastavu pape Jovana nad njom, i da dri tvravu pod svojom
komandom do daljeg nareenja. A to se tie te cure iz Dorseta, koja je zapoela itavu guvu, e... Henri
iskrivi lice u grimasu bola, koei se u sedlu. Moda toj enskoj treba malo provetriti kimu, ili je treba
odvui do Londiniuma vezanu za zadnji kraj tovarnih kola; to su bila minorna pitanja, minorna bar sa
stanovita Henrijevog linog fizikog stanja.
Semafori su opet radili s obe strane druma, njihovi crni kraci su treskali i lepetali. Henri je upro ogoreni
pogled ka najblioj kuli, koja je stajala, vitka i visoka, navrh jednog breuljka, meu livadama. U nizu
poruka koje je prenosila, gotovo sigurno su bile i vesti o njegovom odmicanju; ve danima, nesumnjivo,
informacije jure ispred njega, ka zapadu Engleske. Jo jedan gr; presamitio se od bola, i konano mu je
prekipelo. Samo je za tren okrenuo glavu, i kapetan konjikog odreda dojaha do njega, zveckajui
mamuzama.
Henri pokaza prstom kulu koju je izabrao. "Kapetane", ree. "Odvojte desetak ljudi. Idite do onoga
tamo... Zahtevajte od onih koje tamo naete da vam saopte sadrinu tih poruka koje sada prenose."
Vojnik je oklevao. Nareenje se inilo besmislenim; niko nije znao bolje od Henrija, da lanovi Gilde
signalista nikome ne doputaju uvid u svoje poslove. '"A ako odbiju, gospodaru?"
Henri opsova. "Onda uutkajte tu stvar!"
Oficir je samo zurio u Henrija, dok mu ovaj nije odgovorio jo opakijim pogledom; onda je salutirao i
okrenuo konja. Vekovima je Gilda signalista imala privilegije koje ak ni pape nisu smeli da ugroze; sada je
taj imunitet, inilo se, okonan, i to od strane jednog malenog plemia koga boli trbuh. Stareine su
izvikivali nareenja, oblak praine se digao, grupa vojnika je napustila marevsku kolonu, krenula galopom
preko trave, vijorei zastavicama na kopljima. Jaui, vojnici su oprobavali da li im se sablje lako izvlae iz
korica, zapinjali obarae puaka. Uz malo sree, naletee na signaliste nespremne, iznenaene; u
suprotnom, doi e do kratkog ali krvavog okraja. U oba sluaja, krajnji ishod se znao.
Henri, osvrui se u sedlu, vide kako se oba kraka semafora naglo oputaju nadole, kao ruke oveka koji
se iznenada umorio. Nacerio se bez veselja. Predah, ako ga i bude, nee dugo trajati; ako je njegovo
poznavanje Gilde iole valjalo, zaas e pojuriti izviai iz susednih kula. Posle toga, svi e ljudi znati za
ovaj Henrijev postupak. Informaciona mrea je osetljiva ivotinja: dotakni jedan njen deli, svi ostali
delovi e reagovati, ponekad u roku od samo nekoliko sati. Ako je vidljivost du Peninskih planina, na
severu, dobra, o ovom Henrijevom inu e se uti na Hebridima, ostrvlju na krajnjem severu Britanije, ve
do veeras. U Vatikanu, do zore... Zgurio se, trljajui svoj namueni stomak. Jo jedan okretaj glave, ali i

puckanje prstima; otac Angelo dokaska do njega, malo oznojen, kao obino vie nego usluan.
"Dakle gospodine", ree Henri otro, "kol'ko nam jo ostaje ovog prokletog mariranja?"
Pop zabode nos u mapu, nastojei da je dri tako da neutralie ljuljanje nastalo pokretima konja. Ovi
crkvenjaci pojma nisu imali o jahanju, nijedan, a ni o itanju mapa, bar po Henrijevom miljenju. Slab vid
oca Angela ve je odveo ovaj odred u jednu movaru, a pet-est puta nepotrebnim, obilaznim putevima.
"Jo jedno dvadesetak milja, milorde", ree Angelo nesigurno. "Ali, to je ako idemo drumom. Meutim ako
skrenemo jednu milju pre gradia Vimborna..."
"Potedite me vaih preica", ree Henri grubo. "Hteo bi' da stignem pre Boia. Poaljite dvojicu ispred
nas i uredite nam prenoite nekih..." On mirnu prema suncu. "...nekih pet milja odavde. I pokuajte, bar
ovog puta, da pronaete krevete koji nisu oteali od silnih buva i stenica, i koji su bar malo meki od onog
toka za rastrzanje kojim rukuje moj serant." Otac Angelo izvede jednu nezgrapnu parodiju salutiranja, i
otkasa nazad, niz kolonu.
Henri je izaao na drum rano sledeeg jutra, benji nego ikada. Prole veeri je dobio saet dokaz o
izmenjenom raspoloenju naroda na zapadu Engleske. Dok je stajao pored otvorenog prozora svoje sobe i
brijao se, jedna strela iz samostrela je fijuknula ispod njegovo lakta, raznela u komadie komplet toaletnih
boica od venecijanskug stakla, i zarila se duboko u suprotni zid. Henri je, razbenjen ne samo ovim
pokuajem ubistva, nego jo vie i gubitkom tolike koliine finog, nenadoknadivog stakla, odmah naredio
da se traga za strelcem. Njegovi su vojnici prikupili aicu nezadovoljnika, koji su se svi, manje ili vie
pogrueno, opirali hapenju; vezali su ih za tovarna kola i vukli ih po drumu sve dok kolona nije stigla
nadomak svog cilja. Tad su ih pustili; ti se ljudi oteturae oamueno, kapajui krv iz usta i nosa preko
trave; prevalili su jedva stotinak metara, pa polegali i popadali, pozaspali. Henri je bio poznat po svom
saetom postupanju sa buntovnicima.
Pojaha napred. Pred njim je bila jo koja milja vresita, mrko-utog i crvenkastog, proaranog tu i tamo
intenzivnom papagajski-zelenom bojom movara. Preko horizonta se irila krivudava linija bregova;
izmeu njih, zamak koji je trebalo kazniti uzdizao se kao prastara kanda. Henri pljunu, zanet u misli.
Zamak je bio jak suvie jak da se zauzme na juri; to je ve odavde video; ali niko nee ni pruiti nikakav
oruani otpor, ne papskom plavom.
Iza njega, zbijeni odred njegove konjice; zastava oriflam je leprala na svom zlatastom koplju, palacala
je na vetru kao plamen koji je simbolizovala. Daleko na horizontu, sveprisutni semafor je mahao i mlatarao
naspram neba. Henri je gledao sve ovo jo tren, a zatim pucnuo prstima. "Kapetane", ree. "Neka dvojica
pojau napred, do zamka. Neka ponesu nareenje; napi'te ga u moje ime i zapeatite mojim peatom. Neka
ga urue toj eni koja sedi tamo u zamku. Nareujem joj da pripremi svoje oruje za predaju u nae ruke.
Takoe joj saoptavam da od ovog trenutka moe smatrati sebe i svakog unutar tih zidova zarobljenikom
pape Jovana. Uostalom, kakve topove imaju? Kad smo ve putovali ovoliko radi njih, podsetite me."
Kapetan poe da deklamuje, ponavljajui listu nauenu napamet. "Dva topa 'sejkera' koji izbacuju ulad
od tri funte, s odgovarajuim barutnim punjenjima i epovima za nabijanje. Nekoliko pitolja i kremenjaa;
to im vredi samo za lov na prepelice, milorde. Imaju i teki top Rika, iz kraljevskog arsenala, i najzad
kulverin Princ mira, prenet po nareenju Njegovog velianstva iz garnizona u Iski."
Herri mrknu i protrlja vrh nosa nadlanicom rukavice. "Pa, ja u uskoro biti princ mira; a to se tie rike,
riknuu im ja dovoljno glasno, pre nego to sunce zae. Naredite da se ti topovi iznesu pred glavnu kapiju, i
takoe sva ulad i sav barut; isprazniete jedna teretna kola za puke i municiju, prikupiete po selu mazge
ili konje za vuu velikih topova. Na posao, kapetane."
Oficir je salutirao, obrnuo konja, odjahao dernjajui se da dou njegovi pomonici. Henri podie ruku
visoko, i onda je oprui pravo napred, dajui time znak za nastupanje cele jedinice. Na jedan njegov povik,
otac Angelo obode konja i pojuri napred, pri emu zamalo nije ispao iz sedla. "Smetaj u ovom selu, oe",
ree lord od Reja i Dila umorno. "Ako poe loe, moe se desiti da ovde ostanemo neko vreme. I
obezbediti mi, ovo puta, toplu vodu i klozet s ispiranjem, ili u vas poslati nazad u Rim s kolima punim
govana. I to ne da sedite na njima, prijatelju, to vam obeavam; nego da ih vuete zajedno sa prokletim
konjima..."
Zastave, i ona papska sa orlovima, pohitae napred, blistave na suncu.
Ser Don Fokner, seneal zamka Korfe, ustade rano, budei se iz nemirnog sna. Kroz okno est stopa
iznad njegove glave, mlaz sunevog svetla prodirao je ukoso preko malene spavae sobe, borei se sa
hladnoom koja je teila da se zgusne u toj sobi ak i usred leta. U starom, centralnom delu donjon-a bilo je
uvek prohladno, jer sunce, ak i u najvrelijim danima leta, nije moglo da probije kroz dvanaestak stopa
debeli dorsetski kamen. U taj centralni deo prela je pre nedelju dana ledi Eleanora, gospodarica zamka, sa

svojim osobljem, da bi oslobodila prostor za vojnike kojih je bilo sve vie, i za izbeglice koji su dolazili
molei za utoite. lanovi domainstva danima nisu mogli da se priviknu na primitivne uslove stanovanja
u sreditu donjon-a.
Seneal je protrljao lice, sipao vodu u lavor, umio se, pa prosuo vodu u odlivni kanal pod prozorom.
Obukao se, zahvalan za doticaj istog lanenog platna, i napustio prostoriju. Stupio je na spiralno stepenite
koje je vodilo vertikalno kroz debele zidine. Popeo se, stavljajui stopalo svaki put samo na levi ili desni
kraj stepenika; generacije hodaa izdubile su kamene stepenike, stvarajui na sredini svakog udubljenje,
pravu zamku za neoprezne. Na vrhu stepenita bejahu jedna vrata, zatvorena iznutra, ne osobito vrsto,
jednom kukom, koja su vodila na krov. Otkaivi kuku, proao je, naslonio se na grudobran i osmotrio
okolne predele. Pet milja ka jugu, kanal Laman se protezao u bisernoj izmaglici; po bistrom danu, otro
oko je moglo ugledati obrise rta Nidls, koji je sainjavao krajnji zapadni deo ostrva Vajt. Navodno je avo
jednom davno sedeo na rtu Nidls, hitnuo kamen prema kulama Korfea, ali nije dobacio, nego je kamen pao
na plau Studlend. Setivi se te izmiljotine, seneal se blago nasmeio, a zatim se okrenuo.
Na severu je video visije Velike ravnice, sive i mutne, koje su nalikovale na neku visoravan kraljevine
duhova, bledu u svetlosti zore. Na jugu su se, kao nekakvi branioci levog i desnog boka zamka, uzdizali
bregovi alou i Nouli. U svim pravcima irila se pustara vresom obrasla, ponegde pocrnela od letnjih
poara, ravna, mrana, ogromna; mrko prostranstvo na kome se niko nije mogao odrati, izuzev nekoliko
lutajuih grupa sezonskih radnika. Mogao je da vidi kako se, u daljini, izvija dim iz jednog od njihovih
logora. Blie zamku, video je trakaste sive krovove sela, i farmu koja je poinjala od samog odbrambenog
rova sa vodom. Pred njegovim oima, toj farmi je priao jedan parni kamion, istovario dve kace masla, i
otiao, hukui, oko irokog ramena zamka, drumom za Verhem.
Gotovo nenamerno, podigao je pogled ka semaforskoj kuli na vrhu brega alou. Kao da je samo to
ekala, kula oive, dade istrzani 'kraci gore - kraci dole6 signal koji je znaio 'Panja!' Znao je da je ova
semaforska stanica upravo primila taj isti signal od prethodne u semaforskome lancu, toliko udaljene da su
samo signalisti, sa svojim divnim Cajsovim dogledima, mogli tano da oitavaju sve simbole u jednoj
poruci. Taj znak 'Panja!' nesumnjivo je upravo proputovao preko Engleske, du celog lanca kule su ga
ponavljale, istim izmahivanjem krakova nagore pa nadole. Panja, panja...
itanje sa semafora nije bilo senealska dunost; dole su se uli trei koraci, i seneal je po tome znao
da su straari probudili mladoga signalistu-paa. Deak je sigurno izleteo trkom iz svoje sobe, moda
trljajui snene oi, stiskajui belenicu u ruci. Seneal je posmatrao pokrete krakova semafora, usnama je
formirao brojeve koji su se pojavljivali; njegov je um odmah deifrovao kriptograme na koje su signalisti,
tokom mnogih generacija, sveli kraljevski engleski. "Orao Rej jedan pet", proitao je. "Severozapad deset,
dolazi." To e znaiti da je lord od Reja i Dila, sa svojih sto pedeset vojnika, ve blizu, blie nego to je to
seneal oekivao." Devet mrtvih", ree kula. "Devet." To je bila rava vest; papin porunik, nadaleko
poznat po bezobzirnosti, oigledno je bio reen da takvu svoju reputaciju i pojaa. Ser Don zau
landaranje kablova; to je Eleanorin signalist pokrenuo krake svog semafora, odazivajui se. "Predajte svoje
topove", ree kula na bregu saeto. "Kapitulirajte. Dolaze vam glasnici." To je bilo sve. Kraci se sklopie,
kula utonu u dostojanstveno utanje.
Posmatra na grudobranu je uzdahnuo. Rukom je instinktivno posegao za amajlijom koju je nosio oko
vrata. Okretao je u prstima maleni disk, prelazio vrhom prsta preko simbola ugraviranog u disk. Dole, u
dubini, kuhinjski odaci se zadimie. Lupale su kofe: to su posluitelji muzli krave u stajama. Ako je neko
od stanovnika zamka ba gledao prema brdu alou, mogao je da vidi kako stie poruka; a lupnjavu
odgovora mogao je uti svako. Meutim, nijedan obinjak nije mogao da ita signale Gilde, i zato se svi
brzo vratie svojim poslovima. Signalist je meutim znao sadraj te poruke, a znao je i seneal; uskoro e
neko morati poruku da prenese Eleanori. Pourio je nazad na stepenite; naviknuto se pogurio da ne bi
lupio glavom o niski svod. Usta su mu bila tvrdo stisnuta. Bliio se dogaaj na koji se ekalo ve hiljadu
godina; dolo je vreme da se okona jedna era.
Ledi Eleanora je ve bila ustala i obukla se. Doruak joj je bio serviran u jednoj od soba s izlazom na
veliku dvoranu. Jela je sedei u nii pod vitranim prozorom. Videi svoga seneala, ustala je i osmotrila
njegov lik. Klimnuo je glavom, odgovarajui na neizreeno pitanje. "Da, mi ledi", ree on tiho. "On e doi
danas."
Sela je nazad u niu, potpuno zaboravivi na hranu ispred sebe. Njeno lice i njene zabrinute oi izgledali
su vrlo mladi. "Koliko vojnika?" zapitala je najzad.
"Sto pedeset."
Mahnula je rukom, iznenada svesna svoje neljubaznosti. "Oh, sedite, ser Don. Hoete li vina?"
Zavalio se u kameno sedite u nii, naslonio glavu na staklo. "Ne sad, miledi, hvala vam..." Posmatrao ju

je, sa nedokuivim izrazom u oima. Uzvratila mu je pogled, primetila da su svetlosti vitraa obojile
njegovu kosu i obraze u zlatasto, roze i plavo. Povukla je prstima usnu, a prste druge ruke ispreplela u krilu.
"Ser Don", ree ona, "kako da postupim?"
Jedno vreme je utao; a kad je konano odgovorio, njegove rei nisu pruile nikakvu pomo. "Onako
kako vaa krv diktira, miledi", rekao je. "Upravljajte se prema svome vaspitanju i svome srcu."
Ustala je opet brzo i otila do vrata, pogledala je kroz njih u Veliku dvoranu, sad zasenenu i zloslutnu;
videla sumornu mo ogromnih zidova, platformu na kojoj je u stara vremena porodica lordova od Purbeka
sedela i gostila se peenjem, galeriju sa koje su nekad pevali minstreli. Dotakla je prekida pokraj vrata;
usamljena elektrina sijalica upalila se pod tavanicom, bacajui baricu blede svetlosti na grube kamene
ploe poda, i itava dvorana je iznenada poprimila izgled mesta prikladnijeg za mrtve nego za ive. Negde
se ulo egrtanje dizalice sa lancem i ekrkom. Signalista-pa utra u dvoranu, zastade videi svoju
gospodaricu. Uzela je poruku od njega, nasmeila mu se, vratila se do prozora sa tim tankim papiriem u
ruci. Rekla je, zamiljeno: "Sto pedeset ljudi..."
Sela je za sto, skupila ruke u krilo, zurila u sto pred sobom. "Ako mu otvorim", rekla je nerazgovetno,
"trau iza njegovih teretnih kola kao vojnika drolja. Izgubiu imovinu i dom, svakako u izgubiti
dostojanstvo, a verovatno i ivot. Ali, da ratujem sa papom Jovanom ne mogu. Ratovati sa njim znai
ratovati sa celim svetom... A ipak evo gde njegov ovek dolazi da pokua da me slomi."
Seneal nije na to nita rekao niti je ona oekivala neki odgovor. Dugo je sedela nepomino, a kad je
podigla pogled, u njenim oima bejahu suze.
"Zatvorite kapije Ser Don", ree, "i uvedite nae ljude unutra. Obavestite me kad stignu ti glasnici, ali
ih ne putajte unutra."
Ustao je tiho. "A topovi, miledi?"
"Topovi?" ree ona potiteno. "Svakako ih isterajte do iza kapije, zajedno sa municijom za njih. Do te
mere emo mu izai u susret..."
Uskoro je kroz sve prolaze i hodnike zamka odjekivao pulsirajui zvuk bubnjeva, koji su pozivali ljude
na borbene poloaje.
Henri, lord od Reja i Dila, pritee uzde svome konju; iza njega kolona konjanika, previrui i kljuajui,
uspori i stade. Samo milju udaljen, zurio je u njih zamak, ogroman, blizak; iza njegovih zidina dizali su se
stubovi dima. Od zamka su se Henriju vraala njegova dva glasnika, galopirajui du duboko izbrazdanog
druma, izmeu visokih trotoara seoske ulice. Konjanici su dizali oblake beliaste praine koja je visila iza
njih, razilazei se polako po mirnom vazduhu. Tri reenice stigoe glasnici da izgovore pre nego to Henri
poe da psuje. Njegove mamuze duboko razderae konjske slabine; ivotinja polete napred, preplaena, a
kolona se uz topot i vrtloenje nadade za svojim voom.
Glavni trg sela Korvesgeat bio je prepun posetilaca, krme su imale bolji biznis nego ikad; narod se
skupio da gleda predstojei dogaaj. Pred naletom lorda Henrija od Reja i Dila, gledaoci se razbeae levo i
desno. Zaustavio je konja, koji se propinjao, pred portkulisom sputenim preko kapije u prvoj liniji bedema.
ivotinji je ila pena iz usta i krv iz slabina. Ogromni top Rika stvarno je bio iznet u dvorite; ali bio je
napunjen i spreman da opali, a njegove su gvozdene eljusti zurile kroz gvozdenu reetku portkulisa; rame
uz rame sa Rikaem, vrebao je takoe ogromni top kulverin. Iza ova dva topa stajali su vojnici u polukrugu,
u stavu na-mestu-voljno, upirui drkama visokih halebardi u travu.
Okreui se na svome sedlu, papin porunik zaurla kapetanu konjice: "Raistite taj prokleti most!
Kapetane, ako ovi ljudi nee da se sklone, bacite ih u jarak!" onda povika na straare iza topova. "Kakva je
ovo prokleta glupaka igra? Otvarajte, u ime pape Jovana..."
Jedan od ljudi unutar dvorita odgovori tupom reenou. "ao nam je, milorde. Imamo nareenje ledi
Eleanor."
"Onda", ree plemi psujui, glasom koji je ve postao visok, tanak, od silnog besa, "onda obavestite
Njenu visost da joj Henri od Reja i Dila nareduje da odmah doe i da odgovara za ovu svoju kurvinsku
drskost..."
"Milorde", ree ovek nimalo uzbuen, "ledi Eleanor je obavetena."
Henri je uzvratio uasnim pogledom. Okrenuo se da vidi svoju vojsku, koja je sasvim ispunila most pred
kapijom, nadnet nad odbrambeni rov sa vodom. Zatim je zurio u veliko, nezainteresovano lice zamka.
Video je da druga linija bedema sva vrvi od vojske. Sagnuo se napred i zalupao drkom korbaa po reetki.
"Do zalaska sunca, prijatelju", ree diui teko, "ti e za ovo visiti glavom na dole, i to verovatno iznad
tihe vatre. Je l' ti jasno to?"
Straar polako pljunu pred svoje noge.

Eleanor je dola, ali tek posle dugog vremena. Prvo se okupala, pa presvukla; pa namestila kosu; nije
dozvolila da je dotaknu tue ruke, pri tom, ak ni ruke njenih linih sobarica. Pojavila se ruku pod ruku sa
svojim senealom; sa njene leve strane hodao je njen kapetan artiljerije. Na sebi je imala jednostavnu belu
haljinu, a njena duga smea kosa slobodno je padala. Povetarac je duvao dvoritem, podizao uvojke njene
kose, i oblikovao haljinu preko njenih butina. Henri ju je gledao kiptei od besa: njegovo je dostojanstvo
ve bilo silno povreeno. Dvadeset koraka od kapije, svi koji su ili do nje i iza nje stadoe, a ona produi
napred sama. Videla je konjanike na mostu, muskete i maeve, more uskomeanog papskog plavetnila.
Zastala je pokraj zadnjeg dela ogromnog topa, stavila jednu ruku na gvoe. "Pa, milorde", rekla je tihim,
jasnim glasom, "ta to hoete od nas?"
Henri se odavno prouo po svojim spektakularnim benjenjima. Pljuvaka mu je kapala po bradi, svi
koji su mu bili blizu uli su kako krgue zubima. "Predaj mi ovo mesto!" povikao je konano. "I municiju,
i sve vas. U ime vaeg vladara, pape Jovana, iji sam ovlaeni porunik na ovim ostrvima."
Ispravila se, zagledala se u njega kroz poutkulis.
"A u ime arlsa?" upita otro. "Vladar kome sam se zaklela je moj Kralj. Kao ni moj otac, lorde, ni ja
nisam poloila zakletvu nikakvom stranom sveteniku."
Izvukao je ma i uperio ga kroz reetku, i jedino to je bio u stanju da izusti glasilo je: "Taj top."
I dalje je stajala uz top, doticala prstima zadnji kraj grdne cevi; vetar joj je premetao uvojke kose. "A
ako odbijem?"
Viknuo je neto, mahnuo rukom; jedan vojnik obode svoga konja i probi se u prvi red, podigavi jednu
vreu okaenu o jabuku sedla. "Onda e tvoj narod irom ovog Purbeka platiti svojim domovima i svojom
imovinom i svojim ivotima", dahtao je Henri, sekui maem kanap koji je zatvarao vreu. "Bie krvi za
gvode, ledi, krvi za gvode..." Kanap se prekinuo, i pred nju se prosue jezici i neki drugi delovi mukih
tela, odrezani; jer, Henrijevi vojnici su imali obiaj da ine takve stvari.
Zavladala je, i produbila se, tiina. Eleanor je postepeno pobledela; najzad je njena koa bila krednobela, kao i njena haljina; kasnije su se neki od romantino nastrojenih posmatraa zaricali da je nestala ak i
plava boja u njenim oima, i da su joj oi ostale prazne i mrtve kao u lea. Stisnula je polako ruke u
pesnice, otvorila ih takoe polako; dugo je ekala, naslanjajui se na top, dok joj se vid mutio od gneva, od
besa koji se uzdizao do visokog, ludakog zvidanja koje kao da joj je odzvanjalo u mozgu, i koje se onda
povuklo ostavljajui savrenu hladnokrvnost. Progutala je; a kad je progovorila, inilo se da je svaka re
svee isklesana od leda. "Pa ako je tako", ree, "ne smemo vas pustiti da odete praznih ruku, lorde od Reja i
Dila. Samo, bojim se da e moj Rika biti preteak teret za noenje. Zar vam nee biti posao laki, ako ono
iz njega poaljemo ranije?" I pre nego to je iko od prisutnih mogao da shvati njenu nameru ili da
intervenie, potegla je kratko ue za opaljivanje, i Rika je silovito odskoio, iz njega je kuljalo jo mnogo
dima, a odjeci su leteli amarajui okolne bregove.
Ogromna koliina tekog rapnela, ispaljena iz neposredne blizine, raznela je konju utrobu i otkinula
Henriju oba stopala; ivotinja i jaha su podskoili grevito i pali sa izmeanim jezivim vriskom u jarak;
kao po nekoj zajednikoj odluci, branioci odapee svoje samostrele prvo ka Henriju i njegovom konju. U
sekundi se oba tela, isprobadana desetinama debelih strela, smirie. rapnel je zaorao i mnogo dalje,
pustoei nagomilanu vojsku na mostu, zatim derui duboke brazde po fasadama kua na seoskom trgu.
Krici su odjekivali, odbijali se od bliskih kamenih zidina; arkebuziri, ije su teke puke bile uvrene za
tronone oslonce, ispalie plotune u masu vojnika koja je beala i koprcala se po trgu. Kapetan je
pokuavao da odjae, ali se naginjao sa svog konja, a krv je sa njegovih lea u mlazevima lila niz konjske
sapi. Onda je sve bilo gotovo, jeali su smrtno ranjeni, tanki zastor dima je plovio preko prvog dvorita
prema Kapiji muenika.
Eleanor se naslonila na top i prinela zglavke prstiju ustima, kao dete suoeno sa posledicama svog
postupka. Prvi joj je priao seneal; odgurnula ga je. "Pokupite to ubre", rekla je pokazujui prema jarku,
"i zakopajte ga u naem prvom dvoritu. Podsetiu papu Jovana na moje pravo da naubrim svoje zemljite
tamo gde ja hou..." Onda se zateturala; seneal ju je prihvatio, podigao na ruke i odneo do njene sobe.
Skoro itav svoj ivot je Eleanor, jedina ker Roberta, poslednjeg lorda od Purbeka, provela izolovana
od sveta, u velikom zamku meu bregovima. Kao dete, bila je udna, bojaljiva, sklona povlaenju u sebe;
mnogo je volela da slua prie o vilama, koje su, po narodnom predanju, pomogle i pri samom njenom
zaeu. Iako je bila u svakom drugom pogledu praktina, zdravorazumska osoba, Eleanor nikad nije uinila
ni najmanji pokuaj da ospori glasine o svom para-normalnom poreklu, tavie inilo se da uiva u njima.
"Jer", govorila je, "moj tata je esto priao svojim gostima priu o onom danu kad je pojahao na sever da
dovede moju mamu kui. Kad je pojurio i bacio se na konja, svi su mislili da je poludeo; ali on je kasnije

objasnio da ga je Prastari narod sa vresita nagnao na to. Pokazali su mu vizije tako divne, da je sasvim
izgubio kontrolu nad sobom." - Ali kad bi to ispriala, njeno bi se lice zasenilo tugom; jer njena je majka,
Margaret Belinda Strejnd iz Durnavarije, umrla na poroaju; Eleanar je vrlo otro oseala nedostatak
majke koju nikada nije upoznala.
To njeno aljenje za majkom ponekad je uznemiravalo njenog oca Roberta, koji se nikad nije ponovo
oenio; ponekad ga je obuzimalo neraspoloenje zbog fantazija njegovog deteta. Kad je bila vrlo mala,
Eleanor je jednom hodala u snu. Bilo je to jedne olujne noi; sa kanala Laman, udaljenog svega pet milja,
hujao je orkan. U takvim noima nervozniji stanovnici zamka Korfe ostajali su strogo u svojim sobama,
zaklinjui se da uju smeh Prastarih u naletima vetra koji iti i hui oko kamenih uglova zamka.
Eleanorina dadilja je poslata da vidi da li dete mirno spava; nala je praznu sobu; data je opta uzbuna,
pretraen je itav veliki kompleks graevina. Nali su Eleanor visoko u najstarijem delu donjon-a, navrh
jednog stepenita koje je ve mnogo godina bilo van upotrebe. Oi su joj bile zatvorene, ali kad su joj
prili, povikala je: "Majko! Mama, jesi li tu?" Poveli su je dole, pazei da je ne probude; bilo je dobro
znano da su takvi hodai u snu, meseari, zaarani od strane Prastarih, koji bi im lako mogli, u sluaju
naglog buenja, odneti duu. inilo se da je Eleanor savreno zaboravila itavu stvar; ali nekoliko dana
kasnije, dok ju je negovateljica oblaila, devojica je rekla: "Ba je lepa bila moja mama, zar ne?" Potom je
dodala zamiljeno: "Htela je da se igramo, ali je morala da ode..." Robert se mrtio kad je za to uo, upkao
je bradu i psovao; devojicu su poslali preko Lamana, roacima u Francuskoj, ali kad se vratila, est
meseci kasnije, nije bila mnogo izmenjena.
Kao dete, Eleanor je esto bila usamljena; jer, u Korfeu nije bilo druge dece njenog uzrasta, sem
sluinske dece, sa kojom, zbog drutvenih barijera, praktino nije mogla da se drui. Dane je provodila
uglavnom tiho, u drutvu svoje negovateljice i kasnije svog tutora, od koga je nauila nekoliko glavnih
jezika Engleske. Pokazalo se da je inteligentna i da dobro pamti; brzo je ovladala latinskim, koji je i dalje
bio jezik kulturnih krugova u celom svetu, a jo bre seljakim keltskim. Njen je otac bio pomalo zabrinut
kad je uo kako sa njenih usana prate i pljuskaju starinski slogovi; ali zbog tog znanja, veoma su je
respektovali svi obinjaci sa kojima je kontaktirala. Zapravo, Eleanor kao da se identifikovala vie sa
obinim narodom nego sa onima meu koje je spadala; a to je bilo na neki nain i razumljivo, s obzirom na
to da nije bila u celosti aristokratske krvi. Seljatvo je jo ivelo i vladalo se prema pradavnim ritmovima
meseca i sunca, oranja i etve, smrti i raanja; a nju je privlailo sve staro, bez obzira na to da li je zvanino
odobreno od strane Rima, ili ne. Ponekad bi otila sa svojom dadiljom i sa oevim senealom do mora, i
igrala se po plaama. Tada bi posmatrala beskrajno valjanje i grmljavinu mora, i postavljala senealu udna
pitanja; na primer, mogu li pape, sa svog zlatnog trona, da komanduju talasima koji zapljuskuju obale
Engleske, i koji mariraju u plavim redovima i razbijaju se o drevne klifove. On bi joj se nasmeio, i
odgovorio na tu jeres obazrivo, dok njoj ne bi dosadilo; onda bi otrala da trai koljke ili morske alge po
plai, ili bi traila kamenie sa krinoidnim fosilima i donosila ih senealu, za vilinske brojanice. Imala je
neku udnu naklonost prema strukturi samog tla, same zemlje; jednom je uzela odbijeni komad kriljca,
pritisnula ga sebi na grlo, i zaplakala, i tog dana rekla da je i ona sama napravljena skroz od kamena, mrkog
i starog kao klifovi Kimerida, i isto tako nesavladivog.
Njena zastranjenja na kraju su dovela do toga da bude poslata u Londinium po kazni. Kad je imala
esnaest godina, otac ju je uhvatio sa nastojnikom: sedela je u parnom automobilu i uila da njime upravlja,
da menja brzine, da vozi napred i unatrake po nagibima strmog drugog dvorita. Moda je Roberta neki
devojin gest, neki pokret glavom, suvie jasno podsetio na mladu enu koja je umrla pre esnaest godina;
izvukao je iz vozila svoju ker, koja se glasno bunila, pljusnuo joj amarinu, i oterao je u njenu sobu.
Razgovor do koga je potom dolo, uslovljen Eleanorinim ranjenim ponosom i Robertovim uvek
eksplozivnim temperamentom, pretvorio se u pravu katastrofu. Eleanor je dala oduka svojim oseanjima
psujui na nekoliko jezika, izrazima od kojih su neki bili ak i Robertu novi; on se osvetio istukavi je
kaiem, ali je nala kaia ostavila na vie mesta tragove koji su lako mogli ostati zauvek. Zabranio joj je da
sledeih sedam dana izlazi iz sobe; na dan kad je ta kazna istekla, ona je odbila da izae. Dve nedelje
kasnije video ju je na livadi s one strane jarka: bila je u drutvu nekih vojnika koji su vebali gaanje.
inilo se da za Eleanor nema druge pomoi, do da provede neko vreme na dvoru u Londiniumu; nee vie
biti ni jahanja, ni sokolarenja, i ba nikakvog druenja sa tehnikim osobljem. Eleanor se mora prinuditi da
shvati, ako uopte moe, svoj poloaj u drutvu, i mora se nauiti vetinama koje dolikuju dami plemenite
krvi. Ovaj zadatak Robert je poverio senealu, i napamenuo mu strogo privatno, da nju treba ili kultivisati,
ili ubiti. Pola je etrnaest dana kasnije, uz mnogo besnog frktanja i odmahivanja glavom. ekao ju je kraj
kapije da je isprati, ali ga je ona ignorisala. Kasnije, sve do kraja ivota, sebi nikad nije oprostila zbog
takvog ponaanja; jer, vie nikad ga nije videla ivog.

Nesrea se dogodila prazninog dana; prvim dvoritem irili su se atori akrobata, i onglera, i
prodavaca slatkia; razlegali su se vika i smeh, a tamo gde su momci iz susednih sela isprobavali snagu
jedan protiv drugog, odjekivalo je sudaranje mouga u vazduhu. Robertov konj se, prelazei preko mosta,
propeo i zbacio svog jahaa; Robert je udario glavom u kamen i ostao u jarku. Vaar je utian; dovedeni su
doktori iz Durnovarie; ali Robertu je lobanja bila razbijena. Nikad vie nije otvorio oi. Eleanor je bila
pozvana semaforskom porukom, koja je sa brega alou doletela do Pantesa za samo jedan sat; jahala je
najbre to je mogla, ali stigla je prekasno.
Sahranila je svoga oca u senci jedne prastare manastirske crkvice u gradiu Vimbornu; tamo je Robert
za ivota izgradio lepu zajedniku grobnicu za svoju suprugu i sebe. Pogrebna kolona se vratila jaui
polako, sve do zamka Korfe; preko konja i preko parnih vozila bili su prebaeni crni pokrovi, a oputeni
bubnjevi davali su spori ritam tubalice. Bio je septembar, ali je hladan vetar ve stizao sa mora, a nebo je
bilo sivo kao gvoe.
Kad je ugledala zamak, Eleanor je zauzdala svog konja, i rukom dala znak koloni svojih ljudi da produi
niz dugi, mutni put. Seneal je ostao iza nje i ekao, na nemirnom konju, dok se alioci nisu maltene
izgubili u daljini; onda mu se okrenula. Ogrta je leprao oko njenih ramena. Izgledala je mnogo starija i
vrlo umorna, imala je tamne senke ispod oiju i tragove suza na obrazima. "Pa evo", rekla je, "sad sam
velika gospodarica, a onaj zamak tamo je moje vlasnitvo..."
ekao je utke, znajui ta ona ima na umu.
Progutala je i sklonila kosu sa oiju. "Done", ree, "koliko ste godina sluili mome ocu, Robertu od
Purbeka?"
Sedeo je mirno na svom konju i razmislio malo, pa odgovorio: "Mnogo godina, miledi."
"A njegovome ocu, pre toga?"
Isti odgovor. "Mnogo godina..."
"Da", ree ona, "dobro ste mu sluili. Ja sam kriva to sam ga ostavila samog i to mu nisam pisala. A
sve je poelo zbog neke sitnice, gotovo se vie i ne seam zbog ega. Sad je naravno prekasno." Sedela je
jo koji trenutak utei, pomilovala vrat svoga konja koji se vrpoljio na hladnoi. Onda: "Imate li ma?"
"Da, ledi."
"Onda mi ga dajte, i siite s konja. Toliko mogu da uinim..."
ekao je. Uzela je ma i drala ga; gledala je, ne videi, zlatne are utisnute u otricu. "Titula 'ser' je za
takvog kao to ste vi neto malo i isprazno; hoete li je ipak primiti od mene?"
Poklonio se; elikom je ovlano dotakla njegovo rame. "Bez obzira na to da li e kralj potvrditi moj
izbor ili ne, za nas ste odsada ser Don..." Obrnula je potom konja i pojahala ka zamku, galopom,
suavajui oi da bolje razazna sumorne kule i grudobrane. Tako se vratila svome domu, ula u zamak u
kome je vladala alost; nedugo posle toga, izazvala je gnev pape Jovana.
Od prvog dana Eleanorine vladavine, njen je poloaj bio neobian. Svaki lord od Purbeka morao je da
ode kod kralja, koji bi onda potvrdio njegovu vladavinu nad tim feudom. U normalnim okolnostima,
usamljena naslednica feuda mogla je oekivati da je na brzinu privenaju za nekog, i da onda taj ovek
postane novi lord od Purbeka. Ali ona je bila naslednica i po sasvim drugoj liniji: jedina unuka poslednjeg
pripadnika porodice Strejnd. Ukupan obim privreivanja u tim vremenima bio je mali; porez koji je
plaala ogromna firma Strejnd i sinovi znaio je primetan doprinos kraljevskome budetu. Poto se od
arlsa, monarha Engleske i, bar nominalno, Novog sveta, oekivalo da u prolee otputuje na dugu turneju
po Severnoj i Junoj Americi, on je odluio da po pitanju Purbeka nita ne preduzima sve do svog povratka;
zato je potvrdio Eleanorinu vlast nad tim feudom, iako su se takvoj odluci usprotivili mnogi irom
Engleske.
Svoje dunosti je shvatila vrlo ozbiljno. Jedan od prvih zadataka, to ih je sama sebi postavila, bio je da
obide celokupnu teritoriju pod svojom vlau, u pratnji putujueg sudije, i da presudi u raznim sporovima
koji su nastali meu graanima u periodu posle Robertove smrti. Jahala je neformalno, bez mnogo pompe,
a sluio ju je samo seneal; zadravala se sad u ovoj kui, sad na onoj farmi, kako bi joj kad palo na pamet;
razgovarala je sa svima na njihovom maternjem jeziku, to je njene podanike irom Dorseta silno
impresioniralo. Gde je videla bedu, nastojala je da pomogne; ali nije poklanjala novac, koji bi zaas mogao
biti potroen u lokalnim krmama, nego odeu, hranu, tapiju o punom vlasnitvu nad nekim komadom
zemlje. Videla je, meutim, mnogo, premogo patnje, i bila je time okirana; uskoro je osetila
nezadovoljstvo svojim nainom ivota.
"Sve je ovo bilo lepo i krasno, ser Don", rekla je jedne veeri, nedugo posle svog povratka u Kapiju
Korfea. "Ali nisam, zapravo, postigla ba nita. Naravno da je oveku prijatno da podeli milostinju
pogdekome, ali u iroj perspektivi, ti moji postupci su besmisleni. Pet-est ljudi sad bolje ivi, jer ne moraju

da se gre i krtare dan za danom da bi skupili pare za kiriju; ali ta sa svima ostalima, za koje nita nisam
mogla da uinim? Dokle god Crkva zabranjuje izvesne forme progresa, a ona tano to ini ma koliko to
pape uporno poricali, dotle emo biti jadna mala nacija na samoj ivici gladi. Ali ta drugo da preduzmem?"
Ruali su u jednoj trpezariji iz XVI veka, u donjon-u. Mahnula je rukom prema nametaju, prema bogatim
tapiserijama na zidovima, i nastavila da pria sa punim ustima. "Ne mogu da se pretvaram da mi ovakav
ivot ne godi. Ba je fino kad ovek moe da kupuje konje i pse kad god zaeli, i najlonske stvari, i
parfeme, stvari koje obian narod ne moe u ivotu ni da vidi, a kamoli kupi... Znate", dodade, uz
iznenadan osmeh, "kad me je moj jadni otac poslao u grad, zanosila sam se idejom da pobegnem i napustim
sve; da ivim jednostavnim ivotom, da obraujem zemlju i gajim decu kao obina seljanica. Na to je
stavljena taka ovim to sam videla; sad shvatam kako bih u tom sluaju prola. Imala bih bezbroj dece sa
nekim glupim glavonjom koji smrdi na svinjac, i umrla bih pre tridesete godine, jednostavno od
prenapornog fizikog rada. Je li ovo istina, ili me je spopao neki cinizam? Pa kaite mi, u poslednje vreme
gotovo nita i ne govorite."
Sipao joj je jo vina, osmehujui se.
"Pre par dana sam se raspravljala s ocem Sebastijanom", ree ona zamiljeno. "Citirala sam mu ono da
treba svu svoju imovinu razdeliti siromanima. On mi je odgovorio da je to lepo, ali da ovek, prihvatajui
Bibliju, ipak mora da shvati da su narodu potrebni, u njegovom sopstvenom interesu, uitelji i voi. Meni
se inilo da je to oajno prozirno izbegavanje, i nisam mogla odoleti da mu to ne kaem. Rekla sam mu da
bi Crkva mogla, kad bi htela, da proda polovinu svojih zlatnih oltarskih ploa, i da kupi za svakog u naoj
zemlji po par cipela, i jo mnogo drugih lepih stvari. Dalje sam mu kazala: ako papa u Rimu pone prvi, i ja
u ovde u Korfeu da se oslobodim nekih suvinih kompleta nametaja. Bojim se da mu se to nije ni
najmanje dopalo. Znam da nije trebalo tako da govorim, ali on me ponekad nervira: toliko je silno poboan,
a ta njegova pobonost, ini se, tako malo znai. On bi hodao miljama po snegu samo da se pomoli za
ozdravljenje nekog bolesnog deteta; veoma je dobar, kao ovek; ali, kad bi novca bilo vie, moda se to
dete ne bi ni razbolelo. Ima toliko nepotrebnog..."
Zima je bila duga i otra, potoci i zemlja bili su smrznuti do tvrdoe kamena, a krhotine leda pojavljivale
su se ak i na obali mora, u vodi. Kule su klepetale, kad god bi signalisti uspeli da oiste krakove od leda, i
donosile vesti da drugi delovi zemlje stradaju od zime podjednako, ako ne i gore. Usledilo je hladno i kasno
prolee, a zatim leto ne mnogo bolje. arls je za godinu dana odloio svoj put u Novi svet, i posvetio se,
ako je verovati vestima na semaforima, organizovanju pomoi za oblasti gde je glad bila najgora. Kad je
opet dola jesen, i kad je narod poao u crkve nosei zavetine od cvea, pristigle su najgore vesti: menja se
sistem oporezivanja u zemlji, komisije su ve poele sa radom, procenjuje se koliko koja pokrajina moe da
da, ne u novcu nego u naturi.
Eleanor je ove vesti doekala psovkama. Da je tad doao neko iz dravne administracije, dobio bi u
Eleanorinoj dvorani za prijem vrlo vru doek; meutim, niko nije ni blizu priao. Umesto toga, Eleanori je
putem semafora poslata lista onoga to e ona morati da prikupi u svojoj pokrajini. Za druge delove
Engleske, drutveno izdvajanje je razrezano u svakojakim robama, od grnarije do pakanata; Dorset je
morao dati buter, ito i kamen.
"Ovo je jednostavno smeno", besnela je Njena Milost, ledi Eleanor, koraajui estokim koracima
uzdu i popreko male sobe koja joj je sluila i kao kancelarija, i kao radna soba. "Buter i kamen, to je u
redu, naime bilo bi u redu da nije u pitanju, u stvari, prikriveno poveanje poreza; ali ito! Ljudi koji su ovo
sastavljali sigurno savreno dobro znaju da ovde gotovo i nema obradive zemlje; ono malo ita to
odgajimo, namenjeno je iskljuivo za nau sopstvenu upotrebu, a posle ovakve zime jedva da e ga biti
dovoljno, sigurna sam da u morati da postavim u prvo dvorite kotlove sa besplatnom orbom za sirotinju,
kao to se par puta radilo za vreme vladavine mog oca. U Italiji izgleda ne znaju koliko zla moe naim
farmama da nanese nerodna godina, a sem toga, i ne verujem da su ovo ubre pisali popovi u samom Rimu.
Ovo je verovatno pisao neki debeli mali inovnik u Parizu ili u Bordou, koji nikad nije video Englesku, ne
eli da je vidi, i koji e nau robu smesta da proda, uz kolosalan profit, im je poaljemo. Stvarno se ini da
nas namerno lome. Ako iscedim iz ovog naroda to to se zahteva, ljudi e pre prolea umirati od gladi. S
druge strane, zato da kupujem ito u Pulu od Amerikanaca, i da im pri tom vratim sve to sam zaradila
trgujui s njima, da se svesno upropas..."
Stala je kao ukopana; u njenim oima se moglo proitati, da je upravo shvatila jednu brutalnu lekciju iz
ekonomike. "Ser Don", ree ona vrsto, "nemam nameru to da uinim. Ne postoji nikakav razlog, sem
neije iste zle volje, da izgladnim svoj narod ili bacim sebe u bedu." Zamiljeno je kuckala stilusom po
zubima. "Naredite da se preko kula poalje sledea poruka", ree. "etva nam je slaba, i ako damo sve ove
crkvene poreze, biemo pre prolea u velikoj nevolji. Pristajemo da platimo dvostruko veom koliinom

idue jeseni; tako im recite, pa emo bar imati ansu da pokuamo da osposobimo neke dodatne povrine za
obraivanje, sem, naravno, ako oni dotad ne izmene svoje zahteve. Ako ni tad ne budemo imali ita,
nadoknadimo... pa, zanatskim proizvodima, kamgarnom, bilo ime to oni ele. ito, ne. To ne dolazi u
obzir." Takva je poruka i poslata u Rim. U Londinium je poslata druga poruka, kojom je kralj obaveten o
sadrini njenog odgovora Rimu.
Sutradan su signalistike kule prenele poruku da je kralj nezadovoljan, i da nareuje Eleanori da plati;
ali ve je bilo prekasno, njen je odgovor Rimu ve uveliko klaparao preko Francuske. "Bojim se da nisam
mogla nikako drukije da postupim", rekla je senealu, "nego ba ovako: da ga stavim pred fait accompli,
svren in. A ono to bih najradije odgovorila i njemu i papi, bilo bi: iz dorsetskog kamena ne moe da
iscedi krv, ma koliko jako stiskao, a njih dvojica ako ele neka dou pa neka pokuaju." Sedela je za
svojim toaletnim stoiem, minkala se onako kako su je na dvoru nauili. Paljivo je du ivice usana
iscrtala jednu liniju, zatapkala je mekanim upijajuim materijalom. "Sam Bog zna da je Crkva ve dovoljno
bogata", ree ona ogoreno. "ta eli sad da dobije penjui se na vrat ovoj aici jadnih divljaka u
Engleskoj, stvarno ne znam." Zatim je prestala da razmilja o itavom tom problemu; i kad je imala
najbolju volju da se posveti politici, politika pitanja su je brzo zamarala, a sada ju je daleko vie
interesovalo sprovoenje izvesnih tajnih promena u njenom domu.
Najsmelija promena, ujedno najizrazitije jeretika, sastojala se u uvoenju elektrinog svetla. Kod
jednog zanatlije u selu naruila je da napravi elektrini generator i da namota bakarnu icu na njegovu
kotvu. Nameravala je da ga pokree kamionskom parnom mainom. Stvar se morala obaviti tajno; jer, iako
su principi elektro-pokretake sile bili ve mnogo godina poznati, Crkva nikad nije sankcionisala upotrebu
elektriciteta u kuama. Generator i parni motor trebalo je da budu postavljeni u jednu od kula na prvoj liniji
bedema, da ne bi svojom bukom uznemiravali stanovnike zamka. Eleanor nije oekivala neke
spektakularne rezultate, ali se nadala da e biti dovoljno svetlosti da se rastera bar ona najgua zimska
sumornost. A ako bi stvari pole dobro, moglo je biti i elektrinog grejanja; seala se kako su je u koli uili
o mogunosti da ica, prikladno namotana oko keramikog jezgra, bude dovedena do crvenog usijanja, ako
se na krajevima stvori dovoljna razlika u potencijalu. Kad je pitala seneala da li se takvo grejanje moe
obezbediti, odgovorio je samo da to nije nezamislivo, i nita vie nije eleo da kae.
"Pa, ser Don", ree Eleanor vragolasto, "izgleda da vi ovo ne odobravate. Kunem vam se da mi je
prole zime promrzlo najmanje devet nonih prstiju, a moda i deseti, iako sam spavala u flanelu tako
debelom, da bi i sam papa bio impresioniran mojom ednou. Zar ete mi zameriti ako unesem malo
udabnosti u svoje preostale godine?" Na ovo se nasmeio, ali nije odgovorio; nedugo potom, generator i
motor se oglasie svojim monotonim "uf-uf-uf." Jedno grejno telo se veselo zaarilo nedaleko od
uznoja kreveta Njene Milosti, i na smrt prestrailo jednu sobaricu, koja je odjurila do nadzornika kuhinje i
ispriala kako kamenje gori i kezi se na nju skerletnim ustima.
Istog dana Eleanori je doao jedan posetilac, kapetan Gilde signalista. Sa prve linije bedema poslali su
kurira trkom; Eleanor se presvukla na brzinu, i primila kapetana u velikoj dvorani, u prisustvu svoga
seneala i nekolicine otmene gospode iz zamka. ovek takvoga poloaja bio je jo od davnih vremena
veoma cenjen, a sem toga, Eleanor je svim srcem volela Gildu, iako signalisti nisu bili i nisu mogli biti
njeni podanici. I Gilda je nju visoko cenila. Kome su drugom sem njoj ikad dopustili da ue u njihovu kulu
i da svojeruno signalizira ime svog oca, koristei poluge koje samo ruke signalista smeju dotaknuti? A ba
to su joj dopustili, svojevremeno, kad se proslavljao etrdeseti roendan njenog oca, lorda Roberta.
Kapetan je uao ravnomernim tekim korakom. Bejae to robustan ovek u iznoenoj uniformi od zelene
koe; na ramenima je nosio srebrne epolete i trake, oznaku svog ina. Osmotrio je, bez komentara,
elektrina svetla koja su obilato osvetljavala itavu dvoranu. Preao je odmah na stvar, izraavajui se, kao
to je bio obiaj signalista, bez ikakvog uvijanja. Poto su i kraljevi i obinjaci podjednako nestrpljivo
ekali vesti sa semafora, signalistima nikad nije bilo potrebno da ma o emu govore bojaljivo i zaobilazno.
"Miledi", ree on. "Njegova Eminencija, arhiepiskop Londiniuma, pojahao je danas prema Purbeku, sa oko
sedamdeset ljudi, sa nadom da vas iznenadi i preda ovaj zamak i feud Jovanu."
Pobledela je, ali se na svakom obrazu crvenela po jedna mrlja gneva. "Kako vi to moete znati,
kapetane?" upitala je hladno. "London je udaljen vie od jedan dan jahanja, a kule nisu radile. Da je neto
javljeno, saznala bih i ja."
Premestio se s noge na nogu; stajao je malo raskoraen na tepihu koji se sputao sa platforme. Najzad
ree: "Gilda se, dodue, ne boji nikoga, i poruke su namenjene svima koji ih mogu itati. Ali ima trenutaka,
a ovo je jedan takav, kad nije mudro dati poruku semaforskoj mrei. Tad se pribegava drugim, brim
sredstvima."
Ni dah se nije uo posle toga, jer kapetan je oigledno mislio na nekromantiju, a o tome se nije smelo

olako naglas govoriti, ak ni u slobodnoj atmosferi Eleanorinog dvora. Jedino je seneal u potpunosti
shvatio kapetanove rei; a kapetan mu se naklonio, i time iskazao svoje potovanje prema znanju dubljem i
drevnijem od njegovog sopstvenog. Eleanor je zapazila pogled koji su njih dvojica izmenjali, i stresla se od
straha; onda se pribrala i zabacila glavu. "Dobro, kapetane, duboko smo vam zahvalni; koliko duboko, to
samo vi moete znati. Ako nemate nita da dodate onome to ste ve rekli, mogu li vas ponuditi vinom? Za
moj zamak to e biti poast."
Ponovo se poklonio, prihvativi ponudu. Malo je ljudi bilo koji su mogli tako neto ponuditi jednome
signalisti; jer su signalisti izbegavali da ulaze u ne-signalistike kue, ak i kue velikaa.
Mobilisala je i naoruala dvadesetak svojih podanika. Dok je arhiepiskop doputovao dovoljno blizu da
mu se zamak Korfe ukae na vidiku, semafori su ga ve uveliko obavestili o stanju stvari u zamku.
Razmestio je svoje ljude po seoskim kuama, a kapiji je priao u pratnji samo njih petorice ili estorice,
trudei se da jo izdaleka vie nego ubedljivo demonstrira miroljubivost svojih namera. Njega i njegovu
grupu kroz kapiju je sprovela straa upadljivo dobro naoruana, i odvela ih u Veliku dvoranu. Reeno im je
da e ih ledi Eleanor tu primiti. Ona se i pojavila, ali tek posle vie od sat vremena; dotle je veliki ovek
ve bio silno ljut i etao se po tepihu dugim besnim koracima. Provela je to vreme u svojoj sobi, doterujui
do savrenstva svoju minku i odeu; ali je prvo pozvala svog seneala, i zatraila da bude uz nju.
"Ser Don", ree ona, podeavajui poloaj tanane krune dijademe na svojoj glavi, "bojim se da e
predstojei susret biti u svakom pogledu teak. Ni za tren ne pomiljam da arls zna ita o ovome; to znai
da je ponaanje Njegove Ekselencije krajnje sumnjivo; meutim, teko da bih mogla jednog arhiepiskopa
optuiti za pokuaj izdaje. Dalje, jasna je stvar da on dolazi da zatrai neto to mu ne mogu dati, zapravo jaoj! - zapravo neto to ja odbijam iz razloga koji se meni ine sasvim opravdanim. Ipak, toliku je
predstavu priredio sa tim svojim miroljubivim namerama, da e sve to ja kaem izgledati prostako i
bezobrazno. Kamo sree da na kralj ima malo jau petlju; lepo je to ga zovu arls Dobri i to ga zasipaju
ruinim laticama kad god jae kroz London, ali, u sutini, iza toga lei njegova vetina da se ne angauje ni
za ta, a da umiri svakoga. Ve mi je muka da gledam kako stranci vladaju Engleskom, mada je jeres rei
tako to."
Seneal je paljivo razmislio pre nego to je odgovorio. "Njegova Eminencija je, ako sam dobro
obaveten, veoma lukav govornik", ree najzad. "A tano je i to da vi niste u nekoj jakoj pregovarakoj
poziciji. Ali, nemojte suvie otro osuivati arlsa, miledi; nije njemu lako da odrava red u ovoj kai
Angla, kota i takozvanih Normana, a istovremeno i da zadovolji Rim."
Pogledala ga je vrlo paljivo, uvlaei donju usnu zubima. Taj trik seneal nije video ve mnogo godina;
njena majka je tako radila kad je bila ljuta ili nervozna. "A kad bismo se borili, ser Don", ree ona. "Ako
bismo se mi svi jednostavno pobunili, kakve bi bile nae anse?"
Rairio je ruke. "Protiv plavog? Papsko plavo je kao plavetnilo okeana, ledi, prostire se beskrajno,
odavde pa valjda do Kine, koliko je meni poznato. A sa okeanom se niko ne bori."
"Ponekad mi ne pomaete ba bog zna koliko..." Nagla je ogledalo, zagladila jednu dlaicu na obrvi koja
nije nalegla kako treba. "Uopte mi nije jasno", rekla je umorno. "Dajte mi bolesnog psa ili maku, ili ak i
onu Gviliaunovu staru krntiju dole u garai, iji je karburator opet crk'o; i ja u znati na emu sam,
pokuau da otklonim problem, mada moda neu uspeti. Ali kad vidim crkvenjake, a naroito njihove
funkcionere, lepo osetim kako mi neka jeza ide niz kimu. Ma moda oni misle da sad, kad nemam oca,
mogu da me zastrae lake nego nae velike barone; samo to ja sigurno znam, da sad kad smo se
usprotivili, moramo i da ostanemo pri svome, inae emo proi gore nego ikad, nametnue nam sigurno i
neku globu zato to smo uopte pokuali da im se odupremo." Ustala je, najzad uverena da se doterala do
krajnje mogue granice savrenstva; ipak, na samim vratima, iznenada je ostala da stoji samo na jednoj
nozi, pljunula je na prste jedne ruke i ispravila, potezanjem, av arape. Pogledala je seneala, njegovu lepu
okruglu glavu i neobine crte lica, koje su i sad izgledale isto kao kad je bila dete. "Ser Don", rekla je
blago, "vi vidite sve a kaete tako malo... da li bi moj otac postupio ovako?"
Saekao je. Zatim: "Da. Kad bi re bila o njegovim ljudima i njegovom dobrom imenu."
"Onda ete biti uz mene?"
"Bio sam ovek vaega oca", ree on. "A sad sam va ovek, miledi."
Zadrhtala je. "Ser Don... budite sasvim blizu." Sagnuvi se, prola je ispod poprene grede vrata i pola
niz stepenice, lupajui tiklama, da se suoi sa delegacijom.
Arhiepiskop se ponaao prijateljski, ak ovijalno, sve dok se razgovor nije preneo na pitanje
neplaenog danka. "Morate shvatiti, dete moje", ree arhiepiskop glatko, hodajui ukrug po dvorani, "da
papa Jovan, va duhovni otac, i vladar itavog poznatog sveta, nije ovek koga moete tek tako odbiti, i sa
ijom se dobrom voljom, ili ljutnjom, moete tek tako poigravati. E, sad, ja..." On rairi ruke. "...ja sam

samo glasnik i savetnik. ta u ja kazati vama ili vi meni, moe biti bez znaaja. Ali kad rei jednom izau
izvan ovih zidova, do ega mora doi jer meni dunost tako nalae, onda ete stradati i vi i vai ljudi; jer,
Jovan e razbiti ovu tvravicu kao to bi razbio kokoje jaje. Njegova se volja mora potovati, irom celog
sveta."
Hodajui, opet se pribliio Eleanori. "Vi ste veoma mladi", ree on prijateljskim glasom, "i ne mogu a
da vas ne gledam donekle oinski, kao to bi vas gledao va otac, da je iv i da moe da vas posavetuje."
Stavio joj je aku na miicu; a ona, moda iz iste nervoze, uzvi jednu obrvu. U ovim okolnostima, to je
imalo neprijatne implikacije. Njegova Eminencija pocrvene; zamalo da plane, ali se uzdra. "Naite taj
danak", ree. "Prikupite od naroda, ili iz nekog drugog izvora, kako god hoete; ali nabavite ga i poaljite.
Ako tako uinite do kraja ove sedmice, jo moete uhvatiti neki od poslednjih brodova za Francusku. Ali
ako oklevate i vreme se gogora, ako vai trgovaki brodovi potonu ili zalutaju sa vaim itom u neku
zabaenu luku, onda vam mogu garantovati da e u prolee Jovan pruiti svoju ruku ovamo, da kanjava. I
to sa pravom, jer polovina svega vaeg pripada njemu. Na tom mestu sedite, kao to znate, samo
zahvaljujui njegovoj dobroj volji."
"Na ovom mestu sedim", ree Eleanor ledeno, "po milosti moga gospodara, arlsa, i vi to znate,
milorde, isto tako dobro kao i ja. Kraj njegovog se kolena moj otac zakleo na vernost, i poljubio mu ruku
prema starinskom obiaju. Tako u i ja svoga kralja, dokle god me on ne razrei dunosti, slediti; njega i
nikog drugog, gospodine..."
Zavladala je tiina, u kojoj se jasno ulo klepetanje kule na alou. Arhiepiskop se nekako naduo; rairio
se ispod svoje krznom opervaene odede, otprilike kao aba. "Va gospodar", ree on, oigledno se jedva
uzdravajui da ne pone da vie, "vam je naredio da poaljete to ito. Znai, protivite se i papi i kralju."
"Ne mogu poslati ono ega nemam", ree Eleanor strpljivo. "Ono malo ita to imam u rezervama,
morau da razdelim svome narodu, inae e ve oko Boia u pokrajini zavladati glad. ta bi to Jovan hteo,
pokrajinu punu leeva kao dokaz njegove snage?"
Pop je zurio u nju, ali vie nita nije hteo da kae; zato se Eleanor povukla, ostavljajui stvari neprijatno
nerazjanjenim.
Lom je nastao uvee, kad je crkvenoj delegaciji posluena veera, u velikoj dvorani ovog puta vedro
osvetljenoj mnogobrojnim lampama i sveama. Neki od posluitelja u sali samo su stajali sa svenjevima
svea i rezervnih fitilja u rukama, spremni da smesta zamene dogorele svee i fitilje. Njena Milost je elela
da upotrebi elektrinu svetlost, ali je seneal u poslednjem trenutku uspeo da je od tako nesmotrenog
postupka odgovori; arhiepiskop nikad ne bi pristao da veera pod neskrivenim dokazima jeresi. Sijalice sa
osetljivim ugljenisanim vlaknima sklonjene su pod krov, prekidai su zamaskirani draperijama; nije bilo
nikakvog vidljivog znaka Eleanorinog nedozvoljenog postupka. Stolovi su bili rasporeeni onako, kako bi
ih rasporedio njen otac: za domaine i vane goste na uzdignutoj platformi, a za druge stanovnike zamka i
za Eleanorine vojnike, u niem, veem delu sale. S Eleanorine desne strane sedeo je seneal, a sa njene leve
kapetan artiljerije. Naspram nje sedeli su popovi i ono malo vojnika priputenih u zamak.
Sve je ilo dobro dok arhiepiskop nije spomenuo, uz izraze saoseanja, ranu smrt njene majke. Kapetan
se zagrcnuo, i urno pretvorio taj zvuk u kaalj; svi u zamku su znali da ta tema, vie od ma koje druge,
izaziva Eleanorin bes. Veeras je, opet zbog nervoze, popila i vie nego to je trebalo; na ovaj sada
ponueni mamac poletela je iste sekunde. "Ba je zanimljivo to to kaete, milorde", rekla je. "Jer, da je
bilo dozvoljeno da poroaju moje majke prisustvuje hirurg, ona bi moda i sada bila sa nama. itala sam da
ste vi Rimljani nekad bili hrabriji; i sam je Cezar roen tako to je njegovoj majci utroba razrezana pa
zaivena. Sad meutim tvrdite da je carski rez Bogu mrzak..."
"Miledi!..."
"Takoe sam ula", ree Eleanor tucajui malice, "da se mogu destilisati izvesni gasovi koji, kad se
udiu, smiruju telo i mozak, tako da ovek i najgore bolove prespava, i nita ne oseti; pa ipak, neki papa,
ini mi se Pavle, zabranio je takva sredstva, i proglasio da je bol od boga poslat, da nas podsea na nae
svete dunosti na Zemlji. A takoe je poznato da izvesne kiseline, kad se prskaju kroz vazduh, ubiju samu
esenciju zaraznih bolesti; pa ipak, doktori nas operiu neopranih ruku. Je l' treba iz toga da zakljuimo, da
je bolje umreti kao svetac nego iveti kao jeretik?"
Njegova Eminencija ustade, sav nakostreen. "Jeres, ili hereza", poe on, "postoji u mnogim oblicima, u
svakome od nas bez izuzetka; ali u vama, miledi, ponajvie. Da nije papa Jovan tako prepun milosra..."
"Milosrda?" prekide ga Eleanor ogoreno. "Posao zbog kojeg ste ovde teko da ima neke veze sa
milosrem. ini mi se milorde, da Crkva rapidno zaboravlja znaenje te rei; jer ja bih, da sam ja papa
Jovan, radije prodala zavese sa prozora sopstvenog doma, nego da nateram na umiranje od gladi svoje
podanike na nekom inostranom ostrvu, bez obzira na to to su, na alost, rulja nepismenih idiota."

Naravno da se od arhiepiskopa londiniumskog nije moglo oekivati da otrpi takvu dvocevnu uvredu; jer,
direktno su napadnuti katolika crkva i njen poglavar, ali je istovremeno napadnut i arhiepiskop lino, jer je
i on spadao meu te koje je Eleanor upravo nazvala idiotima. Tresnuo je pesnicom po stolu, sav crven u
licu; ali pre nego to je stigao da otpone sa harangom, signalista-pa utra u dvoranu, otre gornji list sa
svoje belenice i predade ga svojoj gospodarici. Jedan tren je Eleanor zurila u tekst, ne razumevajui;
usnama je formirala re po re; a onda je dodala list senealu. "Milorde", rekla je, "morate sesti i neko
vreme uvati svoj dah. Ova je poruka upravo stigla; elim da bude proitana svima prisutnima."
Arhiepiskopov pogled automatski poe ka prozorima; iza navuenih zavesa bila je no; znao je, kao i
svi drugi prisutni, da je Gilda signalista samo zbog izuzetno vanih dogaaja palila svetiljke na krajevima
signalnih krakova. Seneal je ustao, i naklonio se prisutnim velikodostojnicima. "Gospodo", ree, "kao
dokaz svoje podrke nama na zapadu Engleske, kralj arls je danas poslao u Rim dvostruko veu koliinu
ita od one koju smo mi dugovali. Sem toga, on jo jednom potvruje da je ledi Eleanor gospodarica
poluostrva Purbek i pripadajueg feuda. I najzad, kao dokaz svoga poverenja u njenu vladavinu nad
Purbekom, alje iz svog arsenala u Vulviu teki top Rika, i uz njega etu svojih vojnika; a iz garnizona
kad Iske upuuje nam kulverin Princ mira i poluteki top Lojalnost, kao i municiju za njih..."
Njegove se rei izgubie u urnebesu aplauza i ovacija sa niih stolova; ljudi su oduevljeno vikali,
treskali kriglama i aama po drvenim stolovima. Tad seneal podie ruku. "Takoe", ree on svetlucajui
oima, "Njegovo Velianstvo zahteva od Njegove Eminencije arhiepiskopa londiniumskog, kud god da je
taj otiao, da se hitno vrati u Londinium radi razgovora o dravnim pitanjima."
Arhiepiskop je zinuo, pa opet naglo zatvorio usta. Eleanor se zavali u stolicu, briui znoj sa lica.
Oseala se kao da joj je upravo oprotena smrtna kazna. "Ipak je znao", apnula je senealu, skrivajui
svoje rei iza opte galame koja je opet zavladala. "I pogledajte, naterali smo ga da ustane. Ko zna, moda
e sledei put odluiti i da se bori..."
Dva topa su sledeih dana stigla, kao to je i trebalo; ali je poluteki top Lojalnost pao u movaru na
samom domaku poluostrva Purbek, i nije mogao biti izvuen ni najveim naporima vojnika. Zato je u
kasnijim vremenima nastala izreka da je lojalnost izgubljena istono od Lakfordske bare.
Po pristizanju topova, Eleanor je neko vreme lake disala; jer, iako ovo naoruanje nije bitno povealo
njenu vojnu mo, ipak je imalo bitnog uticaja na raspoloenje svih u zamku. Odavno se znalo da je Kapija
Korfea jedna od najtee osvojivih tvrava u Engleskoj; o tome je Eleanor govorila jedne hladne veeri,
mesec dana po odlasku osujeenih svetenika. Hodala je drugim dvoritem, umotana u debeli ogrta koji ju
je titio od ledenog vetra sa Lamana; zastala je kraj Rikaa koji je tu stajao onako kako su ga dovukli,
pripremljen za drumsku vuu zapregom. Prelazila je prstima preko gruboga gvoda na zadnjem kraju topa.
Njen seneal je zastao uz nju. "Ma recite mi ser Don", ree ona pomalo neozbiljnim nainom, "ta bi
uradio na otac u Rimu, da arls nije platio umesto nas? Mislite li da bi stvarno pogledao u oi i meni i
ovom gvozdenom zveretu ovde, podjednako devici kao to sam i ja jer smo oboje jo neokrvavljeni, radi
ono malo jadne pleve koju uvamo ovde u naim itnicama?"
Seneal je dobro promislio. Njegove oi bademastag oblika bludile su po grudobranima, gledale u
prazninu, u mrak koji se zgunjavao. "Svakako, Eleanor", ree. Niko drugi nije joj se smeo tako familijarno
obratiti. "Njegova Svetost papa imao bi vrlo jake razloge da nas slomi. Ne bi smeo da dopusti da na otpor
proe nekanjeno, jer bi mu onda itava Engleska uskoro otkazala poslunost. Ali, sreom, taj problem je
za neko vreme uklonjen; moete da uivate u Boiu i da ugostite sve one prijatelje vaeg oca koji e doi
da vas posete."
Pogledala je zamak, koji se mrtio nad njom, crn u noi, i osmotrila blagi sjaj brojnih prozora iza kojih
su njeni ljudi pripremali veeru i nametali krevete za spavanje. Ponegde je svetlost bila jaka, dreava; njen
jeretiki elektro-generator opet je snabdevao neke sobe strujom, pa su gorele elektrine sijalice. Zvuk rada
generatora dopirao je, slabo ujan, preko zidina, pojaavajui se ili slabei prema duvanju vetra. "Da", ree
ona, odjednom drhtei. "Krave su u svojim stajama, konji takoe. Vozila su u garaama, sklonjena od
mraza; kladim se da ser Gvilijam opet pali treset ispod svog zlosrenog kuita cilindara, da mu ne pukne
od mraza; jednog dana e nam taj zapaliti garau. I mi emo biti udobno smeteni ovde ser Don, i
bezbedni sve do prolea."
On je akao, uozbiljen. Poluokrenuta ka njemu, kao da je oekivala da on neto kae; a onda je
nestrpljivim pokretom ruke sklonila sa oiju kosu koju je vetar bacao. "Nisu me zavarali", ree. "A ni vas,
sigurna sam. Iako je arhiepiskop odjahao sav se topei od osmeha, i zasuo nas blagoslovima i dobrim
savetima. arls idue godine putuje u Novi svet, zar ne?"
"Da, miledi."

"Da", ree ona zamiljeno. "A onda e se svi oni gadni lezilebovii na dvoru, i svi posluni psii
papskog reima rasuti po Engleskoj, ustati i pojuriti unaokolo, da vide kakvo sve zlo mogu da naprave; a
mi emo biti visoko na njihovoj listi prioriteta, u to ne sumnjam. Pokazali smo im zube, a posle toga nismo
dobili batine; nee oni dozvoliti da na tome ostane. Jovan moda ima dugu ruku, ali pamenje mu je jo
due."
Opet je samo utao i ekao; znao je vie od nje, ali izvesne tajne nije imao pravo da otkriva. "I onda,
miledi?"
Opet je dotakla top, mrtei se na njegovu ogromnu crnu cev. "Pa", ree, "onda e da dou po ove..."
Okrenula se iznenada i podvukla ruku pod njegovu. "Ali, kao to rekoste, nema razloga da se brinemo
sve dok ne nastupi lepe vreme, proleno; Jovanu e biti potrebna mirna mora, da bi mogao da podri ove
svoje kepece orujem i hrabrou koja njima nedostaje. Idemo, ser Don, inae u pasti u gore raspoloenje
nego ikada; ujem da je u selo jutros doao novi zabavlja, i da ga je ser Gvil unajmio za veeras. Moemo
da pogledamo kakve je trikove spremio, mada verujem da sam veinu njih ve videla; a posle mi ispriajte
neku od onih vaih skroz laljivih pria o vremenima pre nego to su na bregovima graeni dvorci, i pre
nego to je svet znao za ma kakve Crkve, visoke ili niske."
Nasmeio joj se u tami. "Skroz laljivih, Eleanor? Izgleda da, kako godine prolaze, vi sve manje
potujete svog najstarijeg slugu."
Zastala je. Njena se silueta ocrtavala naspram sjaja jednog prozora. "Skroz laljivih, ser Don", rekla je,
trudei se da joj gla
ostane vrst; znala je da govori o zabranjenim stvarima. "Kad budem elela da ujem istinu od vas, tada u
vam je zatraiti..."
Boi je doao, i prijatno protekao. Vreme nije bilo tako ledeno i olujno kao prole godine, pa je kroz
ovu pokrajinu prolo dosta putujuih zabavljaa, muziara i slinih, zahvaljujui emu je veernja zabava
bila raznovrsna. Jedan od tih artista je posebno fascinirao gospodaricu zamka. Doneo je sa sobom jednu
mainu, vrlo komplikovanu, postavljenu na duge i jake nogare; traka nainjena od neke nepoznate materije
ulazila je u mainu, artist je okretao jednu ruicu, jaka karbidna lampa je gorela unutar maine, itei; a na
ekranu, okaenom na suprotan zid sobe, pojavile su se slike, treperave, pokretne, prividno ive.
Gospodarica zamka je pokuala da kupi taj aparat, ali on nije bio za prodaju. Na drugoj strani, potrudila se
da pojaa svoju elektrinu maineriju; uz prvi generator postavila je jo dva. Sijalice su dotad bile, bez
izuzetka, vrlo krhke, i kratko su trajale; zamenila ih je sijalicama sa Voltinim lukom, koje su davale daleko
ei sjaj. Svojeruno je izradila abaure za njih, da svetlost bletavih lukova ne bi udarala direktro u oi.
Jedna od kuki brachet-a otenila je veliki razlajani nakot tenadi, koja su krenula kroz hodnike i kuhinje
ciei i skviei, kradui iz kuvarskih posuda, cepajui svojim siunim zubima sve to su mogla dohvatiti.
Eleanor je bila oduevljena, i sve ih je zadrala, ak i one krljave.
Zimu je zamenio mesec mart sa svojim vlanim hujanjem; nita se nije ulo ni od arlsa ni od Crkve o
prologodinjim dogaajima. Nita se neobino nije desilo, sem to je nekoliko dana pre polaska Njegovog
Velianstva u Novi svet, preko semafora stigla jedna molba ser Antoni Houpa, provost-marala Engleske i
nosioca, po naslednom pravu, titule kraljevskog 'ampiona', zatonika. Kampion ili ampion bio je onaj,
koji se na vitekim turnirima borio umesto kralja, ako neki vitez izazove kralja na dvoboj; naravno da je
kralj za svog zatonika birao uvek najboljeg viteza, najboljeg borca; prim. prev. Ser Antoni je zamolio
gospodaricu Purbeka da mu dozvoli da nekoliko dana lovi u Purbeku, i da pri tom dobije to zadovoljstvo i
poast da mu ona ini drutvo.
Kad joj je seneal ovo preneo, iskrivila je lice u grimasu. "Koliko se seam, to je jedan straobalan
naduvenko i totalna seljaina", ree ona. "A to je najgore, zimska sezona je zavrena, manje-vie; ne
elimo da sve izgazi onim velikim kopitima, ba kad u prirodi poinje rastenje i cvetanje. Ali, ne vidim
kako bih mogla da ga odbijem, suvie je uticajan da ga ljutimo zbog sitnice. Kamo sree da je poao kod
Tavernerovih u erborn, ili lepo u movare kao prole godine. Bojim se da ete morati da mi pomognete u
toj petljanciji s njim, ser Don; jer zaista nemam s njim nieg zajednikog; najzad, dovoljno je star da mi
bude, ne daj Boe, otac!" mrknula je. "Ali ako mi poalje jo samo jednu ovakvu spetljanu 'galantnu'
poruku, mislim da u biti vrlo sklona da ga pozdravim kao tata onog slavnog zlatnog orla..."
Signalistike kule otpremie njen pristanak, i uskoro donesoe vest da je ser Antoni, sa nekih dvanaestak
vojnika iz svog zamka, krenuo na put. Eleanor je slegla ramenima, i naredila da se iskotrlja jo nekoliko
buradi piva. "Pa, zemljite je jo mekano", rekla je. "Uvek postoji mogunost da se njegov konj oklizne i
slomi mu onu debelu vratinu, mada, naravno, ne smemo suvie da se nadamo udima."
Nikakvo se udo nije dogodilo, i kroz nekoliko dana ser Antoni je stigao u njen zamak. Njegovi su

vojnici smeteni u jednu od niih zgrada, i pravili su rusvaj meu mladim sluavkama, sve dok Eleanor nije
vrlo otro upozorila njihovog gospodara. Ta grupa je provela dve nedelje u Korfeu; Njena Milost, koja je u
poetku podozrivo gledala itavu stvar, postepeno se opustila. Ipak je prieljkivala da se ser Antoni, sa
svojom bandom grubijana i sa svojim neumerenim hvalisanjem, lepo i bezbedno vrati iza zidina
Londiniuma. Petnaestog jutra dogodila se katastrofa. Kad je svanula zora, u Engleskoj je jo vladao mir; ali
pre nego to je sunce zalo, odigrao se prvi od dogaaja iji e sled neminovno dovesti do rata sa Rimom.
Eleanor je ustala rano i izjahala u lov; njenu pratnju su sainjavali seneal i pet-est slugu i sokolara iz
njenog zamka. Poveli su pse i sokolove, i nadali se da se malo provedu, pre nego to ser Antoni i njegova
konjica upropaste lov. Neko vreme je sve ilo dobro; onda je jedna sokolica promaila ivotinju koju je
trebalo da ulovi, i odbila da se vrati svojim gospodarima, iako su je mamili. ta vie, poletela je preko
vresita, krilei snano i visoko, jurei, inilo se, prema Pulu i prema moru. Eleanor je galopom krenula za
pticom, psujui, mamuzajui konja silovito; puno je svog vremena uloila u tu pticu, i nije nameravala da
se tek tako pomiri sa gubitkom. Jahala je brzo, preputajui svom konju da sam nae put izmeu grmlja i
visoke trave; uskoro je daleko odmakla svojim pratiocima. Jedino je seneal uspeo da je prati.
Kad je tako prevalila milju ili dve, postalo je oigledno da je ptica bespovratno pobegla. Vie od nje nije
bilo ni traga, a od zamka su se ve toliko udaljili da su njegove kule, u daljini, izgledale sasvim siune.
Eleanor obuzda konja, zadihana. "Ne vredi, izgubili smo je. Dakle, stvarno..." Smakla je omu bia sa svoje
ruke i okaila ga o sedlo. "Poinjem da shvatam zato ljudi upotrebljavaju izraz 'ptiji mozak'... Ser Don,
ta to gledate?"
Zurio je nazad, tamo odakle su doli, suavajui oi da mu ne smeta sjaj hladnog, bletavog sunca.
"Ledi", ree on urno, "soko se obruio na zeca, ali je pao pod naletom orla... Jaite, brzo. Pokuajte da
stignete do druma za Verhem..."
Tada ih je videla: linija mrljica u pokretu, razvuena preko vresita. Konjanici. Pribliavali su se brzo.
Bili su suvie udaljeni da bi se mogli razaznati detalji njihovog izgleda, ali sumnje u njihov identitet nije
moglo biti: ser Antoni je konano odapeo svoju dobro pripremljenu klopku. Eleanor pogleda levo i desno.
Gonioci su bili znatno razmaknuti; nije imala nikakvih izgleda da ih izbegne bekstvom u stranu, pa da se
doepa Korfea. Okrenula se u sedlu. Pred njom, jedna traka se pruala u daljinu: bela traka preko vresita.
Desno se nasluivalo bledo svetlucanje mora. Nije bilo sumnje kuda treba ii. Podbola je konja, naterala ga
u galop.
Gonioci su imali odmornije konje, i zato su je sustizali, polako ali sigurno. Posle samo pola milje bili su
tako blizu, da su mogli da joj dovikuju da se preda. Pue pitolj, tupim zvukom; Eleanor se okrete da vidi
seneala, njen se konj saplete i baci je naglavce. Zakotrljala se, titei glavu kao to su je davno nauili, i
ustala ugruvana ali nepovreena. Kraj nje je leao njen konj i vritao; iz jedne prednje noge, prelomljene,
lila je blistava krv.
Rairenih oiju, pritrala je konju. Seneal je svog konja okrenuo, i dojahao do nje; sjahao je i gurnuo
uzde u njene ruke. "Miledi... jaite ka Verhemu..."
Odmahnula je glavom oamueno, pokuavajui da misli. "Zadihan je, nema anse. Uhvatie me na
drumu..." Konjanici su bili blizu; seneal je podigao pitolj, oslonio cev na podlakticu leve ruke, i stisnuo
obara. udesnom sreom, pogodio je jednoga jahaa posred grudi i oborio ga s konja; ostali se
pokolebae, za trenutak zbunjeni.
Zaulo se zvidanje sirene. Eleanor se okrete, stisnutih pesnica. Po izrovanom verhemskom drumu iza
nje, iz daljine je mukotrpno pristizala teka parnjaa, vukui svoje vagone. Potrala je u tom pravcu. Hladni
vazduh je hitao u njena plua. Opet detonacija: kugla iz pitolja se zari u travu dvadesetak metara desno od
nje. Novi pucanj; uspela je da na tren pogleda iza sebe, i da vidi kako jedan jaha obara seneala na zemlju.
Onda su njena stopala jurila, uz saplitanje drumom; voz je ve bio vrlo blizu, i stao je.
Zastala je kraj lokomotive, naslonila se, zadihana, na jedan od ogromnih zadnjih tokova, uvidela starost
ove lokomotive, rupe na krovu, duge tragove re, izbijanje mehuria vrele vode iz prastarih cevi kotla. Bila
je to velika, istroena olupina; dotrajavala je svoje dane teglei drvo, stajsko ubrivo i kamen; jo je nosila
boju, tamno-kestenjastu, firme Strejnd i sinovi. Vozio ju je neki plavokosi deak u tipinoj kiridijskoj
odei: pantalonama od robrastog somota, jakni, kapi sa kopom. Mastan al bio mu je uvezan oko vrata.
Eleanor proguta, i gurnu aku uvis da on vidi njen prsten. "Reci mi brzo", kazala je zadihano, "gde ti je
dom?"
"U Durnovarijl, ledi..."
"Onda si moj podanik", ree ona hvatajui vazduh. "Bori se protiv ove izdaje..."
Iznenaen, neto je odgovorio, ali ona nije razabrala rei. Njegove ruke poletee ka konici i regulatoru;
ula je iznenadnu grmljavinu prenapregnute maine. Bacila se u stranu; vrele kapljice poprskae je po licu,

zatim je udahnula dim koji je grizao za plua, i ve je voz tutnjao pored nje, hvatajui naglo brzinu, napola
skriven parom zato to je voza iznova i iznova upotrebljavao parnu pitaljku.
Usledio je haos. Gonioci su stigli u grupi, ali se konji prepadoe od gvozdenih vriskova lokomotive.
Kiridija je okrenuo volan i pojurio udesno, preko trave, na njih. Tri vagona se otkaie; preostala tri
vagona su se silno ljuljali, jurei preko neravne podloge, natovareni visoko i prekriveni ciradama. Voz se
ustremio pravo na ser Antonija, koji je urlao od gneva, razmahujui maem. Jedan se konj propeo i bacio
svog jahaa na zemlju; drugi se jaha nae pod vodopadom kamenih blokova, koji mu zdrobie grudni ko.
Jedan jaha, i ne gledajui, opali iz pitolja; metak je udario o gvozdenu plou, rasprsnuo se, a vreli
komadii su poleteli kiridiji u lice. Momak die ruke ka licu; sledei metak ga je pogodio ispod miice: i
oborio iz vozake kabine na tle. Lokomotiva, sa regulatorom otvorenim do kraja, zaora mimo ser Antonija.
Pedeset metara dalje, jedan toak je naleteo na ispupenje u travnatom tlu. Nakrenula se, poela da se
prevre, ali joj vagoni jo nisu davali da padne; zatim se zaulo stravino paranje, itanje, eksplozija
parnog kotla; i najzad lokomotiva pade na bok. Zamajac se jo munjevito vrteo, ar iz loita se rasuo po
travi. Olupina se istog asa zapalila; palacanje plamena se videlo kroz oblake dima. Gorela je tako itavog
dana; tek uno je jedno seosko dete kriom prilo olupini i skinulo zatitnu plou sa glavine jednog
monog toka. Deki je plou odneo kui, sauvao je, ispolirao do sjaja; pola ivota kasnije, jo je priao
svojoj deci ta se dogodilo, skidao veliki disk i gladio ga, ponavljajui da je to bio deo velianstvene stare
drumske lokomotive Ledi Margaret.
Nikakvo bekstvo vie nije bilo mogue; Eleanor je ustala, natmurena, i dopustila da joj stisnu ruke uz
bokove. Videla je seneala, ije su ruke na slian nain drali. Njegove udne svetle oi plamtele su
gnevom. Dvojica su pridravali kiridiju. Deak je kaljao. itavo lice bilo mu je skriveno crvenom
maskom krvi. Kraljev provost-maral je skakutao, petljao neto sa maramicom, i grdno psovao: drugi hitac
ser Dona pogodio ga je u vrh palca i odbio nokat, koji je sad stajao pod pravim uglom u odnosu na meso.
"Kad se robovi pobune", dernjao se ser Antoni, "i kad dignu ruku na svoje gospodare, postoji samo jedno
reenje..." Povukoe kiridiju napred. Eleanor vrisnu. Ma fijuknu kroz vazduh i zagrize u deakov vrat.
Udarac, ravo izveden, nije bio smrtonosan; deak se etvoronoke dovue do nje, polivajui njena stopala
svojom krvlju. Upanieni, sekli su ga i ubadali kako god su znali i umeli. inilo se da je vek proao, dok ga
nisu dotukli; telo se jo trenutak bacakalo i praakalo, zatim je utonulo u mir.
Bila je to prva nasilna smrt koju je ledi Eleanor ikad videla; i bila je tako uasna, da je ona nikad nije
zaboravila. Sagla je glavu, nastojei da ne padne u nesvest; videla je kako se krv izliva svetlucajui blago, i
upija u prainu. Umesto da se onesvesti, poela je da povraa. Grevi povraanja postajali su sve jai;
otrgla je ruke od dvojice koji su je drali, pala na kolena, dahtala. Kad se ispovraala, podigla je lice
pobelelo do usana, i poela da psuje: na engleskom, na francuskom, na keltskom, na latinskom i na jeziku
gelik. Proklinjala je ser Antonija i njegove ljude, obeavala im desetak razliitih smrti, i to ravnim, gotovo
blagim glasom, koji kao da je facinirao provost-marala. Prestao je da petlja oko svog palca, slajao je i
mrtio se. Onda se ipak sabrao, razvikao se na svoje ljude da pohvataju konje koji su ostali bez jahaa.
Seneala prinudie da pojae jednog konja; jedan vojnik je posadio Elelnor na svog konja, ispred sebe; a
onda grupa poe, prvo pored rasplamsalog skrenog voza, zatim preko vresita, nesumnjivo u nameri da se
sastane sa nekim ribarskim brodiem koji bi mogao odneti zarobljenike izvan dohvata Eleanorine vojske. U
tim danima, u Pulu je bilo ljudi koji bi i samog kralja odvezli u ropstvo, ako bi im se za vonju dobro
platilo.
Ser Antonijev plan, kakav god da je bio, nije se ostvario. Negde preko vresita, signalisti su videli ta se
deava, i pratili udaljenu borbu kroz svoje Cajsove doglede; dim od zapaljenog voza video se lako i iz
Korfea. Signali su leteli, dajui uzbunu i garnizonu u zamku, i miliciji u Verhemu; grupu presretoe pre
nego to je stigla do obale mora. Provost-maral je, videi da mu je odseena odstupnica, zastao, i spremio
se da naveliko iskoristi Eleanor kao taoca; ali je ona ugrizla za zglavak vojnika koji ju je drao i sruila se,
po drugi put tog dana, u grmlje. Pala je u visoki korov i ustala izgrebana, pa i raskrvavljena, i benja nego
ikad. Borba se zavrila za dva-tri minuta. Ser Antoni i njegovi ljudi su bacili oruje i predali se.
Dola je, hramljui, do mesta gde su stajali na pustari, okrueni puanim cevima. Njeni su joj ljudi
pritrali, ali ih je odgurnula. Polako je hodala ukrug oko zarobljenika, trljajui svoj kuk, uklanjajui
nesvesnim pokretima jednu po jednu granicu i travku sa svoje haljine; inilo se da bes kljua i klobua u
njenoj glavi, kao to kljua vino, i iri neka udna isparenja. "Dakle, ser Antoni", rekla je. "Neto smo
obeali na drumu. Videete da ovde, na zapadu Engleske, obeanja ispunjavamo..." A on je tad pokuao da
se pogaa sa njom, ili moda da moli za svoj ivot; svejedno, gledala ga je kao da govori nekim
nepoznatim jezikom. "Moli vetar za milost" rekla je, gotovo zaueno. "Moli stene, ili velike talase mora li
ne dolazi da skii preda mnom..." Okrenula se senealu. "Obesite ih", rekla je. "Zbog izdaje i ubistva."

"Miledi!"
Povikala je na njega iznenadno, lupila nogom o zemlju. "Obesite ih!" Pokraj nje je na nemirnom konju
sedeo jedan njen vojnik; zgrabila je njegov kouh i povukla, tako da je on zamalo pao s konja; pojahala je
tog konja i odjahala pre nego to je iko mogao i rukom da makne. Jurila je besno preko pustare, udarajui
pesnicom po vratu ivotinje. Seneal je krenuo za njom, preputajui zarobljenike njihovoj sudbini.
Zauzdala je konja tek na milju od zamka, skoila na zemlju i otrala na jednu uzvisinu sa koje je mogla da
vidi itav svoj dom: zidine, kule, a iza toga dva brega u suncem proetom vazduhu. Kad je seneal dojahao
do nje, poloila je ruku na njegovu uzengiju; prstima je uvrtala tvrdu kou. Ako se i nadao da e je divlje
jahanje smiriti, prevario se. Bila je toliko besna, da je jedva uspevala da govori; slogovi koji su se otrzali od
nje zvuali su kao piskanje staklenih ploa. "Ser Don", rekla je, "pre nego to su nai preci doli i osvojili
ovu zemlju krvavom bitkom na polju Sent Lah, ovo se mesto zvalo 'Kapija'. Zar nije tako?"
Teko je prevalio rei preko usana. "Da, miledi."
"Pa dobro", ree ona, "Neka sada opet to bude. Idite do mojih podanika u Velikoj ravnici, i do onih na
severu, sve do Saruma. Idite na zapad do Durnovarie, i na istok do onog sela na reci Born. Recite im..."
Zagrcnula se, pa je opet ovladala sobom. "Recite im da odsad ne plaaju nikakve dabine Purbeku, sem u
oruju. Recite im da je Kapija zatvorena, i da Eleanor dri klju..." Strgla je veliki peatni prsten sa svog
prsta. "Uzmite moj prsten i idite..."
Uhvatio ju je za rame i okrenuo, zagledao se u njene divlje oi. "Miledi", ree odmereno, "to znai rat..."
Udarila ga je po ruci, sklanjajui je sa svog ramena. Hvatala je vazduh. "Hoete li poi", zaitala je, "ili
da poaljem drugog?" Nita vie nije rekao; dotakao je petama slabine svog konja i okrenuo ga, i odmah
pojahao galopom na sever, putem za Verhem, diui oblake praine. Uzjahala je opet i uletela u dolinu
viui iz sveg glasa, rasterujui majuna leptir-kola, koja se pozabijae u okolne ive ograde; a njeni
vojnici, koji su je u meuvremenu sustigli, sad opet izgubie korak s njom; iako su mamuzali svoje konje
do krvi, nisu uspevali da je prate.
Odmah su upuene poruke kralju u Londinium, ali su semafori uzvratili obavetenjem da je arls ve
otplovio u pravcu dveju Amerika. Ser Antoni je bio dobro izabrao trenutak za svoj udarac; jer, iako se
govorkalo da Gilda ima naina da poalje poruku ak u Novi svet, neznano kako, ipak nije bilo ba nikako
mogue da se stupi u kontakt sa brodom na otvorenom moru. U meuvremenu su u prestonici divljali
pristalice obeenoga provost-marala, pretei smru i unitenjem i ime sve ne; a Henri od Reja i Dila je,
primivi direktna nareenja iz Rima, na brzinu skupljao svoj odred. Ono to je Eleanor predvidela, u
znatnoj meri se i ostvarilo: svakojaki psi su sad lajali, u odsustvu kralja. Sad se manje-vie priznavalo da je
ito zatraeno od pokrajine Dorset zbog administrativne greke; ali injenica da je itava ova situacija
nastala zbog jedne takve greke, samo je dodavala stvarima nijansu ironije.
Njena Milost se u Dorsetu suoavala sa mnogim problemima. Mogla je da regrutuje ljude iz svih delova
svog feuda; obinjaci bi vrlo rado pohitali da se svrstaju pod njenu zastavu. Meutim, stajau vojsku treba
obui, naoruati i stalno hraniti. Iz dana u dan, gnev je plamteo u njoj, dajui joj snagu; radila je sa svojim
kapetanima i sa slubenicima zamka, sastavljajui spiskove onoga to e joj biti potrebno. Novac je
oigledno bio najpotrebniji; i po novac je odjahala, na sever, u Durnovariu. Nikad nee biti poznat sadraj
razgovora izmeu nje i njenog dede, koji je bio ve u dubokoj starosti; ali su potom, sedam dana uzastopno,
vozovi firme Strejnd i sinovi stizali jedan za drugim do Korfea, donosei robu besplatno. Doneli su na
poklon brano i ito, ivinu, usoljeno meso i konzerve, municiju raznih vrsta, tapin za potpaljivanje mina,
ulje, kerozin, katran; po itavu no su egrtali ekrci, pokretani zahuktalim parnim mainama, i izvlaili
tovar za tovarom visoko u zamak. Eleanor nije znala kakvu e, i da li e, podrku dobiti od ostalih delova
zemlje; zato se spremala za najgore, popunjavala je dvorita vojskom i zalihama. Zato je Henri od Reja i
Dila naleteo na tvravu tako dobro, i tako smrtonosno, pripremljenu.
Uvee, posle masakra Henrijevog odreda, Eleanor je pozvala seneala u svoju sobu. Bila je smrtno
bleda, sa tamnim senkama ispod oiju; mahnula mu je da sedne, sela i sama, i zagledala se u igru senki i
svetlosti vatre iz kamina. "Znate, ser Don", rekla je najzad, "sedela sam ovde i smiljala neku slavnu frazu
za... ono od jutros. Rezultat glasi: 'Oduvala sam rimsku muicu sa svojih zidina.' Zar vam se ne ini da je
izvrsno?"
Nije odgovorio, a ona se nasmejala i zakaljala. "Naravno da to ne pomae", rekla je. "Jo pred oima
vidim iskljuivo ona stvorenja kako lee u jarku i gamiu po drumu. Nekako, naspram toga, nita drugo ne
izgleda stvarno. Nita drugo."
ekao je, znajui da ovog puta rei nisu pomo.

"Oterala sam oca Sebastijana iz zamka", ree ona. "Kazao mi je da za ono to sam uinila oprotaja
nema, pa ak ni kad bih pola bosonoga peice u Rim. Rekla sam mu da ide, da je tako bolje, jer ako
oprotaja nema, onda on meni ne treba, ne donosi mi nikakvu utehu, nego samo dovodi sebe u smrtni greh
ostajui. Rekla sam mu da znam da sam ukleta, jer sam proklela samu sebe, ne moram da ekam na
prokletstvo nekog boga. Time sam rekla ono najgore, naravno; rekla sam to samo da bih ga povredila, ali
sam posle shvatila da sam to u svakom sluaju stvarno i mislila; ja jednostavno vie nisam hrianka. Rekla
sam mu da u, ako mi bude potrebno, prizvati nekoliko starih bogova, Thunora i Vo-Tana moda ili
Baldera, umesto Hrista; on mi je sam rekao, pre mnogo godina, kad sam uila od njega katehizis sedei na
njegovom kolenu, da je Balder samo jedna starija forma Isusa, i da je bilo mnogo krvareih bogova."
Nasula je sebi jo vina, nesigurnom rukom. "A onda sam provela ostatak poslepodneva napijajui se. Ili bar
pokuavajui. Niste zgaeni?"
Odmahnuo je glavom. Nikad je dosad, za itavog njenog ivota, nije nizata kritikovao; sad nije bilo
vreme da pone.
Opet se nasmejala i protrljala lice. "Potrebno mi je... neto. Moda kazna. Ako bih vam naredila da
donesete bi i da me izbiujete do krvi, da l' biste to uinili?"
Skupivi usne, odmahnuo je glavom.
"Ne", ree ona, "ne biste to uinili, znam... Bilo ta, ali da me povredite, to ne. Htela bih da... vritim, da
povraam, ili neto tako. Ili oba. Don, kad budem ekskomunicirana, ta e na narod uiniti?"
Taj je odgovor odavno paljivo spremio. "Odreknite poslunost Rimu", ree. "Povratka vie nema, ni za
koga. To uviate, miledi."
"A papa?"
Samo je trenutak razmiljao. "Stupie u akciju", ree, "i to brzo; ali ne verujem da e povesti nekakvu
armiju ak iz Italije, samo da bi savladao jednu taku otpora. Ono to e on gotovo neizbeno morati da
uini, jeste da poalje instrukcije svojim ljudima u Londiniumu da skupe vojsku i krenu na nas; pored toga,
mislim da emo videti neke od plemia sa Loare i iz Holandije, koji e se iskrcati da vide ta mogu da
zgrabe u guvi. Takvi su ve mnogo, mnogo godina vrebali priliku da prisvoje neko parence engleskog tla;
bolju ansu sasvim sigurno nikad nee imati."
"Vidim", ree ona umorno."Iz svega toga proistie, da sam krasno zamrsila stvari; a poto arls nije tu,
uletela sam im tano u ruke. Sad e da nagrnu u Englesku, sa punim blagoslovom Crkve, da slamaju jednu
oruanu pobunu. Kakav e biti krajnji ishod, to ne mogu ni da zamislim." Ustala je, hodala nemirno po
sobi. "Ne vredi", ree, "ne mogu da samo sedim i ekam; ne noas." Pozvala je zapisniara i sve vie
oficire svoje peadije i artiljerije; sedela je sa njima do u sitne sate, spremajui spiskove svega onoga to bi
moglo zatrebati u sluaju kompletne klasine opsade. "Nema nikakve sumnje", ree Eleanor ispoljavajui u
jednom trenutku svoju staru praktinost, "da emo biti opsaeni prilino dugo; u stvari, sve dok se arls ne
vrati. Nikakva viteka reenja ne dolaze u obzir, na primer da nas puste da izaemo iz zamka a da
ponesemo svoje oruje, i slino; stvar je suvie ozbiljna za to; ali, kad se sve ovo okona, ako nita drugo
znaemo bar ko vlada ovom zemljom, mi sami ili nekakav italijanski pop." Nasula je vino. "Pa, gospodo,
da ujem vae dalje savete. Dobiete sve to zatraite: oruje, ljude, materijal. Zahtevam samo jedno: da
nita ne previdite. Ne moemo sebi dopustiti taj luksuz, da zaboravimo neki detalj. Imajte u vidu da sve nas
eka konopac, ili neto gore, ako nainimo samo jednu omaku..."
Seneal je ostao sa njom i kad su svi drugi otili. Sedeli su, pili vino pri svetlosti vatre i priali o svim
moguim temama, od bogova do kraljeva; o svojoj zemlji, njenoj istoriji i njenom narodu; o Eleanor, njenoj
porodici i njenom obrazovanju. "Znate", rekla je, "udno je to rei, ser Don; ali kad sam jutros ispalila
onaj top, inilo mi se da stojim izvan same sebe, da prosto posmatram ta moje telo radi. Kao da smo i ja i
vi, i svi ostali tamo, bili prosto siune lutke na travi. Ili na pozornici. Male. mehanike igrake koje igraju
svoje uloge, a ne razumeju ih." Zagledala se u svoju vinsku au, zavrtela je malo u rukama, da bi videla
kako svetlosti vatre i lampe igraju u zlatastim talasiima unutra, pa je podigla pogled, namrten i mraan.
"Znate na ta mislim?"
Klimnuo je glavom, uozbiljeno. "Da, miledi."
"Da", ree ona. "To je pomalo kao... kao ples, na primer, menuet ili pavane. Neto dostojanstveno,
sporim korakom igrano, moda besmisleno, ali sa svakim korakom predvienim jo pre poetka. Tano se
zna poetak, i kraj..." Sedela je pored vatre; podvila je noge pod sebe. "Ser Don", ree, "ponekad mislim
da je ivot prepun smisla, i da su svakojake niti, raznovrsna vlakna, upleteni zajedno, kao u tapiseriji ili
brokatu. Pa ako izvuete jednu nit, ili je preseete, ara se promeni du itave tkanine. A onda opet
mislim... da je sve sasvim besciljno, da bi imalo jednako smisla i kad bi se izvodilo unatrake, kad bi
posledice izazivale uzroke, a ovi izazivali prethodne posledice... Moda e se to i desiti, kad stignemo do

kraja vremena. itav svet e se potpuno odmotati, kao opruga, pa e se sam namotati u poetni poloaj..."
Protrljala je elo umorno. "Priam besmislice, zar ne? Suvie je ovo kasno, za mene..."
Uzeo je, vrlo paljivo, au vina iz njene ruke. Jo neko vreme je utala; kad je progovorila, bilo je to
ve kroz polusan. "Pamtite kako ste mi pre mnogo godina ispriali jednu priu?" ree ona. "Kako je mome
pra-ujaku Desu Strejndu slomljeno srce, kad moja baba nije htela da se uda za njega, i kako je ubio svog
prijatelja, i kako je na neki nain sve u njegovom ivotu od toga poelo... Pria je bila tako stvarna, sigurna
sam da se sve tako i odigralo. E, sad mogu da vam je dovrim. Ako... pobedimo, bie to zahvaljujui
dedinom novcu. A novac je tu zahvaljujui Desu, a on je to uinio zbog devojke... Kao one kineske kutije:
uvek je u svakoj po jedna manja, a u njoj jo manja, i tako redom. Najzad su toliko male da ih ne moe
videti golim okom, ali se smanjuiu i dalje, i dalje..."
ekao je; ali ona vie nita nije rekla.
Danima je zamak odzvanjao od aktivnosti; Eleanorini glasnici su izjahivali da dovedu jo ljudi, dovuku
jo zaliha, jo ive stoke. Veliko dvorite izmeu prve i druge linije bedema ripremljeno je za prihvat
ivotinja, izdeljeno je u svinjce, kokoarnike i staje. Opet su krenuli parni vozovi, dovlaei ovog puta
stonu hranu i bale sena iz Verhema, pa su uf-ufali nazad drumovima potpuno praznih vagona, samo da
bi se opet vratili krcati i istovarili jo robe na ugaenu travu, itave gomile robe. Sve to se ikako moglo
uneti, uneto je pod krov; preostale zalihe su pokrivene ciradama, a preko cirada je nabacano busenje i
kamenje. Stona hrana bi bila izvrsna meta, ako bi neprijatelj dovukao katapulte za bacanje zapaljenih
projektila. Po itav dan su ekrci tropotali, sputajui zalihe u podrume, diui na bedeme strele za
samostrele, barut i kurume za arkebuzire, punjenja za velike topove. Semafori su se retko kad zaustavljali.
Londinium se naoruavao, odredi iz Saseksa i Kenta ve su marirali prema zapadu Engleske. Stigoe i
gore vesti. Iz Francuske, iz dvorca du Loare, kretale su reke ljudi reenih da uestvuju u Svetom
krstakom ratu, a na jugu se pripremao polazak druge Armade na Englesku. Jovan nije uputio nijednu re
Eleanori; ali njegove su namere bile i bez rei savreno jasne. Ona je udvostruila svoje napore. Parne
lokomotive su vukle divovske gvozdene lance du odbrambenog rova, kosei na taj nain svo rastinje, pa i
drvee koje je tu vekovima raslo. Radne grupe su spalile sve to je preostalo. Pocrnelo tle je zasuto tonama
i tonama mlevene krede, da bi se pri svetlosti zvezda belasalo, i na taj nain ocrtalo siluetu svakoga ko bi
pokuao da se preko rova prebaci. Sve vreme dolazile su reke turista; parkirali su svoje leptir-automobilie
po selu Korvesgeat, ulazili peice u zamak, etali kroz prvo dvorite, pa kroz drugo, zurili u topove i
straare, zabadali noseve u sve, i radoznale prste u svata, smetajui svima u svuda. Eleanor je mogla da
zatvori kapije; ponos joj, meutim, nije doputao da tako postupi, i ne samo ponos, nego i senealov savet.
Neka narod vidi, mrmljao je on. Pozovimo narod da bude na naoj strani; apelujemo na ljude da imaju
razumevanja za nau stvar. U mesecima koji dolaze, Njenoj Milosti e trebati svaka mrvica narodne
podrke.
Tridesetog dana posle masakra, seneal je ustao i obukao se u zoru. Tihim hodom je proao kroz jo
usnuli zamak, kroz sobe i hodnike udubljene poput saa, u silno debele zidove; ispod mnogih proreza za
gaanje strelama i prozoria kroz koje se ulivala modra svetlost. Silazio je. Proao je pored straara, koji
je dremao na svom mestu; trgnuvi se, taj je zauzeo stav 'mirno' i tresnuo drkom svoje halebarde o kameni
pod. Ser Don je otpozdravio, diui rasejano ruku; misli su mu bile daleko. Preao je preko oba dvorita a
zatim se popeo na prvu liniju bedema, na iju je gornju povrinu izaao. Udisao je hladni vazduh. Oko
njega su se uzdizali grudobrani, kao da izranjaju iz noi u dan: masivne senke, a meu njima sitne senke
ljudi. Dah straara vio se u pramenovima iznad njihovih glava. U daljini i dubini mogao je nazreti neke
krovove sela, mutne i plaviaste; tamo je gorelo poneko svetlo. Na prostranom vresitu kretala se jedna
svetla taka; to je neki mladi zidar, sa fenjerom u ruci, polazio na rad. Seneal se okrenuo; njegove su oi
sve videle ali nita nisu beleile, jer je njegov duh bio okrenut unutra. Kao i uvek u ovoj etapi
razdanjivanja, inilo se da i vreme moe da zastane, da se okrene i zaplovi suprotno sebi, pa da opet pouri,
i podstakne dolazak novog dana. inilo se da zamak, slian velikoj sumranoj kruni od kamena, nije prosto
postavljen na breg, nego da plovi na jednom poremeaju u struji vremena, iz koga se ire bezbrojne
mogunosti u raznim pravcima, mogunosti beskrajne poput sunevih putovanja. Ta razmiljanja nije
mogao razumeti ni seneal sam, a jo manje ma ko drugi. Bile su to stare misli, misli prvih ljudi koji su
ikada hodali svetom; a seneal je bio pripadnik Prastarih.
Na najuzdignutijoj taki prve linije bedema nalazila se etvrtasta kula Butavant, koja se svojom
osnovicom pruala napred, u prostor, i nadnosila nad ambis kao izrezbarena figura na pramcu broda. Otiao
je tamo. Zastao je pred donjim, ulaznim vratima ove kule, osmotrio svojim udnim oima horizont,
okrenuo polako glavu ka semaforskoj stanici na bregu alou. Istog asa, uzglobljeni kraci semafora poee
elegantno da izmahuju.

Peo se unutranjim stepenicama kroz kulu, premetajui polako noge po kamenu. uo je iza sebe bubanj
i jedan glas.
Preko dvorita je pretrao signalista-pa: momi, dete maltene, akira zguvanih, jakne nakrivljene, u
jednoj ruci belenica, drugom rukom trlja snene oi. A daleko preko vresita, na kobaltno-plavoj crti
izmeu mora i neba, neko svetlo se pojavilo, pa nestalo. Zatim drugo, pa tree, pa neki kvadrati malo
svetlijeg mraka, koji je moda mogao biti jedro. Kao da je neka flota prispela i bacila sidro, u sreenom
poretku na talasima, ekajui neto.
Na vrhu stopenica, jedna zakljuana vrata su vodila u majunu eliju, skrivenu u debljini zida. Samo je
seneal, i niko drugi, imao klju od te elije. Klju je bio neobian, malen, okrugle glave, a umesto zubaca
imao je zatalasanu bronzanu krestu. Uvukao je klju u bravu, okrenuo ga, i vrata se otvorie. Uao je i, iza
sebe, vrata samo pritvorio. Radio je spretno, i brzo sklapao magini aparat koji su pape u svojoj mudrosti
odavno zabranili. Delovi od bronze i delovi od mahagonija su lupkali i zveckali; malena varnica je
plaviasto zasijala; njegovo ime i njegova pitanja poletee u jedan jo neotkriveni eter, nevidljiv, hiljadu
puta bri od semafora. Nasmeio se utke, uzeo hartiju i stilus i poeo da pie. Koraci su se uli odozgo,
kroz kamen; i jedan glas koji je uznemireno pozivao; ali on je to ignorisao, zanet u svoj posao, fokusiran
svim svojim biem na ono to je varniilo i svetlucalo meu njegovim prstima.
Iza njega se vrata otvorie ka unutra. uo je naglo uzimanje vazduha, um cipele na kamenu;
poluokrenuo se, jo uvek drei hartije. Stvar na stolu i dalje je stvarala svoje otre zvuke, sama od sebe.
Nasmeio se blago. "Miledi..."
Uzmicala je zurei; rukom je ispod svog vrata stiskala krajeve plata kojim se ogrnula. Njen je apat u
prostoru stepenita zazvuao uplje. "Nekromantija..."
Ostavio je mainu i zatapkao hitro niz stepenike za njom. Stigao ju je tek na dnu stepenitva ove kule.
"Eleanor. Mislio sam da imate vie pameti..." Uhvatio ju je za zglavak ruke i povukao za sobom, uz
stepenice. Hodala je nevoljno, pomalo vukla unazad; iznad njih, onaj aparat je lupkao i isputao brze kratke
zvuke. Postrance je prila vratima, poluotvorenih usta, odupirui se jednom rukom o kamen, i pogledala
aparat koji je brbljao kao da su ga avoli obuzeli. Poeo je da se smeje. "Samo malo. Nije dobro da vai
ljudi ovo vide." Zatvorio je vrata iza nje; i brava se zatvorila, uz otar zvuk. Usne su joj drhtale; nije mogla
da odvoji pogled od aparata na stolu. "Ser Don", ree ona nesigurno, "ta je to?"
Slegao je ramenima nestrpljivo; njegove su ruke ve radile. "To je jedna od manifestacija elektrinog
fluida; Gildi je ovo poznato ve itavu jednu generaciju."
Pogledala ga je kao da ga prvi put vidi. Rekla je zadivljeno; "To je neki jezik?" Primakla se, i vie se
nije bojala.
"Jedna vrsta jezika."
"Ko vam govori?"
Kratko je rekao; "Gilda signalista. Ali to nije bitno. Miledi, semafori e klepetati ceo dan; evo ta e
govoriti, ta zapravo ve govore..."
Iznad njihovih glava se razlegao silovit glas, prodirui mutno kroz kamen, glas pun udenja.
"Zamak Kaerfili se digao na oruje!"
Trgla se snano, pogledala u tavanicu; usta su jaj se pokrenula, ali bez glasa.
"I zamak Pevensej", ree seneal, itajui. "I Bomaris, Kaerleon, Orford... Bodiam se izjasnio za kralja,
Kaernarvon je spalio svoju povelju. I Kolester, Vorvik, Fremlingem; Brember, Kardii, epstou..." Vie ga
nije sluala; priskoila mu je, nasmejana, zagrllila ga rukama oko vrata, pa se vrtela s njim po toj tesnoj
eliji kao da igra valcer, zakainjui ice, baterije i namotaje. itavog dugog dana klerpetanje sa brega nije
prestajalo, poruke su polako pristizale preko starih krakova koji vie nisu bili stvarno potrebni. itavog
dana, sve dok nije pala no, a zatim i do kasno u no, ispisujui razmahanim plamenim lukovima imena
zamkova i gradova; imena stara, imena ponosna, Dover, Harleh, Kenilvort, Ladlou, Valmer, Jork... A onda
iz najudaljenijih krajeva Britanije, kroz morske izmaglice, imena kaja su zvuala kao zveket starih oklopa;
Beri Pomeroj, Lostvitiel, Tintagel, Restormel; ali su preko vresita napredovale svetlosti, i preko mora
takoe. U pono su kraci semafora prestali da funkcioniu; ujutru je Kapija Korfea ve bila pod opsadom, a
na semaforskim kulama se nije micalo nita, sem to su se ljuljala tela obeenih ljudi.
Ustanak kraljevskih i baronskih uporita u svim delovima Engleske: zatitio je branioce Korfea od
glavnog udara Armade. Armije su nagrnule u dubinu Engleske, marirajui urno, ak i nou. Eleanorina
artiljerija ih je gaala i pogaala dok su nadirali jedinim prolazom izmeu bregova. Oko pet stotina ljudi je
ostalo da opsauje Korfe. Sa sobom su doneli, ili su na licu mesta izgradili, mnogobrojne opsadne sprave,
naroito baliste i mangonele; imali su i tri velika katapulta, sa imenima Ubeiva, Rimska vera i Uasni
vuk. Iz ravnice, i sa dva bliska brega, poee da odapinju projektile. Meutim rastojanje je bilo veliko, ugao

elevacije veoma veliki, pa veina kamenih kugli nije prebacila prvi odbrambeni zid. Ti projektili su
veinom udarali negde ispod grudobrana, i odbijali se sa potmulim udarcem; ako je neto i uletelo u prvo
dvorite, Eleanorini vojnici su to pozdravili kao dopunu sopstvenim zalihama kugli. Katapulti Njene
Milosti bili su uspeniji; udrueni sa tekim topovima, napravili su takvu pusto da su se napadai uskoro
daleko povukli. Sa tih novih poloaja papini vojnici su napadali iznova i iznova, raznim metodima,
nadajui se da iznenade branioce, ali su svaki put odbijeni. Pokuali su, na primer, sa tekim zatitnim
ploama, zvanim 'mantlete', koje su vojnici, po dvanaestorica, nosili na svojim pleima i tako se titili; ali
su strelci razneli noge onim jadnicima ispod mantleta, tako da su popadali, zajedno sa ploama, u vodu i na
nagibe jarka, ostavljajui duge crvene tragove. Jedan pokuaj da se do zidina dogura eksploziv branioci su
posmatrali sa vie saaljenja nego zabrinutosti. Opsadne kule su mogle da priu samo onde gde je postojao
most, dakle kapija. Napravili su jednu opsadnu kulu; uradili su to daleko na vresitu, tamo gde topovi
branilaca nisu mogli dobaciti. Bila je to teka drvena kula, obloena mokrim goveim koama; u sebi je
imala tri sprata za strelce. Jedne zore krenula je u napad. Napredovala je kroz glavnu seosku ulicu; guralo
ju je stotinu preznojenih vojnika. Top Rika, smeten iza trostrukog bedema od vrea sa peskom, prvim
hicem raznese utrobu te kule, razbacujui ljudska tela i delove tela oko nje i po kanalu.
Posle toga je nastalo zatije u borbi; opsaivai su izvikivali poruke za Eleanor, obeavali su joj Jovanov
oprotaj (to nikako nisu mogli ponuditi) i pitajui je ta namerava, da li misli da ratuje protiv celog
oveanstva. Posle su poslali glasnika, sa pismom toboe arlsovim, gde je kralj njoj poruivao da je stvar
propala i da mora da se preda Rimu. Tog glasnika je pustila da se vrati iv; ujedno mu je ponudila da mu
obezbedi, sledei put kad doe sa takvim lanim pismom, daleko bri prevoz do njegovih saboraca, naime
katapultom, kroz vazduh. Usledilo je bombardovanje jae nego ikad. itavog dana kamenje je hujalo kroz
vazduh, a praina se dizala iz nekoliko kamenoloma u okolnim brdima, gde su kamenolomci mukotrpno
radili da naprave jo municije za katapulte. Pre svakog odapinjanja, vojnici su morali da zategnu katapult;
iza njihovih lea su stajali oficiri sa zapetim musketama, koji su obeavali da e na licu mesta ubiti onoga
ko se ne trudi dovoljno. Tad je Eleanor dala stranu lekciju. Pod kiom kamenja, branioci su se u prividnom
rasulu povukli sa nekih delova prve linije bedema. Napadai, dernjajui se kao prestravljeni avoli,
poletee prema kapiji. Zbili su se tamo, pokuavajui da rasklimaju ili razvale ipke portkulisa. Svoju su
greku prekasno shvatili; jer, postojala je jo jedna reetka, ona prednja, skrivena duboko u kamenu. Ona
sad pade, i mnogi napadai ostadoe zarobljeni izmeu dva portkulisa, kao zveri u kavezu. Odmah potom iz
ventila nad njihovim glavama pokuljalo je kljualo ulje. Poto su se posle ovoga nauili opreznosti,
opsaivai su se umirili i pokuali da slome zamak taktikom izgladnjivanja. Doe, meutim, i novembar, pa
Boi, pa Nova godina, a dve su zastave i dalje leprale iznad visokoga donjon-a: oriflam, i zastava sa
cveem i leopardima, simbol Eleanorine kue. Od kralja i dalje nije stizala nijedna re. Senealu sad nije
pomagala ni taumaturgija ni beina telegrafija, jer Engleska je zanemela. Najzad stigoe prve vesti. Doneo
ih je jedan serant Gilde signalista, koji je uspeo da se provue, u mraku, kroz neprijateljske poloaje; iz
lea mu je virila strela, i ve je bio u agoniji. Pao je Bomaris, pao i Kaerleon, a moni Dubris se odupirao
etrdeset dana, pa poloio oruje.
Te je noi Eleanor ostala budna; etala se kroz sobe i po bedemima, koji su ve bili dobrim delom zasuti
krem. Seneal joj je priao tek u praskozorje. BiIo je to ono mutno vreme kad buktinje dogorevaju, irei
svetlost boje ilibara, i kad straari na svojim mestima dremljivo klimaju glavama; neki su se prenuli i digli
pogled kad je ona, sada u svojoj sobi, otvorila prozor. Izmaglica se dizala iz vresita, a mesec je bio
zaklonjen oblakom.
"Recite mi, ser Don," re ona glasom izgubljenim i siunim, jedva sposobnim da se probije kroz otri
vazduh. "Doite ovde na prozor, i recite mi ta vidite..."
Dugo je stajao utei. Onda, teko: "Vidim none magle kako se kreu po bregovima, i straarske vatre
naih neprijatelja." Pokrenuo se kao da hoe da ode, ali ga je ona otro pozvala.
"Vilenjae..."
Zastao je, leima okrenut njoj; tad je ona izgovorila njegovo pravo ime, zvuk kojim su ga imenovali
drugi pripadnici njegovog Prastarog naroda. "Rekla sam vam jednom", dodala je jetko, "da u, kad budem
elela od vas da ujem istinu, to vrlo jasno da vam saoptim. Sada vam saoptavam. Vratite se i recite mi
ta vidite."
Stajala je tik uz njega dok je razmiljao pridravajui glavu rukom. Mogao je da oseti njenu toplinu u
noi, da oseti laki miris prisutnosti njenog tela. "Vidim kraj svega to je nama poznato", ree najzad.
"Kapiju Korfea slomljenu, i Jovanove zastave nad zidinama."
Insistirala je. "A za mene, ser Don? ta za mene?"
Nije odmah odgovorio. Progutala je, osetila kako no nadire, kako se mrak uvlai u njeno telo. "Da li

me eka smrt?"
"Miledi", odgovori on blago, "svakoga eka smrt."
Tad je zabacila glavu i nasmejala se, onako kako se pre vie meseci smejala lordu od Reja i Dila u lice.
"Pa dobro", ree, "onda moramo malo i da poivimo, dok moemo..." Izdala je nareenje, pa su tog jutra
pre zore branioci, u grupi od pedeset, uinili ispad iz zamka i spalili Uasnog vuka; njegove kosti jo lee
na bregu. A dugi top Princ mira je polomio ruke drugim katapultima ruke tako duge i jake da opsaivai
jednostavno nisu nali drvo kojim bi ih zamenili. Zato su papisti dovukli ogramni top Sveta Meg, koji je
potom razgovarao sa kulverinom branilaca, sve dok se dim nije nadvio nad itavim predelom i zaplovio
meu bregove kao para iz kljualog lonca.
uli su, saznali preko semafora, o njegovom dolasku. Jednog letnjeg dana preao je sa svojom pratnjom
na poluostrvo Purbek. Opsada je bila u punom jeku; zapravo, opsadivai su tog dana preduzeli veliki napad,
svoj prvi posle mnogo meseci, tako da je u optoj guvi stigao tako rei neprimetno. Shvatili su da je tu tek
kad su topovi u dolini uutali. Zavladala je udna tiina, neto kao obostrani predah u borbi; moglo se uti
kako vetar huji pustarom. Videli su kako kroz selo napreduju njegove zastave, a konji i opsadna vozila kroz
pustaru. Seneal je pourio da nae svoju gospodaricu. Nalazila se na prvoj liniji bedema. Kulverin su
premestili na novi poloaj, pokraj kule Butavant, i nameravali da njime gaaju napadae kad ovi budu
pokuali da se pentraju po stranama kanala sa vodom. Eleanor je bila sva aava od topovskog dima, i
pomalo okrvavljena, jer je previla ranu jednome njenom vojniku pogoenom iz arkebuza. Uspravila se
videi seneala, njegovo neraspoloeno lice i dranje. Klimnuo je glavom, potvrdujui tako ono to je ona
ve shvatila. "Miledi, va kralj je stigao", ree on jednostavno.
Nije bilo vremena za presvlaenje niti za ma kakve pripreme, jer se kraljevska svita ve pribliavala
zamku. Potrala je, bez ikakve pratnje, dvoritem, du prve linije bedema, do kapije; seneal je, malo iza
nje, drao korak. Niko drugi se nije pomakao, ni tobdije, ni strelci sa samostrelima i pukama koji su na
zidinama stajali u gustim redovima. Stala je kraj Rikaa, koji je jo bio na istom mestu kao i na poetku
sukoba, i naslonila se na cev. Pred njom, razleprane kraljevske zastave, oklopi; konji grizu emove i
poigravaju, zazirui od mirisa baruta; vojnici ekaju, sa pukama i maevima.
Pojahao je napred sasvim sam, ne marei za bezbednost. Gledao je kule levo i desno od kapije, kule
sada pocrnele od dima i izbrazdane od pogodaka; gledao je portkulis, zariven u tle pre vie od godinu dana,
i od tada nepomaknut. Dugo je gledao Eleanor, koja je stajala uz top, stisnutih pesnica; onda je ispruio
ruku, drkom bia zalupao po reetkama, i samo jednom izmahnuo tom istom drkom uvis.
Dii...
ekala je. Kosa joj je leprala oko lica. Zatim je, stisnutih usana, klimnula glavom svojim vojnicima
gore. Nije se dugo ekalo; lanci zakripae, protivtegovi pooe niz svoje kanale uklesane u kamen.
Portkulis je zastenjao i podigao se, upajui iz korena grubu travu koja je bila izrasla pri njegovom
najniem delu. Kralj je pojahao napred, saginjui glavu da proe ispod gvoa koje se jo dizalo, uvlailo u
kamen; uli su bat kopita njegovog konja po tvrdom tlu. Sjahao je i priao joj. Tad je zapoelo klicanje,
rairilo se po selu i kroz redove ljudi na zidinama, sve do donjon-a. Tako se zamak predao, svome kralju i
nikom drugom.
Imala je jo jednu priliku da razgovara sa senealom, pre nego to je napustila svoj dom. Rana zora
bejae; a nebo bledo i sivo-plavo, i na vresitu izmaglica, gusta kao oblak, nagovetaj vrelog dana. Sedela
je na konju ukrueno, uspravno, i gledala oko sebe. Niz drugo dvorite, do Kapije muenika, gde su topovi
stajali pripremljeni za zaprenu vuu; preko sprene i ugaene trave; preko urednih redova belih krstova,
gde su poginuli branioci bili sahranjeni, unutar zamka za iju su odbranu dali svoje ivote. Nad njom,
ogromno lice donjon-a, bledo u novoj svetlosti, prazno, naputeno, u iekivanju. Nie od nje, pedeset jardi
daleko, kralj itave Engleske, na konju, okruen svojim vojnicima. Bio je poguren. Izgledalo je kao da je
prerano ostario. Iscrpli su ga dugi meseci ratovanja, cenkanja, politikog manevrisanja, natezanja sa
oajnim ljudima koji su znali da e u najsrenijem sluaju izgubiti svoje domove i prihode, a u najgorem
sluaju, i svoje ivote. Pobedio je, ako se to moe nazvati pobedom: naime, u uskomeanoj Engleskoj
zavladao je mir. Tako je na ono pitanje, koje su svojevremeno dovikivali Eleanori, on odgovorio, na svoj
nain.
Tiho je dala znak senealu da joj prie, nagla se sa konja ka njemu. "Prastari", ree mu. "Ti koji si tako
dobro sluio mome ocu i meni... Postaraj se, da moji znaci budu jastreb i rua. Cvet; da pusti korenje u
zemlju, i ptica, da okusi vetar..."
Poklonio se, prihvatajui neobino zaduenje. "Ledi", ree, "mi emo se opet sresti. Svejedno, ovo to

ste poeleli bie ispunjeno."

Pozdravila ga je vojnikim salutiranjem, pritegla uzde, okrenula konja. Kopita su zaklaparala. Pojahala
je niz strmo dvorite, pa kroz Kapiju muenika; vojnici, svrstavajui se u kolonu, pojahae za njom, sa
zveckanjem i topotom. Odjahala je preko prvog dvorita, kroz kapiju, i niz seosku ulicu, i nijednom se nije
osvrnula.
Odrano je nekakvo suenje. Nezainteresovana, nejasno je shvatila da se spominje smrtna kazna za
nekoga. Malo su joj znaili ti pompezni dentlmeni pod perikama, ti sumorni sudski hodnici i dvorane.
Smrtna kazna je, po izriitoj elji kralja arlsa, preinaena u doivotnu. Bacie je u Belu kulu, gde je
tamnovala mnogo dugih godina. Vie se uopte nije brinula za realnost. Uplitala je venie od sveeg
prolenog cvea, sanjala o vetru u pustarama, o nagomilanim belim oblacima na nebu Dorseta.
Engleska je bila zahvaena ogromnim promenama; to je shvatala, ali mutno.
Jedan po jedan, feudalni zamkovi su porueni. Pale su zidine i grudobrani, kule i kapije, stepenita i
dvorane. Dvorita su otvorena vetru. arls Dobri, koji je uvek mislio prvo na svoj narod, tako je naplatio
velikaima ratovanje sa Rimom. Pioniri su se preznojavali, kopajui duge lagune duboko ispod zidina,
podupirui ih gredama, punei ih ogromnim koliinama eksploziva.
Na Korfeu, zvuk na bregu. Potres, urlik; kotrljaju se titanski kameni blokovi, i evo gde prvi drmnue u
kanal sa vodom. Seizmika rika, visoki drhtavi prodor praine u bistri vazduh.
Smrt diva.
Od arlsa, Eleanor je dobila otkljuana vrata, zaspalog straara. Konja pred zadnjim vratima, te se stvari
mogu urediti. Ponudie joj novac, i dobre savete. To je ignorisala. Pobegla je natrag, tamo gde je nekad bio
njen dom.
Jedino ju je seneal naao, niko drugi. Njena karakteristina radna odea i najlon-arape sa arama
govorile su, da je sluavka; ali je on u njoj i dalje video svoju gospodaricu.
Jednog sumornog oktobarskog dana, mnogo godina posle razaranja poslednjeg feudalnog zamka,
dvojica prooe tiho kroz ulice maloga grada na zapadu Engleske. U njihovim pokretima bilo je i urbe, i
skrivanja; hodali su brzo, i esto se osvrtali kao da ele da se uvere da ih niko ne vidi. Skrenuli su kroz
nadsvoeni prolaz u dvorite jedne krme, preli preko kaldrmisanog dvorita, Pod svodom su se ljuljale
grane uvenule puzavice; a u dvoritu, kia i vetar naletee na njih, uletee im u lice. Pridolice su zakucali
tiho na jedna vrata, koja im se otvorie; a kad su uli, iza njih neko zatvori vrata, vrsto, uz zveket lanca.
Proli su uzanim hodnikom, gotovo u potpunom mraku, jer se u hodnik probijalo samo malo mutne
popodnevne svetlosti. Popeli su se tiho uz jedne stepenice. Izali su na odmorite, stupili pred vrata,
zakucali, prvo tiho, a potom robusnije.
Otvorila im je jedna ena, ogrnuta preko plea nekom maramom, koju je ovla drala rukom ispod grla.
Kosa joj je i sad bila duga, smee boje, i svijena u pramenovima oko njenih ramena. "Done", ree ona, "pa
nisam oeki..." Zastala je, zurila; a njena se aka na marami stegla polako, ali grevito. Progutala je,
zatvorila oi; onda: "Koga traite?" Pitala je to ravnim glasom, kao da vie nema nikakvih emocija.
Vii od dvojice posetilaca odgovorio je tiho: "Traimo ledi Eleanor..."
"Nema takve", ree ona. "Ta ne stanuje ovde..." Pokuala je da zatvori vrata, ali su je odgurnuli i uli.
Nije vie pokuavala da ih zaustavi, nego se okrenula i otila do prozora, koji bejae mali. Stajala je
oborene glave, a akama tiskala naslon stolice. "Kako ste me nali?" ree.
Odgovor nije dobila. Okrenula se i suoila sa njima. Stajali su malo raskoraeno na golim daskama
poda. Duga pauza; zatim je pokuala da se nasmeje, ali je taj zvuk bio zaguen, kao slab kaalj. "Jeste li
doli da me uhapsite?" ree ona. "Posle toliko vremena?"
Visoki ovek polako odmahnu glavom. "Miledi", ree, "nemamo nalog..."
Jo jedno ekanje. Vetar je huknuo oko uglova krova, bacio salvu kinih kapi na staklo prozora.
Odmahnula je glavom, povukla donju usnu zubima. Dotakla je svoj stomak, zatim grlo. Ruke su joj bile
blede u polusvetlu, kao beli leptiri. "Ali zar ne vidite?" ree ona. "Ne moete da uinite... to radi ega ste
doli. Sada ne. Zar ne vidite? Nema... rei da vam se to objasni, ako sami ne vidite..."
Tiina.
"Ne izgleda... mogue", ree ona. Opet se upola nasmejala. "U buduim vremenima", ree, "kad ljudi
budu itali o ovome, nee verovati. Jednostavno nee nikad poverovati..." Udaljila se od prozora, okrenula
im lea. uli su kako tenost pljuska u au, i maleni zvuk kad je rub ae zazveckao o njene zube. "Bolje
se drim nego to sam oekivala", ree ona. "Ali, ne onako dobro kao to sam se nadala. Strana je to stvar,
kad je ovek uplaen. To je kao neka bolest; kao da eli da padne, ali nisi u stanju da se onesvesti. Vidite,
na to se ovek ne moe navii. ivite sa tim svaki dan, ivite dugo tako, a ono samo postaje sve gore; dok

ne doe ono najgore. Mislila sam da se neu plaiti, kad se dogodi... ovo. Ali sam se varala..."
Prila je opet prozoru. Vii ovek joj se primakao, ali tiho, tako da stare daske nisu zakripale. Gledala je
u dvorite krme. Jasno je video njeno drhtanje. "Nikad nisam pomiljala da e na taj dan padati kia. To,
takve detalje, ovek nikad ne moe da zamisli. Nisam elela da to bude po kinom danu." Paljivo je
spustila au. "Niko ne veruje stvarno u 'velike poslednje misli'. Ali ini mi se da na kraju ovek vidi tako
jasno. Sad se seam koliko sam se puta molila Bogu da umrem. Kad sam bila usamljena, i uplaena, u noi.
Stvarno sam to inila. Ali sad vidim koliko je ivot divna stvar. Koliko je svaki dah... dragocen."
ovek blii vratima pokrenuo se nestrpljivo; ali ga je drugi zaustavio podizanjem ruke. Eleanor se
poluokrenula, pokazujui im sjaj suza na obrazima. "Naravno da bi bilo apsurdno", ree ona. "Beskorisno
bi bilo, da vas molim. Ali vidite, tako sam slaba. Zaklela sam se da nikog neu moliti za ivot, ak ni ako
dospem u takvu priliku, A evo, ipak molim. Ali ne... za sebe. Ne za svoj ivot." Uvukla je spor, isprekidan
dah. "Ipak neu pasti na kolena", ree. "Dovoljna mi je pameti ostalo da to ne uradim."
Okrenula se prozoru. "Pokuavam da sebi kaem, da sam proivela dobar ivot. Daleko bolji nego to
sam zasluila. Znala sam ljubav; bila je vrlo bogata i udna. A bilo je pre toga i jedno doba kad... kad sam
bila vlasnica sve zemlje koju sam mogla pogledom obuhvatiti. Mogla sam da se popnem na moju... visoku
kulu, i da pogledam preko bregova, sve do dalekog mora; sve je to bilo moje, svaki metar, svaka vlat trave.
Ijudi su na moj poziv dolazili trkom, sluili me, ispunjavali svako moje nareenje. Mnogo sam ih volela;
mislim da su i neki od njih voleli mene. A onda su neki povreeni, neki ubijeni, a svi ostali kao da su
prohujali sa vihorom..."
"Miledi", ree ovek nabusito, "nismo mi ovo eleli..."
"Da", ree ona. "Ali va Bog je jedan tako ljutit bog, zar ne? Mnogo ljui od mog." Progutala je, i
polako ukrstila stisnute pesnice ispred svojih grudi. "Ja sam... ukleta", ree. "Ali, vas alim. Neka se On
smiluje vaim duama..."
ovek na vratima je progutao i obliznuo usne. Onaj vii se poluokrenuo, lica zgrenog kao od bola.
Samo malo je pomakao ruku i osetio kalo se tanki bode klizei sputa na njegov dlan.
Don Fokner se polako popeo uz stepenice. Spustio je pred vrata karpu koju je doneo. Zakucao je tiho; pa
jo jednom; ekao je, poeo da se mrti. Ovla je pritisnuo kvaku i odkrinuo vrata. Nije odmah ugledao
Eleanor, koja je sedela u visokoj naslonjai. Onda se njegove oi rairie. Pritrao joj je, pokuao da uzme
njene ruke u svoje; ali je ona i dalje stiskala svoju slabinu. Sad je video i krv na podu, krvave pruge koje su
pokazivale kojim putem se dovukla do naslonjae. Jedva je uspela da okrene glavu; lice joj je bilo kao
maska od hartije. "I ovo", proaputala je. "I ovo, od arlsa..." Podigla je tada ruke, pokazala mu, u
polumraku blistanje dlanova.
Ostao je kleei; dah mu je itao izmeu zuba; a kad je podigao glavu, lice mu je bilo sasvim
izmenjeno. "Ko je ovo uinio, ledi?" zapitao je promuklo. "Moramo to znati, pa kad sledei put budu
prelazili preko pustare..."
Videla je u dnu njegovih udnih oiju poetak svetlucanja, i posegla je, polako i bolno, za zglavkom
njegove ruke. "Ne, Don", rekla je. "Naini Prastarih su sad mrtvi. Osveta je... moja, rekao je gospod..."
Zabacila je glavu do naslona, napola otvorila usta; krv se pokazivala izmedu zuba. "Konje", rekla je. "Brzo,
Don, molim te..."
Jedan tren je stajao, zurei u pod; onda je pojurio da ispuui njenu elju.
Dva su konja ila laganim hodom, u prvoj, ledenoj svetlosti zore. Oko njih je vetar graktao i ibao,
vitlajui ogrtaima dvoje jahaa. Eleanor je sedela pogrbljeno, sleeno; seneal je zauzdao i njenog, i svog
konja. Sjahao je brzo, i pridrao je da ne ispadne iz sedla. Pred njom su se uzdizala dva brega; inilo se, u
gvozdeno-sivom svetlu, da su miljama daleko. Izmeu tih bregova, tamo gde se nekad dizala velika
dvorana, sad bejahu gomile kamenja, ostaci zidova, srubljena podnoja, prelomljeni prsti jo usmereni
prema nebu. Oko ruevina su kruili pljuskovi i oblaci, zaklanjali ih. Iznad ostataka zamka leprali su kruto
ostaci, pocepani i izbledeli, dvaju velikih zastava, jedne kobaltne, jedne zlatne.
Dahtala je ubrzano, u agoniji; njeni su se prsti zarili u njegovo rame, duboko u meso. "Eno", rekla je
jedva ujno. "Eno, vidi... kapiju Korfea su razbili; govorio si mi to, ali ja nisam htela da ujem..." Zurila je
oko sebe tupo, jedva nazirui ogromnost pustare. "Ovde, ovo je to... mesto", rekla je. "Ne dalje. Nema
vie..."
Spustio ju je paljivo sa konja na tle, pokuao da obrie krv koja se ve skorila na njenoj vilici i vratu.
Ponovo ju je podigao i preneo tamo gde e je bunje zaklanjati od vetra. Razlegao se njen krik; telo je
napela u luk. Pa jo jedan krik, i jo jedan, rezali su kroz vlani vazduh i poletali uvis, samo da bi se

izgubili u velikom tupom nebu. Konji su se uznemirili poravnali ui uz glavu. Zagrizli su par puta u
emove, zafrktali, i nastavili da pasu. Dugo su pasli i brstili; dugo poto je Eleanor jauknula poslednji put,
ukoila se, i umrla.
Kasno popodne doao je odred kraljevske konjice. Nali su krv na travi, i enu na ijem licu su se itali i
bol, i mir.
Ali seneala nisu nali.

KODA
Citat iz jednog turistikog vodia:
Izmeu Bornemauta i Svonida protee se divlje vresite. Sa juga ogranieno kanalom Laman, sa
istoka zalivom i lukom Pul, sa severa krivudavom rekom Frourn, a sa zapada Lakfordijskim jezerima, ovde
lei poluostrvo Purbek, preko koga se protee lanac bregova. Kroz te bregove se do mora moe proi samo
jednim prolazom, za koji u starim jezicima postoje izrazi 'geat' i 'gut'. Nasred tog prolaza nekada se nalazila
velika tvrava. Bila je vrlo teko pristupana, retko je opsaivana, i nikada nije orujem osvojena. To se
uporite zvalo 'Kapija Korfea', i zaista je bilo kapija, klju za vladavinu jugozapadom Engleske.
Po tom zamku je i oblinje selo dobilo ime. Ostaci nekadanjeg zamka i danas se mogu videti na
strmom prirodnom uzvienju iznad sela. Strmine su sad obrasle bunjem i drveem. Potok koji je nekada
sainjavao deo odbrambenog kanala sa vodom, tee i danas, ali je sasvim zaklonjen drveem. Sive je boje i
vrlo tih, a tee izmeu visokih obala sa kojih se sve do vode sputaju zeleni listovi paprati.
Postojala su tri dvorita, a u prvo od njih s moglo ui iskljuivo preko stamenog kamenog mosta, koji se
protezao preko odbrambenog kanala. Kapija je zapreavana pomou portkulisa, samo jednog. Tamo gde je
portkulis prolazio kroz kamen, ostali su duboki ljebovi, u koje i danas moe stati ljudska ruka. Po ulasku u
tvravu, stizalo se ubrzo do sledee kapije, koja je poznata pod pogrenim nazivom Kapija muenika.
Legenda tvrdi da je na toj kapiji Elfrida noem ubila princa Edvarda, da bi presto pripao njenom sinu
Etelredu; meutim, legendi na tetu, istorijske injenice pokazuju da u to vreme zamak uopte nije
postojao, nego se na vrhu brega nalazila samo jedna lovaka kuica. Kapija muenika je delimino
razvaljena, i to, tvrdi se, minama pape Jovana. Levu i desnu stranu kapije inile su dve kule jedna stoji gde
i ranije, a druga je skliznula nekoliko metara niz brdo, ali zahvaljujui svojim jakim temeljima nije pala.
Kad se produi uzbrdo stie se do ruevina centralnog dela tvave. Neke od tih ruevina diu se i po
trideset, pa i vie metara uvis, i zapanjuju posetioca svojom masivnou i snagom. Ostala su samo dva
velika zida, deo treeg, i visoka tanka krila, znatno oteena erozijom ali jo stabilna zahvaljujui izvrsnom
povezivanju kamenih blokova. Svi drugi delovi zamka su srueni, i lee na bregu u velikim hrpama.
Pojedini kameni blokovi su sedam, pa i vie metara dugaki i upola toliko debeli. Postoji utabana staza koja
krivuda kroz ruevine. Ona prolazi kroz ostatke stare kapele i velikih kuhinja gde su se nekad pekli celi
volovi za mnogobrojne prijatelje lordova od Purbeka. Kad se posetilac popne na najviu taku brega i
odatle baci pogled na spomenuete jo nesruene delove zamka, on moe videti prozore, galerije, i ostatke
stepenita. Ve mnogo godina, meutim, tim stepenitima nije proao niko sem ptica...
Doputovao je hoverferijem iz Bornemauta; ta je maina izala na plau kod Studlenda, razbacujui
pesak i morsku penu, i tu stala. Bio je to visok ovek, dugih ruku i nogu, izduene vilice, plavokos, ali
oian sasvim kratko, gotovo do koe. Imao je na sebi mrke pantalone i koulju sa rukavima zavrnutim do
lakata; preko jedne ruke nosio je laku vodo-otpornu vetrovku, a na leima zdepasti platneni ranac. Njegove
su oi imale neobinu boju, duboku morsko-plavu; preletale su, inilo se zabrinuto, preko druma kojim se
zaputio.
Iznenada je ugledao to mesto, na bregu iza koga su se uzdizala jo dva druga brega. Zastao je kao da se
uplaio; zurio je u daleke ruevine, a dah mu je utei prolazio, polako, kroz poluotvorena usta. Produio
je peaenje ka Korfeu. inilo mu se da ostaci zamka polako rastu, da se diu ka nebu. Udahnuo je duboko,
mirnuo zbog prejake svetlosti sunca. Seo je na jednu uzvisinu, obraslu travom prepunom insekata koji su
zujali, zapalio cigaretu. Sve ono to je itao bilo je nedovoljno da ga pripremi za susret sa ovim prizorom.
Video je seoce, staro i posustalo, talasaste krovove obrasle krastama liaja modro-oran boje. Te kue
kao da su i sad vrebale nee li naii neka opasnost; prozori su bili uzani i bojaljivi, pragovi ulaznih vrata
prilino odignuti od tla kako bi ih bilo tee razvaliti. A nad njima, opustoeno lice zamka, van svake ljudske
proporcije veliko, nalik na lobanju sa razlupanim temenom umesto krune; hiljadugodinji gnev kamena,
uperen sumorno preko vresita i prema moru, gnev pradavan i nepomirljiv.
Krenuo je blie, vrstim korakom. Iako ga je ogromnost ruevina okirala, ipak kao da je neto duboko u
njemu oekivalo ba takav prizor; kao da je u njegovoj svesti ve postojalo mesto, koje se samo ovim i
ovakvim prizorom moglo tano popuniti. Apsurdna pomisao, naravno.
Stigao je do velikog travnatog pramca brega. Drum je tu krivudao i polazio ka centralnom seoskom trgu.
Poao je tamo; tanije, ponela ga je i bez njegove volje, neka udna zemljotresna plima memorije. Ne
memorije u mozgu, nego u krvi i kostima. Odmahnuo je glavom; pomalo se ljutio na sebe, a pomalo i

zabavljao. Zapitao se, kako je mogue da se ovek vrati kui, na mesto koje nikad nije video?
Napredovao je polako, uzbrdo. Kroz razlomljene kapije, pored krnjih i zdrobljenih kamenih prepona, do
mesta gde je opet osetio svei povetarac sa vresita. Seo je u senku jednog velikog zida, osetio na svom telu
hladnou kamena. S ove visine, jasno je video kako se presijavaju tornjevi reaktora nuklearne elektrane u
Pulu, srebrnasti na suncu. Daleko, na purpurnoj izmaglici mora, bele take hoverkrafta buno su jurile
preko voda Lamana.
Postepeno je postajao svestan simbola, duboko urezanog u kamen, reklo bi se zamrznutog gotovo na
visini njegovog lica. Glasovi turista meu zidinama kao da su za tren utihnuli; priao je simbolu, kreui se
kao u nekom hladnom snu. Dotakao je glatko isklesane povrine, klizio prstima preko njih, iznova i iznova.
Simbol je bio veliki, gotovo itav metar u preniku; stajao je tu, enigmatian, ponosan, sastavljen od
ukrtenih linija nalik na krabu, obavijenih krugom. Preko ovog simbola, dok ga je gledao, preoe senke
oblaka; ptice su lepetale i kriale u visinama. inilo mu se da ga krug podsea na oblik atomskog reaktora.
Konfiguracija ovog crtea budila je u njemu najdublje korene pamenja. Pokretao je usne, neujno;
nesvesno je posegao jednom rukom oko vrata dotakao zlatni lani i medaljon ispod koulje. Oduvek je
nosio taj medaljon, majunu reprodukciju ovoga simbola pred kojim je sad stajao.
Siao je polako sa ruevina, preao preko nekadanjih dvorita, okrenuo se da vidi kako zamak zuri
nadole, u njega. Prigrlio je sebi neobinost ovog mesta. Onaj simbol je, kao neka vremeplovna amajlija,
probudio dubine bia i memorije, pokrenuo ogromne udne slike koje su tamnele i nestajale pre nego to ih
je um mogao sagledati; slike koje su sa sobom donosile hladnou i tugu, aljenje za stvarima izgubljenim i
nepoznatim, bespovratno iezlim.
Pored njega proe grupa ovdanjih devojaka. Odmerile su ga pogledima, oima iz kojih je zraila
otvorenost i potenje. On ih, meutim, nije ni primetio. Stresao se malo, kao od hladnoe, pod vrelim,
bletavim suncem.
Naie na dvoriste crkvice. Odgurnuo je staru, kripavu kapiju, koja se iza njega zalupila. Dvorite je
odavno zaraslo u visoku travu, a tise su se toliko razrasle, i tako divlje splele svoje grane i lie, da je
morao da se probija ispod njih. Na sredini dvorita postojao je jedan otvoreni prostor, bez drvea; tamo su
iz visoke trave virili glatki sivi krstovi. Tako je opet mogao da vidi, preko krovova, breg i zamak; i, iza
brega, vagone jednoinske eleznice, monoreila, koji su apatom jurili svojim putem kroz vazduh, preko
kredno-belih useka u bregovima, prema Studlandu i prema moru. Dugo je sedeo, puio, gledao. Glasovi
dece stizali su do njega insekatski sitni, poluizgubljeni u utanju, na vetru, trave sa velikim kitnjastim
purpurnim vrhovima. Stiskao je medaljon; puls je otkucavao u njegovim prstima, sve dok mu se nije
uinilo da i medaljon pulsira kao drugo, maleno, srce.
Pre nego to je otiao iz ovog crkvenog dvorita, opet je video vilinski znak, koji ga je kao uklesano oko
gledao sa bledog pravougaonika jednog nadgrobnog kamena.
U velikoj beloj krmi naspram prilaza zamku, sedeo je i pio pivo, jeo sendvie i sir, posmatrao gomile
turista u baru. Otiao je tek kad su krmu zatvorili. Zamak ga je jo ekao, topao i ogroman na suncu.
Jedna je stazica vodila nadole, pored brega. Vodila ga je pod prirodni svod od drvea i bunja, du
kanala iz koga je dopirala sveina. Kroz grane je nazirao poetak uspona, nagnutu ravan suncem sprene
trave. Izabrao je jednu stazicu i poeo da se penje. Neke koze bile su privezane u blizini; njihovo meketanje
mu je dopiralo do uiju, kao blagi zvuk pomean sa promuklo aputavim glasovima vagona monoreila.
Visoko na bregu, ispod sruenog zida, naao je jedno udubljenje, zaklonjeno zbijenom grupom krljavih
drveta. Iz trave su strali masivni blokovi kamena; naslonio se na jedan blok, pogledao uvis, kroz ples lia.
Veliko lice zurilo je niz breg.
Pravo mesto; pravi trenutak.
Raspakovao je svoj ranac. Paljivo je, vitkim prstima boje trave izvukao debeli paket, pogledao stare
peate na njemu: vilinski znak bio je utisnut u vosku. Razlomio je peate, poravnao krute listove hartije.
Ve je upola znao ta e ugledati: red za redom gustog, iskoenog, urednog rukopisa. Dobro je poznavao i
pamtio taj rukopis. Poeo je da ita. Paklo cigareta lealo je zaboravljeno na travi.
Iz daljine, sa verhemskog druma, dopiralo je brujanje saobraaja, tiho ali uporno, kao zujanje pela.
Novo srednjeletnje zujanje. Sunce je putovalo nebom; senke drvea su se njihale, premetale i izduivale.
Narod je prolazio donjom stazom: mukarci crvenih lica, deca, deaci u belim kouljama, devojke u
blistavim tananim suknjama; uo se smeh. Okretao je stranice polako, zastajui ponegde da sebi rastumai
poneku arhaino napisanu re. Glasovi iz sela, komeanje i buka, pojaavali su se i slabili, i najzad se
povukli; livade se ispraznie, a krme opet otvorie svoja vrata. inilo mu se da je postavljen izvan
vremena; za njega su duvali, i travu talasali, neki prastari vetrovi, a u bregovima mumlali stari topovi.
Zapadno nebo se pretvorilo u rasplamteli bakarni tit. Sad su ruevine bile, bar se tako inilo, ptiji

visoke, bile su duhovi napola izgubljeni u grubim peano-crvenim mlazevima svetlosti. Senke su puzile
dolinom, postajui, sa nailaskom mraka, sve gue. Drum je utihnuo.
Kad je zavrio itanje duge pripovesti, naao je jo jednu kovertu, takoe zapeaenu. Otvorio ju je
polako, i okrenuo hartiju ka svetlosti da bi je mogao itati.
Dragi Don,
sad ve moda pogaa bar deo onoga to me je nagnalo da te poaljem tako daleko, do mesta koje
nikad nisi video. Deo, ne sve; jer, ima mnogo toga to ni ti ni ja verovatno neemo nikad razumeti. A sad
me dobro sluaj. Jer rei blede, postaju prah i manje od praha; neka moj glas ostane u tebi, i neka bude kao
glas onog vetra koji veno duva.
Ovde, na ovom mestu, zapoela je ta neobina pobuna zamkova; a ovde se, kao to si upravo proitao, i
zavrila. Ovde je zapoela sloboda sveta, ukoliko je u ovom sluaju 'sloboda' prava re. Feudalni svet
Gizeviusa Velikog je razbijen; ujedno je oborena i Crkva koja je taj svet stvorila, odravala, i dovela do
procvata.
Kad se inilo da je stisak Crkve najjai, bio je u stvari najslabiji. Svega deset godina posle ruenja ovih
zidina, kolonije u Novom svetu su se otrgle vladavini Rima, izborile sebi slobodu. Ustanci su zatim
zapoeli irom zapadne hemisfere; a klica svih tih ustanaka bila je ba pobuna ovih zamkova. Otrgla se
Australazija, pa Holandija, pa glavnina Skandinavije; a kad se papa upetljao u konani rat protiv
Germanije, kralj arls je iskoristio svoju ansu i proglasio secesiju od rimske crkve. Tako je Engleska
prerasla opet u Veliku Britaniju, bez rtava i bez krvoprolia. Elektricitet, unutranje sagorevanje, i mnoge
druge stvari bile su ve pronaene, trebalo ih je samo uvesti u upotrebu; Rim je to onemoguavao. Zato
danas ljudi pljuju na uspomenu rimske crkve, nazivaju je gnusnom i opakom, i jo e je mnogo godina tako
nazivati, sa dobrim razlogom.
Ali, shvati, Don. Sagledaj stvari jasno i bez ogorenja. itaj o jednoj pradavnoj misteriji, o neemu to
je uasavalo Crkvu hiljadu godina pre tvog roenja.
Pipajui jednom rukom, ne prekidajui itanje, naao je medaljon koji je visio na laniu oko njegovog
vrata. Prstom je pokrio donji deo diska.
Dve strele.
Pomakao je prst i pokrio samo gornji deo diska.
Jo dve strele.
Dve strele pokazuju napolje, pisalo je u pismu. A druge dve su okrenute jedna ka drugoj. To je kraj
svekolikog progresa; to smo znali kad smo prvi put urezali vilinski znak, pre mnogo vekova. Posle fisije,
fuzija; to je taj progres koji su pape tako ogoreno nastojali da spree.
Putevi Crkve oduvek su bili tajanstveni, a njena politika nejasna. Pape su znali, a i mi znamo, da kad
ovek jednom ovlada elektricitetom, ubrzo prelazi na atom. Kad jednom postignu fisiju, ljudi ubrzo
ovladaju i fuzijom. Jer, u jedno davno doba, izvan naeg eona, izvan ljudskog pamenja, postojala je jedna
velika civilizncija. Dogodili su se tamo i Dolazak, Smrt i Vaskrsenje, i Konkvista, i Reformacija, i Armarla.
I spaljivanje, Arznagedon. I tamo, u tom starom svetu, znali su za nas; i tamo su nas takoe zvali vilama,
Prastarima, i Narodom iz pustara. Nismo zaboravili.
Crkva je znala da se progres ne moe zaustaviii, ali da se moe usporiti, makar i za samo pola stolea,
da bi se ovek uzdigao bar za pedalj vie ka stvarnoj razumnosti. To je bio njen dar ovome svetu,
neprocenjivo vredan. Da li je zavela diktaturu? Jeste. Da li je veala i spaljivala? Da, pomalo. Ali se nisu
dogodili ni Belzen, ni Buherzvald, ni Paendel.
Zapitaj se, Don, odakle su najednom iskrsli toliki naunici? I doktori, mislioci, filozofi? Kako su to
ljudi uspeli da se izdignu od feudalizma do demokratije u samo jednoj generaciji? Zar bi to postigli da nije
Rim otvorio trezore tajnog, zabranjenog znanja i njime potopio svet? Kad je Crkva videla da se njena
imperija raspada, i da njenoj vladvini dolazi kraj, vratila je ono to su svi mislili da je ukrala: znanje, koje je
dotle uvala na bezbednom mestu. uvala ga za bolja vremena, kad e ljudi biti u stanju pametno da ga
upotrebe. To je bila njena, i naa, velika tajna; sada, i tvoja. Iskoristi je dobro.
Tvoja je majka elela da se jednog dana vrati u svoj kraj, na ovo poluostrvo gde si roen. Zato sam te
odneo sa vresita, ispred nosa arlsovih vojnika; zato sam te poveo u novu zemlju, i dao ti bogatstvo i
znanje. Sad ti dajem i razumevanje; razumevanje samoga sebe, bez ega nijedan ovek nije kompletan.
Time skidam teret sa svojih plea. Neka svi bogovi, i nai i vai, budu s tobom...

Polako je spustio pismo na travu. Sedeo je, nepomian do nedisanja, i dalje drei medaljon meu
prstima. Nad njim, na kresti brega, bdio je zamak, visok i ogroman u noi koja je rasla. Odatle se nije
mogao nadati nikakvoj pomoi. Oseao se kao ponovo roen: stranac u vrlo stranoj zemlji.
Popela se tiho uz kosinu, i uala, ekajui, toliko dugo da joj se inilo da svakako mora biti svestan
njenog prisustva. Zekala je nepomino. Bila je to crnokosa devojka u svetloj haljini i svetlim sandalama.
Mrtila se i poigravala stabljikom trave koju je drala meu zubima.
"Ne b' trebali da bud'te ovde", progovori ona. "Bar po propisu. Ne sme se etati po zamku kad padne
mrak. To pie na tablama."
Okrenuo se, prevelikom naglou; videla je da je na njegovom obrazu neto zasjalo. "Izvin'te", dodala
je. "Izvin'te, nisam mislila da... Je l' vam dobro?" Rukama se oslanjala na travu, napeto spremna da se
odbaci udalj i odjuri.
Jo nije bio sasvim sabran. "Nema problema", ree. "Nisam... nisam vas video, to je sve. Uletela mi
muica u oko."
Zastao joj je dah; odavno nije ula tako izrazit ameriki izgovor.
"Mogu l' da vidim?" I brzo: "Daj te da..." Maramica se izmaijala iz njene haljine.
"U redu je", ree on. "Odnela je to suza..." Protrljao je obraz dlanom.
"Sigurni ste?"
"A-ha", ree on. "Nije mi nita, samo ste me prepali. Nisam vas video."
Obraala se silueti, lice mu vie nije videla.
"Ba mi 'e ao..." Ispljucnula je stabljiku trave, iupala drugu. uala je oslanjajui se na pete. "Vi ste
iz Novog sveta", ree. "Ostajete li kod nas?"
"Ne, po svoj prilici ne..." Slegnuo je ramenima. "Nema mesta u gostionicama, pitao sam svuda. Rek'o bi'
da u ii..."
"Kasno je", ree devojka. "Imate kola?"
"Ne. Nemam."
Sela je. Petu jedne noge je izvlaila iz kaia sandale, i ponovo uvlaila. Zurila je dole, na stazu. "Uvek
sam ja ovakva", ree. "Malo, kao, impulsivna. Ne zamerate?"
"Ne, gospoice..."
Oseao je estoku potrebu da je zadri kraj sebe. Da sede, priaju, i gledaju kako se mesec die nad
utihlim bregom.
"esto se penjem ovamo", ree ona. "Najbolje je kad svi turisti odu. Postoji tajni ulaz u zamak. Nala
sam ga kad sam bila mala. Sedela sam gore i zamiljala sam da je sve ovo, kao, moje. I da je ovde narod, i
vojska, kao nekad. Straobalno dugo ste ovde ostali, videla sam vas pre vie asova. ta ste radili?"
"Nita", ree on. "Sedeo. Razmiljao, tek tako."
"O emu?"
"O narodu", ree on jednostavno. "I o vojsci."
"Ima neto udno u vama", ree ona. "Je l' ste stidljivi?"
"Ne, gospoj'ce. Pa, dobro, ima moda pomalo i toga. Tek to sam stigao u Britaniju. Nisam se jo
snaao."
"Sami ste?"
"Da."
"Nikad nisam upoznala Amerikanca", ree ona. "Mislim, da sa njim dugo priam, da ga stvarno
upoznam. Je l' vam to zvui udno?"
"Ne, gospoj'ce."
Povukla je zubima donju usnu. "Ako nemate prenoite, znam gde ima mesta", ree ona. "Voleli biste da
ostanete?"
"Da", ree on. "Da, voleo bih. Veoma."
"Moj otac ima krmu, dole, odmah niz ulicu. Imamo stvarno dosta slobodnog prostora." Ustala je i
zabacila kosu. "I'm da vidim. Mislim da e se on sloiti. Onda se vraam po vas. Biete tada spremni da
poete?"
"Da", ree on. "Biu spreman."
Udaljila se, gazei preko trave lakim i sigurnim korakom. Pratio je kako sevaju njene noge meu
senkama, uo laki udar kad je doskoila na stazu.
Tiho mu se obratila odozdo. "I kad se vratim, a ono vas nigde nema."
Napreui oi, uspeo je da proita poslednje rei pisma.

Sve stvari, u svim epohama, imaju svoje vreme i mesto. Zato smo, zasad, otili. Ali ako si moj sin, onda,
si i sin ovog mesta; sin ovog stenja i tla, ovog sunca i vetra i drvea. Ovaj narod, kakogod obuen, kakogod
izmenjen, tvoj je narod.
Poznajem te, Don, tako dobro. Poznajem tvoje srce, njegove tuge i radosti. Video si smrt na ovom
starom tlu, i gnev koji moda nikada nee umreti. Prihvati to. Tuguj za starim koje nestaje, ali se vrsto dri
novog, i gradi ga. Ne padaj u jeres; nemoj aliti zbog umiranja kamena.
Don Folkoner, 'seneal'.
Ustao je. Polako je presavio hartije, stavio ih u ranac, zatvorio ga. Zamahom je nabacio ranac na lea,
otresao travke koje su mu popadale po nogavicama. Sad je na bregu bila gotovo puna no; senke drvea ve
su bile kao crna kadifa. Nad njim, ruevine su se rogobatno ocrtavale naspram tirkiznog sjaja na nebu.
Tek je sad primetio svice. Bili su svuda oko njega, na travi, u grmlju i drveu, pulsirali su kao hladne
zelene lampice. Uzeo je jednoga. Svitac mu je sijao u ruci, postojano, dalek i tajanstven kao zvezda.
Kamenovi su bili nepomini i ogromni na kosini, a Normani odavno mrtvi. Povetarac zatalasa travu.
Poeo je da silazi, klizajui se malo po neravnom tlu.
ekala ga je kraj potoia: mirisna senka u noi. Krenula je napred, i tad je primetio da njena skupljena
aka svetli. Vraajui se po njega, usput je, oko staze, bila prikupila vie svitaca, i sad ih je nosila 'uzase',
kako bi to ljudi u ovom kraju rekli.