Edicija POPULARNA LINGVISTIKA

Urednik
Zoran Kolundija

Recenzent
dr Drago upi
IK Prometej, Novi Sad 2007.

Milan ipka
PRIE O REIMA
Drugo izdanje


Abrakadabra

Jeste li ikad razmiljali o reima? O obinim,
svakidanjim naim reima, koje ste izgovorili stotinu
puta, i vie: hiljadu i mnogo hiljada puta? Ili o onim
udnim, zagonetnim stranim reima koje se kriju u
mudrim debelim knjigama, o onima ija je znaenja bez
velikih renika i velikog truda - teko dokuiti?
Jeste li ikad, na primer, razmiljali o tome zato
kaemo: olovka, pero, perorez, ulica, autobus, avion,
strip? Zato su ljudi udnog australijskog torbara,
klokana, nazvali kengur i zato simpatinog, truntavog,
ali ne i bezopasnog gazdu naih uma zovemo medved?
Zato je drugi dan po nedelji - utorak, trei - sreda, a
esti subota! Jeste li ikad o tome razmiljali?
Znate li koliko rei ima u naem jeziku? Koliko
rei upotrebljavamo u svakodnevnom govoru i s koliko
ih se moe ukratko prepriati, recimo, jedna lepa bajka?
ta mislite: koliko vi znate rei?
Nemogue je izraunati koliko rei ima u jezicima
svih naroda na svetu. Ali priblino se zna broj rei u
pojedinim jezicima: u ruskom, francuskom, engleskom,
pa i u naem. Eto, rauna se da na jezik (i knjievni i
narodni) ima 350 000-400 000 rei. Toliko e ih otprilike
biti, prema proceni strunjaka, u velikom Reniku koji se
izrauje u Institutu za srpski jezik u Beogradu. Vuk
Karadi znao je, pre nekih stotinu pedeset godina, samo
za 45 996 rei. Toliko ih je upravo zabeleeno u drugom
izdanju njegovog Srpskog rjenika iz 1852. godine.
Smatra se da na savremeni knjievni jezik ima oko 150
000 rei.
Rekoh da je Vuk znao i zabeleio samo 45 996
rei, jer je to otprilike jedna osmina svih naih rei. A
mi, sigurno, ne znamo ni toliko, ni upola toliko, ak ni
etvrtinu toga broja. Vi, recimo, znate samo oko 5 000
rei. Nemojte se uditi! Odrastao "prosean" ovek zna
manje od 15 000, a oni visoko obrazovani 20 000-30 000
rei. Uostalom, vama je dovoljno samo 600 rei da se u
svakodnevnom govoru sasvim lepo sporazumete, a sa
300-400 moete prepriati bajku. Ko na asu lektire
upotrebi 500 i vie rei, zasluuje ocenu "pet", pa i viu,
kad bi je bilo!
Rekoh da znate oko 5 000 rei. U stvari, znate ta
one znae i njima se u govoru normalno sluite. Ali o
njima samima, o tome kako su nastale, o njihovom
ivotu, teko da neto vie znate.
Jeste li uli za re abrakadabra! Jeste? Ili - niste?
Svejedno. Ona i tako upuuje na neto zbrkano,
nerazumljivo i zagonetno. To je stara arobnjaka re u
iju je maginu mo srednjovekovni ovek verovao. I vi
tako verujete u neke rei, u njihovo znaenje, u njihovu
mo. A mnoge od njih za vas su, kad dobro razmislite,
ipak - abrakadabra, tj. pusta skupina zvukova, odnosno
slova, iji iskonski smisao ne moete sami dokuiti. Zato
u vam priati prie o reima. Pokuau da vam otkrijem
njihove tajne. Moda vam neu rei nijednu novu re,
koju ranije niste uli. Uostalom, broj nije toliko ni vaan.
I s malo se rei moe mnogo kazati. Vuk je jo davno
zapisao jednu lepu narodnu izreku. Ona glasi: Rei treba
meriti, a ne brojiti.
Priau vam prie o reima da biste ih znali meriti.
I. DATO MI TI DATO...
REI IZ KOLSKE KLUPE

OLOVKA
Kao i svaka stvar i svako bie, tako i olovka ima
svoje ime. Njeno ime je - olovka. To, zapravo, i nije
pravo ime. To joj nekako doe vie kao zajedniko,
porodino ime. Jer, ima raznih olovaka: obina (grafitna)
olovka, mastiljava olovka, hemijska olovka, patent-
olovka itd.
Porodino ime potie obino od nekog porodinog
pretka koji je bio poznat ili ak slavan.
Porodini predak svih dananjih olovaka bila je
olovna pisaljka, pisaljka od pravog olova - olovna
olovka. Jo u staroj Grkoj, a kasnije i u Italiji - sve do
16. stolea, pisari su upotrebljavali tapie od izlivenog
olova. Da ne bi uprljali prste i da bi ih lake drali,
navlaili su im fine kone navlake. Tako je, eto, izgledao
predak dananje nae olovke.
Ali po emu je on bio toliko slavan da mu se ime
do danas zadralo?
E, to je duga pria. Ipak, rei emo ono to je
najvanije.
U vreme kad su se upotrebljavali olovni tapii
nije bilo dananjeg papira. Pisalo se po pergamentu -
posebno obraenoj ivotinjskoj koi, nazvanoj tako po
imenu starog azijskog grada Pergama. Da bi redovi bili
ravni i paralelni, prvo su se izvlaile vodoravne linije, po
kojima se onda pisalo. Taj posao nije se mogao obavljati
bilo ime, ve upravo olovnim tapiem. Zato je on bio
na velikoj ceni. Njegovo olovno srce, kome nije mogla
odoleti ni najgrublja pergamena, uinilo ga je slavnim,
najslavnijim meu svim pisaljkama onoga vremena. I
zato su ostale pisaljke posluno ispisivale slova po
linijama koje je on izvukao.
Potomci olovne pisaljke, dananje nae grafitne
olovke, imaju nena srca, srca koja se lako mogu slomiti.
Osim toga, one nemaju skupocene kone odee, ve su
obloene obinim mekim drvetom. One ne slue samo za
izvlaenje linija - njima se ispisuju i slova, pomou njih
se crta. Zbog svega toga dananje olovke nisu na velikoj
ceni kao njihov predak - prava olovna olovka. Vanije je
i vrednije od njih svako i najobinije naliv-pero. Ali one
su ipak ponosne, one imaju slavno ime, ime svoga
pretka, veliko porodino ime, olovno ime - olovka.
To dino ime nadivelo je u naem jeziku sve
druge nazive za sline pisaljke. Ranije se govorilo jo i
plajvaz, od nemakog Bleiweiss ("blajvajs") - "olovno
belilo", pa i lapis, to doslovno znai - "kamen", jer su se
nekad pisaljke pravile i od kamena.
Olovka je ostala olovka, iako se odavno ve ne
pravi od olova nego od grafita. Od 1812. godine u
Americi se proizvode pisaljke od tankih grafitnih tapia
s drvenom oblogom. Tako su nastale obine olovke
kakvim i danas piemo. U meuvremenu ta uvena
pisaljka stekla je razliite namene, pa se u nae vreme
proizvodi vie od petsto razliitih vrsta olovaka - od onih
obinih, akih, do onih kojima se slue konstruktori
svemirskih letelica, ili onih kojima hirurzi obeleavaju
mesta za operaciju.
Najdua olovka na svetu napravljena je u
Engleskoj. Duine preko dva metra, teka gotovo sedam
kilograma i sa srcem promera dva i po centimetra, ona
ne slui za pisanje. Ta golema grafitna pisaljka stoji kao
spomenik obinoj naoj olovci, koja je, eto, svojim
imenom i delima premostila itave vekove.

PERO

Kad piemo pismeni zadatak ili pismo, ili bilo ta
drugo, obino se sluimo perom - onim prostim, sa
dralom, ili, ee, naliv-perom. A to pero, kojim
piemo, nije, zapravo, nikakvo pero. Ljudi su odavno
prestali da se pri pisanju slue perom. A ipak, i danas
njime piu.
Kako to: piemo perom, i ne piemo perom; pero i
jest pero, i nije pero?! Evo kako.
U stara vremena - u srednjem veku, pa i ranije -
ljudi su stvarno pisali perom, pravim pravcatim ptiijim
perom, iupanim iz krila ili repa kakve guske, labuda ili
gavrana. Ta pera zasecali su, zarezivali specijalnim
noiima - perorezima i nakon posebne obrade ona su se
mogla upotrebljavati: umakala su se u mastilo i njima su
ispisivana slova.
S vremenom, meutim, broj pismenih ljudi
postajao je sve vei, a na svetu nije bilo toliko gusaka da
im svaki pisar moe iupati makar samo po jedno pero.
Zamislite kako bi to izgledalo kad bismo i danas morali
pisati guijim perima!? Svaki bi uenik, na primer,
morao hraniti po dve-tri guske, a odlika - da bi uredno
izradio svaki domai zadatak, morao bi ih imati bar pet
ili est. Koliko bi tek gusaka trebalo jednom novinaru ili
piscu velikih romana?! Osim toga, na svetu bi bilo vrlo,
vrlo tuno i runo - bilo bi mnogo runih, oerupanih
gusaka. A i guske su ivi stvorovi - i njih boli kad im se
upaju pera.
No na veliku sreu i ljudi i gusaka, pre nekih
stotinu pedeset godina jedan nemaki izumitelj napravio
je od eline opruge ("federa") svoga depnog sata
predmet slian vrhu guijeg pera i time poeo pisati.
Tako je postalo metalno pero, koje Nemci i danas
nazivaju Feder.
Pronalazak metalnog pera pripisuje se i izvesnom
V. Herisonu iz Birmingema u Engleskoj. Kau da je on
napravio elino pero jo 1780. godine i da je tu spravu
za pisanje usavrio 1830. neki J. Geri.
I Englezu Herisonu pripada, dakle, slava izumitelja
metalnog pera, a samim tim i spasitelja - gusaka.
Kasnije, na kraju 19. stolea, izumljeno je i naliv-pero.
Njime danas gotovo svi piemo. Na guske vie i ne
pomiljamo kad nam zatreba pero za pisanje. Krupne i
gorde, one mirno pasu i kupaju se po lokvama naih
ravniarskih krajeva.
Ali u znak seanja na nekadanju upotrebu
njihovih velikih, lepih pera, metalni ulebljeni predmet
kojim danas pomou mastila piemo zove se i dalje pero.
Tako je, eto, pero ostalo pero, mada to stvarno vie nije,
kao to je i perorez (noi) ostao perorez, iako se njime
guija pera odavno ve ne zarezuju.

MASTILO

Da bismo mogli pisati, treba nam, osim olovke ili
pera, jo i papir (ili hartija), a kad piemo perom,
moramo imati i mastilo (tintu ili "crnilo").
O tinti neemo govoriti. To je tua re, re
nemakog porekla. A strane rei treba uvek izbegavati
kad god je mogue, tj. kad umesto strane, tue rei
moemo upotrebiti svoju. U tome, dodue, neemo uvek
uspeti. Jer ima tuih rei koje se ne mogu zamenjivati
naima. Eto, na samom poetku ove prie upotrebili smo
dve takve rei. To su papir i hartija, Obe su stranog,
grkog porekla, a ipak ih moramo upotrebljavati. Za tuu
re tinta, meutim, imamo svoje mastilo. Zato e ovde
biti govora samo o mastilu i pomalo, uzgred, o crnilu.
Svako zna ta je to mastilo. To je tenost kojom se
pune pera i pomou koje se pie ili crta. Nekad, dok jo
nisu bila izumljena naliv-pera, dok se jo pisalo pravim
guijim perima, perima od trske ili metalnim "percima"
(koja su se zadevala u drku ili "stilo"), mastilo je moralo
stalno biti pri ruci onome ko pie. Zato su postojale
mastionice - posudice (boice) za mastilo, u koje su se
umakala pera. Na svim stolovima u kancelarijama i na
svim katedrama u kolama stajale su mastionice. ak i u
kolskim klupama postojala su udubljenja za stavljanje
boica s mastilom.
A kako je nastala re mastilo?
U vreme dok je jo bilo veoma malo pismenih
ljudi, mastilom se u narodu nazivala tenost pomou
koje se bojadisalo sukno. Re mast znaila je tada isto
to i boja, a mastionica je bila zgrada u kojoj se mastilo,
tj. bojadisalo platno. I danas se u nekim naim krajevima
tako govori. Tako se, na primer, za oveka crnoputa,
crnpurasta ili crnomanjasta kae da je crne masti, a za
prevrtljivca, prevaranta da je - premazan svim mastima,
tj. bojama,
Bilo je pokuaja da se re mastilo zameni izrazom
crnilo, ali taj pokuaj nije uspeo, jer mastilo moe biti i
plave i crvene boje.
Srednjovekovni kalueri, pisari i prepisivai, pisali
su po pergamentu u raznim bojama. Naroito su bila lepa
i raznobojna poetna slova, tzv. inicijali. Tako je mastilo
("boja") dobilo znaenje koje danas jedino ima: obojena
tenost kojom se pie.
Lepe i tanije rei za to nema, niti je treba traiti.

PAPIR

Ve je u prethodnoj prii reeno da je papir strana
re i da smo je preuzeli od Grka. Njeno poreklo see
daleko u prolost, u pradavna faraonska vremena. Pre
skoro 5 000 godina stari Egipani su od srike biljke
zvane papiros (ili latinski: papirus) pravili tanke listove,
koji su im, nakon posebne obrade i suenja, sluili za
pisanje. Upravo po imenu te biljke nazvali su i njih
papirusima. Pojedini listovi obino su se slepljivali i
nastavljali jedan na drugi. Tako se dobijao dug svitak po
kome su ispisivani hijeroglifi (tadanja egipatska
pismena). Najdui svitak, papirus, bio je dug ak
etrdeset metara!
Iz Egipta papirus je prenesen u Evropu, prvo u
Grku, pa onda i u Rim, gde se kasnije umesto njega
poeo upotrebljavati pergament.
I drugi su stari narodi, jo pre Egipana, pravili
razliite listove koji su im sluili za pisanje. Prvi meu
njima bili su mudri Kinezi, od kojih su tu vetinu
preuzeli Persijanci i jo neki azijski narodi. Oni pri tom
nisu koristili papirus, nego druga prirodna vlakna.
Danas se listovi za pisanje i tampanje knjiga
prave uglavnom od drveta (celuloze), ali i od krpa,
slame, pa i stabljika kukuruza i krompira. Na egipatski
papirus niko vie i ne pomilja, jer je to veoma retka
biljka. Ipak, jedino je ona imala tu ast da joj ime ostane
u rei papir i tako se za sva vremena sauva u naem i
mnogim drugim jezicima u svetu.
Papir se u nas naziva jo i hartija. I to je, kako je
ve reeno, grka re. U grkom je glasila hartes i
znaila doslovno - "list (papira)". Od nje su kasnije
nastale i druge rei, kao to su karta, karton, pa ak i
kart, kartirati i sl. Ali to je ve druga pria. Nas je
ovde jedino zanimalo kako su nastale rei papir i hartija.
A to smo ve saznali.


KREDA

Kreda, obina naa bela kolska kreda, ima
neobino ime i jo neobinije poreklo. Ona potie s juga,
sa dananjeg grkog ostrva Krita, poznatog jo i pod
starim imenom Kreta. Tim drugim, starijim imenom,
imenom Kreta, nazvali su stari Latini (Rimljani) jednu
belu, krhku pisaljku od krenjaka -verovatno, zato to su
je doneli s Krete prilikom nekog vojnog pohoda. U
naem jeziku, ili u jeziku iz koga smo tu re preuzeli,
latinska kreta (ili creta, kako su oni pisali) postala je -
kreda. Piui njome svakodnevno po kolskoj tabli, mi
danas i ne pomiljamo da ta obina, lomljiva pisaljka
nosi ime jednog velikog ostrva, nadaleko uvenog po
svojoj staroj umetnosti i pismenosti.
Oko ostrva Krita, u toplim vodama Sredozemnog
mora, oduvek je bilo pravih morskih spuvi. Jo su prvi
pisari koji su se sluili kredom zapazili da se tragovi te
pisaljke sa crne ploe najlake i najbre mogu izbrisati
upravo preraenom spuvom. Otada su kreda i spuva
nerazdvojni i zato svaki uenik pred kolskom tablom u
desnoj ruci dri kredu, u levoj spuvu.
Kau jo da su kreda i spuva ljuti neprijatelji, ali
da ipak jedno bez drugog ne mogu. Zna se i zato je to
tako. U poetku su krede pravljene od prozirnog
zemljastog krenjaka koji je nastao taloenjem velikog
broja sitnih, nevidljivih ljutura izumrlih morskih
ivotinjica, planktona. Za veito gladnu i ednu spuvu,
istrgnutu s morskog dna, bile je to jedina hrana. Zato bi
ona pokupila i progutala sve to iza krede na ploi ostane
- svaku i najmanju liniju, sve do poslednje take.
To je, naravno, samo pria. Istina je jedino da se
nekad zaista pisalo takvom kredom i da se brisalo
pravom pravcatom spuvom - udnih i nepravilnih
oblika. Jo su nai dedovi uili da piu na malim tablama
uz koje su bile privezane prave spuve (ili suneri, kako
se onda govorilo). Danas u kolama takvih, pravih
spuvi vie nema. Ostalo je samo njihovo ime i njihov
veiti rat protin krede, rat koji je ve i u pesmama
opevan.


PISMO

Kada su se nai preci, stari Sloveni, doselili na
Balkan (negde izmeu V i VI stolea nae ere), bili su
potpuno nepismeni. Nisu imali svoga pisma niti su
upotrebljavali bilo kakve znakove ili slova, kojima bi
mogli zapisivati glasove svoga jezika. U svakodnevnom
ivotu, meutim, javljala se potreba da se neto zapie i
zapamti. U nedostatku pisma, sluili su se drugim
sredstvima: zarezivali su prutove (takozvane "raboe" ili
"rovae") i tako beleili dugove i sl., ili su crtama
oznaavali ono to je trebalo zapamtiti.
O ome crnorizac (kaluer) Hrabar poetkom
desetog stolea pie:
"Ranije, dakle, Sloveni ne imaahu knjiga, nego
crtama i zarezima itahu i gatahu, budui pogani.
Krstivi se, pak, rimskim i grkim pismenima siljahu se
pisati slovensku rije bez reda. No kako se moe pisati
dobro grkim pismenima bog, ili ivot, ili vrlo, ili crkva,
ili ekanje, ili irina, ili otrov, ili gdje, ili mladost, ili
jezik i drugo slino ovome? I tako bijae mnogo ljeta.
Potom ovjekoljubac Bog, pomilovavi rod slovenski,
posla im svetoga Konstantina Filozofa, zvanog Kirilo,
mua pravedna i istinita, i stvori im 38 pismena, neka po
ugledu na grka slova, neka prema slovenskoj rijei..."
Tako su, eto, nai preci dobili prvo pismo.
Sve ovo uglavnom ve znamo iz istorije, ili smo o
tome negde neto proitali. Manje je, meutim, poznato
kako je nastala sama re pismo, ili glagol pisati, od koga
je ona izvedena.
Znaenje glagola pisati, kao i mnogih drugih rei,
menjalo se kroz vekove. Kad danas kaemo pisati, to za
nas znai: "beleiti slova", "zapisivati glasove ili rei" i
sl. Ranije, meutim, nije bilo tako. Pisati je u poetku
znailo -"crtati", "arati", "slikati".
Zapitaete se, verovatno, kakve veze ima pisanje s
crtanjem, odnosno aranjem i slikanjem, kad su to dve
razliite radnje, dva razliita posla, pa ak i dve razliite
grane umetnosti!?
Zaista je udno, ali neka veza tu ipak postoji. Ve
u raspravi crnorisca Hrabra mogli smo zapaziti da su
stari
Sloveni, pre nego to su dobili prvo pismo, "crtama
i zarezima itali i gatali". Oni su, dakle, crtajui
zapisivali razne podatke (o dugovima i sl.). A 1o je ve
bilo u nekom smislu - pisanje. Kasnije, kada su dobili
pravo pismo, i re pisati dobija novo znaenje ("beleiti
slova"), dok se staro, izvorno znaenje ("crtati") polako
gubi.
Pradavno znaenje glagola pisati ipak se zadralo
u nekim reima i izrazima. Mi i danas, na primer,
kaemo: lep kao upisan (tj. "naslikan"), imamo i izraz
upis-lepotica, pridev ivopisan, a u nekim krajevima
arenu ovcu nazivaju piska. U slovenakom jeziku, koji
nam je veoma blizak, pisan znai - "aren". Od iste je
osnove i pridev (pjostrij) u ruskom jeziku, koji
takoe znai - "aren". Sve su te rei u vezi sa starim
znaenjem glagola pisati, od koga je kasnije izvedena i
imenica pismo.
Po tome to su Sloveni nekada pisali "crtama i
zarezima", neki ueni ljudi izvode zakljuak da su nai
preci poznavali pismo mnogo ranije nego to se to misli.
Kako je stvarno bilo, teko je rei, jer zapisa iz toga
vremena nema. Jedino su nam ostale rei pisati, pismo i
pismen i izrazi "lep kao upisan" i "upis-lepotica" da na
osnovu njih gatamo o davnim vremenima i odgonetamo
pradavni smisao tih rei.




BUKVAR

Bukvar je prva kolska knjiga. Iz bukvara, zna se,
aci prvaci ue slova, ue itati i pisati. Kasnije, u koli i
u toku celog ivota, itanjem stiemo mnogo lepih i
korisnih saznanja. Ali jedno ipak malo ko sazna: kako je
nastala sama re bukvar i ta ona, zapravo, znai.
Re bukvar nastala je davno, pre petsto, pa ak i
vie stotina godina. Tada, u jeziku naih predaka, re
bukva nije znaila samo vrstu drveta nego i ono to mi
danas podrazumevamo kad kaemo slovo: "pisani znak
za glas". Po tome je i knjiga iz koje se ue slova, ili
"bukve", dobila naziv - bukvar.
Pored rei bukvar, nastale od bukva, postoji u
naem jeziku i novija re slovarica. Ali slovarica nije
knjiga, nego, najee, stalak ili kutija za slaganje slova.
Zato bukvar i nije mogao biti zamenjen reju slovarica.
U bukvalnom prevodu na dananji jezik, bukvar bi
bio slovar, ali ga tako niko ne naziva, jer je ve ranije
slovar znaio: "renik" (prema staroj slovenskoj rei
slovo - "re").
Umesto bukvar govori se u nas jo i poetnica,
zato to je to prva, poetna knjiga u osnovnoj koli.
Nekada se bukvar nazivao azbukvar i bekavica, jer se iz
njega uila azbuka i sricala se, "bekala" slova.
Osim bukvara, od stare rei bukva (koja, kao i
bukvar, jo ivi u ruskom jeziku) nastale se i nae rei
bukvalan (" doslovan", "sasvim taan", "od bukve do
bukve", tj. "od slova do slova"), zatim bukvalno
("doslovno") i jo neke rei, toliko zastarele da ih ne
vredi ni spominjati.
KNJIGA

Potrebno je uloiti mnogo truda i zaviriti u mnoge
debele knjige da bi se odgonetnulo odakle nam dolazi
re knjiga.
Ueni ljudi dugo su se bavili, i jo se bave, tim
pitanjem, ali nisu uspeli pouzdano utvrditi kako je
nastala ta re.
Jedni misle da je ona slovenskog porekla i da joj je
koren knj () - "panj". Ako je, vele, bukva u nekim
slovenskim jezicima mogla da znai i "slovo", od ega
je, kako smo videli, postalo i nae bukvar, zato, onda,
"panj" ne bi mogao znaiti i knjiga?.
- Jest, ali u panjevima! - odgovaraju drugi. - To
nema veze! Re knjiga stigla nam je ak iz Kine! U
kineskom jeziku iking znai: "knjiga kraljeva". To znai
daje prvo bilo kinga, pa onda kniga i na kraju - knjiga.
- Kojeta! - uzvikuju trei. - Odakle nama, molim
vas lepo, kineska re, kad su Kinezi od nas udaljeni
desetine hiljada kilometara?! Nju smo mi dobili od
Persijanaca preko Avara, s kojima smo inae zajedno
doselili na Balkan. Prvobitni oblik te rei vue se jo od
Asiraca. Njihovo kunukku - "znak", "peat" i kaniku -
"ono to je zapeaeno" dovedeno je u vezu s oblikom
tadanje knjige. Nekada su se, naime, knjige peatile i
izgledale kao i pisma. Pa, eto, i kod nas je knjiga nekad
znaila isto to i pismo. Naa narodne pesme govore o
"sitnim knjigama" (tj. porukama, pismima) koje carevi i
velikai alju jedni drugima:

"Car Murate na Kosovo pade,
Kako pade sitnu knjigu pie,
Te je alje ka Kruevcu gradu,
Na koljeno srpskom car-Lazaru."

Ili:

"Knjigu pie ura Vukaine
U bijelu Skadru na Bojani,
Te je alje na Hercegovinu,
Bijelome gradu Pirlitoru."

Danas niko vie tako ne govori. U nae vreme zna
se ta je pismo, a ta je knjiga, koja je po obliku i
sadrini neto sasvim drugo. Ipak, nekadanje znaenje
te rei moglo je da uputi na jedno od moguih tumaenja
njenog nastanka.
Koje je od navedenih i drugih tumaenja najblie
istini, teko je rei. Na vama je da dalje tragate. Moda
ete doi do nekog novog, istinitijeg reenja. Samo,
moraete prethodno da proitate mnogo knjiga i nauite
mnogo raznih jezika.


ESTAR

U kolskoj torbi svakog naeg uenika, s ostalim
priborom za geometriju, nalazi se i estar ili cirkl.
to se estar naziva jo i cirkl, sasvim je
razumljivo: tom se spravom, pored ostalog, crtaju
krugovi, a u latinskom se krug nazivao "cirkulus"
(izvorno: cirkulus). Od toga je nastala re cirkl, koju su
usvojili i Rusi, Nemci i mnogi drugi narodi. Ali zato se
u nas umesto cirkl kae estar i kako je uopte nastala ta
re?
Onaj ko dobro poznaje geometriju (a to moe biti i
svaki stariji uenik osnovne kole), zna da se estarom u
krunici moe nacrtati estougaonik (jer je poluprenik
opisane krunice pravilnog estougla jednak njegovoj
stranici). Po tome bi se moglo zakljuiti da je re estar
izmislio neki matematiar, ili bar domiljat uenik ili
student. Ali nije tako. Tu je re stvorio na prosti narod,
a zabeleio ju je pre nekih stotinu osamdeset godina Vuk
Stefanovi Karadi, a mnogo pre njega, opet nekih
stotinu pedeset godina, jo neki sastavljai naih renika.
Vuk o estaru kazuje ovo:
" Ja sam ovu rije najprije uo u Triu od ljudi
koji grade kace i ostalu burad. Njihov je estar (onda
bio) od ravaste grane, pa ako je irok, oni ga kakvom
svezom pouze, akoli je uzak, oni ga kakijem drvetom
raire; pa kad jedno bure zadne (tj. naine mu dno), oni
estar onaj bace, pa za drugo prave drugi."
Pomou estara od ravaste grane u Vukovo se
vreme nisu samo odmeravala dna za burad i kace nego se
i uopte merilo. Tako su u narodu nastale i rei: estati,
estiliti i estariti, to znai: "meriti estarom". Vuk
Karadi o tome veli:
"Pripovijeda se da su ljudi, kad su prvo bure
gradili, pa nijesu znali kako e ga zadniti, doli k
premudrome Solomonu te ga pitali ta e initi, a on
raskreivi kaiput i srednji prst naini od njih kao
estar, pa naslonivi kaiput na neto okrene njime kao
estarom govorei: 'Dosta je estao, dok je oestao (to
e rei: Dosta je mjerio dok je izmjerio). Po tome se ljudi
dosjete, te naine estar, pa njime prema veliini bureta
izmjere dno i zadne bure."
Tako je, eto, bilo nekad - u prii i ivotu. To
vreme, kada su seoski rukotvorci kaari uz pomo
drvenih raalja (estara) pravili kace i burad po naim
planinskim selima, iznad kojih su estarili, tj. kruili,
suri orlovi - za nas je daleka prolost. Ali, ostao nam je
iz toga vremena estar, kojim se danas slue nai uenici
i svi oni koji se bave geometrijom (naunici,
konstruktori i drugi). Pomou estara mogu se
konstruisati i najsloenije maine, pa i vasionske letelice,
to u rojevima krue (da ne kaemo -estare) oko cele
nae Zemljine kugle.


LENJIR

Uz estar (ili cirkl) neizostavan je deo pribora za
geometriju i - lenjir. Ta jednostavna sprava, daica
jedna, reklo bi se, ima nekako umurasto ime.
U jednom starom reniku naeg jezika zapisano je
da je "lenjir nemaka re po austrijskom govoru". I u
Vukovom Srpskom rjeniku (1818) stoji da smo tu re
primili od Austrijanaca, kod kojih ona glasi lenir (ili, po
njihovom nainu pisanja, Lenier). Mi smo jedno n
zamenili sa nj i tako je nastao lenjir.
Ali ni Austrijanci ni Nemci, koji tu spravu nazivaju
jo i lineal (nemaki: Lineal) nisu je sami izmislili. Njen
su koren (linea) preuzeli iz latinskog jezika. I upravo u
tom latinskom korenu krije se tajna rei lenjir. Linea,
naime, na latinskom znai: "crta" ili "linija". Po tome je
onda lineal, kao i ono austrijsko iskrivljeno lenir, ili nae
jo iskrivljenije lenjir, sprava za izvlaenje linija ili crta.
Rusi tu istu spravu nazivaju , a Poljaci linijka.
Zanimljivo je da je u samom latinskom jeziku
linea postala od linum, to znai - "lan". Linija je, dakle,
izvorno znaila: "lanena" (misli se: "lanena nit"). ini se
da su stari Latini (Rimljani) izvlaili prave linije pomou
zategnute lanene niti. No, odosmo mi predaleko!
Vratimo se ipak naem jeziku.
U prolosti je bilo dosta pokuaja da se strano
lenjir, linir ili lineal zameni naim reima. Jedna od
takvih zamena bila je i vrstar. Tako u jednom udbeniku
iz 1895. godine pie: "Za stvarno izvrenje ovih zadataka
slui vrstar i estar."
I u priama za decu, tampanim 1903. godine,
moe se nai ovakva reenica: "aka torba, u njoj pet,
est knjiga i... vrstar." Dananja deca, pa i odrasli, teko
bi shvatili ta znai ta re. Nju je odavno pregazilo
vreme. Kao, uostalom, i drugu takvu izmiljenu re -
pravanik.
Hrvati lenjir nazivaju ravnalo, mada se pomou
njega ne izvlae "ravne", nego prave linije (ili, po
hrvatskom, crte). Neki su zato predlagali da se usvoji re
pravar, ali to niko nije uzeo za ozbiljno.
U novije vreme umesto lenjir javlja se sve ee
linijar, to je blie rei linija i njenom korenu linea.
Tako se govori linijar (za izvlaenje pravih) i krivuljar
(za izvlaenje krivih linija). Da li e to prevladati, ili e i
dalje ostati stari dobri lenjir, presudie budua
pokolenja.


LEKTIRA

ta je to domaa lektira, svi ve, sigurno, znamo.
Toliko smo knjiga propisane lektire kod kue proitali da
i samo pitanje ta je to domaa lektira izgleda suvino,
da ne kaem i - neumesno. Ali, ta znai sama re
lektira, to ve ima smisla da se zapita.
Zastanite malo i razmislite. ta biste mogli
odgovoriti na to pitanje?
Ako uz domau lektiru redovno listate i neki
renik stranih rei, onda ete pravi odgovor sigurno
znati. Jer, lektira nije naa re. Preuzeli smo je,
verovatno, iz francuskog, a potie iz latinskog jezika,
gde je postala od glagola 1egere, to znai - "itati".
Lektira je, dakle, "itanje" ili "ono to se ita". Po
tome je i domaa lektira - "ono to se ita kod kue".
Zapravo, ne ba sve to se ita kod kue, nego samo ono
to je kolskim programom odreeno. Ostalo je, recimo,
"lina lektira", "omiljena lektira" itd.
Od starog glagola 1egere, koji se jo moe uti po
Dalmaciji i u Boki, i to u obliku legati (umesto itam
tamo se govori: legam), nastala je i re lektor.
Lektor je re koja oznaava veoma vanog
strunjaka. To je onaj strogi i sitniavi profesor koji
paljivo ita (da ne kaem lega) razne rukopise,
ispravljajui gramatike i pravopisne greke i stilski ih
doterujui pre samog objavljivanja.
Lektori paze i na pravilan govor glumaca u
pozoritu ili na filmu, ispravljaju govor spikera na radiju
i televiziji, a u nastavi stranih jezika ue nas pravilnom
izgovoru rei i reenica.
Osim lektire i lektora, od latinskog 1egere
("itati") potie jo jedna re - lekcija.
kolski udbenici puni su raznih lekcija - iz
maternjeg jezika, zemljopisa, biologije, matematike,
fizike itd. Pa ipak, jedne lekcije nema ni u jednom
udbeniku. To je lekcija o lekciji. A o toj rei i njenim
znaenjima moglo bi se mnogo ta rei. Ali, da ne
duimo! Dosta vam je bilo lekcije o lektiri i lektoru. Jo
jedna lekcija - lekcija o lekciji, bilo bi to odista previe!
Bolje je da sami potraite kakav renik (leksikon) stranih
rei i pronaete odgovor. Neka vam, to bude mala
domaa lektira - izvan kolskog programa.


TIVO

alio mi se jednom jedan uenik da je prevrnuo
sve velike enciklopedije i leksikone, pa ak i Leksikon
stranih rei i izraza Milana Vujaklije, ali da nigde, ba
nigde, nije mogao nai re - tivo. A silno ga je, veli,
zanimalo ta znai i kako je nastala ta re. Znao je samo
toliko da se u koli obrauju razna tiva (lanci i odlomci
veih dela u itankama). I nita vie!
Sasvim je razumljivo to na vredni znatieljnik
nije naao re tivo u enciklopedijama i renicima stranih
rei. Tamo je nije ni mogao nai, jer tivo nije strana re.
To je naa re i moe se nai samo u renicima naeg
jezika.
tivo je postalo od naeg glagola titi - "itati".
Moda dosad niste uli za taj glagol. Ali on ipak postoji,
Postoji u starim knjigama i zapisima, u renicima, ali i u
nekim pesmama koje ste, moda, itali. Evo, na primer,
u Zmajevoj pesmi Svetli Grobovi stoji:

'Groblje j spomen doba sviju,
Groblje, knjige to se tiju..."


Ili u narodnoj pesmi:

"Knjigu tije, a na nju se smije."

Nije, dakle, teko pogoditi da ovde titi znai -
"itati". To je, u stvari, izmenjeni oblik glagola itati ili
krae titi. Od toga je onda nastalo titi, koje zvui kao i
rei tit i tititi, ali nema s njima nikakve veze.
Eto ta sve imamo u jeziku! Glasovno sline rei,
kao to su tit. i titi, nemaju nikakve veze, a one koje
zvue razliito (itati i tititi) ponikle su iz istog korena i
imaju potpuno isto znaenje.
Kad je ve re o tivu, moramo se setiti i lektire,
jer i ta strana re ima slino znaenje (postala je, kao to
znamo, od latinskog legere - "itati"). No, o tom eje ve
bilo govora. Nije, meutim, bilo govora o jo jednoj
zanimljivoj rei iz ovoga kruga, o rei tekst.
Tekstom nazivamo rei koje ine sadraj nekog
dela ili neijeg govora. To su, recimo, rei neke zabavne
pesme, nekog "lagera sezone" i sl. Tu se razlikuju tekst
(rei) i muzika, pa se obino javljaju i dva autora: autor
teksta i autor muzike (kompozitor).
Kad se ovek zbuni, kad ostane bez rei, obino se
kae da je "ostao bez teksta".
Sve je to ve znano i u tome nema nita ni
neobino ni zanimljivo. Zanimljivo je, meutim, to da su
rei tekst i tekstil ("tkanina") veoma srodne i da su
nastale od latinskog glagola (textere, koji se ita:
"tekstere", a znai - "tkati", "isplesti", "dogotoviti". Po
tome je, slobodnije reeno, tekst - "ono to se (reima)
isplete", "tkanje".
Eto, pa kad budete pisali kakav sastav, kolski ili
literarni - svejedno, potrudite se da vam "tkanje",
odnosno "pletivo", tj. tekst, bude u redu, da ga lepo
doterate kako bi pristajao temi o kojoj piete.


ANTOLOGIJA

Oni koji su nauili dobro da itaju i piu i koji su
proitali sva tiva u svojim itankama i sve to im je
zadato za domau lektiru mogli bi ve da posude iz
biblioteke i neku drugu knjigu, recimo - antologiju (pria
ili pesama, svejedno).
No pre toga trebalo bi da znaju ta je to antologija,
odakle nam je stigla i ta znai sama ta re.
Pa, evo, da i o tome kaemo koju.
Za razliku od rei bukvar, pismo, ili tivo, koje su
nastale u naem jeziku, antologija nam je dola sa strane,
preuzeli smo je od Grka.
Stari Grci su, kao to je poznato, mnogo cenili i
negovali umetnost. Zato su oni, pre svih drugih naroda,
jo u prvom stoleu pre nae ere, dakle pre vie od 2 000
godina, poeli sastavljati zbirke izabranih pesama
jednoga ili vie pesnika. Te zbirke nazvali su
antologijama.
Bolji i lepi naziv za izbor najlepih pesama nisu
mogli nai. Jer, u slobodnijem prevodu na na jezik,
antologija znai: "govor cvea" (od grkog anthos -
"cvet" i logos -"re", "govor").
Kasnije se taj naziv preneo i u druge jezike, pa i u
na. S vremenom se donekle i promenio i proirio i na
druga dela. Tako danas, osim pesnikih antologija,
imamo i antologije pripovedaka, dramskih i filozofskih
dela itd. No osnovno je znaenje te rei ipak ostalo.
Antologija je uvek bila i ostala buket odabranog cvea
(tj. najlepih pesama, pria ili drugih vrednih dela).
Uzmite u ruke i proitajte neku antologiju, pa ete
se u to i sami uveriti.


NOVELA

U koli se ui da je novela - kratka pria. E, pa i mi
emo ovde ispriati jednu kratku priu, jednu, tako rei,
novelu o -noveli.
I kao u svakoj noveli, strogo emo se drati
predmeta, neemo priati nadugo i nairoko, nego, kako
je ve red, bez ikakvog okoliavanja, u sredinu stvari, ili
in medias res, kako bi rekli stari, mudri Latini.
Eto, upravo ti stari, mudri Latini, ili, tanije,
njihovi potomci, Talijani, stvorie u srednjem veku
novelu i dadoe joj ime novella, to e rei - "nova" (od
latinskog novus - "nov").
Prve novele pisao je proslavljeni talijanski pisac
ovani Bokao jo u 14. stoleu. Po tome novela nije
vie ba "nova", kao to je bila u Bokaovo vreme, zbog
ega je tako i nazvana. Danas je to svaka kratka,
zanimljiva pripovetka. Eto kako go biva u jeziku.
Izvorna, "doslovna" znaenja rei s vremenom se
potpuno izgube i mogu se nai samo u renicima i u
ovakvim priama.
ROMAN

Ako smo ve napisali novelu o noveli, bio bi red
da napiemo i roman o romanu. No, to je ve mnogo tea
stvar!
Da bi se napisao roman, tj. veliko prozno delo,
potrebno je mnogo grae. Jer, u romanu je pria
razgranata, pojavljuju se mnoge linosti i prepliu
njihovi odnosi, ivoti i sudbine. A nas ovde zanima samo
jedan jedini ivot i samo jedna jedina sudbina - sudbina
rei roman. Zato, ostanimo opet kod krae forme.
Napisaemo opet neku vrstu jezikoslovne novele, da ne
kaem - novelice, novelete. Njen predmet bie roman.
Podsea li vas re roman na neto poznato? uli
ste, valjda, za romanske jezike (talijanski, panski,
francuski, portugalski, rumunski itd.). Znate i to da su se
oni razvili iz latinskog jezika, jezika starih Rimljana.
Eto, upravo ti romanski jezici u direktnoj su vezi s reju
roman.
U srednjem veku, naime, u Italiji, Francuskoj i
drugim romanskim zemljama slubeni jezik bio je
latinski, mada njime nijedan narod nije vie govorio.
Pisci su, meutim, pisali za narod, pa su stoga u svojim
delima poeli upotrebljavati domai, narodni jezik, koji
se, za razliku od slubenog, latinskog, zvao - romanski.
Tako je nastala "romanska pria" (conte roman), tj. pria
na romanskom (narodnom) jeziku. Kasnije je
izostavljeno ono konte ("pria"), pa je ostalo samo roman
("romanska"). Osamostaljeni pridev postao je prava
imenica i dobio znaenje koje i danas ima. Na taj se
nain, eto, rodila re roman, koja u knjievnosti ivi evo
ve punih pet stotina godina.
TRAGEDIJA

Tragedija je kad nekoga u ivotu zadesi golema
nevolja, kad se dogodi neka velika nesrea: kad se,
recimo, sudare kamion i autobus pun putnika, ili kad pod
zemljom, u rudarskom oknu, eksplodira gas i pobije
rudare koji kopaju rudu. To je tragedija u ivotu. A u
koli uimo da je tragedija dramsko delo u kome se
prikazuju potresne ljudske sudbine, drama koja se obino
zavrava smru glavnih junaka.
U svakom sluaju, dakle, tragedija je neto to
izaziva tugu, alost, to nam suze na oi nateruje.
Oekivali bismo stoga da je i sama re tragedija u
starom grkom jeziku, odakle smo je preuzeli, znaila
neto potresno, ili tuno.
Ali, nita od toga! Tragedija doslovno znai -
"pesma jaraca" (od grkog tragos - "jarac" i oda -
"pesma").
Po tome bi naziv tragedija nekako vie odgovarao
komediji nego tragediji. Jer, kakve veze moe imati ta
ozbiljna i silnim oseanjima proeta dramska vrsta s
nekakvom tamo pesmom (da ne kaem - meketanjem)
jaraca?!
A ipak, eto - ima!
U vreme kada je nastajala tragedija, a to je bilo u 5.
stoleu pre nae ere, u Atini, u staroj Grkoj, dramska
dela nisu se izvodila kao danas. Tada je to, u stvari, bio
hor sa horovoom, koji se izdvajao kao jedino posebno
lice, da kaemo - glumac. Hor je obino pevao pesme u
ast boga Dionizija, a pevai, lanovi hora, bili su
odeveni u jaree koe. Po tome je, onda, i nastao naziv
tragedija ili - "pesma jaraca".
Kasnije se tragedija sve vie razvijala na taj nain
to su se uz hor poela pojavljivati, osim horovoe, jo
po dva ili tri glumca. Hor se tako sve vie smanjivao dok
s vremenom nije sasvim iezao sa scene. S horom su
nestale i jaree koe, ali je sam naziv tragedija ("pesma
jaraca") ipak ostao do naih dana.
Za razliku od tragedije, rei drama i komedija
imaju sasvim obina izvorna znaenja. U prevodu sa
starog grkog jezika, drama doslovno znai - "radnja", a
komedija - "vesela ophodnja" ili, prema drugom
tumaenju, "seoska pesma".
BROJKA

Nijedna re nije, valjda, tako dugo traila svoje
mesto pod suncem, mesto u jeziku i na stranicama
renika, kao naa, danas ve obina - brojka.
Prvo je trebalo da istisne stranu, arapsku cifru, pa i
latinsku numeru. A to nije bilo ba tako jednostavno. Jer,
cifra (od arapskog sifr - "nula" i uopte "znamenka")
ula je u na jezik odavno, jo u ono vreme kada smo
primili arapske (zapravo, indijske) znakove za pisanje
brojeva: 1,2,3,4,5,6,7,8,9,0. Numera nam je dola s
rimskim znakovima: I, II, III, IV, V, X, L, C, M. Pored
cifre, pa i numere, brojka se veoma teko probijala. Ula
je u renike naeg jezika tek u najnovije vreme. Ali ta
joj to vredi! Jo uvek mnogi vie vole re cifra, pa
govore i piu: "arapske cifre", "rimske cifre" i sl., a
mogli bi lepo rei: "arapske brojke" ili "rimske brojke".
O ciferblatu ili cifarniku (na satu) da i ne govorimo!
Te se rei ee uju nego naa re brojanik (koja
je izvedena od imenice brojka i veoma je lepa naa re).
Ali nije u tome sva nevolja! Tek to je ula u
upotrebu, brojka se pomeala s brojem. Tako neki
uenici umesto brojki piu "arapske i rimske brojeve"
(iako ne znaju brojati ni arapski ni latinski). ak i u
Pravopisu ima takvih zamena. A trebalo bi i aku prvaku
da bude jasno ta je to broj, a ta brojka. Jer, zna se, broj
je: jedan, dva, tri, etiri, pet itd., a brojka: 1 (jedinica), 2
(dvojka), 3 (trojka), 4 (etvorka), 5 (petica) itd. Brojka
je, dakle, oznaka, pismeni znak za odreeni broj, kao to
je slovo znak za odreeni glas.
Svi mi to dobro znamo. Pa ipak, sa slovom tekoa
nema, s brojkom mnotvo problema. Uzmimo, na
primer, slovo. Slovo do slova i dobije se - re, napisana
re. A brojka do brojke, opet brojka! Jer, ta bi drugo
bile jedinica (1) i nula (0) kad se napiu jedna do druge,
nego brojka: desetica, desetka (10), Opet, dakle, nevolja:
u jednoj brojci dve brojke!? Zato brojku, kad se misli na
svaki brojni znak, zamenjuje cifra ili druga naa re za
cifru - znamenka. Kae se dvocifren, trocifren,
etvorocifren (ili dvoznamenkast, troznamenkast,
etvoroznamenkast) broj itd., tj. broj koji se belei s dve,
tri ili etiri znamenke (brojke), Pa i sama brojka, videli
smo, moe biti dvocifrena (dvoznamenkasta), trocifrena
(troznamenkasta) itd. Desetka (10) je, recimo,
dvocifrena. (Ne bi se moglo rei: "dvobrojana".) Tako
je i u jednim naim novinama napisano:
"Statistiari nisu sigurni je li ta brojka za
znamenku vea ili manja..."
Eto, tako je to s naom dobrom brojkom. Ula je u
renike, stekla "pravo graanstva" u naem jeziku,
susreemo je na svakom koraku: u koli, na ulici, u
trgovinama, u bankama i na mnogim drugim mestima, a
jo se uvek bori sa stranom cifrom i teko snalazi meu
naim reima broj i znamenka. Pomozimo joj, dakle, da
se snae, da se uvrsti i nae svoje pravo znaenje!
RAUN

Raun je sasvim obina, reklo bi se - svakidanja
naa re. Ona nam je toliko poznata da, sigurno, raunate
(tj. smatrate, drite, mislite) kako je odvajkada bila naa,
slovenska. Ali nije tako. Od svih slovenskih naroda,
jedino mi i Slovenci govorimo raun. Rusi, recimo, kau
(ot), Bugari smetka, Slovaci set itd. To znai da
smo mi, zajedno sa Slovencima, tu re primili od
najbliih suseda, i to nakon doseljenja na Balkan.
Istraivai su utvrdili da su ti susedi bili Romani
(dananji Talijani), koji su iveli uz nau obalu i po
jadranskim ostrvima. Oni su imali re rasaun (od
latinskog ratio - "raunanje", "miljenje", "razum"). Od
toga je onda nastalo nae raun.
Raun je, dakle, u poetku znaio neto to je u
vezi s razumom. Tako je, zapravo, i danas. Raun je
mudra stvar. Ne kae se badava da je matematika, koja
se bavi raunanjem, "gimnastika mozga".
U naem jeziku razvile su se i mnoge druge srodne
rei: raunati, raunanje, raunaljka, raunica,
raundija, raundika itd. Ne treba, naravno, zaboraviti
ni raunar. To je naa zamena za englesku re
kompjuter.
Ranije se kod nas umesto raun govorilo i razlog,
ali se to nije odralo, jer razlog ima jo jedno znaenje
("uzrok"), pa bi stoga moglo dolaziti do zabuna. Tako se
danas zna da je razlog - razlog, a raun - raun. I o tome,
naravno, treba voditi rauna.
DIGITRON

Nekad su aci raunali na prste, pa onda pomou
zrnaca pasulja, kamenia ili prostih raunaljki. Danas
gotovo svaki u svojoj torbi ima mali depni raunar -
digitron, kalkulator. Ovom sjajnom spravom, bez koje se
u nae vreme reavanje matematikih zadataka ne moe
ni zamisliti, rukuje se jednostavno - jednim prstom.
Dovoljno je pritisnuti odgovarajue tipke sa brojevima i
znacima za raunanje i reenje je za tili as pred nama.
I ovo je u nekom smislu raunanje na prste. Na to
nas upuuje i sam naziv te sprave. Re digitus, naime, na
latinskom znai "prst", a digitalis -" neto to se odnosi
na prste''.
Po tome je, onda, i fabrika raunskih maina u
Bujama, u Sloveniji (na podruju nekadanje
Jugoslavije) dobila ime "Digitron". Taj je naziv kasnije
prenesen na njen najtraeniji proizvod, mali depni
raunar, pa je tako nastala re digitron.
Ovo nije jedini sluaj u naem jeziku da neki
tehniki proizvod dobije naziv po fabrici koja ga
proizvodi. U naim domainstvima upotrebljava se
poseban lonac za brzo kuvanje jela, koji se naziva
"pretis". To je, u stvari, Papenov lonac, o kome se ui u
koli, na asovima fizike. Kod nas je nazvan "pretis" po
skraenom imenu fabrike: PRETIS. Takvih primera ima
jo, ali uz priu o digitronu dovoljan je i ovaj.
I drugi naziv za digitron (i uopte za raunare) -
kalkulator svojim poreklom i iskonskim znaenjem
vraa nas u vreme kad se raunalo pomou prstiju ili
kamiaka. U starom latinskom jeziku, naime, kalkulus
(izvorno: calculus) znailo je ba to - "kamiak",
"kameni" ili "oblutak", Pomou kamiaka stari su
Rimljani raunali, ali i glasali (beli kamenii znaili su
"za" a crni "protiv"). Od toga prostog kalkulus
("kameni"), nastale su kasnije rei koje znae mnogo
sloenije stvari: kalkulisati - "raunati", "obraunavati",
"proraunavati", "odmeravati", kalkulacija -
"proraunavanje", "proraun", "predraun", kalkulant -
"onaj koji kalkulie", pa i kalkulator - "sprava za
raunanje".
ATLAS

Meu ostalim udbenicima i prirunicima svakog
uenika nalazi se i atlas, Knjiga zanimljiva i neobina.
Razgledajui atlas, moemo preletati s kraja na kraj sveta
bez aviona, broditi plavim morskim prostranstvima bez
brodova i kormilara, jednim pogledom, poput astronauta,
moemo obuhvatiti itave kontinente i okeane,
posmatrati gradove, planine i reke.
Ali, zanimljiviji od svega toga je sam naziv te
udnovate knjige. On je nastao pre nekih etiri stotine
godina.
Kako su se zbirke geografskih karata ranije zvale,
teko je rei bez posebnih istraivanja. Zna se, meutim,
da se od 16. stolea one nazivaju atlasima. Tada je,
naime, veliki nemaki geograf Gerhard Merkator objavio
u to vreme veoma poznatu i cenjenu zbirku geografskih
karata sveta. Na koricama te knjige bio je nacrtan mitski
gorostas Atlas sa nebeskim svodom na pleima.
Atlas (ili, kako su ga drukije zvali, Atlant) bio je
inae, prema starim grkim legendama, jedan od Titana
koji su se borili protiv silnoga boga gromova i munja,
Zevsa. Zbog toga greha kanjen je da veito nosi nebeski
svod na pleima. Tako je prikazan i na Merkatorovoj
zbirci. I upravo po toj slici kasnije su se sve zbirke
geografskih karata, imale na sebi lik Atlanta ili ne,
poele nazivati atlas. Legendarni grki junak Atlas ili
Atlant nije poznat u geografiji samo po tome to su
njegovim imenom nazvane zbirke geografskih karata.
Njegovo ime nosi i jedna planina u severnoj Africi
(Atlas) i jedan od najveih okeana na svetu (Atlantski
okean ili Atlantik).
Rekli smo ve da se gorostas Atlas zvao drukije
Atlant (sa t na kraju), a ne Atlan. Zato treba dobro paziti
da nam se u moru slova koje ispisujemo ne izgubi to
krajnje t, da se sluajno ne ogreimo o nesretnog Atlanta,
pa da umesto Atlantski (sa t) napiemo Atlanski okean
(bez t).
Kad smo ve kod rei okean, o kojoj emo kasnije
rei neto vie, da dodamo i to da se posebne zbirke
karata okeana i mora u nauci ne nazivaju atlasi, nego
neptuni (po imenu starorimskog boga mora Neptuna).
To, meutim, nije toliko vano, jer se u naim kolskim
atlasima nalazi sve - i kontinenti i okeani.
DELTA

Delta je, kao to ve znamo iz geografije, ue
neke reke koje se grana u vie rukavaca. Takvo ue
imaju mnoge velike reke: Terek, koji utie u Kaspijsko
jezero, zatim Dunav, koji se rava pri utoku u Crno
more, pa Misisipi u Severnoj Americi, koji se uliva u
Karipsko more. U naim krajevima poznata je delta reke
Neretve. Najuvenija je, meutim, delta velike afrike
reke Nil, u Egiptu. I sama re delta prvo je oznaavala
ue te reke. Starim Grcima, kad su doprli do afrikih
obala, ue Nila, sa dva rukavca, i prostor izmeu tih
rukavaca, liili su na etvrto slovo njihovog alfabeta,
koje se naziva "delta", pa su i to ue nazvali delta.
Kasnije je delta postala naziv za svako ravasto reno
ue. Tako je, eto, naziv jednoga slova postao prava
pravcata re, pa ak i geografski pojam.
STRIP

U akim torbama, osim kolskih knjiga i sveski,
to nam je potrebno u nastavi, esto se nae i pokoji
omiljeni strip. itanje stripova postala je prava zaraza
otkad nam je ta vrsta "literature" stigla sa zapada, iz
Amerike. Odatle nam je stigao i sam naziv strip.
Strip na engleskom znai jednostavno - "traka", ili,
potpunije, "komina traka" (comic strip), tj. niz
karikatura, odnosno crtea (strip cartoon). Taj je naziv
sasvim taan, jer strip i nije nita drugo nego niz
povezanih crtea kao na kakvoj traci. To je, u stvari,
pria u slikama. Takve prie svi rado itamo i gledamo,
posebno one s Diznijevim junacima, kao to su Paja
Patak, njegovi sestrii Gaja, Vlaja i Raja, pa onda Pata,
Mia, ilja, Miki, Mini, Belka, Pluton i dr.
Zaeci stripa, mada se u poetku nije tako nazivao,
seu daleko u 18. stolee. Ipak, te su se "komine trake"
poele masovno da gledaju i itaju tek kad su se krajem
prolog stolea pojavile u nedeljnim i dnevnim
listovima. U Americi je tada najomiljeniji junak stripa
bio nestani "uti deak" (Yellow Kid) oko koga su se
otimale dve velike novinske kue. U nae vreme stripovi
se ne objavljuju samo po novinama, nego i u vidu
zbornika (almanaha) i slinih sveski i knjiga. Stripuju se
poznate prie i romani, ali se izmiljaju i novi junaci, kao
to je, recimo, Supermen.
Stripovi se itaju u svim krajevima sveta. Kada bi
se svi oni poredali u jedan niz, tom velikom trakom, da
ne kaem stripom, Zemljina bi se kugla mogla opasati
nekoliko puta. Nije onda udno to poneki komadi te
trake zaluta i u ake torbe.
KOLA

Svi znamo ta je to kola i ta se u koli radi. Tu se
ui, stie znanje potrebno za ivot, reavaju teki i
ozbiljni zadaci, savladavaju razne nauke i vetine: od
nauke o jeziku do fizike kulture. To je, dakle, veoma
vana i ozbiljna ustanova. Oekivali bismo stoga da tako
vana i ozbiljna ustanova ima i vano, ozbiljno, pa ak i
strogo ime. Ali - nita od svega toga! Iznenadiete se kad
saznate ta, u stvari, znai re kola, ili, bolje rei, ta je
nekada znaila.
Verovatno ste ve uli da kola nije naa re. U na
jezik preuzeta je iz latinskog (stari Rimljani govorili su
shola) sa znaenjem "uilite", koje i danas ta re ima.
No, pre toga stari Rimljani preuzeli su je od Grka, a u
grkom jeziku re shole, u poetku, kad je nastala, nije
znaila "uilite", ve neto sasvim drugo; ak, moglo bi
se rei, i suprotno od onoga to danas znai. Shole je u
starom grkom jeziku znailo - "dokolica", "besposlica",
"odmor, "zabava"!
Pitaete se, sigurno: kako to?! Zato su stari i
mudri Grci svoja uilita smatrali besposlicom,
dokolicom i zabavom?
Evo kako je to bilo.
U poetku, kola u Grkoj nije bila ono to e
kasnije postati - u toj zemlji i drugde po svetu: ustanova
za obrazovanje omladine. To je isprva bilo mesto gde su
se okupljala dokona deca robovlasnika da zajedniki
provedu vreme u igri i zabavi. Otuda onda i naziv
"dokolica", "zabava". kola je, dakle, u poetku bila -
zabavite. Kasnije se tu poelo ozbiljnije raditi i uiti.
Naroita panja posveivala se telesnom vebanju -
gimnastici. I upravo po tome to su se aci u starim
grkim sholama bavili uglavnom gimnastikom, jedna
vrsta kole, koja i danas postoji, dobila je naziv -
gimnazija. Gimnazija je, dakle, "kola gimnastike",
mada se u nae vreme uenici u njoj najmanje bave
gimnastikom.
Kad je ve re o gimnaziji i gimnastici, da
ispriamo i to kako je nastala gimnastika, tj. da
objasnimo ta je znaila ta re u starom grkom jeziku,
iz koga je kasnije preuzeta u na jezik i gotovo sve druge
evropske jezike.
Gimtstika je potekla od rei Gimnos, to znai -
"go", "nag", "neodeven". Stari Grci, naime, izvodili su
telesne vebe goli, bez odee. Prema tome je onda
nastala i Gimnastika, to bi u slobodnijem prevodu
znailo - "golianje".
Tako su, eto, od "dokolice" i "golianja nastale
dve ozbiljne rei i dve u ivotu svakoga oveka veoma
vane stvari: kola i gimnastika.
DIPLOMA

U ivotu svakoga oveka vano je dobro zdravlje,
vano je znanje, vana je kola, al i je vana i - diploma.
Jer, diploma je vredno i drago priznanje: za uspeh u
sportskim takmienjima, za rad i uspehe u Narodnoj
tehnici, u kolskoj literarnoj ili lingvistikoj sekciji itd.
Na kraju, diploma je i svedoanstvo o svrenoj koli, o
tome da je ovek osposobljen za neko zanimanje, za
koristan rad u drutvu.
Diplome se u svetu dodeljuju ve hiljadama i
hiljadama godina, pa je i sama ta re veoma stara. Potie,
kao i kola i neke druge rei koje smo ovde spominjali,
iz starog grkog jezika, a direktno je nastala od rei
diplos, to je znailo -"dvostruk", "dupli".
U staroj Grkoj, naime, diplome su ispisivane na
presavijenom, dvostrukom listu, a u starom Rimu na
dvostrukoj ploi. Otuda, eto, i naziv diploma -
"dvostruka".
Danas diplome ne izgledaju vie tako. One se
obino ispisuju na jednom listu, savijaju u valjak
("rolnu") i stavljaju u posebne valjkaste futrole sveanog
izgleda. Ali stari naziv diploma, tj. "dvostruka", ipak se
zadrao - izgubivi, naravno, ono svoje prvobitno
znaenje.
Zanimljivo je da diploma ima u naem jeziku
svoga veoma bliskog srodnika. To je re diple, ili po
naki - dvojnice. Razlika je samo u tome to diple ne
potiu iz grkog jezika, nego od latinske rei dupleks
(duplex), to opet znai -"dvostruk".
KALENDAR

Kalendar je veoma vana stvar. Po kalendaru, kao
po nekom redu vonje, tee vreme - idu dani, nedelje,
meseci, godine. Po njemu se smenjuju godinja doba,
poinju i zavravaju kolske godine itd. Eto, zato je
kalendar vaan.
Kalendar je vaan jo i zato to ima vano ime.
Njegovo ime potie iz latinskog jezika. Ako emo pravo,
i red je da kalendar ima latinsko ime. Latinski je bio
jezik starih
Rimljana, a Rimljani, i njihovi kasniji potomci,
mnogo su razmiljali o vremenu - o godinama i
mesecima, pa su izvrili ak dve kalendarske reforme
dok nisu stvorili kalendar kojim se i mi danas sluimo.
Prvu reformu izvrio je Gaj Julije Cezar 46. godine
pre nove ere, na osnovu naunih prorauna i saveta
aleksandrijskog astronoma ("zvezdoznanca") Sosigena.
Po imenu Julija Cezara taj se kalendar naziva - julijanski.
Nova godina od tada se slavi 1. januara, a ne 1. marta,
kao ranije u Rimskom carstvu.
Drugu kalendarsku reformu izvrio je papa Grgur
ili Gregor XIII. On je, posebnom ispravom, 1582. godine
proglasio novi kalendar, koji je po njegovom imenu
nazvan - gregorijanski. Taj se kalendar i danas
upotrebljava gotovo u svim zemljama na svetu, pa tako i
kod nas. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi jo se
upotrebljava stari, julijanski kalendar. Zato pravoslavni
Boi pada 7. januara, a srpska Nova godina ne slavi se
1. januara, nego 14 dana kasnije.
U poetku kalendar nije bio ono to je danas. T a
re potie od latinskog izraza kalende. Tako su stari
Rimljani nazivali svaki prvi dan u mesecu. Tada, o
kalendama, obino su se ubirali porezi, koje su poreznici
beleili u posebnu knjigu - kalendarijum (latinski:
calendarium). Kalendar je, dakle, prvo bio poreska
knjiga. Tek je kasnije dobio znaenje koje danas ima u
naem jeziku i u jezicima mnogih drugih naroda.
I stari su Grci imali svoj kalendar, ali ga nisu tako
zvali, niti su ga mogli tako nazivati, jer u njih nije bilo
kalenda. Zato je i ostala izreka: ad kalendas grekas (ili
po latinski: ad calendas graecas) - na grke kalende",
to znai - "nikada", ili, kako bismo mi rekli - "na
kukovo leto", tj. "kad na vrbi rodi groe".
ta se jo moe rei o kalendaru?
Da postoji depni, stoni i zidni, zatim godinji i
stogodinji ili veni, onda crkveni, statistiki i sportski,
pa i tzv. poslovni kalendar (rokovnik) - to svi ve znamo.
I sami u depu ili u kolskoj torbi nosimo mali kalendar
tampan na komadiu kartona. Uenici jo znaju da
postoji i kalendar prirode. Manje je, meutim, poznato
da mi za kalendar imamo svoju re. Pre stotinu i vie
godina pored kalendar ili koledar govorilo se i
mjesecoslov ili mesecoslov. Mesecoslovi su bili crkveni
kalendari. U njima su crvenim slovima beleeni svi
verski praznici, a svaki je dan nosio ime jednoga sveca
ili muenika. Bio je tada, i jo se ponegde zadrao,
obiaj da se detetu da ime sveca na iji je dan roeno. To
je bilo "kalendarsko ime". Takva su imena, recimo,
Boica ili Boana (koje dobijaju devojice roene na
Boi), ura ili urija (koja se nadevaju onima
roenim ili krtenim na urevdan) itd.
Pored naeg naziva za kalendar, postojali su, i jo
postoje, i domai, slovenski nazivi za mesece. Te nazive
upotrebljavaju esi, Poljaci i Ukrajinci, pa i Hrvati. No,
to je ve druga pria. O tome drugom prilikom, u
drugom delu ove knjige.
DATUM

Kad nas upitaju: "Koji je danas datum?" znamo
da treba rei koji je tekui dan, mesec i godina (recimo:
6. oktobar 1998).
U vremenu koje stalno tee, svakoga dana raa se
novi datum. U naoj burnoj istoriji ima mnogo velikih
datuma, kao to su 28. juni 1389. godine (Kosovska
bitka), 15. februar 1804 (Prvi srpski ustanak), 23. april
1814 (Drugi srpski ustanak), 28. juni 1914 (vidovdanski
atentat u Sarajevu, koji je bio povod za poetak Prvog
svetskog rata), 9. maj 1945 (Dan pobede protiv faizma)
itd.
Odakle potie i ta izvorno znai ta re koju tako
esto upotrebljavamo?
Datum potie iz latinskog jezika. Nastao je od
glagola dare - "dati" i znai bukvalno - "dato" ili "dano".
U poetku je ta re oznaavala rok, tj. dan, mesec i
godinu uplate, odnosno davanja duga (otuda, eto, datum
- "dato"). Kasnije je taj izraz prenesen u razne isprave,
povelje i sl., koje su na kraju obavezno imale: "Dato u
stolnom gradu (tom i tom), ljeta gospodnjeg..." itd.
Nai stari inovnici - "mastiljari" umesto datum
pisali su dne. To je, u stvari, stari oblik imenice dan, koji
u dananjem naem jeziku glasi: dana.
Danas se tako vie ne pie. U pismu ili aktu, ili u
zaglavlju kolskog pismenog zadatka, ispie se samo
dan, mesec i godina - arapskim i rimskim, ili samo
arapskim brojkama - a re datum time se podrazumeva,
pa je nije potrebno ni pisati.
RUBRIKA

Svi uglavnom znamo ta je to rubrika. To je
zaglavlje u formularima, ili u novinama, pa onda i
prostor pod tim zaglavljem, odnosno sadraj toga
prostora, stalni odeljak u nekom listu i sl. Znamo da su
kolski dnevnici i prozivnici puni raznih rubrika, u koje
se belee podaci o uenicima, nazivi predmeta, ocene itd.
Sve to, dakle, znamo. A znamo li kako je nastala sama
re rubrika i ta ona, u stvari, izvorno znai?
To je ve tee pitanje. Da bismo dobili odgovor,
moramo zaviriti u renik stranih rei. Tamo emo onda
nai da rubrika potie od latinske rei ruber, to znai -
"crven"!
Objanjenje je jednostavno. Nekada su pisari i
inovnici zaglavlja ipartanih odeljaka za unoenje
raznih podataka ispisivali crvenim slovima. Po tome je
nastao i sam naziv rubrika.
TORBA

Poto smo ve toliko govorili o reima "iz kolske
torbe", red je da na kraju kaemo koju i o samoj torbi.
S torbom se svakodnevno druimo. Ne samo kad
idemo u kolu, nego i inae: kad idemo u grad, u
trgovinu, na pijacu, u samoposlugu. Poslovni ljudi u
svojim torbama ("tanama") dre razne spise i
dokumente. I ene za noenje raznih sitnica (ogledalaca,
eljia, karmina i sl.) imaju torbice, koje one otmeno,
po nemaki, nazivaju "tanicama". I vojnici nose na
leima torbu, koja je obavezni deo njihove opreme.
Vojnika torba obino se naziva ranac. Seljaci u
torbama nose ito i drugo to im je potrebno za ivot.
Ukratko, torba je na nerazdvojni pratilac u ivotu. Stoga
se ta re toliko odomaila u naem jeziku da je vie i ne
oseamo kao tuu. A torba, barem po poreklu, jeste
tua, strana re. Primili smo je od Turaka, a Turci je,
opet, batine iz velike starine. Zato je teko rei ta je
bilo izvorno znaenje te rei. Ima vie pretpostavki, pa
su je neki istraivai dovodili ak i u vezu s reju trbuh!
No to nije toliko ni vano. Vano je da je dugom
upotrebom torba postala naa re, bez koje ne moemo.
Zanimljivo je da u naem narodu ima mnogo razliitih
naziva za torbu. Evo samo nekih od njih: torbak, teleak,
grudnjaa, obramica, uprta, uprtnjaa, uinara,
strunjara, prtenjaa, raarica, ranac, erpelj, tornistar,
ruksak itd.
O torbi bi se moglo ispriati jo mnogo zanimljivih
stvari. Ali ovo nije mesto za takve prie. Moramo uriti,
jer treba da krenemo u etnju gradom, gde emo sresti
mnogo zanimljivih rei, o kojima valja porazgovarati.
ETAJUI GRADOM
KUA

Na poetku ove knjige zavirili smo u aku torbu i
odgonetali smisao rei olovka, pero, papir, kreda, kola
itd. Sad emo krenuti u jezikoslovnu etnju gradom.
Izai emo na ulice i prostrane trgove i tragati za
izvorima rei kojima se imenuju znani nam predmeti,
prostori, pojave i ljudi. No, pre nego to krenemo,
zadrimo se jo malo u kui. Zastanimo, zapravo, kod
same rei kua. Red je da pre svega razmislimo o toj
rei, da saznamo kako je nastala i otkad ivi u naem
jeziku. Jer, ne uje se ta re ba svugde, u svim
krajevima gde se govori naim jezikom. Umesto: "Idemo
kui!", neki govore: "Idemo doma!" Eto novoga pitanja,
nove jezike zagonetke: Kako su u nas nastale dve rei
za jedno te isto, odakle nam kua i dom!
Pa da krenemo redom.
ta je to kua? Je li to, moda, kut+ja, kut ili kutak
u kome ivimo?
Mada su tako mislili i neki ozbiljniji jezikoslovci,
kua nije postala od kut. Stara je to re i postoji ve
odavno u jezicima Junih Slovena. Njeno izvorno
znaenje bilo je -"skrovite", tj. skrovito, zaklonjeno
mesto.
Danas re kua, s izvesnim razlikama u znaenju
imaju, osim nas, jo i Makedonci, Bugari i Ukrajinci.
Ostali slovenski narodi (esi, Poljaci, Rusi i dr.), kao i
neki nai ljudi, umesto kua, govore samo dom.
Dom je jo starija naa re. Njen koren zajedniki
je ne samo Slovenima nego ak i Indijcima i mnogim
drugim narodima koji su nekad, u dalekoj prolosti,
iveli zajedno s naim precima. A u tom korenu (dem ili
dam) krije se pradavni smisao rei dom: "ono to je
sagraeno" ili, kako bismo mi danas rekli - "graevina",
"zgrada", "zdanje".
Obe ove rei, iako uglavnom znae isto, potrebne
su naem jeziku. Jer, od njih su nastale mnoge druge
rei, bez kojih bi nam jezik bio mnogo siromaniji.
To su, eto: kua, kuica, kuarak, kuerak,
kuarac, kuer, kuerina, kuetina, kuite, pa onda:
kuanin, ukuanin, kuanica, pokuarac, kuanik,
kuenik, kuevi ili kui, kuenica, kuevlasnik,
kuevlasnica, kuepazitelj, kuepaziteljka, kuegazda,
kuegospodar, kuedomain, kuedomaica,
kuehranitelj, pa kuanstvo, kuevnost, pokustvo,
kuarenje, kuarina, kuanski, kuaninki, kuevan,
kuevlasniki, kuepaziteljski, ili kuip, skuiti, zakuiti,
okuiti, okunica itd., itd. - da vie ne nabrajamo.
Isto tako, od dom su nastale mnoge rei kao:
domain, domaica, domazet, domazetovi, domazetstvo,
domazluk, zatim: domak, domar, domarka, domai,
domainstvo, domaiti, odomaiti (se), domainski,
domaiki i tako redom.
Mnoge od ovih rei, verovatno, ne poznajete, a
mnoge ste ovde prvi put sreli. Zato uzmite renik naeg
jezika, pa pogledajte. Tamo e vam se sve objasniti.
PROZOR

Nije teko nazreti, pa ak ni prozreti i odgonetnuti,
zato se u naem jeziku kae prozor. Ali to ipak nije sve.
Poreklo te rei mnogo je zanimljivije i vredno je o tome
neto vie saznati.
Prozor je potomak jednog starog glagola, koji se
danas retko gde moe uti. To je glagol zreti, u znaenju:
"gledati", "motriti", "posmatrati". Drugo je, opet, zreti -
"postajati zreo", "sazrevati". Taj je glagol jo "iv" i
esto se upotrebljava.
Od zreti ("gledati") ostali su nam samo potomci:
nazreti, nazirati ("nejasno neto videti"), prozreti,
prozirati ("videti kroz neto", "provideti"), nadzirati
("nadgledati"), zatim: nadzor ili nadziranje
("nadgledanje"), proziran ("providan), prozor ("otvor
na kunom zidu kroz koji se prozire, providi"), dalekozor
("sprava za gledanje na daljinu", "dogled") itd.
U vreme kad su se gradile male drvene prizemne
zgrade, kue su obino imale dva prozora, sa svake
strane vrata po jedan. To je ljudima liilo na oi, pa su
nai preci umesto prozor govorili i okno. I danas se u nas
ponegde tako govori, a tako (a ne prozor) govore i neki
drugi slovenski narodi (Slovenci i Rusi, na primer). Ipak,
okno je u naem jeziku dobilo i druga znaenja, pa
imamo rudarsko okno, prozorsko okno itd.
Jasno je, dakle, zato se u naem jeziku kae
prozor i okno. Jasno je i ta je to prozorsko okno. A zato
se jedan grad u Hercegovini naziva Prozor, to znaju
samo oni koji su se, putujui na more, sputali s
Makljena prema prekrasnoj dolini reke Rame. Jer,
Prozor je zaista prozor - na jug, u lepotu, u svetlost.
AVLIJA

U staro, tursko vreme dvorite se zvalo - avlija,
otvoren, pust, neograen prostor - jalija, trgovaka etvrt
kasabe (varoi) - arija, velika spoljna vrata - kapija,
graa - japija, nizak okrugao sto - sinija, a zdela od
porcelana - inija.
I danas je avlija - avlija. Svako dvorite nije avlija,
kao to ni svaka vrata nisu kapija i svaki sto - sinija.
Kako izgleda prava avlija?
Prava avlija ograena je, opasana visokim zidom
ili tarabom (ogradom od dasaka ili letava). Obino je
kaldrmisana, poploana kamenim oblucima. Na avliji su
velika vrata - kapija i mala, sporedna - kapidik.
Sve je manje i manje takvih avlija. Sada se grade
soliteri, a ispred njih je dvorite ili parking, a ne avlija.
Sada se kupuju stolovi i fotelje, a ne sinija. Ali, ostali su
jalijai i jalija. A ostala je jo u gradu i arija.
Ko su jalijai i ta je danas jalija? ta znai kad
neko kae da o tome pria "sva arija"?
Jalija je i danas ostala - jalija: pust, neograen,
nenastanjen prostor. A oni koji svoje kue nemaju,
kojima je kua jalija, to su jalijai: skitnice, lutalice,
probisveti, vucibatine, besposliari, dangube, lopovi,
kradljivci, propalice.
Opasni su jalijai, a opasna je nou i jalija. Ali
najopasnija je ipak u gradu arija. A ta arija - to je
svet koji pria i lae, vara i druge ogovara. Koga se
dohvati arija, teko se moe spasti. Jer la iz arije
provaljuje u sva dvorita i sve avlije. Od njih se ovek ne
moe sakriti ak ni iza trostruke kapije od najtvre,
demirli (gvozdene) japije.
ULICA

Svi znamo kako danas izgleda ulica; recimo,
glavna ulica u nekom veem gradu: Beogradu,
Podgorici, Novom Sadu, Niu ili Banjaluci.
Izmeu dva duga niza visokih zgrada to se obino
jedna na drugu naslanjaju vrvi kao u konici. irokim
asfaltiranim kolovozom jure automobili, motocikli,
autobusi, trolejbusi ili tramvaji. Po plonicima
(trotoarima) s obe strane tiska se mnotvo peaka: neki
ure da na vreme stignu na posao, drugi se kreu polako
zagledajui u izloge, neki opet stoje ekajui da se na
semaforu pojavi zeleno svetlo, pa da krenu dalje za
svojim poslom.
Nekada, meutim, u davna vremena i na nekim
dalekim prostranstvima, nije bilo tako. Tada nije bilo ni
asfalta, ni velikih zgrada naslonjenih jednih na druge, ni
automobila, ni tramvaja i trolejbusa, ni elektrinih
stubova sa icama, ni crveno-uto-zelenih semafora.
Ljudi su gradili kue ("skrovita") pokraj kakvog
prirodnog kamenitog udubljenja da bi njime mogli lake
hoditi i jedni druge u dobru ili u nevolji pohoditi. To su
obino bila korita presahlih potoka ili manje kamenite
vododerine. Tako je nastala i sama re ulica (od ula, to
je znailo "put", a pre toga "udubljenje" ili "korito
potoka").
Zanimljivo je da je u Vukovo vreme, pre nekih
dvesta godina, ulica uglavnom znaila: "dvorite",
"prostor pred dvorom". Tako je on u svome Srpskom
rjeniku zapisao. Otuda i narodna poslovica: "Teko
punici u zetovoj ulici" (tj. u zetovom "stoboru", "avliji").
Tek na drugom mestu Vuk je zapisao da se ulicom u
Dubrovniku naziva "or", "sokak". U tome lepom gradu,
koji je nekad bio posebna drava (republika), ulica se u
dananjem smislu upotrebljavala jo u 14. stoleu.
KALDRMA

Danas su sve ulice u naim gradovima prekrivene
asfaltom. Ranije, meutim, u staro, tursko vreme, asfalta
nije bilo, pa su se ulice (sokaci) pokrivale kamenom.
Nizovi oblutaka i ne ba tako ravnog lomljenog ili
tesanog kamena, ugraivani su u podlogu tako da po
sokacima nije bilo blata. Po kaldrmi se, naravno, tee
hodalo nego po dananjem ravnom i mekom asfaltu. Pa
ipak, za ono vreme bio je to dobar put. O tome svedoi i
sama re kaldrma. Ona izvorna znai upravo to:" lep,
dobar put" (od grkog kalos - "lep" i dromos - "put").
Danas to vie nije ni tako lep, ni dobar put, ve
prosto: "put ili ulica poploani kamenom, plonik od
kamena".
Eto kako se vremena menjaju i kako se zajedno s
vremenima menjaju rei, uvajui svoja stara znaenja
samo za sebe i za radoznale istraivae - jezikoslovce.
TRG

U svakom gradu ima bar jedan ili vie trgova. Neki
od njih su uveni, kao Crveni trg u Moskvi, Tjen An
Men u Pekingu, Omonija u Atini, ili Terazije i Slavija u
Beogradu. Za neke, opet, znaju samo stanovnici mesta u
kojima se nalaze.
Trgovi su danas obino iroki prostori preko kojih
se ukrtaju okolne ulice. Nalazei se u sredini grada ili
gradske etvrti, oni su mesta okupljanja mnotva
prolaznika i vorite ivog gradskog saobraaja. U staro
vreme, meutim, nije bilo tako. U srednjem veku u
naim krajevima trgovi se nisu nalazili u gradu, nego
pored grada ili ispod njega. Tada ni sam grad nije bio
ono to je danas. Srednjovekovni gradovi bili su, u
stvari, utvrde, u kojima su iveli gospodari zemlje,
feudalci, sa svojom vojskom i poslugom. Ispod grada,
tvrave,
bio je odreen prostor, na kome se razmenjivala
roba. Tu su ljudi donosili razne proizvode: so, brano,
ribu, meso, krzna, koe, pa i ivu stoku da je zamene,
trampe, za neto to je njima bilo potrebno, ili da je
prodaju. Roba za razmenu ili prodaju zvala se tada trg.
Kasnije je i mesto gde se donosio "trg" i gde se trgovalo,
nazvano - trg.
Oko trga, a ispod grada (tvrave, zamka), poeli su
se naseljavati ljudi koji su se bavili trgovinom i raznim
drugim zanatima: kovai, krojai, obuari, kazandije,
noari itd. To je ve bio zaetak dananjih gradova, koji
su se tada nazivali varo. Varoi su se s vremenom irile,
pa su tako nastali manji i vei gradovi, sa trgom u svome
sreditu.
Da su se dananji gradovi razvili oko nekadanjih
trgova, tj. mesta gde se trgovalo, svedoe i neka imena,
kao to su Tri (ili kod Slovenaca: Tri), zatim
Trgovite, pa Stari Trg, dananji Vuitrn (to je, opet,
postalo od Vuitrg), pa Novi Pazar (turski pazar znai:
"trg", "trgovina") itd. Smatra se da je i ime poznatog
talijanskog grada i luke na Jadranu, Trst, postalo od nae
rei trg, trite. Starije ime toga grada, naime, glasilo je
Tergeste, to je vrlo slino slovenskom trite. Sva ta
imena, dakle, kao i sama re trg, svedoe jasno o svom
postanku. Vremena su se promenila, ali je re trg ipak
ostala trg, iako mu trgovina i trgovanje odavno ve nije
osnovna svrha.
PIJACA

Ono to je u nekadanjim varoima bio trg ("mesto
za trgovanje"), danas se u nas zove pijaca ili, ree, plac.
I ta je re u vezi nastankom trga, ali je mnogo starija i
dolazi nam iz tuine. Primili smo je od Talijana (pijaca)
i Nemaca (plac).
Ipak, njeno poreklo nije ni talijansko ni nemako,
nego grko. U staroj Grkoj re plateja, od koje su
kasnije nastali i pijaca i plac, znaila je - "irok put". A
evo i zato.
Du velikih puteva na Atici, Peloponezu i drugim
krajevima stare Helade postojala su na odreenim
mestima proirenja, koja su u poetku sluila kao
odmorita za umorne putnike. Kasnije to postaju mesta
za susrete i trgovanje, pa se oko njih podiu tremovi,
skladita, kue i hramovi. Tako su se na tim mestima
razvili prvo manji, pa onda i vei gradovi (polisi).
Nekadanja plateja (" iroki put") postala je sad
mesto gde se nije obavljala samo trgovina, nego su se
odravali i razni skupovi, narodne skuptine, priredbe i
sl. To je, dakle, bio ve pravi trg, kakvi i danas postoje u
mnogim gradovima u svetu, samo bez automobila,
autobusa, tramvaja, trolejbusa, semafora i drugih uda
savremene tehnike.
Re plateja preuzeli su od Grka drugi narodi,
menjajui joj oblik prema svojim jezikim zakonima.
Tako je u talijanskom nastala re pjaca (piazza), a u
nemakom plac (Platz), to i kod jednih i kod drugih
znai, zapravo - "trg". Poznata je u Rimu, na primer,
Piazza Navona (Trg Navona) ili Piazza di Trevi (Trg di
Trevi) sa prekrasnom fontanom.
Primajui talijansku i nemaku re, mi smo
obogatili svoj jezik, pa se tako kod nas zna ta je trg
("prostor u gradu", "gradsko sredite"), a ta pijaca ili
plac ("mesto gde se trguje"). Uz to je stvorena i re
trnica, koja ipak znai neto drugo. To je obino
zgrada, a pijaca je otvoren prostor na kome se trguje.
Zato se ne moe rei zelena trnica ili stona trnica,
nego samo zelena pijaca, stona pijaca i sl.
AUTOBUS

Autobus je re koja po svome poreklu ne znai, u
stvari, nita. Prvi joj je deo, dodue, slian rei
automobil (autobus - automobil), ali to jo nije dovoljno
da bi joj se odgonetnuo smisao. Jer, automobil je lako
objasniti. Ta re doslovno znai - "samopokretan", "koji
se sam kree" (od grkog autos -"sam" i latinskog
mobilis - "pokretan"). Ako uzmemo da i u rei autobus
prvi deo znai "samo", to nam ipak nee pomoi, jer onaj
drugi deo: bus, sam za sebe, stvarno ne znai nita.
Takva re (bus) nije postojala ni u jednom jeziku iz
koga bismo je mogli preuzeti. Pa kako je, onda, re
autobus u opte nastala, kako je ula u na jezik?
U vreme dok jo nisu postojali autobusi (a to nije
bilo tako davno, tek pre nekih stotinu i neto vie
godina), ljudi, pa i stvari, prevozili su se velikim
zaprenim vozilima koja su se nazivala omnibus.
Omnibus bukvalno znai - "svemu" ili "za sve" (od
latinskog omnis - "sve" dativ je omnibus - "svemu"). To
je, dakle, bilo vozilo "za sve", sluilo je "za optu
upotrebu", jednom reju svemu (i ljudima i stvarima).
Kad su se pojavili automobilski motori (prvo na
parni, pa onda na benzinski pogon), inenjeri su te
motore poeli ugraivati i u omnibuse. Tako je stvoreno
vozilo koje mi danas nazivamo autobus. Ali sam taj
naziv (autobus) nastao je na udan nain. Spojena je re
auto (to znai: "samo" ili, skraeno, "automobil") i
latinski nastavak za dativ - bus, koji sam za sebe ne znai
nita (kao, recimo, nae -emu u obliku svemu). Tako smo
dobili auto+bus - autobus, to bi trebalo da znai:
"omnibus na vlastiti pogon". Englezi su otili jo i dalje,
pa umesto autobus piu samo bus, a izgovaraju - bas.
Tako je u engleskom jeziku jedan stari latinski padeni
nastavak postao "puna", samostalna re.
Re autobus, takva kakva jeste, ustalila se u naem
jeziku, a pre toga i u mnogim drugim jezicima, naroito
u francuskom, nemakom, ruskom i engleskom (u ovom
poslednjem kao bus). A kad se neka re ustali, tako i
ostaje, bez obzira na "besmislenost" i na "zdrav razum",
koji se toj besmislenosti opire. Niko vie ne bi mogao
naterati ljude da govore, recimo, autoomnibus samo zato
to takav izraz ima smisla. To bi otprilike znailo:
"omnibus koji se sam kree", "automobilomnibus", "auto
za sve" i sl. Osim toga, prema rei autobus nainjene su
mnoge druge "besmislene" rei: trolejbus ("autobus sa
trolom ili trolejem - "kontaktnom drkom", tj. "autobus
na elektrini pogon", slian tramvaju, samo bez
tranica), zatim: inobus ("insko, elezniko motorno
vozilo" ili "autobus koji se kree po inama"), hidrobus
("plovno vozilo, koje slui kao i autobus za prevoz
putnika"), kombibus ("kombi za prevoz putnika") itd.
Postoji ak i bibliobus ili knjigobus ("pokretna
biblioteka", "biblioteka u autobusu"). Ono to sve te rei
spaja, to ih ini srodnim, to je upravo onaj "besmisleni"
bus. U jeziku, dakle, i ono to je inae besmisleno, moe
dobiti svoj smisao, moe neto da znai.
SEMAFOR

U gradu, na raskru ulica i izlaznih puteva, stoje -
semafori.
Dajui svetlosne signale (znakove), danju i nou:
zeleno, uto, crveno; zeleno, uto, crveno..., oni govore
svojim posebnim jezikom, koji ima samo tri rei: Idi!
Pazi! Stoj!
Taj jezik semafora svi znamo i njegova nareenja
sluamo bez pogovora, Sluaju ga i peaci i vozai, i
deca i starci. Jer, od te tri rei, od te tri boje na semaforu,
zavisi naa sigurnost, zavise i sami nai ivoti. Pa kad je
ve tako, red je da saznamo ta znai jo jedna re, re -
semafor.
Kao i mnoge druge tehnike naprave (telefon,
telegraf, gramofon, magnetofon itd.), i semafor ima
grko ime. To ime sastoji se od dve rei: sema - "znak" i
foreus - "nosa".
Semafor je, dakle: "nosa znaka". I to veoma
vanog znaka: Idi!, Pazi! i Stoj!
OFER

ofer je strana, francuska re. S pojavom
automobila proirila se ta re gotovo po celom svetu i
ula ak i u velike svetske jezike - engleski, ruski i
nemaki. U nas se, meutim, u novije vreme umesto
ofer sve ee upotrebljava re voza. Kae se: "dobar
(ili lo) voza", a ne "ofer", "voziti automobil" ili
"upravljati automobilom", a ne "ofirati", zatim "vozaki
ispit", "vozaka dozvola" itd.
Zanimljivo je da na francuskom ofer, dok jo nije
bilo automobila, nije znailo "voza", nego - "loa".
Kako to? Zato su Francuzi oveka koji upravlja
automobilom nazvali "loa", a ne "voza automobila"
ili sl. I zato smo mi to njihovo "loa" (ofer) prihvatili
kao "voza"?
Evo zato.
U vreme kad je nastala re ofer, automobili nisu
izgledali ovako kao to u dananje vreme izgledaju. Mi
danas poznajemo razne tipove automobila i znamo da im
je svima pogonsko gorivo benzin, nafta ili gas. Prvi
automobili, meutim, kretali su se pomou vodene pare.
Imali su prave parne maine, koje su se morale loiti.
Vozai automobila u to vreme bili su stvarno loai.
Otuda, onda, i naziv ofer ("loa").
Danas ofer nije vie loa, nego samo voza. Zato
ga mi tako i nazivamo, zato govorimo "vozaki ispit",
"vozaka dozvola", "voziti automobil" ili "upravljati
automobilom".
Zanimljivo je jo i to da je re voza, kojom smo
zamenili stranu re ofer, pre pojave automobila imala u
naem jeziku neto drukije znaenje. Tada su se ljudi
vozili samo zaprenim kolima (po kopnu) i amcima ili
laama (po vodi). Voza, vozar ili vozac bio je tada
ovek koji upravlja zapregom, dakle: koija, ili
amcem, odnosno laom, znai: vesla ili kormilar.
Danas je voza uglavnom onaj koji upravlja motornim
vozilom. Vozar i vozac ostali su nazivi za "koijae", tj.
za one koji upravljaju zaprenim kolima, a vozar uz to i
za uenike koji "vozare", tj. koji do kole putuju vozom
ili autobusom.
Tako smo, eto, gonei stranu re ofer, isterali
razliku izmeu naih rei voza i vozar.
TRAMVAJ

Za prevoz putnika u veini veih gradova slui,
pored ostalog, i tramvaj. To vozilo, kao to znamo, moe
da se kree samo po tranicama i ustaljenim pravcem. O
tome najbolje govori i sam njegov naziv - tramvaj. Ta
re potie iz engleskog jezika, to nije nikako sluajno,
jer su se prvi tramvaji pojavili u Engleskoj i Americi.
U slobodnom prevodu na na jezik, englesko
tramway znai: "put na tramovima", tj. "put na drvenim
tranicama". Zato ba na drvenim tranicama, kad
znamo da se tramvaj kree po eleznim inama?
Odgovor na to pitanje moe se nai u istoriji
tramvajskog saobraaja.
Kad su se pojavila prva vozila te vrste, negde u
prvoj polovini 19. stolea, ona nisu izgledala kao danas.
Kretala su se odista po drvenim tranicama, i to pomou
konjske zaprege. Kasnije su se kao pogonsko sredstvo
poela upotrebljavati elina uad, a zatim i elektrina
struja, bez koje se danas tramvaji ne mogu ni zamisliti.
Ostalo je zapisano da se prvi tramvaj sa konjskom
vuom pojavio u Engleskoj 1820. godine. To vozilo
uvedeno je u javni saobraaj u Njujorku 1850, a ve
1879. godine, na jednoj izlobi tehnikih dostignua u
Berlinu prikazan je tramvaj na elektrini pogon. On je
poeo da saobraa dve godine kasnije, 1881. u
Lihternfeldu, u blizini Berlina.
I u naim krajevima tramvaj se javlja veoma rano
tako da u tom pogledu ne zaostajemo mnogo za svetom.
U Beogradu je 14. oktobra 1892. godine proradio
tramvaj s konjskom vuom na relaciji Kalemegdan-
Slavija. Dvanaest godina kasnije, 1904, izbaena je
konjska vua i uveden elektrini tramvaj.
To je, ukratko, istorijat tramvaja i tramvajskog
saobraaja. Uz ono to smo saznali o nazivu toga
popularnog vozila, dobro je, eto, znati neto i o
njegovom nastanku i razvoju.
METRO

Samo u najveim gradovima na svetu, kao to su
Moskva, Njujork, London, Pariz, Be ili Peta, postoji
metro. To je podzemna eleznica, koja u jednom danu
moe da preveze vie putnika nego svi tramvaji, autobusi
i trolejbusi to se kreu zakrenim gradskim ulicama.
O razvoju podzemnog saobraaja moglo bi se
pisati nadugo i nairoko. Ali nas to ovde ne zanima.
Zanima nas samo kada je i zato podzemna eleznica
nazvana upravo tako - metro.
Pa, evo kako je to bilo.
Kad su francuski inenjeri gradili podzemnu
eleznicu u Parizu, nazvali su je metropoliten, to u
prevodu znai - "prestonika". To je zaista i bila
prestonika eleznica, jer je Pariz, kao to je poznato,
prestonica ili glavni grad Francuske. Graani Pariza
odmah su taj dugi naziv skratili u metro, pa je ta re
postala sasvim obina, obinija nego prvobitni naziv
metropoliten, koji se jo zadrao u ruskom jeziku.
Kad ve govorimo o metrou i metronolitenu, red je
da objasnimo i kako je nastala re metropola, koja znai:
"glavni grad", "prestonica".
Ta je re veoma stara i potie iz grkog jezika.
Metropolis je u grkom bio naziv za glavni polis, tj. grad
dravu, za razliku od ostalih naseobina koje je on
osnivao. Otuda i izraz metropolis, doslovno - "majka
grad" (od grkog meter, metros - "majka" i polis -
"grad").
Mnogo vekova kasnije,, kako smo videli, nastala je
"metropolska eleznica" - metropoliten ili metro. Danas
metroi postoje i u gradovima koji nisu metropole, kao to
su npr. Njujork ili ikago. Tako je metro postao naziv za
podzemnu eleznicu uopte. Izgradnjom metroa u naem
glavnom gradu, Beogradu, ta se re vraa svome
iskonskom znaenju. Opet je, eto, posle toliko vremena -
"prestonika".
FIJAKER

Ono to je danas u gradskom saobraaju taksi,
nekada, u ranija vremena, bio je - fijaker. To staro
zapreno vozilo "na konjski pogon" moe se u nas videti
jo samo ponegde, uglavnom kao turistika atrakcija.
Fijakeri su se jo zadrali po nekim naim vojvoanskim
gradovima, meu kojima je Sombor najuveniji. Taj
grad, zajedno sa svojim fijakerima, uao je i u pesmu.
Domovina fijakera je Francuska, a rodno mesto mu
je - ako se tako moe rei - "grad svetlosti", Pariz. Tu je
fijaker stekao i ime i glas, koji se brzo proirio po celoj
Evropi.
Zvui udno, ali je istinito, da je to zapreno vozilo
nazvano tako po imenu jednoga sveca - svetog Fijakera.
Desilo se to ovako:
U Parizu, u 17. stoleu, bio je jedan hotel pod
imenom "Sen Fijakr" (fr. Saint Fiacre). U blizini toga
hotela, u Ulici Sen Marten, osnovana je (1640. ili, po
nekima, 1650) prva stanica koija za iznajmljivanje
(neka vrsta taksi-slube). U samom hotelu ureene su
slubene prostorije njihovog vlasnika, izvesnog
gospodina M. Sovaa. Sovaove usluge Pariani su
prihvatili sa zadovoljstvom, a koije koje je iznajmljivao
poeli su, po imenu hotela "Sen Fijakr", zvati -
fijakerima.
O samom svetom Fijakeru (ili Fijakeriju) zna se
toliko da je bio pustinjak i isposnik iz 7. stolea nae ere.
Poreklom Irac, u Francuskoj je izgradio jedan manastir i
slovio kao zatitnik batovana. Sticaj okolnosti je hteo da
svoje ime podari jednom hotelu, a zatim i jednom
zaprenom vozilu, koje polako izumire, i verovatno e
uskoro sasvim nestati. Iza njega e ostati samo ova pria
i setna pesma:
"Fijaker stari ulicama krui
i sobom nosi zaljubljeni par..."
KOIJA

Za razliku od fijakera, koji u sebi, kako smo videli,
nosi ime jednoga sveca (Sen Fijakra), naziv koija
nastao je, pune dve stotine godina ranije, po imenu
jednoga naseljenog mesta.
U XV stoleu, u maarskom gradu Ko (ma.
Kocz) poela su se izraivati posebna kola za prevoz
ljudi. Pokrivena i zatvorena sa strane, titila su od kie i
vetra, a tokovi na gipkim osovinama omoguavali su
"meku" i udobniju vonju. Ta kola, koja su u to davno
vreme izraivali vredni majstori iz Koa, prozvana su po
mestu izrade koija (ili, u obliku mnoine - koije).
Samo se po sebi razume da su se luksuznim
koijama mogli voziti samo oni imuniji - plemii i
bogati trgovci. Posebno su bile ukraene i sveane
kraljevske ili carske koije, u kojima su se vozili vladari.
I danas se britanski kraljevi (trenutno je na prestolju
kraljica Elizabeta) voze u sveanim povorkama kroz
London u koijama koje vuku dva ili tri para rasnih
konja.
Siromanima je uvek ostajalo, ako ih i to zapadne,
da se voze u taljigama - kolima grube izrade, koja obino
vue samo jedan konj, pa se zbog toga veoma sporo
kreu. Otuda i izraz taljigati, koji pored osnovnog
znaenja: "voziti taljige, prevoziti teret na taljigama",
znai i - "vui se", "ii sporo i s naporom", pa i
"mukotrpno raditi", "tegliti".
Za razliku od taljiga, koje podseaju na
siromatvo, brza i udobna koija ostala je pojam raskoi i
bogatstva. Ipak, ona nije sluila samo bogataima kao
njihovo lino vozilo (slino dananjem luksuznom
automobilu). Njome je prenoena i pota izmeu
udaljenijih gradova, posebno na Divljem zapadu, u
Americi. O tome je snimljen i jedan veoma poznat film
pod naslovom "Potanska koija".
Koijom ili koijama upravljali su koijai.
Zanimljivo je da ta re danas ne oznaava samo onoga
koji upravlja koijom nego uopte zaprenim vozilom.
Na kraju ove prie trebalo bi rei i u emu je
razlika izmeu koije i fijakera.
Odgovor je jednostavan. Razlika je ista kao
izmeu automobila i taksija. Taksi je automobil za
prevoz putnika u javnom saobraaju, a fijaker je koija
koja je nekad sluila u iste svrhe.
DIP

Vozilo koje svi danas nazivamo dip nastalo je pre
ezdesetak godina u Sjedinjenim Amerikim Dravama.
Zanimljiva istorija njegovog nastanka - ili, tanije,
nastanka same rei dip - isprepletena je ak i sa
stripovima o mornaru Popaju!? Kako je to bilo,
saznaete iz ove prie.
Godine 1940. Generaltab amerike vojske
raspisao je konkurs za izradu specijalnog vojnog vozila
koje bi se moglo kretati po besputnim i teko
pristupanim terenima. Javili su se mnogi proizvoai sa
svojim modelima. Izabran je model firme "Vilis", jer je
ocenjeno da je on najpogodniji za vojne potrebe. Bio je
malen, lagan i lako pokretan, a, osim toga, i potpuno
otvoren odozgo i sa strane tako da se iz njega u svakom
trenutku, po potrebi, mogla otvarati paljba na
neprijatelja. S takvim osobinama posebno je bio pogodan
za vojna izvianja.
Odmah se pristupilo proizvodnji, pa su u toku
Drugog svetskog rata Armiji SAD isporuene hiljade
takvih vozila. Na svakom od njih stajala je oznaka GP,
skraenica od engleskog Genera1 Purpose, to u
prevodu znai: (za) optu svrhu. Ta skraenica se inae
na engleskom ita "di-pi", pa je to ubrzo povezano s
nadimkom jednog junaka iz stripova o Popaju - Judina
Dipa (izvorno Eugene the Jeep). Zato su vojnici na
svojim vozilima poeli crtati lik tog popularnog junaka
crtia, prozvavi po njemu ujedno i samo vozilo Jeep
(dip), kako se ono i danas naziva u engleskom i drugim
jezicima. Tako je, eto, nastala re dip (engl. jeep).
Najslavniji dip u istoriji bio je onaj u kome su se
vozili predstavnici pobednikih sila (SSSR, SAD, Velika
Britanija i Francuska) u poraenoj Nemakoj nakon
Drugog svetskog rata. Oni su zajedniki vrili nadzor u
veim gradovima, posebno u Berlinu. Tako je nastao
izraz "etvorica u dipu", kako glasi i naziv jednog
poznatog filma.
Kasnije, posle rata, dip se poeo upotrebljavati i u
druge svrhe: u poljoprivredi, umarstvu i drugde gde
treba savladati teko pristupane terene. Time je to
popularno vozilo na neki nain opravdalo svoju
prvobitnu oznaku GP (General Purpose) - "(za) optu
upotrebu".
TENK

Tenk, to opako i opasno vozilo, koje su ljudi
izmislili da bi se meusobno unitavali, nastalo je, kako
mu i prilii, za vreme jednog velikog rata.
Bilo je to u drugoj deceniji dvadesetog veka, pre
nekih osamdeset godina (1914-1918), kada je svet prvi
put bio uvuen u sveopti sukob. Tada je za potrebe
engleske vojske naruena izrada borbenog vozila
posebnog izgleda i namene. Trebalo je da bude zatieno
elinim oklopom od neprijateljskih metaka, a samo
naoruano tekim mitraljezima i topovima. Uz to,
moralo je biti osposobljeno za kretanje po neravnom
terenu i savladavanje raznih prepreka. Zato su mu
tokovi bili na pokretnoj elinoj traci (tzv.
"gusenicama"). Tako se rodio tenk, iji dananji izgled i
ratnu namenu svi dobro znamo. Zajedno s njim nastao je
i njegov naziv. Evo kako.
Kad je poela izgradnja prvih vozila te vrste, bila
je to velika vojna tajna, koja se morala strogo uvati. Da
neprijatelj britanske vojske ne bi za to saznao i sam
poeo proizvoditi neto slino, novo ratno orue
obeleeno je tajnom ifrom "tank". To se pokazalo kao
odlina ideja. Jer, ko bi se dosetio da se iza te obine
rei, koja inae znai: "veliki rezervoar za vodu" ili
"cisterna", i to na indijskom, krije jedan veoma vaan
proizvod ratne tehnike?!
Kasnije, kada je novo orue prestalo biti tajna,
naziv tank je ostao, pa se ustalio u engleskom i mnogim
drugim jezicima.
Poto Englezi tank izgovaraju na poseban nain (sa
a koje zvui i kao e), tank je u na jezik preuzet u obliku
tenk, mada se nekad govorilo i tank, prema engleskom
nainu pisanja, a ne izgovoru.
Jo jedan razlog je uticao da se uvrsti oblik tenk.
Tank danas u nas znai "rezervoar", "cisterna" i sl., to je
i bilo prvobitno znaenje te rei. Kae se, na primer,
tankirati (automobil) - "napuniti rezervoar gorivom".
Otuda i re tanker - "brod ili vagon za prevoz tenosti".
Tako su od jedne strane rei nainjene dve nae: tank i
tenk.
Kamo sree da imamo manje tenkova, a vie
tankova i tankera. Bilo bi nam svima bolje.
AVION

Svojim izgledom, naroito kad je u letu, avion
neodoljivo podsea na pticu: ima krila, rep, pa ak i
"kljun" - u kome sede piloti. Na pticu ponajvie lii
francuski nadzvuni avion "Konkord". Njegov prednji
deo izgleda ba kao ptija glava sa oborenim kljunom. I
prvi ljudi koji su se odvojili od zemlje i vinuli u
beskrajna nebeska prostranstva poleteli su kao ptice. Bili
su to legendarni Dedal i Ikar, otac i sin, koji su se na taj
nain spasli zatoenitva u zloglasnom Lavirintu kralja
Minoja na Kritu.
Dedal je bio vet vajar i graditelj (izgradio je,
pored ostalog, i sam Lavirint, u koji je bio zatoen).
Stoga mu nije bilo teko da za sebe i Ikara od ptiijeg
perja i voska napravi velika krila, pomou kojih su
poleteli. Njihov let, meutim, zavrio se tragino.
Legenda kae da Ikar nije posluao oev savet, podigao
se visoko prema suncu, ije su jarke zrake otopile vosak,
pa se nesretni mladi sruio u more i utopio. Bila je to,
ako se tako moe rei, prva rtva avijacije. Naravno,
samo u prii, u legendi.
I u stvarnosti ljudi su odvajkada matali kako da se
vinu u nebo. Jedan od njih bio je i glasoviti Leonardo da
Vini (u XV stoleu). On je ovekov let planirao takoe
pomou krila. I svim drugim istraivaima koji su
razmiljali o izradi sprave pomou koje bi se ovek
podigao uvis i poleteo, uzor je bila - ptica. Nije, onda,
udno to i u osnovi samog naziva avion stoji upravo -
ptica. Na latinskom jeziku, naime, ptica se kae avis. Od
toga je kasnije u francuskome izvedena re avion, koja je
preuzeta u mnoge jezike na svetu, a meu njima i u
srpski.
Iako su ljudi vekovima matali o letenju, prva
letelica tea od vazduha odvojila se od zemlje tek pre
nekih devedesetak godina. Taj podvig izveli su
Amerikanci - braa Rajt, Vilbur i Orvil, 17. decembra
1903. godine. Njihov avion, sa benzinskim motorom od
12 konjskih snaga, leteo je "dugih" 59 sekundi i za to
vreme preleteo rastojanje od 30 metara na visini od oko
3 metra!
Posle toga avijacija se brzo i snano razvija tako da
danas ima mnogo tipova aviona koji lete bre od zvuka,
prevaljujui hiljade i hiljade kilometara za samo
nekoliko sati.
Ljudi se rado voze avionima i esto ih nazivaju
"elinim pticama". Ne samo zbog njihovog izgleda
nego i naziva, u ijoj je osnovi, kako smo videli, latinska
re avis - "ptica".
BANKA

U svakom gradu postoji ustanova koja se naziva
banka. U veim gradovima ima i vie takvih ustanova
(banaka), a nazivaju se: Narodna banka, Komunalna
banka, Poljoprivredna banka i sl. U bankama dre svoj
novac preduzea, ustanove, pa i graani - tedie. Dobar
tedia, na primer, im zaradi ili dobije koji dinar ili
banku (deseticu, desetodinarku), odmah je nosi u banku i
ulae na tednju. Zato u bankama ima mnogo novaca, pa
su bankovne zgrade i njihovi trezori (prostorije u kojima
se uva novac i ostale vrednosti) posebno zatieni i
osigurani.
Banka je, dakle, veoma vana ustanova. Ali sam
naziv te ustanove, banka, nikako ne odgovara njenom
dananjem ugledu i znaaju. Jer, banka, kad se prevede s
talijanskog jezika, odakle nam je ta re prispela, znai
doslovno - "klupa".
Kako je banka, da ne kaem "klupa", dobila tako
udno ime?
U srednjem veku, pa i ranije - u staroj Grkoj i
Rimu - nisu postojale banke kakve mi danas imamo. Ali
i u ono je vreme postojala potreba da se gotov novac
poveri nekome na uvanje. Jer, trgovci (koji su imali
najvie novca) bili su esto izloeni napadima gusara (na
moru) i drumskih razbojnika (na kopnu), pa su nerado
uza se nosili novac (zlatnike i srebrenjake). Zato su se u
veim trgovakim centrima - recimo, u bogatoj
Lombardiji, u severnoj Italiji - pojavili ljudi koji su od
trgovaca primali novac na uvanje, a zauzvrat izdavali
posebne priznanice. Te su se priznanice mogle unoviti,
tj. zameniti za novac, u drugim gradovima, kod njihovih
poslovnih prijatelja. Zamenjivai novca obavljali su svoj
posao pod otvorenim nebom, na gradskom trgu. Imali su
samo jednu klupu (talijanski: banka, ili, po njihovom
nainu pisanja, banca - "klupa"), na kojoj su stajale
posudice s razliitim novanicama. Po tome to im je
radno mesto bilo banka ("klupa"), zvali su se bankijeri,
ili, po naem - bankari.
Bankari su postojali i u staroj Grkoj - jo u 7.
stoleu pre nae ere. Nazivali su se trapezisti (prema
grkom trapeza, to opet znai - "sto"). Zanimljivo je da
se re trpeza (od grkog trapeza), kao i trpezarija
("prostorija u kojoj se jede"), zadrala u naem jeziku i
upotrebljava se kao da je naa.
S razvojem trgovine i industrije, a posebno posle
otkria novih svetova, razvilo se i bankarstvo. Bankari i
bankovni slubenici ne sede vie za klupama ili
stolovima na gradskom trgu, nego u velikim i dobro
osiguranim zgradama. Pa ipak, naziv banka ("klupa")
ostao je do danas, i pored pokuaja da se zameni naom
rei "novara". Neki pisci u prolosti pokuavali su da i
stranu re bankar zamene naim "novar", "menovik",
"menjalac", "menja" i sl. Nijedan od tih pokuaja nije
uspeo, pa su tako u naem jeziku ostale rei banka i
bankar.
DINAR

U nas gotovo da nema oveka koji bar jednom
dnevno ne izgovori re dinar. Nije to ni udno, jer bez
dinara se teko moe iveti. Bez dinara se ne moe otii
u bioskop, u pozorite ili u cirkus, ne moe se ui u
tramvaj, trolejbus, autobus ili avion. O kupovini na pijaci
ili u trgovini da i ne govorimo! ta je, onda, taj toliko
cenjeni dinar, ta znai ta naa tako esto izgovarana
re?
Rekoh, eto, "naa re", mislei na dinar, a dinar po
poreklu nije uopte naa re. Naa je samo po tome to
se njome sluimo, to je upotrebljavamo kao naziv za
svoju osnovnu novanu jedinicu, koja sadri 100 para.
Dinar je, inae, latinskog, pa i grkog porekla.
Potie jo iz vremena Rimske imperije - ak iz 3. stolea
pre nae ere! Od 269. godine p.n.e. kovao se u Rimu
srebrni novac denarius ("desetak", "desetica",
"desetaa"),nazvan tako po tome to je sadravao deset
asa (a as je bio u Rimu novana jedinica koja se delila na
12 uncija). Denarius se kasnije proirio i po drugim
zemljama: u Francuskoj je postao denier, u Italiji
denaro, u slovenskim zemljama denar, uglavnom u
optem znaenju: "novac" ili "pare".
U Grkoj je jo ranije postojao denarion. U
istonim jezicima, posebno u arapskom, denarion,
odnosno denarius, postao je dinar. Arapi su od 7. stolea
kovali zlatne novie s takvim nazivom. S istoka je dinar
dospeo u nae krajeve negde poetkom 14. stolea, i to
preko Dubrovnika, gde je postojala kovnica novca, iz
koje su se dinari irili po celom Balkanskom poluostrvu.
Kao novana jedinica dinar je kod nas uveden tek krajem
19. stolea (u Srbiji), a kasnije je prihvaen i u
Jugoslaviji, zamenjujui (1918) crnogorski perper i
austrougarsku krunu, koja je dotada vaila u krajevima
to su bili pod austrougarskom vlau.
Zanimljivo je da dinar nije uzet za novanu
jedinicu samo u naoj zemlji nego i u drugim zemljama,
uglavnom arapskim: u Iraku (jedan iraki dinar ima 100
filiska), zatim Jordanu, Adenu, Aliru, Bahreinu,
Kuvajtu i Tunisu. U Iranu je dinar stoti deo osnovne
novane jedinice, koja se naziva rial. Tamo je, dakle,
dinar ono to je u nas para.
Naziv para potie inae iz turskog jezika. Izvorno
mu je znaenje: "srebro" (od arapskog bara - "srebro").
Od 17. stolea para je bila osnovna novana jedinica u
Turskoj carevini, a nai su je ljudi shvatili kao novac
uopte. Zato se i danas kae: "Nemam para, to znai.
"nemam novaca". Krajem 19. stolea para je u Srbiji
prihvaena kao naziv za najmanju novanu jedinicu
(stoti deo dinara), to se zadralo do danas.
MUZEJ

Da bi se znalo ta je to muzej i kako je nastala ta
re, treba prvo znati ta su to - muze.
Muze su, prema verovanju starih Grka, keri boga
Zevsa. Bilo ih je devet i svaka od njih bila je zatitnica
jedne grane nauke ili umetnosti. Tako je Klio (Clio) bila
zatitnica istorije, Uranija - astronomije, Talija -
komedije, Melpomena - tragedije, Kaliopa (Caliopa) -
epske, Euterpa - lirske, a Erato- ljubavne poezije,
Terpsihora - plesa te Polihimnija - himne.
Teko je zapamtiti sva ta imena. Zato se oni koji
ele da ih zapamte slue latinskom skraenicom
TUMPECCET (tumpekcet), to znai: Tala, Urania,
Melpomena, Polihimnia, Erato, Clio, Caliopa, Euterpa,
Terpsihora.
Za nas to, meutim, nije toliko vano. Da bi se
zapamtilo kako je nastala re muzej, nije potrebno
pamtiti imena svih devet muza. Dovoljno je da znamo da
je muzej u poetku bio "mesto ili prebivalite muza".
Kako su muze bile zatitnice nauka i umetnosti, ta re je
dobila i posebno znaenje: "kua nauke i umetnosti". A
odatle do dananjeg znaenja rei muzej nije daleko. Jer,
muzej je danas, kako pie u renicima: "ustanova u kojoj
se uvaju i izlau umetnika dela ili predmeti iz raznih
oblasti nauke i narodnog ivota".
BIBLIOTEKA

U renicima stranih rei moe se proitati da je
biblioteka grkog porekla i da je sloena od dve rei:
biblion - "knjiga" i theke - "koveg", "pregradak",
"ormar". To je, dakle, doslovno: "ormar za knjige", ili, u
slobodnijem prevodu, "skladite knjiga".
Sama re biblion ("knjiga") nastala je prema imenu
fenikog grada Biblosa, odakle su stari Grci nabavljali
listove papirusa, po kojima su onda pisali i slagali ih
(tanije: savijali) u knjige - "biblose".
Istorija biblioteke i bibliotekarstva veoma je duga.
Ta je ustanova mnogo starija i od same rei biblioteka.
Arheolozi (naunici koji se bave prouavanjem
starina) otkrili su sredinom 19. stolea ostatke zbirki
glinenih ploica ispisanih klinastim pismom, stare etiri,
pa ak i pet hiljada godina. Kasnije, u 5. i 4. stoleu pre
nove ere, u Grkoj su bile poznate velike privatne
(kune) biblioteke pojedinih knjievnika i filozofa, kao
to su bili Euripid, Aristotel i drugi.
Najvea javna biblioteka u starom veku bila je
uvena Aleksandrijska biblioteka. Osnovana u 3. stoleu
pre nove ere, ona je dva stolea kasnije imala oko 700
000 svitaka i preko 42 000 prepisa na razliitim jezicima.
Druga po veliini bila je u to vreme Pergamska
biblioteka sa preko 200 000 svitaka ("papirusa").
U nae vreme u bibliotekama se ne uvaju ni
glinene ploice ni papirusi iz Biblosa, nego ukoriene
knjige, asopisi, novine i druge tampane stvari (plakati i
sl.). U velikim bibliotekama sadraji knjiga prenose se
danas na mikrofilmove, pa se hiljade debelih tomova
mogu smestiti u neto veu kutiju, ili na nekoliko
kompjuterskih disketa.
Tako, eto, pisane ljudske poruke menjaju svoj
oblik i nain prenoenja, a re biblioteka, kojom se
oznaava mesto gde se one uvaju i koriste, vekovima
traje, prenosei tako slavu drevnoga grada Biblosa i
starih grkih ljubitelja i sakupljaa knjiga.
BIOSKOP

Zaista je ve bilo dosta pria o grkim reima u
naem jeziku. Tu su: antologija, tragedija, komedija,
kola, drama, diploma, kaldrma, semafor, muzej,
biblioteka... Verovatno ete poeleti da se odmorite, da
odete u bioskop, pogledate kakav dobar film, a posle da
nastavite itanje.
Varate se da ete se na taj nain izbaviti muka. Na
ulazu u bioskop doekae vas opet jedna grka re.
Pogledajte ta tamo pie svetleim neonskim slovima:
BIOSKOP. Eto, i to vam je grka re, zapravo - re
grkog porekla.
Bioskop potie od grkih rei bios - "ivot" i
skopein -"gledati". To je, dakle, mesto gde se "gleda
ivot" ili "ive slike".
I drugi naziv za bioskop - kino ili kinematograf
takoe je grkog porekla. On je nastao od rei kinema,
kinematos -"kretanje" (otuda i naziv "kinetika energija")
i grafein -pisati", to je zajedno dalo: kinematograf i
kinematografija.
Kinematografija je, dakle, doslovno - "opis
pokreta". U slobodnijem prevodu, to su - "pokretne
slike", "slike koje se kreu".
Te "pokretne slike" prikazuju se u dvoranama koje
nazivamo kinematograf ili, skraeno - kino.
Izvorna znaenja ovih dveju rei ne odgovaraju
sasvim njihovom dananjem znaenju. Pa ipak, mi se
sluimo tim reima, jer boljih, "svojih", zaista nemamo.
Uostalom, ne treba ih ni traiti. Sve su rei nae ako nam
dobro slue, bez obzira na to jesu li naeg ili stranog
porekla.
PREMIJERA

Ko jo nije uo za premijeru i premijera?
Premijera je, zna se, prva predstava - u bioskopu ili
pozoritu. Tada se prvi put izvodi neko delo: drama,
opera, balet ili film.
A premijer? To je neto jo znaajnije. Premijer je
predsednik vlade, prvi ministar, prvi meu prvima.
Svako moe otii na premijeru. Kupi jednostavno
kartu i ode u pozorite ili u bioskop. Ali svako ne moe
biti premijer. Premijer je jedan, a nas je ostalih,
"obinih" graana jako mnogo. Tako je u celom svetu,
pogotovo u Kini, koja ima vie od jedne milijarde
stanovnika. Jedino u Francuskoj svako, ba svako, ako se
malo potrudi, moe biti premijer. Stvarno. Ne alim se.
Ako, na primer, an u trci na 100 metara pobedi svoje
drugove, on je premijer. Ako porani i doe u kolu pre
svih - opet je premijer. I uvek tako: ko je prvi, taj je
premijer, jer na francuskom premijer (premier) znai -
"prvi". Tako je od francuskog izraza prvi ministar
(premier ministre), izostavljanjem imenice ministar,
nastala samostalna re premijer, koja je promenila
smisao, pa danas u mnogim jezicima znai samo -
"predsednik vlade".
GARDEROBA

Francuski glagol garde (garder) i francuska
imenica rob (robe) - "roba", spojeni ujedno, daju svima
nam poznatu re garderoba.
Svako ko zna ta je u boksu gard i ta je u vojsci
gardist i garda, moe i sam zakljuiti ta u francuskom
jeziku znai glagol garder.
Gard je u boksu stav kojim se bokser brani, uva
od udaraca - levom rukom uva lice, desnom uva grudi
i stomak.
Rvai i maevaoci imaju takoe svoj gard. I oni se
uvaju da ih protivnik ne iznenadi, da ne izgube borbu.
Garda je vojska koja uva efa drave, a gardist je
vojnik koji slui u gardi, kao to je tenkist vojnik koji
slui u tenkovskoj jedinici.
Garder (garde), dakle, znai: "uvati". Garderoba
je onda mesto gde se uva "roba", "odea", ili doslovno -
"uvanje odee".
Garderoba ne moe biti gardaroba, kako neki
govore i piu, jer nije postala od garda i roba, nego od
glagola garde, gde stoji e, a ne a.
Ima raznih garderoba: javna garderoba, stanina
garderoba, hotelska garderoba, pozorina garderoba, pa
onda lina garderoba - jutarnja, dnevna i veernja, pa
proletnja, letnja, jesenja i zimska garderoba. Govori se
jo i - raskona garderoba, oskudna garderoba itd.
Teko je rei koja je javna garderoba najvea. Broj
kofera, torbi, paketa i drugog prtljaga u staninim
prtljanicama stalno se menja: jedni predaju stvari na
uvanje, drugi ih uzimaju i putuju dalje. Ko bi prebrojao
sve kapute, mantile, ogrtae, eire i rukavice u
garderobama pozorita i koncertnih sala?! Ali pouzdano
se zna da su najveu i najraskoniju linu garderobu
imale francuske kraljice, princeze i markize. Jedna mlada
markizica mogla je imati na stotine razliitih haljina i
ogrtaa. To je bila njena garderoba - dnevna i veernja,
zimska i letnja. Ona je morala imati i posebnu poslugu
koja se brinula o njenoj garderobi. To su bili garderoberi
i garderoberke. Imala je i posebnu damu koja ju je
pratila i uvala na plesu i u pozoritu. To je bila
gardedama.
Danas markizica uglavnom vie nema. Garderoberi
i garderoberke rade u javnim ili pozorinim
garderobama. Obian ovek ima danas od garderobe
samo ono to mu je stvarno potrebno. Ali oni koji paze i
uvaju svoju robu, mogu uvek imati prikladnu i bogatu
garderobu.
KRAVATA

Kravata je danas neizostavan deo garderobe
svakog "ozbiljnijeg" mukarca, pogotovo u sveanim
prilikama. I to ne samo kod nas nego i u celom svetu gde
vlada "evropska moda". To je obino lep i zanimljiv
"odevni predmet", kao to je i sama re kravata
zanimljiva - po svome poreklu i prvobitnom znaenju.
Evo, ukratko, istorije te rei.
U velikom tridestogodinjem ratu, koji se u Evropi
vodio od 1618. do 1648. godine, sudelovali su i ratnici iz
Hrvatske. Da bi se zatitili od hladnoe, vojnici Hrvati
nosili su oko vrata marame. Kako su stranci Hrvatsku
zvali Kroacija, a Hrvate - kroata, i marama koju su oni
nosili oko vrata dobio je takoe naziv - kroata. To
kroata kasnije je postalo kravata, pa se u nas i danas
tako govori.
Neki smatraju da je re kravata nastala jo u 14.
stoleu na francuskom dvoru, gde su kao plaeni gardisti
sluili vojnici Hrvati. Te vojnike, Kroate, spominje u
svojim delima i jedan francuski pesnik. Kroate su nosile
oko vrata marame, koje su, opet po njima, dobile naziv
kroate, kasnije - kravate.
U jednom reniku, meutim, stoji da je kravata
zabeleena u francuskom jeziku tek 1651. godine, i to u
obliku - kravat.
Bilo kako bilo, sigurno je da je re kravata
nainjena prema rei Hrvat, tanije: prema stranom
izgovoru te rei - Kroata. U tome se, kako vidimo, slau
sva tumaenja.
Tokom vremena kravata, koja je inae postala
stalan deo muke odee, promenila je svoj oblik, kao to
se promenio i raniji izgovor rei kroata. Kravata nije
vie marama, nego traka od tkanine (obino svile,
pamuka ili vune). Ali i danas kao i pre ona se vee oko
vrata. Zato se i jedan nedozvoljeni zahvat u rvanju,
zahvat rukama oko vrata, naziva - kravata. Tako, eto, re
kravata, osim svoje zanimljive istorije, ima u naem
jeziku jo jedno znaenje. To malo ko zna, izuzev onih
koji se u svom slobodnom vremenu bave - rvanjem.
UNIFORMA

Uniforma je slubeno odelo koje nose vojnici,
policajci, elezniari, carinici, noni uvari, vozai
autobusa, kondukteri, stjuardese, portiri, konobari.
Uniformu nose i deca - izviai i planinke (skauti).
Svaka je uniforma jednoobrazna. Vojnika,
policijska, elezniarska ili izviaka uniforma imaju,
svaka za sebe, poseban, jednoobrazan oblik i boju. I
upravo stoga to je jednoobrazna, to je kod svih onih
koji je nose iste boje, istog kroja, to je izraena od istog
materijala, ukratko: to je jednakog oblika, to joj je
jedna forma (latinski: una forma), uniforma je i nazvana
tako -uniforma.
O uniformi moe se jo rei da je ili propisana ili
tek uobiajena. Propisanu uniformu imaju, na primer,
vojnici, policajci, carinici ili elezniari, uobiajenu -
portiri ili konobari. A svi drugi koji ne nose uniformu
(propisanu ili uobiajenu), to su civili. Oni su odeveni u
civilna odela.
Kao i uniforma, i re civil potie iz latinskog
jezika. Civil znai - "graanin". Prema tome, civilno
odelo je -"graansko odelo", odelo koje nose obini
graani, i to svi, bez obzira na to ive li u gradu ili na
selu.
Civilna odela su razliita, jer civili, mukarci i
ene, vole da imaju odeu posebnog kroja, izuzetne boje
i materijala, odeu kakvu niko drugi nema. Uniforma je,
meutim, uvek ista. A i kad se menja, to biva vrlo retko,
za sve one koji je nose menja se na isti nain. Tako su
uniformisana lica uvek jednako odevena. Za njih je
veoma vana forma. Jer ono po emu se oni prepoznaju,
to je upravo njihova - uniforma.
BLUZA

Bluza je, kao to znamo, vojniki kaput i gornji
deo enske odee.
Znatieljnike e, sigurno, zanimati ta izvorno
znai i kako je u na jezik dospela ta re.
Re bluza primili smo od Francuza. Eto, sluajno
je ispala rima, iako smo tu re primili u obliku bluz
(Njize), kako Francuzi govore. No, bilo kako bilo, tek mi
smo to francusko bluz (blouse) pretvorili u bluza. Ali tu
se pria ne zavrava. Re bluza je, zapravo, starog,
latinskog porekla, a u izvesnom smislu ak i egipatskog.
Bluza, naime, potie od peluzija (pelusia), to je, opet,
nastalo po latinskom imenu egipatskog grada
Peluzijuma, poznatog u ono vreme po proizvodnji indiga
i tkanine.
Modu posebno krojenih jakni obojenih plavom
bojom (indigom), koje su se u ono vreme zvale peluzija
(po gradu Peluzijumu), a kasnije bluz (blouse) i bluza,
doneli su u Evropu ratnici krstai po povratku sa svojih
velikih pohoda na istok.
CIRKUS

Oduvek su ljudi voleli da se zabavljaju i uivaju
posmatrajui izvoenje raznih vetina. U starom Rimu i
Grkoj postojali su posebni prostori, pa i ogromne
graevine, u kojima su organizovane zabavne igre,
meusobne borbe gladijatora, borbe gladijatora sa
zverima i druga uzbudljiva nadmetanja. U ondanjem
Rimu najvei je bio Cirkus maksimus (Circus maximus),
dug skoro 600, a irok vie od 8o metara. Mogao je da
primi 150 000 (po nekima ak i 180 000) gledalaca, vie,
dakle, nego dananji najvei stadioni na svetu, kao to je
uvena Marakana u Riju.
S vremenom, menjao se i program cirkuskih
predstava. Danas nema vie gladijatora i njihovih
surovih borbi s razjarenim zverima. Sada ljudi uivaju u
izvoenjima dresiranih ivotinja, akrobatskim
vratolomijama, vetinama maioniara (opsenara),
kerefekama klovnova itd.
Jedino to se u cirkusu nije izmenilo od postanka
do danas, to je njegova svrha: zabavljanje ljudi. Nije se
izmenio ni oblik prostora ili graevine u kojoj se
cirkuske predstave izvode. Svi su cirkusi, naime,
krunog ili ovalnog oblika, ak i oni sa velikim arenim
atorima, koji esto gostuju po naim manjim gradovima
i selima. Upravo po tome se cirkus tako i naziva. Ta je
re nastala od latinskog cirkulus (circulus), to znai -
"krug".
Od latinskog cirkulus (circulus) nastale su i druge
rei, kao tosu cirkl ("estar"),cirkular ("kruna testera
ili pila" i "raspis", "okrunica"), cirkulacija ("kruno
kretanje", "optok", "kolanje") i sl. Od svih njih,
meutim, najpoznatija je i najprivlanija upravo re -
cirkus.
POTA

Pota je obino jedna od najznaajnijih ustanova i
najveih graevina u svakom gradu. Tu su velike
prostorije sa "alterima" za prijem raznih poiljki
(pisama, dopisnica, novca ili paketa), za predavanje
telegrama i obavljanje telefonskih razgovora.
Sve te poiljke pota prenosi iz mesta u mesto, iz
drave u dravu, tj. od a d r e s a n t a (onoga koji alje)
do a d r e s a t a (onoga koji ih prima). Tu ulogu imala je
pota od svoga osnivanja. O tome najbolje svedoi sam
njen naziv - pota, to potie od skraenog latinskog
izraza posita statio (ita se: pozita stacio) - "postavljena
stanica". Prvi slogovi te dve rei: po(sita), sta(tio) dale
su prvo, u srednjovekovnom latinskom, posta, a kasnije
u naem i u nekim drugim jezicima - pota.
Zato je ova vana sluba nazvana upravo tako -
"postavljena stanica"?
Odgovor na to pitanje moe se nai u istoriji
potanske slube.
U staroj rimskoj dravi, pre nekih dve hiljade
godina, nije bilo dananjih prevoznih sredstava
(automobila, autobusa, brzih brodova, vozova i aviona),
pa su se poiljke upuivale kolima sa konjskom
zapregom, ili, one hitnije, brom konjanikom vezom.
Poto jedan par konja, ili konj s jahaem glasnikom, nije
mogao izdrati dui put u punom trku (da bi poiljke ili
poruke stigle to pre), na svakih petnaestak kilometara
bile su postavljene stanice za zamenu konja. To su, eto,
bile te "postavljene stanice", po kojima je (preko
latinskog posita statio) nastao naziv pota.
Zanimljivo je da je re pota nekad znaila i meru
za duinu od 14 976 metara, tj. onoliko koliko je
otprilike iznosila razdaljina izmeu nekadanjih
potanskih stanica.
Zaeci potanske slube seu duboko u prolost,
ak do 2 300. godine pre nae ere. Organizovani prenos
vesti i poruka bio je poznat jo starim Egipanima,
Vaviloncima, Asircima, Fenianima, Kinezima i
Persijancima. Pota, dakle, postoji i razvija se skoro 4
500 godina, ali je dananji njen naziv u naem i mnogim
drugim jezicima nastao tek u srednjem veku i potie,
kako smo videli, iz srednjovekovnog latinskog jezika.
PALATA

Velika, raskono ureena zgrada, koja se svojom
lepotom i izgledom razlikuje od ostalih, da kaemo:
obinih kua u gradu, naziva se palata. Tu je obino
smetena neka vana ustanova: ministarstvo, banka,
veliko preduzee, pota, sud i sl. U Beogradu je poznata
Palata Federacije (sedite predsednika drave i Savezne
vlade), zatim Palata pravde (gde rade visoki sudski
organi), pa palate Albanija, Beograanka itd. Neke
palate poznate su u celom svetu. Ko, recimo, nije uo za
Bakingemsku palatu u Londonu, Palatu Ujedinjenih
nacija u Njujorku, Jelisejsku palatu u Parizu, ili Dudevu
palatu u Veneciji? Ima, naravno, i manje poznatih palata,
u kojima ak nisu smetene ni neke vane ustanove,
nego su vlasnitvo kakvog bogataa. Ali u svakom
sluaju te se graevine lepotom i raskonou izdvajaju
od obinih stambenih zgrada, pa makar one bile i velike i
visoke, kao to su soliteri.
Palate ogromnih razmera, kao sedita vladara,
podizane su jo u starom veku u Egiptu, u Persiji, na
Kritu i drugim tada poznatim i velikim dravama, kao
to je bilo Rimsko carstvo. Najpoznatija od tih
velelepnih graevina bila je carska palata u Rimu,
izgraena na jednom od sedam rimskih breuljaka, koji
se zvao Palacijum (latinski: Palatium). I upravo po tom
imenu, kasnije se svako prestono, carsko zdanje nazivalo
- palata. Danas je palata, kao to je ve reeno, svaka
velika, raskono ureena zgrada.
CRKVA

Gradovi se meusobno razlikuju po svojim
znamenitim graevinama. Meu njima posebno mesto
ima crkva. ta bi, recimo, bila Moskva bez prekrasnog
Sabora svetog Vasilija na Crvenom trgu, ili Rim bez
Katedrale svetog Petra, a Pariz bez Crkve Notr Dam?
Slika naeg Beograda ne moe se vie ni zamisliti bez
velike Crkve svetog Save, Saborne crkve ili Crkve
svetog Marka na Tamajdanu.
Crkva je, zna se, hrianski hram. Pripadnici
drugih vera nazivaju svoje bogomolje drukije. Tako je
jevrejski hram sinagoga, islamski damija ili moeja, a
hinduski pagoda.
Zna se da re sinagoga potie iz grkog jezika i da
doslovno znai: "sakupljanje", "sabiranje". To je, dakle,
"zborite", tj. mesto gde se okupljaju vernici.
Damija na arapskom znai isto: "ona koja skuplja,
okuplja (svet)". Moeja ili meet, to je postalo od
arapskog mesdid, znai: "mesto gde se klanja".
Pagoda na staroindijskom jeziku znai: "sveta
kua".
ta onda znai i odakle potie naa re crkva?
Na to pitanje nije lako odgovoriti. Jer, ima vie
razliitih objanjenja. Sigurno je jedino da taj naziv za
bogomolju pripada svim slovenskim narodima. Oni su
ga, kao, uostalom, i samu veru, primili od drugih. Neki
naunici pretpostavljaju da je re crkva potekla iz grkog
jezika, gde je znaila - "kua gospodnja". Izgleda ipak da
je nismo primili direktno od Grka, nego preko Gota.
Teko je rei da li je to bilo ba tako. Sigurno je,
meutim, da crkva jeste "kua gospodnja", u koju ljudi
odlaze da bi nali utehu i smirenje.
AMBULANTA

Kad se ovek razboli i oseti potrebu da zatrai
pomo od lekara, ide pravo u ambulantu. To je, rekli
bismo, sasvim obina i normalna stvar. A jeste li uli da
i ambulanta moe da ide u posetu bolesnicima?
Verovatno niste, mada je tako neto sasvim normalno.
Takvo "udo" zaista postoji. U nekim sluajevima ak i
ne moe biti drukije: ambulanta mora da ide za
bolesnicima. U ratu, na primer, kada se sukobe dve
vojske, pa se frontovi pomeraju napred ili nazad,
ambulanta se kree za vojskom, jer se tako lake i bre
moe pruiti pomo ranjenim ili bolesnim vojnicima. I u
vreme mira u retko naseljenim udaljenijim mestima, gde
ne postoji stalna zdravstvena ustanova, lekari i
medicinske sestre dolaze povremeno da pregledaju i lee
bolesne.
U svakom sluaju, dakle, ambulanta je vezana za
neko kretanje: ili bolesnici dolaze u ambulantu, ili se
ambulanta kree za njima. Sasvim je onda razumljivo to
se takva zdravstvena ustanova naziva upravo -
ambulanta (po latinskom ambulare - "ii", "hodati",
"kretati se").
Bolesnici koji moraju da lee i da se due lee,
upuuju se na kliniku. uli ste ve da postoji Hirurka
klinika, Ona klinika, Klinika za uho, grlo i nos itd. I re
klinika (od grkog: kline), kao i ambulanta, kazuje u
osnovi tano kakva je to ustanova. Kline, naime, znai:
"krevet", "postelja", To upuuje na zakljuak da leenje
na klinici zahteva da se lei u postelji.
Ali, vratimo se jo malo rei ambulanta. Kad se
kae "ambulantno leenje", to znai da bolesnik ne mora
da lei u bolnici, nego je pokretan, dolazi lekaru i nakon
pregleda i pruene pomoi vraa se kui, dok "bolniko
leenje", leenje na klinici, podrazumeva leanje.
Vi ve znate da postoje kolske ambulante. A da li
ste uli da postoje i ambulantne kole?
Sigurno ste se ve dosetili o emu je re. Jer
prepoznajete i tu latinsko ambulare - "ii"." kretati se".
To su, dakle, kole koje idu uenicima u pohode.
U jednom reniku objanjeno je da su ambulantne
kole: "kolske ustanove u udaljenijim i tee
pristupanim mestima s malim brojem uenika, bez
mesnih nastavnika, u kojima se nastava odvija samo u
odreene dane u sedmici, a izvode je nastavnici iz
susednih kola ili posebno za to odreeni putujui
nastavnici."
Uz takve, ambulantne, tj. putujue kole, obino
idu i ambulantne (putujue, pokretne) biblioteke, tzv.
bibliobusi, koje smo ve pominjali u prii " Autobus".
APOTEKA

Re apoteka, kad se prevede sa grkog jezika, iz
koga smo je preuzeli, znai doslovno - "spremite" ili
"skladite". Ali ona, kao to znamo, ima mnogo
odreenije znaenje. To nije spremite uopte, nego
"spremite lekova". Postoji po kuama, ili u kolama i
fabrikama, obino neka ladica, pretinac ili ormar (grki
bi se reklo: theke) u kojima se dre lekovi. To je tzv.
priruna apoteka, ili "spremite lekova". Apoteka,
meutim, nije samo to, tj. "spremite lekova, nego i
jedna vana zdravstvena ustanova, u kojoj se spravljaju i,
po preporuci lekara, izdaju razni lekovi. Ni apotekari,
koji rade u apotekama, nisu nikakvi "skladitari", nego
zdravstveni radnici s visokom spremom, strunjaci za
lekove.
Verovatno ste u izlozima apoteka videli sliku ili
kip starca s bradom, koji dri tap oko koga je savijena
zmija. To je Asklepije, ili po latinski Eskulap, grki i
rimski bog lekarstva. U staroj Heladi (Grkoj) postojali
su i Asklepijevi hramovi, u koje su dolazili bolesnici da
potrae spas i izleenje. Tu su nevoljnici provodili dane i
noi, sve dok im u snu bog ne bi otkrio pravi lek. Koliko
su te Asklepijeve " apoteke" bile od koristi ljudima,
teko je rei. Sigurno je, meutim, da se u dananjim
apotekama, da ne kaemo "spremitima lekova", moe
nai lek za gotovo svaku bolest.
DISKOTEKA

Re diskoteka, kao i apoteka, biblioteka, kartoteka,
filmoteka i sl., ima u svom sastavu ono poznato nam ve
teka (od grkog theke - "koveg", "pregradak", "ormar").
Ako se tome doda i prvi deo - disk, koji takoe potie iz
grkog (diskos - "kolut", "ploa"), onda je jasno da
diskoteka izvorno znai: "ormar sa ploama". Danas je to
i mesto gde se puta muzika s ploa. Gramofonskih,
naravno. U poslednje vreme u diskotekama muzika se
puta i s magnetofonskih traka ili kompakt-diskova.
Umesto diskoteka obino se govori samo disko, a
neki kau i diska. Kako izgleda zabava i "uskanje" u
disku ili diskau, to i sami znate, pa u ovoj prii nema
vie ta da se doda.
Ali, ekajte! Ipak ima. Prema rei diskoteka u
poslednje je vreme stvorena jo jedna re - videoteka. To
je mesto gde se mogu nabaviti, iznajmiti, kasete sa
snimljenim filmovima, koji se onda gledaju kod kue na
videu. Pored videoteka, ponegde se jo moe sresti i
naziv kasetoteka.
REKA

Reka je, sigurno, jedna od najstarijih rei u naem
jeziku, i uopte u slovenskim jezicima. Slino je i u
nekim neslovenskim jezicima, npr. u latinskom: rivus -
"vodeni tok", "potok", u panskom rio - "reka" ili u
engleskom river - sa istim znaenjem.
Zajedniki pradavni koren svih tih rei (reka,
rivus, rio, river) bio je u vezi sa znaenjem "tei", "tok",
to reka, u stvari, i jeste.
"Sve tee" - rekao je davno, jo pre 2 500 godina,
grki filozof Heraklit. Na grkom ta izreka glasi: Panta
rhei (Panta rei). Vie je nego oigledno da je i to rei
("tee") slino naem reka. I po tome je, dakle, reka,
"ono to tee", "tok".
Za reku je vezana jo jedna mudra izreka
Heraklitova. Ona glasi: "Istom nogom ne moe dvaput
stupiti u istu reku." Jer, sve tee, sve se menja i nikada
nije isto. Jedino to je veno, to je samo kretanje. Zato je
i reka vena. Tako joj se upravo obraaju i duboki
crnaki glasovi u pesmi o velikoj reci Misisipi.
MOST

Ljudi su odvajkada svoja naselja, sela i gradove,
podizali obino na obalama reke, ili bar kraj kakvog
potoka. A onda, da bi mogli prelaziti iz jednog u drugi
deo naselja, morali su graditi mostove. Poznati su u
celom svetu mostovi na Seni, u Parizu, petanski
mostovi na Dunavu, zatim glasoviti Most uzdisaja u
Veneciji, pa Brankov most i Gazela u Beogradu i dr.
Neki su uli i u literaturu (kao uvena Andrieva "Na
Drini uprija"), ili su stekli filmsku slavu (kao "Most na
reci Kvaj"). Od svih mostova na svetu najuveniji je ipak
Most Golden Gejt (Golden Gate Bridge) u San
Francisku, dug 2 800 metara!
Dananji mostovi su velike i vrste graevine od
kamena ili eleza i betona. U davna vremena, meutim,
kad su ljudi tek poinjali da premouju reke i potoke,
inili su to na nain koji je tada jedino bio mogu:
prebecivali su od jedne do druge obale dva ili tri brvna
ili balvana, i to je ve bio most. Tako je nastala i sama ta
re, koja je, kako se pretpostavlja, znaila: "skup balvana
ili brvana, a po nekima i "ono to je metnuto,
postavljeno, sagraeno". Otada je ispod mostova
proteklo mnogo vode, ali oni i dalje stoje, kao spomenici
ljudskoj tenji za graenjem i meusobnim spajanjem.
Najlepu odu mostu napisao je na nobelovac Ivo
Andri. U jednoj svojoj prii on pie:
"Od svega to ovek u ivotnom nagonu podie i
gradi, nita nije u mojim oima bolje i vrednije od
mostova. Oni su vaniji od kua, svetiji, jer su optiji, od
hramova. Svaiji i prema svima jednaki, korisni,
podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukrta
najvei broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih
graevina i ne slue niem to je tajno ili zlo."
RESTORAN

Kad se radoznali turisti umore od dugog
razgledanja znamenitosti grada, obino svrate u neki
restoran da se malo odmore i okrepe, da obnove svoje
snage za nova razgledanja. Red je onda da i mi, nakon
ove jezikoslovne etnje gradom, svratimo u restoran na
"aicu razgovora", o emu bi drugom, nego opet o
reima, i to upravo o rei restoran.
U staro vreme, sve do pre nekih stotinu godina, u
naim krajevima, i u naem jeziku, nije bilo restorana.
Postojale su ainice, krme, birtije i prvarnice (radnje
gde su se sluila prosta i jeftina jela). Kasnije, kad su se
poele otvarati bolje gostionice, u kojima su se sluili
evropski specijaliteti, pojavila se u nas i re restoran.
Tu re primili smo od Francuza, ali je njeno
poreklo, zapravo, latinsko. U latinskom je restauracio
(izvorno: restauratio) znailo: "obnavljanje",
"uspostavljanje". Ta re, u neto drukijem obliku, u
obliku restauracija, postoji takoe u naem jeziku. U
istoriji npr. govorimo o restauraciji, tj. ponovnom
uspostavljanju neke vlasti ili dravnog ureenja, kao to
je bila restauracija carstva u Francuskoj posle velike
graanske revolucije 1789. Znamo da postoje i posebni
strunjaci koji se bave restauracijom starih umetnikih
dela (ikona i sl.). Oni se zovu restauratori.
Restauracija se u nas nekad zvala i ugostiteljska
radnja, po tome to su se tu ljudi krepili, obnavljali snagu
jelom i piem. Danas prevladava francuski oblik te rei:
restoran tako da u gradu retko gde moemo videti
napisano restauracija. Svugde je restoran: mleni
restoran, riblji restoran, nacionalni restoran, kineski
restoran, stanini restoran, hotelski restoran, ekspres-
restoran itd.
aki, studentski ili radniki restoran obino se
naziva - menza. I ta re potie iz latinskog jezika, a znai
doslovno: "sto", "trpeza". Menza je, dakle, "trpezarija",
"mesto gde se jede".
Na poetku su jo spomenute ainica, krma,
birtija i prvarnica. Od te etiri rei samo su dve naeg,
slovenskog porekla. Ainicu smo primili od Turaka, u
znaenju: "kuhinja" (od perzijskog a - "jelo", "kuvano
jelo"). Re birtija, bircauz ili bircuz primili smo od
Nemaca. U njih je Wirsthaus - "domainska kua",
"gostionica".
Propustiemo ovom prilikom objanjenje kako su
nastale nae rei krma i prvarnica. To nije ba
jednostavno objasniti, pa bi bilo preteko "jelo" u naem
jezikoslovnom restoranu. Vanije je od toga da znamo
da i dan danas te rei imaju svoje mesto u naem jeziku,
jer oznaavaju razliite ugostiteljske radnje. Tako znamo
da je ainica - ainica, birtija - birtija, krma - krma, a
prvarnica - prvarnica. Svaka im ast, ali restoran je
ipak - restoran.
SMOG

U velikim gradovima, posebno onim sa dosta
fabrikih dimnjaka - da o automobilima i autobusima,
koji svojim izduvnim gasovima zagauju vazduh i ne
govorimo - ljude gui teki, nepodnoljivi - smog.
Smog se javlja naroito s jeseni i zimi, kad ima
dosta magle. Tada u gradovima i velikim industrijskim
centrima, kao to su London, Siudad Meksiko, Los
Aneles, ili na Beograd i mnoga druga vea mesta,
gotovo da i nema sunanih dana, jer je nebo prekriveno
oblacima magle, dima, praine i raznih tetnih
isparavanja. I nigde daka vetra da ljude oslobodi te
velike napasti. Decu koja rastu u smogom pritisnutim
gradovima prozvali su "smogovcima". (Snimljena je o
njima i jedna zanimljiva televizijska serija pod tim
naslovom.)
Za hemiare koji ispituju sastav vazduha to ga
udiemo, smog je uglavnom meavina dima i magle, sa
drugim sastojcima to ih izbacuju savremena industrijska
postrojenja. Smog se, dakle, javio zajedno s industrijom
(prvo u Engleskoj pa onda i u drugim evropskim
zemljama). Tada je, u XVIII stoleu, nastala i sama re
smog. Svojim sastavom i izvornim znaenjem ona
sasvim tano pokazuje o emu se radi, o kakvoj je pojavi
re. Smog je, naime, skraena sloenica engleskih rei
smoke (ita se: smouk) - "dim", "a", i fog - "magla".
Uzeta su prva dva glasa (odnosno slova) rei smoke i
zadnja dva rei fog. Tako je od sm(oke) i (f)og nastalo
sm-og i, na kraju - smog. Po tome smog znai doslovno -
"dim i magla".
U stara vremena, dok jo nije bilo toliko fabrika, a
ni automobila, u nas se nije znalo za smog. Pa ipak,
postojala je jedna re sa slinim znaenjem. To je bugija
("para, dim; ugljini monoksid; praina"). U narodu se
kae: "Digla se bugija" (iza kola koja jure neasfaltiranim
drumom). S bugijom je, meutim, lako. Ona "zabugija"
(naglo se podigne) i "odbugija" (nestane), a smog kao
olovni ep nedeljama pritie nae gradove trujui ljude.
On nikada nije samo dim, ili samo magla, nego uvek
otrovna meavina toga dvoga, kao to i sama re smog
svojim sastavom i izvornim znaenjem pokazuje.
U SVETU SPORTA
SPORT

Sport je u nas nazvan tako tek pre nekih stotinu
pedeset godina. A ljudi se njime bave, tako rei, otkad
znaju za sebe, otkad postoji ljudsko drutvo. U
prvobitnim zajednicama, kada se ivelo samo od lova,
ribolova i sakupljanja plodova u prirodi, bilo je jako
vano da se zna rukovati kamenom sekirom, kopljem ili
lukom i strelicom. Zato se trebalo vebati u rukovanju
tim oruima i orujima. Lovci su se meusobno
nadmetali ko e dalje dobaciti koplje ili tanije pogoditi
strelom, ko e biti bri u hvatanju plena. Tako je, iz
potrebe, nastao sport, koji e tek kasnije postati i -
razonoda.
Velika sportska takmienja odravana su na
grkom ostrvu Kritu jo pre vie od 4 000 godina, a
kasnije i u Atini i Sparti, gde se telesnoj snazi
posveivala velika panja.
U nae vreme sport je veoma razvijen i razgranat.
Postoje razne sportske igre (fudbal, koarka, odbojka,
rukomet, polo, vaterpolo, tenis, kriket, bejzbol itd.),
borilake vetine (boks, rvanje, dudo), nadmetanja (u
bacanju kugle, diska, kladiva ili koplja, u skoku udalj i
uvis) itd. U svemu tome potrebna je snaga, smelost,
spretnost i izdrljivost.
Kolevka savremenog sporta, kome je cilj jaanje
tela i razvijanje takmiarskog duha, bila je Engleska.
Nije onda ni udno to nam je iz te zemlje, iz engleskog
jezika, dola i sama re sport. Ona je nastala
skraivanjem izraza disport -"zabavljati se". To nas
upuuje na zakljuak da smisao sporta nije samo u
nadmetanju i postizanju rekorda nego i u razonodi,
zabavi. U slobodnom vremenu, naime, ljudi se pomou
telesnog vebanja i raznih igara osveavaju i zabavljaju.
Tako odravaju svoje zdravlje i dobro raspoloenje.
Odavno je ve reeno: "Zdrav duh u zdravom telu",ili,
kako su govorili stari Latini: "Mens sana in corpore
(korpore) sano".
Rekli smo ve da je sport strana re i da nam je
dola iz engleskog jezika. Njen koren, meutim, javlja se
jo u latinskom jeziku, kojim su govorili stari Rimljani.
Disportare je u njih znailo: "raznositi". Kako se od toga
disportare - "raznositi" u engleskom jeziku razvilo
disport - "zabavljati se", "igrati se", nije lako rei.
Verovatno su se ljudi zabavljali nekom igrom u kojoj se
neto raznosilo tranjem ili sl. No, to nije toliko ni
vano. Vano je da znamo kako i ova, pored mnogih
drugih dananjih rei, ima svoj koren u latinskom. Po
tome izgleda da i u jeziku, kao i u onom poznatom filmu
- "svi putevi vode u Rim". Sigurno ne svi, ali mnogi da.
Jer, stari Rimljani, a pre njih Grci, udarili su temelje
evropskoj kulturi, pa su se i mnoge njihove rei, bar u
korenu, zadrale u naem i drugim evropskim jezicima
do naih dana.
AH

Znate li ta je to aturanga, atrang ili atrand?
Verovatno ne znate. A ako ipak znate, onda dobro
poznajete ah i njegovu istoriju. Jer aturanga je
najstarije, prvo ime "igre na 64 polja", nastalo u Indiji
pre nekih 1 400 godina. Od Indijaca "aturangu" su
preuzeli Persijanci (Iranci) i nazvali je atrang, a od njih
opet Arapi, pod imenom atrand.
Arapi su "atrand" preneli u Evropu, gde je ta igra
usavrena i gde je stekla novo ime - ah, s razliitim
izgovorom u raznim jezicima.
To, zapravo, i nije neko novo ime, jer re ah
potie iz persijskog jezika i znai doslovno - "kralj".
Novo je samo to to je reju ah ("kralj"), koja je naziv
jedne od glavnih figura, nazvana cela igra.
U ahovskoj igri ima jo jedan zanimljiv izraz. To
je - mat. Pored mat, govori se jo i matirati, mat-pozicija
i sl.
I mat je persijska re, koja u prevodu na na jezik
znai: "mrtav". Danas se ona samostalno upotrebljava, a
nekada je to bio samo deo reenice. Persijanci su, naime,
kad bi doveli protivnikog kralja u bezizlazan poloaj,
govorili: "E ah mat", to je znailo: "Kralj je mrtav".
Time se zavravala ahovska partija, kao to se danas
zavrava reima: "Mat" ili "Remi".
Zanimljivo je da su Rusi uzeli kao naziv igre
gotovo celu reenicu "Kralj je mrtav" ("E ah mat").
Oni, naime, ah nazivaju . A u nas je, eto, kao
naziv prihvaena samo jedna re - ah, pri emu i ne
pomiljamo da ona, u stvari, znai - "kralj".
TALENAT

Za uspeh u ahovskim takmienjima, ili u bilo kom
drugom sportu, za uspeno bavljenje umetnou ili
naukom, svakom je oveku, osim upornog i strpljivog
rada, potreban jo i - talenat.
Talenat je, drukije reeno: "uroena sposobnost
za neto (za muziku, nauku, knjievnost, sport itd.)". To
je "nadarenost" ili "darovitost".
Ali o talentu valja jo neto znati. Jer istorija te rei
veoma je zanimljiva.
U starom grkom jeziku talanton (od ega je
postala i re talenat) oznaavala je 55 funti, tj. novanu
jedinicu vrednosti otprilike 26 kilograma srebra. A to
nije bila ba mala vrednost!
Uz promenu znaenja rei talenat ("novana
jedinica") u talenat ("obdarenost") vezana je i jedna
pria iz Svetog pisma.
U Novom zavjetu, u Jevanelju po Mateju, pie
ovako: Kraljevstvo je nebesko kao i ovjek koji,
polazei u tuinu, dozva sluge te im predade imovinu
svoju. Jednome dade pet talenata, drugome dva, treemu
jedan: svakome prema njegovoj sposobnosti. I zatim
otputova. Odmah onaj koji je primio pet talenata ode i
poe raditi s njima te zaradi i drugih pet. Isto tako onaj
koji primi dva talenta zaradi druga dva. Ali onaj koji
primi jedan talenat ode, iskopa zemlju i tu sakri novac
gospodarev. Poslije dugo vremena doe gospodar tih
slugu i zatrai od njih raun. Onaj koji je primio pet
talenata pristupi i donese drugih pet talenata te ree:
Gospodaru, predao si mi pet talenata, a ja sam, evo,
zaradio i drugih pet.' Tada mu ree gospodar: 'Dobro,
valjani i vjerni slugo! Bio si vjeran nad malim, zato u te
nad velikim postaviti: Ui u veselje gospodara svoga!'
Kad pristupi onaj koji je primio dva talenta, ree:
Gospodaru, predao si mi dva talenta, a ja sam, evo,
zaradio i druga dva. Tada mu ree gospodar: 'Dobro,
valjani i vjerni slugo! Bio si vjeran nad malim, zato u te
nad velikim postaviti: Ui u veselje gospodara svoga!'
Kad pristupi onaj koji je primio jedan talenat, ree:
Gospodaru, znajui da si ovjek tvrd, da anje gdje nisi
sijao i kupi gdje nisi vijao, pobojah se, odoh i sakrih
tvoj talenat u zemlju. Evo ti to je tvoje.' Tada mu ree
gospodar: 'Nevaljali i lijeni slugo, znao si da anjem gdje
nisam sijao i da kupim gdje nisam vijao, prema tome si
morao moj novac uloiti kod mjenjaa, kako bih ja
nakon povratka uzeo svoje kamate. Dakle: oduzmite mu
taj talenat i podajte ga onome koji ima deset talenata!'"
Svi znamo "ta je pisac hteo da kae" ovom
priom. Jer pod talentom ovde ne treba shvatiti samo
novac nego i sposobnost uopte da se neto uini, stvori.
Otuda i drugo znaenje ove rei ("sposobnost",
"obdarenost"), s kojim ona i danas ivi u evropskim
jezicima, pa tako i u srpskom.
OLIMPIJADA

Svake etvrte godine odravaju se u nekom mestu
u svetu zimske i letnje olimpijske igre, skraeno nazvane
- olimpijada. Upravo u tim razmacima, od po etiri
godine, organizovana su u staroj Grkoj velika sportska
nadmetanja svih grkih plemena. Grke atlete okupljale
su se i takmiile u Olimpiji, Zevsovom svetilitu u Elidi,
na severozapadu Peloponeza. Po tome, po Olimpiji, i
same te igre dobile su naziv - olimpijada.
Olimpijade su za stare Grke bile veliki dogaaj,
toliko veliki i znaajan da su se i godine po njihovom
raunanju vremena brojale od prve olimpijade, 776. pre
nae ere. Za vreme odravanja olimpijade prestajali su
svi ratovi i plemenski sukobi i vladao bi "sveti mir".
Trajalo je to sve do 4. stolea nae ere, tanije do 393.
godine, kada je rimski car Teodosije II, kao hrianin,
ukinuo te "paganske igre". Uz to je naredio da se razori
Zevsov hram i druge velike graevine.
Olimpijske igre obnovljene su posle vie od 1 500
godina zaslugom francuskog barona Pjera de Kubertena.
Prva olimpijada naeg doba odrana je u Atini od 5. do
14. aprila 1896. godine. I danas jo, kao podstrek
sportistima, odzvanjaju Kubertenove rei: "Bre, jae,
snanije!", a iza njega je ostala i krilatica: "Vano je
uestvovati".
Danas se, osim zimskih i letnjih, odravaju i
posebne ahovske olimpijade. U olimpijskim
takmienjima uestvuju i ene, to je u staroj Grkoj bilo
strogo zabranjeno. ene se tada nisu smele pojavljivati
ni kao gledaoci. Po tome, a i po mnogo emu drugom,
dananje olimpijade razlikuju se od onih koje su
odravane u helenskom svetu. Ali, u znak seanja na
njihov nastanak, sveana vatra koja gori za sve vreme
odravanja olimpijskih takmienja, pali se upravo u
Olimpiji, mestu gde su roena olimpijska nadmetanja, pa
i sama re olimpijada.
Ovde bi ovoj prii bio kraj kad u ivotu i jeziku ne
bi bilo njenog nastavka. Taj nastavak nije ni toliko lep ni
toliko plemenit kao istorijat rei olimpijada. Ipak, zbog
zanimljivosti, vredi ga zabeleiti.
Po ugledu na olimpijska takmienja prvo su poeli
da se organizuju sportski susreti pojedinih krajeva sveta
ili razliitih grana sporta. Tako je nastala Balkanijada
(takmienje sportista balkanskih zemalja), zatim se
pojavila Univerzijada (sportski susreti studenata
univerziteta iz celoga sveta), pa onda Gimnaestrada
(svetsko prvenstvo u gimnastici), Biciklijada
(biciklistiko takmienje), Zmajada (takmienje u
putanju zmajeva, vazduhoplovnoj i raketnoj tehnici) itd.
To bi bilo sve u redu da nije nastala prava poplava raznih
"-ijada",od kojih mnoge nemaju ama ba nikakve veze sa
sportom i sportskim nadmetanjima. Tako je
svojevremeno jugoslovensko takmienje vokalno-
instrumentalnih sastava nazvano Gitarijada, muzika
smotra posveena nemakom kompozitoru Rihardu
Vagneru - Vagnerijada, pozorina smotra dela Semjuela
Beketa - Beketijada, a festival Nuievih komedija -
Nuiijada. I jedna televizijska serija nazvana je
Eriijada - po pesniku Dobrici Eriu.
Kad su Nemci organizovali "Festival mit" - skup
onih koji nose prezime mit (to znai: "kova"), na
kome je uestvovao glavom i bradom ak i tadanji
savezni kancelar Helmut mit, u naim novinama to je
odmah prekrteno u mitijada.
Za ovom modom ne zaostaju ni ugostitelji, pa se
organizuje Rotiljijada. Slede dalje jo smeniji nazivi,
kao to su Smehijada i Stihijada (naslovi rubrika u
novinama) ili Kesijada - takmienje obesnih mladia u
gaanju prolaznika plastinim kesama punim vode!
ta na sve ovo rei? Od lepe, ozbiljne i plemenite
rei kakva je olimpijada izrodila se u nas prava pravcata
-"cirkusijada".
ATLETIKA

Stari Grci su mnogo cenili sport, pa su
organizovali razna takmienja. U poetku samo u
tranju, a kasnije i u bacanju diska i koplja, u skokovima
i rvanju. Oni su ta takmienja nazivali atletika, to bi u
prevodu znailo: "borba", "nadmetanje". Uesnici u tim
takmienjima zvali su se atlete, doslovno: "borci"
"takmiari". To su bili razvijeni, zdravi mladii, koji su
se odlikovali snagom i vetinom.
Iako nisu znali za tu re, i nai su se preci bavili
atletikom. Bila su to muka, junaka nadmetanja u
tranju, bacanju kamena s ramena, skokovima udalj i
uvis (preko konja), u dilitanju, tj. gaanju dilitom
(kopljem) itd.
Danas je atletika u celom svetu, pa i kod nas,
cenjena sportska grana, toliko cenjena da je nazivaju
"kraljica sporta". Postoji teka atletika: rvanje, boks,
dizanje tereta i laka atletika: tranje, hodanje, plivanje,
bacanje kugle, koplja, diska i kladiva, skokovi uvis i
udalj itd.
Uesnik u atletskim takmienjima naziva se kod
nas atletiar, a ne atleta (kao kod starih Grka). Atleta je
za nas neto drugo. To je jak, lepo graen ovek, ovek
snanih miia. Nekada su po naim varoima i
palankama atlete pokazivale svoju snagu kidajui lance u
koje su bili vezani, savijajui golim rukama elezne
ipke ili diui zubima teku burad napunjenu vodom.
Jedan od najpoznatijih bio je izmeu dva svetska rata
Dragoljub Aleksi, koga su zvali -"Junak iz Like". On je
bio atleta, ali i akrobata. Izvodio je razne vratolomije, od
kojih je gledaocima zastajao dah. Masa ljudi gledala ga
je kako rairenih ruku krui nad Beogradom drei se
zubima za ue kojim je bio povezan s avionom u letu.
Spomenusmo akrobate i akrobatiku, pa je red da
ovde objasnimo poreklo i te rei. Ona je, kao i atletika,
preuzeta iz grkog jezika. Nastala je prema obliku
akrobateo, to je znailo: "hodam na prstima". U
poetku su, naime, akrobate pokazivale svoju vetinu
hodajui po razapetoj ici ili uetu. Otuda onda i taj
naziv. U tursko vreme akrobate su se zvali pelivani ili
pehlivani. Danas akrobate nastupaju uglavnom u cirkusu,
ali akrobatske vetine izvode i piloti aviona, klizai,
veslai, skijai i drugi - uglavnom da bi zabavili
gledaoce. Ipak, akrobatika je deo gimnastike, pa se po
tome ubraja i u sport.
MARATON

Jedna od najteih olimpijskih disciplina u sportu,
trka na 42195 metara, naziva se maraton ili maratonska
trka.
Maratonom se nazivaju i druge trke na duge staze.
Tako imamo plivaki, skijaki, pa ak i ahovski
maraton, kako je nazvano takmienje za prvenstvo sveta
u ahu 1978. izmeu Anatolija Karpova i Viktora
Kornoja, ili, kasnije, izmeu Karpova i Kasparova.
Sam naziv maraton nastao je po imenu grkog sela
Maratona i istoimenog polja, na kome su Atinjani 490.
godine pre nae ere pobedili deset puta jaeg neprijatelja,
Persijance. Posle bitke, grki glasnik Fidipid pretrao je
rastojanje od Maratona do Atine (preko 42 kilometra) i,
poto je Atinjanima preneo radosnu vest o pobedi, sruio
se mrtav.
U znak seanja na taj dogaaj, trka na dugu stazu
(na olimpijskim igrama i drugim atletskim
takmienjima) nazvana je - maraton.
STADION

Sport i sportska takmienja ne mogu se vie ni
zamisliti bez stadiona. Danas su to obino goleme
graevine s fudbalskim igralitem, krunom atletskom
stazom i s ureenim prostorima za druge sportske igre i
nadmetanja. Tu su i tribine za deset, pedeset, pa ak i sto
hiljada gledalaca. Ko jo, na primer, nije uo za Stadion
" Crvene zvezde" u Beogradu ili u svetu poznati stadion
Marakanu u Rio de aneiru?
Stadioni su postojali jo u staroj Grkoj, kolevci
sporta i olimpijskih igara. Ali ti prvi stadioni nisu bili ni
nalik na graevine koje mi danas tako nazivamo. Prvi je
stadion bio obina pravolinijska trkaka staza duga 600
grkih stopa, to iznosi 192 metra i 27 centimetara.
Upravo tu duinu od 600 stopa Grci su nazivali stadion.
Stadion je, dakle, prvo bio njihova mera za duinu. Posle
je i trkaka staza te duine nazvana stadion.
Stari Grci takmiili su se i na duim stazama, ak i
do 24 stadiona (oko 4,5 kilometra). Da bi gledaoci mogli
da posmatraju celu trku na tako dugoj stazi, ona je
savijena u krug, a okolo su izgraena i sedita za
gledaoce. To je ve bio zaetak stadiona kakve mi danas
imamo.
Tako je, eto, jedna stara re, stara mera za duinu,
kojom se odavno vie niko ne slui, promenivi
znaenje, produila svoj ivot. Zajedno s plemenitim
olimpijskim nadmetanjima ona je iz Grke prela u
druge evropske zemlje, pa i u mnoge jezike na svetu.
ARENA

Arena ("borilite", "poprite") na latinskom jeziku,
odakle je preuzeta ta re, znaila je - "pesak"! Ovo dolazi
otuda to su borilita gladijatora u starom Rimu stvarno
bila posuta peskom. Taj prostor nalazio se u sredini
amfiteatra, odnosno cirkusa ili stadiona (za razna druga
nadmetanja). Kako je izgledao amfiteatar ("kruno
gledalite"), moe se videti na naoj strani Jadrana, u
Puli. To je ona golema rimska graevina dobro ouvanih
visokih zidova, poznata po filmskim festivalima i drugim
kulturnim priredbama koje su u njoj odravane. Nekada
je tu, meutim, bilo borilite, po emu je i cela ta
graevina nazvana Arena, ili potpunije - Pulska arena.
Najvei amfiteatar u Rimskom carstvu bio je
Koloseum. O njegovoj veliini govori ve i samo ime,
koje potie od latinskog koloseus (colosseus), to znai -
"gorostasan". Taj eliptini etvorospratni gorostas, visine
57 i duine 188 metara, imao je u sredini veliku arenu,
takoe u obliku elipse (sa promerima 76 i 46 metara).
Mogao je da primi ak 45 000 gledalaca!
Zidine Koloseuma i danas poseuje veliki broj
turista iz celoga sveta. Mnogi od njih tek tu saznaju ta je
nekada bila arena i kako je nastala sama ta re. Ona je
danas sasvim obina i ne oznaava jedino prostor za
sportska nadmetanja, pogotovo ne samo ona koja su
posuta peskom. Arena je borilite uopte. Na veliki
jezikoslovac, Aleksandar Beli, napisao je u jednom
radu o Vuku Karadiu sledee:
"Na naunoj i kulturnoj areni ostao je Vuk kao
definitivan (konani) pobedilac."
Po tome je, dakle, arena i poprite kulturnog rada i
takmienja.
RING

Pria o rei ring mogla bi stati u jednu jedinu
reenicu. Ring potie iz engleskog jezika i znai:
"kolut, "krug", "prsten". Objanjenje je jasno: to je onaj
prostor, krug, u kome se odigravaju nadmetanja u boksu
i rvanju. I to bi uglavnom bilo sve.
Ipak, ovde neemo stati. Jer u vezi s borbama u
ringu postoje jo dve rei koje zasluuju da se objasne.
Prva je runda (nemaki Runde, engleski round).
Ona oznaava jedan deo borbe. U boksu su to obino tri
minuta. U amaterskom boksu borba traje tri puta po tri
minuta, dakle tri runde, a u profesionalnom moe da
traje do petnaest rundi. Zanimljivo je da i runda, kao i
ring, znai u sutini isto - "krug". Samo to se ring
odnosi na krug u prostoru, a runda u vremenu.
Poetak i zavretak jedne runde, jednog kruga
borbe, oznaava se udarcem u gong. Evo jo jedne
zanimljive rei u vezi s boksom! Preuzeta je ak iz
malajskog jezika zajedno s predmetom koji oznaava.
Na Dalekom istoku, naime, gong je metalna ploa u koju
se udara batiem kao u zvono. Osim u boksu gong se
upotrebljava i na brodovima da se oznai vreme za
ruak, a u orkestru slui kao muziki instrument. Ali
najveu slavu gong je ipak stekao u bokserskom sportu.
Tako su se, eto, uz bokserske rukavice na jednom
mestu stekle i ukrstile tri rei razliitog porekla: ring iz
engleskog, runda iz nemakog i gong iz malajskog
jezika.
KOPLJE

Nekada opasno i ubojito, koplje je danas obian
predmet kojim se izvode sportska nadmetanja u bacanju.
Tako je ratniko oruje postalo sredstvo za miroljubiva
takmienja u snazi i vetini.
U srednjem veku, a i ranije, ratnici su, pored
maeva, strelica i buzdovana, nosili i koplja, kojima su
gaali i probadali neprijatelje. Odredi naoruani
kopljima zvali su se kopljanici. Na zastancima kopljanici
bi zabadali koplja u zemlju i za njih vezali svoje konje.
Tako je inio i Kraljevi Marko. O tome govore i ovi
stihovi narodne pesme:
"Pa udari koplje u ledinu,
za koplje je privezo arina."
U predasima izmeu bitaka, ili u mirno doba,
kopljanici su se takmiili ko e dalje odbaciti to ubojito
oruje i ko e bolje i tanije njime pogoditi cilj. Postojala
je i posebna vrsta koplja (bez gvozdenog iljka), koja se,
po turski, zvala dilit. Dilit je sluio samo za igru: da
kopljanici njime gaaju jedni druge i da se na taj nain
spremaju za pravi boj.
U narodnim je pesmama koplje "bojno", "ubojito",
"vito" ili "otro".
U vezi s kopljem kao ratnikim orujem ostali su i
izrazi: ukrstiti koplja ili lomiti koplja ("estoko se boriti",
"voditi borbu s nekim") i baciti koplje u trnje ("odloiti
oruje", "prestati ratovati"). Kae se i: posle boja
kopljem u trnje, to e rei: "kad proe pravi as za
neto, ako se prilika ne iskoristi na vreme, naknadno
nita vie ne vredi initi".
Koplje je nekad bilo i svojevrsna mera za duinu,
pa tako u narodnoj pesmi stoji:
"Po tri koplja u visinu skae,
po etiri dobra unapredak."
U dananjim sportskim susretima takmiari ne
gaaju kopljima jedni druge, nego se nadmeu ko e ga
dalje odbaciti.
Nego, mi se raspriasmo o "koplju ubojitom" i o
bacanju koplja kao takmiarskoj vetini, a skoro i
zaboravismo da objasnimo kako je uopte nastala ta re.
Naunici dovode u vezu koplje i kopati. Po tome
izgleda da je koplje nekad, moda, bilo zemljoradniko
orue, da se pomou njega kopalo. Ipak, ostalo je samo
zapameno, i u renicima zabeleeno, kao ubojito oruje,
a u nae vreme i kao predmet za sportska nadmetanja.
DISK

Jo u staroj Grkoj bacanje diska, bacanje koplja,
skok udalj, tranje i rvanje inili su tzv. petoboj, tj.
takmienje atleta u pet sportskih vetina. Izgleda de je
upravo bacanje diska u to vreme bilo posebno na ceni.
Mnogi grki umetnici prikazivali su snane atlete sa
diskom. Najpoznatiji od tih umetnika bio je Miron, koji
je iveo u prvoj polovini 5. stolea pre nae ere, dakle
pre 2 500 godina. Njegov Diskobolos ("Baca diska")
sauvan je u vie rimskih kopija, koje se uvaju u
Vatikanskom muzeju i Palati Lanceloti u Rimu, kao i u
Britanskom muzeju. Vajar Miron prikazuje snanog,
miiavog mladia upravo u trenutku kad se, sav
napregnut, sprema da baci okruglu belu plou. Da,
upravo plou, jer na grkom, kao to je ve ranije
reeno, disk (ili diskos) i znai "ploa" ili "kolut". Tako
su u nae vreme nastale rei disko, diskoteka, disko-klub,
disk-dokej i sl. O tome je ve bilo govora.
Osim u sportu i muzici, disk je poznat jo i u
anatomiji (nauci o grai tela). Tako se nazivaju
hrskaviave ploice izmeu zglobova, posebno izmeu
kimenih prljenova. Zato dobro pazite da ne preterate ni
u sportu ni u uskanju u disku, jer vam se moe desiti da
povredite diskove u kimi pa da obolite od diskopatije.
KLADIVO

Pored koplja, diska i kugle, dananji se sportisti
nadmeu i u bacanju kladiva.
Kladivo je nekad bila "alatka za kovanje, zabijanje
klinaca, eksera i sl., bat, eki" ili "ovea drvena ili
gvozdena alatka u obliku ekia, mlat, malj".
Starim Grcima i Rimljanima kladivo nije bilo
poznato. A i da je bilo, ne bi ga tako zvali, jer je kladivo
re naeg, slovenskog porekla. Postojala je jo u
staroslovenskom jeziku (pre vie od hiljadu godina), a
imaju je danas, osim nas, i Slovenci i esi. Poreklo te
rei jo je starije. Ono se povezuje s glagolom klasti,
kladem - "metati". I danas se u naem narodu mogu uti
rei: uklasti - "usuti" (npr jelo), isklasti - "isuti", "izliti",
pokladati - "stavljati seno. marvi", raskladati -
"rastavljati".
Po svemu tome kladivo bi bilo neto to se
"isklada",tj. izbacuje. A mogue je da se u nas nekada
umesto diska bacao bat ili malj, koji se zvao kladivo.
U dananjem sportu, u atletskim nadmetanjima u
bacanju udalj, kladivo izgleda drukije. To nije eki ili
mlat, nego metalna kugla privezana uetom za drku
tako da se pre bacanja moe snano zamahnuti. Ali i
sada, kao i pre, to je predmet koji se "isklada", izbacuje.
OBRU

Obru je takoe re iz sveta sporta. Zna se da
gimnastiari i gimnastiarke izvode vebe sa obruima i
na obruima i da koarkai kroz obru ubacuju loptu u
ko. Obru je i deja igraka. Nekada su deaci voleli da
"teraju obru", da ga kotrljaju trei za njim. Jedno
vreme bilo je omiljeno okretanje irokog plastinog
obrua oko struka. Ta igra, kojom su se uglavnom bavile
devojice, dola je iz Australije, preko Amerike,
Engleske i Francuske, i do nas 1958. godine. Zvala se
hula-hup. Ta je re inae nainjena od naziva za jedan
havajski ples: hula-hula i engleskog hup (hoop) -
"obru", "kolut".
Nekada, meutim, u 19. stoleu i ranije, obru je
sluio uglavnom za pravljenje buradi i kaca. Njime su se
stezale duge (daice), da bi bile vrsto priljubljene
jedna uz drugu, da ne putaju vodu.
O poreklu i znaenju same te rei poznati
jezikoslovac Tomo Mareti kae da ona potie od obru.
"Drugi je dio" - istie ovaj znalac naeg jezika - "od
osnove imenice ruka, tj. obru je ono to je oko ega
nainjeno, kao kad eljade rukama to obuhvata." Obru
je, dakle, "obuhvata", predmet kojim se neto obuhvata.
Kasnije je to postala i druga re za kolut, pa se u tom
smislu danas upotrebljava i u sportu.
LOPTA

Sportske igre (fudbal, koarka, odbojka, rukomet,
varterpolo, tenis itd.) ne mogu se ni zamisliti bez lopte,
koja je mnogo starija od svih tih igara. Jo pre dvesta i
trista godina njome su se dobacivali igrai u omiljenoj
dejoj igri "grada", koju su voleli i odrasli. Naravno, tada
lopta nije izgledala kao danas. Pravljena je od uvaljane
govee dlake i bila manja i tea. Sada se pravi od gume,
koe ili plastike u raznim veliinama i s razliitom
namenom. Tako, osim fudbalske, koarkake, rukometne
ili teniske lopte, postoji jo i tzv. disciplinka. To je lopta
koja slui za bokserske treninge. Ona visi o konopcima i
nakon snanog udarca "disciplinovano" se vraa prema
bokseru, pa se zato tako i naziva. Tu je i medicinka -
teka konata lopta za sportska vebanja itd.
Re lopta odavno je prisutna u naem jeziku. Stari
jezikoslovci opisivali su je kao "neto sa svijeh strana
jednako oblo, moe biti i prazno, kuglja", s napomenom
da se "osobito...ovako zove kod igara". Poreklo te rei
dovodi se u vezu s pretpostavljenim korenom koji je isti
kao i u rei lopata. Izgleda da su Maari od nas posudili
re lopata, a od njih nam je doskakutala labda ili lapta,
tj. lopta. Tako je ta skakutava "kuglja", kao u nekoj
udnoj jezikoslovnoj odbojci, prebacivana iz jednog
jezika u drugi: iz naeg u maarski, pa iz maarskog u
na (s promenjenim znaenjem).
Malo ko osim strunjaka zna da mi imamo - ili,
tanije, da smo nekad imali - jo jednu re za loptu. To je
meak. udna re, koju ve pomenuti stari jezikoslovci
objanjavaju ovako:
"I drugi neki slovenski jezici imaju re za loptu od
istoga korena: slov. me ili mea, e. mi, ruski
(mja). Koren je po svoj prilici isti od kojega je pridev
mek, mekan, tj. lopta shvaena kao neto meko."
Da se kojim sluajem meak proirio u naem
jeziku i da nismo u meuvremenu od Maara primili re
lopta, danas se ne bismo zabavljali loptanjem, nego
"meakanjem" ili "mekanjem", a loptake igre zvale bi
se "mekarske igre".
GOL

U igrama s loptom glavni cilj je da se pogodi gol.
Ko postigne vie golova, taj je pobednik. Po tome ispada
da je gol i oznaeni prostor koji treba da se pogodi
loptom, ali i sam pogodak, zgoditak. To, naravno, svi
dobro znamo. Jer, toliko smo puta sluali kako sportski
reporteri uzbuenim glasom saoptavaju kako je
napravljena "guva pred golom" ili kako je "centarfor
crveno-belih postigao pobedonosni gol za svoj tim".
Manje je, meutim, poznato odakle nam sama re gol.
Pa, evo, bez mnogo okoliavanja i driblanja, da
objasnimo i to.
Gol je strana, engleska re, koja je u na jezik
stigla zajedno s fudbalom i drugim slinim loptakim
igrama. Englezi je piu goa1, a izgovaraju: "goul". Nai
stari, kada su primali tu re, verovatno, nisu dobro uli,
pa su je poeli izgovarati gol. Ili su je u tom obliku
dobili od Nemaca, to je takoe mogue. Bilo kako bilo,
tek ta je re ula u srpski jezik, kao i u mnoge druge
evropske jezike. A njeno prvobitno, i sadanje glavno
znaenje u engleskom bilo je: "cilj", "odredite". Tako u
sutini i jeste: u sportu gol je cilj koji treba pogoditi.
Ipak, ne moemo rei: "guva pred ciljem" ili "centarfor
crveno-belih postigao je pobedonosni cilj za svoj tim".
Jer, re, kad jednom nastane i kroi u ivot, dobije svoje
posebno znaenje. Ni gol u tom pogledu nije nikakav
izuzetak.
HET-TRIK

Kad igra na jednoj fudbalskoj utakmici postigne
tri zgoditka (gola), to se naziva het-trik. O tome se onda
pie u novinama i taj se dogaaj jo dugo prepriava
meu najvatrenijim navijaima. Jer, het-trik nije mala ni
svakodnevna stvar. Treba tu mnogo sportske vetine i
sree. A treba se posluiti i lukavstvom: prevariti
branie, nadmudriti i samog golmana.
Da je het-trik stvarno trik, tj. vetina, majstorija,
samo se po sebi razume. Ali zato je to het-trik, kad ono
het ne znai ni "trostruk" ("trostruki trik"), ni "veliki"
("veliki trik"). Het (engleski: hat znai - "eir"! Het-trik
je dakle, doslovno: "eir-trik" ili "eir-vetina".
Ovaj neobini naziv za trostruki pogodak jednog
igraa na fudbalskoj utakmici ima svoju istoriju. U
Engleskoj, pa i u nekim drugim zemljama, bila je nekad
omiljena sportska igra kriket. Igrala se na travnatim
terenima. Malom tvrdom loptom igrai gaaju veoma
uska i niska, a usto i reetkasta vrata, ispred kojih se jo
nalazi vratar s palicom. Zato je bilo veoma teko postii
zgoditak, a trostruki pogodak bilo je prava retkost. Za
takav podvig igra kriketa dobijao je kao nagradu - eir
(engleski: hat). Tako je nastao izraz het-trik.
Engleska, domovina kriketa, bila je i kolevka
fudbalske igre, pa se izraz het-trik preneo i u fudbal, iako
nijedan fudbaler koji je postigao tri uzastopna gola nije
dobio kao nagradu - eir.
Kasnije je izraz het-trik dobio i ire znaenje:
"trostruki uspeh" (uopte). Tako se svojevremeno u
novinama pisalo o het-triku Ulofa Andersona, vedskog
velemajstora, koji je triput zaredom osvojio prvo mesto
na uglednom ahovskom turniru u Hestingsu. A kad su
Australijanci svome premijeru Bobu Houku 1987.
godine poverili da i trei put sastavi vladu, u "Politici" je
osvanuo krupan naslov: HOUKOV HET-TRIK.
Naravno, ni Anderson ni Houk nisu za svoj trostruki
uspeh dobili eir, ali su stekli ugled i slavu u svome
narodu.
DERBI

Derbi je veoma poznata re. Oni koji se bave
sportom, ili bar prate sportska takmienja, znaju da je
derbi najvanija, odluujua utakmica, najznaajnije
takmienje, susret najboljih ekipa, ili glavna trka
najbrih grla na hipodromu.
Nema nedelje kad se ne odri kakav derbi -
fudbalski, rukometni, koarkaki ili konjiki. Svako kolo
Prve savezne fudbalske lige ima svoj glavni susret, svoj
derbi. Utakmica izmeu "Partizana" i "Crvene zvezde",
na primer, uvek je derbi. Mogli bismo ak rei i - derbi
nad derbijima, ili "veiti derbi".
Kad kaemo derbi, mi i ne pomiljamo da je ta re,
u stvari ime, zapravo, prezime, jednog engleskog lorda iz
18. stolea. Taj lord Derbi, koji je iveo pre vie od
dvesta godina, bio je strastveni ljubitelj trkaih konja.
Zato je 1780. godine ustanovio veliku trku za najbolja
trogoda grla. Od tada, pa sve do danas, u Epsomu, kraj
Londona, na stazi dugoj 2 400 metara, svake se godine
odrava velika trka rasnih konja. To je jedna od
najstarijih sportskih priredba u Engleskoj i Englezi su je
po imenu osnivaa nazvali - derbi.
Kasnije se derbijem poela nazivati svaka
znaajnija, vanija konjska trka (dakle, ne samo ona u
Epsomu, kraj Londona). U novije vreme ta je re
prenesena i u ostale sportove, pa danas ima derbi ak i u
vaterpolu i u hokeju na ledu.
Tako je, eto, prezime jednog lorda, izgubivi svoje
pravo znaenje, postalo svakidanja re za nesvakidanje
sportske priredbe. Na taj nain derbi je uao u mnoge
svetske jezike, pa tako i na.
HENDIKEP

Kad u nekoj sportskoj ekipi, zbog bolesti ili iz
drugih razloga, ne nastupi najbolji igra, kae se da je to
za njih hendikep, tj. "oteavajua okolnost", "potekoa",
"optereenje".
Ima u sportu i sluajeva kada se bolji takmiari
unapred namerno optereuju da bi se to vie izjednaili
s ostalima i tako samo takmienje uinilo neizvesnijim,
zanimljivijim i uzbudljivijim. Na konjskim trkama, na
primer, boljim se grlima stavljaju razni utezi. Na drugim
trkama daje se prednost u razmaku, vremenu, bodovima i
sl. Na borbu pod optereenjem pristaju i ahisti, kad
svome slabijem protivniku daju skakaa ili topa "fore",
tj. kad igraju bez tih figura. Najvei hendikep u tom
smislu prihvatio je svojevremeno pesnik i humorista
Vlado Dijak kad je izjavio da e svome prijatelju, inae
ahovskom majstoru Vladi Kozomari, dati sve figure
"fore", pa e ga opet tui - tablom.
alu na stranu! Hendikep je ipak ozbiljna stvar,
pogotovo kad se misli na hendikepirane osobe, tj. one
koji su optereeni nekim telesnim ili duevnim
nedostatkom, koji nemaju ruke ili noge, ili su izgubili
vid, zaostali u duevnom razvoju i sl.
Ali, vratimo se samoj rei hendikep! Ona u
poetku nije imala nikakve veze sa sportom. Nastala je u
Engleskoj, gde su se ljudi nekada zabavljali jednom
igrom koja se zvala hand in cap, ili u prevodu: "ruka u
kapi". Ta igra sastojala se u tome da igrai razmenjuju
razne predmete, a sudija je odreivao koliko e ko dati.
Poseban ulog svi su davali unapred. To se stavljalo u
kapu, u kojoj je stalno bila zavuena sudijina ruka.
Otuda, onda, hand in cap ("ruka u kapi"), a kasnije, s
neto drukijim znaenjem, u sportu i handicap, ili po
naem - hendikep.
RIVAL

Protivnici u sportu, i inae, nazivaju se rivali.
Rivali su, recimo, teniseri koji se bore da osvoje set, me
ili prvenstvo. Veliki rivali u fudbalu u nas su "Partizan" i
"Crvena zvezda". Svaki njihov susret je glavni sportski
dogaaj, pa se zato i naziva "veiti derbi". I mladii koji
se bore da osvoje srce neke devojke takoe su rivali, kao
i poslovni ljudi i preduzea kad se takmie oko toga ko
e od njih dobiti neki dobar posao u inostranstvu. Rivali
su, dakle: "protivnici", "suparnici", "takmaci"..
Istorija same te rei, meutim, pokazuje da nije
oduvek bilo tako. U poetku se rivali nisu meusobno
takmiili ili sukobljavali, ve su zajedniki delili dobro i
zlo, bez tenje da neko od njih pobedi ili neto osvoji.
Jedino to ih je delilo bila je reka, na ijim su obalama,
svako na svojoj strani, iveli. Otuda, onda, i naziv rival
(od latinskog rivus - "reka" i rivalis - "reni").To su,
dakle, nekada bili "ljudi sa reke", oni koji su iveli na
suprotnim obalama, a ponekad i na istoj obali, kad reka
promeni tok, kao to je to bivalo svake godine sa Nilom
u Egiptu.
Rivali su potom bili i deonici vode u polju. Poto u
nekim sluajevima uslovi ivota nisu bili isti, ljudi su
poeli da se spore oko toga na kojoj je strani potoka ili
reke ivot bolji, teei da osvoje plodniju obalu. Tako su
rivali ("ljudi s reke") postali "protivnici", "suparnici",
"konkurenti" ili "takmaci", to re rival i danas znai.
PULEN

Svaki dobar sportski trener ima svoje pulene -
mlade igrae, ili druge sportiste, koje je on odgojio i
podigao, koji su, dakle, njegovi "vaspitanici", pitomci,
pa po tome onda i - miljenici. Tako se, na primer, u
naem fudbalu dugo govorilo o Miljanievim pulenima,
a i reporteri, kad prenose neka takmienja, esto u
svojim izvetajima znaju rei kako su na teren istrali
puleni toga i toga trenera ili selektora. Zbog toga nam je
pulen dobro znana re, o ijem stvarnom znaenju nikad
i ne razmiljamo. To je razlog to ete se, sigurno,
iznenaditi kad saznate ta ona, u stvari, znai u jeziku iz
koga smo je preuzeli. Pulen se, naime, u francuskom
jeziku, odakle potie, pie poulain, izgovara kao i kod
nas, a znai doslovno - "drebe"!?
Naravno, ta re nema kod nas takvo znaenje.
Niko, npr, ne misli da su Miljanievi puleni -
"Miljanieva drebad". Svi znamo da su to njegovi
"vaspitanici", "uenici", "pitomci" ili "miljenici",
"ljubimci", ili, kako se nekad govorilo -"Miljanieve
bebe".
Kako je to pulen ("drebe") u francuskom jeziku
postalo "vaspitanik", "pitomac", "ljubimac" i sl.?
Verovatno tako to se ta re prvo upotrebljavala u
konjikom sportu, pa je neki brzonogi ljubimac stvarno
bio drebe, koje je odgojeno pod rukom kakvog
ljubitelja konja. Kasnije je izraz prenesen u druge
sportove, pa i u jezik uopte.
Iz ove prie mogu se nauiti bar dve vane stvari.
Prvo, rei se ne upotrebljavaju uvek u svom prvobitnom
ili bukvalnom, doslovnom znaenju, nego i u
prenesenom smislu. I, drugo, preuzete rei iz drugih
jezika esto gube vezu sa svojim prvobitnim znaenjem i
upotrebljavaju se onako kako se ustale u novoj jezikoj
sredini i kako ih ljudi koji govore tim jezikom shvataju.
Tako za nas pulen nije "drebe", nego "pitomac" ili
"miljenik".
FAVORIT

Evo jo jedne rei koja je u poetku bila vezana za
konjske trke, pa se kasnije proirila i na sportska
takmienja uopte. Preuzeta je iz talijanskog jezika, gde
favorito znai: "ljubimac", "miljenik" (od latinskog favor
- "naklonost", "milost").
Ova je re u nas, pa i drugde po svetu, oznaavala
prvo konja koji najee pobeuje i na koga se ljudi
najvie klade. Naravno da je to grlo bilo omiljeno kod
publike na hipodromu. Otuda, onda, i naziv favorit -
"miljenik", ljubimac". Kasnije se i u drugim granama
sporta svaki takmiar ili tim koji ima najvie izgleda na
pobedu poeo nazivati favorit.
Znaenje "ljubimac", "miljenik", koje se
podrazumeva, donekle je potisnuto, pa je danas favorit
onaj uesnik u sportskom nadmetanju (pojedinanom ili
ekipnom) od koga se opravdano oekuje da pobedi. To
se onda naziva "favorizovani igra" ili "favorizovani
tim", koji mogu, iako se smatraju favoritima, i da izgube.
Naravouenije" iz prethodne prie odnosi se,
naravno, i na ovu re iz sveta sporta.
VEBA

U ivotu svakog oveka veba je veoma vana.
ovek se veba i ui dok je iv. Veba se, jer bez vebe
nema hodanja, nema govora; bez vebe nema uenja,
nema dobrih ocena; bez vebe nema lepog itanja i
pisanja, nema tanog i brzog raunanja, nema golova i
het-trikova. Nema bez vebe ak ni same vebe - recimo,
one divne vebe koju gimnastiari izvode na spravama
ili u parteru.
Ko se sve veba i ta se sve moe vebati?
Vebaju se vojnici, aci, sportisti, umetnici...
Vojnici se vebaju da bi bili veti u rukovanju
orujem, da bi mogli bolje uvati zemlju. Oni vebaju
svoje oko i ruku da bi tano i veto gaali.
aci se vebaju da savladaju kolsko gradivo:
uvebava-ju pravopis, matematiku, fiziku, hemiju;
vebaju da bi bili veti u svemu onome to ih eka u
ivotu, a u ivotu najbolje prolaze oni koji su veti u
svome poslu.
Gimnastiari se vebaju kako bi mogli sigurno i
tano izvoditi razne gimnastike vetine.
Svi, dakle, koji u ivotu ele neto da postignu -
vebaju. Sve vetine na svetu: slikarske, muzike,
cirkuske, plesne, izviake, fudbalske, koarkake i
druge, sve te vetine postignute su samo vebom i
vebanjem: vebanjem na vebalitima i u
vebaonicama, s vebankama ili vebenicama u rukama.
I sama re veba to nam kazuje. I ona je nastala od
prideva vet. Prvo je bila vet-ba, vetba, pa veba i, na
kraju - veba.
Vetba je zato postala veba, jer je vetba bilo
teko izgovarati. Trebalo bi vebati jezik da se izgovori
vetba. Uenici viih razreda osnovne kole znaju i da
objasne kakve su se sve glasovne promene desile u toj
rei. Ipak, to najbolje znaju nastavnici i profesori
srpskog jezika. Uenici koji to jo ne znaju, ne treba toga
da se stide. Sve se moe nauiti. Treba samo malo vie
vebati gramatiku i pravopis. Dodue, malo se mora i
pomuiti, jer svaka veba zahteva napor. Ali, bez vebe,
bez muke, nema ni - nauke.
REKORD

Najvei domet, vrhunski rezultat u nekoj sportskoj
grani, i u ivotu uopte, naziva se rekord. Tako imamo
svetski, evropski, balkanski i na (nacionalni) rekord u
skoku uvis, u tranju na 100 metara, bacanju kugle,
plivanju, dizanju tereta itd.
Meutim, rekord nije re koja je vezana samo za
sport. Ona i inae oznaava "najvie dostignue" u nekoj
oblasti - recimo, u proizvodnji penice, mleka ili mesa i
sl.
Znamo da se onaj ko postigne ili dri neki rekord
naziva rekorder. Podsea li vas ta re na jo neto, neto
poznato, ime se sluimo skoro svakog dana? Da, dobro
ste se setili. To je video rekorder.
Zato se ta sprava, pomou koje moemo
presnimiti i ponovo gledati omiljeni film na televiziji, ili
neku drugu emisiju koja nas zanima, naziva video,
sasvim je jasno. To je u vezi s latinskim videre -
"gledati". Uostalom, tome latinskom videre slian je i
na glagol videti. Ali po emu je to rekorder i kakve to
veze ima s reju rekord?
Ima, i te kako! I to mnogo neposrednije nego
rekord u sportu, o emu je bilo govora na poetku ove
prie.
Ve smo rekli da je video u vezi s latinskim videre
("videti", "gledati"). Tako je i s reju rekord. Ona potie
od latinskog rekordari (izvorno: recordari), to je
znailo: "pamtiti". A' ta je drugo video rekorder nego
sprava koja "pamti", odnosno "snima" slike - "ono to se
vidi".
To je, dakle, jasno. Ali sada se postavlja pitanje
kako je rekord dobio znaenje koje ima u sportu, i inae
u ivotu: "vrhunski rezultat", "najvee dostignue". Neki
misle da se to u poetku odnosilo na takmienje u
pamenju, recimo, stihova i sl. Tu je, onda, veza sa
znaenjem "pamtiti", to rekord izvorno znai, prirodna i
jasna. Kasnije je rekord poeo da znai: "ono to je
vredno da bude zapameno". Vrhunski rezultat u sportu,
i u drugim oblastima ivota, bez sumnje, zasluuje da se
pamti. Zato se, eto, i naziva - rekord.
FINALE

Iako ovde nee biti kraj, da ne kaem - finale,
naih pria o reima iz sveta sporta, ispriaemo neto i
o rei finale.
ta je to finale i ta su to finalna takmienja, zna,
valjda, svako ko se imalo razume u sport. Finale je
zavrna borba u nekom takmienju, susret u kome se
odluuje o pobedniku. Takvi susreti uvek izazivaju
izuzetno zanimanje sportske publike. Zato se, recimo,
finale velikog teniskog turnira u Vibldonu (za ene i za
mukarce) prenosi na radiju i televiziji irom sveta. A
kad se igra finale Fudbalskog kupa Jugoslavije ili
Evrope, stadion je pun navijaa, a TV-gledaoci se ne
odvajaju od malih ekrana. I za sportiste velika je stvar i
ast igrati u finalu, biti finalista.
Re finale, inae, preuzeli smo od Talijana, ali ona
potie jo iz latinskog, u kome je finis znailo: "granica",
"svretak", "kraj". Tako se onda jo pre pojave modernog
sporta, zavrni deo, svretak umetnikog ili dramskog
dela nazivao finale. Kasnije se to prenelo i u sport. Tu je
ta re stekla posebnu popularnost i postala poznata
irokom krugu ljudi, pa i dece.
Na kraju ove prie treba spomenuti jo jednu re iz
sveta sporta, koja takoe ima koren u onom latinskom
finis ("kraj"), samo to smo je preuzeli "iz druge ruke", iz
engleskog jezika. To je re fini (engleski: finish), koja
takoe znai: "zavretak", "zavrni deo", "kraj". Ona se
ipak razlikuje od rei finale, jer u naem jeziku znai
uglavnom: "zavrni deo", zavrnicu nekog takmienja (u
ta se ukljuuje etvrt-finale, polufinale, pa, naravno, i
samo finale). Fini oznaava i zavrnicu, zavrni deo
jedne, bilo koje, utakmice, trke i sl. Tako se, onda, moe
rei: "U finiu finala 'Zvezda' je osigurala pobedu" i sl.
Eto kako dve rei istog korena i porekla, koje su
nam stigle razliitim putem (jedna preko talijanskog, a
druga preko engleskog jezika), nau ipak svoje mesto u
jeziku.
TRIJUMF

Trijumf pripada pobednicima, onima, recimo, koji
obore neki rekord ili postignu neto veliko u ivotu. Oni
imaju pravo na pobedniko slavlje i radost, i na sve
poasti povodom blistavog uspeha, jednom rei, na -
trijumf. A nekad davno, kad je ta re nastala, na trijumf
su imale pravo samo velike vojskovoe pri povratku u
Rim nakon pobedonosnih pohoda. U njihovu ast
prireivano je veliko slavlje, koje je izgledalo otprilike
ovako:
Kroz slavoluk (trijumfalnu kapiju) ulazila je u
grad, prema Kaptolu, povorka pobednika, koju je
pozdravljao razdragani narod. Vojskovoa, trijumfator,
vozio se u sveano ukraenim kolima, sa upregnutim
belim konjima. Nosio je lovorov venac na glavi i ezlo
od slonove kosti u ruci. To je bio trijumfus (izvorno:
triumphus) - najvea poast koju je mogao da doivi
jedan ratnik.
Kao spomen na vremena kad se na takav nain
slavila pobeda, kad se trijumfovalo, ostali su u zemljama
koje su nekad bile u sastavu Rimske imperije brojni
slavoluci, meu kojima su najpoznatiji oni u Rimu, Aosti
i Puli. Slini slavoluci u ast pobede podizani su i u
kasnijim vremenima. Najlepi je i najpoznatiji meu
njima , svakako, Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe) u
Parizu, ispod koje se svake godine organizuju vojne
parade u ast Dana pobede ili nacionalnog praznika
Francuske, 14. jula.
Treba jo rei da su re trijumf stari Latini
(Rimljani) preuzeli od Grka, kod kojih je oznaavala
sveanost u ast boga Baha, a ne slavlje u ast pobede
kao kod Rimljana. Danas trijumf nije samo slavlje u ast
pobede i pobednika, nego i "blistava, sjajna pobeda
uopte". Zato svaki sportista sanja o trijumfu, tj. o
velikoj i sjajnoj pobedi, koja zasluuje i veliko slavlje.
AMPION

ampion je isto to i - prvak, pobednik. Moemo,
dakle, rei da je neki tim ampion ili prvak drave u
fudbalu, rukometu ili koarci, svejedno.
Jezikoslovci, dodue, kau da je bolje uzeti nau
re, kad je imamo, nego stranu. Ali to nam ipak nee
uvek uspeti. Jer "ampionska igra Crvene zvezde" ne
znai ni "igra prvaka", niti "pobednika", a pogotovo ne
- "prvaka igra. To je prosto igra koja odgovara ugledu
i majstorstvu ampiona, dakle - "majstorska igra", "igra
vrhunskog kvaliteta". Ali to je ve druga pria.
Nas ovde zanimaju samo prie o poreklu i
izvornim znaenjima rei. Vratimo se stoga rei ampion
i njenoj zanimljivoj povesti.
Iako smo je primili od Francuza, ona je latinskog
porekla. Potie od latinskog kampio (izvorno: campio) -
"borac". Ovo je, opet, postalo od rei kampus (latinski:
campus) - "polje". ampion je, dakle, nekad bio "borac u
polju", a danas je -"prvak", "pobednik".
Od latinskog kampus (izvorno: campus) nastala je i
engleska, zapravo - meunarodna re kamp ili kemp
(engleski: camp) - "logor", "tabor", kao i kamping ili
kemping - "sportsko logorovalite na otvorenom".
SLET

Zaista smo se ve umorili objanjavajui rei
stranog porekla koje se mogu sresti u svetu sporta. Poev
od same rei sport, pa zatim ah, talenat, olimpijada,
atletika, maraton, stadion, arena, ring, runda, disk, gol,
het-trik, derbi, hendikep, rival, pulen, favorit, rekord,
finale, trijumf, ampion itd. - sve su one u na jezik ule
sa strane: iz grkog, latinskog, talijanskog, engleskog,
nemakog, pa ak i iz maarskog (kao lopta). Meu
retke nae rei u pravom smislu (i po poreklu i po
upotrebi), kakve su, recimo, koplje, kladivo, obru ili
veba, ubraja se i - slet.
Slet je donekle staromodna re, jer oznaava neto
to se u nas danas u sportskom ivotu retko dogaa. To
je veliki skup sportista, uglavnom gimnastiara, koji na
stadionu ili na nekom slinom mestu, izvode svoje
prekrasne vebe. Slet je uvek smotra snage i vetine i
praznik za oi, jer se tu moe videti mnotvo razliitih,
ivopisnih figura i slika ispisanih telima gimnastiara -
najlepih mladia i devojaka.
Do Drugog svetskog rata u naim krajevima, pa i u
celom slovenskom svetu, postojala je gimnastika
organizacija pod imenom "Soko". Osnovana je u ekoj
1862. godine. Ve 1863. osnovan je u Ljubljani "Juni
Sokol", a 1874. u Zagrebu "Hrvatski Sokol". Sedamnaest
godina docnije osnovano je i kod nas Beogradsko
drutvo "Soko".
Drutva "Soko" organizovala su, pored ostalog, i
velike sletove. Prvi svesokolski slet odran je u Ljubljani
1888. godine. Ali najvei i najznaajniji bio je onaj
odran u Pragu 1936, kad je odjednom vebalo 17 000
gimnastiara. Tom prilikom u sveanoj povorci
uestvovalo je ak 60 000 sokola, od kojih su 2 000 bili
Jugosloveni!
Organizaciji "Soko" odgovarala je i sama re slet,
koja je postala od glagola sleteti (se). I zaista, na te
predivne smotre snage i lepote sletali su se sa svih
slovenskih strana najbolji gimnastiari - sokoli.
Organizacija "Soko" decenijama nije delovala u
naim krajevima, sletovi se sve ree organizuju, ali je re
slet ipak ostala u jeziku, svedoei o naoj prolosti i
ekajui bolja vremena da oivi. Moda e ponovno
osnivanje "Sokola" do toga stvarno i dovesti.
SA RAZNIH STRANA
KAUBOJ

Re kauboj stigla nam je iz daleke Amerike
zajedno s vesternom - filmovima s Divljeg zapada,
Kauboj je pustolov, lutalica. On je dobar jaha. Na
konju, u sedlu, moe da provede dane i noi, Odlino
barata orujem, posebno uvenim pitoljem zvanim
"kolt", Selei se stalno iz mesta u mesto, sa svojim
velikim eirom irokog oboda, koji ga titi od kie i
sunca, on stalno isteruje neku svoju pravdu, ili je sam u
sukobu sa zakonom. Sve ga to u oima gledalaca ini
velikim junakom, toliko velikim da mu se oprata ak i
kad pobije na desetke jadnih Indijanaca.
Tako je to na filmu. U ivotu, meutim, u
stvarnosti, kauboj je neto drugo. To nije romantini
junak, nego obini goni stoke, govedar, koji, jaui na
konju, uva golema stada krava i volova. Stalno u
pokretu, u preriji, pod otvorenim nebom, esto iban
vetrovima i olujama, ili pritisnut letnjom egom, on
mukotrpno zarauje hleb svoj nasuni.
Da je kauboj tek jedan "govedar" ili "kravar",
govori nam i sama ta re. U engleskom jeziku, naime,
kau (izvorno: cow) znai: "krava", a boj (boy) - "deak",
"momak". Sastavljeno zajedno: kauboj (cowboy) znai:
"momak koji uva krave", dakle -"kravar".
Ono to je u Severnoj Americi, na Divljem zapadu,
kauboj, to je u Junoj Americi, posebno u Argentini,
gauo (panski: gaucho).
I gauo, kao i kauboj, jae na konju, ivi nestalnim
ivotom lutalice, uvajui stada goveda ili konja u
pampama - prostranim junoamerikim ravnicama
punim sone hrane.
Malo je poznato da smo i mi u staro, tursko vreme
imali svoje "kauboje". Na kauboj zvao se delepija ili
delebdija.
Delebdije su bili momci koji su terali i uvali
delepe, tj. "stada stoke", drukije reeno - gonii stoke.
Tako su se zvali ne samo gonii nego i trgovci stokom.
O delebdijama, meutim, nisu se ispredale prie, pa su
oni odavno zaboravljeni. Retko se kod nas govori i o
gauima ili "gauosima". Ostala je samo legenda o
kaubojima, koja i danas ivi u deijoj igri "Kauboja i
Indijanaca" i u uvenim vestern-filmovima, kakvi su
"Potanska koija", "Tano u podne" ili "Obraun kod
OK Korala".
INDIJANAC

Prastanovnike Amerike - s kojima su, kao to je
poznato, Evropljani doli u dodir tek potkraj 15. stolea -
nazivamo Indijancima, mada oni sa zemljom Indijom, od
ijeg je imena re Indijanac izvedena, nemaju nikakve
veze, niti su je ikad imali. Tako su ih, u stvari, nazvali
Evropljani, i to zahvaljujui otkriu da je Zemlja
okrugla!?
Zaista je udno da jedan narod, ili tanije: velika i
raznovrsna skupina plemena jedne rase, dobije ime
zahvaljujui jednom naunom saznanju, odnosno
nesporazumu koji se na tom saznanju zasniva. Pa ipak,
bilo je upravo tako.
U srednjem veku, naroito u 15. stoleu, usled
naglog razvoja zanatstva, manufakture ("rukotvorstva") i
trgovine, poraslo je u Evropi, posebno u Sredozemlju (u
paniji, Portugaliji i Italiji) interesovanje za daleke,
bogate zemlje - Kinu i Indiju. Ve tada znalo se da je
Zemlja okrugla, pa se pretpostavljalo da je mogue,
putujui na zapad, morskim putem oko sveta stii u
Indiju. Tada jo Sueskog kanala nije bilo, pa nije bilo ni
direktnog puta u tu daleku istonu zemlju.
Putujui na zapad sa svojim brodovima, Kristofor
Kolumbo stigao je 12. oktobra 1492. godine do obala
Amerike, ali nije ni slutio da je, stupivi na tlo
bahamskog ostrva Gvanahani (kasnije nazvanog San
Salvador), otkrio novi kontinent. Mislio je, u stvari, da je
stigao u Indiju, pa je tamonje stanovnike, s kojima se
kasnije sreo, nazvao Indijancima. S tim uverenjem
Kolumbo je i umro, iako je jo tri puta putovao u Novi
svet (1493,1498. i 1502). Njegovu zabludu uoio je
ubrzo drugi veliki istraiva, Amerigo Vespui, po kome
je novootkriveni kontinent i dobio ime Amerika, ali
naziv za prastanovnike toga kontinenta ostao je i dalje,
sve do dananjeg dana - Indijanci.
TINEJDER

Oni koji nisu ni deca ni odrasli, koji u ivot stupaju
buno, uskajui po diskaima uz zagluujuu muziku i
koka-kolu, koji vole kaubojske filmove, itaju krimie i
stripove i oboavaju buku malih brzih motora,
oponaajui tako ameriki nain ivota, nazivaju se
obino - tinejderima.
Kao i nain tinejderskog ponaanja, tako je i sama
re tinejder uvezena sa strane, iz Amerike ili Engleske,
svejedno. U svakom sluaju, ta je re preuzeta iz
engleskog jezika.
Ko je ikad uio engleski, makar samo nekoliko
prvih lekcija, zna da ejd (engleski: age) znai "dob",
"godine ivota".
Takoe e znati da svi brojevi od 13 do 19 sadre
re tin (teen), to je postalo od ten (ten) - deset: thirteen
trinaest, fourteen - etrnaest, fifteen - petnaest, sixteen -
esnaest, seventeen - sedamnaest, eighteen - osamnaest i
nineteen - devetnaest. Prema tome, tinejderi su, po
engleskim nazivima za godine, oni koji imaju do 13 do
19 godina, dakle oni u "najluim" ili "magareim"
godinama.
VIKEND

Iz engleskog jezika stigla nam je u novije vreme i
re vikend. Ne nakratko - "na vikend", nego zastalno:
nastanila se, ugnezdila, namnoila, stvorila porodicu i s
njom zajedno ula pravo u na ivot i u renike naeg
jezika.
Tako na ovek iz grada subotom i nedeljom ne ide
vie na jednodnevni ili dvodnevni izlet, nego na vikend.
On na eleznikoj ili autobuskoj stanici uzima vikend-
kartu. Ako ima novaca, gradi vikendicu, u njoj
vikenduje, pa ak provodi i itav godinji odmor - letuje.
ta, zapravo, znai re vikend? Je li taj uljez zaista
potreban naem jeziku?
U engleskom jeziku vikend ima svoje mesto i svoj
smisao. Ta je re sloena od vik (izvorno: week) i end
(end). ta je to end nije teko pogoditi. Jedino onaj ko
nije gledao nijedan engleski ili ameriki film - u
bioskopu ili na televiziji - ne zna ta u engleskom jeziku
znai re end. Na kraju svakog takvog filma pie: The
end, dakle: "kraj", "konac", "svretak. Da je vik (week) -
"nedelja", "sedmica", znaju samo oni koji ue engleski.
Prema tome, vikend (week-end) doslovno znai: "kraj
sedmice". Uostalom, da bi se znalo ta znai re vikend,
nije potrebno gledati engleske i amerike filmove, niti
uiti engleski jezik. Dovoljno je zaviriti u renik stranih
rei, ili ak u noviji renik naeg jezika, pa e se videti
da ta re znai jo i: "sedmini, nedeljni odmor", pa i
"izlet koji se obino pravi subotom i nedeljom". Neki su
to shvatili bukvalno, pa svaki izlet nazivaju vikendom. A
na vikend se ne moe ii ponedeljkom ili sredom, jer je
tada poetak ili sredina, a ne kraj sedmice.
Bez rei vikend mogli bismo iveti. U subotu i
nedelju svakako imamo "nedeljni odmor" i mogli bismo
ii na "nedeljni izlet" (u prirodu i sl.). Umesto "vikend-
karata" mogli bismo kupovati "povratne karte" (koje se,
uostalom, ne izdaju samo za putovanja u subotu i
nedelju, nego i za praznike i slubena putovanja). Ne bi
se moralo ni "vikendovati", kad se moe lepo "provoditi
nedeljni odmor" (negde na selu ili drugde). "Vikendice"
ili "vikend-kue" uglavnom i nisu ono to bi trebalo da
znae: kue u kojima se provodi nedeljni odmor, tj.
vikend. To su najee mali letnjikovci, letnje ili
izletnike kue, kue za odmor i sl.
Bez rei vikend mogli bismo, dakle, iveti. Ali ona
je ipak tu: svakodnevno je upotrebljavamo i teko da
emo je ikad uspeti odstraniti iz naeg jezika. Pa kad je
ve tako, treba barem da znamo ta ta re izvorno znai i
odakle nam je stigla.
HOBI

Svako od nas ima neki svoj hobi - neku strast,
zanimanje kojim se bavi u slobodno vreme. Jedni,
recimo, skupljaju potanske marke (to su filatelisti),
drugi kutije ibica, trei salvete, etvrti znake itd. Hobi
je, dakle, zanimanje kojim se ljudi bave iz istog
zadovoljstva, bez ikakve line koristi. To je razonoda u
dokolici koja je jednako draga i deci i odraslima.
Verovatno e sve one koji imaju neki hobi
zanimati kako je nastala i odakle potie ta re. Pa, evo,
da objasnimo.
Re hobi preuzeli smo iz engleskog jezika, gde se
pie hobby, a izgovara kao i kod nas - hobi. To je, u
stvari, deminutiv (imenica koja znai neto maleno,
umanjeno) od imena Hobin. Tako su, naime, u Engleskoj
obino zvali oraeg konja (pored Dobbin i Robin). Da
sad ne bismo zalazili u detaljnija razjanjenja (kako je
nastalo ime Hobin itd.), rei emo samo to da je Hobby
na engleskom znailo: "mali Hobin", ili, u prenesenom
smislu (hobby) - "mali konj", "konji" (uopte).
Jahanje "konjia", tj. drvenih tapova sa
izrezbarenom konjskom glavom, bila je omiljena zabava
malih Engleza, kao, uostalom, i sve druge dece na svetu.
Tu deju igraku zvali su u Engleskoj "hobby horse"
("hobi-konj"). Poto igrake, kao to znamo, ne slue
nekoj "pravoj" svrsi, nego samo za zabavu u slobodnom
vremenu, iz toga se razvila re hobby - ili, prema naem,
hobi - sa optim znaenjem: "najmilija zabava",
"zanimanje iz ljubavi", "pasija", "strast". Zanimanja dece
(i ljudi) u slobodnom vremenu menjala su se, ali je re
hobi (engl. hobby), koja je prvo bila vezana za jahanje
"konjia", ostala.
Sve ovo pokazuje kako su udni putevi kojima su
se kroz vreme i prostore neke rei probijale do nas i
naih dana. U svakom sluaju, vredno je o tome poneto
znati. Moda e posle objanjenja u ovoj prii neko od
vas stei novi hobi: da traga za poreklom pojedinih rei u
naem jeziku. To je divno i uzbudljivo zanimanje. Samo,
ono zahteva mnogo slobodnog vremena. I mnogo znanja,
naravno.
SUPER

Super je jedna od najeih rei u govoru aka. I
govoru dece i mladih uopte. Tako na razna pitanja esto
dobijamo isti odgovor:
- Kako ste se proveli na letovanju?
- Super!
- Kako je bilo na urki?
- Super!
- Kakav vam je novi profa?
- Super!
I kad se uje da, recimo, sutra nee biti nastave, svi
u horu zaviu:
- Super!
Iako se kod nas tako esto upotrebljava, re super
nije naeg porekla. Ona potie iz latinskog jezika, ali je,
naravno, nismo primili od starih Latina, nego preko
drugih, savremenih naroda i jezika,
Super u latinskom znai: "gore", "odozgo", "nad",
"iznad", "povrh", "vie", a u sloenim reima jo i
"najvii", "vrhunski", "koji je iznad neega". Otuda,
onda, i u naem obinom govoru ta re oznaava neto
"nad" - neko vrhunsko uivanje ili zadovoljstvo,
vrhunski doivljaj i sl. Stoga se super u datim primerima
moe zameniti i izrazima: "sjajno", "odlino",
"velianstveno".
U vezi s reju super blizak nam je i izraz supermen
(engl. super+man - "ovek"), sa znaenjem: "ovek
natprirodnih sposobnosti", tanije "vie nego ovek",
"natovek". Supermen je esto, kao to znamo, glavni
junak u raznim stripovima.
Re super prepoznajemo i u izrazu supermarket
(engl. super i market - trgovina) - "velika trgovina"
(obino sa samoposluivaljem), pa i u pridevu
supersonian ("nadzvuan") u izrazu supersonini avion
("nadzvuni avion", "avion koji leti bre od zvuka").
Re super javlja se i u nastavi, na asovima raznih
predmeta. Tako u hemiji uimo o superoksidima, a u
gramatici o superlativu (drugom, ili, po nekima, treem
stepenu poreenja prideva).
A to jo nisu sve rei u ijem se sastavu nalazi
super. Pa kad ih ve toliko ima i kad ih tako esto
upotrebljavamo, red je da znamo odakle potiu i ta
izvorno znae. Sad smo, eto, i to saznali. Ba - super!
SNOB

Za oveka koji se slepo povodi za modom, koji
spoljnim izgledom i oponaanjem "viih slojeva"
pokuava da se pokae vrednijim nego to, u stvari, jeste,
kae se obino da je - snob.
Snob ceni samo ono to je tue, strano, a svoje,
domae, prezire, mislei da e se time izdii iznad
sredine u kojoj ivi. Snob je i veliki "poklonik"
umetnosti, iako se u nju uopte ne razume; on kupuje
knjige "na metar" i dri ih u vitrinama u dnevnoj sobi da
ih svi vide, a nijednu od njih nikada i ne otvori. Snob je
ovek odskora - skorojevi, onaj koji se naglo obogatio
pa misli da se na isti nain, preko noi, moe stei i
obrazovanje i bogatstvo duha. To je, kako je davno
napisao Jovan Sterija Popovi, "pokondirena tikva", tj.
prost ovek ("tikva") koji bi nazor da bude gospodin
("kondir"). On je uz to i jako uobraen, jer uobraenou
nastoji da sakrije svoje mane.
ta je sve snob i kako ga u ivotu prepoznati,
moglo bi se priati jo dugo, uz primere iz lepe
knjievnosti - od Molijera do naeg Sterije i dalje. Ali
ovo nije mesto za takve prie. Nas ovde zanima sama re
snob, pa emo rei neto o tome kako je nastala i koje joj
je bilo izvorno znaenje.
Re snob preuzeli smo iz engleskog jezika, mada
ona sama nije engleskog porekla. Pretpostavlja se da
potie od skraenog latinskog izraza s.nob, tj. sine
nobilitate (doslovno: "bez plemstva"). Njena istorija ipak
je neto dua i zamrenija.
U srednjem veku na koledima (srednjim ili viim
kolama) u Engleskoj uili su samo sinovi plemia.
Pripadnicima niih slojeva pristup je bio zabranjen. Oni
su mogli biti samo sluge, koje su pojedinano zvali snab.
(Snab je, inae, kotska re i znaila je "momak",
"sluga".) Na samom poetku sedamnaestog stolea oblik
snab izmenjen je u snob, verovatno pod uticajem ve
pomenute latinske skraenice. Ta promena desila se
ovako:
Godine 1600. odlueno je da se na uveni
Univerzitet u Kembridu mogu upisivati i studenti koji
nisu "plemenitog porekla". Prilikom upisa njih su
oznaavali skraenicom s. nob. (sine nobilitate - "bez
plemstva"). U brzom izgovoru to se stopilo u jednu re:
snob. To snob odmah je povezano s reju snab, jer su
obe oznaavale ljude istog drutvenog porekla.
Nekadanji snab dobio je pravo da studira, ali pod
oznakom s.nob. Ubrzo se umesto snab poelo govoriti
samo snob.
Razume se da je ta oznaka meu studentima
plemiima imala pogrdno znaenje, utoliko vie to su se
oni koje su zvali snobovima trudili da slepim
oponaanjem i spoljanjim izgledom (u odevanju i
vladanju) sakriju svoje graansko poreklo. Tako se
razvilo i dananje pogrdno znaenje rei snob, o kome je
bilo govora na poetku.
KURIR

Kurir je obina, svakodnevna, ali i veoma poznata
re. Dospela nam je iz francuskog jezika i ula ne samo u
nae renike nego i u nau istoriju.
U mirno doba kuriri u preduzeima ili ustanovama
prenose slubenu potu, raznose pozive i sl. Vanu
dravnu potu prenose posebni, diplomatski kuriri. Vojni
kuriri prenose poruke izmeu vojnih jedinica: eta,
bataljona i brigada. Zato postoje etni, bataljonski i
brigadni kuriri. U ratu, kad otkau sve druge veze:
telefoni i radio-stanice, kuriri prenose poruke i
nareenja. Njihov zadatak je uvek opasan i teak. Poruka
mora da stigne brzo, jer od nje esto zavisi ishod bitke,
pa i sudbina jedinice i ivoti drugova, saboraca. Zato
kurir, prenosei vesti i nareenja, mora da uri, da tri. I
upravo po tome to tri, kurir se i naziva - kurir. Ko je
uio francuski, zna da u tom jeziku kurir (izvorno:
courir) znai: "trati". Kurir je, dakle, "onaj koji tri".
Najpoznatiji kurir (da ne kaemo - "trka") bio je
Grk Fidipid, koji je, kao to ve znamo, 490. godine pre
nae ere pretrao etrdeset dva kilometra da bi
Atinjanima preneo radosnu vest o grkoj pobedi nad
mnogo brojnijim persijskim osvajaima na uvenom
Maratonskom polju.
Po tome to prenose vesti - radosne ili tune, vane
ili manje znaajne - kuriri se nazivaju jo i - vesnici.
Fidipid je takoe bio vesnik, jer je doneo vest o pobedi
svoje vojske. Kurir se moe nazvati i glasnik ili
glasonoa, po tome to nosi i prenosi glasove. Umesto
kurir, moemo, dakle, upotrebljavati nae rei: vesnik,
glasnik ili glasonoa. Pa ipak, re kurir zadrala se u
naem jeziku. Ne samo zato to je postala slavna (po
hrabrim ratnim kuririma) nego i zato to je dobila neto
drukije znaenje nego to ga imaju nae rei kojima
bismo je mogli zameniti, mada je ona sama izgubila
svoje prvobitno znaenje ("trka"). Jer, danas kuriri vie
ne tre, pogotovo ne u mirno doba. Oni svoj posao
obavljaju vozei se biciklom, motociklom ili ak
automobilom. I u vojsci se sve vie poruke prenose
radio-vezom ili telefonom.
U nas su u prolosti bili poznati kuriri, po turski
zvani ulaci ili tatari. Oni su, jaui na brzim konjima,
prenosili poruke, pa i znaajne dravne dokumente, ak
do dalekog Carigrada.
Kuriri ("trkai") u mnogim su zemljama sluili i
kao potari. Jasno je onda zato panci potu nazivaju
koreo (panski: correo), to doslovno znai - "trka".
Poto je kurir "trka" ili "onaj koji tri", nai stari
pisci zamenjivali su tu stranu re naim izrazima:
"brzoteca", "brzoteac", "skorotea" i "tekli" (dakle:
"onaj koji "tee", tj. "tri"). Nijedna od ovih rei nije se
odrala, a kurir, eto, i dalje ivi u naem jeziku.
KAPRIC

Ko god zna priu o dva tvrdoglava jarca, ona dva
jarca to su se srela na uskom brvnu iznad dubokog
potoka, pa nijedan nije hteo da popusti, da se vrati i
drugoga propusti da proe; ko, dakle, zna tu priu,
shvatie lako ta je to kapric. Jer, ta dva jarca bila su
kapriciozna, tj. tvrdoglava, jogunasta, svojeglava
stvorenja. Kapricirali su se, zainatili, da jedan drugome
ne popuste - ni za nokat. A kako se i ne bi kapricirali,
kad je i sama re kapric od njih potekla, tanije: od
njihovog latinskog imena kaper (izvorno: caper). Kapric
bi, onda, bio, u bukvalnom prevodu - "jarevitost". A, u
stvari, to je: "tvrdoglavost", "jogunstvo", "svojeglavost",
"glupa upornost", "hir", "inat".
Da se kapric, tj. "svojeglavost", "jogunstvo", "hir",
ne isplati, vidi se po zavretku prie o tvrdoglavim
jarcima: sudarili su se rogovima i zajedno pali u vodu.
Ima tako i uenika koji su jogunasti, teraju kapric ili hir,
pa nee da ue. I oni na kraju padnu, ne u potok, nego na
godinu, tj. moraju ponavljati razred. Ali to je ve druga
pria. Nas ovde zanima kapric samo kao re.
Pored kapric govori se u nas jo i kapris. Tako bi,
zapravo, i trebalo izgovarati tu re, jer smo je, preko
Nemaca, dobili od Francuza, a oni izgovaraju kapris, a
ne kapric. to se ipak govori kapric, nije stvar nekog
kapriciranja, hira. Upotrebljavamo rei kapriciozan,
kapricioznost i kapricirati se (sve sa c), pa otuda, razume
se i kapric (sa c, a ne s). Ipak, ni u tome ne treba biti
kapriciozan. Neka se govori i jedno i drugo: i kapric i
kapris, mada se i jedno i drugo moe zameniti naim
reima, kojih, kako smo videli, ima dosta.
Ima, meutim, jo jedan izraz koji je takoe nastao
od rei kaper (caper) - "jarac", ali se ne moe zameniti
nijednom naom rei. To je kaprio. Taj su izraz stvorili
Talijani i on u celom svetu, pa i kod nas, znai
instrumentalno muziko delo "s lakim neoekivanim
obrtima i vedrim karakterom".
Tako smo, eto, od tvrdoglavog jarca, tj. od
njegovog latinskog imena kaper (caper), osim kaprica ili
kaprisa, dobili i neto korisno i lepo: vedri muziki
sastav - kaprio.
KAVALJER

Za oveka koji je plemenit, usluan, otmen,
uglaen i dareljiv, oveka koji titi slabije, a naroito
ene, kae se da je - kavaljer. A sama ta re, kad se
doslovno prevede sa francuskog ili talijanskog jezika,
odakle smo je primili, direktno ili preko nemakog, ne
znai ni "plemenit", ni "usluan", ni "susretljiv", ni
"otmen", "uglaen" ili "dareljiv". Kavaljer znai, ma
kako nam to izgledalo udno - "konjanik", "jaha".
Ovako lepe osobine, kao to su susretljivost,
otmenost ili dareljivost, kavaljeri ("konjanici") stekli su
odavno, jo u srednjem veku. Konjanici su tada bili
uglavnom vitezovi, plemii, a oni su gajili i cenili
plemenite, viteke osobine, kao to su hrabrost i vernost.
Ukazivali su posebnu panju enama (naravno, iz svoga
stalea), titili udovice i siroad itd. Ko je itao roman
"Ajvanho", sigurno zna ta je to kavaljer. Jer, Ajvanho je
bio pravi vitez - kavaljer: hrabar, poten, plemenit, stalno
tamo gde se bori protiv nasilja i nepravde. A nasilja je
uvek bilo, pa i tada, jer svi vitezovi nisu bili dobri i
plemeniti, pogotovo ne prema seljacima, kmetovima. Na
sreu, re kavaljer sauvala je u sebi ono to je kod
vitezova bilo najbolje, ono to su negovali pravi
kavaljeri. Zato re kavaljer ivi i danas.
Dananji kavaljeri ne jau vie na konjima, mada i
konjanici mogu biti kavaljeri. Oni se voze automobilima
ili ak idu peice. Jer kavaljer ne mora imati dosta
novaca i biti preterano dareljiv. Dovoljno je, recimo, da
u trolejbusu ili tramvaju ponudi mesto starijoj osobi, ili
svojoj drugarici, da se lepo ponaa, da titi slabije.
U nas je svojevremeno uveden lep obiaj da se
svake godine proglaava najhumaniji, najplemenitiji
voza. To je jedne godine bio Aleksandar Milovanovi,
stolar iz arkova, koji se, spasavajui tui ivot, i sam na
putu izloio smrtnoj opasnosti. Novinari su ga proglasili
za najveeg "kavaljera na drumu".
Tako se, eto, i u nae vreme moe postati kavaljer,
tj. vitez, vitez - pristojnosti, plemenitosti i ovekoljublja.
KOSMODROM

Ima mnogo novih rei, rei nastalih u nae vreme,
koje su "izmislili" nai savremenici. Ali retke su one za
koje se moe tano utvrditi kad su nastale, i to sasvim
tano - u godinu, u mesec, u dan. Takva je re
kosmodrom. Zna se ne samo datum nego ak i as kad je
ta re prvi put javno upotrebljena, kad je "roena". Ona,
dakle, ima svoj roendan.
Bilo je to 12. aprila 1961. godine. Svetom se kao
munja pronela vest da je s jednog kosmodroma u
tadanjem Sovjetskom Savezu u kosmos, vasionu -
zapravo, u orbitu, krunu putanju oko Zemlje - lansiran,
izbaen, vetaki satelit, po ruski: sputnjik, s ljudskom
posadom, kosmonautom Jurijem Gagarinom. Tada se
prvi put ovek vinuo u svemirska prostranstva izvan
Zemljine atmosfere i prvi put se u svetu ulo za
kosmodrom.
Re kosmodrom nije zanimljiva samo zato to ima
svoj roendan ve i po tome kako je nastala. Pre nje
postojala je re aerodrom, a mnogo pre aerodroma -
hipodrom.
Kakve veze imaju kosmodrom, aerodrom i
hipodrom!
Iako su nastale u razliito, ak i u veoma udaljeno
vreme, iako imaju i razliita znaenja, te su tri rei u
neemu srodne. Zajedniki im je drugi deo: drom, koji
potie od grkog dromos - "put". U naem jeziku od
dromos, krae drom, postala je naa re drum, to znai -
"put" (dakle, isto to i dromos, drom). Hipodrom je: "put
(ili staza) za konje (hipos je grki: "konj"). To je, u
stvari, "konjsko trkalite". Aerodrom je, opet, uzletite za
aeroplane, avione. I tu ima nekakav drom - "put" ili
"staza". To je pista za sletanje i uzletanje aviona. U rei
kosmodrom, meutim, ono drom ne oznaava nikakav
put ili stazu. Kosmodrom je samo mesto odakle se
pomou snanih raketa vasionski brodovi alju u kosmos
- na put oko Zemlje, na Mesec, Veneru ili Mars. To je,
dakle, uzletite za kosmike letelice. Re kosmodrom
ipak sadri u sebi ono drom, jer je nainjena prema rei
aerodrom, gde drom, kako smo videli, ima veze sa
znaenjem "put" ili "staza". Ali to nije ni vano. Vano
je da je grka re drom u rei aerodrom dobila novi
smisao: "uzletite". Po tome ona ima smisla i u sastavu
rei kosmodrom, Jer, i to je "uzletite", samo za
vasionske letelice.
Prema rei aerodrom stvorena je u poslednje
vreme jo jedna re: raketodrom - "uzletite za rakete".
Ona znai isto to i kosmodrom, ak je i "tanija" od nje,
ali je, verovatno, nee potpuno zameniti, jer je
kosmodrom uao u mnoge jezike na svetu i tako postao
internacionalna re. Osim toga, raketodrom nije samo
mesto za lansiranje vasionskih raketa, nego i raketa
uopte.
U nae vreme, vreme kosmikih letova, stvorene
su jo neke rei u vezi s kosmikim istraivanjima. To su
kosmoplov ili kosmiki brod - "letelica koja plovi u
kosmos", zatim kosmonaut - "kosmiki, vasionski leta"
ili, tanije: "onaj koji plovi u kosmos", jer naut, to je
pozajmljeno iz latinskog jezika, znai: "onaj koji plovi",
"mornar". I, na kraju, tu je lunanaut ili lunaut -
"kosmiki leta koji plovi na Lunu (Mesec)" i lunohod -
"vozilo za kretanje po povrini Meseca".
ROBOT

I robot je jedna od rei za koje se tamno zna kad su
nastale. Zna se i ko ju je stvorio. Ta re nainjena je
prema ekom robota (nae: rabota), to znai: "rad" ili
"ropski rad" (prema starom slovenskom: rab - "rob").
Re robot prvi je upotrebio poznati eki pisac
Karel apek (1890 -1938) u jednoj svojoj drami, 1921.
godine. apek je robotom nazvao vetakog oveka, u
stvari, automat koji obavlja neke poslove kao ovek, ali
bez razmiljanja - mehaniki.
Naziv robot preneo se kasnije i na raunske
maine, koje za veoma kratko vreme mogu da obave
sloene raunske radnje. Danas se umesto robot govori
raunar ili kompjuter, a neki kau i "elektronski mozak".
I pored toga, re robot je ostala u jeziku. Jo se moe
uti kako se kae: "On radi kao robot", tj. bez
razmiljanja i pogovora, ropski.
Prema robot nainjena je i re robotika - "nauka o
robotima". Na kraju treba rei da je i robot, kao i
kosmodrom, uao ne samo u na nego i u engleski i
druge svetske jezike. To je, uz ruske rei sputnjik -
"stelit" i leonovati - "lebdeti u vasioni" (po ruskom
kosmonautu Leonovu), jo jedan doprinos slovenskih
naroda svetskoj kulturi.
IDIOT

Jeste li znali da je u staroj Grkoj, kolevci
evropske, pa i svetske nauke i kulture, bilo mnotvo
idiota. Na ulicama drevne Atine mogli su se sresti na
svakom koraku: sve, tako rei, idiot do idiota!
Nije nikakva ala, stvarno je bilo tako. U to vreme
u Grkoj idiot (ili idiotes, kako su govorili stari Grci) bio
je svaki obian, inokosni (samostalan, privatni) graanin
koji se nije bavio dravnim ili javnim poslovima. A
takvih, razume se, nije bilo malo. Bilo ih je ak i mnogo
vie nego onih koji nisu bili "idioti".
Poto su se oni koji se nisu bavili javnim
poslovima, koji nisu drali neku kancelariju i sl.,
smatrali neobrazovanim, nestrunim i nesposobnim, re
idiot dobila je znaenje: nestrunjak", nesposoban
ovek", "neznalica", "nesposobnjakovi". Odatle se onda
lako razvilo i dananje znaenje te rei: "blesan",
"blesavac", "budala", "budalina, "tupan", "tupoglavac",
"glupan" i sl. ak i vie od toga, idiot je "glupan nad
glupanima", "glupaina".
U medicini idiot je duevno oboleo ovek,
"slaboumnik". Zato je velika uvreda kad se nekome
kae: "Idiote jedan!"
Pria o rei idiot ima i jednu pouku. Ona potvruje
kako se sve u ivotu s vremenom menja, pa tako i rei.
Ni idiot u tom pogledu nije izuzetak. Samo to su
promene ovde ile u negativnom smeru, pa je ta re
dobijala sve pogrdnije znaenje. U obinom govoru kod
nas, kako smo videli, ona je danas jako uvredljiva.
EHO

Znamo da je eho "odbijeni glas ili zvuk, odjek,
jeka". A znamo li i odakle nam dolazi ta re i kakvo joj
je bilo prvobitno znaenje?
U staroj grkoj mitologiji Eho je bila jedna gorska
nimfa (oreada), koja je, zato to se zamerila bogovima,
pretvorena u stenu i osuena na veito utanje. Jedino je
mogla da ponavlja tue rei. To je brbljivoj Eho veoma
teko palo, ali je morala da se pokorava volji bogova.
Postala je olienje odjeka i drugo ime za tu pojavu.
Postoji nekoliko legendi o sudbini nesretne Eho.
Najstarija je i najrasprostranjenija ona po kojoj ju je
kaznila ljubomorna boginja Hera zbog prikrivanja
Zevsovih neverstava. Legende dalje govore i o velikoj, a
neuzvraenoj ljubavi nimfe Eho prema lepom Narcisu,
zbog ega se, ojaena, povukla u jednu peinu i tu
venula sve dok od nje nije ostao samo glas. Zbog toga
se, kau, odjek, ili eho, i danas moe jasno uti po
peinama, meu stenama, po planinskim klancima.
U dananjim kolama eho se prouava kao
prirodna akustika pojava odbijanja zvuka (odjek, jeka).
Zabeleeno je da se najdui eho (odjek) na svetu
uje kod Adersbaha, meu stenama od kojih se odbijaju i
jasno razaznaju glasne poruke do sedamnaest, pa ak i
dvadeset slogova. U Vila Semonota kraj Milana jedan
glas odjekne ak pedeset puta! U kotskoj, opet, na
jednom mestu moe se uti eho melodije i do deset
tonova.
Ipak, od svih tih sluajeva odjeka (eha) u prirodi
najzanimljiviji je onaj u Engleskoj, gde odjekuju samo
enski glasovi, dok se muki gube u nepovrat. Kao da se
time legendarna Eho sveti celom mukom rodu zbog
neuzvraene ljubavi prema Narcisu.
GLUMAC

Glumac je, glumac je - glumac!
Ova duhovita igra reima, koja se, reklo bi se, vrti
ukrug i ne kazuje nita, govori ipak mnogo: govori da je
glumac samo glumac i nita vie, ali i to da nema potrebe
da se uopte objanjava ta je glumac, jer se to zna, to je
i samo po sebi jasno.
A da li je ba tako? Sigurno da nije. O toj rei
moe se jo mnogo ta rei.
Glumac i gluma ubrajaju se meu najstarije rei u
naem jeziku. One su zajednike mnogim srodnim
jezicima, i ne samo slovenskim. U ovom ili onom obliku,
i s izvesnim razlikama u znaenju, nalaze se u ruskom,
poljskom, ekom, bugarskom, slovenakom, zatim
rumunskom, albanskom i grkom, pa ak i u dalekim
baltikim i nordijskim jezicima.
Prastari koren tih rei znaio je: "vikati". Po tome
bi, onda, glumac bio "onaj koji vie", a gluma -
"vikanje", "vika". Kasnije je gluma postala isto to i
"ala", "veselje", "igra", a glumac - "aljivdija", ili,
kako pie u jednom starom reniku: "ovjek koji (po
svojem zanatu) govori i radi to smijeno pred svijetom,
s namjerom da se svijet smije". Glumac je, dakle, tada
bio "komedija", "lakrdija" i sl.
Da bi nasmejali svet, lakrdijai su se kreveljili i
derali, pa su zato i nazvani glumci, to je, kako smo
videli, postalo od korena koji je znaio: "vikati".
U 14. stoleu u Dubrovniku glumci su zabavljali i
uveseljavali narod i sviranjem. Govorilo se: "Sviri,
glume veseljae!" Tu je, eto, glumac, bio isto to i
"svira, osoba koja svira na piru" (tj. na zabavi,
proslavi). Ipak, osnovno znaenje te rei bilo je -
"komedija".
Da je glumac nekad zaista bio isto to i
"komedija", "zabavlja", svedoe i nai narodni obiaji.
Prilikom udaje ili enidbe, na svadbama, uz kuma i
starog svata, posebnu je ulogu imao jo jedan uesnik
svadbenog slavlja, koga su po naim srbijanskim
varoima zvali - glumac (ili, po turski - au). Njegova je
dunost bila, kako stoji u reniku naeg knjievnog i
narodnog jezika, da "poziva u svatove, ide pred
svatovima i ini razne ale". "Glumac mora da je u
smenom odelu" - istie se u pomenutom reniku, to
znai da ve samom svojom pojavom treba da izaziva
smeh i dobro raspoloenje kod svatova. Tek kasnije, pre
nekih 150-200 godina, glumac e postati uvaeni
umetnik, koji igra u pozorinom komadu, a zatim i na
filmu i televiziji, i to ne samo komine nego i tragine
dramske uloge.
DOKTOR

Doktor nije bio oduvek ono to je danas - lekar ili
strunjak sa najviim zvanjem u nauci. U starom Rimu
doktor (latinski: doctor) bio je "uitelj". Ta re, naime,
nastala je od latinskog docere - "uiti", "pouavati",
"obuavati", pa je onda razumljivo to je i doktor znailo
- "uitelj" ili "onaj koji pouava".
U srednjem veku, na visokim kolama,
univerzitetima, doktor je "unapreen" u najvie zvanje u
nauci, to ta re i danas znai. Doktor je, dakle,
povezano s latinskim doktus (izvorno: doctus), to znai
"uen", "obrazovan", "kolovan". Na latinskom se,
uostalom, "uen ovek" i kae: "homo doktus" (homo
doctus).
Da bi neko postao doktor, tj. lekar ili naunik,
mora dugo i uporno da radi, da se godinama obrazuje i
koluje. Tako, recimo, jedan lekar posle osnovne i
srednje kole (prvo osam, pa onda etiri godine), mora
da studira medicinu ("lekarstvo") jo est godina, pa jo
tri ili etiri godine da se usavrava u odreenoj grani
medicine - kako bi postao specijalista za one bolesti, za
uho, grlo i nos itd. Kad se sve to sabere, izau pune
dvadeset dve godine mukotrpnog rada i uenja. Zato je
lekar u pravom smislu homo doctus ("uen ovek"), pa s
pravom nosi visoko i zvuno zvanje - doktor.
VAKCINA

Vakcina je, verovatno, prva strana re s kojom se
ovek po roenju sretne, i to ak i pre nego to
progovori, pre nego to naui ijednu svoju, maternju re.
Jer, prvo ime novoroene u porodilitu doekaju jeste
upravo - vakcina, zatitno sredstvo protiv opakih
zaraznih bolesti: tuberkuloze, tetanusa, velikog kalja,
velikih boginja itd. Pa kad je ve tako, treba da saznamo
- ako ne na poetku, a ono pri kraju ovog dela knjige -
kako je nastala i ta znai ta re.
Vakcinu je prvi nainio i ime joj dao kotski lekar
Dener (Jenner) jo 1798. godine. Do toga vremena
svetom su harale razne zarazne bolesti, meu ostalim i
velike boginje. Borei se protiv te bolesti, Dener je od
oslabljenih, umrtvljenih, bacila kravljih boginja
pripremio tenost za ubrizgavanje i na taj nain uspeo
stvoriti otpornost ljudskog organizma protiv velikih
boginja. Poto se krava latinski naziva vaka (izvorno:
vacca), a kravlje boginje variola vakcina (variola
vaccina), Dener je spasavajuu tenost, kojom je
zatitio ljudski rod od te opake bolesti, nazvao vakcina,
doslovno - "kravlja".
Kasnije su se i druga sredstva protiv zaraznih
bolesti poela nazivati vakcina, bez obzira na to to se
nisu proizvodila od bacila kravljih boginja, pa s reju
vaka (vacca) - "krava" nemaju nikakve veze. Vakcina je
danas prosto naziv za zatitno sredstvo protiv zaraznih
bolesti, koje se ponegde zove jo i "cepivo" (poto se u
organizam unosi "cepljenjem", tj. zarezivanjem).
Prema vakcina nastale su i druge srodne rei:
vakcinisati, vakcinacija, vakcinisanje itd. Sve se one,
kao i vakcina, danas normalno upotrebljavaju u srpskom
jeziku. Znamo ta znae, a sada smo, evo, saznali i kako
su nastale.
VITAMIN

Za ivot i zdravlje svakog oveka vitamin je
potreban i veoma vaan. To je hranljiva materija
neophodna onima koji rastu, deci. I kad se razbolimo i
oslabimo, lekari nam za jaanje obino preporuuju da
uzimamo vie vitamina.
Vitamina ima raznih i zovu se razliito: A, B, C,
D, E, K itd. Nalaze se u povru, naroito u zelenoj salati,
zatim u sveem vou, mesu i jajima (umancetu) itd.
Kad se jede hrana bez vitamina, a to biva u nekim
krajevima gde nema dovoljno sveeg povra, voa i
mesa, ili prilikom opsade gradova, u zatvorima i sl.,
javljaju se strane bolesti: skorbut (teko krvarenje i
ispadanje zuba), rahitis (propadanje i iskrivljivanje
kostiju), beriberi (upala nerava i oticanje celog tela),
pelagra (sa crvenilom koe, irevima i otocima) itd.
Ljudi dugo nisu znali nita o vitaminima, pa su u
svom neznanju masovno umirali od pomenutih bolesti.
Tek pre nekih stotinjak godina naunici su utvrdili da su
to, u stvari, hemijski spojevi, koji se mogu i vetaki
stvarati, pa se danas u velikim koliinama i proizvode u
fabrikama lekova.
Sam naziv vitamin nastao je 1910 (po nekima
1911) godine. Izmislio ga je naunik Vladimir Funk, koji
je tako nazvao lekoviti sastojak to ga je izdvojio iz
ljuske pirina. Kasnije se taj naziv proirio na sve vrste
pronaenih vitamina.
Zanimljivo je kako je Funk doao do tog naziva.
Spojio je jednostavno latinsko vita - "ivot" i amin - ime
hemijskog spoja (obino u mnoini: amini. Tako je od
vita i amin nastala re vitamin.
Po tome bi se moglo rei da su vitamini - "amini
koji ivot znae". Upravo je tako mislio istraiva Funk
kad je stvarao tu re. Kasnije se saznalo da vitamini
imaju razliit hemijski sastav. Ali, u svakom sluaju, oni
zaista ivot znae. Zato i ono latinsko vita - "ivot" tu
ima puno opravdanje.
GOST

Mi smo gostoljubiv narod: cenimo gosta i spremni
smo uvek da ugostimo stranca ili putnika namernika.
Red je onda da znamo odakle nam re gost, od koje su
kasnije u naem jeziku nastale i mnoge druge rei, kao
to su: gostiti, ugostiti, pogostiti, goenje, gostoljublje,
gostoljubivost, gostovanje itd.
Re gost, ba kao i poznato nae gostoljublje,
nasledili smo iz davnine. U jeziku naih predaka, starih
Slovena, (gost) je bio: "tuinac", "stranac",
"pridolica", "doljak".
Izgleda da su nai preci doljake primali
prijateljski, pa je gost postepeno postajao i "uzvanik", tj.
"lice koje je pozvano na obed ili kakvu drugu ast".
Suprotno tome, slina re u latinskom jeziku, hostis, koja
je u poetku znaila isto to i gost kod starih Slovena,
dakle: "stranac", "pridolica", "doljak", dobila je
suprotno znaenje - "neprijatelj", "onaj s kojim se
ratuje".
Za nas, meutim, gost nije neprijatelj, nego neko
ko se prijateljski prima, ko se ugouje. I to samo po sebi
jasno svedoi o poznatoj naoj gostoljubivosti, koja je
utkana i u stara slovenska imena, kao to su Gostimir ili
Milogost.
OTADBINA

Otadbina, to je zemlja u kojoj smo roeni. U njoj
je naa kua, na dom. To je, dakle, naa domovina. To
je postojbina naih oeva, i oevih oeva oeva. To je
nae staro otaastvo ili otaanstvo, naa stara otabina.
Otadbina nije oduvek bila ni toliko iroka, ni tako
velika, ni znaajna. Nekad je bila isto to i oevina -
"oevo imanje", zatim "nasledstvo", "batina","ono to
se od oca nasleuje ili batini". Tako je od ota-bina
nastala i sama re otadbina.
Kasnije je otadbina rasla - u bunama, u ratovima,
u miru. Rasla je od oevog praga, od oeve njive do
rodnog kraja, od oevine do zaviaja i od zaviaja do
velike zemlje - domovine.
Zajedno s otadbinom rasla je i domovina. Nekad
je ta re znaila samo "dom" i "domainstvo", a onda je
postala isto to i "zaviaj", pa "postojbina", "domaja" i
itava rodna zemlja.
Ljubav prema domovini ili otadbini pokazuje se
delom, u otadbinskom ratu i miru, a izraava se reima:
domoljublje, rodoljublje i patriotizam (od latinskog:
patria, to znai -"otadbina", jer je u latinskom pater -
"otac").
ovek koji voli svoju otadbinu naziva se patriota
(prema latinskom patria) ili rodoljub (po tome to ljubi,
tj. voli svoj rod, narod).
Otadbina i domovina znae jedno te isto. Za neke
ipak nije tako. Nobelovac i veliki naunik Lavoslav
(Leopold) Ruika, koji je iveo i radio u inostranstvu,
jednom prilikom je rekao:
"Dravljanin sam vajcarske i to mi je domovina.
Tu sam proveo najvei dio ivota, tu sam ostvario svoje
tenje. A Jugoslavija...to je zemlja mog oca - moja
otadbina. I tako: Jugoslavija mi je otadbina,
vajcarska domovina..."
Za nas koji ivimo u Jugoslaviji te razlike nema.
Jugoslavija je za nas sve: ona je naa i otadbina i
domovina.
CAR

Bio jednom jedan car koji se nikada nije nazivao
carem, jer tada re car nije ni postojala. Ali je ipak imao
carsku vlast i bio veoma slavan. Toliko je bio slavan da
je od njegovog imena postala i sama re car, najvie
vladarsko zvanje (titula) na svetu.
Taj prvi car bez carske titule bio je uveni rimski
vojskovoa i dravnik Gaj Julije Cezar. Posle njegove
smrti, njegov naslednik August Oktavijan, kao i svi
kasniji rimski vladari, dodavali su svome imenu naziv
Cezar. Na taj nain to je postala visoka vladarska titula.
Kasnije su je primili i drugi narodi. Tako je u Nemakoj
od cezar postalo kajzer, a u naem jeziku: cesar, esar ili
krae car.
I druga vladarska titula, kralj, nastala je na slian
nain. Smatra se, naime, da je re kralj nastala od Karl,
tj. od imena poznatog nemakog vladara Karla Velikog.
Poznato je da se drava u kojoj vlada car naziva
carevina ili carstvo, a ona u kojoj vlada kralj -
kraljevina. I jedno i drugo je monarhija, jer je na elu
takve drave monarh (grki: "onaj koji sam vlada",
"samodrac"). Drava u kojoj ne vlada monarh naziva se
republika, to potie od latinskog: res publika (izvorno:
res publica) - "javna stvar", "stvar (vladavina) naroda".
Naa je zemlja takoe republika. Ali iz starih,
drevnih vremena, dok su jo vladali carevi i kraljevi,
ostale su u naem jeziku neke rei koje se i danas
upotrebljavaju, mada nemaju isti smisao kao nekad.
Tako se, na primer, porez koji se plaa na robu uvezenu
iz inostranstva i danas naziva carina. Na dravnim
granicama postoje carinarnice. U njima rade carinici,
koji carine robu, tj. "odreuju visinu poreza koji za nju
treba platiti").
Kao i carina, i re prestonica znaila je u prolosti
neto drugo. To je bilo mesto, grad, u kome se nalazi
carski ili kraljsvski presto, dakle prestoni ili stolni grad.
Danas prestonica znai prosto - "glavni grad", bez obzira
na to je li ta zemlja monarhija ili republika.
Tako, eto, istorija ostavlja svoje tragove u jeziku, u
reima, i tako rei menjaju svoja znaenja, doekujui
nova, drukija vremena. A ona stara ostaju samo u
priama, u narodnom kazivanju iz davnina, u onom
naem epskom:
"Bio jednom jedan car..."
DRAVA

U renicima naeg knjievnog jezika zabeleeno je
da je drava "nezavisna zajednica ljudi jedne ili vie
narodnosti, stalno naseljenih na odreenoj teritoriji, pod
istom politikom vlau". Osim ovog, da kaemo -
osnovnog znaenja, re drava ima, ili je imala, i druga.
Ali to u ovom trenutku nije vano. O tome neto kasnije.
Znamo da svaka drava ima svoje dravljane, tj.
stanovnike koji imaju njeno dravljanstvo (to je upravo
ta "zajednica ljudi jedne ili vie narodnosti to ini
dravu), a ima i dravnike, tj. ljude "istaknute u voenju
drave i dravne politike". Postoje takoe i utvrene
dravne granice i dravna teritorija (prostor), pa
dravna znamenja (simboli) - grb i zastava, dravna
himna (sveana pesma) itd.
Nije teko zakljuiti da su sve te rei: dravljanin,
dravljanstvo, dravni, dravnik, pa i dravnica (ena
dravnik, kakvih je u svetu sve vie), zatim dravnitvo,
dravniki, dravnost, dravotvoran, dravotvorac i sl.
izvedene od imenice drava.
A kako je nastala sama ta re i koje joj je bilo
prvobitno, izvorno znaenje?
Kao i mnoge druge rei, drava nosi u sebi svoj
pradavni smisao, koji svedoi o nastanku onoga to
danas oznaava. Taj se smisao otkriva u glagolu drati,
od koga je ta re i postala. U davnoj prolosti, naime,
dralo se (smatralo) da vladar (feudalni gospodar - car ili
kralj) "dri" zemlju kojom vlada, pa je to onda bila
njegova d r a v a, tj. "ono to dri (u posedu)".
I pojedini feudalni gospodari unutar jedne drave
(carstva ili kraljevstva) imali su svoje posede - drave
(podruja koja su drali pod svojom vlau). To su bile
drave u dravi, pa su zbog njihovog sukobljavanja
propadala i velika carstva.
U nekim naim krajevima re drava, u vezi s
glagolom drati, ima jo ue znaenje: "ono to se dri",
posed uopte". Tako jedan istraiva iz XIX stolea
pie:
"Skoro sam saznao da se meu seljacima oko Nia
drava govori za zemlju koju seljak obrauje ili kao
svojinu ima."
Danas se, meutim, drava upotrebljava uglavnom
u onom prvom, u poetku naznaenom smislu:
"nezavisna zajednica ljudi..." Time se opet, na neki
nain, potvruje iskonsko znaenje te rei. Jer, drava
kao zajednica postoji i traje samo dotle dok se ljudi i
narodi u njoj meusobno "dre". Eto opet naeg glagola
drati sa znaenjem koje vie odgovara dananjem
drutvu, u kome nema cara - "draoca sve zemlje".
Zanimljivo je da i slovenaka re deela ("zemlja")
takoe potie od glagola drati. Prvo je bila drela, pa
onda - deela.
Tako su, eto, naa drava i slovenaka deela rei
istog korena, pripadaju istoj porodici, pa se, barem po
poreklu, jedna od druge ne mogu deliti.
MINISTAR

Ima rei koje same po sebi zvue nekako vano.
One, dodue, i znae neto vano: neku vanu linost,
zvanje, delatnost i sl. Takva je, eto, i re ministar.
Kad se kae ministar, odmah pomislimo na neku
uvaenu osobu, okruenu panjom i uvarima, a uz to i
obasutu raznim poastima. U naoj svesti, dakle,
ministar nije obian ovek; on je "velika zverka".
Ko je ministar i ta on, u stvari, radi, objanjava se
u renicima i enciklopedijama. To je "najvii dravni
slubenik koji se nalazi na elu jednog ministarstva i
upravlja odreenom oblau, resorom dravnih poslova".
Tako, onda, postoji ministar vojske, policije ili
unutranjih poslova, saobraaja, finansija, prosvete,
kulture itd.
I po ovom objanjenju re ministar oznaava
vanu linost, ili zvanje, poloaj - kako hoete. Nasuprot
tome, sama ta re, po svom poreklu i prvobitnom
znaenju, ne upuuje ni na ta to bi bilo vano ili
znaajno. Ona, jednostavno, kad se prevede s latinskog
jezika (gde glasi: minister), znai - "sluga", "pomonik".
Iako na prvi pogled izgleda udno, to je i
razumljivo, jer treba znati da su nekada, u srednjem
veku, ministri bili bez line vlasti i dananjeg ugleda i
moi. Potpuno podreeni vladaru u ijoj su se slubi
nalazili, bili su praktino njegove sluge, ili, ako to zvui
bolje - pomonici.
Isto znaenje imala je nekada i re ambasador,
koja takoe zvui vano i znaajno, jer je ambasador
visoki predstavnik, ili poslanik, neke drave u
inostranstvu. Ta je re postala od latinskog ambactus
(ita se: ambaktus), sa znaenjem "sluga" ili "vazal".
(Ovo poslednje opet znai "sluga" ili "pratilac".)
"Ambactus" je, inae, imao zadatak da obavlja nabavke
za svoga gospodara.
Tokom vremena rei ministar i ambasador
promenile su smisao, pa danas oznaavaju visoki poloaj
u dravnoj slubi, odnosno zvanje koje izaziva
uvaavanje.
Dobro bi bilo da se gospoda ministri i ambasadori
sete ponekad onog prvobitnog znaenja tih rei, te da na
svojim poloajima odista budu samo sluge - sluge naroda
i drave.
KANDIDAT

Svako je od nas bar jednom u ivotu bio, ili e biti,
kandidat: za upis u kolu, za polaganje vozakog ispita,
za zaposlenje, za osvajanje prvog mesta na nekom
takmienju (u koarci, tenisu ili matematici), za izbor na
neko vano mesto u politici, dravnoj slubi itd.
Kandidati se ni po emu ne razlikuju od ostalih
ljudi, osim to su kandidati, tj. to ele da postignu neto
(da se upiu u kolu, poloe ispit ili da ih izaberu na neki
poloaj i sl.). Tako, meutim, nije bilo oduvek. U starom
Rimu, u vreme kad je i nastala re kandidat, oni koji su
se takmiili za neko mesto ili slubu, koji su sami eleli
da budu izabrani ili su ih drugi predlagali, nosili su bele
toge - duge ogrtae, prebaene preko levog ramena.
Poto je bela boja znak nevinosti, time su eleli da
istaknu svoje potenje i neporonost.
Bela toga se, inae, na jeziku starih Rimljana,
latinskom, zvala toga kandida (candida) ili samo
kandidata (candidata) - od latinskog kandidus
(candiddus): "beo", "sjajno beo", "beo kao sneg". Po
tome je i kandidatus (candidatus), odnosno nae
dananje kandidat znailo: "beli", "u belo obuen".
Dananji kandidati ne nose bele toge ("kandidate"),
ne oblae se u belo, ali ipak u svakoj prilici istiu svoje
vrline i potenje - da bi bili izabrani. A kad ih izaberemo,
neki od njih zaviju nas - u crno.
PARADA

Vojna smotra ili parada organizuje se da bi se
pokazalo kako je vojska spremna za odbranu zemlje. Za
tu priliku vojnici i oficiri oblae sveane, paradne
uniforme.
I sportisti imaju svoje parade. U sveanim
povorkama oni pokazuju svoju snagu i lepotu tela. To je
sportska parada. I kad golman napravi akrobatski skok i
uspeno odbrani gol, i to se zove parada - golmanska
parada. Paradu (uspean, blistav potez u odbrani) mogu
napraviti i maevaoci, rvai i bokseri.
U svim tim sluajevima pokazuje se spremnost i
spretnost, vetina za koju se dugo i uporno trebalo
spremati. Po tome je, onda, nastala i sama re parada.
Ona u sebi sadri znaenje latinskog paratus -
"pripremljen", "dobro pripremljen", "spreman", a kad je
re o vojsci, onda i - "spreman za boj". Iako je, kako
vidimo, latinskog porekla, ovu smo re primili od
Francuza u neto izmenjenom obliku - parada
(francuski: parade).
U sutini, parada je upravo to na ta upuuje
latinski koren te rei: "pokazivanje spremnosti". Poto se
to uvek ini na svean nain, parada danas znai i -
"sveanost". Zato se i kae: "paradno (tj. sveano)
odelo". Zato se i za nekoga ko se obue u paradno odelo,
ko se "nakinuri", kae da se "uparadio".
Re parada ima u srpskom jeziku jo znaenja. Ali
mi ih ovde neemo objanjavati, jer to bi ve bila -
jezikoslovna parada.
ZADUBINA

Nekada, u staro vreme, gradili su carevi, kraljevi i
druge velmoe crkve i manastire. To su bile njihove
zadubine. Srednjovekovni manastiri - zadubine
sauvali su se do naih dana. uveni su u Srbiji, na
primer, manastiri Studenica - zadubina Stevana
Nemanje, ia - Stevana Prvovenanog i njegovog brata
Save, Deani - koje je dovrio car Duan Silni, zatim
Ravanica - glavna zadubina kneza Lazara, Manasija -
zadubina despota Stefana Lazarevia, itd.
Zadubina je prvo bila zadubina (za-du-bina), tj.
graevina koja se podie "za duu", ili, bolje rei: "za
spas due".
Prema verskim shvatanjima, ovekovo telo je
smrtno, a ovekova dua vena. Dua posle smrti tela
odlazi na nebo -"bogu na istinu". Tamo, na nebu, grene
due borave u paklu - na venim mukama, a bezgrene u
raju - u veitom blaenstvu. Kao hriani, u to su
verovali i nai velikai. Imajui sami mnogo grehova na
dui (zna se da su jedni drugima otimali imanja i da su u
borbi oko prestola esto ubijali ili slepili i svoju brau i
oeve), trudili su se da nekako umilostive Boga kako bi,
jo za ivota, zasluili "carstvo nebesko", tj. raj. Zato su
podizali velelepne graevine - crkve i manastire. Tako su
nastale njihove zadubine ili nae dananje zadubine.
Kasnije su vladari, pa i ostali monici: velmoe, tj.
velikai, i uopte bogati ljudi, bogatai, podizali "za spas
svoje due", osim verskih, i druge javne graevine:
mostove, kole, bolnice. Tako je, na primer, kameni
most na Drini kod Viegrada, uvena "na Drini uprija",
zadubina Mehmed-pae Sokolovia, naeg zemljaka,
Srbina, koga su Turci kao deaka odveli u Carigrad i
poturili. Da bi se oduio rodnom kraju, Mehmed-paa je
naredio da se izgradi velianstveni most na Drini.
U Beogradu je poznata zadubina "Kapetan-
Miino zdanje". To je dananja zgrada Beogradskog
univerziteta, najvie kolske ustanove u Srbiji. Tu je
zgradu 1863. godine bogati trgovac Mia Anastasijevi
poklonio "svom otaastvu". To je, dakle, kapetan-Miina
zadubina.
Danas se zadubine uglavnom vie ne grade.
Pavlovia most na Drini u tom je smislu samo asni
izuzetak. Ali re zadubina ivi u srpskom jeziku, i
ivee jo dugo, sve dok postoje ia, Studenica,
Ravanica, Manasija i druge srednjovekovne zadubine,
dok traje Sokolovieva i Andrieva - na Drini uprija.
Zato valja znati ta ta re znai i kako je nastala.
STEAK

Ko god je peaio preko zemlje Hercegovine,
morao je zapaziti - steke. Ti teki kamenovi, klesani
rukom ovekovom, raznih veliina i udnih oblika, ne
mogu se oteti pogledu putnika namernika. Neobino je
to znamenje i neobinoga imena! I jedno i drugo
dostojno odgonetanja.
Steci su stari nadgrobni spomenici (iz 14. i 15.
stolea). To su kami ili mramorovi - belezi na mestu
pogibije ili sahrane. Rasuti po proplancima i livadama,
daleko od hrianskih krstaa ili islamskih niana
(baluka) - ponekad i pomeani s njima - stoje kameni
steci odolevajui vremenu. A vreme ipak ini svoje:
brie imena bogumilska, mahovinom pokriva zapise,
likove junaka, ivotinja i bilja. Vreme je i samu re
steak izmenilo - zapretalo joj smisao, uinilo je
neitljivom, zagonetnom.
A nekad, u stara bogumilska vremena, steak je
bio jasan, bio je - stojeak. Kasnije se stojeak obrnuo u
stoeak pa steak, koji nam danas sam sobom ne govori
gotovo nita.
Pa ipak, negde duboko u sebi, steak uva svoj
pradavni smisao. On stoji, traje. Stoji kao kam kameni,
mramor mramorni, kao beleg sa zapisom o smrti
bogumilskoj. Stoji steak - stojeak negde u Hercegovini
ili u Bosni (u Radimlji, u Olovu, u Donjoj Zgoi, u
itomisliima). Stoji i prkosi vremenu. S imenom ili bez
imena, sa smislom ili bez smisla, ali - stoji.
IVOTINJSKO CARSTVO
VRANA

Vrana je vrana zato to je vrana, tj. crna, mrka.
Vran je i gavran (gavran), inae se ne bi tako zvao. Vrani
konji su - vranci, mrka koza je - vranea, crnoruna ovca
ili ovca crne glave - vranja (ili Gara), a crn vo bez
belega - vranota.
U stara vremena mukom detetu crne kose
nadevali su ime Vrane, a enskom - Vranka. I danas se
ponegde crnomanjastoj devojci govori vranojka, a ako
ima crne oi, onda je neki jo zovu i vranoka (od
vranooka - "vranih oiju").
Po vranoj boji nastala su i druga imena. U Bosni se
nalazi umovita i tamna gora Vranica. Hercegovina ima
svoju planinu Vrani i svoje selo Vranjsko (kod Bilee),
Crna Gora ostrvo Vranjak, a Hrvatska Vranjsko jezero i
mesta Veliku i Malu Vranovinu.
ta jo moe biti vrano?
Moe biti kosa vrana, marama vrana i suknja vrana
- "u djevojke kad ali dragana". Tako se peva u selima
pod Kozarom.
Na narod veruje da vrana, crna boja donosi
nesreu. Zato su u narodnoj pesmi "dva vrana gavrana"
vesnici nevolje i smrti i zato se kao znak alosti obino
nosi vrana (crna) odea.
Vrano je, dakle, sve ono to je crno, mrko. Ali svi
konji nisu vranci, sve koze nisu vranee, a sve ovce
vranje, niti je svaki vo vranota. Jedino su u naim
krajevima sve vrane - vrne. Retke su one drugih boja.
Jer nijedna nee da bude izuzetak - da bude "bela vrana".
Tako je to Vuk u knjige zapisao - perom i
vranilom, tj. "crnilom, crnim mastilom.
LABUD

Labud je stanovnik svakog zoolokog vrta, pa je,
evo, stigao i u na zanimljivi zoo. Lep i gord, duga
otmena vrata, raskonih belih krila, oduvek je privlaio
panju ljudi i izazivao njihovo divljenje. A ; kako i ne bi.
kad je svojim izgledom nadahnjivao i tako velike
umetnike kao to je bio Petar Ilji ajkovski, glasoviti
kompozitor "Labudovog jezera",
Labud je uao i u narodnu pesmu, a preko nje i u
sve nae teorije knjievnosti. Svi znamo ono:

"ta se b'jeli u gori zelenoj:
Il' su sn'jezi, il' su labudovi?
Da su sn'jezi, ve bi okopnjeli,
labudovi, ve bi poletjeli..."

U narodu je nastao i izraz "beo kao labud", a jo se
uvek uje i majinsko tepanje: "Labude moj beli!"
Nije nikakvo udo to narod tako govori i to je
belinu labuda u pesmu utkao. Jer na to upuuje i samo
njegovo ime. Jezikoslovci, naime, povezuju re labud s
prastarim korenom alb ili elb, koji je sauvan u latinskoj
rei albus, to znai -"beo".
Labud bi po tome bio - "beli", ili, u slobodnijem
prevodu: "bela ptica".
Zato je, eto, i u narodnoj pesmi njegova belina
uporeena s belinom snega:

"ta se b'jeli u gori zelenoj:
il' su snjezi, il su labudovi?"
SVRAKA

Znamo ve da je vrana - vrana zato to je vrna, tj.
mrka, crna, a labud - labud zato to je "albud", ili po
latinski albus - "beo". Ali, zato se arena dugorepa
kradljivica svraka naziva upravo tako, a ne nekako
drukije? Moda po tome to je arena, ili to ima dug
rep?
Mada je u nekim jezicima prema nazivu svraka
nastao i pridev koji znai "aren", svraka ipak nije tako
nazvana po boji svoga perja, niti pak po dugom repu, ili
po tome to voli da krade jaja. Nai su je daleki preci
tako nazvali po oglaavanju, po njenom ne ba umilnom
"svranju".
Nekada je postojao ak i glagol svrati, odnosno
svrkati, od koga su nastale rei cvrati, cvrkutati, cvrkut,
pa i - cvrak.
Prema tome, svraka i cvrak su veoma bliski, ali
samo u jeziku, po tome to "svre" ili "cvre".
Svraka je, meutim, zanimljiva jo po neemu.
Iako nije ula u pesmu, kao lepotan labud, ipak je
ostavila traga u naem jeziku. Tako se u koli ruan,
neitljiv rukopis naziva "vrakopis" ili "vraije noge". I
za onoga ko je nepromiljen i pravi ludorije, kae se da
mu je "svraka mozak popila".
AVKA

Ni avka, kao ni svraka, nije dobila ime po boji
perja, ili po stasu, nego - po svome glasu. Samo to je
avka glasnija i brbljivija od svrake, pa se njeno
"avkanje" nadaleko raulo tako da se i za brbljive ljude
kae kako avkaju, ave, aveljaju, avrljaju, evrljaju
ili da su avrljavi, avrljavci, avrljanci, avrljasti itd.
Eto, toliko e biti dosta o avki i njenom imenu.
Ostalo bi bilo tek pusto avrljanje.
SENICA

U celoj naoj zemlji senica je veoma poznata ptica.
Zaboravivi pradavni smisao njenog imena, na
narod je u raznim krajevima razliito naziva. Zovu je:
senica, sjenica, sinica, seniica, sjeniica, jesenica,
jasenica, sinac, sina, sinerica, sengerica, sinier,
ciciban, cicibaj, cicibag, cicigoj, cicmiga, cvetarac,
cvijetak, cvetak, cvinjak, kvinac, snearica itd.
ta je, zapravo, senica? Je li to ptica koja ivi u
senicima, ili pak u senkama irokih kroanja drvea? Ili
je jesenica, tj. ona koja s jeseni u jatima prekrije naa
polja? Ili sinica, tj. "sinja" (plava) ptica? Moda ima
kakav cvet na sebi kad je nazivaju cvetak, ili je bela kao
sneg kad je - snearica?
Iako je toj lepoj i druevnoj ptici, koja ni preko
zime ne ostavlja nae krajeve, narod nadenuo toliko
lepih imena razliitoga znaenja, ipak su to, u neku ruku,
sve sama "lana imena". Jer, senica ne ivi po senicima,
nego po vonjacima i umama, i to po granama
obasjanim suncem, a ne u senama; ona je cele godine tu,
a ne samo u jesen da bi bila jesenica, a njeno perje retko
je sinje boje: senice su najee arene, one, dakle, nisu
ni sinje, ni cvetaste, ni bele.
Pa odakle nam onda re senica?
Ba kao i svraka i avka, i senica je dobila ime po
oglaavanju. Ona se oglaava sa si-si ili ci-ci. Otuda
onda i naziv ciciban. Barem tako su ljudi uli njen tihi
glas, a onda su na osnovu toga ispleli svu silu raznih
imena. Ali najpoznatije je ipak ostalo ono koje malo lii
na njeno "si-si". To je ime senica, pod kojim je ta lepa
ptica ula u udbenike, pa ak i u - enciklopediju.
ORAO

Orao je najvea od svih ptica grabljivica koje
krstare naim nebom. Taj neustraivi gospodar naih
planinskih uka i timora, u pesmama opevani "krsta" i
"sura orluina", poznat je mnogim narodima, pa ivi, u
raznim oblicima, u mnogim jezicima na svetu.
Pradavni koren njegovog imena teko je
odgonetnuti. Je li to bio orn, to je koren grke rei ornis
- "ptica", ili, moda, or, koje je, kako misle neki
jezikoslovci, dalo drugu grku re, to je znaila: "dizati
se" ili "skoiti", teko je sa sigurnou rei. Ali i jedno i
drugo moglo bi biti istina. Jer, orao je zaista ptica, i to
ptica koja se die visoko, u timorno plavetnilo neba.
Stoga je i pesnik Ivan Maurani napisao:

"Oro gnjezdo vrh timora vije,
jer slobode u ravnici nije..."

I orao u naem grbu znak je slobode i slobodarstva.
JASTREB

Kao i orao, meu pticama grabljivicama istie se
jo i jastreb. On, meutim, nije poznat samo po svome
brzome letu, ili po velikoj grabeljivosti, nego i po
mnogim planinama, mestima i biljkama koje su dobile
njegovo ime. Tako u Srbiji postoji planina Jastrebac, u
Hrvatskoj je mesto Jastrebarsko. U narodu ima neka
biljka koju zovu jastrebljak, a u nekim krajevima perad
boje jastreba nazivaju jastrebuim (koko) ili jastrebaa
(urka ili tuka).
Jastreb, opet kao i orao, ima veoma staro ime, ali
mu je smisao teko odgonetnuti. Neki misle da je re
jastreb postala od starog korena koji je znaio "brzi",
odnosno "onaj koji brzo leti". Drugi ga, opet, veu za
znaenje "otri", "otrooki", a trei smatraju da je jastreb
- "onaj koji jede jarebice" (od jast-jereb). ta je od toga
istina, zaista se sa sigurnou ne moe rei. Jer istina o
pravom smislu toga imena skrivena je u gustim maglama
daleke prolosti.
SOKO

Od svih ptica grabljivica soko je u naem jeziku
najpoznatiji. Gotovo da se ne moe ni zamisliti narodna
pesma u kojoj se ne pojavljuje "siv-zelen sokole" ili
"soko, ptica siva", koja lovi "utve zlatokrile". U naem
jeziku postoji i glagol sokoliti (nekoga), tj. hrabriti
(koga), podsticati ga na junaka dela. U narodu jo ivi i
izraz "oko sokolovo".
Upravo po tom izrazu ("oko sokolovo") moglo bi
se zakljuiti da je soko, kao i jastreb, nekada znaio:
"otrooki" ili "bistrooki", kako misle i neki jezikoslovci,
oslanjajui se na glagol soiti - "uoiti", "pronai".
Drugi, opet, misle da je taj naziv nastao
oponaanjem sokolovog glasa sok-sok. Otuda, onda, i
glagol sokotati.
Sve te pretpostavke, meutim, nisu pouzdane. Ba
je teko izai na kraj s tim pticama grabljivicama! I orao
i jastreb i soko ostadoe nam ipak zagonetke. Nismo
mogli dokraja odgonetnuti izvorni smisao tih rei.
LASTA

Poznati nemaki prirodnjak Alfred Brem, u svojoj
sjajnoj knjizi "ivot ivotinja", opisuje lastu kao korisnu
pticu, koja se u naseljima gnezdi pod strehama kua i
ini oveku dobro, lovei muhe, komarce i druge
dosadne insekte. Lasta svoj plen lovi u spretnom i hitrom
letu. Zahvaljujui upravo toj svojoj osobini: da brzo leti,
ona veto izmie brojnim neprijateljima malih ptica, od
kojih je soko najopasniji.
Meu svim pticama na svetu lasta je najbra. Samo
u jednoj sekundi, tako rei - dok trepne okom, ona
preleti 40-60 metara. To znai da za jedan jedini minut
moe da preleti vie od tri kilometra. Za to je oveku u
lakom hodu potrebno skoro sat vremena. Upravo stoga
se i kae, kad se neko brzo i nenadano udalji ili izgubi,
da je "nestao u vidu lastinog repa".
Kad se u jesen seli u toplije krajeve, ta hitra ptica
prevali hiljade i hiljade kilometara da bi se zaustavila i
prezimila negde u srednjem delu ili na jugu Afrike.
Lasta je, dakle, veliki leta. O tome upravo svedoi
i njen naziv. Jezikoslovci su utvrdili da se u korenu rei
lasta krije znaenje glagola "leteti". Prema tome, lasta ili
lastavica doslovno znai: "ona koja leti", "letaica".
GOLUB

Iako ima raznih i raznobojnih golubova, ipak
izgleda da je golub nazvan tako zato to je - "golubast",
tj. to je najvei broj tih pitomih i dobroudnih ptica
posebne, plavkaste boje.
Pradavno znaenje te rei, naime, dovodi se u vezu
s reju golimban, to znai - "plav".
Golubasta ili golubija boja nije, meutim, obino
plava. To je boja posebne vrste, posebnog tona. Stoga su
i mnoge biljke i ivotinje dobile "golubija" imena. Tako,
onda, imamo gljive golubarke, krave golube i koze
golubae, koke golubice i sokole golubae. Ponegde i
golubasto prase nazivaju golubak, a postoji i jedna riba
koju u narodu zovu - golubinac.
I mnogi ljudi nose "golubije" ime Goluban, a
poznata su u nas jo mesta: Golubovac, Golubinac,
Golubinci, Golubinja i dr.
GUSENICA

Gusenica je udan i zanimljiv stvor. Ali jo udnija
je i zanimljivija sama re - gusenica.
Mada izgleda neverovatno, re gusenica u tesnom
je srodstvu s reju brkovi. Stari slovenski naziv za
brkove, koji se jo uva u ruskom jeziku, bio je us, usi.
Otuda naziv usenica, ijekavski usjenica, to znai -
"brkata". Kasnije je, dodavanjem glasa g, nastao sadanji
oblik gusenica.
PAUK

Re pauk, s istim znaenjem, ali s neto drukijim
izgovorom, imaju svi slovenski narodi. U Rusa je, kao i
kod nas, pauk, Belorusi i Ukrajinci kau pavuk, Bugari
pajak, Slovenci pajok, pajek, pavok - kako gde, esi
pavouk, Poljaci pajak (pajank), a Luiki Srbi pavk. U
starom slovenskom jeziku bilo je paonk. ta bi to trebalo
da znai?
Istraivai su utvrdili da je nekadanje paonk
sloeno od dve rei: pa i onk. Pa je znailo: "od", a onk
je dovedeno u vezu s grkom reju koja je znaila -
"kuka" i latinskim unkus (izvorno: uncus) - "kriv". Po
tome je pauk - "krivi" ili "krivonogi".
Da li je to ba pravo objanjenje, teko je rei. Ako
se neko od italaca ove knjige posveti izuavanju
porekla rei, razgrnue, sigurno, pauinu vremena i s ove
rei i, moda, otkriti neko drugo njeno izvorno znaenje.
Dotle ostaje da verujemo onome do ega su naunici
doli u dosadanjim istraivanjima.
OSA

Za nekoga ko je mnogo ljut, kau da je "ljut kao
osa". U nas postoji i izraz "dirnuti u osinjak", koji znai:
"dirnuti u neto jako opasno", "izazvati veliku opasnost".
Po svemu tome moe se zakljuiti da je osa ljut i opasan
stvor. Pa kad je ve tako, oekivali bismo da i re osa
znai - "ljuta", "opasna" ili tako nekako. Naunici su,
meutim, na osnovu dosadanjih istraivanja, utvrdili da
je osa u poetku znailo - "tkalja"!?
Prvi je razlog to se smatra da je osa "tkalja" -
izgled njenog gnezda. Ono odista lii na najfinije tkanje.
To ipak ne bi bilo uverljivo objanjenje da ne
postoje i mnogo ozbiljniji dokazi u samom jeziku.
Poredei naziv ovog sitnog i opasnog insekta u
slovenskim i drugim jezicima, istraivai su utvrdili da
se pored osa, kako je u naem, ruskom, bugarskom,
poljskom i starom slovenskom, javlja i oblik vosa - u
ekom, pa i Wobse - u starom pruskom i vespa - u
talijanskom, to je sve u vezi sa starim zajednikim
korenom koji je znaio: "tkati".
Po tome bi naziv osa, ini se, vie odgovarao
pauku, koji plete ili tka mree. Ali u jeziku, kako vidimo,
nije tako.
udni su zaista putevi nastanka nekih rei. udni,
ali i veoma zanimljivi.
PELA

Pela nije oduvek bila - pela.
Nai prapreci nazivali su je bukela, pa buela, a
nai preci, stari Sloveni - bela. Prvo je, dakle, bila
bukela, u buela, zatim bela i tek na kraju - pela.
Moe se shvatiti to je u naem jeziku bukela postala
pela: rei se u svom dugom razvoju menjaju i dobijaju
nove oblike, dok se stari oblici gube. Ali zato je pela u
poetku tako nazvana, ba tako: bukela ili buela?
Ni to nije teko objasniti. Kad pele rade - u duplji
kakvog umskog drveta, u konici, trnci, pletari ili ulitu,
uje se buka, brujanje. Ako je neko u sunano proletnje
jutro posmatrao pelinjak, mogao je uti kako konice
bue. Ne kae se sluajno: "Bui (bruji ili vri) kao u
konici". Eto, upravo po tom buanju, po tome kako se
oglaavaju dok rade, "poznati insekti koji prave med i
vosak" nazvali su - buele.
Pela je poznata po svojoj vrednoi. Po celi dan, u
prolee, u leto i u jesen, ona leti od cveta do cveta,
sakuplja medonosne sokove, prerauje ih i puni sae u
konicama slatkim medom. U svome poslu pela je
neumorna. Zato se i kae za onoga ko marljivo radi ili
ui da je vredan, valjan ili radin kao pela.
Da bi uvek bile vredne, kao to i jesu, devojice
koje su najmlai lanovi izviake organizacije (skauta)
nazivaju se pelice. A deaci izviai, njihovi vrnjaci,
nazivaju se poletarci. I oni su vredni kao pele, ali se ne
mogu nazvati pelice jer su mukarci, a sve su pele i
pelice enskog roda.
Ako ne postoje "pelci", ne znai da pele nemaju
mujaka. Mujak pele, kao to znate, naziva se trut.
Trutove bije glas da su lenji, pa se zato i kae: "lenj kao
trut".
Oni koji su vredni obino ute i rade. Pele su u
tome izuzetak. One su bune, one zuje i sve oko njihovih
konica bruji da se nadaleko uje. Zato su im nai preci i
dali takvo ime - buele.
BIK

Kad bismo u celom ivotinjskom carstvu traili
najblieg srodnika ivotinji to je nazivamo bik (mujak
vrste govedo), poslednji ivi stvor koji bi nam u tom
smislu pao na pamet bila bi, verovatno, pela. No, za
divno udo, bik i pela su stvarno veoma bliski srodnici,
ak daleko blii nego, recimo bik i krava!?
Nije, naravno, re o srodnosti po poreklu ili po
grai, veliini i razvijenosti, ili po bilo kojoj drugoj
telesnoj osobini. Re je o srodnosti u jeziku, u nazivima.
Ali ni ta tvrdnja nije manje udna i neobina. Jer
rei pela i bik, kad se pogleda njihov glasovni sastav,
nemaju nita zajedniko, ak ni jedan jedini glas,
odnosno slovo. Osim toga, zato bi ljudi tim dvema, po
mnogo emu razliitim ivotinjama, dali isto ili slino
ime?!
Sve, dakle, izgleda udno i neverovatno, ali je ipak
tako: pela i bik su stvarno srodne rei i ljudi su imali
dosta razloga da tim reima imenuju dva veoma razliita
iva stvora, koje svi poznajemo.
U prethodnoj prii saznali smo da je pela u
poetku bila bukela ili buela i da je taj naziv dobila po
nainu oglaavanja dok u svom drutvu, u konici, radi,
dakle, po bukanju ili buanju. Eto, tu smo ve sasvim
blizu rei bik. I bikovi se oglaavaju bukanjem, pa je po
tome i nastala sama ta re. Bik je, dakle: "onaj koji
bue", a tako je, kako smo videli, nastao i naziv pela.
Ono to ta dva naziva povezuje, to je glagol bukati ili
buati, od koga su nastali.
Srodne rei pela i bik susreu se u mnogim
slovenskim jezicima. U ruskom jeziku pridruuje im se i
re bukka -"bubica". I taj naziv nastao je od glagola
bukati, kao i naa re bukavac (naziv za jednu pticu).
Kako vidimo, ljudi su mnogim ivim stvorovima
davali nazive po njihovom oglaavanju, odnosno po
tome kako su sami uli zvukove kojima su se te ivotinje
u prirodi oglaavale. Tako su, onda, pela i bik, a u
ruskom jeziku jo i bukka ("bubica") - postali u jeziku
najblii srodnici, mada inae jedni s drugima nikakve
veze nemaju.
KRAVA

Videli smo da je bik (kao i pela) nazvan tako po
nainu oglaavanja, po bukanju ili buanju. Nasuprot
tome, krava je nazvana upravo tako - krava, zahvaljujui
svome izgledu. Prouavajui razne jezike, jezikoslovci
su utvrdili da se re krava nalazi i u drugim slovenskim
jezicima osim naeg. U bugarskom, makedonskom,
slovenakom i ekom je kao i kod nas - krava, u
poljskom - krova (krowa), u luikosrpskom takoe
krowa ili kruwa, kako gde, u ruskom i ukrajinskom
ova (karova). To, meutim, jo ne otkriva izvorno
znaenje te rei, kojom imenujemo korisnu domau
ivotinju koja nas hrani.
Istraivai su tragali dalje pa su primetili da se u
nekim drugim jezicima ivotinje sa slinim osobinama
slino nazivaju. Tako je u latinskom kervus ili cervus
(izvorno: cervus) -"jelen". Sve se go sloilo s grkom
rei keraos - "rogat". Po tome su onda zakljuili da je re
krava nekad mogla znaiti: "rogata", to ona, u stvari, i
jeste.
Moglo bi se, dodue, i u ovo posumnjati i traiti
drugo objanjenje. Samo, da biste se u to upustili, morate
nauiti mnogo jezika i uloiti mnogo truda. Dotle se ne
uputajte u raspravu, jer, kako kae na narod: "Ne moe
se bosti ut s rogatim".
MEDVED

Medved je medved zato to je "medojed", to jede
med. Zna se da medved nije samo "medojed". Kad nema
meda, on je "svejed": biljojed i mesojed, mesoder. Pa
ipak, nazvan je medved po medu, jer od sve hrane
najvie voli - med. A u staroj naoj postojbini, tamo u
umama iza Karpata, tamo gde je medved i postao
medved, pa se zato tako naziva u svim slovenskim
jezicima - tamo je bilo mnogo, mnogo meda. Bilo je
meda za sve Slovene. I za uveno pie medovinu bilo je
meda. Ostalo je dosta meda i za medvede medojede.
U naem narodu ima vie naziva za medveda.
Pored medved i medvjed (to je i pravilno), govori se jo
i meed i medvid, a ponegde (u Srbiji) i mak.
Medvedova enka je medvedica, medvetka, meka ili
ma, a mladune: mee, medvee, medi ili medvedi. U
nekim krajevima medveda od milja nazivaju mjo, a ako
je stariji i krupniji - medonja. Za malu decu medved je
meda, medo, medan, mecan, meca ili meco.
Nije samo medved - medved. I oveka ponekad
nazovu medvedom - ako je krupan, ili ako je grub,
nespretan, trapav, truntav i nezgrapan.
Nekada je u naim gorovitim predelima, u
stoletnim umama, bilo mnogo medveda. Mogli su se
videti na planinskim visovima, na proplancima, po
potocima, tesnacima i dolovima. U potrazi za hranom
medvedi su esto zalazili i u naselja i ubijali stoku. Bili
su strah i trepet za obane i ljudi su ih se bojali, pa su
nastojali da ih nekako umilostive. Stoga su bilju, pa i
ivotinjama i svemu drugom to ih je podsealo na
medveda, davali "medvedska" imena. Tako su nastali
nazivi: medvedara (gljiva), medvedika (planinski vres),
medvedovina (trava mleika), medvei dlan, medvei
stopa, medvee uho (razne biljke), medonjica (vrsta
leptira) itd. Mukom detetu, da bi bilo snano i zdravo,
nadevali su ime Medved. Da bi se udobrovoljili medvedi,
u nekim krajevima Srbije praznovao se nekad ak i
Mekin dan. Tada se kuvao i delio kukuruz, a Cigani
mekari (medvedari) bogato su nagraivani.
Samo su se najhrabriji usuivali da pou u lov na
medvede, samo su oni mogli da budu medvedolovci. U
stara vremena junaci su, kao znak snage i hrabrosti,
nosili na sebi "suru meedinu" ili "medvedinu" - ogrta
od medveeg krzna.
Danas vie nema ni tako velikih uma ni toliko
medveda. Ali ostale su zato: gljive medvedare, trave
medvedike i medvedovine, ostale su biljke medvei dlan,
medvea stopa i medvee uho. Ostali su u narodnoj
pesmi junaci i njihova "sura meedina", a ostala je u
narodu i pria o udnom oveku, medvedovom sinu -
Meedoviu. U udbenicima geografije spominje se
planina Medvednik (u zapadnoj Srbiji) i Medvednica
(dananja Zagrebaka gora). Ispod Medvednice izvire
potok Medveak, a postoje i nazivi Medin vrh, Medov
dolac, Medvedsko polje i mnoga mesta s imenima
Medvea, Medvjea ili Meea. I jedna se reka u Srbiji
zove Medvea, a potok Medveak.
KENGUR

ta je to kengur zna gotovo svaki osnovac. Ali
kako je kengur postao - kengur, kako je dobio takav
naziv i zato su ga ljudi tako udno nazvali - to ve retko
ko zna.
A evo kako je to bilo.
Kad je uveni engleski moreplovac Dejms Kuk
(James Cook), inae poznat kao Kapetan Kuk, 1770.
godine stigao na istone obale Australije, ugledao je
jednu neobinu ivotinju. Skakutala je oslanjajui se
samo na zadnje noge, a u otvoru na trbuhu, kao u nekoj
torbi, nosila je mladune.
Kapetan Kuk oplovio je celu zemaljsku kuglu, od
zapada do istoka, bio je i na dalekoj i hladnoj Aljasci i u
toplim predelima Havaja, ali dotada nigde, ba nigde,
nije video tako udne ivotinje. Zanimalo ga je kako se
ona zove. Zato je naredio mornarima da mu dovedu
jednog uroenika, aboridina. Kad je preplaeni
Australijanac stigao u pratnji mornara, Kuk pokaza
rukom u pravcu kengura i na engleskom jeziku upita:
- Kako se zove ona ivotinja?
Zbunjeni domorodac odgovori:
- Kenguru.
To je na njegovom jeziku znailo: "Ja te ne
razumem." Domoroci su inae kengura zvali valabi ili
valaru.
Kapetan Kuk nije znao jezik australijskih plemena,
pa je u svoj istraivaki dnevnik zabeleio da je otkrio
novu ivotinju, koju domoroci zovu - kenguru.
Kasnije su istraivai otkrili da je kenguru,
odnosno kengur - plod nesporazuma, ali se taj udni
naziv ipak zadrao do danas i ivi u jezicima mnogih
kulturnih naroda, pa tako i u naem.
SLON

Najvei i najtei ivi stvor na svetu naziva se u
srpskom jeziku - slon. Tako je i u drugim slovenskim
jezicima: ukrajinskom, ekom, poljskom,
luikosrpskom, slovenakom, bugarskom itd. Svugde je
slon, a ne nekako drukije, (jedino u ruskom prevladava
.) To znai da je ta re odavno bila poznata
Slovenima, jo od vremena dok su svi iveli u jednoj
zajednici.
Zanimljivo je pitanje kako su i zato nai daleki
preci jednu njima nepoznatu ivotinju, o kojoj su mogli
samo uti od drugih, susednih naroda, nazvali upravo
tako - slon.
Postoji o tome vie pretpostavki.
Prva od njih bila je najrasprostranjenija i odravala
se najdue. Ona se oslanjala na neke predstave koje su
obini ljudi, pa i strunjaci prirodnjaci, u srednjem veku
imali o osobinama te udne ivotinje. Razmiljali su
ovako: Poto slon ne moe da savija noge u kolenima, ne
moe ni da legne, pa zato mora da spava stojei oslonjen
na neko veliko drvo. I eto, onda, reenja: Kad spava, slon
se osloni (ili na-sloni, pri-sloni), pa se zato i naziva -
slon. Po tome bi slon bio - "onaj koji se naslanja".
Naunici su ozbiljno doveli u sumnju ovo
narodsko tumaenje, ali ni sami nisu daleko dogurali u
objanjavanju nastanka rei slon. Jedni su bili miljenja
da su Sloveni nekad izgovarali slapn, oponaajui tako
zvuk koji se uje kad slon ide, njegov topot. Od slapn,
slapn (kao, recimo: ljap, ljap) nastalo je kasnije slopn,
pa slon. Ostalo je neobjanjeno gde su to Sloveni mogli
uti topot slona, a nije bilo ni drugih valjanih dokaza za
tu pretpostavku, pa je to objanjenje ostalo da "visi u
vazduhu".
Drugi su, opet, izneli jo udniju "teoriju". Slon,
kau, potie od turskog arslan - "lav". Kako sad to: lav
pa - slon?! Kakve veze imaju te dve ni po emu sline
ivotinje?
Sledi, naravno, objanjenje. Kao, Sloveni su uli za
neku udnu ivotinju koju Turci zovu arslan, pa su
mislili da se to odnosi na slona. Tako su promenama od
arslan preko aslan i aslon doli do rei - slon. Za takve
glasovne promene, meutim, nema dokaza. Tako,
izgleda, nije uspeo ni pokuaj da se od lava napravi -
slon.
O slonu danas znamo mnogo, ak mnogo vie nego
to su znali prirodoslovci u srednjem veku kad su
povezivali re slon s glagolom naslanjati se. Znamo da
je to najvea i najtea ivotinja na svetu, da dostie
visinu 3,5 do 4 metra, a teinu i preko 4 000 kilograma i
da moe doiveti 57 godina. Znamo i ta jede, kako
spava, kako se razmnoava itd. Sve to, dakle, znamo.
Jedino to ne znamo, bar ne sa sigurnou, to je kako je
ta ivotinja u slovenskim jezicima nazvana slon. Nauka
o jeziku, izgleda, mnogo je tea od nauke o prirodi.
JE

Znamo da je bik tako nazvan po oglaavanju
(bukanju), lasta po svom brzom letu (to je: "letaica" ili
"brza"), krava po tome to ima rogove (ona je "rogata").
A je? Zato se ta bodljikava umska ivotinja u nas
naziva upravo tako, a ne nekako drukije?
Bilo bi prirodno da je znai - "bodljikavi", jer je
to njegova najvidljivija osobina. I u narodnu priu ulo je
ono:

" Ja sam je, svemu selu knez.
Smotau se u trubicu,
ubou te u gubicu."

O tome peva i Branko opi u pesmi "Jeeva
kuica". Ipak, je nikad i ni u jednom slovenskom ili
srodnom jeziku nije znaio - "bodljikavi". Istraivai su
re je doveli u vezu s grkim ehis - "zmija". Po tome bi
je bio: "onaj koji dere zmije", prodiratelj zmija. To
je, bar zasad, istina o poreklu i izvornom znaenju te
rei.
Bodlje kao u jea bile su razlog da se tako ili slino
nazovu i druge razne ivotinje. U naem jeziku postoji,
na primer, ja (ime kozi) ili jak (ime prascu). Isto
tako, jedna ivotinjka koja ivi u moru i ima bodlje
naziva se: morski je, a ponegde i jeina. I mnoge
bodljikave biljke nazvane su tako: jeika, jeevika,
jeevac, jeevina, jeinac, jeinak, jeinjak.
Kad se oveku od straha ili uzbuenja podignu
dlake po telu, kae se da se najeio, a kad se, razljuen,
nakostrei, spreman da svakome odbrusi, kae se da je
najeen itd. Izgled jea, dakle, posluio je kao osnova za
stvaranje mnogih drugih rei. Sam on, meutim, kako
smo videli, nije nazvan po svome izgledu, nego po tome
to jede zmije. Je je, dakle, bio i ostao -"prodiratelj
zmija".
ZMIJA

Zmija je odista odvratan i opasan stvor. Oduvek je
izazivala strah i gaenje kod ljudi. Tako je ula i u
Bibliju. Zna se da je upravo ona nagovorila pramajku
Evu da uzme plod sa zabranjene voke u raju, zbog ega
je ljudski rod osuen na stalnu patnju. Zmija je ula i u
knjievnost. U Njegoevom "Gorskom vijencu" stoji o
zmiji ovo:

"A gadno je na put pogledati,
sve se dlake najee ovjeku."

Zbog svega toga nai preci su izbegavali ak i da
spomenu ime te gadne ivotinje koja puzi po zemlji, pa
se ono s vremenom izgubilo i potpuno iezlo. Ovo koje
mi danas znamo, zmija, u stvari je zamena za nekadanji
naziv. Tako se govorilo da se ne bi spominjanjem pravog
naziva izazvalo neko zlo. Stoga se odrala zamena, a
pravi naziv izgubio.
Peretpostavlja se da je re zmija srodna rei zemlja.
Njeno izvorno znaenje bilo je, dakle: "zemljana" ili
"ona koja plazi po zemlji". Po tome to zmija plazi, jer
nema nogu, nastao je u naem jeziku i izraz: "kriti
(neto) kao zmija noge".
Zmija je ula i u mnoge druge izraze. Tako se, na
primer, kae: "besan (ili ljut) kao zmija", "hladan kao
zmija", "sike kao zmija", "piti kao zmija u procepu" i
sl. "Stati zmiji na rep" znai: "izloiti se velikom zlu, a
"nositi zmiju u nedrima" - "drati neprijatelja uza se".
Sve gore od gorega! Zato narod i kae da treba "udariti
zmiju u glavu" ili "stati zmiji za vrat", to znai: "unititi
neko zlo", "otkloniti opasnost".
ABA

Sigurno ste ve primetili da su nazivi za ivotinje
uglavnom zajedniki svim Slovenima. To samo po i sebi
govori o njihovom zajednikom ivotu u prolosti, ali i o
velikoj starini samih tih naziva. U tom pogledu ni aba
nije izuzetak. Tu re imaju, osim nas, i Rusi, Ukrajinci,
esi, Slovaci, Poljaci, Luiki Srbi i drugi.
aba je ljigava i teko ju je uhvatiti golim rukama.
Nimalo lake nije "uhvatiti" ni izvorno znaenje te rei.
Ima vie pretpostavki kako je ona nastala. Neki
istraivai misle da je aba nekad znailo: "ona koja ima
velika usta". Drugi pretpostavljaju da je u srodstvu s
germanskom rei koja je znaila: "punoglavac", to je
teko dokazati. Trei, opet, smatraju da je re aba
nastala oponaanjem njenog oglaavanja: ab-ab, kao
to je od kre-kre nastao drugi naziv za abu - kreketua.
Ta je pretpostavka i najverovatnija, jer i neki drugi
narodi, udaljeni od nas i prostorno i jeziki, imaju slian
naziv. I oni su, dakle, uli oglaavanje ab-ab kao i nai
preci. Tako u kavkaskim jezicima ljigavicu o kojoj je
ovde re nazivaju: abu ili ebu. A 1o nije daleko od
naega aba.
VIDRA

Vidra je mala, ivahna ivotinjica koja ivi kraj
vode i hrani se ribom. Uhvatiti ribu bez udice i tapa, ili
ribarske mree, nije ba tako laka stvar. Potrebno je za to
dosta brzine, spretnosti, a i lukavstva. Sve te osobine
vidra, naravno, ima, inae ne bi imala ta da jede, ne bi
uhvatila ni jednu jedinu ribicu.
I za oveka koji je okretan, snalaljiv, mudar i
lukav kao vidra, kae se da je - vidra.
Kad, dakle, kaemo vidra, onda upravo mislimo na
snalaljivost, mudrost i lukavstvo. Pa ipak, nijedna od tih
osobina nema nikakve veze sa samim nazivom vidra.
Jezikoslovci tu re dovode u vezu s reju koja je znaila
"voda". Po tome bi, dakle, prvobitno znaenje naziva
vidra bilo: "vodena", tj. "vodena zver", "vodena
ivotinja".
Taj naziv, meutim, ne potie od slovenske rei
voda, nego od grke rei hidor, to opet znai - "voda".
Od hidor je kasnije postalo hidra, pa onda vidra, naziv
koji i danas ivi u naem jeziku kao i svaka druga naa
re.
VUK

O stranom krvoednom vuku ima u nas mnogo
pria. Evo da i mi tim priama dodamo jo jednu - priu
o njegovom imenu.
Da je vuk opaka zver, koja nou upada u planinske
torove, kolje, razdire i u umu odvlai ovce i jaganjce, da
je on poznata ovija derikoa, oduvek se znalo, a i dan-
danas se zna.
Jezikoslovci su ipak potroili mnogo vremena i
mnogo znoja prolili, dok su, prouavajui razne jezike i
njihovu daleku prolost, utvrdili da re vuk znai upravo
to: "derikoa" ili "onaj koji vue", "koji odvlai".
U naoj zemlji bilo je ranije mnogo vukova. Otuda
i mnogi nazivi, kao to su: Vuaj, Vujak, Vuevo,
Vukodra (voda kod Valjeva) itd.
I mnogi ljudi nose "vuija" imena, kao: Vuk,
Vukomir, Vukomil, Vukoje, Vukac, Vuksan, Vukman,
Vukoman, Vukovoj, Vukovoje, Vueta, Vuan, Vuen,
Vuko, Vuka, Vukadin, Vukain, Vukelja, Vuko, Vukota,
Vukan, Vuka, Vujo, Vujica, Vujilo, pa i Delivuk,
Milivuk, Stojivuk itd.
Zanimljivo je i objanjenje zato su se u nas u
prolosti deci nadevala takva imena. O tome Vuk
Karadi pie:
"Kad se kakvoj eni ne dadu djeca, onda naene
djetetu ime Vuk, jer misle da im djecu vjetice jedu, a na
vuka nee smjeti udariti (zato su i meni ovako ime
nadjeli)."
Eto, neka se zna da je i od vuka nekada neke
koristi bilo.
PAS

Najblii srodnik vuka, i najverniji ovekov
prijatelj, toliko se udaljio od vukova da im ni ime vie
zajedniko nije. ak nije ni zajednikog porekla!
Postoje razliita tumaenja porekla i izvornog
znaenja rei pas. Jedni tu re dovode u vezu s pridevom
pisan - "aren" (ruski: ). Drugi, opet, smatraju
da je ta re izvorno znaila: "posmatra", "straar",
valjda zato to je pas oduvek sluio ljudima kao uvar
kue ili stada.
Nijedno od ovih miljenja, kao ni druga, koja ovde
nisu spomenuta, nije sa sigurnou potvreno. Tako se
za imenom najveeg lovca tragaa u svojoj vrsti i dalje -
traga.
ZEC

Zec je, kao to svi znamo, veoma plaljiva i
brzonoga ivotinja. Stoga i ima velike ui (da oslukuje)
i duge, duge zadnje noge (da moe hitro pobei od
neprijatelja).
U nekim naim krajevima nazivaju ga jo i zajec,
zajac, zajko i slino. Nastavnici nas u koli ue da tako
ne valja govoriti. A to je upravo njegovo staro, da ne
kaemo i pravo ime. to je kasnije od zajec, postalo
zaec, pa zeec i zec, to nije teko objasniti. Ljudima nije
bilo lako da izgovaraju zaec, da zijevajui izgovaraju
ono ae. Zato su tu re jednostavno skratili u zec.
Ali, to je samo jedan deo prie o zecu. I reklo bi se
- laki. Jer, lako je bilo utvrditi kako se u nas nekad zvao
zec. Postoje o tome stari zapisi, a postoje i stari oblici
koji su se zadrali do naih dana. Mnogo je tee,
meutim, utvrditi kako je nastala sama re zec. Tee je
dokuiti prvobitni smisao te rei nego golim rukama
uhvatiti ivoga zeca.
Neki misle da je zec nekada znailo: "onaj koji
zeva" (zbog raseene, "zeje" usne i zubia koji mu
stalno vire), a neki, opet, smatraju da je to znailo: "onaj
koji skae".
Ima li u tome i trunke istine, teko je rei. Vi ete,
sigurno, nastaviti da istraujete dalje. Jer, ostalo je
mnogo neobjanjenih rei. Moda ete upravo vi pronai
njihova prava znaenja, moda ete konano otkriti "u
kom grmu lei zec".
II. KALEIDOSKOP
KALEIDOSKOP

Bavei se reima i priajui vam o njima i o
njihovom ivotu, setio sam se jedne divne igrake iz
svoga detinjstva. Mnogo sam je voleo, a imala je nekako
udan naziv - kaleidoskop. Tada veoma omiljena meu
decom, pa i odraslima, ta mala i jednostavna sprava -
jedna obina cev slina durbinu kojim su se sluili stari
moreplovci i gusari, pruala je oku mnotvo prekrasnih,
arenih figura. Satima sam mogao da posmatram kako se
raznobojni komadii stakla izmeu ogledala u
kaleidoskopu premetaju i meaju na svaki i najmanji
pokret, stvarajui uvek nove i nove likove. I tako u
beskraj.
Kasnije, u koli, nauio sam iz fizike kako nastaje
to divno arenilo. A nauio sam i kako je nastala sama ta
re (od grkog kalos - "lep", eidos - "oblik" i skopein -
"gledati"). I shvatio sam neto veoma, veoma vano: da
u svemu tome ima neke pravilnosti, nekakvog reda. I
upravo zato, posmatrajui areni svet rei, setih se
kaleidoskopa.
Postoje tako rei u jeziku. Mnogo razliitih i
raznolikih rei. Mi ih izgovaramo i piemo - premeemo
i slaemo. A one se meaju, spajaju i razdvajaju kao
raznobojna stakalca, stvarajui razliite i uvek nove
figure. I ini nam se: nigde kraja tome arenilu. A u koli
tek saznamo, nauimo, da u svemu tome ima nekakvog
reda, da u tom velikom kaleidoskopu koji se jezik zove
ima nekakve pravilnosti.
Posmatramo, na primer, svoju ruku. Kaemo: ruka.
I znamo ta je to ruka. Pogledamo malo oko sebe,
osvrnemo se, obrnemo malice kaleidoskop, a ono naa
ruka postane odjednom ruica, mala, draga, meka topla
ruka deteta. A samo jo jedan mali okret i ta draga, topla
meka ruica postaje obina metalna poluga kakvog
mehanizma, postaje kruta i hladna ruica menjaa brzina
u automobilu ili na traktoru, dizalici i sl.
Ili, recimo - jutro. Spojimo jutro i zemlju, i zemlja
postane jutro, a jutro zemlja. Kaemo: jutro zemlje. Kao
lanac, kao ralo kao dunum, kao ar.
Svi dobro znamo da je junak - junak, a kukavica -
kukavica. Ali u naem kaleidoskopu i kukavica moe biti
"junak". Neko se, na primer, boji mraka, ili susedovog
gusana koji predvodi jato gusaka, ili ovna predvodnika,
ili ne sme sa stene da skoi u morske talase. A mi mu se
onda rugamo i kaemo: "Vidi junaka!?"
U velikom kaleidoskopu koji se naziva jezik nalaze
se sve nae remi i nae misli.
Hajde da zajedniki okreemo taj udni
kaleidoskop! Videemo mnogo lepih figura i boja, iako
do kraja neemo stii. Jer, bezbrojne su mogunosti
slaganja rei i beskrajna je ovekova elja da trai uvek
neto novo i stalno sve lepe i lepe.
LJUDI KOJI SU SVOJA IMENA DAROVALI
STVARIMA

Veliki ljudi: naunici, pronalazai, izumitelji i
drugi, stvorili su, izumili mnogo korisnih stvari, koje
danas slue kao dobro celoga oveanstva. Tim svojim
izumima i pronalascima posveivali su oni ceo svoj
ivot, poklanjali im svoj um, svoju ljubav, a esto su im
darivali ak i - svoja imena.
Ko od nas, na primer, nije uo za rendgen, onaj
udesni aparat pomou koga lekari mogu da pregledaju
ili snime i najskriveniji organ u naem telu, da bi nas
potom mnogo bre i lake izleili? Eto, ta korisna sprava
delo je nemakog fiziara Filhelma Konrada Rentgena i
upravo je po njegovom prezimenu nazvana tako -
rendgen.
Ruski inenjer Sergej Vladimirovi Iljuin
konstruisao je mnogo razliitih aviona i svi se oni po
njemu nazivaju - iljuin. Moda je poneko i od vas leteo
velikim avionom IL-62. Jeste li znali da ono IL znai:
iljuin i da je taj naziv nastao po prezimenu konstruktora
Iljuina?
Isto tako, avioni koji nose oznaku TU (TU-104 ili
nadzvuni TU-154) delo su ruskog konstruktora Andreja
Nikolajevia Tupoljeva, po kome se i nazivaju tupoljev,
ili skraeno - TU.
Ali ako ve nismo svi imali priliku da putujemo
avionom, sigurno smo se vozili eleznicom, u udobnim
vagonima koje elezniari i upueniji ljudi nazivaju
vano: pulman. I to pulman bilo je, u stvari, prezime
jednog amerikog pronalazaa - Dorda Mortimera
Pulmana, koji je iveo u 19. stoleu i konstruisao prva
eleznika spavaa kola, vagon s hodnikom, vagon-
restoran i uveo mnoge druge korisne novine. Zasluio je
stoga da mu se ime i danas svakodnevno spominje, kao
to se spominju i imena inenjera Iljuina i Tupoljeva, ili
fiziara Rentgena i drugih. Svi e oni tako jo dugo,
dugo iveti sa svojim izumima, pa makar se njihova
imena, kao nazivi stvari, pisala i malim poetnim
slovom.
Imena konstruktora ili industrijalaca nose i mnogi
automobili koji danas krstare naim drumovima. To su,
na primer: ford, koda, peo, sitroen i dr.
Automobil ford, recimo, nosi ime amerikog
inenjera i osnivaa velike fabrike automobila Henrija
Forda. Emil koda bio je osniva velikog ekog
industrijskog preduzea u Plzenju, koje osim automobila
proizvodi i avione, pa ak i oruje. Tako postoje i topovi
koda, to je zabeleeno ak i u naem Pravopisu. Aram
Peo je takoe osniva velike automobilske fabrike u
Francuskoj, kao i Andre Sitroen, francuski "kralj
automobila".
Od svega je ipak najzanimljiviji naziv automobila
mercedes. Mercedes je pansko ensko ime, koje je
nosila ki uvenog nemakog inenjera Gotliba
Dajmlera, izumitelja prvog benzinskog automobilskog
motora. Jednom od svojih najvrednijih, i danas
najskupljih, automobila Dajmler je dao ime svoje keri,
jer se i njome i svojim delom mogao ponositi.
Ali svi izumitelji nisu bili tako ponosni na svoje
keri, ili ih, moda, nisu ni imali. Zato predmeti i sprave
koje su izumili nose njihova imena.
ilet (noi za brijanje) napravio je krajem 19.
stolea K. K. ilet (King Camp Gillete),
severnoameriki izumitelj.
Nemaki graditelj letelica grof Ferdinand Cepelin
(Zeppelin) napravio je mnogo krupniju stvar: 1900.
godine konstruisao je vazduni brod s metalnim
kosturom, napunjen gasom. To je ona duguljasta letelica
nalik na veliku, debelu salamu, koju svi poznajemo pod
imenom cepelin.
to se i danas naliv-pero ili patent-olovka naziva
penkala ili penkalo, zasluga je njihovog izumitelja,
zagrebakog inenjera Slavoljuba Penkale, koji je 1906.
patentirao svoj izum da bi ubrzo osvojio celi svet i
postao najpoznatiji proizvoa naliv-pera.
Kad smo ve kod pera i pisanja, da kaemo da je
jedan od prvih aparata za umnoavanje pisanih i
tampanih tekstova izumio 1881. godine Maar David
Getetner. Po njemu se ta sprava i danas naziva
getetner.
I neki delovi motornih vozila die se imenima
svojih izumitelja, kao to je, na primer, kardan,
mehaniki zglob koji omoguuje kretanje u svim
pravcima, nazvan tako po konstruktoru Kardanu.
Neki veliki ljudi, naunici i izumitelji, ipak se ne bi
mogli podiiti onim to su stvorili i to nosi njihovo ime.
Tako je Amerikanac Don Mozes Brauning konstruisao
automatski vojniki revolver, koji se po njemu naziva
brauning. Druga, jo poznatija vrsta amerikog vojnog
revolvera naziva se kolt (co1t po imenu izumitelja
Semjuela Kolta, kao to se po konstruktoru Mauzeru
nazivaju brzometne puke - mouzerke. I jedan engleski
general, Henri rapnel, stekao je neslavno ime time to
je prvi upotrebio ubojitu rasprskavajuu topovsku
granatu, koja se i danas, prema njemu, naziva - rapnel
ili rapnela. Giljotina, sprava za pogubljenje na smrt
osuenih ljudi, kojom je odseeno mnogo slavnih glava,
naroito za vreme Velike francuske revolucije 1789,
dobila je naziv po prezimenu jednog Francuza, doktora
ozefa Giljotina, koji se zalagao za njenu primenu.
Ali, vratimo se veselijim stvarima, recimo - torti.
Znate li da je dobo-torta nazvana tako po imenu nekad
uvenog bekog poslastiara Doboa? Eto, i taj je
umetnik svoga posla ostavio ime u jednom delu, koje je
takoe potrebno ljudima. O deci da i ne govorimo!
SAKSOFON NA MANSARDI

U prethodnoj prii saznali smo kako su neka
vlastita imena ljudi, tj. lina imena ili prezimena velikih
naunika, izumitelja i pronalazaa, dobila opte znaenje
i postala zajednike imenice kojima se imenuju razliiti
predmeti, kao to su rendgen-aparat, automobili ford,
koda, peo, sitroen, mercedes i sl. Takvih primera ima
jo mnogo i susreemo ih gotovo svakodnevno.
Neko od vas, verovatno, stanuje na mansardi, tj. u
prostoriji ili prostorijama, moda i itavom stanu, na
tavanu, pod krovom neke stare kue. A znate li da je i taj
naziv postao od vlastitog imena? Re mansarda, to
znai: "potkrovlje", potie, naime, od prezimena
francuskog graevinara iz 17. stolea Fransoa Mansarda.
On je bio poznat po tome to je gradio stanove u
potkrovlju i otuda, onda, naziv mansarda. Na isti nain
nastala je i re makadam, naziv za neasfaltirani put posut
mrvljenim kamenom, po imenu kotskog inenjera Mak
Adama.
Poznavaoci muzike verovatno ve znaju da je
saksofon, duvaki instrument u dez-orkestrima, dobio
takav naziv po Antonu ozefu Saksu, belgijskom
graditelju muzikih instrumenata. Delo toga graditelja su
jo dva duvaka instrumenta, koji se takoe po njemu
nazivaju sakshorn i sakstroma. Nadaleko je poznata i
veoma cenjena i violina stradivari, koju je pre vie od
dvesta pedeset godina izraivao uveni talijanski
graditelj ianih instrumenata - Antonio Stradivari iz
Kremone.
Vlastita imena nekih znamenitih ljudi ive kao
nazivi predmeta ak i u svetu mode. Tako, na primer,
jednu vrstu koulja i mantila (ogrtaa) sa naramenicama,
kao na vojnikim bluzama i injelima, nazivamo
mondgomeri - po prezimenu poznatog britanskog
vojskovoe iz Drugog svetskog rata, Bernarda Loa
Montgomerija, koji je nosio takve koulje i ogrtae. I
jedna vrsta kape kakvu je on nosio naziva se takoe
mondgomeri.
Na slian nain nastao je i naziv hubertus. To je
nepromoivi, jesenji mantil, najee zelenkaste boje, to
ga obino nose lovci i izletnici. Taj naziv potie od
imena jednog katolikog biskupa, koji se u mladosti
strastveno bavio lovom i, verovatno, nosio takav ogrta.
Sv. Hubertus se u Poljskoj, Nemakoj i jo nekim
zemljama slavi kao zatitnik lovaca.
Meu raznim eirima to krase odrasle muke
glave poznati su garibaldi, sa veoma irokim, mekim
obodom, nazvan tako po velikom borcu za osloboenje i
ujedinjenje Italije uzepe Garibaldiju, kao i idn-eir, sa
uskim nagore zavinutim obodom, nazvan po prezimenu
nekadanjeg britanskog ministra spoljnjih poslova i
predsednika vlade Entoni Idna.
Eto, pa kad sluajno, vrljajui gradom, zaujete
eznutljivi zvuk saksofona s neke mansarde, setite se
kako su nastale rei mansarda, saksofon, stradivari, pa i
makadam, mondgomeri, hubertus, garibaldi, idn-eir i
druge sline njima.
BILJKE S LJUDSKIM IMENIMA

Begonija, dalija, georgina, hortenzija i magnolija -
biljke koje se kao ukras zbog svojih lepih cvetova gaje u
naim vrtovima i po kuama, dobile su imena po
uvenim biolozima, odgajivaima cvea, ili po njihovim
saradnicima.
Begonija je nazvana tako po imenu Francuza
Miela Begona, a dalija po vedskom botaniaru
Andreju Dalu. Zanimljivo je da se ista ta biljka, dalija,
naziva i georgina, po ruskom botaniaru J. G. Georgiju.
Inae, dalija ili georgina unesena je u Evropu tek u 17.
stoleu pod meksikanskim imenom akokotli.
Hortenzija, ukrasna biljka koja se najvie gaji u
Kini i Japanu, dobila je ime po jednoj eni, Hortenziji
Lepot, koja je 1767. godine pratila na naunom
putovanju francuskog botaniara Komersona.
Magnolija je takoe istonjakog porekla. Potie iz
Kine i Japana, a uspevala je i u Severnoj Americi. Ta
divna zimzelena biljka, koja raste u grmovima i cveta
lepim cvetovima slinim tulipanu ili lali, dobila je ime
po francuskom botaniaru Pjeru Magnolu.
LJUDI I MERE

Veliki ljudi i njihova imena, zbog zasluga za
ljudski rod, pamte se i traju. elei da im se na neki
nain odue, zahvalni korisnici njihovih izuma esto ih,
zapravo, guraju u zaborav. Svaki put kad ukljuimo
radio-aparat, moemo uti poznatu najavu: "Radio (taj i
taj) na srednjima talasima 105,7 metara ili 1117
kiloherca..." itd. Svi smo to uli hiljadu puta, i niko od
nas nikad nije ni pomislio da se u tim kilohercima ili
megahercima krije ime jednog velikog oveka,
zaslunog za razvoj fizike u oblasti elektriciteta. To je
Hajnrih Rudolf Herc, nemaki fiziar, koji je 1888.
godine eksperimentalno dokazao postojanje
elekromagnetskih talasa i svojim oscilatorom, koji se
danas zove Hercov oscilator, udario temelj radio-
tehnike.
Tako je i kad ujemo meteoroloki izvetaj, u
kome nas redovno obavetavaju da je temperatura
vazduha iznosila, recimo, 25 stepeni Celzijusovih. Ko od
nas u tom trenutku pomilja na vedskog fiziara i
astronoma Andersa Celzijusa iz 18. stolea, od koga
potie skala od 100 stepeni za merenje temperature
izmeu take mrnjenja i kljuanja?
I u skali od 12 stepeni za merenje jaine vetra, koja
se takoe esto pominje u meteorolokim izvetajima,
skriva se jedno znaajno ime. To je ime britanskog
admirala ser Frencisa Bofora, koji je 1805. sastavio tu
skalu. Danas, kada ujemo da je orkanski vetar od 12
bofora poruio brojna naselja negde na Filipinima ili u
Karibima, niko se od nas i ne sea toga zaslunog
oveka. To je za nas samo obina mera za jainu vetra,
bofor, i nita vie.
Slini sluajevi nisu nikakva retkost. Uenici viih
razreda osnovne kole znaju da su mnoge merne jedinice
za elektricitet, ili mere za zvuk i magnetizam, dobile
nazive po imenima, odnosno prezimenima velikih
fiziara. Tako je jedinica za merenje elektrinog napona
nazvana volt - po imenu talijanskog fiziara Aleksandra
Volte, jedinica za merenje elektrinog otpora, om - po
nemakom fiziaru Georgu Simonu Omu, a jedinica za
merenje jaine elektrine struje, amper - po francuskom
fiziaru Andre-Mari Amperu. Isto tako, jaina zvuka
meri se belom - po kotskom nauniku Aleksandar
Grahamu Belu.
Poznate su i druge merne jedinice, kao to su iaul
ili dul - za energiju i rad, ili kulon - za koliinu
elektriciteta i sl. I to su bila vlastita imena, zapravo
prezimena, velikih naunika: engleskog fiziara Dejmsa
Preskota Daula (tanije: Dula) i njegovog francuskog
kolege arla de Kulona. Tako je i prezime naeg velikog
naunika i izumitelja Nikole Tesle, 1956. godine,
povodom stogodinjice njegovog roenja, proglaeno
jedinicom za merenje gustoe magnetnog toka. U SI-
sistemu tesla je sada jedinica za merenje magnetne
indukcije. Danas je ta jedinica poznata svim fiziarima
na svetu, iako retko ko zna da tesla u srpskom jeziku
bukvalno znai: "alatka za tesanje", "teslica".
KAKO JE KIR JANJA POSTAO KIRJANJA

Videli smo ve kako su vlastita imena ljudi koji su
nekad stvarno iveli postala, iz razliitih razloga,
zajednika imena stvari i biljaka, ili obine merne
jedinice. Na slian su nain i imena poznatih linosti iz
nekih popularnih knjievnih dela dobila opte znaenje,
samo to se ona, kao zajednike imenice, ne odnose na
stvari, biljke ili merne jedinice, nego na - ljude.
Uzmimo, na primer, re kirjanja. Ona danas u
srpskom jeziku znai isto to i re krtac ili tvrdica.
Sigurno ste ve uli kako nekoga ko je "preterano
tedljiv", negostoljubiv, ko iznad svega drugog u ivotu
ceni novac, nazivaju - kirjanja. To kirjanja (ili kir-janja)
nastalo je od imena glavne linosti poznate komedije
Tvrdica Jovana Sterije Popovia. To je Kir Janja, to, u
stvari, znai: "gospodin Janja". Ta je komedija u nas bila
veoma omiljena, ljudi su je esto gledali, pa je kir Janja
("gospodin Janja") postao olienje krtosti uopte. Tako
su svakoga ko je imao tu runu osobinu poeli nazivati -
kirjanja. Istoriar knjievnosti dr Boidar Kovaik
utvrdio je da se Kir Janja u optem znaenju prvi put
javlja 1840. godine.
Danas u srpskom jeziku postoji i pridev kirjanjski -
"koji je poput kir Janje, dakle krt", i glagol kirjanjisati,
u znaenju: "krtariti", "krtiiti", "cicijaiti", "tvrdiiti".
Naem kir-Janji odgovara u francuskoj
knjievnosti Harpagon. To je takoe lik tvrdice iz
poznate Molijerove komedije "krtac". Po tome se
tvrdica, krtac naziva jo i harpagon.
I don Kihot de la Mana, inae poznata linost iz
istoimenog romana panskog pisca Migela Servantesa,
izaao je iz korica knjige i uao u ivot kao olienje sim-
vetrenjaa, tj. izmiljenih neprijatelja, i koji eli da
savlada nepostojee prepreke. Po njemu se svi takvi
ljudi, ljudi s takvim osobinama (sanjalice, smeni borci
protiv nepostojeeg neprijatelja, oni koji ele da ostvare
neostvarivo i sl.) nazivaju donkihotima, a njihovi se
postupci oznaavaju kao donkihotski, ili jednom rei kao
- donkihoterija.
Verovatno ste uli i to da veoma stare ljude
nazivaju metuzalemima. Prema biblijskoj prii,
Metuzalem je bio ovek koji je, u vreme prvih ljudi na
Zemlji, iveo 950 godina. Otuda, onda, i re metuzalem,
koja znai: "jako star, prastar ovek". Ona se danas
upotrebljava i u obinom govoru i u knjievnosti.
KVISLING, OVEN I HULIGAN

Rei kvisling, oven i huligan postoje danas u
mnogim jezicima na svetu. I to su nekad bila lina
imena, koja su kasnija dobila opte znaenje, pa se stoga
piu malim poetnim slovom.
Kvisling je, u stvari, prezime Vitkuna Kvislinga,
norvekog majora, koji je osnovao Norveku
nacionalistiku stranku, pa su ga za vreme faistike
okupacije Norveke (1940-1945) Nemci postavili za
predsednika izdajnike vlade. Major Kvisling je
posluno izvravao sva nareenja okupatora i time naneo
velika zla svome narodu. Tako je stekao neslavno,
sramno ime, koje se kasnije, kao opte, prenelo na sve
sline saradnike nemakog okupatora u Evropi za vreme
Drugog svetskog rata. Danas kvisling u srpskom jeziku, i
drugde, znai: "izdajica domovine", "saradnik
okupatora" i sl. Postoji u nas i pridev kvislinki, koji se
odnosi na kvislinge.
oven ili ovinista je re koja danas oznaava
zadrtog nacionalistu, tj. oveka koji svoju naciju izdie
iznad svih ostalih nacija na svetu, koji izvrgava ruglu i
rui sve to pripada drugim narodima, koji mrzi one koji
ne pripadaju njegovoj naciji. Ta otrovna re postala je od
imena oven, inae linosti u komediji francuskog pisca
Eena Skriba iz 19. stolea. Vojnik oven (to znai.
"elavko") prikazan je kao hvalisavac, neumereni, zadrti
rodoljub i pristalica zavojevake politike Napoleona
Bonaparte, politike koja je teila podjarmljivanju drugih
naroda. Otuda, onda, i dananje znaenje rei oven ili
ovinist. Prema oven i ovinist u nas su postale i druge
sline rei: ovinistkinja, ovinizam, ovinistiki,
ovenski i sl. Sve one, na ovaj ili onaj nain, oznaavaju
najtei oblik raspirivanja mrnje prema drugim
narodima.
Na slian nain, kao i kvisling i oven, nastala je i
re huligan - "probisvet", "mangup", "nevaljalac",
"frajer", "bandit", "siledija". To je takoe bilo vlastito
ime, zapravo, prezime jednog irskog buntovnika, koji je
bio poznat po surovosti, pa su ga Englezi smatrali
olienjem nasilnitva. Otuda, onda, i dananje znaenje
rei huligan.
Tako su, eto, stvorene tri rune rei u naem
jeziku: kvisling, oven i huligan, koje oznaavaju neke
jo runije osobine ljudi i naroda.
PLEMENITI MECENA

Znamo ve kako je junak Sterijine komedije kir
Janja postao - kirjanja ("krtac") i kako su se po zlu
zapamena imena Kvisling, oven i Huligan preobratila
u zajednike imenice, koje danas svojim znaenjem
upuuju na ono najgore: izdajnitvo, zlo, nasilje i mrnju
meu ljudima. Sreom, u jeziku su se sauvali i drukiji
primeri: ostala su, i vekovima ve traju, i imena nekih
plemenitih ljudi, onih koji nisu sijali mrnju, ve su
pomagali druge. Jedan od njih bio je i Gaj Klinije
Mecenat (ili, kako se u njegovo vreme pisalo latinski:
Gai Clinius Mecenat).
Mecenat, ili, krae - Mecena, bio je ugledan i
veoma bogat graanin starog Rima. iveo je u prvom
stoleu pre nae ere i pripadao vitekom staleu. Imao je
raskoan dvorac i veliko bogatstvo. I sam imperator
August bio mu je blizak prijatelj.
Mecena je voleo ivot i ljude. Pisao je stihove, u
kojima je izraavao svoju silnu elju da ivi, makar i bez
ruku, nogu i oiju. Ali, pomagao je i drugima da ive i
stvaraju. Oko sebe je okupljao najbolje rimske pesnike
onoga vremena: Vergilija, Horacija, Propercija i druge.
Oni su mu zauzvrat posveivali svoje zbirke stihova.
Tako je njegovo ime ulo u umetnost i istoriju. Ali i u -
jezik. Danas re mecena oznaava zatitnika umetnosti,
oveka koji podstie i materijalno pomae umetnike u
njihovom radu.
Kasnije je u istoriji bilo dosta mecena. Meu
najpoznatijim bili su francuski vladar Luj XIV, "Kralj
Sunce", pruski car Fridrih Drugi, koji je, pored ostalih,
pomagao i velikog francuskog pisca Voltera, i vajmarski
vojvoda Karl August, koji je bio mecena znamenitog
nemakog pesnika Getea, potovaoca naeg Vuka. Ali
sve te krunisane glave, i pored vladalake moi i velikih
zasluga za umetnost, nisu svojim imenom mogle zaseniti
i potisnuti ime plemenitog Gaja Klinija Mecene. Mogli
su biti bogatiji i dareljiviji od njega, ali uvek i samo pod
njegovim imenom - mecena.
GROF OD SENDVIA

Od sve "brze hrane" koja se prodaje po
restoranima, bifeima ili ulinim prodavnicama, najveu
prou ima popularni - sendvi. I ne bez razloga: ukusan
je i praktian - moe se jesti u parku na klupi, "s nogu",
ili ak u hodu. A jednostavno se i priprema: izmeu dve
krike hleba ili raspolovljene zemike stavi se unka, sir,
jaja i jo poneka akonija i na brzi obrok je spremljen.
To je sve to bi se o sendviu moglo kazati da nije
zanimljive prie o njegovom poreklu i nastanku samog
tog naziva.
Poreklo sendvia je - grofovsko, i to od starine, od
pre punih 200 godina. Tada, u 18. stoleu, iveo je u
Engleskoj jedan plemi po imenu Don Montegju (1718-
1792). Imao je titulu etvrtog grofa od Sendvia i bio
prvi lord Admiraliteta. Uz mnogo svojih vrlina, grof od
Sendvia imao je i jednu veliku manu: bio je strastveni
kartaro. Da se ne bi morao odvajati od kartakog stola,
prekidajui igru za ruak i veeru, nareivao je da mu
donose nareske unke stavljene izmeu dve krike hleba.
Tako je mogao u isto vreme i da se karta i da jede.
"Izum" grofa od Sendvia (engl. Sandwich) brzo se
proirio pa su mnogi ljudi u Engleskoj i drugim
zemljama poeli takoe jesti "sendvie", nazvane tako
po njegovom imenu, odnosno tituli.
Poto je grof Don Montegju, kao to je ve
reeno, bio prvi lord Admiraliteta, to e rei - ministar
Mornarice, u vreme kada je kapetan Dejms Kuk otkrio
prekrasnu skupinu ostrva u Tihom okeanu (1778), ta su
ostrva nazvana upravo po njemu. Kasnije e Sendvika
ostrva dobiti ime Havaji, koje e se ustaliti i kao
Havajska ostrva. Od 1959. godine Havaji su 50. drava
Sjedinjenih Amerikih Drava.
Ali, vratimo se ponovo samoj rei sendvi. U
nastavi jezika uimo da nije dobro govoriti i pisati
sendvi (sa ). Susreemo je i u sportskom argonu, gde
izraz biti u sendviu znai: "biti prikleten izmeu dva
protivnika igraa" (kao unka ili sir izmeu dve krike
hleba). Postoji i sendvimen (engl. sandwichman) -
"ovek koji (radi reklame ili propagande) istodobno nosi
dva plakata: jedan na prsima, drugi na leima; iva
reklama".
Tako je grof od Sendvia ostavio vidnog traga ne
samo u naem svakodnevnom jelovniku nego i u
geografiji, sportu, politikoj propagandi i reklami.
LUC I RITBERGER

Opisujui figure to ih izvode spretni klizai i
klizaice na takmienjima u umetnikom klizanju,
sportski reporeteri, najee s oduevljenjem, izgovaraju
rei luc i ritberger.
Luc i ritberger su nazivi za veoma teke figure,
dva bravurozna skoka, iza kojih kliza mora nastaviti
klizanje i izvoenje novih figura. Uvek iznova oarani
tim skokovima, i ne pomiljamo na to da su njihovi
nazivi takoe nastali od vlastitih imena.
Prvi luc u istoriji umetnikog klizanja izveo je, ko
bi drugi, nego upravo - Luc. Austrijanac Alojz Luc. Bilo
je to davne 1913. godine u Beu, na poznatom
Engelmanovom klizalitu. I ostalo je zapameno, mada
Alojz Luc nije bio pravi kliza, nego - hokeja.
Klizanjem se bavio samo "za svoju duu". Kasnije se
Lucov skok usavravao, pa je 1944. godine, na
Juniorskom prvenstvu Sjedinjenih Amerikih Drava,
Riard Dik Baton skoio "dvostruki luc", a dvadesetak
godina iza toga Kanaaninu Donaldu Deksonu uspeva
da, na Svetskom prvenstvu u Pragu (1962), izvede ak i
"trostruki luc" i tako se za sva vremena upie u istoriju
sporta.
"Koliko je bio izuzetan taj Donald Dekson" -
pisala je sportska reporterka Milka Babovi, koja se i
sama proslavila ne samo vrhunskim rezultatima u atletici
nego i slikovitim opisivanjem klizaa i klizaica i
njihove odee, s obaveznim "ljokicama" - "svedoi i
podatak da je sledei kliza s 'trostrukim lucom u
programu bio tek Jan Hofman (iz Nemake Demokratske
Republike), i to punih dvanaest godina kasnije".
Danas "trostruki luc" nije tolika retkost meu
vrhunskim klizaima i klizaicama, mada je prva
klizaica izvela taj skok tek 1978. godine. Bila je to
vajcarkinja Denis Bilman, ije je prezime takoe
postalo oznaka za jednu klizaku figuru ("pagata" s
rotiranjem na vrhu jedne klizaljke). Takve figure
nazivaju se bilman-piruete, iako ih je prva izvodila njena
zemljakinja Katrin Iten. Ovaj primer pokazuje da ime
ponekad potomcima ostavlja onaj koji se nametne
snagom svoje umetnosti, a ne onaj koji je prvi.
Skok ritberger, koji vrhunski klizai danas takoe
esto izvode, neto je stariji od luca. Prvi ga je izveo
Verner Ritberger na jednom treningu u Berlinu 1910.
godine. "Dvostruki ritberger" izveo je petnaest godina
kasnije (1925) Austrijanac Karl eper, koji je ak osam
puta bio prvak Evrope, a sedam puta svetski prvak u
umetnikom klizanju. Prva klizaica koja je izvela tu
figuru bila je Kanaanka Barbara En Skot (1947).
"Trostruki ritberger", skok s rotacijom od 180 stepeni,
izveden je tek posle Drugog svetskog rata (negde izmeu
1953. i 1955. godine).Taan datum nije mogla utvrditi ni
Milka Babovi. Ipak, ostalo je zabeleeno da su to prvi
izveli Amerikanci Dejvid Denkins i Roland Robertson,
a meu klizaicama Gabrijela Sajfsrt iz Nemake
Demokratske Republike (ona 1968. godine, na
Evropskom prvenstvu u umetnikom klizanju).
Rekli smo ve da danas svi vrhunski klizai i
klizaice na ledu u okviru svojih programa izvode luc,
ritberger, bilman-piruete i druge poznate skokove i
figure, vezui tako svojim pokretima divan goblen na
ledenoj ploi po dvoranama irom sveta.
Kad ve spomenusmo goblen, da time i zavrimo
ovu malu seriju pria o imenima ljudi koja su dobila
opta znaenja. I re goblen nastala je od jednog imena,
tanije - prezimena. Parianin an il Goblen bio je tka
i vlasnik radnje za bojenje tkanina. iveo je davno, jo u
16. stoleu, pre, dakle, mnogo vekova, pa je ve mogao
biti zaboravljen. Ipak, ostao je zapamen po umetniki
tkanim zidnim tapetama sa slikama u prekrasnim
bojama, meu kojima je on sam iznaao pedeset tonova.
Takve tapete, kao i runi vez sa slikama, nazivamo i
danas po njemu - goblen.
IMENA KONTINENATA I OKEANA

Kontinenti i okeani imaju stara i veoma zanimljiva
imena: Azija, Evropa, Afrika, Australija, Amerika,
Atlantik, Pacifik. Kako su nastala ta imena, odakle potiu
i ta znae same rei kontinent i okean?
Ime najveeg kontinenta na Zemlji, Azije,
verovatno je i najstarije. Potie ak iz asirskog jezika, od
rei asu, to znai: "istok" ili "zemlja na istoku", "istoni
kontinent".
Taj su naziv od Asiraca preuzeli Feniani, od
Feniana Grci, od Grka, opet, Rimljani, a od Grka i
Rimljana drugi narodi, pa tako i mi.
Ni ime naeg kontinenta, Evropa, nije manje
starine. Ono takoe potie iz asirskog jezika, i to od rei
ereb - "zalazak sunca", "zapad". Prema tome, Evropa bi
znaila: "zapad", "zemlja na zapadu", "zapadni
kontinent". Grci su taj naziv takoe primili preko
Feniana, pa su tako u poetku nazivali zapadnu obalu
Egejskog mora, koja je za njih stvarno bila "zapad", tj.
na zapadu. Kasnije je to postalo naziv celog kontinenta.
Zanimljivo je da je i ime treeg kontinenta "Starog
sveta", Afrika, u poetku takoe imalo ue znaenje.
Afrikom su, naime, stari Rimljani nazivali svoje posede
na severu Tripolitanije i dananjeg Tunisa. Ono inae
potie od arapskog naziva za neka plemena u Etiopiji,
Aferi, koji su preuzeli Rimljani imenujui njime, kako je
ve reeno, svoje posede u severnom delu tog
kontinenta, a kasnije i celi kontinent.
Ime Australija latinskog je porekla. Potie od
latinskog izraza Terra australis, to znai: "juna
zemlja". Verovalo se, naime, od davnina da takva zemlja
postoji juno od Indijskog okeana.
Tako, eto, imamo tri kontinenta koja su svoja
imena dobila prema stranama sveta: Azija - "istok",
Evropa - "zapad" i Australija - "jug".
Naziv Amerika nastao je drukije i znatno je mlai.
Pod tim imenom novootkriveni kontinent prvi put se
pominje 1507. godine, u delu nemakog geografa
Martina Valdzemilera. On je taj kontinent nazvao po
slavnom talijanskom moreplovcu Amerigu Vespuiju,
koji je posle Kolumbovog otkria 1492. vie puta plovio
u "Novi svet", do obala June i Srednje Amerike.
Kristoforu Kolumbu nije, dakle, pripala ast da kontinent
koji je on otkrio nosi njegovo ime. Po njemu je nazvana
tek jedna mala junoamerika zemlja - Kolumbija.
Mnogi, moda, ne znaju da pored Evrope, Azije,
Afrike, Australije i Amerike, postoji jo jedan kontinent
-Antarktik. Ime toga kontinenta nainjeno je prema
imenu Arktik, to oznauje podruje oko Severnog pola.
Samo ime Arktik, koje se ponegde prevodi kao "sever",
potie, u stvari, od grke rei arktos - "medved".
Podruje oko Severnog pola nazvano je tako zato to se
na toj strani nebeskog svoda nalaze sazvea Veliki i
Mali Medved, a ne po poznatim polarnim medvedima.
Na drugoj, suprotnoj prani Zemlje nalazi se Juni
pol i itav jedan kontinent pokriven veitim ledom. Taj
je kraj nazvan stoga Antarktik, to, slobodnije prevedeno,
znai: "zemlja koja se nalazi nasuprot Arktiku".
Kontinente najee dele okeani i mora. Meu
okeanima najvei su i najpoznatiji Atlantski okean ili
Atlantik i Veliki ili Tihi okean, Pacifik.
Atlantik potie od imena starogrkog mitolokog
junaka Atlanta. Po verovanju starih Grka, Atlant ili Atlas
bio je jedan od titana. Zato to se borio protiv boga
Zevsa osuen je da veito na svojim leima nosi nebeski
svod. O tome smo ve govorili u prvom delu ove knjige,
u prii "Atlas".
Ime Pacifik potie iz latinskog jezika i znai
doslovno: "mirni", "tihi" (od latinskog: pax, pacis -
"mir"). Otuda i nae ime Tihi okean.
Na kraju da kaemo neto i o reima kontinent i
okean.
Kontinent potie od latinskog izraza koji bi se
mogao prevesti kao: "zemlja koja se dri zajedno", dakle
"veliko kopno".
Re okean, opet, kao i Atlantik, mitolokog je
porekla. Okean je, prema grkoj mitologiji, bio takoe
jedan od titana i gospodar svih voda na zemaljskoj kugli.
Nije, onda, udno to su nepregledna vodena
prostranstva nazvana upravo njegovim imenom.
"SREBRNA ZEMLJA" I "KAMEN KOJI
SVETLI"

Ima jedna daleka zemlja koja se naziva "Srebrna
zemlja" ili samo "Srebrna". Jedna mala evropska drava
ima jo zanimljivije ime. Ona se naziva "Kamen koji
svetli ili "Svetlei kamen".
Mi, naravno, upotrebljavamo strana imena tih
zemalja, pa i ne slutimo ta ona znae, tj. da znae
upravo to: "Srebrna zemlja" i "Kamen koji svetli". Tako
je s drugim stranim imenima zemalja i pokrajina. Malo
ko u nas zna ta znai Holandija, Bolivija, Ekvador,
Gibraltar itd. A sva ta imena, kad se prevedu na na
jezik, imaju veoma zanimljiva znaenja.
No, vratimo se "Srebrnoj zemlji". Znate li koja je
to zemlja i gde se nalazi?
Neki su se, verovatno, ve setili. "Srebrna zemlja"
to je - Argentina, jer argentum, znamo to iz hemije,
znai na latinskom "srebro".
Ime Argentina nije nastalo ba tako davno. Kad su
panski osvajai, negde poetkom 16. stolea, dopreli do
obala dananje Argentine, zatekli su kod tamonjih
starosedelaca, Indiosa, dosta srebrnog nakita. Stoga su
verovali da je to zemlja srebra, pa su podruje oko ua
reke Parane nazvali Rio de la Plata ("Srebrna reka").
Nije, onda, udno to je i drava koja je kasnije nastala
na tom podruju dobila ime Argentina ("Srebrna").
"Kamen koji svetli" u stvari je prevod nemakog
imena evropske dravice Lihtentajn. To Lihtentajn bilo
je prvo prezime jedne plemike porodice, kojoj je car
Karlo VI darovao zemlje na kojima se danas nalazi
istoimena kneevina.
Ime Holandija, kad se doslovno prevede s
engleskog, Holland, znai doslovno: "Niska zemlja". I
drugo englesko ime te zemlje Netherlands znai to isto.
To nikako nije sluajno. Holandija je, kao to je poznato,
ravniarska zemlja, a njeni primorski delovi ak su nii
od morske povrine. Otuda, onda, i sasvim taan naziv
"Niska zemlja".
Holanani, inae, svoju zemlju zovu Nederland,
to opet znai: "Niska zemlja". Po tome je i skraenica
za Holandiju NL (od Nederland) - to smo bar mogli
toliko puta videti na automobilima koji dolaze iz te
zemlje.
Hrvati su ime Nederland preveli kao Nizozemska,
sledei opet izvorno znaenje: "Niska zemlja" I Francuzi
su ga doslovno preveli na svoj jezik, pa Holandiju
nazivaju Pays-Bas..
Neke zemlje dobile su svoja imena po znamenitim
ljudima, otkrivaima svetova ili oslobodiocima. Ve
znamo da je junoamerika drava Kolumbija dobila ime
po slavnom moreplovcu i otkrivau Amerike Kristoforu
Kolumbu. Isto tako, Bolivija, koja se takoe nalazi u
Junoj Americi, dobila je ime po Simonu Bolivaru,
velikom junoamerikom revolucionaru i borcu za
osloboenje panskih kolonija u tome delu sveta.
Zanimljivo je i ime Gibraltar. Taj britanski posed
na panskom tlu ima, u stvari, arapsko ime. Gibraltar, od
arapskog Debel al Tarik, znai: "Tarikova stena" ili
"Tarikovo brdo", prema znamenitom arapskom
vojskovoi Tariku, koji je u osmom veku osvojio
paniju.
Ekvador je dobio takvo ime zato to se nalazi na
samom ekvatoru, itd.
Nasuprot ovakvim imenima zemalja i pokrajina,
koji su stranog porekla i koji su preuzeti od naroda to
upravo tako nazivaju svoju zemlju ili pokrajinu, mnoge
zemlje imaju u srpskom jeziku - naa imena. Takva su
imena: Grka, Maarska, Finska, Turska, vedska,
Norveka, vajcarska, pa i Poljska, eka, Slovaka, itd.
To su, u stvari, pridevi izvedeni od imena naroda
ili stanovnika tih zemalja. U poetku su to bila puna
imena: Grka zemlja, Maarska zemlja, Finska zemlja,
Turska zemlja itd. Kasnije je ostao samo pridev, koji je
postao imenica, pa danas govorimo samo Grka,
Maarska, Finska, Turska itd.
Prema ovakvim imenima nainjeno je i ve
pomenuto ime za Holandiju, odnosno Nederland -
Nizozemska.
Mnogi narodi nazivaju svoju zemlju drukije nego
mi. Tako se, na primer, u nas kae Nemaka, to bi
trebalo da znai: "Nemaka zemlja". Mi smo, dakle, ime
Nemake nainili prema svome nazivu za stanovnike te
zemlje - Nemci. A taj je naziv, opet, nastao meu
Slovenima zbog toga to se nisu mogli sporazumevati sa
susednim Germanima, pa su ih smatrali nemima. Otuda,
onda, i ime Nemac.
Imena stranih zemalja nastajali su u nas na razliite
naine i u razliita vremena. Zato tu ima toliko razlika i
arenila.
ZAUSTAVLJENO VREME

U imenima mnogih mesta na junoslovenskom
prostoru (gradova, sela i zaselaka) ivi itava jedna
istorija, naa prolost, daleka i bliska. Tu kao da je
zaustavljeno vreme -okamenjeno u rei, u imenu.
Nekad su dananji junoslovenski prostori bili deo
velike Rimske imperije. Stari Rimljani su bili i iezli,
ali je iza njih na jadranskoj obali ostao Cavtat, koji
samim svojim imenom svedoi da je to od davnina bio
grad, jer Cavtat, od latinskog civitas i znai - "grad".
I iza starih Ilira, Kelta i Grka, koji su pre Rimljana
nastanjivali ove krajeve, ostali su mnogi nazivi mesta.
Na te nas narode podsea, na primer, Skoplje (nekadanji
Skupi).
U vreme turske vladavine nastala su imena
Sarajevo, Tuzla, Majdan i mnoga druga.
Sarajevo potie od rei saraj, koje je persijskog
porekla i znai: "dvor" (carski, vezirski, pain ili
begovski). U tom je gradu u tursko vreme zaista bio
saraj, dvor carskog namesnika, pa otuda onda i samo
ime Sarajevo.
Tuzla je, kao to je poznato, "grad soli". O tome,
uostalom, svedoi i samo ime toga grada. Re tuz,
naime, na turskom znai: "so", a tuzla doslovno - "rudnik
soli", "solana". U tome se mestu i okolini so vadila od
davnina, pa su ga jo stari Rimljani nazivali Salines, s
istim znaenjem kao u turskom - "solane". U srednjem
veku samo naselje bilo je u sastavu upe koja se zvala
Soli.
Na turskom se rudnik naziva majdan, pa su prema
tome mnoga naa mesta dobila naziv Majdan. Po tome
se i jedan deo Beograda, tamo gde se nalazi Markova
crkva, naziva Tamajdan, to u prevodu na na jezik
znai: "rudnik kamena", "kamenolom" (turski ta znai -
"kamen").
Turskog su porekla imena jo nekih delova
Beograda. Tako Dorol znai: "raskre", ili doslovno:
"mesto gde se sastaju etiri puta". Karaburma, opet,
znai: "crni greben". Tako su Turci zvali breuljak nad
Dunavom kod Beograda, prema selu Vinjici. Izvorni
turski naziv Karaburme bio je Kara burun (kara - "crn" i
burun - "greben", "rt").
O svemu tome mi i ne razmiljamo kad
izgovaramo imena Sarajevo, Tuzla, Tamajdan, Dorol,
Karaburma i sl.
Kao Tuzla, Majdan i sl., tako i neka druga imena
naih sela i gradova, koja nisu stranog porekla, svedoe
o tome da je na mestu gde se oni danas nalaze nekada
bio rudnik, most, crkva, manastir ili manastirsko imanje.
Tako imamo imena Olovo i Srebrenica, nastala po
tome to se tu nekada kopala ruda: olovo i srebro. Imena
Bunar, Bunarevi, Mostine, Sanski Most, Mostar i sl.
sama sobom govore o svome poreklu.
Neka su ime dobila i prema tlu na kome su
podignuta. Takvo je, na primer, ime Glina, koje je
nastalo od rei glina -"vrsta zemlje", "ilovaa".
I nazivi crkvenih i manastirskih poseda uvaju se
danas u imenima mesta, kao to je npr. Prnjavor.
Prnjavor doslovno znai: "manastirsko imanje",
"manastirsko dobro" (to dolazi od grke rei pronia).
Zanimljivo je da su neka imena mesta nastala i
prema ivotinjama i bilju kraja u kome su podignuta.
Takva su imena: Sokolac, Sokoli, Sokolovac (prema
soko), Zeci, Zecovi, Zeevo, Zeii (prema zec), Kozica,
Kozina, Kozinci (prema koza), Vepri, Veprinac (prema
vepar), Kokoti (prema kokot), Golubi, Golubii,
Golubinac, Golubinci, Golubovac, Golubovci i sl.
(prema golub, ili, moda, prema linom imenu Golub),
Kragujevac (prema kraguj - "kobac"), zatim Lipa, Lipik,
Lipar (prema lipa), Bukovica, Bukvik, Bukova, Bukovac
(prema bukva) itd.
I u tim je imenima zaustavljeno vreme. Jer danas u
Kragujevcu nema vie kraguja (kobaca) niti je Bukovica
u nae vreme poznata po bukvama. Nekad je, meutim,
bilo tako, pa je tako i ostalo okamenjeno u imenima
mesta.
O TVIDU I KAMIRU

ovek ponekad nosi na sebi itavu jednu
"geografiju", a da o tome ni pojma nema. On je u stanju
da pojede ili popui po nekoliko pokrajina, ostrva ili
gradova, a da pri tom opet ostane gladan i edan.
Ovo, naravno, ne treba shvatiti bukvalno. Ali kad
ve govorimo o reima, tako mu nekako doe. Evo,
uzmimo kao primer tvid i kamir. Strunjaci za tekstil,
tekstilci, pa i krojai, i svi oni koji se bave modom ili su
ljubitelji lepog odevanja, znaju da je tvid gruba vunena
tkanina kotskog porekla, a kamir - fina svilenkasto-
vunena tkanina i jedna vrsta ala, neto kao to je u nas
raa - tkanina nazvana tako po mestu Ras.
Ali Tvid i Kamir su u isto vreme i geografska
imena. Prvo je ime reke u kotskoj, a drugo naziv
poznate himalajske pokrajine (u severozapadnom delu
Indijskog potkontinenta), oko koje se spore Indija i
Pakistan. Kao geografska imena Tvid i Kamir piu se,
naravno, velikim poetnim slovom i po tome se razlikuju
od naziva za tkanine, koji se piu malim slovima. Ti
nazivi nastali su po imenima reke Tvid i pokrajine
Kamir, zato to se tsvid prvo poeo proizvoditi u kraju
oko te reke, a kamir se proizvodi od dlake kamirske
koze.
Ovakvih primera ima mnogo. Tako je, recimo,
damast, svilena, vunena ili lanena tkanina s arabeskama,
nazvan po sirijskom gradu Damasku, muslin, vrsta
pamune tkanine - po irakom gradu Mosulu, odakle
potie, a etland, sivoze-lenkasta vunena tkanina - po
etlandu, odnosno etlandskim ostrvima, gde se gaje
plemenite svilorune ovce i proizvodi uvena etlandska
vuna.
Manje su poznate tkanine batavija, marengo i
lipiska, ali i one su dobile svoje nazive po geografskim
imenima, tanije po imenima gradova: Batavija (na
ostrvu Javi), Marengo (u Italiji) i Lajpcig (u Nemakoj).
Kad smo ve kod tkanina i odevanja, da
spomenemo i bikini, enski kupai kostim, koji je tako
nazvan po malom ostrvu Bikiniju u Tihom okeanu, i
panama (eir), nazvan po dravi Panama u Srednjoj
Americi.
Prema geografskim imenima nastali su i nazivi
raznih pia, jela, pa ak i hemijskih elemenata. Tako,
onda, imamo Bordo - francuski grad, i bordo - vrstu
poznatog francuskog vina. Isto tako, Burgundija je
pokrajina u istonoj Francuskoj, a burgundac - vino iz te
pokrajine, Kjani - kraj u Italiji, a kjanti - uveno
talijansko vino, Tokaj je maarski grad, a tokaj ili
tokajac - vrsta vina koje se proizvodi u tom gradu i
okolini, Jamajka je ostrvo, a jamajka - rum itd. ak je i
re demion, koja oznaava veu staklenu posudu,
"pletaru" ili "pletenku" u kojoj se dri vino, nastala
prema engleskom izgovoru imena persijskog grada
Damaghani, poznatog po industriji stakla.
Znamo, dalje, da je Java veliko ostrvo u Tihom
okeanu, a java je, opet, vrsta kafe (kao i vrsta tkanine i
naziv za jedan ples, igru). U naim trgovinama prodaje
se i kafa santos i minas, a malo ko zna da su to imena
saveznih drava u Brazilu.
Verovatno ste uli i za cigare kuba i portorika. I
one su dobile naziv po istoimenim ostrvima - Kuba i
Porto Riko. Isto tako, sirevi edamer, grijer i parmezan
nazvani su po gradovima Edam (u Holandiji), Grijer (u
vajcarskoj) i Parma (u Italiji). I nadaleko uveni sir
trapist proizvodi se u Trapistima kod Banjaluke, mada je
i samo ime toga mesta nastalo po imenu starog
monakog reda trapisti. Upravo po njima nazvan je sir
koji samo oni znaju spravljati kako valja. Pravi trapist,
dakle, prave trapisti.
Sardele, koje takoe rado jedemo, naroito one iz
konzerve (sardine), dobile su takav naziv po ostrvu
Sardiniji, u ijim vodama tih sitnih riba iz porodice
haringi ima u izobilju.
Posebno je zanimljiv naziv jedne vrste kokoaka -
leghorn. To je, u stvari, englesko ime talijanskog grada
Livorna. Otuda, onda, i naziv leghorn (od livorno) za
bele kokoi nastale ukrtanjem talijanskih i panskih
kokoaka.
U nas su poznati plemeniti konji lipicaneri ili
lipicanci, koji su tako nazvani po ergeli (odgajalitu
konja) Lipica u Istri.
Prema imenima pokrajina ili gradova nazvane su i
neke materije ili hemijski elementi. Poznati su
alamandin -jarkocrveni dragi kamen, nazvan tako po
gradu Alabandi u Maloj Aziji, kao i andaluzit - proziran
i veoma tvrd dragi kamen manje vrednosti, nazvan po
panskoj pokrajini Andaluziji. Ruda od koje se proizvodi
aluminijum, boksit, nazvana je tako po nalazitu Le Bo u
Francuskoj, a bekerelijum i bizmut, hemijski elementi, po
kalifornijskom gradu Berkliju i nemakoj pokrajini
Vizen. I po imenu grada Bihaa, nazvan je laporasti
kreni kamen - bihacit, koji se upotrebljava za gradnju
kua i kao ukras, kao to je i mineral avalit nazvan po
naoj planini Avala kod Beograda.
Gradovi Breda (u Italiji) i Damask (u Siriji) ne
mogu se ba ponositi onim emu su pozajmili svoja
imena. Breda je, naime, vrsta mitraljeza i vrsta bombi
kojima se ljudi meusobno unitavaju, a sablja
dimiskinja (tj. "damaskinja", "iz Damaska") poznata nam
je jo iz narodnih pesama. Zato nam je mnogo
simpatiniji i miliji maarski grad Debrecin, u kome se
proizvode ukusne kobasice - debrecinke.
ALEKSA ANTI I VOJVODA STEPA

Za Aleksu antia, naeg velikog pesnika, ije
stihove "O, klasje moje..." i "Ostajte ovdje..." mnogi
znaju napamet, uo je, sigurno, svaki uenik osnovne
kole. Oni stariji verovatno su uli i za vojvodu Stepu
Stepanovia, proslavljenog ratnika, koji je vodio mnoge
vojne i sa svojim hrabrim vojnicima do nogu potukao
austrijske zavojevae u uvenoj Cerskoj bici 1914.
godine. I Aleksa anti i vojvoda Stepa svojim su delom
zasluili da ih se seaju mnoga budua pokolenja. Ali
ovde o tome nee biti govora. Neemo priati o njima i
njihovom delu, pesnikom i vojnikom, nego o neem
sasvim drugom - o sudbini njihovih imena. Jer, Aleksa
anti i vojvoda Stepa nisu danas samo imena dvaju
naih velikana. To su u isto vreme i dva lepa sela u
prostranoj ravnici vojvoanskoj.
Obiaj da se jednom mestu da ime, pa ak i ime i
prezime ili titula, in i sl. nekog velikog i zaslunog
oveka, zaista je neobian, ali ne i toliko redak. Samo u
Srbiji, na primer, ima nekoliko mesta (gradova, sela i
naseobina) sa takvim imenima. To su: Jaa Tomi,
eneral Jankovi, Vojvoda Bojovi, Svetozar Mileti,
Zrenjanin, Obili. I u Republici Srpskoj ima jedan takav
grad. To je Mrkonji ili Mrkonji-Grad.
Ko su bili ljudi ija imena nose ovi nai gradovi i
sela, retko ko danas zna. A red je da to znaju barem oni
koji u mestima s takvim imenima ive.
Jaa Tomi bio je politiar i novinar. iveo je od
1856. do 1922. godine u Vojvodini. Bio je uz to i
knjievnik: pisao je romane, drame i pesme.
Boidar Jankovi, po kome je nastalo ime mesta
eneral Jankovi, iveo je od 1849. do 1920. godine.
Bio je general, ili, kako se onda govorilo - eneral,
srpske vojske i uestvovao kao komandant u svim
ratovima za osloboenje Srbije od 1876. do 1918.
godine.
Vojvoda Petar Bojovi (1858-1945) bio je, uz
Stepu Stepanovia, jedan od najpoznatijih vojskovoa u
staroj srpskoj vojsci. Svoju vojnu vetinu i hrabrost
naroito je pokazao u borbama na Solunskom frontu u
Prvom svetskom ratu.
Svetozar Mileti (1826-1901) bio je, kao i Jaa
Tomi, poznat novinar, ali i advokat. Borio se za prava
srpskog naroda u Vojvodini, koja je tada bila pod
austrougarskom vlau. Danas je Svetozar Mileti mesto
kod Sombora.
arko Zrenjanin, po ijem se prezimenu danas
naziva jedan grad u Vojvodini, u Banatu, raniji Veliki
Bekerek i Petrovgrad, bio je organizator ustanka u tom
kraju protiv okupatora nae zemlje u Drugom svetskom
ratu i narodni heroj. Roen je 1902, a junaki je poginuo
1942. godine.
O Milou Obiliu (ili Kobiliu), poznatom junaku
iz narodnih pesama o Kosovskom boju, nije potrebno
posebno govoriti. Za njega zna svako dete, i to ne samo
u Obiliu, mestu koje je po njemu ime dobilo.
Manje je, meutim, poznato ko je bio Petar
Mrkonji, po kome je dobio ime grad to se nekad u
tursko vreme zvao Varcar-Vakuf. A i Petar Mrkonji je
bio junak, i o njemu su pesme ispevane. iveo je u 18.
stoleu i spominje se u hajdukim narodnim pesmama.
Pa ipak, Mrkonji-Grad nije dobio ime po tom slavnom
hajduku, nego po starom Petru Karaoreviu, docnije
srpskom kralju, koji se za vreme bosansko-
hercegovakog ustanka (1875-1878) borio u ovim
krajevima pod imenom Petar Mrkonji.
Obiaj da se imena zaslunih ljudi daju gradovima
i selima postoji i u drugih naroda. Tako, na primer,
Vaington, glavni grad Sjedinjenih Amerikih Drava,
nosi ime Dorda Vaingtona, prvog predsednika te
drave. Amerikanci, osim Vaingtona, imaju jo i
gradove Linkoln i Ruzvelt, nazvane tako po dvojici
kasnijih predsednika SAD, Abrahamu Linkolnu i
Teodoru Ruzveltu. Tu je i grad Tesla, u ijem je imenu
ovekoveena uspomena na naeg Nikolu Teslu, velikog
naunika i izumitelja, koji je iveo i radio u Americi.
Posle smrti Volta Diznija, koji je stvorio Paju Patka,
Mikija, ilju i druge omiljene junake stripova i crtanih
filmova, jedan grad u Americi dobio je ime Volt Dizni.
U Rusiji takoe postoji grad Gagarin, koji je dobio
ime po prvom oveku koji se vinuo u svemirska
prostranstva, astronautu Juriju Gagarinu. U Australiji
postoji jedan grad koji nosi ime Darvin, po poznatom
prirodoslovcu arlsu Darvinu. U Demokratskoj
Republici Vijetnam nekadanji Sajgon sada se zove Ho
i Min, po voi vijetnamske revolucije Ho i Minu itd.
Prema linim imenima ili prezimenima izvedeni su
i jo neki nazivi naih mesta: Koievo, Pelagievo,
Mladenovo, elarevo i sl.
Koievo, ranije Junuzovci, selo u Lijevu polju, u
Republici Srpskoj, dobilo je ime po knjievniku i borcu
Petru Koiu, Pelagievo, ranije Gornji abar, po
velikom narodnom prosvetitelju Vasi Pelagiu,
Mladenovo, po narodnom heroju dr Mladenu
Stojanoviu, a elarevo, po narodnom heroju Zdravku
elaru.
PUT U ANGAJ

Pria se kako su na jednom kviz-takmienju
uesnicima u igri obeane, pored ostalih, i tri izuzetno
primamljive nagrade: prva, put u angaj, vozom, za dve
osobe, zatim, drugo, izlet u Rim, autobusom, takoe za
dve osobe, i, tree, izlet u Be ili Prag, po izboru, za
jednu osobu.
Sretni dobitnici bili su vie nego sreni, upravo -
oduevljeni. Jer, priznaete, nije mala stvar otputovati u
angaj. I to ne avionom, nego vozom, na duge staze,
klaj-klaj. ta sve tu ima da se usput vidi! Treba prvo
proi nekoliko drava (Maarsku, Ukrajinu i Rusiju),
onda dugom transsibirskom eleznicom do dalekog
Vladivostoka, pa zatim na jug preko Pekinga u angaj,
jedan od najveih i najpoznatijih gradova u Kini. Manje
su bili privlani drugi i trei dobitak: izlet u Rim i izlet u
Be ili Prag (po izboru). Ali ni to nije bilo loe. Mnogi
nisu videli te velike evropske gradove, a, evo, iskrsla je
jedinstvena prilika da ih razgledaju, a i da u njima
poneto i kupe.
Dobitnici prve, druge i tree nagrade eljno su
oekivali dan polaska. Pripremili su svoje pasoe,
nabavili devize, spremili stvari, spakovali kofere i
raspitali se preko prijatelja kakvi su tamo uslovi za
"oping" (kupovinu). A kad je konano osvanuo taj dugo
oekivani dan, pred zgradom Televizije doekae ih
organizatori i sa smekom im saoptie da im nisu
potrebni ni pasoi, ni devize, ni neka posebna oprema za
dui put.
- Kako to, molim vas lepo?! - pobunie se ovi. - Ne
moemo bez pasoa preko granice! Kako emo stii u
angaj, a da ne uemo u Kinu, ili da vidimo Rim, Be i
Prag, a da ne odemo u Italiju, Austriju i eku?!
Spretni organizatori imali su i na ovo odgovor.
- Nema problema! Putovaete zaista u angaj,
Rim, Be ili Prag, ali vam ipak pasoi nee trebati. Jer,
vodimo vas u angaj kod Novog Sada, u Rim kod
Buzeta u Istri, u Be kod Karlovca (u Hrvatskoj) ili, po
vaem izboru, u Prag kod Nikia (u Crnoj Gori).
Razoarenje je bilo ogromno, ali tubama nije bilo
mesta. Organizatori kviza nisu omanuli niti slagali. Oni
su izvrili svoje obeanje. Jer, angaj stvarno postoji kao
naselje u Novom Sadu. I ostala pomenuta mesta stvarno
postoje upravo pod tim imenima: Rim, Be i Prag.
Ima jo ovakvih primera. Postoji, recimo, Solun,
kod Olova (u Bosni), Budim, kod Ivanca (u Hrvatskoj),
Poun (takoe u Hrvatskoj), Orel (u Makedoniji) i
Atenica, kod aka (u Srbiji).
Malo je poznato da na junoslovenskom prostoru
postoje ak dva Bea (jedan u Hrvatskoj i jedan u
Sloveniji) i dva Rima (oba u Hrvatskoj). Donedavno, do
raspada prethodne Jugoslavije, tamo se moglo putovati
bez pasoa. Kviz, o kome je ovde re, organizovan je
upravo u to vreme. Treba li tome dodati da je to bio kviz
o poznavanju - humoristike literature?!
ROENI U GAICAMA

Znamo da se ljudi raaju goli. Zato se i kae: "go
kao od majke roen". A, evo, ovde, u naem naslovu,
krupnim tampanim slovima stoji: ROENI U
GAICAMA. Zar je neto tako mogue?! Zar u svetu
ima i takvih uda?
Mogue je, sasvim mogue! U naem naslovu
nema greke, on je ispravan i mogao bi ak da glasi:
ROENI U OPANCIMA, ili: ROENI U ALMI. I sve
bi to bilo tano i istinito. Jer, i takvih sluajeva ima.
Nekim ljudima upravo tako stoji u izvodu iz matine
knjige roenih, ili u krtenici, u linoj karti, u kolskim
svedoanstvima i diplomama. Oni to ne kriju i ne stide
se toga. A i zato bi? Ako se neko moe roditi u
Beogradu, Niu, Podgorici ili Banjaluci, zato oni ne bi
mogli biti roeni u Gaicama, u Opancima, ili ak u
almi?
Pogaate ve o emu je re. Gaice, Opanci i
alma nisu "odevni predmeti", tj. odea i obua, nego
imena naseljenih mesta, kao to to i samo veliko poetno
slovo kazuje. udno jest - ali, eto, i takvih imena ima.
Gaice su selo kod Ivanca (u Hrvatskoj). Tamo
postoji i selo Gaite, kod Virovitice. Opanci su kod
Imotskog (takoe u Hrvatskoj), a alma kod Sremske
Mitrovice, u Vojvodini (Srbija). Kod Kiseljaka (u Bosni)
ima jedno selo koje se naziva izma. U naem naslovu
moglo se, dakle, napisati i: ROENI U IZMI, to bi
bilo normalno, ba kao da je napisano: ROENI U
BUNARU, ili EVARU, AU, UNjU, BARI itd.
Sve su to imena nassljenih mesta. Postoje ak tri mesta
koja se nazivaju Bunar - dva u Republici Srpskoj: kod
Kneeva i Dervente, i jedno u Srbiji: kod Jagodine.
evar je kod Tuzle, a kod Siska, uanj kod Zenice, a
Bara u Crnoj Gori.
Od neobinih imena mesta da spomenemo ovom
prilikom jo i Brie. Stajao bi, dakle, i naslov: ROENI
U BRIIMA.
Trebalo bi nam mnogo vremena i prostora da
nabrojimo sva neobina imena mesta. Ali evo samo
nekih:
Amajlije, Aikovci, Babe, Babice, Bava, Bak, Bas,
Belaj, Bi, Blizanci, Crnac, abar, anak, elik,
Drama, Dua, Dep, Grk, Grm, Guska, Jare, Kafa,
Laa, Krvavica, Mae, Zec. Tu su jo od "ivotinja":
Zebe i Vrane, a od "drvea" - Bukva, Hrast, Dren, Dub,
Grab, Jabuka, Javor, Jela, Jasen, Lipa, Orah itd.
KO JE KOME ROD

Kako biste odgovorili kad bi vas neko, na primer,
upitao ta vam je neak vaeg oca, ta ste vi njemu, ili
ta vam doe teina sestra, a ta vi njoj? Verovatno bi se
mnogi od vas zamislili traei pravi odgovor, a bilo bi,
sigurno, i onih, i to ne malo, koji uopte ne bi mogli da
odgovore, jer i ne znaju ta je to neak i kakvu rodbinsku
ili svojbinsku vezu ta re oznauje.
Na jezik upravo obiluje nazivima za rodbinu i
svojtu. U nas se, naime, veoma dugo, negde ak i do
naih dana, zadrala porodina zadruga, u kojoj su iveli
zajedno ded i baba sa oenjenim sinovima, pokatkad i
udatim kerima, i mnotvom unuadi. U jednoj porodici
ivelo je, dakle, vie porodica, i tu se, naravno, moralo
znati ta je ko kome, ko je kome rod, a ko svojta.
Ipak, u nas ima dosta mesta u kojima su se ti
nazivi, pod uticajem stranih jezika (posebno nemakog)
izgubili i sveli na one koji oznaavaju najblie srodnike:
oca, majku, deda, babu (baku), brata i sestru. Druge,
dalje roake deca u tim krajevima nazivaju: ika, iko,
teta ili tetka - kao i ostale starije osobe, koje im nisu
nikakav rod niti svojta. Tako je i u nekim veim
gradovima. I tu se sve ree mogu uti nazivi: neak,
bratued, urjak, paenog i sl. Jer, porodice danas ive
odvojeno, svaka za sebe, esto i daleko od blie i dalje
rodbine, pa se ponekad ak i blii roaci meusobno ne
poznaju. Zato se nazivi za rodbinu i svojtu sve vie gube.
A ako neko hoe da ih zna, mora ih uiti, i to uz dosta
truda i muke.
Eto, recimo, mnogi od onih koji ive u gradu, pa i
na selu, ne znaju najprostiju stvar: ta je to rod, a ta
svojta. Ne znaju da je rodbina "krvni rod", da se stie po
ocu i majci, a da su svojta svi oni koji se vezuju
enidbom i udajom, a nisu ni u kakvom srodstvu. Tako
je, recimo, neak naeg oca, tj. sin nae tetke po ocu,
nama rod, a teina sestra samo - svojta. I tea (ili tetak)
nam je svojta, a ne rod, jer on je samo mu nae tetke,
koja nam je rod, jer je sestra naeg oca. Sve nam to
izgleda pomalo zamreno, pa emo zato prvo objasniti
nazive za rodbinu, a u daljim priama i nazive za svojtu.
ta je to majka, otac, ded, baba (baka), brat,
sestra, sin, ki, unuk i unuka, ne treba objanjavati, jer to
svi znamo. Znamo i to da je dedov otac nama - praded, a
mi njemu - praunuci. Otac naeg pradeda nama je
prapraded ili ukunded, a mi njemu prapraunuci ili
ukununuci. Isto tako, postoje i nazivi: prababa,
praprababa ili ukunbaba.
Brat naeg oca nama je stric, ika, iko ili ia
(turski: amida), a mi njemu sinovci, sinovice ili
sinovkinje. Brat nae majke nama je ujak ili uja, ujo. Mi
smo svome ujaku neaci i neakinje. U nekim krajevima
umesto neak govori se i sestri. (Tako i Paja Patak ima
sestrie, tj. neake: Gaju, Vlaju i Raju.)
Sestru svoga oca i svoje majke zovemo tetka ili
teta. Tetki po ocu, oevoj sestri, mi smo bratii, bratanci
bratanii, bratanice ili bratine, zato to smo deca
njenog brata, a tetki po majci, tj. majinoj sestri, mi smo
sestrii, sestriii i sestriine, odnosno sestrine, jer smo
deca njene sestre.
Sinovi i keri naeg strica nama su strievii,
strievke, bratuedi, bratuede, ili jednostavno - braa i
sestre od strica. Sinovi i keri naih tetaka po ocu i majci
nama su tetkii, tetiine ili roaci, roakinje, odnosno
rodice, ili, pak - braa i sestre od tetke. Decu naeg
ujaka nazivamo ujeviima i ujevkama, ili braom i
sestrama od ujaka.
Pored ovih naziva postoje nazivi i za jo dalje
roake. Tako su deca roene brae meusobno prvi
bratuedi ili samo bratuedi (braa od strica). Deca
brae od strica (prvih bratueda) su drugi bratuedi i
bratuede, a deca drugih bratueda trei bratuedi i
bratuede itd.
Sad, eto, znate ko je kome rod. Pokuajte, onda,
odrediti ta vam je neak vaeg oca i kako biste ga vi
zvali.
PETNAEST PASOVA

Ve smo rekli da dananja deca, pogotovo ona koja
ive u gradu, znaju uglavnom samo svoje roditelje, zatim
roditelje svojih roditelja (deda i babu), a ree i za dalje
pretke: pradeda i prababu, ukundeda i ukunbabu itd.
Nekad, meutim, nije bilo tako, a nije tako ni sada u
svim krajevima nae zemlje, kod svih naih ljudi.
Pamenje predaka, ak i do jedanaestog kolena, zadralo
se najvie u Crnoj Gori, Srpskoj Hercegovini i na
Kosmetu. I sam pamtim jedan takav rodoslov, ali ne
svoj, nego svoga druga iz detinjstva, Ilije Drakovia,
Crnogorca. Svoj pamtim - samo do ukundeda Jovana i
pradeda ure, koji je iveo jo za vreme Turaka i
Austro-Ugarske i bio knez u selu Suvaji kod Petrovca.
Ilijin rodoslov glasi:
"Ilija Dragov, Drago Jovanov, Jovan Pejov, Pejo
Osmanov, Osman Labudov, Labud Vukov, Vuko
Drakov, Drako popa epana, pop epan popa Prenta,
pop Prento Ozrov, a Ozro je bio vlastelin u Prizren i od
njega je nastalo pleme Ozrinia..."
Po uzlaznoj liniji to je ukupno deset kolena ili
pasova, iskljuujui samog Iliju, koji jo uvek pamti
imena svih deset svojih direktnih predaka po mukoj
liniji. S njim zajedno, to je jedanaest pasova:
1. Ilija, 2. Drago, 3. Jovan, 4. Pejo, 5. Osman, 6.
Labud, 7. Vuko, 8. Drako, 9. pop epan, 10. pop
Prento i 11. Ozro.
Odakle u ovom nizu imena i Osman, saznaete
kasnije, u drugoj naoj knjizi.
Mnogi Crnogorci i Hercegovci, pa i Albanci na
Kosmetu, na ovakav nain pamte svoja rodoslovna stabla
i u svako doba mogu da ih naizust kau. To je ivi
ostatak naeg plemenskog ivljenja, kad se pripadnost
plemenu, rodu ili bratstvu potvrivala pamenjem
rodoslova.
A ta mi danas da kaemo? Koliko mi pamtimo?
Eto, moj rodoslov, kako rekoh, see tek do ukundeda
Jovana, a to je tek etvrto koleno: Milan Nikolin, Nikola
popa Petra, pop Petar kneza ure, knez uro Jovanov...
I to je sve! Ostalo je u tami prolosti - bezimeno.
Pokuajte vi makar toliko! Recite ime oca, dede,
pradede, ukundede itd. Ide li, ili ne ide? Verovatno - ne,
jer retki su meu mlaima oni koji to znaju.
A oni koji znaju imena svojih predaka, morali bi
znati i u kakvom su im srodstvu, tj. ta im oni, svaki za
sebe, dou. Ti se nazivi, meutim, mnogo ree znaju, ali
su se ipak sauvali - uglavnom u starim knjigama. Tako
je u jednom rukopisu iz 18. stolea, koji se uva u
Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu, zabeleeno
devet naziva za pretke. To su: 1. otac, 2. deda (ili ded),
3. pradeda (ili praded), 4. ukundeda (ukunded), 5.
navrndeda (navrnded), 6. askurel, 7. kunel, 8.
kurlebalo, 9. sukurdov,
Ovome se ponegde dodaje jo jedan, deseti naziv:
beli orao.
Mome drugu Iliji, dakle, Drago je bio otac, Jovan -
ded, Pejo - praded, Osman - ukunded, Labud -
navrnded, Vuko - askurel, Drako - kunel, pop epan
- kurlebalo, pop Prento - sukurdov, a vlastelin Ozro - beli
orao. To je svih deset pasova Ilijinih predaka koje on
pamti, kao to ih, verovatno, pamte i mnogi njegovi
roaci i bratstvenici.
Ako se ovome doda i pet naziva za potomke: sin,
unuk, praunuk, ukununuk i bela pela (ili pelica), onda
ispada da u naem jeziku postoji, ili je bar postojalo,
petnaest naziva za petnaest pasova ili kolena u rasponu
od preko 350 godina!
Treba rei jo i to da nazivi za blie pretke, koji se
jo uju, nisu u svim krajevima isti. Negde se ukunded
naziva ukunded ili prapraded, pa je tu onda navrnded
isto to i ukunded. Dalje se u nae vreme obino i ne
pamti, pa nije ni vano.
SAJINA SVOJTA

Ko je kome rod i ta je ko kome u rodu, nije teko
odgonetnuti ako se znaju nazivi kojima se oznaavaju
rodbinske veze. Ve ste, sigurno, utvrdili da je neak
vaeg oca vama - brat od tetke ili tetki i da ste vi njemu
brat ili sestra od ujaka. Ali, znate li ta ste vi svome tei
ili tetku, tj. tetkinom muu, i svojoj ujni, ujakovoj
supruzi? Na to pitanje teko da biste mogli odgovoriti
ako ne poznajete mnogobrojne nazive za svojtu koji
postoje u naem jeziku.
Svojta se, to ve znamo, stie enidbom i udajom.
Poimo stoga na jednu svadbu, pa emo saznati ta je ko
kome u svojbini.
Upoznaemo prvo mladence. To su Jelisaveta,
koju inae svi zovu Saja, i Milenko, zvani Mile. Oni su
sada ena i mu ili supruga i suprug. Tu su i njihovi
roditelji, pa i mnogi blii i dalji roaci. Svi su oni, posle
Sajinog i Milenkovog venanja, postali meusobno
prijatelji i prije.
Saji su Milenkovi roditelji - svekar i svekrva, a ona
njima nevesta ili snaha. Sajini roditelji Milenku su tast i
tata, ili punac i punica, a on njima zet.
Milenkov brat Saji je dever, a sestra zaova.
Milenku je, opet, Sajin brat urjak, urak ili ura, a
njegova supruga mu je urjakinja, urnjaja ili urnaja.
Sajina sestra Milenku je svastika ili svast, a on njoj svak
ili svojak. Svastikin mu mu je paanac ili paenog, to
je i Milenko njemu, jer se muevi dveju sestara
meusobno nazivaju paancima ili paenozima. Isto su
tako supruge dvaju ili vie brae meusobno jetrve ili
deverke. Saji su, dakle, ene Milenkove brae jetrve, to
je i ona njima, jer je supruga brata njihovih mueva.
Sad, eto, znamo ta su to svekar, svekrva, tast,
tata, ili punac i punica, snaha, zet, dever, zaova, urjak,
urak ili ura, urjakinja, urnjaja ili urnaja, svastika ili
svast, svak ili svojak, painac ili paenog, jetrva ili
deverka i sl. Po tome, onda, moemo odrediti ta smo mi
svome tei, svojoj ujni, strini i drugoj blioj svojti.
Svome tei po oevoj strani, tj. muu oeve sestre,
mi smo uriii urine, jer mu je na otac urjak ili
ura.
Svojoj ujni, ujakovoj supruzi, mi smo zaovii ili
zaoviii, zaoviine ili zaovine, jer je njoj, naoj ujni,
naa majka zaova, a mi zaovina deca.
Svojoj strini, strievoj supruzi, mi smo deveriii i
deverine, zato to joj je na otac, brat njenog mua,
dever, a mi njegova deca.
Sve je ovo, naravno, veoma teko zapamtiti. A to
su tek najpoznatiji nazivi za rodbinu i svojtu. U narodu
ih ima jo vie. Nisu ak svi ni pobeleeni. Teko je i
zamreno, ali ipak treba da znamo ko nam je rod, a ko
svojta, i ta nam je ko u rodbini i svojbini.
KAKO SU RAZDELJENE JABUKE

Poto ste saznali najvanije nazive za rodbinu i
svojtu, pokuajte reiti ovaj zadatak:
"Mu i ena, brat i sestra, zet i urjak razdelie est
jabuka i svako je od njih dobio po dve jabuke. Kako to?"
Onome ko nije zapamtio nazive o kojima smo
govorili u prethodnim priama uinie se da je ovde est
lica: mu i ena, brat i sestra, zet i urjak. Po tome bi
svakome pripala po jedna jabuka, jer ih je ukupno est.
Meutim, ovde su stvarno samo tri lica: mu, ena i
enin brat. Muu je enin brat - urjak, a on njemu - zet,
jer je mu njegove sestre. Po rodbinskim i svojbinskim
odnosima, to su, dakle, mu i ena, brat i sestra, zet i
urjak, ali su stvarno tri osobe i svakoj od njih pripada po
dve jabuke.

Evo jo dve zagonetke u vezi s rodbinom i
svojtom:
Za deake:
"Rodila ti ga je majka, a nije ti brat. Ko je to?"
Ili, za devojice:
"Rodila ti je majka, a nije ti sestra. Ko je, opet,
to?"

U aljivoj narodnoj zdravici stoji:
"iveo sin moje majke,
zet moje svajke i
sinovac moga strica!"

Odgovorite brzo:
Koliko je tu lica?
O kome je, zapravo, re?
OUH, POOIM I INOA

Nazivi ouh, maeha, pastorak i pastorka, kao i
pooiml, pomajka, posinak i pokerka takoe oznaavaju
svojbinske odnose, o kojima je ve bilo rei. Postoji,
meutim, razlika izmeu naziva ouh i pooim, maeha i
pomajka, pastorak i posinak, pastorka i pokerka.
Deci je ouh ovek za koga se, posle smrti
njihovog oca, ili posle razvoda s njim, uda njihova
majka. Tome oveku oni su pastorad (pastorci i
pastorke). Maeha je deci ena koja se uda za njihovog
oca, posle majine smrti ili razvoda. Maehi su takva
deca, koju mu dovodi iz prvog braka, takoe pastorad.
ovek koji usvoji neko dete svome usvojeniku je
pooim, a njegova im je ena pomajka. Svome pooimu i
pomajci takva su deca posinci i pokerke.
Ranije su se ljudi u nekim naim krajevima enili
vie puta, dovodei u kuu, pored prve, i glavne, jo
jednu, dve ili vie novih ena. One su se zvale inoe.
Inoa je, dakle, ena, supruga - venana ili nevenana,
svejedno - koja nije prva, glavna.
Taj obiaj uglavnom je ve nestao, ali je re inoa
ipak ostala, barem u renicima naeg jezika.
UKRTENO SRODSTVO

Kako se enidbama i udajama u nekim sluajevima
mogu komplikovati rodbinski i svojbinski odnosi,
pokazuje i ova istinita pria, objavljena u "Politici", 3.
oktobra 1976. godine:
"U okolini Prijedora, pored ostalih, postoje i sela
Ratajska i Osoje. U Ratajskoj postoji porodica
Hasanagi, a u Osoju Obuine. Iz porodice Obuine
udate su tri roene sestre za tri roena brata Hasanagia.
Ali, ovim dvema kuama kao da nije bilo dosta tri
prijateljstva, ve su i dva brata ovih sestara iz Osoja
uzela dve sestre svojih zetova iz Ratajske. Dakle, iz dve
kue uzajamno je razmenjeno pet devojaka (tri prema
dve u korist onih iz Ratajske). Na taj nain sestre su
postale i jetrve, braa - paenozi, uraci - zetovi, sestrii
su istovremeno i deveriii, a bratanii - zaovii, dok su
braa od strieva istovremeno i braa od sestara, itd."
REI KOJIMA SE POZDRAVLJAMO

Pri susretima na ulici, u koli, u preduzeu ili
kancelariji, ljudi se meusobno pozdravljaju. Pozdrav se
moe izraavati nekom uobiajenom kretnjom: blagim
naklonom, klimanjem glavom, skidanjem eira,
mahanjem, stiskanjem ruke, rukovanjem, zagrljajem ili
poljupcem. Uz to se obino izgovaraju ustaljene rei i
izrazi, kao to su: "Dobro jutro!", "Dobar dan!" i sl. Mi
takve rei i izraze upotrebljavamo svakodnevno, mada
nekima ne znamo ni pravi smisao ni poreklo. U novije
vreme, na primer, sve se ee uje pozdrav "ao!", a
uli smo, naroito u nekim gradovima, u Novom Sadu,
Beogradu i drugde, i pozdravljanje uz udnu, zagonetnu
re "Servus!" Nije teko pogoditi da su to strani izrazi.
Pa ipak, retko ko razmilja ta ti izrazi, zapravo, znae,
ta se njima, u stvari, izraava.
Rei kojima se pozdravljamo - bilo da su nae ili
strane, tj. one koje smo preuzeli od drugih naroda -
najee izraavaju lepe elje - za dobro zdravlje, dobar i
uspean dan, ugodno vee ili laku i bezbrinu no. Takvi
su pozdravi: Zdravo! Dobro jutro! Dobar dan! Dobro
vee!, Laku no! (to, u stvari, znai: "Budi zdrav!" ili:
"elim ti da bude zdrav!"
- "elim ti dobro jutro!" Ili: "elim ti dobar dan!" itd.).
Takvi su i pozdravi: iveo! Zdrav bio! U zdravlju!
Sreno! Srean put! i dr.
Neki od ovih pozdrava izgovaraju se samo pri
susretu (Dobro jutro! Dobar dan!), neki samo na
rastanku ili ispraaju (Laku no! Srean put), a neki,
opet, i u jednoj i u drugoj prilici (Zdravo!).
Rudari imaju svoj rudarski pozdrav. Oni se i pri
susretu i na rastanku, naroito kad silaze u rudarska
okna, pozdravljaju reju: Sreno! I ribolovci imaju svoj
ribolovaki pozdrav: Bistro!
Pozdrave kojima prijatelji i poznanici izraavaju
jedni drugima lepe elje poznavali su i drevni narodi.
Stari Rimljani, recimo, pozdravljali su se sa Va1e! i
Salve! (to je otprilike znailo: "Zdrav bio!", "Zdrav da
si!" i "Dobro doao!", "Sreno poao!", kako u kojoj
prilici). Stari Grci imali su jo lepi pozdrav: "Raduj se!"
Arapski pozdrav Selam aleikum, to znai: "Mir s
tobom!", upotrebljavaju jo i danas svi muslimanski
narodi, kao to Jevreji upotrebljavaju pozdrav alom!, sa
znaenjem: "Mir!" ili "Dolazim u miru!"
Najea elja koja se prenosi pozdravom bila je i
ostala - zdravlje, jer je to najvee bogatstvo koje jedan
ovek moe da ima. Tako je nastala i sama re pozdrav
(od po-zdrav) kao i glagoli pozdraviti, pozdravljati i sl.
Pored pozdrava kojima se izraavaju elje, veoma
esti su i izrazi kojima se prilikom susreta ili rastanaka
priziva zatita viih, natprirodnih sila, boanstava i sl.
Takve smo izraze nasledili iz prolosti. Oni su uli u na
jezik, uobiajili se, i danas ih upotrebljavamo uglavnom i
ne mislei na njihov pravi smisao. Pri rastancima na
due vreme obino kaemo: Zbogom! (a to, u stvari,
znai: "S Bogom!", "Idi s Bogom!", "Neka te Bog titi!",
"Neka Bog bude s tobom!"). Isto znaenje imaju i izrazi
Adio! (koji smo primili od Talijana), kao i francusko
Adje! (izvorno: Adieu!), to se jo moe uti ponegde u
veim gradovima. U Hrvatskoj je uobiajeno da se u
znak pozdrava kae samo "Bog" ili "Bok!"
U feudalno doba, kad su kmetovi, i uopte
pripadnici niih stalea, morali na svaki nain da
izraavaju svoju pokornost vlasteli, nastali su neki
pozdravi kojima se i danas sluimo, mada su u nae
vreme postali potpuno besmisleni. Moda ste ve uli, a
i pomenuli smo ovde, pozdrav Servus! On znai
doslovno: "Rob!", "Sluga!" A treba ga tumaiti kao:
"Va sam sluga!" Ranije se ak pozdravljalo i sa: Sluga
pokoran! (to je, verovatno, preneseno iz Nemake),
kao, uostalom, i izraz Servus! (iako je latinskog porekla).
Pozdravu Servus! ("Rob!") slino je i znaenje rei
ao!, koju smo kao pozdrav primili od Talijana i koji
nai mladii i devojke, pa i deca, po gradovima
izgovaraju i pri susretima i pri rastancima. ak i na
rastanku sa kolom uenici pevaju:
"ao, klupe i redari,
ao, prijatelji stari..."
To talijansko, pa sad, po upotrebi, i nae ao!
potie od talijanske rei skjavo (izvorno: schiavo), koja
stvarno znai - "rob" ili "sluga". Prvo u Veneciji, a
kasnije i u celoj Italiji, to ao! postalo je ustaljen
pozdrav, koji je potpuno izgubio svoj nekadanji smisao,
pa ga doivljavamo isto kao Zdravo! i sl. U nas je taj
pozdrav prihvaen samo na ulici i kafiima, meu
mladima. Inae, bilo bi nepristojno nekog starijeg
oveka, ili nastavnika, pozdravljati sa ao! Sami ocenite
kako bi to zvualo, kad biste rekli: "ao, gospodine
profesore!"
Pozdravima se, znai, izraava i stepen bliskosti i
meusobnog potovanja onih koji se pozdravljaju. S
bliskim prijateljima moemo se pozdravljati reima:
Zdravo!, pa i ao!, ali starije osobe treba oslovljavati s
Dobro jutro!, Dobar dan! i sl.
Rei se, dakle, moraju birati ak i pri obinom,
svakodnevnom pozdravljanju.
O UZVICIMA VALA, MORE I BRE

U obinom govoru naih ljudi: na ulici, pijaci ili
drugde, u svakidanjim razgovorima, prepirkama,
veseljima, pa ak i u pesmi, vrlo esto mogu se uti
uzvici vala, more i bre. Te su rei toliko este da su
ponegde postale prave pravcate potapalice:
upotrebljavaju se po navici, bez ikakvog smisla i
potrebe.
ta stvarno znae rei vala, more i bre i kako su
dospele u na jezik, u na svakidanji govor?
Re vala, koja se uje i kao valaj i valah, primili
smo iz turskog jezika, gde znai isto to i nae "bogami".
Mi je upotrebljavamo i u znaenju: "zaista", "doista",
"bogme" ili "bome", "ba", "e ba" i sl. Re vala moe se
nai i u nekim knjievnim delima. Tako u "Prii o kmetu
Simanu" Ive Andria Siman kae agi:
"Moe, vala, i ovo to se zove tvoje postati moje,
kao to je i bilo."
Tu bi se vala moglo zameniti naim "bogme" ili
"bome" ali ga Andri ipak nije zamenio. On je hteo da
verno da govor bosanskog kmeta i zato je ostavio re
vala, koja u narodnom govoru nekih krajeva jo ivi.
Na taj su nain, kao i vala (s govorom ljudi iz
naroda) i rei more i bre ule u knjievna dela.
More je uzvik grkog porekla. Nekad, u starom
grkom jeziku, more je znailo: "budalo!" Danas ak ni
kod samih Grka izraz more nema tako pogrdno znaenje,
ali se izvesna otrina ipak zadrala, pa njime najee
izraavamo pretnju, ljutnju ili negodovanje. Kad neko
nekome eli da zapreti, obino povienim glasom, u
ljutnji kae:
"More, pokazau ja tebi!"
Ili, negodujui:
"Ne moe to, more, tako!"
Uzvik more uao je i u narodnu pesmu. Tako se, na
primer, u pesmi "Kraljevi Marko ore carske drumove"
Turci obraaju ljutito Marku:
"More, Marko, ne ori drumova!"
A on im odgovara:
"More, Turci, ne gazte oranja!"
Uzvikom more mogu se izraavati i drukija
oseanja: divljenje, uenje, odobravanje i sl. Sigurno
ste imali priliku da ujete onu divnu vranjansku pesmu:"
Dude, mori, Dude, lepa li si..." Tu je divljenje izraeno
reju mori, koja znai isto to i more, samo to se u tom
obliku ponegde izgovara pri obraanju osobi enskog
pola.
Uzvik more bio je u naem jeziku, u govoru,
veoma est, pa je od njega nainjen i glagol morekati
(pored morekati se), koji znai: "obraati se nekom
uzvikom more". Taj je glagol zabeleio jo Vuk
Karadi u svome Srpskom rjeniku.
Uzvik bre primili smo od Turaka, a oni su ga, po
svoj prilici, preuzeli od Grka. Teko je utvrditi ta je ta
re nekad znaila, ali danas se njome najee izraava
pretnja, uenje ili podsticanje. Njome se skree i panja
sagovorniku na neto to se u govoru eli istai. Inae
uzvik bre moe se, bar u Srbiji, veoma esto uti. I vas
su, verovatno, na stadionu, ili u prepunom autobusu, u
guvi, ne jednom opomenuli: "to se, bre, gura?!" A
takvih primera moete i sami navesti jo mnogo.
Rei vala, more, bre i sl. upotrebljavaju se samo u
tzv, "obinom", svakodnevnom govoru, i to u odreenim
krajevima naeg jezikog podruja. Srbijanci, recimo,
najee govore more i bre.
Sve te rei (more, bre, vala i sl.) govore se, znai,
samo u nekim naim krajevima i daju svakodnevnom
govoru ljudi iz tih krajeva posebnu ivost i osobenost,
tzv. "lokalnu boju". One ne pripadaju naem knjievnom
jeziku u celini. Zato se ne upotrebljavaju u slubenom
saobraanju: u nastavi (na asovima), na ozbiljnim
sastancima, u slubenoj prepisci i sl. U svakoj prilici
upotreba uzvika bre, ili pak morekanje, nije, dakle,
dobro ni pristojno.
HILJADU IMENA ZA VETAR

Moda je broj u ovom naslovu preterano velik.
Moda u naem jeziku nema ba hiljadu imena za
prirodnu pojavu koju obino zovemo vetar. A, moda, i
ima. Teko je to rei, jer niko jo nije u svim naim
krajevima gde se govori srpski pobeleio sve takve
nazive. Jedino je sigurno da naziva za vetar u naem
jeziku ima mnogo. Jedan na jezikoslovac, istraiva
jezika, dr Velimir Mihajlovi, pronaao je i popisao
preko tri stotine naziva za vetar. Sve su to uglavnom
nae rei, malo ih je posuenih, tj. onih koje smo primili
od drugih naroda (kao to su, na primer, tramontana,
tramuntana ili tremuntana, pa onda maestral, maitral ili
metral i sl., koji su primljeni iz talijanskog jezika i
upotrebljavaju se u naim junim, primorskim
krajevima).
Tramontana je severni vetar koji duva u Italiji, pa i
u naem primorju. Na talijanskom tramontana znai:
"prekogorac", tj. vetar koji duva "preko gore", "preko
planine" ili "s one druge strane planine" (misli se na
Alpe).
Maestral na talijanskom znai doslovno: "glavni".
To je, naime, glavni vetar u Sredozemlju, pa je,
verovatno, po tome tako i nazvan. U nas se maestral
javlja uglavnom leti i piri s mora na kopno, pa ga
ponegde zovu jo i smorac ili zmorac. Inae, to je u
Italiji i Francuskoj naziv za severozapadni vetar, koji je
obino suv, hladan i jak.
Vetrovi su u naem jeziku dobili nazive najee
prema smeru, pravcu duvanja. Osnovna orijentacija pri
tome bile su strane sveta. Tako se, onda, vetar koji duva
sa severa naziva: sever, severac, severnjak, severin ili
severina; s juga duva: jug, jugo, jugovina, juina ili juni
vetar, sa zapada: zapad, zapadnjak, zapadni vetar, a sa
istoka: istok, istoni vetar, istonik, itonik ili ustoka (od
staroga: vostok, ustok -" istok").
Mnogi su vetrovi dobili imena po nekom gradu,
planini, reci ili kraju odakle duvaju. Tako je u
Bjelajskom polju zapadni vetar nazvan bihaka bura, u
Timoku je po gradu Vidinu (koji se nalazi u Bugarskoj,
na Dunavu) jedan vetar dobio ime vidinlija, u
Hercegovini severoistoni vetar koji piri od Gacka zove
se gaanin ili gaanica. Po gradovima su dobili nazive
jo i ovi vetrovi: nevesinjac, piroanac, prizrenka ili
prizrenjka, segedinac, sofijanac i dr.
Po imenima planina nastali su nazivi zlatiborac,
kablarac, frukogorac, i dr. (jer ti vetrovi duvaju sa
Zlatibora, Kablara, Fruke Gore), a po rekama: bojanac
(vetar na Skadarskom jezeru koji dolazi sa Bojane),
vardarac (topao juni vetar u Vlasotincima, u Srbiji),
zatim: drinjac ili drinjak (koji duva s Drine prema
Srbiji), pa dunavac, moravac ili moravanin, moravica,
posavac, savac itd. U istonim krajevima, u Srbiji, vetar
koji dolazi sa zapada, iz Bosne, nazivaju bosna, bonja
ili bonjak, a istoni vetar koji duva iz Bugarske zovu u
Vranjskoj Pinji - bugarin.
Slini su nazivi: maar ili maarac (severni vetar,
koji duva od Maarske), umadinac (jugoistoni vetar
koji duva u Kolubari a dolazi iz umadije).
Nazivi vetrova nastajali su u naem jeziku i prema
vremenu u koje se obino javljaju, ili po tome koliko
traju. Tako se veernji vetar naziva: veerin, veerinj ili
veernjak. Taj obino duva predvee sa zapada, "ispod
sunca", pa se zato zove jo i podsunak. I inae se
vetrovi koji duvaju iz pravca gde se nalazi sunce
nazivaju: podsunanik, podsunnjak, sunanik i sl.
Zabeleeni su i nazivi polnonik (ime severnom vetru
koji obino piri o ponoi), zatim nonik (koji se javlja
nou) i sl. Vetar koji duva devet dana zovu u nekim
krajevima devetak; ako duva pet dana, onda je - petak,
ako prestaje trei dan, onda je - tretjak.
Po nekoj svojoj osobini: snazi, hladnoi, delovanju
na prirodu i sl., dobili su imena: veliki vetar, dobri vetar,
ladnik, ledenik, mekiot vetar (tj. meki vetar), otar, otro
itd.
Zanimljivi su i nazivi borjanica (to je vetar koji se
"javlja na Maljenu, s takvom snagom da izvaljuje borove
i jele"); palikua je topao proletnji vetar bez kie, a naziv
je dobio, sigurno, po tome to su se u takvo, beskino
vreme drvene seoske kue najee palile); razvigorac ili
razvigor je proletnji vetar koji "razvija goru" (to je onaj
blagi topli vetar koji duva kad izbijaju pupoljci i kada u
umi, u gori, lista drvee).
U nazivima vetrova sauvala su se i narodna
verovanja o njihovom tetnom delovanju na ljude i
ivotinje. Otuda, onda, nazivi: zli vetar, kozjoder,
kozoder, kozomor, svinjomorac, svinjomorka,
svinjoderac i sl.
Za imena vetrova, kao to su ora, ora, orava
Anelija i sl., vezana su drevna narodna kazivanja. Tako
je nastala i ova pria:
"Jednom je jugo okopnio sav sneg, pa se, vele,
time ponosio. Ali jedan starac, sauvavi 'grutku snega,
podvikne jugu kako nije sav sneg okopnio. Kad mu je
jugo odgovorio da jeste, starac izvadi grudu, udari jugu u
oko, te od toga ostane orav."
Bogatstvo svoje mate utkao je narod u ovu priu,
u nazive ora, ora, orava Anelija i mnotvo drugih
imena za vetar. A mi to sve danas beleimo, uvamo i
negujemo, jer i to je deo neiscrpnog bogatstva naeg
jezika i izraz stvaralake snage naeg naroda.
KAKO VETAR DUVA

U nas se za vetar obino kae da duva, piri ili pue,
ve prema tome koja je od tih rei u nekom kraju
obinija. Manje su poznate rei ariti i urii, a govori se
ponegde i tako ("Vetar ari" ili "Vetar uri"). Pored toga,
vetar moe i da jui (juni vetar jui), moe i da severi
(hladan, severni vetar deveri), pa i da vije.
Kad piri lagan, slab vetar, koji zovemo vetri,
povetarac ili lahor, obino kaemo da pirka, lahori
(ponegde i lavori), arka ili arlija (tj. pomalo ari,
piri).
Sve ove rei, kojima iskazujemo kako vetar duva,
nastale su u naem jeziku odavno. Stvorio ih je narod,
stvorili su ih obini ljudi, seljaci: ratari i pastiri. Nije
udno to tih rei ima mnogo. U prirodi, u polju, u
planini, ovek doivljava vetar, kao i kiu ili sneg,
neposrednije i snanije nego u gradu. On ga osea celim
svojim biem, svim svojim ulima. Sedei tako kraj
ognjita, u tronoj kolibi ili brvnari, mogao je da uje
kako vetar huji, fijue ili zvidi, i inilo mu se kao da
cvili, jaue, zavija ili ak urla, kao to zavijaju ili urlaju
stotine gladnih vukova u planini. Video je kako vetar
nosi lie, kri fane, upa stabla iz korena i govorio je da
vetar - kosi, see, ree, brie, brije, kroz kosti probija...
Ove snane, otre, reske rei iz naroda uneli su
pisci u svoja dela i tako su postale jo snanije i lepe.
Seate li se samo pesme "U poznu jesen" Vojislava
Ilia? Ona poinje stihovima:
"uj kako jaue vetar kroz puste poljane nae,
i guste slojeve magle u vlani valja do..."
I pesnik je, dakle, uo kako vetar "jaue" i kako
"sumorno zvidi kroz crna i pusta polja".
I mi ponekad govorimo i piemo o vetru. Ako
kaemo samo: "Vetar duva" ili "Vetar piri, pue" i sl.,
time kazujemo samo jedan deo istine o toj prirodnoj
pojavi: potvrujemo njeno prisustvo. Ali da se izrazi sve
bogatstvo te pojave i sva oseanja koja u oveku izaziva,
treba nam mnogo rei, koje ve imamo, samo ih
dovoljno ne poznajemo, ili ih jednostavno -
zaboravljamo. Zato, kad budete pisali ili govorili o vetru,
setite se da on moe da duva, ali i da piri, pue, ari,
arlija, arka, lahori, pirka, huji, zvidi, pa i da cvili,
jaue, zavija, kosi, see, ree, brie, brije, kroz kosti
probija...
I druge prirodne pojave, kao to su kia ili sneg,
mogu se izraziti mnotvom razliitih rei i izraza. Tako
se umesto "Kia pada" moe rei i da dadi, rominja,
rosi, sipi, pljuti, lije (kao iz kabla), bije (iz neba i iz
zemlje) itd.
Sneg pada, ali i pahulja, praminja, plasa, pri,
lopata, sipi, sipa (kao iz rukavice) i sl.
Nije svejedno kad emo upotrebiti koji od ovih
izraza. Kae se da kia rominja, kad pada ujednaeno,
sporo, krupnijim kapima, sipi kad pada tiho sitnim
kapljicama, pljuti - kad se naglo spusti na zemlju u
dugim mlazevima, obino noena vetrom. Sneg lopata
kad pada u veoma krupnim pahuljicama, kao da se
lopatama nabacuje, mete - kad guste pahuljice nosi jak
vetar (takvo se vreme naziva stoga meava).
Isto tako, ne moemo uvek za vetar rei da pirka ili
arlija. Vetar uvek duva, piri ili pue. A kako duva - za
to ve treba nai pravu re. Vano je da rei ima dosta.
Onaj ko ih poznaje, uvek e nai onu pravu.
PAMPASI I SAMPASI

Svi znamo ta su to pampe ili "pampasi". U koli, u
nastavi geografije, uili smo da je pampa: prostrana
travnata stepa u umerenom pojasu June Amerike. Kao
da svojim oima gledamo uvene argentinske pampe -
po kojima struje divlji vetrovi i jau raspevani gaui ili
"gauosi", gonei svoja stada... Sve to, dakle, dobro
znamo. Iako je re o dalekim zemljama, od kojih nas
dele mora i okeani, nisu nam nepoznati divlji pampasi. A
znamo li ta su to sampasi? Ne negde u dalekom svetu,
nego tu kod nas, u naoj zemlji i u naem jeziku.
Malo je onih koji to znaju. A u reniku naeg
knjievnog jezika lepo pie: "sampas m pokr. obino u
izrazima: u sampas pasenje stoke bez nadzora, bez
obana". I Vuk je u "Srpskom rjeniku" zapisao: "Odbio
goveda u sampas", tj. na slobodan prostor, najee u
planinu, da sama pasu. Odatle, onda, i sampas.
Re sampas jeste pokrajinska, upotrebljava se
samo u nekim naim krajevima, ali je ipak lepa i trebalo
bi je znati.
U narodu ima jo mnogo ovakvih lepih rei koje se
sve vie gube i ija znaenja danas retko ko zna. Moda
emo se nekad ipak vratiti tim reima, makar kao uzoru
kako se mogu stvarati slikoviti i tani izrazi. Dr Dragia
Vitoevi, rano preminuli istraiva narodnog jezika i
obiaja, dobroje rekao: "Jezik je u krvnoj vezi sa
sudbinom, poveu, dramom i duom svakoga naroda."
Zato je dugo kopao po rudniku narodnog jezika i na
svetlo dana izneo mnoge neobine i lepe rei.
"Evo, na primer" - pisao je Dragia Vitoevi -
"dveju lepih rei koje sam sluao u Grui, a zatim naao i
u Vuka, koje su inae na putu da se sasvim zaborave, a
oznaavaju izvesno potrebno razlikovanje: suvota, koja
znai zgradu, trem, i uopte pokriven prostor, i suvovica
- suvo i lepo vreme."
Zapisao je Dragia Vitoevi da u narodu postoje i
rei lovica, preskakua, provaljua, kreto i potegalac.
Zvui neobino samo ako se ne zna ta one znae. Kad
se objasne, sve izgleda lepo i tano, upravo onako kako
bi trebalo rei. Jer, lovica je "maka koja dobro lovi
mie"; "ovca koja preskae ograde" je - preskakua, a
"krava koja provaljuje zabranjeno" - provaljua. Konj je
dobar kreto ili potegalac "(kad hoe odmah da krene i
dobro potegne)" itd.
Zapisao je jo i ovo:
"U seoskom govoru razlikovanje slinih pojmova
je vrlo podrobno i utanaeno. Devojka se zarumenela, ali
bolesnik se (u vatri) zarumenio. Hrana je stona, a
ovek koji voli i gaji stoku je stoevan. Mlada trava je
bujna, a mlado eljade - bujovno. Deca su najlepa
poslu, a vredno eljade (ili neko ko pomae u kui) je
poslunik. Kuevnik i kuevica su oni to kue kuu,
vredna i marljiva eljad, a ukunik i ukunica su
usvojenici. ovek koji uva neto tue je uvar, a
uvalac je onaj ko uva i tedi ono svoje. Za ovoga se
kae jo i uvarkua, dok je suprotno, pored raspikue, i
jo jae - rasturkua. Lisica vreba kokoi, maka prea
mie, a vrana (ili kobac) s neke grane koba pile..."
Vredi, dakle, sii u "rudnik" i oslunuti kako narod
govori. Nai emo dosta lepih i potrebnih rei. Jer i jezik
treba uvati i negovati. Ne moe se tek tako pustiti da
ode u - sampas.
ARAC, DORAT I PUTALJ

Oni koji ive na selu znaju mnogo razliitih naziva
za domae ivotinje. Znaju, recimo, da se aren konj
naziva - arac, aren pas - arov ili arko, a aren vo -
aronja. Isto tako, oni e arenu kravu nazvati arulja ili
arenka, a arenu koko - arka (rei e: koka arka). I
nikada nee omanuti, nee pomeati te rei, jer svaka od
njih ima jasno i odreeno znaenje. Tako se, recimo,
nazivi za konje najee zavravaju nastavkom -ac:
belac, vranac ("vran", "crn konj"), sivac, arac i sl.,
zatim na -a: bela, ila, kula, na -alj: putalj, ili na -in:
dorin, ogin, irin... Nazivi za pse zavravaju se najee
na -ov: belov, garov, kudrov, kusov, irov, zeljov i sl.,
nazivi za volove na -onja: belonja, mrkonja, sivonja,
aronja, cvetonja (vo koji na elu ima beleg poput cveta,
koji je "cvetasg"), ili na -ota: vranota, lepota..., za krave
na -ulja: cvetulja, plavulja, sivulja, arulja itd., a za
kokoi na -ka: ujka, arka, grahorka ili graorka.
Mnogi od ovih naziva bie jasni i onima koji su
roeni u gradu i koji nisu nikad due iveli na selu. U
njima e, sigurno, prepoznati nae rei beo, aren, siv i
sl., mada, moda, nee moi da odrede ta je sivac, a ta
sivonja. Ali ima i takvih naziva za domae ivotinje
kojima pravo znaenje teko mogu odgonetnuti i oni koji
se njima svakodnevno slue. Ko bi, na primer, mogao da
objasni kakvi su to konji koji se nazivaju alat, ala,
dorat, kula, ila ili putalj? I zato se ba tako nazivaju?
Svi smo, sigurno, itali ili sluali narodne pesme i
u njima sretali junake na konju alatu, ogatu ili doratu -
"grive pozlaene". Seamo se i jedne pesme Jove
Jovanovia Zmaja u kojoj Ciganin veto hvali svoga
ostarelog putalja:
"A to pita za putalja: da li valja?
Nemaj brige! Da ne valja,
ne bi bio on u Cige..."
Nije teko zakljuiti da su nazivi za domae
ivotinje najee nastali po boji njihovog tela, dlake, ili
nekoj drugoj osobini. Otuda nazivi: arac, arko, arov,
aronja, arulja, arenka i sl. (prema "aren"), belac,
belonja, belka (prema "beo"), sivac, sivonja, sivulja,
sivko i sl. (prema "siv"), pa i kudrov, rundov (pas
"kudrave", "rundave", tj. kovrdave i duge dlake). Tako
su nastali i ostali nazivi: alat, dorat, ogat, kula itd.,
samo to su to rei stranog porekla, i to turskog, pa im
teko razabiremo znaenje.
Tako je, na primer, alat ili ala - konj crvenkaste
dlake, odnosno rie boje, dakle rian, Naziv inae potie
od turskih rei al - "crven" i at - "konj" (al at znai
doslovno: "crven konj"). Kobila crvenkaste, rie boje
naziva se alatua.
Konj smee dlake naziva se dorat, dorin ili doro
(opet od turskog: doru - "mrk" i at - "konj"). Takva
kobila naziva se dorua ili dorka.
ogat ili ogo je beo konj, belac, a bela kobila je
ogua. I taj naziv potie iz turskog jezika i znai
doslovno: "konj svetle boje".
ila je - "pegav konj" (od turskog il - "pega"), a
kula, to opet potie iz turskog jezika: " konj
sivopepeljaste boje (tj. boje olova ili mia).
Putalj ili putko je "putonogast" konj, tj. onaj koji
ima bele pruge oko nogu.
Sad, eto, znamo ta je to arac, ta dorat, a ta
putalj. Znamo i neke druge nazive za domae ivotinje -
konje, krave, volove, pse, kokoi i sl. Ali to ni izdaleka
nije sve. U srpskom jeziku ima mnogo takvih naziva.
Veina se moe nai u renicima, a neki, moda, jo nisu
ni zabeleeni, iako u narodu ive.
DOMOVINA PATIPANJE I OKOLADE

Kolai, i slatkii uopte: patipanja, okolada i sl.,
imaju takoe svoju domovinu, tj. zemlju ili kraj gde su
nastali, gde su upravo tako nazvani i odakle su krenuli na
svoj dugi i slatki put u svet. Nastavi negde u paniji,
Italiji, Turskoj, Engleskoj, Francuskoj, Nemakoj,
Rusiji, Maarskoj, ili ak u dalekom Meksiku, sa svojim
udnim panskim, talijanskim, turskim, engleskim,
francuskim, nemakim, ruskim, maarskim ili
meksikanskim imenima, stigle su razne poslastice i u
nae krajeve, do nas.
Tako smo od Turaka dobili: alvu ili halvu,
baklavu, gurabije, kadaif, pekmez, pa razne pite, ratluk
(ili rahat-lokum), sutliju (ili sutlija), tufahije itd. Iz
Nemake su nam stigle buhtle, knedle, krafne, nokle, pa
onda perece, kuglof, taci, iz Francuske bomboni,
biskviti, ele i marmelada, iz Engleske keks, puding i
dem, iz Rusije pirog i piroke, iz panije karamele, iz
Italije pikote i patipanja, iz Maarske palainke, a iz
Meksika okolada i kakao. itd.
Nije lako utvrditi ta u jezicima iz kojih smo ih
preuzeli znae svi ti nazivi za razne akonije
("poslastice"). Neki, i to oni najzanimljiviji, ipak se
mogu odgonetnuti. Tako, na primer, sutlija znai
doslovno: "mleno jelo" ili "jelo od mleka" (u nas se jo
naziva: "pirina ili ria na mleku"). Tufahije su Turci
preuzeli od Arapa, a na arapskom tufah znai - "jabuka".
Jasno je, onda, da se tufahije prave od jabuka, koje se
nadevaju orasima ili bademima i kuvaju u eeru ili
dobro zaeerenoj vodi. (Uzgred budi reeno, i re eer
preuzeli smo od Turaka, a oni su je, opet, primili iz
persijskog jezika.) Naziv taci mogao bi se prevesti na
na jezik kao "depii", jer dolazi od nemake re tae
(izvorno: Tasche), to znai: "dep", "kesa", "torba" i sl.
I stvarno, ko zna kako izgledaju taci, sloie se da je taj
naziv sasvim dobar. Biskvit na francuskom znai -
"dvopek", tj. "dvaput peen". To je ujedno i naziv za
jednu vrstu suvih kolaa. Re marmelada, koju smo
takoe preuzeli od Francuza (direktno ili posredno,
svejedno) u stvari je portugalskog porekla i znai:
"pekmez od dunja".
Najzanimljiviji su ipak nazivi perec, patipanja,
okolada, kompot i torta.
Perec je, u stvari, latinsko-nemako-maarskog
porekla. U latinskom je brachium (brahijum) -
"podlaktica", "ruka". Kasnije se to brachium pretvorilo u
bracelum (bracelum) pa zatim, u nemakom, u Brezel
(brecel), a u maarskom u perec, kako i mi izgovaramo.
Takav naziv perec je dobio, verovatno, po tome to su
onima koji su ga pravili izukrtane pletenice liile na
skrtene ruke.
Patipanja doslovno znai: "panski hleb", jer na
talijanskom se "panski hleb" kae: pane di Spanja
(izvorno: pane di Spagna).
Istorija rei okolada posebno je zanimljiva. Prvo
je u starom meksikom bilo kakuatl, pa okolatl. U
panskom je od toga okolatl nastala okolada.
okoladom se prvo u starih Meksikanaca nazivalo
specijalno pie od prevrela kukuruza. Kasnije se taj
naziv prenosi na poslasticu koja se dobija od kakaa i
koju danas rado jedu deca u celom svetu.
Kompot i torta imaju latinske nazive. Kompot
potie od latinske rei kompozitus (izvorno: compositus),
to znai: "sastavljen", "sloen", a torta je zato torta to
je okrugla (latinski tortus znai: "okrugao). Na slian
nain nastala je i naa re kola (prema "kolo").
Danas ima preko dve stotine razliitih torti. Neke
od njih nemaju vie okrugao oblik, ali je naziv torta ipak
ostao, iako je bilo pokuaja da se zameni naom rei
pletenica.
Nema nikakve potrebe da se strani nazivi za kolae
zamenjuju naima. To uglavnom nije ni mogue.
Baklava ostaje baklava u naem ili nekom drugom
jeziku. Jedan radoznao deak pitao me jednom prilikom
kako se na nemakom jeziku kae evapii. Nije se
mogao nauditi mome odgovoru da su evapii -
evapii ak i za Nemce. Samo to oni to piu po
svome: Tschewaptschitschi.
REI SLOVO, U SLOVU RE

Ima u nas rei koje su, kad se napiu, sastavljene
od neobinih slova, slova koja, svako za sebe, sadre jo
po jednu re. Tu, dakle, imamo veoma udan sluaj: u
rei slovo, a u slovu - re. Neobino, zar ne?!
Uzmimo, na primer, re Sofka. Znamo da je to
ensko ime: Sofka je, u stvari, Sofija, samo joj tako
tepamo, od milja. Ali u naem jeziku Sofka nije samo to.
To je i Savez organizacija fizike kulture. A evo i kako.
Od svake rei u imenu te sportske organizacije uzeto se
prvo slovo (ili glas) i tako napravljena skraenica:
S(avez) o(organizacija) f(izike) k(ulture) - SOFK. Radi
lakeg izgovora, dodato je jo jedno a, i tako je ispalo:
Sofka. Sluajno se to podudarilo sa enskim imenom
Sofka. Sluajno se i BUB-a ili Buba (Beogradska
udruena banka) izgovara kao i buba ("insekt"), KUD
(kulturno-umetniko drutvo) kao i kud ("kuda", "u kom
pravcu"), JOK (Jugoslovenski olimpijski komitet) i jok
(turski: "ne", kako se u nas ponegde jo govori),
BRAMS ili Brams (Beogradska revija amaterskih malih
scena) i Brams (prezime velikog nemakog kompozitora
Johanesa Bramsa) itd.
Da ne bi dolazilo do zabuna, ovakve se skraenice
obino piu velikim slovima: SOFK-a, KUD, JOK,
BRAMS i sl.
Pa ipak, takve nas rei ponekad znaju da zbune.
Tako je u jednim naim novinama objavljen krupan
naslov tampanim velikim slovima: FINALNI TURNIR
SE KUPA U BEOGRADU. Ko je video taj naslov,
sigurno se u prvi mah zapitao: Kako se to turnir
(sportsko takmienje) moe kupati u Beogradu?! I tek je
u tekstu ispod naslova sve razjanjeno: tu se govorilo o
finalnom (zavrnom) turniru srednjoevropskog kupa
(kup-takmienja) u fudbalu. Ono SE nije, dakle, bio
skraeni oblik povratne zamenice sebe, nego skraenica:
S (srednjo) E (evropski), a KUPA nije bilo sadanje
vreme glagola kupati, nego genitiv, drugi pade, imenice
kup. Da je napisano ovako: Finalni turnir SE kupa u
Beogradu - bilo bi sve jasno.
Nije se ba lako snai ni onda kad se u novinama
nau naslovi: KUD "KRSMANOVI" IDE NA
TURNEJU, ili: ARMIJA SAD U PRIPRAVNOSTI i sl.
Prvi bi se naslov mogao shvatiti i kao pitanje: Kud (tj.
kuda, na koju stranu) "Krsmanovi" ide na turneju, a ne
kao vest da Kulturno-umetniko drutvo "Krsmanovi"
ide na turneju. Po drugome bi se, opet, moglo zakljuiti
da je sad, u ovom trenutku, armija (ne zna se koja i ija)
u pripravnosti, a ne da je Armija Sjedinjenih Amerikih
Drava u pripravnosti, to se, u stvari, i htelo rei.
S ovakvim skraenicama stalno smo u opasnosti da
pogreimo. Pa kad je ve re o opasnosti, da spomenemo
jo jednu zanimljivu skraenicu ove vrste. To je
skraenica SOS. Njome se inae slue svi oni koji su u
opasnosti (u brodu koji tone, ili u drugim prilikama
opasnim po ivot). Na engleskom SOS, navodno, znai:
Spasite nae due! (ili u orirginalu: Save our souls!).
Teko je rei da li ta skraenica znai ba to. No, bilo
kako bilo, nju treba itati es-o-es, a ne prosto "sos", jer
sos je neto sasvim drugo, sos je "umak", tj. vrsta jela,
prilog uz razna peenja i sl. Kae se, dodue, i "upasti u
sos", "nai se u sosu", kad se neko nae u nezgodnoj
situaciji, ali to sa skraenicom (SOS ima, verovatno,
samo toliko veze koliko bismo se njome posluili kad se
stvarno naemo "u sosu".
ZAKUKULJENO, ZAMUMULJENO

Sa skraenicama imamo stvarno dosta nevolja. Ve
smo videli kako moe doi do zabuna kad se skraenice
podudare s oblikom neke sasvim obine rei, tj. kad
SAD postane sad, KUD - kud, ili BRAMS - Brams. I tu
se onda nema kud, nego se mora traiti nain da se
nesporazum izbegne. Ali nevolja nije samo u tome, jer
takvih skraenica nema mnogo. Onima koje su ve
pomenute mogu se dodati jo samo neke: NIN ili Nin
(Nedeljne informativene novine) i Nin (stari grad u
Dalmaciji) ili NOV (narodnooslobodilaka vojska) i nov
("koji nije star") i sl. Nevolja je u tome to se u naem
jeziku upotrebljavaju mnoge druge skraenice, koje se
ak i ne itaju, odnosno ne izgovaraju kao obine rei, a
esto ne znamo ni ta znae. Evo, pokuajte odrediti ta
znae skraenice: PCK, OTO, KMT, DTV, PTT, RTV,
VPP, PMF, SO, DVD, SPK, SPC, TE, HE, PIK, IP,
IPK, IKP itd.
Zastanite mapo i umesto ovih skraenica napiite
pune nazive koje one oznaavaju.
Koliko ste ih uspeli da odgonetnete?
Sigurno ste ve znali da je PCK - Podmladak
Crvenog krsta. Da je OTO skraenica za naziv jednog
kolskog predmeta (optetehnikog obrazovanja), to zna
svaki osnovac. Oni uenici koji se interesuju za tehnike
vetine takoe znaju da je KMT - Klub mladih tehniara.
Poznate su, jer se ee upotrebljavaju, i
skraenice DTV (Drutvo za telesno vaspitanje), PTT
(Pota, telegraf i telefon) i RTV (Radio-televizija).
Kad se budete spremali za studije, znaete, ako ve
sad ne znate, da skraenice VPP i PMF upuuju na
nazive dveju visokokolskih ustanova: VPP (Via
poljoprivredna kola), PMF (Prirodno-matematiki
fakultet), koji se skraeno naziva jo i Primat. Oni koji
budu studirali medicinu saznae i ta je to SO, jer e u
SO-u (Sanitetskoj oficirskoj koli) sluiti vojni rok.
Da biste utvrdili koliko ste skraenica pravilno
odredili, odgonetnuemo i ostale. DVD je Dobrovoljno
vatrogasno drutvo, SPK - Savezna privredna komora,
SPC - Srpska pravoslavna crkva, TE - termoelektrana,
HE - hidroelektrana, PIK - Poljoprivredno-industrijski
kombinat, IP - umsko industrijsko preduzee, IPK -
Industrijsko-poljoprivredni kombinat, IKP - Izdavako-
knjiarsko preduzee.
Sve je ovo, manje-vie, poznato. Ali ima i
skraenica kojima zaista retko ko moe odrediti
znaenje, koje su toliko zakukuljene i zamumuljene, da
za veinu ljudi ne znae nita. Eto, na primer, znate li vi
ta je to ZOKIL?
Ne znate? Ili, moda, znate? Ako znate, onda vam,
sigurno, neko radi u TP-u (eleznikom transportnom
preduzeu), i to ba u radionici za opravku kola i
lokomotiva, jer je ZOKIL skraenica za naziv te
radionice ili preduzea: Z (za) O (opravku) K (kola) I (i)
L (lokomotiva) - ZOKIL.
Ponekad skraenice upotrebljavamo kao obine
rei, a da pri tom uopte ne znamo da su skraenice, niti
pak ta doslovne znae. Tako je, na primer, sa stranom
rei radar. Svi znamo ta je to radar, ali retko ko zna da
je to, u stvari, skraenica od engleskog Radio Detection
and Ranging, to otprilke znai: "otkrivanje i
odreivanje udaljenosti (predmeta) radio-talasima". Ta je
sprava vana za otkrivanje i podeavanje leta aviona, pa
bi bez nje danas avionski saobraaj bio veoma otean,
ako ne i nemogu.
Ovakvih skraenica, kojima ne znamo znaenja, ili
koje ive kao obine rei, a ne znamo da su skraenice,
nema tako malo. Pa zato ih onda upotrebljavamo i emu
nam skraenice uopte slue?
Skraenice ne postoje, sigurno, zato da bi se imena
ili sloeni izrazi i pojednine rei zakukuljili i
zamumuljili. One su u jeziku, a naroito pri pisanju,
nastale iz potrebe. Neka se vielana imena esto
ponavljaju. Njihovo beleenje u celini oduzimalo bi nam
mnogo vremena i prostora. Zato umesto da u jednom
tekstu stalno ponavljamo Sjedinjene Amerike Drave,
mi to skratimo i piemo samo SAD i sl.
Skraenice su zakukuljene i zamumuljene samo za
one koji ih ne poznaju. Oni koji ele da ih upoznaju
nastoje da ih otkukulje i odmumulje. Mi smo ovde neto
ve otkukuljili i odmumuljili, a vi nastavite. Jer u jeziku
kojim se sluimo nita ne bi trebalo da bude zakukuljeno
i zamumuljeno.
KAKO JE FIA DOBIO IME

Jedno vreme fia je bio najomiljeniji automobil u
naoj zemlji. Malen, a ipak udoban, dovoljno brz i
podesan za parkiranje i na najmanjem prostoru, ovaj
malia osvojio je srca svojih vlasnika. Od milja dali su
mu ime fia ili fio.
Fiu je proizvodila fabrika "Zastava" iz
Kragujevca, pa je po tome njegovo pravo ime bilo
"ZASTAVA 750". Ono 750 znai da mu je zapremina
motora 750 kubnih centimetara. Ranije je postojao i tip
"ZASTAVA 600", koji je prvi i poneo ime fia.
Fia, dakle, slubeno nije bio fia, nego
"ZASTAVA 600" ili "ZASTAVA 750", Pa kako je onda
nastalo to drugo, popularnije ime?
Evo kako.
Automobil koji se u nas zvanino nazivao
"ZASTAVA 600" i "ZASTAVA 750", jer ga je
proizvodila naa fabrika "ZASTAVA", u Italiji, odakle
smo preuzeli proizvodnju toga popularnog vozila,
nazivao se "FIAT 600" i "FIAT 750". FIAT je, u stvari,
skraenica i znai: Fabrica Italiana automobili Torino
(Talijanska fabrika automobila Torino). I upravo po toj
skraenici (FIAT) nastao je u nas naziv od milja, tj.
hipokoristik fia ili fio. Taj se naziv toliko ustalio da
niko vie u obinom govoru "zastavu 750" nije nikako
drukije ni zvao nego fia ili (u nekim krajevima) fio.
I fiin mlai i vei brat "FIAT 101", kod nas
"ZASTAVA 101", dobio je ime od milja, ali ne po
imenu talijanske fabrike, nego po "kubikai". Poto je
imao zapreminu motora sto jedan kubik, nazvan je
"stojadin". Tako je kod nas i skupoceni mercedes postao
"meka", folksvagen - "folcika", a mali poljski 126 PGL
- peglica itd.
I u stvaranju ovakvih naziva dola je, kako vidimo,
do izraza stvaralaka mata naih ljudi.
"VLADAR MORA" I "CARSKI KONJUAR"

Ako bi vas neko sluajno zapitao ko je vaniji i
znaajniji: vladar ili konjuar, odgovorili biste mu,
sigurno, bez razmiljanja: "Naravno, vladar!" A ako bi to
bio carski konjuar, da li bi ta injenica neto menjala u
poreenju sa vladarom, recimo - vladarom mora? I na to
bi pitanje odgovor opet bio: "Vladar!", Jer, vladar je
vladar, a konjuar - konjuar, makar bio i - carski.
Tako je sasvim normalno - u ivotu. Ali u jeziku,
tu ve, kako smo videli i po nekim ranijim primerima,
moe biti sasvim suprotno. U jeziku je "carski konjuar"
vaniji i znaajniji, ima vii poloaj i vei uticaj, nego
silni "vladar mora"! Stvarno je tako. Jer "vladar mora" je
admiral, a "carski konjuar" - maral. A zna se da je
maral po poloaju vii od admirala.
Evo, da odmah to i razjasnimo.
Admiral je nekad zaista znaio: "vladar mora", to
na neki nain i danas jeste. Jer, to je najvii in u vojno-
pomorskim snagama u mnogim zemljama, pa tako i kod
nas.
Postoje tri admiralska stepena (ranga): kontra-
admiral, vice-admiral i admiral. U svakom sluaju, radi
se o zapovednicima vojne flote na moru, dakle, o
"vladarima mora". O tome jasno govori i sama re
admiral.
U arapskom jeziku, odakle potie ta re, amir ili
emir znailo je: "zapovednik", "voa" ili "vladar".
Arapsko amir-al-umara znailo je "kralj kraljeva, amir-
al-muminin - "zapovednik (ili gospodar) poslunih", a
amir-al-bahr - "gospodar mora", "vladar mora" ili
"morski zapovednik". Admiral je, dakle, prvo bio amir-
al-bahr. Poto se ono bahr ("more") u govoru izgubilo,
ostalo je samo amir-al, ili zajedno - amiral. Sad se
postavlja novo pitanje: Odakle u rei admiral ono d, jer
svugde ta re danas glasi admiral, a ne amiral?
Pretpostavlja se da je tome "kumovao" latinski
jezik. Ukrteno je arapsko amiral i latinsko admirandus -
"dostojan divljenja", "divan", "sjajan". Tako je nastao
admiral - "vladar (ili zapovednik) mora" i "onaj koji je
dostojan divljenja".
Mora se priznati: veoma udan put nastanka jedne
rei! Ali njeno prvobitno znaenje ipak ima veze sa
sadanjim. Za re maral to se nikako ne bi moglo rei.
Jer maral i konjuar zaista nemaju nita zajedniko. A
ipak je maral nekad bio - "konjuar".
Evo kako.
U starom nemakom jeziku marah (izvorno:
marach) znailo je - "konj", a skal (scalh) - "sluga". Sve
zajedno to je znailo: "sluga konja" ili "konjuar". Na
carskim dvorovima "konjuar" je postao zapovednik
carskih tala, dakle - "carski konjuar", a zatim je
postepeno, stiui poverenje vladara, postao i
zapovednik celog dvora, to i danas kao poloaj postoji
pod nazivom maral dvora. Na kraju je maral postao
vrhovni zapovednik cele vojske. Tako je, eto, nekadanji
"konjuar", ne menjajui stari naziv, svojom revnou
dogurao do najvieg ina u vojsci uopte. ak je
pretekao i admirala, koji je bio i ostao samo - "vladar
mora" ili "morski zapovednik".
Od vojnih inova zanimljivi su jo kapetan, major
i general. Kao rei, naravno. Sve tri potiu iz latinskog
jezika, to nije sluajno, jer su stari Rimljani, koji su
govorili latinski, bili nekad, u davna vremena, najvea
vojna sila na svetu.
Kapetan potie od latinske rei kaput (caput), to
znai "glava", "glavna linost", pa onda i "stareina". U
naoj vojsci kapetan je najvii in niih oficira (ispod
njega su potporunik i porunik, a iznad njega je major).
U mornarici kapetan je zapovednik, "glava" broda ili
pristanita, a u grupnim sportovima (fudbalu, rukometu,
koarci i sl.) to je voa tima, obino najstariji ili najbolji
igra, koji se pojavljuje kao predstavnik ekipe. U nas se,
dodue, umesto kapetan, ustalio u sportu naziv kapiten -
prema francuskom capitain, ili nemakom Kapitn.
Major je vii in od kapetana. To je u nas prvi in
koji stiu vii oficiri, oni odmah do potpukovnika i
pukovnika. Da je major "vii" pokazuje i izvorno
znaenje te rei. U latinskom jeziku major je komparativ
od magnus - "velik". Po tome major doslovno znai -
"vei" ili, u prenesenom smislu, "vii".
Ako je major "vei" ili "vii", ta onda moe biti
general, koji je iznad i majora i pukovnika i svih drugih
inova osim marala? Ravan mu je, u mornarici, jedino
admiral. Odgovor i na to pitanje daje nam izvorno
znaenje rei, u ovom sluaju rei general. Ona potie
od latinskog generalis, to znai: "opti", pa po tome i
"glavni". Re general mogla bi se, dakle, prevesti kao
"opti zapovednik" ili "glavni zapovednik".
Postoji vie generalskih inova: general-major,
general-potpukovnik, general-pukovnik, general armije i
general. U nekim vojskama to je: brigadni general,
divizijski general, armijski general itd.
I u nekim verskim zajednicama, ustrojenim na
vojniki nain, pojavljuje se general, tj. "opti (ili glavni)
zapovednik". Tako postoji general Isusovakog reda u
Katolikoj crkvi. Zovu ga jo i "crni papa".
Svi inovi u vojsci su vani. Normalno je to
postoje vaniji od vanijih. Jeste da je kapetan - "glava",
ali je major vaniji, jer je "vei" ili "vii". Od majora, pa
i pukovnika, vaniji je general. On je "opti zapovednik",
kao to je i admiral "zapovednik (ili vladar) mora". Ali
najvaniji od svih, onaj koji je iznad svih navedenih
inova, to je maral, koji je nekad, kako smo videli, bio
obini " konjuar". To ti je rei - karijera!
FUDBAL, KOARKA I VATERPOLO

O sportskim takmienjima, pogotovo u fudbalu,
koarci i vaterpolu, u nas se mnogo govori i pie. Stoga
emo i mi ovde progovoriti o tome koju re. Opet,
naravno, samo o reima, tj. o nazivima sportskih igara.
Verovatno ste ve primetili da su ti nazivi u nas
preteno stranog porekla. To je i razumljivo. Savremene
sportske igre primili smo uglavnom od drugih naroda.
Nai preci vie su se bavili borilatvom: rvali su se,
meusobno i s raznim neprijateljima, "hitre noge"
vebali su skaui udalj i uvis, a "junaku desnicu" jaali
bacanjem kamena s ramena. Kasnije, tek u 19. i 20.
stoleu, primili smo od drugih naroda razne sportske
igre, a zajedno sa sportskim igrama i njihove strane
nazive. Tako se u nas, i ne samo u nas, govori danas:
fudbal, hokej, vaterpolo, badminton, bejzbol ili bezbol
itd.
Bilo bi zanimljivo utvrditi ta te rei znae u
jezicima iz kojih su preuzete i kako su nastali neki nai
nazivi za sportske igre (koarka, nogomet i sl.).
Mada se to na prvi pogled ne bi moglo zakljuiti,
fudbal, bejzbol i vaterpolo imaju neto zajedniko. Sve
te rei, naime, oznaavaju igre loptom. Njihov drugi deo
to upravo pokazuje: ono -bal, -bol i -polo znai, u stvari
- "lopta".
U rei fudbal - bal ("lopta") spojeno je s engleskim
fut (foot), to znai: "noga", "stopalo". Fudbal, dakle,
doslovno znai: "noga-lopta",a to bi se moglo i
slobodnije prevesti kao "loptanje nogom".
Mi fudbal ne izgovaramo sasvim kao Englezi ili
Amerikanci. Ono bal (ball) oni izgovaraju vie kao
"bol". Po tome bi bilo futbol, a ne futbal. Izgovor "bal"
primili smo od Nemaca. Izmeu dva svetska rata, naime,
u nas se preteno govorilo fuzbal, prema nemakom
Fuss - "noga", "stopalo" i Ball - "lopta". Kasnije smo
prihvatili engleski naziv, ali je drugi deo (bal) ostao kao
u nemakom. Tako je, eto, u borbi izmeu engleskog
futbola i nemakog fusbala ili fuzbala na naem,
neutralnom, terenu ispao nereen rezultat, ispala je re
fudbal. Naa je tu samo promena t u d, koja nam je
poznata iz kole kao "jednaenje suglasnika po
zvunosti",
Bejzbol je, meutim, u celini engleska re. Prvi deo
bejz (engleski: base) znai: "baza". Ta nama prilino
strana i udna igra nazvana je po "bazama", tj.
"jastucima" (oznaenim prostorima) na uglovima malog
etvrtastog igralita na kome se izvodi. Sama igra sastoji
se u odbacivanju lopte i pretravanju od baze do baze.
Otuda onda i naziv bejzbol (baseball) - "baza-lopta" ili
"loptanje u bazi".
U rei vaterpolo, koju smo takoe primili od
Engleza, vater (prema izvornom pisanju: water) znai -
"voda", a polo, kako smo ve rekli - "lopta". To je, dakle,
bukvalno: "voda-lopta" ili "loptanje u vodi". Ta se igra u
poetku nazivala fudbal u vodi, a tek kasnije prevladava
naziv vaterpolo.
Zanimljivo je da polo nije engleska re. Englezi su
je s istoimenom igrom primili od Tibetanaca, na ijem
jeziku polo znai: "lopta". Veliki jezici, dakle, ne daju
samo svoje rei drugima, nego prihvataju i tue rei, ak
i one koje dolaze iz jezika malih naroda.
Polo (doslovno: "lopta") i danas je naziv te igre,
koja je omiljena meu bogatim ljudima, jer je za nju
potrebno imati dosta novaca da bi se zakupili tereni,
nabavila skupa oprema i konji na kojima se igra.
Re hokej, naziv za razne igre: hokej na travi,
hokej na ledu i sl., Englezi su takoe primili sa strane, i
to od Francuza. Na starom francuskom jeziku hokej
(hoquei) znailo je: "tap". Otuda onda i naziv ovoj igri,
u kojoj se igrai slue tapovima poput onih pastirskih.
Posebno je zanimljiv naziv tenis. To je engleska
re (tennis), ali potie od francuskog ten (izvorno:
(tenez), to znai: "drite", "pazite". Sama igra prenesena
je u Britaniju iz Francuske, gde je, pod drugim imenom,
bila poznata jo u srednjem veku. S igrom su Englezi
primili i uzvikivanje na francuskom: Tenez! ("ten "), pa
su prema tome nainili re tenis.
Posebna vrsta tenisa je badminton, koji se igra
reketima i lopticama s perima ("repom"), i to u
slobodnom prostoru. Ta igra, omiljena meu izletnicima,
dobila je svoj udni naziv po dvorcu Badmintonu u
junoj Engleskoj. U Badmintonu se danas, verovatno,
mnogo vie ceni fudbal nego sam badminton, ali je ipak
ova "badmintonska igra" prokrila sebi put u svet.
I naziv ragbi nastao je na slian nain. To je, u
stvari, ime engleskog grada u kome se zaela ta igra
(1823. godine).
Od svih ovih stranih naziva jedino se fudbal moe
zameniti naom rei nogomet. Ona, dodue, po oceni
nekih jezikoslovaca, nije "u duhu naeg jezika", ali ipak
je tu, pogotovo zato to postoji i rukomet, koji ne
moemo nikako drukije nazvati. U hrvatskom jeziku
nogomet je potpuno istisnuo fudbal.
I koarka je naa re, iako oznaava sportsku igru
koju smo primili sa strane. Engleski naziv baskitbol (od
izv. basket - "ko" i ball - "lopta") sasvim je lepo
zamenjena u naem jeziku (s osloncem na re ko). U
tome smo, dakle, imali dosta uspeha, kao i u samoj toj
igri na svetskim prvenstvima, gde su nai "zlatni momci"
znali osvojiti i prvo mesto.
U SPEKTRU DUGINIH BOJA

U jeziku kojim se svakodnevno sluimo, kojim
govorimo kod kue ili razgovaramo s prijateljima i
poznanicima, sve nam rei izgledaju jednostavne i lake,
prozirno jasne, jasne kao dan, kao svetlo danje.
Pa ipak znamo: ni dnevna svetlost, koja nam se
ini sasvim belom, nije, u stvari, bela. Tu je itav spektar
razliitih boja, koje se mogu videti tek kad se razloe,
kad se sunevi zraci prelome kroz kapi letnje kie, pa se
onda na nebeskom svodu pojavi prekrasna duga.
Tako je i u jeziku. Mnoge rei koje su nam inae
belodano jasne, koje smatramo svojima, nisu, u stvari,
nae, nisu naeg porekla. Jer, svaki je jezik, zapravo,
meavina domaih i stranih rei, meavina koja se tek
kroz prizmu nauke o jeziku pokazuje u svom punom i
pravom spektru.
Evo, ovde smo, na primer, kazali: prizma i spektar.
Te dve rei, koje na asovima fizike upozna svaki uenik
osnovne kole, oseamo kao strane, mada se njima
normalno sluimo i znamo ta znae. Ali re boja, koju
tako esto upotrebljavamo u svakodnevnom govoru, ne
oseamo kao stranu, nego kao svoju, iako ona nije naeg,
nego stranog, turskog porekla (primili smo je od
Turaka). Mi danas ak i savetujemo da se nemake rei
farba i farbati zamenjuju "naim" reima boja i bojiti,
bojadisati!?
Ili, uzmimo re miris. Svi bismo se zakleli, stavili
bismo ruku u vatru, da je to naa narodna re. A to je, u
stvari, grka re, re grkog porekla. Grkog je porekla i
re livada, koju takoe oseamo kao "svoju". Zato i ne
slutimo, kad kaemo miris livada, da smo tu upotrebili
dve strane rei, ili, tanije, dve rei stranog porekla.
Takvih rei kao to je boja, miris ili livada u
naem jeziku ima dosta. Tu su, da uzmemo samo ono to
nam je najblie, obuu i odeu: cipele, izme, papue,
sandale, nanule, arape, jelek, pantalone, kecelja,
maramica, kai, girtl, tregeri, on, dep itd. Sve su one
uglavnom orijentalnog (turskog, arapskog ili persijskog)
porekla, osim rei cipele i kecelja, koje smo primili od
Maara, zatim pantalone, koju su nam darovali Francuzi,
i girtl i tregeri, to smo dobili od Nemaca.
Od Turaka, ili preko njih, primili smo i mnoge
druge rei - uglavnom nazive za razne predmete, cvee,
voe, jela i pia itd. Jeste li, na primer, ikad pomislili da
su turskog, a ne naeg porekla rei: jastuk, jorgan, araf
ili arav, ebe, duek, zatim eer, pita, jufka, kajmak,
kafa, duvan, rakija, sire, pa onda limun, pamuk,
pirina, dud, jorgovan, lala ili tulipan i sl.? I sama re
bata, koja oznaava mesto gde se gaji cvee i povre,
turskog je porekla.
Na narod kae: "Bez alata nema zanata." I u toj
mudroj izreci dve su rei turskog porekla: alat i zanat. A
uz alat ide i eki, pa kalup, sanduk, torba, kutija. I sve
su to opet strane, turske rei, koje su odavno ule u
srpski jezik i tu se odomaile.
Mnoge od ovih rei toliko su se odomaile da ih
niko vie i ne progoni. A ne bi ni mogao sve kad bi i
hteo, jer za njih najee nemamo dobre, ili ak nemamo
nikakve svoje zamene.
Neke smo takve rei, posebno one preuzete iz
nemakog jezika, ipak uspeno zamenili, kao na primer,
firanga - zavesa ili tender - stalak.
Kad bi neko imao takvu snagu da izbaci iz srpskog
jezika sve rei koje nisu naeg, slovenskog porekla,
teko da bismo se uopte mogli sporazumevati. Ostali
bismo, tako rei, i goli i bosi - ne bismo imali ni cipela,
ni izama, pa ni papua, sandala, arapa, pantalona,
kecelje; spavali bismo bez jastuka, dueka, arafa,
jorgana i ebadi; ostali bismo bez pite, eera, okolade,
pirina i limuna.
Kad bi neko izbacio sve strane rei, ne bismo
mogli ukucati nijedan avao (da ne kaem ekser), jer ne
bi bilo ekia. Ne bismo smeli rei: kalaj, bakar, elik,
esma, katran, tu, kula, sapun... I majmune bismo
morali drukije zvati, jer je majmun takoe poreklom
turska re, a ne naa.
Zato s takvim reima treba oprezno postupati. I
tamne boje, ako u arenilu naeg jezikog spektra imaju
mesta, neka tu i ostanu.
KOSMOS I KOZMETIKA

Re kosmos (ili kozmos) i kozmetika mnogo lie
jedna na drugu. Skoro kao jaje jajetu, pogotovo kad se
uzme onaj drugi oblik - kozmos. One su tako sline da se
mora postaviti pitanje kakve veze imaju te dve rei, koje
inae oznaavaju sasvim razliite stvari.
Znamo da je kosmos - "svemir", "vasiona". To je
itav svet, sve to postoji i to nas okruuje: onaj
beskrajni zvezdani prostor koji smo toliko puta s
divljenjem ili strahom posmatrali u dugim veernjim
noima. Kozmetika je, opet, neto sasvim drugo. Tako se
nazivaju sredstva za negu lica i tela: razni mirisi
(parfemi), puderi, pomade i sline "mae" i vodice.
Pomou kozmetike ljudi, a naroito ene, ulepavaju
svoj izgled, ukraavaju se, rese. I upravo u tome lei
objanjenje same rei kozmetika. U starom grkom
jeziku, naime, kosmeo je znailo: "kitim", "ukraavam",
"ureujem". Po tome je i kozmetika - "vetina
ukraavanja". To je, dakle, jasno. Ali kakve veze ima s
tim kosmos (ili kozmos), tj. svemir?!
Ima - i te kako! Objanjenje se moe opet nai u
grkom jeziku i u vremenima kad su iveli stari Grci,
davno pre nae ere, pre dve hiljade i vie godina. Tada se
verovalo da su nebeski svod bogovi nakitili zvezdama,
ukrasili ga, da bi ljudi u tome uivali. Po tome je, onda,
beskrajni "ukraeni" prostor i nazvan kosmos - "ukras",
"ures", "nakit". Eto, u tome je veza izmeu kosmosa i
kozmetike. I jedno i drugo postalo je od iste rei, od
grkog glagola kosmein - "ukraavati".
Kad smo ve kod kozmetike, koja je osvojila celi
svet, da ne kaem i - kosmos, treba rei neto i o reima
parfem, puder, pomada, kolonjska voda i sl.
Parfem smo primili od Francuza (parfum), a oni su
tu re preuzeli od starih Rimljana, u ijem je (latinskom)
jeziku glasila: per fumum, to doslovno znai: "kroz
dim". Tako udan naziv za parfem, miris, nastao je na taj
nain to su stari Rimljani, kao i drugi stari narodi, svoje
prostorije osveavali paljenem kora raznog mirisnog
drvea ili tamjana (mirisne smole), od ega se irio dim
prijatnog mirisa. Otuda, eto, per fumum - "kroz dim".
Perfumum je kasnije kod Francuza postalo parfum, pa
parfem, kako se danas izgovara u francuskom, pa i u
srpskom jeziku. Francuzi, kao to je ve reeno, piu i
dalje parfum, ali to drukije izgovaraju.
I puder, kao i veinu drugih rei iz kozmetike,
primili smo od Francuza. U francuskom jeziku ta re
pie se poudre, ita "pudr", a znai jednostavno - "prah,
"praak", to puder, u stvari, i jeste: prah ili praak za
ukraavanje lica.
Re pomada dolazi od francuskog pommade, a to
opet od latinskog pomum, to znai - "voe". U davna
vremena, naime, mirisne masti (kreme) za negu lica i
kose spravljale su se od vonih sokova. Tako je, onda,
nastala pomada, doslovno - "vona" (misli se: mast).
Od svih ovih naziva najzanimljiviji je ipak
kolonjska voda. I taj smo izraz, naravno, preuzeli od
Francuza, deliminim prevoenjem njihovog eau de
Cologne, to se ita: "o dKolonj", a znai - "voda iz
Kolonja" ili, jednostavnije, "kolonjska voda".
Kolonj (Cologne) je francusko ime nemakog
grada Kelna (izvorno: Kln), gde se nekad proizvodila
nadaleko uvena mirisna vodica, koju su Francuzi
izuzetno cenili, uvozili i upotrebljavali. Tako je nastao
izraz kolonjska voda (eau de Cologne). Sami Nemci
imaju svoj izraz Klnisches Wasser, to znai - "kelnska
voda", dakle, isto kao i kod Francuza, samo s drukijim
imenom mesta odakle ta uvena voda potie. Mi smo
uzeli francusko ime Kelna - Kolonj, a drugi deo izraza
preveli sa voda i tako je nastala kolonjska voda. Danas,
verovatno, retko ko i pomilja, kad upotrebljava tu vodu,
da ona ima neke veze s nemakim gradom Kelnom.
enska kozmetika ne moe se zamisliti bez rua za
usne ili karmina. Pa da objasnimo i te rei.
Ru (francuski rouge) znai - "crvenilo". Poznat je
u Parizu Mulen Ru (Moulin Rouge), to znai: "Crveni
mlin". Ko je bio u Parizu i posetio taj uveni restoran,
mogao se i sam uveriti da je on stvarno crven. Ru,
dakle, doslovno znai: "crven" ili "crvenilo" (kojim se
mau usne).
Karmin (ranije karmazin ili karmain) znai to
isto, samo to dolazi iz turskog jezika, gde glasi kirmiz
(izvorno: kyrmyz), u nas grimiz - naziv za jarku
ljubiastocrvenu boju. Karmazin ili karmin sluio je za
mazanje usana, kao i ru, pa se ta re zadrala i u
srpskom jeziku.
Danas se ruevi ili karmini proizvode u raznim
bojama, ali su ti nazivi, koji u osnovi upuuju na crvenu
boju, ipak ostali.
Eto, to bi bilo sve o kosmosu i kozmetici. Morali
smo se pozabaviti i tim reima. Kad ve potiu od
glagola kosmein -"ukraavati", morali smo i mi da
ukrasimo ovu knjigu jednom priom o njima.
PRIA O "NEISTOM DIJAMANTU"

U svakom jeziku, pa tako i u naem, ima vie
"jezika". Ima, na primer, narodni jezik, tj. jezik kojim se
govori u narodu, uglavnom na selu, i to u raznim
krajevima razliito. Ima i pesniki jezik, tj. jezik
pesnikih, i uopte knjievnih umetnikih dela. Postoji,
pored toga, i deji jezik, jezik kojim govore deca, pa
jezik ulice, jezik lopova ili lopovski jezik itd.
Naravno, nije re o nekim posebnim jezicima, kao
to su ruski, engleski, nemaki, francuski i sl., nego o
izvesnim posebnostima u govoru ljudi u razliitim
sredinama ili u razliitim prilikama, iako inae svi oni
govore istim jezikom. U ovom smislu i uenici imaju
svoj jezik, jezik koji najbolje razumeju oni sami. Jezik
uenika, kad sami meusobno razgovaraju, za vreme
odmora, ili na ulici, na utakmici i drugde, razlikuje se od
"normalnog", tj. knjievnog jezika, kojim se govori na
asu. Razlike se uglavnom zapaaju u upotrebi nekih
rei, koje se inae u drugim prilikama ne mogu
Tako, na primer, slabu, negativnu ocenu nastavnici
nazivaju jedinica i belee je arapskom brojkom 1.
Uenici u kolama irom naeg jezikog podruja imaju,
meutim, svoje posebne nazive za jedinicu. To su: kec,
keina (veliki kec, slaba ocena koja se teko moe
ispraviti), zatim kolac, as, ampion, direk, bandera,
buger, kvrga itd. Isto tako, umesto profesor uenici
govore: profa ili profan, umesto direktor - dia ili di,
umesto doktor - doca itd.
U jeziku uenika ima i dosta rei koje se inae
upotrebljavaju izvan kole, uglavnom na ulici, rei iz
tzv. ulinog ili uliarskog govora. Tako se glava naziva:
tintara, tikva, bundeva, merica, iverica, onta, testija, i
sl. U tome jeziku lice je - faca, oi su - farovi, fenjeri ili
migavci, stomak - menza, noge - nogare ili garke, nos -
karburator ili kljun, ui - blatobrani, zubi - kljove ili
njupavci, usta - labrnja, pljuca, vakalica ili fanfrlja;
cipele su - giljarke, gondole, papci ili picare, arape -
znojavice, odelo - koa, kravata - fitilj, rukavice - pipci
itd. U tome jeziku za novac se kae - lova, kinte ili
enge, hrana je - klopa ili njupa, hleb - panja; majka je -
keva ili stara, otac - ale, alac ili stari, deda - bakac itd.
U ulinom, pa i akom govoru umesto prevariti,
slagati, kae se - ofarbati, umesto ubeivati - kuvati ili
bariti (nekoga), umesto spavati - knjavati, oriti, soviti,
sofkati itd.
Ko zna ta znae sve te rei, moe shvatiti i ovakav
govor:
"Mia ofarbo profu da je jue na utakmici dobio
loptu u menzu i da je bio kod doce. A on celi dan orio."
Normalnim jezikom to bi se reklo ovako:
"Mia je prevario (ili slagao) profesora da ga je
jue na utakmici lopta udarila u stomak, pa je morao ii
kod doktora. A stvarno je celi dan spavao."
Ili:
"Bolje bi ti bilo da mune tintarom i pone
ljakati neg to stalno knjava i suna kljove ko
budala."
Verovatno znate, jer poznajete taj jezik, da to
znai: "Bolje bi ti bilo da malo razmisli (mune
glavom) i pone raditi, nego da stalno spava i smeje
se na sve kao budala."
Ovakav jezik naziva se argon. Ovo je aki
argon, sa primesama ulinog argona. Postoji jo i
vojniki argon, lopovski argon itd.
argon je inae francuska re i znai izvorno:
"dijamant mutne boje, neist dijamant manje vrednosti".
Kasnije je argon postao naziv za neist, neknjievan
jezik, kakav se upotrebljavao u odreenim krugovima -
meu uliarima, lopovima i sl. Zbog toga to je neist,
neknjievan, nije pristojno govoriti argonom u koli (na
asu, u razgovoru s nastavnicima ili direktorom), na
ozbiljnim sastancima, pa ak ni kod kue ili na ulici, kad
razgovaramo sa roditeljima ili starijim ljudima.
TAPOM NA POTAPALICE

Kad je ovek nemoan, kad ne moe da hoda
normalno, kad nije vrst na nogama, on se onda potapa
- oslanja se o tap, pomae se pri hodu tapom. Isto je
tako i s onima koji teko govore. Ko nije vrst u jeziku,
ko ne zna ta da kae, ili je nemoan da ono to treba da
kae izrazi jednostavno, jasno i teno, on se takoe
potapa - oslanja se na suvine rei i izraze, na tzv.
potapalice.
Uenici esto upotrebljavaju potapalice, naroito
onda kad na pitanje nastavnika treba due da odgovaraju.
U govoru uenika najee su potapalice: "ovaj", "onaj"
i "recimo".
Evo kako izgleda odgovor jednog uenika,
zabeleen na asu srpskog jezika:
"Pridevi su... ovaj... promenljive rei koje... ovaj...
stoje uz imenice i... ovaj... kazuju kakvo je to, ije je to
i... ovaj... od ega je to."
I na asu fizike zabeleen je ovakav odgovor:
"Ruda magnetit... onaj... ima osobinu... onaj... da
privlai... onaj... elezne komadie. Takvo telo... onaj...
zove se magnetit. Komadi magnetita su... onaj... prirodni
magneti..."
Rei "ovaj" i "onaj", koje se ponavljaju u
odgovorima ovih uenika, sasvim su nepotrebne,
suvine. Tek kad ih odstranimo, odgovori postaju isti,
povezani i teni. Bez tih rei, potapalica, moglo se lepo
rei:
"Pridevi su promenljive rei koje stoje uz imenice i
pokazuju kakvo je to, ije je to i od ega je to."
Ili:
"Ruda magnetit ima osobinu da privlai elezne
komadie. Takvo telo zove se magnet. Komadi
magnetita su prirodni magneti."
Uenici koji ne znaju da ue, ili koji ne naue
dobro, upotrebljavaju potapalice. Njima potapalice
slue zato da dobiju u vremenu, da se sete ta doe dalje.
Takvi uenici obino ue napamet, i to povrno, bez
razumevanja. Oni koji ue s razumevanjem, umeju da
izgovore cele reenice bez zastajkivanja, bez potapalica
i, naravno, znaju da svojim reima objasne ono to ele
da kau.
Ponekad se potapalice upotrebljavaju prosto - iz
navike. Evo jednog takvog primera, zabeleenog opet na
asu srpskog jezika:
"Imenski predikat, recimo, sastoji se, recimo, od
glagolskog dela, recimo, linog glagolskog oblika
pomonog glagola, recimo, i neke imenske rei, recimo,
neke imenice, zamenice, prideva ili broja."
Izraz "recimo" ima svoga opravdanja kad stoji
umesto "na primer". Zato bi se njegova upotreba ovde
mogla opravdati samo u poslednjem sluaju, pa donekle
i u pretposlednjem. Tako bi se moglo rei:
"Imenski predikat sastoji se od glagolskog dela -
linog glagolskog oblika, recimo, pomonog glagola - i
neke imenske rei, recimo, imenice, zamenice, prideva
ili broja."
Pa i to ne bi bilo sasvim lepo sroeno, jer bi tanije
bilo kazano kad bi se u pretposlednjem sluaju
upotrebila re "najee".
Tako bi onda odgovor, oien od potapalica,
glasio ovako:
"Imenski predikat sastoji se od glagolskog dela -
linog glagolskog oblika, najee pomonog glagola, i
neke imenske rei, recimo, imenice, zamenice, prideva
ili broja."
Poto se primeri uz pomo izraza "recimo" navode
veoma esto, upotreba tog izraza prelazi u naviku, pa se
onda "recimo" uje i tamo gde mu nema mesta, kao u
naim primerima.
Pored suvinih rei "ovaj", "onaj" i "recimo" u
govoru uenika, i u raznim drugim prilikama: u
predavanjima, u izlaganjima uesnika u diskusiji, na
sastancima i sl. - uju se i druge potapalice: "uzmimo",
"veli", "kae", "razume", "razume ti mene", "znate",
"da zna" itd.
Sve te suvine rei oteavaju praenje onoga to se
govori, razbijaju prirodan tok misli, kidaju reenice i
zamagljuju im smisao. Zato se treba boriti protiv
potapalica: temeljitim uenjem, pripremanjem za
nastavu ili izlaganje na sastancima ili na bilo kom
drugom javnom mestu. Ako nikako ne moete da se
reite tih rei parazita, zamolite nekoga da vas udari po
ruci tapiem kad god izgovorite koju potapalicu.
Udarimo, dakle, i tapom na potapalice!
O GLAVATIM I NOGATIM STVARIMA

Zna se da stvari ne mogu da misle. Pa ipak, neke
od njih mogu da imaju glavu. Glavu, na primer, ima
ekser ili avao. Njega po glavi biju ekiem kad ga
zabijaju u zid ili u drvo. I ibice imaju glavu, koja se
kresanjem zapali. Moglo bi se, dakle, rei da ibica ima
"usijanu glavu".
Stvari ne mogu ni da hodaju, iako neke od njih
imaju noge. Noge, recimo, ima stolica, sto, ormar ili
kredenac. I stare kolske table stajale su na nogama -
nisu bile privrene o zid.
Stvari ne mogu ni da govore, ali neke od njih ipak
imaju - jezik. Nae cipele, recimo, imaju jezik, a ne
govore. Ponekad samo kripuu, dok su nove. Jezik im
inae slui samo zato da se preko njega veu vezice
(pertle) i da ga potegnemo kad se obuvamo bez kaike za
obuu.
Stvari, dalje, ne mogu ni da grizu, da gutaju, jedu,
uju, vide, niti da podiu palac kao stoperi na autoputu, a
ipak neke od njih, ba kao i ljudi ili neki drugi ivi
stvorovi, imaju zube, grlo, trbuh, oko, uho, koleno, palac
i sl.
Stvari, dakle, mogu biti glavate, nogate, okate,
trbuaste itd.
Kako se to desilo da su ljudi nazive pojedinih
delova svoga tela preneli na obine, neive stvari?
Sasvim jednostavno. Deo nekog predmeta liio je
ljudima na glavu, po obliku ili poloaju, mestu gde se
nalazi, i oni su ga onda jednostavno nazvali - glava.
Gornji, zadebljani deo eksera zaista nas podsea na jedan
od najvanijih delova ovekovog tela, ne samo po obliku
nego i po mestu gde se nalazi. Nije stoga udno to se
naziva - glava. Isto tako, jezikom nazivamo sve ono to
je oblikom i upotrebom slino tome organu. Zato, eto, i
cipela ima - jezik. Zato se i jedan deo vage, igla koja
pokazuje ravnoteu, naziva jezik ili jeziac. Zato
moemo govoriti i o "plamenim jezicima", koji
"palacaju" kad vatra bukti na ognjitu ili u kaminu. I
klatno u zvonu takoe se naziva jezik, jer se njime zvono
oglaava, ba kao i ovek to se oglaava, govori,
pomou jezika u ustima.
Zbog slinosti s pravim uima, i sveska neurednog,
aljkavog aka moe stei ui. Nepanjom se podvrnu,
presaviju uglovi listova i onda kaemo da je sveska
dobila - ui. Neki uenici ponekad namerno zavru,
presavijaju uglove stranica u knjigama da bi kasnije znali
dokle su proitali, gde su stali. Za takve ui u sveskama i
knjigama uitelji su nekad acima izvlaili njihove
vlastite ui.
I u svim drugim primerima delovi obinih, neivih
predmeta dobili su, po izvesnoj slinosti, nazive koji se
odnose na delove tela oveka ili nekih drugih ivih bia.
Tako, onda, testera ili pila ima zube, maina male ruke ili
- ruice, ruke (znamo, na primer, za ruicu menjaa
brzina u automobilu i drugim vozilima). Tako i gajde
imaju trbuh, olovka - srce, boca ili topovska cev - grlo,
krompir ili mrea - oko, osovina - koleno, kolski toak -
palac itd.
Prenoenjem rei sa bia na predmet ili s predmeta
na predmet, proiruje se znaenje rei. Na taj su nain i
rei: glava, noga, ruica, jezik, zub, oko, uho, trbuh,
srce, grlo, palac, koleno, i sl. obogaene novim
znaenjem, a na jezik u celini - novim mogunostima da
se izraavamo slikovitije i lepe.
ZEBRE I PAUCI

Dole nam zebre iz daleke Afrike, pobegle iz
zoolokih vrtova i naselile nae gradove. Pune nam ulice
zebri i opasnih paukova. U novinama smo proitali
straan naslov:
"Pauk odneo pogrebna kola."
Desilo se to zaista u Niu pre dvadesetak godina.
Dok je prevoznik sa rodbinom preuzimao pokojnika iz
bolnike mrtvanice, pauk je odneo pogrebna kola sa
sandukom!?
Naravno, nije re o pravom pauku, nego o "pauku"
- specijalnom vozilu koje uklanja s gradskih ulica
nepropisno parkirane automobile. Svojim duguljastim,
ravastim polugama, kojima podie automobile, on
zaista podsea na nekog velikog pauka. Zato su ga tako i
nazvali.
I prugaste oznake peakih prelaza na ulicama
podseaju na are zebre, pa je svako takvo mesto
nazvano jednostavno -zebrom.
Na taj se nain u nae gradove, u kue i
gimnastike dvorane uselio jedan neobini zooloki vrt.
Tu su: maak - valjak za kreenje zidova i guma za
pritezanje tovara na putnikim automobilima, kozli -
gimnastika sprava jarac ili magare - drvena naprava na
koje se oslanjaju cepanice kad se reu, kobilica - daska
na dnu broda sa spoljne strane, ispupenje koje slui za
odravanje ravnotee, leptir - okno na automobilu koje
se otvara vodoravnim pomeranjem (leptir je inae i deo
benzinskog motora), gusenica - metalna traka,
sastavljena od povezanih ploica u obliku lanca, koja
povezuje tokove tekih vozila: tenka, traktora i sl.,
papige - vrsta kleta kojima se slue majstori, guska -
"nona posuda" za bolesnike. Tu su jo i oroz - obara na
puci, muica - deo ureaja za nianjenje itd.
Od svih ovih "ivotinja" najopasnije su ipak -
lisice. U reniku naeg knjievnog jezika stoji da su to:
"okovi, gvoa kojima se veu ruke uhapenicima". U
novije vreme lisice su i sprave pomou kojih se blokiraju
nepropisno parkirani automobili, da bi se zadrali na
mestu dok ne doe pauk da ih odveze. Voza ije je
vozilo u lisicama, ili ga odnese pauk, mora da plati
debelu kaznu. A pri tom treba jo i da pazi, da se mnogo
ne buni i ne napada uvare i policajce, jer se inae i sam
moe nai u lisicama. A sa lisicama se nije aliti. To su
opasne zveri, bilo da su u umama, bilo u gradu.
GRLO KOJE TRI

Sigurno ste se ve u udu zapitali: Kakvo je to grlo
koje moe da tri? I zar je neto tako zaista mogue?!
Jer, svako zna ta je to grlo i emu ono slui. Nekako jo
da se i shvati da, recimo, i neiv predmet moe takoe da
ima grlo: sueni otvor kakve boce ili topovske cevi lii
nam na taj deo ovekovog tela, pa ga stoga tako i
nazivamo. Ali da grlo moe da ima noge, pa jo i da tri,
to je ve sasvim neobina stvar!
Pa ipak, verujem da ste i vi koji se upravo tome
udite bar jednom u ivotu uli za takvo grlo. Neki od
vas sigurno su ga i videli, i to ba kako tri, ak i kako se
utrkuje s drugim grlima - na primer, na hipodromu kod
Careve uprije u Beogradu.
Sad ve, sigurno, pogaate. Nije ovde re o onome
to obino nazivamo grlom, tj. o grlu koje nas u hladne
zimske dane tako esto zaboli i koje stoga umotavamo u
tople alove, ili o grlu to ga devojke i devojice
ukraavaju nakitom (ogrlicama i sl.). Re je o neem
sasvim drugom, potpuno shvatljivom i moguem, re je,
dakle, o trkaem grlu, o konju.
U novinama, na sportskoj stranici, esto se mogu
nai lanci u kojima se govori o izgledima na pobedu
ovog ili onog grla (nekad su to, recimo, bili uveni
Kvadrant ili Sufler i dr.). Tako je jednom u "Politici",
pod krupnim naslovom: NAA GRLA NA BEKOM
HIPODROMU, pisalo:
"Za Austrijski derbi...prijavljeno je 75 grla! Pored
austrijskih upisana su i inostrana grla."
Dalje se, u drugom lanku, govori o prodaji naih
punokrvnih i polukrvnih (tj. rasnih i polurasnih) grla u
Nemakoj.
Naravno, u svim ovim primerima re je o konjima.
Ovde je, dakle, re grlo upotrebljena umesto rei konj.
Grlo se moe upotrebiti i umesto rei govee ili krava.
Postoje, na primer, govedarske farme sa po hiljadu i vie
grla, a posebno su cenjena muzna grla, tj. krave
istonofrizijske pasmine.
Nije udno to se ba grlo, a ne neki drugi deo tela
ivotinje, uzima u ovom znaenju: za oznaavanje cele
ivotinje. ovek se oduvek brinuo o ishrani domaih
ivotinja, za ija je drela, odnosno grla, trebalo
pripremiti dosta hrane, naroito za zimu. Svaki je
domain, dakle, morao misliti koliko e grla
(ivotinjskih) nahraniti. Tako je grlo postalo zamena za
naziv ivotinje - konja ili krave.
Kad, dakle, kaemo grlo (ili kad tako napiemo),
mi u ovakvim sluajevima mislimo, u stvari, na konje i
krave.
Ovakve zamene nisu inae u jeziku, pogotovo u
pesnikom jeziku, tako retke. Da se umesto naziva za
celinu upotrebljava naziv za jedan deo te celine (ovde re
grlo umesto rei konj ili govee, odnosno krava), sasvim
je obina stvar. Takva je zamena, na primer, i kad
kaemo krov umesto kua. Koliko samo ima ljudi koji
eznu da dou do "svoga krova", tj. kue ili stana. Isto
tako, moemo esto uti ili proitati kako je na nekom
zboru, ili u nekom zbegu za vreme rata, bilo preko
stotinu glava ili dua. I tu su rei glava i dua
upotrebljene umesto rei ljudi ili eljad.
Uenici starijih razreda znaju da se ovakva zamena
zove mudro - sinegdoha. Uili su to u koli i sigurno bi
mogli da daju jo mnogo slinih primera iz umetnikih
dela. Na primer, onaj iz Mauranievog speva "Smrt
Smail-age engia", u kome se govori o skupljanju
haraa za vreme Turaka:
"... pa od glave po ut dukat ite,
a od ognja po debela ovna."
Jasno je da je ovde glava takoe upotrebljena
umesto rei ovek ili eljade, a oganj umesto kua ili
domainstvo.
Tako, eto, rei i na taj nain mogu proirivati svoja
znaenja ili dobijati nova. Tako je i re grlo dobila
znaenje u kome se upotrebljava u ovoj prii, tj.
znaenje: konj, govee, krava. Otuda nije nikakvo udo
to grlo moe da tri i da se ak - utrkuje.
UZORANO JUTRO

Svi dobro znamo ta je to jutro. Uostalom, tu re
izgovorimo svaki dan bar jedanput: od svanua pa sve
negde do devet ili deset sati dopodne pozdravljamo se
meusobno sa "Dobro jutro!". Znamo i to da jutra mogu
biti lepa i runa, sunana i oblana, kina. Sve je to jasno
i sve smo to toliko puta videli i doiveli. A da li je neko
od vas uo da se jutra mogu, recimo, orati, pa i sejati,
zasejavati, tj. da postoje uzorana i zasejana jutra?!
Izgleda udno, ali, eto, i takva jutra postoje. Ona
se, naravno, ne mogu videti u gradu, nego samo na selu,
negde u naoj ravnoj i itorodnoj Vojvodini, na primer.
Tamo se jo uvek moe uti: "Poorao sam etiri jutra",
ili: "Zasejao sam penicom deset jutara".
Sigurno ve pogaate. Nije ovde re o jutru kao
poetku dana, kao vremenu, ve o jutru kao meri za
povrinu zemlje. Ta stara mera za povrinu, koja jo
ponegde u nas ivi, pored dananjih mera: ar, hektar,
dunum i sl., i koja iznosi ravno 5 754 kvadratna metra,
nazvana je jutro zato to se otprilike tolika povrina
zemlje mogla obraditi za jedno jutro, tj. za jedan dan.
Otuda i druga, manje poznata mera za povrinu: dan ili
dnina. Govorilo se: "Imam pet jutara oranice" ili "Imam
pet dana zemlje" i sl. Ostalo je zapisano u knjigama kako
su se seljaci nekada pravdali i svaali oko dana zemlje, a
u jednoj prii, koju je Vuk u narodu uo i zabeleio,
stoji: "Uzorah tri stotine dana te sve posijah enicu..."
Merenje povrine zemlje ili duine puta vremenom
koje je potrebno da se upravo tolika povrina obradi ili
da se tolika duina puta, razdaljina, savlada, prepeai
ujednaenim hodom, bilo je u prolosti sasvim obino i
normalno, jer tada nije postojao dananji sistem mera
(metar, kvadratni metar, kilometar, ar itd.). Jo i danas se
ponegde u naim selima govori kako, recimo, izmeu
dva udaljenija mesta ima "tri dana hoda". A ako, na
primer, u nekom planinskom selu upitate oveka koliko,
na primer, ima do kole, rei e vam: "Nije daleko -
cigar duvana (ili lula duvana)". To znai da ima toliko
hoda koliko je potrebno da se popui jedna cigareta ili da
se ispui jedna lula duvana.
Kao jedinice mere za duinu u prolosti su se
upotrebljavale i druge rei: palac, stopa, dlan, pedalj,
lakat i sl. U ono vreme, dok jo nije bilo metra, zaista se
merilo palcem, stopom, dlanom, pedljem i laktom.
Palcem se obino merila daska, stopom se, opet,
najee merila duina skoka udalj.
Govorilo se: "Mogao je da skoi iz mesta po
trideset dve stope." Ipak se najvie merilo laktom, koji je
iznosio otprilike pola metra, tj. "upravo onoliko koliko je
od prsta do lakta". Laktom se merilo platno, sukno,
kudelja, konopac i sl. Tako je i u narodnoj pesmi ostalo:

"Divne mi je poklonio dare:
tri kavada od svile crljene,
i etiri od suhoga zlata,
i jabuku zubom nagrizenu,
i naranu bisernu, kienu,
i tri lakta vela od Mletaka."

Ovakav, stari sistem mera neki su narodi, ak i oni
napredniji od nas, zadrali do danas. U Engleskoj i
Americi, na primer, jo se uvek meri na ine, a in je
mera koja odgovara naem palcu (inch engleski i znai -
"palac"). I Nemci imaju odgovarajuu meru, koja se
naziva col (nemaki: Zoll - "palac"). Duina cola iznosi
26 milimetara. Njime se jo slue nai stolari za merenje
daske. Postoji u njih i izraz colarica, to znai: "daska
debljine jednog cola". Amerikanci i Englezi jo mere i
stopama (to je u njih foot - "stopa"). Kad u avionu
obavetavaju putnike na kojoj se visini nalaze, oni to
izraavaju u stopama, a ne u metrima.
U nas se takve mere sve vie gube, a mnoge su se
gotovo sasvim izgubile. Zato su i rei jutro, dan, palac,
stopa, dlan, pedalj, lakat i sl. izgubile jedno od svojih
znaenja, nekada tako esto: prestale su da oznaavaju
mere za povrinu ili duinu. A to to su jedno vreme
imale takva znaenja, donela je potreba, doneo je ivot.
Tako to biva s reima. Kad je oveku potrebno, daje im
nova znaenja, a onda, kad potrebe nestane, ta se
znaenja gube. I to se onda zove ivot rei, a zapravo je -
ivot u reima.
BITI ILI NE BITI?

Najveu nedoumicu, sudbinsko ovekovo "ili-ili",
iskazao je Viljem ekspir u jednoj reenici, u jednom
pitanju. Hamlet, junak njegove istoimene tragedije, na
jednom mestu kae:
"Biti ili ne biti? - pitanje je sad."
Zaista, teko pitanje. Mnogo vekova kasnije, jedan
na pisac, sklon ali, dao je duhovit odgovor na uvenu
Hamletovu nedoumicu. On je rekao:
"Biti ili ne biti? - pitanje je sad.
I ja odluio da - bijem!"
Tako se na duhoviti pisac, humorista, naalio s
velikim ekspirom i poigrao reju biti, koja moe da
znai: "postojati", "iveti", opstati", ali i "tui",
"udarati".
To, u stvari, i nije jedna re, to su dve posebne
rei. Jedno je biti - "postojati", a drugo biti - "tui", samo
to su biti
1
i biti
2
danas jednaki po svom glasovnom
sastavu, pa ih u nekim oblicima (kao ovde u infinitivu)
ne moemo razlikovati. Tek kad kaemo biti, budem ili
biti, bijem, vidi se ta je jedno, a ta drugo.
Ima tako i ljudi koji su toliko slini da ih jedva
razlikujemo, iako nisu ni blizanci, niti su od istih
roditelja. Desilo mi se jednom da sam u Beogradu, u
Knez-Mihailovoj, sreo svog kolskog druga Pantia.
Obradovao sam se to ga vidim posle toliko vremena,
potrao mu u susret i zagrlio ga: "Zdravo, Panto, stari
drue!" "Izvinite, ja nisam Panta" - promrmlja na to
zbunjeni prolaznik. I, zaista, kad je progovorio, shvatio
sam da to nije moj drug Panti. A nije mu, ispitao sam to
u kasnijem razgovoru, ni rod ni pomozi bog, to kae na
narod. ak se i ne poznaju i nisu se nikad sreli.
Setio sam se ovog sluaja povodom rei biti
1
i
biti
2
. Ima takvih rei u nas dosta. I one same esto
dovode do raznih nesporazuma i nedoumica. Evo,
pokuajte da reite jednu takvu nedoumicu. Proitajte
ovu reenicu:
Mio je iao sa dugom kosom preko ramena.
ta mislite zato? Zato to je voleo da oponaa
bitlse, uvene liverpulske "bube"? Ili zato to je uobrazio
da tako lepe izgleda?
Nita od toga nije bio razlog to je Mio iao
ulicom sa dugom kosom preko ramena. On je tu kosu
nosio jednostavno zato da pokosi travu u svome malom
vonjaku iza kue.
Eto tako: kosa nije samo kosa na glavi nego i
alatka kojom se kosi trava ili ito. I ne samo to: kosa je i
strana brda, padina. Tako se moe rei: "Iao je kosom",
"Penjao se uz strmu kosu" itd.
Mnogo bi trebalo vremena i prostora da navedemo
sve takve rei u naem jeziku. Jo vie da se poigramo
njima stvaranjem zagonetnih reenica. Zato evo samo
nekoliko primera:
est - "gust, "zbijen", "koji se esto ponavlja" i
est -"deo" (odatle estica - "malen deo" i
uetvovati - "sudelovati" od u-est-vovati)
dar - "poklon" i
dar - "talenat"
krma - "kormilo" i
krma - "hrana"
viti - "savijati", "leprati" (vije se zastava) i
viti - "zavijati, "urlati" (viju vuci u planini).
Katkad su to i sasvim razliite vrste rei, kao ovde
est - "gust" (pridev) i est - "deo" (imenica).
Mogao bih nabrajati ovakve primere jo dugo. Ali i
sam sam u nedoumici da li da nastavim ili ne. Opet,
dakle, hamletovska dilema:
Biti ili ne biti?
I ja odluio da budem. Kratak, naravno. Zato je
ovde i kraj ove prie.
SIMPATINE BOLESTI

Bolest je uvek nevolja, bilo da je laka, prolazna, ili
teka i neizleiva, ili dugotrajna i nesnosna kao - svrab.
Ali da ima i simpatinih bolesti, to, verovatno, dosad
niste uli. Pa, evo da ujete.
U "Leksikonu stranih rei i izraza" Milana
Vujaklije uz re simpatian, pored objanjenja da znai:
"prijatan, drag, ljubazan" i "saoseajan, jednakih
oseanja, duhovno srodan" itd., stoji i izraz simpatine
bolesti. To su one bolesti, kae Vujaklija, "koje dolaze
kao posledica drugih bolesti (za razliku od idiopatinih
bolesti, koje se pojavljuju samostalno)".
Tako je to, eto, u medicini. Doktorima bolesti
mogu biti i simpatine, dok su svima nama ostalima, kad
bolujemo, mrske - antipatine.
udni spojevi rei, i to upravo kad je u pitanju
bolest, susreu se i izvan medicine. U nekim naim
krajevima, na primer, kau "zdravo bolestan". Tako,
recimo, govore nae Lale u Vojvodini: "Juca je zdravo
bolesna."
Ono zdravo ovde nema nikakve veze sa zdravljem
(jer zdravlje i bolest su nespojivi!), ve znai: "mnogo",
"teko", "veoma". Zato se moe rei i "zdravo lep" i sl.
Eto kako u naem kaleidoskopu rei menjaju
znaenja, ak i s naizgled nemoguim kombinacijama
znaenjskih boja. Tu se mogu spojiti zdravlje i bolest ili
straan i lep, pa se normalno kae: "strano lep",
"strano umiljat", "strano bogat" itd.
Neki bi stranac koji ne poznaje na jezik mogao
pomisliti da je u nas zaista strano biti lep, umiljat ili
bogat. A mi znamo da je to, zapravo, "mnogo" ili
"veoma" (lep, umiljat, bogat i sl.).
Strano zanimljivo, zar ne?
RUGALA SE RUGA

U naem jeziku ima mnogo pogrdnih rei. One su
nastale u razliitim prilikama i u razliitim krajevima.
Takvim se reima obino istiu neije loe, negativne
osobine. Ljudi, na primer, ne vole prialice, one koji
mnogo govore - bez prave potrebe i smisla; ne vole ni
one koji su krti, lenji ili plaljivi, pa ih, onda, u drutvu
izlau podsmehu i ruglu.
Onoga koji mnogo pria obino nazivaju: blebeta,
blebetalo ili blebetua (zato to blebee - pria kojeta),
zatim brblo, brble ili brbljua (jer brblja), pa onda
egrta, treskalo, laprdalo, luperdalo itd. Ako neko
govori dugo, nazivaju ga naklapalo, to e rei da
mnogo, sporo i bez smisla govori - "naklapa", a ako pri
tom jo i neopravdano prigovara, svemu nalazi mane i
sitniari, onda je - zanovetalo, zakeralo i sl.
krta oveka, tj. onoga ko je preterano tedljiv, u
narodu nazivaju: tvrdac, tvrdica, skupac, srebroljubac,
krtac, krtavac, krtica, cicija, cicija, cipija, cimrija i
drugim jo pogrdnijim reima.
I za one koji, blago reeno, ne vole raditi nale su
se pogrdne rei: lenac, lenjivac, lenjivko, lenina, lenjov,
dembel, trut, trunta, trunto, zaludljeb (jer "uzalud jede
hleb"), lezilebovi (prema narodnoj: "Lezi, lebe, da te
jedem") itd.
Onoga koji se svega bez razloga plai obino
nazivaju: plaljivac, plaljivica, straivac, straivica,
kukavica, pudljivac, pudljivica i sl.
One koji ne govore istinu, koji vole da je
"zaobilaze", ljudi obino obeleavaju tekim reima:
laa, laac, laivac, laljivac, laljivica, laina, laov,
laovina, petljanac, mutljaga, mutljaro i sl. U narodu
se veruje da takvima izraste laica - "ibuljica na jeziku
od laganja".
Pogrdnim reima izlau se podsmehu i druge loe
osobine nekih ljudi. Tako onoga ko je neodluan i spor
obino zovu oklevalo ili sporetalo. Nespretan ovek je -
nespretnjakovi, eprtlja, levak ili levorukac. Ako se
neko pravi pametan, ako "mudruje", priiju mu naziv
pametnjakovi ili mudrija, a ako voli mnogo da spava,
onda je - dremalo, pospanko, spavalica, mavalo,
mavalica, pospanac. Loeg slikara nazivaju mazalo ili
crtalo, a loeg pesnika - stihoklepac (jer "klepa"
stihove). Deaku koji esto i bez razloga plae govore da
je - plako, plaljivko, cviloa, cmizdro, cmizdravac i sl.
Uenik koji ima lo rukopis, ili uopte onaj ko loe pie,
naziva se - krabalo, a ako za to dobija loe ocene, onda
je -jediniar i tako redom.
Pogrdne su najee i rei koje znae i neto
uveano (tzv. augmentativi), naroito kad se pomou
njih kazuje da je neto runo, nezgrapno. Tako je velika i
runa kua - kuerina, jako zaostalo ili zabaeno selo -
selendra, a zagaena bara - barutina.
Pogrdne, pejorativne rei nastaju esto i iz zlobe.
Neki ljudi, a naroito deca, ne saoseaju s onima koji su
bolesni i slabi, iznemogli, koji imaju kakav telesni
nedostatak, za ta oni uopte nisu krivi.
Takve su rei: okac, ora, ora, oravac,
cvikera, nosonja, glavonja, pa i mnoge druge: elo,
elavac (ovek koji nema kose), osa ili oso (ovek bez
brade i brkova), opa, opavac, opavko (koji "opa", jer
ima jednu krau nogu), klempo, klempavac, klemponja (u
koga su velike i "klempave" ui), zubonja ili zubara
(ovek ili ena s velikim zubima), trbonja (ovek velika
trbuha) itd.
Od ovakvih rei postaju esto pravi nadimci, pa
onda neke deake ne zovu pravim imenom ili
prezimenom, nego ih nazivaju, recimo: Mile Glavonja,
Pera Zubonja itd.
Na narod, koji je izmislio toliko pogrdnih rei za
ljude s loim osobinama, izvrgao je ruglu ak i one koji
drugima, a naroito slabima i bolesnim, priivaju
pogrdna imena. Na njih se odnosi ona narodna:
"Rugala se ruga, pa joj bila druga."
O "BREGODERU" I CINKULARU"

U naem jeziku ima dosta neobinih rei koje smo
zajedno s onim to oznaavaju primili od drugih naroda.
Tako smo, na primer, s jednom graevinskom mainom
koja slui za kopanje i prekopavanje zemlje primili i
njeno neobino englesko ime - buldoer. Naem
obinom, neobrazovanom oveku, meutim, ta re sama
za sebe, kad je uje ili izgovori, ne znai nita. Stoga on
nastoji da u njoj nae neki smisao, da je povee s nekom
naom, njemu poznatom rei. I kad sazna da se pomou
maine, koju tako udno nazivaju - buldoer, kopa
zemlja, kad vidi da ona prosto "dere" itave gomile, pa
ak i male bregove, on pomisli da taj naziv potie od
naeg "derati", pa onda umesto buldoer, kako ispravno
glasi engleski naziv pomenute maine, govori -
buldoder ili bregoder (po tome to "bregove dere").
Slino se provela i strana re cirkular - "kruna
testera za rezanje drva". Mnoga deca, pa i odrasli,
nazivaju tu spravu - cinkular, jer ih ono cin podsea na
reski zvuk cirkulara kad preseca cepanice. Oni uju cin-
cin, pa onda misle da je to cinkular. A ta re nema, u
stvari, nikakve veze s uzvikom cin. Ona potie iz
latinskog jezika i znai doslovno - "krug" (latinski:
circulus). Tako su u naem jeziku, kao to ve znamo,
nastale i rei cirkl, cirkus i sl.
Kao i cirkular, koji je, eto, u govoru nekih ljudi
postao cinkular, prekrojene su i neke druge rei stranog
porekla. Tako, na primer, deca umesto sirena govore
esto - svirena (po tome to "svira").
Na isti nain, tj. povezivanjem manje poznate se
nekom poznatijom rei, nastao je u narodu od vazelin i
izraz - mazelin (jer se njime mau ruke i sl.). I karijes,
bolest, truljenja zuba, postao je - kvarijes (jer se misli da
to dolazi od naeg prideva kvaran ili glagola kvariti se).
Tako je i vitrina, ostakleni ormar (od latinskog vitrum -
"staklo") postala - vetrina, kao da je taj ormar otvoren
radi "vetrenja", provetravanja. U govoru uenika
peripetija ("preokret, "zaplet") postala je peripletija, jer
oseaju kao da se tu neto "plete" i "preplie", pa tu re
dovode u vezu s naim glagolom plesti, s kojim grka
re peripetija nema ama ba nikakve veze. Katkad u ali,
a katkad i iz neznanja, uenici koji ue fiziku konkavno
("udubljeno") ogledalo nazivaju - kukavno, jer im ono,
onako udubljeno, savijeno, izgleda "kukavno", za razliku
od izboenog, "isprenog" konveksnog ogledala, koje,
eto, nije "kukavno". Neki uenici govore i Nastradin-
hoda umesto Nasradin-hoda ili Nasrudin-hoda, kao
da ime ovog domiljatog junaka iz narodnih pria ima
neke veze s naim glagolom nastradati.
Ovakvo izvrtanje, menjanje rei stranog porekla i
njihovo povezivanje s naim, poznatijim reima, naziva
se narodna (ili puka) etimologija, jer tako najee
govori prost, nekolovan narod. Ali i u govoru pismenih
ljudi, uglavnom onih s manjim obrazovanjem, ima
takvih pojava. Tako, recimo, mnogi ljudi u gradu
govore: poluvinil ili poluklinika, jer ne znaju da prvi deo
tih rei nema nikakve veze s naom rei pola (polu), ve
da dolazi od grkih rei poli - "mnogo", u prvom sluaju,
i polis - "grad", u drugom.
Oni koji ne znaju odakle potie, ta znai i kako se
pravilno izgovara re kaskader, koja u filmskom jeziku
oznaava oveka koji zamenjuje glumce u opasnim
scenama: padanja s konja u trku, ili iskakanja iz
automobila u punoj brzini i sl., govore skakader, jer
misle da to ima neke veze s naim glagolom skakati, to
je, naravno, bez ikakve osnove. Ta je re nastala u
francuskom jeziku i u njoj se uva stari latinski koren,
koji je znaio "padati". Otuda je kaskader - "onaj koji
pada", "pada".
Prostonarodna etimologija javlja se u
svakodnevnom jeziku neprestano, i javljae se sve dotle
dok svi ljudi ne budu imali iroko jeziko i opte
obrazovanje. Evo jo jednog takvog primera. Posle
velikog zemljotresa, koji je (1969. godine) razorio
Banjaluku, poelo je saniranje oteenih stambenih
zgrada koje su se mogle osposobiti za stanovanje. Re
saniranje i sanacija (od latinskog sanare - "leiti",
"oporavljati") bile su tih godina najee rei u ovom
poruenom gradu. Ali one obinom, neobrazovanom
svetu, koji se jedino brinuo o tome kako da doe do
sigurnog krova nad glavom, do svoga stana, nisu same
po sebi znaile nita. Jedino to je u njima bilo
"logino", to je da je sanacija i saniranje u vezi s
popravljanjem stanova. Tako su, onda, stvorene rei
stanacija i staniranje.
Po prostonarodnoj etimologiji izmenjena su i neka
vlastita imena. Kad je ve bilo rei o Banjaluci, da
kaemo i to da se u narodu, pored Banja Luka, jo
ponegde moe uti i Bajna Luka. Tako je zabeleio i
Vuk Karadi u Srpskom rjeniku (1818), mislei, kao i
narod, da to ime potie od "bajna", tj. "arobna luka". To
je, meutim, bez osnove. Iako je taj na grad odista lep,
pa bi se moglo rei da je i bajan, ime Banja Luka,
odnosno Banjaluka, nema nikakve veze s pridevom
bajan ("aroban"), niti s imenicom banja ("kupatilo",
"kupalite"). Ono je izvedeno od rei banj, to znai:
"banov". Banja Luka, dakle, znai: "Banova Luka".
Ko je itao narodnu pesmu "Sveti Savo",
verovatno je primetio da se tu manastir Hilandar,
zadubina Stevana Nemanje, naziva Vilindar:
" Jednu babo sagradio crkvu:
bijel Vilindar nasred Gore svete..."
Narod je, naime, verovao da je ta lepa graevina
"vilin dar", dar neke dobre gorske vile, pa je tako
Hilandar pretvorio u Vilindar.
Sve te rei, naravno, knjievni jezik ne priznaje
kao pravilne. Zato treba biti veoma paljiv pri upotrebi
rei stranog porekla i uvek zagledati u renik stranih
rei.
I CVRI, CVRI CVRAK

Ima u naem jeziku rei koje posebno zvue,
kojima je i sam smisao zvuanje. One nam donose
zvukove iz prirode, iz ivota. Te rei, kao da su i same
zvuk koji nose, snanije su, "ujnije" od drugih rei.
Neko, recimo, kae romor, i mi ujemo kako pada tiha
proletnja kia. Kae: ubor, i osetimo, tu negde pored
nas - sveinu bistrog planinskog potoka.
Ko je itao ili sluao Nazorovu pesmu "Cvrak",
morao je u njoj uti muziku i osetiti toplinu junog
podneblja:
"I cvri, cvri cvrak, na voru crne smre..."
Ko ivi u gradu i nikad nije uo zrikavce, cvrke,
moe ih uti u jednoj divnoj pesmi Desanke
Maksimovi. Njeni zrikavvi tuno zriu oplakujui smrt
pokoene trave.
Ovakve rei: romoriti, uboriti, cvrati, zrikati, pa
i - romor, ubor, cvrak, zrikavac i sl. nastaju na poseban
nain. Ljudi oko sebe uju razne zvukove: sluaju kako
se oglaavaju ivotinje, kako vetar duva, kako kia pada,
i te zvukove onda pretau u glasove, u rei. Tako nastaju
onomatopeje.
Kad, na primer, stojimo kraj neke bare u toplo
letnje vee, ujemo abe. One kao da u horu ponavljaju:
kreke-keke, kreke-keke... I onda kaemo: "abe krekeu",
ili jednostavno: "uju se kreketue". Tako mi na svoj
jezik "prevodimo" govor, tj. kreket aba. Tako isto
kaemo da pas rei, laje ili da keve (kad goni divlja),
maka - maue ili mijaue, konj - re, njiti ("stoji ga
njiska"), krava (ili vo) - mue ili rie, tele - beue, svinja
- skii i roke, ovca - bleji, koza - mekee, jare - vrei,
lisica - teke, mi - cijue, koko - kakoe i kokodae
(kad snese jaje), ili kvoca (kad vodi pilie), petao -
kukurie, pile - pijue itd.
Sve te rei: rei, laje, keve, maue, mijaue,
mue, rie, beue, re, njiti, skii, roke, bleji, mekee,
vrei, teke, cijue, kakoe, kokodae, kukurie, kvoca,
pijue i sl. - nastale su oponaanjem ivotinjskih glasova.
Mnoge ivotinje, kako smo ve videli, dobile su po
tome i svoja imena. Tako je kukavica nazvana po tome
to kuka, tj. to se oglaava sa "ku-ku". Isto tako, vivak je
vivak po tome to "vivie", kao to kreja (ojka
kretalica) "kreti" itd.
I vrapca ponegde nazivaju divdan, jer se nekima
ini da se on oglaava sa "div-div" ili "iv-iv". 0
slinom nastanku naziva senica, soko, avka, svraka i
drugim bilo je ve govora u prvom delu ove knjige.
Kad izgovaramo onomatopejske rei, mi kao da
ujemo zvukove koji su u njih utkani. Oslunimo vatru, i
uemo kako pucketa, puckara, hukti ili bukti.
Oslunimo malo kad kia pada, i uemo kako rominja,
uti ili pljuti. Isto tako, vetar huji, bruji, zvidi, a
nabujale vode grgolje...
Ima u naem jeziku mnogo takvih, "zvunih" rei.
To su uzvici: bum, tres, ljas, ljis, bu, zviz, fiju i sl.,
zatim glagoli: tresnuti, pljusnuti, zviznuti, bunuti,
fijuknuti, srkati, hrkati, mljaskati, rskati, cvokotati,
klepetati, blebetati, zvockati, zujati, zveati, zvoniti,
grmeti, tutnjati...
Kao da je upravo zbog toga pesnik Petar
Preradovi i napisao:
"Zuji, zvei, zvoni, zvui,
umi, fmi, tutnji, hui
- to je jezik roda moga..."
IDU DANI..

Vreme neumitno tee: idu dani i meseci, smenjuju
se godinja doba, prolaze godine.... I tako u beskraj.
U tom beskonanom proticanju vremena ljudi su
morali nekako da se snalaze i sebe nalaze. Zato su osetili
potrebu da mere vreme.
Prvo to su primetili bile su promene u prirodi.
Zapazili su da se smenjuju dani i noi, a u odreenim
vremenskim razmacima primetili su i meseeve mene.
Zapazili su takoe stalno smenjivanje godinjih doba. To
su im onda postale prve mere za vreme: dan, mesec i
godina.
ta izvorno znae te rei i kako su nastale?
Jezikoslovci su utvrdili da se u rei dan krije
prastari koren di - "svetao" i dei - "sijati se", "svetliti".
Taj se koren najbolje vidi u latinskom dijes (dies) i
engleskom dej (izvorno day), to takoe znai - "dan".
Prvobitno znaenje rei dan bilo je, dakle: "svetao" ili
"svetlo", za razliku od noi, koja je oznaavala tamu. To
je bilo vreme od izlaska do zalaska sunca. Po tome su se
ljudi poeli snalaziti u vremenu. Govorili su: "Bili smo
dva dana u lovu." Ili: "Prolo je pet dana od naeg
povratka." Pri tome su se, naravno, podrazumevale i
noi. Jer, ako su protekla dva ili tri dana, moralo je
protei isto toliko i noi. Tako je dan stekao i ire
znaenje: "vreme od jednog do drugog svanua", "dan i
no zajedno", ili kako bismo mi danas rekli, "24sata".
Zanimljivo je da u nekim jezicima postoji i
posebna re za dan u ovom irem znaenju. Tako u
ruskom jeziku (sutki) znai: "dan i no zajedno".
Rusi imaju i pridev , sa znaenjem: "koji traje
24sata".
Malo je poznato da smo i mi nekada reju red
oznaavali isto to i Rusi sa (sutki). Vuk Karadi
je u Srpskom rjeniku zabeleio da red, pored ostalog,
znai: "dan i no (24 sahata)". Danas se , kao to znamo,
u oba znaenja upotrebljava samo re dan.
Re mesec zajednika je mnogim srodnim
jezicima, i ne samo slovenskim. To samo po sebi svedoi
o velikoj starini te rei. I ona u sebi krije prastari koren,
koji otkriva njeno prvobitno znaenje. To je koren me,
koji je znaio: "mera". I u naem dananjem jeziku vidi
se, po glasovnom sastavu, da su mesec i mera sline rei.
Jo bolje se to vidi u starom latinskom jeziku, gde je
mensis znailo "mesec" (tj. vreme od 30dana), a mensio -
"merenje". Po svemu tome ispada da je prvobitno
znaenje rei mesec bilo: "onaj koji meri", "mera".
Njime se, dakle, merilo vreme, oznaavali su se
vremenski razmaci od jednog do drugog mlaaka ili
utapa.
Re godina, koja danas oznaava vreme od 365 ili
366 dana, nekad je, kao i dan, imala ue znaenje. Po
svemu sudei, godina je u poetku znaila: "vreme kie",
dakle - "leto". Kasnije je to postao naziv za sva etiri
doba (prolee, leto, jesen i zimu), ba kao to je i dan
dobio ire znaenje: "dan i no (24 sata)".
Uostalom, leto u naem jeziku, pored jednog
godinjeg doba (to je i osnovno znaenje te rei), moe
i danas da oznaava celu godinu. Znamo da se u
narodnoj pesmi "Poetak bune protiv dahija" pominje
"starac Foo od stotinu leta". Pa i mi, kad estitamo
Novu godinu, esto kaemo ili napiemo: "Sretno novo
leto!" Ili u zdravicama: "Mnogo leta (tj. godina) iveo i
zdrav bio!"
Tako su, eto, dan, mesec i godina postali prve
mere za vreme. Kasnije e tek ljudi poeti da mere i
manje odseke vremena. Ali, o tome kasnije - u sledeoj
naoj prii.
SATI, MINUTI I SEKUNDE

Sekunda je, kao to znamo, veoma mala
vremenska jedinica, ezdeset puta manja od minuta, a
ak tri hiljade i esto puta manja od sata. U ivotu
ovekovom ona se i ne primeti. Dok, tako rei, trepne,
ve je prola jedna sekunda.
Iako se danas u naem, pa i u mnogim drugim
jezicima, naziva jednostavno - sekunda, ova vremenska
jedinica ima i svoj drugi, manje poznat naziv. On je
veoma dug i zvui kao titula kakvog panskog plemia.
Puni latinski naziv sekunde je: pars minuta secunda (ita
se: pars minuta sekunda). Kasnije je, iz praktinih
razloga, taj naziv skraen, pa se govori samo - sekunda.
Sekunda sama za sebe znai izvorno: "druga" (od
latinskog secundus - "drugi"). Zato je sekunda "druga",
bie jasno kad se protumae i ostale rei u njenom
punom nazivu. Tada e biti jasno kako je nastala i ta je
izvorno znaila i re minuta.
Pars minuta secunda u doslovnom prevodu s
latinskog znai: "drugi maleni deo" (pars deo i
minutus "umanjen", "malen"). Objanjenje je
jednostavno. Kad su ljudi poeli da dele sat kao
vremensku jedinicu, ili stepen u prostoru (kod uglova),
ezdeset puta manju jedinicu nazvali su pars minuta -
"maleni deo" ili "manji deo", a sledeu, onu ezdeset
puta manju od minute, pars minuta secunda. Ti nazivi
bili su kao opisi tani, ali, zbog duine, nepraktini za
upotrebu. Stoga je, kao to smo ve rekli, ostalo samo
minuta i sekunda, tj. "manja" i "druga".
Od latinskog prideva secundus (ita se: sekundus) -
"drugi" nastala je u naem jeziku jo jedna re:
sekundaran. Ona je, zapravo, nastala direktno od rei
secundarius, to znai: "drugi po redu". Takvo znaenje
ima i u naem jeziku, pored "drugorazredan" ili
"sporedan", "izveden" i sl. Prema tome, sekunda i
sekundaran nemaju direktne veze u znaenju, to e rei
da sekundaran nije izvedeno od sekunda. Zato se
sekundaran ne moe nikako upotrebljavati u znaenju:
"trenutan", "koji se desio u jednoj sekundi", iako se uje
kako neki govore: "Desilo se to sekundarno", ili:
"Zadesila ga je sekundarna smrt".
Jasno je da ovo to je reeno na kraju nije primaran
(prvenstven) predmet nae prie, ve jedna manje-vie
sekundarna (uzgredna) napomena u vezi s reju
sekundaran.
A to se tie rei minuta i sekunda, tu je, valjda,
sve jasno i nema vie ta da se doda.
NEDELJA, PONEDELJAK, UTORAK

Postoji u naem jeziku re nedelja i u nedelji opet -
nedelja. Ovo drugo, ova u nedelji nedelja, to je dan, dan
kad se ne radi "ne dela". A ono prvo, ona nedelja u kojoj
je jo jedna nedelja - dan nedelja, to je sedmica, od
sedam dana nedelja.
Dani u sedmici imaju svoja imena. Ve znamo
zato se nedelja zove nedelja (jer se tada ne radi, ne
dela). Nije teko zakljuiti ni to da je ponedeljak -
ponedeljak zato to dolazi odmah po nedelji i da je sreda
- sreda zato to je tano u sredini sedmice: ispred srede
su nedelja, ponedeljak i utorak, a iza nje etvrtak, petak i
subota. Znamo jo i to da je etvrtak etvrti, a petak -
peti dan u sedmici i da se upravo zato tako nazivaju. Ali
zato se drugi dan po nedelji naziva utorak - to ve nije
lako pogoditi.
ta, zapravo znai to U-T-O-R-A-K? Je li to
sloenica od rei uto-rak ili u-to-rak? Kojeta! Kakve
veze ima rak s drugim danom u sedmici?! Re utorak
nije sloena ni od u-tor-ak, to bi, otprilike, znailo: u
tor ak, tj. perun (sejati) - kako je mislio ovamo jedan
deak koji strastveno reava ukrtene rei, u kojima je ak
("perun") stalan i nezamenjiv enigmatski "zain".
Utorak znai prosto - "drugi", tj. "drugi dan u
sedmici. Nama je to udno, jer re utorak i drugi
nemaju gotovo nita zajedniko, osim jednog r. Rusima
je ve lake, oni to savreno razumeju. Ne zbog onoga r,
ili zato to bi bili proniciljiviji od nas, nego jednostavno
zato to se u njih "drugi" kae: ("vtaroj"), a
"utorak" (vtornjik). I u nas je nekad bilo tako.
Od staroga (vtori ("drugi") dobili smo prvo
(vtornjik), pa utornik i na kraju - utorak.
Kasnije se re izgubila, pa danas govorimo drugi,
a od staroga ostao nam je samo ,
pretvoren u utornik ili utorak, kao i - kako se u
narodu zove "drugi roj koji iza iz konice" ili "onaj
koji se venao po drugi put".
Utorak je, dakle, ma koliko nam se to u prvi mah
inilo udnim, naa re.
Za subotu se to ve ne moe rei. Ona nam je
stigla iz daleka i zato joj prvobitno znaenje retko ko
poznaje. Subota je dospela ak iz starog hebrejskog
(jevrejskog) jezika, u kome je glasila: sabbathum, a mi
smo je dobili preko Grka kao sabaton.
ta je to sabbathum ili sabaton?
Sigurno ete se iznenaditi: sabbathum, sabaton,
odnosno subota, znai, u stvari - "dan odmora", ili prosto
"nedelja", " dan kad se ne radi"," ne dela". Taj je dan u
hebrejskom zato tako nazvan, jer Jevreji ne rade
subotom. Za njih je subota - nedelja, a ono to je u nas
nedelja, u njih je ponedeljak, tj. radni dan.
U novije vreme, meutim, subota stvarno postaje
"nedelja". Oni koji imaju petodnevnu radnu sedmicu
zaista ne rade itava dva dana - ni u subotu ni u nedelju.
Ima i mnogo kola u koje deca ne idu ni subotom. I za
njih je subota - "nedelja". Zar nije to lepo: imati dva
puna dana slobodna za igru i izlete, imati dve "nedelje"?!
A nekad je subota za ake bila najcrnji dan, dan kome se
niko nije veselio. Tada su uitelji obino "sliavali", tj.
presliavali ono to se uilo prethodnih dana. Pa ako se
nije sve napamet znalo, i to sve od rei do rei, sledovale
su "bubotke" (batine). Tako je nastala i izreka: "Subota -
aka bubota."
Ja ipak mislim da vi ne zasluujete bubotke. Eto,
kad bi vas neko sad zapitao zato se utorak zove utorak,
a subota - subota, verujem da biste sve lepo znali i da
zato ne bi pala ni jedna jedina bubota.
MESEC LIPOVOG CVATA

Meseci u kalendaru imaju latinska imena. Prvi
mesec u godini, januar, dobio je naziv po bogu Janusu.
To je, dakle, "Janusov mesec". Janus je bio zatitnik svih
prolaza, kapija i kunih vrata, bog svakog poetka, pa je
tako i poetak godine oznaen njegovim imenom.
Prikazivao se, inae, s dva lica. I trei mesec, mart, nosi
boansko ime, ime silnoga boga rata - Marsa. Mars nije
vladao samo bojnim poljem nego i plodnim njivama, pa
su se njemu upuivale molitve da zatiti zemlju od
neprijatelja, ali i od raznih vremenskih nepogoda.
Prirodno je onda to je prvi proletnji mesec, kada se seju
ita, a ujedno i prvi mesec po starom rimskom
kalendaru, postao "Marsov mesec". I peti mesec, maj,
posveen je bogovima. Po nekima boginji prirode Maji,
po nekima, opet, velikom bogu Jupiteru, koga su stari
Rimljani oslovljavali sa deus maius - "vei bog". Bilo
kako bilo, tek ta tri meseca: januar, mart. i maj dobili su
nazive po rimskim bogovima. Postoji verovatnoa da je
na taj nain nastao i naziv estog meseca, jun. Misli se
da taj naziv potie od imena boginje Junone, zatitnice
braka i pokroviteljice udatih ena. Ima, meutim, i
miljenja da jun potie od imena ugledne i mone rimske
porodice Junius, ili, moda, od rei juniores - "mlai",
"omladina", po tome to su toga meseca mladii primani
u vojsku.
Meseci jul i avgust. nose imena dvojice velikih
rimskih dravnika: Gaja Julija Cezara i prvog rimskog
cara Oktavijana Augusta.
Mesec februar nazvan je tako po rimskom
godinjem prazniku ienja i pokajanja. Taj se praznik
zvao februa i slavio se upravo toga meseca.
Ime etvrtog meseca, april, dovodi se u vezu s
latinskim reima aperire - "otvarati" i aprikus (apricus) -
"sunan", "prisojan". April bi, po tome, bio "mesec koji
otvara (prolee)" ili "sunani mesec".
Ostala etiri meseca: septembar, oktobar,
novembar i decembar imaju sasvim obina imena. Oni
doslovno znae: "sedmi", "osmi", "deveti" i "deseti".
Kako to da je septembar - sedmi, oktobar - osmi,
novembar - deveti, a decembar - deseti mesec u godini,
kad znamo da nije tako, kad i vrapci na krovu znaju da
je, recimo, septembar - deveti, a decembar - zadnji,
dvanaesti mesec?!
I tome su, u stvari, "kumovali" stari Rimljani.
Njihova godina pre reforme kalendara koju je izvrio Gaj
Julije Cezar nije poinjala 1. januara, kao naa, nego u
martu. Tako je onda mart bio prvi, april drugi, maj trei,
jun etvrti, jul peti, avgust esti, septembar sedmi,
oktobar osmi, novembar deveti, a decembar deseti
mesec. Mesec januar bio im je jedanaesti, a februar
poslednji, dvanaesti mesec.
Pored stranih, latinskih naziva, stari Sloveni imali
su, a mnogi slovenski narodi jo i danas imaju, domae,
slovenske nazive meseci. U Hrvata, na primer, to su:
sijeanj, veljaa, oujak, travanj, svibanj, lipanj, srpanj,
kolovoz, rujan, listopad, studeni i prosinac. Ti su nazivi
nastali prema prirodnim pojavama, zbivanjima u prirodi,
ili prema poljskim radovima, koje su nai preci, ivei u
prirodi i bavei se uglavnom zemljoradnjom i
stoarstvom, obavljali u odreeno godinje doba ili
odreenog meseca. Tako je etvrti mesec, april, dobio
ime travanj po travi, koja tada poinje da raste. Peti
mesec, maj, nazvan je svibanj po jednoj biljci zvanoj
sviba, koja tada cveta, kao to je i jun nazvan lipanj po
tome to toga meseca cvetaju lipe. Deseti mesec,
oktobar, nazvan je listopad, jer u to vreme pada, opada
lie, a to se naredni mesec, novembar, naziva studeni,
nije teko odgonetnuti: to je prvi studeni, tj. hladni
mesec u godini. U starih Slovena zvao se -
"kruti", kod eha je leden, kod Ukrajinaca (ljutij)
itd.
Drugi, trei i dvanaesti mesec (februar, mart i
decembar) dobili su slovenska imena takoe prema
promenama u prirodi.
Naziv veljaa (februar) potie od prideva velji -
"veliki" i znai, kako neki misle, "velji sijeanj" ili "velja
no". To je mesec kada dani postaju dui. U Slavoniji
postoji i glagol oveljiti se - "oduljiti se", to potvruje
dato tumaenje. U Srbiji se, prema Vukovim zapisima,
veljaa naziva "babini ukovi", a u narodu se jo kae da
se tada vreme velja, to znai da se menja, da je
nestabilno, prevrtljivo. U tom pogledu ni oujak (mart)
nije mnogo bolji od veljae - ni tada vreme jo nije
ustaljeno, menja se, varljivo je, pa je to stoga "laljivi
mesec", ili, kako se u narodu jo ponegde naziva - laak.
I sama re oujak znai to isto. Ona je nastala od ranijeg
lujak ili laujak.
I mesec rujan (septembar) zove se tako po
zbivanjima u prirodi, ali ne po ruju, rujevini ili rujnim,
crvenkastim, bojama, kako bi se na prvi pogled moglo
zakljuiti - jer je to zaisa vreme kad je sve rujno - nego
po rjuju, tj. rici, rikanju jelena i drugih ivotinja koje se
u to vreme pare. Ri rjuj, rjujan, pa i rujan, potiu
inae od starog glagola rjuti - "revati".
Kao to naziv rujan nije nastao prma pridvu koji
ima isti glasovni sastav, tako ni naziv prosinac
(decembar) nije nastao od glagola prositi, nego od
prosinuti. U tom mesecu, naime, poinje da "prosinjuje",
jer se, posle zimskog solsticija, sunce poine vraati, a
dani postaju dui i svetliji.
Meseci sijeanj (januar), srpanj (jul) i kolovoz
(avgust) nazvani su tako po poljskim i drugim teakim
radovima: u hladnom sijenju - seku se drva, u srpnju se
anje ito, to se ranije obavljalo srpom, a u kolovozu se
sabire i kolima odvozi u ambare prispela letina. Ponegde
se jo umesto kolovoz govori jo i vranj, po tome to se
tada vre ito.
Slovenski nazivi meseci veoma su stari, a do danas
su se zadrali, osim kod Hrvata, jo i kod Slovenaca,
eha, Slovaka, Poljaka i Ukrajinaca. Mi i Rusi imamo
latinske, internacionalne nazive meseci.
Koliko su slovenski nazivi meseci vezani za
zbivanja u prirodi, pokazuju i razlike u imenovanju
pojedinih meseci kod raznih slovenskih naroda. Tako, na
primer, Sloveni koji ive na severu, gde se priroda nakon
zimskog sna kasnije budi, pa stoga i lipe kasnije cvetaju i
ita kasnije sazrevaju, nisu esti mesec nazvali lipanj, a
sedmi srpanj, kao Hrvati. Za njih je lipanj - sedmi, a
srpanj - osmi mesec. Ali i njihovi nazivi odgovaraju
zbivanjima u prirodi, podudaraju se s odgovarajuim
pojavama, pa je i tu lipanj (jul) najmirisniji mesec u
godini -"mesec lipovog cvata".
VELIKA SEOBA

U koli ste, sigurno, ve neto uili o velikoj seobi
naroda i o doseljavanju starih Slovena iz daleke
postojbine iza Karpatskih planina. Tako su i nai preci
pre gotovo hiljadu i petsto godina doli u ove krajeve, u
zemlju u kojoj danas ivimo.
Stari Sloveni bili su stoari, ratari i lovci. iveli su
u prirodi i dobro poznavali zemlju, ivotinje i biljke. A
kad su krenuli na veliki put, poli su zajedno sa stokom i
oruem za rad. Iza njih su ostale samo divlje zveri i
ptice. Njih nisu mogli povesti. Jer, kako bi se moglo
poterati jato vrana, svraka, avki, senica ili jastrebova?
Lisice i vukove ionako ne bi vodili sa sobom, jer bi im i
u novom kraju tamanili ivinu, klali ovce i jaganjce.
Pa ipak, sa starim Slovenima doli su u nae
krajeve i vrana, i avka, i svraka, i senica, i jastreb, pa i
medved, vuk, lisica i zec. Doli su, zapravo, samo nazivi
tih ivotinja, a njih su nai preci zatekli i u ovim
krajevima, na Balkanu. Tako smo uz veliku seobu
naroda imali i veliku seobu rei, tj. naziva ivotinja,
biljaka i stvari.
I Sloveni koji su ostali u pradomovini, ili su
krenuli na drugu stranu, zadrali su, naravno, te iste
nazive, pa se i danas u ruskom jeziku vrana naziva
(varona), kao to je u poljskom wrona, a u
ekom, kao i kod nas, vrana. Isto tako, vrabac je u
ruskom (varabej), u poljskom wrobel, a u
ekom - vrabec, kao i kod Slovenaca.
Mi, Rusi, Poljaci i esi, kao i ostali slovenski
narodi, imamo zajednike nazive i za mnoge druge
ivotinje i biljke. Evo nekoliko primera:
Srpski
1.golub
2.orao
3.muva/muha
4.jelen
5.vuk
6.lipa
7.jela
8.vrba

Ruski
1.
2. (arjol)
3.
4. (olenj)
5.
6.
7. (jelj)
8.

Poljski
1.golb (golomb)
2.orze (oel)
3.mucha (muha)
4.jele (jelenj)
5.wilk (viljk)
6.lipa
7.joda
8.wierzba (vjeba)

eki
1.holub
2.orel
3.mouha
4.jelen
5.vlk
6.lipa
7.jedla
8.vrba

Zajedniki su nam i nazivi za mnoge
poljoprivredne alatke, zatim rei njiva, seme, sejati, ito,
nazivi za najblie srodnike: otac, mati, sin, ki, ded,
baba, za delove tela, pokustvo i mnogi drugi.
Sve nam to govori da smo, kao to je ve reeno,
imali ne samo veliku seobu naroda nego i veliku seobu
rei. Pria o toj seobi govori o dalekoj prolosti. Ali ona
se tu ne zavrava. Ako zaronimo u jo dalju prolost,
doi emo do odgovora na jo jedno zanimljivo pitanje:
odakle Slovenima nazivi vrana, jastreb, svraka, vuk ili
zec!
No, o tome je ve bilo govora u prvom delu ove
knjige.
VREMENA SE MENJAJU

Ima jedna lepa latinska izreka, koja u prevodu na
na jezik glasi:
"Vremena se menjaju, i mi se menjamo u njima.
Da, zaista se vremena menjaju i ljudi u toku
vremena postaju drukiji. Ali, s ljudima i vremenima
menjaju se i - rei.
Ako, na primer, uzmemo neke najobinije imenice
kao to su kob, milicija, namera, oblog, sitnica, ili pridev
krut, pa glagole glasati, ogovarati i sl., i uporedimo
njihova dananja znaenja s tumaenjima koja im je dao
Vuk Karadi u Srpskom rjeniku (1818) zapaziemo
velike razlike,
Za nas je danas kob uglavnom isto to i "sudbina",
"udes", "nesrea"; milicija je, zna se, naoruana i
posebno uniformisana sluba koja se bavi odravanjem
reda i bezbednosti graana; namera je - "tenja", "elja",
"ono to je ko odluio da uini, na ta se ko reio"; oblog
(ili obloga) je "ono to se oblae", najee ono to se
stavlja na oboleli deo tela da uminu bolovi (obino
nakvaen komad platna i sl.); sitnica je - mala,
beznaajna stvar", a struja - "kretanje vode, vazduha ili
naelektrisanih estica (elektrona)" - tako, onda, imamo
morsku, vazdunu i elektrinu struju.
Pridev krut u savremenom jeziku znai isto to i
"tvrd", "nesavitljiv" (suprotno od "mekan", "savitljiv");
glasati danas znai: "uestvovati na izborima", "davati
svoj glas za nekoga ili za neto", a ogovarati - "govoriti
o nekome runo u njegovom odsustvu, iza lea".
Vuk je ove rei, meutim, protumaio drukije. Za
njega je kob znailo - "susret", a ne "sudbina", "srea",
"udes"; milicija mu je bila samo "vojna oblast", tj.
austrijska Vojna granica; namera je u Vukovo vreme
bila - "susret" ili "sluaj", oblog - "opklada", a sitnica -
"umska trenja"!? Ono to mi danas nazivamo sitnica
tada je bilo - sitnina. Vuk je re Struja zabeleio samo
kao ensko ime, a krut je protumaio kao -"debeo"!
Glasati je za njega znailo: "praviti glasak" ili turski
esmati - "upljikati", "praviti upljike". Otuda moemo
zakljuiti da je i re glasak imala drukije znaenje. To
nije bio samo "mali glas" nego i - "rupica", "upljika"!
Od glasak je i nastao glagol glasati - "praviti glaske", tj.
"rupice" (na svirali, na odelu i sl.). Glagol ogovarati
znaio je tada: "pravdati (nekoga), braniti (ga) od
prigovora". Takvo znaenje zadralo se danas samo u
nekim narodnim govorima i u narodnoj pesmi, u kojoj se
moe nai stih: Dever mlai nevu ogovara",tj. pravda.
Za srazmerno kratko vreme, kad je u pitanju razvoj
jezika, za nekih stotinu pedeset i neto vie godina, sve
su te rei, dakle, dobile potpuno drukije znaenje.
U toku vremena rei mogu i da izgube neka svoja
znaenja. Tako se danas re knjiga ne upotrebljava vie u
znaenju "pismo", "list". A u narodnim pesmama, kao
to smo ve rekli, esto se susreu "sitne knjige", tj.
pisma, koja jedni drugima alju carevi, kraljevi i ostali
monici. Setimo se samo stiha:
"Na koljenu sitnu knjigu pie..."
Re breg upotrebljavala se nekad u znaenju:
"obala". Otuda i ona izreka: "Tiha voda breg roni" ili
"Tiha voda breg dere". Jasno je da ovde breg znai -
"obala". I sama obala, koja je zabeleena tek u 19.
stoleu, imala je ranije drukije znaenje; obala je bila:
"zid", "ograda", "plot" i sl. I ta je re, dakle, izgubila
svoje ranije znaenje i stekla novo, koje i danas s njom
ivi.
I mnoge druge rei dobile su s vremenom nova
znaenja. Strelac je, recimo, nekad bio "onaj koji gaa
strelom". Kasnije je znaenje te rei proireno, pa je
danas strelac "onaj koji gaa" (uopte), bez obzira na
oruje, koje moe biti i vatreno. Otuda i vojni izrazi:
strelac, strelite, streljana, streljivo itd. U nae vreme
re strelac ima jo ire znaenje: to je u fudbalu i drugim
sportskim igrama onaj igra koji postigne gol, koji
pogodi protivniku mreu, ubaci loptu u ko i sl.
Kad je ve re o sportu, da pomenemo i moto-trke
ili trke automobila. I ovde govorimo trke, iako motocikli
i automobili ne mogu trati. Trati i utrkivati se mogu
ljudi ili konji, kako je nekad i bilo. Kasnije je, meutim,
znaenje rei trka proireno i na sva druga takmienja
gde je osnovni cilj - preticanje protivnika.
Tako se, eto, menjaju znaenja rei. U stvari,
menja se svet, ivot, ljudi. A rei samo prate nastale
promene odraavajui tako ivot i sluei ljudima.
ZAPIS O SUDBINI REI

Rei, ba kao i ljudi, imaju svoj ivot, svoje
roenje i svoju smrt. Jedne stalno nestaju, druge se
raaju i nastavljaju da ive - krae ili due. I uvek ih je
sve vie i vie, jer jezik iz dana u dan postaje sve
bogatiji.
Koliko e jedna re iveti, ne zavisi esto od nje
same, od njenog porekla i lepote. Ima dosta naih dobrih,
lepih rei koje su gotovo sasvim nestale, iezle, a
umesto njih upotrebljavamo strane rei, nimalo lepe ili
bolje od onih koje smo ranije upotrebljavali, ili koje se i
danas ponegde jo upotrebljavaju. Tako, na primer,
danas govorimo: kaika, makaze, jastuk, hiljada, pa i
pasulj, argarepa i sl. Znamo da su to sve rei stranog
porekla za koje su postojale, ili jo postoje, nae zamene,
nai izrazi. Pa ipak, mnoge su se od njih toliko uvreile
da retko ko i pomilja da ih progoni iz naeg jezika.
Re kaika, makaze i jastuk primili smo, kao to
ve znate, od Turaka. One se danas normalno
upotrebljavaju u knjievnom jeziku. Pored njih teko bi
se mogle probiti i prevladati nai izrazi: lica (umesto
kaika) ili noice (umesto makaze). U Reniku Matice
srpske noice se ak oznaavaju kao pokrajinska re, pa
se preporuuje upotreba izraza makaze ili kare, iako su i
kare strana re (nemaki: Schere). Pogotovo bi bilo
teko naviknuti ljude da umesto jastuk govore:
podglava, podglavnik, uzglavlje ili uzglavnik. Sve se
one smatraju pokrajinskim, to znai da se ne
preporuuju onima koji ele da govore pravilno.
U Srbiji, i drugim srpskim zemljama, grka re
hiljada potpuno je potisnula staru slovensku re tisua.
Tisua se danas upotrebljava jedino u Hrvatskoj, i to
opet pored rei hiljada. A nekad je bila poznata i obina
na celom naem govornom podruju. Mnogi pisci u
Srbiji upotrebljavali su re tisua jo u 19. i poetkom
20. stolea (Jovan Jovanovi Zmaj, Laza K. Lazarevi,
Jovan Dui, Dragoljub Filipovi i dr.). Setimo se samo
rei tisulee iz Zmajeve pesme "Svetli grobovi":
"Milione j progutala tama,
crna tama mnogih tisulea,
niko ih se vie i ne sea..."
I Dragoljub Filipovi je u svojim "Kosovskim
bourima" pevao:
"Tisue su na Kosovu pale..."
U Srbiji je i strana re pasulj potpuno potisnula
domau re grah. Tako je bilo i s reju mrkva. Ali ako se
hiljada i pasulj, zbog svoje ukorenjenosti, mogu i moraju
prihvatiti, argarepa bi se ipak mogla zameniti naom
mrkvom, jer je to maarsko-srpska kovanica: arga,
naime, na maarskom znai - "ut", pa onda argarepa
znai doslovno - "uta repa". Mnogi to znaju, ali
argarepa ipak ivi, pa se ak i iri na ona podruja gde
je donedavno bila poznata samo re mrkva.
Zato nae rei nestaju i ustupaju mesto stranim
reima, zaista je teko objasniti. Odreeni razlozi, pre
svega drutveni, svakako moraju postojati, makar nam
bili nejasni, neshvatljivi.
Uostalom, u meusobnoj borbi dveju rei ne
potiskuju uvek strane rei nae. ee je obrnuto: nae
rei potiskuju i zamenjuju strane. Ponekad dolazi i do
toga da jedna re stranog porekla potiskuje drugu, takoe
stranu, i zauzme njeno mesto u naem jeziku. U Srbiji,
na primer, pre stotinjak godina bila je obina re
velosiped, preuzeta iz francuskog jezika. Teko da neko
od vas i zna ta je to velosiped, jer danas se govori samo
bicikl, to je re latinskog porekla. Isto tako, nekad se
govorilo eneral umesto general itd. Nikome, naravno,
takve promene ne smetaju.
Rei, nae ili strane, svejedno, neprestano se gube,
nestaju. Neke od njih ipak iza sebe ostavljaju trag,
ostavljaju svoje "potomke" - izvedene rei od njihovog
korena ili osnove.
Zanimljiva je, na primer, sudbina rei bilet ili
bileta. Ta posuenica iz francuskog jezika, koju smo,
verovatno, primili preko Rusa, nekad se u Srbiji
upotrebljavala u znaenju: "karta", "ulaznica" i sl. Danas
su bilet i bileta gotovo sasvim iezli, ali su ostale rei
biletar - "ovek koji prodaje bilete, tj. karte, ulaznice", i
biletarnica - "mesto gde se prodaju ulaznice za bioskop,
pozorite i sl. ili karte za voz, autobus itd.".
I glagol sluiti se gotovo da i ne postoji u
savremenom jeziku, ali su iza njega ipak ostale imenice
sluaj i sluajnost, kao i pridev sluajan.
Neke nae rei ve su unapred osuene da nestanu,
ieznu. One oznaavaju predmete koji su se nekad esto
upotrebljavali u naim selima, a danas se mogu nai
samo u zabaenim planinskim krajevima ili u muzejima.
Teko da neko ko je odrastao u gradu zna ta je to vuija,
brema, obramica ili obramnjaa. Jer te se rei danas
mogu uti samo u selima gde se jo upotrebljavaju
drvene posude za vodu, koje se nazivaju vuija ili brema
i gde se vedra, kotlii vode, nose preko ramena na
savijenim motkama, to ih narod zove obramica ili
obramnjaa. Isto je tako i s reima sinija, buklija, sadak
itd.
Kad se ljudi isele iz ljutih bezvodnih krajeva, ili
kada se i po takvim selima pojave vodovodne cevi,
nestae vuij, brem i obramic, a te e se rei zadrati
samo u renicima naeg starog ili narodnog jezika.
Eto, tako to biva s reima.


U lingvistikoj, pa i pedagokoj literaturi retke su
knjige ove vrste. Od srodnih publikacija kod nas i u
svetu ona se razlikuje po tome to je na popularan nain
predstavila ceo jedan leksikon (od blizu hiljadu rei) s
kojima se sreu najmlai itaoci, iako nije namenjena
samo njima.
Knjiga je pisana uzornim jezikom i stilom. Na
neusiljen nain ona itaoca uvodi u nove svetove rei,
kao sredstva meusobnog sporazumevanja i zbliavanja
ljudi, koji upravo u leksici imaju ponajvie zajednikog.
A to je jedna od znaajnih poruka ovog dela.
Dr Drago upi

Ovo nisu samo prie o reima nego i kazivanja o
ljudima, stvarima i pojavama. Tako italac ima priliku da
sazna i neto vie od samog porekla i znaenja rei i time
proiri svoje opte obrazovanje.
Dr Sreto Tanasi