Asimov Isak/Silverberg Robert

SPUTANJE NOI Prevod: ivkovi Mirjana/Perii Vuk Asimov Isaac/Silverberg Robert NIGHTFALL, 1990.

POLARIS 1991.

ITAOCU
Kalga je tuinski svet i nije nam namera da vas navedemo na pomisao da je on istovetan Zemlji, iako njegove itelje predoavamo tako da govore jezikom koji vi moete razumeti i da koriste izraze koji su vam bliski i poznati. Ove rei valja shvatiti kao puke ekvivalente tuinskih termina - kao, naime, konvencionalan niz ekvivalenata iste vrste kao to su oni koje koristi romanopisac u ijem delu likovi stranaca meusobno razgovaraju na maternjem jeziku, ali on njihove rei ipak transkribuje na jezik itaoca. Tako, kada itelji Kalgaa pominju "milje", "ake", "kola" ili "kompjutere", oni na umu imaju vlastite jedinice udaljenosti, vlastite organe za hvatanje, vlastita vozila za povrinski prevoz, vlastite maine za obradu podataka i tako dalje. Komjuteri koji se koriste na Kalgau ne moraju nuno da budu kompatibilni sa onima koji su u upotrebi u Njujorku, Londonu ili Stokholmu, ba kao to ni "milje" koje koristimo u ovoj knjizi ne predstavljaju nuno angloameriku jedinicu od 5.280 stopa. Ali izgledalo je jednostavnije i poeljnije pribei ovim poznatim terminima pri opisivanju zbivanja na ovom potpuno tuinskom svetu, nego preduzeti izmiljanje dugog niza potpuno kalgakih izraza. Drugim reima, mogli smo vam ispriati kako je jedan od likova u naem delu zastao da unira svoje "kuonglie" pre no to se otisnuo na peaenju dugo sedam "vorka" glavnim "glibiem" svog rodnog "znuba" - i sve bi izgledalo savreno tuinsko. Ali bi istovremeno bilo i znatno tee razabrati ta smo hteli da kaemo, to nam nije izgledalo odve suvislo. Sutina ove prie ne poiva na koliini bizarnih termina koje smo mogli da izmislimo; naprotiv, ona poiva na reakciji jedne grupe ljudi slinih nama, koji ive na svetu prilino slinom naem u svemu osim u jednoj veoma znaajnoj pojedinosti; oni reaguju na izazovnu situaciju koja se beskrajno razlikuje od svih situacija sa kojima su se itelji Zemlje ikada suoili. Pod takvim okolnostima, izgledalo nam je prikladnije da vam kaemo kako je neko unirao vezove na izmama pre no to se otisnuo na putovanje dugo sedam milja, nego da ispunimo knjigu "kuongliima", "vorkima" i "glibiima". Ako vam se to vie dopada, moete zamiljati kako u tekstu stoje "vorki" kad god se pominju "milje", "gliizbiizi" kad kog je re o "asovima" i "sletrapi" kad god naiete na "oi". Ili moete izmisliti vlastite termine. "Vorki" ili "milje", sasvim je svejedno - kada Zvezde zasijaju. I.A. R.S. Ako bi se zvezde pojavljivale samo jednu no u hiljadu leta, kako bi onda ljudi verovali, oboavali i sauvali za mnotvo potonjih narataja seanje na Boji grad! Emerson Drugi svet! Ne postoji drugi svet! Ovde ili nigde je sve to postoji. Emerson

Prvi deo: SUMRAK

1.
Bilo je bletavo popodne etiri sunaca. Veliki zlatasti Onos poivao je visoko na zapadu, a mali crveni Dovim uurbano je ispod sebe ostavljao obzorje. Kada biste pogledali u suprotnom smeru videli biste sjajne bele take Treja i Patrua, jasne naspram purpurnog istonog neba. Talasaste ravnice kalgakog najsevernijeg kontinenta bile su preplavljene udesnom svetlou. Kancelarija Kelaritana 99, direktora jonglorskog gradskog instituta za psihijatriju, imala je ogromne prozore na svakoj strani, kroz koje se pruao velianstveni pogled. irin 501 sa univerziteta Saro, koji je stigao u Jonglor pre nekoliko asova na Kelaritanov hitni zahtev, pitao se zato nije bolje raspoloen. irin je u osnovi uvek bio vesela osoba a za dana kada su sijala sva etiri sunca obino bi bio jo ivlji. Ali danas, iz nekog razloga, bio je razdraljiv i zabrinut, mada je davao sve od sebe da to ne postane oigledno. Konano, pozvan je u Jonglor kao strunjak za mentalno zdravlje. "Da li biste za poetak eleli da popriate sa rtvama?" upitao ga je Kelaritan. Direktor psihijatrijske bolnice bio je suvonjav, koati oveuljak, boleljivo ut i sa upalim prsima. irin, koji je bio rumen i daleko od toga da bi se moglo rei kako je mrav, pokazivao je uroenu sumnjiavost prema svakom odraslom mukarcu koji je bio vie nego upola laki od njega. Moda me uznemirava Kelaritanov izgled, pomisli irin. Lii na kostura koji hoda. "Ili smatrate da bi bilo bolje kada biste prvo stekli izvesno lino iskustvo vezano za Tunel tajne, dr irine?" irinu poe za rukom da se nasmeje. Nadao se da to nije zvualo suvie natetgnuto. "Moda bi trebalo da prvo porazgovaram sa jednom do tri rtve", ree on. "Na taj nain bih mogao malo bolje da se pripremim za uase Tunela." Kelaritanove tamne, perlaste oi nezadovoljno zatreptae. Meutim, odgovorio mu je Kubelo 54, zalizan i uglancan pravnik koji je zastupao izlobu posveenu stogodinjici Jonglora: "Ma hajdete, dr irine! 'Uasi Tunela!' Ne mislite li da malo preterujete? Konano, za sada raspolaete samo novinskim izvetajima. A jo pacijente nazivate 'rtvama'. Teko da se to za njih moe rei." "Dr Kelaritan se posluio tim izrazom", ukoeno odvrati irin. "Ubeen sam da je dr Kelaritan tu re upotrebio u najoptijem smislu. Meutim, smatram da je ona u ovom kontekstu sasvim neprihvatljiva." irin primeti, uputivi advokatu pogled kojim je istovremeno izraavao gaenje i profesionalnu mirnou: "Koliko sam shvatio, nekoliko ljudi je umrlo jer se uputilo kroz Tunel tajne. Nije li tako?" "Da, u Tunelu je umrlo nekoliko ljudi. Ali za sada nemamo razloga da smatramo da su ti ljudi umrli zbog toga to su prolazili kroz Tunel, doktore." "Jasno mi je zato ne elite da mislite da je tako, savetnie", otresito primeti irin. Kubelo besno pogleda prema direktoru bolnice. "Dr Kelaritane! Ako e se istraga sprovoditi na ovaj nain, elim odmah da uloim protest. Va dr irin je ovde u svojstvu nepristrasnog strunjaka, a ne kao tuioev svedok!" irin se zakikota. "Malopre sam dao svoj sud o pravnicima uopte, savetnie, a nisam izraavao svoje miljenje o onome to se moda dogodilo ili se moda nije dogodilo u Tunelu tajne." "Dr Kelaratine!" ponovo uskliknu Kubelo, zajapurivi se. "Gospodo, molim vas", umea se Kelaratin, prelazei hitro pogledom sa Kubela na irina, pa sa irina na Kubela. "Trebalo bi da smo na istoj strani, zar ne? Koliko ja vidim, cilj nam je u ovoj istrazi zajedniki. Da otkrijemo tano ta se dogodilo u Tunelu tajne, kako bismo ubudue mogli izbei... ovaj... ponavljanje nesrenih sluajeva." "Slaem se", ree irin prijateljski. Samo bi gubio vreme ako bi nastavio da se obrecuje na

advokata. Trebalo je obaviti mnogo vanije stvari. Poastvovao je Kubela srdanim osmehom. "Mene nikada ne zanima da na nekoga svalim krivicu po svaku cenu, ve samo da izneem nain na koji se moe reiri situacija u kojoj ljudi oseaju da na nekoga treba svaliti krivicu. Kako bi bilo da mi sada pokaete nekog od svojih pacijenata, dr Kelaritane. Zatim moemo ruati i porazgovarati o dogaajima u Tunelu onako kako ih trenutno vidimo, a posle jela moda u biti u stnaju da pogledam jo kog pacijenta..." "Ruak?" ponovi nekako neodreeno Kelaritan, kao da uopte ne zna ta ta re znai. "Da, ruak. Obrok u sredini dana. To je moja stara navika, doktore. Ali mogu jo malo da priekam. U svakom sluaju, nemam nita protiv da prvo posetimo jednog pacijenta." Kelaritan klimnu. Zatim se obrati advokatu. "Mislim da treba krenuti od Harima, a onda bi mogao da porazgovara sa Distinom, i... ovaj, moda imilitom. Posle ruka, svakako." "Hvala", odvrati irin. "Izvolite ovuda, dr irine..." Kelaritan pokaza prema prolazu u staklu koji je vodio iz stranjeg dela kancelarije u samu bolnicu. Bio je to prozraan uski prolaz, sa pogledom od 360 stepeni na nebo i niska sivozelena brda koja su okruivala grad Jonglor. Svetlost etiri sunca toga dana obasjavala ga je sa svih strana. Zastavi na tren, direktor bolnice osvrnuo se desno, pa levo, obuhvativi pogledom ceo predeo. Stroge, uiljene crte oveuljkovog lica odjednom su se ozarile mladou i ivotnou kada su se topli zraci Onosa i oni otri, sasvim razliiti zraci sa Dovima, Patrua i Treja pomeali u velianstvenoj raskoi. "Kakav savreni dan, gospodo!" uzviknu Kelaritan s toliko oduevljenja da se irin zaprepastio; tako neto nije oekivao od osobe za koju je mislio da je krajnje uzdrana i kruta. "Predivno je videti etiri sunca na nebu u isto vreme! Oseam se odlino kada mi njihovi zraci obasjaju lice! Ah, pitam se ta bismo mi bez naih velianstvenih sunaca!" "Zaista", odvrati irin. U stvari, i on se oseao neto bolje.

2.
Pola sveta dalje, jedna koleginica irina 501 sa univerziteta Saro takoe je zurila u nebo. Ali nju je proimao samo uas. Bila je to Sifera 89, iz odeljenja za arheologiju; ona je ve godinu i po dana upravljala iskopavanjima u drevnom Beklimotu na udaljenom poluostrvu Sagikan. Sada je ukoeno stajala, sa strepnjom posmatrajui kako joj se velikom brzinom pribliava katastrofa. Nebo nije prualo nikakvu utehu. U ovom delu sveta je jedina prava svetlost vidljiva u to doba dolazila od Tanoa i Sita, a njihov hladni, otri sjaj za nju nikada nije bio radostan, ve pre depresivan. Spram dubokog, sumornog plavetnila dnevnog neba sa dva sunca stajala je zlokobna, teka osvetljenost, koja je bacala reckave, pretee senke. I Dovim se mogao videti... jedva, upravo se dizao... na samom obzorju, neto malo iznad vrhova udaljenih planina Horkan. Nejasni sjaj malog crvenog sunca, meutim, teko da je bio veseo. No, Sifera je znala da e se uskoro na istoku pojaviti topla uta svetlost Onosa koja e razveseliti prilike. Nju je trenutno vie brinulo neto mnogo ozbiljnije nego to je privremeno odsustvo glavnog sunca. Ubilaka peana oluja kretala se pravo prema Beklimotu. U narednih nekoliko minuta prohujae preko ovog mesta, a onda bi svata moglo da se dogodi. Svata. atori bi mogli biti uniteni; paljivo poreani posluavnici sa artefaktima mogli bi biti isprevrtani, a njihovi sadraji razbacani unaokolo; kamere, oprema za crtanje planova, mukotrpno napabireni stratigrafski crtei... sve na emu su tako dugo radili moglo bi biti izgubljeno u trenu. I jo gore. Svi bi mogli poginuti. I gore od toga. Drevne ruevine samog Beklimota... kolevke civilizacije, najstarijeg poznatog grada na Kalgau... bile su u opasnosti. Iskopine koje je Sifera usekla u okolnoj naplavljenoj ravnici bile su irom otvorene. Naleti vetra, ako budu dovoljno jaki, podii e jo peska pored onoga koji ve nose, a zatim e se s uasnom snagom zaletati u krhke ostatke Beklimota... oribavi, nagrizavi, ponovo zatrpavi, moda ak i raskomadavi itave temelje i razabacavi ih preko sparuene ravnice. Beklimot je bio istorijsko blago koje je pripadalo celom svetu. Sifera se upustila u sraunati rizik kada je poela da ga iskopava, jer je moglo doi do oteenja. Nemogue je obaviti bilo kakav arheoloki posao a da se neto ne uniti: takva je priroda posla. Ali ogoleti samo srce ravnice kao to je ona to uinila, i onda biti toliki baksuz i doiveti najgoru peanu oluju u celom veku... Ne. Ne, to je bilo suvie. Ime e joj eonima ostati ukaljano, ako ova oluja protrese Beklimot zbog onoga to je ona ovde uinila. Moda je ovo mesto bilo ukleto, kao to su govorili neki sujeverni ljudi. Sifera 89 nikada nije bila naroito sklona udacima bilo koje vrste. Ali ovo iskopavanje, za koje se nadala da e predstavljati krunu njene karijere, od samog poetka joj je zadavalo samo glavobolju. A sada je ak zapretilo da zauvek okona njenu profesionalnu karijeru... ako je i ne ubije. Eilis 18, jedan od njenih pomonika, dotra do nje. Bio je to vitak, ilav mukarac, koji je, meutim, delovao sitno pored visoke, atletski graene Sifere. "Privrstili smo sve to smo mogli!" doviknu joj on, napola bez daha. "Sada sve zavisi od bogova!" Ona mu odvrati namrtivi se. "Bogova? Kojih bogova? Vidi li ti, Eilise, neke bogove u blizini?" "Samo sam hteo da kaem..." "Znam ta si hteo da kae. Zaboravi."

S druge strane stigao je Tuvik 443, nadzornik radnika. Oi su mu bile razrogaene od straha. "Gospo", pozva je on. "Gospo, gde da se sklonimo? Nemamo gde da se sklonimo!" "Rekla sam ti, Tuvie. Tamo dole, ispod stene." "Zatrpae nas. Zato vi niste tamo?" Zapanjeno ga je pogledala. Zar je mislio da ima neko privatno skrovite u kome e biti bezbednija od ostalih? "Doi u, Tuvie. Hajde, idi! Prestani da me gnjavi!" Preko puta, u blizini estougaone zgrade od cigala koju su rani istraivai prozvali Hram Sunaca, Sifera primeti krupnu priliku Balika 338. kiljei, zaklanjajui oi od ledene svetlosti Tana i Site, stajao je zagledan prema severu, sa koga je pristizala oluja. Na licu mu se oitavala patnja. Balik je bio njihov glavni stratigraf, ali je takoe vaio u ekspediciji za, kakvog takvog, strunjaka za meteorologiju. U njegova zaduenja ulazilo je i pisanje vremenskih izvetaja, kao i da pazi na mogue neoekivane promene. Vreme na poluostrvu Sagikan uglavnom se nije menjalo: cela oblast bila je nezamislivo jalova, i tek svakih deset ili dvadeset godina pala bi odreena koliina kie. Jedinu klimatsku neobinost predstavljala je izmena u ustrojstvu preovlaujuih vazdunih struja, koja je pokretala ciklonske sile i donosila peanu oluju, pa ak se i to dogaalo tek nekoliko puta u toku jednog veka. Da li je Balikov maloduan izraz lica bio posledica krivice koju mora da je oseao jer nije predvideo oluju? Ili je izgledao u toj meri prestravljen jer je, sada, mogao da prorauna punu jainu besa koji e se sruiti na njih? Sve je moglo biti drugaije, govorila je Sifera sama sebi, da su imali malo vie vremena da se pripreme za klanicu. Sada joj je bilo jasno da su svi izdajniki znaci bili tu, samo je trebalo biti dovoljno mudar i primetiti ih... nalet estoke suve toplote, nepojmljive ak i za standarde poluostrva Sagikin; neoekivani mrtvi spokoj zamenio je uobiajeni postojani povetarac sa savera; a onda je, to je bilo najudnije, poeo da duva vetar pun vlage sa juga. Sve ptice khala, ti udni, kotunjavi strvinari koji su pohodili ovu oblast poput vukodlaka, nadigle su se kada je poeo da duva ovaj vetar i nestale put zapadne pustinje pretrpane dinama kao da su im demoni za petama. To je trebalo da ih upozori, pomislila je Sifera. Kada su se ptice khala podigle i vritei odletele u zemlju dina. Meutim, svi su bili toliko obuzeti iskopavanjima da nisu obraali panju na ono to se oko njih dogaalo. Najverovatnije su jednostavno odbijali da to urade. Pretvaraj se da ne primeuje znake nadolazee peane oluje i moda e oluja skrenuti na drugu stranu. A onda se niotkuda pojavio mali sivi oblak daleko na severu, tamna mrlja na razjarenom titu pustinjskog neba, koje je obino bilo jasno poput ogledala... Oblak? Vidi li oblak? Ne vidim nikakve oblake. Novo poricanje. Oblak je prerastao u ogromno crno udovite koje je ispunilo pola neba. Vetar je i dalje duvao sa juga, ali vie nije donosio vlagu... ve je sada stizao u naletima koji su palili sve pred sobom... a uz njega poeo je da duva jo jedan vetar, koji je bio ak i jai, iz suprotnog smera. Jedan je hranio drugoga. A kada su se sreli... "Sifera!" povika Balik. "Evo je, dolazi! Brzo u zaklon!" "Hou! Hou!" Nije elela da poe u zaklon. elela je da potri od jednog do drugog mesta iskopavanja, da sve odjednom nadgleda, da pridrava strane atora, da zagrli gomile dragocenih fotografskih ploa, da svojim telom zatiti proelje tek otkrivene Osmougaone kue na kome su se nalazili zadivljujui

mozaici otkriveni prethodnog meseca. Ali Balik je bio u pravu. Sifera je uinila sve to je mogla, ovog ludog jutra, da obezbedi mesto. Sada se trebalo skloniti, tamo dole ispod stene koja je trala sa gornje ivice mesta na kome su vrena iskopavanja, i nadati se da e ih ona zatititi od najjaih naleta oluje. Potrala je prema njoj. Jake, snane noge lako su je ponele preko izdeljenog, kripavog peska. Sifera nije jo napunila etrdeset godina, bila je visoka, snana ena u punoj fizikoj snazi, i do ovog trenutka znala je samo za optimizam kada se radilo o bilo kom vidu njenog postojanja. Ali iznenada svemu je zapretila opasnost: njenoj akademskoj karijeri, njenom odlinom zdravlju, a moda i samom njenom ivotu. Ostali su se stisnuli u podnoju stene, iza na brzinu sklepanog zaklona od drvenih motki za koje je bila privezana cerada. "Pomerite se", ree Sifera, krei sebiput. "Gospo", zastenja Tuvik. "Gospo, naterajte oluju da se vrati!" Kao da je ona bila kakva boginja koja poseduje magine moi. Sifera se promuklo nasmeja. Predradnik izvede neki gest u njenom pravcu... neki sveti znak, pretpostavila je ona. Ostali radnici, a svi odreda bili su iz malog sela istono od ruevina, napravie isti znak i poee neto da mrmljaju. Molitve? Njoj? Kakav sablastan trenutak. Ovi ljudi, poput svojih oeva i dedova, celog ivota kopali su po Beklimotu u slubi ovog ili onog arheologa, strpljivo otkrivajui drevne zgrade, i prosejavali pesak traei siune artefakte. Verovatno su ve doiveli neku gadnu peanu oluju. Da li su uvek bili ovako prestravljeni? Ili je ovo bila neka superoluja? "Evo je", ree Balik. "To je to." I pokri lice akama. Oluja se sruila na njih svom svojom silinom. Sifera je u poetku stajala, zurei kroz otvor u ceradi u monumentalni kiklopski gradski zid preko puta, kao da e uspeti da ga sauva ako ne bude skidala pogled sa tog mesta. Ali ve posle jednog trenutka to je postalo nemogue. Na njih su se obruili naleti neverovatne jare, tako pobesneli da je imala utisak da e joj kosa, pa ak i obrve buknuti. Okrenula je glavu i podigla ruku da zatiti lice. Zatim je stigao pesak i vie se nita nije videlo. Liilo je na kinu oluju, samo su kine kapi bile suvie vrste. Zaula se snana grmljavina, koja to nije bila, ve su taj zvuk stvarali milioni siunih estica peska koje su dobovale po tlu. Pored tog najjaeg zvuka uli su se i drugi, jedan klizav i aputav, drugi kripav i grebav, trei koji je podseao na tiho dobovanje. I uasno zavijanje. Sifera je zamiljala tone peska kako se u kaskadama obruavaju, zatrpavajui zidove, zatrpavajui hramove, nepregledne temelje stambene oblasti, zatrpavajui kamp. I zatrpavajui sve njih. Okrenula se licem prema zidu stene i ekala kraj. Pomalo iznenaeno i tuno uhvatila je sebe kako histerino jeca, kako joj iz utrobe dopiru iznenadni duboki jecaji. Nije elela da umre. Svakako da nije: ko je to pa eleo? Ali do ovog trenutka nikada joj nije palo na pamet da postoji i neto gore od umiranja. Beklimot, najpoznatije arheoloko nalazite na svetu, najstariji poznati grad ljudskog roda, mesto na kome se zaela civilizacija, bie uniten... i to samo zahvaljujui njenom nemaru. Pokolenja kalgakih velikih arheologa radila su ovde tokom veka i po od otkria Beklimota: prvo Galdo 221, najvei od njih svih, zatim Marpin, Stinupad, elbik, Numoin, sve sama slavna imena... i sada Sifera, koja je budalasto celo mesto ostavila otkriveno dok se pribliavala peana oluja. Dok je Beklimot bio pokopan ispod peska, ruevine su mirno dremale hiljadama godina, u istom stanju u kakvom su bile onog dana kada su poslednji stanovnici konano ustuknuli pred promenjenom klimom i napustili ga. Svi arheolozi koji su ovde radili od Galdoovih dana vodili su rauna o tome da

na svetlost dana iznesu smo po jedan mali deo ovog nalazita, da ga zatite paravanima i ogradama protiv peska; oni je ujedno trebalo da ga tite od peane oluje koja je predstavljala ozbiljnu opasnost, iako je bilo malo verovatno da e do nje odi. Sve do sada. I ona je, razume se, postavila uobiajene paravane i ograde. Ali ne ispred novih iskopina, ne u oblasti svetilita na koju je usredsredila svoja istraivanja. Tamo su se nalazile neke od najstarijih i najlepih zgrada Beklimota. I tako je ona, nestrpljiva da pone sa iskopavanjima, poneta arom koji je nije naputao da stalno ide dalje i dalje, prenebregla osnovne mere opreza. U tom trenutku ona na to, svakako, nije tako gledala. Ali sada, kada joj je u uima odzvanjalo demonsko tutnjanje oluje, i kada se na nad njom nadnelo crno nebo koje je unitavalo... Ba dobro to ovo neu preiveti, pomisli Sifera. Neu morati da itam sve ono to e o meni kazati u svakoj knjizi iz arheologije koja e biti objavljena u narednih pedeset godina. "Slavno nalazite Beklimot predstavljalo je neprevazieni izvor podataka o ranom razvoju civilizacije na Kalgau dok nije nesreno uniteno zahvaljujui nehajnom nainu na koji je mlada i ambiciozna Sifera 89 sa univerziteta Saro vrila iskopavanja..." "Mislim da prolazi", proaputa Balik. "ta?" upita ona. "Oluja. Sluaj! Smiruje se." "Mora da nas je prekrio tako debeli sloj peska da nita ne ujemo. I to je sve." "Ne. Nismo zakopani, Sifera!" Balik povue ceradu ispred njih i uspe malo da je podigne. Sifera proviri i zagleda se u otvorenu oblast izmeu stene i gradskog zida. Nije mogla da poveruje vlastitim oima. Pred njom se protezala jasna tamnoplava linija neba. Sijalo je sunce. Bio je to tek slabi, ledeni sjaj dvostrukih sunaca Tanoa i Sita, ali u ovom trenutku je to bila najlepa svetlost koju je do tada ikada poelela da vidi. Oluja je prola. Ponovo je sve bilo mirno. Ali gde je pesak? Zato sve nije bilo zatrpano peskom? Grad se i dalje video: veliki blokovi kamenih zidova, treperavi sjaj mozaika, iljati kameni krov Hrama Sunaca. ak je i veina njihovih atora i dalje bila na svom mestu, ukljuujui gotovo sve vane. Ozbiljnu tetu pretrpeo je samo logor u kome su iveli radnici, a on se mogao obnoviti za nekoliko asova. Zapanjena, ne usuujui se da poveruje u ono to vidi, Sifera napusti zaklon i osvrnu se oko sebe. Na tlu nigde nije bilo peska. vrsto peen i nabijen tamni sloj koji je obrazovao povrinu tla u zoni iskopavanja i dalje je bio vidljiv. Sada je izgledao drugaije, bio je nekako udno sastrugan, ali na njemu nije bilo niega to je oluja mogla doneti. Balik zamiljeno primeti: "Prvo je naiao pesak, a za njim vetar. I tako je vetar pokupio sav pesak koji se sruio na nas, i to isto onako brzo kako je ovaj pao, i poneo ga odmah dalje na jug. udo, Sifera. Samo tako to moemo nazvati. Pogledaj... vidi se gde je tle zagrebano, gde je ceo plitki gornji sloj peska oistio vetar; moda je eroziji bilo potrebno pedest godina da ga stvori, a uklonjen je za pet minuta, ali..." Sifera gotovo da ga i nije slula. Uhvatila je Balika za ruku i okrenula ga postrance tako da vie nije gledao prema glavnoj oblasti njihovih iskopavanja. "Pogledaj tamo", ree ona. "Gde? ta?" Ona upre prst. "Tomboovo brdo." Pleati stratigraf se zagleda u tom pravcu. "Blagi Boe! raspuklo se tano po sredini!"

Tomboovo brdo bilo je, u stvari, nepravilna humka srednje visine, na nekih petnaest minuta hoda juno od glavnog dela grada. Niko na njemu nije radio preko sto godina, jo od druge ekspedicije velikog pionira Galdoa 221, a Galdo nije u njemu pronaao nita znaajno. Uglavnom se smatralo da je to deponija na koju su graani starog Beklimota bacali kuhinjsko smee... mada je samo po sebi bilo dovoljno zanimljivo, ipak nije bilo nita u poreenju sa udima kojih je bilo u izobilju posvuda unaokolo. Meutim, oigledno je upravo Tomboovo brdo najgore prolo za vreme nepogode: divlja snaga peane oluje uspela je u trenu da uradi ono za ta pokolenja arheologa nisu marila. Nepravilan, iskrzan pojas zguljen je sa lica brda, poput kakve grozne rane, ogolivi vei deo unutranjosti gornjeg dela padine. Iskusnim terencima kakvi su bili Sifera i Balik bio je dovoljan samo jedan pogled da shvate znaaj onoga to je dospelo na svetlost dana. "Deo grada ispod ubrita", promrmlja Balik. "Mislim da ih ima vie. Moda itav niz", ree Sifera. "Misli?" "Pogledaj. Tamo, na levoj strani." Balik zviznu. "Nije li to zid u kroatskom stilu, ispod ugla onog kiklopskog temelja?" "Tako je." Trnci prostrujae niz Siferinu kimu. Okrenula se prema Baliku i videla da nije nita manje zapanjen od nje. Oi su mu bile irom otvorene, lice bledo. "U ime Tame!" promuklo je proaputao. "ta smo to otkrili, Sifera?" "Nisam sigurna. Ali iz ovih stopa se dajem na posao." Pogledala je nazad prema zaklonu ispod stene, gde su jo uali prestravljeni Tuvik i njegovi ljudi, pravei svete znake i mrmljajui molitve tihim, zapanjenim glasovima, kao da jo ne mogu da shvate da ih je mona oluja potedela. "Tuvie!" povika Sifera, upuujui mu energino, gotovo ljutito, znake. "Izlazi odatle zajedno sa ljudima! eka nas posao!"

3.
Harim 682 bio je krupan, jak pedesetogodinjak, snanih miia na rukama i grudima koji su bili prekrveni podebljim izolacionim slojem sala. im ga je erim ugledao kroz prozor bolnike sobe, znao je da e se on i Harim dobro slagati. "Oduvek sam bio naklonjen ljudima koji su, ovaj, pokrupniji", objasni psiholog Kelaritanu i Kubelu. "Poto sam i sam gotovo celog ivota bio takav, razumete. Ali nikada nisam bio miiav kao ovaj ovde." irin se prijatno nasmeja. "Ja sam skroz naskroz samo debeo. Osim ovde, razume se", dodade on, lupnuvi se postrance po glavi... "ime se ovaj Herim bavi?" "Luki radnik", odvrati Kelaritan. "Trideset pet godina na jonglorskim dokovima. Dobio je na lutriji kartu za otvaranje Tunela tajne. Poveo je celu porodicu. Svi su pretrpeli izvesna oteenja, ali on je najgore proao. Veoma se stidi zbog toga; takva grdosija od oveka pa da doivi potpuni slom." "Mogu da mislim", ree irin. "Uzeu to u obzir. Hajde da popriamo s njim, vai?" Oni uoe u sobu. Harim je sedeo i nezainteresovano zurio u kocku koja je bacala svetlost u est boja na zid naspram njegovog kreveta. Kada je ugledao Kelaritana, osmehnuo se dosta ljubazno, ali kao da se ukoio kada je primetio advokata Kubela kako ulazi posle direktora bolnice, a izraz lica mu se sasvim sledio kada je video i irina. "Ko je to?" upita on Kelaritana. "Jo jedan advokat?" "Nipoto. Ovo je irin 501, sa univerziteta Saro. Ovde je da ti pomogne da se oporavi." "Auh", frknu Harim. "Jo jedan pametnjakovi! ta je bilo ko od vas uinio do sada da mi pomogne?" "Potpuno si u pravu", primeti irin. "Jedini koji moe da pomogne Harimu da se oporavi jeste sam Harim, a? Ti to zna i ja to znam i moda bih mogao da ubedim bolniko osoblje da i oni to shvate." Seo je na ivicu kreveta. Zakripao je pod psihologovom telesinom. "Ovde bar imaju pristojne krevete. Mora da su zaista dosta dobri kada mogu istovremeno da izdre nas dvojicu... ini mi se da ne voli advokate? Ni ja ih ne volim, prijatelju." "Bedni hukai, eto ta su oni", primeti Harim. "Puni su trikova. Nateraju te da kae stvari koje ne misli, govorei ti da mogu da ti pomognu ako kae to i to, a zavri se tako to tvoje vlastite rei upotrebe protiv tebe. Bar ja tako gledam na to." irin podie pogled prema Kelaritanu. "Da li je ba neophodno da Kubelo prisustvuje ovom razgovoru? ini mi se da bi bez njega bilo mnogo lake." "Ovlaen sam da uestvujem u svakom..." poe ukoeno Kubelo. "Molim vas", prekide ga Kelaritan, unevi mnogo vie snage u samu re nego u utivost koja se iza nje krila. "irin je u pravu. Trojica posetilaca u isto vreme moda su previe danas za Harima. A vi ste ioanko ve uli njegovu priu." "Pa...", poe Kubelo, potamnelog lica. Ali posle jednog trenutka se okrete i izie iz sobe. irin potajno dade Kelaritanu znak da se smesti u suprotan ugao. A onda se okrenu prema oveku u krevetu, uputi mu svoj najprijatniji osmeh i ree: "Bilo je prilino gusto, je li tako?" "Vi ste to kazali." "Koliko dugo si ovde?" Harim slegnu ramenima. "Mislim nedelju, dve nedelje. A moda i malo due. Ne znam, samo nagaam. Od..." On zauta.

"Jonglerove izlobe?" podstaknu ga irin. "Da, od kada sam poao na onu vonju." "Od tada je prolo malo vie od nedelju-dve", primeti irin. "Stvarno?" Harimov pogled se zacakli. Nije eleo da slua o tome koliko je ve dugo u bolnici. Promenivi prilaz, irin ree: "Kladim se da nisi ni sanjao da e doi dan kada e rei sebi da e ti biti drago da se vrati na dokove, a?" Harim se osmehnu i odvrati: "Ponovite to jo jednom! ta bih dao da sutra mogu da teglim sanduke unaokolo." On spusti pogled na ake. Krupne, snane ake, debelih prstiju, zatupastih na vrhovima, jedan iskrivljen usled neke stare povrede. "Od leanja u postati pravi mekuac. Kada doe vreme da se vratim na posao, vie neu biti nizata." "ta te onda ovde zadrava? Zato jednostavno ne ustane i ne ode?" Kelaritan, koji je sedeo u uglu, uputi mu zvuno upozorenje. erim mu dade rukom znak da uti. Harim zaprepaeno pogleda irina. "Da ustanem i odem?" "Zato da ne? Nisi zatvorenik." "Ali ako bih to uinio... ako bih to uinio..." Glas radnika sa dokova utihnu. "Kada bi to uinio, ta bi se dogodilo?" upita irin. Harim je dugo utao, oborene glave, namrtenih vea. Nekoliko puta je poinjao da govori, ali je sam sebe prekidao. Psiholog je strpljivo ekao. Konano je Harim, napetim, promuklim, napola priguenim glasom, kazao: "Ne mogu da iziem napolje. Zbog... zbog... zbog..." Borio se sam sa sobom. "Tame", izgovori na kraju. "Tame", ponovi irin. Re je ostala da visi izmeu njih poput kakve opipljive stvari. Harima kao da je muila, gotovo da je se stideo. irin se seti da se ta re retko koristila meu ljudima Harimove klase u pristojnom drutvu. Harim moda nije smatrao da je taj izraz opscen, ali je on za njega svakako u izvesnom smislu bio bogohulan. Niko na Kalgau nije voleo da razmilja o tami; ali oni manje obrazovani su to inili; bilo je krajnje zastraujue mozgati o mogunosti da est prijateljskih sunaca mogu sva odjednom na neki nain potpuno nestati sa neba i da moe zavladati potpuna tama. Ta ideja bila je nezamisliva... doslovce nezamisliva. "Da, Tama", ponovi Harim. "Ja se, u stvari, plaim da u se, ako iziem, ponovo nai u Tami. O tome je re. Tama, posvuda, ponovo." "U poslednjih nekoliko nedelja dolo je kod njega do potpunog preokreta", primeti Kelaritan tihim glasom. "U poetku je bilo upravo suprotno. Niste mogli da ga naterate da ue unutra ako nije bio pod sedativima. U poetku je to bio sluaj jake kalustrofobije, koja se posle izvesnog vremena izmetnula u klaustrofiliju. Smatramo da je to znak oporavka." "Moda", odvrti irin. "Ali ako nemate nita protiv..." Zatim se neno obrtio Harimu: "Ti si se meu prvima provozao Tunelom tajne, je li tako?" "Prvog dana." U Harimovom glasu oseti se ponos. "Pripremili su gradsku lutriju. Stotinu ljudi dobilo je besplatne vonje. Mora da su prodali milion karata, a moja je peta kupljena. Ja, ena, sin i dve keri, svi smo poli. I to prvog dana." "Da li bi hteo ukratko da mi ispria kako je bilo?" "Pa", poe Harim. "Bilo je..." Zastade. "Znate, ja nikada ranije nisam bio u Tami. ak ni u zamraenoj sobi. Nikada. To me nije zanimalo. U detinjstvu je spavaa soba bila uvek dobro osvetljena, a kada sam se oenio i preselio u vlastitu kuu, sasvim je bilo prirodno da i tamo imam svetlo. Moja ena misli isto. Tama je neprirodna. Ona nije predviena da postoji."

"Pa ipak ste uestvovali u lutriji." "Ovaj, samo ovog puta. Zabave, radi, razumete? Bilo je to neto posebno. Kao praznik. Velika izloba, petstogodinjica grada, je li tako? Svi su kupovali sreke. Uinilo mi se da to mora biti neto drugaije, neto stvarno dobro, zato bi ga inae sagradili? I tako sam kupio sreku. Kada sam dobio nagradu, svi odreda su mi na dokovima zavideli, svi su eleli da oni imaju sreku, neki su ak hteli da je otkupe od mene... Ne, gospodine, rekao sam, nije na prodaju, ovo je naa sreka, moja i moje porodice..." "Znai sa, uzbuenjem ste ekali da poete na vonju Tunelom?" "Aha. Mo'te misliti." "A za vreme vonje? Kada ste krenuli? Kako ste se oseali?" "Pa..." poe Harim. Ovlaio je usne i zagledao se negde u daljinu. "Tamo su se nalazila ta mala kola; znate, unutra nije bilo niega osim dasaka koje su sluile kao sedita i kola nisu imala krov. Ue unutra, u svaka po estoro, ali nas petoro su pustili da uemo zajedno, poto smo bili porodica, i bilo nas je takorei dovoljno da ispunimo cela kola, tako da nisu morali da nam uvaljuju nekog stranca. Onda se oglasila muzika i kola su krenula u Tunel. Kretala su se veoma polako, ni nalik kolima na auto-putu, ova su prosto milela. I onda se naete u Tunelu. A potom... potom..." irin je ponovo ekao. "Nastavi", ree on poto je protekao minut, a Harim nije niim pokazivao da e nastaviti. "Ispriaj mi o tome. Stvarno me zanima kako je bilo." "Onda je nastupila Tama", izjavi promuklo Harim. Krupne ake mu zadrhtae kada se toga setio. "Obruila se na nas kao da je neko spustio preko nas kakav dinovski eir, znate? Odjednom je sve postalo crno." Drhtanje se pretvaralo u divlji napad. "uo sam svog Trinita kako se smeje. On je mudar momak. Trinit to jeste. Kladim se da je mislio da je Tama neto prljavo. I zato se smejao, ja sam mu kazao da zavee, a onda je jedna od mojih keri malo zaplakala, njoj sam kazao da je sve u redu, da nema zbog ega da brine, da e to potrajati samo petnaest minuta i da treba na to da gleda kao na pretnju, a ne na neto stvarno opasno. A onda... onda..." Ponovo je nastupila tiina. Ovog puta ga irin nije pourivao. "A onda sam osetio kako me sve jae obavija. Sve je bilo Tama... Tama... ne moete zamisliti kako je to... ne moete zamisliti... kako je crna bila... kako crna... Tama... Tama..." Harim se iznenada stresao i iz njega provalie razdirui jecaji, gotovo nalik na grenje. "Tama... oh, Boe, ta Tama...!" "Polako, ovee. Ovde nema ega da se plai. Pogledaj u sunevu svetlost! Danas se vide etiri sunca, Harime. Polako, ovee..." "Pustite mene da ovo sredim", ree Kelaritan. Pohitao je ka krevetu kada je Harim poeo da jeca. U aci mu zablista igla. Dodirnuo je njome Harimovu miiavu ruku i zaulo se kratko brujanje. Harim se gotovo istog asa smirio. Svalio se na jastuk, ukoeno se osmehujui. "Sada moramo da ga ostavimo", ree Kelaritan. "Ali tek to sam poeo da..." "Satima neete moi nita suvislo da izvuete iz njega. Mogli bismo poi na ruak." "Ruak, dobro", primeti poluiskreno irin. Na vlastito iznenaenje gotovo da nije imao apetita. Teko da je uopte mogao da se seti ijedne prilike kada se ovako oseao. "A on je jedan od najjaih koje imate?" "Jedan je od najstabilnijih, da." "Kakvi su onda ostali?" "Neki su potpuni katatonini. Drugi bar pola vremena moraju da budu pod sedativima. U prvoj

fazi, kao to rekoh, ne ele da uu unutra. Kada su izili iz Tunela inilo se da je sa njima sve u najboljem redu, razumete, osim to su trenutno zaradili klaustrofobiju. Odbijali su da uu u zgrade... bilo koju zgradu, ukljuujui tu i palate, zdanja, stambene kue, kue za najam, kolibe, daare, dozidane zgrade, ak i atore." irin je bio duboko okiran. Doktorirao je na poremeajima koje prouzrokuje tama. Zato su ga i pozvali. Ali nikada nije uo ni za ta ovako ekstremno. "Nisu hteli nigde da uu? Gde su spavali?" "Na otvorenom." "Da li je iko pokuao da ih na silu ugura unutra?" "Oh, pokuali su, svakako da su pokuali. Ali su ti ljudi dobijali napade histerije. Neki su ak pokuali da izvre samoubistvo... zaleteli bi se na zid i poeli da udaraju glavom o njega, i slino. Kada bi uspeli da ih uvuku unutra, nisu mogli da ih zadre bez ludake koulje i jakog sedativa." irin se zagleda u krupnog lukog radnika, koji je sada spavao, i zavrte glavom. "Jadnici." "To je bila prva faza. Harim je sada u drugoj fazi, klaustrofilinoj. Privikao se na ovo ovde i ceo sindrom se okrenuo naopake. Svestan je da je u bolnici na sigurnom, sve vreme sija jarka svetlost. Ali iako moe kroz prozor da vidi sunca kako sijaju, plai se da izie napolje. Misli da je tamo mrak." "Ali to je apsurdno", ree irin. "Napolju nikada nije mrak." im je to rekao, osetio se kao prava budala. Kelaritan se svejedno uhvatio za to. "Svima nam je to poznato, dr irine. Svakoj zdravorazumnoj osobi je to poznato. Ali nevolja sa ljudima koji su doiveli traumu u Tunelu tajne jeste u tome to oni vie nisu pri zdravoj pameti." "Da. I meni se tako ini", ree irin posramljeno. "Moete da obiete neke od ostalih pacijenata kasnije", ree Kelaritan. "Moda otkrijete jo neke vidove problema. A sutra emo vas povesti da vidite sam Tunel. Zatvorili smo ga, razume se, poto sada znamo u emu se sastoje potekoe; meutim, gradski oci su veoma nestrpljivi da iznau neina da ga ponovo otvore. Jasno mi je da su ulaganja u njega bila ogromna. Ali prvo bi trebalo da poemo na ruak, je li tako, doktore?" "Da, ruak", ponovi irin, sa jo manje oduevljenja nego malopre.

4.
Velika kupola opservatorije univerziteta Saro velianstveno se uzdizala iznad poumljenih padina Opservatorijske planine, predivno svetlucajui na svetlosti poznog popodneva. Mala crvena kugla Dovima ve je skliznula iza obzorja, ali je Onos jo bio visoko na zapadu, a Trej i Patru, koji su prelazili preko istonog dela neba po otroj dijagonali, urezivali su sjajne tragove svetlosti du ogromnog lica kupole. Pet milja odatle, u gradu Saro, Binaj 25, vitki, marljiv mladi, uvek uurban, leteo je po malom stanu koji je delio sa svojom drubenicom po ugovoru, Raistom 717, skupljajui knjige i hartije. Raista se udobno protezala na njihovom malom, izlizanom, zelenom kauu, a onda je podigla pogled i namrtila se. "Ide nekuda, Binaje?" "U opservatoriju." "Iako je tako rano. Obino ide tamo tek poto zae Onos. A to e se dogoditi tek za nekoliko asova." "Imam zakazan sastanak danas, Raista." Pogledala ga je toplo i zavodniki. Oboje su diplomirali i imali po blizu tridest godina, bili su asistenti, on astronomije, ona biologije, i drubenici po ugovoru tek sedam meseci. Njihova veza bila je jo nova i puna uzbuenja. Meutim, problemi su ve poeli da se javljaju. On je radio u kasnim asovima, kada su se na nebu obino nalazila samo neka manja sunca. Ona je bila najsveija i najbolje je radila tokom dana, pod zlatnim sjajem bletavog Onosa. U poslednje vreme provodio je sve vie vremena u opservatoriji, tako da gotovo nikad nisu bili budni u isto vreme. Binaj je znao kakvo je to iskuenje za nju. Bilo je i za njega. Ipak, posao vezan za orbitu Kalgaa, koji je obavljao, zahtevao je da mu se potpuno posveti i vodio ga je u sve tee oblasti koje su mu se istovremeno inile i pune izazova i zastraujue. Kada bi Raista bila strpljiva jo samo nekoliko nedelja... moda mesec ili dva... "Zar ne bi mogao veeras malo due da ostane ovde?" upita ga ona. Raspoloenje mu splasnu. Raista mu je pogledom govorila: "Doi da se igramo." Tom pogledu teko je bilo odoleti, a ni on, u stvari, nije eleo da mu odoli. Ali Jimot i Faro e ga ekati. "Rekoh ti. Imam..." "...sastanak, da, rekao si mi. E, pa, i ja imam zakazan satanak. Sa tobom." "Sa mnom?" "Jue si kazao da e danas po podne moda imati malo slobodnog vremena. Raunala sam na to, zna. Skupila sam sve svoje slobodno vreme... zavrila laboratorijski posao ujutro, to jest, tako..." Sve gore i gore, pomisli Binaj. Seao se da je rekao neto u vezi sa dananjim popodnevom, potpuno prenabregavi injenicu da je ugovorio sastanak sa dvojicom mlaih studenata. Uspevala je da se duri i osmehuje u isto vreme i upravo sada je to inila. Bio je to trik koji je potpuno usavrila. Binaj je eleo da moe da zaboravi Fara i Jimota i istog asa joj prie. Ali kada bi to uinio, na sastanak bi zakasnio itav sat, to nije bilo poteno. Moda i dva sata. A morao je priznati da je bio oajniki nestrpljiv da vidi da li su njihovi prorauni potvrdili njegove. Bila je to praktino ravnopravna borba: s jedne strane Raistina neverovatna privlanost, a s druge njegova elja da sam sebe umiri u vezi sa jednim veoma vanim naunim problemom. I mada je bio obavezan da na vreme stigne na taj sastanak, shvatio je, u izvesnoj meri pometen, da je na neki nain zakazao sastanak i Raisti... i da to nije imalo nikakve veze sa obavezom, ve sa uivanjem.

"Vidi", poe on, priavi kauu i uhvativi je za ruku. "Ne mogu da budem istovremeno na dva mesta, je li tako? Kada sam ti jue kazao ono to sam ti kazao, potpuno sam zaboravio da e Faro i Jimot doi u opservatoriju da me posete. Hajde da se nagodimo. Pusti me da stignem tamo na vreme i obavim to to imam sa njima, a onda u se izvui i kroz nekoliko asova vratiti ovamo. ta misli o tome?" "Veeras bi trebalo da snima one asteroide", primeti ona, ponovo se nadurivi, samo to se ovog puta uopte nije osmehivala. "Prokletstvo! Dobro, zamoliu Tilanda da to obavi umesto mene, ili Hikinana. Ili nekog drugog. Vratiu se do zalaska Onosa, obeavam." "Obeava?" Stisnuo joj je aku i ovla se osmehnuo. "Ovo obeanje u odrati. Moe se kladiti u to. Vai? Nisi ljuta?" "Pa..." "Reiu se Fara i Jimota to bre budem mogao." "Bie ti bolje da to uini." Kada je ponovo poeo da skuplja hartije, ona upita: "Na emu to tako vanom radi sa Farom i Jimotom?" "Laboratorijski posao. Prouavanja vezana za gravitaciju." "Meni uopte ne zvui mnogo vano, moram priznati." "Nadam se da e se pokazati da to ni za koga nije vano", odvrati Binaj. "Ali stvar je takva da ovog trenutka moram saznati ta je posredi." "Volela bih da znam o emu govori." On pogleda na sat i duboko udahnu. Mogao je ostati jo minut ili dva, pretpostavi on. "Poznato ti je da sam u poslednje vreme radio na problemu orbitalnog kretanja Kalgaa oko Onosa, je li tako?" "Svakako." "Dobro. Pre nekoliko nedelja uoio sam jednu nepravilnost. Moje orbitalne brojke nisu se uklapale u teoriju o optoj gravitaciji. Proverio sam ih, razumljivo, ali i drugi put sam dobio iste vrednosti. I trei put. I etvrti. Uvek se javljala ista nepravilnost, bez obzira na primenjeni metod raunanja." "Oh, Binaje, ba mi je ao to to ujem. Znam koliko si truda uloio u to, da bi na kraju otkrio da tvoji zakljuci nisu tani..." "A ta ako jesu?" "Ali kazao si..." "Za sada ne znam da li sam negde pogreio u raunanju ili ne. Koliko je meni poznato, nisam, ali nezamislivo je da ono moe biti tano. Proveravao sam, proveravao i proveravao i svaki put sam dobijao isti rezultat, a koristio sam sve mogue vrste unakrsnih provera, dolazei uvek do zakljuka da nisam pogreio u raunanju. Meutim, rezultat koji dobijam je nemogu. Jedino objanjenje koje mi se namee jeste to da je osnovna pretpostavka od koje polazim uvrnuta, a da potom ispravno radim; ako je to sluaj, dobijau isti pogrean ishod bez obzira na to kojim metodom budem proveravao svoje proraune. Moda sam jednostavno slep kada je re o osnovnom problemu svih mojih pretpostavki. Ako krene od pogrene vrednosti za masu planete, na primer, dobie njenu pogrenu orbitu, bez obzira na to to su ti svi prorauni tani. Prati li me?" "Za sada da." "Stoga sam isti problem zadao Faru i Jimotu, ne rekavi im o emu je, u stvari, re, i kazao im da iz poetka izvre sve proraune. Bistri su to klinci. Mogu se na njih osloniti da e matematiki valjano obaviti posao. Ako dou do istih zakljuaka kao i ja, pa ak iako do njih dou iz ugla koji

potpuno iskljuuje greku koju sam ja mogao ugraditi u svoj sled razmiljanja, onda u ipak morati priznati da su moje brojke tane." "Ali one ne mogu biti tane, Binaje. Zar nisi kazao da su tvoja otkria u suprotnosti sa optim zakonom gravitacije?" "ta ako je opti zakon pogrean, Raista?" "ta? ta?" Upiljila se u njega. U oima joj se ogledala krajnja neverica. "Shvata u emu je problem?" upita Binaj. "Zato moram odmah saznati do kakvih su razultata doli Jimoto i Faro?" "Ne", odvrati ona. "Ne, uopte ne shvatam." "Moemo kasnije o tome. Obeavam." "Binaje..." Izusti ona napola oajno. "Moram da idem. Ali vratiu se to bre budem mogao. Obeavam, Raista! Obeavam!"

5.
Sifera je zastala tek toliko da pokupi pijuk i etku iz atora sa opremom, koji je oluja iskosila, ali je ostao uglavnom nedirnut. Zatim se puzajui ispela uz Tomboovo brdo, sa Balikom koji se nezgrapno vukao tik iza nje. Upravo se i mladi Eilis 18 pojavio ispod zaklona kod stene i zastao ispod brda, zagledavi se u njih. Tuvik i njegovi radnici nalazili su se malo dalje pozadi, eajui se zbunjeno po glavama. "Pazi", doviknu Sifera Baliku kada je stigla do otvorenog leba koji je oluja izdubila u brdu. "Probau da proseem." "Zar ne bi trebalo prvo da slikamo i..." "Rekoh ti da se pripazi", prekinu ga ona otro, kada je zarila pijuk u brdo i zasula ga zemljom. Odskoio je u stranu, pljujui pesak. "Izvini", ree ona, ne osvrnuvi se. Zabila je pijuk u brdo i drugi put, proirujui leb koji je napravila oluja. Bila je svesna da se ne slui najboljom moguom tehnikom, kada ovako zamahuje. Njen mentor, veliki stari elbik, najverovatnije se prevrtao u grobu. A zaetnik njihove nauke, potovani Galdo 221, van svake sumnje je sve ovo posmatrao sa svog uzvienog mesta na panteonu arheologa i tuno vrteo glavom. S druge, pak, strane, elbik i Galdo su imali prilike da otkriju ono to lei ispod Tomboovog brda, ali to nisu uinili. Ako je bila previe uzbuena, pa je odve pourila sa napadom, e, pa, morae jednostavno da joj oproste. Sada kada se ispostavilo da im peana oluja nije donela nesreu, ve neverovatno sluajno otkrie, sada kada njena karijera vie nije bila na pragu unitenja, ve je pred njom bila blistava budunost, Sifera nije mogla da se uzdri da smesta ne otkrije ta je ovde lealo zakopano. Nije mogla. Nikako nije mogla. "Pogledaj...", promrmlja ona, uklanjajui veliki komad tla i dohvativi etku. "Ugljenisani sloj, u samim temeljima tog kiklopskog grada. Ovo mesto mora da je izgorelo do samog kamena. Ali ako pogleda malo nie niz brdo, videe da se odmah ispod linije vatre smestio grad sagraen u reetkastom stilu... kiklopski ljudi jednostavno su postavili ceo ovaj monumentalni temelj povrh starijeg grada..." "Sifera..." oslovi je Balik nelagodno. "Znam, znam. Ali dozvoli mi bar da nazrem ta to ovde imamo. Samo da na brzinu sondiram tle, a onda moemo poeti sa ispravnim nainom rada." Imala je oseaj da se preznojava od glave do pete. Oi su poele da je bole, jer se divlje napinjala da neto vidi. "Pogledaj, hoe li? Jo nismo ni doli do vrha brda, a ve smo otkrili dva grada. Nagaam da ako humku jo malo rastvorimo, negde u blizini mesta gde bismo oekivali da emo pronai temelje reetkastog razdoblja, nai emo... da! Da! Tamo! Tame ti, Balie, pogledaj ve jednom! Samo pogledaj!" Pobedniki je pokazala vrhom pijuka. Jasno se videla jo jedna linija ugljenisanog tla, u blizini temelja zgrade u reetkastom stilu. I drugi najvii nivo uniten je vatrom, isto kao i kiklopski. Kako se inilo, bio je smeten povrh ruevina jednog jo starijeg sela. Sada je i Balika zahvatila njena groznica. Zajedno se bacie na posao da ogole spoljanje lice brda, na pola puta izmeu podnoja i uzdrmanog vrha. Eilis ih pozva i upita ta to, Kalgaa im, rade, ali oni ne obratie na njega panju. Gorei od nestrpljenja i znatielje, lako su prosecali drevne naslage peska koje je naneo vetar, nastavivi prvo za tri ina nizbro, pa za est, za osam... "Vidi li isto to i ja vidim?" povika Sifera. "Jo jedno selo, da. Ali kakva li je to vrsta arhitekture, ta misli?"

Ona slegnu remanima. "Za mene je nova." "I za mene. U pitanju je neto vrlo drevno, o tom nema zbora." "Slaem se. Ali ipak mislim da to nije najdrevnija stvar na koju smo ovde nabasali." Sifera se zagleda nanie ka udaljenom tlu. "Zna ta mislim, Balie? Ovde ima pet, est, sedam, a moda i osam gradova, i svi su graeni jedan povrh drugoga. Ti i ja emo moda provesti ostatak ivota prekopavajui po ovom brdu!" U udu se zagledae. "Bie bolje da siemo i odmah napravimo nekoliko fotografija", primeti on tiho. "Da. Da, moramo." Iznenada je osetila gotovo potpuno spokojstvo. Dosta je ovog divljeg komadanja i seenja, pomisli ona. Vreme je da ponovo postanemo profesionalci. Vreme je da ovom brdu pristupimo kao naunici, a ne kao lovci na blago ili novinari. Prvo neka Balik napravi fotografije iz svih uglova. Zatim emo uzeti uzorke tla sa povrinskog sloja i postaviti prve markere, a onda emo proi kroz sve uobiajene preliminarne postupke. Potom e na red doi probna jama, golo okno pravo kroz brdo, kako bismo stekli izvesnu sliku o onome to ovde imamo. A onda, ree ona sama sebi, oljutiemo ovo brdo sloj po sloj. Rastaviemo ga na sastavne delove, uklanjaemo naslagu po naslagu kako bismo pogledali onu ispod, dok ne stignemo do prvobitnog tla. A kada sa tim budemo gotovi, zakle se ona, znaemo vie o predistoriji Kalgaa nego to su svi moji preci zajedno uspeli da otkriju od vremena kada su arheolozi prvi put doli u Beklimot da kopaju.

6.
Kelaritan ree: "Sredili smo sve da moete izvriti inspekciju Tunela tajne, dr irine. Za jedan sat siite pred hotel i naa kola e vas povesti." "U redu", odvrti irin. "Vidimo se za otprilike jedan sat." Podgojeni psiholog spusti slualicu i sveano se zagleda u svoj lik u ogledalu nasuprot kreveta. Lice koje mu je uzvratilo pogled izgledalo je zabrinuto. Delovalo je tako oronulo i izgubljeno da je sam sebe utinuo za obraze kako bi se uverio da su jo tu. Da, bili su tu, njegovi poznati mesnati obrazi. Nije izgubio ni uncu. Samo je zamiljao da je oronuo. irin je loe spavao... gotovo da uopte nije spavao, bar mu se sada tako inilo... i jue jedva da je okusio hranu. Ni sada nije oseao glad. Uopte ga nije privlaila pomisao na to da sie na doruak. Za njega je to bilo neto novo, to to nije oseao glad. Da li mu je to crno raspoloenje, pitao se, bilo posledica jueranjih razgovora sa Kelaritanovim nesrenim pacijentima? Ili se jednostavno uasavao da proe kroz Tunel tajne? Nema sumnje da nije bilo lako gledati ona tri pacijenta. Prolo je dosta vremena od kada se bavio klinikim poslom i oigledno je boravak meu akademicima na univerzitetu Saro oslabio onu profesionalnu objektivnost koja omoguava lanovima leilakih vetina da se suprotstave bolesti, a da ih ne savladaju saoseanje i aljenje. irina je iznenadilo to to je postao u toj meri osetljiv. Onaj prvi, Harim, luki radnik... izgledao je kao ovek koji sve moe da podnese. Pa ipak ga je petnaest minuta Tame na putovanju kroz Tunel Tame svelo na takvo stanje u kome, posle pukog podseanja na traumu, pada u histeriju i nepovezano brblja. Kako je to bilo strano tuno. A onda i ona dvojica od po podne... oni su bili u jo gorem stanju. Gistin 190, uiteljica, ta ljupka, krhka enica tamnih, inteligentnih oiju... nijednog trenutka nije uspevala da prestane da jeca i, mada je govorila jasno i suvislo, bar u poetku, njena pria se izmetnula u puko nepovezano brbljanje ve posle nekoliko reenica. A imilit 97, atleta sa vie kole, ve se na prvi pogled videlo da je u savenoj fizikoj kondiciji... irin nee tako brzo zaboraviti kako je taj momak reagovao kada je ugledao popodnevno nebo, poto je irin razmaknuo zastore u njegovoj sobi. Daleko na zapadu video se plameni Onos, ali taj ogromni, zgodni momak uspeo je samo da prozbori: "Tama... Tama..." pre nego to se okrenuo i pokuao da se sklupa ispod kreveta! Tama... Tama... A sada je na mene doao red, pomisli mrano irin, da se provozam kroz Tunel tajne. Mogao je, razume se, jednostavno da odbije. U njegovom ugovoru sa gradskom upravom Jonglora nije bilo stavke zbog koje bi morao da rizikuje svoj zdrav razum. Bio je u stanju da doe do punovanog miljenja bez izlaganja opasnosti. Ali neto u njemu se bunilo protiv takve plaljivosti. Njegov profesionalni ponos, ako nita drugo, gurao ga je prema Tunelu. Doao je ovamo da proui fenomen masovne histerije i da pomogne ovdanjim ljudima ne samo da izlee unesreene rtve, nego i da sprei ponovnu pojavu slinih tragedija. Kako bi mogao da se uopte usudi da objasni ta se dogodilo rtvama Tunela, ako ne bi izbliza prouio uzrok njihove uznemirenosti? Morao je. Predstavljalo bi pravo zlodelo sada se povui. Nije eleo da nikome, pa ak ni ovim strancima u Jongloru, prui razloga da ga optue za kukaviluk. Seao se kako su mu se rugali u detinjstvu: "Debeljko je kukavica! Debeljko je kukavica!" A sve samo zbog toga to nije hteo da se popne na drvo, budui da je to, oigledno, bilo van moi njegovog tekog, ravo usklaenog tela.

Ali Debeljko nije bio kukavica. irin je to znao. Bio je zadovoljan sobom: bio je zdravorazuman, uravnoteen ovek. Jednostavno, nije eleo da drugi ljudi stvaraju netane pretpostavke o njemu na osnovu njegove ne ba junake pojave. Pored toga, ni svaki deseti od onih koji su proli kroz Tunel tajne nije po izlasku poeo da pokazuju simptome emocionalne uznemirenosti. Oni koji jesu mora da su bili ranjivi na neki poseban nain. I upravo zbog toga to je bio potpuno zdrave pameti, govorio je irin sebi, zbog toga to je bio tako uravnoteen, nije imao ega da se plai. Nieg... Da se... Plai... Nastavio je da ponavlja te rei u sebi dok se nije gotovo potpuno smirio. I pored toga, irin nije bio u svom uobiajenom veselom raspoloenju kada je siao da saeka bolnika kola koja je trebalo da ga povezu. Stigli su i Kelaritan i Kubelo, kao i jedna zapanjujue zgodna ena po imenu Varita 312, koja mu je predstavljena kao jedan od projektanata tunela. irin ih sve pozdravi vrstim stiskom ruke i irokim osmehom za koji se nadao da je ubedljiv. "Ba lep dan za putovanje u park zabave", primeti on, pokuavi da se naali. Kelaritan ga nekako udno pogleda. "Drago mi je to se tako oseate. Jeste li dobro spavali, dr irine?" "Odlino, hvala... Onoliko dobro koliko se moe oekivati, da kaem. Poto sam jue video one nesretnike." Kubelo primeti: "Znai, niste optimista to se tie njihovih izgleda da se oporave?" "Voleo bih da jesam", odvrati irin dvosmisleno advokatu. Kola su se s lakoom kretala ulicom. "Do izlobenog prostora na kome se proslavlja stogodinjica ima nekih dvadeset minuta vonje", obavesti ga Kelaritan. "Na samoj izlobi i danas e biti guva kao i svakog dana... ali jedan veliki deo oblasti za zabavu odelili smo konopcima tako da nam niko nee smetati. Kao to vam je poznato, sam Tunel tajne je zatvoren od kada su nevolje u punoj meri dole do izraaja." "Mislite na smrtne sluajeve?" "Jasno je da nismo mogli dozvoliti da posle toga ostane otvoren", ree Kubelo. "Ali zacelo uviate da smo i mnogo pre toga razmatrali mogunost da ga zatvorimo. Re je bila o tome da je trebalo utvrditi da li su ljudi koji su, kako se inilo, postali uznemireni usled putovanja kroz Tunel u stvari pretpeli neko oteenje, ili su jednostavno podlegli atmosferi histerije." "Svakako", odvrati irin suvo. "Gradsko Vee sigurno nije elelo da zatvori jednu tako isplativu atrakciju bez stvarno dobrog razloga. Kao to je, pretpostavljam, bio onaj kada je gomila muterija pomrla od straha." Atmosfera u kolima postala je krajnje hladna. Posle izvesnog vremena Kelaritan ree: "Tunel ne samo da je predstavljao atrakciju koja je donosila novac, ve je gotovo svako ko je doao na izlobu jedva ekao da doivi to iskustvo, dr irine. Koliko znam, hiljade ljudi je svakoga dana moralo biti odbijeno." "Iako je bilo jasno da su neki, koji su se jo prvog dana provezli kroz Tunel, poput Harima i njegove porodice, izili duevno poremeeni?" "Upravo zbog toga, doktore", primeti Kubelo. "Molim?" "Izvinite to u zai u vau oblast strunosti", ree usrdno advokat. Ali voleo bih da vas podsetim

na to da je strah, kada je deo igre, veoma privlaan za ljude. Beba se raa sa tri nagonska straha: od buke, padanja i potpunog odsustva svetlosti. Zato se smatra strano smenim zaskoiti nekoga i viknuti mu "Bu!". Zato je tako zabavno voziti skejt. I zato je svako eleo da poseti Tunel tajne. Ljudi su iz te Tame izlazili tresui se, bez daha, napola mrtvi od straha, ali ostali nisu prestajali da plaaju ulaznice. injenica da je nekolicina onih koji su proli kroz Tunel izila u prilinom jakom oku samo je doprinosila njegovoj privlanosti." "Jer je veina ljudi pretpostavljala da e biti dovoljno vrsti da izdre bilo ta to je u toj meri potreslo ostale, je li na to mislite?" "Upravo na to, doktore." "A kada su neki izili ne samo krajnje uznemireni, ve bukvalno mrtvi od straha? ak i da direktori smotre nisu smeli da zatvore Tunel posle toga, pretpostavljam da bi se broj potencijalnih muterija smanjio i proredio, kada bi se proulo o onima koji su umrli." "Ah, upravo suprotno", odvrati Kubelo, nadmono se osmehujui. "Delovao je isti psiholoki mehanizam, mada ak i jae. Konano, ako ljudi sa slabim srcem ele da prou kroz Tunel, sami snose odgovornost za rizik... zato bi trebalo da nas iznenauje ono to im se dogodilo? Gradsko Vee je nadugako i nairoko razmatralo celu tu stvar i konano se sloilo da u kancelariju kod ulaza smesti lekara koji e pregledati svakog posetioca pre no to ue u kola. Posle toga je broj prodatih ulaznica vrtoglavo porastao." "Kako to onda da je", upita irin, "Tunel sada zatvoren? Iz onoga to ste mi kazali, oekivao bih da sjajno posluje, da se red protee sve od Jonglora do Kunabara, da gomile ljudi ulaze na prednja vrata, dok se ujednaeni priliv leeva izbacuje kroz stranja vrata." "Dr irine!" "Kaite, zato nije i dalje otvoren, ako ak ni smrtni sluajevi nikome nisu smetali?" "Problemi osiguranja", odvrati Kubelo. "Ah. Pa, naravno." "Iako ste upravo odvratno izokrenuli nae rei, bilo je svega nekoliko smrtnih sluajeva i oni su se dogodili u velikim razmacima... tri, mislim, ili moda pet. Porodice preminulih dobile su odgovarajuu odtetu i ti sluajevi su zakljueni. Problem s kojim smo na kraju morali da se suoimo nije bila stopa smrtnosti, ve broj onih meu preivelima koji su pretrpeli traumatske poremeaje. Postalo je jasno da e neki morati da budu zadrani u bolnici due vremena... to je predstavljalo veliki troak, odnosno neprekidno finansijsko optereenje za gradsku upravu i njene poreske obveznike. "Jasno mi je", odvrati irin mrzovoljno. "Ako se jednostavno izvrnu i umru, to je onda jednokratni troak. Isplatite roake i gotovo. Ali ako se mesecima i godinama vuku po javnim institucijama, cena moe postati previsoka." "Moda ste se malo preotro izrazili", primeti Kubelo. "Ali to je sutina prorauna koje je Gradsko Vee bilo primorano da preduzme." "Dr irin je, izgleda, malo razdraljiv odjutros", ree Kelaritan advokatu. "Moda ga mui to to e i sam morati da proe kroz Tunel." "Ni najmanje", smesta poreknu irin. "Svakako vam je jasno da ne postoji nikakva stvarna potreba da..." "Postoji", prekinu ga irin. U kolima je nastupila tiina. irin je zlovoljno zurio u predeo koji se menjao, neobino, etvrtasto, bedno oguljeno drvee, bunje sa cvetovima udnih metalnih preliva, nevieno visokih i uskih kua sa zailjenim strehama. Retko kada je zalazio ovako daleko na sever do tada. Cela unutranjost

izgledala je nekako odbojno... kao i ovi njegovi slatkoreivi, cinini saputnici. Pomislio je kako e mu biti drago da se vrati kui u Saro. Ali prvo... Tunel tajne... Jongloroska izloba povodom nove stogodinjice protekle od njegovog osnivanja prostirala se na nepreglednom parku istono od grada. Bio je to pravi grad u gradu, krajnje spektakularan na svoj nain, pomisli irin. Video je vodoskoke, arkade, sjajne, ruiaste i tirkizne kule od plastike, stamene poput kamena, koja se prelivala u duginim bojama. Velike izlobene hale nudile su umetnika blaga iz svih kalgakih provincija, industijske eksponate i poslednja uda nauke. Na koju god stranu da je pogledao, video je neto neobino i prelepo. Hiljade ljudi, moda stotine hiljada, koraali su du sjajnih, elegantnih bulevara i avenija. irin je stalno sluao da je Jonglorska stogodinja izloba jedno od svetskih uda i sada se uverio da je to tano. Ko je bio u prilici da je poseti, mogao se smatrati retko povlaenim. Prireivala se samo jednom svakih sto godina i trajala je tri godine, kako bi se obeleila godinjica osnovanja grada... a za ovu, petu Jonglorsku stogodinju izlobu, govorilo se da je najvea od svih do sada. Zaista je odjednom osetio gorue uzbuenje, kakvo ve dugo nije iskusio, dok je putovao po negovanom tlu. Nadao se da e pred kraj nedelje imati malo slobodnog vremena da se uputi u samostalno istraivanje. Ali ovo raspoloenje se iznenada promenilo kada su kola zavila za perimetar Izlobe i dovela ih do stranjeg ulaza u oblasti za zabavu. Ovde, kako je Kelaritan kazao, velike oblasti bile su omeene konopcima; a zlovoljno mnotvo ljudi zavirivalo je preko konopaca, oigledno puno jeda kada su videli kako Kubelo, Kelaritan i Varita 312 vode irina prema Tunelu tajne. irin je mogao da ih uje kako ljutito mrmljaju, prigueno, promuklo, to ga je uznemirilo i ak pomalo zaplailo. Postalo mu je jasno da je advokat govorio istinu. Ovi ljudi bili su ljuti to je Tunel zatvoren. Ljubomorni su, irin pomisli zaueno. Znaju da idemo u Tunel i ele da i sami uu. Uprkos svemu to se ovde dogodilo. "Moemo poi ovim putem", primeti Varita. Proelje tunela bilo je jedna ogromna piramidna graevina, ije su se strane suavale i gubile u jezivoj, vrtoglavoj perspektivi. U njenom sreditu nalazila se ogromna estostrana kapija, dramatino oiviena skerletnom i zlatnom bojom. Preko nje su stavljene ipke. Varita izvadi klju, otkljua mala vrata levo od fasade i oni stupie unutra. Unutra je sve izgledalo manje vie obino. irin je ugledao nizove metalnih draa ija je namena bez sumnje bila da zadre redove ljudi koji su ekali da se ukrcaju. Iza njih nalazila se platforma koja je umnogome podseala na platforme na svakoj eleznikoj stanici, sa nizom malih otvorenih kola. A iza toga... Tama. Kubelo ree: "Molim vas da prvo ovo potpiete, doktore..." irin se zagleda u list hartije koji mu je advokat pruio. Gomile rei, nejasnih, rei koje su mu poigravale pred oima. "ta je ovo?" "Dokument kojim preuzimate punu odgovornost na sebe. U standardnom obliku." "Da. Naravno." irin odsutno navrlja svoje ime, ni ne pokuavi da proita ta pie. Ti se ne boji, stade sam da uverava sebe. Nieg se ti ne plai. Varita 312 mu spusti u aku neki mali ureaj. "Prekida", objasni ona. "Celokupna vonja traje petnaest minuta, ali dovoljno je da pritisnete ovu zelenu ploicu ovde im budete smatrali da ste dovoljno vremena proveli unutra i da ste saznali sve to je bilo potrebno da saznate... ili ako vam

postane neugodno... i upalie se svetla. Vaa kola e se brzo uputiti na suprotni kraj Tunela, a zatim vratiti na stanicu." "Hvala vam", odvrati irin. "Ali sumnjam da e mi zatrebati." "Morate ga poneti sa sobom. Za svaki sluaaj." "Planiram da iskusim celu vonju", odvrati joj on, uivajui u svojoj pompeznosti. Postojalo je i neto to su ljudi nazivali luda odvanost, podseti se on. Nije nameravao da upotrebi prekida, ali verovatno ne bi bilo mudro ne poneti ga. Za svaki sluaj. Zakoraio je na platformu. Kelaritan i Kubelo su ga posmatrali; izrazi lica bili su im providni. Gotovo da je uo njihove misli. Ta debela stara budala e se naprosto raspasti tamo unutra. Neka samo misle ta im je drago. Varita je nestala. Bez sumnje je otila da ukljui tunelski mehanizam. Da; eno je, u kontrolnoj kabini visoko zdesna, daje im znak da je sve spremno. "Izvolite u kola, doktore..." ree Kelaritan. "Svakako. Svakako." Pogubna dejstva iskusio je ni svaki deseti. Najverovatnije su u pitanju bili pojedinci neobino podloni poremeajima koje stvara Tama. No, ja ne spadam u takve. Ja sam veoma stabilan pojedinac. Uao je u kola. Naao je i sigurnosni pojas; povukao ga je preko struka, premda je imao malo potekoa da ga podesi. Kola krenue, lagano, vrlo lagano. Tama ga je ekala. Ni svaki deseti. Ni svaki deseti. Shvatao je sindrom Tame. To e ga zatititi, bio je ubeen: njegovo razumevanje stvari. Iako je celokupno oveanstvo osealo nagonski strah pred nedostatkom svetlosti, to nije znailo da je nedostatak svetlosti sam po sebi bio tetan. irin je znao da je tetna ovekova reakcija na nedostatak svetlosti. Trebalo je samo ostati miran. Tamo je samo tama, promena spoljanih okolnosti. Uslovljeni smo da je se gnuamo, jer ivimo na svetu na kome je Tama neprirodna, na kome je uvek svetlost, svetlost est sunaca. U svako doba mogu zasijati etiri sunca odjednom; obino ih je tri na nebu, a nikada ih nije manje od dva... a svetlost bilo kog od njih bila je dovoljna sama po sebi da rastera Tamu. Tama... Tama... Tama! irin se ve nalazio u Tunelu. Iza njega je nestao i poslednji trag svetlosti i on je zurio u potpunu prazninu. Ispred njega nije bilo niega: niega. Jama. Bezdan. Zona potpune besvetlosti. A on se naglavake stropotavao u nju. Osetio je kako se znoji po celom telu. Kolena su poela da mu se tresu. U glavi mu je bubnjalo. Podigao je aku, ali nije mogao da je vidi ispred sebe. Pritisnuti pritisnuti pritisnuti pritisnuti. Ne. Nipoto. Sedeo je uspravno, ukoenih lea, oiju irom otvorenih, zurei tupo u nitavilo kroz koje je ponirao. Sve dalje i dalje, sve dublje. Praiskonski strahovi stvarali su mehurove i siktali u dubinama njegove due, a on ih je potiskivao i terao od sebe. Sunca jo sijaju van ovog tunela, uveravao je on sam sebe. Ovo je samo privremeno. Za etrnaest minuta i trideset sekundi ponovo u biti napolju. etrnaest minuta i dvadeset sekundi.

etrnaest minuta i deset sekundi. etrnaest minuta... Da li se on to uopte kree? Nije znao. Moda se i nije kretao. Mehanizam kola bio je neujan; a on nije imao nita za poreenje. ta ako sam se zaglavio? - pitao se. Sedim u mraku, ne znam gde sam, ne znam ta se dogaa, koliko vremena je prolo? Petnaest, dvadeset minuta, pola sata? Dok ne preem granicu onoga to moj zdrav razum moe da podnese, a tada... Tu je uvek prekida. A ta ako ne radi? ta ako ga pritisnem, a svetla se ne upale? Mogao bih, moda, da ga isprobam. Samo da vidim... Debeljko je kukavica! Debeljko je kukavica! Ne. Ne. Ne dodiruj ga. Kada jednom upali ta svetla, nee biti vie u stanju da ih ugasi. Ne sme da upotrebi taj prekida, ili e svi saznati... svi e saznati... Debeljko je kukavica, Debeljko je kukavica... Iznenada je uinio neto zapanjujue, zavitlaoje prekida u tamu. Zauo se tup udarac kada je pao... negde. A onda je ponovo zavladala tama. aka mu je bila uasno prazna. Tama... Tama... Tome nije bilo kraja. Bauljao je kroz beskrajni bezdan. Padao i padao i padao u no, beskrajnu no, sveprodirue crnilo... Dii duboko. Ostani miran. ta ako doe do trajnog mentalnog oteenja? Ostani miran, ree on sam sebi. Bie sve u redu s tobom. U najgorem sluaju, preostalo ti je jo jedanaest minuta ovoga, a moda i samo est ili sedam. Tamo napolju sijaju sunca. est do sedam minuta i nikada vie nee biti u Tami, ak ni ako poivi hiljadu godina. Tama... Oh, Boe, Tama... Smireno. Smireno. Ti si veoma stabilan ovek, irine. Krajnje zdravorazuman. Bio si pri sebi kada si se upustio u ovo i bie pri sebi kada izie. Tik. Tik. Tik. Svake sekunde sve blie izlazu. Ali jesi li? Ova vonja se moda nikada nee zavriti. Mogao bih ostati ovde zauvek. Tik. Tik. Tik. Da li se kreem? Da li mi je preostalo pet minuta, pet sekundi ili je ovo jo prvi minut? Tik. Tik. Zato me ne puste napolje? Zar ne znaju koliko patim? Ne ele da te puste napolje. Nikada te nee pustiti napolje. Oni e... Iznenada, oseti probadajui bol izmeu oiju. Eksploziju agonije u lobanji. ta je to? Svetlost! Zar je mogue? Da. Da. Hvala Bogu. Svetlost, da! Hvala svakom Bogu koji je ikada mogao postojati! Stigao je do kraja Tunela! Vraao se na stanicu! Mora da je tako. Da. Da. Otkucaji njegovog srca, koji su u meuvremenu prerasli u paninu grmljavinu, polako su se vraali na normalu. Oi, koje su se privikavale na povratak normalnih uslova, poele su da se usredsreuju na poznate stvari, blagoslovene stvari, stubove, platformu, mali prozor u kontrojnoj kabini... Kubelo, Kelaritan, posmatrali su ga. Sada se stideo svoga kukaviluka. Saberi se, irine. U stvari i nije bilo tako loe. S tobom je sve u redu. Ne lei na dnu kola siui palac i cvilei. Bilo je stravino, bilo je zastraujue, ali te nije

unitilo... u stvari, i nije bilo nita s im nisi mogao da izie nakraj... "Hajdemo. Dajte ruku, doktore. Ustanite... ustanite..." Uspravili su ga i pridravali dok je s mukom izlazio iz kola. irin duboko udahnu i napuni plua vazduhom. Pree zatim akom preko ela, otravi znoj koji se cedio. "Taj mali prekida", promrmlja on. "Izgleda da sam ga negde izgubio..." "Kako ste, doktore?" upita Kelaritan. "Kako je bilo?" irin se zaljulja. Direktor bolnice ga uhvati za ruku kako bi ga zadrao, ali ga irin ljutito odgurnu. Nije nameravao da im dozvoli da pomisle da je tih nekoliko minuta u Tunelu ostavilo traga na njemu. Ali nije mogao porei da jesu. Koliko god da se trudio, nije to mogao sakriti. ak ni od sebe samog. Shvatio je da nema te sile na svetu koja bi ga mogla naterati da poe na jo jedno putovanje kroz taj Tunel. "Doktore? Doktore?" "Dobro... sam", izgovori on ukoeno. "Kae da je dobro", zau se advokatov glas. "Sklonite se. Ostavite ga." "Noge mu klecaju", primeti Kelaritan. "Pae." "Neu", odvrati irin. "Nipoto. Kaem vam da sam dobro!" Zaneo se i posrnuo, povratio ravnoteu, ponovo krneuo. Znoj je izbijao na svaku njegovu poru. Pogledao je preko ramena, ugledao usta Tunela i stresao se. Okrenuvi lea toj mranoj peini, izdigao je ramena, kao da eli da skrije lice izmeu njih. "Doktore?" oslovi ga sumnjiavo Kelaritan. Nije imalo svrhe pretvarati se. Bilo je glupo i uzaludno to tvrdoglavo pokuava da se pokae kao junak. Neka misle da je kukavica. Neka misle ta im je drago. Tih petnaest minuta predstavljali su najgori komar koji je u ivotu doiveo. Uinak se jo taloio, taloio, taloio. "Bilo je... mono", izgovori on. "Veoma mono. Veoma uznemirujue." "Ali sve u svemu, s vama je sve u redu, je li tako?" nestrpljivo upita advokat. "Malo ste uzdrmani, to da. Ko ne bi bio, posle boravka u Tami? Ali u sutini ste dobro. Znali smo da ete biti. Svega nekolicina, stvarno nekolicina, pretrpi izvesne tetne..." "Ne", prekide ga irin. Pred njim se groteskno cerilo advokatovo lice. Poput lica kakvog demona. Nije mogao da ga podnese. Ali odgovarajua doza istine izgnae demona. irin pomisli da nema svrhe izigravati diplomatu. U razgovoru sa demonima. "Svako ko proe kroz to izlae se velikom riziku. Sada sam sasvim ubeen u to. ak e i najjaa psiha biti strano uzdrmana, a one slabe e se jednostavno rastrojiti. Ako ponovo otvorite ovo mesto za javnost, za est meseci ete popuniti sve bolnice za umno obolele u etiri provincije." "Upravo suprotno, doktore..." "Ne protivreite mi! Jeste li bili u Tunelu, Kubelo? Niste, to sam i mislio. Ali ja jesam. Plaate me da ujete moje profesionalno miljenje: moete ga dobiti odmah. Tunel je smrtonosan. Re je naprosto o ljudskoj prirodi. Veina nas jednostavno nije u stanju da se nosi sa Tamom i to se nikada nee promeniti, sve dok budemo imali makar jedno sunce na nebu koje e sijati. Zatvorite taj Tunel zauvek, Kubelo! U ime zdravog razuma, ovee, zatvorite ga! Zatvorite!"

7.
Poto je parkirao vespu na parkingu za osoblje ispod kupole opservatorije, Binej potra stazom koja je vodila do glavnog ulaza u ogromnu zgradu. Kada je poeo da se penje irokim kamenim stepenitem, zaudio se zauvi kako ga neko doziva odozgo. "Bineje! Konano si stigao." Astronom podie pogled. Visoka, krupna, mona prilika njegovog prijatelja Teremona 762 iz Saroske Hronike stajala je u okviru velikih vrata Opservatorije. "Teremone? Zar si me traio?" "Jesam. Ali su mi kazali da e se pojaviti tek za nekoliko asova. A onda, kada sam se spremao da odem, eto te. I neka mi onda neko kae da ne postoji sretan sluaj!" Binej pretra onih nekoliko poslednjih stepenika i oni se na brzinu zagrlie. Poznavao je novinara neke tri ili etiri godine, jo od onda kada je Teremon doao u Opservatoriju da intervjuie nekog naunika, bilo kog naunika, u vezi sa poslednjim manifestom ekscentrine grupe Apostoli Plamena. Vremenom su on i Teremon postali bliski prijatelji, iako je Teremon bio nekih pet godina stariji i poticao iz grublje, primitivnije sredine. Bineju se dopadalo da ima prijatelja koji nije imao nikakve veze sa politikom Univerziteta; a Teremon je bio oduevljen to poznaje nekoga koga uopte nije zanimalo da se koristi njegovim znantim novinarskim uticajem. "Neto nije u redu?" upita Binej. "Naprotiv, sve je u najboljem redu. Ali moram ponovo da te ukljuim u rubriku Glas nauke. Mondior je ponovo odrao jedan od svojih uvenih govora Pokajte se! Pokajte se! Blii se Sudnji dan. Ovoga puta tvrdi da je spreman da otkrije taan as kada e svet biti uniten. Ako te ba zanima, to e se dogoditi naredne godine devetnaestog teptara." "Taj ludak! Pravo je traenje prostora tampati bilo ta o njemu. Zato bilo ko uopte obraa ma i najmanju panju na Apostole?" Teremon slegnu ramenima. "Stoji da ljudi obraaju panju na njih. I to mnogi ljudi, Bineje. Ako Mondior kae da je kraj blizu, moje je da dovedem nekog poput tebe ko e ustati i rei: 'Nije tano, brao i sestre! Ne plaite se! Sve je u redu!' Ili neto slino to e imati isti uinak. Mogu raunati s tobom, zar ne, Binaje?" "Zna da moe." "Veeras?" "Veeras? Oh, Boe, Teremone, veeras je prava gungula. ta misli, koliko ti vremena treba?" "Pola sata? etrdeset pet minuta?" "Sluaj", odvrati Binej, "Upravo idem na hitan sastanak... zato sam doao ranije. Posle toga, zakleo sam se Raisti da u pohitati kui i posvetiti joj, otprilike, sat ili dva. U poslednje vreme se stalno mimoilazimo, jedva da se i viamo. A kasnije veeras moram ponovo da se vratim u Opservatoriju, da nadgledam snimanje gomile fotografija..." "U redu", odvrati Teremon. "Oigledno sam odabrao pogreno vreme za ovo. Nema problema, Bineje. Priu moram predati sutra do podneva. Da popriamo ujutro," "Ujutro?" ponovi sumnjiavo Binej. "Znam da je za tebe nazmislivo da bilo ta radi ujutro. Ali mislio sam da se vratim ovamo u vreme izlaska Onosa, kada zavrava svoju nonu smenu. Ako bi mogao da mi da kratki intervju pre no to poe kui na spavanje..." "Pa..." "Za prijatelja, Bineje."

Binej umorno pogleda novinara. "Razume se da hou. Nije re o tome. Samo se bojim da u biti grogi posle celoveernjeg rada i da ti neu biti ni od kakve koristi." Teremon se osmehnu. "To me ne brine. Primetio sam da se prokleto brzo sabere kada treba da pobije neku antinaunu glupost. Onda sutra, u vreme izlaska Onosa? Gore, u tvojoj kancelariji?" "U redu." "Milion puta hvala, drugar. Tvoj sam dunik za ovo." "Nije vredno pomena." Teremon mu salutira i krenu niz stepenice. "Pozdravi u moje ime tvoju lepu gospu", doviknu on. "I vidimo se ujutro." "Da, vidimo se ujutro", ponovi Binej kao odjek. Kako je to udno zvualo. Nikada se ni sa kim - niti bilo im - nije viao ujutro. Ali zbog Teremona je napravio izuzetak. U tome se i sastojalo prijateljstvo, zar ne? Binej se okrenu i ue u Opservatoriju. Unutra je sve bilo osvetljeno priguenom svetolou i vladao je mir, poznati spokoj velike dvorane nauke u kojoj je provodio vei deo vremena jo od najranijih univerzitetskih dana. Ali taj spokoj je, znao je to dobro, bio laan. Ovu monu zgradu, ba kao i druga, svetovnija mesta na svetu, stalno su potresali razni sukobi, od najdostojanstvenijih filozofskih rasprava do najbeznaajnijih zaevica, pljuvanja i spletki koje su imale za cilj da nekoga ocrne. Astronomi, kao skupina, nisu bili nita bolji od ostalih. Pa ipak, Opservatorija je bila za Bineja svetilite kao i za veinu ostalih koji su tamo radili... mesto na kome su mogli da zaborave na veinu zemaljskih problema i da se posvete, manje-vie smireno, neprekidnoj borbi da se iznau odgovori na vana pitanja koja je Vaseljena postavila. Uputio se ujednaenim korakom du dugakog glavnog hodnika, pokuavajui, kao i uvek bez uspeha, da prigui bat izama po mermernom podu. Dok je to uvek na isti nain inio, bacao je hitre poglede na vitrine du zidova sa desne i leve strane, u kojima su uvani pojedini sveti artefakti istorijata astronomije koji su stalno bili izloeni. Bilo je tu primitivnih, gotovo kominih teleskopa koje su koristili pioniri kao ektor i Stanta, pre etiri do pet stotina godina. Bilo je tu i vornovatih crnih gromada meteorita koji su pali sa neba tokom stolea i predstavljali zagonetne podsetnike na tajne koje su se nalazile s druge strane oblaka. U vitrinama su bila izloena i prva izdanja velikih astronomskih nebeskih karti i knjiga, kao i od vremena pouteli rukopisi pojedinih teorijskih radova velikih mislilaca koji su obeleili epohe. Binaj na trenutak zastade ispred poslednjeg od tih rukopisa, koji je za razliku od ostalih izgledao svee i gotovo kao nov... jer bio je star tek jedno pokolenje, klasina kodifikacija Teorije opte gravitacije, koju je izvrio Ator 77, ne mnogo pre roenja samog Binaja. Iako nije bio naroito religiozan, Binaj se zagledao u tanki list hartije sa izvesnom dozom potovanja, uhvativi sebe kako razmilja poput nekog ko se moli. Za njega je Teorija opte gravitacije predstavljala jedan od stubova kosmosa: moda najosnovniji stub. Nije mogao ni da zamisli ta bi se desilo ako bi taj stub trebalo da padne. A trenutno mu se inilo da se taj stub moda klima. Na kraju hodnika, iza lepih bronzanih vrata, nalazila se lina kancelarija dr Atora. Binaj je na brzinu zavirio u nju i pohitao dalje uz stepenice. Potovanja vredan i jo opasan direktor Opservatorije bio je poslednja osoba na svetu, bespogovorno poslednja, koju je Binaj u ovom trenutku eleo da sretne. Faro i Jimot su ga ekali gore u prostoriji sa kartama, gde su se dogovorili da se nau. "Izvinite, malo kasnim", ree Binaj. "Poslepodne mi je do sada bilo krajnje zapetljano."

Uputili su mu nervozne osmehe kao dve sove. Kakav udan par, pomisli on, i to ne prvi put. Obojica su poticala iz neke umale poljoprivredne provincije... Stihina, moda, ili Gatambera. Faro 24 bio je nizak i bucmast ovek koji se polako, gotovo indolentno kretao. Njegova deviza bila je: lako emo. Njegov prijatelj Jimot 70 bio je neverovatno visok i mrav, nalik na obeenu kou sa rukama, nogama i licem, i praktino vam je bio neophodan teleskop da biste mu videli glavu, koja se ocrtavala u stratosferi iznad vas. Jimot je bio napet i kao na iglama u istoj meri u kojoj je njegov prijatelj bio oputen. Ipak su bili nerazdvojni, i to oduvek. Od svih mladih svrenih studenata, jedan stepenik ispod Binaja na opservatorijskoj organizacionoj lestvici, oni su bili daleko iznad svih ostalih. "Nismo dugo ekali", smesta odvrati Jimot. "Minut ili dva, dr Binaje", dodade Faro. "Jo nisam 'doktor'; ipak, hvala", odvrati Binaj. "Ostao mi je jo poslednji ispit. Kako ste se snali sa tim proraunima?" Odgovorio je Jimot koji se sve vreme premetao s jednog na drugo mesto na svojim nemogue dugakim nogama. "Ovo su gravitacijski prorauni, zar ne, gospodine?" Faro ga je tako snano munuo laktom u rebra da je Binaj oekivao da e zauti krckanje kostiju. "U redu je", ree Binaj. "Jimot je u pravu." Bledo se osmehnuo visokom mladiu. "eleo sam da vam ovo poslui isto kao apstraktna matematika veba. Ali me ne iznenauje to ste uspeli da shvatite kontekst. Do toga ste doli poto ste dobili rezultate, je li tako?" "Da, gospodine", odvratie istovremeno Jimot i Faro. "Prvo smo izvrili sve proraune", ree Faro. "Zatim smo ponovo pogledali i kontekst nam je postao jasan", primeti Jimoto. "Ah, da", izusti Binaj. Ovi klinci su mu ponekad ili na ivce. Bili su tako mladi... u stvari, bili su svega nekih est ili sedam godina mlai od njega, ali on je bio profesor-asistent, a oni studenti, a za njega, kao i za njih, to je predstavljalo nepremostivu prepreku. Meutim, iako su bili tako mladi, odlikovali su se izuzetnom inteligencijom! Uopte mu nije bilo milo to su pogodili o kojoj se konceptualnoj matrici ovde radilo. U stvari, uopte mu to nije bilo milo. Za nekoliko godina bie ravnopravni lanovi nastavnikog osoblja i moda e se s njim nadmetati za istu katedru, a to nee biti zabavno. Ali pokuao je da ne razmilja o tome. Ispruio je aku da uzme njihov rad otrgnut sa tampaa kompjutera. "Mogu li da pogledam?" upita on. iroko zamlataravi rukama, Jimot mu ga predade. Binaj stade pogledom da prelazi preko nizova brojki; u poetku je to inio smireno, a zatim sve uzbuenije. Tokom cele godine razmiljao je o izvesnom dubljem smislu Teorije opte gravitacije, koju je njegov mentor Ator potpuno usavrio. Bio je to Atorov veliki uspeh. Odreenje orbitalnih kretanja Kalgaa i svih est njegovih sunaca, u zavisnosti od racionalnih naela privlanih sila, donelo mu je izuzetan ugled. Binaj je, pomou moderne kompjuterske opreme, izraunavao izvesne vidove orbite Kalgaa oko Onosa, njegovog primarnog sunca, kada je na svoj uas primetio da se brojke koje je on dobio ne podudaraju sa teorijom o optoj gravitaciji. Prema ovoj teoriji, poetkom tekue godine Kalga je trebalo da se nalazi ovde u odnosu na Onos, a Kalga se, meutim, nalazio tamo, i to se nije moglo porei. Odstupanje je bilo neznatno... radilo se o nekoliko decimalnih mesta... ali to nije bilo uopte zanemarljivo, kada se sve uzme u obzir. Teorija o optoj gravitaciji bila je u toj meri precizna da ju je veina ljudi smatrala Zakonom o optoj gravitaciji. Matematiki stubovi na kojima je poivala smatrani su besprekornim. Meutim, u teoriji koja ima za cilj da objasni kretanje njihovog sveta kroz

svemir nema mesta ak ni za mala odstupanja. Ona je ili tana ili nije: sve izmeu toga uopte nije dopustivo. A razlika od nekoliko decimalnih mesta u ogranienim proraunima, Binaju je to bilo jasno, prerae u bezdanu provaliju, ako se krene sa ambicioznijim izraunavanjima. Kakva korist od cele teorije opte gravitacije ako se ispostavi da Kalga, vek od sada, nee zauzimati predvieni poloaj na nebu, ve e se nalaziti na pola puta dalje oko Onosa. Kao to je kazao Raisti, Binaj je toliko puta proverio brojke da su mu se smuile. Uvek je dobijao isti rezultat. Ali emu je trebalo da veruje? Brojkama koje je dobijao ili Atorovom remek-delu koje se nadnosilo nad njim poput kakve kule? Vlastitim prostodunim predstavama o astronomiji, ili dubokom uvidu u osnovno ustrojstvo Vaseljene velikog Atora? Zamiljao je sebe kako stoji na samom vrhu kupole Opservatrije i izvikuje: "ujte i poujte! Atorova teorija je pogrena! Ovde imam brojke koje je opovrgavaju!" to bi izazvalo salve smeha koje bi ga oduvale na drugi kraj kontinenta. Ko je bio on da se suprotstavi titanskom Atoru? Ko je uopte mogao poverovati da je jedan neiskusni asistent oborio Zakon o optoj gravitaciji? Pa ipak... pa ipak... Pogled mu je hitro prelazio preko odtampanih listova hartije koje su Jimoto i Faro pripremili. Prorauni na prve dve strane nisu mu bili poznati; on je za ovu dvojicu studenata sredio podatke na takav nain da se uopte nije moglo ustanoviti odakle potiu i oni su oigledno prili problemu na nain koji bi svaki astronom, koji bi pokuao da izrauna orbitu neke planete, smatrao krajnje neortodoksnim. A Binaj je upravo to i eleo. Ortodoksni putevi su ga samo dovodili do katastrofalnih zakljuaka; ali on je imao na raspolaganju suvie obavetenja da bi mogao da postupa neortodoksno. Faro i Jimot nisu bili njima optereeni. Ali dok je sledio nit rezonovanja, Binaj je poeo da uoava kako se brojke neprijatno poistoveuju. Na treoj strani ispreplele su se sa njegovim vlastitim proraunima, koje je do sada ve znao napamet. Odatle je sve teklo uobiajenim tokom; korak po korak, vodilo je ka zastraujuem, uznemirujuem, nezamislivom, potpuno neprihvatljivom zakljuku. Binaj se zaprepaeno zagledao u dvojicu studenata. "Nema izgleda, je li tako, da ste negde pogreili? Na primer, u ovom nizu integracija... izgledaju prilino kakljivo...." "Gospodine!" zavika Jimot, potresen do sri. Lice mu je je bilo jarko crveno i mlatarao je rukama kao da ne vlada njima. Faro primeti neto spokojnije: "Bojim se da su prorauni tani, gospodine. Proverili smo ih i iz svih uglova." "Da, pretpostavljam da je tako", odvrati Binaj muklo. Trudio se da prikrije uznemirenost. Ali ake su mu se tako jako tresle da su odtampani listovi poeli da mu lepraju u rukama. Hteo je da ih spusti na sto pred sobom, ali zglob mu se nekontrolisano cimnuo, kao da je Jimotov, i oni su se rasuli po podu. Faro je kleknuo da ih pokupi. Zabrinmuto je pogledao Bineja. "Gospodine, ako smo vas na bilo koji nain uznemirili..." "Ne. Ne, nikako. Nisam danas dobro spavao, u tome je problem. Obavili ste odlian posao, o tome nema zbora. Ponosim se vama. Uhvatiti se ukotac sa jednim ovakvim problemom, koji nema nikakvo uporite u stvarnom svetu, koji je, u stvari, u potpunoj suprotnosti sa naunim istinama stvarnog sveta, i stii na jedan tako metodian nain do zakljuaka koji su u skladu sa injenicama, a

pri tom uspeno zanemariti injenicu da je poetna premisa apsurdna... e, pa, to je, izvrstan posao, divljenja vredna demonstracija vaih mogunosti da logino zakljuujete, prvorazredni misaoni eksperiment... Primetio je da su se na brzinu zgledali. Pitao se da li je uspeo bar malo da ih zavara. "Ako biste me", nastavi on, "izvinili, momci... imam jo jedan sastanak..." Stavivi zavijene vraje hartije u vrst cilindar, Binaj ga gurnu pod miku i pohita kroz vrata pored studenata, pa niz hodnik, gotovo trei, ka sigurnosti i privatnosti vlastite male kancelarije. Blagi Boe, pomisli on. Blagi Boe, blagi Boe, blagi Boe, ta sam to uinio? I ta u sada? Zagnjurio je lice u ake i ekao da prestane da mu tutnji u glavi. Ali izgledalo je da se to nee tako brzo dogoditi. Posle nekoliko trenutaka uspravio se na stolici i pritisnuo dugme na komunikatoru na radnom stolu. "Daj mi Sarosku hroniku", ree on maini. "Teremona 762." Iz komunikatora se zau dugo, izluujue pucketanje i pitanje. A onda do njega iznenada dopre Teremonov duboki glas: "Senzacije, Teremon 762." "Binaj." "Molim? Ne ujem vas!" Binaj shvati da je uspeo samo da zakreti. "Ovde Binaj, rekoh! Ja... elim da promenim vreme naeg sastanka." "Da ga promeni? Sluaj, drugar, znam da ti teko pada bilo ta da radi ujutro, i sa mnom je isto. Ali moram s tobom da razgovaram pre podneva sutra, ili nemam priu. Nadoknadiu ti to ve nekako, ali..." "Ne razume. elim da se vidimo ranije, ne kasnije, Teremone." "Molim?" "Veeras. Recimo u pola deset. Ili u deset, ako ne moe ranije." "Mislio sam da te eka snimanje u Opservatoriji." "Do avola i snimanje, ovee. Moram te videti." "Mora? Binaje, ta se dogodilo? Ima li to neke veze sa Raistom?" "Ba nikakve. U pola deset? Kod est sunaca?" "est sunaca, pola deset, vai", potvrdi Teremon. "Dogovorili smo se." Binaj prekide vezu i ostade dugo da zuri u cilindar pred sobom, sumorno vrtei glavom. Malo se smirio, ali samo malo. Kada se poveri Teremonu, bie mu lake da ponese breme svega ovoga. U Teremona je imao neogranieno pvoerenje. Binaj je znao da novinarima uglavnom nije trebalo verovati, ali Teremon mu je prvo bio prijatelj, pa tek onda novinar. Nikada nije izigrao Binajevo poverenje, nikada. Pa ipak, Binaj nije imao pojma ta dalje da preduzme. Moda e Teremonu neto pasti na pamet. Moda. Napustio je Opservatoriju sa stranje strane, iskravi se poarnim stepnicama poput lopova. Nije smeo da rizikuje da naleti na Atora ako bi krenuo na glavni izlaz. Grozio se i pri samoj pomisli da bi mogao sada da se sretne sa Atorom, da bi morao da se nae licem u lice s njim, da stanu jedan naspram drugoga. Vonja vespom do kue bila je za njega uasavajua. Sve vreme se plaio da e zakoni gravitacije prestati da ga dre za put i da e on odjuriti ka nebesima. Ali Binaj je na kraju ipak stigao do malog stana koji je delio sa Raistom 717. Zaprepastila se kada ga je ugladala.

"Binaje! Beo si poput..." "Aveti, da." Ispruio je ruke prema njoj i vrsto je stegnuo. "Zagrli me", izustio je. "Zagrli me." "ta je bilo? ta se dogodilo?" "Ispriau ti kasnije", odvrati on. "Samo me zagrli."

8.
Teremon je stigao u est sunaca neto posle devet. Verovatno je bilo pametno to je doao pre Binaja i imao vremena za aicu dve na brzinu, kako bi bar malo podmazao mozak. Astronom je zvuao grozno... kao da je tek uz veliki napor uspevao da potisne histeriju. Teremon nije imao pojma ta mu se to tako uasno moglo dogoditi, tamo u izdvojenoj i spokojnoj Opservatoriji, to ga je za tako kratko vreme potpuno shrvalo. Binaj je oigledno bio u velikoj nevolji i oigledno e mu biti neophodna Teremonova pomo, najbolja mogua. "Dajte mi Tano Specijal", ree Teremon kelneru. "Ne, stanite... neka bude dupli. Tano Sita, moe?" "Dupli beli laki", ree kelner. "Stie odmah." Vee je bilo blago. Teremon je ovde bio stalni gost i uivao je odreene povlastice, tako da je dobio svoj uobiajeni sto za toplo vreme na terasi s koje se pruao pogled na grad. Svetiljke u centru grada veselo su svetlucale. Onos je zaao pre sat ili dva i sada su se na nebu nalazili samo Trej i Patru, koji su prigueno blistali na istoku, bacajui krute dvostruke senke dok su se sputali ka jutru. Gledajui ih, Teremon se pitao koja e se sunca sutra nai na nebu. Sve vreme su se smenjivala, stvarajui velianstven i nikad isti prizor. Onos, svakako... u to nije bilo sumnje, jer on je bio vidljiv bar izvesno vreme svakog dana u godini, to je ak i on znao... i koje jo? Dovim, Tano i Sita, da bi bio dan etiri sunca? Nije bio siguran. Moda je trebalo da se pojave jedino Tano i Sita, zajedno sa Onosom koji e biti vidljiv samo nekoliko asova oko podneva. To bi bilo sumorno. Meutim, posle drugog gutljaja, podsetio se da ovo nije bilo godinje doba tokom koga se Onos pojavljuje samo nakratko. to znai da e sutra najverovatnije osvanuti dan tri sunca, ako se ne pojave samo Onos i Dovim. Tako je bilo teko drati sve to u glavi... Mogao je da zatrai almanah, da mu je stvarno bilo stalo. Ali nije. Pojedini ljudi kao da su uvek znali kakva e sunca biti narednog dana... Binaj je, razume se, bio jedan od takvih... meutim, Teramon je na sve to gledao krajnje nehajno. Sve dok neko sunce narednog dana bude tamo gore, Teramonu nije bilo naroito vano koje je. A jedno je uvek bilo... ili dva ili tri, u stvari, a ponekad i etiri. Na to ste mogli raunati. S vremena na vreme, bilo ih je ak pet. Stiglo mu je pie. Dobrano je potegao i zadovoljno izdahnuo vazduh. Kako je samo dobar bio taj Tano Specijal! Dobar, jaki beli rum sa ostrva Vilkaren, pomean sa aicom jo jaeg bistrog proizvoda, naroitog ukusa, koji se destilie na obali Bagilara, i sa sasvim malo sgarino soka koji se dodaje da bi neznatno razblaio pie... ah, velianstveno! Teremon nije bio izraziti pijanac, za kakve ve poslovino smatraju novinare, ali smatrao bi dan propalim ako ne bi uspeo da pronae vremena za dva Tanoa Specijal u onim tihim sumranim asovima po Onosovom zalasku. "Izgleda da uiva u tome, Teremone", zau on iza sebe poznati glas. "Binaje! Poranio si!" "Deset minuta. ta to pije?" "Uobiajeno. Tano Specijal." "Odlino. Mislim da u i ja jedan." "Ti?" Teremon se zabulji u svog prijatelja. Koliko je znao, najea stvar koju je Binaj ikada popio bio je voni sok. Nije mogao da se seti da je ikada video astronoma da pije bilo ta jae. Meutim, veeras je Binaj izgledao nekako udno... oronulo, umorno, istroeno. Oi su mu gotovo grozniavo sijale. "Kelner!" pozva Teremon. Bilo je zabrinjavajue posmatrati Binaja kako guta pie. Posle prvog

gutljaja ostao je bez daha, kao da je udar bio mnogo snaniji nego to je oekivao, ali onda se urno ponovo prihvatio ae, potegao iz nje drugi, pa trei put. "Polako", pouri da ga opomene Teremon. "Za pet minuta e ti se vrteti u glavi." "Ve mi se vrti." "Pio si i pre nego to si doao ovamo?" "Ne, ne od pia", odvrati Binaj. "Od doivljenog oka. Zbrke." Spustio je pie i alosno se zagledao u gradska svetla. Posle samo jednog trenutka ponovo je dohvatio au, gotovo odsutno, i iskapio ostatak. "Ne bi trebalo odmah da uzmem jo jedno, zar ne, Teremone?" "Sumnjam." Teremon isprui ruku i lagano spusti aku na astronomov zglavak. "ta se dogaa, drugar? Ispriaj mi." "Teko... teko je to objasniti." "Ma hajde! Nisam tako naivan. Ti i Raista..." "Ne! Ve sam ti kazao, ovo nema nikakve veze s njom. Nikakve." "U redu. Verujem ti." Binaj primeti: "Moda bi ipak trebalo da naruim jo jedno pie." "Malo kasnije. Hajde, Binaje. ta je posredi?" Binaj uzdahnu. "Poznato ti je na ta se odnosi Teorija opte gravitacije, zar ne, Teremone?" "Svakako. Hou da kaem, ne bih umeo tano da ti objasnim njeno znaenje... na Kalgau je razume samo dvanaestoro ljudi, je li tako?... ali ti mogu sasvim sigurno rei ta ona predstavlja... manje vie." "Znai i ti veruje u to ubre", primeti Binaj, otro se nasmejavi. "To da je Teorija gravitacije tako sloena da samo dvanaestoro ljudi razume njenu matematiku." "O tome oduvek sluam." "To to ti oduvek slua pedstavlja folklor za neuke", odvrati Binaj. "Mogao bih da ti samem svu osnovnu matematiku u jednu reenicu, i ti bi najverovatnije, takoe, razumeo ta ti govorim." "Ti bi to mogao? I ja bih razumeo?" "Sasvim sigurno. Sluaj, Teremone: Zakon opte gravitcije... Teorija opte gravitacije, mislim... tvrdi da postoji kohezivna sila meu svim telima u Vaseljeni. Njena jaina izmeu bilo koja dva tela jednaka je proizvodu njihovih masa podeljenim kvadratom njihove udaljenosti. Jednostavno." "I to je sve?" "To je dovoljno! Trebalo je da proe etiri stotine godina da se doe do toga." "Zato tako dugo? Kako si ti to meni izloio, izgleda krajnje jednostavno." "Zato to znaajni zakoni ne nastaju u blesku trenutnog nadahnua, kako biste vi novinari eleli da verujete. Obino je neophodan kombinovan rad svih naunika na jednom svetu tokom nekoliko stolea. Jo od vremena kada je Genovi 41 otkrio da se Kalga okree oko Onosa, a ne obrnuto... a to je bilo pre otprilike etiri veka... astronomi su se bavili problemom zato se svih est sunaca pojavljuje i nestaje na nebu onako kako to ine. Beleeno je njihovo sloeno kretanje, analizirano i raspetljavano. Teorije su smenjivale jedna drugu i svaka je bila naprednija od prethodne, proveravane su, osporavane, podeavane i naputane, ponovo oivljavane i pretvarane u neto drugo. Bio je to vraki posao." Teremon zamiljeno klimnu i iskapi pie. Zatim dade kelneru znak da donese jo dva. Binaj je izgledao dovoljno smiren, bar dok je govorio o nauci, pomisli on. "Pre nekih trideset godina", nastavi astronom, "taj Ator 77 usavrio je celu stvar, pokazavi da Teorija opte gravitacije odgovara tano orbitalnom kretanju est sunaca. Bilo je to zadivljujue dostignue. Jedno od najveih ostvarenja iste logike do koga je neko ikada doao."

"Poznato mi je koliko potuje toga oveka", primeti Teremon. "Ali kakve sve to veze ima sa..." "Prelazim na stvar." Binaj ustade i uputi se ka ivici terase, ponevi sa sobom svoje drugo pie. Izvesno vreme je ostao tamo da stoji u tiini, zagledan u daleke Treja i Patrua. Teremonu se uinilo da Binaj poinje ponovo da se uzbuuje: strpljivo je utke ekao da uje zato. Posle izvesnog vremena Binaj otpi jedan povei gutljaj i konano ree, i dalje stojei okrenut leima: "Problem je u ovome. Pre nekoliko meseci poeo sam da radim na ponovnim izraunavanjima kretanja Kalgaa oko Onosa, koristei se pri tom velikim novim univerzitetskim kompjuterom. Snabdeo sam kompjuter podacima o orbiti Kalgaa tokom poslednjih est nedelja i naloio mu da predvidi orbitalna kretanja do kraja godine. Nisam oekivao nikakva iznenaenja. Mislim da mi je samo bio potreban izgovor da se zezam sa kompjuterom. Razume se, upotrebio sam zakon gravitacije u postavci svojih prorauna." Iznenada se okrenuo. Pogled mu je bio prazan, kao da pred sobom vidi duha. "Teremone, nije ispalo dobro." "Ne razumem." "Orbita do koje je kompjuter doao nije se podudarala sa hipotetikom orbitom koju sam oekivao da u dobiti. Nisam jednostavno uzeo u obzir samo sistem Kalga-Onos, to ti je jasno. Uzeo sam u obzir svu zbrku koju e izazvati ostala sunca. I ta sam dobio... ono to je kompjuter tvrdio da je prava orbita Kalgaa... veoma se razlikovalo od orbite na koju je ukazivala Atorova Teorija gravitacije." "Ali kazao si da si koristio Atorove zakone gravitacije u postavci zadatka", primeti zbunjeno Teremon. "Jesam." "Kako onda..." Teremonove oi odjednom zasijae. "Blagi Boe, ovee! Kakva pria! Da l' ti to meni hoe da kae da je sasvim novi superkompjuter na univerzitetu Saro, koji kota ne smem ni da pomislim koliko miliona kredita, neispravan? Da je dolo do dinovskog skandaloznog rasipanja novca poreznika? Da..." "S kompjuterom je sve u redu, Teremone. Veruj mi." "Moe li biti siguran u to?" "Sasvim." "ta... onda...?" "Moda sam dao kompjuteru pogrene brojke, moda. To je straan kompjuter, ali ne moe dati ispravan odgovor na osnovu pogrenog polaznog podatka." "Znai, zbog toga si toliko uznemiren, Binaje! Sluaj, ovee, ljudski je pokatkad greiti. Ne sme biti toliko strog prema sebi. Ti..." "Morao sam, kao prvo, biti potpuno siguran da sam uneo tane brojke u kompjuter, kao i da sam mu dao ispravne teorijske postulate koje e koristiti u obradi tih brojki", nastavi Binaj, tako vrsto steui au da mu se aka tresla. aa je bila prazna, primeti Teremon. "Kao to ree, ljudski je ponekad greiti. Zato sam pozvao dvojicu nadarenih studenata sa poslednje godine i pustio njih da se pozabave tim problemom. Danas su mi doneli rezultate do kojih su doli. To je bio onaj tako vaan sastanak, zbog koga sam kazao da ne mogu da se vidim s tobom. Teremone, potvrdili su moja otkria. Dobili su isto odstupanje od orbite kao i ja." "Ali ako je kompjuter bio u pravu, onda... onda..." Teremon odmahnu glavom. "ta onda? Teorija o optoj gravitaciji je pogrena? Je l' to hoe da kae?" "Da." Binaj je s tekom mukom izgovorio tu re. Bio je zapanjen, vrtelo mu se, potpuno pometen.

Teremon ga je prouavao. Nema sumnje da je sve ovo zbunjivalo Binaja i bilo za njega vrlo neprijatno. Meutim, novinar nikako nije mogao da shvati zato ga je to toliko pogodilo. A onda, iznenada, sve je shvatio. "U pitanju je Ator! Plai se da povredi Atora, zar ne?" "Tano, o tome je re", odvrati Binaj, uputivi Teremonu pogled pun gotovo patetine zahvalnosti to je sagledao pravo stanje stvri. Skljokao se u stolicu, uvuenih ramena, pognute glave. Zatim je kazao priguenim glasom: "Starca bi ubilo kada bi saznao da je neko pronaao rupu u njegovoj predivnoj teoriji. Da sam ja, upravo ja, pronaao rupu u njoj. Bio mi je kao drugi otac, Teremone. Sve to sam postigao u poslednjih deset godina uinio sam pod njegovim vostvom, on me je hrabrio, obasipao me svojom... svojom ljubavlju, ukratko reeno. A ja mu sada ovako vraam. Ne samo da bih unitio njegovo ivotno delo... ranio bih njega, Teremone, njega." "Da li si razmiljao o tome da jednostavno ne obelodani svoje nalaze?" Binaj je bio zaprepaen. "Zna da to ne bih mogao!" "Da. Da, znam. Ali morao sam da proverim da li si razmiljao o tome." "Da li sam razmiljao o neem nezamislivom? Razume se da nisam. Uopte mi nije palo na pamet. Ali ta da radim, Teremone? Pretpostavljam da bih jednostavno mogao baciti sve hartije i pretvarati se da nikada nisam ni zavirio u to. Ali to bi bilo udovino. to znai da se sve svodi na to da mogu birati izmeu gaenja vlastite naunike savesti i Atorovog unitenja. Unitenja oveka koga sam smatrao ne samo najmerodavnijim u mojoj profesiji, ve i svojim filozofskim mentorom." "Znai da i nije bio neki mentor." Astronomove oi se zaprepaeno i besno razrogaie. "ta ree, Teremone!" "Polako. Polako." Teremon pomirljivo rairi ruke. "ini mi se, Binaje, da si suvie snishodljiv prema njemu. Ako je Ator zaista tako veliki ovek kakvim ga ti smatra, za njega e biti vanija nauna istina od vlastitog ugleda. Razume li ta hou da kaem? Atorova teorija je samo to: teorija. Ti si je nazvao Zakonom gravitacije pre nekoliko minuta, a zatim si se ispravio. To je teorija... hipoteza... nagaanje. Svakako najbolje do koga je iko do sada doao, ali to ne znai da je ispravno. Nauka se sastoji od aproksimacija koje se postepeno pribliavaju istini, davno si mi to kazao, i ja to nikada nisam zaboravio. to znai da su sve teorije podlone stalnom prispitivanju i promenama, zar ne? A ako se kojim sluajem ispostavi da nisu dovoljno blizu istine, treba ih zameniti neim to joj je blie. Jesam li u pravu, Binaje? Kai!" "Narui mi jo jedno pie, Teremone?" "Ne. Sasluaj me: ima jo. Kae da si strano zabrinut za Atora... star je; pretpostavljam da je vrlo krhak... da nema srca da mu kae kako si pronaao pukotinu u njegovoj teoriji. U redu. To je poteno i odano od tebe. Ali razmisli malo o ovome, hoe li? Ako je izraunavanje orbite Kalgaa toliko vano, neko drugi e vrlo verovatno nabasati na tu pukotinu u Atorovoj teoriji pre ili kasnije, a ta druga osoba teko da e biti u toj meri taktina kada bude obavetavala Atora o tome kao to bi ti bio. To bi ak mogao biti i neki Atorov profesionalni suparnik, njegov otvoreni neprijatelj... svaki naunik ima neprijatelja, mnogo puta si mi to ponovio. Zar ne bi bilo bolje da ti ode do Atora i kae mu, neno, paljivo, ta si otkrio, nego da to sam jednog jutra proita u Hronici?" "Tako je", proaputa Binaj. "Potpuno si u pravu." "Znai, otii e do njega?" "Da. Da. Pretpostavljam da moram", Binaj je grizao usnu. "Oseam se tako jadno zbog svega ovoga, Teremone. Kao da sam nekog ubio." "Znam. Ali nee ubiti Atora, ve manjkavu teoriju. Manjkavim teorijima ne sme se dozvoliti da opstanu. Duguje to i Atoru i sebi, mora dozvoliti istini da ispliva na povrinu." Teremon zastade.

Odjednom mu pade na pamet nova zapanjujua ideja. "Razume se, postoji jo jedna mogunost. Ja sam samo laik, kao to zna, i verovatno e me ismejati... Postoji li bilo kakva mogunost da je Teorija gravitacije ispravna, uprkos svemu, i da su brojke koje je izbacio kompjuter za orbitu Kalgaa takoe tane, a da je za neslaganje rezultata odgovoran neki trei inilac, neto potpuno nepoznato?" "Pretpostavljam da je tako neto mogue", odvrati Binaj jednolinim, ravnodunim glasom. "Ali kada jednom pone da kopa po tajanstvenim nepoznatim iniocima, polako zalazi u kraljevstvo mate... evo ti primer. Pretpostavimo da tamo gore postoji nevidljivo sedmo sunce... ima masu, stvara gravitacionu silu, ali mi ga jednostavno ne moemo videti. Poto ne znamo za njegovo postojanje, nismo ga uvrstili u naa gravitaciona izraunavanja, i tako smo dobili uvrnute brojke. Je li na tako neto misli?" "Zato da ne?" "Zato onda ne bismo pretpostavili da ima pet nevidljivih sunaca? Pedeset? Moda i neki nevidljivi din koji gura planete unaokolo po svom efu? Ili moda ogromni zmaj iji dah skree Kalga sa njegovog puta? Ne moemo to porei, zar ne? Kada pone da upotrebljava moda, Teremone, sve postaje mogue i onda nita vie nema smisla. Bar ne za mene. Umem samo da se nosim sa onim za ta znam da je stvarno. Moda si ti u pravu to se tie tog nepoznatog inioca i da stoga gravitacioni zakoni ne vae. Nadam se da je tako. Ali ne mogu da se prihvatim ozbiljnog posla na osnovu toga. Jedino mogu da odem do Atora, to u i uiniti, to ti obeavam, i da mu prenesem ono to je kompjuter meni izbacio. Ne bih se usudio da nagovestim niti njemu niti bilo kome drugom da za celu zbrku krivim do sada neotkriveni "nepoznati inilac". Jer bih zvuao isto onoliko ludo kao i Apostoli plamena, koji tvrde da znaju svu silu tajanstvenih otkrovenja.... Teremone, stvarno mi je potrebno jo jedno pie." "Da. Dobro. A kad ve pomenu Apostole plamena..." "eli da ti dam izjavu, nisam zaboravio." Binaj pree umorno akom ispred lica. "Da. Da. Neu te izneveriti. Veeras si mi bio od ogromne pomoi. ta su ono Apostoli ovog puta tano rekli? Zaboravio sam." "Re je o Mondioru 71", podseti ga Teremon. "Glavom i bradom veliki Mambo-Dambo. A kazao je... ekaj da promislim.... da e uskoro kucnuti as kada bogovi nameravaju da proiste ovaj svet od greha; da on moe izraunati taan dan, ak i taan as, kada e nas stii zasluena kazna." Binaj uzdahnu. "ta je tu novo? Zar to ne ponavljaju ve godinama?" "Tako je, ali poeli su da iznose sve vie krvavih pojedinosti. U pitanju je tvrdnja Apostola, kao to zna, da ovo nee biti prvi put da je svet uniten. Oni propovedaju da su bogovi namerno stvorili nesavreno oveanstvo, probe radi, i da su nam stavili na raspolaganje jednu jedinu godinu... boansku, ne ovu nau, sitnu... da se oblikujemo. To se zove Godina pobonosti i traje tano 2049 naih godina. Stalno iznova, kada se okona Godina pobonosti, bogovi otkrivaju da smo i dalje zli i greni, i zato unitavaju svet aljui na nas nebeske Plamenove sa svetih mesta na nebu koja su poznata kao Zvezde. Tako bar tvrde Apostoli." "Zvezde?" ponovi Binaj. "Misli li on to na sunca?" "Ne, na Zvezde. Mondior kae da se Zvezde bitno razlikuju od est sunaca... Zar nikada nisi obratio panju na te stvari, Binaje?" "Nisam. Za ime sveta, i zato bih?" "U svakom sluaju, kada se Godina pobonosti okona i nita se na Kalgau ne popravi, u moralnom smislu, te Zvezde ispuste na nas neku vrstu svete vatre i spale nas. Modior tvrdi da se to dogodilo mnogo puta. Ali svakog puta bogovi se pokau milostivi, ili bar jedan deo njih; svaki put

kada svet biva uniten, milosrdniji bogovi odnesu prevagu nad onim neumoljivijim i oveanstvo dobija jo jednu priliku. I tako oni najpoboniji meu preivelima bivaju spaseni iz holokosta i dobijaju novi rok: oveanstvo dobija novih 2049 godina da se oslobodi svojih zlih poriva. Monidor kae da je to vreme ponovo na izmaku. Prolo je gotovo 2048 godina od poslednje kataklizme. Za nekih etrnaest meseci sva e sunca nestati i onda e one njegove uasne Zvezde poeti da alju plamen sa crnog neba kako bi zbrisali zle. Tanije, naredne godine devetnaestog teptara." "etrnaest meseci", promrmlja Binaj. "Devetnaestog teptara. Sasvim je odreen to se toga tie, zar ne? Pretpotavljam da zna i taan as kada e se to dogoditi?" "Tako bar kae. Zato elim da dobijem izjavu od nekoga ko ima veze sa Opservatorijom, najvie bih voleo od tebe. Poslednja Mondiorova tvrdnja glasi da se taan as katastrofe moe nauno izraunati... da nije re samo o neemu to je ustanovljeno kao dogma u Knjizi Otkrovenja, ve je to stvar prorauna kakve astronomi vre pri ... pri..." Teremon zauta. "Pri izraunavanju orbitalnih kretanja sunaca i sveta?" zajedljivo upita Binaj. "Ovaj, da", odvrati Teremon posramljeno. "Onda moda ipak ima nade za svet, ako Apostoli ne mogu bolje da obave posao od nas." "Potrebna mi je izjava, Binaje." "Da. Jasno mi je." Stigla je naredna tura pia. Binaj obuhvati akom au. "Pokuaj da iskoristi ovo", ree posle jednog trenutka. 'Glavni zadatak nauke jeste da razdvoji istinu od neistine, u nadi da e otkriti temelj na kome Vaseljena uistunu poiva. Stavljanje istine u slubu neistine ne spada u naune metode kojima se mi na univerzitetu sluimo. Sada smo u stanju da predvidimo kretanje sunaca na nebesima, da... ali ak ako upotrebimo i na najbolji kompjuter, nismo nita blii mogunosti da proreknemo volju bogova no to smo ranije bili. Niti emo ikada biti, pretpostavljam.' Kako ti se ini?" "Savreno", ree Teremon. "Da proverimo jesam li sve zapisao. 'Glavni zadatak nauke jeste da razdvoji istinu od neistine, u nadi da...' ta zatim sledi, Binaje?" Binaj ponovi sve ispoetka re po re, kao da je ceo tekst nauio napamet nekoliko asova ranije. Zatim iskapi i tree pie u jednom jedinom zaprepaujuem dahu. Potom ustade, osmehnu se prvi put te veeri i isprui po podu koliko je dug.

9.
Oi Atora 77 se suzie dok je pomno pregledavao mali sveanj isprintanih listova koji su leali pred njim na stolu kao da su karte kontinenata za koje niko nije znao da postoje. Bio je veoma miran. Bio je zadivljen svojom mirnoom. "Veoma zanimljivo, Binaje", lagano je kazao. "Veoma, veoma zanimljivo." "Ne smemo, razume se, prenebregnuti mogunost, gospodine, da ne samo da sam ja napravio neku sutinsku greku u osnovnim pretpostavkama, ve da su i Jimot i Faro..." "Da ste sva trojica pogreili u postavljanju osnovnih postulata? Ne, Binaje. Mislim da niste." "Samo sam hteo da ukaem na to da to nije nemogue." "Molim te", ree Ator. "Pusti me da razmislim." Bila je sredina prepodneva. Onos je sijao na nebu u svom svojem sjaju, vidljiv kroz visoki prozor direktorske kancelarije u Opservatoriji. Dovim se jedva nazirao, tek kao jedna mala, tamnocrvena taka svetlosti, koja je prelazila visoko preko severnog neba. Ator je prelistavao hartije, sve vreme ih premetajui po stolu. Ispremetao ih je jo jednom. udno kako je to mirno primio, pomisli on. Binaj je bio taj koga je ovo potpuno iscrplo; a on sam jedva da je uopte reagovao. Moda sam u oku, nagaao je Ator. "Evo ovde, gospodine, to je orbita Kalgaa dobijena na osnovu opte prihvaenih prorauna iz almanaha. A ovde, imamo isprintano predvianje orbite koje je novi kompjuter..." "Molim te, Binaje. Rekoh da elim da razmislim." Binaj nespretno klimnu. Ator mu se osmehnu, to mu uopte nije lako palo. Strani poglavar Opservatorije, visoki, mravi ovek zapovednikog izgleda, sa zadivljujue gustom umom sede kose, dozvolio je sebi jo veoma davno da sklizne u ulogu Neprijatnog Diva Nauke tako da mu je bilo teko da je se otrese i ponaa se kao sva druga ljudska bia. Bar mu je to bilo teko dok je boravio ovde u Opservatoriji, gde su ga svi smatrali nekom vrstom poluboga. Kod kue, sa enom, decom i naroito sa gomilom bunih unuia, stvari su stajale drugaije. Znai, opta gravitacija nije bila ba sasvim tana, je li tako? Ne! Ne, to nije bilo mogue! Svaki atom zdravog razuma u njemu bunio se protiv te pomisli. Na zamisli opte grvitacije zasnivala su se sva tumaenja ustrojstva Vaseljene, Ator je bio ubeen u to. Ator je znao. Bila je suvie jasna, suvie logina, suvie divna, da bi bila pogrena. Kada bi neko uklonio optu gravitaciju, cela logika kosmosa raspala bi se u haos. Nepojmljivo. Nezamislivo. Ali ove brojke... ovaj prokleti Binajev izvetaj... "Vidim da ste ljuti, gospodine." Ponovo poe da avrlja Binaj! "elim da vam kaem, da vas potpuno razumem... ovo vas je sigurno strano pogodilo... svako bi bio ljut, kada bi mu neko na ovaj nain ugrozio ivotno delo..." "Binaje..." "Dozvolite mi da zavrim, gospodine, sve bih dao da danas nisam morao ovo da vam donesem. Znam da ste besni na mene poto sam doao ovamo s tim, ali samo mogu da kaem da sam dugo i mnogo razmiljao pre nego to sam to uinio. eleo sam sve da spalim i zaboravim da sam se ikada upustio u neto slino. Zaprepaen sam onim to sam otkrio, kao i injenicom da sam upravo ja..." "Binaje", ponovi Ator, krajnje preteim glasom. "Gospodine?" "Besan sam na tebe, to je tano. Ali ne iz razloga koji se tebi motaju po glavi."

"Gospodine?" "Kao prvo, nervira me tvoje truanje, u trenutku kada jedino elim da posedim ovde i na miru razmotrim dublji smisao ovih hartija kojima si me upravo zasuo. Kao drugo, i mnogo vanije, neopisivo sam besan to si makar i trenutak oklevao da mi donese svoje nalaze. Zato si toliko dugo ekao?" "Tek sam jue zavrio ponovno proveravanje." "Jue! Onda je trebalo jue da bude ovde! Da li ti to odista hoe da kae, Binaje, da si ozbiljno ramiljao da sve ovo zataka? Da jednsotavno odbaci rezultate do kojih si doao i nita ne kae?" "Ne, gospodine", skrueno odvrati Binaj. "Ni u jednom trenutku nisam, u stvari, pomiljao na tako neto." "Pa, bar je to uteno. Reci mi, ovee, zar stvarno misli da sam u toj meri zaljubljen u vlastitu prelepu teoriju da bih traio od jednog od svojih najnadarenijih saradnika da me potedi neprijatne vesti da teorija nije savrena?" "Ne, gospodine. Razume se da ne." "Zato onda nisi dotrao ovamo sa vestima istog trenutka kada si bio siguran da si u pravu?" "Zato to... zato, gospodine..." Izgledalo je kao da bi Binaj bio najsreniji kada bi mogao da nestane u tepihu. "Zato to sam znao koliko e vas to uznemiriti. Jer sam mislio da biste se mogli... u toj meri uzbuditi da to naudi vaem zdravlju. Zato sam se nekao i prvo razgovarao sa nekolicinom prijatelja, razmislio o svom poloaju u svemu tome i doao do zakljuka da stvarno nemam izbora. Morao sam vam kazati da Teorija opte..." "Znai, ti stvarno veruje da svoju teoriju vie volim od istine, a?" "Oh, ne, ne, gospodine!" Ator se ponovo osmehnuo, a ovog puta mu to nije predstavljalo nikakav napor. "Ali volim je, zna. I ja sam ljudsko bie, verovao to ili ne. Teorija opte gravitacije donela mi je sve mogue poasti koje je ova planeta mogla da ponudi. Ona je moj paso za besmrtnost, Binaje. Poznato ti je to. A to to moram da se pozabavim mogunou da je teorija pogrena... oh, to je i te kakav ok, Binaje, probada me skroz naskroz. U to moe biti sasvim siguran... Razume se, i dalje verujem da je moja teorija ispravna." "Gospodine?" izgovori Binaj sa oiglednim zaprepaenjem. "Ali ja sam proveravao i proveravao i proveravao i..." "Oh, tvoji nalazi su tani, ubeen sam u to. Da ste ti, Faro i Jimet sva trojica pogreili... ne, ne, ve sam ti kazao da to ne smatram moguim. Ali ovo to si dobio ne obara nuno optu gravitaciju." Binaj trepnu nekoliko puta. "Ne obara?" "Svakako da ne", ree Ator, sve zagrejaniji za novonastalu situaciju. Sada je bio gotovo veseo. Mrtvaki, nestvarni spokoj iz prvih nekoliko trenutaka povukao se pred sasvim razliitim mirom koji ovek oseti dok traga za istinom. "ta nam, konano, govori Teorija opte gravitacije? Da svako telo u Vaseljeni utie silom na sva ostala tela, u zavisnosti od mase i udaljenosti. I ta si ti pokuao da uini kada si upotrebio optu gravitaciju kako bi izraunao orbitu Kalgaa? Da unese inilac gravitacionog udara kojim razna astronomska tela utiu na na svet na njegovom putu oko Onosa. Je li tako?" "Da, gospodine." "Onda nema potrebe da odbacimo Teoriju opte gravitacije, bar ne za sada. Potrebno je, meutim, moj prijatelju, da ponovo razmotrimo nae shvatanje Vaseljene, i da odredimo da li prenebregavamo neto to bi trebalo da unesemo u svoje proraune... neki tajanstveni inilac, to jest neto to nam je potpuno nepoznato i to svojom gravitacionom silom utie na Kalga, a nije uzeto u obzir."

Binaj iznenaeno podie obrve. Sav zapanjen je zurio u Atora. A onda je poeo da se smeje. U poetku je uspevo da se suzdri vrsto steui vilice, ali onda je poeo da se smejulji, usled ega je pogrbio ramena i stao prigueno da kaljuca; a zatim je morao obema akama da pokrije usta kako bi potisnuo bujicu veselja. Ator ga je zgranuto gledao. "Nepoznati inilac!" lanu Binaj posle jednog trenutka. "Zmaj na nebu! Nevidljivi div!" "Zmajevi? Divovi? O emu ti to pria, deae?" "Sino... Teremon 762... oh, gospodine, izvinite, stvarno mi je ao..." Binaj se trudio da povrati samokontrolu. Miii lica su mu se grili; pomahnitalo je treptao i borio se za vazduh; na trenutak se okrenuo u stranu, a kada se vratio, bio je gotovo sasvim pribran. Posramljeno je kazao: "Popio sam nekoliko aica sa Teremenom 762 sino... novinarom kolumnistom... i kazao mu poneto o onome to sam otkrio i o tome kako mi je neprijatno da vam podnesem svoje nalaze." "Poverio si se novinaru?" "Poverljivom. Bliskom prijatelju." "Svi su oni bitange, Binaje. Veruj mi." "Ovaj nije, gospodine. Poznajem ga, i znam da nikada ne bi uinio nita ime bi me povredio ili uvredio. U stvari, Teremon mi je dao nekoliko odlinih saveta, to jest hou da kaem da mi je rekao da moram doi ovamo i ja sam zbog toga i doao. Ali takoe... pokuavi da mi prui malo nade, znate, izvesnu utehu... rekao je isto to i vi, da moda postoji neki 'nepoznati inilac'... njegov izraz, nepoznati inilac... koji nam onemoguava da shvatimo orbitu Kalgaa. Nasmejao sam se i kazao mu da nema koristi od uvlaenja nepoznatih inilaca u ovu situaciju, jer to predstavlja suvie lako reenje. Predloio sam... sarkastino, razume se... da ako se posluimo bilo kakvom slinom hipotezom, isto tako moemo ubeivati sebe da postoji neki nevidljivi div koji gura Kalga sa orbite, ili da je uzrok tome dah dinovskog zmaja. A sada vi, gospodine, razmiljate na isti nain... a niste laik poput Teremona, ve najvei astronom na svetu! Shvatate kako se budalasto oseam, gospodine?" "Mislim da shvatam", odvrati Ator. Sve ovo je postajalo pomalo neugodno. On provue aku kroz svoju upeatljivo sedu grivu i uputi Binaju pogled u kome se naziralo i da je iznerviran i da saosea s njim. "Bio si u pravu kada si kazao svom prijatelju da nema koristi od izmiljanja fantazija u reavanju problema. Ali nasumini predlozi laika mogu ponekad biti korisni. Jer koliko znamo, postoji neki nepoznati inilac koji utie na orbitu Kalgaa. Moramo bar razmotriti tu mogunost pre nego to odbacimo teoriju. Mislim da ovde moramo upotrebiti Targolin ma. Zna ta je to, Binaje?" "Svakako, gospodine. Naelo tedljivosti. Prvi ga je izrekao sarednjevekovni filozof Targola 14, koji je kazao: 'Moramo provui ma kroz svaku hipotezu koja nije neophodna', ili neke sline rei sa istim znaenjem." "Odlino, Binaje. Mada su mene uili da glasi 'Ako nam se ponudi nekoliko hipoteza, nae razmatranje treba da zaponemo tako to emo po najsloenijom lupiti maem'. Pred nama su hipoteze da je Teorija opte gravitacije u neemu pogrena, a nasuprot nje hipoteza da si izostavio neki nepoznati inilac ili moda neki inilac koji se ne moe saznati u izraunavanju orbite Kalgaa. Ako prihvatimo prvu hipotezu, onda sve to mislimo da znamo o ustrojstvu Vaseljene pada u vodu. Ako prihvatimo drugu, treba samo da otkrijemo taj nepoznati inilac, i na taj nain sauvamo osnovni poredak stvari. Mnogo je jednostavnije pokuati da se pronae neto to smo moda prevideli nego doi do novog opteg zakona po kome se kreu nebeska tela. I tako, hipoteza da je Teorija gravitacije pogrena pada pred Targolinim maem i mi poinjemo naa istraivanja radom na jednostavnijem objanjenju problema. A Binaje? ta kae na to?"

Binaj je sav sijao. "Znai, ipak nisam porekao optu grvitaciju!" "Bar ne za sada. Verovatno si sebi obezbedio mesto u istoriji nauke, ali jo ne znamo da li kao razobliava ili utemeljiva. Molimo se da bude ovo drugo. A sada moramo da se udubimo u razmiljanje, mladiu." Ator 77 je sklopio oi i protrljao elo, koje je poelo da ga boli. Prolo je mnogo vremena od kada se bavio pravom naukom, shvati on. Gotovo potpuno se posvetio administrativnom poslu u Opservatoriji u proteklih osam ili deset godina. Ali um koji je doao do Teorije opte gravitacije moda je jo skrivao po koju misao, pomisli on... "Prvo, elim poblie da razmotrim ove tvoje proraune", ree on. "A onda, pretpostavljam, i da ponovo razamotrim vlastitu teoriju."

10.
tab Apostola plamena bio je jedna vitka ali velianstvena kula od sjajnog zlatnog kamena koja se uzdizala poput kakvog blistavog koplja iznad reke Sepitan u ekskluzivnom kvartu Birigam u Sarou. Ta uznosea kula, pomisli Teremon, mora da je jedna od najdragocenijih nekretnina u celom glavnom gradu. Nikada ranije nije o tome razmiljao, ali Apostoli mora da su bili neverovatno bogata grupa. Imali su vlastite radio-stanice i televizijske stanice, izdavali su asopise i novine, njihova je bila ova mona kula. A verovatno su kontrolisali i svu silu ostale imovine, za koju se nije otvoreno znalo da njima pripada. Pitao se kako je to bilo mogue. Gomila fanatinih svetenika puritanaca? Kako su uspeli da se doepaju toliko stotina miliona kredita? Ali prisetio se da su neki poznati industrijalci, kao Botiker 888 i Vivin 99, bili otvorene pristalice uenja koje su zagovarali Mondior i njegovi Apostoli. Ne bi ga iznenadilo da otkrije da su Botiker, Vivin i drugi slini njima svojim ogromnim prilozima uveavali blago Apostola. A ako je ta organizacija bila stara samo deseti deo onoga koliko tvrdi da jeste... deset hiljada godina, tako su govorili... i ako je tokom vekova mudro ulagala svoj novac, nema naina da se tano odredi ta su Apostoli mogli postii zahvaljujui kamatama i kamatama na kamate, pomisli Teremon. Moda su vredeli milijarde. Moda su potajno posedovali pola grada Saro. Vredi zaviriti unutra, ree Teramon sam sebi. Uao je u nepregledno predvorje velike kule, puno odjeka, i sa strahopotovanjem stao da zaviruje unaokolo. Iako nikada ranije nije bio ovde, uo je da je bila neverovatno raskona kako unutra tako i spolja. Ali nita od onoga to je uo nije ga pripremilo na stvarni izgled zgrade kultista. Uglaani mermerni pod, sa umecima u est blistavih boja, protezao se koliko mu je pogled sezao. Zidovi su bili prekriveni svetlucavim zlatnim mozaicima apstraktnih ara, koji su se uzdizali do lunih svodova visoko iznad glave. Lusteri od upredenog zlata i srebra bacali su treperavi snop bletave svetlosti po svemu. Nasuprot ulazu Teremon ugleda neto to je liilo na model cele Vaseljene, oigledno izraen od dragocenih metala i dragulja: ogrmne kugle, koje su, kako se inilo, predstavljale est sunaca, visile su sa tvanice na nevidljivim icama. Svaka od njih bacala je utvarnu svetlost: iz najvee - a to mora da je bio Onos - dopirao je zlatni zrak; nejasni crvenkasti sjaj slivao se iz kugle koja je predstavljala Dovima; hladna, tvrda, plaviasto-bela svetlost poticala je iz para Tano-Sita, a nenija, bela blistavost iz Patrua i Treja. Sedma kugla, koja mora da je predstavljala Kalga, lagano se kretala izmeu njih poput balona koga nosi vetar; i njene boje su se menjale u zavisnosti od promenljivog ustrojstva svetlosti sunaca na njenoj povrini. Dok je Teremon stajao razjapljenih usta od zaprepaenja, do njega dopre glas niotkuda: "Da li biste nam rekli svoje ime?" "Ja sam Teremon 762. Imam zakazan sastanak sa Mondiorom." "Da. Molim vas uite u prostoriju odmah levo od vas, Teremone 762." Nije video nikakvu prostoriju odmah sa svoje leve strane. Ali onda se deo zida pokrivenog mozaikom neujno pomerio u stranu, otkrivi malu ovalnu sobu, vie nalik na ekaonicu nego odaju. Zidove su prekrivale draperije od zelenog somota, a ilibarna svetlost koja je ispunjavala prostoriju dopirala je iz jedne jedine cevi. On slegnu ramenima i ue unutra. Vrata se za njim istog asa zatvorie i on oseti sasvim izvesno kretanje. Ovo nije bila nikakva soba, ve lift! Da, penjao se, bio je siguran. Sve vie i vie, krajnje lagano. Prolo je pola venosti pre no to se lift-odaja zaustavio i vrata ponovo otvorila.

ekala ga je prilika odevena u crno. "Da li biste poli ovuda, molim vas?" Kratki uski hodnik vodio je u neku vrstu ekaonice u kojoj je veliki portret Mondiora 71 zauzimao najvei deo jednog celog zida. Kada je Teremon uao, portret kao da se upalio, nekako udno oiveo i poeo da sija, tako da su sada Mondiorove tamne, prodorne oi gledale pravo u njega, a ozbiljno lice Visokog Apostola poelo je da zrai, tako da je sada bilo gotovo lepo, na neki divlji nain. Teremon je prilino hladnokrvo uspeo da izdri pogled sa portreta. Ali ak je i taj odluni novinar osetio blagu nervozu pri pomisli da e uskoro intervjuisati upravo tu osobu. Jedna stvar je bilo Mondiorovo pojavljivanje na televiziji ili radiju, tamo je bio samo ludi propovednik koji je nudio na prodaju neku apsurdnu poruku. Ali Mondior glavom i bradom... zastraujui, hipnotiki, tajanstveni, ako je ovaj portret predstavljao bilo kakav nagovetaj... mogao bi biti neto sasvim drugo. Teremon upozori sam sebe da bude oprezan. Svetenik u crnom ree: "Molim vas, uite unutra..." Deo zida levo od portreta se otovori. Iza njega se pojavi kancelarija, oskudno nametena poput kakve elije, jer u njoj nije bilo nieg osim golog radnog stola napravljenog od jednog jedinog komada uglaanog drveta i niske stolice bez naslona, izdeljane od trupla nekog neobinog crvenog drveta proaranog sivom bojom, smetene ispred njega. Za stolom je sedeo ovek oigledne moi i autoriteta, u crnoj apostolskoj odori sa crvenim obrubom du kapuljae Delovao je upeatljivo. Ali to nije bio Mondior 71. Ako je suditi po fotografijama i onome kako je izgledao na televiziji, Mondior mora da ima oko ezdeset pet ili sedamdeset godina i da oko sebe iri neku vrstu izrazite mukosti. Kosa mu je bila gusta i talasasta, crna sa irokim sedim pramenovima, i imao je puno, mesnato lice, iroka usta, snaan nos, guste i ugljeno crne obrve, tamne, prodorne oi. Ovaj je, meutim, bio mlad, sigurno jo nije preao etrdesetu, i mada je delovao mono i veoma muevno, to je bilo na sasvim drugaiji nain: bio je veoma mrav, sa otrim, uskim licem i vsto stisnutim, napuenim usnama. Kosa, koja mu se kovrala na elu i virila ispod kapuljae, bila je neobine crvene boje poput cigle, a oi hladne, neumoljivo plave. Nema sumnje da je ovaj ovek bio neki visoki funkcioner u organizaciji. Ali Teremon je imao zakazan sastanak sa Mondiorom. Tek jutros je zakljuio, poto je napisao priu o poslednjem prokletstvu Apostola, da bi trebalo da sazna neto vie o tom tajanstvenom kultu. Sve to su ikada kazali smatrao je, razume se, glupostima, ali su mu te gluposti postajale sve zanimljivije, pa je mislio da bi vredelo o njima napisati neto podrobnije. Najbolje je bilo odmah poi do glavnog oveka. Pod pretpostavkom da je to mogue. Ali na vlastito iznenaenje kazali su mu, kada ih je nazvao, da moe doi u audijenciju kod Mondiora 71 jo istog dana. Uinilo mu se nekako suvie lako. Sada je poeo da shvata da je bilo suvie lako. "Ja sam Folimun 66", ree ovek otrog lika, lakim, popustljivim glasom, u kome nije bilo ni traga Mondiorove prisilne grmljavine. Pa ipak je to bio, podozrevao je Teremon, glas osobe koja je navikla da je sluaju. "Ja sam autant za posredovanje sa domaom javnou u naoj organizaciji. Bie mi zadovoljstvo da vam odgovorim na svako pitanje." "Imao sam zakazan sastanak sa Mondiorom lino", primeti Teremon. U oima Folimuna 66 ne pojavi se iznenaenje. "Moete me smatrati Mondiorovim glasom." "Mislio sam da e me on lino primiti u audijenciju." "Tako je. Sve to kaete meni bie preneto Mondioru; sve to ja budem kazao vama predstavlja Mondiorovu re. To morate shvatiti."

"Svejedno, reeno mi je da e mi biti dozvoljeno da razgovaram sa Mondiorom. Uopte ne sumnjam da e sve to mi kaete biti punovano, ali mene ne zanimaju samo obavetenja. Voleo bih da stvorim nekakvo miljenje o tome kakav je Mondior ovek, kakvi su njegovi pogledi na druge stvari pored proreknutog unitenja sveta, ta misli o..." "Mogu samo da ponovim ono to sam ve kazao", izjavi Folimun, prekinuvi ga bez izvinjenja. "Moete me smatrati Mondiorovim glasom. Njegova svetlost nee moi danas lino da vas primi." "Onda bih vie voleo da navratim neki drugi dan, kada njegova svetlost bude..." "Dozvolite mi da vas obavestim da Mondior nikada ne daje intervjue u etiri oka. Nikada. Njegova svetlost ima mnogo vanijeg posla, sada kada nas samo meseci dele od Vremena Plamena." Folimun se iznenada osmehnuo, neoekivano toplo i ljudski, moda elei da ublai odbijanje, kao i frazu 'Vreme Plamena' koja je zvuala tako melodramatski. Zatim gotovo neno dodade: "Rekao bih da je dolo do nesporazuma, da vi niste shvatili da imate zakazan sastanak sa Mondiorovim predstavnikom, a ne lino sa Visokim Aposotolom. Ali tako mora biti. Ako ne elite da razgovarate sa mnom, pa, ao mi je to ste uzalud dolazili. Ali ja sam najkorisniji izvor obavetenja koji ovde moete da naete, sada ili u bilo koje drugo vreme." Ponovo osmeh. Bio je to osmeh oveka koji hladnokrvno i bez izvinjenja zatvara vrata Teremonu pred nosom. "Pa dobro", poe Teremon, poto je malo promislio. "Vidim da mi nita drugo ne preostaje. Ili vi ili niko. U redu: hajde da popriamo. Koliko imam vremena na raspolaganju?" "Koliko vam bude potrebno, mada e ovaj prvi sastanak morati da bude dosta kratak. Takoe", ...osmeh, iznenaujui, gotovo vragolast... "morate imati na umu da sve u svemu imamo na raspolaganju samo etrnaest meseci. A za to vreme moram obaviti jo neke poslove." "Pretpostavljam da je tako. etrnaest meseci, kaete? A ta onda?" "Pretpostavljam da niste itali Knjigu Otkrovenja." "Pa nisam ba u poslednje vreme." "Dozvolite mi." Folimun stvori jednu tanku knjigu u crvenom povezu iz neke pukotine u svom prividno praznom stolu i gurnu je prema Teremonu. "Ovo je za vas. Nadam se da ete u njoj nai dosta korisnih stvari. U meuvremenu mogu ukratko da iznesem ono to je za vas, kako mi se ini, najzanimljivije. U nekoliko rei... tano za 418 dana od danas, sasvim precizno, narednog devetnaestog teptara... na naem udobnom, poznatom svetu doi e do velikog preobraaja. est sunaca e ui u Peinu Tame i nestati, prikazae nam se zvezde i ceo Kalga e buknuti." Izrekao je to kao da je re o neemu sasvim uobiajenom. Kao da govori o nailasku kine oluje sutra po podne, ili o procvatu neke retke biljke naredne nedelje u gradskoj botanikoj bati. Ceo Kalga e buknuti. est sunaca ulazi u Peinu Tame. Zvezde. "Zvezde", ponovi Teremon naglas. "ta bi to, u stvari, moglo biti?" "One su orue bogova." "Moete li biti malo odreeniji?" "Priroda zvezda e nam i te kako postati jasna", primeti Folimun 66, "za 418 dana." "Kada se okona tekua Godina pobonosti", dodade Teremon. "Devetnaestog teptara naredne godine." Folimun ga pogleda prijatno iznenaen. "Znai, ipak ste prouavali naa uenja." "U izvesnoj meri. U svakom sluaju, sluao sam nedavne Mondiorove govore. Znam za ciklus od 2049 godina... I za dogaaj koji nazivate Vreme Plamena. Pretpostvljam da mi ne moete unapred dati neku vrstu opisa svega toga." "Na neto ete naii u Knjizi Otkrovenja, u petom poglavlju. Ne morate sada da traite: mogu vam

navesti ta tamo pie. 'Iz Zvezda tada dole stigoe Nebeski Plamenovi, koji su bili nosioci Boje volje; tamo gde bi plamenovi dodirnuli tle, gradovi Kalgaa pretvarahu se u pepeo, tako da od oveka i ovekovih dela nita nije ostalo.'" Teremon klimnu. "Iznenadna uasna kataklizma. Zato?" "Volja bogova. Upozorili su nas da ne budemo zli i dali nam dosta vremena da se iskupimo. Taj raspon vremena nazivamo Godina pobonosti. Jedna takva 'godina' iznosi 2049 ljudskih godina, ali o tome ve sve znate. Sadanja Godina pobonosti je gotovo pri kraju." "I vi mislite da emo onda svi biti zbrisani?" "Ne svi. Ali veina hoe; i naa civilizacija e biti unitena. Ona nekolicina koja preivi suoi e se sa velikim zadatkom ponovne izgradnje. To je, ega ste ve izgleda svesni, melanholini ciklus koji se ljudima ponavlja. Ono to e se uskoro dogoditi zbilo se ve mnogo puta, jer oveanstvo nije uspelo da poloi test bogova. Ve mnogo puta smo unitavani; a sada smo na samoj ivici kada e nam se to ponovo dogoditi." Teremon pomisli kako je to sve udno: uopte nije stekao utisak da je Folimun lud. Da nije njegove neobine odore, mogao je biti mladi poslovni ovek koji sedi u svojoj lepoj kancelariji... na primer, slubenik koji odobrava zajam, ili bankarski savetnik za ulaganja. Oigledno je bio inteligentan. Govorio je jasno i lepo se izraavao, odreito, bez okolienja. Nije se ni hvalisao ni bulaznio. Meutim, stvari koje je izgovarao odreito i bez okolienja predstavljale su najgoru vrstu besmislenih brbljarija.Teko je bilo svariti kontrast izmeu onoga to je Folimun govorio i naina na koji je to izgovarao. Sada je utke sedeo, izgledao je oputeno, ekajui da novinar postavi naredno pitanje. "Biu iskren", poe Teremon posle krae pauze. "Poput mnogih ljudi, teko mi je da prihvatim neto tako veliko to mi se servira jednostavno kao otkrovenje. Potreban mi je vrst dokaz. Ali vi nam ne nudite nikakve dokaze. Kaete da treba da vam verujemo na re. Za ono to nam govorite nema nikakvih opipljivih dokaza, razume se, ali mi treba da verujemo u ono to nam nudite, jer ste vi to uli od bogova i znate da vas bogovi ne lau. Moete li mi pokazati zbog ega bi trebalo da vam verujem? Puka vera nije dovoljna ljudima poput mene." "Zato mislite da nema dokaza?" upita Folimun. "Postoje li? Osim same Knjige Otkrovenja? Kruni dokaz ne smatram dokazom." "Poznato vam je da smo mi drevna organizacija." "Stara deset hiljada godina, tako se bar pria." Na Folimunovim usnama zatitra kratak osmeh. "Proizvoljna brojka, moda malo preterana radi utiska. Meu sobom tvrdimo samo da potiemo iz preistorijskog vremena." "Znai da je vaa skupina stara najmanje dve hiljade godina." "Bar neto malo vie. Moemo pratiti nae tragove do vremena koje je prethodilo poslednjoj kataklizmi... to znai da smo stariji od 2049 godina. Verovatno mnogo vie, ali za to nemamo dokaza, bar ne od one vrste koju biste vi bili voljni da prihvatite. Smatramo da Apostoli moda potiu iz vremena od pre nekoliko ciklusa unitenja, to e rei da je naa organizacija moda starija od est hiljada godina. Jedino je, u stvari, vano da smo prekataklizmikog porekla. Neupadljivo smo aktivni kao organizacija vie od jedne Godine pobonosti. I stoga posedujemo krajnje podrobno obavetenje o pojedinostima katastrofe koja nas oekuje. Mi znamo ta e se dogoditi, jer smo svesni onoga to se dogodilo ve toliko puta do sada." "Ali nikome neete da pokaete obavetenje koje tvrdite da posedujete. Svedoanstvo, dokaze." "Svetu nudimo Knjigu Otkrovenja." Stalno ukrug, ukrug, ukrug. Ovo nije nikuda vodilo. Teremon je poeo da osea nemir. Sve je to

oigledno bilo veliko blefiranje. Cinina izmiljotina, verovatno smiljena da namakne debele priloge od lakovernika kao to su Botiker i Vivin i drugi bogatai koji su oajniki eleli da se iskupe pred pretnjom zle sudbine. I pored Folimunove oite iskrenosti i inteligencije, on mora da je bio ili dobrovoljni zaverenik u ovom dinovskom preduzetnitvu lane fantazije, ili samo jo jedan od Mondiarovih mnogobrojnih lakovernika. "U redu", ree Teremon. "Pretpostavimo za sada da e doi do neke vrste sveobuhvatne katastrofe naredne godine, o kojoj vaa skupina poseduje unapred podrobne podatke. ta vi, u stvari, elite da mi ostali uinimo? Da se sjatimo u vae kapele i molimo bogove da nam se smiluju?" "Za to je suvie kasno." "Znai, nema nikakve nade? U tom sluaju, zato ste se uopte trudili da nas upozorite?" Folimun se ponovo osmehnuo, ovoga puta nimalo ironino. "Iz dva razloga. Prvo, da, zaista elimo da narod doe u nae kapele, ne zato da pokua da utie na bogove, ve kako bi sluali naa uenja koja se odnose na moral i svakodnevnu pristojnost. Smatramo da imamo poruku koja bi koristila ljudima u ovim oblastima. Ali drugo, i mnogo pree: elimo da ubedimo ljude u stvarnost onoga to se sprema, kako bi preduzeli mere da se zatite. Najgora katastrofa moe se preduprediti. Mogu se preduzeti koraci da se sprei potpuno unitenje nae civilizacije. Plamenove ne moemo izbei, to je tano, poto je ljudska priroda takva kakva jeste... bogovi su rekli svoje, samo to nije kucnuo as njihove osvete... ali i pored sveopteg ludila i uasa bie onih koji e preiveti. Uveravam vas da emo mi Apostoli sigurno preiveti. Biemo ovde, kao to smo bili i ranije, da povedemo oveanstvo u novi ciklus ponovnog raanja. Pruamo ruku... u ljubavi i milosru, svakome ko eli da je prihvati. Ko nam se pridrui u nameri da se zatiti od preokreta do koga e doi. Zar vam to zvui kao ludilo, Teremone? Zar vam to zvui kao da smo opasni ekscentrici?" "Kada bih samo mogao da prihvatim vau osnovnu pretpostavku..." "Da e nas Plamenovi stii naredne godine? Prihvatiete. Hoete. Preostaje da se vidi hoete li je prihvatiti na vreme da preivite, da postanete jedan od uvara naeg naslea, ili ete se uveriti u njenu istinitost u trenutku unitenja, u trenutku vlastite agonije, i shvatiti da smo sve vreme govorili istinu." "Pitam se ta e od toga dvoga biti", ree Teremon. "Dozvolite mi da se nadam da ete biti na naoj strani onoga dana kada e se okonati ova Godina pobonosti", dodade Folimun. Iznenada ustade i prui Teremonu ruku. "Sada moram da idem. Njegova Svetlost Visoki Apostol me oekuje za nekoliko minuta. Ali ubeen sam da emo jo razgovarati. Za dan, ili jo bre, moda... pokuau da naem vremena za vas. Unapred se radujem naem predstojeem razgovoru. Koliko to god udno moe zvuati, ali oseam da smo vi i ja predodreeni da tesno saraujemo. Imamo mnogo toga zajednikog, znate." "Stvarno?" "Po pitanju vere, ne. Ali kada je re o elji da preivimo.... i pomognemo drugima da preive... da, bar tako mislim, to jest, uveren sam u to. Podozrevam da e doi dan kada emo jedan drugoga potraiti i udruiti snage protiv Tame koja nadolazi. Sasvim sam siguran u to." Svakako, pomisli Teremon. Bie najbolje da odmah odem na probu da mi saiju crnu odoru. Ali nije imalo smisla uvrediti Folimuna bilo kakvom grubou. Ovaj kult Apostola je oigledno jaao iz dana u dan. U tome se krila velika pria; a Folimun je verovatno bio taj od koga e morati da zavisi da bi je napisao. Teremon gurnu primerak Knjige Otkrovenja u tanu i ustade. "Nazvau vas za nekoliko nedelja", ree. "Poto paljivo ovo iitam. Tada u eleti da vas priupitam i neke druge stvari... Koliko unapred treba da se javim da bih zakazao audijenciju kod

Mondiora 71?" Folimun nije tako lako padao u stupicu. "Kao to sam vam ve objasnio, posao njegove Svetlosti od danas pa do Vremena Plamenova u toj meri je kritian da on nee moi da se stavi na raspolaganje nikome radi stvari kao to su intervjui u etiri oka. Stvarno mi je ao. Nema naina da ja to izmenim." Folimun isprui ruku. "Bilo mi je zadovoljstvo." "I meni", odvrati Teremon. Folimun se nasmeja. "Zaista? Da pola sata provedete u razgovoru sa ludakom? Ekscentrikom? Fanatikom? Kultistom?" "Ne seam se da sam upotrebio te rei." "Meutim, ne bi me iznenadilo kada biste mi rekli da su vam se vrzmale po glavi." Apostol uputi Teremonu jo jedan od svojih neobino obezoruavajuih osmeha. "I bili biste napola u pravu. Ja jesam fanatik. I kultista, pretpostavljam. Ali nisam ludak. Niti ekscentrik. Mada bih eleo da jesam. A i vi ete poeleti." Mahnuo je Teremonu na odlasku. Svetenik koji ga je dopratio ekao je pred vratima da ga povede do lifta-odaje. Kakvih udnih pola sata, pomisli novinar. I ne ba plodonosnih. U izvesnom smislu, sada je jo manje znao o Apostolima nego pre dolaska ovamo. Teremonu je i dalje bilo jasno da su bili udaci i prodavci sujeverja. Otvoreno govorei, nisu imali ni trunke dokaza da se uskoro svetu sprema neka dinovska kataklizma. Bili su ili budale koje su same sebe obmanjivale, ili prave varalice iji je cilj bio da napune vlastite depove - to jo nije mogao da odgonetne. Sve je to bilo prilino zbunjujue. Postojalo je neto fanatino i puritansko u njihovom pokretu to mu se uopte nije dopadalo. Pa ipak, ipak: ovaj Folimun, taj njihov zagovornik, izgleda da je bio neoekivano privlana osoba. Bio je inteligentan, reit... pa ak i racionalan, na neki svoj nain. Iznenadilo ga je to to, kako se ini, poseduje izvesnu dozu humora, i to mu je ilo u prilog. Teremon nikada nije uo za manijaka koji je bio sposoban da se makar malo naali na svoj raun... niti za fanatika koji bi to bio u stanju. Osim ako to sve nije spadalo u Folimunovu ulogu koju je igrao kao ovek zaduen za odnose sa javnou: osim ako se Folimun nije namerno izdavao za osobu koja bi se mogla svideti nekome kao to je Teremon. uvaj se, opomenu on sam sebe. Folimun eli da te iskoristi. Ali tome se nije imalo ta prigovoriti. Bio je uticajan kao novinar. Svi su eleli da ga iskoriste. Koraci su mu otro odzvanjali dok je ustro prolazio preko ogromnog predvorja taba Apostola, a zatim iziao u svetlo popodne tri sunca. A sada nazad u kancelariju Hronike. Nekoliko pobonih asova posvetie se podrobnom izuavanju Knjige Otkrovenja; a onda e ve biti vreme da pone da razmilja o sutranjem lanku.

11.
Letnja kina sezona bila je u punom zamahu onog popodneva kada se irin 501 vratio u Saro. Dobro uhranjeni psiholog iziao je iz aviona i zakoraio u estoki pljusak koji je aerodrom pretvorio gotovo u jezero. Sivi naleti kie bili su bezmalo vodoravni usled vetra koji je pomamno duvao. Sivo... sivo... sve je sivo... Tamo negde gore, u svoj toj tami, mora da su se nalazila sunca. Onaj slabi sjaj na zapadu verovatno potie od Onosa, a na suprotnoj strani povremeno su se videli nagovetaji ledene svetlosti Tanoa i Site. Meutim, plat oblaka bio je tako debeo da je dan bio neprijatno mraan. Neprijatno mraan za irina, koji je jo... uprkos onome to je kazao svojim domainima u Jongleru... oseao posledice petnaestominutne vonje kroz Tunel tajne. Proao je kroz desetodnevni post mnogo ranije nego to je bio spreman da prizna Kelaritanu, Kubelu i ostalima. Meutim, opasno se pribliio kritinoj taki tamo unutra. Tri ili etiri dana posle toga irin je oseao u blagoj meri, veoma blagoj, neku vrstu klaustrofobije koja je toliko graana Jonglora poslala u bolnicu za mentalno obolele. Nalazio bi se u svojoj sobi, zadubljen u izvetaj na kome je radio, kada bi iznenada osetio kako se Tama sklapa nad njim, te bi morao da ustane i izie na terasu, ili ak da napusti zgradu i poe u dugu etnju po hotelskom vrtu. Neophodno? Pa, moda i ne. Ali poeljno. Svakako poeljno. Posle toga se uvek oseao bolje. Ili bi spavao kada bi mu Tama dola. Prirodno, u njegovoj sobi sijala je boanska svetlost dok je spavao... uvek je spavao sa upaljenom svetlou, nije znao nikoga ko nije... a od vonje kroz Tunel navikao se i na pomonu boansku svetlost za sluaj da zakae baterija one prve, mada je na indikatoru jasno stajalo da u njoj ima energije za jo est meseci. I pored svega toga, irinov usnuli um postao bi ubeen da mu je soba uronila u dubine besvetlosti, u potpuno crnu, pravu i savrenu Tamu. I on bi se probudio, drhtei, znojei se, ubeen da je oko njega Tama, iako ga je sa obe strane obasjavao prijateljski sjaj dve boanske svetiljke i govorio mu da nije. Zato je sada, kada je iziao iz aviona u ovaj sumorni sumrani predeo... Pa, bilo mu je drago to je ponovo kod kue, ali vie bi voleo sunaniju dobrodolicu. Morao je da se bori protiv blage klonulosti, ili moda i nije bila tako blaga, dok je ulazio u prolaz od fleksiglasa koji je titio putnike od loeg vremena i vodio od aviona do terminala. alio je to su podigli taj polaz. irin pomisli kako bi mu vie odgovaralo da se sada ne nalazi u zatvorenom, ak i po cenu da pokisne. Bolje je biti napolju pod otvorenim nebom, pod utenom svetlou (koliko god da je u ovom trenutku slaba, koliko god skrivena oblacima) prijatlejskih sunaca. Ali munina je prola. Kada je podigao prtljag, radost zbog povratka kui u Saro odnela je prevagu nad podmuklim posledicama njegovog eanja o Tamu. Ispred oblasti za podizanje prtljaga ekala ga je u kolima Liliat 221. I to mu je popravilo raspoloenje. Bila je vitka ena prijatne spoljanosti u poznim etrdesetim, koleginica iz odeljenja za psihologiju, mada se bavila eksperimentalnim radom, ivotinjama u lavirintima, i putevi im se nikada nisu ukrtali. Poznavali su se deset ili petnaest godina. irin bi je verovatno odavno pitao da se uda za njega da je bio od onih koji se ene. Ali nije; a nije ni ona bila za udaju, ako je suditi na osnovu nagovetaja koje mu je davala. Ipak, odnos koji su izgradili izgleda da je oboma odgovarao. "Ba sam izabrao jadan dan da se vratim kui... " primeti on dok se smetao pored nje i nagnuo se da je ovla, prijateljski poljubi. "Ovako je ve tri dana. Kau da nas ekaju jo tri ista dana do narednog Dana Onosa. Pretpostavljam da emo se svi do tada podaviti. ini mi se da si malo oslabio tamo u Jongloru,

irine!" "Stvarno? Zna ve, severnjaka hrana... nije ba po mom ukusu..." Nije oekivao da e to biti u toj meri vidljivo. Kada ovek njegovih razmera izgubi deset do petnaest funti, to ne bi trebalo uopte da se primeuje. Meutim, Liliat je oduvek imala otro oko. A moda je on izgubio vie od deset ili petnaest funti. Od prolaska kroz Tunel jednostavno je samo brljao po tanjiru. On! Teko mu je i samom bilo da poveruje koliko je malo jeo. "Izgleda dobro", ree ona. "Zdravo. Krepko." "Stvarno?" "Ne mislim da bi trebalo da bude mrav, ne pod starost. Ali ne moe ti koditi da se malo stee. Znai, dobro si se proveo u Jongloru?" "Pa..." "Jesi li posetio Izlobu?" "Jesam. Neverovatna je." Nije uspeo u svoje rei da unese ba mnogo oduevljenja. "Blagi Boe, ta kia, Liliat!" "U Jongloru nije padala kia?" "Sve vreme je bilo vedro i suvo. Isto kao i u Sarou pre mog odlaska." "Pa, godinja doba se menjaju, irine. Ne moe se nadati da se vreme nee menjati celih est meseci, zna. Poto se svakog dana menja poloaj sunaca na nebu, ne moemo oekivati da se dugo zadri jedno klimatsko ustrojstvo." "Ne mogu da odluim da li mi vie zvui kao meteorolog ili astrolog", primeti irin. "Ni jedno ni drugo. Zvuim kao psiholog... zar mi nee priati o putu, irine?" Oklevao je. "Izloba je bila vrlo uspena. ao mi je to si je propustila. Ali najvei deo vremena provodio sam u poslu. Oni na severu imaju pune ruke posla sa tim Tunelom tajne." "Da li je istina da su ljudi umirali unutra?" "Nekolicina jeste. Ali uglavnom su izlazili traumatizovani, rastrojeni. Klaustrofobini. Razgovarao sam sa pojedinim rtvama. Mesecima e se oporavljati. Neki e ostati doveka nesposobni. I pored svega toga, Tunel je ostao nedeljama otvoren." "I poto su se javili problemi?" "Nikome nije stalo. A ponajmanje ljudima koji upravljaju Izlobom. Njih zanima jedino prodaja karata. A posetioce je zanimala Tama! Zanimala ih je Tama, moe li to zamisliti, Liliat? Stajali su u redu, eljno iekujui da svoje umove dovedu u opasnost! Razume se, svi su bili ubeeni da se njima nita loe nee dogoditi. I mnogima se nije nita loe dogodilo. Ali ne i svima... I sam sam se provozao Tunelom." "Stvarno?" Upita ona zapanjeno. "I kako je bilo?" "Gadno. Ne znam ta bih dao da ne moram ponovo." "Ali oigledno ti se nita nije dogodilo." "Oigledno", odvrati on oprezno. "Verovatno mi se nita ne bi dogodilo ni da sam progutao est ivih riba. Ali ne bih voleo da to moram da ponovim. Kazao sam im da zatvore svoj prokleti Tunel. To je bilo moje profesionalno miljenje i smatram da e se pomiriti s tim. Jednostavno, nismo stvoreni da podnesemo toliko Tame, Liliat. Moda minut ili dva... i poinjemo da pucamo. Ubeen sam da je to uroeno, milioni godina evolucije oblikovali su nas da budemo onakvi kakvi jesmo. Tama je najneprirodnija stvar na svetu. A zamisao da se prodaje ljudima kao zabava..." On se strese. "Pa, bio sam u Jongloru i vratio se. ta se deava na Univerzitetu?" "Nita naroito", odvrati Liliat. "Uobiajene glupe male prepirke, uobiajeni sastanci nastavnikog osoblja, dini izlivi besa zbog toga i to gorue drutveno pitanje... zna ve." Na

trenutak je zautala, drei obema akama palicu za upravljanje dok je vozila kroz duboke bare vode koja je poplavila auto-put. "Oh, da, u Opservatoriji je oigledno dolo do neke guve. Traio te je tvoj prijatelj Binaj 25. Nije mi Bog zna ta kazao, ali izgleda da proveravaju verodostojnost neke od svojih kljunih teorija. Svi su se uzmuvali. Istraivanje predvodi lino stari Ator, moe li to zamisliti? Mislila sam da mu je um okotao jo pre jednog veka... sa Binajem je neki novinar to pie za tra rubriku. Mislim da se zove Teremon. Teremon 762. Nemam ba dobro miljenje o njemu." "Poznat je. Mislim da ga dre za smutljivca, mada nisam ba siguran u to oko ega die buku. On i Binaj provode zajedno dosta vremena." irin napomenu sam sebi da pozove mladog astronoma poto se raspakuje. Ve gotovo godinu dana Binaj je iveo sa kerkom irinove sestre, Raistom 717, i irin se dosta zbliio s njim, koliko je to bilo mogue ako se ima u vidu razlika od nekih dvadeset godina meu njima. irin se amaterski zanimao za astronomiju: to ih je i privuklo jedno drugom. Ator se ponovo bacio na teorijski rad! Zamisli to! O emu li je re? Da nije neki skorojevi objavio lanak u kome napada Zakon opte gravitacije? Ne, pomisli irin... niko se to ne bi usudio. "A ta je s tobom?" upita irin. "Nisi mi ni re rekla o tome ta si radila dok sam bio odsutan." "A ta misli da sam radila, irine? Letela po planinama na mlazni pogon? Pohaala sastanke Apostola Plamena? Ila na kurs iz politike nauke? itala sam knjige. Drala predavanja. Vrila eksperimente. ekala da se vrati kui. Planirala ta u da ti skuvam kada se vrati... Jesi li siguran da nisi na dijeti?" "Razume se da nisam." Na trenutak je s puno naklonosti spustio aku preko njene. "Sve vreme sam mislio na tebe, Liliat." "Ubeena sam da jesi." "I jedva ekam veeru." "To bar zvui uverljivo." Kia je odjednom postala jo gua. Jedan njen nalet svom silinom je udario o vetrobran i Liliat je jedva uspela da zadri kola na putu. Upravo su prolazili pored Panteona, velianstvene katedrale Svih Bogova. Sada mu nije izgledala toliko velianstvena, dok su reke kie oblivale njenu fasadu od cigala. Nebo se smrklo za jo stepen ili dva to je oluja postajala stranija. irin se sav skupio pred spoljanjom tamom i zagledao u sjajno osvetljenu kontrolnu tablu, traei utehu. Nije eleo da i dalje ostane u zatvorenim kolima. eleo je da se nae napolju, na polju. Bez obzira na oluju. Ali to je bilo ludo. Istog trenutka bi bio mokar do gole koe. Mogao bi se i udaviti, bare su bile tako duboke. Misli na neke srene stvari, ree on sebi. Misli na neto toplo i sjajno. Na zrake sunca, zlatne zrake Onosa, toplu svetlost Patrua i Treja, pa ak i na ledenu svetlost Site i Tanoa, slabu, crvenu svetlost Dovima. Misli na predstojeu veeru. Liliat je spremila gozbu u ast tvog povratka. Liliat je odlina kuvarica. Shvatio je da i dalje uopte nije gladan. Ne na ovaj jadni sivi dan... tako mraan.... tako mraan... Meutim, Liliat je bila veoma osetljiva kada je u pitanju njeno kuvanje. Naroito kada je kuvala za njega. Pojee sve to stavi pred njega, odlui on, ak i na silu. Ba je to smeno, pomisli on: on, irin, veliki gurman, razmilja o tome da na silu jede! Liliat se okrenu prema njemu kada zau njegov smeh. "ta je toliko smeno?" "Ja... ah... to to se Ator morao vratiti istraivanjima", ree on urno. "Poto je tako dugo uivao kao Veliki Mag astronomije i bavio se iskljuivo administracijom. Morau odmah da pozovem Binaja. ta bi to, za ime sveta, moglo da se dogaa u Opservatoriji?"

12.
Bio je trei dan kako se Sifera 89 vratila na Univerzitet Saro i jo nije prestala da pada kia. Kakav osveavajui kontrast pustinji suvoj kao barut na poluostrvu Sagikan. Tako dugo nije videla kiu da ju je krajnje iznenadila injenica da voda moe da pada sa nebesa. U Sagikanu je svaka kap vode bila neizmerno dragocena. Vodilo se veoma rauna o njenom troenju i recikliralo se sve to se moglo reciklirati. A ovde je lila sa neba kao iz kakvog dinovskog rezervoara koji nikada ne moe da presui. Sifera je oseala stranu potrebu da svue sa sebe odeu i potri preko velikih zelenih livada kampusa, dopustivi kii da se sliva niz njeno telo u beskrajno prijatnom mlazu, da sa nje konano spere paklenu pustinjsku prainu. Samo je to trebalo da vide. Hladnokrvnu, usamljenu, neromantinu profesorku arheologije, Siferu 89, kako naga tri po kii! Vredelo bi to uraditi ako ni zbog ega drugog a ono da vidi njihova zapanjena lica kako zure kroz sve prozore Univerziteta dok ona juri pored njega. to je, meutim, bilo malo verovatno, pomisli Sifera. To uopte nije moj stil. A ionako je imala puno posla, odista. Nije oklevala da ga se odmah lati. Veina artefakata koje je iskopala u Beklimotu stii e teretnim brodom, ali tek kroz nekoliko nedelja. Ipak, trebalo je srediti karte, zavriti skice, analizirati Balikove stratigrafske fotografije, pripremiti uzorke tla za radiografsku laboratoriju, obaviti hiljadu i jednu stvar. A tu su bile i te Tombo ploice o kojima je trebalo da porazgovara sa Mudrinom 505 iz odeljenja za paleografiju. Tombo ploice! Pronalazak nad pronalascima, prvo otkrie za celu godinu i po! Ili je tako bar oseala. Razume se, sve je zavisilo od toga da li je iko mogao da izvue bilo kakav smisao iz njih. U svakom sluaju, nee gubiti vreme, ve e odmah zaposliti Mudrina na njihovom deifrovanju. Ploice su bile u najmanju ruku vredne divljenja; ali mogle bi biti i mnogo vie od toga. Postojala je mogunost da bi mogle revolucionarno izmeniti itavo uenje o praistorijskom svetu. Zato ih nije poverila prevoznicima tereta, ve ih je sama donela ovamo iz Sagikana. Neko je zakucao na vrata. "Sifera? Sifera, jesi li tu?" "Ui, Balie." Stratigrafer irokih ramena bio je pokisao kao mi. "Ta gnusna, odvratna kia", promrmlja on, otirui vodu sa sebe. "Nee verovati kako sam mokar, a samo sam preao dvorite od biblioteke Uland dovde." "Volim kiu", primeti Sifera. "Nadam se da nikada nee prestati. Posle svih meseci to smo se pekli u pustinji... oi pune peska sve vreme, praina ti stee grlo, toplota, suvoa... ne, pusti je da pada, Balie!" "Ali koliko vidim ti ni nos nisi promolila napolje. Mnogo je lake diviti se kii iz lepe, suve kancelarije... Ponovo se igra svojim ploicama?" On pokaza na est reckavih, izlupanih ploa od tvrde, crvene gline koje je Sifera poreala po stolu u dve skupine od po tri, kvadratne u jedan red, a pravougaone ispod njih. "Zar nisu prelepe?" upita radosno Sifera. "Ne mogu da se odvojim od njih. Sve vreme zurim u njih kao da e iznenada postati razumljive, samo ako ih budem dovoljno dugo gledala." Balik se nagnu napred i odmahnu glavom. "Svraije noge. Meni na to lie te vrljotine." "Ma hajde! Ve sam uoila odreena ustrojstva rei", odvrati Sifera. "A ja nisam paleograf. Pogledaj ovo... vidi li ovu skupinu od est znakova? Ponavljaju se ovde. A ova tri, sa klinovima koji

ih razdvajaju..." "Da li ih je Mudrin ve video?" "Nije. Zamolila sam ga da navrati malo kasnije." "Zna li da se ve proulo ta smo pronali? Niz Tombo gradova." Sifera ga zadivljeno pogleda. "ta? Ko...?" "Jedan od studenata", ree Balik. "Ne znam koji... nagaam da je to bio Veloran, mada Eilis misli da je Sten. Pretpostavljam da je to bilo neizbeno, zar ne," "Upozorila sam ih da ne kau nita..." "Jesi, ali oni su deca, Sifera, samo deca, devetnaest im je godina, a to im se dogodilo na prvom vanom iskopavanju! Ekspedicija je nabasala na neto krajnje zaprepaujue... sedam prethodno nepoznatih praistorijskih gradova, jedan iznad drugoga, koji datiraju sam Bog zna od pre koliko hiljada godina..." "Devet gradova, Balie." "Sedam, devet, svejedno je, toliko je to kolosalno. Ipak mislim da ih je sedam." Balik se osmehnu. "Znam da tako misli. Grei... Ali ko je razgovarao o tome? Mislim u odeljenju." "Hiliko. I Brangin. Jutros sam ih uo u trpezariji fakulteta. Krajnje su skeptini, moram ti rei. Strano skeptini. Nijedan ne misli da tamo postoji makar jedno naselje starije od Beklimota, a kamoli devet ili sedam, ili koliko ih ve ima." "Nisu videli fotografije. Nisu videli karte. Nisu videli ploice. Nisu nita videli. I ve imaju svoje miljenje." Siferine oi su sevale od besa. "ta oni znaju? Da li su ikada kroili na poluostrvo Sagikan? Da li su posetili Beklimot makar kao turisti? I jo se usuuju da imaju svoje miljenje o iskopavanju o kome ni re nije objavljena, o kome se ak ni neformalno nije razgovaralo u odeljenjenju...!" "Sifera..." "Volela bih obojicu da oderem! Kao i Velorana i Stena. Znali su da ne treba da brbljaju! Na ta su ta dvojica mislila kada su se izlajala o jednoj tako poverljivoj stvari? Pokazau ja njima. Obojicu u dovui ovamo i saznati koji od njih je propevao pred Hilikom i Branginom, a ako ovi misle da e ikada doktorirati na ovom Univerzitetu..." "Molim te, Sifera", stade da je umiruje Balik. "Pravi guvu ni oko ega." "To tebi nije nita! Moje iznenaenje propalo i..." "Niko ti nita nije upropastio. Sve to ostaju samo glasine dok ne da preliminarnu izjavu. A to se tie Velorana i Stena, ne znamo pouzdano da je bilo ko od njih dvojice pustio taj glas, a ako i jeste neko od njih, pa, seti se da si i ti nekada bila mlada." "Da", primeti Sifera. "Pre tri geoloke epohe." "Ne budi luda. Mlaa si od mene, a ni ja nisam starac, da zna." Sifera nezainteresovano klimnu. Zatim pogleda prema prozoru. Odjednom joj kia vie nije izgledala tako prijatna. Napolju je sve bilo mrano, uznemirujue mrano. "Pa ipak, nije prijatno uti da su nai nalazi ve predmet spora, a jo nisu ni objavljeni..." "Moraju biti predmet spora, Sifera. Sve e uznemiriti ono to smo pronali u tom brdu... i to ne samo ljude iz naeg odeljenja, ve i iz istorijskog, filozofskog, ak i teolokog, svi e oni pretrpeti uticaj. I moe se kladiti da e se boriti da odbrane svoje ustaljena stanovita o nainu na koji se civilizacija razvila. Zar ne bi i ti, kada bi ti doao neko sa sasvim novom idejom koja bi ugrozila sve u ta veruje? Budi realna, Sifera. Od poetka smo znali da e se podii praina oko ovoga." "Pretpostavljam da si u pravu. Nisam oekivala da e poeti tako brzo. Jo se nisam ni raspakovala."

"U tome i jeste problem. Odmah si prionula na posao, a nisi se nimalo odmorila... Sluaj, imam ideju. Zasluili smo malo slobodnog vremena pre no to se vratimo punom radnom vremenu i akademskim brigama. Zato ti i ja ne bismo zajedno pobegli od kie i poli na krai odmor? Do Jonglora, na primer, da vidimo Izlobu? Jue sam razgovarao sa irinom... upravo se vratio odande, zna, i kae..." S nevericom je zurila u Balika. "Molim?" "Pomenuo sam odmor. Ti i ja." "Da l' se ti to meni udvara, Balie?" "Moe to i tako nazvati. Zar je to toliko neverovatno? Nismo ba stranci. Poznajemo se jo od studentskih dana. Upravo smo se vratili iz pustinje gde smo zajedno proveli godinu i po." "Zajedno? Bili smo zajedno na iskopavanju, to da. Ti si imao svoj ator, ja svoj. Nikada nije bilo nieg meu nama. A sada, kao grom iz vedra neba..." Na Balikovom ravnodunom licu videlo se da je oajan i da je u neprilici. "Nisam te zaprosio, Sifera. Samo sam predloio da poemo na jedno kratko putovanje do Jonglora radi Izlobe, na pet ili est dana, da uivamo malo na suncu, u pristojnom hotelu umesto u atoru podignutom usred pustinje, odemo na nekoliko tihih veera, uivamo u dobrom vinu..." Okrenuo je iznervirano dlanove nagore. "Naterala si me da se oseam kao glupavi srednjokolac, Sifera." "I ponaa se kao da jesi", odvrati ona. "Na odnos je uvek bio isto poslovni, Balie. Neka i ostane takav, vai?" Zaustio je neto da odgovori, predomislio se i vrsto stisnuo usne. Ostali su zagledani jedno u drugo jedan dug i neprijatan trenutak. Siferi je tutnjalo u glavi. Sve je ovo bilo neoekivano i neugodno... prvo vest da su ostali lanovi odeljenja ve zauzimali strane u vezi sa nalazima Tombo, pa Balikov nespretni pokuaj da je zavede. Zavede? To jest, da uspostavi neku vrstu romantinog odnosa sa njom, u svakom sluaju. Kako je samo bio zapanjen kada ga je odbila. Pitala se nije li ga moda sasvim sluajno nekada navela na pomisao da osea neto prema njemu. Ne. Ne. U to nije mogla da poveruje. Nije je zanimalo da ode u zemlju na severu, pijucka vino u romantino osvetljenim restoranima ni sa Balikom ni sa bilo kim drugim. Imala je svoj posao. I to joj je bilo dovoljno. Ve dvadeset godina, jo od vremena kada je bila iparica, mukarci su joj se nudili, govorei joj kako je lepa, divna, oaravajua. Pretpostavljala je da to treba da joj laska. Bolje da je smatraju lepom i oaravajuom, nego runom i dosadnom. Ali nju to nije zanimalo. Nikada. Nije elela da je zanima. Ba nespretno od Balika to je sada stvorio taj glupi jaz meu njima, kada im predstoji celokupno sortiranje materijala iz Beklimota... njih dvoje, da rade rame uz rame... Ponovo je neko zakucao na vrata. Bila je neobino zahvalna na tom prekidu. "Ko je?" "Mudrin 505", odvrati drhtavi glas. "Ui. Molim te." "Ostavljam vas", ree Balik. "Nemoj. Doao je da vidi ploice. To su i tvoje ploice koliko i moje, je li tako?" "Sifera, izvini ako..." "Zaboravi. Zaboravi!" Mudrin teturavo ue unutra. Bio je to krhki, sasueni stari u poznim sedamdesetim, odavno zreo za penziju, ali je i dalje bio lan nastavnikog osoblja, mada nije predavao, kako bi mogao da nastavi sa svojim paleografskim izuavanjima. Njegove blage sivo-zelene oi, vodnjikave jer je itav ivot

proveo nadnet nad stare, izbledele rukopise, zurile su iza debelih naoara. Meutim, Sifera je znala da je njihov vodnjikavi izgled varao: nikada nije upoznala otriji pogled, bar kada su bili u pitanju drevni natpisi. "Znai, to su te slavne ploice", ree Mudrin. "Zna li da ni o emu drugom ne razmiljam od kada si mi rekla za njih." Ali nije pokazao elju da ih odmah ispita. "Moe li mi dati izvesna obavetenja o kontekstu, matrici?" "Evo Balikove master-fotografije", ree Sifera, pruivi mu ogromnu, sjajnu, uveanu fotografiju. "Tomboovo brdo, staro ubrite juno od Beklimot Majora. Kada ga je peana oluja raspolutila, ugledali smo ovo. Onda smo prokopali jarak ovde dole... dovde... zatim smo sve otvorili. Zna li ta predstavlja ova tamna linija ovde?" "Ugalj?" upita Mudrin. "Tano. Ovo ovde je linija vatre, ceo grad je izgoreo. Zatim smo skoili ovamo dole i ugledali drugi niz temelja i drugu liniju vatre. A ako pogleda ovamo... i ovamo..." Mudrin je dugo prouavao fotografiju. "ta vi to ovde imate? Osam naizmeninih naselja?" "Sedam", pouri da kae Balik. "Ja mislim devet", kratko primeti Sifera. "Ali slaem se da je sve tee tano brojati to se vie pribliavamo podnoju brda. Moraemo da obavimo hemijske analize da bismo to rasistili, kao i radiografsko testiranje. Ali ovde je oigledno dolo do itavog niza poara. A narod Tombo je nastavio da gradi i obnavlja grad, svaki put iz poetka." "Ali ovo mesto mora da je neverovatno drevno, ako je to tano!" primeti Mudrin. "Procenjujem da je to mesto bilo naseljeno tokom bar pet hiljada godina. Moda i mnogo due. Moda deset ili petnaest. Neemo znati dok potpuno ne otkrijemo najnii sloj, a to e morati da prieka na narednu ekspediciju. Ili na onu posle nje." "Kae, pet hiljada godina? Zar je to mogue?" "Da bi se toliko puta iznova sve izgradilo: pet hiljada najmanje." "Ali nijedno mesto koje smo ikada bilo gde iskopali na svetu nije ni izdaleka toliko staro", primeti Mudrin zaprepaeno. "Sam Beklimot je manje od dve hiljade godina star, je li tako? I mi ga smatramo za najstarije poznato naselje na Kalgau." "Najstarije poznato naselje", ree Sifera. "Ali zar to znai da nema starijih? Mnogo starijih? Mudrine, ova fotografija ti daje odgovor. Evo naselja koje mora da je starije od Beklimota... na najviem nivou ima artefakata u stilu Beklimota, a stvar potom see duboko dole. Beklimot mora da je srazmerno novo naselje u ljudskoj istoriji. Tombo naselje, koje je bilo drevno jo pre nastanka Beklimota, mora da je gorelo i gorelo mnogo puta, i svaki put bilo je obnavljano, tokom verovatno stotina pokolenja." "Znai da je to bilo vrlo nesreno mesto", primeti Mudrin. "Bogovi ga ba nisu mnogo voleli, zar ne?" "Oigledno ih je snalazio zao usud", ree Balik. Sifera klimnu. "Da. Mora da su konano zakljuili da je mesto prokleto. Pa su se, umesto da ga ponovo podignu posle poslednjeg u nizu poara, preselili nedaleko odatle i sagradili Beklimot. Ali pre toga mora da su dugo, dugo naseljavali Tombo. Uspeli smo da prepoznamo arhitektonske stilove dva najgornja naselja... zna, ovaj ovde je kiklopski srednji Beklimot, a ispod se nalazi reetka proto Beklimota. Ali trei grad odozgo, bar ono to je ostalo od njega, ne lii ni na ta prepoznatljivo. etvrti je jo udniji, i vrlo primitivan. U poreenju s petim, etvrti je, meutim, prefinjen. Ispod toga, sve je primitivni darmar da nije lako rei ta pripada kome gradu. Ali meusobno su razdvojeni linijom vatre, ili bar mi tako mislimo. A ploice..."

"Da, ploice", ponovi Mudrin, drhtei od uzbuenja. "Ovaj komplet smo pronali, mislim na kvadratne, na treem nivou. Pravougaone potiu iz petog. Ja, razume se, ne mogu da izvuem iz njih nita to bi imalo smisla, ali ja nisam paleograf." "Kako bi bilo divno", poe Balik, "kada bi ove ploice sadrale podatke o unitenju i ponovnoj izgradnji Tombo gradova, i..." Sifera ga oinu jednim otrovnim pogledom. "Kako bi bilo divno, Balie, kada ne bi toliko matao!" "Izvini, Sifera", ree on ledeno. "Oprosti to diem." Mudrin nije obratio panju na njihovo peckanje. Otiao je do Siferinog radnog stola, nagnuo se nad kvadratne ploice i dugo tako ostao, a zatim je to ponovio nad onim pravougaonim. Paleograf konano ree: "Zadivljujue! Krajnje zadivljujue!" "Moe li da ih proita?" upita Sifera. Starac se zakikota. "Da ih proitam? Razume se da ne mogu. Trai li uda? Ali ovde nazirem skupine rei." "Da. I ja sam ih uoila", ree Sifera. "I mogu gotovo ak da prepoznam slova. Ne na starijim ploicama... na njima je neko potpuno nepoznato pismo, vrlo verovatno slogovno, ima suvie razliitih znakova da bi bilo alfabetsko. Meutim, kvadratne ploice izgleda da su ispisane jednim vrlo primitivnim oblikom beklimotskog pisma. Vidite, ovo ovde je 'quhas', gotovo sam spreman da se kladim u to, a ovo mi se ini da je pomalo iskrivjeni oblik slova 'tifjak'... to jeste 'tifjak', ne mislite li?... moram da se pozabavim ovime, Sifera. Potrebna mi je moja oprema za osvetljenje, kamere, ekrani za skeniranje. Mogu li ih poneti sa sobom?" "Poneti?" ponovi ona, kao da ju je pitao da mu pozajmi koji od njenih prstiju. "To je jedini nain da ponem da ih deifrujem." "Misli li da moe da ih deifruje?" upita Balik. "Ne jemim. Ali ako je ovaj znak 'tifjak', a ovaj 'quhas', onda bi trebalo da pronaem i druga slova koja su prethodila onima u beklimotskom pismu i bar da izvrim transkribovanje. Teko je rei da li emo razumeti jezik kada budemo u stanju da proitamo zapis. Sumnjam da u sa prevougaonim ploicama daleko dogurati osim ako nisi pronala neku bilingvalnu koja e mi omoguiti da se pribliim ovom jo starijem pismu. Ali dozvoli da pokuam, Sifera. Dozvoli da pokuam." "Dobro. Izvoli." S puno ljubavi je pokupila ploice i vratila ih u kontejner u kome ih je donela ak iz Sagikana. Teko joj je bilo da ih da nekom drugom. Ali Mudrin je bio u pravu. Nita nije mogao s njima, pogledavi ih na brzinu; morao ih je podvri laboratorijskim analizama. Tuno je gledala za paleografom dok teturavo nije iziao iz sobe, vrsto steui na upalim grudima svoj neprocenjivi smotuljak. Sada su ona i Balik ponovo ostali sami. "Sifera... to se tie onoga to sam malopre kazao..." "Rekoh ti da zaboravi na to. Ja ve jesam. Da li bi imao neto protiv da se posvetim svom poslu, Balie?"

13.
"Pa, kako je to primio?" upita Teremon. "Pretpostavljam bolje nego to si oekivao." "Bio je divan", odvrati Binaj. Nalazili su se na terasi kluba est sunaca. Kia trenutno nije padala i vee je bilo divno, atmosfera neobino prozrana to se uvek deavalo posle dueg kinog razdoblja: Tano i Sita na zapadu, zraili su svoju tvrdu, belu, sablasnu svetlost jae nego obino, a crveni Dovim na naspramnom sektoru sumranog neba, sijao je poput siunog dragulja. "Gotovo da se uopte nije uzbudio, osim u trenutku kada sam mu nagovestio da sam gotovo pao u iskuenje da zatakam celu stvar kako ga ne bi povredio. Tada se otkaio. Samleo me je... to sam i zasluio. Ali najsmenije od svega... Kelner! Kelner! Tano specijal za mene, molim vas! I jedan za moga prijatelja. Duple!" "Poeo si ozbiljno da pije, a?" primeti Teremon. Binaj slegnu ramenima. "Samo kad sam ovde. Ima neeg u ovoj terasi, pogledu na grad, celoj ovoj atmosferi..." "Tako to poinje. Malo po malo pone da ti se dopada, neko mesto vee za pranjenje aa i to u tebi budi prijatna seanja, a onda posle izvesnog vremena pone da eksperimentie tako to popije jedno ili dva pia negde drugde, onda dva ili tri..." "Teremone! Zvui kao kakav Apostol Plamena! Oni smatraju da je i uivanje u alkoholu greh, zar ne?" "Oni smatraju da je sve greh. Ali konzumiranje alkohola svakako jeste. U tome i jeste stvar, zar ne, prijatelju?" Teremon se nasmeja. "Priao si mi o Atoru." "Da. Ba komino. Sea li se one svoje lude ideje, da neki nepoznati inilac moda gura Kalga sa orbite po kojoj mi oekujemo da e se kretati?" "Nevidljivi din, da. Zmaj na nebu koji duva i breke." "E, pa, Ator je zauzeo istovetan stav." "Misli da se na nebu nalazi neki zmaj?" Binaj prasnu u smeh. "Ne glupiraj se. Mislio je na nepoznati inilac. Moda kakvo crno sunce, ili neki drugi svet koji se nalazi tamo gde nismo u stanju da ga vidimo, ali koje ipak utie na Kalga svojom grvitacionom silom..." "Nije li to sve pomalo fantastino?" upita Teremon. "Svakako da jeste. Meutim, Ator me je podsetio na stari filozofski tvrdi orah koji nazivamo Targolin ma. Koristimo ga... metaforiki, mislim... da dotuemo sloeniju premisu kada pokuavamo da se odluimo izmeu dve hipoteze. Jednostavnije je potraiti crno sunce nego stvoriti sasvim novu Teoriju opte gravitacije. Te stoga..." "Crno sunce? Nije li to contradictio in adjecto? Sunce je izvor svetlosti. Ako je crno, kako moe biti sunce?" "To je samo jedan od mogunosti koje nam je Ator nabacio. Ne mora da znai da on to ozbiljno misli. Poslednjih nekoliko dana samo bombardujemo jedni druge gomilom astronomskih ideja svih vrsta, nadajui se da e neka od njih biti dovoljno razumna kako bismo mogli poeti da sastavljamo objanjenje za... Vidi, eno irina." Binaj mahnu debelom psihologu koji je upravo uao u klub. "irine! irine! Doi ovamo napolje da popije sa nama koje pie, hoe li?" irin se paljivo provue kroz uska vrata. "Znai, odao si se nekim novim porocima, a, Binaje?" "Ne mnogima. Ali Teremon me je navukao na Tano specijal, i bojim se da mi se opasno dopao. Poznaje Teremona, zar ne? Ureuje rubriku u Hronici."

"Mislim da se nismo upoznali", odvrati irin i prui ruku. "Mada sam mnogo toga o vama uo. Ja sam ujak Raiste 717." "Profesor za glavu", ree Teremon. "Bili ste na Izlobi u Jongloru, jesam li u pravu?" irin je bio iznenaen. "U toku ste, zar ne?" "Pokuavam da budem." Kelner se vratio. "ta biste vi eleli? Tano specijal?" "To je suvie jako za mene", odvrati irin. "I malo preslatko. Da li moda imate neltigir?" "Jonglorsku rakiju? Nisam siguran. Kako biste eleli da je posluim, ako je pronaem?" "Bez iega", odvrati irin. "Molim vas." A zatim se obrati Teremonu i Binaju: "Svidela mi se dok sam boravio na severu. Hrana je uasna u Jongloru, ali bar umeju da destiliu pristojnu rakiju." "ujem da imaju velike nevolje na Izlobi", primeti Teremon. "Vezne za zabavni park... vonju kroz Tamu posle koje ljudi poize, bukvalno siu s uma..." "Re je o Tunelu tajne, da. Zbog toga sam i iao tamo: pozvali su me grad i njihovi pravnici kao savetnika, da uju moje miljenje." Teremon se nije predavao. "Je li tano da su ljudi umirali u Tunelu usled pretrpljenog oka, a da on jo ipak nije zatvoren?" "Svi me to pitaju", odvrati irin. "Da, nekoliko ljudi je umrlo. Ali to izgleda nije nakodilo popularnosti vonje. Ljudi su ionako zahtevali da rizikuju. Mnogi od njih su izili strano poremeeni. I sam sam se provozao kroz Tunel tajne", ree on, stresavi se. "E pa, sada su ga zatvorili. Rekao sam im, ili to da uine ili e pljunuti milione kredita za kazne. Bilo je apsurdno to su oekivali da e ljudi biti u stanju da podnesu Tamu takve jaine. Shvatili su da je to logino." "Imamo neltigira, gospodine", upade mu u re kelner, spustivi au sa tamnosmeom rakijom na sto ispred irina. "Boca je puna, pa nema potrebe da urite." Psiholog klimnu, dohvati pie i ispi pola ae pre no to se kelner udaljio od stola. "Gospodine, kazao sam..." irin mu se osmehnu. "uo sam ta ste kazali. Usporiu posle ove." Okrenuo se prema Binaju. "Koliko sam uo, u Opservatoriji je bilo veoma uzbudljivo dok sam bio na severu. Liliat mi je kazala. Ali nije bila ba sigurna ta se to dogaa. Mislim da je pomenula neku novu teoriju..." Razvukavi usta u osmeh, Binaj ree: "Teremon i ja smo upravo priali o tome. Nije re o novoj teoriji. Upuen je izazov jednoj ve usvojenoj. Vrio sam neka izraunavanja orbite Kalgaa i..." irin je sluao priu i obuzimalo ga je sve vee zaprepaenje kako je ona odmicala. "Teorija o optoj gravitaciji ne vai?" zavika on kada je Binaj stigao do pola prie. "Blagi Boe, ovee! Da li to znai da e moje naoari, ako ih spustim, verovatno odlebdeti put neba? Bie najbolje da u tom sluaju prvo iskapim svoj neltigir!" I on to uini. Binaj se nasmeja. "Sve je to jo samo na papiru. Mi, u stvari, pokuavamo... Ator pokuava; on prednjai u tom poslu, neverovatan je... da pronaemo matematiko objanjenje zato ne dobijamo brojke za koje smatramo da bi trebalo da ih dobijemo." "Mislim da se to zove ukalupljivanje podataka", dodade Teremon. "Meni zvui sumnjivo", ree irin. "Ne svia vam se rezultat, pa preuredite dobijene nalaze, je l' to posredi, Binaje? Sve treba uklopiti, po svaku cenu?" "Pa, nije ba tako..." "Priznaj! Priznaj!" Tresao se irin od smeha. "Kelner! Jo jedan neltigir! I jo jedan Tano specijal za ovog mog neetikog prijatelja! Teremone, mogu li i vas ponuditi piem?" "Da, molim." irin nastavi istim vedrim tonom: "Sve je ovo veoma obeshrabrujue, Binaje. Mislio sam da samo mi psiholozi ukalupljujemo injenice kako bi odgovarale teorijama, a rezultat nazivamo 'naukom'. To

mi vie lii na Apostole Plamena!" "irine! Prestani!" "I Apostoli tvrde da su naunici", umea se Teremon. Binaj i irin se okrenue prema njemu. "Prole nedelje, neposredno pre no to je poela da pada kia, intervjuisao sam jednog od glavnih", nastavi on. "Nadao sam se da u videti Mondiora, ali sam morao da se zadovoljim izvesnim Folimunom 66, njihovim ovekom za odnose sa javnou, koji je veoma vet, bistar, upeatljiv. Pola sata mi je objanjavao kako Apostoli poseduju pouzdan nauni dokaz da e naredne godine, devetnaestog teptara, sunca nestati i svi emo uroniti u Tamu od koje e svi poludeti." "Ceo svet e se pretvoriti u jedan veliki Tunel tajne, to hoe da kae?" upita veseljukavo irin. "Nedostajae nam bolnica za umno poremeene u koje bi smestili celokupno stanovnitvo. A nee biti ni dovoljno psihijatara da ih lee. Konano, i psihijatri e biti ludi." "Zar ve nisu?" upita Binaj. "TouchQ" odvrati irin. "Ludilo nije ono najgore to e nas snai", nastavi Teremon. "Prema Folimunu, nebo e se ispuniti neim to se zovu Zvezde, koje e na nas osuti paljbu i sve zapaliti. Svet e biti pun manijaka koji e blebetati gluposti i lutati po gradovima koji e goreti oko nas. Hvala nebesima, to je samo Mondiorov ruan san." "A ta ako nije?" upita irin, koji se iznenada otreznio. Okruglo lice mu se izduilo i postalo zamiljeno. "ta ako ima neega u tome?" "Kakva zastraujua pomisao", primeti Binaj. "Mislim da e mi biti potrebno jo jedno pie." "Nisi ispio ni ovo koje ima", podseti irin mladog astronoma. " Pa ta? Ipak e mi posle njega biti potrebno jo jedno. Kelner! Kelner!"

14.
Ator 77 oseti kako mu celo telo potresaju svetlucavi talasi umora. Direktor Opservatorije je izgubio svaki pojam o vremenu. Zar je stvarno sedeo za radnim stolom punih esnaest asova? I jue. I prekjue... Bar je Najilda to tvrdila. Malopre je s njom razgovarao. Lice njegove ene na ekranu bilo je napeto, iscrpljeno, nedvosmisleno zabrinuto. "Zar nee doi kui da se odmori, Atore? Radi praktino po ceo celcijati dan." "Stvarno?" "Nisi vie mladi." "Nisam ni senilac, Najilda. A ovo je zabavan posao. Posle cele decenije izvetaja o budetu i itanja tuih izvetaja o istraivanjima, konano se ponovo bavim pravim poslom. Dopada mi se." Sada se jo vie zabrinula. "Ali ti u tvojim godinama ne treba da se bavi istraivanjima. Stekao si ugled, Atore!" "Ah, jesam li?" "Obezbedio si sebi mesto u istoriji astronomije zauvek. Ime ti se proslavilo." "Moe postati i neslavno", primeti on alosno. "Atore, ne razumem ta..." "Pusti me, Najilda. Neu se izvrnuti za radnim stolom, veruj mi. Ovaj posao me podmlauje. Uostalom radi se o poslu koji samo ja mogu da obavim. Ne marim ako to zvui hvalisavo, ali krajnje je neophodno da ja..." Ona uzdahnu. "Da, svakako. Ali nemoj preterati, Atore. Samo to traim od tebe." Da li je preterivao, upitao se sada? Da, da, razume se da jeste. Drugaije se nije moglo. Ovde nije bilo mesta amaterizmu. Morao si se svim srcem predati radu. Kada je radio na optoj gravitaciji, radio je na kraju nedeljama po esnaest, osamnaest, dvadeset asova, spavao je jedino kada vie nije mogao da izdri, i to samo kratko, i budio se spreman i oran da nastavi posao, dok mu je um i dalje kljuao od jednaina koje malopre nije zavrio. Ali tada je imao samo oko trideset pet godina. A sada skoro sedamdeset. Nije mogao porei godine. Glava ga je bolela, grlo mu je bilo suvo, podmuklo mu je lupalo u grudima. Iako je u kancelariji bilo toplo, vrhovi prstiju su mu bili ledeni usled iscrpljenosti. Kolena su mu klecala. Svi delovi tela bunili su se protiv napora koji im je nametnuo. Jo samo malo, danas, obea on sebi, a onda u poi kui. Samo jo malo. Postulat Osam... "Gospodine?" "ta je bilo?" upita on. Mora da je, meutim, ljutito zareao, jer kada je podigao pogled spazio je mladog Jimota kako stoji na vratima i besmisleno se premeta s noge na noge kao da stoji na eravici. U deakovim oima nazirao se uasan strah. Ali Jimot je uvek izgledao zaplaen u prisustvu direktora Opservatorije... kao i svi ostali, i to ne samo studenti na poslednjoj godini, i Ator je na to bio navikao. Ator je bio grozan i on je to znao. Ali ovo je bilo previe. Jimot je zurio u njega ne skrivajui strah pomean sa neim to je liilo na zaprepaenje. Jimot se oigledno muio da povrati glas, a onda je promuklo kazao: "Prorauni koje ste traili, gospodine..." "Oh. Da. Da. Daj mi ih."

Atorova aka je divlje podrhtavala kada ju je podigao da prihvati isprintane listove hartije koje mu je Jimot doneo. Obojica su zaprepaeno zurila u nju. Dugaki koati prsti bili su mu bledi kao smrt i grili su se tako silno da im ni Jimot, poznat po svojim zadivljujuim nervnim reakcijama, nije mogao parirati. Ator pokua snagom volje da smiri aku, ali mu to ne uspe. S istom nadom je mogao poeleti i da Onos pone unazad da se okree preko neba. S krajnjom mukom je uzeo listove od Jimota i s treskom ih spustio na sto. Jimot ree: "Ako mogu neto da vam donesem, gospodine..." "Misli na lekove? Kako se usuuje da..." "Mislio sam na neto za jelo ili neki hladan napitak", odvrati Jimot jedva ujnim apatom. Lagano se unutrake povlaio, kao da je oekivao da e Ator zaurlati i skoiti da ga epa za guu. "Ah. Ah. Da, jasno. Ne, dobro sam, Jimote. Dobro!" "Razumem, gospodine." Student izie. Ator na trenutak sklopi oi i tri etiri puta duboko udahnu vazduh, u elji da se smiri. Bio je blizu kraja, bio je ubeen u to. Ove brojke koje je traio od Jimota da mu srauna bile su gotovo sigurno poslednja potvrda koja mu je bila potrebna. Meutim, sada je pitanje bilo hoe li posao pre zavriti s njim, ili on s poslom. Pogledao je Jimotove brojke. Na stolu pred njim nalazila su se tri ekrana. S leve je bio ekran na kome se videla orbita Kalgaa izraunata na konvencionalni nain, pomou Teorije opte gravitacije, izvuena plameno crvenom bojom. Na ekranu s desne strane bila je, jarkouto, iscrtana izmenjena orbita do koje je doao Binaj, koji se koristio novim univerzitetskim kompjuterom kao i najnovijim osmatranjima stvarnog poloaja Kalgaa. Na srednjem ekranu bile su obe orbite jedna preko druge. Poslednjih pet dana Ator je izbacio sedam razliitih postulata koji je trebalo da objasne odstupanje teorijske orbite i one stvarne, i svaki od ovih sedam postulata mogao je dozvati na ekran pritiskom na jedno jedino dugme. Nevolja je bila u tome to su svih sedam bili neupotrebljivi, i on je to znao. Svima je neto krupno nedostajalo... bile su to pretpostavke koje nisu opravdali prorauni, ve je situacija zahtevala neku novu pretpostavku da bi se dobili odreeni brojevi. Nita se nije moglo dokazati, nita se nije moglo potvrditi. Kao da je u svakom od sluajeva on jednostavno odluio, u jednom trenutku u logikom lancu, da e se pojaviti dobra vila i podesiti meusobne gravitacione uticaje kako bi obrazloili odstupanje. Istinu govorei, Ator je znao da upravo to mora da pronae. Ali morala je to biti prava dobra vila. A sada postulat osam... Poeo je da unosi Jimotove proraune. Drhtavi prsti su ga nekoliko puta izdali, pa je pogreio; ali um muje jo bio dovoljno otar da ga upozori da je pritisnuo pogrenu dirku, tako da se svaki put zaustavio i ispravio greku. Dok je radio, dva puta se gotovo onesvestio usled napora koji je ulagao u posao. Ali primorao je sebe da nastavi. Ti si jedina osoba na svetu koja moe to da obavi, govorio je sebi dok je radio. I zato mora. Zvualo mu je glupo i ludo egocentrino i moda pomalo suludo. Verovatno nije ak ni bilo istinito. Ali u ovom stadijumu iscrpljenosti nije mogao sebi dozvoliti nijednu drugu premisu do svoje nezamenljivosti. Jedino je on i niko drugi drao u glavi sve osnovne koncepte ovog projekta. Morao je sebe da goni napred dok ne pronae i poslednju kariku u lancu. Dok... Tako. Uneti su i poslednji Jimnotovi brojevi. Ator pritisnu dugme koje je simultano iscrtalo obe orbite na srednji ekran, kao i dugme koje je integrisalo novi broj sa postojeim ustrojstvima.

Sjajna crvena elipsa koja je predstavljala prvobitnu teorijsku orbitu zatalasa se i pomeri, i iznenada nestade. Isto se dogodilo i sa utom koja je predstavljala osmatranu orbitu. Na ekranu se sada nalazila samo jedna linija, jarke tamnonarandaste boje, poto su s dve simulacije orbite poklopile do poslednjeg decimalnog mesta. Ator izgubi vazduh. Jedan dugi trenutak je prouavao ekran, a onda je ponovo zatvorio oi i pognuo glavu do ivice stola. Narandasta elipsa je bletala poput plamenog kruga naspram njegovih sputenih kapaka. Osetio je neobinu radost pomeanu sa strahom. Pronaao je odgovor; doao je do hipoteze za koju je bio siguran da e odoleti i najbriljivijoj proveri. Teorija opte gravitacije ipak je bila vaea: epohalni lanac rezonovanja na kome se zasnivala njegova slava nee biti ocrnjen. Ali istovremeno, znao je da je model njemu poznatog sunevog sistema bio, u stvari, pogrean. Nepoznati inilac koji su traili, nevidljivi din, zmaj na nebu - on je postojao. Atora je to veoma uznemiravalo, ak iako je spaslo njegovu uvenu teoriju. Godinama je mislio da potpuno razume ritam nebasa, a sada mu je bilo jasno da nije sve znao, da je u seditu poznatog svemira postojalo neto veoma neobino, da stvari ne stoje onako kako je on oduvek verovao da stoje. Teko je bilo progutati to, u njegovim godinama. Posle izvesnog vremena Ator podie pogled. Na ekranu se nita nije izmenilo. Ukucao je nekoliko upitnih jednaina, ali je i dalje sve ostalo isto. Gledao je u jednu orbitu, ne u dve. Odlino, pomisli on. Znai, Vaseljena nije ba onakva kakvom si je ti smatrao. Morae da izmeni svoja uverenja, dakle. Jer oigledno ne moe preurediti Vaseljenu. "Jimote!" pozva on. "Faro! Binaje! Svi ovamo!" Bucmasti mali Faro prvi je uleteo unutra, a odmah za njim i kao trska mravi Jimot, a zatim i ostali iz odeljenja za astronomiju, Binaj, Tilanda, Klet, Simbron i jo neki drugi. Nagurali su se blizu vrata njegove kancelarije. Po njihovim zapanjenim licima Ator je shvatio da mora da izgleda krajnje zastraujue, bez sumnje divlje i oronulo, da mu seda kosa tri na sve strane, da mu je lice bledo i da sve u svemu izgleda kao starac na ivici kolapsa. Morao je odmah raspriti njihov strah. Ovo nije bio trenutak za melodramu. Tiho je kazo: "Priznajem da sam veoma umoran i svestan sam toga. I verovatno izgledam poput kakvog demona koji dolazi iz kraljevstva tame. Ali ovde imam neto to obeava." "Ideja o gravitacionim soivima?" upita Binaj. "Koncept o gravitacionim soivima potpuno je beznadean", ledeno primeti Ator. "Isto stoje stvari i sa sagorelim suncem, naborom u svemiru, zonom negativne mase i ostalim fantastinim idejama s kojima smo se poigravali itave nedelje. Sve su to veoma zanimljive ideje, ali ne odolevaju podrobnoj proveri. Ali evo jedne kojoj to uspeva." Posmatrao je kako im se oi ire. Okrenuvi se prema ekranu, poeo je ispoetka da unosi brojke Postulata Osam. Umora je nestalo dok je radio: ovoga puta nije pritisnuo nijedno pogreno dugme, nita ga nije bolelo. Preao je u kreljevstvo s druge strane umora. "Ovaj postulat pretpostavlja", poe on, "da postoji nesvetlee planetno telo slino Kalgau, koje ne krui oko Onosa ve oko samog Kalgaa. Ima znatnu masu, u stvari, gotovo istovetnu onoj koju ima Kalga: to je dovoljno da na na svet utie gravitacionom silom koja izaziva promene nae orbite na koje nam je Binaj skrenuo panju." Ator pritisnu komande na kompjuteru za sliku i na ekranu se pojavi sunev sistem u stilizovanm obliku: est sunaca, Kalga i pretpostavljeni satelit Kalgaa.

Okrenuo se zatim licem prema ostalima. Nelagodno su se zagledali. Iako su bili upola mlai od njega, pa ak i vie od toga, mora da su s istom mukom kao i on prihvatali, kako intelektualno tako i emocionalno, celu tu ideju o jo jednom velikom nebeskom telu u Vaseljeni. Ili su jednostavno mislili da je posenilio i nekako omanuo u proraunima. "Brojevi koji podupiru Postulat Osam su tani", ree Ator. "To vam jamim. Postulat je izdrao sve mogue testove." Izazovno ih je gledao, divlje odmeravao svakog ponaosob, kako bi ih podsetio da je on Ator 77 koji je svetu dao Teoriju opte gravitacije i da jo nije otiao u penziju. Binaj blago primeti: "A razlog zato ne vidimo taj satelit, gospodine...?" "Dva razloga", odvrati Ator vedro. "Kao i sam Kalga, ovo planetno telo sija samo odbijenom svetlou. Ako pretpostavimo da mu je povrina uglavnom od plavkastog stenja... to s geoloke take gledanja nije neverovatno... onda bi svetlost koja se od njega odbija zauzimala u spektru takav poloaj da bi veni sjaj est sunaca, kombinovan sa ratrkanom svetlou nae vlastite atmosfere, potpuno maskirao njeno prisustvo. Na nebu na kome gotovo u svakom trenutku sija nekoliko sunaca, takav jedan satelit bio bi za nas nevidljiv." Faro upita: "Pod pretpostavkom da je orbita satelita veoma velika, zar ne, gospodine?" "Tano." Ator je ukucao drugu sliku. "Evo, da bi vam bilo jasnije. Kao to vidite, na nepoznati i nevidljivi satelit putuje oko nas po ogromnoj elipsi koja ga odnosi veoma daleko od nas na vei broj godina. Ali ne tako daleko da ne bismo mogli da otkrijemo uticaj koji vri na nau orbitu svojim prisustvom na nebesima... ipak dovoljno daleko da uglavnom nismo u stanju da tu nejasnu stenovitu masu na nebu vidimo golim okom, a veoma su male mogunosti i da je otkrijemo ak i pomou teleskopa. Poto nema naina da saznamo za njeno postojanje uobiajenim osmatranjima, mogli smo ga samo ludom sreom otkriti astronomski." "Ali moemo sada poeti da ga traimo", primeti Tilanda 191, ija je specijalnost bila astrofotografija. "Razume se da hoemo", ree joj Ator. Primetio je da se polako zagrejavaju za tu ideju. Svi odreda. Dovoljno dobro ih je poznavao da je mogao uoiti kada bi mu se neko rugao. "Mada se moe desiti da ta potraga bude mnogo tea nego to mislite, neto nalik na traenje igle u plastu sena. Ali stojim vam dobar da ete dotacije odmah dobiti." Javi se Binaj: "Jedno pitanje, gospodine." "Izvoli." "Ako je orbita u toj meri nepravilna u kojoj to pretpostavlja va postulat, te stoga taj na satelit... taj Kalga Dva, zovimo ga za sada tako... ostaje tokom izvesnih delova svoga orbitalnog ciklusa veoma udaljen od nas, onda dolazimo na razumnu pomisao da u drugom delu ciklusa mora da nam se mnogo priblii. Mora postojati izvestan raspon varijacija ak i u sluaju da mu je orbita krajnje savrena, a satelit koji putuje po velikoj elipsastoj orbiti vrlo verovatno ima ekstremni raspon izmeu najudaljenijih i najbliih taaka pribliavanja primarnoj planeti." "To bi bilo logino, da", odvrati Ator. "Ali onda, gospodine", nastavi Binaj, "ako pretpostavimo da je Kalga Dva bio veoma daleko od nas od kada se razvila moderna astronomska nauka, te smo stoga uspeli da otkrijemo samo njegovo postojanje tek posrednim merenjem njegovog uticaja na orbitu naeg vlastitog sveta, zar se ne biste sloili da se on upravo sada verovatno vraa sa svoje najvee udaljenosti? Da mora trenutno da nam se pribliava?" "Nije neophodno", primeti Jimot, zamlataravi rukama. "Nemamo pojma gde se on trenutno nalazi na svojoj orbiti, niti koliko mu treba da napravi pun krug oko Kalgaa. To bi mogla biti orbita od

deset hiljada godina i Kalga Dva bi mogao i dalje da se udaljava od nas poto nam je bio blizu u praistorijsko vreme, ega se niko ne sea." "Tano", priznade Binaj. "Stvarno ne moemo rei da li se pribliava ili udaljava u ovom trenutku. Bar ne za sada, u svakom sluaju." "Trebalo bi da smo u stanju da mu izraunamo orbitu jednostavno na osnovu poremeaja koje izaziva u naoj", ree Klet, koji je bio najbolji matematiar u odeljenju. "Da", umea se i Simbron... bila je kosmograf... "takoe moemo da doznamo da li nam se pribliava ili se udaljava od nas. Boe! ta ako napreduje u ovom smeru? Kakav bi to zadivljujui dogaaj bio? Tamno planetno telo see preko neba... prolazi izmeu nas i sunaca! Moda bi ak zaklonilo svetlost nekih od njih na nekoliko asova!" "Kako bi to bilo udno", promrmlja Binaj. "Prepostavljam da bismo to mogli nazvati pomraenje. Znate ve: vizuelni efekat do koga dolazi kada se neki predmet isprei izmeu posmatraa i stvari koju posmatra. Ali da li se to moe dogoditi? Sunca su tako velika... kako bi Kalga Dva mogao zakloniti neko od njih?" "Ako bi nam priao dovoljno blizu, mogao bi", odvrati Faro. "Ve mogu da zamislim situaciju u kojoj..." "Da, obradite sve mogue scenarije, zato da ne?" iznenada se umea Ator, tako grubo prekunuvi Faroa da su se svi u sobi okrenuli i zagledali u njega. "Poigrajte se tom idejom svi odreda. Muvajte je i premetajte, da vidimo do ega ete doi." Odjednom vie nije mogao da podnosi ovu prostoriju. Morao je da ode. Oduevljenje koje je oseao od trenutka kada je uglavio i poslednju kockicu u mozaik naglo ga je napustilo. Oseao je strahovitu iscrpljenost, kao da mu je hiljadu godina. Du ruku su mu mileli trnci prema prstima i neto mu se mahnito grilo u lenim miiima. Sada mu je postalo jasno da je preterao. Dolo je vreme da ga mlai radnici odmene na ovom zadatku. Ustavi sa stolice ispred ekrana, Ator napravi jedan nesigurni korak prema sredini sobe, povrati ravnoteu pre no to je posrnuo i lagano i dostojanstveno koliko je bio u stanju proe pored osoblja Opservatorije. "Idem kui", izjavi on. "Dobro bi mi dolo malo sna."

15.
Binaj ree: "Sifera, da li ja to dobro razumem da je to selo devet puta zaredom unitavala vatra? I da su ga svaki put ponovo izgradili?" "Moj kolega Balik misli da ima samo sedam sela nagomilanih na brdu Tombo", odgovori arheolog. "Mogao bi i biti u pravu. Stvari su dosta zapetljane, na najniim nivoima. Nije ni bitno koliko ih je tano, sedam ili devet, to ne menja osnovni koncpet. Pogledaj ove karte. Napravila sam ih na osnovu svojih zabeleaka koje sam vodila tokom iskopavanja. Razume se, obavili smo tek preliminarno kopanje, brzi rez kroz celo brdo, a onaj zaista pedantan deo posla ostavili smo za narednu ekspediciju. Suvie kasno smo otkrili brdo da bismo bilo ta drugo uradili. Ali na osnovu ovih karata moi e da stekne predstavu... Nee ti biti dosadno, zar ne? Sve te ovo zanima, je li tako, Binaje?" "Zadivljen sam. Zar misli da sam toliko zaokupljen astronomijom da nisam u stanju da obrtim panju ni na jednu drugu disciplinu? Pored toga, arheologija i astronomija ponekad idu ruku pod ruku. Dosta toga smo nauili o kretanju sunaca preko nebesa prouavajui drevne astronomske spomenike koje ste vi iskopavali tu i tamo po svetu. Daj mi da pogledam." Nalazili su se u Siferinoj kancelariji. Zamolila je Binaja da doe kako bi porazgovarali o problemu koji je iznenada iskrsnuo tokom njenog istraivanja. To ga je zbunilo, jer nije u prvi mah shvatio kako je astronom mogao da pomogne arheologu u njegovom poslu, uprkos onome to je upravo kazao o tome kako arheologija i astronomija ponekad idu ruku pod ruku. Meutim, uvek mu je bilo drago kada bi mu se ukazala prilika da poseti Siferu. Prvi put su se sreli pre pet godina, kada su zajedno radili u meudisciplinarnom komitetu na fakultetu, koji je planirao proirenje univerzitetske biblioteke. Iako je Sifera od tada uglavnom bila van zemlje, na terenu, ona i Binaj su uivali da ponekad odu na ruak kada bi bila tu. On je u njoj video izazov, smatrao ju je veoma inteligentnom i otrom na osveavajui nain. ta je ona nalazila u njemu, pojma nije imao: moda samo intelektualno podsticajnog mladia koji nije bio umean u otrovno takmatvo i zaevice na njenom vlastitom polju i nije pokazivao vidljivo zanimanje za njeno telo. Sifera je razmotala karte, ogromne listove hartije tanke poput pergamenta, na kojima su olovkom bili izvueni sloeni, elegantni dijagrami, i ona i Binaj se nagnue da ih izbliza ispitaju. Govorio je istinu kada je kazao da ga arheologija opinjava. Jo od detinjstva, uivao je da ita prie velikih istraivaa iz starina, takvih kao to su Marpin, elbik i, razume se, Galdo 221. Za njega je daleka prolost bila gotovo isto onoliko zanimljiva za razmiljanje kao i daleka prostranstva meuzvezdanog prostora. Njegova drubenica po ugovoru Raista nije bila ba oduevljena ovim prijateljstvom sa Siferom. Prilino razdraljivo mu je stavila do znanja, nekoliko puta, kako smatra da ga je opinila sama Sifera, a ne ono ime se bavila. Meutim, Binaj je smatrao da je Raistina ljubomora besmislena. Nema sumnje da je Sifera bila privlana ena... bio bi nepoten kada bi tvrdio suprotno... ali ona je bila nepopustljivo neromantina i svi mukarci u kampsu su to znali. Pored toga, bila je nekih deset godina starija od Binaja. Iako je bila zgodna, Binaj nikada nije imao s njom nikakve intimne namere. "Kao prvo, ovde imamo popreni presek celog brda", obavesti ga Sifera. "Svaki posebni nivo naseobine iscrtala sam shematski. Najmlae naselje je, razume se, na vrhu... ogrmno kameni zidovi, takav nain gradnje nazivamo kiklopski arhitektonski stil, i on je tipian za beklimotsku kulturu u njenom zrelom razvojnom razdoblju. Ova linija ovde u nivou sa kiklopskim zidovima predstavlja sloj ugljenisanih ostataka... ima dovoljno ugljena, to nam govori da je poar bio veliki i da mora da je

potpuno zbrisao grad. A ovde, ispod kiklopskog nivoa i linije vatre, nalazi se naredno naselja, kako se sputamo u prolost." "Podignuto u drugaijem stilu." "Tano. Vidi kako sam iscrtala kamenje zidova? Taj stil gradnje nazivamo reetkast, i on je karakteristian za ranu beklimotsku kulturu ili moda za kulturu iz koje se razvila beklimotska. Oba ova stila mogu se nai meu ruevinama iz beklimotske ere, koje okruuju brdo Tombo. Glavne ruevine pripadaju kiklopskom stilu, a tu i tamo smo pronali neke ostatke reetkastog stila, tek pokoji trag, koje nazivamo protobeklimot. A sada, pogledaj ovo ovde, granicu izmeu reetkastog naselja i kiklopskih ruevina iznad njega." "Jo jedna linija vatre?" upita Binaj. "Tano, jo jedna linija vatre. Ovo brdo je kao sendvi... sloj naselja ljudi, ugljenisani sloj, novi sloj naselja, pa opet ugljenisani sloj. Mislim da se ovde dogodilo ovako neto: za vreme reetkastog razdoblja izbio je razorni poar koji je spalio veliki komad poluostrva Sagikan i primorao ljude da napuste Tombo selo i oblinja sela podignuta u reetkastom stilu. Kasnije, kada su se stanovnici vratili i ponovo poeli da grade, pribegli su sasvim novom i mnogo prefinjenijem arhitektonskom stilu, koji nazivamo kiklopski, zbog ogromnog kamenja koje su upotrebljavali u gradnji. Ali onda je dolo do novog poara, koji je zbrisao kiklopsko naselje. Posle toga su ljudi iz te oblasti odustali od podizanja naselja na brdu Tombo i ovog puta, kada su ponovo poeli sa gradnjom, izabrali su oblinje mesto, koje nazivamo Beklimot Major. Dugo smo verovali da je Beklimot Major bio prvi pravi grad ljudi, koji se razvio iz manjih naselja reetkastog tipa u protobeklimotskom radzoblju, koja su bila ratrkana oko njega. A Tombo nam govori da je u toj oblasti postojao bar jedan vaan kiklopski grad pre Beklimot Majora." "A na nalazitu Beklimot Majora", primeti Binaj, "nema tragova vatre?" "Nema. to znai da njega nije bilo u vreme kada je grad na vrhu Tomboa spaljen. Na kraju je cela Beklimot kultura propala i sam Beklimot Major je naputen, ali iz drugih nekih razloga, koji su imali veze sa menjanjem klime, a ne sa vatrom. To je bilo pre hiljadu godina. Meutim, poar koji je opustoio najvie Tombo selo izgleda da se dogodio mnogo ranije. Nagaam nekih hiljadu godina pre toga. Radiougljenini podaci iz ugljenisanih primeraka dae nam preciznije brojke kada ih dobijemo iz laboratorije." "A ono reetkasto naselje... koliko je ono staro?" "Ortodoksno arheoloko verovanje glasilo je da su fragmentarne reetkaste strukture koje smo pronali tu i tamo na poluostrvu Sagakin samo nekoliko pokolenja starije od onih na nalazitu Beklimot Majora. Posle otkopavanja Tomba, vie ne mislim tako. Moja procena je da je reetkasto naselje na tom brdu dve hiljade godina starije od kiklopskih graevina povrh njega." "Dve hiljade...? A kae da ima jo naselja ispod njega?" "Pogledaj kartu", ree Sifera. "Evo broja tri... takvu arhitekturu nikada ranije nismo sreli, uopte ne lii na reetkasti stil. Jo jedna linija vatre. Naselje broj etiri. Pa nova linija vatre. Broj pet. Linija vatre. Zatim brojevi est, sedam, osam i devet... ili, ako je Balik u pravu, samo brojevi est i sedam." "I svaki od njih je uniten u velikom poaru! To mi izgleda prilino neobino. Smrtonosni ciklus unitenja napada stalno isto mesto." "Neobino je to", primeti Sifera udnim, smrknutim glasom, "to je svako od tih naselja, kako se ini, cvetalo otprilike podjednako dugo pre nego to ga je vatra unitila. Slojevi naselja su sline debljine, to je krajnje neverovatno. Jo ekamo na laboratorijske rezultate, razume. Ali mislim da je moja procena prilino tana. Balikove brojke se poklapaju sa mojima. Ako oboje ne greimo,

upravo gledamo bar etrnaest hiljada godina preistorije u Tombo brdu. A tokom tih etrnaest hiljada godina brdo su periodino unitavali veliki poari koji su uzrokovali njegovo redovno naputanje... otprilike tano svakih dve hiljade godina jedan poar!" "ta?" Binaj oseti kako mu se jee dlake du kime. Um je poeo da mu skae s jednog neverovatnog i uznemirujueg zakljuka na drugi. "ekaj", ree Sifera. "Ima jo neto." Otvorila je ladicu i izvadila sveanj sjajnih fotografija. "Ovo su fotografije Tombo ploica. Originali su kod Mudrina 505... paleografa, zna ga. Pokuava da ih deifruje. Napravljene su od peene gline. Ove tri smo pronali na treem nivou, a ove na petom. Obe skupine su ispisane krajnje primitivnim pismom, a ono na starijima je toliko drevno da Mudrin ak ne zna ni odakle da pone. Ali zato je uspeo da, probe radi, odgonetne nekoliko desetina rei sa tablica naenih na treem nivou, koje su ispisane ranim beklimotskim pismom. Koliko je do sada uspeo da se razabere, na njima je opisan poar koji je unitio grad... delo ljutitih bogova koji su smatrali da s vremena na vreme treba da kazne oveanstvo zbog obesti. "S vremena na vreme?" "Tako je. Da li ti to polako poinje da zvui poznato?" "Apostoli Plamena! Blagi Boe, Sifera, na ta si ti to ovde nabasala?" "To se i ja pitam od kada mi je Mudrin doneo prve obrise prevoda." Arheologistkinja se okrenu i zagleda u Binaja i on prvi put primeti da su joj oi mutne, a lice napeto i iscrpljeno. Bila je gotovo izvan sebe. "Da li ti je sada jasno zato sam te pozvala ovamo? Ne mogu o ovome razgovarati ni sa kim iz odeljenja. Binaje, ta da radim? Ako bilo ta od ovoga procuri u javnost, Mondior 71 i cela ona njegova luda druina objavie na sav glas da sam pronala vrsti arheoloki dokaz da su njihove ludake teorije ispravne!" "Misli?" "A ta bi drugo?" Sifera je lupkala prstima po karti. "Ovde ti je dokaz da je priblino svakih dve hiljade godina izbijao veliki poar, i to tokom razdoblja od mnogo hiljada godina. A ove ploice... kako se ini, one bi, u stvari, mogle biti neka vrsta praistorijske Knjige Otkrovenja. Kada sve uzme u obzir, ispada da one obezbeuju, ako ve ne stvarnu potkrepu za hvalisanja apostola, onda bar pouzdanu, razlonu potporu za njihovu celokupnu mitologiju." "Ali poari koji se ponavljaju na jednom jedinom mestu ne dokazuju da je dolazilo do pustoenja celog sveta", usprotivi se Binaj. "Mene brine periodinost", odvrati Sifera. "Suvie se dobro i suvie tano uklapa u ono to Mondior govori. Proverila sam u Knjizi Otkrovenja. Za Apostole je poluostrvo Sagikan sveto mesto, da li si to znao? Posveeno mesto na kome su se ranije bogovi pokazali oveanstvu... bar tako kau. I stoga ima smisla... sasluaj me, ima smisla", ponovi ona, gorko se nasmejavi "...da bogovi sauvaju Sagikan kao upozorenje oveanstvu na sudbinu koja e ga stalno iznova snalaziti dok se ne odrekne svoje zle prirode." Binaj je zaprepaeno zurio u nju. Vrlo malo je znao o Apostolima i njihovim uenjima. Nikada ga nisu zanimale takve patoloke fantazije i bio je suvie zauzet svojim naunim radom da bi obratio panju na Mondiorova isprazna apokaliptina proroanstva. Sada mu se svom silinom vratio u seanje razgovor koji je pre tri meseca vodio sa Teremonom 762 u klubu est sunaca. "Svet nije samo jedanput bio uniten... Bogovi su namerno stvorili oveanstvo nesavrenim i dali nam samo jednu godinu, jednu od njihovih godina, ne naih, da se

oblikujemo. To se naziva Godinom pobonosti, i ona traje tano 2049 naih godina." Ne. Ne. Ne. Ne. To je idiotizam! isto naklapanje! Histerino foliranje! Ali to nije bilo sve. "I stalno iznova, kada bi se Godina pobonosti okonala, bogovi bi otkrili da smo jo zli i greni, i onda bi unitili svet, poslavi na nas nebeski plamen... Tako bar govore Apostoli." Ne! Ne! "Binaje?" pozva ga Sifera. "Jesi li dobro?" "Samo razmiljam", ree joj on. "Tame mu, istina je! Time bi samo potvrdila uenja Apostola!" "Ne nuno. I dalje bi ljudi koji su u stanju jasno da misle mogli da odbace Mondiorove ideje. To to je Tombo uniten u poaru... ak iako se to ponavljalo u oigledno istovetnim razdobljima od otprilike dve hiljade godina... ni na koji nain ne dokazuje da je ceo svet bio uniten u poaru. Niti da neminovno mora doi do novog velikog poara. Zato bi se prolost nuno morala ponavljati u bunosti? Meutim, ljudi koji su u stanju jasno da misle uvek su u manjini. Ostale e poneti nain na koji e Mondior iskoristiti moje pronalaske i istog asa e ih uhvatiti panika. Poznato ti je, svakako, da Apostoli tvrde da e naredne godine izbiti sledei veliki poar?" "Da", odvrati promuklo Binaj. "Teremon mi kae da su odredili i taan dan. Re je, u stvari, o ciklusu od 2049 godina; kroz otprilike jedanaest meseci, ako je verovati Mondioru, nebo e postati crno i na nas e se obruiti vatra. To treba da se dogodi devetnaestog teptara." "Teremon? Onaj novinar?" "Da. On mi je prijatelj. Zanima se za sve u vezi sa Apostolima, razgovarao je sa jednim od njihovih visokih svetenika, ili ta god da je. Teremon mi je kazao..." Siferina ruka polete i zgrabi Binajevu s neverovatnom snagom. "Mora mi obeati da mu nee rei ni re o ovome, Binaje!" "Teremonu? Ne, razume se da neu! Jo nisi objavila svoje nalaze. Ne bi bilo u redu s moje strane da bilo kome kaem bilo ta! Ali on je, van svake sumnje, veoma astan ovek." Njen elini stisak popusti, ali samo malo. "Ponekad prijatelji kau neto jedni drugima, neslubeno... ali zna ve kako to ide, Binaje, nita nije 'neslubeno' kada razgovara sa nekim kao to je Teremon. Ako bude imao razloga da to upotrebi, upotrebie, bez obzira na obeanje koje ti je dao. I bez obzira na to koliko se tebi svia da misli da je on 'astan'." "Pa... moda..." "Veruj mi. Ako Teremon otkrije na ta sam ovde nabasala, moe se kladiti u ta hoe da e pola dana kasnije Hronika biti puna toga. To bi me unitilo profesionalno, Binaje. Samo bi mi to trebalo, da steknem slavu kao naunik koji je obezbedio Apostolima dokaz za njihove apsurdne tvrdnje. Gadim se Apostola, Binaje. Ne elim da im ponudim nikakvu pomo niti olakicu, a svakako ne elim da naizgled javno podupirem njihove uvrnute ideje." "Ne brini", odvrati Binaj. "Neu mu rei ni re." "Ne sme. Kao to rekoh, to bi me unitilo. Vratila sam se na univerzitet da obnovim dozvolu za istraivanje. Moji nalazi iz Tomboa ve su uzburkali duhove u odeljenju, jer se ne podudaraju sa uvreenim shvatanjima vezanim za Beklimot kao najstarije urbano sredite. Ali ako Teremon uspe na neki nain da mi natovari na grbau Apostole Plamena povrh svega ostalog..." Meutim, Binaj je gotovo nije sluao. Saoseao je sa Siferom i nije nameravao da uini bilo ta da joj otea ivot. Teremon od njega nee uti ni jednu jedinu re o njenim istraivanjima. Ali njegov um je odlutao dalje, na druge stvari, uglavnom problematine. Fraze koje je Teremon upotrebio objanjavajui mu uenja Apostola i dalje su potresala njegovo seanje. "...Za nekih etrnaest meseci sva e sunca nestati..."

"...Zvezde e nas gaati plamenom sa crnog neba..." "...tano vreme katastrofe moe se nauno izraunati..." "...crno nebo..." "...sva e sunca nestati..." "Tama!" promuklo promrmlja Binaj. "Zar je to mogue?" Sifera je i dalje govorila. Zastala je u pola reenice kada je ula ove njegove rei. "Ne slua me, Binaje." "Ja... ta? Oh. Oh. Da, razume se da te sluam! Govorila si mi da ne smem nita od ovoga rei Teramonu, jer bi to naudilo tvojoj reputaciji i... i... Sluaj, Sifera, moemo li ovaj razgovor nastaviti neki drugi put? Veeras, ili sutra po podne, ili kad god hoe? Moram smesta u Opservatoriju." "Nemoj da te zadravam", primeti ona hladno. "Ne. Nisam tako mislio. Ono to si mi govorila strano me zanima... i vano mi je, neopisivo vano, mnogo vie no to to ovog trenutka mogu da ti kaem. Ali moram neto proveriti. Neto to je u neposrednoj vezi sa onim o emu smo razgovarali." Pogledala ga je malo paljivije. "Lice ti gori. Pogled ti je divlji, Binaje. Tako si udan, odjednom si postao udan. Misli su ti milion milja odavde. ta se deava?" "Rei u ti kasnije", odvrati on, ve na pola puta do vrata. "Kasnije! Obeavam!"

16.
U ovo doba Opservatorija je bila praktino prazna. Nije bilo nikog drugog osim Fara i Tilande. Binaj je osetio olakanje kada se uverio da Atora 77 nema nigde na vidiku. Odlino, pomisli Binaj. Starac je bio dovoljno iscrpljen usled napora koji je uloio u iznalaenje koncepta o Kalgau Dva. Veeras mu nije bio potreban jo jedan stres. I ba dobro to su ovde samo Faro i Tilanda. Faro je posedovao upravo onakav brz, nesputan um kakav je Binaju sada bio potreban. A Tilanda, koja je provela toliko godina skenirajui prazan prostor nebesa svojim teleskopom i kamerom, mogla bi obezbediti deo konceptualnog materijala koji e Binaju biti potreban. Tilanda odmah ree: "Ceo dan sam razvijala ploe, Binaje. Ali nita. Kladila bih se u ivot: na nebu nema nieg osim est sunaca. Ti ne smatra da je stari konano skrenuo?" "Mislim da mu je um bistar u istoj meri kao i ranije." "Ali ove fotografije..." poe Tilanda. "Ve danima nasumce skeniram svaki kvadrant Vaseljene. To je sveobuhvatni program. kljoc, nekoliko stepeni nanie, kljoc, pomeranje, kljoc. Metodino pretraivanje celog neba. A pogledaj ta dobijam, Binaje. Gomilu fotografija na kojima nema ba niega!" "Ako je nepoznati satelit nevidljiv, Tilanda, onda se ne moe videti. To je bar jednostavno." "Moda je nevidljiv golom oku. Ali kamera bi trebalo da bude u stanju da..." "Sluaj, ostavi sad to. Potrebna mi je vaa pomo, isto teorijska. U vezi sa Atorovom novom teorijom." "Ali ako je nepoznati satelit samo novi na nebu..." bunila se Tilanda. "Ako je novi nevidljiv, to ne mora da znai da nije stvaran", odbrusi Binaj. "I nee nam se dopasti kada dojuri niotkud i lupi nas posred lica. Hoete li mi pomoi ili ne?" "Pa..." "Dobro. elim da mi pripremite kompjuterske projekcije kretanja svih est sunaca tokom razdoblja od 4200 godina." Tilanda je u udu zinula. "Rekao si, etiri hiljade dve stotine, jesam li dobro ula, Binaje?" "Znam da nemate zapise o zvezdanim kretanjima za tako dugo razdoblje. Ali rekao sam kompjuterske projekcije, Tilanda. Sigurno imate pouzdane zapise stare najmanje sto godina, jesam li u prvu?" "I starije." "Jo bolje. Sredite ih i projektujte unazad i unapred u vremenu. Neka vam kompjuter kae u kakvom je svakodnevnom odnosu bilo est sunaca tokom prethodnog dvadeset jednog veka i u kakvom e biti u narednih dvadeset jedan vek. Ako nisi u stanju to da obavi, siguran sam da e Faru biti drago da ti napie program." "Mislim da mogu s tim izii nakraj", odvrati Tilanda ledeno. "Ali da li bi imao neto protiv da mi kae o emu je uopte re? Kreemo li u izdavanje almanaha? ak bi se i almanah zadovoljio solarnim podacima za nekoliko narednih godina. ta si to smislio?" "Kazau ti kasnije", ree Binaj. "Obeavam." Ostavio ju je da se pui za svojim stolom i preao preko Opservatorije do Atorove radne oblasti, gde se smestio ispred tri ekrana kompjutera na kojima je Ator izraunao teoriju o Kalgau Dva. Jedan dugi trenutak Binaj je zurio u sredinji ekran, koji je pokazivao orbitu Kalgaa koju je izmenio hipotetiki Kalga Dva. Zatim je pritisnuo jedno dugme i pojavila se svetlozelena predloena orbitalna linija Kalgaa

Dva, jedna velika ekscentrina elipsa koja se iskoeno protezala preko kompaktnije, gotovo krune orbite Kalgaa. Izvesno vreme ju je prouavao; zatim je pritisnuo dugmad da bi mu se na ekranu pojavila sunca, posle ega je gotovo sat zamiljeno zurio u njih, prizivajui ih u svim moguim razliitim rasporedima; as je na nebu bio Onos zajedno sa Tanom i Sitom, pa Onos sa Trejom i Patru, Onos i Dovim sa Trejom i Patru, Dovim sa Tanom i Sitom, Patru i Trej sami... To su bila normalna solarna ustrojstva. Ali ta je bilo sa nenormalnim ustrojstvima? Tano i Sita sami? Ne, to je bilo nemogue. Odnos poloaja tog dvostrukog sistema na nebu i rasporeda bliih sunaca bio je takav da se Tano i Sita nikada nisu mogli pojaviti na nebu ove polulopte ako bilo Onos ili Dovim, ili oba ta sunca, nisu bila vidljiva u isto vreme. Moda je do toga moglo doi pre mnogo stotina ili hiljada godina, pomisli on, mada je sumnjao. Ali to sada sigurno nije bilo mogue. Trej i Patru, Tano i Sita? Jo jednom ne. Ta dva para dvostrukih sunaca nalazila su se na suprotnim stranama Kalgaa; kad god je jedan par bio na nebu, drugi je bio skriven samom planetom. Tu i tamo su njih etvoro uspevali da se okupe na nebu, ali kada bi dolo do takve konjunkcije, uvek bi bio vidljiv i Onos. To su bili uveni dani pet sunaca... ija su posledica bili isto tako znameniti dani samog Dorima na suprotnoj polulopti. Do toga je dolazilo tek svakih nekoliko godina. Trej bez Patrua? Tano bez Site? Tehniki je to bilo mogue. Kada se jedan od parova sunaca nalazio blizu obzorja, jedno sunce bi se nalazilo iznad obzorja, a drugo ispod, ali samo kratko. Ali to ba nije bio neki znaajan solarni dogaaj, ve pre trenutna odstupanje od pravila. Dvostruka sunca bila su i dalje zajedno, ali prolazno razdvojena linijom obzorja. Svih est sunaca zajedno na nebu? Nemogue! Jo gore od toga... nezamislivo! Pa ipak je upravo pomislio na to. Binaj se strese na tu ideju. Kada bi se svih est nalazilo iznad obzorja, onda bi morala postojati oblast na suprotnoj polulopti u kojoj se ne bi mogla videti svetlost nijednog sunca. Tama. Tama! Meutim, Tama je bila nepoznata na Kalgau, osim kao apstraktni pojam. Nemogue da je ikada dolo do toga da je svih est sunaca bilo na okupu i najvei deo sveta uronio u potpunu besvetlost. Zar je do toga moglo doi? Da li je? Binaj je razmiljao o toj neprijatnoj mogunosti. Ponovo je zauo Teremonov duboki glas kako mu objanjava teorije Apostola: "...sva e sunca nestati..." "...Zvezde e nas zasuti plamenom sa crnoga neba..." On odmahnu glavom. Sve to je znao o kretanju sunaca na nebesima bunilo se protiv ideje da se est sunaca na neki nain istovremeno nagura s jedne strane Kalgaa. To se jednostavno nije moglo dogoditi, osim nekim udom. Binaj nije verovao u uda. Postojao je nain na koji su sunca bila poreana na nebu, uvek, u svakom trenutku; morala su jedno ili dva da obasjavaju svaki deo Kalgaa. Zaboravi na hipotezu o est sunaca ovde, a Tami tamo. ta preostaje? Dovim sam, pomisli on. Malo crveno sunce potpuno samo na nebu?

Pa to se dogaalo, ali ne ba esto. Za vreme onih povremenih dana pet sunaca kada su Tano, Sita, Trej i Patru i Onos bili svi u konjukciji na istoj polulopti: tada je ostajao samo Dovim za drugu stranu sveta. Binaj se pitao da li je to moda bio trenutak kad bi dolazila Tama. Da li je to mogue? Sam Dovim zraio je sasvim malo svetlosti, samo slabi crvenkasti sjaj, tako da su ga ljudi mogli pobrkati sa Tamom. Ali to nije imalo smisla. ak i mali Dovim trebalo je da bude u stanju da obezbedi dovoljno svetlosti da sprei padanje ljudi u oaj. Pored toga, dani samog Dovima javljali su se negde na svetu svakih nekoliko godina. Predstavljali su neobinu pojavu, ali nisu bili i izuzetno neobini. Svakako, ako su posledice toga to se na nebu vidi samo jedno malo slabo sunce mogle da izazovu nesagledive psiholoke preokrete, onda bi svi brinuli zbog naredne pojeve samog Dovima, do koje je trebalo da doe, koliko se Binaj seao, za godinu ili dve. A u stvari niko uopte o tome nije razmiljao. Ali ako bi se Dovim naao sam na nebu i neto se dogodilo, neto naroito, neto odista neuobiajeno, to bi zaklonilo i ono malo svetlosti koju je on obezbeivao... Tilanda se pojavila pored njega i zlovoljno rekla: Evo ti, Binaje, tvoje solarne projekcije, sve sreene. Ne samo 4200 godina, ve u nedogled. Faro mi je predloio kako da to matematiki reim i napravili smo program kojim moe da ide do kraja vremena ako eli, ili unazad do nastanka Vaseljene." "Odlino. Nahrani time kompjuter koji koristim, molim te. Doi ovamo, Faro, molim te." Debeljukasti niski student zavrne godine dotapka do njega. U tamnim oima mu se oitavala znatielja. Oigledno je kljuao od pitanja ta to Binaj radi; ali potovao je odnos studnet-profesor i nita nije kazao, ve je samo ekao da uje ta e mu Binaj rei. "Ovde na ekranu imam", poe Binaj, "orbitu koju je Ator predloio za hipotetiki Kalga Dva. Pretpostaviu da je orbita tana, jer nam je Ator kazao da je upravo ovakva kakva jeste odgovorna za sve promene nae vlastite orbite i zato to verujem da Ator zna ta radi. Ovde takoe imam, ili u u svakom sluaju imati kada Tilanda zavri prenos podataka, program koji ste ti i ona upravo napravili za solarna kretanja tokom dugog razdoblja. Sada nameravam da pokuam da odredim korelaciju izmeu prisustva samo jednog sunca na nebu i pribliavanja Kalgaa Dva ovoj planeti, kako..." "Kako biste mogli da izraunate uestalost pomraenja?" Kao rafal ispali Faro. "Je l' to, gospodine?" Brzina kojom je ovaj deko izvodio zakljuke bila je zabavna, ali i pomalo zbunjujua. "U stvari, da. I ti si razmiljao o pomraenjima?" "Razmiljam o njima od trenutka kada nam je Ator rekao za Kalga Dva. Seate se da je Simbron pomenuo kako bi hipotetiki satelit mogao nakratko sakriti svetlost nekih sunaca, a vi ste rekli da bi se to zvalo pomraenje, pa sam ja poeo da nabrajam neke mogunosti. Meutim, Ator me je prekinuo pre no to sam uspeo bilo ta da kaem, jer je bio umoran i eleo je da poe kui." "I od tada nisi to pomenuo?" "Niko me nije pitao", odvrati Faro. "E, pa, evo tvojih pet minuta. Prebaciu sve to je u mome kompjuteru u tvoj, pa emo ti i ja lepo sesti, svaki za sebe, i poeti da se poigravamo brojkama. Tragam za jednim naroitim sluajem, u kome je Kalga Dva najblii Kalgau, a na nebu se nalazi samo jedno sunce." Faro klimnu. Krenuo je ka svom kompjuteru bre no to ga je Binaj ikada ranije video da se kree. Binaj nije oekivao da e on prvi zavriti izraunavanja. Faro je bio poslovino brz u tim stvarima. Ali glavno je bilo da odvojeno rade na tom problemu i da svaki za sebe potvrdi ishod. I tako, kada je Faro tiho frknuo u znak pobede posle izvesnog vremena i skoio da neto kae, Binaj mu je nervozno mahnuo da uuti i nastavio da radi. Bilo mu je potrebno jo dugih, sramotnih deset

minuta. Tek su onda brojke poele da se pojavljuju na njegovom ekranu. Ako su sve pretpostavke koje je pohranio u kompjuter bile tane... Atorov proraun verovatne mase i orbite nepoznatog satelita, Tilandin proraun kretanja est sunaca na nebesima... onda je bilo malo verovatno da e Tama doi. Jedina mogunost koja je mogla da donese potpunu Tamu, bio je dan samog Dovima. Ali inilo se da Kalga Dva nema mnogo izgleda da pomrai Dovima. Dani samog Dovima bili su tako retki da je mogunost da se Dovim nae sam na nebu u vreme kada je Kalga Dva negde blizu Kalgaa tokom kretanja po svojoj dugakoj orbiti bila neverovatno mala, i Binaj je to znao. Da li je to odista bilo tako? Ne. Nije bila neverovatno mala. Ne ba. Paljivo je pogledao brojke na ekranu. Izgleda da je postojala izvesna mogunost meusobnog pribliavanja. Izraunavanje nije bilo potpuno, ali stvari su se kretale u tom pravcu dok je kompjuter proveravao svaku konjunkciju Kalgaa i Kalgaa Dva tokom razdoblja od 4200 godina. Svaki put kada bi se Kalga Dva pribliio Kalgau na svojoj orbiti, bio mu je blii to se vie primicao dan samo Dovima na nebu. Brojke su nastavile da se pojavljuju, dok je kompjuter obraivao sve astronomske mogunosti. Binaj je posmatrao ekran sa sve veim strahom i nevericom. Konano je i to dobio. Sva tri tela su se poreala upravo na odgovarajui nain. Kalga-Kalga Dva-Dovim! Da! Bilo je mogue da Kalga Dva izazove potpuno pomraenje Dovima kad je Dovim bio jedino vidljivo sunce na nebu. Ali takav raspored bio je prava retkost. Dovim je morao biti sam na svojoj polulopti i na maksimalnoj udaljenosti od Kalgaa, dok mu je Kalga Dva morao biti sasvim blizu. Oigledni prenik Kalgaa Dva bio bi tada sedam puta vei od Dovimovog. To je bilo dovoljno da sakrije Dovimovu svetlost na vie od pola dana, tako da nijedno mesto na planeti ne bi izmaklo uticaju Tame. Kompjuter je izbacio podatak da je do tako izuzetnih okolnosti moglo doi samo svakih... Binaj zinu. Nije eleo da poveruje u to. Okrenuo se ka Faru. Mladi student poslednje godine bio je bled od pretrpljenog oka. Binaj promuklo ree: "U redu, zavrio sam, imam broj. Ali prvo mi kai koji si ti dobio." "Kalga Dva pomrauje Dovima svakih 2049 godina." "Tako je", s tekom mukom prozbori Binaj. "I ja sam dobio taj broj. Jednom u svakih 2049 godina." Osetio je da mu se vrti u glavi. Kao da se oko njega vrtela cela Vaseljena. Jednom u svakih 2049 godina. Upravo toliko je trajala Godina pobonosti, prema Apostolima Plamena. Isti onaj broj koji se pojavljuje u Knjizi Otkrovenja. "...sva e sunca nestati..." "...Zvezde e nas gaati plamenom sa crnog neba..." Nije znao ta su to Zvezde. Meutim, Sifera je otkrila brdo na poluostrvu Sagikan na kome su poari unitavali gradove zapanjujue redovno, otprilike svakih dve hiljade godina. Da li e se pokazati da je taan broj godina izmeu poara na brdu Tombo... 2049, kada dou u priliku da izvre precizne testove sa ugljenikom 14? "...crno nebo..."

Binaj je bespomono zurio u Fara na drugom kraju sobe. "Kada treba da doe do narednog dana samo Dovima na nebu?" upita on. "Kroz jedanaest meseci i etiri dana", smrknuto odvrati Faro. "Devetnaestog teptara." "Da", ree Binaj. "Upravo onog dana kada nam je Mondior 71 kazao da e se nebo zacrniti i da e se pojaviti vatra bogova i unititi nau civilizaciju."

17.
"Prvi put u svom ivotu", ree Ator, "svim srcem se molim da su moji prorauni pogreni. Ali bojim se da bogovi nee biti toliko milostivi prema meni. Sve neumoljivo vodi do zakljuka koji je uasan ak i kada se o njemu samo razmilja." Preao je pogledom po sobi, zadravajui nakratko pogled na svakom od onih koje je pozvao. Mladi Binaj 25, razume se. irin 501, iz odeljenja za psihologiju. Sifera 89, arheolog. Jedino snagom volje Ator je uspevao od njih da sakrije straan umor koji je oseao, pritisak sve veeg oaja, straan udar koji je pretrpeo zbog svega onoga to je saznao proteklih nedelja. Trudio se da sve to prikrije ak i pred samim sobom. U poslednje vreme bi pokatkad uhvatio sebe kako razmilja o tome da je suvie dugo iveo; uhvatio bi sebe kako ali to mu nije bilo dozvoljeno da poine pre godinu ili dve. A onda bi nemilosrdno odagnao takve misli iz uma. Atorove osnovne osobine oduvek su bile elina volja i nepokolebljiva snaga duha. I tako je i sada odbijao, iako su godine podrovale njegovu krepkost, da dozvoli ovim izdajnicima da mu se provuku. irinu je kazao: "Koliko sam shvatio, vae polje je prouavanje Tame?" Krupnog psihologa sve je ovo, izgleda, zabavljalo. "Pretpostavljam da se to moe rei i na taj nain. Odbranio sam doktorat na temu 'Tama i njen uticaj na mentalne poremeaje'. Meutim, istraivanje Tame predstavlja samo deo onoga ime se bavim. Zanimaju me masovne histerije svih vrsta... iracionalne reakcije ljudskog uma na preovladavajui podsticaj. Ceo spisak ljudskih ludosti eto to je ono ime zaraujem za ivot. "Dobro", hladno odvrati Ator. "Neka bude tako. Binaj 25 kae da ste vi najvei autoritet za Tamu na univerzitetu. Upravo ste videli nau malu astronomsku demonstraciju na ekranu kompjutera. Pretpostavljam da shvatate osnovni smisao onoga to smo otkrili." Stari astronom nije znao kako drugaije to da kae, a da ne zvui pokroviteljski. Meutim, izgleda da to irina nije mnogo uvredilo. Mirno je primetio: "Mislim da sam prilino dobro shvatio. Vi tvrdite da postoji neko tajanstveno, nevidljivo, astronomsko telo veliine planete tolike i tolike mase koje se kree po orbiti oko Kalgaa na tolikoj i tolikoj udaljenosti; njegova privlana sila upravo je takva da moe biti odgovorna za izvesna odstupanja u teorijskom izraunavanju orbite Kalgaa, koje je otkrio moj prijatelj, ovde prisutni Binaj. Da li sam dovde sve dobro shvatio?" "Jeste, odvrati Ator. "Sasvim dobro." "E, pa", nastavi irin, "ispada da se to telo ponekad nae izmeu nas i jednog od naih sunaca. To se naziva pomraenje. A samo jedno sunce se nalazi u ravni njegove revolucije u tom poloaju da moe biti pomraeno i to sunce je Dovim. Pokazali ste da do pomraenja moe doi jedino kada", ...irin zastade, namrtivi se... "kada je Dovim sam na nebu. Tada su oboje, i on i takozvani Kalga Dva, poreani tako da Kalga Dva potpuno zaklanja disk Dovima, te nimalo svetlosti ne uspeva da se probije do nas. Je li i ovo u redu?" Ator klimnu. "Sve ste savreno shvatili." "Toga sam se i bojao. Nadao sam se da nisam." "A sada, to se tie posledica pomraenja..." poe Ator. irin duboko udahnu vazduh. "U redu. To pomraenje... do koga dolazi, neka je hvala bogovima, samo jednom u 2049 godina!... prouzrokovae jedno due razdoblje sveopte Tame na Kalgau. Poto se svet okree, svaki kontinent bie u potpunom mraku u razdoblju od... ta ono rekoste?... devet do etrnaest asova, u zavisnosti od geografske irine." "Dobro. Ako nemate nita protiv", uze re Ator, "ta vi mislite, kao profesionalni psiholog, kakve

e to posledice ostaviti na umove ljudskih bia?" "Posledica e biti", ne oklevajui odvrati irin, "ludilo." U sobi je odjednom postalo vrlo tiho. Konano Ator ree: "Sveopte ludilo, to je ono to predviate?" "Vrlo verovatno. Sveopta Tama, sveopte ludilo. Pretpostavljam da e ljudi u razliitoj meri biti pogoeni ludilom, od kratkotrajne dezorijentacije i depresije, do potpunog i trajnog unitenja razuma. to je vea psiholoka stabilnost pojedinca, prirodno, manje je verovatno da e biti potpuno uzdrman nedostatkom svetlosti. Ali mislim da se niko nee izvui potpuno ne uzdrman." "Ne razumem", primeti Binaj. "ta to Tama krije u sebi usled ega ljudi polude?" irin se nasmei. "Jednostavno, nismo naviknuti na nju. Zamisli, ako moe, svet koji ima samo jedno sunce. Usled okretanja tog sveta oko vlastite ose, svaka polulopta e biti obasjana svetlou pola dana, a tokom druge polovine bie u potpunom mraku." Binaj se nesvesno trgnu od uasa. "Vidi?" povika irin. "ak ne voli ni da slua o tome! Meutim, stanovnici te planete bili bi naviknuti na dnevnu koliinu Tame. Vrlo verovatno bi smatrali da je danju veselije i dan bi im se vie dopadao, ali ipak bi o Tami razmiljali kao o obinom svakodnevnom dogaaju, oko koga se ne treba uzbuivati, kao o vremenu koje treba prespavati dok se eka na jutro. Sa nama, meutim, nije takav sluaj. Mi smo evoluirali pod stalnom svetlou koja ne prestaje nijednog trenutka u toku dana, niti u godini. Ako na nebu nema Onosa, tu su Tano, Sita i Dovim, ili Patru i Trej, i tako dalje. Nai umovi, ak i nae psihologije, naviknuti su na stalnu svetlost. Ne volimo ak ni na trenutak da ostanemo bez nje. Pretpostavljam da spava pri boanskoj svetlosti?" "Razume se", odvrati Bijan. "Razume se? Zato se to "podrazumeva"?" "Zato...? Ali svi spavaju pri boanskoj svetlosti!" "U tome i jeste stvar. Kai mi: jesi li ikada iskusio Tamu, prijatelju Binaje?" Binaj se osloni o zid pored velikog panoramskog prozora i zamisli se. "Ne. Ne mogu rei da jesam. Ali znam kakva je. Samo... ovaj..." Pravio je neodreene pokrete prstima, a onda se ozario. "To je samo odsustvo svetlosti. Kao u peinama." "Jesili ikada bio u nekoj peini?" "U peini! Razume se da nisam bio u peini." "To sam i mislio. Ja sam jednom pokuao da uem na poetku mog izuavanja uticaja Tame na poremeaje uma. Ali bre bolje sam iziao. Iao sam sve dok se ulaz u peinu makar nazirao, a oko mene je svuda bila tama." irin se prijatno zakikota. "Nikada nisam ni pomislio da osoba moje teine moe tako brzo da tri." Binaj ree gotovo prkosno. "Kada bi do toga dolo, pretpostavljam da ja ne bih pobegao, da sam se tamo naao." Psiholog se blago osmehnu mladom astronomu. "Hrabre rei! Divim se tvojoj hrabrosti, prijatelju." irin se zatim okrenuo Atoru i upitao: "Da li biste mi dozvolili, gospodine, da izvedem jedan mali psiholoki eksperiment?" "ta god elite." "Hvala vam." irin se ponovo zagleda u Binaja. "Da li bi hteo da navue tu zavesu pored tebe, prijatelju Binaje?" Binaj ga iznenaeno pogleda. "Zbog ega?" "Samo ti navuci zavesu. A onda doi i sedi pored mene." "Ako ba insistira..."

Pored prozora su visile teke crvene draperije. Ator nije mogao da se seti da su ikada bile navuene, a ova prostorija mu je sluila kao kancelarija nekih etrdeset godina. Binaj slegnu ramenima i posegnu za uzicom ukraenom kiankom i povue je. Crvena zavesa poe da zaklanja iroki prozor, mesingani prstenovi su zvuno napredovali preko garnine. Jedan trenutak jo se mogla videti priguena crvena svetlost Dovima. A onda je sve ostalo u senci, pa su ak i senke postale neraspoznatljive. Binajevi koraci zvuali su uplje u tiini dok se pribliavao stolu, a onda je zastao na pola puta. "Ne vidim te, irine", proaputa on bespomono. "Krei se pipajui oko sebe", naredi irin napetim glasom. "Ali ne vidim te!" Mladi astronom je teko disao. "Nita ne vidim!" "ta si oekivao? Ovo je Tama." irin saeka jedan trenutak. "Hajde. Sigurno si u stanju da se kree po ovoj prostoriji i sa zatvorenim oima. Doi ovamo i sedi." Ponovo se zaue koraci, ovog puta nesigurni. Zatim neije motanje oko stolice. I na kraju slabaan Binajev glas: "Evo me." "Kako se osea?" "Dobro... ovaj... dobro sam." "Dopada ti se, zar ne?" "Ne." "Zaista, Binaje?" "Nimalo. Grozno je. Kao da se zidovi..." Ponovo je zastao. "Kao da se obruavaju na mene. Sve vreme elim da ih odgurnem od sebe... Ali uopte ne ludim. U stvari, mislim da se polako navikavam." "U redu. Sifera? Kako stvari stoje sa vama?" "U stanju sam da podnesem malo Tame. S vremena na vreme sam puzala kroz podzemne prolaze. Ali ne mogu rei da sam luda za njom." "Atore?" "I ja sam jo iv. Ali mislim da je bilo dosta, da ste dokazali ono to ste hteli, dr irine", otro primeti direktor Opservatorije. "U redu, Binaje, razmakni ponovo zavese." Zauli su se oprezni koraci kroz mrak, eanje Binajevog tela o zavesu dok je traio uzicu, a zatim je usledilo olakanje kada su uli da se zavesa pomera. Sobu je preplavima crvena svetlost Dovima i Binaj se sa radosnim usklikom zagleda kroz prozor u najmanje od svih est sunaca. irin otra znoj sa ela poleinom ake i drhtavim glasom ree: "A proveli smo samo nekoliko minuta u mranoj sobi." "Podnoljivo je", primeti veselo Binaj. "Da, mrana soba jeste podnoljiva. Bar za kratko vreme. Svi ste uli za Izlobu u Jongloru povodom stogodinjice, je li tako? Za skandal sa Tunelom tajne? Binaje, priao sam ti o tome jedne veeri prolog leta u klubu est sunaca, kada si bio tamo sa onim novinarem, Teremonom." "Da, seam se. O ljudima koji su poli na vonju kroz Tamu u zabavnom parku i izili iz nje ludi." "Tunel je dugaak samo jednu milju... i u njemu nema svetla. Uete u mala otvorena kola i vozite se kroz Tamu petnaest minuta. Neki su za vreme vonje umrli od straha. Drugi su izili zauvek poremeeni." "Zbog ega? Zbog ega su poludeli?" "Uglavnom zbog iste stvari koju si upravo i ti iskusio, kada smo namakli zavese. Mislio si da se zidovi obruavaju na tebe u mraku. Postoji psiholoki izraz za instinktivni strah oveanstva od

odsustva svetlosti. Mi to zovemo klaustrofobija, poto se nedostatak svetlosti uvek vezuje za zatvoreni prostor, tako da se strah od jednoga poistoveuje sa strahom od drugoga. Shvata?" "A ta je bilo sa onim ljudima u tunelu koji su poludeli?" "Ti ljudi u tunelu koji su... ovaj... poludeli, da upotrebim tvoj izraz, pripadali su onim nesrenicima koji nisu bili psiholoki dovoljno savitljivi i nisu mogli da podnesu klaustrofobiju koja ih je skolila u Tami. To je bilo snano oseanje. Verujte mi: i sam sam se provozao Tunelom. Sada ste svega nekoliko minuta bili bez svetlosti i verujem da vas je to prilino uznemirilo. A zamislite sada petnaest minuta." "Zar se nisu kasnije oporavili?" "Neki jesu. Meutim, neki e patiti od klaustrofobinih kompleksa godinama ili moda do kraja ivota. Njihov latentni strah od Tame i zatvorenog prostora se iskristalisao i postao je, koliko smo u stanju da kaemo, stalan. A neki su, kao to sam ve pomenuo, umrli od pretrpljenog oka. Ti se nee oporaviti. Eto, to moe da uini petnaest minuta provedenih u mraku." "Nekim ljudima", tvrdoglavo dodade Binaj. elo mu se lagano nabralo i on se namrti. "Jo ne mogu da verujem da e veina proi tako loe. Ja sigurno neu." irin ogoreno uzdahnu. "Zamisli Tamu... posvuda. Nema svetlosti, dokle god ti pogled see. Kue, drvee, polja, zemlja, nebo... crno! A ako slua propovedi Apostola, tu su i Zvezde... Zvezde, ta god da su. Moe li to zamisliti?" "Da, mogu", izjavi Binaj, jo ee. "Ne! Ne, ne moe!" irin lupi pesnicom po stolu, iznenada se razjarivi. "Zavarava se! To ne moe zamisliti. Tvoj mozak nije sazdan tako da shvati neto vie od... Sluaj, Binaje, ti si matematiar, je li tako? Moe li tvoj mozak zaista da zamisli beskonanost? Ili venost? Moe samo priati o tome. Svesti sve to na jednaine i pretvarati se da su ti apstraktni brojevi stvarni, a oni su, u stvari, samo znaci na hartiji. Ali kada zaista pokua da obuhvati ideju beskonanosti u svom umu, vrlo brzo poinje da ti se vrti u glavi, ubeen sam u to. Uznemiri te deli stvarnosti. Isto stoje stvari i sa malo Tame koju si upravo iskusio. A kada doe do onog pravog, tvoj um e se suoiti sa fenomenom van granica njegove moi poimanja. Poludee, Binaje. Sasvim i zauvek. U to uopte ne sumnjam!" Ponovo je u prostoriji zavladala iznenadna i uasna tiina. Konano Ator upita: "Je li to va konani zakljuak, dr irine? Sveobuhvatno ludilo?" "Bar e tri etvrtine stanovnitva poeti iracionalno da se ponaa i to u toj meri da e biti potpuno nesposobno. Moda i 85 odsto. A moda i svih 100 odsto." Ator zavrte glavom. "To je udovino. Strano. Nezamisliva nesrea. Mada vam moram rei da se pomalo oseam kao i Binaj... imam oseaj da emo to nekako prebroditi, da e posledice biti manje pogubne nego to vi to predviate. Koliko god da sam star, ne mogu da se oslobodim izvesnog optimizma, izvesne nade..." Iznenada se za re javi Sifera: "Mogu li neto da kaem, dr Atore?" "Svakako. Svakako! Zato ste ovde." Arheolog ustade i uputi se ka sredini sobe. "Na neki nain sam iznenaena to se uopte ovde nalazim. Kada sam prvi put razgovarala sa Binajem o mojim otkriima na poluostrvu Sagikan, preklinjala sam ga da o njima nikome nita ne kae. Plaila sam se za svoj ugled kao naunika, jer sam shvatila da bi podaci do kojih sam dola mogli vrlo lako biti shvaeni kao podrka najiracionalnijem, najzastraujuijem, najopasnijem religijskom pokretu koji postoji u naem drutvu. Mislim, razume se, na Apostole Plamena. Ali kada se Binaj neto kasnije vratio k meni sa svojim novim nalazima vezanim za periodinost

pomraenja Dovima, shvatila sam da moram obelodaniti ono to znam. Imam ovde fotografije i karte mojih iskopavanja na brdu Tombo, u blizini nalazita Beklimot na poluostrvu Sagikan. Ti si ih, Binaje, ve video, ali budi tako dobar pa ih dodaj dr Atoru i dr irinu..." Sifera je saekala da svi pogledaju dati materijal. Zatim je ponovo progovorila. "Karte e vam biti razumljive ako zamislite da je brdo Tombo dinovski slojeviti kola drevnih naselja, koja su graena jedno povrh drugog... tako da se najmlae, razume se, nalazi na vrhu brda. To je grad iz beklimotske kulture, kako mi to zovemo. Ispod njega nalazi se jedan koji su sagradili isti ti ljudi, bar tako mislimo, u ranijoj fazi njihove civilizacije, zatim sve dalje i dalje, do ukupnog broja od bar sedam naselja iz razliitih razdoblja, moda ak i vie. Svako od tih naselja, gospodo, bilo je uniteno u poaru. Mislim da moete videti tamne granine linije izmeu slojeva. To su linije vatre... ugljenisani ostaci. Moje prvobitno nagaanje, koje se zasnivalo na intuiciji, o tome koliko bi bilo potrebno da se ti gradovi uzdignu, doive procvat, raspad i unitenje, jeste da je do tih velikih poara dolazilo u razmacima od otprilike dve hiljade godina, a da se poslednji zbio takoe pre otprilike dve hiljade godina, neposredno pre nastanka beklimotske kulture koju smatramo poetkom istorijskog razdoblja. Ugljenisani ostaci predstavljaju odlian materijal za radiougljenino datiranje, koje nam prua prilino tane podatke o starosti nalazita. Od trenutka kada je moja graa iz Tomboa stigla u Saro, u laboratoriji naeg odeljenja vre se radiougljenine analize i sada imamo brojke. Znam ih na pamet. Najmlae od naselja Tombo stradalo je u poaru pre 2050 godina, uz statistika odstupanja od plusminus 20 godina. Ugljenisani nalazi iz naselja ispod njega stari su 4100 godina, uz odstupanje od plus-minus 40 godina. Tree naselje od vrha nestalo je u poaru pre 6200 godina, uz odstupanje od plus minus 80 godina. etvrto naselje pokazuje radiougljeninu starost od 8300 godina, plus minus 100 godina. Peto..." "Blagi boe!" povika irin. "Zar su svi razmaci tako pravilni?" "Svi odreda. Poari su izbijali u razdobljima od neto vie od dvadeset vekova. Uz izvesna manja odstupanja koja su neizbena pri radiougljeninom datiranju, ipak se sasvim moe pretpostaviti da je do njih dolazilo u razmacima od tano 2049 godina. A Binaj je dokazao da upravo u tim razmacima dolazi do pomraenja Dovima.... A toliko je takoe", dodade Sifera bezbojnim glasom, "dugaka Godina pobonosti, kako je nazivaju ApostoliPplamena, na ijem kraju svet treba da bude uniten u poaru." "Koji je posledica masovnog skretanja s uma, da", uplje izgovori irin. "Kada doe Tama, ljudi e eleti svetlost... bilo kakve vrste. Baklje. Lomae. Palie bilo ta! Nametaj. Kue." "Ne", promrmlja Binaj. "Ne zaboravi", primeti irin, "ti ljudi nee biti umno zdravi. Bie poput male dece... ali imae tela odraslih i ostatke odraslih umova. Znae kako da upotrebe ibice. Nee se samo seati posledica koje moe izazvati paljenje mnogobrojnih vatri svuda unaokolo." "Ne", ponovi Binaj, beznadeno. "Ne. Ne." On vie tim reima nije izraavao samo svoju nevericu. Sifera ree: "U poetku se moglo tvrditi da su poari u Tombou bili isto lokalnog karaktera... i da su predstavljali udnu podudarnost, jer se jedno tako pravilno ustrojstvo redovno ponavljalo tokom dugog razdoblja, ali samo na tom jednom mestu, tako da je moda ak predstavljalo neobini obred proienja koji se tamo upranjavao. Poto na Kalgau nije pronaeno nijedno drugo nalazite iste starosti kao ovo u Sagikanu, nismo mogli da tvrdimo suprotno. Meutim, Binajevi prorauni su sve izmenili. Sada uviamo da svakih 2049 godina svet... oigledno... uranja u Tamu. Kao to irin ree, vatre e se rasplamsati. I izmai e kontroli. Ako su i postojala druga naselja u vreme kada su izbijali

poari u Tombou, bilo gde na svetu, bili bi uniteni isto kao i naselja Tomboa i iz istog razloga. Ali jedino nam je Tombo ostao iz preistorijske ere. Kao to Apostoli Plamena kau za njega, to je sveto mesto, mesto na kome su se bogovi prikazali oveanstvu." "I moda e mu se ponovo prikazati", mrano primeti Ator. "Tako to e nam pruiti dokaze za poare koji su se dogodili u prolim epohama." Binaj ga pogleda. "Znai, poeli ste da verujete u uenje Apostola, gospodine?" Atoru je Binajeva tvrdnja liila na nedvosmislenu optubu za ludilo. Jedan trenutak nije mogao da odgovori. Ali onda ree to je mirnije mogao: "Da li im verujem? Ne. Ne ba. Ali me zanimaju, Binaje. Uasavam se ak i da postavim ovo pitanje: ali ta ako su Apostoli u pravu? Sada posedujemo jasne pokazatelje da Tama stvarno dolazi u razmacima od po 2049 godina, to su oni pomenuli u Knjizi Otkrovenja. irin je kazao da e svet poluditi ako do toga doe, a imamo i Siferin dokaz da je bar jedan mali deo sveta uistinu periodino hvatalo ludilo, da im je kue razarala vatra u razmacima od po 2049 godina, a takvo jedno razdoblje se uskoro zavrava." "ta predlaete?" upita Binaj. "Da se pridruimo Apostolima?" Ator je ponovo morao da se suzdrava da ne plane. "Ne, Binaje. Ve samo da zavirimo u njihova verovanja i da vidimo na koji ih nain moemo iskoristiti!" "Iskoristiti?" povikae irin i Sifera, gotovo u istom trenutku. "Da! Iskoristiti!" Ator je isprepleo svoje velike vornovate ake i okrenuo se licem prema svima njima. "Zar ne shvatate da moda opstanak ljudske civilizacije zavisi samo od nas etvoro? Sve se svodi na to, zar ne? Moda zvui melodramatski, ali nas etvoro posedujemo neto to poinje da lii na neoborivi dokaz da nam se probliava smak sveta. Sveopta Tama... koja e doneti sveopte ludilo... poar koji e zahvatiti ceo svet... nai gradovi u plamenu, nae drutvo uzdrmano. Meutim, ve postoji jo jedna skupina koja je predviala, na osnovu ko zna kakvog dokaza, istu tu nesreu... koja zna koje godine i koga dana e se to dogoditi." "Devetnaestog teptara", promrmlja Binaj. "Da, devetnaestog teptara. Onog dana kada e samo Dovim sijati na nebu... i ako smo u pravu, tog dana e stii Kalga Dva, postae vidljiv i ispuniti nae nebo, te zakloniti svetlost. Toga dana, kau nam Apostoli, vatra e prodrati nae gradove. Otkud oni to znaju? Nagaaju? Puko ispredanje mita?" "Neto od onoga to govore uopte nema smisla", istaknu Binaj. "Na primer, kau da e se na nebesima pojaviti Zvezde. ta su to Zvezde? Odakle e one doi?" Ator slegnu ramenima. "Nemam pojma. Taj deo apostolskih uenja mogao bi biti izmiljen. Ali ini se da oni imaju neku vrstu zapisa o prolim pomraenjima, na osnovu kojih grade svoja sadanja zlokobna predvianja. Moramo saznati neto vie o tim zapisima." "Zato mi?" upita Binaj. "Zato to mi... kao naunici... moemo biti voe, autoriteti, u borbi da se spase civilizacija koja e nas naslediti", ree Ator. "Samo ako se obelodani priroda same opasnosti, sada i ovde, drutvo e imati izvesnih izgleda da se zatiti od onoga to e se dogoditi. Ali kako stvari stoje, samo lakoverni i neuki obraaju panju na Apostole. Oni inteligentni i razumni vide u njima isto to i mi... udake, budale, ludake, moda prevarante. Moramo ubediti Apostole da podele svoje astronomske i arheoloke podatke, ako ih imaju, sa nama. A onda da istupimo u javnost. Otkriemo nae nalaze i podupreti ih graom koju dobijemo, ako je dobijemo, od Apostola. U stvari, sklopimo savez sa njima protiv haosa za koji i mi i oni mislimo da nam se sprema. Na taj nain moemo privui panju svih slojeva stanovnitva, od onih najlakovernijih do najkritinijih."

"Znai, traite od nas da prestanemo biti naunici i uplovimo u svet politike?" upita Sifera. "To mi se ne dopada. To uopte nije na posao. Glasam za to da na materijal predamo vladi i pustimo nju da..." "Vladi!" frknu Binaj. "Binaj je u pravu", sloi se irin. "Znam kakvi su ljudi u vladi. Obrazovae komitet i napraviti izvetaj... konano... spremiti ga, a posle toga e obrazovati novi komitet kako bi iskopali sve to je prvi komitet otkrio pa e onda glasati i... Ne, nemamo vremena za sve to. Naa je dunost da se sami oglasimo. Iz prve ruke znam ta Tama ini sa ljudskim umovima. Atore i Binaje, vi imate matemetiki dokaz da nam se uskoro sprema Tama. Vi, Sifera, vi ste videli ta je Tama uinila prethodnim civilizacijama." "Ali zar smemo da se obratimo Apostolima?" upita Binaj. "Neemo li ugroziti vlastiti ugled kao odgovorni naunici ako budemo bilo ta imali sa njima?" "Tano", prihvati Sifera. "Moramo se drati to dalje od njih!" Ator se namrti. "Moda ste u pravu. Moda sam bio naivan kada sam predloio da obrazujemo neku vrstu radnog partnerstva sa tim ljudima. Povlaim predlog." "ekajte", ree Binaj. "Imam prijatelja... zna ga, irine, Teremon... novinar... on je ve bio u vezi sa nekim visokim slubenikom Apostola. Mogao bi udesiti tajni sastanak izmeu Atora i tog visokog Apostola. Mogli biste u razgovoru s njim utvrditi, gospodine, da li znaju neto to bi nama bilo od koristi... tek da doemo do jo potvrdnih dokaza... a ako se ispostavi da nita ne znaju, uvek moemo porei da je do susreta uopte dolo." "To ti nije lo predlog", ree Ator. "Iako e biti muno, pristajem da se sretnem s njima... stoga pretpostavljam da niko od vas vie nema nita protiv mog osnovnog predloga? Slaete se sa mnom da je od najvee vanosti da nas etvoro preduzmemo neto na osnovu onoga to smo otkrili?" "Ja se slaem", ree Binaj, pogledavi irina. "I dalje nameravam da preivim Tamu. Ali sve to je dosad ovde reeno nagoni me na to da shvatim da mnogi drugi nee. Kao ni sama civilizacija... ako nita ne preduzmemo." Ator klimnu. "Dobro. Razgovaraj sa svojim prijateljem Teremonom. Razume se, oprezno. Zna ta mislim o tampi. Nita vie ne volim novinare nego Apostole. Oprezno stavi do znanja tom tvom Teremonu da bih voleo da se sretnem sa tim Apostolom koga poznaje." "Hou, gospodine." "Vi, irine: sakupite svu literaturu o posledicama izlaganja duem razdoblju Tame do koje moete da doete i dostavite mi je." "S tim nee biti problema, doktore." "A vi, Sifera... mogu li dobiti izvetaj, koji moe da razume i laik, o vaim iskopavanjima Tomboa? Sa svim moguim dokazima koje moete da pribavite u vezi sa tim poarima koji se ponavljaju." "Neto jo nije spremno, dr Atore. Graa koju danas nisam pominjala." Ator nabra obrve. "Na ta mislite?" "Ispisane glinene ploice", odvrati ona. "Pronaene u treem i petom sloju od vrha. Dr Mudrin se upustio u veoma teak zadatak da ih prevede. Njegovo preliminarno miljenje jeste da one predstavljaju neku vrstu svetenikog upozorenja o nadolazeoj vatri." "Prvo izdanje Knjige Otkrovenja!" povika Binaj. "Ovaj, da, moda su one upravo to", odvrati Sifera nasmejavi se bez mnogo oduevljenja. "U svakom sluaju, nadam se da u uskoro dobiti tekst sa ploica. A onda u vam sakupiti svu grau, dr Atore."

"Dobro", odvrati Ator. "Bie nam potrebno sve do ega moemo da doemo. Ovo e biti nae ivotno delo." Jo jednom se zagledao u svakog ponaosob. "Meutim, neto ne smete nikako smetnuti s uma: to to pristajem da se pribliim Apostolima ne znai da nameravam na bilo koji nain da im obezbedim ugled. Samo se nadam da u uspeti da saznam ta imaju, a to bi moglo da nam pomogne da ubedimo svet u ono to se sprema. S druge, pak, strane uiniu sve to je u mojoj moi da se ogradim od njih. Ne elim ovde nikakav misticizam. Ne verujem ni trunku u sva ta bajanja... jednostavno, elim da saznam kako su doli do zakljuka da nam preti katastrofa. I zato elim da i vi budete na oprezu ako budete imali posla s njima. Jesmo li se razumeli?" "Sve je ovo poput sna", ree neno Binaj. "I to runog", dodade Ator. "Svaki atom moga bia uzvikuje da se ovo ne dogaa, da je to puka fantazija, da e svet neoteen nastaviti da postoji i posle narednog devetnaestog teptera. Na nesreu, brojke govore drugaije." On pogleda kroz prozor. Onos vie nije bio na nebu, a Dovim je bio samo taka naspram obzorja. Spustio se sumrak i jedino sablasno, neprijatno osvetljenje dopiralo je od Patrua i Treja. "Nema vie sumnje. Tama e doi. Moda e Zvezde, ta god to bilo, zasijati. Buknue vatre. Od kraja nae civilizacije deli nas jo jedanaest meseci. A onda e nastupiti kraj sveta!"

Drugi deo: SPUTANJE NOI

18.
"Bie bolje da se pripazi", ree Binaj. Poinjao je da osea napetost. Sputalo se vee... vee pomraenja, koje je tako dugo ekao sa strahom. "Ator je besan na tebe, Teremone. Ne mogu da verujem da si sada doao ovamo. Zna da ne bi trebalo da se pojavljuje u blizini. Naroito ne veeras. Valjda ti je jasno da posle svega to si napisao o njemu u poslednje vreme..." Novinar se zakikota. "Rekoh ti ve. U stanju sam da ga smirim." "Ne budi suvie siguran u to, Teremone. Zar se ne sea da si ga u svojoj rubrici nazvao penzionisanim smuenkom? Stari je skoro sve vreme smiren i vrst, ali kada mu neko stane na ulj, ume neverovatno da se razgoropadi." Teremon slegnu ramenima i odvrati: "Sluaj, Binaje, pre no to sam postao slavan kolumnista bio sam sitan reporter koji se specijalizovao za sve vrste nemoguih intervjua, doslovce nemoguih. Svake veeri bih se vraao kui sa modricama, crnim okom, a ponekad i sa kojom slomljenom kosti, ali uvek sam dobijao priu. Poto provede nekoliko godina rutinski izluujui ljude zarad prie, stekne izvesno samopouzdanje. U stanju sam da iziem nakraj sa Atorom." "Izluivao si ljude?" upita Binaj. Znaajno je pogledao u pravcu kalendara obeenog visoko na zidu u hodniku. Sjajnim zelenim slovima najavljivao je datum: DEVETNAESTI TEPTAR. Dan nad danima, onaj koji je goreo u svaijem umu, ovde u Opservatoriji, mesec za mesecom. Poslednji razumni dan za mnoge, moda veinu ljudi sa Kalgaa. "Veeras ba ne bira pametno rei, ta misli?" Teremon se osmehnu. "Moda si u pravu. Videemo." On pokaza prema zatvorenim vratima Atorove kancelarije. "Ko je sada unutra?" "Ator, razume se. I Tilanda... ona je jedan od astronoma. Davnit, Simbron, Hikinan, celo osoblje Opservatorije. To je to se toga tie." "A Sifera? Kazala je da e doi." "Jo nije." Na Teremonovom licu pojavi se iznenaenje. "Zaista? Kada sam je pre neki dan pitao da li e izabrati Sklonite, praktino mi se nasmejala u lice. vrsto je bila odluila da odavde posmatra pomraenje. Ne mogu da verujem da se predomislila. Ta se ena ne plai niega, Binaje. Moda sreuje u poslednjem trenutku jo neke sitnice u svojoj kancelariji." "Najverovatnije." "A na bucmasti prijatelj irin? Ni on nije ovde?" "Ne, nipoto. On je u Sklonitu." "Na irin nije ba hrabar, a?" "Bar je dovoljno razuman da to prizna. I Raista je u Sklonitu, kao i Atorova ena Najilda, uostalom kao i gotovo svi ostali koje poznajem, osim nas nekolicine iz Opservatorije. Da si mudar i ti bi bio tamo, Teremone. Kada Tama veeras stigne ovamo, poalie to nisi." "Apostol Folimun 66 mi je rekao otprilike istu stvar pre vie od godinu dana, samo to me je on pozivao u svoje Sklonite, ne vae. Ali sasvim sam spreman da se suoim sa najgorim uasom koji bogovi mogu da srue na mene, prijatelju. Veeras moram da budem na licu mesta, jer zakopan u nekom udobnom malom podzemnom sklonitu neu moi da napiem rubriku, je li tako?" "Sutra nee vie biti novina za koje bi napisao tu priu, Teremone." "Misli?" Teremon uhvati Binaja za ruku i prie mu sasvim blizu, gotovo mu se unese u lice. Tihim, napetim glasom upita: "Kai mi, Binaje. Kao prijatelj prijatelju. Da li stvarno misli da e se veeras dogoditi neto tako neverovatno kao to je Sputanje noi?"

"Da, mislim." "Pobogu! Ti to ozbiljno, ovee?" "Nikad nisam bio ozbiljniji u ivotu, Teremone." "Ne mogu da verujem. Tako si smiren, Binaje. Tako vrst, odgovoran. Pa ipak si sakupio gomilu, kako si sam priznao, spekulativnih astronomskih prorauna, neto ugljenisanih ostataka iskopanih u pustinji hiljadu milja odavde i nekoliko trica koje si uo iz ustiju gomile kultista divljeg pogleda, sve si to pomeao u najluu prokletu zbrku apokaliptikih gluposti koju sam ikada..." "Nisu to gluposti", ostade uporan Binaj i jo jednom tiho ponovi. "Nisu to gluposti." "Znai, veeras e stvarno doi do smaka sveta." "Sveta kakvog mi poznajemo i volimo, da." Teremon pusti Binajevu ruku i podie ruke u oajanju. "Blagi Boe! ak i ti! Tame mu, Binaje, ve preko godinu dana pokuavam da poverujem u sve to, ali ne mogu, jednostavno ne mogu. ta god kazali ti, ili Ator, Sifera. Folimun 66, Mondior..." "Saekaj jo malo", ree Binaj. "Samo jo nekoliko asova." "Ti to stvarno iskreno!" Ree zabrinuto Teremon. "Svih mu bogova, nisi nita manje udaren od Mondiora lino. Fuj! To ti je moj komentar, Binaje. Fuj... Uvedi me unutra da se vidim sa Atorom, hoe li?" "Upozoravam te, on tebe ne eli da vidi." "To si ve kazao. Ipak me uvedi."

19.
Teremon nije oekivao da e ikada morati da zauzme neprijateljski stav prema naunicima iz Opservatorije. Jednostavno je tako ispalo, veoma postepeno, tokom meseci koji su vodili ka devetnaestom teptaru. U sutini, re je bila o novinarskom integritetu, govorio je sebi. Binaj mu je bio stari prijatelj; dr Ator je, van svake sumnje, bio veliki astronom; irin genijalac, otvoren i simpatian; a Sifera... e pa, ona je bila privlana i zanimljiva ena i poznati arheolog. Uopte nije eleo da bude u neprijateljstvu sa tim ljudima. Meutim, morao je da pie o onome u ta veruje. A do dubine svoje due verovao je da je ova skupina iz Opservatorije bila isto onoliko uvrnuta koliko i Apostoli Plamena, i u istoj meri opasna po stabilnost drutva. Neka nevidljiva planeta, koja se uz to jo ne moe otkriti, juri preko neba po orbiti koja je donosi u blizinu Kalgaa svakih nekoliko dekada, nije nego! Kombinacija poloaja sunaca u kojoj na nebu ostaje samo Dovim kada nevidljiva planeta stigne ovoga puta? Dovimova svetlost tako biva zaklonjena i svet zapada u Tamu? Posledica toga je sveopte ludilo? Ne, ne, nije mogao to da svari. Teremonu je sve to izgledalo u istoj meri suludo kao i stvari koje su Apostoli Plamena godinama truali. Jedina posebnost koju su Apostoli ubacili bio je tajanstveni fenomen poznat pod nazivom Zvezde. ak su i ljudi iz Opservatorije bili toliko pametni da priznaju kako nemaju pojma ta su to Zvezde. Oigledno, neka nova vrsta nevidljivih nebeskih tela koja odjednom postaju vidljiva po zavretku Godine pobonosti i bes bogova se srui na Kalga... tako su bar tvrdili Aposotoli. "To je nemogue", rekao mu je Binaj, jedne veeri u klubu est sunaca. Bilo je to est meseci pre datuma odreenog za pomraenje. "Pomraenje i Tama, da. Zvezde, ne. U Vaseljeni nema nieg osim naeg sveta, est sunaca, nekih beznaajnih asteroida... i Kalgaa Dva. Ako, takoe, postoje Zvezde, zato ne moemo da izmerimo njihovo prisustvo? Kako to da ne moemo da ih otkrijemo na osnovu orbitalnog odstupanja onako kako smo to uinili sa Kalgaem Dva? Ne, Teremone, ako tamo napolju postoje Zvezde, onda mora da neto nije u redu sa Teorijom opte gravitacije. A mi znamo da je teorija ispravna." Znamo da je teorija ispravna, upravo to je Binaj kazao. Ali zar to nije bilo isto kao kada bi Folimun rekao: "Znamo da je Knjiga Postanja knjiga istine"? U poetku, kada su mu Binaj i irin ispriali o svom saznanju da e nastupiti razorno razdoblje Tame na celom svetu, Teremon, napola sumnjiav i napola uplaen i zadivljen njihovim apokaliptikim vizijama, odista je davao sve od sebe da im pomogne. "Ator eli da se sretne sa Folimunom", kazao je Binaj. "Pokuava da sazna da li Apostoli poseduju kakve drevne astronomske zapise koji bi mogli potvrditi ono do ega smo mi doli. Moe li to da sredi?" "Kakva ideja", primetio je Teremon. "Razdraljivi stari naunik trai da se sretne sa predstavnikom nenaunih sila koje su uz to i protiv nauke. Videu ta mogu da uinim." Ispostavilo se da je sastanak bilo iznenaujue lako zakazati. Teremon je ionako nameravao ponovo da intervjuie Folimuna. Apostol otrog lika obeao je da e ga primiti narednog dana. "Ator?" upitao je Folimun kada mu je Teremon preneo Binajevu poruku. "Zato bi on eleo da vidi mene?" "Moda namerava da postane Apostol", vragolasto nagovesti Teremon. Folimun se nasmeja. "To je malo verovatno. Koliko ga poznajem, pre bi se ceo obojio u ljubiasto i krenuo nag u etnju bulevarom Saro." "Moda se izmenio", ree Teremon. Oprezno je posle mune pauze dodao: "Znam pouzdano da su

on i njegovo osoblje doli do izvesnih podataka koji bi mogli da podre vae verovanje da e Tama ovladati svetom narednog devetnaestog teptara." Folimun je dozvolio sebi da pokae jedva primetno krajnje kontrolisano zanimanje, tako to je sasvim neznatno izvio jednu obrvu. "To bi bilo predivno, ako je tano", mirno je primetio. "Moraete lino da se sretnete s njim ako to elite da otkrijete." "Upravo to u i uiniti", rekao je Apostol. I uinio je. Pravu prirodu sastanka izmeu Folimuna i Atora Teremon nikada nije uspeo da otkrije, uprkos velikom uloenom trudu. Sastanku su prisustvovali jedino Folimun i Ator, a nijedan od njih nije ni re rekao nikom drugom o njemu posle toga, koliko je Teremon uspeo da otkrije. Binaj, Teremonova glavna veza sa Opservatorijom, mogao je samo da mu ponudi neodreena nagaanja. "Razgovor je imao neke veze sa drevnim astronomskim zapisima za koje ef veruje da su u posedu Apostola, to je sve to mogu da ti kaem", izjavio je Binaj. "Ator nagaa da su oni batinili stvari tokom vekova, moda jo iz vremena od pre poslednjeg pomraenja. Pojedini pasusi u Knjizi Otkrovenja napisani su, zna, nekim starim, zaboravljenim jezikom." "Starim zaboravljenim brbljarijama, hoe da kae. Niko nikada nije uspeo da izvue bilo kakav smisao iz toga." "Sigurno je samo da ja to ne mogu", ree Binaj. "Ali neki veoma uvaeni filolozi smatraju da bi ti pasusi mogli biti pravi preistorijski tekstovi. ta ako Apostoli znaju kako se deifruje taj jezik? Ali to uvaju za sebe, tako prikrivajui astronomske podatke koji su moda zapisani u Knjizi Otkrovenja. To je moda ono za im Ator traga." Teremon je bio zapanjen. "Hoe da kae da najugledniji astronom naega vremena, moda i svih vremena, ima potrebu da se posavetuje sa gomilom histerinih kultista o jednom naunom nalazu?" Binaj slegnu ramenima i odgovori: "Znam samo da Ator ne voli Apostole i njihova uenja nita vie od tebe, ali misli da mu sastanak sa tvojim prijateljem Folimunom moe biti od velike koristi." "Nije mi on nikakav prijatelj! Samo poslovni poznanik." Binaj odvrati: "Kako god eli da ga zove..." Teremon ga presee. Kljuao je od besa to ga je i samog iznenadilo. "I samo da ti kaem da kod mene neete dobro proi, ako se pokae da ste sa Apostolima sklopili kakvu nagodbu. to se mene tie Apostoli predstavljaju samu Tamu... najcrnju, najomraeniju vrstu reakcionarnih pogleda. Ako dopustimo da bude po njihovom, sve e nas naterati da ivimo kao u srednjem veku, postimo, budemo kreposni i ponovo ponemo da se biujemo. Ve je dovoljno loe to to imamo psihopate poput njih koji pljuju unaokolo delirina proroanstva kako bi uzburkali miran svakodnevni ivot; meutim, ako ovek Atorovog ugleda namerava da podri te smene gmizavce tako to e uvrstiti neka od njihovih truanja u vlastite nalaze, postau veoma, veoma sumnjiav, prijatelju, u vezi sa svim to e ubudue stizati iz vae Opservatorije." Na Binajevom licu jasno se oitavala potitenost. "Kad bi samo znao, Teremone, kako pogrdno Ator govori o Apostolima, koliko malo potovanja gaji prema svemu to su oni ikada zastupali..." "Zato onda sebi doputa da razgovara sa njima?" "I ti si razgovarao sa Folimunom?" "To je drugo. Dopadalo se to meni ili ne, Folimun je ovih dana vest. Moj je posao da otkrijem ta se zbiva u njegovom umu." "Pa moda je i Ator istog miljenja", uno primeti Binaj. Tu su prekinuli razgovor zato to je poeo da prerasta u svau koju nijedan od njih nije eleo. Poto Binaj zaista nije imao pojma kakav su sporazum Ator i Folimun mogli sklopiti, ako je do tako

neeg uopte dolo, Teremon je uvideo da nije imalo smisla obraivati ga. Meutim, Teremon je kasnije shvatio da je upravo za vreme ovog razgovora poeo da se menja njegov stav prema Binaju i irinu i ostalima sa Univerziteta... kada je prestao da bude simpatizer i znatieljni promatra i postao podrugljiv kritiar koji im se ruga. Iako je i sam na neki nain pomogao da doe do sastanka izmeu direktora Opservatorije i Apostola, Teremonu se sada inilo da je taj sastanak predstavljao prodaju najgore vrste, naivnu kapitulaciju od strane Atora silama reakcije i slepog neznanja. Iako nikada nije bio iskreno u stanju da natera sebe da poveruje u te teorije naunika... uprkos svim takozvanim "dokazima" koje su mu dozvolili da proveri... Teremon je zauzimao uglavnom neutralni stav u svojim lancima, kada su poele da se objavljuju u Hronici prve prie o pomraenju koje je bilo na pomolu. "Zapanjujue obavetenje", tako ga je nazvao, "i krajnje zastraujue - ako je istinito. Kao to Ator 77 sasvim ispravno kae, svako due razdoblje iznenada nastale Tame irom sveta predstavljalo bi propast s kakvom se svet nikada nije suoio. Ali sa druge strane sveta stiglo nam je jutros drugaije miljenje. 'Uz svo duno potovanje prema velikom Atoru 77', izjavljuje Heranian 1104, kraljevski astronom iz carske opservatorije u Kanipilitiniuku, 'jo nema vrstih dokaza da takozvani satelit Kalga Dva uopte postoji, a kamoli da je u stanju da prouzrokuje takvo pomraenje kakvo predvia skupina naunika sa Univerziteta Saro. Moramo imati na umu da su sunca... ak i jedno tako malo sunce kao to je Dovim... mnogo vea od bilo kog lutajueg satelita koji bi mogao proi pored nas, usled ega je malo verovatno da bi jedan takav satelit bio u stanju da zaprei celokupno solarno osvetljenje koje bi moglo stii do povrine naeg sveta...'" Ali onda je usledio govor Mondiora 71, trinaestog umilitara, u kome je Visoki Apostol ponosno izjavio da je najvei naunik na svetu podrao ono to pie u Knjizi Otkrovenja. "Glas nauke je sada postao jedno sa glasom Neba", vikao je Mondior. "Naglaavam; nemojte se vie nadati u uda i snove. Ono to mora doi, mora. Nita ne moe spasiti svet od srdbe bogova, nita osim volje da se odreknemo greha, zla, da se posvetimo vrlini i onome to je ispravno." Mondiorova buna izjava nagnala je Teremona da se odrekne neutralnosti. Zbog odanosti Binaju, dozvolio je sebi da, izvesno vreme, manje vie prihvata hipotezu o pomraenju ozbiljno. Ali sada je poeo da uvia da je to ista ludorija... grupa iskrenih naunika zavaravala je sama sebe; zaslepljena vlastitim entuzijazmom izazvanim gomilom sluajnih dokaza i donoenjem zakljuaka na osnovu puke sluajnosti, bila je spremna da se zavarava verovanjem u najveu ludost ovoga veka. Narednog dana pojavilo se pitanje u Teremonovoj rubrici: "Da li se pitate kako su Apostoli Plamena uspeli da preobrate Atora 77: slavni starac astronomije poslednji je od svih ljudi koji bi pruili podrku tim zakukuljenim liferantima upljih fraza i maioniarskih trikova. Da li je neki zlatousti Apostol u toj meri armirao velikog naunika da je siao s uma? Ili je samo re o tome da je, kao to smo uli da se apue iza brljanom prekrivenih zidova Univerziteta Saro, granica starosti za mandatnu penziju za nekoliko godina previsoka?" To je bio samo poetak. Teremonu je sada bilo jasno kakvu ulogu mora da odigra. Ako ljudi ponu ozbiljno da shvataju to pomraenje, doi e do nervnih slomova na sve strane ak i bez nastupanja sveopte Tame koja bi pokrenula lanac nevolja. Ako svi stvarno ponu da veruju da ih devetnaestog teptara uvee eka propast sveta, na ulicama e izbiti panika mnogo pre toga; opta histerija, propast zakona i reda, podue razdoblje opte nestabilnosti i munog strahovanja... praeno bogovi samo znaju kakvim emocionalnim preokretima kada doe taj strani dan i proe bez posledica. Njegov e zadatak biti da razbije strah od Sputanja

noi, Tame, Sudnjeg Dana, tako to e ih ismevati. I tako, kada je Mondior poeo divlje da grmi kako e ih uskoro stii osveta bogova, Teremon 762 je odgovorio vedrima skicama u kojima je govorio o tome kako e svet izgledati ako Apostoli uspeju da ga "reformiu" po svojoj volji... ljudi e ii na plau zamotani u kupae kostime do lanaka, za vreme sportskih takmienja odravae se dugake molitve, sve slavne knjige, klasine drame i predstave bie ponovo ispisane kako bi se iz odstranio i najmanji nagovetaj bezbonosti. A kada su Ator i njegova grupa objavili dijagrame sa kretanjima Kalgaa Dva - koji jo nije bio vien i koji se oigledno nije mogao videti - preko neba na njegovom tajanstvenom putu ka mestu sastanka sa bledocrvenom svetlou Dovima, Teremon je pravio posprdne primedbe o zmajevima, nevidljivim dinovima i ostalim mitolokim udovitima koja poskakuju kroz nebesa. Kada je Mondior poeo unaokolo da mae naunim autoritetom Atora 77 kao argumentom koji predstavlja svetovnu podrku apostolskim uenjima, Teremon je odvratio postavivi pitanje kako iko moe ozbiljno uzimati autoritet Atora 77, sada kad je on oigledno poremeen kao i sam Mondior. Kada je Ator pozvao na to bre sprovoenje programa skladitenja hrane, naunih i tehnikih informacija i svega ostalog to e biti neophodno oveanstvu poto izbije sveopte ludilo, Teremon je objavio da je sveopte ludilo ve izbilo u odreenim kvartovima i dao je vlastiti spisak sa osnovnim namirnicama koje treba spremiti u podrum ("otvarae za konzerve, rajsnedle, kopije tablica mnoenja, karte za igranje... Ne zaboravite da ispiete svoje ime na ceduljici i privrstite je za desni zglavak, u sluaju da ga zaboravite kada doe Tama... A na ceduljici oko levog zglavka napiite: Da bi saznao svoje ime, pogledaj ceduljicu na drugom zglavku...") Teremonovim itaocima, koji proitali lanak do kraja, bilo je teko da odlue koja je grupa apsurdnija... Apostoli Plamena koji su frktali unaokolo proriui Sudnji dan, ili patetini, lakoverni posmatrai neba iz Opservatorije na univerzitetu Saro. Ali jedno je bilo sigurno: zahvaljujui Teremonu, teko da je iko verovao da e se dogoditi bilo ta neobino uvee devetnaestog teptara.

20.
Ator ratoborno isturi donju usnu i zagleda se besno u oveka iz Hronike. Uspevao je da se savlada jedino neverovatnim naporom. "Vi ovde? Uprkos svemu to sam kazao? Kakva drskost!" Teremon je ispruio aku, kao da je stvarno oekivao da e je Ator prihvatiti. Ipak ju je posle jednog trenutka spustio i ostao da stoji zagledan u direktora Opservatorije sa zapanjujuim nehajem. Glasom koji je podrhtavao od jedva zauzdanih emocija, Ator ree: "Vi ste, gospodine, svojim dolaskom ovamo veeras dokazali da ste nevieno drski. Zapanjem sam da se usuujete da doete meu nas." Binaj, koji je stajao u uglu prostorije i nervozno se oblizivao, primeti: "Gospodine, konano..." "Jesi li ga ti pozvao ovamo? Iako si znao da sam izriito zabranio..." "Gospodine, ja..." "Pozvala me dr Sifera", izjavi Teremon. "Navaljivala je da doem. Ovde sam na njen poziv." "Sifera? Sifera? Sumnjam u to. Pre samo nekoliko nedelja kazala mi je da vas smatra neodgovornom budalom. Govorila je o vama na najgrublji mogui nain." Ator se osvrnu oko sebe. "Uzgred budi reeno, gde je ona? Trebalo je da bude ovde, zar ne?" Nije dobio odgovor. Okrenuvi se Binaju, Ator primeti: "Ti si ovamo uveo tog novinara, Binaje. Veoma sam iznenaen tvojim postupkom. Ovo nije trenutak za neposlunost. Opservatorija je veeras zatvorena za novinare. A za ovog novinara ovde zatvorena je ve due veme. Odmah ga isprati." "Direktore Ator", poe Teremon, "kada biste mi samo dozvolili da iznesem svoje razloge zbog..." "Mislim, mladiu, da vas nita od onoga to biste mogli rei ne bi opravdalo za nepodnoljive svakodnevne lanke iz proteklih nekoliko meseci. Vodili ste agresivnu novinarsku kampanju protiv napora mojih kolega i mene da organizujemo svet protiv onoga to preti da nas uniti. Dali ste sve od sebe, svojim krajnje linim napadima, da osoblje ove Opservatorije izvrgnete ruglu." Podigao je primerak Hronike sa stola i zamahao njime besno prema Teremonu. "ak i osoba bezona kao to ste vi trebalo je da se zamisli pre no to doe kod mene sa zahtevom da joj se dozvoli da odavde izvetava o dananjim dogaajima za svoje novine. Od svih novinara ponajpre... vi!" Ator baci novine na pod, uputi se ka prozoru sa prekrtenim rukama na leima. "Smesta odlazite", odreza on preko ramena. "Binaje, vodi ga odavde." Atoru je bubnjalo u glavi. Znao je da mora ovladati svojim besom. Nije smeo dozvoliti da mu bilo ta odvue panju od neizmernog i kataklizmikog dogaaja koji e se uskoro dogoditi. Zlovoljno je zurio u nebo nad Saroom, terajui sebe da se smiri to najbolje moe veeras. Onos je poeo da zalazi prema obzorju. Uskoro e izbledeti i nestati u dalekim maglama. Ator ga je posmatrao kako se sputa. Znao je da ga nikada vie nee videti kao ovek zdrave pameti. Vidljiv je takoe bio hladni, beli sjaj Site, nisko na nebu, daleko na suprotnom kraju grada, na naspramnom obzorju. Sitin blizanac, Tano, nije se mogao videti... ve je bio zaao, i sada je klizio preko neba suprotne polulopte, koja e uskoro uivati u neobinoj pojavi dana pet sunaca... Sita je ve polako nestajala sa vidika. Za tren ili dva e nestati. uo je iza sebe Binaja i Teremona kako apuu. "Je li taj ovek jo tu?" upita Ator preteim glasom. Binaj odvrati: "Gospodine, mislim da bi trebalo da ga sasluate." "Stvarno? Misli da bi trebalo da ga sasluam?" Ator se okrenu, oi su mu besno sevale. "Oh, ne,

Binaje. Ne, on e sasluati mene!" On odluno pozva novinara, koji uopte nije pokazivao nameru da se udalji. "Doite ovamo, mladiu! Dobiete svoju priu." Teremon lagano krenu prema njemu. Ator pokaza kroz prozor. "Sita samo to nije zala... ne, ve je zala. Nestae i Onos, za trenutak ili dva. Od svih est sunaca, na nebu e ostati samo Dovim. Vidite li ga?" Uopte nije morao da postavi to pitanje. Crveni patuljak je veeras izgledao ak manji nego obino, manji nego to je bio decenijama. Ali bio je gotovo u zenitu i njegova crvenkasta svetlost zastraujue je preplavljivala predeo neobinim krvavocrvenim osvetljenjem, dok su sjajni zraci Onosa na zalasku zamirali. Atorovo podignuto lice bilo je obasjano crvenom Dovimovom svetlou. "Za manje od etiri asa", ree on, "civilizacija kakvu poznajemo e se okonati. To e se dogoditi stoga to e, kao to vidite, Dovim biti jedino sunce na nebu." Zakiljio je i zagledao se put obzorja. Nestao je i poslednji uti treptaj Onosa. "Eto. Dovim je ostao sam! Preostaju nam etiri sata, do kraja. Odtampajte to! Ali nee biti nikoga da to i proita." "Ali ako etiri asa prou... a posle njih jo etiri... i nita se ne dogodi?" upita Tremon blago. "Neka vas to ne brine. Uveravam vas da e se mnogo toga dogoditi." "Moda. Ali ako se ipak nita ne dogodi?" Ator se borio protiv besa koji ga je obuzimao. "Gospodine, ako ne odete i ako Binaj odbije da vas isprati, pozvau univerzitetsko obezbeenje i... Ne. Poslednje veeri Civilizacije neu ovde dozvoliti nikakve neljubaznosti. Imate pet minuta, mladiu, da kaete ono zbog ega ste doli. Po isteku toga vremena, ili u vam dozvoliti da ostanete i posmatrate pomraenje, ili ete svojevoljno otii. Jesmo li se razumeli?" Teremon je oklevao samo trenutak. "To je prilino poteno." Ator izvadi depni sat. "Znai, imate pet minuta." "Dobro. Prvo: u emu je razlika ako mi dozvolite da lino prisustvujem onome to e se dogoditi? Ako se vaa predvianja obistine, moje prisustvo e biti nevano... doi e do smaka sveta, sutra nee biti novina i ja neu moi ni na koji nain da vas povredim. Drugo: ta ako ne doe ni do kakvog pomraenja? Svi vi ete biti izvrgnuti takvom ruglu kakav svet ne pamti. Zar ne mislite da bi bilo mudro prepustiti prijatelju da vam se ruga?" Ator frknu: "Mislite na sebe?" "Svakako!" Teremon se nehajno smesti u najudobniju fotelju u prostoriji i prekrsti noge. "Moji su lanci povremeno moda malo grubi, slaem se, ali dozvolio sam vam, kad god je to bilo mogue, da iskaete svoje stavove. Konano, Binaj mi je prijatelj. On mi je prvi nagovestio ta se ovde dogaa i verovatno se seate da sam u poetku bio veoma naklonjen vaim istraivanjima. Meutim, pitam vas, dr Atore, kako ste mogli, vi, jedan od najveih naunika u celoj istoriji, da okrenete lea saznanju da je na vek, vek trijumfa razuma nad sujeverjem, injenica nad matom, znanja nad slepim strahom? Apostoli plamena predstavljaju apsurdni anahronizam. Knjiga Otkrovenja je zakukuljena gomila gluposti. Svako inteligentan, svako moderan, zna to. Stoga su se ljudi uplaili, ak razljutili, to su se naunici preobratili i govore nam kako ti kultisti propovedaju istinu. Oni..." "To nije tano, mladiu", prekide ga Ator. "Apostoli su nam pruili izvesne podatke; meutim, nai nalazi ne sadre ni trunku njihovog misticizma. injenice su injenice i ne moe se porei da takozvane 'gluposti' Apostola podupiru izvesne injenice. To smo otkrili na vlastitu alost, uveravam vas. Mi smo prezreli njihovo mitologizovanje i uinili sve to smo mogli da razdvojimo njihova krajnje istinita upozorenja o predstojeoj nesrei od njihovog besmislenog i neprihvatljivog programa za preobraaj i 'reformu' drutva. Uveravam vas da nas Apostoli sada mrze jo vie od

vas." "Ja vas ne mrzim. Samo pokuavam da vam kaem da je javnost loe volje. Ljuta je." Ator iskrivi usta u znak prezira. "Samo neka se ljute!" "Dobro, ali ta e biti sutra?" "Nee biti nikakvog sutra!" "Ali ako ga bude? Recimo da ga bude... samo zarad razgovora. Taj bes mogao bi prerasti u neto ozbiljno. Konano, i sami znate, ceo poslovni svet doiveo je sunovrat poslednjih nekoliko meseci. Dolo je do kraha berze u tri navrata, ili to moda niste primetili? Razumni ulagai ne veruju da e doi do smaka sveta, ali smatraju da bi drugi ulagai mogli poeti tako da misle, te stoga razumni rasprodaju sve pre no to pone panika... na taj nain i sami podlegavi panici. Kasnije ponovo sve to pokupuju i ponovo prodaju im se berza opravi, pa ponovo zaponu ceo silazni ciklus. I ta mislite da se dogodilo sa poslovima? Ni obian graanin vam ne veruje, ali nema smisla kupovati novu garnituru za trem, je li tako? Bolje je za svaki sluaj sauvati novac, ili ga uloiti u konzervirane namirnice i municiju, a nametaj moe da saeka. Shvatate li u emu je stvar, dr Atore. im se sve ovo zavri, poslovni interesi e eleti ivog da vas oderu. Kazae da ako ludaci... molim za izvinjenje... ludaci prerueni u ozbiljne naunike mogu uznemiriti celu ekonomiju zemlje kad god to ele, izdavi kakvo nadobudno predskazanje, onda je dunost zemlje da se pobrine kako se takve stvari ne bi deavale. Letee perje, doktore." Ator je nezainteresovano posmatrao kolumnistu. Pet minuta bilo je na izmaku. "I ta vi predlaete da se uradi kako bi se situacija popravila?" "Pa", poe Tremon, cerei se, "evo ta sam smislio: poevi od sutra, biu va neslubeni predstavnik za veze sa javnou. Pod tim podrazumevam da mogu pokuati da stiam bes s kojim ete morati da suoite... na isti nain na koji sam pokuavao da smanjim napetost koju je narod oseao... pomou humora, ismevanjem, ako bude potrebno. Znam... to e biti teko podneti, priznajem, jer u sve vas morati da predstavim kao gomilu blebetavih idiota. Ali ako uspem da navedem ljude da vam se smeju, mogli bi zaboraviti na ljutnju. Zauzvrat, traim da eksluzivno meni dozvolite da pokrivam veeranje dogaaje u Opservatoriji." Ator je utao. Binaj prasnu: "Gospodine, vredi promisliti o tome. Znam da smo ispitali svaku mogunost, ali uvek postoje izgledi jedan prema milion, milijardu, da se negde potkrala greka ili u naoj teoriji ili u proraunima. A ako postoji..." Ostali u prostoriji poeli su da mrmore i Atoru se uinilo da se slau sa Teremonom. Bogova im, zar se celo odeljenje okree protiv njega? Ator napravi grimasu kao da su mu usta puna neeg gorkog to ne moe da ispljune. "Da vam dozvolim da ostanete sa nama kako biste sutra mogli bolje da nam se rugate? Izgleda da mislite kako sam potpuno poandrcao, mladiu!" Teremon odvrati: "Ali ve sam vam objasnio da moje prisustvo ovde nita nee izmeniti. Ako doe do pomraenja, ako se spusti Tama, od mene moete oekivati samo odnos pun potovanja, kao i svu moguu pomo u bilo kakvoj krizi koja bi mogla nastupiti. A ako se ipak nita neobino ne dogodi, voljan sam da vam se stavima na raspolaganje u nadi da u moi da vas zatitim, dr Atore, od besa ljutitih graana koji..." "Molim vas", javi se jedan novi glas. "Dopustite mu da ostane, dr Atore." Ator se osvrnu unaokolo. Sifera je ula neprimeena. "Izvinite to kasnim. U odeljenju za arheologiju je u poslednjem trenutku iskrsao problem koji je malo uzburkao stvari i..." Ona izmenja pogled sa Teremonom, a zatim se obrati Atoru: "Molim vas da se ne vreate. Znam da nas je okrutno ismevao. Ali pozvala sam ga veeras ovamo kako bi se u

naem prisustvu mogao uveriti da smo odista bili u pravu. On je... moj gost, doktore." Ator sklopi oi na trenutak. Siferin gost! To je bilo suvie. Zato ne pozovu i Folimuna? I Mondiora! Ali izgubio je volju da se dalje prepire. Vreme je isticalo. A oigledno ni ostalima nije smetalo da Teremon ostane za vreme pomraenja. Uostalom nije bilo vano! Nita vie nije bilo vano! Ator nevoljno ree: "U redu. Ostanite, ako je to ono to elite. Ali biete tako ljubazni da nas ni na koji nain ne ometate u naim dunostima. Jeste li razumeli? Sklanjaete se s puta kad god to budete mogli. Takoe ne smete zaboraviti da sam ja nadlean za sve to se ovde dogaa i uprkos miljenjima koja ste iznosili u svojim rubrikama, oekujem od vas potpunu saradnju i potovanje..."

21.
Sifera pree preko sobe, prie Teremonu i tiho ree: "Nisam mislila da e stvarno veeras doi ovamo." "Zato da ne? Ali ozbiljno si mislila kada si me pozvala, zar ne?" "Razume se. Ali bio si takav divljak u svojim ruganjima, u svim onim lancima koje si napisao o nama... tako okrutan..." "Neodgovoran, tu si re upotrebila", dodade Teremon. Ona pocrvene. "I to. Nisam mislila da e imati petlju da pogleda Atoru u oi posle svih onih uasnih stvari koje si izrekao o njemu." "Ne samo da u ga pogledati u oi ako se ispostavi da su i njegova draga proroanstva tana. Kleknuu pred njega i ponizno moliti za oprotaj." "A ako se pokae da njegova predvianja nisu tana?" "Onda u mu biti potreban", ree Teremon. "Svima vama u biti potreban. Veeras je ovo pravo mesto na kome treba da se nalazim." Sifera zapanjeno pogleda novinara. Uvek je govorio neoekivane stvari. Jo nije uspela da ga proita. Nije joj se dopadao, razume se... to se podrazumevalo. Sve u vezi s njim... njegova profesija, nain govora, upadljiva odea kakvu je obino nosio... smatrala je bezvrednim i jeftinim. U celoj njegovoj pojavi videla je olienje sirovog, grubog, jednolinog, obinog, odvratnog sveta izvan univerzitetskih zidova kojeg se oduvek gadila. Pa ipak, pa ipak, ipak... Ipak su izvesni vidovi ovog Teremona uspeli da ostave utisak na nju, uprkos svemu. Bio je vrst, kao prvo: potpuno nepokolebljiv u svakoj svojoj poteri. To joj se moglo svideti. Bio je otvoren, ak netaktian: sasvim razliit od ljigavih, manipulatora u poteri za moi kakvi su bili akademski tipovi koji su se rojili oko nje u kampusu. Bio je i inteligentan, u to nije bilo sumnje, iako je odluio da svoju osobitu vrstu ilave, sondirajue inteligencije upotrebi na bezvrednom, besmislenom polju kao to je novinarstvo. Potovala je i njegovu robusnu fiziku snagu: bio je visok, snaan i oigledno dobrog zdravlja. Sifera nikada nije mnogo marila za slabie. Dobro je pazila da i sama ne bude jedna od njih. Shvatila je, u stvari... koliko to god bilo neverovatno i koliko god se zbog toga neprijatno oseala... da ju je na izvestan nain privlaio. Privlaenje suprotnosti? - pomisli ona. Da; da, upravo to. Ali ne sasvim. Ispod povrinskih razlika, Sifera je bila toga svesna, imala je mnogo vie zajednikog sa Teremono nego to je bila voljna da prizna. Oseala se nelagodno, pa se okrenula ka prozoru. "Napolju je sve mranije", primeti ona. "Mranije no to sam ikada videla da je bilo." "Plai se?" upita je Teremon. "Tame? Ne, u stvari ne. Ali plaim se onoga to e uslediti posle nje. I ti bi trebalo toga da se plai." "Posle toga e", primeti on, "izii Onos i pretpostavljam da e zasijati jo neka sunca i sve e biti kao to je bilo i pre." "Uveren si u to, zar ne?" Teremon se nasmeja. "Onos se pojavljivao svakog jutra od kada sam se rodio. Zato ne bih bio uveren da e se pojaviti i sutra?" Sifera odmahnu glavom. Ponovo je poeo da je nervira svojom tvrdoglavou. Teko je bilo poverovati da je pre samo nekoliko trenutaka uveravala sebe kako joj se dopada.

Hladno je rekla: "Ono e se pojaviti sutra. I videe takav prizor razaranja kakav osoba tvoje ograniene mate oigledno nije u stanju sebi da predstavi." "Misli, sve e biti u plamenu? I svi e ii unaokolo mrmljajui i brbljajui dok grad bude goreo?" "Arheoloki nalazi ukazuju..." "Na vatre, da. Holokost koji se ponavlja. Ali samo na jednom odreenom mestu, hiljadama milja udaljenom odavde i to pre vie hiljada godina." Teremonove oi su iznenada poele divlje da sevaju. "A gde ti je arheoloki dokaz za izbijanje masovnog ludila? Da li to zakljuuje iz svih tih vatri? Kako moe biti sigurna da to nisu bile samo obredne vatre, koje su palili potpuno normalni mukarci i ene u nadi da e vratiti sunca i oterati Tamu? Vatre koje su svaki put izmakle kontroli i prouzrokovale stranu tetu, svakako, ali koje ni na koji nain nisu bile u vezi sa bilo kakvim mentalnim obolenjem stanovnitva?" Gledala ga je pravo u oi. "Postoji arheoloki dokaz i za to. Mislim na sveote mentalno bolenje." "Stvarno?" "Tekstovi na ploicama. Koje smo upravo jutros do kraja deifrovali zahvaljujui filolokim podacima koje su nam obezbedili Apostoli Plamena..." Teremon prasnu u smeh. "Apostoli Plamena! Divno! Znai, i ti si Apostol! Kakva sramota, Sifera. ena takvog stasa kao ti od sada e morati da se uvija u one njihove bezobline glomazne halje..." "Oh!" povika ona, uzdravajui se da ne plane i ne pone da psuje. "Ti nita drugo ne zna nego da se podsmeva, zar ne? U toj meri si uveren u svoju nepogreivost da ak i kada gleda pravo u istinu ume da napravi neku jadnu alu! Oh... ti... ti nemogui ovee..." Ona se okrenu i poe preko sobe. "Sifera... Sifera, stani..." Nije obraala panju na njega. Srce joj je divlje lupalo od besa. Sada joj je bilo jasno da je strano pogreila kada je ba ove veeri kada e doi do pomraenja pozvala ovamo nekog poput Teremona. Greka je, u stvari, bilo i smao poznanstvo s njim. Za to je Binaj bio kriv, pomisli ona. Za sve je Binaj bio kriv. Binaj ju je upoznao sa Teremonom, onog dana u klubu fakulteta pre mnogo meseci. Novinar i mladi astronom su se, oigledno, odavno poznavali i Teremon se redovno savetovao sa Binajem o naunim stvarima koje su bile zanimljive za objavljivanje. A u to vreme je za novine bilo zanimljivo predvianje Mondiora 71 da e devetnaestog teptera doi do smaka sveta... u to vreme je do tog dana bilo jo oko godinu dana. Razume se, niko na Univerzitetu nije uopte obraao panju na Mondiora i njegove Apostole, ali otprilike u isto to vreme Binaj je uoio oigledne nepravilnosti u orbiti Kalgaa, a Sifera je predala izvetaj o svojim nalazima vezanim za poare koji su izbijali na brdu Tombo u razmacima od dve hiljade godina. A oba ta otkria su na obeshrabrujui nain ila u prilog uverljivosti onoga to su Aposotoli verovali. Tremon je, kako se inilo, znao sve o Siferinom radu na Tombou, iako je ona strogo zabranila Binaju da mu bilo ta kae. Kada je novinar uao u klub fakulteta... Sifera i Binaj ve su bili tamo, mada se nisu prethodno dogovorili... Binaj je samo trebalo da kae: "Teremone, ovo je moja prijateljica dr Sifera iz odeljenja za arheologiju." I Teremon je istog asa rekao: " Oh, da. Spaljena sela nagomilana na tom drevnom brdu." Binaj je brzo dodao: "Kazao sam mu. Znam da sam obeao da mu neu rei ni re o tome, ali poto si sve otkrila Atoru, irinu i ostalima, pomislio sam da vie nije vano ako i njega uputim u stvar... ukoliko se zakune da nee nita objaviti... Hou da kaem, Sifera, verujem ovom oveku, stvarno mu verujem, i bio sam sasvim uveren da..."

"U redu je, Binaje", ree Sifera, napregnuvi se da ne pokae koliko je, u stvari, ljuta. "Nije trebalo nita da kae. Ali opratam ti." Teremon ree: "Nije poinjena nikakva teta. Binaj me je naterao da poloim stranu zakletvu da neu objaviti nita o tome. Ali to je zadivljujue. Krajnje zadivljujue! ta mislite, koliko je star onaj na dnu? Pedeset hiljada godina?" "Pre e biti etrnaest ili esnaest", odvrati Sifera. "to je strano mnogo, ako imate u vidu Beklimot... znate za Beklimot, zar ne?... on je star otprilike samo dvadeset vekova, a ranije smo mislili da je to najstarije naselje na Kalgau. Ne nameravate da piete o otkriima, je li tako?" "Nisam planirao. Rekoh vam da sam dao Binaju re. Pored toga, uinilo mi se da bi to bilo pomalo apstraktno za itaoce Hronike, malo van njihovih svakodnevnih briga. Ali sada uviam da je to pria i po. Ako biste hteli da se naete sa mnom i obavestite me o pojedinostima..." "Radije ne bih", brzo odgovori Sifera. "ta ne biste? Izili sa mnom? Ili me obavestili o pojedinostima?" Njegov brzi, dovitljivi odgovor bacio je potpuno novu svetlost na ovaj razgovor. Shvatila je da privlai novinara to ju je istovremeno pomalo i ljutilo i iznenaivalo. Sada je bila uverena, dok je o tome razmiljala poslednjih nekoliko minuta, da se Teremon najverovatnije pitao ne postoji li kakva romantina veza izmeu nje i Binaja, poto ih je zatekao zajedno u klubu. Na kraju je ipak zakljuio da ne postoji, pa je odluio da se poslui tom laskavom primedbom. E, pa, to je bio njegov problem, pomisli Sifera. Odvratila je namerno neutralno. "Jo nisam objavila svoj nauni rad o Tombou u naunim asopisima. Ne bi trebalo nita od toga da se pojavi u nestrunoj tampi pre no to to uinim." "To mi je sasvim jasno. Ali ako obeam da u se drati dogovora, da li biste bili voljni pre toga da ipak sa mnom proeljate materijal?" "Pa..." Pogledala je Binaja. Novinarska re ionako nije mnogo vredela. Binaj ree: "Moe verovati Teremonu. Ve sam ti to kazao: astan je koliko se to moe biti u njegovom poslu." "to ne govori mnogo", dodade Teremon, smejui se. "Ali nisam lud da prekrim obeanje kada je re o prvenstvu objavljivanja u naunom asopisu. Kada bih provalio vau priu, ovaj ovde Binaj bi se pobrinuo da mi ime bude ukaljano na celom Univerzitetu. A ja zavisim od svojih veza na Univerzitetu jer bez njih ne bi bilo ni nekih od mojih najzanimljivijih pria. Mogu li onda da raunam da ete mi dati intervju? Recimo, prekosutra?" I tako je to poelo. Teremon je bio veoma uverljiv. Konano je pristala da izie na ruak s njim, i polako, veto, uspeo je iz nje da izvue pojedinosti o nalazitu Tombo. Kasnije je alila zbog toga... oekivala je da e ve narednog dana proitati neki glupi, senzacionalistiki lanak u Hronici... ali Teremon je odrao re i nije objavio nita o njoj. Meutim, zatraio je da se ponovo vide u laboratoriji. Opet je popustila i on je pregledao karte, fotografije, uzorke pepela. Postavio je nekoliko inteligentnih pitanja. "Neete pisati o meni, je li tako?" nervozno je upitala. "Poto ste sve ovo videli?" "Obeao sam da neu. To sam i mislio. Mada onog trenutka kada mi kaete da ste sredili sve oko objavljivanja vaih nalaza u nekom od naunih asopisa, smatrau se slobodnim da ispriam celu stvar. ta kaete na veeru u klubu est sunaca sutra uvee?" "Pa..." "Ili prekosutra uvee?"

Sifera je retko poseivala mesta poput est sunaca. Bila joj je mrska i sama pomisao da bi neko mogao zakljuiti kako joj je stalo do druenja. Meutim, Teremona nije bilo lako odbiti. Neno, veselo, veto, saterao ju je u ugao, tako da nije mogla izbei sastanak s njim... za deset dana od tada. ta mari? - pomisli ona. Bio je dovoljno zanimljiv. Dobro bi joj dola promena ritma. Nali su se u est sunaca, gde su ga, izgleda, svi poznavali. Popili su po pie, veerali, pili odlino vino iz provincije Tamian. Veoma spretno je skakao s teme na temu tokom razgovora: malo se raspitivao o njenom ivotu, o tome zato je oarana arheologijom, o iskopavanjima u Beklimotu. Saznao je da se nikada nije udavala i da je nikada nije zanimala udaja. Razgorali su o Apostolima, o njihovim pomamnim predvianjima, o iznenaujuoj vezi njenih nalaza iz Tomboa sa Mondiorovim tvrdnjama. Sve to je govorio bilo je krajnje taktino, dobro uoeno, zanimljvo. Bio je veoma armantan... kao i veoma umean, pomisli ona. Na kraju veeri upitao ju je... neno, veselo, veto... da li bi mogao da je otprati kui. Meutim, ona je tu povukla crtu. Izgleda da mu to nije smetalo. Jednostavno ju je pozvao da ponovo iziu. Posle toga su izili jo jedno dva do tri puta sve u svemu, tokom dva meseca. Svaki put je program bio isti: veera na nekom elegantnom mestu, dobro voen razgovor i na kraju delikatno sroen poziv da s njim provede vreme odreeno za san. Sifera ga je isto tako delikatno svaki put odbijala. Ovo neobavezno proganjanje pretovrilo se u zabavnu igru. Pitala se koliko dugo e potrajati. Jo nije oseala neku naroitu elju da poe s njim krevet, ali udno je bilo to to joj se to vie nije inilo ni tako nemogue. Prolo je mnogo vremena od kada je neto slino oseala prema nekom mukarcu. A onda su usledile prve rubrike u kojima je razotkrio teorije do kojih je dola Opservatorija, doveo u pitanje Atorov razum, uporeivao predvianje naunika o pomraenju sa ludim buncanjima Apostola Plamena. Sifera u poetku nije verovala. Je li to bila neka ala? Binajev prijatelj... a sada i njen prijatelj... poeo je tako estoko da ih napada? Prolo je nekoliko meseci. Napadi su se nastavili. Teremon joj se nije javljao. Na kraju vie nije mogla da uti. Pozvala ga je u kancelariju. "Sifera! Kakvo prijatno iznenaenje! Verovala ili ne, nameravao sam da te pozovem kasnije po podne, da te pitam da li bi pola... " "Ne bih", prekide ga ona. "Teremone, ta to radi?" "Kako, ta radim?" "lanci o Atoru i Opservatoriji." S druge strane ice usledilo je podue utanje. A onda on ree: "Ah. Uznemirena si." "Uznemirena? Pozelenela sam od besa!" "Misli da sam bio previe grub. Sluaj, Sifera, kada pie za veliku publiku koju sainjavaju obini ljudi, a neki od njih su vrlo obini, mora stvari nazivati pravim imenom, ili se izlae riziku da te ne razumeju. Ne mogu jednostavno rei kako smatram da Ator i Binaj nisu u pravu. Moram rei da su ludi. Prati li me?" "Od kada ti to misli da nisu u pravu? Zna li Binaj ta osea?" "Pa..." "Ve mesecima radi na tome. Sada si se okrenuo za sto osamdeset stepeni. Kada te ovek slua, pomislio bi kako su svi u kampusu Mondiarovi uenici, kao i da smo svi sili s uma. Ako ti je bio potreban neko da na njemu isprobava svoje ale, zar ga nisi mogao potraiti negde drugde do na

Univerzitetu?" "Nisu to nikakve ale, Sifera", tiho primeti Teremon. "Veruje u ono to pie?" "Verujem. Stvarno verujem. Nee doi ni do kakve kataklizme, eto to ja mislim. A Ator ukljuuje poarni alarm u prepunom pozoritu. Svojim alama, proturanjem tu i tamo dobronamernog humora, pokuavam da kaem ljudima da oni ne moraju nuno da ga shvataju ozbiljno, da ne treba da panie, da se ne uznemiruju..." "ta?" povika ona. "Ali izbie poar, Teremone! A ti igra opasnu igru sa dobrobiti svih tih ljudi time to se sprda. Sasluaj me: videla sam pepeo iz prethodnih poara, poara starih hiljadama godina. Znam ta e se dogoditi. Buknue Plamenovi. U to uopte ne sumnjam. I sam si video dokaze. A stav koji trenutno zauzima po tom pitanju predstavlja najrazorniju stvar koja se moe zamisliti, Teremone. To je okrutno, glupo i mrsko. I krajnje neodgovorno od tebe." "Sifera..." "Mislila sam da si inteligentan ovek. Sada mi je jasno da se ne razlikuje od ostalih tamo napolju." "Sifera..." Prekinula je vezu. Odbijala je da mu uzvrati pozive, sve do nekoliko nedelja pred tog sudbonosnog dana. Poetkom meseca teptara Teremon ju je ponovo pozvao i Sifera se javila ne znajui ko zove. "Nemoj prekinuti", brzo je kazao. "Daj mi smo jedan minut." "Radije ne bih." "Sluaj, Sifera. Moe me mrzeti ako hoe, ali elim da zna ovo: nisam okrutan i nisam blesav." "Ko je ikada kazao da jesi?" "Ti, pre nekoliko meseci, u naem poslednjem razgovoru. Ali to nije tano. Sve to sam u svojoj rubrici napisao o pomraenju nalo se tamo jer ja u to verujem." "Onda si stvarno blesav. Ili glup u svakom sluaju. to moda malo menja na stvari, ali ne mnogo." "Pregledao sam dokaze. Smatram da svi vi donosite preuranjene zakljuke." Ona mu hladno odvrati: "E pa, devetnaestog teptera emo saznati da li si u pravu, je li tako?" "Voleo bih da mogu da ti verujem, jer ste ti i Binaj i svi ostali tako fini ljudi, oigledno posveeni svom poslu, odlini strunjaci i sve to. Ali ne mogu. Skeptian sam po prirodi. Takav sam bio celog ivota. Ne mogu da prihvatim nijednu dogmu koju drugi pokuavaju da mi utrape. Pretpostavljam da mi je to ozbiljna mana... ljudi misle da sam tat. Moda i jesam tat. Ali bar sam poten. Jednostavno, mislim da nee doi do pomraenja, da nee doi do ludila i da nee izbiti nikakav poar." "Ovde se nije re o dogmi, Teremone. Ve o hipotezi." "Igra se reima. ao mi je ako te je ono to sam pisao uvredilo, ali ja tu nita ne mogu, Sifera." Trenutak je utala. Neto u njegovom glasu ju je udno dirnulo. Konano je kazala: "Bilo da je re o dogmi, hipotezi, ili neem treem, stii e na probu kroz nekoliko nedelja. Devetnaestog uvee biu u Opservatoriji. Doi i ti, pa da vidimo ko je od nas dvoje u pravu." "Zar ti Binaj nije kazao? Ator me je proglasio za personu non gratu u Opservatoriji!" "Zar je to za tebe neka prepreka?" "Odbija ak i da razgovara sa mnom. Zna, predloio sam mu neto to bi mu moglo biti od velike koristi posle devetanestog, kada se cela ova naduvana stvar raspri, nastupi antiklimaks i svet vritei pone da trai njegovu glavu. Meutim, Binaj kae da nema nikakvih izgleda da me primi, a kamoli da mi dozvoli da te veeri doem."

"Doi kao moj gost. Na sastanak sa mnom", ree ona otrovno. "Ator e imati suvie posla i nee stii da obrati panju na tebe. elim da se nalazi u toj prostoriji kada se nebo smrai i bukne plamen. elim da vidim izraz na tvom licu. elim da proverim da li ima isto onoliko iskustva u izvinjavanju kao to ima u zavoenju, Teremone."

22.
To se dogodilo pre skoro tri nedelje. Pobegavi ljutito sada od Teremona, Sifera pohita prema suprotnom delu sobe gde ugleda Atora kako stoji sasvim sam, pregledavajui odtampan kompjuterski materijal. Tuno je prevrtao stranice bez prestanka, kao da se nadao da e pronai pomilovanje za svet, zakopano negde u tim gustim kolonama. A onda je podigao poged i ugledao je. Pocrvenela je. "Dr Atore, mislim da treba da vam se izvinim to sam pozvala tog oveka da doe ovamo veeras, posle svega to je kazao o nama, o vama, o..." Ona odmahnu glavom. "U poetku sam mislila da e biti pouno za njega da bude sa nama kada... kada... pa, pogreila sam. On je mnogo plitkiji i budalastiji nego to sam mislila. Nije trebalo da ga pozovem." Ator uz bledi osmeh ree: "To sad uopte vie nije vano, je li tako? Dok mi se skanja s puta, nije me uopte briga da li je ovde ili ne. Jo nekoliko asova, i onda vie nita nee biti vano." On pokaza kroz prozor, prema nebu. "Tako je mrano! Tako, tako mrano! Pa ipak, jo nije ni priblino onoliko mrano koliko e biti.... Pitam se gde li su Faro i Jimot. Niste ih videli? Ne?... Kada ste stigli, dr Sifera, pomenuli ste da je u poslednjem trenutku iskrsnuo neki problem u vaoj kancelariji. Nadam se da nije nita ozbiljno." "Nestale su Tombo ploice", odvrati ona. "Nestale?" "Bile su, razume se, pohranjene u sef za artefakte. Pre no to sam pola ovamo, doao je da me poseti dr Mudrin. Upravo je bio krenuo u Sklonite, ali eleo je jo neto da proveri u svom prevodu, imao je neku novu ideju. I tako smo otvorili sef i... nita. Svih est ploica je nestalo. Razume se, imamo kopije. Ali ipak... originali, autentini drevni predmeti..." "Kako se to moglo dogoditi?" upita Ator. Sifera ogoreno odvrati: "Zar to nije oigledno? Ukrali su ih Apostoli. Verovatno s namerom da ih upotrebe kao neku vrstu svetog talismana poto... poto se spusti Tama i obavi svoj posao." "Ima li tragova?" "Nisam detektiv, dr Atore. Nema dokaza koji bi meni neto govorio. Ali to mora da su uinili Apostoli. eleli su da ih se doepaju od trenutka kada su saznali da su u mom posedu. Oh, alim to sam ikada rekla ijednu re! alim to sam ikome pomenula te ploice!" Ator je uhvati za ake. "Ne smete se toliko uzbuivati, dete moje." Dete moje! Zapanjeno se zagledala u njega. Niko je tako nije nazvao poslednjih dvadeset pet godina! Ali uspela je da prikrije bes. Konano, on je bio star. I samo je pokuavao da bude ljubazan. On joj ree: "Neka im budu, Sifera. Sada to vie nije vano. Zahvaljujui onom oveku tamo, nita vie nije vano, je li tako?" Ona slegnu ramenima. "I dalje mi se ne svia pomisao da je neki lopov u apostolskoj odori njukao po mojoj kancelariji... obio moj sef... i uzeo stvari koje sam otkopala vlastitim akama. Oseam se gotovo kao da je fiziki napao moje telo. Moete li to da razumete, dr Atore? Kraa tih ploica... za mene je slina silovanju." "Jasno mi je koliko ste uznemireni", ree Ator glasom u kome se osealo da, u stvari, nita nije shvatio. "Pogledajte... pogledajte tamo. Kako je Dovim veeras sjajan! A uskoro e sve biti tako mrano." Uspela je neodreeno da se osmehne, a zatim se okrenula od njega. Svuda oko nje ljudi su se vrzmali unaokolo, proveravajui, razgovarajui, trei do prozora, pokazujui, mrmljajui. S vremena na vreme neko bi uleteo sa novim podacima iz kupole sa

teleskopom. Oseala se kao potpuni ausajder meu tim astronomima. Bila je tuna, bespomona. Mora da je Ator preneo na mene neto od svog fatalizma, pomisli ona. Izgledao je tako utuen i izgubljen. Uopte nije liilo na njega da bude takav. elela je da ga podseti da veeras nee doi do smaka sveta, ve samo sadanjeg ciklusa civilizacije. Ponovo e je izgraditi. Oni koji su se sakrili izii e i zapoeti sve iz poetka, to se ve dogaalo desetak puta ranije... ili dvadeset, ili sto... od nastanka civilizacije na Kalgau. Ali rei to Atoru verovatno ne bi imalo vei uinak nego kada je on njoj kazao da ne brine zbog nestanka ploica. Nadao se da e se ceo svet pripremiti za katastrofu. A umesto toga samo je mali broj obratio panju na upozorenje. Samo nekolicina koja je otila u univerzitetsko Sklonite i sklonita koja su podignuta na drugim mestima... Priao joj je Binaj. "ta to ujem od Atora? Ploice su nestale?" "Nestale, da. Ukradene. Znala sam da ne smem sebi dozvoliti bilo kakav kontakt sa Apostolima." Binaj ree: "Misli da su ih oni ukrali?" "Ubeena sam", odvrati ona ogoreno. "Javili su mi, po obelodanjivanju postojanja Tombo ploica, da poseduju obavetenja koja e mi biti od koristi. Zar ti nisam rekla? Verovatno nisam. eleli su da postignu i sa mnom nagodbu slinu onoj koju je Ator zakljuio sa onim visokim svetenikom, ili ta god da je: Folimunom 66. 'Sauvali smo znanje starog jezika', rekao je Folimun, 'jezika koji se govorio u proloj Godini pobonosti.' Oigledno su imali nekakve tekstove, renike, alfabet starog pisma, a moda i mnogo vie od toga." "ta je Ator mogao da dobije od njih?" "Poneto. Dovoljno, u svakom sluaju, da se zakljui kako Apostoli zaista poseduju originalne astronomske zapise o prethodnom pomraenju... dovoljne, rekao je Ator, da se dokae kako je svet bar jednom ve pretrpeo slinu kataklizmu." Ator joj je, nastavila je da pria Binaju, dao kopije nekoliko deliminih astronomskih tekstova koje je dobio od Folimuna i ona ih je pokazala Mudrinu, kome su one zaista pomogle u prevoenju ploica. Meutim, Sifera je odbila da podeli ploice sa Apostolima, bar pod njihovim uslovima. Apostoli su tvrdili da poseduju klju i za pismo sa starijih glinenih ploica, i moda je tako. Folimun je zahtevao da mu ona preda originalne ploice da ih on kopira i prevede, ne elei da on njoj da materijal za deifrovanje koji je imao. Nije hteo da primi kopije tekstova sa ploica. Morala mu je dati originalne artefakte, ili nita od pogodbe. "Ali ti si to odbila", primeti Binaj. "Svakako. Ploice ne smeju napustiti Univerzitet. Dajte nam tekstualni klju, rekla sam Folimunu, a mi emo vam obezbediti kopije tekstova na ploicama. A onda i jedni i drugi moemo pokuati da ih prevedemo." Folimun je to odbio. Kopije tekstova mu nisu bile ni od kakve koristi, poto su sasvim lako mogle biti falsifikati. A to se tie toga da on njoj preda svoja dokumenta, to nije dolazilo u obzir. Ono to je imao, rekao je, bio je sveti materijal koji je bio dostupan samo Apostolima. Neka mu da ploice i on e joj obezbediti prevod. Ali nijedan autsajder nee videti tekstove koje on ve poseduje. "Bila sam u iskuenju da se pridruim Apostolima", ree Sifera, "samo da bih se dokopala kljua." "Ti? Apostol?" "Samo da bih dobila njihov tekstualni materijal. Meutim, ideja je bila tako odbojna. Odbila sam Folimuna." I tako je Mudrin morao sam da se mui sa tim prevodima, ne dobivi materijal koji su Apostoli moda imali i koji mu je mogao biti od koristi. Postalo je oigledno da se na ploicama odista pominje neka teka nesrea koju su bogovi poslali svetu... ali Mudrinovi prevodi bili su tek

skice, nesigurne, nepotpune skice. E, pa, ploice su sada kod Apostola. Vie stvari je ilo tome u prilog nego protiv toga. Teko je to podnosila. U haosu koji e nastupiti, oni e mahati njima unaokolo... njenim ploicama... koristei ih kao jedan od dokaza svoje vlastite mudrosti i svetosti. "ao mi je, Sifera, to su tvoje ploice nestale", ree Binaj. "Ali ne znamo zasigurno da su ih Apostoli ukrali. Moda e odjednom negde iskrsnuti." "Ne raunam s tim", ree Sifera. A zatim se alosno osmehnula i okrenula glavu, zagledavi se u sve mranije nebo. Najvie to je mogla da uini kako bi se bar nekako uteila bilo je da poe Atorovim stopama i prihvati injenicu da e ionako uskoro doi do smaka sveta i da nita vie nije bilo naroito vano. Ali to je bila vrlo slaba uteha. U sebi se borila protiv svakog saveta koji je mirisao na oajanje. Trebalo je stalno misliti na prekosutra... na to kako da se preivi, na obnovu, na borbu i na njeno ispunjenje. Kakva korist od padanja u malodunost, po uzoru na Atora, od prihvatanja pada oveanstva, sleganja ramenima i naputanja nade. Njeno mrano meditiranje iznenada presee visoki tenor. "Zdravo, svima! Zdravo, zdravo, zdravo!" "irine!" povika Binaj. "ta e ti ovde?" Pothranjeni obrazi pridolice razvukoe se u zadovoljni osmeh. "Kakva je to ovde mrtvaka atmosfera? Nadam se da niko nije izgubio ivce." Ator ga iznenaeno pogleda i zlovoljno upita: "Da, ta radite ovde, irine? Mislio sam da ete biti u Sklonitu." irin se nasmeja i spusti svoje krupno telo u stolicu. "Sklonite nek' ide do avola! Tamo mi je bilo dosadno. eleo sam da budem ovde, gde je vrue. Zar mislite da sam operisan od znatielje? Konano, provozao sam se Tunelom tajne. Mogu preiveti jo jednu dozu Tame. A elim i da vidim te Zvezde o kojim Apostoli blebeu." Protrljao je ake i dodao trezvenijim tonom: "Napolju je ledeno. Vetar je dovoljno hladan da vam zaledi slince u nosu. Dovim kao da ne zrai nimalo toplote, sa udaljenosti na kojoj se veeras nalazi." Sedokosi direktor zakrguta zubima, postavi iznenada razdraljiv. "Zato ste skrenuli sa svoga puta, irine, i napravili jednu ovakvu glupost? Od kakve koristi moete ovde biti?" "Od kakve sam koristi pa tamo bio?" irin rezignirano rairi ruke, to je bilo dosta komino. "Kakva korist od psihologa u Sklonitu? Bar za sada. Nita nisam mogao da uinim za njih. Svi su dobro smeteni i zatieni, uukani ispod zemlje i nemaju o emu da brinu." "A ta ako rulja provali unutra za vreme Tame?" irin se nasmeja. "isto sumnjam da bi bilo ko, ko ne zna gde se ulaz nalazi, uspeo da pronae Sklonite i po danu, a kamoli kada sunca zgasnu. Ako ipak do toga doe, bie im potreban ovek od akcije da ih brani. Ja? Ja sam nekih sto funti preteak za tako neto. Zato bih se onda skrivao tamo dole sa njima? Lepe mi je ovde." uvi irinove rei, Sifera oseti kako joj se vraa raspoloenje. I ona je izabrala da vee Tame provede u Opservatoriji, a ne u Sklonitu. Moda je to bilo puko hvalisanje, preterana idiotska samouverenost, ali bila je ubeena da bi mogla da podnese asove pomraenja... pa ak i dolazak Zvezda, ako je taj deo mita bio istinit... i da ipak sauva razum. I tako je odluila da ne preskoi to iskustvo. A sada se pokazalo da je i irin, koji nije bio primer hrabrosti, isto reznovao. to je moglo znaiti da je zakljuio kako nalet Tame ipak nee biti tako sveobuhvatan, uprkos mranim predvianjima kojima ih je mesecima bombardovao. ula je njegove prie o Tunelu tajne i pustoi koju je on

napravio, ak i u umu samog irina. Pa ipak je bio ovde. Mora da je zakljuio da e ljudi, bar neki, biti elastiniji nego to je ranije oekivao. Ili je jednostavno bio nepromiljen. Moda mu se vie dopadalo da sie s uma u tren oka veeras, pomisli Sifera, nego da ostane pri pameti to bi znailo da mora da se nosi sa nebrojenim i moda nesavladivim problemim u tekim vremenima koja su pred njima... Ne. Ne. Ponovo je zapadala u morbidan pesimizam. Odagnala je tu pomisao. "irine?" Bio je to Teremon, koji se pribliavao preko prostorije da pozdrvi psihologa. "Seate me se? Teremon 762?" "Svakako da se seam, Teremone", ree irin. Pruio mu je ruku. "Boe, mome, kako si bio otar prema nama u poslednje vreme, zar ne! Ali sve je to prolost, bar veeras." "Volela bih da je on prolost", promrmlja Sifera jedva ujno. Namrtila se u znak gaenja i odmakla se nekoliko koraka. Teremon protrese irinovu aku. "Kakvo je to Sklonite u kome ste bili? uo sam neto o tome, ali nemam pravu predstavu o njima." "Pa", poe irin, "uspeli smo da ubedimo nekolicinu ljudi, bar, u valjanost naeg predskazanja... smaka sveta, da budem pompezan, i taj mali broj je preduzeo odreene mere zatite. To su uglavnom najblii lanovi porodica osoblja Opservatorije, ima i pripadnika nastavnikog osoblja Univerziteta Saro, kao i nekoliko ljudi spolja. Moja prijateljica Liliat 221 se trenutno tamo nalazi i pretpostavljam da bih i ja trebalo da budem tamo, da nije moje paklene znatielje. Sve u svemu, tamo ima oko tri stotine ljudi!" "Razumem. Oni treba da se sakriju pred Tamom i... Zvezdama, i da ostanu pribrani kada se ostatak sveta raspukne." "Tano. Apostoli imaju takoe neku vrstu sklonita, znate. Nismo sigurni koliko ljudi ima unutra... ako imamo sree, svega nekolicina, ali mnogo je verovatnije da imaju na hiljade sklonjenih. Koji e izii poto proe Tama i naslediti svet." "to znai da skupina sa Univerziteta", primeti Teremon, "treba da bude protivtea njima?" irin klimnu. "Ako je to mogue. Nee biti lako. Gotovo celokupno stanovnitvo e biti ludo, veliki gradovi e izgoreti, a brojne horde Apostola e moda nametati svoj poredak onome to je ostalo od sveta... ne, bie im teko da preive. Ali bar imaju hrane, vode, svetla, zaklon, oruje..." "Imaju i vie od toga", dodade Ator. "Kod njih su svi nai zapisi, osim onih koje emo danas sakupiti. Ti e zapisi predstavljati neprocenjivo blago za naredni ciklus, i to je ono to mora preiveti. Ostalo moe da ode do avola." Teremon zviznu dugo i tiho. "Znai, vi ste sasvim sigurni da e se ono to ste predvideli dogoditi upravo onako kao to vi kaete!" "Kakav stav bismo jo mogli da zauzmemo?" grubo upita Sifera. "Kada smo shvatili da do nesree neizbeno mora doi..." "Da", prekide je novinar. "Morali ste se pripremiti za nju. Jer vi ste znali Istinu. Voleo bih da mogu makar upola da budem siguran u bilo ta kao to ste vi Posednici Istine sigurni u ono to e se veeras dogoditi." Ona ga pogleda s negodovanjem. "Volela bih da si veeras tamo napolju, da luta ulicama u plamenu! Ali ne... ne, ovde e biti bezbedan! To je vie nego to zasluuje!" "Polako", umea se irin. On uhvati Teremona pod ruku. Tiho mu ree: "Nema svrhe sada izazivati ljude, prijatelju. Hajdemo negde gde neemo smetati i gde emo moi da porazgovaramo." "Odlina ideja", sloi se Teremon.

Ali niim nije pokazao da namerava da izie iz prostorije. Za stolom je poela partija stohastikog aha i Teremon se zadrao nekoliko trenutaka da je posmatra, oigledno nita ne shvatajui, dok su se u tiini vukli brzi potezi. Izgleda da ga je zadivila sposobnost igraa da se usredsrede na igru, kada svi verovatno smatraju da ih samo nekoliko asova deli od smaka sveta. "Doite", ponovi irin. "Da. Da", odvrati Teremon. On i irin izioe u hodnik, a trenutak kasnije za njima krenu i Binaj. Kakav teak ovek, pomisli Sifera. Zurila je u sjajni prsten Dovima, koji je divlje goreo na nebu. Je li se to nebo jo vie smrailo u poslednjih nekoliko minuta? Ne, ne, ubeivala je ona sebe, to je nemogue. Dovim je jo bio tu. Samo joj se priinilo. Nebo je izgledalo udno, samo sa Dovimom. Nikada ga jo nije videla takvog, tamnopurpurne boje. Ali napolju jo ni izdaleka nije pala tama: mrano je bilo, da, ali jo je bilo dovoljno svetlosti i jo je lako mogla sve razaznati uprkos srazmerno slabom sjaju jedinog malog sunca. Ponovo se setila svojih izgubljenih ploica. Zatim ih je odagnala iz misli. ahisti su bili u pravu, pomisli ona. Sedi i opusti se. Ako moe.

23.
irin ih povede do naredne prostorije. Tamo su stolice bile mekanije. Debele crvene zavese delimino su zaklanjale prozore, a pod je bio prekriven smeim tepihom. Kako je unutra prodirala udna svetlost Dovima boje cigle, imao se utisak da je sve poprskano sasuenom krvlju. Iznenadio se kada je veeras ugledao Teremona u Opservatoriji, posle svih onih odvratnih lanaka koje je ovaj napisao, posle svega to je uinio da onemogui Atorovu kampanju oko pripremanja celog naroda. Poslednjih nedelja Ator bi svaki put gotovo podivljao od besa na pomen Teremonovog imena; pa ipak, smilovao se i dozvolio mu da bude ovde za vreme pomraenja. To je bilo udno i pomalo zabrinjavajue. Moglo je znaiti da je vrsto tkanje linosti starog astronoma poelo da poputa po avovima... i da su se ne samo njegov bes, ve i celokupna unutranja snaga njegovog karaktera povlaili pred nadolazeom katastrofom. to se toga tie, irin je bio i te kako iznenaen to i samoga sebe zatie u Opservatoriji. Odluku je doneo u poslednji as, ist impuls od one vrste kakve je reko imao prilike da iskusi. Liliat se uasnula. I on sam bio je prilino uasnut. Nije jo zaboravio uase koje je u njemu evociralo ono nekoliko minuta provedenih u Tunelu tajne. Ali na kraju je ipak shvatio da je morao biti ovde, isto kao to je morao da poe na vonju u Tunel. Za sve druge on je moda samo jedno 'lako emo', utovljeno, akademsko kljuse; ali pred sobom je jo bio naunik ispod svog tog sala. Tokom cele svoje profesionalne karijere bavio se izuavanjem Tame. Kako bi ikada posle mogao da se pomiri sa samim sobom, znajui da je za vreme najslavnije epizode Tame u vie od dve hiljade godina odabrao da se sakrije u udobnu podzemnu odaju u kojoj mu nije pretila nikakva opasnost? Ne, morao je biti ovde. Morao je prisustvovati pomraenju. Osetiti kako Tama osvaja svet. Kada su uli u susednu prostoriju, Teremon ree sa neoekivanom iskrenou: "Poinjem da se pitam da li sam bio u pravu to sam bio toliki skeptik, irine." "I trebalo bi da porazmisli o tome." "I razmiljam. Kada gledam samo Dovima tamo gore. Ta udna crvena boja iri se preko svega. Znate, dao bih deset kredita za pristojnu koliinu bele svetlosti u ovom trenutku. Za dobar, jaki Tano specijal. to se toga tie, voleo bih da na nebu vidim i Tanoa i Situ. Ili, jo bolje, Onosa." "Onos e tu biti ujutro", javi se Binaj, koji je upravo uao u sobu. "Da, a mi?" upita irin. I istog asa razvue usta u osmeh ne bi li ublaio svoje rei. Binaju ree: "Na prijatelj novinar cre za malo alkohola." "Ator bi se razgnevio. Izdao je nareenje da veeras svi moraju ostati trezni." irin primeti: "Znai, ne moemo dobiti nita osim vode?" "Pa..." "Hajde, Binaje. Ator nee ui ovamo." "Pretpostavljam da nee." Uputivi se na prstima do najblieg prozora, Binaj unu i iz nisko smetenog udubljenja iza njega izvue bocu crvene tenosti u kojoj se pojavie mehurii kada ju je protresao. "Mislio sam da Ator ne zna za ovo", primeti on, dok se vraao do stola. "Evo! Imamo samo jednu au, pa poto si gost, ti e je dobiti, Teremone. irin i ja emo piti iz boce." I on krajnje paljivo napuni malu au. Nasmejavi se, Teremon primeti: "Kada smo se upoznali, ti uopte nisi pio, Binaje." "To je bilo tada. Ovo je sada. Teka vremena, Teremone. Uim se. Dobro pie moe odlino da te opusti u ovakvim trenucima."

"Tako sam uo", lakonski odvrati Teremon. Otpio je gutljaj. Bila je to neka vrsta crvenog vina, oporog i estokog, verovatno jeftinog, koje se kupuje na krag iz neke od junih provincija. Upravo ona vrsta pia kakvu bi kupio neko poput Binaja ko ranije nikada nije pio, jer ne zna za bolje. Ali bolje i to nego nita. Binaj povue dobar gutljaj i dodade bocu irinu. Psiholog je podie i prinese usnama, a zatim stade polako da pije. Spustio je bocu, zadovoljno coknuvi usnama, pa rekao Binaju: "Ator mi je nekako udan veeras. Hou da kaem, i pored toga to su okolnosti neuobiajene. ta nije u redu?" "Brine zbog Fara i Jimota. Pretpostavljam." "Koga?" "Dvojice studenata sa poslednje godine. Trebalo je da se pojave jo pre nekoliko asova, a njih jo nema. Ator ima na raspolaganju sasvim malo ljudi, jer su svi osim onih najvanijih otili u Sklonite." Teremon primeti: "Ne misli valjda da su dezertirali?" "Ko? Faro i Jimot? Svakako da nisu. Nisu od te vrste. Da li bi sve da se nau veeras ovde, da vre merenja, kada doe do pomraenja. ta ako je u Sarou dolo do neke pobune, a oni upali u nju?" Binaj slegnu ramenima. "Pojavie se oni pre ili kasnije, pretpostavljam. Ali ako ne budu ovde kada bude kritino, stvari bi mogle postati guste, jer e se posao nagomilati. Mora da Ator zbog toga brine." irin ree: "Nisam ba siguran. U redu to to misli na dvojicu koji nedostaju, to da. Ali ima tu jo neto. Izgleda tako star, odjednom. Umoran. ak poraen. Poslednji puta kada sam ga video bio je oran za borbu, stalno je priao o preustrojavanju drutva posle pomraenja... bio je to pravi Ator, ovek od elika. Sada pred sobom imam samo tunu, umornu, patetinu, staru olupinu koja jednostavno eka da doe kraj. injenica to se nije potrudio ak ni da izbaci Teremona..." "Pokuao je", ree Teremon. "Binaj ga je odgovorio. I Sifera." "Eto, vidite. Binaje, da li zna ikoga ko je bio u stanju ikada da odgovori Atora od bilo ega?... Hajde, dodaj mi vino." "Moda sam ja za to kriv", ree Teremon. "Sve to sam napisao, napadajui njegov plan da podigne po celoj zemlji Sklonita. Ako zaista veruje da e svet utonuti u posvemanu Tamu za nekoliko asova i da e celo oveanstvo podivljati u svom ludilu..." "A veruje", uskoi Binaj. "Kao i svi mi." "Onda vladino odbijanje da ozbiljno shvati Atorova predvianja mora biti suvie za njega, mora predstavljati straan poraz. A ja sam odgovoran kao i svi ostali. Ako se pokae da ste vi bili u pravu, nikada neu sebi oprostiti." "Ne laskajte si, Teremone. ak i da ste napisali pet rubrika dnevno, pozivajui na sveoptu pripremu, vlada ni onda ne bi nita preduzela. Moda bi sa jo manje ozbiljnosti gledala na Atorova upozorenja nego to jeste, ako je to uopte mogue, kada bi na Atorovoj strani bio jedan popularni novinar-krsta." "Hvala", odvrati Teremon. "Stvarno to cenim... Ima li jo vina?" Pogledao je Binaja. "A imam problema i sa Siferom. Misli da sam suvie odvratan da bi na mene troila rei." "inilo mi se jedno vreme da je zaista zanima", primeti Binaj. "Razmiljao sam o tome, u stvari. Da li ste ti i ona bili... ovaj..." "Ne", odvrati Teremon, iscerivi se. "Ne ba. I sada vie nikada neemo biti. Ali izvesno vreme smo bili dobri prijatelji. Izvanredna, izvanredna ena... Kako stoje stvari sa njenom teorijom o praistoriji? Ima li neeg u tome," "Nema, ako sluate ostale iz njenog odeljenja", primeti irin. "Preziru je. Razume se, svima njima

ide u prilog da se ne menjaju uvreeni arheoloki okviri, prema kojima je Beklimot bio prvo urbano sredite i da, ako se vratite vie od nekoliko hiljada godina u prolost, ne moete nai nikakvu civilizaciju, ve samo primitivna, dlakava stvorenja koja ive u dungli." "Ali ime pobijaju kastrofe koje su se ponavljale na brdu Tombo?" upita Teremon. "Naunici koji misle da znaju pravu priu u stanju su da pobiju sve to ugroava njihova uverenja", primeti irin. "Zagrebete li kakvog uanenog akadamika, uveriete se da je ispod povrine dosta slian, u izvesnom smislu, kakvom Apostolu Plamena. Razlika je samo u odori koju nose." Uzeo je bocu koju je Teremon ovla drao i ponovo se posluio. "Do avola s njima. ak i laik poput mene u stanju je da shvati da su Siferini pronalasci na Tombou u stanju da preokrenu sliku preistorije naopake. Ne postavlja se pitanje da li su se poari ponavljali tokom svih tih hiljada godina. Ve zato su izbijali?" Teremon primeti: "U poslednje vreme proitao sam mnoga objanjenja i sva su bila manje ili vie fantastina. Neko sa Univerziteta Kitro tvrdio je da svakih nekoliko hiljda godina nastupa razdoblje plamenih kia. U redakciju je stiglo pismo nekog tipa koji tvrdi da je nezavisni astronom i kae da je "dokazao" da Kalga s vremena na vreme prolazi kroz jedno od sunaca. Mislim da je bilo jo luih stvari." "Postoji samo jedna ideja koja ima smisla", tiho progovori Binaj. "Seate li se sutine Targolinog maa. Morate se reiti hipoteza kojima su potrebna dodatna zvona i zviduci kako bi imale smisla. Nema razloga da se na nas s vremena na vreme srui plamena kia i predstavlja oigledno glupost to da prolazimo kroz sunca. Meutim, teoriju o pomraenju savreno potkrepljuju matematika izraunavanja orbite Kalgaa zasnovana na optoj gravitaciji." "Teorija o pomraenju je u redu, to da. Nema sumnje. Uskoro emo to proveriti, a?" ree Teremon. "Ali primeni Targolin ma na ono to si upravo kazao. U teoriji o pomraenju nema niega to nam govori da nuno mora odmah uslediti straan poar." "Nema", sloi se irin. "U teoriji nema niega to bi to potvrdilo. Ali zdrav razum ukazuje na tako neto. Pomraenje e doneti Tamu. Tama e izazvati ludilo. A ludilo Poare. Koji e izbrisati nova dva milenijuma teke borbe. Sutra e se sve pretvoriti u prah. Sutra na celom Kalgau nee biti neoteenog grada." "Zvuite kao Apostoli", ljutito primeti Teremon. "Gotovo isto sam morao da sluam od Folimuna 66, pre nekoliko meseci. I priao sam vam o tome, seam se, u klubu est sunaca." Zagledao se kroz prozor, pored poumljenih padina gore na kojoj je bila smetena Opservatorija, tamo gde su se tornjevi Saroa krvavo presijavali na obzorju. Novinar oseti kako u njemu raste napetost usled neizvesnosti kada je na brzinu osmotrio Dovima. Sijao je crvenim sjajem u zenitu, smanjen i zao. Teremon nepopustljivo nastavi: "Nikako da progutam va lanac rasuivanja. Zato bih poludeo samo zato to na nebu nema sunaca? Pa ak i da poludim... ne, nisam zaboravio na one jadnike iz Tunela tajne... ak da mi se to i dogodi, kao i svima drugima, kako bi to moglo nauditi gradovima? Hoemo li ih razneti?" "U poetku sam isto tako govorio", umea se Binaj. "Pre no to sam zastao i razmislio. Kada biste se nali u Tami, ta biste eleli vie od svega... za im bi udeo svaki deli vaeg bia?" "Pa za svetlou, pretpostavljam." "Tako je!" uzviknu irin; sada je ve vikao. "Svetlost, da! Svetlost!" "I?" "I kako biste doli do svetlosti?" Teremon pokaza prema prekidau na zidu. "Pritisnuo bih ga."

"Tako je", ree irin, rugajui se. "A bogovi bi vam usled svoje beskrajne dobrote pribavili dovoljno struje da biste dobili ono to elite. Jer elektrana sigurno ne bi bila u stanju to da uradi. Poto bi svi generatori stali, a ljudi koji njima upravljaju posrtali unaokolo blebeui u mraku; isto bi bilo i sa kontrolorima prenosa struje. Pratite li me?" Teremon kruto klimnu. irin nastavi: "Odakle biste dobili svetlost, kada bi generatori stali? Pretpostavljam od boanskih svetiljki. Sve su na baterije. Ali moda ne biste imali pri ruci boansku svetiljku. ta ako se naete napolju na ulici u Tami, a vaa boanska svetiljka spava kod kue, pored vaeg kreveta. A vi elite svetlost. I upalite neto, a, Teremone? Jeste li ikada videli umski poar? Jeste li ikada kampovali i kuvali gula na vatri od drva? Zapaljeno drvo ne isputa samo toplotu, znate. Ve i svetlost, a ljudi su toga i te kako svesni. I kada je mrano ele svetlost, to znai da e je i stvoriti." "Znai, zapalie trupce", primeti Teremon koji nije bio ba ubeen u tako neto. "Zapalie sve do ega mogu da dou. Moraju obezbediti setlost. Moraju zapaliti neto, a pri ruci nee imati drva, ne na gradskim ulicama. I tako e paliti ta im doe pod ruku. Gomilu novina? Zato da ne? Hronike e obezbediti malo svetlosti za izvesno vreme. ta je sa tezgama prepunim novina za prodaju? Spali i njih! Spali odeu. Knjige. Spali indru sa krovova. Spali bilo ta. Ljudi e obezbediti svetlost... i u svakom naseljenom sreditu buknue poar! Eto vam vaih vatri, gospodine novinaru. Takav e vam biti kraj sveta u kome ste navikli da ivite." "Ako doe do pomraenja", ree Teremon, sa izvesnom tvrdoglavou u glasu. "Ako, da", nastavi irin. "Ja nisam astronom. A ni Apostol. Ali kladim se na pomraenje." Pogledao je Teremona pravo u oi. Ostali su zagledani jedan u drugoga kao da je cela ta stvar bila lino odmeravanje moi volje, a onda Teremon skrenu pogled, bez rei. Disao je teko i isprekidano. Spustio je ake na elo i jako ga prtisnuo. Iz susedne prostorije iznenada dopre neka graja. Binaj primeti: "Mislim da ujem Jimotov glas. Mora da su se on i Faro konano pojavili. Hajde da ujemo ta ih je to zadralo." "Mogli bismo", promrmlja Teremon. Duboko je udahnuo vazduh; kao da se tresao. Napetost je popustila... bar za sada.

24.
U glavnoj odaji vladala je pometnja. Svi su bili okupljeni oko Fara i Jimota, koji su pokuali da odgovore na bujicu nestrpljivih pitanja dok su skidali ogrtae. Ator se probio kroz gomilu i ljutito se obratio pridolicama. "Zar ne znate da je ve skoro E-as? Gde ste vas dvojica do sada?" Faro 24 sede i stade da trlja ake. Njegovi okrugli, mesnati obrazi bili su rumeni od zime. udno se smejuljio. I bio je neobino smiren, gotovo kao da je drogiran. "Nikada ga nisam ovakvog video", proaputa Binaj irinu. "Uvek je bio tako pokoran, ponizni mlai astronom koji se klanja velikim ljudima oko sebe. ak i meni. Ali sada..." ". Sluaj", prekide ga irin. Faro poe: "Jimot i ja smo upravo zavrili na ludi mali eksperiment. Pokuavali smo da stvorimo uslove za simulaciju pojave Tame i Zvezda, kako bismo unapred doznali na ta to lii." Sluaoci zbunjeno zamrmorie. "Zvezde?" upita Teremon. "Vi znate ta su to Zvezde? Kako ste to otkrili?" Ponovo se udno iscerivi, Faro odvrati: "itajui Knjigu Otkrovenja. Tamo prilino jasno stoji da su Zvezde neto veoma sjajno, poput sunaca, ali manje, to se pojavljuje na nebu kada Kalga ue u Peinu Tame." "Apsurdno!" primeti neko. "Nemogue!" "Knjiga Otkrovenja! Po njoj su oni istraivali! Moete li zamisliti..." "Tiina", naredi Ator. U oima mu se ponovo pojavi zanimanje, deo stare krepkosti. "Nastavi, Faro. Kakve ste to 'uslove' stvorili? Kako ste to izveli?" "Pa", poe Faro, "Jimot i ja smo pre nekoliko meseci doli na tu ideju i radili smo na njenom ostvarenju u slobodno vreme. Jimot je znao za jednu jednospratnicu sa kupolastim krovom dole u gradu... neka vrsta skladita, mislim. U svakom sluaju, kupili smo je..." "ime?" odluno ga prekide Ator. "Odakle vam novac?" "Sa rauna u banci", proguna visok i mrav Jimot 70 sa udovima poput stabljika. "Kota nas dve hiljade krevita." A zatim dodade kao da se brani. "Pa, ta? Sutra e dve hiljade kredita biti samo dve hiljade listia hartije i nita vie." "Tako je", podra ga Faro. "I tako smo kupili to mesto i prekrili ga od vrha do dna crnim somotom kako bismo to vernije doarali Tamu. Onda smo u tavanici izbuili male rupe koje su prolazile i kroz krov i pokrili ih malim metalnim poklopcima, koji su mogli istovremeno da se povuku u stranu okretanjem prekidaa. To nismo sami uradili; doveli smo stolara, elektriara i jo neke majstore... novac nije bio vaan. Vano je bilo samo to da svetlost moe da prodre kroz te rupe u krovu, kako bismo dobili efekat Zvezda." "Bar smo ga mi tako zamiljali", dopuni ga Jimot. U pauzi koja je usledila, kao da su svi prestali da diu. A onda Ator ukoeno ree: "Niste imali prava da vrite privatni..." Faro kao da se zbunio. "Znam, gospodine... ali, iskreno govorei, Jimot i ja smo smatrali da je eksperiment pomalo opasan. Da je efekat bio uspean, oekivali smo u izvesnoj meri da emo poludeti... iz onoga to je dr irin kazao o svemu ovome mislili smo da je to vrlo verovatno. Smatrali smo da sami treba da se izloimo riziku. Razume se, ako bismo zakljuili da moemo ouvati razum, palo nam je na pamet da bismo mogli razviti imunost na pravu stvar, a zatim i vas ostale izloiti onome kroz ta smo mi proli. Ali stvar je propala..."

"Zato? ta se dogodilo?" Odgovorio je Jimot. "Zatvorili smo se i saekali da nam se oi priviknu na tamu. To je krajnje neprijatno oseanje, jer u potpunoj Tami imate oseaj da se zidovi i tavanica obruavaju na vas. Ali uspeli smo to da prebrodimo i okrenemo prekida. Poklopci su se povukli u stranu i ugledasmo krov posut siunim takama svetlosti." "I?" "I... nita. To je bilo ono najgore. Koliko smo razumeli Knjigu Otkrovenja, iskusili smo efekat gledanja u Zvezde koje se nalaze naspram pozadine od Tame. Ali nita se nije dogodilo. Bio je to samo krov sa rupama i sjajnim takama svetlosti koje su prodirale unutra, i upravo je tako i izgledalo. Pokuavali smo bezbroj puta... zato smo toliko zakasnili... ali efekat je potpuno izostao." Nastupila je tiina; svi su bili okorani. Sve se oi okrenue prema irinu, koji je nepokretno stajao, otvorenih usta. Prvi je progovorio Teremon. "Jasno ti je ta ovo znai za celu tvoju teoriju, zar ne, irine?" Smekao se, jer mu je laknulo. Ali irin podie ruke. "Ne urite, Teremone. Pustite me da o tome razmislim. Te takozvane 'Zvezde' koje su momci nainili... ukupno vreme njihove izloenosti Tami..." Zatim zauta. Svi su ga posmatrali. On onda pue prstima; kada je podigao glavu, u pogledu mu nije bilo ni iznenaenja ni nesigurnosti. "Svakako..." Reenicu nikada nije zavrio. Tilanda, koja se nalazila u kupoli Opservatorije gde je razvijala fotografske ploe neba snimane u razmacima od deset sekundi to se vreme pomraenja pribliavalo, ulete unutra, pravei rukama divlje krugove kojih se ni Jimot ne bi stideo kada je najuzbueniji. "Dr Atore! Dr Atore!" Ator se okrenu. "ta je bilo?" "Upravo smo pronali... uao je pravo u kupolu... neete verovati, dr Atore..." "Uspori malo, dete. ta se dogodilo? Ko je to uao?" Iz hodnika dopre neka guva i otar udar. Binaj ustade i polete ka vratima, ali se na njima ukopa u mestu i povika: "Do avola, ta je to?" Tamo napolju nalazili su se Davnit i Hikinan, koji je trebalo da se budu u kupoli sa Tilandom. Dva astronoma su se borila sa treom prilikom, jednim okretnim, atletski graenim mukarcem u poznim tridesetim, sa udnom kovravom crvenom kosom, uskim licem otrih crta i ledeno plavim oima. Uvukli su ga u sobu i zastali, drei mu ruke vrsto stegnute na leima. Stranac je na sebi imao tamnu odoru Apostola Plamena. "Folimun 66!" povika Ator. A Teremon u istom asu upita: "Folimune! U ime Tame, ta e ti ovde?" Tiho, hladnim, zapovednikim glasom, Apostol ree: "Nisam vam veeras ovamo doao u ime Tame, ve u ime svetlosti." Ator je zurio u Tilandu. "Gde ste pronali ovog oveka?" "Rekla sam vam, dr Atore. Imali smo puno posla oko ploa, a onda smo ga uli. Uao je unutra i stao iza nas. "Gde je Ator?" upitao je. "Moram videti Atora." "Pozovite straare", ree Ator ije lice je potamnelo od besa. "Opservatorija je veeras trebalo da bude zatvorena za sve. elim da saznam kako je ovaj ovek proao pored straara." "Oigledno imate na platnom spisku nekog Apostola", ljubazno primeti Teremon. "Razume se, bili su primorani da mu uine uslugu kada se Apostol Folimun pojavio i zatraio da otkljuaju kapiju." Ator ga oinu otrovnim pogledom. Meutim, izraz njegovog lica nagovetavao je da je starom astronomu bilo jasno da je Teremon najverovatnije u pravu.

Svi prisutni napravili su oko Folimuna krug. Zapanjeno su zurili u njega... Sifera, Teremon, Binaj, Ator i ostali. Folimun mirno ree: "Ja sam Folimun 66, specijalni autant njegove svetlosti Mondiora 71. Veeras nisam doao kao kriminalac, mada vi izgleda upravo to mislite, ve kao glasnik njegove svetlosti. Mislite li da moete ubediti ova dva vaa fanatika da me puste, Atore?" Ator iznervirano mahnu rukom. "Pustite ga." "Hvala", ree Folimun. Protrljao je ruke i poravnao odoru. Zatim se naklonio Atoru u znak zahvalnosti... ili se samo podsmevao? Vazduh oko Apostola kao da je treperio od nekog naroitog elektriciteta. "A sada", poe Ator. "ta ete vi ovde? ta elite?" "Bojim se nita to biste mi vi dobrovoljno dali." "Verovanto ste u pravu to se toga tie." Folimun ree: "Kada smo se vi i ja sreli pre nekoliko meseci, Atore, bio je to, rekao bih, veoma napet sastanak, sastanak dvojice ljudi koji su s pravom mogli sebe smatrati za prineve zaraenih kraljevstava. Za vas sam ja bio opasni fanatik. Za mene ste vi bili voa bande bezbonih grenika. Pa ipak smo uspeli da se u neemu sloimo, seate se, da e se devetnaestog teptara Tama spustiti na Kalga i da se nee dii mnogo asova. Ator se namrti. "Preite na stvar, ako neto uopte imate na umu, Folimune. Tama samo to se nije spustila i nemamo vie puno vremena." Folimun odvrati: "Ja smatram da e se na nas spustiti Tama voljom bogova. Za vas ona predstavlja samo bezduno kretanje astronomskih tela. Pa dobro: sloili smo se da se ne slaemo. Obezbedio sam vam odreene podatke koji su u posedu Apostola jo od prethodne Godine pobonosti, odreene tabele sa kretanjima sunaca na nebu i druge jo tajnovitije podatke. Zauzvrat, obeali ste da ete dokazati sutinsku istinitost nae vere, kao i da ete taj dokaz obelodaniti narodu Kalgaa." Pogledavi na sat, Ator ree: "Upravo sam to i uinio. ta va gospodar sada eli od mene? Ja sam ispunio svoj deo pogodbe." Folimun se bledo osmehnu, ali nita ne ree. U sobi poe nelagodno komeanje. "Zatraio sam od njega astronomske podatke, to je tano", primeti Ator, gledajui unaokolo. "Podatke koje samo Apostoli imaju. I dobio sam ih. Zahvaljujem vam se na tome. Zauzvrat sam pristao da na izvestan nain obelodanim svoje matematike podatke do kojih sam doao i koji potvruju apostolsko osnovno uenje da e se Tama spustiti devetnaestog teptara." "Nismo morali nita da vam damo", zau se ponosni odgovor. "Nae osnovno uenje nije trebalo dokazivati. Njega potvruje Knjiga Otkrovenja." "To vai za aicu onih koji ine va kult", odbrusi Ator. "Ne pravite se da me niste dobro razumeli. Ponudio sam vam nauniku pozadinu za vaa uverenja. I dobili ste je!" Oi kultiste se ogoreno suzie. "Jeste, dobili smo je... izveli ste to lukavo poput lisice, jer vae je tobonje objanjenje podralo naa verovanja, ali im istovremeno oduzelo svu neophodnost. Vi ste Tamu i Zvezde prikazali kao prirodnu pojavu i oduzeli im pravo znaenje. To je bilo bogohuljenje." "To nije moja krivica. injenice postoje. ta sam drugo mogao nego da ih iznesem?" "Vae 'injenice' predstavljaju la i prevaru." Atorovo lice se grilo od besa. "Otkud vi to znate?" Odgovor je glasio: "Znam." Izreen je sa apsolutnom verom u njegovu istinitost. Direktor se jo vie zajapurio. Binaj krenu ka njemu, ali mu Ator mahnu da se skloni.

"I ta Mondior 71 eli da uradimo? Pretpostavljam da i dalje misli da smo mi, pokuavi da upozorimo svet da preduzme odreene mere kako bi se zatitio od ludila koje mu preti, na neki nain uticali na njegovo nastojanje da se doepa vlasti posle pomraenja. E, pa, nismo uspeli. Nadam se da je zbog toga srean." "I sam pokuaj je ve priinio dosta tete. A ono to nastojite da postignete ovde veeras samo e jo pogorati stvari." "ta vi znate o tome ta mi nastojimo veeras ovde da postignemo?" upita Ator. Folimun istog asa odvrati: "Znamo da nijednog trenutka niste izgubili nadu da moete uticati na narod. Poto to niste uspeli pre dolaska Tame i Plamenova, nameravate da nastupite posle njih, snabdeveni fotografijama prelaska iz dana u Tamu. Nameravate da ponudite preivelima racionalno objanjenje onoga to se dogodilo... i da sklonite na neko sigurno mesto navodne dokaze za svoja uverenja, tako da na kraju naredne Godine pobonosti vai naslednici u kraljevstvu nauke budu u stanju da istupe i povedu oveanstvo da se odupre Tami." "Neko je imao dugaak jezik", proaputa Binaj. Folimun nastavi: "Sve to oigledno ne ide u prilog interesima Mondiora 71. A Mondior 71 je prorok koga su naimenovali bogovi, onaj koji treba da povede oveanstvo kroz razdoblje koje je pred nama." "Krajnje je vreme da preete na stvar", primeti Ator ledenim glasom. Folimun klimnu. "Stvar je u ovome. Va nesmotreni i bogohulni pokuaj da doete do informacija pomou svojih avolskih instrumenata mora se prekinuti. Jedino alim to nisam mogao da unitim vae paklene ureaje vlastitim rukama." "To ste imali na umu? Nita time ne biste postigli. Svi nai podaci, osim onih koje upravo sada sakupljamo, ve su spremljeni na sigurno mesto gde im se nita ne moe dogoditi." "Donesite ih! Unitite ih!" "ta?" "Unitite sav svoj rad. Unitite svoje ureaje. Zauzvrat u se pobrinuti da vi i vai ljudi budete zatieni od haosa koji e izbiti sa Sputanjem Noi." U sobi se prolimi smeh. "Ludak", ree neko. "Pravi ludak." "Nisam", odvrati Folimun. "Odan, da. Posveen Cilju van vae moi poimanja, da. Ali nisam lud. Pri zdravoj sam pameti, uveravam vas. Mislim da e ovaj ovek ovde"... on pokaza na Teremona... "to potvrditi, a on nije poznat po svojoj lakovernosti. Ali ja svoj Cilj stavljam iznad svih drugih stvari. Ova no je od najvee vanosti u istoriji sveta i kada osvane sutranji dan, pobonost mora trijumfovati. Dajem vam ultimatum. Prekinuete svoj bogohulni pokuaj da obezbedite racionalna objanjenja za noanje sputanje Tame i prihvatiete njegovu presvetlost Mondiora 71 kao pravog glasnika volje bogova. Kada svane jutro, krenuete meu narod kao Mondiarovi predstavnici i vie neete pominjati pomraenja, orbite, Zakon opte gravitacije ili ostale vae gluposti." "A ako odbijemo?" upita Ator koga je izgleda zabavljala ova Folimunova drskost. "Onda e se", odvrati hladno Folimun, "banda gnevnih ljudi, predvoena Apostolima Plamena, popeti uz ovo brdo i unititi vau Opservatoriju i sve u njoj." "Dosta", ree Ator. "Zovite strau. Izbacite tog oveka odavde." "Imate tano jedan sat", izjavi Folimun nimalo uznemiren. "A onda e vas napasti vojska Svetih." "Blefira", iznenada se oglasi irin. Kao da ga nije uo, Ator ponovi: "Zovite strau. elim da ga izbace odavde!" "Prokletstvo, Atore, ta je s vama?" povika irin. "Ako ga oslobodite, izii e napolje i potpiriti

vatru. Za ne shvatate da je haos ono za im ude svi ti Apostoli? A ovaj ovek ovde je pravi majstor da ga stvori." "ta predlaete?" "Zatvorite ga", ree irin. "Smestite ga u orman, stavite katanac i zadrite ga tamo dok ne proe Tama. To je za njega najgore to moe da mu se desi. Ako bude zakljuan, nee videti Tamu i nee videti Zvezde. Nije potrebno neko naroito poznavanje osnovnog vjeruju Apostola da se shvati da e za njega to to e biti skriven kada se pojave Zvezde znaiti gubitak besmrtne due. Zakljuajte ga, Atore. To ne samo da je najsigurnije za nas, ve on to i zasluuje." "A posle", divlje zadahta Folimun, "kada svi vi pogubite razum, nee biti nikoga da me pusti napolje. To je osuda na smrt. I ja isto tako dobro znam kao i vi ta e doneti pojava Zvezda... ja to znam mnogo bolje od vas. Kada pogubite razum, neete se ni setiti da me oslobodite. Guenje ili lagano umiranje od gladi, je li tako? Upravo to sam i mogao oekivati od skupine... naunika." Izgovorio je poslednju re pogrdno. "Ali nee vam uspeti. Pobrinuo sam se da obavestim svoje sledbenike da treba da napadnu Opservatoriju tano za jedan sat od sada, osim ukoliko se ne pojavim i povuem nareenje. To to ete me zatvoriti nee vam koristiti. Za jedan sat biete uniteni - i to je sve. A moji ljudi e me onda osloboditi i zajedno emo... s veseljem, u ekstazi... posmatrati dolazak Zvezda." ila je pulsirala na Folimunovom elu. "A sutra, kada svi vi budete samo glupavo blebetali, zauvek prokleti svojim delima, mi emo poeti sa stvaranjem udesnog, novog sveta." irin sumnjiavo pogleda Atora. I Ator je izgleda oklevao. Binaj, koji je stajao pored Teremona, promrmlja: "ta misli? Da li blefira?" Meutim, novinar mu nije odgovorio. Samo je prebledeo. "Pogledaj!" Prst koji je uperio u pravcu prozora podrhtavao je, a glas mu je bio suv i kripav. Svi su u isti mah zinuli u udu kada su pogledali u pravcu njegovog ispruenog prsta i na trenutak ostali sleeno da zure. Dovim je s jedne strane bio naet!

25.
Siuno prodirue crnilo bilo je moda irine nokta, ali za posmatrae koji su zurili u njega prerastalo je u smak sveta. Teremona je pojava tog malog luka tame pogodila neverovatnom silinom. Zamirkao je i poloio aku na elo, a zatim se okrenuo od prozora. To malo odlomljeno pare Dovima potreslo ga je do sri. Teremon skeptik... Teremon izrugiva... Teremon tvrdoglavi analitiar tuih budalatina... Bogovi! Kako sam samo pogreio! Kada se okrenuo, susreo je Siferin pogled. Nalazila se na drugom kraju prostorije i gledala u njega. U oima joj je proitao prezir... ili je to moda bilo saaljenje? Primorao je sebe da izdri njen pogled, a onda je tuno zavrteo glavom, kao da eli da joj kae, uloivi u te rei svu poniznost za koju je znao: Uprskao sam stvar, izvini. Izvini. Izvini. Uinilo mu se da se osmehnula. Moda je razumela ta je pokuavao da kae. A onda u prostoriji nakratko izbi strana zbrka, jer su svi pomahnitalo poeli da jurcaju unaokolo; a ve trenutak posle toga zbrke je nestalo i uspostavio se red tako to su se astronomi prihvatili svojih zaduenja, neki su potrali gore u kupolu Opservatorije kako bi posmatrali teleskopima pomraenje, neki su seli za kompjutere, a neki su dohvatili rune instrumente za merenje promena na Dovimovom disku. U ovom odsudnom asu nije bilo vremena za oseanja. Bili su samo naunici koje je ekao posao. U sreditu svega toga Teremon je ostao sam i potraio Binaja; ugledao ga je, konano, za tastaturom kompjutera kako pomamno reava neki problem. Od Atora nije bilo ni traga ni glasa. Pored Teremona se pojavi irin i sasvim prozaino ree: "Do prvog kontakta mora da je dolo pre pet do deset minuta. Malo prerano, ali pretpostavljam da prorauni nisu ba najprecizniji, iako su svi uloili velike napore da budu." Osmehnuo se. "Trebalo bi da se sklonite od tog prozora, ovee." "Zato?" upita Teremom koji se ponovo okrenuo da posmatra Dovima. "Ator se pui od besa", proaputa psiholog. "Propustio je prvi kontakt zbog ove guve sa Folimunom. Vi ste u nezavidnom poloaju tu gde sada stojite. Ako Ator naie ovuda, najverovatnije e pokuati da vas izbaci kroz prozor." Teremon kratko klimnu i sede. irin ga pogleda i razrogai oi od iznenaenja. "Do avola, ovee! Pa vi se tresete." "A?" Teremon obliza suve usne i pokua da se osmehne. "injenica je da se ne oseam ba najbolje." Psihologov pogled postade tvri. "Niste valjda poeli da gubite ivce?" "Nisam!" povika Teremon, raestivi se. "Pruite mi priliku, vai? Znate, irine, eleo sam da poverujem u sve to trabunjanje oko pomraenja, ali nisam mogao, iskreno vam kaem da nisam mogao, sve mi je to liilo na puku fantaziju. eleo sam da poverujem zbog Binaja, zbog Sifere... ak i zbog Atora, iako to moe udno zvuati. Ali nisam mogao. Sve do ovog trenutka. Dajte mi priliku da se naviknem na to, vai? Vi ste imali mesece. Mene je sve to odjednom snalo." "Razumem", odvrati irin zamiljeno. "ujte. Imate li porodicu... roditelje, enu, decu?" Teremon odmahnu glavom. "Ne. Nikoga zbog koga bih trebalo da brinem. Imam sestru, ali ona je dve hiljade milja odavde. Nisam se uo s njom nekoliko godina." "ta je onda s vama?" "Kako to mislite?" "Mogli biste pokuati da stignete do naeg Sklonita. Nali bi vam tamo sobu. Verovatno jo ima dovoljno vremena... mogao bih ih nazvati i rei da dolazite i oni bi vam otkljuali kapiju..." "Znai, mislite da sam napunio gae?"

"Sami ste rekli da se ne oseate dobro." "Moda se i ne oseam. Ali ovde sam radi prie. I nameravam da ostanem." Na psihologovom licu pojavi se jedva primetan osmeh. "Shvatam. Profesionalna ast, je li to u pitanju?" "Moete to i tako nazvati." Teremon zabrinuto nastavi: "Pored toga, dosta sam doprineo da propadne Atorov program pripreme, ili ste to moda zaboravili? Zar stvarno mislite da bih imao obraza da pobegnem u to isto Sklonite koje sam toliko ismevao, irine?" "Nisam na to tako gledao." "Pitam se ima li negde jo onog uasnog vina. Ako je nekome ikad bilo potrebno pie..." "!" stade da ga uutkuje irin. Snano je laktom gurnuo Teremona. "ujete li? Posluajte!" Teremon pogleda u pravcu u kome mu je irin pokazivao. Folimun 66 stajao je pored prozora sa izrazom divljeg zanosa na licu. Apostol je mrmljao neto sebi u bradu tihim napevnim glasom. Koa mu se najeila od toga. "ta to govori?" proaputa novinar. "Razumete li ta?" "Navodi Knjigu Otkrovenja, peto poglavlje", odvrati irin. A zatim uurbano dodade: "utite i sluajte." Apostolov glas odjednom dobi na snazi: "'I zbi se to u onim danima kada Sunce, Dovim, samo straarie na nebu u sve duim razdobljima, kako kruenja prolaahu; do trenutka kada tokom pola kruenja ono samo, skvreno i hladno, obasjavae Kalga. Ljudi se okupljahu na trgovima i na putevima, da razgovaraju o tom prizoru i da mu se dive, jer neki udni strah i jad opsedae njihove duhove. Razum im bee poremeen i govor zbrkan, jer due ljudi ekae dolazak Zvezda. A u gradu Trigonu, tano u podne, istupi Vendret 2 i ovako ree ljudima Trigona: 'Pokajte se, grenici! Mada prezreste puteve pravednosti, ipak doe vreme za polaganje rauna. I u ovom se trenutku Peina primie da proguta Kalga; da, i sve na njemu. I jo dok on to govorae, usta Peine Tame preoe preko ruba Dovima, tako da ovaj bi skriven od pogleda Kalgaa. Glasni se prolomie krici i naricanja ljudi dok Dovim nestajae, a zarazi ih veliki strah due. A onda se zbi tako da se Tama Peine cela spusti na Kalga u svoj teini svojoj, te se nigde ne viae nikakva svetlost na licu sveta. Mukarci behu tako slepi da ne mogae videti ni svog suseda, mada oseahu njegov dah na svom licu. A u tom crnilu pojavie se Zvezde u neizmernom broju, a njihova svetlost nalikovae svetlosti svih bogova skupa. Zajedno sa Zvezdama pojavi se i muzika, tako divna da se i lie na drveu krikom oglasi u udu. A u tom asu due se ljudi odvojie od njih i odletee put Zvezda, a njihova naputena tela sada podseahu na zverinjska; i vaistinu, oni postae pravo divlje zverinje; te kroz mrane ulice gradova Kalgaa gamizahu, isputajui divlje krike, nalik na krike zverinja. A onda sa zvezda prispee Boanski Plamenovi, koji behu nosioci volje bogova; svi gradovi Kalgaa to ih Plamenovi dotakoe namah nestae, potpuno satrti, tako da od oveka i ovekovih dela, nita ne osta. ak i tada...'" U Folimunovom glasu oseala se mala promena. Nije pomerio pogled, ali ipak kao da je nekako postao svestan velike panje s kojom su ga druga dvojica sluala. Lako, ne zastavi da uhvati vazduh, on promeni glas, tako da je sada bio mnogo piskutaviji, a slogovi teniji.

Teremon, koga je ovo iznenadilo, se namrti. Rei su sada bile na granici razaznatljivosti. Tek je malo promenio naglasak, malo je drugaije naglaavao samoglasnike... pa ipak Teremon vie nije imao pojma ta to Folimun govori. "Moda bi Sifera mogla da ga razume", primeti irin. "Sada verovatno govori liturgijskim jezikom, starim jezikom prethodne Godine pobonosti, sa koga je najverovatnije prevedena Knjiga Otkrovenja." Teremon nekako udno pogleda psihologa. "Dosta znate o ovome, je li tako? ta kae?" "Mislite da umem da vam kaem? Malo sam to izuavao u poslednje vreme, to je tano. Ali ne toliko. Samo nagaam o emu govori... Zar ga neemo zakljuati u orman?" "Neka ga", ree Teremon. "Sada to vie i nije vano? Ovo je veliki trenutak. Neka uiva." Pomerio je stolicu unazad i proao prstima kroz kosu. ake mu se vie nisu tresle. "udno", ree. "Sada, kada je sve zaista poelo, vie nisam nervozan." "Niste?" "Zato bih bio?" upita Teremon. U glas mu se uvukla nota preterane veselosti. "Nita ne mogu da uinim kako bih spreio ono to e se dogoditi, je li tako? Zato u jednostavno pokuati da sve to preturim preko glave. ta mislite, hoe li se Zvezde stvarno pojaviti?" "Nemam pojma", odvrati irin. "Moda Binaj zna." "Ili Ator." "Ostavite Atora na miru", ree psiholog, smejui se. "Upravo je proao kroz sobu i uputio vam pogled od koga je trebalo da na mestu ostanete mrtvi." Teremon napravi grimasu. "Morau mnogo toga da pokusam kada se sve ovo zavri, svestan sam toga. ta mislite, irine? Da li je bezbedno posmatrti predstavu napolju?" "Kada Tama bude potpuna..." "Ne mislim na Tamu. Mislim da sa Tamom mogu izii nakraj. Mislim na Zvezde." "Zvezde?" Nestrpljivo ponovi irin. "Rekoh vam ve, ne znam nita o njima." "Verovatno nisu tako strane kao to bi Knjiga Otkrovenja elela da mi to mislimo. Ako je eksperiment one dvojice sa izbuenom tavanicom bio iole dobar..." On okrenu ake tako da su mu dlanovi bili gore, kao da je u njima mogao biti odgovor. "Recite mi, irine, ta vi mislite? Hoe li neki ljudi biti imuni na Tamu i Zvezde?" irin slegnu ramenima. Pokazao je u pod ispred sebe. Dovim je proao zenit i kvadrat krvave suneve svetlosti koji je odraavao prozor na podu pomerio se nekoliko stopa blie sreditu prostorije, gde je leao poput uasne mrlje posle nekog sablasnog zloina. Tremon je zurio u njegovu zagasitu boju. Zatim se okrenuo i jo jednom, kiljei, pogledao u samo sunce. Ugriz na boku sada je zaklanjao treinu vidljivog diska. Teremon se strese. Jednom je u ali razgovarao sa Binajem o zmajevima na nebu. Sada mu se inilo da je taj zmaj doao, da je ve progutao pet sunaca i da revnosno nagriza i ovo jedino preostalo. irin ree: "U Sarou ima verovatno dva miliona ljudi koji pokuavaju da se bre-bolje pridrue Apostolima. Kladim se da e odrati jedan dinovski sastanak u Mondiorovom tabu... Da li mislim da neko moe biti imun na Tamu? Pa to emo ionako uskoro otrkiti, je li tako?" "Mora da je tako. Kako bi inae Apostoli prenosili Knjigu Otkrovenja iz ciklusa u ciklus i kako je ona uopte mogla biti napisna na Kalgau? Mora da je postojala neka vrsta imunosti. Kada bi svi poludeli, ko bi napisao Knjigu?" "Najverovatnije lanovi tajnog kulta koji se skrivaju u svetilitima dok sve ne bude gotovo, upravo onako kao to to veeras rade neki od nas", odvrati irin. "Objanjenje nije u redu. Knjiga Otkrovenja sroena je tako kao da predstavlja izvetaj oevica.

Kako se ini, to ukazuje na okolnost da su sami iskusili ludilo... i preiveli ga." "Pa", poe psiholog, "postoje tri vrste ljudi koje bi mogle biti donekle poteene. Prvo, malobrojni koji ne dou u priliku uopte da vide Zvezde... slepi, recimo, ili oni koji se napiju do besvesti u poetku pomraenja i ostanu u tom stanju do kraja." "Takvi se ne raunaju. To nisu pravi svedoci." "Pretpostavljam da nisu. U drugu skupinu bih ubrojao decu za koje je svet ionako neto novo i udno tako da za njih jedna stvar ne moe biti udnovatija od druge. Pretpostavljam da njih ni Tama, pa ak ni Zvezde nee uplaiti. To e za njih biti samo jo dva neobina dogaaja u svetu koji ih iznenauje na svakom koraku. To vam je valjda jasno?" Teremon sumnjiavo klimnu. "Pretpostavljam da je tako." "Na kraju, tu su i oni iji su umovi suvie jednostavni da bi potpuno popustili. Oni krajnje neosetljivi teko da mogu pretrpeti uticaj... prave seljaine. Pretpostavljam da e oni samo slegnuti ramenima i saekati da se pojavi Onos." "Znai, Knjigu Otkrovenja su napisale neosetljive seljaine?" upita Teremon, razvukavi usta u osmeh. "Teko. Mora da ju je napisao jedan od najbistrijih umova novoga ciklusa... ali zacelo se zasniva na nestalnim seanjima dece, kombinovanim sa zbrkanim, nesuvislim brbljanjima poluludih morona, kao i, moda, na izvesnim priama koje su priale seljaine." "Nemojte da vas Folimun uje." "Razume se, tekst je tokom godina bio mnogo puta preureivan. I ak moda prenoen iz jednog ciklusa u drugi, na isti nain na koji se Ator i njegovi ljudi nadaju da e preneti tajnu gravitacije. Ali ovo hou da kaem: u njoj mora da je sve prikazano iskrivljeno, ak i ako se zasniva na injenicama. Uzmite u obzir, na primer, ogled sa rupama na krovu, o kome su nam priali Faro i Jimot... onaj koji nije uspeo." "ta s njim?" "Razlog zbog koga nije us..." irin zastade i, uznemiren, ustade. "Uh... ovaj..." "Neto nije u redu?" upita Teremon. "Ator ide ovamo. Pogledajte mu smo izraz lica!" Teremon se okrenu. Stari astronom im se pribliavao poput kakvog duha osvetnika iz srednjevekovnog mita. Koa mu je bila bela poput hartije, oi su mu sevale, crte lica podseale na masku uasa. Oinuo je Folimuna, koji je sasvim sam stajao u uglu na suprotnom kraju prozora, jednim otrovnim pogledom, a drugim je udostojao Teremona. Obratio se irinu: "Poslednjih petnaest minut proveo sam za komunikatorom. Razgovarao sam sa Sklonitem i sa ljudima iz obezbeenja, kao i sa Saroom." "I?" "Ovde prisutni novinar bie zadovoljan obavljenim poslom. Kako ujem, grad je u potpunom rasulu. Svuda pobune, pljake, uspaniene gomile..." "ta je sa Sklonitem?" zabrinuto upita irin. "Bezbedno. Zakljuani su prema planu i opstae skriveni bar dok ne svane dan. S njima e biti sve u redu. Ali grad, irine... nemate pojma..." Teko se izraavao. Teremon ree: "Gospodine, kada biste mi smo poverovali koliko mi je ao..." "Nemamo sada vremena za to", nestrpljivo ga presee irin. Spustio je aku na Atorovu ruku. "Kako ste vi? Jeste li dobro, dr Atore?" "Zar je to uopte vano?" Ator se nagnu ka prozoru kao da pokuava odatle da vidi nemire. "Onog trenutka kada je poelo pomraenje svi su shvatili da e se sve dogoditi upravo onako kao to smo

govorili... mi, i Apostoli. I izbila je histerija. Uskoro e i poari. A pretpostvljam i Folimunova rulja. ta da radimo irine? Predloite neto!" irin pognu glavu i ostade zagledan u vrhove cipela. Izvesno vreme je lupkao po bradi zglobom prsta. A onda podie pogled i ree rapavim glasom. "Da uinimo? ta ima da se ini? Zakljuati kapije i nadati se najboljem." "A ta da im kaemo da emo ubiti Folimuna ako probaju da provale unutra?" "Da li biste to uradili?" upita irin. Atorove oi iznenaeno zaiskrie. "Ovaj... pretpostavljam..." "Ne", ree irin. "Ne biste." "Ali ako im pripretimo..." "Ne. Ne. To su fanatici, Atore. Oni ve znaju da je na talac. Verovatno oekuju da ga ubijemo istog trenutka kada nagrnu u Opservatoriju, i to ih uopte ne dira. A i sami znate da to ionako ne biste uinili." "Razume se da ne bih." "I onda? Koliko ima jo do potpunog pomraenja?" "Manje od sata." "Moraemo rizikovati. Apostolima e biti potrebno izvesno vreme da okupe svoju rulju... nee samo doi gomila Apostola, mogu da se kladim u to, bie to ogromna masa obinog sveta iz grada, koju e dovesti na ivicu panike aica Apostola, obeavi im trenutnu milost, spasenje, bilo ta... a bie im potrebno i izvesno vreme da ih dovedu ovamo. Opservatorija je udaljena dobrih pet milja od grada..." irin pogleda kroz prozor. Teremon koji je stajao pored njega, uini isto, zagleda se niz padine. Tamo dole, ograene farme povlaile su se pred skupinama belih kua u predgraima. Metropola iza njih nejasno se nazirala u daljini... magla u Dovimovom sjaju koji se gubio. Predeo je obasjavala sablasn, komarna svetlost. irin ree, ne okrenuvi se: "Da, bie im potrebno vremena da stignu ovamo. Neka vrata ostanu zatvorena, nastavite rad, molite se da prvo nastupi potpuno pomraenje. Kada jednom zasijaju Zvezde, mislim da ak ni Apostoli nee moi da nateraju rulju da provali ovamo." Dovim je bio prepolovljen. Linija koja ga je delila bila je malo ispupena po sredini ka onom jo sjajnom delu crvenog sunca. Liio je na dinovski kapak koji se neumoljivo sputao preko svetlosti koja je obasjavala svet. Teremon je stajao kao zaleen i zurio. Tihi amor prostorije iza njega izbledeo je u zaboravu i on je oseao samo debelu tiinu onih polja tamo napolju. ak su i sami insekti, izgleda, zamukli od straha. Stvari su postajale sve nejasnije i nejasnije. Izopaena krvava boja prelivala se preko svega. "Nemojte gledati tako dugo odjednom", promrmlja mu irin na uvo. "Mislite na sunce?" "U grad. U nebo. Ne brinem se da li ete otetiti vid. Ali plaim se za va um, Teremone." "Moj um je u redu." "I elite da tako ostane. Kako se oseate?" "Zato..." Teremon zakilji. Grlo mu je bilo malo suvo. Provukao je prstom s unutranje strane kragne. Stezala ga je. Stezala. Kao da mu neija aka stee grlo, da li se tako oseao? Stao je da uvija vrat napred nazad, ali od toga mu nije bilo nita lake. "Moda imam malih potekoa sa disanjem." "Tekoe sa disanjem predstavljaju jedan od prvih simptoma napada klaustrofobije", ree irin. "Kada osetite da vam se grudi steu, bilo bi pametno da prestanete da gledate kroz prozor." "elim da vidim ta e se dogoditi."

"Dobro. Dobro. Kako god hoete." Teremon irom otvori oi i nekoliko puta duboko udahnu vazduh. "Mislite da ne mogu izdrati, je li tako?" irin zabrinuto ree: "Ne znam nita ni o emu vie, Teremone. Stvari se menjaju iz trenutka u trenutak, je li tako?... Hej, evo Binaja."

26.
Astronom se postavio izmeu svetlosti i para u uglu. irin stade nelagodno da trepe. "Zdravo, Binaje." "Mogu li da vam se pridruim?" upita on. "Obavio sam proraune, pa nemam ta da radim do potpunog pomraenja." Binaj zastade, pa pogleda Apostola koji se udubio u malu knjigu u konom povezu koju je izvukao iz rukava odore. "Zar nismo nameravali da ga sklonimo?" "Odluili smo da to ne inimo", odvrati Teremon. "Zna li gde je Sifera, Binaje? Malopre sam je video, ali sada je nigde nema." "Gore je, u kupoli. Htela je da pogleda prizor kroz veliki teleskop. Mada nema ta da se vidi to ne moemo videti golim okom." "A Kalga Dva?" upita Teremon. "ta tu ima da se vidi? Tama u Tami. Moemo videti dejstvo njegovog prisustva dok prolazi ispred Dovima. Meutim, sam Kalga Dva... komad noi naspram nonog neba." "No", promrmlja irin. "Kakva udna re." "Vie nije", odvrati Teremon. "Znai, lutajui satelit se uopte ne vidi, ak ni pomou velikog teleskopa?" Binaj je bio zbunjen. "Nai teleskopi nisu naroito dobri, znate. Dobri su za solarna posmatranja, ali ako se suoe sa samo malo tame i..." On zavrte glavom. Zabacio je ramena i kao da se muio da udahne vazduh. "Ali Kalga Dva stvarno postoji, zaista. Ta udna zona tame koja prolazi izmeu nas i Dovima... to je Kalga Dva." irin ree: "Ima li potekoa sa disanjem, Binaje?" "Malo", on mrknu. "Valjda zbog hladnoe." "Pre bih rekao da je re o blagoj klaustrofobiji." "Misli?" "Sasvim sam siguran. Da li osea jo neto udno?" "Pa", poe Binaj, "imam utisak da mi se oi obruavaju na mene. Stvari kao da se zamagljuju i... nita nije onako jasno kako bi trebalo da bude. A i hladno mi je." "To nije privid. Prilino je hladno", primeti Teremon, napravivi grimasu. "Palevi na nogama su mi ledeni kao da sam ih poslao na drugi kraj zemlje u hladnjai." "Trenutno nam je potrebno neto", napeto primeti irin, "to e nam skrenuti panju sa onoga to oseamo. Treba da zaposlimo umove, u tome je stvar. Malopre sam poeo da vam govorim, Teremone, zato Faroov eksperiment sa rupama u krovu nije uspeo." "Upravo ste poeli", prihvati Teremon. Sklupao se, obuhvativi jedno koleno obema rukama i naslonivi bradu na njega. Trebalo bi, pomisli on, da se izvinem i poem gore da potraim Siferu, dok jo nije nastupilo potpuno pomraenje. Ali bio je tako neobino pasivan, nije imao volje da se pokrene. Ili se, pitao se, jednostavno plaim susreta s njom? irin nastavi: "Hteo sam da kaem kako su oni pogreili jer su Knjigu Otkrovenja shvatili doslovno. Verovatno nije imalo nikakvom smisla pridavati bilo kakav fiziki znaaj zamisli o Zvezdama. Moe se desiti, znate, da u potpunoj Tami um smatra za apsolutno potrebno da stvori svetlost. Taj opsena svetlosti mogu biti Zvezde." "Drugim reima", primeti Teremon, koji je poeo da se zagreva za temu, "vi mislite da su zvezde proizvod ludila, a ne jedan od njegovog uzroka? Od kakve e onda koristi biti fotografije koje astronomi veeras prave?" "Moda e posluiti kao dokaz da su Zvezde opsena. Ili da dokau suprotno, to je sve to znam.

Ali ipak..." Binaj je privukao stolicu blie i na licu mu se pojavio izraz iznenadnog oduevljenja. "Sve vreme dok ste se bavili Zvezdama", poe on, "i sam sam o njima razmiljao i pala mi je na pamet jedna odista zanimljiva ideja. Razume se, to je samo slobodna pretpostavka i ne pokuavam da je iznosim na ozbiljan nain. Ali zasluuje da porazmislimo o njoj. elite li da je ujete?" "Zato da ne?" upita irin, zavalivi se na stolici. Binaj kao da se malo snebivao. Stidljivo se osmehivao i na kraju ipak ree: "Pretpostavimo da u Vaseljeni postoje i druga sunca." Teremon prigui smeh: "Rekao si da je re o neem ludom, ali nisam mislio..." "Ne, nije ba toliko ludo. Nisam mislio da ima jo sunaca na dohvat ruke koja na neki tajanstveni nain nismo u stanju da vidimo. Govorim o suncima koja su tako daleko da njihova svetlost nije dovoljno snana da bismo ih uoili. Da su blizu, bila bi sjajna poput Onosa, moda, ili Tana i Site. Ali ako ovako stoje stvari, svetlost koju zrae nije jaa od male sjajne take koja se utapa u stalni sjaj naih est sunaca." irin upita: "ta je sa Zakonom opte gravitacije? Nisi li ga prevideo? Ako ta druga sunca postoje, ne bi li ona uticala na orbitu naega sveta isto kao to to ini Kalga Dva i zato to onda niste primetili?" "Odlina primedba", sloi se Binaj. "Ali ta sunca su, recimo, stvarno veoma daleko... moda ak cele etiri svetlosne godine, ili jo vie." "Koliko godina iznosi jedna svetlosna godina?" upita Teremon. "Ne koliko vremenskih godina. Ve daljinskih. Svetlosna godina je jedinica mere za udaljenost... to je ona udaljenost koju svetlost prevali za godinu dana. A to iznosi ogroman broj milja, jer je svetlost veoma brza. Priblino smo izmerili da se kree 185 hiljada milja na as, a ja podozrevam da je to daleko od tane vrednosti, odnosno da bismo, da imamo bolje ureaje, doli do zakljuka da je svetlost mnogo bra i od toga. Ali ako uzmemo i tih 185 hiljada milja na sat, moemo izraunati da je Onos udaljen nekih deset svetlosnih minuta odavde, a Tano i Sita otprilike jedanaest puta vie od njega, i tako dalje. Tako bi sunce koje je udaljeno nekoliko svetlosnih godina bilo stvarno veoma daleko. Nikada ne bismo uspeli da otkrijemo nikakve poremeaje koje bi ono moglo da izazove u orbiti Kalgaa, jer bi ovi bili zanemarljivi. U redu: pretpostavimo da tamo napolju postoji mnogo sunaca, svuda oko nas na nabesima na udaljenosti od etiri do osam svetlosnih godina... recimo, deset ili dvadeset takvih sunaca, moda." Teremon zviznu. "Kakva ideja za 'Nedeljni dodatak'! Dvadesetak sunaca u Vaseljeni udaljena osam svetlosnih godina! Bogova mu! To bi i te kako umanjilo znaaj nae Vaseljene! Zamislite... Kalga i njegova sunca su samo malo, beznaajno predgrae prave Vaseljene, a mi ovde mislimo kako smo jedinstveni, da postojimo samo mi i naih est sunaca, da smo sasvim sami u kosmosu!" "To je samo jedna sumanuta ideja", odvrati Binaj uz osmeh, "ali nadam se da uviate na ta ciljam. Za vreme pomraenja tih desetak sunaca odjednom bi postalo vidljivo, jer uskoro vie nee biti prave suneve svetlosti da ih poniti. Poto su tako daleko, videemo ih kao male klikere. I tako ete dobiti: Zvezde. Take svetlosti koje e se iznenada pojaviti i koje su nam Apostoli obeavali." "Apostoli pominju 'nebrojeno mnogo' Zvezda", primeti irin. "To mi ne lii samo na desetak ili dvadesetak. Vie na nekoliko miliona, zer ne mislite?" "Poetsko preterivanje", odvrati Binaj. "U Vaseljeni jednostavno nema mesta za milion sunaca... ak ni da su nagomilana tako da se dodiruju." "Pored toga", javi se i Teremon, "kada jednom doemo do deset ili dvadeset, moemo li tano odrediti broj? Od dvadesetak Zvezda mislili bismo da ih je 'nebrojeno' mnogo, kladim se... a naroito

onda ako je u toku pomraenje i svi su ve kao udareni mokrom arapom od buljenja u Tamu. Znate li da postoje plemena u dubokim umama koja u svom jeziku imaju samo tri broja... "jedan", "dva", "mnogo". Mi smo malo profinjeniji, moda. Tako za nas ide deset, dvadeset, a onda 'bezbroj'. Stresao se od uzbuenja. "Odjednom deset sunaca! Zamislite samo!" Binaj ree: "Ima jo neto. Jo jedna slatka, mala ideja. Da li ste ikada razmiljali o tome kako bi gravitacija bila jednostavna kada biste imali dovoljno jednostavan sistem? Pretpostavimo da postoji Vaseljena sa planetom i samo jednim suncem. Ta planeta bi se kretala po savrenoj elipsi i prava priroda gravitacione sile bila bi u toj meri oigledna da bi se mogla prihvatiti kao aksiom. Astronomi na jednom takvom svetu verovatno bi pronali gravitaciju i pre no to izmisle teleskop. Dovoljno bi bilo da izvre osmatranja golim okom pa da proniknu u stvar." irin ga je sumnjiavo gledao. "Ali da li bi takav jedan sistem bio dinamino stabilan?" upita on. "Svakako! To se zove sluaj "jedan prema jedan". Obraen je matematiki, ali mene zanimaju filozofske implikacije." "Lepo je razmiljati o tome", priznade irin, "kao o nekoj zgodnoj apstrakciji... kao to su savreni gas ili apsolutna nula." "Razume se", nastavi Binaj, "postoji tu i kvaka - ivot bi bio nemogu na jednoj takvoj planeti. Ona ne bi dobijala dovoljno toplote i svetlosti, jer ako bi rotirala, polovinu svakoga dana vladala bi potpuna Tama. Jednom si od mene zatraio da zamislim takvu planetu, sea li se, irine? Na kojoj bi itelji bili potpuno naviknuti na smenu dana i noi? I razmiljao sam o tome. Na njoj ne bi bilo nikakvih itelja. Ne moete oekivati ivot... koji iz osnove zavisi od svetlosti... da se razvije u tako ekstremnim uslovima nedostatka svetlosti. Polovinu svakog okretanja oko ose provoditi u Tami! Ne, nita ne moe da opstane u takvim uslovima. Ali da nastavimo... govorim hipotetiki, sistem 'jedan prema jedan' bi..." "Stani malo", prekide ga irin. "Ba si brzoplet kada zakljuuje da se ivot tamo ne bi razvio. Otkud ti to zna? ta je to toliko u osnovi nemogue za nastanak ivota na mestu koje je pola vremena u Tami?" "Rekoh ti, irine, ivot u potpunosti zavisi od svetlosti. Te stoga na svetu gde..." "Ovdanji ivot u potpunosti zavisi od svetlosti. Ali kakve to ima veza sa planetom koja..." "To ima smisla, irine!" "To ima krunog smisla!" odvrati irin. "Ti definie ivot kao takav-i-takav, zasnivajui tu zamisao na fenomenu koji se deava na Kalgau, a onda pokuava da tvrdi da e na svetu koji nimalo ne lii na Kalga ivot biti..." Teremon iznenada prsnu u hrapavi smeh. irin i Binaj se ozlojeeno zagledae u njega. "ta je toliko smeno?" upita ga Binaj. "Vi. Vas dvojica. Jedan astronom i jedan psiholog zapenuili su prepirui se oko biologije. Mora da tako izgledaju slavni meudisciplinarni razgovori o kojima sam toliko sluao, ono veliko intelektualno vrenje po kome je ovaj Univerzitet poznat." Novinar ustade. Ionako je postao nemiran, a Binajevo dugo razlaganje o apstraktnim temama samo ga je jo vie unervozilo. "Izvinite me. Moram da protegnem noge." "Potpuna tama samo to se nije spustila", opomenu ga Binaj. "Moda ti se nee dopasti da bude sasvim sam kada se to dogodi." "Samo u malo da proetam, pa u se vratiti", odvrati Teremon. Pre no to je napravio nekoliko koraka, Binaj i irin su nastavili svoju raspravu. Teremon se osmehnu. I to je bio nain da se umanji napetost, pomisli on. Svi su bili pod stranim pritiskom.

Konano, sa svakim otkucajem sata, svet je bio blii potpunoj Tami... blii... Zvezdama? Ludilu? Vremenu Nebeskih Plamenova? Teremon slegnu ramenima. Za poslednjih nekoliko asova stotinu puta je promenio raspoloenje, a sada je bio nekako udno miran, gotovo da je oseao izvestan fatalizam. Oduvek je verovao da je gospodar vlastite sudbine, da je u stanju da oblikuje svoj ivot po elji: to mu je pomagalo da stigne tamo gde ostali novinari nisu imali nikakvih izgleda da se nau. Ali sada je sve bilo van njegove kontrole, i on je to znao. Doi Tamo, doite Zvezde, doi Poaru, sve e se to dogoditi mimo njegove volje. Onda nema smisla da se troi u razdraujuim nagaanjima. Opusti se, sedi, ekaj, posmatraj ta se deava. A zatim... opomenu sebe... potrudi se da preivi bez obzira na mete koji nastane. "Idete gore u kupolu?" upita ga neki glas. On trepnu u polutami. Bio je to onaj mali bucmasti diplomac-astronom... Faro, tako se zvao? "Da, idem", odvrati Teremon, mada istinu govorei nije imao na umu nikakvo odredite. "Idem i ja. Doite: odveu vas tamo." Zavojito metalno stepenite vodilo je navie ka visokom, zasvoenom, poslednjem spratu ogromne zgrade. Faro krenu dahtavo uz stepenice, lupkajui kratkim nogama, a Teremon je grabio za njim. Ve je jednom bio u kupoli Opservatorije pre nekoliko godina, kada je Binaj hteo neto da mu pokae. Ali gotovo se niega nije seao. Faro povue teka klizea vrata i oni uoe. "Doao si da izbliza osmotri Zvezde?" upita Sifera. Visoki arheolog stajala je odmah kod vrata i posmatrala zaposlene astronome. Teremon pocrvene. Nije ba eleo da u ovom trenutku naleti na Siferu. Suvie kasno se setio da je Binaj kazao da je upravo ovamo otila. Uprkos onom dvosmislenom osmehu koji mu je uputila kada je poelo pomraenje, jo je strepeo od njenih zajedljivih aoka i besa koji je oseala prema njemu, jer ga je smatrala izdajicom skupine iz Opservatorije. Ali sada uopte nije pokazivala da mu ita zamera. Moda je sada, dok je svet naglavake uranjao u Peinu Tame, oseala da je sve to se dogodilo pre pomraenja bilo nevano, da je predstojea katastrofa ponitavala sve uase, sve svae, sve grehe. "Kakvo mesto!" primeti Teremon. "Nije li fantastino? Mada mi ba nije mnogo jasno ta se ovde dogaa. Veliki solarskop dre uperen u Dovima... to je vie kamera nego lupa, tako su mi kazali, ne moe samo tek tako pogledati kroz njega i videti nebesa... a ovi manji teleskopi fokusirani su jo dalje, vrebaju na prvi znak pojave Zvezda..." "Jesu li ih ve ugledali?" "Koliko znam, nisu", odvrati Sifera. Teremon klimnu. Zatim se osvrnu oko sebe. Ovo je bilo srce Opservatorije, prostorija iz koje se osmatralo nebo. Bila je to najmranija odaja u kojoj se ikada naao... ne potpuno mrana, razume se; oko zakrivljenog zida bili su raporeeni bronzani svenjaci u dvostrukom redu, ali svetlost koja je dopirala iz svetiljki koje su oni pridravali bila je slaba. U polumarku je ugledao jednu veliku metalnu cev koja se protezala navie i nestajala kroz otvor na krovu zgrade. Kroz otvor se takoe moglo videti nebo. Sada je bilo zastraujue tamnopurpurne boje. I dalje se video sve manji deo Dovima, ali malo sunce kao da se povuklo na veliku daljinu. "Kako sve udno izgleda", promrmlja on. "Ovakvo nebo nikada nisam video. Gusto je... gotovo

poput kakvog ebeta." "ebeta koje e nas sve uguiti." "Uplaena?" upita on. "Svakako. Zar ti nisi?" "I jesam i nisam", odvrati Teremon. "Hou da kaem, ne elim da stekne utisak da sam naroito hrabar, veruj mi. Ali nisam ni izdaleka onoliko nervozan kao to sam bio pre sat ili dva. Pre bi se moglo rei da sam nekako otupeo." "Mislim da te razumem." "Ator kae da su u gradu ve izbile prve pobune." "To je samo poetak", odvrati Sifera. "Teremone, ne mogu iz glave da izbijem onaj pepeo. Pepeo na brdu Tombo. One velike blokove kamenja, temelje kiklopskog grada... i pepeo svuda oko njihove osnove." "A ispod jo stariji pepeo, pa jo stariji." "Da", ree ona. Primetio je da mu se malo primakla. Takoe je primetio da je potpuno nestalo njenog neprijateljskog dranja i... da li je mogue?... kao da je reagovala na neku prolu privlanost koju je nekada oseao prema njoj. Poznavao je simptome. Bio je suvie iskusan da ih ne bi odmah uoio. Odlino, pomisli Teremon. Jo malo pa e smak sveta, a Sifera, sada, neoekivano reava da skine masku Ledene kraljice. Jedna neobina, nespretna prilika, udnovato visoka, klizei im se priblii krajnje trapavo. Pozdravila ih je uz kikot. "Jo nema ni traga Zvezdama", primeti on. Bio je to Jimot, drugi mladi diplomac. "Moda uopte neemo imati piliku da ih vidimo. Pokazae se da je sve to fijasko, isto kao i opit koji smo Faro i ja pokuali da izvedemo u onoj mranoj zgradi." "I dalje se vidi veliki deo Dovima", istae Teremon. "Ima jo dosta do potpune Tame." "Ti kao da jedva eka da doe", ree Sifera. On se okrenu prema njoj. "Voleo bih da se okona ovo ekanje." "Hej!" povika neko. "Moj kompjuter ne radi!" "Svetla...!" zau se jo jedan glas. "ta se deava?" upita Sifera. "Nestalo je struje", odvrati Teremon. "Upravo kako je irin predvideo. Mora da su iskrsle nevolje u stanici sa generatorom. Prvi talas ludada besomuno jurca gradom." I zaista, slaba svetlost koja je dopirala sa svenjaka delovala je kao da e se svakog asa ugasiti. Prvo se veoma pojaala, kao da je kroz svetiljke proao brzi poslednji nalet struje; a onda je oslabila; ponovo se pojaala, ali ne onoliko kao pre jednog trenutka, da bi se potom ponovo smanjila, to jest gotovo ugasla. Teremon oseti kako ga Sifera snano stee za miicu. "Ugasile su se", ree neko. "Isto i kompjuteri... neka neko ukljui rezervni dovod struje! Hej! Rezervni dovod struje!" "Brzo! Solarskop ne radi! Kamera ne snima!" Teremon primeti: "Zato se nisu pripremili za ovako neto?" Ali oigledno da jesu. Negde iz dubine zgrade dopre tutnjava i ekrani kompjutera ratrkanih po prostoriji ponovo oivee. Svetiljke u svenjacima, meutim, nisu. Oigledno su bile pripojene na drugo kolo, tako da rezervni generator u podrumu nee i u njih vratiti svetlost. Opservatorija je praktino bila u potpunoj Tami. Siferina aka je i dalje poivala na Teremonovom zglavku. Razmiljao je da li da je zatitniki

zagrli. A onda se zau Atorov glas. "U redu, pomozite mi! Ve za jedan minut sve e biti u redu!" "ta to ima?" upita Teremon. "Ator je doneo svetlost", dopre do njega Jimotov glas. Teremon se okrenu i zagleda se u njega. Nije bilo lako ma ta videti pri tako slaboj svetlosti, ali ve u narednom trenutku oi su mu se pomalo privikle na to. Ator je u naruju drao pet est palica dugakih jednu stopu i in debelih. Preko njih je gledao u osoblje. "Faro! Jimote! Doite da mi pomognete." Mladii otapkae do direktora Opservatorije i oslobodie ga palica. Jimot je jednu po jednu podizao, a Faro je, u potpunoj tiini, palio velike, nezgrapne ibice sa izrazom kao da izvodi najsvetiji mogui obred kakve religijske svetkovine. Kada bi plamenom dodirnuo gornji kraj svake palice, slabi plamen bi u prvi mah oklevao, jalovo poigravajui oko vrha, a onda bi odjednom pucketavi sjaj obasjao Atorovo mravo lice ukastom svetlou. Sponatano klicanje prolomi se velikom prostorijom. Palicu je obavijalo est ina treperavog plamena! "Vatra," zapita Teremon. "Ovde unutra? Zato ne upotrebe boanske svetiljke ili neto drugo?" "Razgovarali smo o tome", odvrati Sifera. "Meutim, boanske svetiljke su tako slabe. Dobre su za kakvu malu spavau sobu, u ijem prijatnom drutvu se lake prebrodi vreme spavanja, ali za mesto ove veliine..." "A dole? Da li i dole pale baklje?" "Mislim da pale." Teremon zavrte glavom. "Nije ni udo to e grad noas planuti. Ako ak i vi pribegavate neem tako primitivnom kao to je vatra da biste odagnali Tamu..." Osvetljenje je bilo slabo, slabije i od najoskudnije suneve svetlosti. Plamenovi su se ludo vrteli, raajui pijane, treperave senke. Baklje su se gadno puile i prostorija je poela da se osea na zagorelo jelo. Ali ipak su stvarale utu svetlost. Bilo je neeg veselog u toj utoj svetlosti, pomisli Teremon. Naroito posle etiri sata provedena samo sa sumornim, nestalnim Dovimom. Sifera je grejala ake na plamenu najblie baklje, ne obraajui panju na a koja se skupljala po njima u obliku finog, sivog praha, i kao u zanosu mrmljala sebi u bradu: "Divno! Divno! Nikada ranije nisam razmiljala o tome koliko je uto lepa boja." Meutim, Teremon je nastavio sumnjiavo da posmatra baklje. Nabrao je nos kada je osetio ueen miris i upitao: "Od ega su napravljene?" "Od drveta", odvrati ona. "Oh, ne, nisu. Bar ne gore. Poslednji in na vrhu je ugljenisan i plamen sve vreme izbija ni iz ega." "U tome i jeste lepota. Ovo je zaista delotvoran vetaki mehanizam za stvaranje svetlosti. Napravili smo nekoliko stotina baklji, ali veina je, razume se, odnesena u Sklonite. Vidi", ona se okrenu i otrese pocrnele ake, "uzme jezgro obine vodene trske, dobro ga osui i namoi u ivotinjsku mast. Zapali i mast gori, malo po malo. Ove baklje e goreti skoro pola sata bez prekida. Genijalno, zar ne?" "Divno", odvrati Teremon strogo. "Vrlo moderno. Vrlo upeatljivo." Vie nije mogao da ostane u ovoj prostoriji. Isti onaj nemir koji ga je doveo ovamo gore ponovo ga je spopao. Dovoljan je bio i smrad baklji; a uz to je kroz otvor u kupoli dopirao hladan vazduh, otar i zimski, ledeni prst noi. On se strese. alio je to su on, irin i Binaj onako brzo ispraznili

celu bocu onog loeg vina. "Vraam se dole", ree on Siferi. "Ovde nema ta da se vidi ako nisi astronom." "Dobro. Poi u s tobom." Pri treperavoj utoj svetlosti ugledao je na njenom licu osmeh, ovog puta bio je siguran, osmeh je bio nedvosmislen.

27.
Spustili su se do donje prostorije niz zavojito stepenite po kome su odzvanjali njihovi koraci. Tamo dole se nije nita znaajno izmenilo. I ljudi na donjem nivou su zapalili baklje. Binaj je radio za tri kompjutera odjednom, obraujui podatke dobijene posredstvom teleskopa sa gornjeg sprata. Ostali astronomi obavljali su druge poslove, od kojih Teremon nijedan nije shvatao. irin je sam lutao unaokolo, poput kakve izgubljene due. Folimun je preneo stolicu ispod jedne baklje i nastavio da ita, pomerajui usne u jednolinom recitalu prizivanja Zvezda. Kroz Teremonov um prolazile su fraze opisa, delovi lanka koji je planirao da napie za sutranji broj Hronike. Nekoliko puta ranije tokom ove veeri pisaa maina u njegovom umu zakucala je na isti nain... savreno metodian, savreno dosledan, iako je znao da je to sada potpuno beznaajno. Bilo je krajnje besmisleno pretpostaviti da e se sutra pojaviti novi broj Hronike. On izmeni poglede sa Siferom. "Nebo", promrmlja ona. "Da, vidim." Ponovo je promenilo boju. Sada je bilo jo tamnije, uasno purpurnocrveno, udovine boje, kao da su iz neke ogromne rane u tkanju nebesa liptali mlazevi krvi. Vazduh je postao nekako gui. Sumrak je, poput opipljivog entiteta, uao u prostoriju, a treperavi krug ute svetlosti oko baklji jo se jae razaznavao naspram sivila iza njih koje se i dalje skupljalo. Miris dima bio je i ovde isto onako ogavan kao i gore. Teremon je postao svestan injenice da mu ak smetaju i tihi pucketavi zvuci zapaljenih baklji, kao i meki irinovi koraci koji su se uli dok je krupni psiholog bez prestanka kruio oko stola u sreditu prostorije. Stvari su se sve tee razaznavale, bez obzira na baklje. Znai, poinje, pomisli Teremon. Veme potpune Tame... i dolaska Zvezda. Na trenutak je pomislio da bi najpametnije bilo potraiti kakav zgodni orman i zakljuati se unutra dok sve ne proe. Skloni se, izbegavaj da gleda u Zvezde, sklupaj se negde i saekaj da se stvari ponovo normalizuju. Ali ve posle jednog trenutka razmiljanja shvatio je da je to veoma loa ideja. U ormanu... u bilo kakvom zatvorenom prostoru... takoe e biti mrano. Umesto da bude sigurna, udobna luka, mogao bi postati kua strave mnogo stranija od prostorija Opservatorije. A takoe, ako se dogodi neto veliko, neto to e preoblikovati istoriju sveta, Teremon nije eleo da bude u zapeku i da rukama skriva glavu dok se to bude dogaalo. To bi bilo kukaviki i glupo; i moda bi posle do kraja ivota alio zbog toga. Nikada se nije krio pred opasnou, ako je smatrao da bi ona mogla kriti priu. Pored toga, bio je dovoljno samouveren da smatra kako e uspeti da izdri sve to se bude dogodilo... a sauvao je dovoljno skepticizma da se bar jedan njegov deo pitao hoe li se bilo ta znaajno uopte dogoditi. Stajao je mirno, oslukujui Siferu koja je ujno disala, povremeno uvlaei brzo i kratko vazduh kao neko ko pokuava da ostane pribran u svetu koji se suvie brzo povlai u senku. A onda se zauo jo jedan zvuk, nov, neodreen, nejasni utisak zvuka koji je mogao proi nezapaen da nije vladala mrtvaka tiina u prostoriji i da Teremon nije bio neprirodno usredsreen na stvari oko sebe to se trenutak poptune Tame vie pribliavao. Novinar je napeto stajao i oslukivao, zadravajui dah. Posle jednog trenutka oprezno je krenuo prema prozoru i zagledao se kroz njega. Tiina se razbila u paramparad kada je preneraeno povikao: "irine!" U sobi je dolo do komeanja. Svi su gledali prema njemu, pokazivali, pitali. Psiholog se istog

trena stvorio pored njega. Sifera za njim. ak se i Binaj, koji je uao ispred svojih kompjutera, okrenuo da pogleda. Napolju je od Dovima ostao jo samo tinjajui iverak, koji je poslednji put oajniki pogledao Kalga. Istono obzorje, u pravcu grada, izgubilo se u Tami, a put iz Saroa do Opservatorije predstavljao je jednu zagasitocrvenu liniju. Drvee poumljenih predela koji su oiviavali auto-put sa obe strane vie nije moglo da se razazna, ve je preraslo u jednu nepreglednu, senovitu masu. Meutim, njegova panja se zadrala na auto-putu, jer je njime kuljala jedna druga, krajnje pretea, senovita masa, nadirala poput kakve neobine, klecave zveri uz padine Opservatorijskog brda. "Pogledajte", promuklo povika Teremon. "Neka neko obavesti Atora! Ludaci iz grada! Folimunovi ljudi! Dolaze!" "Koliko jo ima do potpunog pomraenja?" upita irin. "Petnaest minuta", odreza Binaj. "Meutim, oni e stii ovamo za pet." "Nema veze, neka svi nastave sa radom", ree irin. Glas mu je bio vrst, kontrolisan, neoekivano zapovedniki, kao da je uspeo da zagazi u neki duboki rezervoar unutranje snage u kritinom trenutku. "Zadraemo ih. Ovo mesto je poput tvrave. Sifera, poi gore i obavesti Atora o onome to se dogaa. Ti, Binaje, motri na Folimuna. Obori ga i sedi na njega ako bude morao, ali ne isputaj ga iz vida. Teremone, poite sa mnom." irin je ve nestao kroz vrata, a Teremon ga je pratio u stopu. Stepenite se protezalo ispod njih u vrstim, krunim zamasima oko sredinjeg okna, bledei u vlanom i groznom sivilu. Ne zaustavljajui se, preli su nekih pedeset stopa, tako da je ona slaba, treperava, uta svetlost koja je dopirala kroz otvorena vrata sobe iza njih nestala, te se sada i odozgo i odozdo na njih obruavala ista sumrana senka. irin zastade i debeljukastom akom se uhvati za grudi. Oi su mu iskoile, a glas mu se pretvorio u suvi kaalj. Celo telo mu se treslo od straha. Onaj malopreanji izvor odlunosti oigledno je presuio. "Ne mogu... da... diem... Idite dole... sami. Proverite da li su sva vrata zatvorena..." Teremon sie jo nekoliko stepenika. A onda se okrenu. "Saekajte! Moete li da izdrite jo samo malo?" I sam se borio za vazduh. Vazduh je ulazio i izlazio iz njegovih plua kao da je sirup, a mali crv panike poinjao bi da vriti u njegovom umu pri pomisli da mora sam nastaviti dalje. ta ako su straari ostavili glavna vrata otvorena? Nije se on plaio rulje. Ve... Tame. Teremon je shvatio da se ipak plaio Tame! "Ostanite ovde", nepotrebno je kazao irinu koji se sav ubog sklupao na stepenitu tamo gde ga je Teremon ostavio. "Vraam se za sekund." Poleteo je nazad, preskaui po dva stepenika odjednom; srce mu je divlje lupalo... ne samo od napora... kada je uleteo u glavnu prostoriju i zgrabio jednu baklju iz draa. Sifera je zurila u njega u udu. "Da poem s tobom?" upitala je. "Da. Ne. Ne!" Ponovo je istrao napolje. Baklja je strano smrdela i dim mu je pekao oi tako da je bio gotovo slep, ali je stezao baklju kao da eli da je poljubi od radosti. Njen plamen se povijao unazad dok je jurio niz stepenice. irin se nije ni pomerio. Otvorio je oi i zastenjao kada se Teremon nadneo nad njega. Novinar ga

grubo prodrma. "Hajde, priberite se. Imamo svetlost." Prineo mu je baklju na dohvat ruke, uhvativi teturavog psihologa za lakat i povevi ga nanie; sada su bili zatieni cvreim krugom svetlosti. U prizemlju je bilo potpuno mrano. Teremon oseti kako ga ponovo obuzima uas. Ali baklja je sekla put kroz Tamu za njega. "Ljudi iz bezbednosti...", ree irin. Gde su? Da li su utekli? Izgleda da jesu. Ne, eno tamo nekoliko straara koje je Ator postavio, nagomilanih u uglu predvorja - tresli su se poput pihtija. Pogledi su im bili prazni, jezici su im bili isplaeni. Od ostalih nije bilo ni traga ni glasa. "Drite", ree Teremon otresito i dodade baklju irinu. "Ve se uju." Odista su se mogli uti. Delii promuklih, neartikulisanih uzvika. Meutim, irin je bio u pravu: Opservatorija je bila poput tvrave. Podignuta u poslednjem veku, kada je neogavotijanski stil u arhitekturi bio na svom runom vrhuncu, sagraena je da odoleva i dugo traje, a ne da se dii lepotom. Prozori su bili zatieni reetkom ije su eline ipke bile in debele i duboko usaene u betonske ispuste. Zidovi su bili stameno sazidani, tako da im ni zemljotres nije nita mogao, a glavna vrata od ogromne hrastove ploe bila su okovana gvoem na stratekim takama. Teremon proveri reze. Bile su na mestu. "Bar ne mogu samo da uetaju kako je to Folimun uinio", ree on, teko diui. "ujte ih, molim vas. Nalaze se ve ispred vrata!" "Moramo neto uiniti." "Prokleto ste u pravu", odvrati Teremon. "Nemojte samo stajati! Pomozite mi da dovuem ove vitrine do vrata... i sklanjajte mi tu baklju od oiju. Ubija me dim." Vitrine su bile pune knjiga, naunih ureaja, svakakvih stvari, bio je to ceo muzej astronomije. Sami bogovi su znali koliko su te vitrine bile teke, ali Teremon je dobio neku natprirodnu snagu u ovom kriznom trenutku, tako da ih je podizao i odvlaio na mesto... dok mu je irin vie manje pomagao... kao da su jastuci. Mali teleskopi i ostali merni instrumenti su se isprevrtali dok je nametao teke vitrine. uo se lom stakla. Binaj e me ubiti, pomisli Teremon. On oboava sve te stvarice. Ali ovo nije bio trenutak za prefinjenost. Nagomilavao je jednu vitrinu za drugom na vrata i kroz nekoliko minuta podigao je barikadu koja je mogla, bar se nadao, da zadri rulju ako ova uspe da probije hrastovinu. Negde, nejasno, daleko, mogao je da uje udare golih aka po vratima. Vrisak... povike... Sve je liilo na sablasni san. Rulja je krenula iz Saroa podstaknuta glau za spasenjem, spasenjem koje su nudili Apostoli Plamena, a koje se moglo sada stei, kako im je reeno, jedino unitenjem Opservatorije. Ali to se vie pribliavao trenutak nastupanja potpune Tame, izluujui strah unitio je u njihovim umovima sve osim sposobnosti da delaju. Nije bilo vremena da se razmilja o kolima koja idu po tlu, niti o oruju, o voi, pa ak ni o organizaciji. Pohitali su prema Opservatoriji peke, napali su je golim rukama. A sada, kada su se nali tu, poslednji blesak Dovima, poslednja kao rubin crvena kap suneve svetlosti, zatreperila je slabano nad oveanstvom kome nije ostalo nita osim istog, sveopteg straha. Teremon zarea. "Hajdemo nazad gore!" Vie nije bilo ni traga od ma koga u prostoriji u kojoj su ranije bili okupljeni. Svi su otili na

najgornji sprat, u samu kupolu Opservatorije. Kada je Teremon uleteo unutra, zapanji ga sablasni spokoj koji je tamo, kako se inilo, preovladavao. Liilo je na sliku. Jimot je sedeo na maloj stolici sa naslonom ispred kontrolne table dinovskog solarskopa, kao da je ovo sasvim obino vee tokom koga treba obaviti izvesna astronomska istraivanja. Ostali su bili okupljeni oko manjih teleskopa, a Binaj je izdavao nareenja napetim, krzavim glasom. "Dobro upamtite, svi. Od ivotne je vanosti da snimite Dovima neposredno pred nastupanje potpune tame i promenite plou. Ti... ti... svaki neka preuzme po jednu kameru. Potrebno nam je sve do ega moemo da doemo. Svi znate... koliko je vreme ekspozicije..." Svi su bez daha to mrmljajui potvrdili. Binaj prevue akom preko oiju. "Da li baklje jo gore? Nije vano, vidim ih!" Svom teinom se oslanjao o naslon stolice. "Nemojte zaboraviti, ne trudite se... ne trudite se da napravite umetnike fotografije. Kada se Zvezde pojave, ne troite vreme pokuavajui da odjednom uhvatite dve zajedno. Dovoljna je i jedna. I... ako osetite da se gubite, beite od kamere." irin, koji je sa Teremonom stajao kod vrata, proaputa: "Odvedi me do Atora. Ne vidim ga." Novinar mu nije odmah odgovorio. Neodreene prilike astronoma su se talasale i rasplinjavale, a baklje iznad glava postale su samo ute mrlje. Soba je bila hladna poput smrti. Teremon oseti da mu je Sifera na trenutak stisnula aku... samo na trenutak... i onda vie nije bio u stanju da je vidi. "Mrano je", zacvile on. irin isprui ruke. "Atore." Posrui je krenuo napred. "Atore!" Teremon krenu za njim i uhvati ga za ruku. "ekajte. Ja u vas odvesti." Uspeo je nekako da stigne na drugi kraj sobe. Zatvorio je oi pred Tamom i um pred haosom koji je rastao u njemu. Niko ih nije uo, niti je obraao panju na njih. irin udari u zid. "Atore!" "Jeste li to vi, irine," "Da. Da. Atore?" "ta je bilo, irine?" To je sasvim sigurno bio Atorov glas. "Samo sam hteo da vam kaem... ne brinite za gomilu... vrata su dovoljno jaka da ih zadre..." "Da. Svakako", promrmlja Ator. Teremon pomisli kako mu glas zvui kao da dolazi iz velike daljine. Daljine koja se merila svetlosnim godinama. Odjednom se meu njima nala jo jedna prilika koja se lako kretala i ivo mlatarala rukama. Teremon pomisli da bi to mogao biti Jimot, pa ak i Binaj, ali onda oseti grubu tkaninu odore kultista i shvati da to mora da je Folimun. "Zvezde!" povika Folimun. "Evo Zvezda! Sklanjajte mi se s puta!" Pokuava da stigne do Binaja, shvati Teremon. Da uniti bogohulne kamere. "Pazi..." dreknu Teremon. Ali Binaj je i dalje sedeo sklupan ispred kompjutera koji su aktivirali kamere, snimajui bez pripreme dok se sputala potpuna Tama. Teremon isprui ruku. Uhvati Folimunovu odoru, povue ga, zaokrenu. Odjednom oseti neije prste na svom. Nesigurno je posrnuo. Ispred njega su bile samo senke; podu ispod njegovih nogu nedostajalo je vrstine. Neije kolenu mu se snano zabi u prepone i on zaurla u zaslepljujuoj izmaglici bola i umalo ne pade. Ali posle prvog trenutka agonije vratila mu se snaga. Uhvatio je Folimuna za ramena, nekako ga okrenuo i vrsto rukom obuhvatio Apostolov vrat. U istom trenutku zauo je Binajevo kretanje: "Imam ih! Svi za kamere!" Tremon kao da je odjednom svega postao svestan. Ceo svet je proticao kroz njegov um u kome je

tutnjalo... i sve je bilo u haosu, sve je vritalo u uasu. Kroz um mu je nekako udno prolo i saznanje da se istanjila i poslednja nit suneve svetlosti i pukla. U istom trenutku uo je Folimuna kako se zagrcnuo i Binaja kako zadivljeno urla, uvrnuti, kratki irinov krik, histerino kikotanje koje se prekinulo usled... A onda je nastupila iznenada tiina, udna, mrtva tiina, spolja. Folimun se opustio, a on ga je oslobodio stiska. Teremon se zagledao u Apostolove oi i u njima ugledao prazninu, buljile su navie, odslikavajui slabo utilo baklji. Na Folimunovim usnama ugledao je mehuri pene i zauo duboki ivotinjski krik kako mu dopire iz grla. Uz slabi, suludi krik straha, podigao je pogled prema krvavo kovrdavom crnilu neba. Kroz njega su sijale Zvezde! Nije ih bilo deset ili dvadeset kao u Binajevoj kukavnoj teoriji. Bilo ih je na hiljade, bletale su neverovatnom snagom, jedna do druge, sainjavajui beskrajni zid, obrazujui zaslepljujui tit zastraujue svetlosti koja je ispunjavala cela nebesa. Hiljade monih sunaca sijalo je odozgo u divoti koja je suila duu, zastraujue hladna u svojoj uasnoj ravnodunosti, silnija od ljutog vetra koji je brisao preko smrznutog, uasno ogoljenog sveta. Udarali su poput ekia po korenima njegovog bia. Lupali su poput mlatila po njegovom umu. Njihova ledena, udovina svetlost podseala je na milion velikih gongova koji odzvanjaju u isti mah. Blagi Boe, pomisli on. Blagi Boe, blagi Boe, blagi Boe! Meutim, nije mogao da odvoji pogled od tog paklenog prizora. Pogledao je kroz otvor na kupoli, ukruenih miia, smrznut, i ostao da zuri u bespomonom uenju i uasu u taj tit jarosti koji je ispunjavao nebo. Osetio je kako mu se um smanjuje do siune, hladne take pod tim neprolaznim naletom. Mozak mu nije bio vei od klikera i kotrljao se unaokolo po praznoj tikvi koja je nekada bila njegova lobanja. Plua su mu odbijala da rade. Krv mu je tekla unatrake u ilama. Konano je uspeo da sklopi oi. Izvesno vreme je ostao da ui, dahui, mrmljajui sebi u bradu, borei se da povrati kontrolu. A onda se Teremon posrui uspravio na noge, dok mu se grlo stezalo tako da nije dolazio do vazduha, a svi miii tela se grili u silnom uasu: bio je to isti nepodnoljivi strah. Nejasno je bio svestan Sifere u svojoj blizini, ali s tekom mukom je uspevao da se seti ko je ona. Morao je da se potrudi da bi se setio i ko je on bio. Odozdo dopre zvuk postojanog stranog udaranja, zastraujue lupanje po vratima... neka udna divlja zver sa hiljadu glava, elela je da ue... Nije bilo vano. Nita vie nije bilo vano. Bio je svestan da ludi i negde duboko u njemu deli zdravog razuma je vritao, borio se da odagna beznadenu bujicu crnog uasa. Bilo je strano svesno ludeti.. znati da e za koji minut fiziki biti prisutan, pa ipak e prava sutina, koja si, u stvari, bio ti, biti mrtva i uguena u ludilu. Jer ovo je bila Tama... Tama, Hladnoa i Sudnji dan. Sjajni zidovi Vaseljene bili su poljuljani i njihovi uasni crni delii padali su da ga zdrobe, zgnjee, zbriu. Neko doe do njega puzei etvoronoke i sudari se snjim. Teremon se skloni u stranu. Prinese ake svome namuenom grlu i skoi prema plamenovima baklji koje su ispunjavale njegov ludi vid. "Svetlost!" zaurla on. Ator je, negde, plakao, uasno jecao poput strano zaplaenog deteta. "Zvezde... sve Zvezde... uopte nismo znali. Nita nismo znali. Mislili smo da est Zvezda ini Vaseljenu... neto to zvezde ne primeuju... stalna Tama... zidovi se uruavaju... mi nismo znali.. mi nismo mogli znati... nita..."

Neko je zario nokte u baklju i ona je pala i utrnula. U tom trenutku uasni sjaj ravnodunih zvezda skoio je blie k njima. Odozdo dopre vritanje, povici i lom stakla. Poludela i nekontrolisana rulja provalila je u Opservatoriju. Teremon se osvrnu oko sebe. Pri uasnoj svetlosti Zvezda ugledao je zanemele prilike naunika koji su posrtali unaokolo u uasu. Probio se u hodnik. Zapahnuo ga je divlji nalet hladnog vazduha koji je dolazio kroz otvoreni prozor i on ostade da stoji tamo, pustivi da ga iba po licu, smejuljei se zbog njegove arktike jaine. "Teremone?" pozva ga neki glas. "Teremone?" Nastavio je da se smeje. "Pogledaj", ree on posle izvesnog vremena. "To su Zvezde. Ovo je Plamen." Na obzorju koje se videlo kroz prozor, u pravcu Saroa, poela je da raste grimizna svetlost, dobijajui na bletavosti koja nije poticala od sunca. Duga no se ponovo spustila.

Trei deo: SVITANJE

28.
Prva stvar koje je Teremon postao svestan, posle dugog razdoblja tokom koga nije bio svestan ba niega, bilo je to da na nebu iznad njega visi neto ogromno i uto. Bila je to jedna velika, bletava, zlatna lopta. Mogao je da gleda u nju samo deli sekunde, toliko je bila sjajna. Iz nje je dopirala, u pulsirajuim talasima, toplota koja je prila. unuo je i skupio se, glave pognute, i ukrstio zglavke pred oima kako bi se zatitio od te velike nadolazee toplote i svetlosti iznad sebe. ta ju je, pitao se, dralo tamo gore? Zato nije jednostavno pala? Ako padne, sinu mu, pae na mene. Gde mogu da se sakrijem? Kako mogu da se zatitim? Ostao je jo dosta dugo da ui u istom poloaju, jedva se usuujui i da misli. A onda je, oprezno, tek malo otvorio oi. Ta dinovska, bletava stvar i dalje je bila na nebu. Nije se pomerila ni za jedan in. Nije nameravala da padne na njega. Poeo je da drhti uprkos toploti. Do njega dopre suvi miris dima koji je davio. Neto je gorelo nedaleko od njega. Nebo, pomisli on. Nebo je gorelo. Ta zlatna stvar zapalila je svet. Ne. Ne. Dim je poticao od neeg drugog. Setio bi se on od ega za koji trenutak, samo kada bi mogao da razbistri um. Ta zlatna stvar nije izazvala poare. Nije ak ni bila tu kada su buknuli. To su uinile one druge stvari, one hladne, svetlucave, bele stvari koje su ispunile nebo s jednog kraja na drugi... one su poslale Poare..." Kako se ono zvahu? Zvezde? Da, pomisli on. Zvezde. A onda je poeo da se sea, malo po malo, i ponovo je zadrhtao, drhtaj mu je protresao celo telo. Setio se dogaaja koji su usledili poto su se zvezde pojavile i mozak mu se pretvorio u mermer, plua odbila da pumpaju vazduh, a dua poela da vriti, iskusivi najdublji od svih uasa. Meutim, Zvezda vie nije bilo. Umesto njih na nebu se nalazila ta sjajna zlatna stvar. Sjajna zlatna stvar? Onos. Tako se zvala. Onos, sunce. Glavno sunce. Jedno od est sunaca. Da. Teremon se osmehnu. Stvari su polako poele da mu se vraaju. Onosu je bilo mesto na nebu. Zvezdama nije. To sunce, ljubazno sunce, dobri topli Onos. I Onos se vratio. Znai, sve je bilo u redu sa svetom, ak iako je, kako se inilo, jedan deo sveta bio u plamenu. est sunaca? Pa gde je ostalih pet? Setio se ak i njihovih imena. Dovim, Trej, Patru, Tano, Sita. Sa Onosom to je est. Onosa je video, u redu... nalazio se tano iznad njega i inilo se da ispunjava pola neba. ta je sa ostalima? Ustao je, pomalo uzdrmano, jo se delimino plaei te tople, zlatne stvari iznad glave, pitajui se nee li ga spriti ako se suvie uspravi. Ne, ne, to nije imalo nikakvog smisla. Onos je bio dobar. Onos je bio ljubazan. Osmehnuo se. Osvrnuo se unaokolo. Ima li gore jo sunaca? Bilo je jedno. Vrlo daleko, vrlo malo. Ovo nije izgledalo zastraujue... onako kako su to bile zvezde, onako kako je izgledala ova uarena, topla kugla iznad njega. Bila je to samo jedna vesela, bela taka na nebu, nita vie. Gotovo toliko mala da bi mogao da je stavi u dep, samo kada bi bio u stanju da je dohvati. Trej, pomisli on. To je bio Trej. Znai, njegova sestra Patru mora da je tu negde u blizini... Da. Da, tako je. Tamo dole, u uglu neba, malo levo od Treja. Osim ako to nije bio Trej, a ona

druga taka Patru. Pa, imena i nisu vana, ree on sam sebi. Nevano je koje je koje. Zajedno su oni Trej i Patru. A ono veliko je Onos. I ostala tri sunca mora da su trenutno negde drugde, poto ih ne vidim. A ja se zovem... Teremon. Da. Tako je. Ja sam Teremon. Ali postoji i broj. Stajao je, mrtei se, razmiljajui o tome, o svom porodinom kodu, jer taj broj je upravo to bio, o broju koji je znao itavog ivota, ali koji li bee? Koji? 762. Da. Ja sam Teremon 762. Za ovom je odmah usledila jo jedna sloenija misao: ja sam Teremon 762 iz Hronike Saroa. Ova izjava mu je u izvesnoj meri popravila raspoloenje, mada je bila puna tajni za njega. Saro? Hronika? Gotovo da je znao znaenje ovih rei. Gotovo. Pevuio ih je sam sebi. Saro saro saro. Hronika hronika hronika. Hronika Saroa. Moda ako malo proetam, zakljui on. Napravio je jedan oklevajui korak; pa jo jedan i jo jedan. Noge su mu bile pomalo nesigurne. Osvrnuvi se unaokolo, shvatio je da se nalazi na padini brda negde u prirodi. Ugledao je put, grmlje, drvee, jezero malo dalje s leve strane. Pojedini grmovi i drvee kao da su bili iupani i polomljeni, sa granama koje su visile pod udnim uglovima ili leale na tlu ispod njih, kao da su nedavno ovi predelom protutnjali divovi. Iza njega se nalazila neka ogromna zgrada sa okruglim krovom, a iz rupe na njemu uzdizao se dim. Spoljanost zgrade bila je sva aava kao da je cela bila okruena vatrama, mada se inilo da su njeni kameni zidovi dosta dobro izdrali paljevinu. Primetio je da neki ljudi lee ratrkani po stepenitu zgrade, raskreeni poput odbaenih lutaka. Bilo ih je jo po bunju i du staze koja je vodila niz brdo. Neki su se polako micali. Veina nije. Pogledao je u drugom pravcu. Na obzorju je video kule nekog velikog grada. Nad njima je visio teki pokrov od dima, a kada je zamurio zamiljao je da vidi plamene jezike koji su dopirali kroz prozore najviih zgrada, mada je neto racionalno u njegovom umu govorilo da je nemogue videti takve pojedinosti sa tako velike udaljenosti. Grad mora da je bio miljama udaljen. Saro, odjednom mu pade na um. U kome se tampa Hronika. Ja tamo radim. Tamo ivim. Ja sam Teremon. Da. Teremon 762. Iz Hronike Saroa. Polako je zavrteo glavom s jedne na drugu stranu, kao to bi uinila neka ranjena ivotinja, pokuavajui da rastera izmaglicu i otupelost koji su je preplavljivali. Izluivalo ga je to to nije uspevao jasno da razmilja, to nije mogao slobodno da se kree po skladitu svojih seanja. Bletava svetlost Zvezda ispreila se poput zida u njegovom umu, odvojivi ga od vlastitih seanja. Meutim, stvari su ve poele da se probijaju kroz njega. Obojeni delii prolosti, otrih ivica, svetlucali su pomamnom energijom, plesali unaokolo po njegovom umu. Trudio se da ih zadri dovoljno dugo na jednom mestu kako bi mogao da ih shvati. A onda mu je pred oima iskrsla slika neke sobe. Njegove sobe, ispunjene gomilama novina, asopisa, sa nekoliko kompjuterskih terminala, kutijom neodgovorene pote. Druga jedna soba: krevet. Mala kuhinja koju gotovo nikada nije koristio. To je, pomisli on, stan Teremona 762, poznatog kolumniste Hronike iz Sara. Dame i gospodo, Teremon trenutno nije kod kue. U ovom

trenutku Teremon stoji kraj ruevina Opservatorije Univerziteta Saro, pokuavajui da shvati... Ruevine... Opservatorija Univerziteta Saro... "Sifera?" viknu on. "Sifera, gde si," Ogovora nije bilo. Pitao se ko je to bila Sifera. Neko koga je najverovatnije poznavao pre no to su ruevine postale ruevine. To ime je, klokoui, isplivalo iz dubina njegovog napaenog uma. Napravio je jo nekoliko nesigurnih koraka. Malo nie, u grmu je leao neki ovek. Teremon ode do njega. Oi su mu bile zatvorene. U aci je drao izgorelu baklju. Odora mu je bila iscepana. Spava? Ili je mrtav? Teremon ga paljivo gurnu nogom. Da, mrtav je. To je bilo udno, toliko mrtvih ljudi lealo je unaokolo. Ne viaju se esto mrtvaci kako lee unaokolo, zar ne? Eno, tamo, jednih prevrnutih kola... i ona su izgleda zauvek stala, asija im je patetino bila okrenuta ka nebu, a kolutovi dima su se leno dizali iz njihove unutranjosti. "Sifera?" ponovo je viknuo. Dogodilo se neto uasno. To mu je bilo prilino jasno, za razliku od svega ostalog. Ponovo je unuo i akama stegao glavu. Nasumini fagmenti seanja koji su u njoj poskakivali sada su se kretali mnogo sporije, a ne vie u pomamnom plesu: poeli su da dostojanstveno lebde unaokolo, poput ledenih bregova koji klize po Velikom Junom Okeanu. Kada bi samo mogao da neke od tih klizeih fragmenata spoji... da ih natera u ustrojsvo koje bi imalo nekakvog smisla... Obnovio je ono to je uspeo da rekonstruie. Svoje ime. Ime grada. Imena est sunaca. Novine. Svoj stan. Sino... Zvezde... Sifera... Binaj... irin... Ator... imena... Odjednom, stvari poee da mu se povezuju u umu. Fragmenti seanja iz njegove neposredne prolosti konano su poeli da se okupljaju. Ali nita jo nije dobijalo smisao, poto je svaka mala skupina seanja predstavljala celinu za sebe, a on nikako nije uspevao da ih koherentno ustroji. to se vie trudio, sve je ponovo postajalo zbrkano. Kada mu je to postalo jasno, odustao je od pomisli da bilo ta radi na silu. Samo se ti opusti, govorio je Teremon sam sebi. Pusti da se to dogodi prirodnim putem. Postalo mu je jasno da je zaradio neku veliku ranu na mozgu. Iako nije bilo modrica, ni oteklina na njegovoj glavi, znao je da je na neki nain morao biti povreen. Sva njegova seanja bila su iseckana na hiljade komadia kao da je to uinio neiji osvetniki ma, a ti delii su zatim promeani i razbacani poput delova neke zbunujue slagalice. Ali izgleda da je rana celila, iz trenutka u trenutak. Iz asa u as snaga njegovog uma, snaga entiteta koje je bilo Teremon 762 iz Hronike Saroa, vraala se i on se oporavljao. Ostani miran. ekaj. Pusti da se dogodi prirodno. Uvukao je vazduh, zadrao ga, lagano ispustio. Ponovo udahnuo. Zadrao, ispustio. Udahnuo, zadrao, ispustio. Udahnuo, zadrao, ispustio. U seanje mu se vratio izgled unutranjosti Opservatorije. Sada se seao. Bilo je vee. Na nebu se nalazilo samo jedno malo crveno sunce... Dovim, tako se zvalo. Visoka ena: to je bila Sifera. A debeli mukarac je irin, a onaj mladi, vitak i iskren, je Binaj, a ljutiti starac sa patrijahalnom grivom sede kose bio je veliki, uveni astronom, ef Opservatorije... Itor? Utor? Ator, da. Ator. Spremalo se pomraenje. Tama. Zvezde. Oh, da. Da. Sada se sve uklopilo. Seanje mu se vratilo. Rulja ispred Opservatorije, predvoena fanaticima u crnim odorama: Apostoli Plamena, tako su ih zvali. Jedan od tih fanatika nalazio se u

samoj Opservatoriji. Folimun, tako se zvao. Folimun 66. Setio se. Trenutak kada je nastupila potpuna tama. Iznenadno i potpuno sputanje noi. Svet je uao u Peinu Tame. Zvezde... Ludilo... vritanje... rulja... Teremon se trgnu kada se toga seti. Horde poludelih, zaplaenih ljudi iz Saroa razvalile su teka vrata, nahrupile u Opservatoriju, obarajui jedni druge u urbi da unite bogohulne naune instrumente i bogohulne naunike koji su poricali postojanje bogova... Sada kada mu se seanje polako vraalo, gotovo da je poeleo da se to nije dogodilo. ok koji je doiveo u prvom trenutku kada je ugledao bletavu svetlost zvezda... bol koji je mu je prasnuo u lobanji... udni, uasni naleti hladne energije koji su jurili preko njegovog vidnog polja. A onda dolazak rulje... taj trenutak pomahnitalosti... beanja... Sifera pored njega i Binaj u blizini, rulja ih je zatim opkolila poput reke u punom zamahu, razdvojila, odvukla u suprotnim pravcima... U seanje mu se vrati poslednji osvrt na starog Atora, sjajnih, zacakljenih oiju i divljeg pogleda koji je izraavao potpuno ludilo, kako poput kralja stoji na stolici, besno nareujui nezvanim gostima da napuste njegovu zgradu, kao da je ne samo direktor Opservatorije, ve i njen kralj. Binaj je stajao pored njega i vukao ga za ruku, pourujui starca da pobegne. Prizor se zatim rasplinuo. Vie se nije nalazio u toj velikoj prostoriji. Teremon je video sebe kako juri hodnikom u elji da se dokopa stepenita, traei unaokolo Siferu, bilo koga poznatog... Iznenada se pred njim pojavio Apostol, fanatik, Folimun 66, prepreivi mu put usred okolnog haos. Smejao se, drei ispruenu aku u znak lanog prijateljstva. A onda je i Folimun nestao s vidika i Teremon je pomahnitalo nastavio dalje, niz zavojito stepenite, sudarajui se i posrui, verui se preko ljudi iz grada koji su bili tako vrsto stisnuti jedni uz druge u prizemlju da nisu mogli da se kreu. Uspeo je nekako da se iskobelja napolje. U hladnu no. Stajao je gologlav, tresao se, u Tami koja to vie nije bila, jer sve je bilo osvetljeno tim uasnim, stranim, nezamislivo hladnim bletavilom hiljada nemilosrdnih Zvezda koje su ispunjavale nebo. Od njih se ovek nigde nije mogao sakriti. ak i kada biste zatvorili oi, videli biste njihovu zastraujuu svetlost. Sama Tama nije uopte bila strana u poreenju sa neumoljivim pritiskom tog nebeskog svoda nezamislivog sjaja, svetlosti tako jarke da je tutnjala na nebu poput grmljavine. Teremon se setio da se oseao kao da e se nebo, Zvezde i sve ostalo sruiti na njega. Kleknuo je i pokrio glavu akama, mada je znao da je to uzaludno. Takoe se seao uasa svuda oko sebe, ljudi koji su jurili u svim pravcima, vritanja, plakanja. Plamenovi zapaljenog grada poskakivali su visoko na obzorju. A iznad svega drugog, udarni talasi straha sputali su se sa neba, iz nemilosrdnih Zvezda koje nisu pratale i koje su zaposele svet. To je bilo sve. Posle toga nastupala je praznina, potpuna praznina, do trenutka buenja, kada je podigao pogled i ugledao Onos ponovo na nebu i poeo da sastavlja delie u svom umu. Ja sam Teremon 762, ponovio je u sebi. Nekada sam iveo u Sarou i bio kolumnista u novinama. Vie nije bilo Saroa. Nije bilo novina. Svet je doiveo krah. Ali on je ostao iv i razum mu se, bar se nadao, polako vraao. ta sada? Kuda da poe? "Sifera?" pozva je on ponovo. Niko mu nije odgovorio. Polako je ponovo krenuo niz brdo, pored polomljenog drvea, pored izgorelih i prevrnutih kola, pored razbacanih tela. Ako ovako izgleda van grada, kako je onda tek u gradu?

Blagi Boe, pomisli on ponovo. Svi vi bogovi! ta ste nam to uinili?

29.
Ponekad kukaviluk ima i svojih prednosti, ubeivao je irin sebe, dok je skidao rezu sa skladita u podrumu Opservatorije u kome je proveo vreme Tame. Jo je bio uzdrman, ali uopte nije sumnjao da je i dalje pri zdravoj pameti. Bar u onoj meri u kojoj je uvek bio. Tamo napolju je izgleda bilo tiho. Iako skladite nije imalo prozora, kroz reetku postavljenu visoko na zidu uspevalo je da proe dovoljno svetlosti tako da je bio prilino siguran da je svanulo jutro i da su sunca ponovo na nebu. Moda je ludilo prolo, do sada. Moda je ve mogao da izie. Promolio je nos u hodnik. Obazrivo se osvrnuo unaokolo. Prva stvar koju je zapazio bio je miris dima. Ali to je bio ustajao, plesnjiv, neugodan, vlaan, opori miris dima, miris ugaene vatre. Opservatorija nije bila samo sagraena od kamena, ve je imala i veoma delotvoran sistem za gaenje poara koji mora da je proradio onog asa kada je rulja poela da pali vatre. Rulja! irin slegnu ramenima kada se nje seti. Punaki psiholog je dobro znao da nikada nee zaboraviti trenutak kada je rulja provalila u Opservatoriju. Taj e ga prizor progoniti do kraja ivota... ta iskrivljena, izobliena lica, te divlje oi, to besno zavijanje. Ti su ljudi izgubili razum jo pre no to je nastupilo potpuno pomraenje. Dovoljna je bila i sve jaa Tama da preu ivicu... to i veti podstreci Apostola Plamena koji su trijumfovali jer se ispunilo njihovo proroanstvo. I tako je rulja dola, bilo ih je na hiljade, da iskoreni prezrene naunike u njihovoj jazbini; evo ih kako uleu unutra, maui bakljama, motkama, metlama, bilo ime to im je moglo posluiti da udare, razmrskaju, unite. Paradoksalno, ali upravo je dolazak rulje prodrmao irina i omoguio mu da se pribere. Bilo mu je veoma loe, onda kada su on i Teremon prvi put sili da zabarikadiraju vrata. Oseao se dobro, ak bi se moglo rei neobino bodro, dok su silazili; ali onda se po prvi put suoio sa pravom Tamom, oinula ga je poput naleta otrovnog gasa, i on se sav sklupao. Ostao je sav skupljen da sedi na stepenitu, oseao je takvu paniku da mu je od toga postalo hladno, i priseao se svog puta kroz Tunel tajne, shvativi da ovoga puta vonja nee potrajati samo nekoliko minuta, ve nekoliko nepodnoljivih asova. Teremon ga je tada izvukao i irin je malo povratio samokontrolu, tako da su uspeli da se vrate na gornji nivo Opservatorije. Ali onda je nastupilo potpuno pomraenje... i pojavile su se Zvezde. Iako je irin okrenuo glavu kada je prvi put taj neboanski snop svetlosti prodro kroz otvor u krovu Opservatorije, nije uspeo u potpunosti da izbegne potresni prizor. I na trenutak je osetio kako gubi razum... osetio je kako poinje da se kida tanana nit razuma... Ali onda je stigla rulja i irin je shvatio da je sada trebalo da se pobrine ne samo za svoj razum, ve i za vlastiti ivot. Ako je eleo da preivi ovu no, nije imao drugog izbora do da ostane pribran i nae neko bezbedno mesto. Rasprio se njegov naivni plan da pojavu Tame posmatra kao nepristrasni naunik kakvim se pravio. Neka neko drugi posmatra tako pojavu Tame. On e se sakriti. Potom je nekako uspeo da stigne do podruma, do tog malog, veselog skladita u kome je svetlela mala vesela boanska svetlost irei oko sebe slab, ali vrlo utean sjaj. Stavio je rezu na vrata i stao da eka. ak je malo i odspavao. Sada je bilo jutro. Ili moda ve po podne, nije tano znao. Jedna je stvar bila sigurna: uasna no je prola i sve je bio mirno, bar u blizini Opservatorije. irin na prstima izie u Hodnik, zastade, oslunu i zabrinuto se zagleda uz stepenice. Posvuda je vladala tiina. Barice prljave vode iz sistema za gaenje. Odvratni smrad ustajalog

dima. Zastao je na stepenitu i zamiljeno skinuo vatrogasnu sekiru sa nosaa na zidu. Sumnjao je da bi mogao sebe da natera da upotrebi sekiru protiv drugog ivog stvora; ali nije bilo loe imati je uz sebe, ako su stvari napolju bile u haosu, to je oekivao. A sada u prizemlje. irin otvori vrata od podruma... ista ona koja je zalupio za sobom prethodne veeri kada je pomahnitalo beao... i pogleda napolje. Doekao ga je uasan prizor. Veliko predvorje Opservatorije bilo je puno ljudi, svi su bili nagomilani na podu, leali su isprueni na sve strane, kao da se tu cele noi odigravala neka velika pijana orgija. Meutim, ovi ljudi nisu bili pijani. Mnogi od njih su leali iskriveljeni u sablasnim, nemoguim poloajima kakve samo le moe da zauzme. Drugi su leali isprueni, na gomili visokoj dva do tri oveka, poput odbaenih tepiha. I oni su izgledali mrtvi, ili izgubljeni u poslednjoj nesvesti u ivotu. Ostali su oigledno bili ivi, ali su sedeli strano potreseni, jecajui i stenjui. Sve to je nekada bilo izloeno u velikom predvorju, nauni instrumenti, portreti velikih ranih astronoma, precizne astronomske karte, bilo je skinuto i spaljeno ili jednostavno pokidano i izgaeno. irin je primetio aave i slupane ostatke koji su tu i tamo trali izmeu tela. Glavna vrata bila su otvorena. Iza njih je dopirao topao i ohrabrujui sjaj. irin je paljivo napredovao ka izlazu. "Dr irine?" zau se iznenada jedan neoekivani glas. On se okrenu, zamahnuvi tako snano sekirom da samo to nije prsnuo u smeh zbog svoje lane ratobornosti. "Ko je to tamo?" "Ja. Jimot." "Ko?" "Jimot. Seate me se, zar ne?" "Jimot, da." trkljasti, nespretni diplomac astronomije iz neke udaljene provincije. irin je sada video momka, napola skrivenog u nii. Lice mu je bilo pocrnelo od pepela i ai, odea mu je bila iscepana, delovao je oamueno i uzdrmano, ali izgleda da je inae bio u redu. A onda je krenuo prema njemu mnogo manje komino nego obino: vie nije bilo ni traga batrganju, nekontrolisanim zamasima ruku i trzanju glave. Uas udno deluje na ljude, pomisli irin. "Da li si se ovde krio cele noi?" "Pokuao sam da napustim zgradu kada su se pojavile zvezde, ali sam se ovde zaglavio. Jeste li videli Faroa, dr irine?" "Tvog prijatelja? Nisam. Nikoga nisam video." "Izvesno vreme bili smo zajedno. Ali u nastaloj pometnji stvari su se toliko raspojasale..." Jimotu poe za rukom da se nekako udno osmehne. "Mislio sam da e spaliti zgradu. Ali onda se ukljuio protivpoarni sistem." On pokaza na ljude iz grada koji su leali svuda unaokolo. "ta mislite, jesu li svi mrtvi?" "Neki od njih su samo ludi. Videli su Zvezde." "I ja sam ih video, samo na trenutak", odvrati Jimot. "Samo na trenutak." "Kakve su?" upita irin. "Niste ih videli, doktore? Ili se ne seate?" "Bio sam u podrumu. Lepo i udobno." Jimot istegnu dugaki vrat kao da su zvezde i dalje bletale na tavanici predvorja. "Bile su... zastraujue", proaputa on. "Znam da vam to nita ne kae, ali to je jedina re koju mogu da

upotrebim. Video sam ih samo na dve sekunde, moda tri, i osetio sam kako mi se vrti u glavi, oseao sam kao da mi se vrh glave podie, pa sam sklonio pogled. Nisam ba naroito hrabar, dr irine." "Ne. Nisam ni ja." "Ali mi je drago to sam ih posmatrao bar te dve do tri sekunde. Zvezde su krajnje zastraujue, ali su ujedno i veoma lepe. Bar za astronoma. Uopte nisu liile na one budalaste male iode svetlosti koje smo Faro i ja stvorili u onom svom glupom opitu. Znate, mora da smo se nalazili u sreditu neke neizmerno velike skupine. Imamo ovih est sunaca koji su na gomili u naoj neposrednoj blizini... jedna su blia od drugih, to hou da kaem... a tamo dalje, pet do deset svetlosnih godina odavde, moda i vie, postoji cela jedna dinovska kugla Zvezda, a to su sunca, hiljade sunaca, golema kugla sunaca koja nas potpuno obuhvataju, ali koja u normalnim prilikama ne vidimo usled svetlosti naih vlastitih sunaca koja neprekidno sijaju. Upravo onako kao to je Binaj kazao. Binaj je odlian astronom, znate. Jednog dana bie vei i od dr Atora... Vi uopte niste videli zvezde?" "Bacio sam na njih samo jedan brzi pogled", odvrati irin pomalo tuno. "A onda sam otiao da se sakrijem... uj, mome, moramo se izvui odavde." "Hteo bih prvo da pokuam da pronaem Faroa." "Ako je s njim sve u redu, onda je napolju. Ako nije, nee moi da mu pomogne." "Ali ta ako je ispod neke od ovih gomila..." "Ne", prekida ga irin. "Ne moe krenuti unaokolo i pretvrtati ove ljude. Jo su svi oamueni, ali ko zna ta mogu uiniti, ako ih neim izazove. Najsigurnije je izii odavde. Pokuau da stignem do Sklonita. Ako si mudar, poi e sa mnom." "Ali Faro..." "Dobro", pristade irin, uzdahnuvi. "Potraimo Faroa. Ili Binaja, ili Atora, Teremona, bilo koga." Bilo je beznadeno. Otprilike deset minuta su prevrtali gomile mrtvih, nesvesnih i polusvesnih ljudi u predvorju; ali niko od njih nije pripadao univerzitetskom osoblju. Bili su prestravljeni, lica uasno izobliena od straha i ludila. Neki bi se promekoljili kada bi ih uznemirili i poeli bi zastraujue da pene i mrmljaju. Jedan dohvati irinovu sekiru, pa je morao da upotrebi drku kako bi ga odgurnuo. Stepenicama nisu mogli da se popnu na gornje spratove zgrade; stepenite je bilo zakreno telima i posvuda se nalazio odvaljeni gips. Na podu su se zadrale barice blatnjave vode. Otar, prodirui miris dima bio je neizdriv. "U pravu ste", konano priznade Jimot. "Bie bolje da poemo." irin krenu prvi i izie napolje, na sunce. Posle asova koji su upravo ostali za njima, zlatni Onos predstavljao je najlepi prizor u Vaseljeni, mada je zaslepio astronoma koji je proveo mnogo vremena u Tami. Pogodio ga je gotovo opipljivom snagom. Poto je iziao napolje, ostao je nekoliko trenutaka da stoji trepui, ekajui da mu se oi ponovo priviknu na svetlost. Posle izvesnog vremena vid mu se povratio i zinuo u udu zbog prizora koji ga je doekao. "Uasno!" promrmlja Jimot. Jo tela. Ludaci su lutali pravei krugove, pevajui sebi u bradu. Pored puta su se nalazila izgorela vozila. Grmlje i drvee bilo je raskomadano kao da ga je napala neka slepa, udovina sila. A u daljini, nad tornjevima Saroa dizali su se sablasni pramenovi smeeg dima. Haos, haos, haos. "Znai, ovako izgleda smak sveta", tiho primeti irin. "A evo i nas dvojice, ti i ja. Preiveli." Gorko se nasmejao. "Kakav smo ti mi samo par. Ja oko struka nosim viak od sto funti, a tebi nedostaje nekih sto funti. Ali mi smo jo tu. Pitam se da li je Teremon uspeo iv da se izvue. Ako je

to ikome uspelo, onda je polo za rukom njemu. Meutim, sino se ba ne bih kladio na nas dvojicu. Sklonite se nalazi na pola puta izmeu Opservatorije i Saroa. Trebalo bi da stignemo do njega za otprilike pola sata, ako ne upadnemo u neku nevolju. Evo, uzmi ovo." On podie debeli, sivi pendrek koji je leao pored jednog od palih pobunjenika i gurnu ga Jimotu u ake; ovaj ga nespretno prihvati i zagleda se u njega kao da nema pojma ta bi to moglo biti. "ta u ja s tim?" konano je upitao. irin odvrati: "Pravi se da e njime rascopati glavu svakome ko nas bude gnjavio. Isto kao to se ja pretvaram da u upotrebiti ovu sekiru ako budem morao da se branim. Ako zagusti i hou. Ovo je sada novi svet, Jimote. Hajdemo. Ostani priseban za vreme puta."

30.
Tama je jo obavijala svet, Zvezde su jo plavile Kalga svojim dijabolinim rekama svetlosti, kada je Sifera 89 posrui izila iz razorene zgrade Opservatorije. Meutim, na istonom obzorju pomaljao se slabi, ruiasti sjaj zore, prvi znak nade da e se sunca moda vratiti na nebesa. Stajala je na travnjaku Opservatorije, rairenih nogu, glave zabaene unazad, duboko udiui vazduh. Um joj je bio umrtvljen. Nije imala pojma koliko je asova prolo od kada se nebo smrailo, a zvezde se juriui pojavile na vidiku poput eksplozije zvuka milion truba. Cele noi lutala je oamueno hodnicima Opservatorije, ne mogavi da nae izlaz, borei se sa ludacima koji su se rojili svuda oko nje. Stalno je razmiljala o tome da je i sama poludela. Jedino joj je na umu bio opstanak: odgurujui ake koje su je hvatale; parirajui udarce motki motkom koju je otrgla nekom oveku to je pao; izbegavajui vritanje, stampeda manijaka koji su se kotrljali ruku pod ruku u skupinama od po est do osam ljudi kroz hodnike, gazei sve na svom putu. inilo joj se da je milion ljudi iz grada divljalo Opservatorijom. Kuda god bi se okrenula, ugledala bi naduvena lica, iskolaene oi, razjapljena usta, obeene jezike, prste skvrene u udovine kande. Lomili su sve. Nije imala pojma gde su Binaj ili Teremon. Neodreeno se seala da je videla Atora meu deset do dvadeset riuih razbojnika; njegova gusta griva sede kose izdizala se iznad njih... a onda ga je videla kako nestaje meu njima. Posle toga Sifera se vie niega nije jasno seala. Tokom celog pomraenja trala je tamo-ovamo, uz jedan hodnik, pa niz drugi poput mia u lavirintu. Nikada nije dobro upoznala raspored Opservatorije, ali nije trebalo da ima toliko problema sa pronalaenjem puta koji je vodio napolje... da je bila pri zdravoj pameti. Sada, kada ju je nemilosrdno obasjavala svetlost zvezda kroz svaki prozor, inilo joj se da joj mozak probada neki ledeni vrak. Nije mogla da razmilja. Nije mogla da razmilja. Nije mogla da razmilja. Bila je u stanju jedino da tri tamo-amo, odgurujui u stranu pohotne, blebetave budale, probijajui se kroz zbijene bande odrpanih stranaca, tragajui oajniki, nedelotvorno i uzaludno za nekim od glavnih izlaza. I tako se to nastavljalo iz asa u as, kao da je uhvaena u snu koji se nee zavriti. Sada se konano obrela napolju. Nije znala kako je ovamo dospela. Odjednom su se pred njom nala vrata, na kraju jednog hodnika za koji je bila sigurna da je njime prola bar hiljadu puta ranije. Zakripala su kada ih je gurnula i nju zapahnu nalet sveeg vazduha; ona posrui izie napolje. Grad je bio u plamenu. Videla je u daljini plamenove, jednu svetlu, pomahnitalu, crvenu mrlju naspram tamne pozadine neba. ula je krike, jecaje, divlji smeh na sve strane. Ispod nje, malo nizbrdo, neki ljudi su bezumno navlaili drvo u elji da ga obore... hvatajui se za njegove grane, ulaui silan napor da iupaju koren iz tla pukom snagom. Nije znala zato to ine. Najverovatnije nisu ni oni. Drugi neki ljudi su prevrtali kola na parkingu Opservatorije. Sifera se upitala da li bi jedna od tih kola mogla biti njena. Nije se seala. Malo ega se uopte seala. Napor je predstavljalo ve i to da se seti svoga imena. "Sifera", izgovorila je naglas. "Sifera 89. Sifera 89." Dopadalo joj se kako zvui. Bilo je to lepo ime. Majino... ili moda babino. Nije bila ba sigurna. "Sifera 89", ponovila je. "Ja sam Sifera 89."

Pokuala je da se seti svoje adrese. Ne. Gomila beznaajnih brojeva. "Pogledaj Zvezde!" zaurla neka ena, projurivi pored nje. "Pogledaj Zvezde i umri!" "Ne", odvrati smireno Sifera. "Zato bih elela da umrem?" Ali ipak je pogledala u Zvezde. Sada se ve gotovo privikla na njih. Liile su na veoma sjajne svetiljke... veoma sjajne... bilo ih je toliko na nebu pa se inilo da se pretapaju, da obrazuju jednu jedinstvenu bletavu masu, nalik na svetlei ogrta razapet preko nebesa. Kada bi zadrala na njima pogled due od sekunde ili dve, mislila je da razaznaje pojedinane takice svetlosti, sjajnije od onih okolo, koje su pulsirale bizarnom snagom. Ali najvie je uspela da ih posmatra pet do est sekundi; tada bi je svladala sila sve te pulsirajue svetlosti, osetila bi trnce po skalpu, lice bi joj se zaarilo i morala bi da pogne glavu i prstima da protrlja mesto izmeu oiju na kome je oseala nesnosnu bol. Prola je kroz parking, ne obraajui panju na pomamu svuda oko sebe, i izbila na drugom kraju, odakle je vodio poploani put du ispusta na padini opservatorijskog brda. Iz dela mozga koji joj je jo funkcionisao stiglo je obavetenje da je taj put vodio od opservatorije do glavnog dela univerzitetskog kampusa. Sada je ve nazirala ispred i malo iznad mesta na kome se nalazila neke od viih zgrada univerziteta. Na nekim od njih poigravali su plamenovi. Zvonik je goreo, isto kao i pozorite i Dvorana sa studentskom arhivom. Mora spasiti ploice, izgovorio je glas u njenom umu koji je prepoznala kao svoj. Ploice? Kakve ploice? Tombo ploice. Oh. Da, razume se. Ona je bila arheolog, zar ne? Da. Da. A arheolozi su prekopavali zemlju tragajui za drevnim predmetima. Kopala je na nekom veoma udaljenom mestu. Sagimot? Beklikan? Neto slino. I pronala je ploice, praistorijske tekstove. Drevne stvari, arheoloke stvari. Vrlo vane stvari. Na mestu koje se zove Tombo. Kako napredujem? upita ona samu sebe. I dobi odgovor: Napreduje odlino. Osmehnula se. Svakog trenutka oseala se sve bolje i bolje. Ta ruiasta svetlost na obzorju pomagala joj je da se oporavi, pomisli ona. Svitalo je: sunce, Onos, ulazilo je na nebo. to se Onos vie uzdizao, to su Zvezde bivale manje sjajne, manje zastraujue. Brzo su bledele. One na istoku ve su ilele pred Onosovom sve veom snagom. ak i na suprotnoj strani neba, gde je Tama i dalje carevala i zvezde stolovale poput klenova u ribnjaku, njihov neverovatni sjaj poeo je da gubi na jaini. Sada je mogla da gleda u nebo i po nekoliko trenutaka u jednom mahu, a da u glavi ne pone bolno da joj tutnji. I bila je manje zbunjena. Sada se jasno seala gde ivi, gde radi i ta je radila prethodno vee. U Opservatoriji... sa svojim prijateljima, astronomima, koji su predvideli pomraenje... Pomraenje... Eto, to je radila, shvati ona. ekala je pomraenje. Tamu. Zvezde. Da. ekala je poare, razmiljala je Sifera. I eno ih. Sve se odigralo tano po planu. Svet je goreo, isto kao i mnogo puta pre toga... nije ga zapalila ruka bogova, niti snaga Zvezda, ve obini mukarci i ene, poludeli pod uticajem zvezda, koje je uhvatila oajnika panika, nagonei ih da vrate normalnu dnevnu svetlost bilo ime to mogu pronai. Uprkos haosu svuda oko nje, ostala je mirna. Njen povreeni um, otupeo, ali ne i omamljen, nije u potpunosti mogao da reaguje na kataklizmu koju je donela Tama. Nastavila je da hoda niz put do glavnog etvorougaonog dvorita kampusa, pored prizora zastraujueg ruenja i unitavanja, ne osetivni nikakav ok, nikakvo aljenje zbog onoga to je izgubljeno, nikakav strah pred tekim vremenima koja je bez sumnje oekuju. Delovi uma sposobni za takva oseanja jo su joj bili

blokirani. Bila je puki promatra, miran, nepristrasan. Ona zgrada u plamenu preko puta bila je nova univerzitetska biblioteka u ijem je planiranju pomagala. Meutim, ovaj prizor je nije dirnuo. Isto je tako mogla hodati kroz neko dve hiljade godina staro nalazite ija je sudbina bila odavno zapeaena. Nikada joj se nije dogodilo da zaplae zbog neke ruevine stare dve hiljade godina. Tako nije zaplaka ni sada, dok je ceo univerzitet nestajao u plamenu oko nje. Sada se nalazila na sredini kampusa, i kretala se poznatim stazama. Neke zgrade su gorele, a neke nisu. Poput meseara je skrenula nalevo pored zgrade administracije, izbila pravo na vebaonicu, ponovo skrenula levo kod matematikog fakulteta, pa prola pored geolokog i antropolokog na putu do svog taba, centra za arheologiju. Prednja vrata bila su otvorena. Ula je. Zgrada je bila gotovo nedirnuta. Neke vitrine u prizemlju bile su razbijene, ali to nisu uinili pljakai, poto su, kako se inilo, svi artefakti bili na svojim mestima. Vrata lifta izvaljena su iz arki. Oglasna ploa pored stepenita nalazila se na podu. Inae je sve ostalo, izgleda, bilo nedirnuto. Nije ula nikakve zvuke. Mesto je bilo prazno. Njena kancelarija nalazila se na drugom spratu. Penjui se uz stepenice, naila je na telo jednog starca, koji je leao na leima na prvom odmoritu. "Mislim da te znam", ree Sifera. "Kako se zove?" Nije joj odgovorio. "Jesi li mrtav? Odgovori mi: da ili ne." Oi su mu bile otvorene, ali u njima nije bilo svetlosti. Sifera mu prstom pritisnu obraz. "Mudrin, tako se zove. Ili si se zvao. Pa, ionako si bio veoma star." Slegnula je ramenima i nastavila uz stepenice. Vrata koja su vodila u njenu kancelariju nisu bila zakljuana. U njoj se nalazio neki ovek. inio joj se poznat; meutim, ovaj je bio iv i uao je pored kancelarijskog ormana za odlaganje spisa, nekako udno sklupan. Bio je to krupan mukarac upalih grudi, jakih miica i irokih, istaknutih jagodica. Lice mu se presijavalo od znoja, a oi su mu grozniavo sijale. "Sifera? Ti ovde?" "Dola sam po ploice", ree mu ona. "Ploice su veoma vane. Moraju biti zatiene." On se podie i napravi nekoliko nesigurnih koraka prema njoj. "Ploice? Ploice su nestale, Sifera! Ukrali su ih Apostoli, sea se?" "Nestale?" "Da, nestale. Kao i tvoj um. Sila si s uma, je li tako? Izraz lica ti je tup. Iza tvojih oiju je praznina. Vidim to. ak ni ne zna ko sam ja." "Ti si Balik", izgovori ona ime koje joj se samo nametnulo. "Znai, sea se?" "Balik. Da. A Mudrin je na stepenitu. Zna li da je Mudrin mrtav?" Balik slegnu ramenima. "Pretpostavljam. Uskoro emo svi biti mrtvi. Ceo svet je tamo napolju poludeo. Ali zato se gnjavim da ti to priam? I ti si luda." Usne su mu podrhtavale. ake su mu se tresle. Odjednom se udno i kratko zakikotao, pa se uhvatio za vilicu kao da eli da potisne taj smeh. "Ovde sam bio za sve vreme Tame. Radio sam do kasna, a kada su svetla poela da se gase... moj Boe", ree on, "Zvezde, Zvezde. Samo sam ih jednom na brzinu pogledao. A onda sam se zavukao pod sto i sve vreme tamo ostao." Otiao je do prozora. "Ali Onos ponovo izlazi. Mora da je ono najgore prolo. je li napolju sve u plamenu, Sifera?" "Dola sam po ploice", ponovi ona. "Nema ih." ponovio joj je otegnuto. "Razume li ti mene? Nema ih. Nisu ovde. Ukradene su." "Onda u uzeti karte koje smo napravili", ree ona. "Moram zatititi znanje." "Potpuno si luda, zar ne? Gde si bila, u Opservatoriji? Dobro si se nagledala Zvezda, je li tako?" ponovo se zakikotao i krenuo dijagonalno preko sobe, pribliavajui joj se. Siferino lice se iskrivi od gaenja. Sada je mogla da oseti miris njegovog znoja, otar, teak, odvratan. Smrdeo je kao da se

nedelju dana nije kupao. Izgledao je kao da mesec dana nije spavao. "Doi ovamo", ree on, dok se ona povlaila od njega. "Neu ti nita." "elim karte, Balie." "Svakako. Dau ti ja karte. I fotografije i sve ostalo. Ali prvo u ti dati neto drugo. Doi ovamo, Sifera." Posegnuo je za njom i povukao je prema sebi. Osetila je njegove ake na grudima i njegov grubi obraz na svom licu. Njegov miris bio je nepodnoljiv. Bes poe da raste u njoj. Kako se usuuje ovako da je dodiruje? Odreito ga je odgurnula. "Hej, ne ini to, Sifera! Doi. Budi dobra. Koliko znamo, nas dvoje smo sami na svetu. Ti i ja, iveemo u umi i loviti sitne ivotinje, skupljati orahe i bobice. Lovci i skupljai, da, a kasnije emo izmisliti poljoprivredu." Nasmejao se. Oi su mu bile ute na toj neobinoj svetlosti. I koa mu je izgledala uta. Ponovo je posegnuo za njom, gladno, jednom polusklopljenom akom joj je stegnuo dojku, a drugom stao da klizi niz kimu. Ponovo je prislonio lice uz njen vrat i buno ga trljao nosem poput kakve ivotinje. Usne su mu se pomerale i prianjale uz nju krajnje odbojno. Istovremeno ju je gurao ka uglu sobe. Sifera se odjednom setile pendreka koji je pokupila negde u toku noi u zgradi Opservatorije. I dalje ga je ovla drala. Lagano ga je podigla i zabila vrh u Balikovu bradu. Poskoio je uvis i unazad, dok su mu zubi zazveali. Pustio ju je i udaljio se nekoliko koraka. Oi su mu bile razrogaene od iznenaenja i bola. Usna raseena na mestu gde ju je zagrizao i sa jedne strane mu je curila krv. "Kuko jedna! Zbog ega si me udarila?" "Dodirnuo si me." "Svakako da sam te dodrinuo! A i vreme je." Protrljao je bradu. "Sluaj, Sifera, spusti tu motku i prestani tako da me gleda. Ja sam ti prijatelj. Saveznik. Svet se pretvorio u dunglu i ostali smo samo nas dvoje. Potrebni smo jedno drugom. Sada vie nije bezbedno ostati sam. Ne moe sebi dozvoliti takav rizik." Ponovo je krenuo ka njoj, podignutih aka, traei je. Ponovo ga je udarila. Ovaj put je zamahnula palicom i udarila ga postrance po obrazu, pogodivi kost. Udarac je odjeknuo, a Balik se trgnuo u stranu od njegove jaine. Dok mu je glava bila napola okrenuta od nje, posmatrao ju je krajnje zaprepaeno i poeo da posre unazad. Ali i dalje je stajao. Udarila ga je i trei put, iznad uha, zamahnuvi palicom iz sve snage u dugakom luku. Kada je pao, Sifera ga je mlatnula jo jednom po istom mestu i osetila kako se sve rasprsnulo od udarca. Oi su mu se zatvorile i ispustio je neki udan tihi zvuk, poput probuenog balona, a zatim se skljokao u ugao naspram zida, tako da mu je glava skliznula u jednom pravcu, a ramena u drugom. "Da me nikada vie nisi na taj nain dodirnuo", ree Sifera, gurkajui ga vrhom motke. Balik nije reagovao. Nije se ni pomerio. Balik je prestao da je zanima. A sada po ploice, pomisli ona, oseajui se predivno smireno. Ne. Ploice vie nisu bile tu, tako joj je Balik kazao. Ukradene su. Sada se seala: stvarno su bile ukradene. Nestale su neposredno pred pomraenje. U redu, onda karte. Svi oni fini crtei brda Tombo koje su napravili. Kameni zidovi, pepeo oko temelja. Ti drevni poari, bili su isto to i poar koji je upravo pustoio Saro. Gde li su? Oh. Ovde. U kabinetu za karte, gde im je i mesto.

Ula je unutra, zgrabila sveanj listova tankih kao pergament, zarolala ih i stavila pod miku. A onda se setila oveka koji je pao i pogledala ga. Meutim, Balik se jo nije pokrenuo. Niti je izgledao kao da e se ikada pokrenuti. Kroz vrata kancelarije, niz stepenice. Mudrin je jo bio tamo gde ga je zatekla, ispruen, nepokretan i ukoen na odmoritu. Sifera ga je trei zaobila i nastavila da silazi ka prizemlju. Napolju je jutro ve dobro poodmaklo. Onos se sigurno peo, a Zvezde su bledele u prisustvu njegovog bletavila. Vazduh je delovao nekako sveije i ie, sada, mada je povetarac i dalje donosio teak miris dima. Dole kod zgrade matematikog fakulteta primetila je neke ljude koji su razbijali prozore. Trenutak kasnije su je ugledali i stali da joj dovikuju neke razuzdane i nepovezane rei. Njih nekolicina potrae prema njoj. Dojka koju je Balik stisnuo jako ju je bolela. Nije vie elela niije ruke da je dotaknu. Okrenuvi se, Sifera je potrala iza zgrade arheolokog fakulteta, probila se kroz bunje s druge strane staze pozadi, nastavila da tri dijagonalno preko travnjaka i nala se ispred jedne etvrtaste sive zgrade koju je odmah prepoznala: bio je to botaniki fakultet. Iza zgrade se nalazila mala botanika bata, kao i eksperimentalni rasadnik drvea na padini brda iza nje, na ivici ume koja je okruivala kampus. Osvrnuvi se, Sifera pomisli da je videla mukarce koji su je i dalje progonili, mada nije mogla biti sigurna. Protrala je pored Botanikog fakulteta i s lakoom preskoila nisku ogradu koja je okruivala botaniku batu. ovek na kosaici joj je mahnuo. Na sebi je imao maslinastu uniformu univerzitetskog batovana i metodiki je kosio grmlje, pravei iroke brazde napred nazad preko sredita bate. Kikotao se sebi u bradu dok je to radio. Sifera ga je zaobila. Odatle je postojala preica do rasadnika drvea. Da li su je jo pratili? Nije elela da gubi vreme na osvrtanje. Samo nastavi da tri, tri, tri, to ti je najbolja ideja. Dugake, snane noge lako su je nosile izmeu nizova uredno posaenog drvea. Kretala se ujednaenim korakom. Prijalo joj je da tri. Trati. Trati. A onda je stigla do manje pitome zone rasadnika, sve samo trnje i boce, sve je bilo gusto isprepleteno. Ne oklevajui, Sifera uroni u taj gusti, znajui da je tamo niko nee slediti, Grane su je greble po licu, cepale joj odeu. Dok se probijala kroz jedan gust deo, ispustila je smotuljak sa kartama i na suprotnom kraju se pojavila bez njih. Neka ih, pomisli ona. Ionako vie nita ne vrede. Ipak je morala malo da se odmori. Teko diui, borei se za vazduh od iscrpljenosti, preskoila je mali potok koji je proticao ivicom rasadnika i spustila se na hladnu zelenu mahovinu. Niko je nije sledio. Bila je sama. Pogledala je kroz vrhove drvea. Zlatna Onosova svetlost preplavljivala je nebo. Zvezde se vie nisu videle. No je konano prola, a sa njom i nona mora. Ne, pomisli ona. Nona mora upravo poinje. Potresali su je talasi oka i munine. Neobina tupost koja joj je vladala umom cele noi stala je da poputa. Posle mnogo asova mentalne iskljuenosti poinjala je ponovo da shvata ustrojstvo stvari, da spaja dogaaje i shvata njihovo znaenje. Razmiljala je o kampusu u ruevinama, o plamenovima koji su se uzdizali iznad grada u daljini. Posvuda je bilo ludaka koji su naprosto lutali, svuda unaokolo vladao je haos, vrena su razaranja. Balik. Onaj runi osmeh na njegovom licu kada je pokuao da je epa. I izraz iznenaenja kada ga je udarila. Danas sam ubila oveka, pomisli Sifera zaprepaeno i zbunjeno. Ja. Kako sam mogla da uinim

tako neto? Poela je da se trese. Uasno seanje joj je prilo um: zvuk motke kada ga je udarila, nain na koji je Balik posrnuo unazad, ostali udarci, krv, ugao pod kojim mu se iskrenula glava. ovek sa kojim je radila godinu i po, strpljivo iskopavajui ruevine u Beklimotu, pao je poput ubijene zveri pod njenim smrtonosnim udarcima. A ona je zatim potpuno mirna stajala nad njim... zadovoljna to ga je spreila da joj dalje dosauje. To je moda bio najsablasniji deo cele epizode. Onda Sifera ree sama sebi da ona nije ubila Balika, ve samo ludaka unutar Balikovog tela, razrogaenog, sa jezikom koji je visio dok ju je hvatao i gnjeio. Niti je ona, u stvari, bila Sifera kada je zavitlala motku, ve Sifera-duh, Sifera-san, mesear koji je koraao kroz uase zore. Meutim, razum joj se sada vraao. Skolili su je svi noanji dogaaji. Ne samo Balikova smrt... nee sebi dozvoliti da se osea krivom zbog toga... ve smrt cele civilizacije. U daljini je ula glasove, tamo nazad u pravcu kampusa. Duboke, ivotinjske glasove, glasove onih ije su umove unitile Zvezde i koji nikada vie nee biti potpune linosti. Potraila je palicu. I nju je izgubila tokom sumanutog beanja kroz rasadnik? Ne. Ne, evo je. Sifera je epa i ustade. uma kao da ju je pozivala. Ona se okrenu i pobee u njene hladne, mrane gajeve. Nastavila je da tri dok je snaga nije izdala. ta je drugo mogla da radi, ve da nastavi da tri? Tri. Tri.

31.
Bilo je kasno po podne treeg dana po pomraenju. Binaj je epajui iao tihim seoskim putem koji je vodio ka Sklonitu. Kretao se polako i oprezno, osvrui se na sve strane. Na nebu su sijala tri sunca, a Zvezde su se ve odavno vratile u vekovnu tminu. Meutim, svet se nepovratno izmenio za ova tri dana. Isto kao i Binaj. Za mladoga astronoma ovo je bio prvi dan da mu se u potpunosti vratila mo rasuivanja. ta je radio prethodna dva dana, nije mu ba bilo sasvim jasno. Celo to razdoblje bilo je jednostavno zamueno, odreeno izlaenjem i zalaenjem Onosa i ostalih sunaca koja su s vremena na vreme lutala nebom. Da mu je neko kazao da je ovo bio etvrti, peti ili esti dan od katastrofe, Binaj ne bi mogao da mu protivuslovi. Lea su mu bila ranjava, leva noga sva u modricama, a du lica su mu se protezale ogrebotine prekrivene ukorelom krvlju. Celo telo ga je bolelo, mada su onaj prvobitni bol zamenili dosadni bolovi nekoliko raznih vrsta koji su dolazili iz raznih delova njegovog tela. ta se to desilo? Gde se on to nalazio? Setio se borbe u Opservatoriji. eleo je da je zaboravi. Horda poludelih stanovnika grada provalila je vrata, zavijajui i urlajui... praena aicom Apostola u odorama, ali to su uglavnom bili obini ljudi, verovatno dobri, jednostavni, dosadni ljudi koji su ceo ivot provodili radei dobre, jednostavne, dosadne stvari na kojima je poivala civilizacija. A sada je, iznenada, civilizacija prestala da dejstvuje i svi ti prijatni, obini ljudi preobrazili su se u tren oka u razjarene zveri. Trenutak kada su nagrnuli unutra... bio je uasan. Porazbijali su kamere koje su upravo snimile neprocenjive podatke o pomraenju, istrgnuli su veliki solarskop iz krova Opservatorije, podizali terminale kompjutera visoko iznad glava, a zatim ih treskali o pod... A Ator se poput kakvog poluboga izdigao iznad njih i naredio im da odu...! Uzalud, kao to je uzalud narediti okeanskoj plimi da se vrati. Binaj se prisetio kako je preklinjao Atora da poe s njim, da pobegnu dok su jo moda imali izgleda. "Pusti me, mladiu!" grmeo je Ator, koji ga najverovatnije nije ni prepoznao. "Sklonite ruke sa mene, gospodine!" Binaj tada shvati ono to je ve odavno trebalo da mu bude jasno, da je Ator poludeo i da je jedan mali deo Atorova uma koji je jo funkcionisao kako treba, prieljkivao smrt. Ono to je ostalo od Atora izgubilo je svu volju da preivi... da nastavi ivot u novom, uasnom svetu varvarizma posle pomraenja. To je bila najtraginija pojedinana stvar od svih, pomisli Binaj: unitenje Atorove volje za ivotom, beznadeno predavanje velikog naunika suoenog sa ovim civilizacijskim holokostom. A zatim... beg iz Opservatorije. To je poslednje ega se Binaj seao sa izvesnim stepenom pouzdanja: osvrnuo se prema glavnoj prostoriji Opservatorije u trenutku kada je Ator nestajao pod naletom pljakaa, a zatim se okrenuo, izleteo kroz sporedna vrata, poleteo niz poarne stepenice, iziao na stranji izlaz i obreo se na parkiralitu... A tamo su ga saekale Zvezde u svoj svojoj uasnoj velianstvenosti. Binaj je tek kasnije shvatio da je u svojoj krajnjoj naivnosti, ili, pak, preteranoj samouverenosti koja se graniila sa arogancijom, potpuno potcenio njihovu mo. U trenutku kada su se pojavile i on se jo nalazio u Opservatoriji, bio je suvie zaokupljen poslom da bi ga njihova sila povredila: jednostavno ih je konstatovao kao izuzetnu pojavu koju treba ispitati do najsitnijih pojedinosti im bude imao malo slobodnog vremena, a zatim je nastavio da obavlja svoj posao. Ali ovde napolju, pod nemilosrdnim platom otvorenog neba, Zvezde su se obruile na njega svom svojom silinom. Ukoio se kada ih je ugledao. Neumoljiva hladna svetlost hiljadu sunaca stuila se prema njemu i oborila ga na kolena. Puzao je po tlu, davei se od straha, otro i ubrzano uvlaei vazduh. ake su

mu se grozniavo tresle, srce mu je titralo, potoci znoja su mu se slivali niz zaareno lice. Kada ga je neki zaostali nauniki poriv nagnao da podigne lice prema tom neverovatnom bletavilu iznad glave, kako bi mogao da ga ispita, analizira i zabelei, bio je primoran da pokrije oi posle svega sekunde ili dve. Toliko je uspeo da se seti: svoje borbe da gleda u Zvezde, neuspeha, poraza. Posle toga, sve je bilo kao u magli. Dan ili dva, nagaao je, lutao je po umi. Glasovi u daljini, kikotavi smeh, grubo, neusaglaeno pevanje. Na obzorju su pucketale vatre; posvuda ljuti miris dima. Kleknuo je kako bi zaronio lice u potok, a hladna, pitka voda promicala je, eui se o njegov obraz. Okruio ga je opor malih ivotinja... nisu bile divlje, Binaj je kasnije zakljuio, bili su to odbegli kuni ljubimci... lajali su na njega kao da nameravaju da ga rastrgnu. Brao je bobice vinove loze. Popeo se na drvo da dohvati meku, zlatnu voku i pao, strano se udarivi. Prolo je mnogo bolnih asova pre no to je uspeo da ustane i krene dalje. Iznenadna pomahnitala tua u najguem, najtamnijem delu ume... pesnice su sevale, laktovi se zarivali u rebra, pljutali su strani udarci, a onda je usledilo gaanje kamenjem, zversko skvianje, ovekovo lice nalo se nadomak njegovog, oi crvene poput plamena, divlje rvanje, njih dvojica se okreu i okreu... a onda je ispruio ruku dohvatio kamen, podigao ga i odluno zamahnuo... Sati. Dani. Grozniava vrtoglavica. A zatim, ujutro treega dana, konano se setio ko je, ta se dogodilo. Pomislio je na Raistu, njegovu drubenicu po ugovoru. Setio se da joj je obeao da e doi po nju u Sklonite kada zavri posao u Opservatoriji. Sklonite... gde li to bee? Binajev um je dovoljno zaceleo tako da se setio kako se utoite koje su ljudi sa univerziteta podigli za sebe nalazilo na pola puta izmeu kampusa i Saroa, u otvorenoj, seoskoj oblasti talasavih ravnica i travnatih livada. Tamo se nalazio stari akcelerator estica iz odeljenja za fiziku, jedna ogromna podzemna prostorija, naputena pre nekoliko godina kada su izgradili novi istraivaki centar na visoravni Saro. Nije bilo teko opremiti betonske prostorije, pune odjeka, za krai boravak nekoliko stotina ljudi, a kako je pristup akceleratoru oduvek bio zabranjen iz razloga bezbednosti, nije bilo problema da se to mesto osigura protiv bilo kakve vrste invazije graana poludelih tokom pomraenja. Ali da bi naao Sklonite Binaj je prvo morao da se razabere gde se on nalazi. Sasvim otupeo, nasumce je lutao unaokolo bar dva dana, moda i vie. Mogao se nalaziti bilo gde. U ranim jutarnjim asovima uspeo je da izie iz ume, gotovo sluajno, neoekivano se obrevi u nekadanjoj urednoj rezidencijalnoj oblasti. Sada je bila naputena i u strahovitom neredu, kola nagomilana svuda po ulici na mestima gde su ih vlasnici ostavili kada vie nisu bili u stanju da voze, a tu i tamo leali su na putu i leevi prekriveni crnim rojevima muva. Nije bilo znaka da je ovde bilo ko iv. Celo jutro proveo je tapkajui oko puta u predgrau oivienog pocrnelim, naputenim domovima, ne prepoznavi ba nita. U podne, kada su se Trej i Patru izdigli na nebu, uao je u neku kuu kroz otvoreni prozor i posluio se hranom koju je uspeo da pronae i koja se jo nije pokvarila. Iz slavine u kuhinji nije potekla ni kap vode; ali je zato pronaao sanduk flairane vode u podrumu i dobro se napio. U ostatku vode se okupao. Kasnije je nastavio krivudavim putem do vrha brda; bio je to orsokak. Na vrhu su se nalazila impozantna zdanja sva do jednog spaljena, tako je od njih ostala samo koljka. Od poslednje kue na brdu nije ostalo nita osim pacija na padini poploanog ruiastim i plavim ploicama, koje su van svake sumnje nekada bile veoma lepe, ali sada unitene debelim, crnim gomilama ubreta razbacanog

po njihovoj sjajnoj povrini. S tekom mukom se popeo do njega i zagledao u dolinu s druge strane. Vazduh je bio veoma miran. Avioni nisu leteli, nisu se uli zvuci saobraaja, udna tiina odbijala se iz svih pravaca. Odjednom se Binaj setio gde se nalazi i sve je dolo na svoje mesto. S njegove leve strane video se univerzitet, lepa skupina zgrada od cigala od kojih su mnoge sada bile proarane crnim mrljama dima, a neke su, izgleda, naisto bile unitene. Iza njih, na svom istaknutom poloaju, nalazila se Opservatorija. Binaj je na brzinu osmotri, a onda skrenu pogled, zadovoljan to iz ove udaljenosti nije jasno mogao da odredi u kome je stanju. Daleko s njegove desne strane nalazio se Saro, presijavajui se na bletavom suncu. Uinilo mu se da je gotovo nedirnut. Ali dobro je znao da bi, da ima dvogled, ugledao polomljene prozore, sruene zgrade, tinjajue ugarke, pramenove dima, sve oiljke poara koji je izbio po Sputanju Noi. Pravo ispod njega, izmeu grada i kampusa, nalazila se uma po kojoj je lutao za vreme delirijuma. Sklonite treba da se nalazi na suprotnom kraju; moe se lako desiti da je pre otprilike jednog dana proao na nekoliko stotina jardi od ulaza, ali to nije znao. Pomisao da treba ponovo da proe kroz umu nije ga privlaila. Sigurno je jo bila puna ludaka, krvnika, razdraenih odbeglih kunih ljubimaca, sve sile nevolja. Meutim, sa ovog izdignutog mesta na vrhu brda ugledao je put koji je presecao umu i splet ulica koje su vodile do tog puta. Dri se poploanih staza, ree on sam sebi, i sve e biti u redu. I bilo je. Onos je jo bio na nebu kada je putem proao kroz umu i skrenuo na uski seoski drum za koji je znao da vodi ka Sklonitu. Poslepodnevne senke tek su poele da se izduuju kada je stigao do spoljanje kapije. Poto nju proe, Binaj je znao da mora da krene dugakim, nepoploanim putem koji e ga odvesti do druge kapije, a zatim oko nekoliko spoljanjih zgrada do uvuenog ulaza u samo Sklonite. Spoljanja kapija, visoka metalna mrea, bila je otvorena kada je stigao do nje. To je bilo neoekivano i nije slutilo na dobro. Zar je mogue da je rulja i ovde prodrla? Ali nije bilo znakova unitavanja kakve je ta rulja za sobom ostavljala. Sve je bilo onako kako je trebalo da bude, osim to je kapija bila otvorena. Uao je unutra, zbunjen, i krenuo nepoploanim putem. Bar je unutranja kapija bila zatvorena. "Ja sam Binaj 25", izgovori on pred njom i dade svoj univerzitetski kodirani broj za identifikaciju. Prolazili su trenuci, prerastali u minute, ali nita se nije dogaalo. Zeleno oko skenera iznad njega izgleda da je radilo... primetio je da mu soiva klize s jedne na drugu stranu... moda su kompjuteri koji njime upravljaju ostali bez struje ili su potpuno smrskani. ekao je. Priekao je jo malo. "Ja sam Binaj 25", ponovio je, konano i drugi put dao broj. "Ovlaen sam da uem ovamo." A onda se setio da ime i broj nisu bili dovoljni: trebalo je takoe znati lozinku. Ali kako je ona glasila? Panika poe da mu izjeda duu. nije mogao da se seti. Nije mogao da je se seti. Kakav apsurd! Konano je uspeo da stigne dovde, samo da bi se zaglavio kod spoljanje kapije zbog svoje vlastite gluposti! Lozinka... lozinka... Imala je neke veze sa katastrofom, tako je. "Pomraenje?" Ne, nije to. Kopao je po ranjenom umu. "Kalga Dva"? Izgleda da nije. "Dovim"? "Onos"? "Zvezde"? To je ve bilo blie. A onda se setio. "Sputanje noi", izgovorio je pobedniki. Ponovo se nita nije dogodilo, bar ne odmah.

Ali onda, a njemu se inilo da je prolo hiljadu godina, kapija se otvorila da ga propusti. Iao je u cik-cak pored spoljanjih zgrada i naao se pred ovalnim metalnim vratima samog Sklonita, postavljenim pod uglom od 45 stepeni u tlu. Ovde ga je osmotrilo drugo zeleno oko. Da li je morao ponovo da se identifikuje? Oigledno jeste. "Ja sam Binaj 25", ree on, pripremivi se za ponovno dugo ekanje. Meutim, kapija istog asa poe da se uvlai. On se zagleda niz betonsko predsoblje Sklonita. Raista 717 ga je ekala na svega deset jardi odatle. "Binaje!" povikala je i pojurila k njemu. "Oh, Binaje, Binaje..." Od kada su postali drubenici po ugovoru - sada je tome bilo preko godinu i po - nikada se nisu razdvajali due od osamnaest asova. Sada su bili razdvojeni danima. On privue njenu vitku priliku k sebi i vrsto je stee; dugo je nije putao. A onda shvati da i dalje stoje na ulazu u Sklonite. "Zar ne bi bilo bolje da uemo i zakljuamo kapiju?" upita on. "ta ako su me pratili? Mislim da nisu, ali..." "Nije vano. Nema vie nikog." "ta?" "Svi su jue otili. "im je Onos izgrejao. eleli su da i ja poem, ali sam im rekla da u te saekati i saekla sam te." Zurio je u nju otvorenih usta, nita ne shvatajui. Tek je sada primetio kako umorno i iscrpljeno izgleda, posustalo i mravo. Nekada sjajna kosa visila joj je u neoeljanim pramenovima, lice joj je bilo bledo, nenaminkano. Oi crvene i naduvene. Kao da je ostarila pet do deset godina. "Raista, koliko je vremena prolo od pomraenja?" "Danas je trei dan." "Tri dana. Otprilike sam i ja tako mislio." Glas mu je udno odzvanjao. Pogledao je pored nje u prazno Sklonite. Prazna podzemna odaja protezala se u nedogled i bila je osvetljena nizom svetiljki odozgo. Dokle mu je pogled dosezao nije bilo nikoga. Ovo nije uopte oekivao. Plan je bio da svi ostanu skriveni dok ne bude sigurno da iziu. U udu je zapitao: "Kuda su otili?" "Amgando", odvrati Raista. "Nacionalni park Amgando? Ali on je odavde udaljen stotinama milja! Jesu li poludeli kad su ve drugog dana izili iz skrovita i krenuli ka nekom mestu na pola puta do drugog kraja zemlje? Ima li pojma ta se dogaa tamo napolju, Raista?" Amgando park je bio prirodni rezervat, daleko na jugu, mesto po kome su lutale divlje ivotinje i gde su lokalne biljke te provincije ljubomorno uvane. Binaj je jednom bio tamo, jo kao deak, sa ocem. Bila je to gotovo potpuna divljina sa svega nekoliko proseenih staza za peaenje. Ona ree: " Smatrali su da e biti bezbedniji ako tamo krenu." "Bezbedniji?" "Proneo se glas da svi koji su jo pri zdravoj pameti, svi koji ele da uestvuju u ponovnoj izgradnji drutva, treba da se sastanu u Amgandu. Oigledno su tamo krenuli ljudi iz svih krajeva, hiljade njih. Uglavnom sa ostalih univerziteta. I neki ljudi iz vlade." "Odlino. itave horde profesora i politiara tapkaju po parku. Sve ostalo je uniteno, pa zato ne bi unitili i poslednji komadi neiskvarene teritorije koju imamo?" "To nije vano, Binaje. Vano je to da se Amgando park nalazi u rukama razumnih ljudi, on je enklava civilizacije okruena optim ludilom. Znaju za nas, traili su nas, pre no to su komunikatori zamukli, da doemo i pridruimo im se. Glasali smo: dve treine su bile za to da se poe, a jedna

protiv." "Dva prema jedan", smrknuto ponovi Binaj. "Iako niste videli Zvezde, ipak ste uspeli da poludite! Zamisli samo, napustiti Sklonite radi peaenja od tri stotine milja... ili moda ima pet stotina?... kroz potpuni haos koji vlada napolju. Zato niste saekali mesec dana, ili est meseci, svejedno. Imali ste dovoljno hrane i vode da ovde izdrite godinu dana." "I mi smo to kazali", odvrati Raista. "Ali oni su nam odgovorili, mislim na ljude iz Amganda, da sada trebalo poi. Ako bismo ekali jo nekoliko nedelja, lutajue bande ludaka bi udruile bi se u organizovane armije pod upravom lokalnih vojnih zapovednika, sa kojima bismo morali da se razraunamo kada iziemo. A ako bismo ekali due od nekoliko nedelja Apostoli Plamena bi najverovatnije obrazovali represivnu novu vladu, sa vlastitom policijom i vojskom, koje bi nas saekale im zakoraimo iz Sklonita. Sada ili nikada, rekoe ljudi iz Amganda. Lake je odbraniti se od ratrkanih, napola ludih, slobodnih bandita nego se suprotstaviti organizovanim vojskama. I tako smo odluili da krenemo." "Svi osim tebe." "Htela sam tebe da saekam." On je uhvati za aku. "Kako si znala da u doi?" "Rekao si da hoe, im zavri fotografisanje pomraenja. Ti uvek odri svoja obeanja, Binaje." "Da", odvrati Binaj dalekim glasom. Jo se nije oporavio od oka to je Sklonite naao prazno. Nadao se da e se ovde odmoriti, izleiti izubijano telo, do kraja dovesti u red um koji su uzdrmale Zvezde. ta sada da rade: da osnuju ovde dom sasvim sami, samo njih dvoje u ovoj betonskoj grobnici punoj odjeka? Ili da pokuaju sasvim sami da stignu do Amganda? Odluka da se isprazni Sklonite imala je nekog uvrnutog smisla, zakljuio je Binaj... pod pretpostavkom da je uopte imalo smisla da se svi okupe u Amgandu, tako da je verovatno bilo bolje krenuti na put sada, dok je zemlja jo u takvoj pometnji, nego ekati da nova politika tela, bilo Apostoli, bilo oblasni gusari, zabrane svako putovanje meu oblastima. eleo je, meutim, da pronae i svoje prijatelje koji su jo bili ovde... da se pidrui zajednici poznatih ljudi dok se ne oporavi od oka koji su mu donela tri poslednja dana. Tupo je upitao: "Ima li ikakvu predstavu o tome ta se zbiva tamo napolju, Raista?" "Dobijali smo izvetaje preko komunikatora, dok svi kanali nisu zamrli. Grad je oigledno gotovo potpuno uniten u poaru, a i univerzitet je dosta oteen... to je sve tano, je li tako?" Binaj klimnu. "Koliko znam, jeste. Pobegao sam iz Opservatorije u trenutku kada je rulja provalila unutra. Ator je ubijen, u to sam prilino siguran. Sva oprema je unitena... sva osmatranja pomraenja propala..." "Oh, Binaje, tako mi je ao." "Uspeo sam da umaknem kroz stranji izlaz. Istog trenutka kada sam se naao napolju Zvezde su me udarile poput tone cigli. Dve tone. Ne moe zamisliti kako je to bilo, Raista. Drago mi je to to ne moe zamisliti. Nekoliko dana bio sam van sebe, lutao sam po umi. Vie ne vae nikakvi zakoni. Svako je svakom gospodar. Moda sam ubio nekog u tui. Kune ivotinje su podivljale i lutaju unaokolo... Zvezde mora da su i njima oduzele pamet... uasne su." "Binaje, Binaje..." "Sve kue su spaljene. Jutros sam proao kroz ono lepo naselje na brdu juno od ume... Onoski Vis, da li se tako zove?... da ne poveruje koliko je uniteno. Ni ive due nisam u njemu sreo. Polupana kola, leevi po ulicama, kue u ruevinama... blagi Boe, Raista, kakva luda no! A ludilo ne jenjava!" "Zvui mi u redu", primeti ona. "Uzdrman, ali ne i..."

"Lud? Ali bio sam. Od trenutka kada sam se naao pod Zvezdama dok se nisam danas probudio. Tada su stvari konano poele da se povezuju ponovo u mojoj glavi. Meutim, mislim da je veina ljudi prola mnogo gore. Oni koji se nisu uopte emocionalno pripremili, oni koji su jednostavno zurili u nebo i... bum!... sunaca vie nije bilo, zasijale su Zvezde. Kao to ree tvoj ujak irin, razni ljudi e razliito reagovati; od onih koji e biti kratko vreme dezorijentisani do onih koji e potpuno i zauvek poludeti." Raista tiho primeti: "irin je bio s tobom u Opservatoriji za vreme pomraenja, je li tako?" "Jeste." "A posle?" "Ne znam. Imao sam puno posla oko snimanja pomraenja. Nemam pojma ta se s njim dogodilo. Mislim da nije bio u blizini kada je rulja provalila unutra." Ovla se osmehnuvi, Raista ree: "Moda je umakao u pometnji koja je nastala. Ujak je takav... ponekad, kada se sprema nevolja, ume veoma brzo da tri. Ne bih volela da mu se neto loe dogodilo." "Raista, neto loe se dogodilo celom svetu. Moda je Ator bio u pravu: moda je bolje prepustiti se sudbini i dozvoliti da te odnese. Na taj nain ne mora da se suoi sa posvemanjim ludilom i hosom." "Ne sme tako govoriti, Binaje." "Ne. Ne, ne smem." Priao joj je s lea i lagano je pomilovao po ramenima. Sagnuo se napred i neno poeo nosem da je golica iza uveta... "Raista, ta emo sad?" "Mislim da mogu da pogodim", odvrati ona. Uprkos svemu, morao je da se nasmeje. "Mislio sam posle toga." "Hajde da o tome brinemo posle", odvrati ona.

32.
Teremon nikada nije mnogo boravio napolju. Smatrao je sebe pravim gradskim momkom. Trava, drvee, sve vazduh, nebo... nisu mu, u stvari, smetali, ali mu nisu ni bili ba naroito privlani. Godinama se njegov ivot odvijao du stranica strogo utvrene trostrane urbane orbite, kruto se drei poznate staze na ijem se jednom uglu nalazio njegov mali stan, na drugom kancelarija Hronike, a na teem klub est sunaca. A sada je, odjednom, postao itelj ume. Najudnije je bilo to to mu se gotovo dopalo. Ono to su stanovnici Saroa nazivali "uma" bilo je, u stvari, prilino veliko poumljeno podruje koje je poinjalo jugoistono od samog grada i protezalo se otprilike desetak milja du june obale reke Sepitan. Nekada je ta uma bila mnogo vea, nepregledna divljina koja se protezala po velikoj dijagonali sredinom provincije gotovo do mora, ali najvei deo je rtvovan zbog poljoprivrede, a veliki preostali deo ispresecan je rezidencijalnim predgraima; i univerzitet je pre nekih pedeset godina odgrizao dobar deo za svoj novi kampus. Poto nisu eleli da ih proguta grad koji se dalje razvijao, univerzitet je poeo da se zalae da ono to je od ume preostalo bude pretvoreno u parkrezervat. A poto je u Sarou ve godinama vailo pravilo da ono to univerzitet poeli to i dobije, poslednji potez stare divljine ostavljen je na miru. I u njemu je Teremon sada iveo. Prva dva dana prola su dosta loe. Um mu je jo napola bio zamagljen usled gledanja u Zvezde, tako da nije bio u stanju da napravi nikakav jasan plan. Najglavnije je bilo preiveti. Grad je bio u plamenu... posvuda se oseao dim, vazduh je bio vreo, sa nekog uzvienja ak su se mogli videti i plamenovi koji su igrali du krovova... poi nazad ne bi uopte bilo pametno. Po pomraenju, kada je haos u njegovom umu poeo pomalo da jenjava, jednostavno je nastavio nizbrdo od kampusa dok se nije naao na ulazu u umu. I mnogi drugi su uinili isto. Neki od njih su liili na ljude sa univerziteta, drugi su najverovatnije preostali od rulje koja je dola da zgromi Opservatoriju one noi kada je nastupilo pomraenje, a ostali, nagaao je Teremon, bili su ljudi iz predgraa koji su napustili svoje domove kada su poeli da izbijaju poari. Sve koje je viao izgledali su najmenje u istoj meri mentalno nesreeni kao i on. Mnogima je, izgleda, bilo mnogo gore... neki su se ak potpuno otkaili, uopte nisu mogli da se uhvate ukotac s onim to ih je snalo. Nisu obrazovali nikakve koherentne bande. Uglavnom su to bili usamljenici, koji su se kretali tajanstvenim, samo njima znanim putevima kroz umu, ili u grupama od po dvoje do troje; u najveoj skupini koju je video bilo ih je osam; sudei po izgledu i odei, svi su pripadali jednoj porodici. Strano je bilo sresti one stvarno lude: prazan pogled, otromboljene usne, oputene vilice, prljava odea. S naporom su napredovali preko umskih proplanaka poput ivih mrtvaca, razgovarali sami sa sobom, pevali, povremeno se sputali na ake i kolena da iskopaju kakav busen koji bi onda vakali. Bilo ih je posvuda. Ovo mesto liilo je na neki ogroman azil za umobolne, pomisli Teremon. Verovatno je i ceo svet na to liio. Ljudi te vrste, oni na koje je dolazak Zvezda izvrio najjai uticaj, uglavnom su bili bezopasni, bar za druge. Um im je bio odve oteen da bi mogli postati nasilni, a koordinacija pokreta bila im je tako slaba da uopte nisu bili sposobni za nasilje. Ali bilo je i drugih koji ba i nisu bili tako ludi... koji su na prvi pogled izgledali sasvim normalni... ali koji su predstavljali vrlo ozbiljnu opasnost.

Ti su se, Teremon je ubrzo uoio, delili u dve kategorije. U prvu su spadali ljudi koji nikome nisu nita naao eleli da uine, ali koji su histerino bili opsednuti mogunou da se Tama i Zvezde mogu vratiti. To su bili oni koji su palili vatre. Vrlo verovatno su to bili ljudi koji su pre katastrofe vodili uredan, sreen ivot... porodini ljudi, valjani radnici, prijatni, veseli susedi. Dok je Onos bio na nebu bili su savreno mirni; ali onog trenutka kada bi glavno sunce poelo da tone ka zapadu i da se pribliava vee, preplavljivao bi ih strah od Tame i oni bi oajniki stali da se okreu unaokolo traei neto to bi mogli da zapale. Bilo ta. Bilo ta. Dva do tri druga sunca mogla su i dalje da budu na nebu po Onosovom zalasku, ali svetlost ovih manjih sunaca, izgleda, nije bila dovoljna da umiri neverovatni strah od Tame koji su ovi ljudi oseali. To su bili oni koji su spalili vlastiti grad. Oni koji su u oajanju palili knjige, novine, nametaj, krovove kua. Holokost u gradu ih je oterao u umu i oni su sada i nju pokuavali da spale. Ali to je bilo malo tee. uma je bila gusta, bujna, gusti pokrov drvea napajalo je mnotvo potoka koji su se ulivali u iroku reku to je tekla njenom granicom. Kidanje i paljenje zelenih grana nije obezbeivalo zadovoljavajui plamen. A tepih od palog drvea i lia koji je prekrivao umsko tlo bio je prilino natopljen tokom nedavnih kia. Ono to je moglo da se upotrebi za vatru brzo je pokupljeno i posluilo je za logorske vatre, koje nisu uzrokovale nijedan poar; krajem drugog dana takvi ostaci bili su ve sasvim retki. I tako su ljudi koji su palili vatre usled pretrpljenog oka, naavi se u nepogodnim umskim uslovima koji su ih spreavali u njihovom naumu, za sada imali malo uspeha. Ipak su uspeli da zapale nekoliko poveih vatri u umi, koje su se sreom same od sebe ugasile posle nekoliko asova poto su potroile svo gorivo u blizini. Meutim, ako nastupi nekoliko toplih, suvih dana, ovi ljudi bi mogli da zapale celo ovo mesto, kao to su ve uinili sa Saroom. Druga skupina ljudi koji nisu bili sasvim uravnoteeni i koji su lutali umom inila se Teremonu opasnija. To su bili oni koji su se oslobodili svih drutvenih stega. Banditi, huligani, ubice, psihopate, samoubice-manijaci: oni koji su se kretali poput isukanih otrica du tihih umskih staza, napadajui kad god bi im se to prohtelo, uzimajui ta god bi im se svidelo, ubijajui svakoga ko bi imao tu nesreu da ih iznervira. Kako su svi imali odreeni staklasti pogled, neki samo od umora, drugi usled oaja, a neki jer su bili ludi, nikada niste mogli biti sigurni, kada biste nekoga sreli u umi, koliko je opasan. Nije bilo naina da se na brzinu kae da li je osoba koja vam se pribliava jedna od mahnitih ili zbunjenih ludaka, i stoga u osnovi bezopasna, ili je bila od onih koje ispunjava prikriveni bes, pa napadaju svakog koga sretnu, bez ikakvog razloga. ovek u takvim uslovima brzo naui da bude na oprezi prema svakome ko naie, poskakujui i razmeui se kroz umu. Svaki stranac mogao je predstavljati pretnju. Mogli ste krajnje prijateljski priati s nekim, uporeujui seanja o vaim iskustvima od veeri kada se spustila no, kada bi se on odjednom naljutio zbog neke vae uzgredne primedbe, ili bi zakljuio da mu se dopada neki deo vae odee, ili mu se jednostavno iz nekog nerazumnog razloga ne bi dopalo vae lice... pa bi se uz ivotinjski krik bacio na vas bezumnom snagom. Neki od ove vrste, bili su, van svake sumnje, kao prvo, kriminalci. Kada su videli da drutvo svuda oko njih propada, oslobodili su se svih stega. Meutim, Teremon je podozrevao da su drugi ranije bili krajnje blagi dok im Zvezde nisu pomutile um. A onda, iznenada, zakljuili su da vie ne oseaju inhibicije civlizovanog ivota. Zaboravili su pravila koja su omoguila postojanje civilizovanog ivota. Ponovo su bili kao mala deca, asocijalni, opsednuti jedino time da udovolje vlastitim potrebama... ali posedovali su snagu i volju odraslih... mo onih koji su zaista poremeeni.

Ako ste se nadali da ete preiveti, trebalo je da se klonite svih onih za koje ste podozrevali da su ubilaki ludi. Trebalo je moliti se da se ve u nekoliko prvih dana meusobno poubijaju, ostavivi svet manjim grabljivicama. U prva dva dana Teremon se tri puta sreo s ludacima ovog uasnog soja. Prvi, visoki, vitki ovek sa uvrnutim, dijabolinim osmehom, koji je ipao kraj potoka koji je Termeon eleo da pree, zatraio je od novinara da mu plati taksu za prelazak. "Cipelama, naprimer. A ta kae na runi sat?" "A kako bi bilo da mi se skloni s puta?" predloi Teremon, a ovek podivlja. Dohvativi toljagu koju Teremon nije primetio do tog trenutka, on ispusti neku vrstu ratnikog poklia i pojuri. Nije bilo vremena da ga izbegne. Najbolje to je mogao bilo je da se sagne kada je ovaj drugi zavitlao toljagu neverovatnom snagom njemu u glavu. uo je kako mu je proitala pored glave, promaivi ga za svega nekoliko ina. Pogodila je drvo pored njega, udarivi neverovatnom jainom... takvom da se napadau umrtvila ruka i on ju je, jeknuvi od bola, ispustio. Teremon se istog asa naao povrh njega, uhvativi ovekovu povreenu ruku, otro je podigavi navie s nemilosrdnom jainom, nateravi ga da zaurla od bola, presamiti se i stenjui padne na kolena. Teremon ga je gurao sve dok mu se lice nije nalo u potoku; drao ga je tako. I drao ga je tako. I drao ga je tako. Kako bi jednostavno bilo, u udu je razmiljao Teremon, drati mu glavu pod vodom dok se ne udavi. Deo njegovog uma, u stvari, se zalagao za tako neto. On bi tebe ubio bez razmiljanja. Otarasi ga se. ta e inae uiniti kada ga pusti? Ponovo se boriti s njim? ta ako krene za tobom kroz umu da ti se osveti? Udavi ga sada, Teremone. Udavi ga. Bilo je to pravo iskuenje. Ali samo je jedan deo Teremonovog uma bio voljan da se spremno prilagodi novom moralu dungle koji je zavladao u svetu. Inae se gnuao i same pomisli; na kraju je pustio ovekovu ruku i povukao se. Podigao je isputenu toljagu i stao da eka. Meutim, oveku vie nije bilo do borbe. Davei se i hvatajui vazduh, ustao je iz potoka dok mu se voda slivala iz usta i nozdrva, i seo na obalu drhui, tresui se, kaljui, borei se da doe do daha. Neprijatno i s puno straha zurio je u Teremona, ali nije pokuavao da ustane, a kamoli da se ponovo upustiu borbu. Teremon ga zaobie, pree preko potoka u luku i otra brzo dublje u umu. Bilo mu je potrebno punih deset minuta da shvati kako umalo nije ubio oveka. A onda se iznenada zaustavio, oblio ga je znoj i pripala mu je muka, tako da je poeo strano da povraa i dugo mu je trebalo da se sredi i ustane. Kasnije istog popodneva shvatio je da su ga njegova lutanja dovela do ivice ume. Kada je pogledao izmeu drvea ugledao je auto-put... potpuno prazan... a na suprotnoj strani puta, ruevine visoke zgrade od cigala koja se nalazila na prostranom trgu. Prepoznao je zgradu. Bio je to Panteon, katedrala Svih Bogova. Nije mnogo ta od nje ostalo. Preao je put i zagledao se, ne verujui. inilo se kao da je vatra zapaljena u samom sreditu zgrade... ta su to uradili, upotrebili klupe za potpalu?... tako da je planula pravo navie kroz usku kulu iznad oltara, zahvativi drvene grede. Cela kula se sruila, povukavi i zidove. Cigle su leale svuda unaokolo po trgu. Video je tela koja su trala iz ruevine. Teremon nikada nije bio naoito religiozan ovek. Nije poznavao nikoga ko je to bio. Kao i svi drugi govorio je stvari poput "Moj Boe" ili "Bogova mu!" ili "Velikih mu Bogova!" da bi neto naglasio, ali ideja da bi mogao stvarno postojati Bog, ili bogovi, ili bilo ta to je trenutni preovlaujui sistem verovanja zagovarao, oduvek je bila nevana za nain ivota koji je on vodio.

Religija je za njega bila neto srednjevekovno, starinsko i arhaino. Tu i tamo zatekao bi se u crkvi na venanju kakvog prijatelja... koji je, razume se, bio isto toliki nevernik kao i on sam... ili je tamo odlazio da izvetava za novine sa nekog slubenog obreda: meutim, nikada nije ulazio u neko sveto zdanje iz religijskih pobuda od vlastitog krizmanja kada mu je bilo deset godina. Svejedno ga je pogled na unitenu katedralu duboko dirnuo. Prisustvovao je njenom posveenju, pre nekih dvanaest godina, kada je bio mlad reporter. Znao je koliko je miliona kredita ta zgrada stajala; divio se izvanredno obavljenom umetnikom poslu; dirnula ga je predivna muzika Dizimalove Himne bogovima dok je odjekivala velikom dvoranom. ak i on, koji nije verovao ni u ta sveto, nije mogao da odoli oseanju da ako na Kalgau postoji mesto na kome su bogovi stvarno prisutni, onda to mora da je ovo. A ti bogovi su dopustili da zgrada bude ovako unitena! Bogovi su poslali Zvezde, znajui da e ludilo koje e potom uslediti u ruevine pretvoriti ak i njihov vlastiti Panteon! ta je to znailo? ta je to govorilo o nemogunosti da se dokue i objasne bogovi... pod pretpostavkom da oni uopte postoje? Teremon je znao da niko vie nikada nee ponovo izgraditi ovu katedralu. Nita vie nee biti kako je nekada bilo. "Pomozi mi", pozva ga neki glas. Taj slabi zvuk prekinu Teremonove meditacije. "Ovamo. Ovamo." Levo od njega. Da. Teremon primeti blesak zlatastog svetenikog ruha na suncu. Dole, niz zgradu, neki ovek bio je napola zatrpan utom... jedan od svetenika, oigledno, sudei po njegovoj bogatoj odori. Ispod struka ga je prikovala teka greda i mahao je rukama poslednjim ostacima snage. Teremon krenu prema njemu. Meutim, pre nego to je uspeo da napravi vie od desetak koraka, na suprotnom kraju sruene zgrade pojavi se jo jedna prilika i potra napred: vitki, hitar oveuljak koji je posrtao preko cigli poput kakve ivotinje, napredujui prema zapretanom sveteniku. Odlino, pomisli Teremon. Zajedno bismo moda i mogli da uklonimo tu gredu sa njega. Ali dok je bio jo nekih dvadeset stopa udaljen, iznenada se sav uasnut zaustavio. Hitri oveuljak ve je bio stigao do svetenika. Nagnuo se nad njim i jednim brzim pokretom malog noa prerezao svetenikovo grlo, kao da otvara koverat; odmah potom se bacio na presecanje uadi koje su pridravale svetenikovu bogatu odeu. Podigao je uareni pogled prema Teremonu. Oi su mu bile divlje i grozne. "Moje", zarea on, poput kakve zveri iz dungle. "Moje!" I izvadi no. Teremon se strese. Trenutak je stajao kao zaleen, na neki sablastan nain zadivljen efikasnou kojom je pljaka peruao telo mrtvog svetenika. A onda se tuno okrenuo i pourio odatle, nazad preko puta, u umu. Nije imalo smisla uiniti bilo ta drugo. To vee, dok su Tano, Sita i Dovim svojom setnom svetlou ispunjavali nebo, Teremon je dozvolio sebi da odspava nekoliko asova, zavukavi se u gusti; ali stalno se budio, zamiljajui da mu se prikrada neki ludak s noem u nameri da mu ukrade cipele. Razbudio se mnogo pre no to se pojavio Onos. Bilo mu je gotovo udno to je jutro doekao iv. Pola dana kasnije doiveo je trei susret sa novim sojem ubica. Ovog puta je prelazio preko travnate livade u blizini jedne pritoke reke, kada je ugledao dvojicu koji su sedeli u senci preko puta, igrajui neku igru s kockicama. Izgledali su prilino smireni i miroljubivi. Ali kada im se Teremon pribliio, shvatio je da je meu njima izbila svaa; a onda, nezamislivo normalno, jedan od njih zgrabi no za hleb koji je leao na ebetu pored njega i zari ga snano u grudi onog drugog. Onaj koji je upotrebio no osmehnu se Teremonu. "Varao je. Zna kako je. To moe strano da

razljuti oveka. Ne mogu da podnesem da neko pokua da me prevari." Za njega je sve bilo crnobelo. Iscerio se i promukao kockice. "Hej, hoe da igra?" Teremon je zurio u oi ludila. "Izvini", odvrati, to je prirodnije mogao. "Traim devojku." Nastavio je da koraa. "Hej, moe je pronai kasnije! Hajde da igramo!" "ini mi se da je vidim", doviknu mu Teremon, ubrzavi korak i umae odatle ne osvrnuvi se. Posle toga je reio da manje luta kroz umu. Pronaao je natkriveno sklonite na jednom proplanku, koje je, kako se inilo, bilo nenastanjeno, pa je sagradio uredno malo gnezdo za sebe ispod jedne izboine. U blizini se nalazio grm sa bobicama, bogat jestivim crvenim plodovima, a kada bi zatresao drvo nasuprot svom zaklonu ono bi ga zasulo okruglim orasima koji su sadrali ukusno tamno jezgro. Promatrao je mali potok pozadi, pitajui se ima li u njemu bilo ta jestivo to bi mogao da uhvati; ali u njemu izgleda nije bilo nieg osim siunih klenova; shvatio je da bi, ak i kada bi uspeo da ih uhvati, morao da ih pojede sirove, jer nije imao nita to je mogao da upotrebi za potpalu, a bez toga nije bilo ni vatre. ivot na bobicama i orasima nije ba bio ono to je Teremon podrzumevao pod visokim stilom, ali moglo je da proe za nekoliko dana. Struk mu se ve dobro bio stesao: to je bio jedini divljenja vredan sporedni efekat cele ove bede. Bie najbolje da ostane ovde skriven dok se stvari malo ne primire. Bio je prilino siguran da e se stvari primiriti. Pre ili kasnije, ljudi su morali da se uglavnom urazume. Ili se bar nadao da e tako biti. Znao je da je on sam preao daleki put od onih prvih trenutaka posle haosa koji je u njegovom mozgu izazvalo posmatranje Zvezda. Svakim proteklim danom oseao se sve staloenije, sposobnije da razmilja. inilo mu se da je ve gotovo onaj stari ponovo, jo pomalo potresen, moda, malo nervozan, ali to je i trebalo oekivati. Bar je oseao da je sve u svemu pri zdravoj pameti. Shvatio je da je najverovatnije bio manje pogoen od veine za vreme Sputanja Noi: da je bio jai, tvrdoglaviji, bolje pripremljen na to neverovatno iskustvo. Moda e i svi ostali poeti da se oporavljaju, pa ak i oni koji su bili mnogo dublje pogoeni od njega, pa e biti bezbedno ponovo izii i proveriti, da li je ita preduzeto da se svet ponovo sabere. Sada se treba primiriti, govorio je sebi, paziti da te ne ubije jedan od onih psihopata koji jure unaokolo. Neka se meusobno poubijaju, to je pre mogue; onda e on oprezno ispuzati napolje da izvidi ta se dogaa. To ba nije bio neki hrabar plan. Ali mu se uinio mudar. Pitao se ta se desilo sa ostalima koji su bili s njim u Opservatoriji u trenutku nastupanja Tame. Sa Binajem, irinom, Atorom. Sa Siferom. Naroito sa Siferom. S vremena na vreme Teremon je pomiljao da izie i potrai je. To ba nije bila privlana ideja. Za vreme dugih usamljenikih asova matao je kako bi bilo da se nae s njom negde u ovoj umi. Njih bi dvoje zajedno putovali kroz ovaj izmenjeni i zastraujui svet, sklopivi savez o uzajamnoj zatiti... Privukla ga je ve pri prvom susretu, razume se. Kako nita od toga nije imao, znao je da uopte nije ni morao da se trudi: bila je lepa, ali je, izgleda, pripadala onoj vrsti ena koje su same sebi dovoljne i kojima nije potrebno drutvo nijednog mukarca, pa ni ene, to se toga tie. Nagovorio ju je nekoliko puta da iziu, ali ga je ona krajnje efikasno i lako sve vreme drala na bezbednoj udaljenosti. Teremon je bio dovoljno iskusan u svetovnim stvarima da je znao kako nikakva slatkoreivost

nee biti dovoljno ubedljiva da prodre kroz tako odluno podignute prepreke. Odavno je zakljuio da se nijedna ena vredna panje ne moe zavesti; moe im se nagovestiti mogunost tako neeg, ali se njima mora prepustiti da obave zavoenje umesto tebe, a ako to nisu namerne, gotovo nita se nije moglo uiniti da promene svoj stav. A sa Siferom stvari su krenule u pogrenom pravcu po njega od samog poetka. Divlje se okomila na njega... i to opravdano, pomisli on pokajniki... kada je pokrenuo svoju pogrenu kampanju ismevajui Atora i grupu iz Opservatorije. A na samom kraju, na izvestan nain je osetio da poputa, da je, uprkos svemu, poeo da je zanima. Zato bi ga inae pozvala u Opservatoriju, ono vee kada je trebalo da bude pomraenje? Jedno kratko vreme te veeri inilo se da meu njima poinje da se razvija prava veza. Ali onda su doli Tama, Zvezde, rulja, haos. Posle toga sve je zahvatio mete. Ali ako bi sada uspeo nekako da je pronae... Dobro bismo se nas dvoje slagali, pomisli on. Predstavljali bismo silan par... tvrdoglavi, struni, okrenuti preivljavanju. Kakva god da se civilizacija iz ovoga razvije, mi bismo za sebe nali dobro mesto. Ako je i postojala neka mala psiholoka prepreka meu njima ranije, bio je ubeen da joj ona sada vie ne bi bila vana. Ovo je bio potpuno novi svet i trebalo je zauzeti nove stavove ako si eleo da preivi. Ali kako da pronae Siferu? Nije vie bilo komunikacijskih veza, koliko je on bar znao. Ona je bila samo jedna meu milion ljudi koji su lutalim ovom oblau. U samoj umi mora da je ve obitavalo nekoliko hiljada ljudi; a on nije imao razloga da pretpostavi da je i ona u umi. Do sada je mogla ve odmai pedeset milja. Mogla je biti mrtva. Traiti je predstavljalo je uzaludan posao: to je bilo gore nego traiti poslovinu iglu u plastu sena. Ovaj plast sena protezao se preko nekoliko drava, a igla je lako mogla svakim satom da bude sve dalja. Samo nezamislivom igrom sluaja mogao bi da pronae Siferu ili nekog drugog koga je poznavao. to je Teremon vie razmiljao o svojim izgledima da je pronae, to mu se taj zadatak inio nemogunijim. Ali posle izvesnog vremena sve mu je vie izgledalo da je to mogue. Moda je za svoj sve vei optimizam trebalo da zahvali novom nainu ivota. Nije imao ta da radim osim da provodi vreme sedei pored potoka, posmatrajui klenove kako prolaze... i razmiljajui. I dok je tako u beskraj odmeravao stvari, ponalaenje Sifere kretalo se od neeg naizgled nemogueg, do samo neverovatnog, i od neverovatnog do tekog, od tekog do izazovnog i od izazovnog do izvodljivog i od izvodljivog do odmah ispunjivog. Trebalo je samo, govorio je sebi, da se vrati u umu i regrutuje one koji su mogli koliko toliko da dejstvuju. Da im kae koga pokuava da pronae i kako ona izgleda. Da pusti glas. Upotrebi neke od svojih novinarskih vetina. I iskoristi status lokalne znamenitosti. "Ja sam Teremon 762", rei e. "Znate, iz Hronike. Pomozite mi i ja u vam se oduiti. elite li da vam se ime pojavi u novinama? elite li da vas proslavim? Ja to mogu. Nema veze to se novine trenutno ne tampaju. Pre ili kasnije, i do toga e ponovo doi i ja u raditi u njima, a vi ete se nai na naslovnoj strani. Slobodno raunajte s tim. Samo mi pomozite da pronaem enu koju traim i..." "Teremone?" Poznati, piskutavi, veseo glas. Ukopao se u mestu, zakiljio na bletavom podnevnom suncu koje se probijalo kroz drvee, zagledao levo i desno ne bi li ugledao izvor tog glasa. Hodao je ve dva sata, traei ljude koji bi rado poli da pronesu glas, inei uslugu slavnom Teremonu 762 iz Hronike Saroa. Ali do sada je sve u svemu susreo samo estoricu. Dvojica su podbrusila pete im su ga ugledala. Trei je ostao da sedi na istom mestu i neno peva svojim bosim palevima. Naredni je uao u raljama jednog drveta i metodino otrio dva kuhinjska noa jedan o

drugi sa manijakim arom. Preostala dvojica samo su zurila u njega dok im je govorio ta od njih oekuje; jedan ga izgleda uopte nije razumeo, a drugi je prsnuo u neobuzdani smeh. Nije se mogao nadati pomoi ni od jednoga od njih. A sada je neko, izgleda, njega pronaao. "Teremone? Ovamo. Ovamo, Teremone. Tu sam. Zar me ne vidi, ovee? Ovamo!"

33.
Teremon pogleda ulevo, u gomilu bunja sa velikim bockavim listovima u obliku suncobrana. U prvi mah nije primetio nita neobino. A onda se lie zanjihvalo i razdvojilo i izmeu njega se pojavio jedan podgojeni, zaokrugljeni ovek. "irine?" izusti on, zadivljen. "Bar nisi toliko zabrazdio da mi se ne sea imena." Psiholog je neto smrao i bio je neprikladno odeven u radni kombinezon i iscepani pulover. Sekira sa oteenom otricom visila mu je nemarno u levoj aci. To je moda bilo najneprimerenije od svega: irin je imao sekiru. Ne bi se vie zaudio ni da ga je video kako hoda unaokolo sa dve glave ili dodatnim parom ruku. irin upita: "Kako si Teremone? Velikih mu bogova, sav si u dronjcima, a jo nije prolo ni nedelju dana! Pretpostaljam da ni ja ne izgledam bolje." Pogled mu skliznu na vlastitu odeu. "Da li si me ikada video ovako mravog? Ishrana od bobica i lia je stvarno delotvorna, zar ne?" "Morae jo dugo da je dri pre nego to u te ja nazvati mravkom", odvrati Teremon. "Ali stvarno si se stesao. Kako si me pronaao?" "Tako to te nisam traio. To je jedini nain, kada sve postave potpuno provizorno. Bio sam u Sklonitu, ali nikog nisam zatekao. Upravo sam krenuo u park Amgando. Kaskao sam stazom koja see kroz umu, kada nabasah na tebe." Piholog poskakujui krenu napred sa ispruenom akom. "Svih mu Bogova, Teremone, pravo je zadovoljstvo ponovo videti prijateljsko lice!... Prijateljski si raspoloen, zar ne? Nisi ubilaki nastrojen?" "Mislim da nisam." "Ovde ima vie ludaka na jednom kvadratnom jardu nego to sam ih ja video u ivotu; a da zna, video sam ih mnogo." irin zavrte glavom i uzdahnu. "Bogovi! Nisam ni sanjao da e biti ovako grozno. I pored svog mog profesionalnog iskustva. Mislio sam da e stanje biti loe, to da, vrlo loe, ak, ali ne ovoliko loe." "Predvideo si sveopte ludilo", podseti ga Teremon. "Bio sam tamo. uo sam te. Predvideo si potpuni slom civilizacije." "Jedno je predvideti ga. A neto sasvim drugo nai se u sreditu svega toga. Veoma je ponizno za jednog akademika poput mene, Teremone, doiveti da se njegove apstraktne teorije pretvore u konkretnu stvarnost. Bio sam tako brz na jeziku, tako radosno bezbrian. 'Sutra vie nee biti itavog grada na celom Kalgau', rekao sam, i za mene je to samo bila gomila rei, stvarno, samo filozofska veba, potpuno apstraktna. 'Kraj sveta u kome ste iveli.' Da. Da." irin se strese. "Ali sve se to stvarno dogodilo, upravo onako kako sam rekao. Pretpostavljam da ni sam nisam verovao u svoja uasna predvianja, dok sve nije poelo oko mene da se rui." "Zvezde", primeti Teremon. "Niste raunali na Zvezde. One su te koje su prouzrokovale pravu tetu. Moda bimo i izdrali Tamu, bar veina nas, bili bismo malo uzdrmani, pomalo uznemireni. Ali Zvezde... Zvezde..." "Koliko si ti loe proao?" "Dosta loe. Sada mi je bolje. A ti?" "Sakrio sam se u podrum Opservatorije dok nije prolo ono najgore. Gotovo da i nisam pretrpeo nikakvo mentalno oteenje. Kada sam narednog dana iziao, cela Opservatorija bila je u ruevinama. Ne moe zamisliti taj pokolj." Teremon ree: "Prokleti Folimun! Apostoli..." "Oni su dolili ulje na vatru, to je tano. Ali vatra bi buknula i bez njih."

"ta je sa ljudima iz Opservatorije? Atorom, Binajem, ostalima? Sifera..." "Nisam video nikoga od njih. Ali nisam pronaao ni njihova tela, dok sam se muvao unaokolo. Moda su pobegli. Jedina osoba na koju sam nabasao bio je Jimot... sea li ga se? Jedan od diplomaca, vrlo visok, udan? I on se sakrio." irinovo lice se smrknu. "Posle smo nekoliko dana zajedno putovali... dok nije ubijen." "Ubijen?" "Ubila ga je devojica od deset, dvanaest godina. Noem. Vrlo slatko dete. Prila mu je, nasmejala se i ubola ga bez upozorenja. Zatim je pobegla, i dalje se smejui." "Bogova mu!" "Bogovi vie ne sluaju, Teremone. Ako su ikada uopte sluali." "Pretpostavljam da nisu... Gde si u meuvremenu iveo, irine?" Pogled mu je bi neodreen. "Tu i tamo. Prvo sam se vratio u svoj stan, meutim ceo kompleks zgrada bio je spaljen. Ostala je samo ljuska, nita se nije moglo spasti. Te sam noi tamo spavao, usred ruevina. Jimot je bio sa mnom. Narednog dana krenuli smo za Sklonite, ali nije bilo naina da donde stignemo sa mesta na kome smo se nalazili. Put je bio blokiran... posvuda su gorele vatre. A tamo gde vie nisu gorele, nalazile su se planine uta preko kojih nisi mogao da proe. Liilo je na ratnu zonu. Zato smo se vratili na jug u umu, kako bismo sve to zaobili arboretskim putem i pokuali tuda da stignemo do Sklonita. Tada je Jimot bio... ubijen. Mora da su svi najporemeeniji otili u umu." "Tamo su svi otili", ree Teremon. "Tee je zapaliti umu nego grad... Jesam li te dobro uo da si kazao kako je Sklonite bilo naputeno, kada si konano uspeo da stigne do njega?" "Tako je. Stigao sam do njega jue po podne i naao ga irom otvoreno. Spoljanja kapija, unutranja kapija, kao i vrata samog Sklonita. Svi u otili. Doekala me je Binajeva poruka na proelju." "Binaj! Znai da je uspeo da stigne do Sklonita!" "Oigledno jeste", odvrati irin. "Dan ili dva pre mene, pretpostavljam. U poruci je stajalo da su svi odluili da evakuiu Sklonite i upute se ka Amgando parku, gde neki ljudi iz junih provincija pokuavaju da obrazuju privremenu vladu. Kada je on stigao u Sklonite, doekala ga je jedino moja neaka Raista, koja mora da je ostala da ga saeka. I oni su otili u Amgando. A i ja sam se tamo uputio. Moja prijateljica Liliat bila je, zna, u Sklonitu. Pretpostavljam da je na putu za Amgando sa ostalima." "Sve mi to zvui udaremo", primeti Teremon. "U Sklonitu su bili bezbedni. Zbog ega li su poeleli da iziu u ovaj pomahnitali haos i peke prevale stotine milja do Amganda?" "Ne znam. Ali mora da su imali neki dobar razlog. U svakom sluaju, mi nemamo izbora, je li tako, ti i ja? Svi koji su jo pri zdravoj pameti tamo se okupljaju. Moemo ostati ovde i saekati da nas neko isecka na komadie, kako je to uinila ona devojica iz komara sa Jimotom... ili moemo rizikovati i pokuati da stignemo do Amganda. Ovde smo pre ili kasnije gotovi, to je neizbeno. Ako uspemo da se dokopamo Amganda, s nama e biti sve u redu." "Jesi li uo bilo ta o Siferi?" upita Teremon. "Nita. Zato?" "Voleo bih da je naem." "Moda je i ona otila za Amgando. Ako je negde uz put srela Binaja, on joj je kazao kuda svi idu i..." "Ima li razloga da misli kako je to ono to se dogodilo?" "To je samo nagaanje."

Teremon ree: "A ja mislim da je ona jo negde ovde. Pokuao bih da joj uem u trag." "Ali verovatnoa da..." "Ti si mene pronaao, je li tako?" "Puka srea. Izgledi da je pronae na isti nain..." "...su dosta dobri", dovri Teremon njegovu reenicu. "Ili mi se bar svia da u to verujem. Pokuau u svakom sluaju. Uvek se mogu nadati da u stii u Amgando kasnije. Sa Siferom." irin ga udno pogleda, ali nita ne ree. Teremon nastavi: "Misli da sam lud? Moda i jesam." "Nisam to kazao. Ali mislim da rizikuje ivot uzalud. Ovo mesto se pretvara u preistorijsku dunglu. Ovo je ovde sada prava divljina, a stanje se nimalo ne popravlja kako dani protiu, sudei po onome to sam video. Poi sa mnom na jug, Teremone. Moemo odavde otii za dva do tri asa, a put za Amgando je..." "Nameravam prvo da potraim Siferu", tvrdoglavo ga prekinu Teremon. "Zaboravi je." "Ne nameravam. Ostau ovde i potraiti je." irin slegnu ramenima. "Ostani onda. Ja se istim. Video sam kako je malena devojica ubola Jimota, rekao sam ti, na moje oi, nema ni dve stotine jardi odavde. Ovo je mesto suvie opasno za mene." "Misli da nije opasno krenuti peke, sasvim sam, na put od tri do etiri stotine milja?" Psiholog podie sekiru kao da joj odreuje teinu. "Imam ovo, ako mi zatreba." Teremon se uzdrao da ne prsne u smeh. irin je bio tako apsurdno blag da ak nije ozbiljno mogao ni zamisliti njega kako se brani sekirom. Posle jednog trenutka ree: "Puno sree." "Ti stvarno namerava da ostane?" "Dok ne pronaem Siferu." irin je tuno zurio u njega. "Zadri onda sreu koju si mi upravo ponudio. Mislim da e tebi biti potrebnija nego meni." Okrenuo se i udaljio ne izgovorivi vie ni re.

34.
Cela tri dana... ili moda i etiri; vreme je neodreeno proticalo... Sifera je ila na jug kroz umu. Nije imala nikakav plan osim da ostane iva. Nije imalo smisla ni da pokua da se vrati u svoj stan. Grad je izgleda i dalje bio u plamenu. Niska zavesa dima visila je u vazduhu kud god bi pogledala, a povremeno bi primetila i vijugave jezike crvenog plamena koji su plazili put neba na obzorju. Palo joj je na pamet da se svakim danom pale nove vatre. to je znailo da ludilo jo nije poelo da poputa. Oseala je kako se stanje njenog uma postepeno normalizuje, kako se on sve vie razbistrava iz dana u dan, kao da se budila iz neke uasne groznice. Proimalo ju je neprijatno oseanje da jo nije ona prava... poto joj je bilo veoma naporno da povezuje misli; uvek bi se posle kraeg vremena zaglavila. Meutim, bila je sigurna da je krenula putem oporavka. Oigledno mnogi oko nje u umi se uopte nisu oporavljali. Iako se Sifera trudila da se dri to vie po strani, s vremena na vreme sretala je ljude i veina njih izgledala je prilino poremeena: jecali su, mrmljali, divlje se smejali, uvrnuto zurili, prevrtali se bez prestanka po tlu. Upravo onako kako je irin predvideo: pojedinci su pretrpeli takvu mentalnu traumu za vreme krize da moda nikada vie nee biti normalni. Veliki delovi stanovnitva mora da su se vratitili varvarizmu ili neem jo gorem, shvati Sifera. Sada ve mora da su palili vatre iz iste zabave. Ili su ubijali, iz istog razloga. Zato je pazila kuda se kree. Bez nekog posebnog odredita na umu kretala se manje vie prema jugu kroz umu, kampujui na svakom mestu na kome bi pronala sveu vodu. Palica koju je pronala za vreme pomraenja uvek joj je bila pri ruci. Jela je sve to bi pronala i to bi izgledalo jestivo... semenje, orahe, voe, ak i lie i koru drveta. Kakva dijeta. Znala je da je fiziki dovoljno jaka da izdri otprilike nedelju dana na tim improvizovanih porcijama, ali posle toga e poeti da se mui. Oseala je da je ve poela da gubi ono neto vika kilograma koje je imala, a i fizika snaga ju je polako naputala. Smanjivala se i zaliha bobica i voa, vrlo brzo, jer je uma odjednom dobila hiljade novih gladnih stanovnika. A onda, etvrtog dana po redu, bar je ona mislila da je etvrti, Sifera se setila Sklonita. Obrazi su joj se zaarili kada je shvtila da uopte nije morala da ivi kao peinska ena cele nedelje. Tako je! Kako je mogla biti tako glupa? Na samo nekoliko milja odatle, upravo u ovom trenutku, stotine ljudi sa Univerziteta bili su na sigurnom u staroj laboratoriji akceleratora estica, pili su flairanu vodu i ugodno veerali hranu iz konzervi koje su tokom nekoliko poslednjih meseci skladitili. Glupo je bilo kukavno se kriti u ovoj umi punoj ludaka, eprkati po praini da bi se dolo do kakvog mravog obroka i gledati gladno u mala umska stvorenja koja su poskakivala van njenog domaaja po granama drvea! Poi e u Sklonite. Mora pronai naina da je puste unutra. Govorila je sebi da se duinom vremena tokom koga se nije setila Sklonita moe izmeriti poremeaj njenog uma za koji su bile krive Zvezde. teta to joj ta ideja nije ranije pala na pamet. Shvatila je da je nekoliko poslednjih dana putovala u suprotnom smeru. Pravo ispred nje sada se nalazio lanac strmih brda koji je obeleavao junu ivicu ume. Podigavi pogled, ugledala je pocrnele ostatke lepog naselja Onoski Vis koje se protezalo du vrha brda to se uzdizalo poput tamnog zida pred njom. Ako se dobro seala, Sklonite se nalazilo na sasvim drugom kraju, na pola puta izmeu kampusa i Saroa, na auto-putu koji je vodio du severne strane ume.

Narednih dan i po vraala se kroz umu do severne strane. Tokom putovanja dva puta je morala da upotrebi palicu. Prola je kroz tri nenasilna, ali razdraljiva odmeravanja snaga pogledima sa mladiima po ijim je oima morala da prosuuje da li e je zaskoiti ili ne. Jednom je omakom uletela u neko potkresano ipraje gde su se petorica mranih mukaraca,divljih pogleda, sa noevima, prikradali jedan drugome u krugu, poput plesaa koji se kreu u nekom udnom arhainom obredu. Pobegla je odatle to je bre mogla. Konano je ugledala iroki auto-put - univerzitetski put, tako se zvao, ispred sebe, odmah iza ivice ume. Negde du severne strane tog puta nalazio se neupadljiv, mali, seoski puteljak koji je vodio do Sklonita. Da: eno ga. Skriven, beznaajan, s obe strane obrastao neurednim busenjem korova i guste trave koja je bila puna semenja. Bilo je kasno po podne. Onos samo to nije nestao s neba, a tvrda, zlokobna svetlost Tana i Site bacala je otre senke preko tla, to je danu davalo zimski izgled, mada je vreme bilo dosta toplo. Malo crveno oko Dovima kretalo se preko severnog neba, jo veoma daleko i veoma visoko. Sifera se pitala ta se dogodilo sa nevidljivim Kalgaom Dva. Oigledno je obavio svoj strani posao i udaljio se. Do sada je moda ve milion milja daleko u svemiru, udaljavajui se od sveta po svojoj dugakoj orbiti, plovei sve dalje i dalje kroz bezvazduni mrak, da se ne vrati narednih 2049 godina. A i to e biti bar dva miliona godina prerano, pomisli ogoreno Sifera. Pred njom se pojavi znak: PRIVATNI POSED ZABRANJEN PROLAZ PO NAREENJU VEA PROKTORA UNIVERZITETA SARO A onda jo jedan znak ispisan dreavom skarletnom bojom: !!!OPASNOST!!! CENTAR ZA PROUAVANJE VISOKIH ENERGIJA ZABRANJEN ULAZ Odlino. Mora da je na dobrom putu. Sifera nikada nije bila u Sklonitu, ak ni u danima kad je ono jo bilo laboratorija za fiziku, ali znala je ta treba da oekuje: niz kapija, a onda neku vrstu skenera koji bi snimio svakoga ko uspe dotle da doe. Za nekoliko minuta stigla je do prve kapije. Bio je to paravan od gusto isprepletene metalne mree, sa duplim arkama, koji je bio najverovatnije dvostruko vii od nje; upeatljiva ograda od bodljikave ice protezala se sa obe strane kapije i nestajala u kupinjaku koji je ovde divlje rastao. Kapija je bila irom otvorena. Zbunjeno se zagledala u nju. Je li to neko privienje? Neki trik njenog zbrkanog uma? Ne. Ne, kapija je bila otvorena, sasvim sigurno. Kapija je bila ona prava. Primetila je na njoj znak univerzitetskog obezbeenja. Ali zato je bila otvorena? Nita nije ukazivalo na to da je to uraeno na silu. Zabrinuto je prola kroz nju. Puteljak koji je vodio dalje bio je samo pranjavi trag, duboko izbrazdan i sa puno rupa. Krenula

je njegovom ivicom i uskoro je primetila unutranju prepreku; to sada vie nije bila ograda od bodljikave ice ve vrst betonski zid, bez izboina, nesavladiv. Prekidala ga je samo kapija od tamnog metala, sa skenerom iznad nje. I ova kapija je bila otvorena. Sve udnije i udnije! ta se desilo sa svom onom dinom zatitom koja je trebalo da odsee Sklonite od opteg ludila koje je zahvatilo svet? Zakoraila je unutra. Ovde je sve bilo veoma tiho. Ispred nje leale su neke naherene drvene upe i barake. Moda je sam ulaz u Sklonite... usta podzemnog tunela, Sifera je znala... leao su iza njih. Zaobila je spoljane zgrade. Da, eno ulaza u Sklonite, ovalnih vrata u tlu, koja su skrivala taman hodnik. Ugledala je i ljude, njih desetak; stajali su ispred vrata, posmatrajui je sa ledenom, neprijatnom znatieljom. Svi su oko vrata nosili svetlozelene trake kao neku vrstu marame. Nije prepoznala nikoga od njih. Koliko je mogla da prosudi, to nisu bili ljudi sa Univerziteta. Nedaleko od vrata, sa leve strane, gorela je mala logorska vatra. Pored nje se nalazila gomila nacepanih drva, paljivo poreanih, po veliini, sa iznenaujuom preciznou i brinou. Pre je liila na neku vrstu vernog arhitektonskog modela nego na gomilu drva. Obuze je muno oseanje straha i rastrojenosti. Kakvo je ovo mesto? Je li to stvarno Sklonite? Ko li su ovi ljudi? "Ni makac dalje", ree jedan u ime grupe. Govorio je tiho, ali mu se u glasu oseao i te kakav autoretet. "Podigni ruke." U ruci je drao mali pitolj sa iglom. Bio je uperen pravo u njen stomak. Sifera ga poslua bez rei. Imao je otprilike pedeset godina; snaan, naviknut da zapoveda, gotovo sigurno je bio ovde voa. Odea mu je, izgleda, bila skupa, ponaanje trezveno i samosvesno. Zelena marama koju je nosio oko vrata sjala je kao da je od fine svile. "Ko ste vi?" upita on mirno, drei oruje upereno u nju. "Sifera 89, profesor arheologije, Univerzitet Saro." "To je ba lepo. Planirate li da vrite neka arheoloka iskopavanja ovde, profesorko?" Ostali stadoe da se smeju kao da je kazao neto vrlo, vrlo smeno. Sifera odvrati: "Pokuavam da pronaem univerzitetsko Sklonite. Znate li gde se nalazi?" "Mislim da bi ovo moglo biti to", odvrati ovek. "Svi ljudi sa Univerziteta su otili odavde pre nekoliko dana. Ovo je sada tab Poarne patrole. Kaite mi, nosite li kakvo gorivo, profesorko?" "Gorivo?" "ibice, upalja, depni generator, bilo ta to se moe upotrebiti za paljenje vatre." "Ona odmahnu glavom. "Nemam nita od toga." "Paljenje vatre je zabranjeno po lanu jedan Koda za vanredno stanje. Kazne su strane za one koji se oglue o lan jedan." Sifera je tupo zurila u njega. O emu je on to priao? Jedan mravi mukarac, upalih obraza, koji je stajao pored voe, ree: "Ne verujem joj, Altinole. Profesori su sve to zakuvali. Kladimo se da neto krije u odei, negde gde se ne vidi." "Nemam nita pri sebi ime bih mogla zapaliti vatru", odvrati iznervirano Sifera. Altinol klimnu. "Moda nemate. Moda imate. Neemo rizikovati. Skidajte se." Zapanjeno ga je pogledala. "ta rekoste?" "Skidajte se. Skinite odeu. Dokaite nam da pri sebi nemate nikakvo skriveno nezakonito sredstvo."

Sifera podie palicu i ne znajui ta da radi poe akom da prevlai po njoj. Trepui zapanjeno, ona ree: "Stanite. Ne mislite valjda ozbiljno." "lan dva Koda za vanredno stanje glasi: 'Vatrogasna patrola moe preduzeti svaku meru predostronosti koju smatra neophodnom za spreavanje neodobrenog paljenja vatre. lan tri se odnosi na neposredno smaknue po kratkom postupku onih koji se odupru autoritetu Vatrogasne patrole. Skinite se, profesorko, i to brzo." On uperi pitolj na iglu. Krajnje ozbiljno. Ali ona je samo zurila u njega, i dalje nepomino stojei i niim ne pokazujui da namerava da svue odeu. "Ko ste vi? Kakva je to Vatrogasna patrola?" "Dobrovoljna orgnizacija graana za borbu protiv zloina, profesorko. Pokuavamo da ponovo uspostavimo zakon i red u Sarou posle Sloma. Grad je prilino razoren, znate. Ili moda ne znate. Poari se i dalje ire, a vie ne postoje vatrogasci koji bi neto preduzeli protiv toga. Moda niste primetili, ali cela provincija je puna ludaka koji misle da nam nije bilo dovoljno vatri, pa pale nove. To vie ne moe tako. Nameravamo da svim raspoloivim sredstvima onemoguimo one koji pale vatre. Vi ste pod sumnjom da posedujete gorivo. Optuba je doneta i imate na raspolaganju ezdeset sekundi da je opovrgnete. Da sam na vaem mestu, poeo bih da se svlaim, profesorko." Sifera je primetila da u sebi broji sekunde. Da se svuem pred desetak stranaca? Pred oima joj se pojavi crvena izmaglica od besa koji ju je obuzeo zbog tog ponienja. Veina prisutnih bili su mukarci. Nisu se ak ni trudili da prikriju nestrpljenje. Ovo nije liilo ni na kakvu meru opreza, uprkos Altinolovom sveanom navoenju Koda za vanredno stanje. Jednostavno su eleli da je vide nagu i imali su mo da je na to nateraju. To je bilo nepodnoljivo. Ali, posle jednog trenutka, zakljuila je da je bes polako naputa. Kakve veze ima? - umorno se zapitala Sifera. Doao je smak sveta. Stidljivost je bio luksuz koji su sebi smeli da dozvole samo civilizovani ljudi, a civilizacija je sada samo arhaian koncept. U svakom sluaju ovo je bilo nareenje: u nju je bio uperen pitolj. Dolutala je na ovo udaljeno, izdvojeno mesto, dugo peaei seoskim putem. Niko joj ovde nee pritei u pomo. Sat je otkucavao. A Atinol izgleda nije blefirao. Nije vredelo umreti samo zato da im ne otkrije svoje telo. Bacila je palicu na zemlju. A onda je, strahovito besna, ali ne dozvolivi da to iko primeti, poela savesno da skida odeu i baca je pored sebe. "I donji ve?" upitala je zajedljivo. "Sve." "Zar mislite da ovde skrivam upalja?" "Imate jo dvadeset sekundi, profeosrko." Sifera ga pogleda sa negodovanjem i zavri svlaenje, ne izgovorivi vie nijednu re. Sada kada je bilo gotovo, iznenadila se kako je bilo lako stajati nag pred svim tim strancima. Bilo joj je svejedno. Shvatila je da je to ono glavno to prati smak sveta. Bilo joj je svejedno. Isprsila se koliko je mogla i ostala da stoji, gotovo prkosno, ekajui da vidi ta e sada uslediti. Altinol ju je odmerio laganim, samouverenim pogledom. Nekako joj ni to nije smetalo. Preplavila ju je neka vrsta "izgorele" ravnodunosti. "Vrlo lepo, profesorko", ree on konano. "Hvala." Glas joj je bio leden. "Mogu li se sad obui?" On joj sav vaan to dozvoli pokretom ake. "Svakako. Izvinite to smo vas gnjavili. Ali morali

smo se uveriti." On zataknu pitolj na iglu za remen oko pasa i ostade da stoji prekrtenih ruku, nemarno je posmatrajui kako se oblai. Potom primeti: "Sigurno mislite da ste upali meu divljake, je li tako, profesorko?" "Da li vas uopte zanima ta ja mislim?" "Sigurno ste primetili da vas nismo gledali ispod oka, da nam nisu curile sline i da nismo ovlaili pantalone dok ste se... ovaj... dok ste nam dokazivali da ne skrivate nita ime biste mogli da zapalite vatru. Niti je iko pokuao da vam dosauje na bilo koji nain." "To je bilo krajnje ljubazno." Altinol ree: "Naglasio sam ove stvari, mada mi je jasno da vam to trenutno uopte nije vano, jer ste jo veoma ljuti na nas, zato to elim da znate da ste moda nabasali na poslednji bastion civilizacije na ovom od bogova zaboravljenom svetu. Ne znam kuda su nestali nae voljene voe i svakako ne smatram nau ugojenu brau, Apostole Plamena, imalo civilizovanim, a vai prijatelji sa Univerziteta, koji su se ovde krili, spakovali su prnje i otili. Gotovo svi preostali su, izgleda, sili s uma. Osim, razume se, vas i nas, profesorko." "Ba laskavo od vas to ste i mene tu ukljuili." "Ja nikada ne laskam. Ostavljate utisak kao da ste podneli Tamu, Zvezde i Slom bolje od veine ljudi. Mene zanima da li biste ostali ovde i pridruili se naoj grupi. Potrebni su nam ljudi poput vas, profesorko." "ta to podrazumeva? Da vam ribam podove? Kuvam supu?" Altinola, izgleda, nije mogao da dirne njen sarkazam. "Mislio sam da nam pomognete u borbi da odrimo civilizaciju u ivotu, profesorko. Ne elim da zvuim prepotentno, ali mi smatramo da je pred nama misija. Dan za danom probijamo se kroz ludu kuu tamo napolju, razoruavamo ludake, oduzimamo im sve ime bi mogli da zapale vatru, zadravajui pravo da to radimo samo za sebe. Ne moemo pogasiti ve zapaljene vatre, ali moemo dati sve od sebe da nove ne buknu. U tome se sastoji naa misija, profesorko. Preuzimamo kontrolu nad irenjem vatre. To je prvi korak da bi svet ponovo postao podesan za ivot. ta kaete, profesorko? elite li da se prikljuite Vatrogasnoj patroli? Ili biste radije okuali sreu tamo u umi iz koje ste doli?"

35.
Jutro je bilo maglovito i hladno. Zbijeni pramenovi magle kotrljali su se razorenim ulicama; magla je bila tako gusta da irin nije mogao da odredi koje je sunce na nebu. Onos, svakako... negde. Ali magla je potpuno rasprila i gotovo potpuno sakrila njegovu zlatnu svetlost. A ona mrlja neznatno svetlijeg neba na jugozapadu najverovatnije je nagovetavala prisustvo jednog para sunaca, ali da li su to bili Sita i Tamo ili Patru i Trej nije mogao da utvrdi. Bio je veoma umoran. I bilo mu je sasvim jasno da je njegova ideja da sasvim sam, peice, prevali stotine milja izmeu Saroa i nacionalnog parka Amgando besmislena fantazija. Prokleti Teremon! Zajedno su bar imali nekih izgleda. Ali novinar je bio nepokolebljiv u svom uverenju da e nekako uspeti da pronae Siferu u umi. Kad ve govorimo o fantaziji! O besmislenosti! irin je zurio ispred sebe, pokuavajui neto da nazre kroz maglu. Bilo mu je potrebno neko mesto na kome e moi malo da se odmori. Morao je pronai neto prigodno za jelo i moda novu odeu ili bar mogunost da se okupa. Nikada u ivotu nije bio ovako prljav. Niti ovoliko gladan. Kao ni umoran. A kamoli toliko oajan. Sve vreme koje je prethodilo dolasku Tame, od prvog trenutka kada je od Binaja i Atora uo da se neto slino moe dogoditi, irin se etao od jednog kraja psiholokog spektra do drugog, od pesimizma do optimizma, pa opet nazad, od nade do oajanja, pa opet do nade. Razum i iskustvo govorili su mu jedno, a po prirodi prilagodljiva linost govorila mu je drugo. Moda Binaj i Ator nisu bili u pravu i uopte nee doi ni do kakve astronomske kataklizme. Ne, do kataklizme e sasvim sigurno doi. Ispostavie se da Tama, uprkos njegovom vlastitom uznemirujuem iskustvu u Tunelu tajne od pre godinu dana, uopte nee doneti velike potekoe, ako uopte do nje i doe. Pogreno. Tama e izazvati sveopte ludilo. Ludilo e biti samo privremeno, kratko razdoblje rastrojenosti. Ludilo e za veinu ljudi biti trajno. U svetu e nastati pometnja koja e potrajati nekoliko asova, a onda e se sve normalizovati. Svet e biti razoren u haosu koji e nastupiti posle pomraenja. Napred-nazad, napred-nazad, gore-dole, gore-dole. Dva irina nisu mogla da okonaju raspravu. Ali sada se naao na dnu ciklusa i izgledalo je da e tamo i ostati, nepokretan i jadan. Njegova elastinost i optimizam isparili su pod uticajem onoga ega se nagledao tokom lutanja, nekoliko poslednjih dana. Proi e decenije, moda ak i ceo vek, pa i vie, pre no to se stvari vrate u normalu. Mentalna trauma napravila je suvie duboki oiljak, drutveno tkivo pretrpelo je ve prevelika razaranja. Tama je odnela pobedu nad svetom koji je voleo i samlela ga tako da se nije mogao popraviti. To je bilo njegovo profesionalno miljenje u koje nije imao razloga da sumnja. Bio je trei dan od kada se irin rastao sa Teremonom u umi i uputio se na svoj uobiajeno ivahan nain prema Amgandu. Sada mu je bilo teko da povrati tu veselost. Uspeo je da izie iz ume u jednom komadu... imao je nekoliko tekih trenutaka u kojima je morao da zamahuje sekirom, da izgleda pretei i opasno, jednom rei da blefira, ali upalilo je... tako da je ve otprilike jedan dan s naporom koraao kroz juna predgraa koja su nekada bila tako prijatna. Ovde je sve bilo spaljeno. Cele etvrti bile su unitene i naputene. Mnoge zgrade su se jo puile. irin je znao da glavni auto-put koji je vodio u june provincije poinje svega nekoliko milja ispod parka... nekoliko minuta vonje, ako se vozite. Ali on se nije vozio. Morao je da savlada jedan

straan nagib da bi iziao iz ume i stigao do istaknute Take Onosa praktino puzei, probijajui se kroz grmlje. Bio mu je potreban dan i po samo da se popne tih nekoliko stotina jardi. Kada se konano naao na vrhu, irin uvide da je to brdo vie liilo na visoravan... koja se u beskraj protezala pred njim; iako je hodao, hodao i hodao nikako nije stizao do auto-puta. Da li je iao u dobrom pravcu? Da. Da, s vremena na vreme ugledao bi znak na uglu ulice koji ga je obavetavao da zaista ide u pravcu velikog junog auto-puta. Ali koliko je on bio udaljen? To na znacima nije pisalo. Svakih deset do dvanaest blokova nailazio je na novi znak i to je bilo sve. Nastavio je da ide. Nije imao drugog izbora. Meutim, stii do auto-puta predstavljalo je samo prvi korak na putu za Amgando. Kada se nae na njemu, jo e, u stvari, biti u Sarou. ta onda? Da nastavi dalje? ta bi drugo? Teko da e mu uspeti nekoga da stopira. Nigde nije video nijedno vozilo u pokretu. Javne benzinske stanice mora da su ve pre nekoliko dana ostale bez goriva, i to one koje nisu spaljene. Koliko bi mu trajalo da ovom brzinom, peice, stigne do Amganda? Nekoliko nedelja? Meseci? Ne... nikada on tamo ne bi stigao. Mnogo pre bi umro od gladi nego to bi mu se uopte pribliio. I pored svega, morao je da nastavi dalje. Ako ostane bez cilja, gotov je, to je dobro znao. Od pomraenja je prolo otprilike nedelju dana, moda neto vie. Poeo je da gubi kontrolu nad vremenom. Niti je vie redovno jeo niti spavao, a irin je oduvek bio ovek koji se neverovatno drao svojih navika. Sunca su se pojavljivala na nebu i nestajala sa njega, svetlost je postajala jaa ili je slabila, vazduh je bivao topliji ili hladniji i vreme je prolazilo: ali bez smenjivanja doruka, ruka i veere, sna, irin nije imao pojma kako ono to prolazi. Znao je samo to da veoma brzo gubi snagu. Nije pristojno jeo jo od Sputanja noi. Od tog mranog trenutka, za njega su to sve bile trice i kuine, nita vie... koja voka s nekog drveta kada bi uspeo da je pronae, bilo kakvo nedozrelo semenje koje mu nije izgledalo otrovno, vlati trave, bilo ta. udno, ali nije mu od toga svega bilo muka; meutim, to mu nije bilo dovoljno. Hranljiva vrednost ovakve ishrane mora da je bila blizu nule. Odea, iznoena i iscepana, visila je na njemu kao mrtvaki pokrov. Nije se usuivao da pogleda ispod nje. Zamiljao je kako mu se koa otromboljila i pada u naborima preko kostiju koje tre. Grlo mu je sve vreme bilo suvo, inilo mu se da mu je jezik naduven, a iza oiju je oseao zastraujue dobovanje. I stalno ga je progonio dosadni oseaj praznine, otupelosti u stomaku. U trenucima kada je bio neto veseliji, govorio je sebi kako je oduvek podozrevao da je morao postojati neki razlog to se toliko godina marljivo trudio da nakupi to vie sala; sada je shvatio koji je to bio razlog. Meutim, trenuci u kojima mu se vraalo dobro raspoloenje bili su sve rei i iz dana u dan meu njima je bivao sve vei razmak. Glad je uticala na njegovo raspoloenje. Shvatio je da nee jo dugo moi ovako. Bio je krupan; navikao da se redovno hrani, i to obilno; izvesno vreme mogao je da ivi na zalihama, ali posle toga bie suvie slab da se pokrene. Jo kratko vreme pa e mu se uiniti jednostavnije da se naprosto sklupa iza kakvog grma i odmori... odmori... odmori... Morao je pronai hranu. I to uskoro. Kraj kroz koji je trenutno prolazio bio je, dodue, naputen kao i ostali, ali je izgledao neto manje razruen nego oblasti koje je ostavio za sobom. I on je goreo, ali ne posvuda, a i vatra je, izgleda, zaobila pojedine kue koje su ostale neoteene. irin je strpljivo iao od jedne do druge, proveravajui vrata svake kua koja mu se nije uinila ozbiljno oteena. Zakljuane. Sve od reda bile su zakljuane. Kako su samo savesni bili ti ljudi! - pomisli on. Kako uredni! Svet se ruio oko njih, oni naputaju

svoje domove u slepom uasu, beei u umu, kampus, grad, sami bogovi znaju kuda... i pre odlaska troe vreme na zakljuavanje vrata! Kao da su nameravali da odu samo na kratki odmor za vreme haosa, a onda da se vrate kui svojim knjigama, starudijama, ormanima punim lepe odee, svojim batama, pacijima. Zar nisu shvatili da je sve gotovo, da e se haos nastaviti u nedogled? Moda uopte nikuda i nisu otili, pomisli alosno irin. Kriju se unutra iza zakljuanih vrata, sklupani u podrumu kao to sam i ja bio, ekajui da se stvari vrate u normalu. Ili moda zure u mene kroz prozore na spratu, nadajui se da u otii. Probao je da otvori jo jedna vrta. Pa jo jedna, I jo jedna. Sva su bila zakljuana. Niko mu nije odgovorio. "Hej! Ima li koga kod kue? Pustite me unutra!" Tiina. Bezizraajno je zurio u debela drvena vrata pred sobom. Priviala su mu se blaga iza njih, hrana koja se jo nije pokvarila i koja je ekala da bude pojedena, kada, mekani krevet. A on je stajao napolju i nije znao kako da ue. Oseao se poput deaka iz basne, koji je dobio arobni klju za vrt bogova; u vrtu su tekli med i mleko, ali on je bio suvie mali pa nije mogao da dosegne do kljuaonice. Plakalo mu se. A onda je shvatio da uza se ima sekiru. I poeo je da se smeje. Mora da je od gladi ve obnevideo! Deak iz basne nije odustao, stao je da nudi svoje rukavice bez prstiju, izme i somotsku kapu raznim ivotinjama koje su bile u prolazu kako bi mu pomogle: poele su se jedna drugoj na lea, on se popeo poslednji i ugurao klju u bravu. A pred ovim zakljuanim vratima stajao je jedan ne tako mali irin, zurio u njih, i u ruci drao sekiru. Razvaliti vrata? Samo ih razvaliti? To se protivilo svemu onome to je smatrao ispravnim. irin pogleda sekiru kao da se ona u njegovoj aci pretvorila u zmiju. Da provali unutra... ali to je bilo protivzakonito! Kako je mogao on, irin 501, profesor psihologije na Univerzitetu Saro, jednostano da razvali vrata nekog ispravnog graanina i poslui se onim to unutra nae? Lako, pomisli on, nasmejavi se jo glasnije. Evo kako se to radi. On zamahnu sekirom. Ali to ba i nije bilo tako lako. Miii, oslabljeni glau, pobunie se zbog tolikog napora. Mogao je, dodue, da podigne sekiru i da zamahne njome, ali udarac je ispao smeno slab, a kroz ruke i niz lea oseti iganje kada je otrica udarila o tvrda drvena vrata. Je li raspolutio vrata? Ne. Da li su bar malo naprsla? Moda. Moda sasvim malo. On ponovo zamahnu. Jo jedanput. Jae. Tako je, irine. Dobro ti ide. Samo ti zamahuj! Zamahuj! Posle nekoliko prvih zamaha gotovo da vie i nije oseao bol. Zatvorio je oi, duboko uvukao vazduh u plua i zamahnuo. Zatim jo jedanput. Vrata su poela da pucaju. Ve se nazirala pukotina. Jo jedan zamah... pa jo jedan... moda jo pet est dobrih udaraca i raspolovie se... Hrana. Kada. Krevet. Zamahni. Zamahni... I vrata se otvorie. U toj meri se zaprepastio da je gotovo uleteo naglavake. Posrnuo je, poleteo i jedva se zadrao za okvir vrata pomou dralje sekire, a onda je podigao pogled. U njega je zurilo pet est divljih lica razrogaenih oiju. "Kucali ste, gospodine?" upita neki ovek i svi poee pomahnitalo da zavijaju, kliu. Zatim ispruie ruke prema njemu, uhvatie ga, uvukoe unutra. "Ovo vam nee biti potrebno", ree neko i bez imalo napora ote sekiru iz irinovog stiska. "Zar ne znate da se moete povrditi jednom takvom stvari?"

Ponovo smeh... poludelo zavijanje. Gurnuli su ga u sredite sobe i obrazovali oko njega krug. Bilo je ih sedmoro, osmoro, moda devetoro. Mukarci i ene, i jedan poluodrasli deak. irinu je odmah bilo jasno da oni nisu bili pravi vlasnici kue, koja mora da je bila uredna i lepo odravana pre no to su se oni u nju uselili. Sada su se po zidovima videle mrlje, pola nametaja bilo je ispreturano, na tepihu je primetio jedno nakvaeno mesto... od vina? Znao je ko su ti ljudi. To su bili uljezi, grubi i neuredni, neobrijani, neoprani. Zauzeli su ovo mesto poto su pravi vlasnici pobegli. Jedan od njih je na sebi imao samo koulju. Jedna od ena, gotovo jo devojica, na sebi je imala samo orts. Svi su odbojno vonjali. Pogled im je bio prodoran, ukruen, neusredsreen, kakav je esto viao poslednjih dana. Nije vam bilo potrebno nikakvo kliniko iskustvo da prepoznate pogled ludaka. Kroz smrad koji su oko sebe irila tela uljeza provlaio se jedan drugi miris, mnogo prijatniji, zbog koga irin umalo nije skrenuo s uma: miris kuvane hrane. U susednoj prostoriji su pripremali hranu: Supu? Gula? Neto se kuvalo tamo unutra? On se zaljulja, jer mu se zavrtelo u glavi usled gladi i iznenadne nade da e je se konano dokopati. Blago je kazao: "Nisam znao da je kua zauzeta. Ali nadam se da ete mi dozvoliti da veeras ostanem sa vama, a onda u nastaviti dalje." "Jesi l' iz Patrole?" sumnjiavo ga upita jedan krupni mukarac zarastao u bradu. inilo se da je on voa. irin nesigurno odvrati: "Kakava Patrola? Ne znam nita o njima. Ja sam irin 501 i lan sam nastavnikog osoblja..." "Patrola! Patrola! Patrola!" odjednom poee da skandiraju, kruei oko njega. "...Univerziteta Saro", zavri on reenicu. Kao da je izgovorio magine rei. Zastali su u pola koraka kada se njegov slabi glas probio kroz njihovu ciku i dreku, zamukli su, uasnuto se zagledavi u njega. "Kae da si sa Univerziteta?" upita voa nekako udnim glasom. "Tako je. Odeljenje za psihologiju. Ja sam predava, ali ponekad radim i u bolnici... Sluajte, ne nameravam da vam stvaram nevolje. Potrebno mi je da se nekoliko asova negde odmorim, i malo hrane, ako moete da odvojite. Samo malo. Nisam jeo od..." "Univerzitet!" povika jedna ena. Izgovorila je tu re tako da se sticao utisak kako je to neto prljavo, neto bogohulno. irin je ve imao prilike da uje taj ton i ranije, kod Folimuna 66, one noi kada je dolo do pomraenja, a odnosio se na naunike. Zastraujue. "Univerzitet! Univerzitet! Univerzitet! Ponovo su poeli da krue oko njega, zapevajui, pokazujui u njega, pravei bizarne pokrete prekrtenim prstima. Vie nije razumeo ta govore. Bilo je to razuzdano, komarno zapevanje, besmisleni slogovi. Da nisu ovi ljudi bili neko pododeljenje Apostola Plamena, koji su se ovde okupili da uvebaju neki tajanstveni obred? Ne, sumnjao je da je to bilo posredi. Drugaije su izgledali; bili su suvie odrpani, suvie bedni, suvie ludi. Apostoli, bar oni koje je imao priliku da vidi, a nije ih video mnogo, uvek su delovali svee, samozadovoljno, gotovo zastraujue su vladali sobom. Pored toga, Apostola nigde nije bilo jo od pomraenja. irin je pretpostavljao da su se svi povukli u neko svoje sklonite da u privatnosti uivaju u ispunjenu svojih uverenja. Ovi ljudi, pomisli on, bili su, jednostavno, ludaci koji su lutali unaokolo. irinu se takoe uinilo da je u njihovim oima nazreo poriv za ubijanjem. "Sluajte", poe on, "ako sam vas prekinuo u nekom obredu na bilo koji nain, izvinjavam se i voljan sam smesta da se udaljim. Pokuao sam da uem ovamo samo zato to sam mislio da je kua

prazna i bio sam veoma gladan. Nisam hteo da..." "Univerzitet! Univezitet!" Nikada ga niko nije gledao sa toliko mrnje kao ovi ljudi. Ali u njihovim oima se nazirao i strah. Drali su se na rastojanju od njega, bili su napeti, kao da su se plaili neke uasne sile koju je mogao neoekivano da oslobodi. irin preklinjui isprui ruke prema njima. Kada bi samo na trenutak prestali da poskakuju i nariu! Jo malo pa e i sam podivljati zbog mirisa hrane koji je dopirao iz susedne prostorije. Uhvatio je jednu enu za ruku, nadajui se da e je zaustaviti na trenutak kako bi mogao da je zamoli za koricu hleba, iniju orbe, bilo ta. Meutim, ona je odskoila od njega, sikui kao da ju je irin opekao svojim dodirom, i stala pomahnitalo da trlja mesto na ruci gde su je na trenutak dodirnuli njegovi prsti. "Molim vas", ree on. "Neu vam naneti nikakvo zlo. Nema bezopasnijeg stvorenja od mene, verujte mi." "Bezopasan!" povika voa, prezrivo izgovorivi tu re. "Ti? Ti, Univerzitet? Ti si gori od Patrole. Patrola stvara sitne nevolje ljudima. Ali ti, ti si unitio svet." "Ja sam - ta?" "Oprezno, Tasibare", ree jedna ena. "Izbaci ga pre nego to nas zaara." "Zaaram?" Ponovi irin. "Ja?" Ponovo su uprli prste u njega, divlje i zastraujue bodui vazduh. Neki su poeli tiho da zapevaju, dubokim, divljim glasovima u ritmu motora koji uporno ubrzava i preti da se uskoro izmakne kontroli. Devojka koja je na sebi imala samo orts ree: "Univerzitet je dozvao Tamu da se spusti na nas." "I Zvezde", dodade ovek koji je bio samo u koulji. "Dozvali su Zvezde." "A ovaj ovde moe ponovo da ih dozove", javi se ena koja je ve govorila. "Izbacite ga odavde! Izbacite!" irin je zurio u neverici. Govorio je sebi da je ovako neto trebalo da predvidi. Krajnje verovatan ishod: patoloka sumnjiavost prema svim naunicima, svim obrazovanim ljudima, nerazumna fobija koja mora da se sada irila poput virusa meu onima koji su preiveli onu uasnu No. "Zar vi mislite da ja mogu vratiti Zvezde, ako samo puknem prstima? Toga se plaite?" "Ti si Univerzitet", ree ovek po imenu Tasibar. "Ti si znao tajne. Univerzitet je dozvao Tamu. Univerzitet je dozvao Zvezde. Univezrzitet je dozvao sudnji dan." To je bilo previe. Zar nije bilo dovoljno to je uvuen ovamo i primoran da udie izluujui miris hrane koju mu ne daju da proba. Ali jo da ga optue za katastrofu... da ga smatraju za neku vrstu zlobne vetice... Neto se prelomilo u irinu. Podrugljivo je dreknuo: "I vi u to verujete? Idioti jedni! Poremeene, praznoverne budale! Krivite Univerzitet? Mi smo dozvali Tamu? Svih mu bogova, kakva glupost! Mi smo bili oni koji su jedini pokuali da vas upozore!" Ljutito je mahao rukama, steui pesnice, besno udarajui jednom o drugu. "Dozvae ih ponovo, Tasibare! Ponovo e nam navui mrak na glavu! Zaustavi ga! Zaustavi!" Odjednom su se skupili oko njega, poeli da nasru, da ga vuku. Stojei meu njima, irin je bespomono ispruio ruke, kao da se izvinjava, uopte ne pokuavajui da se pomeri. Bilo mu je ao to ih je upravo u ovom trenutku uvredio, ne zato to je time ugrozio svoj ivot... verovatno nisu uopte primetili kakvim ih je sve imenima nazvao... ve zato to je znao da nisu bili krivi to su postali ovakvi. Njegova je krivica bila jedino u tome to se nije

vie zalagao da im pomogne da se zatite pred onim to je znao da se sprema. Oni Teremonovi lanci... da je samo razgovarao sa novinarem, da ga je samo na vreme nagovorio da prestane da se sprda... Da, sada je alio zbog toga. alio je zbog mnogo ega, i onoga to je uinio i onoga to nije uinio. Ali bilo je suvie kasno. Neko ga je udario. Zinuo je u udu i od bola. "Liliat..." uspeo je da vikne. A onda su ga preplavili.

36.
Na nebu su bila etiri sunca: Onos, Dovim, Patru i Trej. Dani sa etiri sunca smatrani su srenima, prisetio se Teremon. Ovaj je to neosporno bio. Meso! Konano pravo mesto! Kakav divan prizor! Pukim sluajem je nabasao na tu hranu. Ali to je bilo dobro. ari ivota u prirodi polako su bledele to je bivao gladniji, tako da je sada rado uzeo to meso, ne vodei rauna odakle je, sa zahvalnou. uma je bila puna raznovrsnih divljih ivotinja; veina je bila mala, tek pokoja opasna, a nijednu nije mogao lako uhvatiti... bar ne goloruk. Teremon nije nita znao o pravljenju zamki, niti je imao bilo ta od ega bi neku mogao da sklepa. Deje prie o ljudima izgubljenim u umama koji se istog asa prilagoavaju na ivot u prirodi, pretvaraju u iskusne lovce i graditelje konaita, bile su upravo to... bajke. Teremon je sebe smatrao prilino sposobnim ovekom, u gradskim uslovima; ali dobro je znao da nema nikakvih izgleda da ulovi nijednu umsku ivotinju, kao to nije mogao ni da popravi gradske generatore energije. A to se tie podizanja konaita, najbolje to je uspeo da napravi sastojalo se od grana i granica prislonjenih jedna o drugu, koje su bar zadrale vei deo kie jednog olujnog dana. Vreme je sada bilo toplo i ponovo lepo, a on je za veeru ak imao pravo meso. Jedini problem bio je kako da ga zgotovi. Neka je proklet ako ga bude jeo sirovo. Ironino je bilo to to u gradu koji je upravo gotovo spaljen do temelja on razmilja kako da zgotovi malo mesa. Ali do sada su se ve pogasile najgore vatre, a kia se pobrinula za ostale. I mada se izvesno vreme posle katastrofe inilo da i dalje niu nove vatre, to se izgleda vie nije deavalo. Smisliu ve neto, pomisli Teremon. Da probam da dobijem varnicu trljanjem dva tapa? Da udaram komadom metala o kamen i zapalim komadi tkanine? Neki momci na suprotnoj strani jezera blizu njegovog logora bili su toliko ljubazni da ubiju ivotinju za njega. Razume se, nisu bili svesni da mu ine uslugu... najverovatnije su planirali da je sami pojedu, osim ako nisu bili u toj meri otkaeni da su je progonili samo sporta radi. Sumnjao je u to. Prilino spretno su obavili stvar, svrsishodno, oigledno podstaknuti glau. Ulovili su grabena... jednu od onih runih ivotinja dugakog nosa i plavkastog krzna sa glatkim repom bez dlaka, koje su ponekad mogle da se vide kako njukaju oko kanti za ubre u predgrau po zalasku Onosa. Pa ta, trenutno nije mario za lepotu. Momci su nekako uspeli da je isteraju iz dnevnog skrovita i sateraju jadno glupo stvorenje u orsokak u oblinjem tesnacu. Dok ih je Teremon posmatrao s druge strane jezera, s gaenjem i zaviu, neumorno su je gonili gore-dole, gaajui je kamenjem. Bila je dosta hitra za jednog glupog strvinara, lako je menjala pravac u oajanju da izbegne napadae. Ali na kraju je usledio jedan srean pogodak koji ju je na mestu ubio. Pretpostavio je da e je prodrati na licu mesta. Meutim, u tom se trenutku iznad njih pojavila jedna dlakava, nesigurna prilika, na trenutak je zastala na obodu malog tesnaca, a onda poela da se sputa prema jezeru. "Beite! To je Garpik Trbosek!" povika jedan od momka. "Garpik! Garpik!" Momci su se u trenu ratrkali, ostavivi mrtvog grabena. Teremon je i dalje sve to posmatrao, ali se povukao dublje u senku na svojoj strani jezera. I on je poznavao tog Garpika, mada ne po imenu: bio je to jedan od najopasnijih itelja ume, etvrtasti

mukarac gotovo majmunske face, koji je od odee nosio samo opasa sa itavim nizom noeva. Ubijao je bez razloga, veseli psihopata, pravi grabljivac. Garpik je izvesno vreme ostao da stoji na ulazu u kanjon, pevuei sebi u bradu i milujui jedan od noeva. Izgleda da nije primeivao mrtvu ivotinju, ili nije mario. Moda je ekao da se momci vrate. Ali oni oigledno to nisu nameravali da uine, tako da je Garpik posle izesnog vremena, slegnuvi ramenima, nehajno odetao u umu, najverovatnije da potrai neku zabavu za svoje oruje. Teremon je jo dugo ekao kako bi se uverio da Garpik ne namerava da se vrati i nasrne na njega. A onda... kada vie nije mogao da gleda mrtvog grabena kako lei na tlu, gde su neko drugo ljudsko bie ili ivotinja grabljivica mogli iznenada da naiu i epaju ga pre njega... pojurio je napred, obiao jezero, epao ivotinju i odneo je u svoje skrovite. Bila je teka otprilike kao neko malo dete. Mogla mu je potrajati dva do tri obroka... moda i vie, ako bi uspeo da obuzda glad i ako se meso ne ukvari suvie brzo. U glavi mu se vrtelo od gladi. Nije se vie ni seao koliko je dana jeo samo voe i orahe. Koa mu se zategla preko miia i kostiju; ono malo vika sala koje je imao odavno je utroio i sada je troio vlastitu snagu u borbi da preivi. Ali veeras e konano uivati u maloj gozbi. Peeni graben! I to mije gozba! - pomisli on ogoreno. A onda mu umom proleti druga jedna misao: budi zahvalan na malim milostima, Teremone. Da vidimo... prvo treba zapaliti vatru... ime? Iza njegovog zaklona nalazio se ravan zid od kamenja sa dubokom poprenom pukotinom u kojoj je rastao nekakav korov. Veliki deo je odavno uvenuo i osuio se, a vie nije ni bio vlaan, jer je od poslednje kie prolo dosta vremena. Teremon se hitro uputi du kamenog zida, upajui poutele stabljike i lie, pravei malu gomilu od slamastog materijala koja bi mogla lako da uhvati vatru. Sada jo malo suvih granica. Njih je bilo tee pronai, ali on je ipak stao da pretrauje umsko tlo, traei uvele grmove ili bar one na kojima je mogao da nae sasuene granice. Popodne je ve dobro odmaklo kada je uspeo da sakupi dovoljno materijala da potpali vatru: Dovim se izgubio sa neba, a Trej i Patru, koji su bili nisko na obzorju dok su momci lovili grabena, stigli su do sredine, nalik na par sjajnih oiju koje posmatraju saaljenja vredne dogaaje na Kalgau, sa velike visine. Teremon je veoma paljivo poreao drva za potpalu iznad osuenog korova, pravei kostur kakav je zamiljao da bi napravio ovek koji je navikao da ivi u prirodi: velike granice spolja tanje unakrst po sredini. Uz izvesne tekoe uspeo je da natakne grabena na raanj koji je napravio od otrog, dosta pravog tapa, i postavio ga malo iznad naslaganih grana. Do sada je sve dobro ilo. Sada je samo nedostajala jedna sitnica. Vatra! Namerno nije razmiljao o tom problemu dok je skupljao grau za potpalu, nadajui se da e se on nekako sam reiti, ne zahtevajui njegovo uee. Ali sada se morao s njim suoiti. Bila mu je potrebna varnica. Stari deaki trik iz knjiga, po kome je dovoljno samo protrljati dva tapa jedan o drugi, bio je, Teremon je bio ubeen u to, samo mit. itao je da su neka primitivna plemena nekada palila vatru vrtei tap oslonjen o udubljenje u dasci, ali je podozrevao da to nije bilo nimalo lako izvesti, da je trebalo najmanje sat strpljivo vrteti tap da bi bilo ta poelo da se deava. I u svakom sluaju, najverovatnije je trebalo da te u tu vetinu uputi kakav starac iz plemena jo u deakom dobu, ili neto slino, ili nee uspeti. Ali ako bi upotrebio dva kamena... da li je bilo mogue izazvati varnicu udarajui jedan o drugi? I u to je sumnjao. Ali mogao bi da proba, pomisli on. Nita drugo mu nije padalo na pamet. U blizini je leao iroki, ravni kamen i posle kraeg traenja pronaao je jo jedan manji, trouglasti,

koji mu je dobro legao u aku. unuo je pored svog malog ognjita i poeo metodino da udara onaj ravni zailjenim. Nita osobito nije se dogodilo. Poelo je da ga obuzima beznae. Odrastao sam mukarac, pomisli on, umem da itam i piem, umem da vozim kola, pa ak i da se, manje-vie, sluim kompjuterom. Mogu za dva sata da napiem rubriku za novine koju e svi u Sarou eleti da proitaju, i mogu to da radim iz dana u dan, dvadeset godina. Ali ne umem da upalim vatru u divljini. S druge, pak, strane neu jesti tog grabena sirovog, osim ako ba ne budem morao. Neu. Neu. Ne. Ne. Ne! Poeo je ponovo da udara, udara, udara, bio je besan. Stvorite varnicu, prokleti da ste! Zapalite! Razgorite! Skuvajte mi ovu smenu, patetinu ivotinju! Ponovo. Ponovo. Ponovo. "ta to radite, gospodine?" zau odjednom neiji neprijateljski glas koji mu je dopro iza desnog ramena. Teremon podie pogled, iznenaen, pometen. Prvo pravilo preivljavanja u umi glasilo je: nikada ne sme nita toliko da ti zaokupi panju da ne primeti strance koji ti se prikradaju. Bila su petorica. Mukarci, otprilike njegovih godina. Bili su odrpani kao i svi ostali itelji ume. Nisu izgledali mnogo ludi, poput ljudi koje je sretao ovih dna: pogled im nije bio staklast, niti usne otromboljene, ve im je izraz lica bio smrknut, videlo se da su umorni, ali i odluni. Od oruja su imali samo toljage; meutim, delovali su neprijateljski raspoloeni. Pet na jednoga. Pa dobro, pomisli on, uzmite prokletog grabena i dabogda se zadavili. Nije bio toliko lud da zapone tuu. "Pitao sam: 'ta to radite, gospodine?'" ponovi prvi, jo ledenijim glasom nego malopre. Teremon je sevao oima. "A ta mislite da radim? Pokuavam da zapalim vatru." "To smo i mislili." Stranac koraknu napred. Paljivo, namerno, on nogom rasturi Teremonovu gomilicu granja. S mukom sakupljeno drvo za potpalu razlete se na sve strane, a graben nataknut na raanj pade na zemlju. "Hej, stanite malo...!" "Nikakve vatre ne elimo ovde, gospodine. To je zakon." Otresito, vrsto, jasno. "Zabranjeno je posedovati bilo ta ime se moe zapaliti vatra. Ova drva je trebalo da poslue za potpalu. To je oigledno. A pored toga vi ste ve priznali krivicu." "Krivicu?" ponovi Teremon neverujui svojim uima. "Rekli ste da palite vatru. Ovo kamenje mi lii na opremu za paljenje vatre, je li tako? Zakon je tu jasan. Zabranjeno." Na znak svoga voe, jo dvojica istupie. Jedan zgrabi Teremona oko vrata i grudi otpozadi, a drugi mu oduze kamenje i zavitla ga u potok. Obluci pljusnue u vodu i nestadoe. Dok ih je posmatrao kako tonu, Teremon mora da se oseao isto kao to je zamiljao da se Binaj oseao videvi kako mu rulja razbija teleskop. "Pu-sti-te me..." Promrmlja Teremon, otimajui se. "Pustite ga", ree voa. On ponovo stade da gazi Teremonovo ognjite, drobei komadie slame i stabljika u prah. "Paljenje vatri vie nije dozvoljeno", ree on Teremonu. "Dosta nam je poara za vjeke vjekova. Ne smemo dozvoliti vie da se pale vatre zbog rizika, patnje, tete, zar to ne znate? Ako ponovo pokuate da zapalite vatru, vratiemo se i razbiti vam glavu o nju, ujete li me?" "Vatra je ta koja je unitila svet", javi se jedan od ostalih.

"Vatra koja nas je izvukla iz naih kua." "Vatra je neprijatelj. Vatra je zabranjena. Vatra je zlo." Teremon je zurio u njih. Vatra zlo? Vatra zabranjena? Znai, ipak su bili ludi! "Kazna za prvi pokuaj paljenja vatre", poe onaj prvi, "jeste globa. Platiete ovom ivotinjom ovde. Neka vam je to nauk da ne ugroavate ivote nedunih ljudi. Uzmi je, Listigone. To e mu biti dobra lekcija. Drugi put kada ovaj momak neto ulovi setie se da ne sme ni pokuati da zaziva neprijatelja samo zato to mu se zgotovljeno meso." "Ne!" Zavika Teremon upola glasa, kada se Listigon sagnuo da pokupi grabena. "To je moje, vi imbecili! Moje! Moje! Divlje je pojurio na njih, zaboravivi na oprez iz oajanja i osujeenosti. Neko ga je snano udario u stomak. Ostao je bez daha, zastao, presamitio se, uhvativi se rukama za stomak; zatim ga je neko drugi udario otpozadi, u podnoje kime, tako da umalo nije pao na nos. Meutim, ovog puta je otro trgnuo lakat unazad i sa zadovoljstvom osetio da je pogodio cilj, to mu je potvrdio i bolni jauk. I ranije je znao da se potue, ali to je bilo davno, stvarno davno. I nikada se nije tukao sam protiv petorice. Ali vie nije bilo uzmaka. Morao je ostati na nogama i nastaviti da se povlai dok se ne nae leima okrenut kamenom zidu, tako da bar niko nee moi da ga zgrabi otpozdai. A zatim mu preostaje da pokua da ih zadri na odstojanju, utirajui ih i udarajui, a ako bude potrebno i grizui i urlajui dok ga ne ostave na miru. Jedan glas duboko u njemu ree: Potpuno su ludi. Najverovatnije te nee pustiti dok te namrtvo ne isprebijaju. Sada vie nita nije mogao da uini. Osim da pokua da ih dri na odstojanju. Pognuo je glavu i poeo da udara to je jae mogao, dok se istovremeno uporno povlaio prema zidu. Okupili su se oko njega, udarajui ga sa svih strana. Ali jo je bio na nogama. Njihova brojna nadmo nije predstavljala odluujui inilac, kao to se nadao. U ovom ogranienom prostoru nisu mogla sva petorica odjednom da krenu na njega i Teremon je umeo da iskoristi zbrku, tako to je udarao na sve strane i kretao se to je najbre mogao, dok su se oni muvali unaokolo, pokuavajui da izbegnu jedan drugoga. I pored toga znao je da nee moi jo dugo. Usna mu je bila raseena, jedno oko je poelo da mu se naduvava i ponestajalo mu je daha. Jo jedan dobar udarac i nai e se na tlu. Jednu je ruku drao ispred lica, a drugom udarao, nastavljajui da se povlai ka zaklonu kamenog zida. utnuo je nekoga. Usledili su jauk i psovka. Neko mu je uzvratio istom merom. Teremona je udarac pogodio u butinu tako da se okrenuo, krguui zubima od bola. Zaneo se. Oajniki se borio da doe do vazduha. Gotovo nita vie nije video, tako da nije znao ta se dogaa. Sada su bili svuda oko njega, pesnice su ga pogaale sa svih strana. Nee uspeti da stigne do zida. Nee jo dugo moi da ostane na nogama. Pae, a oni e ga izgaziti i on e umreti... Umreti... A onda je postao svestan neke pometnje unutar pometnje: uli su se neki novi povici, pristigli su neki novi ljudi, gomila novih prilika. Odlino, pomisli on. Nova gomila ludaka pridruuje se zabavi. Moda bih nekako mogao da se izvuem dok se sve ovo dogaa... "Prestanite, u ime Vatrogasne Patrole!" Povika jedan enski glas, jasan, zvonak, zapovedniki. "To je nareenje! Prestanite, svi! Sklonite se od njega! Smesta!" Teremon je treptao i trljao elo. Osvrnuo se unaokolo zamagljenog pogleda. Na istinu je pristiglo jo etvoro ljudi. Delovali su svee i uredno i na sebi su imali istu odeu.

Oko vratova su im bile vezane zelene marame. Nosili su pitolje na iglu. ena... izgleda da je ona bila zapovednik... napravi jedan brz zapovedniki pokret orujem koje je drala i petorica koji su napali Teremona udaljie se od njega i posluno stadoe pred nju. Strogo je sevala oima na njih. Teremon se s nevericom zagleda u nju. "ta se to ovde deava?" upita ona vou one petorice elinim glasom. "Hteo je da zapali vatru... pokuavao je... hteo je da ispee jednu ivotinju, ali mi smo naili..." "U redu. Ne vidim ovde nikakvu vatru. Zakon nije naruen. Briite." ovek klimnu. Posegnuo je za grabenom. "Hej! To pripada meni", promuklo izgovori Teremon. "Ne", javi se drugi. "Moramo ti je oduzeti. Kanjavamo te za krenje zakona o vatri." "Ja u odluiti o kazni", umea se ena. "Ostavite ivotinju, i briite! Briite!" "Ali..." "Briite ili u ja vas tuiti Altinolu. Mar! Mar!" Ona petorica se pokunjeno udaljie. Teremon je i dalje zurio u nju. ena sa zelenom maramom oko vrata mu prie. "Izgleda da sam stigla u poslednjem trenutku, je li tako, Teremone?" "Sifera", izgovori on zapanjeno. "Sifera!"

37.
Imao je modrice na hiljadu mesta. Nije bio siguran ni u kakvom su mu stanju kosti. Jedno oko mu je praktino bilo zatvoreno. Ali inilo mu se da e preiveti. Seo je, oslonivi se o kameni zid, ekajui da bol malo umine i da mu se razbistri pred oima. Sifera ree: "U tabu imamo malo jonglorke rakije. Mislim da ti mogu odobriti malo. Iz medicinskih razloga, razume se." "Rakija? tab? Kakav tab? O emu to govori, Sifera? Jesi li ti uopte stvarno ovde?" "Misli da ti se samo priviam?" Ona se nasmeja i blago mu zari nokte u miicu. "ta misli, da li ti se i ovo privia?" On se trgnu. "Polako. Prilino sam osetljiv ba na tom mestu. Kao i po celom telu, u ovom trenutku... Pala si s neba, je li tako?" "Bila sam u patroli, na prolasku kroz umu, pa smo uli neko komeanje. Doli smo da izvidimo. Nisam imala pojma da si ti umean dok te nisam ugledala. Pokuavamo nekako u okolini da uspostavimo red." "Mi?" "Vatrogasna patrola. Ona ti je neto kao nova lokalna vlast; nita blie tome ne postoji. tab se nalazi u univerzitetskom Sklonitu, a voa je ovek po imenu Altinol koji je ranije bio nekakav izvrni direktor u nekoj kompaniji. Ja sam jedan od njegovih oficira. Borimo se protiv zloina, zaista, i uspeli smo da rairimo glas kako se korienje vatre mora kontrolisati i da samo lanovi Vatrogasne Patrole imaju pravo da..." Teremon podie aku. "Stani, Sifera. Uspori malo, molim te? Hoe da kae da su ljudi sa Univerziteta koji su bili u Sklonitu obrazovali grupu za borbu protiv zloina? Idu unaokolo i gase vatre? Kako je to mogue? irin mi je kazao da su svi oni napustili Sklonite i krenuli ka jugu na neki sastanak u nacionalni park Amgando." "irin. Je li on ovde?" "Bio je. Sada je na putu za Amgando. Ja... odluio sam da jo malo ostanem ovde." Kako je mogao sada da joj kae da je ostao zbog minimalnih izgleda da e uspeti nju da pronae. Sifera klimnu. "irin ti je rekao istinu. Svi ljudi sa Univerziteta napustili su Sklonite dan po pomraenju. Pretpostavljam da su do sada ve stigli u Amgando... nisam nita ula o njima. Ostavili su Sklonite irom otvoreno, pa su ga Altinol i njegova druina zauzeli. Vatrogasna Patrola ima petnaest, dvadeset lanova i svi su u prilino dobrom stanju, mentalno. Uspeli su da uspostave vlast nad otprilike pola ume, i nad pojedinim teritorijama koje okruuju grad, a u kojima ljudi jo ive." "A ti?" upita Teremon. "Kako si se ti spetljala s njima?" "Prvo sam otila u umu, poto su Zvezde nestale. Meutim, ovde je bilo veoma opasno, pa sam se, kada sam se setila Sklonita, tamo uputila. Altinol i njegovi ljudi ve su bili tamo. Pozvali su me da se pridruim Patroli." Sifera se osmehnu nekako pokajniki. "Nisu mi, u stvari, ostavili mogunost da biram", ree ona. "Nisu ba neki neni tipovi." "Ovo nisu nena vremena." "Nisu. I tako sam zakljuila da e mi biti bolje sa njima, nego da sama lutam unaokolo. Dali su mi ovu zelenu maramu... svi je ovde potuju. I ovaj pitolj na iglu. I njega potuju." "Znai, sad si borac protiv zloina", promrmlja Teremon. "Ne znam zbog ega, ali nikada te nisam tako zamiljao." "Nisam ni ja sebe tako zamiljala." "Ali ipak veruje da su taj Altinol i njegova Vatrogasna Patrola ispravni ljudi koji pomau da se

ponovo uspostave zakon i red, je li tako?" Ponovo se osmehnula, ali ni ovog puta to nije bio veseo osmeh. "Ispravni? Oni smatraju da jesu, da." "Ti ne smatra?" Slegnula je ramenima. "Prvo misle na sebe i s tim nema ale. Ovde se osea vakuum moi i oni misle da ga ispune. Pretpostavljam da nisu najgori koji bi mogli pokuati da nametnu vlast u ovom trenutku. S njima je bar neto lake izii na kraj nego sa nekima koje znam." "Misli na Apostole? Zar i oni pokuavjau da obrazuju vladu?" "Najverovatnije. Ali od kada se sve ovo dogodilo nita nisam o njima ula. Altinol misli da se jo negde kriju pod zemljom, ili da ih je Mondior poveo negde daleko u prirodu gde e osnovati vlastitu dravu. Meutim, postoji i nekoliko novih fanatikih skupina koje su potpuno iznule, Teremone. Upravo si imao ast da se sretne sa jednom od njih, i samo te ludom sreom nisu dokrajili. Oni veruju da je za oveanastvo jedini spas da se potpuno odreknu vatre, jer je vatra razorila svet. I tako idu unaokolo i unitavaju sve to moe da poslui za paljenje vatre i ubijaju svakoga za koga pomisle da uiva u paljenju vatri." "Samo sam pokuavao da sebi zgotovim neku veeru", mrano izjavi Teremon. Sifera odvrati: "Za njih nema razlike da li si pripremao veeru ili si se zabavljao podmeui poar. Vatra je vatra, i oni je se gnuaju. Tvoja je srea to smo naili na vreme. Oni priznaju autoritet Vatrogasne Patrole. Mi smo elita, razume, jedini kojima se doputa da koriste vatru." "Korisno je imati pitolje sa iglama", primeti Teremon. "I sam postane mnogo popustljiviji." On protrlja bolno mesto na ruci i belo se zagleda u daljinu. "Kae da pored ovih ima jo fanatika?" "Jedni veruju da su astronomi sa Univerziteta pronali nain da dozovu Zvezde. Krive Atora, Binaja i ostale za sve to se dogodilo. U pitanju je stara mrnja prema intelektualcima koja se razbukti uvek kada na povrinu isplivaju srdnjevekovna oseanja." "Blagi Boe! Ima li mnogo takvih?" "Dovoljno. Samo Tama zna ta e uiniti ako se doepaju bilo koga sa Univerziteta ko ve nije bezbedno stigao do Amganda. Obesie ga za najbliu banderu. Pretpostavljam." Teremon mrzovoljno primeti: "A ja u biti odgovoran za to." "Ti?" "Za sve to se dogodilo ja sam kriv, Sifera. Ne Ator, ne Folimun, ne bogovi, ve ja. Ja. Ja, Teremon 762. Onomad kada si mi kazala da sam neodgovoran bila si suvie blaga prema meni. Ne samo da sam bio neodgovoran. Bio sam strano nemaran." "Teremone, prestani. Kakva korist..." On odmah nastavi. "Trebalo je iz dana u dan da piem lanke, upozoravajui na ono to nas eka, zahtevajui iz sveg glasa da se na brzinu donese program za izgradnju sklonita, da se spremaju zalihe i oprema za pravljenje struje u vanrednim prilikama, da se obezbede ljudi koji e raditi sa poremeenima, program da se obavi milion razliitih stvari... a ta sam ja umesto toga uinio? Rugao se. Izvrgavao ruglu astronome u njihovoj visokoj kuli! Politiki onemoguio one u vladi da shvate Atora ozbiljno." "Teremone..." "Trebalo je da dozvoli onim ludacima, Sifera, da me namrtvo isprebijaju." Pogledi im se sretoe. Videlo se da je ljuta. "Govori kao budala. Kakve god planove da je vlada izradila, oni nita ne bi izmenili. I ja bih volela da nisi napisao one lanke, Teremone. Dobro zna ta mislim o njima. Ali to sada vie uopte nije vano. Pisao si ono to si oseao. Nisi bio u pravu, ali si bio iskren. U svakom sluaju, nema svrhe nagaati ta bi bilo kad bi... Sada se moramo uhvatiti

ukotac sa onim to jeste." Ona zatim blae ree: "Dosta razgovora o tome. Moe li da hoda? Moramo te odvesti u Sklonite. Da se opere, presvue, pojede neto..." "Hrana?" "Ljudi sa Univerziteta ostavili su za sobom velike zalihe." Teremon se zakikota i pokaza na grabena. "Hoe da kae da ne moram to da jedem?" "Ne, ako ba ne eli. Predlaem da to da nekome kome je potrebnije nego tebi, dok budemo odlazili iz ume." "Odlina ideja." Polako i bolno podigao se na noge. Blagi Boe, kako ga je sve bolelo! Napravio je nekoliko probnih koraka: nije loe, nije loe. Izgleda da ipak nita nije slomljeno. Samo malo van upotrebe. Od pomisli na toplu kadu i pravu hranu telo svo u modricama ve ga je manje bolelo. Poslednji put se osvrnuo na svoj sklepani logor, svoj potok, svoje naborano malo grmlje i korov. To je bio njegov dom ovih nekoliko udnih dana. Nee mu mnogo nedostajati, ali je sumnjao da e tako brzo zaboraviti ovdanji ivot. Podigao je grabena i prebacio ga preko ramena. "Izvoli prva", ree on Siferi. Nisu preli vie od stotinu jardi kada Teremon primeti skupinu mladia koji su skakali oko drvea. Bili su to oni isti momci koji su isterali grabena iz njegove jazbine i lovili ga dok ga nisu ubili. Oigledno su se vratili da ga potrae. Sada su zlovoljno zurili u njih iz daljine, oigledno ljuti to Teremon odlazi s njihovim plenom. Meutim, suvie su se plaili zelenih marama oko vrata koje su nosili lanovi Vatrogasne Patrole... ili, verovatnije, njihovih pitolja na iglu... da bi zatraili od njega da im vrati ivotinju. "Hej!" pozva ih Teremon. "Ovo je vae, zar ne? Pripazio sam na njega umesto vas!" On hitnu truplo grabena prema njima. Palo je dosta daleko od njih, a oni se nisu ni pomerili, ve su samo nastavili da ga gledaju zbunjeno i nelagodno. Oigledno su jedva ekali da se dokopaju ivotinje, ali su se plaili da odu po nju. "Boje se", ree on tuno Siferi. "Umiru od gladi, ali se ne usuuju ni da se pokrenu. Misle da je zamka. Misle da emo ih iz iste zabave upucati ako napuste zaklon drvea da uzmu ivotinju." Sifera odvrati: "Ne moe ih kriviti. Sada se svi boje svih. Neka ga tamo. Uzee ga kada se udaljimo." On krenu za njom, epajui. Sifera i ostali iz Patrole samouvereno su se kretali kroz umu, kao da na njih ne vrebaju opasnosti kojih je bilo na svakom koraku. I zaista, nisu doiveli nikakvu neprijatnost dok je skupina napredovala... onoliko brzo koliko su to doputale Teremonove ozlede... prema putu koji je vodio kroz umu. Zanimljivo je bilo posmatrati, razmiljao je on, kako se drutvo brzo oporavljalo. Za svega nekoliko dana jedna neregularna brigada kao to je bila ova Vatrogasna Patrola preuzela je na sebe ulogu vlasti. Razume se, ludaci su se drali na odstojanju samo zbog pitolja na iglu i samouverenosti sa kojom su se oni kratali unaokolo. Konano su stigli do ivice ume. Vazduh je postajao hladniji, a svetlost neprijatno slaba, poto su Patru i Trej bila jedina sunca na nebu. Ranije Teremonu nikada nije smetala srazmerno mala koliina svetlosti u asovima kada je na nebu bio samo jedan par dvostrukih sunaca. Meutim, od Pomraenja, veeri za kojih su na nebu bila samo dva sunca delovale su na njega uznemirujue i pretee, kao mogui glasnici... mada je znao da to nije mogue... neposrednog povratka Tame. Ranama koje je Sputanje Noi zadalo ljudskoj psihi bie potrebno dugo da zacele, ak i kada su u pitanju najneustraiviji umovi.

"Sklonite je malo dalje niz ovaj put", ree Sifera. "Kako si?" "Dobro", odvrati Teremon kiselo. "Ipak nisu uspeli da me obogalje." Morao je, meutim, da uloi dosta napora kako bi pokretao izranjavljene i klecave noge. Bilo mu je strano milo i osetio je veliko olakanje kada se konano naao ispred ulaza, nalik na ulaz u kakvu peinu, koji je vodio u podzemno kraljevstvo - Sklonite. Mesto je liila na lavirint. Udubljenja i hodnici vodili su u svim pravcima. U daljini je, kao kroz maglu, poeo da razaznaje zamrene vodove i kalemove opreme koja je podseala na naunu; delovala je tajanstveno i nedokuivo, proteui se du zidova i tavanice. A onda se setio da su naunici sa Univerziteta ranije ovde razbijali atome dok nije otovrena velika nova eksperimentalna laboratorija u Saroskim Visovima. Fiziari su oigledno ostavili dobar deo zastarele opreme. Pojavio se jedan visoki mukarac koji je zraio autoritetom. Sifera ree: "Ovo je Altinol 111. Altinole, elim da te upoznam sa Teremonom 762." "Iz Hronike?" upita Altinol. Nije se ba moglo rei da je bio zadivljen, ve pre da je samo naglas konstatovao injenicu. "Bive", dodade Teremon. Odmeravali su se bez topline. Teremon pomisli za Altinola da je dosta vrst momak: bio je na poetku srednjeg doba, oigledno vitak i u odlinoj formi. Bio je lepo odeven, a dranje mu je nagovetavalo da pripada soju ljudi koji su navikli da se njihova re slua. Dok ga je odmeravao, Teremon je brzo prelistavao svoju bogatu arhivu seanja i posle samo jednog trenutka preplavi ga zadovoljstvo jer je prepoznao oveka. Ree: "Morten Industrija? Taj Altinol?" Altinolove oi na trenutak zatreptae... zabavljalo ga je ovo? Ili moda naljutilo? "Glavom i bradom." "Uvek su govorili da ste eleli da budete upravnik. Pa, izgleda da vam je to sada uspelo. Bar upravnik onoga to je ostalo od Saroa, ako ne cele Federalne republike." "Sve po redu", odvrati Altinol. Glas mu je bio odmeren. "Prvo moramo pokuati da se nekako izvuemo iz anarhije. Onda emo razmiljati o tome da ponovo udruimo zemlju, kao i o tome ko e biti na njenom elu. Moraemo se suoiti sa problemom Apostola, na primer. Oni su uspostavili kontrolu nad celom severnom stranom grada, kao i nad teritorijom iza njega, i stavili ih pod religijsku vlast. Njih nee biti lako izbaciti." Altinol se hladno osmehnu. "Sve po redu, prijatelju." "A to se tie Teremona", umea se Sifera, "njemu prvo treba kupanje, pa onda jelo. iveo je u umi od Sputanja noi. Poi sa mnom", obrati mu se ona. Ceo prostor du starog akceleratora estica bio je pregradama izdeljen u niz malih soba. Sifera ga uvede u jednu u kojoj su bakarne cevi postavljene iznad glave dovodile vodu do porcelanskog rezervoara. "Nee biti ba topla", upozori ga ona. "Palimo bojlere samo nekoliko sati dnevno, jer goriva ima veoma malo. Ali trebalo bi da bude prijatnije od kupanja u ledenom umskom potoku... Zna neto o Altinolu?" "Predsednik Morten Industrije, velikog trusta za pediciju. Pominjali su ga u vestima pre godinu ili dve, neto u vezi sa lukavo sklopljenim ugovorom, najverovatnije pomou neke smicalice za podizanje ogromnog naselja na dravnoj zemlji u provinciji Nibro." "Kakve veze ima trust za pediciju sa podizanjem naselja?" upita Sifera. "U tome i jeste stvar. Nikakve. Optuen je da je na nelegalan nain vrio pritisak na vladu... nudio je senatorima doivotnu propusnicu na njegovim brodovima za krstarenje, ini mi se..." Termen slegnu ramenima. "Sada to vie nije vano. Nema vie Morten Industrije, niti stambenih naselja koja treba izgraditi, kao ni fedaralnih senatora koji se mogu podmititi. Verovatno mu se nije dopalo to

sam ga prepoznao." "Verovatno mu je bilo svejedno. Sad mu je jedino vano da ostane na elu Vatrogasne Patrole." "Za sada", primeti Teremon. "Danas Vatrogasna Patrola Saroa, sutra celi svet. ula si ga ta kae za svrgavanje Apostola koji su prigrabili suprotni kraj grada. E, pa, neko e to morati. A on je od onih koji uivaju da upavljaju stvarima." Sifera izie. Teremon se spusti u porcelanski rezervoar. Ne moe se rei da je bilo boanstveno. Ali bilo je prilino dobro, posle svega to je u poslednje vreme preturio preko glave. Naslonio se, sklopio oi i opustio se, prepustivi se uivanju. Sifera ga je kasnije, poto se okupao, povela u trpezariju Sklonita, jednu jednostavnu odaju sa limenim krovom, i ostavila ga tamo samog, rekavi mu da mora da podnese dnevni izvetaj Altinolu. Obrok ga je ekao... jedna od onih upakovanih veera koje su ovde gomilane mesecima za vreme opremanja Sklonita. Mlako povre i isto tako mlako meso neodreene vrste, bledozeleno bezalkoholno pie nejasnog ukusa. Sve se to Teremonu inilo neopisivo ukusno. Obuzdavao je sebe da ne jede brzo, ve paljivo, znajui da mu telo nije vie naviknuto na pravu hranu posle vremena provedenog u umi; svaki zalogaj trebalo je obazrivo savakati ili e mu pripasti muka, znao je to, mada su mu instinkti govorili da natrpa sve u stomak to je bre mogue i da zatrai dodatak. Poto je obedovao, Teremon se zavali na stolici i tupo zagleda u runi metalni zid. Vie nije bio gladan. Poelo je da ga obuzima sve mranije raspoloenje. I pored toga to se okupao i najeo, uprkos tome to je znao da je bezbedan u dobro branjenom Sklonitu, uhvatio je sebe kako tone u najdublji oaj. Oseao je straan umor. Ni traga od nekog poleta, ve smo mrane misli. Bio je to prilino dobar svet, pomisli on. Nije bio savren, daleko od toga, ali bio je dosta dobar. Veina ljudi bila je prilino srena, veina je napredovala, napredak se oseao na svim poljima... u naunim dostignuima, velikom ekonomskom poletu, u jaanju meunarodne saradnje. Predstava o ratu smatrana je sasvim srednjevekovnom, a drevna religijska zatucanost bila je uglavnom prevaziena, ili se bar njemu tako inilo. Sada vie nieg nije bilo, sve je nestalo za svega nekoliko asova, u jednom jedinom naletu uasavajue Tame. Novi svet nastae na pepelu starog, razume se. Uvek je tako bilo: Siferina iskopavanja na Tombou su to potvrivala. Ali kakav e to svet biti? - pitao se Teremon. Odgovor na to pitanje bio mu je nadohvat ruke. Bie to svet u kome e jedni ubijati druge zbog komadia mesa, ili zato to su naruili praznoverje vezano za vatru, ili jednostavno zbog toga to im ubijanje izgleda zabavno. Svet u kome e na povrinu isplivati Altinoli da iskoriste haos i obezbede vlast za sebe. Svet u kome su Folimuni i Mondiori, sasvim sigurno, planirali da postanu diktatori misli... najverovatnije tesno saraujui sa Altinolima, smrknuto pomisli Teremon. Svet u kome... Ne. Odmahnu on glavom. Kakva korist od tih mranih jadikovki? Sifera je bila u pravu, pomisli on. Nema svrhe zamiljati ta je moglo biti. Moramo se suoiti sa onim to jeste. Bar je bio iv i um mu je uglavnom dejstvovao kao i pre, proao je sva iskuenja sa kojima se suoio u umi manje-vie u jednom komadu, osim onih nekoliko modrica i posekotina koje e zaceliti za nekoliko dana. Oajanje je bilo sasvim nekorisno oseanje sada: bio je to luksuz koji sebi nije mogao dozvoliti, kao to ni Sifera ne bi sebi dozvolila luksuz da se i dalje ljuti na njega zbog novinskih lanaka koje je napisao.

ta je uinjeno, uinjeno je. Sada je trebalo krenuti napred, prestrojiti se, ponovo izgraditi, krenuti iz poetka. Glupo je bilo osvrtati se unazad. A gledati u budunost obeshrabreno i maloduno predstavljalo je kukaviluk. "Jesi li zavrio?" upita Sifera, vrtivi se u trpezariju. "Znam, hrana nije bog zna ta. Ali bolja je od grabena." "Ne bih umeo da ti kaem. Nisam stigao nijednog da probam." "Verovatno nisi mnogo propustio. Doi: odveu te do tvoje sobe. Bila je to kabina sa niskom tavanicom, ne ba preterano elegantna: krevet sa boanskom svetlou pored njega na podu, stalak za umivanje, jedna jedina sijalica na ici, koja se klatila. U jednom uglu bile su razbacane neke knjige i novine koje mora da su ostavili za sobom oni koji su se tu smestili one noi kada je dolo do pomraenja. Teremon primeti primerak Hronike, otvoren na strani gde se nalazio njegov lanak, i trgnu se: bio je to jedan od njegovih poslednjih lanaka, naroito neumeren napad na Atora i njegovu grupu. On pocrvene i gurnu novine nogom u stranu. Sifera ree: "ta e sada, Teremone?" "ta u?" "Mislim, kada se malo odmori." "Nisam mnogo o tome razmiljao. Zato?" "Altinola zanima da li planira da se pridrui Vatrogasnoj Patroli", odvrati ona. "Je li to poziv?" "Voljan je da te primi. Potrebni su mu ljudi poput tebe, strogi, sposobni da iziu nakraj s ljudima." "Da", primeti Teremon. "Bio bih ovde od koristi, zar ne?" "Meutim, eli odmah neto da raisti. U Patroli ima mesta samo za jednog efa, a to je Altinol. Ako mu se pridrui, eli da ti od samog poetka bude jasno da se slua samo Altinol, i to bez pogovora. Nije siguran da ume da prima nareenja." "Ni sam nisam siguran koliko sam u tome dobar", odvrati Teremon. "Ali jasno mi je Altinolovo stanovite." "Hoe li se pridruiti? Znam da ima dosta problema oko cele organizacije Patrole. Ali oni su bar za red, a tako neto nam je trenutno potrebno. Altinol moda jeste bahat, ali nije zao. Ubeena sam u to. Jednostavno, smatra da je vreme takvo da zahteva stroge mere i odluno vostvo. A on je u stanju to da obezbedi." "Uopte ne sumnjam da jeste." "Razmisli veeras", ree Sifera. "Ako odlui da se pridrui, razgovaraj sutra s njim. Budi otvoren. On e s tobom biti, u to se moe pouzdati. Dokle god ne bude predstavljao pretnju njegovom autoritetu, ubeena sam da ti i on..." "Ne", iznenada ree Teremon. "ta ne?" Izvesno vreme je utao. Na kraju ree: "Ne treba mi celo vee za razmiljanje. Ve znam kako e glasiti moj odgovor." Sifera pogeda u njega, ekajui. Teremon ree: "Ne elim da se nadmeem sa Altinolom. Znam kojoj vrsti ljudi pripada i sasvim sam siguran da ja sa takvim ljudima uopte ne mogu da se sloim. Takoe znam da je potrebno izvesno vreme imati neto kao to je Vatrogasna Patrola, ali kasnije e to biti loe, a kada se oni jednom utvrde na poloaju i institucionalizuju, teko je reiti. Altinoli ovoga sveta ne odriu se moi sami od sebe. Mali diktatori to nikada ne ine. I ne elim da me celog ivota prati saznanje da sam mu ja pomogao da se popne na vrh. Ponovno uspostavljanje feudalnog sistema ne izgleda mi kao korisno

reenje problema s kojima smo trenutno suoeni. Znai, nita od toga, Sifera. Ja neu nositi Altinolovu zelenu maramu oko vrata. Za mene ovde nema budunosti." Sifera ga tiho upita: "ta e onda?" "irin mi je kazao da se u Amgando parku stvara prava provizorna vlada. Ljudi sa Univerziteta, moda neki iz stare vlade, predstavnici iz cele zemlje, svi se tamo okupljaju. im budem u stanju da putujem, krenuu za Amgando." Uporno ga je posmatrala. Nita nije odgovorila. Teremon duboko udahnu vazduh, a onda, posle jednog trenutka oklevanja, nastavi: "Poi sa mnom u Amgando park, Sifera," Ispruio je aku prema njoj, neno dodavi: "Ostani veeras sa mnom, u ovoj jadnoj, maloj sobi. A ujutro emo zbrisati odavde i zajedno krenuti ka jugu. Ni ti ne prpada ovde nita vie od mene. A imamo mnogo vee izglede da stignemo do Amganda zajedno, nego kada bismo sami pokuali da krenemo na put." Sifera je i dalje utala. On nije povukao ruku. "Pa? ta kae?" Teremon je posmatrao borbu suprotnih oseanja na njenom licu. Ipak se nije usudio da ih objanjava. Sifera se oigledno borila sa samom sobom. Ali onda, iznenada, borba se okonala. "Da", ree ona konano. "Dobro. Uinimo to, Teremone." I krenu ka njemu. I prihvati njegovu ispruenu ruku. I ugasi sijalicu koja se ljuljala iznad njihovih glava, mada je blaga svetlost boanske svetiljke pored kreveta ostala upaljena.

38.
"Zna li kako se zove ovo naselje?" upita Sifera. Zurila je tupo i zbunjeo u ugljenisani i sablasni predeo razruenih kua i naputenih vozila u koji su ulazili. Neto pre podneva, treeg dana po njihovom bekstvu iz Sklonita. Nepotedna svetlost Onosa nemilosrdno je osvetljavala svaki pocrneli zid, svaki uzdrmani prozor. Teremon odmahnu glavom. "Nekako glupo, moe biti ubeena u to. Zlatna polja, ili Imanje Saro, ili tako nekako. Ali sada vie nije vano kako se zvalo. Ovo vie nije naselje. Ovo je nekada bilo pravo naselje, Sifera, ali danas je to arheologija. Jedno od izgubljenih predgraa Saroa." Stigli su do take koja je bila prilino udaljena od ume, gotovo na ivici predgraa koja su sainjavala june delove Saroa. Iza njih nalazili su se poljoprivredna zona, mali gradovi i, negde u daljini... nezamislivo daleko... njihovo odredite: nacionalni park Amgando. Da bi stigli na drugi kraj ume bila su im potrebna dva dana. Prvo vee spavali su u Teremonovom starom stanitu, a drugo u grmlju na pola padine koja je vodila do Take Onosa. Za sve to vreme nita nije ukazivalo na to da im je Vatrogasna Patrola na tragu. Altinol oigledno nije ni pokuao da ih progoni, iako su sa sobom poneli oruje i dva velika ranca sa zalihama. Sifera je bila sigurna da su sada ve bili van njegovog domaaja. Ona upita: "Veliki juni auto-put trebalo bi da je negde ovde, je li tako?" "Jo jedno dve do tri milje. Ako budemo imali sree, nikakva vatra nam se nee ispreiti na putu." "Imaemo sree. Moe s tim raunati." On se nasmeja. "Uvek si optimista, a?" "Ne kota te nita vie nego da bude pesimista", odvrati ona. "Bilo kako bilo, probiemo se." "Tako je. Ovako ili onako." Polako su napredovali. Teremon se izgleda dosta brzo opravljao od batina koje je dobio u umi i od nekoliko dana pravog gladovanja. Zadivljujue se brzo oporavljao. Iako je bila snana, Sifera je morala dosta da se trudi da ne zaostane. Takoe se mnogo trudila da stalno bude dobre volje. Od trenutka kada su krenuli, sve vreme je bila naizgled puna nade, samouverena, uvek sigurna da e bezbedno stii do Amganda i da e tamo nai ljude sline njima koji su se ve ozbiljno dali na obnavljanje sveta. Ali u sebi Sifera nije bila ba toliko sigurna u sve to. to su ona i Termeon dalje odmicali u ova nekada tako prijatna predgraa, to joj je bilo tee da potisne uas, ok, oajanje, oseanje potpunog poraza. Bio je to komarni svet. Nikako se nije mogla izbei sveobuhvatnost tog komara. Kudagod da se okrene, vidi samo razaranje. Gledaj! - pomisli ona. Samo gledaj! Oaj... oiljci... sruene zgrade, zidovi koje je ve napao prvi korov i koje su ve naselili prvi guteri. Posvuda znaci one uasne Noi kada su bogovi ponovo prokleli svet. Odvratan kiseli miris crnog dima koji se dizao iz ostataka vatri to su ih nedavne kie ugasile... i onaj drugi dim, beo i prodoran, koji se uvijajui uzdizao iz podruma to su jo tinjali... mrlje po svemu i svuda... tela na ulicama, skvrena u konanoj agoniji... ludaki pogled u oima nekolicine ivih bia koja su tavorila i pokatkad provirivala iz ostataka svojih domova... Nestalo je sve slave. Sve veliine. Sve je bilo u ruevinama, sve... kao da se okean uzdigao, pomisli ona, i sva dostignua odneo u zaborav. Siferi ruevine nisu bile strane. Ceo profesionalni ivot provela je kopajui po njima. Meutim, ruevine koje je ona iskopavala bile su drevne, vreme je ublailo neposredne posledice razaranja,

tako da su ostaci bili tajanstveni i romantini. Meutim, ono to je sada gledala bilo je suvie novo, suvie bolno i nimalo romantino. Bila je u stanju da se dosta spremno nagodi sa padom izgubljenih civilizacija prolosti: one nisu uticale na njena oseanja. Ali sada je njena vlastita epoha zbrisana i baena na otpad istorije, a s tim se ovek teko mirio. Zato se to dogodilo? - upitala se. Zato? Zato? Zato? Zar smo bili tako zli? Zar smo toliko zastranili sa staze bogova da nas je trebalo kazniti na ovakav nain? Ne. Ne! Bogovi ne postoje; kao ni kazna. Bar u to je Sifera jo bila sigurna. Uopte nije sumnjala da je to delo slepe sudbine, posledica bezlinog kretanja neivih i ravnodunih svetova i sunaca, koja se pribliavaju jedna drugima svakih dve hljade godina sasvim bezoseajno i sluajno. To je bilo sve. Nesrean sluaj. Nesreni sluaj koji je Kalga bio primoran da podnosi tokom svoje istorije. S vremena na vreme Zvezde bi se pojavile u svoj svojoj zastraujuoj veliajnosti; i u oajnikoj agoniji, izazvanoj uasom, ovek bi nesvesno udario po vlastitim delima. Tama bi ga odvukla u ludilo; divlja svetlost Zvezda odvukla bi ga u ludilo. Bio je to ciklus bez kraja. Pepeo Tomboa priao je celu priu. I Tombo se ponovio. Upravo onako kao to je Teremon kazao: Ovo mesto je sada arheoloko nalazite. Tano. Sveta koji su znali vie nije bilo. Ali mi smo jo ovde, pomisli ona. ta da preduzmemo? ta da preduzmemo? Jedina uteha koju je nalazila u ovoj pustoi bilo je seanje na prvo vee sa Teremonom, u Sklonitu: desilo se iznenada, neoekivano, bilo je tako divno. Stalno se u seanju vraala na to. Njegov neobino stidljiv osmeh kada ju je pitao da ostane s njim... bez ikakvih lukavih zavodnikih trikova! Pogled njegovih oiju. Njegove ruke na njenoj koi... njegov zagrljaj, njegov dah koji se meao s njenim... Koliko je prolo od kada nije bila sa mukarcem! Gotovo je zaboravila kako to izgleda... gotovo. Ranije bi je uvek proimao neprijatni oseaj da grei, da skree sa pravoga puta, da se uputa u neto u ta ne bi trebalo. Sa Teremonom nije bilo tako: jednostavno su nestale sve prepreke, pretvaranja i strahovi, i konano je osetila zadovoljstvo, elju da se prepusti, da u ovom raskomadanom i izmuenom svetu vie ne bude sama, da mora sklopiti savez i da je Teremon, poten i otvoren, pa ak i pomalo nepristojan, snaan, odluan i pouzdan, predstavljao saveznika kakav joj je bio potreban i kakvog je elela. I tako se konano predala, bez oklevanja i bez aljenja. Kakva ironija, pomisli ona. Trebalo je da doe do smaka sveta, pa da se ona zaljubi! Bar je sada to imala. Sve drugo moglo je biti izgubljeno; ali bar je to imala. "Pogledaj", ree ona pokazujui rukom. "Znak za auto-put." Bila je to zelena metalna ploa, koja je visila pod neverovatnim uglom na jednoj banderi i ija je povrina bila umazana crnim mrljama. Na tri-etiri mesta videle su se rupe, verovatno od metaka. Svetlouta slova, meutim, jo su bila prilino itljiva: VELIKI JUNI AUTOPUT, kao i strelica koja je pokazivala da treba samo da nastave pravo. "Odavde nema vie od milju-dve", ree Teremon. "Trebalo bi da stignemo do njega..." Odjednom se zau neko prodorno zvidanje posle koga usledi otar udarac, koji nastavi zagluujue da odzvanja. Sifera zapui ui. Trenutak kasnije osetila je kako ju je Teremon uhvatio

pod ruku i stao da vue prema tlu. "Lezi!" proaputa on otro. "Neko puca!" "Ko? Gde?" Pitolj na iglu bio mu je u ruci. I ona izvue svoj. Podigavi pogled, videla je da je metak pogodio saobraajni znak: sada je na njemu bila jo jedna rupa izmeu prve dve rei, koja je unitila nekoliko slova. Teremon se pognuo i hitro uputio prema ivici najblie zgrade. Sifera ga je sledila, sa oseanjem da je nekome na nianu. Ovo je bilo gore nego da stoji naga pred Altinolom i Vatrogasnom Patrolom: hiljadu puta gore. Naredni pucanj mogao je da usledi svakog asa, iz bilo kog pravca, a ona nije imala naina da se zatiti. ak i kad je zavila za ugao zgrade i sklupala se pored Teremona u prolazu, teko diui, dok joj je srce ludaki lupalo, uopte se nije oseala bezbedno. On klimnu prema nizu spaljenih kua sa druge strane ulice. Dve-tri bile su nedirnute, tamo nie kod naspramnog ugla; primetila je prljava lica u senci koja su zurila kroz prozor na spratu najudaljenije kue. "Tamo su unutra. Kladim se da su uljezi. Ludaci." "Vidim ih." "Ne plae se naih marama Vatrogasne Patrole. Moda ovde, van grada, ni ne znaju za Patrolu. Ili moda pucaju u nas ba zato to ih nosimo." "Misli?" "Sve je mogue." Teremon ode malo napred. "Pitam se samo da li stvarno pokuavaju da nas pogode, ali su strano loi strelci, ili smao pokuavaju da nas uplae? Ako su pokuali da nas uplae, ali su uspeli samo da pogode znak za auto-put, onda bismo mogli da probamo da umaknemo. Ali ako je ovo bilo samo upozorenje..." "Podozrevam da je posredi bilo upravo to. Malo je verovatno da bi hitac koji nas je promaio pogodio ba znak. Suvie precizno." "Verovatno je tako", odvrati Teremon. On se namrti. "Mislim da u im staviti do znanja da smo naoruani. Tek da ih obeshrabrim kako ne bi poslali izviae da nam se priunjaju oko jedne od ovih kua i zau nam s lea. On spusti pogled na pitolj i podesi otvor na iroki snop i maksimalnu daljinu. Zatim ga podie i samo jednom opali. Strela crvene svetlosti zapita kroz vazduh i udri o tle ispred same zgrade na ijem prozoru su se lica pojavila. Na travnjaku ostade ugljenisana mrlja iz koje su se dizali vijugavi pramenovi dima. Sifera upita: "Misl li da su oni to videli?" "Osim ako nisu toliko zabrazdili da vie ne mogu ni na ta da obrate panju. Mislim da su videli. I da im se nije mnogo dopalo." Lica su se vratila na prozor. "Ne dii glavu", upozori je Teremon. "Imaju neku vrstu puke za lov na krupnu divlja. Vidim joj otvor cevi." Prolomio se jo jedan zavijajui zvuk i zauo silan udarac. Znak za auto-put se zaljuljao i pao. "Moda su ludi", primeti Sifera, "ali prilino dobro gaaju." "Suvie dobro. Samo su se poigravali s nama sa onim prvim hicem. Ismevali nas. Poruuju nam da e nas razneti ako promolimo nos. Saterali su nas u orsokak i uivaju u tome. "Moemo li umai ovim prolazom?" "Na suprotnom kraju je sam ut. I uljezi koji nas ekaju, koliko znamo."

"Pa ta emo onda?" "Zapaliemo kuu", odvrati Teremon. "Spaliti ih. I ubiti ih ako su dovoljno ludi da se predaju." Oi joj se razrogaie. "Da ih ubijemo?" "Ako ne budemo imali drugog izbora, da; da, uradiu to. eli li da stigne do Amganda, ili ti se vie dopada da ostatak ivota provede skrivajui se u ovom prolazu?" "Ali ne moe tek tako ubiti ljude, ak iako si... ak iako su..." Glas joj zamre. Nije znala ta pokuava da kae. "ak iako pokuavaju da te ubiju, Sifera? ak iako smatraju zabavnim da ti pucaju iznad glave?" Nita nije odgovorila. Razmiljala je o tome kako poinje da shvata zakone udovinog novog sveta koji je nastao one veeri kada je dolo do Pomraenja; meutim, postala je na kraju svesna da nita, ba nita, ne razume. Teremon je ponovo otpuzao nekoliko metara prema ulici i uperio pitolj. Usijana strela svetlosti pogodi belo proelje zgrade malo dalje u ulici. Istog asa drvo poe da crni i stadoe da iskau plamici. Naniao je ponovo u proelje zgrade, zastao na trenutak, opalio opet i preao istim tragom. "Daj mi tvoj pitolj", ree on. "Moj se pregrejao." Dodala mu je oruje. Podesio ga je i opalio po trei put. Sada je ve ceo prednji zid kue bio u plamenu. Teremon je sekao kroz njega, usmeravajui zrak prema unutranjosti zgrade. Ne tako davno, pomisli Sifera, ta bela kua je nekom pripadala. U njoj su iveli neki ljudi, neka porodica, ponosili se svojom kuom, svoji susedstvom... ureivali travnjak, zalivali biljke, igrali se sa kunim ljubimcima, prireivali veere za prijatelje, sedeli na paciju, pijuckali pie i posmatrali sunca kako se kreu po veernjem nebu. Sada vie nita od toga nije imalo znaaja. Sada je Teremon leao potrbuke u prolazu, posutom pepelom i utom, uspeno i sistematski podmeui poar u tu zgradu. Jer to je bio jedini nain da on i ona bezbedno umaknu iz ove ulice i nastave ka parku Amgando. Da, ovo je komarni svet. Stub dima poeo je da se die iz unutranjosti kue. Cela leva strana proelja bila je u plamenu. Ljudi su skakali kroz prozore na drugom spratu. Troje, etvoro, petoro, davili su se, borili da dou do vazduha. Dve ene, tri mukarca. Doskoili su na travnjak i ostali tamo da lee izvesno vreme kao oamueni. Odea im je bila u dronjcima i prljava, kosa neoeljana. Ludaci. Pre Sputanja Noi oni su bili neto drugo, ali sada su jednostavno pripadali nepreglednoj hordi skitnica razrogaenih oiju i divljeg izgleda, otkaenih umova, moda zauvek, usled iznenadnog, zaprepaujueg bleska omamljujue svetlosti kojom su Zvezde napale njihova nepripremljena ula. "Ustajte!" doviknu im Teremon. "Ruke uvis! Smesta! Hajde, dite se!" On izie, tako da su ga sada mogli videti sa oba pitolja u ruci. Sifera mu se pridrui. Kua je sada bila obavijena tekim dimom, a unutar tog tamnog ogrtaa uvis su plazili veliki, zastraujui plamenovi po celoj zgradi, bletei poput skarletnih zastava. Da li je unutra jo bilo ljudi? Ko je to mogao znati? Zar je bilo vano? "Poreajte se!" naredi Teremon. "Tako! Nalevo!" Nastala je pometnja. Jedan mukarac je bio neto sporiji i Teremon uputi jedan igliasti snop pored njegovog obraza kako bi ga podstakao na saradnju. "Ponite da trite, smesta. Niz ulicu! Bre! Bre!" Jedna strana kue se uruila uz uasnu tutnjavu; pojavile su se sobe, ormani, nametaj, sada je liila na prepolovljenu kuu za lutke. Sve je bilo u plamenu. Uljezi su sada ve bili gotovo na uglu. Teremon je i dalje vikao za njima, terajui ih da ure, upuujui im pokoji igliasti snop za petama.

A onda se okrenuo ka Siferi. "U redu. Gubimo se odavde!" Gurnuli su pitolje u futrole i potrali u suprotnom smeru, prema velikom junom auto-putu. "ta da su izili pucajui?" upitala ga je kasnije Sifera, kada su pred sobom ugledali ulaz na autoput, idui kroz polja koja su vodila ka njemu. "Da li bi ih stvarno pobio, Teremone?" Zagledao se u nju prodorno i strogo. "Ako bi to bio jedini nain da se izvuemo iz onog prolaza? Mislio sam da sam ti na to pitanje ve odgovorio. Razume se da bih. ta bi mi drugo preostalo? ta bih drugo mogao da uinim?" "Pretpostavljam nita", ree Sifera, jedva ujno. Pred oima je jo videla kuu u plamenu. Kao i prizor onih odrpanih, prljavih ljudi, kako tre niz ulicu. Ali oni su prvi zapucali, podseti ona samu sebe. Oni su izazvali guvu. Niko nije mogao rei dokle su bili spremni da idu, da Teremonu nije palo na pamet da zapali kuu. Kua... neija kua... Niija kua, ispravi se ona. "Eno ga", ree Teremon. "Veliki juni auto-put. Do Amganda bi nam trebalo pet asova lake, ugodne vonje. Mogli bismo stii na veeru." "Kada bismo samo imali neto u emu bismo mogli da se povezemo", ree Sifera. "Kada bismo", ponovi on.

39.
ak i pored svega to je video na putu dovde, Teremon nije bio pripravan na izgled velikog junog auto-puta. Ni najcrnja nona mora nekog saobraajnog inenjera ne bi bila u toj meri rava. Dok su prolazili kroz juna predgraa, Teremon i Sifera su nailazili na naputena vozila po ulicama. Nema sumnje da su mnogi vozai, podlegavi panici kada su se Zvezde pojavile, zaustavili kola i pobegli peke, u nadi da e nai neko mesto da se sakriju od uasnog, neverovatnog sjaja koji ih je odjednom zablesnuo s neba. Meutim, naputena kola koja su zakrivala ulice mirnih stambenih oblasti grada bila su ratrkana, nasumce ostavljana, tu i tamo na prilino velikim udaljenostima. U tim delovima grada mora da je saobraaj bio veoma slab u trenutku Pomraenja, poto je do njega dolo po zavretku redovnog radnog dana. Meutim, veliki juni auto-put... zakren kasnim meugradskim putnicima... mora da je postao prava luda kua u trenutku kada je nesrea pogodila svet. "Pogledaj ti ovo", proaputa Teremon, zaprepaeno. "Pogledaj ovo, molim te, Sifera!" Ona zavrte glavom u neverici. "Neverovatno. Neverovatno." Kola je bilo posvuda... obrazovala su nepreglednu masu vozila, bila su nagomilana posvuda u neverovatnom haosu, po dvoja, troja na hrpi. iroki put bio je gotovo potpuno blokiran njima, pregraen nesavladivim zidom slupanih vozila. Bila su okrenuta u svim pravcima. Neka su stajala naopake. Od mnogih je ostao samo pocrneli kostur. Sjajne barice prosutog goriva sijale su poput kristalnih jezera. Tragovi staklenog praha davali su putu zlokoban sjaj. Mrtva kola. I mrtvi vozai. Bio je to najsablasniji prizor na koji su do sada naili. Pred njima se pruala nepregledna vojska mrtvaca. Tela presamiena preko kontrolnih ureaja, tela ukljetena izmeu sudarenih vozila, tela zakovana ispod tokova kola. I gomila tela jednostavno ratrkanih poput odbaenih lutaka du puta, ukoenih udova, u grotesknim poloajima koje donosi smrt. Sifera ree: "Neki vozai su najverovatnije odmah stali kada su se pojavile Zvezde. Meutim, drugi su dali gas, u elji da siu sa auto-puta i nastave kui, tako da su naleteli na ona vozila koja su se zaustavila. Bilo je verovatno i ljudi koji su bili toliko oamueni da su potpuno zaboravili da voze... pogledaj, oni tamo su sleteli s puta, a ovaj ovde mora da se okrenuo i pokuao da vozi izmeu vozila koja su mu dolazila u susret..." Teremon se strese. "Gadan, nevien lanani sudar. Kola su nadirala sa svih strana i sudarala se. Okretala, prevrtala, prelazila u trake za suprotni smer. Ljudi su izlazili, trali, traili zaklon i naletali na kola koja su pristizala. Sve je izmaklo kontroli na pedeset razliitih naina." Gorko se nasmejao. Sifera ga iznenaeno upita: "ta nalazi smeno u svemu ovome, Teremone?" "Smejem se svojoj gluposti. Zna li, Sifera, pre jedno pola sata, palo mi je na pamet neto odista ludo; pomislio sam, dok smo se pribliavali auto-putu, da emo jednostavno moi da sednemo u neija naputena kola, puna goriva i spremna da krenu, i da emo se lepo odvesti do Amganda? Jednostavno tako, da lake ne moe biti. Nije mi uopte palo na pamet da e put biti potpuno blokiran... da neemo moi, ak iako budemo imali toliko sree da pronaemo kola koja emo moi da upotrebimo, da preemo vie od pedeset stopa.." "Bie pravi problem ak i da samo hodamo putem, poto je u ovakvom stanju." "Da. Ali moraemo." Smrknuto krenue na svoj dugi put prema jugu.

Pod toplim ranopopodnevnim Onosovim sjajem stadoe da se probijaju kroz pokolj na auto-putu, preskaui preko izuvijanih i slupanih olupina automobila, trudei se iz petnih ila da ne obraaju panju na ugljenisana i unakaena tela, osuene bare krvi, sav taj uas. Teremon oseti da je gotovo istog asa postao potpuno ravnoduan prema svemu tome. Moda je to predstavljalo jo vei uas. Ali posle kraeg vremena jednostavno je prestao da primeuje krv, staklasti pogled leeva, nepreglednost te nesree koja se ovde dogodila. Penjanje preko visokih gomila razlupanih automobila, provlaenje izmeu opasnih komada nazubljenog metala koji tri bilo je tako naporno da je iziskivalo njegovu punu panju, tako da je brzo prestao da obraa panju na rtve rasula. Znao je da nema smisla traiti preivele. Svako ko je ovde zaglavio posle toliko dana je ve sigurno bio mrtav. Izgleda da se i Sifera brzo prilagodila ovom komarnom prizoru u koji se pretvorio veliki juni auto-put. Jedva progovarajui s vremena na vreme, probijala se izmeu prepreka zajedno s njim, pokatkad zastavi da pokae prstom prema istini izmeu kra i loma, a katkad se sputajui na ake i kolena kako bi se puzei provukla ispod kakvog komada zguvanog metala. Oni su bili praktino jedini ivi ljudi koji su koristili auto-put. S vremena na vreme ugledali bi naas nekoga ko je iao peice prema jugu daleko ispred njih, ili pak dolazio sa juga, i iao prema Sarou, gde se auto-put zavravao, ali nijednom se ni sa kim nisu sreli. Ostali putnici-peaci urno bi se sklonili s vidika i izgubili meu olupinama, ili bi, ako su bili ispred njih, panino ubrzali, to je znailo da se strano plae, i brzo bi nestali u daljini. ega li se plae? - pitao se Teremon. Da emo ih napasti? Da li ovih dana svi sve napadaju? Jednom, na otprilike sat od njihove polazne take, ugledali su jednog blatnjavog oveka koji je iao od kola do kola, zavlaio aku u depove mrtvih i pljakao ih. Preko ramena je nosio veliku vreu sa plenom, pod ijom teinom je posrtao. Teremon ljutito opsova i izvue pitol na iglu. "Pogledaj tog prljavog leinara! Pogledaj ga samo!" "Nemoj, Teremone!" Sifera mu skrenu ruku upravo u trenutku kada je ispalio snop prema pljakau. Pogodio je oblinja kola i na trenutak prouzrokovao bletavo rasprskavanje odraene energije. "Zato si to uradila?" upita Teremon. "Samo sam hteo da ga zaplaim." "Mislila sam... da hoe..." Teremon natmureno odmahnu glavom. "Ne", ree on. "Za sada jo ne. Vidi ga kako bei!" Kada je uo pucanj, pljaka se okrenuo i zabuljio u Teremona i Siferu krajnje zaprepaeno. Pogled mu je bio prazan; iz ugla usana cedila mu se pljuvaka. Dugo je ostao da zuri u njih. A onda je ispustio vreu sa plenom i dao se u divlji, oajniki beg preko krovova automobila, tako da se ubrzo izgubio iz vida. Nastavili su dalje. Napredovali su sporo i teko. Znaci pored puta koji su se izidzali visoko na sjajnim stubovima izrugivali su se njihovom mukotrpnom napredovanju obavetavajui ih koliku malu razdaljinu su uspeli da preu od poetka auto-puta. Do zalaska Onosa prevalili su svega milju i po. "Ovim tempom", primeti smrknuto Teremon, "bie nam potrebno skoro godinu dana da stignemo do Amganda." "Kretaemo se bre kada se malo uhodamo", odvrati Sifera, mada ni ona ba nije bila ubeena u to. Kada bi samo postojala kakva ulica uporedna sa auto-putem, umesto to moraju da idu samim putem, sve bi bilo mnogo jednostavnije. Meutim, to je bilo nemogue. Vei deo velikog junog auto-

puta bio je izdignut, protezao se na visokim stubovima iznad poumljenih delova, movarnih oblasti i povremenih industrijskih zona. Na nekim mestima je auto-put postajao most preko dugakih razjapljenih otvora nastalih miniranjem, ili iznad jezera i potoka. Najvei deo razdaljine morae da se dre te nekadanje centralne saobraajnice, iako je strano teko bilo zaobilaziti nepreglednu zbrku olupina. Drali su se ivice puta koliko su god mogli, jer je tamo bila manja gustina slupanih kola. Kada bi pogledali preko ivice u oblasti ispod njih, videli bi posvuda znake koji su govorili da se haos nastavlja. Spaljene kue. Vatre koje su besnele i posle ovoliko vremena i protezale se do obzorja. Povremene male bande bespomonih izbeglica, koje su izgledale zapanjene i oamuene, probijale su se pometeno kroz ulice zaguene utom, upustivi se u neku beznadenu, oajniku seobu. Ponekad su viali vee skupine, od po hiljadu i vie ljudi, kako kampuju na nekoj istini; oajniki sklupani, paralisanih pogleda, jedva da u se pomerali, poljuljane volje i snage. Sifera pokaza prema spaljenoj crkvi na prevoju nekog brda nasuprot auto-putu. Jedna mala skupina odrpanaca razmilela se preko prevaljenih zidova, zavlaei u preostale blokove sivog kamena kuke, odvaljujui ih i bacajui u dvorite. "Izgleda da je rue", primeti ona. "Zato bi to inili?" Teremon odvrati: "Zato to mrze bogove. Krive ih za sve to se dogodilo. Zna Panteon, veliku Katedralu Svih Bogova na samoj ivici ume sa uvenim Tamilandijevim muralima? Video sam ga nekoliko dana po Sputanju Noi. Spaljen je... ostao je samo kr, sve je uniteno; iz gomile cigli trao je jedan napola svestan svetenik. Sada mi je jasno da hram nije sluajno spaljen. Taj poar je namerno podmetnut. A svetenik... jedan ludak ga je ubio na moje oi, a ja sam mislio da je to uinio kako bi mu ukrao halju. Moda i nije. Moda je to uinio iz iste mrnje." "Ali svetenici nisu izazvali..." "Zar si ve zaboravila Apostole? Mondior nam je mesecima govorio kako je ono to e nam se dogoditi osveta bogova. Svetenici su glasnici bogova, je li tako, Sifera? Ako nas navedu na zlo tako da moramo biti na ovaj nain kanjeni, onda sami ti svetenici moraju biti odgovorni za pojavljivanje Zvezda. Ili bi bar neki ljudi tako mislili." "Apostoli!" mrano ponovi Sifera. "Volela bih da mogu da ih zaboravim. ta misli da sada rade?" "Pretpostavljam da su kroz Pomraenje proli ivi i zdravi u svojoj kuli." "Da. No na njih sigurno nije ostavila vee posledice, jer su bili dobro pripremljeni za nju. ta je ono Altinol kazao? Da ve stvaraju vladu u severnom delu Saroa?" Teremon je smrknuto posmatrao raerupanu crkvu s druge strane puta. Bezizraajnim glasom ree: "Mogu zamisliti kakva e to vlada biti. Vrlina po dekretu. Mondior e svakog Dana Onosa izdavati nove moralne zapovesti. Zakonom e biti zabranjena sva zadovoljstva. Svake nedelje javna smaknua grenika." On pljunu u vetar. "Tame mu! Kada samo pomislim da mi je one veeri Folimun bio nadohvat ruke i da sam ga pustio, a mogao sam ga sasvim lako udaviti..." "Teremone!" "Znam. Kakva korist od toga? Jedan apostol manje ili vie? Neka ivi. Neka uspostave svoju vladu i neka narede svakom ko je te zle sree da ivi severno od Saroa ta da radi i ta da misli. ta nas to briga? Mi idemo na jug, je li tako? Ono to Apostoli rade ne utie na nas. Oni e biti samo jedna od pedeset takmakih vlada koje e se prepirati, kada se stvari najzad malo slegnu. Moda ak jedna od pet hiljada. Svaka oblast imae vlastitog diktatora, vlastitog cara." Teremonov glas se iznenada smrknu. "Oh, Sifera, Sifera..."

Ona uze njegovu aku u svoju. Tiho ree: "Ponovo krivi sebe, je li tako?" "Otkud zna?" "Kada se preradi... Teremone, ponavljam ti da nisi ni za ta kriv! Sve bi se ovo dogodilo bez obzira na to ta si ti pisao u novinama, zar ne shvata? Jedan ovek sam samcit nita nije mogao da izmeni. Ovo je neto kroz ta je svet predodreen da prolazi, neto to se nije moglo spreiti, neto..." "Predodreen?" ponovi on otro. "udno da ti upotrebi jednu takvu re! Misli na osvetu bogova?" "Nisam uopte pomenula bogove. Samo sam htela da kaem da je bilo predodreeno da Kalga Dva naie, ali to nije voja Boja ve astronomski zakon, tako da je moralo doi do pomraenja, Sputanja Noi, pojave Zvezda..." "Da", sloi se odsutno Teremon. "Pretpostavljam da je tako." Nastavili su dalje, delom puta na kome se zaustavilo svega nekoliko kola. Onos je bio na zalasku, a na nebu su se pojavila veernja sunca, Sita, Tano i Dovim. Sa zapada je duvao ledeni vetar. Teremon oseti glad. Celog dana nisu zastali da bi jeli. Sada su se zaustavili, ulogorili izmeu dvoja slupanih kola i raspakovali neto suve hrane koju su poneli iz Sklonita. Meutim, iako je bio gladan, nije imao apetita, pa je morao na silu da pojede ceo obrok. Iz okolnih kola zurila su u njega ukruena lica leeva. Dok se kretao bio je u stanju da ih prenebregava; ali sada, sedei ovde na nekadanjem najboljem putu u provinciji Saro, nije mogao da izbrie njihovu sliku iz uma. U pojedinim trenucima je oseao kao da ih je sve on sam ubio. Napravili su krevet od jastuka sa sedita izbaenih iz slupanih automobila i priljubili se jedno uz drugo, tonui povremeno u nemiran san; nita im ne bi bilo loije ni da su pokuali da spavaju na samom tvrdom betonskom putu. Tokom veeri zauli su se krici, promukli smeh, udaljeni zvuci pesme. Teremon se jednom probudio i zagledao preko ivice izdignutog auto-puta; ugledao je logorske vatre u polju ispod njih, na moda dvadeset minuta hoda ka istoku. Zar niko vie ne spava pod krovom? Ili je udar Zvezda izvrio sveopte dejstvo, tako da je celokupno stanovnitvo sveta napustilo kue i domove, kako bi kampovalo na otvorenom isto onako kao on i Sifera, pod poznatom svetlou venih sunaca? Negde pred zoru konano je zadremao. Ali jo nije ni utonuo u vri san kada je Onos izgrejao, ruiast, pa zlatan, na istoku, izvukavi ga iz iskidanih, uasnih snova. Sifera je ve bila budna. Lice joj je bilo bledo, a oi crvene i naduvene. Uspeo je da se osmehne. "Izgleda divno", ree joj on. "Oh, ovo nije nita", odvrati ona. "Trebalo je da me vidi kako sam izgledala kada se dve nedelje nisam prala." "Mislio sam..." "Znam ta si mislio", prekide ga ona. "Bar mislim da znam." Toga dana prevalili su etiri milje, s tekom mukom, svaki korak je bio muan. "Potrebna nam je voda", ree Sifera, kada je poeo popodnevni vetar. "Moraemo da siemo sa auto-puta na sledeoj izlaznoj rampi i pokuati da naemo neki izvor." "Da", sloi se on." Pretpostavljam da emo morati." Teremonu se nije dopala ideja da napuste auto-put. Od samog poetka putovanja auto-put je praktino bio samo njihov; na njemu je ve poeo da se osea kao kod kue, na neki udan nain, meu gomilama slupanih i unitenih vozila. Tamo dole, u otvorenim poljima po kojima su se kretale bande izbeglica... udno, pomisli on, njih zovem izbeglicama, kao da sam ja na nekoj vrsti odmora... nisu mogli znati u kakvu se nevolju mogu uvaliti.

Meutim, Sifera je bila u pravu. Morali su da siu i pronau vodu. Zaliha koju su poneli sa sobom bila je pri kraju. Moda im je takoe bilo potrebno da izvesno vreme napuste ovaj paklenu, beskrajnu traku slupanih automobila i ukoenih, izbuljenih leeva pre nego to nastave putovanje prema Amgandu. On pokaza na znak nedaleko ispred njih. "Jo pola milje do narednog izlaska." "Trebalo bi do njega da stignemo za otprilike jedan sat." "Manje", ree on. "ini mi se da je put pred nama dosta ist. Sii emo sa auto-puta i obaviti ono to moramo, to bre budemo mogli, a onda e biti bolje da se vratimo ovamo gore na spavanje. Bolje je lei izmeu dvoja kola gde te niko ne vidi, nego rizikovati u otvorenom polju." Sifera zakljui da to ima smisla. Pohitali su ovim prilino nezakrenim delom auto-puta prema izlaznoj rampi, putujui bre nego na mnogim prethodnim deonicama. Veoma brzo stigli su do narednog znaka, koji ih je upozoravao da je do izlaska sa auto-puta ostalo jo smao etvrt milje. Ali onda je njihovo brzo napredovanje odjednom bilo prekinuto. Put je postao zakren tako velikom gomilom slupanih kola da se Teremon na trenutak uplaio da uopte nee moi da se probiju. Ovde mora da je dolo do odista udovinog niza sudara. Dogodilo se neto strano ak i u odnosu na ono kroz ta su on i Sifera ve proli. Izgleda da su se u sredini te guve nalazila dva ogromna transportna kamiona, koja su se eono sudarila tako da su sada liila na dve razjarene zveri iz dungle; zatim su na njih, po svoj prilici, naletele desetine automobila, udarajui jedan u drugi, padajui na one poslednje u nizu, stvarajui dinovsku prepreku koja se protezala s jednog kraja puta na drugi, preleui ak i na deo puta van traka. Zguvana vrata i branici, otri poput brijaa, virili su posvuda, a ari polupanog stakla zloslutno su zveckali dok se vetar poigravao nad njima. "Ovamo", pozva je Teremon. "Mislim da vidim prolaz... ovamo gore kroz ovaj otvor, pa onda preko onog kamiona s leve strane... ne, ne. To nee moi, Moraemo proi ispod..." Sifera se popela do njega. On joj pokaza u emu je problem... na suprotnoj strani ih je ekala gomila izvrnutih kola, koja su podseala na polje usrpavnih noeva... i ona klimnu. I tako su krenuli ispod, lagano, bolno puzei po prljavtini kroz razbijeno staklo i bare prosutog goriva. Na pola puta su zastali da se odmore pre no to su nastavili ka suprotnom kraju gomile. Prvi je iziao Teremon. "Sveti Bogovi!" promrmlja on, zurei u neverici u prizor pred sobom. "A ta sad?" Put je bio prohodan otprilike pedeset stopa iza velike mase olupina. Posle tog raskrenog prostora preko auto-puta je leala nova prepreka koja se prostirala sa jedne na drugu stranu. Ova je, meutim, namerno bila podignuta... sastojala se od gomile vrata i tokova, uredno poslaganih na putu do visine od nekih osam ili devet stopa. Ispred te barikade Teremon je ugledao dvadesetak ljudi, koji su se ulogorili na samom putu. Toliko se usredsredio na prelazak kroz malopreanji kr da ni na ta drugo nije obraao panju, pa tako nije uo nikakve zvuke koji su dopirali sa druge strane. Sifera ispuza napolje i nae se pored njega. u je kako je od iznenaenja i oka uzdahnula. "Dri ruku na pitolju", tiho joj ree Teremon. "Ali nemoj ga izvlaiti i da ti ne pada na pamet da ga upotrebi. Suvie ih je." Sada je ve nekoliko stranaca naizgled nehajno krenulo prema njima, estorica ili sedmorica miiavih mukaraca. Teremon je nepomino stajao i posmatrao ih kako prilaze. Znao je da ne moe izbei ovaj susret... jer nije bilo nade da pobegnu kroz lavirint kao no otrih olupina kroz koje su se upravo provukli. On i Sifera bili su uhvaeni u klopku na ovoj istini izmeu dve blokade na putu. Preostalo im je samo da saekaju ta e se sledee dogoditi i da se nadaju da ovi ljudi nisu sumanuti. Jedan visoki mukarac oputenih ramena i hladnog pogleda ne urei prie Teremonu i gotovo mu

se unese u lice, pa ree: "Dobro, mome. Na ovoj stanici vri se Pretres." Nekako udno je naglasio re pretres. "Pretres?" hladno ponovi Teremon. "A ta vi to traite?" "Ne pravi se pametan, ili e poleteti naglavake preko ivice. Prokleto dobro zna ta mi traimo. Ne pravi sam sebi neprilike." Zatim dade znak ostalima. Oni prioe i poee da opipavaju Teremonovu i Siferinu odeu. Teremon ljutito odgurnu ake koje su ga opipavale. "Pustite nas da proemo", procedi on kroz zube. "Niko ovuda ne moe da proe dok ga ne Pretraimo." "Po ijem ovlaenju?" "Mom ovlaenju. Dozvolie nam ili emo te naterati?" "Teremone..." Sifera proaputa zabrinuto. On joj mahnu da se ne mea. Bes je kljuao u njemu. Razum mu je govorio da je glupo i pokuati da se odupre, da ih je previe, da visoki nije blefirao kada je kazao da e biti belaja ako ne dozvole da ih pretrae. Ovi ljudi nisu ba liili na bandite. Bilo je neeg slubenog u reima visokoga, kao da je ovo bila neka vrsta granice, carinarnice, moda. ta li su traili? Hranu? Oruje? Hoe li ovi ljudi pokuati da im oduzmu pitolje na iglu? Bolje da im daju sve to su nosili, govorio je Teremon sam sebi, nego da ih uzalud ubiju zbog glupog junaenja i pokuaja da dokae njihovo pravo na prolazak. Ipak... ovakvo postupanje... ovako da ga nateraju da se potini, na slobodnom, javnom auto-putu... Uz to, nisu mogli da dozvole da im oduzmu pitolje na iglu, kao niti zalihu hrane. Jo su imali da prepeae stotine milja do Amganda. "Upozoravam vas", poe visoki. "I ja upozoravam vas. Dalje ruke od mene. Ja sam graanin Federalne Republike Saro, a ovaj put je i dalje otvoren za sve graane, bez obzira na to to se dogodilo. Ne podleem pod vau vlast." "Zvui kao kakav profesor", ree jedan od ostalih, nasmejavi se. "Dri nam govor o svojim pravima." Visoki slegnu ramenima. "Ve imamo jednog profesora. Drugi nam nije potreban. A sada je bilo dosta prie. Zgrabite ih i pretresite. Od glave do pete." "Pus-ti-te me..." Neija aka zgrabi Teremona za ruku. On hitro podie pesnicu i zari je u neija rebra. Sve mu je ovo bilo veoma poznato: jo jedna makljaa, jo jedna tua bila je pred njim. Ali ipak je vrsto odluio da se bori. Trenutak kasnije neko ga je pogodio u lice, a neko drugi ga epao za lakat i on u kako Sifera vie u besu i strahu. Pokuao je da se oslobodi, ponovo je nekoga udaraio, sam primio udarac, sagnuo se, zamahnuo, primio otar udarac u lice od koga mu je sve zabridelo... "Hej, stanite malo!" zau se jedan novi glas. "Stanite! Butela, sklanjaj se od tog oveka! Fridnore! Talpine! Pustite ga!" Poznati glas. Ali iji? Pretraivai se povukoe. Zanosei se malo i trudei se da zadri ravnoteu, Teremon podie pogled prema pridolici. Cerio mu se jedan vitak, viljasti mukarac inteligentnog izgleda, a sa prljavog lica gledale su ga prodorne bistre oi... Neko koga je poznavao, da. "Binaje!"

"Teremone! Sifera!"

40.
Sve se u trenu promenilo. Binaj povede Teremona i Siferu prema iznenaujue udobnom malom gnezdu sa suprotne strane blokade: jastuci, zavese, niz limenki za koje se pokazalo da sadre hranu. Tamo je leala jedna vitka devojka, ija je leva noga bila u zavojima. Delovala je iscrpljeno i kao da je u groznici, ali im je ipak uputila jedan kratki, slabaan osmeh kada su uli. Binaj ree: "Sea se Raiste 717, zar ne, Teremone? Raista, ovo je Sifera 89 iz odeljenja za arheologiju. Priao sam ti o njoj... o njenom otkriu da su i u dalekoj prolosti gradovi goreli... Raista je moja drubenica po ugovoru", obavesti on Siferu. Teremon je sreo Raistu vie puta za poslednjih nekoliko godina, koliko se druio sa Binajem. Ali to je bilo u jednom drugom vremenu, u svetu koji je sada bio mrtav, koji je nestao. Jedva ju je prepoznao. Seao je se kao vitke ene prijatne spoljanosti, koja je uvek bila doterana, uvek vedra i raspoloena. Ali sada... sada! Ova ispijena, krhka, oronula devojka... ovaj duh Raiste koju je poznavao, sa upalim oima i zamrenom kosom...! Zar je zaista prolo svega nekoliko nedelja od Sputanja Noi? Iznenada mu se uinilo da su prole ve godine. Eoni... nekoliko geolokih epoha... Binaj ree: "Imam malo rakije, Teremone." Teremon razrogai oi. "Ti to ozbiljno? Zna li koliko je vremena prolo od kada sam poslednji put popio aicu? Kakva ironija, Binaje. Ti, trezvenjak koga sam morao da molim da proba Tano specijal... skriva ovde poslednju bocu rakije na svetu!" "Sifera?" ponudi je Binaj. "Molim, malo." "Po malo emo svi i dobiti." On im nasu tri naprstka pia. Teremon upita, poto je pie poelo da ga greje: "Binaje, ta se to ovde deava? Kakvo je to pretresanje?" "Ne znate za pretrese?" "Nikad uli." "Gde ste vas dvoje bili od Sputanja noi?" "Uglavnom u umi. Onda me je Sifera pronala poto su me isprebijali neki razbojnici i odvela me u univerzitetsko Sklonite gde sam ostao dok se nisam oporavio od onoga to su mi uinili. Poslednjih nekoliko dana idemo auto-putem, u nadi da emo stii do Amganda." "Znai, znate za Amgando?" "Saznao sam od tebe, posredno", odvrati Teremon. "U umi sam naleteo na irina. Bio je u Sklonitu, kako se ini, neposredno po vaem odlasku, i naao je vau poruku u kojoj pominje Amgando. On je rekao meni, ja Siferi. Pa smo se zajedno tamo uputili." "Sa irinom?" upita Binaj. "Pa gde je on onda?" "Nije sa nama. On i ja smo se rastali ima tome dosta dana... on je sam krenuo za Amgando, a ja sam ostao u Sarou da potraim Siferu. Ne znam ta se dogodilo s njim... Mogu li dobiti jo malo te rakije, Binaje? Ako moe da se odvoji od nje. Poeo si da mi pria o pretresu." Binaj je nasuo Teremonu jo malo pia. Pogledao je Siferu koja odmahnu glavom. A onda sa nelagodnou primeti: "Ako je irin putovao sam, verovatno je zapao u nevolju, i to veoma ozbiljnu nevolju. Sigurno nije ovuda proao od kada sam ja ovde, a jedino se velikim junim auto-putem moe od Sara stii do Amganda. Moraemo poslati izviaku grupu da ga potrai. A to se tie pretresa, to je jedna od novih stvari kojima se ljudi bave. Ovo je slubena stanica za pretres. Na poetku svake provincije kroz koju prolazi veliki juni auto-put postoji po jedna."

"Ali mi smo tek na nekoliko milja od Saroa", primeti Teremon. "Ovo je jo provincija Saro, Binaje." "Nije vie. Sve preanje provincijske vlade su nestale. Ono to je preostalo od Saroa izdeljeno je... ujem da su Apostoli Plamena otkinuli za sebe jedan veliki komad, ceo naspramni deo grada, a oblast oko ume i Univerziteta je pod kontrolom nekog Altinola, koji predvodi kvazi-vojnu grupu koja sebe naziva Vatrogasnom Patrolom. Moda ste naleteli na njih." Sifera odvrati: "Bila sam oficir u Vatrogasnoj Patroli nekoliko dana. Ova zelena marama koju nosim oko vrata je njihova slubena oznaka." Binaj ree: "Onda znate ta se dogodio. Dolo je do cepkanja starog sistema... niklo je mnotvo sitnih novih vlada kao peurke posle kie. Vi se sada nalazite u provinciji Restauracije. Ona se protee odavde pa niz auto-put, nekih sedam milja. Kada stignete do naredne stanice za pretres, nalaziete se u provinciji est sunaca. Posle nje ide Zemlja Bogova, pa Dnevna svetlost, a posle nje... zaboravio sam. Ionako se menjaju svakih nekoliko dana, jer se ljudi sele s jednog mesta na dugo." "ta je s tim pretresom?" stade da ga pouruje Teremon. "Nova paranoja. Svi se boje piromana. Znate ko su oni? Ludaci koji misle da je ono to se dogodilo za vreme Sputanja Noi bilo strano zabavno. Idu unaokolo i pale. Koliko sam uo, samo je treina Saroa izgorela za vreme pomraenja, usled paninih pokuaja ljudi da oteraju Zvezde, ali je zato druga treina unitena posle toga, iako su Zvezde ve odavno nestale. Bolesnici, eto to su vam oni. I tako ljudi iji su umovi manje-vie neoteeni... a meu takvima se sada nalazi, samo da zna... pretrauju sve ne bi li pronali neko sredstvo za podmetanje poara. Zabranjeno je posedovati ibice, ili mehanike upaljae, pitolje na iglu, ili bilo ta drugo ime se moe..." "Ista stvar se dogaa i u predgraima", primeti Sifera. "Vatrogasna Patrola radi isto. Altinol i njegovi ljudi su sebe proglasili jedinima koji smeju da koriste vatru." "Napali su me u umi dok sam pokuavao da skuvam ruak", ree Teremon. "Pretpostavljam da su i oni pretresai. Pretukli bi me na smrt da Sifera i njena Patrola nisu naili i spasli me u poslednjem trenutku, a otprilike isto to si ti uinio sada." "Pa", odvrati Binaj, "ne znam na koga si naleteo u umi. Ali pretres je ovde formalni obred koji se koristi u reavanju istog problema. Upranjava se svuda, svi sve pretrauju, niko nije poteen. Svi su sumnjivi: niko nije izuzetak. To ti je poput groznice... groznice straha. Samo male elitne jedinice, kao to je Altinolova Vatrogasna Patrola, smeju da nose sa sobom zapaljiva sredstva. Na svakoj granici morate predati svoje sredstvo za paljenje vatre onima koji su trenutno na vlasti. Takoe moete ostaviti te pitolje na iglu kod mene, Teremone. S njima nikada neete stii do Amganda." "Nikada tamo neemo stii bez njih", odvrati Teremon. Binaj slegnu ramenima. "Moda hoete, moda neete. Ali neete moi da ih zadrite kada nastavite prema jugu. Mene nee biti na narednoj stanici za pretres da opozovem one koji budu eleli da te pretresu." Teremon porazmisli o tome. "Kako si ih uopte naterao da te sluaju?" upita on. "Da nisi ti moda ovde zapovednik?" Binaj odvrati uz smeh. "Zapovednik? Teko. Ali me potuju. Ja sam, vidi, njihov slubeni profesor. Ima mesta gde preziru ljude sa Univerziteta, zna li to? Ludaci ih ubijaju na licu mesta, jer misle da smo mi izazvali pomraenje i da se spremamo da izazovemo jo jedno. Ali to ovde nije sluaj. Ovde me smatraju korisnim zbog moje inteligencije... u stanju sam da sastavim diplomatske poruke koje se upuuju u pokrajne provincije, imam ideje kako da pokvarene stvari ponovo prorade, mogu ak objasniti zato se Tama nee vratiti i zato niko vie nee morati da gleda u Zvezde

narednih dve hiljade godina. Vole to da sluaju, jer je uteno. I tako sam im se pridruio. Hrane nas i vode rauna o Raisti, a ja mislim umesto njih. Lep simbiotski odnos." "irin mi je kazao da si se uputio u Amgando", ree Teremon. "Jesam", odvrati binaj. "Ti i ja bi trebalo tamo da se nalazimo. Meutim, Raista i ja smo naleteli na neke nevolje na putu. Kazao sam ti kako ludaci hvataju ljude sa Univerziteta i pokuavaju da ih ubiju? I nas je jedna skupina umalo uhvatila, dok smo ili na jug kroz predgraa, prema auto-putu. Sve predele na junoj strani ume sada naseljavaju podivljali uljezi." "Naleteli smo i mi na neke", primeti Teremon. "Onda znate. Nas su opkolili. Po samom nainu govora zakljuili su da smo sigurno obrazovani, a onda me je neko prepoznao... prepoznao me je, Teremone, na osnovu slike u novinama, koja se pojavila uz jedan od tvojih lanaka, u kojima je iziao intervju sa mnom o pomraenju! Kazao je da sam iz Opservatorije, da sam ja taj koji je naterao Zvezde da se pojave." Binaj se na trenutak izgubio u mislima. "Pretpostavljam da su nas dva minuta delila od toga da zavrimo na banderi. Ali onda je usledilo poslovino odvraanje panje. Pojavila se jo jedna banda... pretpostavljam da su to bili njihovi suparnici oko teritorije... poeli su da bacaju boce, dree, zamahuju kuhinjskim noevima. Raisti i meni se ukazala prilika da zbriemo. Ti ludaci su ti poput dece... ne mogu dugo da se bave jednom stvari. Meutim, dok smo se provlaili kroz neki uski prolaz izmeu dve spaljene zgrade, Raista se posekla na slomljeno staklo. Kada smo dovde stigli auto-putem, rana se toliko inficirala da nije mogla da hoda." "Shvatam." Nije ni udo to tako grozno izgleda. "Sreom po nas, straarima na granici provincije Restauracije bio je potreban profesor. Primili su nas. Ovde smo ve sedam dana, moda i deset. Pretpostavljam da e Raista moi da putuje kroz nedelju dana ako sve bude dobro, ili verovatnije kroz dve. Onda u naterati efa ove provincije da nam ispie pasoe koji e nam pomoi da bezbedno proemo bar kroz nekoliko narednih provincija niz put, pa emo tako krenuti za Amgando. Pozivam vas da ostanete do tada sa nama, kako bismo svi zajedno mogli krenuti ka jugu, ako elite. Tako bi, razume se, bilo bezbednije. Potreban sam ti, Butela?" Visoki mukarac koji je pokuao da pretrai Teremona na istini provirio je iznad zavesa Binajevog malog sklonita. "Upravo je stigao glasnik, profesore. Doneo je neke novosti iz grada, preko Carske provincije. Ne moemo da se razaberemo ta pie." "Daj da pogledam", ree Binaj, ispruivi aku i prihvativi presavijeni komad hartije od oveka. Zatim se obrati Teremonu: "Glasnici sve vreme putuju izmeu raznih novih provincija. Carska se nalazi severno i istono od auto-puta i protee se do samog grada. Veina ovdanjih pretresaa nije ba umena u itanju. Izgleda da su im usled izloenosti Zvezdama ostali oteeni centri za govor, ili neto slino." Binaj uuta i poe da ita poruku. Zatim se namrti, nabra elo, napui usne, promrmlja neto o rukopisu i pravopisu kojima su se sluili posle Sputanja Noi. Posle nekoliko trenutaka lice mu se smrknu. "Blagi Boe!" povika on. "Svih mu jada i nevolja..." aka mu se tresla. Podigao je pogeld prema Teremonu, a oi su mu divlje sevale. "Binaje! ta se dogodilo?" Binaj smrknuto odvrati: "Apostoli Plamena idu u ovom pravcu. Okupili su vojsku i spremaju se da krenu na Amgando, uz put istei sve nove male provincijske vlade koje su nikle du auto-puta. A kada stignu do Amganda, unitie upravno telo koje je tamo osnovano i proglasie sebe jedinom legalnom vladajuom silom u Republici."

Teremon oseti kako mu je Sifera zarila nokte u ruku. Okrenuo se da je pogleda i primetio uas na njenom licu. Znao je da je i na njegovom licu isti takav izraz. "Dolaze... ovamo..." ponovi on polako. "Vojska Apostola." "Teremone, Sifera... morate brzo odavde", ree Binaj. "Smesta. Ako budete ovde kada stignu Apostoli, sve e biti izgubljeno." "Misli da poemo za Amgando?" upita Teremon. "Svakako. Ne smete oklevati vie ni trenutka. Svi sa Univerziteta koji su bili u Sklonitu sada su tamo, kao i ljudi sa drugih Univerziteta, obrazovani ljudi iz cele Republike. Ti i Sifera ih morate upozoriti da se brzo ratrkaju. Ako jo budu u Amgandu kada Apostoli tamo stignu, Mondior e uspeti da prodere celo jezgro nejake budue legitimne vlade koju e ova zemlja moda jednog dana imati, i to u jednom zalogaju. Mogao bi ak narediti masovna smaknua ljudi sa Univerziteta... uj, napisau vam propusnice koje e vam posluiti na nekoliko narednih stanica za pretres. Ali kada vie ne budete pod naom vlau, moraete jednostavno da dozvolite da vas pretresu i da vam oduzmu ta god ele, a zatim da nastavite dalje prema jugu. Ne smete sebi dozvoliti da vas zadre sporedne stvari kao to je pruanje otpora pretresaima. Grupa u Amgandu mora biti upozorena, Teremone!" "A ta e biti sa tobom? Zar e ti ostati ovde?" Binaj ga zbunjeno pogleda. "A ta mi drugo preostaje?" "Ali... kada Apostoli dou..." "Kada Apostoli dou, uinie sa mnom ta im bude volja. Zar mi ti to predlae da ostavim Raistu i pobegnem za Amgando sa vama?" "Ovaj... ne..." "Onda nemam drugog izbora. Je li tako? Ha? Ostajem ovde sa Raistom." Teremona poe da boli glava. Pritisnuo je akama oi. Sifera ree: "Nema izbora, Teremone." "Znam. Znam. Ali ipak, kada pomislim da e Mondior i njegovi zarobiti oveka kao to je Binaj... moda ga ak pogubiti..." Binaj se osmehnu i spusti na trenutak aku na Teremonovu miicu. "Ko zna? Moda e Mondior eleti da zadri nekoliko profesora kao kune ljubimce. Uostalom, sada uopte nije vano ta e se sa mnom dogoditi. Moje je mesto uz Raistu. A vae na putu... morate to bre krenuti za Amgando. Hajde: spremiu vam jelo i snabdeu vas nekih dokumentima koja e izgledati dovoljno slubeno. A onda zbogom." On zastade. "Evo. I ovo e ti biti potrebno." On nasu ostatak rakije, otprilike jednu uncu, u Teremonovu praznu au. "Iskapi to", ree on.

41.
Na granici izmeu provincije Restauracije i est sunaca proli su pretres bez ikakvih problema. Deurni na prelazu, koji je po izgledu mogao biti raunovoa ili pravnik u svetu to vie nije postojao, samo je pogledao paso koji im je Binaj ispisao i klimnuo kada je video kitnjasi potis "Binaj 25" pri dnu, pa im mahnuo da prou. Dva dana kasnije, kada su prelazili iz provincije est sunaca u Zemlju Bogova, nije bilo tako jednostavno. Ovdanja patrola na granici liila je na bandu ubica, koja e pre gurnuti Teremona i Siferu preko ivice izdignutog auto-puta nego to e pogledati njihove isprave. Usledio je jedan dug i neprijatan trenutak dok je Teremon mahao pasoem kao nekom vrstom maginog tapia. A onda je magija, manje vie, postigla svoj cilj. "Ta stvar siguran prolaz?" upita zapovednik ubica. "Paso, da. Ne podleemo pretresu." "Ko dao?" "Binaj 25, glavni administrator za pretres u provinciji Restauracija. Ona je udaljena dve provincije uz put." "Znam dobro gde provincija Restauracija. itaj ta tu pie." "Onome koga se moe ticati: Ovim se potvruje da su nosioci ovog dokumenta, Teremon 762 i Sifera 89, akreditovani emisari Vatrogasne Patrole Saroa i da su ovlaeni da..." "Vatrogasna Patrola? ta to?" "Altinolova rulja", promrmlja jedan drugi ubica. "Ah." Glavni pokaza glavom prema pitoljima na iglu koje su Teremon i Sifera nosili okaene na bokove tako da se dobro vide. "Znai, Altinol eli vi proete kroz tue teritorije sa oruje koje moe zapali celu oblast?" Sifera ree: "Mi smo na hitnom zadatku, moramo stii do ljudi u nacionalnom parku Amgando. Od ivotnog je znaaja da tamo stignemo bezbedni." Ona dodirnu svoju zelenu maramu oko vrata. "Znate li ta ovo znai? Mi se trudimo da spreimo paljevine, a ne da ih sami podmeemo. A ako ne stignemo do Amganda na vreme, Apostoli Plamena e krenuti ovim auto-putem i unititi sve to vi ljudi pokuavate da stvorite." To ba nije imalo nekog smisla, pomisli Teremon. Njihov odlazak u Amgando, koji se nalazio daleko na jugu, nee spasiti male republike na severnom kraju auto-puta od Apostola. Meutim, Sifera je to izrekla sa odgovarajuom notom ubeenosti i strasti, tako da je sve zvualo veoma znaajno na neki uvrnuti nain. Usledilo je kratkotrajno utanje, dok su pogranine patroldije pokuavale da shvate o emu to ona govori. A onda su stali da se nervozno mrte i razmenjuju smetene poglede. Konano, predvodnik ustro odvrati: "U redu. Prolazi. Nosite odavde, ali nemojte da ponovo sretnem u provinciji est sunaca, ili e zaalite. Apostoli! Amgando!" "Mnogo vam hvala", ree Teremon uz utivost koja se graniila sa sarkazmom, zbog ega ga je Sifera uhvatila pod ruku i brzo povukla kroz rampu pre no to ih uvali u neku pravu nevolju. Ovim delom puta mogli su brzo da se kreu, tako da su dnevno prelazili i po dvanaest milja, a ponekad i vie. itelji provincija koje su se zvale est sunaca, Zemlja bogova i Dnevna svetlost naporno su radili, raiavajui kr koji se nagomilao na velikom junom auto-putu od Sputanja Noi. Na odreenim razmacima bile su postavljene barikade od polomljenih delova... ionako se niko jo dugo nee voziti velikim junim auto-putem, pomisli Teremon... ali je zato izmeu rampi moglo normalno da se hoda; vie nisu morali da puze i provlae se oko hrpa groznih olupina.

I mrtvaci su uklonjeni sa auto-puta i sahranjeni. Malo po malo, stvari su ponovo poinjale da bar donekle bivaju civilizovane. Ali ne i normalne. ak ni izdaleka normalne. U unutranjosti koja se graniila sa auto-putem jo se mogla videti pokoja vatra, ali su se zato spaljeni gradovi nizali jedan za drugim du put. Na svakih milju ili dve bio je podignut pokoji logor za izbeglice i dok su Sifera i Teremon urno koraali uzdignutim putem, mogli su da gledaju dole i vide tune i zbunjene ljude koji su se besciljno i sporo muvali po logorima, kao da su svi ostarili pedeset godina u toj jednoj jedinoj stranoj noi. Teremon je shvatio da su nove provincije, u stvari, samo nizovi takvih bivaka koji su meusobno povezani pravom linijom velikog junog auto-puta. U svakoj oblasti na povrinu su isplivali lokalni snagatori, koji su bili u stanju da sastave malo carstvo, nevano kraljevstvo koje je pokrivalo est, osam ili deset milja auto-puta i irilo se moda milju sa obe strane od njega. ta se nalazilo iza istonih i zapadnih granica novih provincija samo se nagaalo. Izgleda da nisu postojale nikakve radio-veze ni televizijske veze. "Zar nije stvoren nikakav plan za vanredne prilike?" upita Teremon, obraajui se vie vazduhu nego Siferi. Meutim, Sifera je bila ta koja mu je odgovorila. "Ono to je Ator predviao zvualo je suvie fantastino da bi ga vlada ozbiljno shvatila. A priznati da moe doi do neeg kao to je propast civilizacije tokom tako kratkog razdoblja Tame, naroito s obzirom na to da se to razdoblje Tame moe sasvim tano predvideti, znailo bi ii Mondioru na ruku." "Ali pomraenje..." "Da, moda su neki slubenici na visokim poloajima bili u stanju da shvate dijagrame i moda su zaista verovali da e doi do pomraenja. I kao ishod toga do razdoblja Tame. Ali kako su mogli da zamisle Zvezde? Zvezde su jednostavno bile fantazija Aposola Plamena, sea se? ak i da je vlada znala da e se pojaviti neto slino Zvezdama, niko nije mogao predvideti udar koji e one napraviti." "irin jeste", odvrati Teremon. "ak ni irin. Nije imao nikakav nagovetaj. irinova specijalnost bila je Tama... a ne iznenadna, nezamisliva svetlost koja ispunjava celo nebo." "Pa ipak", ree Teremon. "Kada pogleda unaokolo i vidi sva ta razaranja, sav ovaj haos... eli da misli da je bio nepotreban, da se mogao na neki nain izbei." "Meutim, nije bio izbegnut." "Naredni put bi trebalo da bude." Sifera se nasmeja. "Do narednog puta ima jo 2049 godina. Nadajmo se da emo naim potomcima moi da ostavimo neku vrstu upozorenja koje e njima izgledati uverljivije nego to je veini nas izgledala Knjiga Otkrovenja." Okrenula se i preko ramena zamiljeno zagledala u dugaku traku auto-puta koju su preli za nekoliko proteklih dana upornog peaenja. Teremon je upita: "Plai se da e ugledati Apostole kako nas tutnjei sustiu?" "Zar se ti ne plai? Jo smo stotine milja udaljeni od Amganda, ak ako i nastaimo ovom brzinom kojom smo ili u poslednje vreme. ta ako nas sustignu, Teremone?" "Nee. Jedna cela vojska ne moe da se kree istom brzinom kao dvoje zdravih, odlunih ljudi. Nemaju bolje prevozno sredstvo od nas... par nogu po vojniku. A postoji i gomila logikih razloga koji ih moraju usporiti." "Pretpostavljam da je tako." "Pored toga, u onoj poruci je stajalo da Apostoli nameravaju da se zaustave u svakoj novoj

provinciji du puta kako bi uspostavili svoju vlast. Bie im potrebno dosta vremena da satru sva ona mala tvrdoglava kraljevstva. Ako ne budemo imali nikakve neoekivane neprijatnosti, stii emo do Amganda nekoliko nedelja pre njih." "ta misli da e se dogoditi Binaju i Raisti?" upita Sifera posle izvesnog vremena. "Binaj je prilino bistar momak. Pretpostavljam da e smisliti neki nain da bude od koristi Mondioru." "A ako ne bude mogao?" "Sifera, zar stvarno moramo da troimo energiju brinui oko uasnih mogunosti ije je deavanje potpuno van nae moi odluivanja?" "Izvini", odvrati ona otro. "Nisam mislila da e te to toliko pogoditi." "Sifera..." "Zaboravi", ree ona. "Moda sam i ja preosetljiva." "Sve e se srediti", ree Teremon. "Binaju i Raisti nee se dogoditi nita loe. Mi emo stii na vreme u Amgando da ih upozorimo. Apostoli Plamena nee pokoriti svet." "I svi mrtvi e ponovo ustati. Oh, Teremone, Teremone..." glas ju je izdao. "Znam." "ta emo?" "Hodaemo brzo, eto ta emo. I neemo se osvrtati. Od osvrtanja nema nikakve koristi." "Ne. Nikakve", ree Sifera. Nasmejala se i uhvatila ga za ruku. Nastavili su utke urno dalje. Teremon pomisli kako je to bilo zadivljujue to su tako lako ili, sada kada su uhvatili korak. Prvih nekoliko dana, dok su izlazili iz Saroa i dok su se provlaili gornjim delom auto-puta koji je bio zakren olupinama, napredovali su sporo i tela su im se gorko bunila protiv nametnutih im napora. Meutim, sada su se kretali poput dve maine, savreno podeene za svoj zadatak. Sifera je imala veoma dugake noge, gotovo iste kao i on, i oni su ili jedno pored drugog, miii su im delotvorno radili, srca ravnomerno pumpala krv, plua se irila i skupljala u neprekidnom ritmu. Koraaj koraaj koraaj. Koraaj koraaj koraaj... Sigurno im je ostalo jo stotinu milja. Ali ovim tempom ne bi trebalo da im na to ode puno vremena. Mesec dana. Moda i manje. Put je bio gotovo potpuno raien, ovde u seoskim oblastima iza najdalje ivice grada. Kao prvo, ovde saobraaj i nije bio tako gust kao gore na severu i izgleda da je veina vozaa uspela bezbedno da sie sa auto-puta dok su Zvezde sijale, poto je postojala manja opasnost da e ih udariti kola onih ofera koji su izgubili kontrolu. Bilo je i manje rampi. Nove provincije u ovim ree naseljenim oblastima pokrivale su mnogo vee predele nego one na severu i njihove ljude nije toliko zanimalo da sprovedu detaljan pretres. Tokom narednih pet dana Teremon i Sifera su samo dva puta bili ozbijno ispitani. Na ostalim graninim prelazima samo su ima mahnuli da prou, tako da ak nisu morali ni da pokau isprave kojim ih je Binaj snabdeo. ak im je i vreme ilo naruku. Bilo je vedro i blago skoro svakog dana, s povremenim padavinama, ali nita to bi im stvorilo ozbiljnije nevolje. Hodali bi etiri asa, zastali da neto pojedu, ponovo hodali etiri asa, opet jeli, hodali, zastali da odspavaju otprilike est asova... na smenu, jedno bi sedelo i uvalo strau nekoliko sati, a zatim drugo... a onda bi ustali i nastavili. Poput maina. Sunca su dolazila na nebo i odlazila sa njega u svom vekovnom ritmu, u jednom trenutku su im iznad glave bili Patru i Trej i Dovim, zatim Onos sa Sitom i Tanoom, pa Onos sa Dovimom, onda Trej i Patru, zatim etiri sunca zajedno... u beskrajnom smenjivanju, velika sveana nebeska povorka. Teremon nije imao pojma koliko je dana prolo od kada su otili iz Sklonita. Cela ta ideja sa

datumima, kalendarima, danima, nedeljama, mesecima... sve mu se to inilo zastarelo i arhaino, nezgrapno, neto iz prethodnog sveta. Sifera, koja je izvesno vreme bila kao zanesena, ponovo je postala vesela. Ovo e biti maji kaalj. Stii e do Amganda bez po muke. Prolazili su kroz oblast poznatu kao Izvor Glen... ili se moda zvala Vrtni Gaj; uli su nekoliko razliitih imena od ljudi koje su sreli uz put. Bila je to ratarska zemlja, ravna i talasava; ovde su tragovi paklenog razaranja koji su pogodili gradske sredine bili veoma retki: poneka upa oteena u poaru, ili stado rasputene stoke, i to je bilo najgore. Vazduh je bio prijatan i sve, svetlost sunaca sjajna i jaka. Zbog sablasnog nedostatka ikakvog saobraaja ovek je mogao stei utisak da se ovde nita neobino nije dogodilo. "Jesmo li na pola puta do Amganda?" upita Sifera. "Nismo jo. Ve due vreme nisam video nijedan znak na putu, ali mislim da..." Zastao je u pola reenice. "ta je bilo, Teremone?" "Pogledaj. Pogledaj, tamo, sa desne strane. Du onog sporednog puta koji se protee sa zapada." Izvirili su preko ivice auto-puta. Ispod njih, na nekoliko stotina jardi odatle, pored sporednog puta stajala je dugaka kolona kamiona, blizu mesta gde se on spajao sa glavnim putem. Dve do tri stotine ljudi, moda. Svi su na sebi imali crne odore sa kapuljaama. Teremon i Sifera izmenjae zaprepaene poglede. "Apostoli!" proaputa ona. "Da. uni. Na kolena. Sakrij se uz ogradu." "Ali kako su uspeli tako brzo da prodru ovako daleko na jug? Gornji deo auto-puta je potpuno blokiran!" Teremon odmahnu glavom. "Uopte nisu ili auto-putem. Pogledaj... imaju kamione koji su u voznom stanju. Evo jo jednog, upravo pristie. Blagi Boe, kako to izgleda udno, zar ne, pravo vozilo koje se kree! Posle toliko vremena ponovo ujemo zvuk motora." Osetio je kako poinje da drhti. "Bili su u stanju da sauvaju konvoj neoteenih kamiona i zalihu goriva. I oigledno su dovde stigli krenuvi iz Saroa zaobilaznim putem sa zapada, kreui se sporednim seoskim drumovima. Sada se ulivaju na glavni auto-put, koji je, pretpostavljam, prohodan odavde pa sve do Amganda. Mogu stii tamo do veeras." "Veeras! Teremone, ta emo sad?" "Nisam siguran. Pretpostavljam da postoji samo jedna luda mogunost. Da probamo da siemo dole i otmemo jedan od tih kamiona? Pa da se sami odvezemo do Amganda. ak i da stignemo samo dva sata pre Apostola, veina ljudi iz Amganda imala bi priliku da pobegne. Je li tako?" Sifera odvrati. "Moda. Mada zvui ludo. Kako moemo da ukrademo kamion? Istog asa im nas ugledaju, znae da nismo Apostoli i epae nas." "Znam. Znam. Pusti me da razmislim." Posle jednog trenutka on ree: "Kada bismo mogli da uhvatamo dvojicu koji su zaostali, i uzmemo njihove odore... ubijemo ih pitoljima na iglu, ako budemo morali... i onda, tako odeveni, mogli bismo jednostavno da odetamo do jednog od kamiona kao da imamo sva prava da to uinimo, uskoimo unutra i odvezemo se prema auto-putu..." "Krenuli bi za nama posle dva minuta." "Moda. Ali ako bismo to izveli smireno i hladnokrvno, moda bi pomislili da je u pitanju neto sasvim normalno, deo plana... a kada bi shvatili da nije, mi bismo mogli prei ve pedeset milja." Znatieljno se zagledao u nju. "ta kae, Sifera? ta nam drugo preostaje? Da nastavimo peke ka Amgandu; za nas bi to bio put od nekoliko nedelja, a oni se ve kroz nekoliko asova mogu provesti

pored nas?" Zurila je u njega kao da je siao s uma. "Da savladamo dva Apostola... ukrademo jedan od njihovih kamiona... odjurimo do Amganda... oh, Teremone, nikada nam to nee uspeti. I sam to zna." "U redu", ree on iznenada. "Ti ostani ovde. Ja u pokuati sam. To nam je jedina nada, Sifera." Napola se pridigao i ueki krenuo du ivice auto-puta prema izlaznoj rampi na nekoliko stotina jardi ispred njih. "Ne... ekaj, Teremone..." On se okrenu prema njoj i isceri. "Ide?" "Da. Oh, ovo je ludo!" "Jeste", ree on. "Znam. Ali ta nam drugo preostaje?" Bila je, razume se, u pravu. Ceo plan je bio lud. No, nikakva alternativa mu nije padala na pamet. Izvetaj koji je Binaj primio oigledno nije bio taan: Apostoli nisu ni nameravali da krenu velikim junim auto-putem od jedne provincije do druge, ve su se smesta uputili ka Amgandu u ogromnom naoruanom konvoju, kreui se sporednim putevima, koji, dodue, nisu vodili pravo tamo, ali su bar jo bili prohodni za vozila. Amgando je bio osuen na propast. Svet e potpasti pod vlast Mondiorovih ljudi. Osim ako... osim ako... Nikada sebe nije zamiljao kao nekog junaka. Junaci su bili ljudi o kojima je pisao u svojim lancima... ljudi koji su dejstvovali u najboljoj formi pod krajnjim okolnostima, ostvarujui neobina i udesna dela koja obini pojedinac nije ak ni sanjao da pokua, a kamoli da izvede. A sada se obreo u ovom neobinom, preobraenom svetu i stao da sasvim hladno govori o svladavanju kultista sa kapuljama pomou puke na iglu, rekviriranju vojnog kamiona, beanju za park Amgando, kako bi tamonje ljude upozorio na predstojei napad... Ludo. Potpuno ludo. Ali moda bi moglo da upali, jednostavno zbog toga to je bilo toliko ludo. Niko nee oekivati da se niotkud stvori dvoje ljudi, i to ovde u ovoj spokojnoj bukolikoj okolini, i jednostavno pobegne njihovim kamionom. Poeli su da se sputaju uz ogradu sa auto-puta; Teremon je iao prvi. Izmeu njih i logora nalazilo se gusto prezrelo polje. "Moda", proaputa on, "ako uspemo da siemo i zaemo u tu visoku travu dole, a dva Apostola iz nekog razloga zalutaju ovamo, mogli bismo ih zaskoiti pre no to shvate ta se dogaa." Spustio se na tle i nestao u travi. Sifera ga je pratila u stopu. Deset jardi. Dvadeset. Samo nastavi dalje i vijugaj, sve do onog malog humka, a onda ekaj... ekaj... Iznenada, iza sebe zau neiji glas. "ta to ovde imamo? Dve udne neke zmije, a?" Teremon se okrenu, pogleda, zinu. Bogovi! Apostoli, sedmorica ili osmorica! Odakle li su se stvorili? Privatni piknik u polju? Pored koga su on i Sifera propuzali, nemajui pojma? "Tri!" zalaja on prema njoj. "Poi onuda... ja u ovuda..." Potrao je ulevo, prema stubovima na kojima je poivao auto-put. Moda bi mogao da im umakne... da nestane u poumljenoj oblasti s druge strane puta... Ne. Ne. Bio je jak i brz, ali oni su bili jai, bri. Video ih je kako mu se pribliavaju s boka. "Sifera!" povika on. "Tri dalje! Tri... dalje! "

Moda je ona uspela da se izvue. Vie je nije video. Apostoli su ga opkolili. Posegnuo je za pitoljem na iglu, ali ga je jedan odmah uhvatio za ruku, a drugi ga je epao za guu. Pitolj su mu istrgli iz ruku. Neko mu je podmetnuo nogu i on se sapleo. Tresnuo je o zemlju, prevrnuo se, pogledao navie. Pogled mu je uzvratilo pet ozbiljnih, vrstih lica omeenih kapuljaama. Jedan od Apostola uperio mu je svoj pitolj na iglu u prsa. "Ustaj", ree Apostol. "Polako. Sa rukama podignutim u vazduh." Teremon se nespretno, posrui, uspravio. "Ko si ti? ta e ovde?" upita Apostol. "ivim u okolini. ena i ja smo ili preicom kroz polja, vraali smo se kui..." "Najblia farma je pet milja odavde. Veoma dugaka preica." Apostol klimajem glave pokaza prema logoru. "Poi sa nama. Folimun e eleti da popria s tobom." Folimun! Znai, ipak je preiveo pomraenje. I predvodio je pohod protiv Amganda! Teremon se osvrnu oko sebe. Od Sifere nije bilo ni traga ni glasa. Nadao se da se do sada ve vratila na auto-put i da napreduje ka Amgandu to bre moe. Bila je to mrava nada, ali jedina preostala. Apostoli su ga sproveli u logor. udno se oseao meu toliko prilika sa kapuljaama. Jedva da je koji od njih uopte obratio panju na njega, dok su ga sprovodili do najveeg atora. Folimum je sedeo na klupi u stranjem delu atora, pregledavajui gomilu dokumenata. Okrenuo je svoje ledene, plave oi prema Teremonu i njegovo mravo, otro lice smeka na trenutak kada preko njega prelete iznenaeni osmeh. "Teremone? Ti ovde? ta radi... pie o nama za Hroniku?" "Putujem na jug, Folimune. Na odmoru sam, poto su stvari u gradu pomalo nesreene. Da li bi imao neto protiv da zamoli ove tvoje grubijane da me puste?" "Oslobodite ga", ree Folimun. "Kuda si se to tano uputio, a?" "To se tebe ne tie." "Pusti mene da to sam prosudim. Ide u Amgando, Teremone, je li tako?" Teremon uputi kultisti hladan, odluan pogled. "Ne vidim razloga da ti bilo ta kaem." "Posle svega to sam ja tebi kazao, kada si me intervjuisao?" "Vrlo smeno." "Zanima me kuda si se uputio, Teremone." Odugovlai, pomisli Teremon. Odugovlai to due moe. "Odbijam da odgovorim na to pitanje, kao i na svako drugo koje moda jo eli da mi postavi. O svojim namerama razgovarau u jedino sa Mondiorom lino", izjavi on smirenim, odlunim glasom. Jedan trenutak Folimun nita ne ree. A onda se ponovo osmehnu, na brzinu. Potom, iznenada, neoekivano, prasnu u grohotan smeh. Teremon se zapita da li je ikada ranije video Folimuna kako se smeje. "Mondior?" ponovi Folimun, dok su mu oi sijale od smeha. "Ne postoji nikakav Mondior, prijatelju. Nikada nije ni postojao."

42.
Siferi je bilo teko da poveruje da je ipak uspela da umakne. Ali izgleda da se upravo to dogodilo. Veina Apostola koji su ih iznenadili u polju pola je za Teremonom. Kada se osvrnula, videla ih je da su opkolili Teremona, poput lovakih pasa koji su okruili svoj plen. Oborili su ga; sigurno e ga zarobiti. Samo su dvojica krenula za njom. Sifera je jednog opalila snano po licu dlanom ispruene ake, a brzina kojom se kretala pomogla joj je da ga poalje na zemlju. Preostali je bio debeo, nespretan i spor; ve posle nekoliko trenutaka Sifera ga je ostavila daleko iza sebe. Vratila se istim putem kojim su ona i Teremon doli, prema izdigntom auto-putu. Ali smatrala je da ne bi bilo mudro da poe gore. Auto-put je bilo lako blokirati, a sa njega nije mogla bezbedno da se spusti ni na jednom drugom mestu osim kod izlaznih rampi. Samo bi rizikovala da naleti na zamku kada bi se popela gore. ak i da je ne ekaju nikakve blokade na daljnjem putu, Apostoli bi je lako stigli kamionima i pokupili, posle jedno milju ili dve. Ne, trebalo je da to bre stigne do ume sa druge strane puta. Kamioni Apostola nee moi tamo da je prate. Lako se mogla izgubiti meu tim niskim gustim drveem i ostati tamo skrivena dok ne odlui ta e dalje. A ta bi mogla? - pitala se. Morala je priznati da je Teremonova ideja, koliko god bila luda, ipak bila njihova jedina nada: ukrasti nekako kamion, odvesti se do Amganda i podii uzbunu pre no to Apostoli ponovo pokrenu svoju vojsku. Meutim, Sifera je dobro znala da nema ni najmanjih izgleda da se prikrade nekom praznom kamionu, uskoi unutra i odveze se. Apostoli nisu bili toliko glupi. Morala bi jednome, u koga bi uperila pitolj, da naredi da ukljui motor kamiona, a zatim da njoj prepusti volan. Da bi to izvela, trebalo je prvo da savlada nekog zalutalog Apostola, uzme mu odoru, uvue se u logor, pronae nekoga ko bi mogao da joj otvori kamion... Odmah se snudila. Sve je to bilo suvie neverovatno. Mogla bi da porazmisli i o Teremonovom spasavanju kad je ve kod toga... da uleti meu njih pucajui iz pitolja sa iglom, pokupi nekoliko talaca, zatrai da ga smesta oslobode... oh, bilo je to potpuno blesavo, aavi melodramatski san, sjajan zaplet iz neke jeftine pustolovne knjige za decu... Ali ta u sad? ta u? Sklupala se u ibljiku gusto isprepletenog drvea dugakih paparjastih listova i pustila vreme da protie. Apostoli izgleda nisu nameravali jo da rasturaju logor: i dalje je videla dim njihovih logorskih vatri naspram sumranog neba, a kamioni su im jo stajali parkirani du puta. Sputalo se vee. Onos je nestao s neba. Dovim je lebdeo na obzorju. Jedina sunca iznad nje bila su dva koja su ljudi najmanje voleli, bledi i neveseli Tano i Sita, koji su im upuivali svoju hladnu svelost iz velike daljine, sa ivice Vaseljene. Ili sa mesta koje su ljudi smatrali ivicom Vaseljene, pre bi se moglo rei, u onim dalekim, naivnim danima pre no to su se Zvezde pojavile i otkrile im koliko je Vaseljena u stvari ogromna. asovi su proticali u beskraj. Nijedno reenje nije imalo smisla. Amgando je, izgleda, bio izgubljen, osim ako neko drugi nije uspeo da ih upozori... ona sigurno nije mogla tamo stii pre Apostola. Spasavanje Teremona predstavljalo je besmislenu pomisao. Izgledi da ukrade kamion i odveze se do Amganda sama samcita inili su joj se neto malo manje besmisleni. ta onda? Sedeti skrtenih ruku i posmatrti kako Apostoli preuzimaju vlast?

inilo joj se da drugih mogunosti nema. U jednom trenutku tokom te veeri uinilo joj se da joj jedino preostaje da se uputi u logor Apostola, da se preda i zatrai da je zatvore sa Teremonom. Tako bi bar bili zajedno. Zapanjilo ju je koliko joj je nedostajao. Nedeljama se nisu razdvajali; i to se dogaalo njoj koja nikada nije ivela ni sa jednim mukarcem u ivotu. Za sve vreme njihovog dugog putovanja od Saroa, mada bi se s vremena na vreme porekali, pa ak i posvaali, nijednog trenutka joj nije dosadilo da bude s njim. Nijednom. inilo joj se najprirodnijom stvari na svetu da njih dvoje budu zajedno. A sada je ponovo bila sama. Hajde, govorila je sebi. Predaj se. Ionako je sve izgubljeno, zar ne? Postajalo je sve mranije. Oblaci su zaklonili ledenu svetlost Site i Tana i nebo je postalo tako mrano da je gotovo oekivala da e se pojaviti Zvezde. Hajde, razmiljala je ogoreno. Iziite i zasvetlite. Neka svi ponovo polude. Kakvu tetu biste jo mogle napraviti? Svet se moe zgromiti samo jednom, a to je ve uinjeno. Meutim, Zvezde se, razume se, nisu pojavile. Iako su bili zaklonjeni oblacima, Tano i Sita su pruali dovoljno svetlosti koja je prikrivala sjaj tih udaljenih taaka tajanstvenog sjaja. Kako su asovi prolazili, tako je Sifera postepeno uviala da joj se raspoloenje iz osnova menja, da prelazi iz potpune malodunosti u gotovo lakomislenu nadu. Poto je sve izgubljeno, onda nema ta vie da izgubi. Pod zatitom veeranjeg mraka uvui e se u logor Apostola i... nekako, nekako... ukrasti kamion. Ako joj poe za rukom, spase i Teremona. A onda... pravac Amgando! Kada Onos sutra izgreje, ona e ve biti tamo, meu prijateljima sa uiniverziteta i imae dovoljno vremena da ih upozori da se ratrkaju pre nego stigne neprijateljska vojska. Pa dobro, pomisli ona. Pokret. Lagano... lagano... opreznije nego ranije, za sluaj da ima straara skrivenih u travi... Izila je iz ume. Trenutak nesigurnosti: oseala se neverovatno ranjivom sada kada je za sobom ostavila sigurnost isprepletenog ipraja. Ipak, i dalje ju je titila pomrina. Sada samo da pree preko one istine, koja je vodila od ume do izdignutog auto-puta. Do velikih metalnih nogu puta, pa u zaputeno polje u kome su tog popodneva iznenadili nju i Teremona. Sada lezi i vijugaj, isto kao ranije. Ponovo preko polja... osvri se oko sebe, pazi da nema straara koji bi mogli biti na dunosti na perimetru apostolskog logora... U aci je drala pitolj na iglu, podeen na najmanji otvor snopa, i najotriji, krajnje fokusiran, na najsmrtonosniji snop koji je pitolj mogao da proizvede. Ako bi je iko sada iznenadio, loe bi mu se pisalo. Ulog je bio suvie veliki, tako da nije mogla misliti o sitnicama civilizacijskog morala. Dok je jo bila napola van sebe, ubila je Balika u arheolokoj laboratoriji, iako to nije htela, ali on je ipak bio mrtav; iznenadila se pomalo kada je shvatila da je ponovo bila spremna da ubije, ovog puta namerno, ako bi okolnosti to od nje zahtevale. Vano je bilo pribaviti vozilo i izgubiti se doavde, odneti novosti o pribliavanju apostolske vojske u Amgando. Sve ostalo, pa i razmiljanje o moralu, bilo je manje vano. Sve. Ovo je bio rat. Napred. Glavu dole, pogled gore, pogrbi se. Sada je ve bila na svega nekoliko desetina jardi od logora. Tamo je bilo veoma tiho. Verovatno je veina spavala. Siferi se uini da je primetila nekoliko prilika u mranom sivilu sa druge strane glavne logorske vatre, mada nije mogla biti ba sigurna zbog dima koji se dizao iz vatre. Trebalo je da se zavue u debelu senku iza nekog kamiona i baci kamen prema drveu koje se nalazilo na izvesnoj udaljenosti odatle. Straari e verovatno poi da istrae. Ako se lepezasto raire, mogla bi skliznuti iza jednog od njih i zabiti mu pitolj na iglu u lea,

upozoriti ga da uti, naterati da skine odoru... Ne, pomisli ona. Nee ga ni na ta upozoravati. Ubie ga na brzinu i uzeti njegovu odoru pre no to uspe da digne uzbunu. Konano, to su Apostoli. Fanatici. Zadivilo ju je to to je u sebi otkrila takvu hladnokrvnost. Napred. Napred. Ve je gotovo stigla do najblieg kamiona. U mrak s druge strane logorske vatre. Gde je kamen? Evo ga. Evo jednog dobrog. Na trenutak je premestila pitolj u levu aku. A sada samo da baci kamen na ono veliko drvo tamo preko... Podigla je ruku. I u tom trenutku osetila kako je neija aka hvata za zglob otpozadi, a snana ruka joj se sputa preko grla. Uhvaena je! Telom joj prostrujae ok, bes i munja izluujueg razoarenja. Sifera besno zamahnu nogom unazad, utnuvi nekoga svom snagom. Zau stenjanje. Ali to nije bilo dovoljno da ovek popusti svoj snani stisak. Izvivi se napola u stranu, ona ga ponovo utnu i pokua istovremeno da pitolj prebaci iz leve u desnu aku. Ali napada joj povue levu ruku navie jednim kratkim, otrim pokretom punim agonije, koji je oamuti i izbi joj pitolj iz ake. Druga ruka, ona kojom joj je pritiskao grlo, pojaa stisak. Ona stade da kalje i da se bori za vazduh. Tame mu! Kakva glupost, dopustiti da ti se neko prikrade dok se ti njima prikrada! Suze besa palile su joj obraze. Onako besna poela je ponovo da mlatara nogama. "Polako", proaputa jedan dubok glas. "Mogla bi tako da me povredi, Sifera." "Teremone?" oslovi ga ona zapanjeno. "ta si mislila, ko je? Mondior?" Pritisak na grlo popusti. aka koja joj je stezala zglavak olabavi stisak. Napravila je nekoliko posruih koraka napred, borei se da doe do vazduha. A onda, oamuena i zbunjena, ona se okrenu i zagleda u njega. "Kako si se oslobodio?" upita ga. On se isceri. "Bilo je to pravo udo. Pravo pravcato udo... sve vreme sam te posmatrao, dok si dolazila iz ume. Bila si zaista veoma dobra. Ali svu si panju usredsredila na to da stigne dovde neprimeena tako da me nisi primetila kako te zaobilazim i zalazim ti s lea." "Hvala svim bogovima to si to bio ti, Teremone. Iako si me na smrt isprepadao kada si me epao... Ali zato stojimo ovde? Brzo, dokopajmo se kamiona i briimo odavde pre no to nas ugledaju." "Ne", ree on. "Dolo je do izmene plana." Belo ga je pogledala. "Ne razumem." "Razumee." Na njeno zaprepaenje on pljesnu akama i glasno povika: "Ovamo momci! Ovde je!" "Teremone! Jesi li siao..." Snop baterijske svetiljke pogodi je u lice razornom snagom, gotovo istovetnom onoj koju su imale Zvezde. Ostala je da stoji zaslepljena, odmahujui glavom u neverici i zaprepaenju. Neke prilike su se kretale svuda oko nje, ali trebalo je da proe jo koji trenutak dok joj se oi nisu dovoljno prilagodile iznenadnoj svetlosti da bi mogla da ih razazna. Apostoli. Njih estorica. Optuujue je sevnula oima prema Teremonu. On je, kako se inilo, bio smiren i veoma zadovoljan sobom. Njen oamueni um jo nije mogao da prihvati injenicu da ju je izdao. Kada je pokuala da progovori, iz njenih usta dopree samo jednoslone rei. "Ali... zato?...

Kako...?" Teremon se osmehnu. "Doi, Sifera. elim s nekim da te upoznam."

43.
Folimun ree: "Zaista nema potrebe da me tako namrgoeno gledate, dr Sifera. Moda vam je teko da u to poverujete, ali ovde ste meu prijateljima." "Prijateljima? Stvarno mora da mislite kako sam vrlo neuka ena." "Niste u pravu. Naprotiv." "Nepozvani ste uli u moju laboratoriju i ukrali istraivaki materijal neprocenjive vrednosti. Naredili ste svojoj hordi pobesnelih, sujevernih sledbenika na napadne Opservatoriju i polomi opremu kojom su astronomi pokuavaju da obave jedinstveno istraivanje od sutinske vanosti. Sada ste hipnotisali Teremona da bi ispunjavao vae zapovesti i poslali ga da me uhvati i izrui vama kao zatvorenika. I povrh svega mi kaete da sam meu prijateljima?" Teremon tiho ree: "Nisam bio hipnotisan, Sifera. I ti nisi zatvorenik." "Kako da ne. I sve ostalo je samo rav san, Sputanja Noi, poari, pad civilizacije, sve zajedno. Kroz jedan sat u se probuditi u svom stanu u Sarou i sve e biti kao to je bilo pre no to sam pola na spavanje." Teremon ju je posmatrao sa druge strane Folimunovog atora; nikada mu nije izgledala toliko lepa kao u tom trenutku. Oi su joj zraile od besa. Koa kao da joj se presijavala. Oko nje se irio oreol snano usmerene energije koji je za njega bio neodoljiv. Meutim, ovo teko da je bio trenutak da joj bilo ta slino kae. Folimun ree: "to se tie krae vaih ploica, dr Sifera, mogu samo da se izvinim. Bio je to sramni akt krae, ali vas uveravam da ga nikada ne bih odobrio da me vi na to niste primorali." "Ja vas primorala..." "Jeste. Zahtevali su da ostanu u vaem posedu... tako da ste te nenadoknadive relikvije iz prethodnih ciklusa doveli u veliku opasnost u trenutku kada haos samo to nije izbio i kada su, po svu sudei, zgrade Univerziteta mogle biti sruene do poslednje cigle. Smatrali smo neophodnim da se one nau na sigurnom... to e rei, u naim rukama... a kako vi niste bili namerni da to odobrite, drali smo za potrebno da vam ih oduzmemo." "Ja sam pronala te ploice. Nikada ne biste ni znali da postoje da ih ja nisam iskopala." "To ne poriem", smesta odvrati Folimun. "Kada su ploice ve bile pronaene, one su postale od ivotne vanosti za nae potrebe... potrebe oveanstva. Smatrali smo da je budunost Kalgaa vanija nego vai vlasniki interesi kada su u pitanju ti artefakti. Kao to ete videti, do sada smo ploice u potpunosti preveli, koristei se drevnim tekstualnim materijalom koji nam je ve bio na raspolaganju, i one su u mnogome doprinele naem razumevanju neverovatnih izazova sa kojima civilizovani ivot na Kalgau mora periodino da se suoava. Prevodi dr Mudrina bili su, na alost, krajnje povrni. Meutim, ploice nam daju tanu i ubedljivu verziju, neizmenjenu usled menjanja tekstova i pravljenja greaka kroz vekove, koje sreemo u hronikama to su stigle do nas pod imenom Knjiga Otkrovenja. Moram priznati da je Knjiga Otkrovenja puna misticizma i metafora, te da je prilagoena propagandnim svrhama. Ploice iz Tomboa predstavljaju izvorni istorijski izvetaj o dva zasebna pojavljivanja Zvezda, do kojih je dolo pre mnogo hiljada godina, kao i o pokuajima svetenstva iz tog vremena da upozori itelje o onome to se spremalo. Sada moemo pokazati da su se tokom istorije i predistorije Kalgaa male skupine posveenih ljudi borile iznova i iznova da pripreme svet na raspad do koga je u odreenim razmacima dolazilo. Metodi koje su koristili, oigledno, nisu bili dovoljni. Sada emo konano moi, uei na prethodnim grekama, da potedimo Kalga narednog razornog preokreta kada se sadanja Godina pobonosti primakne kraju kroz dve hiljade godina."

Sifera se okrenu ka Teremonu. "Kako kieno govori! Opravdava krau mojih tablica govorei mi kako e mu one omoguiti da uspostavi jo delotvorniju teokratsku diktaturu nego to su se nadali! Teremone, Teremone, zato si me ovako prodao? Zato si nas prodao? Do sada smo ve mogli biti na pola puta do Amganda, samo da..." Folimun ree: "Biete u Amgandu sutra posle podne, dr Sifera, uveravam vas. Svi mi biemo sutra posle podne u Amgandu." "ta ete uiniti?" upita ga ona kiptei od besa. "Okovati me u lance i vui za svojom osvajakom vojskom? Svezati me i naterati da hodam kroz prainu za Mondiorovom koijom?" Apostol uzdahnu. "Teremone, molim te objasni joj kako stvari stoje." "Ne", odbi ona. Oi su joj sevale. "Ti, jadna budalo ispranog mozga, ne elim da sluam gluposti koje ti je ovaj manijak ulio u glavu! Ne elim vie ni re da ujem ni od jednog od vas! Ostavite me na miru. Zatvorite me, ako elite. Ili me oslobidte, ako moete sebe na to da naterate. Ja vam ne mogu nauditi, je li tako? Jedna ena protiv cele vojske? Ne mogu ak ni da preem preko polja, a da me ne ko ne iznenadi s lea!" Teremon, obeshrabren, isprui ruke prema njoj. "Ne! Bei od mene! Gadi mi se!... Ali nisi ti za to kriv, je li tako? Uinili su neto s tvojim umom. Uiniete to i sa mnom, Folimune, je li tako? Pretvoriete me u predusretljivu lutkicu. Dozvolite mi da vas samo jedno zamolim. Nemojte me terati da nosim apostolsku odoru. Odvratna mi je i sama pomisao da hodam unaokolo u jednoj od tih smenih stvari. Uzmite mi duu, ako morate, ali me pustite da se oblaim onako kako mi se dopada, vai? Vai, Folimune?" Apostol se blago nasmeja. "Moda e biti najbolje da vas ostavim nasamo. Vidim da nita neemo postii dok i ja budem uestvovao u razgovoru." Sifera povika: "Ne, proklet da si, ne elim da ostanem sama sa..." Meutim, Folimun je ve ustao i urno iziao iz atora. Teremon se okrenuo prema Siferi, koja stade natrake da se udaljava od njega kao da je kuan. Obratio joj se neno: "Nisu me hipnotisali, Sifera. Nita nisu uinili sa mojim umom." "Razume se da e to kazati." "Istina je. Dokazau ti." Zurila je bezizraajno, hladno u njega, nita ne odgovarajui. Posle jednog trenutka on veoma tiho izusti: "Sifera, volim te." "Koliko dugo je trebalo Apostolima da te programiraju da to kae?" upita ona. On se trgnu. "Nemoj. Nemoj. Ozbiljno to mislim, Sifera. Neu pokuati da ti kaem kako te rei nikome nikada ranije nisam kazao. Ali sada prvi put to ozbiljno i mislim." "Najstariji citat u knjizi", odvrati Sifera podrugljivo. "Pretpostavljam da sam to i zasluio. Teremon enskaro. Teremon zavodnik. Pa, dobro. Zaboravi da sam to kazao... Ne. Ne: ozbiljno to mislim, Sifera. Nae zajedniko putovanje ovih nekoliko proteklih nedelja... jutra, popodneva i veeri provedene s tobom... nijednog trenutka nisam pogledao u tebe, a da ne pomislim - ovo je ena koju sam ekao sve ove godine, ovo je ena koju se nisam ni usuivao da pomislim kako u nai." "Vrlo dirljivo, Teremone. A najbolji nain koji si mogao da smisli da mi iskae svoju ljubav bio je da me epa s lea, umalo mi ne slomivi ruku, i da me izrui Mondioru. Tano?" "Mondior ne postoji, Sifera. Takva osoba ne postoji." Na trenutak je primetio iskru iznenaenja i znatielje kako se probija kroz njeno neprijateljstvo. "ta?" "On je podesna mitska konstrukcija, nastala elektronskim putem da bi drala govore na televiziji.

Niko nikada nije bio u audijenciji od njega, jeli tako? Nikada nije vien u javnosti. Folimun ga je izmislio u svojstvu njihovog poglavara. Poto se Mondior nikada ne pojavljuje lino, moe biti na televiziji istovremeno u pet razliitih zemalja, na celom svetu... niko nikada ne moe biti siguran gde se, u stvari, nalazi, tako da moe biti istovremeno prikazivan. Folimun je pravi ef Apostola Plamena. Samo se izdaje za slubenika zaduenog za odnose sa javnou. U stvari, on vue sve konce i to ini ve deset godina. Pre njega bio je to neko po imenu Bazret, ko je sada mrtav. Bazret je, zapravo, doao na ideju o Mondioru; meutim, Folimun je zasluan za njegovu sadanju slavu." "Folimun ti je to ispriao?" "Poneto. Ostalo sam pogodio i on je potvrdio. Kada se vratimo u Saro, pokazae mi aparat pomou koga stvara Mondiora. Apostoli planiraju da obnove televizijsko emitovanje za nekoliko nedelja." "U redu", ree grubo Sifera. "Otkrie da je Mondior izmiljotina zadivilo te je svojom tananom genijalnou tako da si na licu mesta odluio da smesta mora da se pridrui Folimunu. Tvoj prvi zadatak bio je da mene izrui. Skakutao si unaokolo traei me, uhvatio me na prepad i time se postarao da ljudi dole u Amgandu sigurno padnu Folimunu u ake. Odlino izvedeno, Teremone." "Tano je da se Folimun uputio za Amgando", odvrati Teremon. "Ali on ne namerava da uini ita naao onima koji su se tamo okupili. eli da im ponudi mesta u novoj vladi." "Svemoni Bogovi! Teremone da li ti zaista veruje..." "Da. Da, Sifera!" Teremon isprui ruke, rairivi prste usled nemira koji je oseao. "Moda sam ja samo novinar, ali bar priznaj da nisam budala. Za dvadeset godina provedenih u novinarstvu nauio sam odlino da procenjujem karaktere, bar to. Folimun je na mene ostavio dubok utisak, na neki udan nain, jo prvog puta kada sam ga sreo. On uopte ne deluje kao neki ludak; vrlo je sloena linost, vrlo lukav, vrlo pronicljiv. Proveo sam s njim u razgovoru proteklih osam asova. Niko ovde veeras nije spavao. Izloio mi je ceo svoj plan. Pokazao mi je celu shemu. Da li bi se sloila, bar naelno, da sam u stanju tokom osmoasovnog razgovora da steknem taan utisak o neijem psiholokom stanju?" "Pa..." poe ona nevoljno. "Ili je potpuno iskren, Sifera, ili je najbolji glumac na svetu." "Mogao bi biti i jedno i drugo. Ali to i dalje ne znai da je on osoba kojoj bi trebalo da verujemo." "Moda ne. Ali ja mu verujem. Sada." "Nastavi." "Folimun je krajnje nemilosrdan, gotovo udovino racionalan ovek koji veruje da je jedino vaan opstanak civilizacije. Poto je imao pristup, posredstvom svog vekovima starog religijskog kulta, do istorijskih zapisa iz prethodnih ciklusa, on je ve godinama znao ono to smo mi upravo nauili na najtei mogui nain... da je Kalgaova sudbina da vidi Zvezde jednom u svakih dve hiljade godina i da su one tako mone da mogu pomutiti obine umove, a one jake izbaciti iz koloseka na nekoliko dana ili nedelja. Uzgred budi reeno, voljan je da ti dopusti da vidi sva ta drevna dokumenta, kada se vratimo u Saro." "Saro je uniten." "Ne i onaj deo koji su kontrolisali Apostoli. Obezbedili su da niko ne podmetne poar u krugu od jedne milje oko njihove kule." "Vrlo delotvorno", primeti Sifera. "Oni su delotvorni ljudi. U redu: Folimun zna da je za vreme potpunog ludila jedino religijski totalitarizam u stanju da ujedini stvari. Ti i ja moda mislimo da su bogovi prie za malu decu,

Sifera, ali tamo napolju postoje milioni i milioni ljudi, verovala ti to ili ne, koji drugaije gledaju na te stvari. Uvek su se nelagodno oseali kada bi radili stvari koje su smatrali grenima, iz straha da e ih bogovi kazniti. A sada se naprosto uasavaju bogova. Misle da se Zvezde mogu ve sutra vratiti, ili moda prekosutra, da zavre posao. E, pa, tu su Apostoli koji svojataju pravo na direktnu vezu sa bogovima i poseduju svu silu pismenih zapisa da to dokau. Oni su u boljem poloaju da obrazuju vladu na svetu nego Altinol ili mali provincijski ratni zapovednici, odnosno ostaci bivih izbeglikih vlada, ili bilo ko drugi. Jedino u njih moemo polagati nadu." "Ti to ozbiljno", primeti Sifera u udu. "Folimun te nije hipnotisao, Teremone. Ti si to uspeo sam da uradi." "Sasluaj me", nastavi on. "Folimun se celog ivota pripremao za ovaj trenutak, znajui da pripada pokolenju Apostola na ija e plea pasti odgovornost da obezbede opstanak. On ima svu silu planova. Na dobrom je putu da uspostavi kontrolu nad ogromnim teritorijama severno i zapadno od Saroa, a sledee to e uiniti bie da preuzme vlast u novim provincijama du velikog junog autoputa." "I uspostavi teokratsku diktaturu koja e otpoeti tako to e biti smaknuti svi ateisti, cinici, materijalisti sa Univerziteta kao to smo Binaj, irin i ja." "irin je ve mrtav. Folimun mi je kazao da su njegovi ljudi pronali irinovo telo u jednoj razruenoj kui. Oiledno ga je pre koju nedelju ubila banda ludaka koja ima neto protiv intelektualaca." Sifera odvrati pogled u stranu, jer tog trenutka nije imala snage da sretne Tremonove oi. A onda se zagleda u njega jo ljue nego malopre i ree: "Eto ti! Folimun prvo alje svoje bezveznjake da rasture Opservatoriju... i Ator je ubijen, jesam li u pravu?... a onda uklanja jadnog bezopasnog irina. Potom emo i svi mi ostali biti..." "Pokuao je da zatiti ljude iz Opservatorije, Sifera." "Pa to mu ba nije polo za rukom, a?" "Stvari su izmakle kontroli. eleo je da spasi sve naunike pre no to izbiju neredi... ali kako je delovao pod maskom fanatika divljeg pogleda, nije uspeo da ih ubedi da ga sasluaju i otkriju ta im nudi - siguran prolaz do Sklonita Apostola." "Poto je Opservatorija bila razorena." "Ni to nije bilo u njegovom prvobitnom planu. Svet je te noi bio lud. Stvari se ne uklope ba uvek u shemu." "Svaka ti ast to u svakom trenutku ume da nae opravdanje za njega, Teremone." "Moda si u pravu. Ipak me sasluaj do kraja. On eli da sarauje sa preivelim ljudima sa Univerziteta i sa svim ostalim razumnim i inteligentnim osobama koje su se okupile u Amgandu, kako bi obnovili znanje oveanstva. On... to jest pretpostvljeni Mondior... upravljao bi vladom. Apostoli bi nestabilno i sujeverjem optereeno stanovnitvo drali u pokornosti pomou religije, bar jedno do dva pokolenja. U meuvremenu bi ljudi sa Univerziteta pomogli Apostolima da prikupe i kodifikuju znanje koje su uspeli da sauvaju i zajedno bi povratili svetu razum... to se ve toliko puta ranije dogodilo. Meutim, moda e ovog puta biti u stanju da otponu pripreme za naredno pomraenje otprilike stotinu godina unapred i da spree ono najgore, da spree masovno ludilo, podmetanje poara, sveopte razaranje." "I ti veruje u sve to?" upita Sifera. Glas joj je bio otrovan. "Veruje da ima smisla stajati u pozadini i pljeskati, dok Apostoli Plamena ire svoju otrovnu, iracionalnu, totalitarnu veru po celom svetu? Ili to je jo gore... da ima smisla udruiti se s njima?"

"Mrska mi je ta ideja", iznenada odvrati Teremon. Sifera razrogai oi. "Zato onda...?" "Hajdemo napolje", ree on. "Jo malo pa e svanuti. Mogu li da te uhvtim za ruku?" "Pa..." "Kada sam kazao da te volim, nije to bio samo citat iz neke knjige." Ona slegnu ramenima. "Jedno nema veze s drugim. Ono privatno sa politikom, Teremone... koristi jedno da bi napravio zbrku u drugom." "Doi", pozva je on.

44.
Izili su iz atora. Na istonom obzorju pojavio se ruiasti sjaj ranog Onosa. Visoko iznad njih, Tano i Sita su se pomaljali iza oblaka i ta sunca blizanci, koja su sada bila u zenitu, obasjavala su ih udnim i predivnim sjajem. Na nebu je bilo jo jedno sunce. Daleko na severu, mala, tamnocrvena kugla Dovima sijala je poput siunog rubina smetenog na elo neba. "etiri sunca", primeti Teremon. "Znak sree." Svuda oko njih u logoru Apostola vrvelo je od aktivnosti. Tovareni su kamioni, sputani atori. Teremon ugleda Folimuna daleko na drugoj strani, kako izdaje nareenja ekipi radnika. Voa Apostola mahnu Teremonu, a ovaj mu zauzvrat klimnu. "Mrzi ideju da e Apostoli upravljati svetom", ree Sifera, "pa ipak si i dalje voljan da se udrui sa Folimunom? Zato? Kakvog to ima smisla?" Teremon tiho odvrati: "Jer nam je to jedina nada." "Zaista tako misli?" On klimnu. "Poeo sam to da uviam poto je Folimun proveo sa mnom u razgovoru nekoliko asova. Svaki razumni instinkt u meni govori mi da ne verujem Folimunu i njegovoj gomili fanatika. O emu god drugom da je re, nema zbora da je Folimun manipulator gladan moi, krajnje nemilosrdan, veoma opasan. Ali kakvi su nam inae izgledi? Altinol? Svi oni sitni efovi du autoputa? Moglo bi proi hiljadu godina pre no to se sve te nove provincije ne ujedine u jednu dravu. Folimun poseduje autoritet potreban da natera itave nacije da klee pred njim... ili pred Mondiorom, pre bi trebalo rei... Sluaj, Sifera, najvei deo oveanstva je zauvek poludeo. Sada napolju slobodno lutaju milioni ludaka. Samo oni jakih umova, kao to smo ti, ja i Binaj, bili su u stanju da se oporave, ili oni veoma glupi; meutim, ostalima, veini oveanstva, bie potrebni meseci ili godine pre nego to e ponovo budu mogli normalno da razmiljaju, a za neke se to nikada vie nee dogoditi. Moda je jedini mogui odgovor harizmatski prorok kao to je Mondior, koliko god da mi se ta ideja gadi." "Znai, nema drugih opcija?" "Ne za nas, Sifera." "Zato?" "Sluaj, Sifera: ja verujem da je sada najvanije zaceliti rane. Sve ostalo je sporedno. Svet je zadobio uasnu ranu i..." "Sam je sebi zadao uasnu ranu." "Ja na to ne gledam tako. Poari su bili odgovor na dramatino izmenjene uslove. Do njih nikada ne bi dolo da pomraenje nije razmaklo nau zavesu i pokazalo nam Zvezde. Ali ranjavanje se nastavlja i nastavlja. Sada jedna rana vodi ka drugoj. Altinol je rana. One male nove provincije su rane. Ludaci koji se meusobno ubijaju u umi... ili love pobegle profesore univerzuiteta... oni su rane." "A Folimun? On je najvea od svih rana!" "I jest i nije. Nema sumnje da on rasprodaje fanatizam i misticizam. Ali u tome ima discipline. Ljudi veruju u ono to on prodaje, ak i ludaci, ak i oni sa bolesnim umovima. On je tako velika rana da je u stanju da proguta sve ostale. Kadar je da izlei svet, Sifera. A onda... iznutra... moemo pokuati da izleimo ono to je on uinio. Ali samo iznutra. Ako mu se pridruimo, imamo neke izglede. Ako mu se suprotstavimo, oterae nas kao muve." "ta onda predlae?"

"Moemo da biramo da li emo mu se pridruiti i postati deo vladajue elite koja e vratiti svet iz ludila ili emo postati lutalice i odmetnici. ta eli, Sifera?" "elim neto tree." "Nema treeg. Gomila u Amgandu ne poseduje snagu niti volju da stvori delotvornu vladu. Ljudi poput Altinola nemaju obzire. Folimun ve kontrolie polovinu teritorije koja je nekad sainjavala Federalnu Republiku Saro. Ubeen je da e ovladati i drugim njenim delom. Proi e vekovi pre no to ponovo zavlada razum, Sifera, bez obzira na to ta ti i ja uinili." "Hoe da kae da je bolje pridruiti im se, jer nam se onda prua bar nekakav prilika da kontroliemo pravac u kome e ii novo drutvo, nego mu se suprotstaviti jednostavno zbog toga to nam se ne dopada vrsta misticizma koju on predstavlja?" "Tano. Upravo to." "Ali kako da pomaem nekom ko e svet zadojiti religijskim fanatizmom..." "Svet je ve i ranije uspevao da se izdigne iznad religijskog fanatizma, nije li tako? Vano je u ovom trenutku nai naina da se ispliva iz ovog haosa. Folimun i njegova svita nude jedinu vidljivu nadu za to. Razmiljaj o njihovoj veri kao o maini koja e povesti civilizaciju, u vreme kada su sve ostale maine pokvarene. Trenutno je jedino to vano. Prvo treba popraviti svet; a zatim se nadati da e se nai potomci zasititi mistinih momaka u odorama sa kapuljaama. Shvata li ta pokuavam da kaem, Sifera? Shvata li?" Ona klimnu nekako udno i neodreeno, kao da mu odgovara kroz san. Teremon ju je posmatrao kako se lagano udaljava od njega i odlazi prema istini na kojoj su ih iznenadili straari Apostola prethodne veeri. inilo mu se da je od tada prolo mnogo godina. Ostala je tamo dugo da stoji sama, pod svetlou etiri sunca. Kako je samo lepa, pomisli Teremon. Koliko je volim! Kako je sve ovo udno ispalo. ekao je. Svuda oko njega uveliko su rasturali logor Apostola; prilike u odorama i sa kapuljaama trale su tamo-amo pored njega. Priao mu je Folimun. "Dakle?" "Jo se nismo odluili", odvrati Teremon. "Mi? Stekao sam utisak da ste vi sa nama, bez obzira na sve drugo." Teremon ga je mirno posmatrao. "S vama sam ako se Sifera sloi. U protivnom nisam." "Kako god elite. Bilo bi nam ao da izgubimo oveka vaih propagandnih sposobnosti. Da i ne pominjem strunost dr Sifere kada su u pitanju artefakti prolosti." Teremon se osmehnu. "Da vidimo koliko sam malopre bio umean u propagandi, a?" Folimun klimnu i ode nazad prema kamionima koje su tovarili. Teremon je promatrao Siferu. Stajala je licem okrenuta prema istoku, prema Onosu, dok je svetlost Site i Tana padala na nju odozgo u zaslepljujuem snopu, a sa severa je dopiralo vitko crveno koplje Dovimovog zraka. etiri sunca. Najbolji od svih znakova. Sifera se vraala preko polja. Oi su joj sijale i izgleda da se smejala. Dotrala je do njega. "Dakle?" upita Teremon. "ta kae?" Ona uze njegovu aku u svoje. "U redu, Teremone. Neka bude. Svemoni Folimun je na voa i slediu ga gde god mi naredi. Pod jednim uslovom." "Da ujem. Koji je to uslov?" "Isti onaj koji sam navela u njegovom atoru. Neu nositi odoru. Ni po koju cenu. Ako bude navaljivao da je nosim, pogodba ne vai."

Teremon sreno klimnu. Sve e na kraju ispasti dobro. Posle Sputanja Noi svie dan i ponovno raanje. Iz unitenja izdii e se novi Kalga, a njegov i Siferin glas i te kako e se uti u tom stvaranju. "Mislim da se to moe srediti", odvrati on. "Hajde da porazgovaramo sa Folimunom i da ujemo ta on ima da kae."