Está en la página 1de 21

Originalni nauni rad

UDK: 316.356.4:159.95

Predrag Teovanovi1
Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerzitet u Beogradu

O NEINTELIGIBILNOSTI RASIZACIJE INTELIGENCIJE


Apstrakt: IQ argumentom se tvrdi da (1) postoje rasne, odnosno grupne razlike u inteligenciji izmeu crnaca i belaca, da je (2) inteligencija visoko nasledna, te su i (3) date razlike uroene, odnosno odraavaju razliitosti u genetikom materijalu. Nalazi populacionih genetiara sugeriu da je pojam rase, ba kao i pojam etnike zajednice, samo drutvena konstrukcija, kulturoloka kategorija, a ne bioloki (genetiki) utemeljen kriterijum klasifikacije. Posmatrano sa te pozicije, unapred je obesmiljen svaki pokuaj naunih rasista da rasne razlike u inteligenciji proglase naslednim. Uproks tome, a polazei od empirijske injenice da na testovima sposobnosti belci (kao drutvena zajednica, skup individua koje se deklariu kao lanovi bele rase/populacije/grupe) dosledno postiu za oko 15 jedinica vii proseni IQ rezultat u odnosu na crnce (kao drutvenu zajednicu...), nauni rasisti su skloni da ove razlike proglase uroenim, tvrdei da je inteligencija visoko nasledna sposobnost. Stoga e u radu vie panje biti posveeno drugoj premisi. Cilj je pokazati kako sam nalaz o grupnim razlikama u svojoj deskriptivnoj formi nije rasistiki, ali da takvim postaje prelaskom na nivo neutemeljenog nativistikog objanjenja. Posebno su razmotreni metodoloki propusti naunih rasista, a ukazano je i na ulogu koju neosnovani zakljuci imaju u odravanju drutvenih nejednakosti. Kljune rei: inteligencija, IQ, rasa, grupne razlike u IQ, kontroverza uroeno-steeno, nauni rasizam

Uvod Nauni rasizam podrazumeva upotrebu (pseudo)naune metodologije u svrhe istraivanja razlika izmeu rasa, uglavnom sa ciljem opravdavanja prorasistikih stavova i vrednosti. Po pravilu, postojee drutvene nejednakosti nastoje se objasniti biolokim iniocima, pri emu se insistira na tome da postoji prirodno hijerarhijsko ustrojstvo rasa (Schaffer 2007; Alland 2002; Tucker 2002; Richards 1997; Gould 1981).
1

teovanovic@gmail.com

Antropologija 10, sv. 2 (2010)

O neinteligibilnosti... Pojava modernog naunog rasizma uglavnom se vezuje za radove Linea, Blumenbaha, Gobinoa i Goltona (poslednji u nizu je i tvorac termina eugenika). Doivevi svoj vrhunac u nacistikoj ideologiji, nauni rasizam, neposredno nakon Drugog svetskog rata biva pomeren na same margine akademske misli. U deklaraciji "Rasno pitanje" (1950) koju objavljuje UNESCO, akademski autoriteti (poput Levi-Strosa, Ginzberga, Frejzera, Komasa) predlau suspendovanje pojma rasa. Ipak, to ne spreava nastojanja naunika da konstruiu produkte znanja kojim opravdavaju superiornost (uglavnom bele) rase. Zatiemo ih meu antropolozima (Coon 1962), etnolozima (Lorenz 1967), politikolozima (Ardrey 1961), filozofima (Levin 1997), ali i fiziarima (Shockley 1972). Ipak, najkontroverznije rasno pitanje u posleratnom periodu izranja iz okvira psihometrijskog pristupa kognitivnim sposobnostima, i tie se veze izmeu pripadnosti rasi i kolinika inteligencije. Centralna teza psiholokog rasizma poznata je u literaturi kao IQ argument (Jackson 2005; Alland 2002; Lawler 1978), ime se referira na naziv amerikog izdanja knjige Hansa Ajsenka (1971). IQ argumentom se tvrdi navodno postojanje genetike superiornosti pripadnika bele rase po pitanju opte kognitivne sposobnosti merene testovima inteligencije. Upoznajmo se sa strukturom argumenta. 1) Postoje rasne razlike u inteligenciji. Belci imaju dosledno vii IQ u odnosu na crnce. 2) Inteligencija je bioloke prirode i visoko je nasledna. 3) Dakle, dobijene grupne razlike u prosenom IQu, posledica su razlika u genetikom materijalu. Prva premisa : Postoje rasne razlike u inteligenciji. Belci imaju dosledno vii IQ u odnosu na crnce. Klasifikacije rasa uglavnom se vre spram nekoliko kriterijuma (boja koe i oiju, visina, oblik lica, tip kose) i to otvara tri pitanja. Prvo se tie arbitrarnosti, odnosno kulturne i istorijske uslovljenosti kriterijuma klasifikacije. Kadova (2001) sugerie da je odnos izmeu bioloke i drutvene rase analogan onome izmeu pola i roda, verujui da bioloke odlike ni u jednom sluaju ne odreuju ponaanje pojedinaca koji pripadaju odreenim konstruisanim kategorijama (beloj ili crnoj rasi, rodu mukaraca ili ena). Drugu zamerku iznosi Olend (2002) kada navodi da se dimenzije podele tiu pakovanja, ali ne sadraja2. Na trei problem se moe ukazati sa metodolokog stanovita - data klasifikacija nije niti jedinstvena niti iskljuiva.
Kada govori o pakovanju (package), Olend misli na izgled jedinke, na njene povrinske, vidljive, spoljanje fenotipske odlike. Sa druge strane, sadraj (content) se tie unutranje genetike strukture. Kako bi ilustrovao jednu od moguih zabluda koje mogu
2

112

Antropologija 10, sv.2 (2010)

Predrag Teovanovi Fundamentalna greka ranih biolokih studija rasa ogleda se u njihovom usmeravanju na tipine predstavnike ljudskih zajednica koji su uporeivani sa predstavnicima drugih zajednica. Takva statina klasifikacija ne doputa uvid u inter- i intragrupne varijacije. Podstaknuti Bojdovim istraivanjima raspodele krvnih grupa u svetu, najpre Levontin, a potom i Jerno i Kavali-Sfoca (prema Alland 2002) dolaze do empirijskog nalaza da genetike varijacije unutar bilo koje ljudske zajednice (pa tako i rase) prevazilaze genetike varijacije izmeu bilo koje dve zajednice. Iskazano terminima analize varijante, pokazano je da efekat grupe, sa aspekta genetike, nije statistiki znaajan. Niti jedna populacija nema ekskluzivni posed nad jednim genom. Ono po emu se zajednice razlikuju jeste distribucija odreenih gena (kline). Ipak, nije mogue izvriti klasterizaciju (grupisanje) zbog toga to se geografska distribucija frekvenci jedne osobine ne poklapa sa prostornom raspodelom uestalosti drugih osobina. Oslanjajui se na ubedljive dokaze populacionih genetiara, veina savremenih referentnih autora (pre svega, biologa i antropologa) odbacuje pojam rase smatrajui ga defektnim. Rasa nije stvarna bioloka kategorija ona je sociokulturni fenomen. Stoga, ideja o tome da pripadnost rasi odreuje ovekov um (intelektualne kapacitete), jeste konstrukcija uma. Drugim reima, kako ne postoje iste rase u biolokom smislu (zbog protoka gena usled migracija i meanja lanova ljudske zajednica interbreeding), nije mogue ni tvrditi da je neka rasa bioloki inteligentnija od druge. Ipak, nauni rasisti mogu izvesti sledei manevar oni mogu ii i dotle da prihvate empirijske i metodoloke argumente kojima se sugerie da je rasa pre drutvena konstrukcija nego bioloka kategorija, ali i istovremeno tvrditi da je inteligencija nasledna. U svakom sluaju, rasistikim se ne mogu oznaiti empirijski nalazi koji svedoe o tome da crnci (skup pojedinaca koji se deklariu kao pripadnici crne rase) dosledno postiu nie prosene rezultate na testovima inteligencije, za priblino 15 IQ jedinica, u odnosu na belce (skup pojedinaca koji se deklariu kao pripadnici bele rase). Znaajnost testovnih razlika, meutim, ne govori nita o njihovim uzrocima. Ukoliko se samo na osnovu ovakvog deskriptivnog iskaza izvede zakljuak o postojanju biolokih razlika izmeu dve grupe, onda takav non sequitur moemo oznaiti rasistikim. Kao to emo videti u nastavku teksta, nacrti istraivanja koja za cilj imaju da utvrde udeo naslednih inilaca u razvoju inteligencije, posve su drugaiji od dizajna pomenutih studija populacionih genetiara. Eventualni nalazi koji bi nedvosmisleno ukazali na visoku naslednost opte intelektualne sposobnosti, mogli bi ii u prilog tvrdnji o naslednom poreklu grupnih razlika. Stoga, druga premisa kojom se tvrdi da je inteligencija visoko nasledna sposobnost, zavreuje dodatnu panju.
proistei iz propusta da se napravi data distinkcija, autor navodi sluaj izuzetne fizike slinosti itelja Afrike i Melanezije (pakovanje), meu kojima postoje znaajne genetike razlike u pogledu odlika kao to je, na primer, krvna grupa (sadraj) (Alland 2002).

Antropologija 10, sv. 2 (2010)

113

O neinteligibilnosti... Druga premisa: Inteligencija je bioloke prirode i visoko je nasledna Nativizam i environmentalizam zauzimaju suprotstavljene pozicije u okviru kontroverze uroeno nasuprot steenom (nature versus nurture), koja predstavlja jednu od veitih psiholokih dilema, nasleenu od matine discipline filozofije. Na ovom polju nastavlja se, u izmenjenoj formi, ranomoderna rasprava izmeu racionalista i empirista o izvorima i dometima ljudskog saznanja. Environmentalizam je stanovite koje, poput empirizma, naglaava znaaj iskustva i sredine (pre svega socio-kulturne) u razvoju ovekovog intelekta (i drugih linosnih odlika). Sa druge strane, nativizam se u okviru psihologije odnosi na stanovite prema kojem su intelektualne sposobnosti (pa ak i stavovi i crte linosti) uroene. Nativistiko stanovite blisko je racionalizmu, ali ga ne treba izjednaavati sa njim. Dok racionalisti smatraju da je, pored izvesnih ideja, i sama sposobnost miljenja uroena, nativisti mogu ii i korak dalje i smatrati da su individualne i grupne razlike u kognitivnim sposobnostima genetikog porekla. Nativisti smatraju da je 80% varijanse individualnih razlika na testovima inteligencije uroeno. Da li je inteligencija zaista visoko nasledna sposobnost? Odgovoru na ovo pitanje treba da prethodi razmatranje fundamentalnije dileme ta je uopte inteligencija i postoji li konceptualni konsenzus meu psiholozima koji se bave ovom temom? Sam termin vodi poreklo od latinskog glagola intelligere (inter izmeu; legere odabrati, prepoznati, spoznati, dokuiti, integrisati), iji bi se prevod nalazio izmeu razaznati, razabrati, raspoznati, odabrati izmeu vie mogunosti, pronai zajedniko svojstvo, "itati izmeu redova". Na tim tragovima rani autoriteti psiholoke nauke grade svoje definicije Terman je smatrao inteligenciju sposobnou za apstraktno miljenje, dok je Torndajk verovao da ona predstavlja sposobnost da se nau dobri odgovori s obzirom na istinitost ili injenice. Pinterovo odreenje je evolucionistiki obojeno: inteligencija je sposobnost prilagoavanja na relativno nove situacije u ivotu (prema Stankov 1991). Oigledno je da ne postoji konsenzus oko toga ta je inteligencija. Savremene definicije dodatno razvodnjavaju pojam, istiui znaaj metakognicije, ali i kulturnog konteksta prilikom njenog definisanja (videti Sternberg i Kaufman 2002). Ipak, ini se da je interesovanje ire naune zajednice za konceptualna pitanja zadovoljeno Boringovom operacionalnom definicijom inteligencija je ono to mere testovi inteligencije3 (uglavnom je to opta intelektualna sposobnosti i njen avatar IQ). U daljem tekstu nastojaemo da pokaemo zbog ega konceptualna razmatranja imaju implikacije i po diskusiju izmeu nativista i environmentalista, i zbog ega bi trebalo insistirati na razlikovanju kolinika inteligencije od same inteligencije.
Premda ne mora, italac se u slobodno vreme moe zapitati na kakve bi reakcije naile analogne definicije, poput "temperatura je ono to se meri termometrom".
3

114

Antropologija 10, sv.2 (2010)

Predrag Teovanovi Hans Ajzenk (1991) smatra da je sutinski problem psiholokih definicija inteligencije taj to su one primeri onoga to se oekuje da inteligencija ini, pre nego to su odreenja temeljnog pojma. On insistira na tome da termin inteligencija zapravo referira na tri pojma (bioloka, psihometrijska i socijalna inteligencija), koji nisu potpuno nepovezani, ali se moraju razdvojiti. Ajzenk zapravo nastoji da na bipolarnu dimenziju uroeno-steeno smesti razliite inteligencije, pri emu nam sugerie da je pojam u veoj meri nauan to je blii nativistikom polu. Tako autor, sa sebi svojstvene pozicije, smatra da pojam socijalne inteligencije, koji se odnosi na primenu inteligencije u reavanju svakodnevnih ivotnih zadataka i problema, predstavlja "pokuaj da se nauni pojam priblii laikom poimanju... (ime se dobija) vulgarna definicija... (to je) protivno tradiciji prirodnih nauka" (ibid., 127). U nastojanju da uspostavi psihologiju kao prirodnu nauku, Ajzenk se bavi biolokom inteligencijom. Slini pokuaji seu unazad do Frensisa Goltona, daljeg roaka arlsa Darvina koji u Londonu 1884. godine otvara antropometrijsku laboratoriju verujui da intelektualne sposobnosti imaju merljive fizike korelate (visinu, crte lica, veliinu i oblik lobanje, sposobnost savijanja jezika i sl.). Putem oglasa, Golton graanstvu nudi etiri penija i priliku da "na vreme budu upozoreni na razvojne manjkavosti"4. Tek e kasnije psihologija poeti sline pokuaje da tretira kao neopravdane funkcionalne analogije. Svesni toga, Ajzenk i Densen nastoje da pronau one aspekte strukture, fiziologije i biohemije ljudskog mozga (pomeranje sa spoljanjih na unutranje karakteristike, Olendovim reima sa pakovanja na sadraj) koji su odgovorni za inteligentno ponaanje. Meutim, premetanje nee odvratiti autore od tvrdnje da postoji povezanost izmeu rase (definisane putem spoljanjih, fizikih odlika) i inteligencije. ta je istraivaki cilj pomenutih autora? Da bi se dokazala bioloka priroda faktora opte inteligencije, potrebno je izvriti objektivna i precizna fizioloka merenja. Najvei uspeh ovih studija je dobijena korelacija od .50 izmeu brzine nervne provodljivosti u centralnom nervnom sistemu i kolinika inteligencije. Postojali su pokuaji da se pronau i drugaiji korelati. Pored kraniometrijskog recidiva veliine mozga pokuavalo se i sa proporcijom bele mase u korteksu, koncentracijama jona tokom neurotransmisije, veliinom mase intermedije (treeg ventrikuluma), latencijom prosenog evociranog potencijala, galvanskim reakcijama koe, antigenima u krvi, nivoom mokrane kiseline, kapacitetom plua, astmom i alergijama, sposobnou da se oseti ukus sintetike hemikalije fenilitiokarbamida itd. (Densen 1991). Ipak, nije se izvuklo vie od 30% objanjene varijanse individualnih razlika na testovima inteligencije.

Poster se moe preuzeti sa http://www.galtoninstitute.org.uk/Newsletters/ GINL 0006/franci1.gif

Antropologija 10, sv. 2 (2010)

115

O neinteligibilnosti... Iako biologija jeste znaajan element u naem razumevanju ljudske vrste, ona moe biti i predmet zloupotreba, posebno kada pokuava da pronae genetike osnove bihejvioralnih razlika meu grupama. Bioloka osnova je nuna za postojanje bilo kog ponaanja oveka, pa tako i onog koje se smatra inteligentnim. Ipak, to ne znai potpunu genetiku determinisanost razvoja neuralnog supstrata. Ovde zatiemo pokuaj da se jedna psiholoka tema u potpunosti redukuje na bioloku, da se pojam inteligencije svede na neurofizioloke i metabolike procese ili strukturalne anatomske odlike mozga. Neuspesi dosadanjih istraivanja u koja su uloena velika materijalna sredstva ukazuju da to nije mogue uiniti, barem ne za sada. Smatram da dalje ne treba ni pokuavati. Kako bih obrazloio ovaj stav, predstaviu sasvim jednostavan model Donalda Heba. Inteligencija ima dva znaenja, smatra Heb (1949). Jedno (A) se odnosi na uroeni potencijal, razvojni kapacitet, u potpunosti nasleeno svojstvo "dobrog mozga i dobrog neuralnog metabolizma" (ibid., 296). Inteligencija B tie se funkcionisanja razvijenog mozga koje odreuje prosean nivo postignua ili razumevanja odrasle osobe (inteligentno ponaanje oveka u svakodnevnom kontekstu). Oigledno, ovo je analogno razlici izmeu genotipa (genetike osnove jedinke, naslednog potencijala) i fenotipa (karakteristike koja je rezultat interakcija izmeu genotipa i sredinskih inilaca pod kojima se odvija razvoj datog organizma). U osnovi nativistikih teza lei preformistika pretpostavka da inteligencija (B) nastaje prostom maturacijom genetikih predispozicija (A), pri emu je uloga sredinskih inilaca gotovo zanemarljiva. Drugim reima, A je nuan i dovoljan uslov razvoja B. Ipak, treba imati u vidu da niti jedna od ove dve inteligencije nije direktno merljiva. U tom smislu, korak dalje ide Vernon (1979), koji predlae da se uvede i termin inteligencija C kako bi se oznaio IQ koji se dobija kao rezultat na pojedinanom testu inteligencije. Inteligencija C predstavlja grubu aproksimaciju inteligencije B, i upravo zbog toga su konceptualne rasprave znaajne. Boringova operacionalna definicija, setimo se, izjednaava kolinik inteligencije (C) sa inteligencijom (B). Meutim, na inteligenciju C utiu i specifini izvori variranja kao to su stav prema mentalnom testiranju, motivacija ispitanika, vrsta primenjenog testa, testovno iskustvo ispitanika, fiziki uslovi testiranja, testovni protokol, specifina intrapsihika stanja ispitanika u trenutku testiranja (umor, glad, koncentracija i sl.), itd. Klasina teorija merenja ove izvore varijabilnosti tretira kao greku, smatrajui ih nesistematskim (odnosno nepovezanim sa pravim rezultatom ispitanika). Moe se pretpostaviti i da pripadnici odreenih drutvenih grupa prilikom kognitivne procene pridaju manju vanost testovima inteligencije, to bi za posledicu imalo umanjenje prosenog grupnog rezultata, kao to je opravdano pretpostaviti da se iste kognitivne sposobnosti ne smatraju podjednako vanim unutar razliitih drutvenih grupa. Informacija o koliniku inteligencije, u najboljem sluaju, ima se smatrati procenom, a ne egzaktnom merom inteligencije osobe, kao fenotipske odlike. 116 Antropologija 10, sv.2 (2010)

Predrag Teovanovi Ipak, i kao takva, ona predstavlja podatak o kognitivnim sposobnostima pojedinca, na ta emo se osvrnuti pred kraj teksta. Ne treba zaboraviti da je prvenstvena upotreba IQ-a bila praktine prirode. Na poziv Ministarstva obrazovanja Republike Francuske, Alfred Bine 1904. godine stvara prvi test inteligencije, skup problemskih zadataka nalik kolskim, kako bi mogao da diferencira one uenike koji nisu sposobni da prate redovnu nastavu, odnosno da identifikuje idiote, imbecile i debile koje treba smestiti u posebne kole. Test inteligencije je isprva bio samo skup zadataka koji simuliraju situaciju kolskog ispitivanja. Danziger (1990) smatra da je ovakav pristup imao povratno dejstvo na kolski sistem. U nastojanju da se povea prediktivna valjanost testovnih rezultata, kontekst kolskog ispitivanja morao je pretrpeti transformacije po ugledu na model mentalnog testiranja. Apstraktno znanje je apstraktno njegova primena zahteva transfer odgovarajuih drutvenih praksi. U svakom sluaju, Hou (1997) smatra da smo samo na korak od zloupotreba kada zanemarujemo osnovnu injenicu da je rezultat testa samo rezultat testa i pripisujumo mu drugo znaenje i pridajemo veliku vanost. On ide i korak dalje kada u potpunosti porie mogunost postojanja inteligencije, tvrdei da prelaskom sa deskripcije na eksplanaciju inimo kardinalnu greku i podrazumevamo egzistenciju same inteligencije. U prethodnim pasusima je razmatran samo jedan deo problema koji proistie iz proputanja da se uoi razlika izmeu inteligencija B i C. Jo vei problem predstavlja pokuaj da se C svede na A. Prva nastojanja ovakve vrste vezuju se za ime Sirila Berta, autoriteta pedagoke psihologije i doivotnog poasnog predsednika Mense. U istoriji nauke ovaj autor ostaje zabeleen po velikoj prevari, pri emu se ne misli na injenicu da je za ivota objavio 63 nerecenzirana rada u asopisu iji je urednik sam bio (British Journal of Statistical Psychology). Bert se posebno zanimao za pitanje naslednosti inteligencije i sproveo niz istraivanja koja su za cilj imala da utvrde udeo genetikih faktora u razvoju opte kognitivne sposobnosti, i to putem mere heritabilnosti. Treba imati na umu da pojam heritabilnosti dolazi iz kvantitativne genetike i da se koristi kao mera varijabilnosti. Naime, samo na one fenotipske osobine po kojima se lanovi jedne populacije razlikuju samo onda kada su prisutne varijacije moe se primenjivati mera heritabilnosti (u suprotnom moe se dobiti nulta heritabilnost, iako je osobina stopostotno odreena genima, kao to je to sluaj sa brojem ruku ili oiju5). Ovom merom se nastoji proceniti
Na tom tragu, omski (1990) tvrdi da je sposobnost govora, kao ontiko svojstvo ljudske vrste, uroeno. Treba primetiti razliku izmeu ovakvog nativizma i onog koji tvrdi da su individualne razlike posledica naslednih inilaca, a posebno onog koji nastoji da dokae kako su sposobnosne razlike izmeu grupa posledica razlika u genetikom materijalu. Poslednju formu nativizma prepoznajemo u formi rasizma. Ova fusnota ima za cilj da upozori itaoca da nativistike ideje po sebi ne dovode nuno do
5

Antropologija 10, sv. 2 (2010)

117

O neinteligibilnosti... koji deo ukupne fenotipske varijanse se moe pripisati genetikim iniocima. U same temelje kolinika inteligencije ugraena je injenica da se ljudi razlikuju prema uspenosti u reavanju zadataka na testovima sposobnosti6, te je stoga fenotipska sposobnost njihovog reavanja nesumnjivo varijabla. Kako proceniti udeo naslednih inilaca? Standardni postupak podrazumeva poreenje koeficijenata korelacije IQova onih monozigotnih blizanaca (genetiki identinih) koji su rasli zajedno i onih koji su po roenju dati na usvajanje u razliite porodice. Logika postupka je jasna: blizanci koji odrastaju zajedno dele i gene i sredinu, dok oni koji rastu odvojeno dele gene, ali ne i sredinu. to je razlika u povezanosti IQova blizanaca u dva sluaja manja, to je efekat gena vei, i vice versa. Upravo to je nameravao da uradi i Bert (1958), ali je umesto sprovoenja istraivanja, naprosto odluio da izmisli podatke i pred naunu javnost izae sa informacijom da je koeficijent heritabilnosti .80. Tek nakon njegove smrti, pojavljuje se znaajan broj autora koji iznose dokaze da su prikazani podaci lairani (McAskie 1978; Hartley & Roum 1983; Hearnshaw 1979, inae Bertov prijatelj i biograf koji ak veruje da je ovaj bio psihopata, prema Alland 2002). Kuriozitet predstavlja i sluaj koji je pokrenuo Sunday Times, a kojim se nastojalo dokazati da su dvoje Bartovih saradnika, izvesna Margaret Hauard i D. Konvej zapravo fiktivni likovi, brilijantni produkti instrumentalnog uma7. Tuci (2002) navodi da savremene nezavisne studije procenjuju koeficijent heretabilnosti kolinika inteligencije, u najboljem sluaju, na .50. Ipak, i ovaj podatak treba dodatno razmotriti. Mora se imati u vidu da veina mera heritabilnosti precenjuje udeo genetikih faktora. Kako bismo uoili razloge precenjivanja, vratiemo se na logiku postupka studija jednojajanih blizanaca. Ukoliko ovi sibilinzi ne rastu zajedno, pretpostavlja se da to nuno znai da oni ne dele
drutveno tetnih posledica. Kao to omski navodi, "nema sumnje da se ideje o nepromenljivoj ljudskoj prirodi mogu koristiti (i koriene su) da se podignu barikade protiv drutvenih promena i da se odbrane steene privilegije. Ali (...) koncept praznog organizma, plastinog i nestruktuiranog, (...) takoe slui kao prirodna podrka najreakcionarnijim drutvenim doktrinama. Ako su ljudi, u stvari, savitljiva i plastina bia bez neke psiholoke sutine, zato onda ne bi njima upravljali i vladali oni koji polau pravo na autoritet, posebno znanje i jedinstveno razumevanje onoga to je povoljnije za neprosveene?" (omski i Fodor, 273-274). 6 Iako je IQ najpre predstavljao odnos izmeu mentalnog i kalendarskog uzrasta, uz kasniji ternov predlog da se ovaj racio pomnoi sa 100, danas je on devijaciona mera koja govori za koliko standardnih devijacija ispitanik odstupa od prosenog postignua svoje vrnjake grupe. 7 Interesantno bi bilo razmotriti da li je Bart imao na umu da se igra reima kada je smiljao prezimena saradnika: Howard je termin koji se u staroengleskom koristio sa znaenjem "plemeniti uvar", dok bismo Convey u ovom kontekstu mogli prevesti kao "onaj koji prenosi saoptenja".

118

Antropologija 10, sv.2 (2010)

Predrag Teovanovi istu sredinu. Ipak, veina istraivanja sprovedena je na uzorcima blizanaca iz SAD i vedske gde je politika usvajanja takva da se nastoje pronai to bolji i sliniji uslovi za ivot usvojene dece. Drugim reima, razlika izmeu ivotnih sredina u kojima razdvojeni blizanci ive po pravilu je daleko manja od one koja postoji u datom drutvu. Tako Bronfenbrener (1975) navodi da je IQ korelacija blizanaca koji su odgajani u porodicama koje su se razlikovale po klasnoj pripadnosti daleko nia i da iznosi samo .26. Moemo zamisliti i jo ekstremniji sluaj u kojem eksperimentalna manipulacija podrazumeva da jedan lan blizanakog para ivi u uslovima potpune sredinske deprivacije. Naravno, etika ogranienja spreavaju sprovoenje takvog eksperimenta, ali je smisleno oekivati dramatino smanjenje varijabilnosti IQova dece odrasle u osiromaenim uslovima (ako bi se njihova inteligencija uopte i mogla procenjivati testovima), a posledino i odsustvo korelacije sa sibilinzima. Ukratko, heritabilnost e biti via kada su uslovi ivotne sredine manje ili vie uniformni nego u situaciji kada postoje razlike u uslovima sredine. Pored toga, to je manja genetika varijabilnost populacije, to su nie vrednosti koeficijenata heritabilnosti. Dakle, kada se navode konkretne vrednosti za heritabilnost nekih osobina, mora se imati u vidu da one vae samo za datu populaciju i date okolnosti ivotne sredine. Ipak, mere heritabilnosti dobijene u jednoj grupi (najee na belcima) redovno su koriene i na drugim grupama, iako je takav postupak apsurdan. Sam ovaj podatak dovoljan je da se ospore tumaenja razlika izmeu prosenih IQova etnikih zajednica u kljuu genetikih razlika. Na nivou empirijskih nalaza, dakle, ne moe se tvrditi da je IQ u potpunosti, ili veim delom, uroen. Iako nasleeni potencijal jeste uslov razvoja inteligencije, on nije i dovoljan. Svi pokuaji da se empirijskim putem ultimativno odvoje sredinski od genetikih faktora u samom startu su osueni na neuspeh. Konano, i pod pretpostavkom da vei deo inteligencije jeste uroen, ne bismo mogli da tvrdimo da su upravo genetike varijacije odgovorne za grupne razlike, naroito ako imamo u vidu nalaze koji sugeriu da rase nisu bioloke kategorije. Pomenuti Heb (2002) navodi podatke dobijene u studijama nezavisnih autora (Rozencvajga, Beneta, Dajmonda, Himovia, Klarka; videti: Radonji 2004, 152-186) koji ukazuju da je iskustvo, posebno na ranom uzrastu, od sutinske vanosti za razvoj intelektualnih sposobnosti. Rezultati istraivanja koje je sproveo zajedno sa Vilijamsom, uzeti su kao osnovni principi razvojne psihologije, a sluili su i kao temeljne postavke raznih obrazovnih interventnih programa. Najpoznatiji (ujedno i najskuplji) projekat takve prirode pokrenut u SAD, poznat je pod nazivom Head Start. Zapoet 1965. godine kao deo Donsonovog rata protiv siromatva i ireg projekta stvaranja drutva jednakih prilika (Great Society), i pored silnih kritika, opstao je do danas. Ogromna finansijska sredstva (budet za 2005. godinu iznosio je preko 6,8 milijardi dolara) se ulau u razliite programe, posebno u one koji se tiu predkolskog obrazovanja dece iz siromanih porodica (mahom lanova manjinskih etnikih Antropologija 10, sv. 2 (2010) 119

O neinteligibilnosti... zajednica), uzrasta od tri do pet godina. Velika sredstva povlae za sobom i velike debate, te se tako iznova stvara prilika da se aktualizuje kontroverza uroeno/steeno. Ratovi nauka i bitka oko naslednosti inteligencije Mnogi autori tvrde da i ratovi nauka (The Science Wars) imaju izvor u opadanju poverenja u nauku i posledinoj redukciji resursa koje su drava i privatne fondacije upuivale u institute, laboratorije i ostale istraivake jedinice (Ross 1995, Ashman & Bringer 2001). Tako enk i saradnici (2001) napominju da ratove nauka treba posmatrati u kontekstu borbe oko distribucije ogranienih resursa, dok su "ontoloke i epistemoloke rasprave (...) samo sporedni dogaaji, sekundarni efekti ove borbe za mo" (ibid., 66). Premda Latur navodi da je teko odrediti oko ega se ratovi nauka vode i da "ne zna na kojem frontu se boriti, koju opremu poneti i kako se kamuflirati" jer "ljudi pucaju u svim pravcima" (Latour 2002, 71), mogli bismo rei da se termin Science Wars odnosi na niz intelektualnih debata koje su bile naroito ive tokom devedestih godina, a koje su vodili (i dalje vode?) pristalice naunog realizma (modernizma, logikog pozitivizma, ili ukratko naunici koji veruju da su nauka i njeni metodi objektivni, te da, premda je samo ponekad sklona sluajnim pogrekama, ne treba izraavati sumnju u njen epistemoloki autoritet, istinitost i korisnost naunog saznanja, ve treba omoguiti veu autonomiju nauke), sa jedne, i autori koji nastupaju sa pozicija studija nauke (postmodernisti, socijalni konstrukcionisti, sociolozi, istoriari i filozofi nauke, postklasini psihoanalitiari, kulturalni antropolozi, feministiki autori), sa druge strane. Referentni autori, pruajui nuni istorijski osvrt, navode da je arls Persi Snou u svom uvenom eseju Dve kulture i nauna revolucija (1959) prvi jukstapozicionirao naunike i humaniste (literate) i ukazao na jaz i trvenja koja postoje izmeu dve iroke grupacije intelektualaca, te sugerisao da se postojea podela odrava i produbljuje zahvaljujui barijerama u komunikaciji8. Nedugo nakon toga, Tomas Kun objavljuje Strukturu naunih revolucija (1962/1974) koja se smatra manifestom sociologije naunog znanja, a koja danas ini deo ire oblasti studija nauke i tehnologije. Naroito je znaajna autorova postavka da socijalni procesi (konkretno, neformalni odnosi izmeu naunika) igraju ulogu prilikom prihvatanja ili odbacivanja paradigme, ime je naputena predstava o "istoj" nauci unutar koje istraivai dolaze do zakljuaka iskljuivo na osnovu podataka koje nalaze u prirodi. Nedugo potom, na temeljima filozofskog relativizma, istupaju i socijalni konSnou je smatrao da su pisci uglavnom pristalice konzervativne desnice, dok su naunicima blie leviarske ideje. Meutim, u decenijama koje su usledile dolo je do kopernikansog pregrupisavanja. Ulogu najpoznatije politike dimenzije u ratovima nauka detaljno razmatra Brown (2004).
8

120

Antropologija 10, sv.2 (2010)

Predrag Teovanovi strukcionisti koji ak tvrde da naune teorije, poput bilo kog drugog znanja, predstavljaju konvencije, narative, konsenzualna uverenja koja, uverava nas tvrdo krilo, nemaju nikakvu osnovu u objektivnoj realnosti, ako takva uopte i postoji (videti Radovi 2006). En Kad (2001) smatra da je propust da se uvidi razlika izmeu epistemolokog i ontolokog objektivizma bila u osnovi mnogih debata tokom ratova nauka. Postmodernisti, izmeu ostalog, ukazuju na naturalistiku zabludu melioristiki mit prosvetiteljstva o neogranienom drutvenom napretku na temeljima naunog saznanja ime se obnavlja dve stotine godine stara podela izmeu romantiara i racionalista. Feministiki orijentisani autori i autorke ukazuju na tetne posledice androcentrizma tradicionalne nauke. Ovi, i slini udari na temeljne scijentistike postavke (realizam, objektivizam, univerzalizam, vrednosnu neutralnost) doveli su do podrivanja neprikosnovenog autoriteta pozitivistike nauke. U osvit ratova nauka, imperija je uzvratila udarac. Najpre je u delu Grosa i Levita (Higher Superstition: The Academic Left and Its Quarrels with Science, 1994) istaknuto kako je postmodernistika kritika sutinski anti-nauna, neetina u svojim agresivnim ad hominem argumentima, kako ne poseduje ni deo znanja o disciplinama koje kritikuje, te je prepuna zabluda, logikih greaka i besmislica, pa ak i moralne nedoslednosti zbog korienja benefita naunih i tehnolokih dostignua. Frontalniji napad izvodi Alan Sokal dve godine kasnije. Vodei se strategijom trojanskog konja, u asopisu Social Text objavljuje svojevrsno parodian lanak (Prekoraenje granica: ka transformativnoj hermeneutici kvantne gravitacije) u kojem iznosi proizvoljne tvrdnje oponaajui argon i logiku argumentaciju postmodernista. Recenzenti pomenutog asopisa proputaju da prepoznaju Sokalovu prevaru, on je obznanjuje iste godine u asopisu Lingua Franca, i uskoro panja ire javnosti biva usmerena na debatu o relevantnosti studija nauke. Jaz izmeu dve kulture biva produbljen do granica otvorenog sukoba ispunjenog uzajamnim optubama i eksplicitnim izlivima verbalne agresije9. Poslednjih godina, ipak, preovlauju pomirljivi tonovi i pozivi za uspostavljanje dijaloga i saradnje. Svakako, jedna od oblasti potencijalne kooperacije tie se spreavanja mogunosti zloupotrebe naunih saznanja u politike svrhe. Kljuna rasprava tokom ratova nauka vodila se oko ekstremno relativistike postavke po kojoj su naune teorije iste socijalne konstrukcije, odnosno teze da je sam njihov sadraj proizvod iskljuivo drutvenih faktora, te stoga nemaju vie "prava na istinu" od drugih oblika ljudskih saznanja (filozofskog, umetnikog, mitskog, spiritualnog, religijskog, zdravorazumskog...). U ovom radu ne zauzimamo tako vrstu poziciju. Nastojali smo da prikaemo raspoloive podatke do kojih je dola sama pozitivistika nauka kako bismo razotkrili neutemeljenost onih teorija koje, zahvaljujui logikim grekama autora, nji9

Ilustrativan primer predstavlja lanak Herolda Froma (1997).

Antropologija 10, sv. 2 (2010)

121

O neinteligibilnosti... hovim teorijskim pretpostavkama i, pretpostavimo, vrednostima i predrasudama, zavreuju epitet rasistikih. Date kognitivne distorzije i nevalidne postavke ne bi bile toliko sporne da ne dovode do dramatinih drutvenih posledica (ili barem doprinose odravanju postojeih nepravdi). Upravo su na ovim podacima, tokom ratova nauka, autori iz oblasti studija nauke crpli deo svog kredibiliteta ukazujui na neosnovanosti i tetnost pseudonaunih modela o naslednim grupnim razlikama u inteligenciji. Da li je inteligencija promenljiva? Vratimo se sada Arturu Densenu iji lanak "Koliko moemo da pospeimo IQ i kolsko postignue" (1969) predstavlja posrednu reakciju na Head Start projekat, i u kojem Densen iznosi obe premise IQ argumenta: smatra da je inteligencija uroena, i navodi da crnci postiu proseno nii IQ. Posebno su interesantna Densenova uverenja da su izvesne sredinske intervencije u cilju poboljanja kolinika inteligencije mogue, i to pre samog roenja deteta. Izneti su rezultati istraivanja koji ukazuju da se IQ fetusa moe poveati tako to e majka izbegavati stresne situacije, piti vitaminske suplemente i koristiti abdomenalnu dekompresiju. Poslednji savet zavreuje dodatnu panju. Naime, Densen navodi da je izvesni doktor Hejns, profesor akuerstva, u elji da enama olaka poslednje mesece trudnoe i sam poroaj, razvio ureaj kojim, zahvaljujui korienju vakuuma, smanjuje pritisak unutar materice. Rezultati Hejnsovog istraivanja, sprovedenog na uzorku od 800 novoroenadi, pokazuju da dekompresovana deca imaju IQ za 30 jedinica vii u odnosu na kontrolnu grupu (!). Ponuena interpretacija oslanja se na podatak da smanjenje pritiska dovodi do boljeg protoka krvi u mozgu fetusa. Sa druge strane, kada govori o postnatalnim sredinskim uticajima Densen tvrdi kako samo drastina liavanja na ranom uzrastu ostavljaju posledice po razvoj inteligencije. Za ostale sredinske inioce, navodi, nemamo jasne dokaze. Da li je ovo tano? Drugim reima, imamo li danas dokaze o tome da se IQ moe povisiti promenama sredine koje nisu fizikalne prirode. Nesumnjivo, pored teorijskog, ovo pitanje ima i znaajne pedagoke implikacije. ta pokazuju evaluacije interventnih programa namenjenih poveanju IQ-a? Stankov (1990) izvetava o Kvaevljevom eksperimentu. Uvebavajui tokom tri godine decu kreativnom reavanju problema, Kvaev uspeva do povisi njihov prosean IQ za osam jedinica (postojanje kontrolne grupe omoguava da se efekat pripie dejstvu programa, a ne maturaciji). Snou i Jalovova (1982), u svojoj meta-analitikoj studiji, navode da proseno poboljanje u periodu od pola godine iznosi est bodova. Slino tome, Hau (1997) navodi rezultate studija koji potvruju poboljanja u razliitim edukativnim programima kao to su Perry, Milwaukee Project, Abecederian Project i CARE. Na postojanje efekta kolovanja ukazuje i podatak da IQ opada tokom letnjeg raspusta. 122 Antropologija 10, sv.2 (2010)

Predrag Teovanovi Pravi je trenutak da u igru uvedemo i Dejmsa Flina koji je prvi primetio da prosean IQ populacije raste tokom godina. Naime, uobiajena je praksa da se testovi inteligencije restandardizuju nakon odreenog vremena, kako bi prosean IQ populacije bio podeen na 100, ime se stvara privid stabilnosti. Postupak (re)standardizacije podrazumeva sprovoenje istraivanja na normativnom uzorku kako bi se utvrdile norme unutar razliitih starosnih grupa na osnovu kojih se potom izvodi IQ pojedinanih ispitanik. Nunost sprovoenja restandardizacije navela je Flina da pomisli da se IQ menja tokom vremena. Ispitujui nove generacije starim testovima, dolazi do zakljuka da uproseen kolinik inteligencije populacije raste u proseku za po tri jedinice svake decenije, mada prijavljuje i rezultate koji ukazuju na jo dramatiniji skok. Tako, na primer, Holandski regruti poboljavaju rezultat za 21 jedinicu u periodu od 1952 do 1982, dok opta populacija Francuske pokazuje identian porast za jo krai period, 1949-1974 (Flynn, 2007). Prikazani fenomen, poznat kao Flinov efekat, nedvosmisleno ukazuje na znaaj koji sredinski inioci imaju u razvoju inteligencije. Flin smatra da bi faktore promena trebalo traiti, izmeu ostalog, u rastuoj sloenosti ivota, razvoju novih sredstava komunikacije, veoj izloenosti oveka informacijama, unapreenju i demokratizaciji obrazovanja, veim obrazovnim postignuima roditelja, ali i poboljanju kvaliteta ishrane i manjoj uestalosti deijih bolesti (spisku bi svakako trebalo pridodati i testovno iskustvo). Kao rekacija na Flinov efekat, dolazi i odgovor Densena i Ratona (2005), koji tvrde da je razlika prosenih IQova belih i crnih Amerikanaca nepromenjena tokom prethodnih 100 godina i da iznosi ravno 1.1 standardnu devijaciju (odnosno 16.5 IQ jedinica)10. Bilo je potrebno tek godinu dana da se pokae kako i ova (poslednja?) rasistika odstupnica, recimo to utivo, ima slabu empirijsku potporu. Dikens i Flin (2006) sprovode komprehenzivnu studiju u kojoj razlike u prosenim rezultatima reprezentativnih uzoraka crnaca i belaca u SAD mere na etiri testa sposobnosti (Vekslerovi testovi za decu i odrasle WISC i WAIS, Vojni kvalifikacioni test AFQT i Stanford-Bineova skala SB). Nad svakim od ovih testova sprovedena je barem jedna revizija i restandardizacija (u periodu od 1972 do 2002). Koristei samo zvanine podatke, Flin pokazuje da se razlika izmeu crnaca i belaca u tom razdoblju smanjila, u proseku, za 5.52 jedinice (po 0.184 za svaku godinu11). Iako su i
Celo jedno izdanje asopisa Psychology, Public Policy, and Law (Vol. 11, No. 2, 2005) bio je posveen ovom pitanju. Nakon uvodnog lanka u kojem Densen i Raton iznose rezultate kojima "potkrepljuju" svoje stavove, slede rekacije Sterberga, Nisbeta, Suzukija i Aronsona kojima se ukazuje na propuste napravljene u studiji. 11 Prostom raunicom, uz pretpostavku o nastavku linearnog trenda, dolazimo do projekcije da e biti potrebno jo 60 godina da nestanu sve razlike u testovnoj inteligenciji izmeu crnaca i belaca.
10

Antropologija 10, sv. 2 (2010)

123

O neinteligibilnosti... belci u datom periodu povisili svoj IQ, napredak crnaca se odvijao brim tempom. Flin i Dikens zakljuuju kako je "konstantnost crno-belog IQ jaza" mit koji ne moe biti korien kao dokaz genetikih razlika. Za smanjenje razlike odgovorne su iskljuivo sredinske promene (bolje mogunosti obrazovanja i zapoljavanja), a autori smatraju da e "dalji sredinski progres crnaca podstai dalje napretke u IQ-u" (Ibid., 917). Konano, treba naglasiti da heritabilnost nije dovoljna da bi se tvrdila nepromenljivost neke fenotipske odlike. Uzmimo na primer visinu, odliku koja je genetiki determinisana. Prosena visina stanovnika SAD, Japana i evropskih zemalja je u stalnom porastu tokom prethodnih nekoliko decenija. Objanjenja za ovakve promene naunici nalaze u boljoj ishrani. Analogno, ukoliko bi iveli u boljim uslovima, roditelji dece sa niskim IQ-ovima mogli bi da stvore potomstvo sa viim kolinicima inteligencije u buduih nekoliko generacija, iako to ne znai nuno da bi se ostvarila lamarkistika pretpostavka, odnosno da bi takve promene dovele do izmene gena. Razmotrimo, naposletku, samu postavku istraivanja iji rezultati slue izvoenju neosnovanih rasistikih zakljuaka. Nezavisna varijabla je rasa (kategorika, uglavnom sa dva nivoa n1-belci i n2-crnci). Zavisna varijabla je IQ. Nulta hipoteza glasi: ne postoje razlike na zavisnoj varijabli izmeu razliitih nivoa (kategorija) nezavisne varijable. Rezultate bi trebalo prikupiti na reprezentativnom uzorku, a potom primeniti analizu varijanse (ili t-test) kako bi se ustanovilo da li nultu hipotezu treba odbaciti ili ne. Reeno metodolokim terminima, kljuna zamerka antropologa i genetiara odnosi se na operacionalizaciju varijable rasa. Tako Olend (2002, 132) navodi da se "bilo koja nulta hipoteza mora ticati pravih varijabli, a (...) kako je pokazano da je bioloka rasa lana kategorija (odnosno lana varijabla) nulta hipoteza ne moe biti niti odbaena niti neodbaena". To ipak ne spreava autore rasistikih istraivanja da naprave sledei manevar oni mogu priznati da je rasa isto kulturoloka kategorija, ali tvrditi da je zavisna varijabla (IQ) bioloka, tavie uroena. Poglavlja za nama su upravo imala za cilj da pokau neosnovanost takve tvrdnje. Zakljuak: Dobijene grupne razlike u prosenom IQ-u posledica su razlika u genetikom materijalu? Jedan od osnovnih zadataka metodologije empirijskih istraivanja jeste da neutralizuje efekte konfundirajuih varijabli12, putem razliitih tehnika konSpoljne varijable su one koje istraiva nije ukljuio u nacrt, a koje mogu da utiu na rezultate istraivanja. Posebno problematina podvrsta su konfundirajue varijable koje deluju na zavisnu, a koreliraju sa nezavisnom promenljivom. Njihovo dejstvo je sistematsko (razliito na razliitim nivoima nezavisne varijable), te postoji mogunost diferencijalnog efekta konfundirajue varijable na zavisnu koja oponaa diferen12

124

Antropologija 10, sv.2 (2010)

Predrag Teovanovi trole (kao to su homogenzacija, blokovanje i uproseavanje, ili statistiki pomou analize kovarijanse). Naravno, pre nego to se pree na taj zadatak, neophodno je najpre prepoznati koja to promenljiva nije ukljuena u nacrt istraivanja, a moe da ima sistematski efekat na rezultate. U sluaju povezanosti rase i inteligencije, razumno je pretpostaviti postojanje veeg broja takvih varijabli. Nabrojmo samo neke: dostupnost i kvalitet obrazovanja i zdravstvenih usluga, uslovi stanovanja (prostornost, higijena, stabilnost), redovnost i visina mesenih primanja, mogunosti zaposlenja i kvalitet radnog mesta, dostupnost sociokulturnih sredstava (od igraaka i slikovnica, preko knjiga, kolskog pribora i interneta), kvalitet ishrane, odnos roditelja prema deci13, kvalitet porodinog funkcionisanja, stavovi prema mentalnom testiranju, vrednovanje akademskog postignua itd. Za svaku od ovih varijabli utemeljno je oekivati da ima efekat na postignue pojedinca na testovima inteligencije, a da je istovremeno povezana sa varijablom rasne pripadnosti. Uzmimo socio-ekonomski status kao kiobran varijablu koja natkriva veinu prethodno pomenutih. Iako je klasni jaz izmeu crnaca i belaca u SAD manji danas nego to je bio, na primer, 1960-ih, on je i dalje znaajan14. Jedan od naina da raspletemo konfundaciju bilo bi istraivanje u kojem bi se, uz ostale, i ova varijabla drala pod kontrolom i na taj nain se utvrdilo da li bi zaista postojale razlike u koliniku inteligencije izmeu rasa u sluaju da su svi spoljanji faktori izjednaeni. Svakako, druga mogunost je utopistika i nju Dobanski navodei da bi krucijalni eksperiment bio "stvaranje drutva jednakih mogunosti u kojem je svakom pojedincu doputeno da, bez ogranienja koje nose siromatvo ili rasne predrasude, ispune vlastite potencijale" (prema Olend 2002, 178). Burne diskusije pokrenula je i paradoksalna meritokratsko-nativistika postavka izneta u Zvonastoj krivoj autora Hernstejna i Mareja (1994): inteligencija je nasledna i u najveoj meri odreuje drutveni poloaj osobe. Inteligentniji ljudi, a takvi se raaju, smatraju autori, dospee na vrh drutvene lestivice zahvaljujui svojim sposobnostima. Oigledno, u ovom sluaju IQ se tretira kao nezavisna varijabla koja odreuje drutveni poloaj (zavisna). Ipak, daleko verovatnije je da su ove dve varijable u odnosu meuzavisnosti. Kao to sredinski
cijalni efekat nezavisne na zavisnu. Usled toga to su nezavisna i spoljna sistematska varijabla konfundirane, mogu se javiti alternativna objanjenja rezultata, to predstavlja ozbiljnu metodoloku greku. Klasian primer predstavlja istraivanje u kome se dobija efekat duine stopala na uspenost reavanja zadataka na testovima inteligencije (kada se pod kontrolom ne dri varijabla uzrast). 13 Hau (1997) navodi kako deca iz radnih klasa do svoje tree godine uju 10 miliona rei, to je gotovo tri puta manje od onoga to uju deca iz viih klasa, a to ima nepovratne efekte po razvoj inteligencije. 14 italac i sam moe sprovesti statistike analize podataka demografskih istraivanja (General Social Survey) na reprezentativnim uzorcima stanovnika SAD u periodu od 1972-2008 na http://sda.berkeley.edu/archive.htm.

Antropologija 10, sv. 2 (2010)

125

O neinteligibilnosti... uslovi imaju nepovratne efekte na razvoj inteligencije, tako i inteligencija podrazumeva prilagoavanje na uslove sredine. Moemo pretpostaviti da visoko inteligentne osobe, kao jednu od strategija adaptacije na savremene drutvene uslove, odabiraju borbu za zauzimanje viih poloaja na drutvenoj lestvici. Jedan od inilaca slabe socijalne pokretljivosti moe se upravo traiti u ovakvom povratnom odnosu IQ-a i SES (socio-ekonomskog status). Odrastajui u boljim uslovima, deca iz viih klasa ne samo da imaju veu verovatnou da u potpunosti razviju intelektualne kapacitete, ve imaju i bolju startnu poziciju u borbi za vii SES. Dakle, razvoj unutar loijih obrazovnih, stambenih, nutricionih i irih socio-kulturnih uslova, deci iz niih klasa znaajno suava mogunosti, a posledino smanjuje i drutvenu pokretljivost. Vizija koja stoji u osnovi projekata poput Head Starta upravo jeste umanjenje pomenute startne razlike. Meutim, previajui injenicu da i sredinski uticaji, koji se reflektuju kroz klasnu pripadnost, odreujuju razvoj inteligencije, Hernstejn i Marej zanemaruju dvosmerni odnos pomenutih varijabli, ime sebi dozvoljavaju da delimino naine neformalnu logiku greku prethoenja konsekvensa. Naime, inteligencija jedne osobe jednoznano se proglaava antecedentnom socio-ekonomskog statusa osobe, a zapravo predstavlja i konsekvent datog poloaja i njegovih prateih efekata koje smo razmatrali u prethodnom pasusu. Oigledno, logike greke naunika mogu imati direktne drutvene posledice i doprinositi odravanju drutvenih nejednakosti. Pristalice drutvenog konzervativizma su sklone tvrdnji da drutveni poredak reflektuje razlike u sposobnostima. Kada se ovakvoj doktrini pridoda i pretpostavka o uroenosti inteligencije, lako se dolazi do zakljuka da nita ne moe biti uraeno sa nesrenim niim slojevima i da je novac uloen u programe afirmativne akcije unapred baen siromani se nalaze u onom drutvenom sloju kojem prirodno pripadaju. Kako su crnci manje inteligentni od belaca, prosto je oigledno da moraju biti i siromaniji. Stanovite autora poput Hernstajna i Mareja ne samo da nije empirijski utemeljeno, nego je i vrednosno-politiki zasieno konzervativnim i rasistikim stavovima. Kao takvo, ono mora biti odbaeno i sa pozicije tradicionalne nauke. Konano, treba li suspendovati pojam inteligencije? Potrebno je, svakako, preispitati ulogu koju su nativistike ideje u psihologiji imale (i dalje imaju) u odravanju drutvenih nejednakosti. Kako su prosvetiteljstvo i darvinizam odbacili ideju prirodnog poretka, nametnutog od strane boanstva, bilo je potrebno pronai novo sredstvo kojim se nastala praznina moe popuniti (Howe 1997). U svom nastojanju da se legitimie kao nauka, a na talasu testovnog pokreta i nomotetskog pristupa, psihologija je olako upala u nativistike vode i voljno ponudila svoje usluge u reavanju drutvenih problema na nain koji je, politiki korektno reeno, dubiozan. Na vrhun126 Antropologija 10, sv.2 (2010)

Predrag Teovanovi cu ranih zanosa, Terman (1916) je ubeen da e upotreba testova inteligencije dovesti do "smanjenja opte maloumnosti" i eliminacije "poroka, zloina i delinkvencije", a Spirman u asopisu Eugenic Review 1912. godine objavljuje lanak pod naslovom Naslednost sposobnosti, u kojem se nagovetava mogunost uskraivanja prava glasa i reprodukcije osobama sa niskim stepenom inteligencije. Bez izuzetka, ovakvi stavovi nisu imali logiko i empirijsko utemeljenje. Ipak, oni su olako prihvatani, i to barem iz tri razloga. Najpre, jednostavna bioloka objanjenja sloenih drutvenih problema smanjuju kognitivnu disonancu (o toj funkciji rasististikih i etnocentrinih uverenja govori linija istraivanja koja se bavi autoritarnom linou; videti Bojanovi 2004). Drugo, postojee predrasude predstavljaju pogodno tlo za prijem ovakvih ideja. I konano, na optijem nivou, takve ideje slue opravdavanju klasnih razlika i omoguavaju odravanje statusa quo. Da li sve ovo ukazuje da testove sposobnosti treba izbaciti iz upotrebe, a pojam inteligencije suspendovati? Naravno da ne. IQ rezultati su dokazali svoju valjanost (oni su najbolji pojedinani prediktori15 akademskog uspeha, radnog postignua i napredovanja u armijskim programima obuke) i nesumnjivo se mogu koristiti i u humane svrhe. Podatak o koliniku inteligencije jeste informacija o osobi, o njenoj linosti, odnosno sposobnostima. Problemi nastaju kada se znaenje takve informacije pogreno razume ili zloupotrebljava. Stoga, prilikom primene testova, potrebno je imati u vidu nekoliko injenica. Prvo, dobijene razlike nisu odreene preteno genetikim faktorima. Sredinski uticaji, posebno u ranom detinjstvu imaju se smatrati barem u istoj meri odgovornim za razvoj inteligencije. Ne postoji nain da se ultimativno odredi proporcija genetikih i sredinskih uticaja. Drugo, rezultat testa je samo rezultat testa. Prilikom individualnog testiranja, olako se zaboravlja da se "pravi" IQ osobe najverovatnije (99%) nalazi u rasponu od 2.56 standardne greke od dobijenog rezultata. Pored kognitivnih sposobnosti, na skor utie i mnotvo drugih faktora. Stoga, da bi se dobila preciznija procena sposobnosti osobe da reava testove sposobnosti potrebno je zadati irok spektar testova sposobnosti. Potom, postoji snana struja psihologa koja iznosi uverljive doNaravno, upotreba pojedinanih prediktora (bio to IQ, indeks telesne mase, skonost ili obrazovni nivo) predstavlja vulgarizaciju podataka nomotetskih istraivanja. Za ove svrhe, korisniji pristup je idiografski u kojem se skup tehnika koristi za prikupljanje irokog spektra relevantnih podataka o osobi za ciljem uspostavljanja obuhvatnije i celovitije procene. Ipak, vremenska i finansijska ogranienja, posebno u uslovima profesionalne selekcije, esto nameu potrebu za korienjem pojedinanih prediktora, barem u prvoj, trijanoj fazi. Da li ovakvim postupkom psiholozi praktiari odravaju socijalnu nejednakost? Konformistiki argument, na koji bi se mogli pozvati, nalazi se u lanku Nensi Robinson (2005, 287): "Greka koja proizvodi neravnoteu ne lei, Horacije, u testovima, nego u ivotu samom".
15

Antropologija 10, sv. 2 (2010)

127

O neinteligibilnosti... kaze da inteligencija nije samo ono to se meri testovima (videti Gardner 1993). Konano, postojee diskrepance u prosenom IQ-u grupa koje ve dui period ive unutar iste kulture, pre odraavaju drutvene nejednakosti nego bioloke razlike. Literatura Ajzenk, H. 1991. Da li je pojam inteligencije koristan ili beskoristan? Psihologija 3-4: 195-207. Allend, Alexander Jr. 2002. Race in Mind: Race, IQ, and Other Racisms. New York: Palgrave MacMillan. Ardrey, Robert. 1961. African Genesis. New York: Dell Publishing Co. Bojanovi, Radojica. 2004. Autoritarni pogled na svet. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju. Bronfenbrenner, Urie. 1975. "Nature with nurture: A reinterpretation of the evidence". In Race and IQ, ed. A. Montagu, 114-144. New York: Oxford University Press. Brown, James. 2004. Who Rules in Science? An Opinionated Guide to the Wars. Cambridge, MA: Harvard University Press. Burt, Cyril. 1958. The Inheritance of Mental Ability. American Psychologist 13(1): 15. Coon, Carlton S. 1962. The Origin of Races. New York: Alfred Knopf. Cudd, Ann. E. 2001. "Objectivity and Etno-Feminist Critiques of Science". In After Science Wars, eds. Ashman, K. M. & Baringer, P. S., 79-95. London: Rouledge. omski, N. i Fodor, D. 1990. "Induktivistika zabluda". U Teorije jezika, teorije uenja: Debata izmedu ana Pijaea i Noama omskog, ur. PjateliPalmarini M., 270-289. Sremski Karlovci-Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia. Danziger, Kurt. 1990. Constructing the subject. Cambridge: Cambridge University Press. Dickens, W. T. & Flynn, J. R. 2006. Black Americans Reduce the Racial IQ Gap: Evidence From the Standardization Samples. Psychological Science 17 (10): 913-920. Densen, A. 1991. Spirmanov g-faktor: veze izmeu psihometrije i biologije. Psihologija 3-4: 167-193. Eysenk, Hans J. 1971. The IQ argument: race, intelligence, and education. New York: Library Press. Fromm, Harold. 1997. My Science Wars. Hudson Review 49: 599-609. Flynn, James. 2007. What is intelligence? Beyond the Flynn effect. Cambridge: Cambridge University Press. 128 Antropologija 10, sv.2 (2010)

Predrag Teovanovi Gardner, Howard. 1993. Multiple Intelligences: New Horizons in Theory and Practice. New York: Basic. Gould, Stephen Jay. 1981. The Mismeasure of Man. New York: Norton. Hebb, D. 1949/2002. The Organization of Behavior. New York: John Wiley and Sons. Hernstein, Richard & Charles Murray. 1994. The Bell Curve. New York: Free Press. Howe, Michael. 1997. IQ pod znakom pitanja istina o inteligenciji. Zagreb: Naklada Jasenski i Turk. Jackson, John Jr. 2005. Science for Segregation. New York: NY University Press. Jensen, Arthur. 1969. How much can we boost IQ and scholastic achievement? Harvard Educational Review 39: 1-123. Kun, Tomas. 1974. Struktura naunih revolucija. Beograd: Nolit. Latour, Bruno. 2002. The Science Wars: A Dialogue. Common Knowledge 8 (1): 71-79. Lawler, James. 1978. IQ, Heritability and Racism: Marxist Critique of Jensenism. New York: International Publishers. Levin, Michael. 1997. Why Race Matters: Race Differences and What They Mean. Westport: Praeger. Lorenz, Konrad. 1967. On Agression. New York: Bantam Books. Radonji, Slavoljub. 2004. Psihologija uenja (knjiga prva). Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva. Radovi, Sran. 2006. Relativizam i antropologija. Glasnik etnografskog instituta SANU 54: 389-402. Richards, Graham. 1997. Race, Racism and Psychology: Towards a reflexive history. London: Routledge. Robinson, Nency. 2005. "In defense of a psychometric approach to the definition of academic giftedness: a conservative view from a die-hard liberal". In Conceptions of giftedness, eds. Sternberg, R. J. & Davidson J. E., 280-294. Cambridge: Cambridge University Press. Ross, Andrew. 1995. Introduction. Social Text 46-47: 1-13. Schaffer, Gavin. 2007. "Scientific" Racism Again?: Reginald Gates, the Mankind Quarterly and the question of "race" in science after the Second World War. Journal of American Studies 41(2): 253278. Shank et al. 2001. "Pure objects and useful knowledges". In After the Science Wars, eds. Ashman, K & Bringer, P., 65-77. New York: Routledge. Shockley, William. 1972. Dysgenics, Genericity, Raceology: A Challenge to the Intellectual Responsibility of Educators. Phi Delta Kappa, pp. 297-307. Snou, arls Persi. 1971. Dve kulture i ponovo o njima. Beograd: Narodni univerzitet "Braa Stamenkovi".

Antropologija 10, sv. 2 (2010)

129

O neinteligibilnosti... Snow, R. E. & E. Yalow. (1982). "Education and intelligence". In Handbook of human intelligence, ed. R. J. Sternberg, 493-585. Cambridge: Cambridge University Press. Sternberg, Robert i Alen Kaufman. 2002. Ljudske sposobnosti. Psihologija u svetu VII: 3-21. Stankov, Lazar. 1990. Kvaevljev eksperiment: moemo li poveati inteligenciju? Psihologija 1-2: 5-27. Stankov, Lazar. 1991. Savremene perspektive u istraivanju inteligencije. Psihologija 2-4: 127-160. Terman, Louis M. 1916. The Measurement of Intelligence: An Explanation of and a Complete Guide for the use of the Stanford Revision and Extension of the Binet-Simon Intelligence Scale. Boston: Houghton Mifflin Co. Tuci, Nikola i Gordana Mati. 2002. O genima i ljudima. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju. Tucker, William. 2002. The Funding of Scientific Racism: Wickliffe Draper and the Pioneer Fund. Urbana: University of Illinois Press. Vernon, P. E. 1979. Intelligence: Heredity and Environment. Freeman: San Francisco. Primljeno: 08.03.2010. Prihvaeno: 27.03.2010. Predrag Teovanovi ON UNINTELIGIBILITY OF RACIALIZATION OF INTELLIGENCE IQ argument alleges that (1) there are racial, i.e. group differences in intelligence between Black and White people, and that (2) intelligence is highly hereditary, thus (3) given differences are congenital and they reflect diversities in genetic material. Results of population geneticists suggest that the notion of race (and the notion of ethnic group likewise) is only a social construct, a cultural category, and not a biologically (genetically) founded criterion of classification. Having this in mind, any attempt by scientific racists to declare racial differences in intelligence hereditary is beforehand nonsensical. In spite of this, and based on the empirical fact that White people (as a social group, a collection of individuals declaring themselves being of white race/population/group) consistently score higher average IQ on ability tests for approximately 15 units more than Black people (as social group), scientific racist incline to proclaim these differences as being congenital, claiming at the same time that intelligence is a highly hereditary ability. Thus, this paper will pri130 Antropologija 10, sv.2 (2010)

Predrag Teovanovi marily focus on the other claim. The aim is to show that the finding on group differences in its descriptive form is not itself racist, but that it becomes such by advancing to the level of unfounded nativist explanation. Also, methodological errors of scientific racists are addressed separately, as well as the role which unfounded conclusions have in conservation of social inequality. Key words: intelligence, IQ, race, between-group differences in IQ, naturenurture controversy, scientific racism.

Antropologija 10, sv. 2 (2010)

131