Socijaldemokratski klub Friedrich Ebert Stiftung

Izdavai

Socijaldemokratski klub Fondacija Friedrich Ebert

Za izdavae

Paola Petri Ana Manojlovi

Lektor

Dragia Kalezi
Dizajn korica

Sanja udanov
Tehniko ureenje i prelom

Tehnika redakcija Slubenog glasnika

ISBN 86-83767-12-4

Sreko Mihailovi (ur.), Zoran Vidojevi, okica Jovanovi, Vukain Pavlovi, Duan Pavlovi, Slavia Orlovi, Radovan Marjanovi, Neboja ovi, Neven Cvetianin, Irena Risti, ore Vukovi, Boko Kovaevi, Ljubo orevi, Dragica Vujadinovi, Zlatko ram, Vera Markovi, Miklo Biro, Dragoljub B. orevi, Rade Veljanovski, Snjeana Milivojevi, Simeon Pobuli i Goran Nikoli

PET GODINA TRANZICIJE U SRBIJI II

Beograd, 2006

CIP , 316.334.2/.3(497.11)2000/2005(082) 316.4:330.342(497.11)2000/2005(082) 321.7:316.7(497.11)(082) PET godina tranzicije u Srbiji. 2/ Sreko Mihailovi (ur.) ... [et al.]. Beograd : Socijaldemokratski klub : Fondacija Friedrich Ebert, 2006 (Beograd : Glasnik). 336 str. : tabele ; 24 cm. Tira 400. Napomene i bibliografske reference uz tekst. Bibliografija uz svaki rad. Summaries. ISBN 86-83767-12-4 (SDK) 1. , a) 20002005 b) c) 20002005 COBISS.SR-ID 130379788 tampa: JP Slubeni glasnik, tamparija Glasnik, Lazarevaki drum 13-15

Sadraj

Strana

Uvod ................................................................................................... 7
Zoran Vidojevi Restauracija i inovacija ....................................................................... 9 okica Jovanovi Zakasneli romantizam i blokirana postoktobarska modernizacija .... 34 Sreko Mihailovi Dugo putovanje u kapitalizam .......................................................... 43 Vukain Pavlovi O deficitu institucionalnih kapaciteta u Srbiji .................................. 67 Duan Pavlovi Zarobljena drava ............................................................................. 77 Slavia Orlovi Demokratska konsolidacija Srbije..................................................... 92 Radovan Marjanovi Dravu i njene institucije prepustimo Englezima ........................ 110 Neboja ovi Imali smo mogunosti, donekle smo ih iskoristili .......................... 125 Neven Cvetianin U potrazi za izgubljenim konsenzusom .......................................... 129 Irena Risti Povratak Srpske radikalne stranke nakon 5. oktobra ..................... 134 ore Vukovi Kako do najpovoljnijeg izbornog sistema za Srbiju? ....................... 144

Strana

Boko Kovaevi i Ljubo orevi Etniko (ne)poverenje ..................................................................... 164 Dragica Vujadinovi Tranzicijski procesi, politika kultura i civilno drutvo................... 178 Zlatko ram Socijalni stavovi i osobine linosti kao komponente politike kulture ............................................................................. 200 Vera Markovi Promene vrednosnih orijentacija .................................................... 219 Miklo Biro Stavovi prema zakonitosti u tranzicionoj Srbiji .............................. 228 Dragoljub B. orevi Religijsko-crkveni kompleks u postoktobarskom periodu .............. 239 Rade Veljanovski Osujeena medijska tranzicija ......................................................... 254 Snjeana Milivojevi Televizija u tranziciji: Od dravne kontrole do divljeg trita ......... 272 Simeon Pobuli Peti oktobar i pravci socijalno-ekonomskog razvoja ....................... 286 Goran Nikoli Ekonomski odnosi sa inostranstvom u postmiloevievskom periodu ...................................................... 300 Five years of transition in Serbia Abstracts .................................... 321

Uvod

Kada je ljudima ove zemlje bilo najbolje? Ovo pitanje smo postavili graanima Srbije u jednom istraivanju Centra za prouavanje alternativa, u maju 2002. godine. Od 100 ljudi: 3 je odgovorilo pre Prvog svetskog rata, 4 izmeu dva svetska rata, 2 tokom pedesetih godina, 30 tokom esdesetih i sedamdesetih godina, 47 tokom osamdesetih godina, 4 tokom devedesetih, 5 posle 2000. godine. 5 nije nita odgovorilo, oni valjda misle da ljudima u ovoj zemlji nikada nije bilo dobro! Kada e ljudima ove zemlji biti bolje? Ovo pitanje smo postavili graanima Srbije u jednom istraivanju Centra za slobodne izbore i demokratiju, u aprilu 2005. godine. Od 100 ljudi: 4 je odgovorilo ni sada mi nije loe, 17 u naredne dve-tri godine, 25 u narednih etiri-pet godina, 29 za desetak godina ili kasnije, 25 nije znalo da odgovori; oni moda misle da ljudima ove zemlje nikada nee biti dobro!

Plojka Ima u Crnoj Gori jedna djetinja igra o kojoj pie Vuk St. Karadi u svom Srpskom rjeniku. Plojka se upravo zove okrugla i glatka kamena ploica, kojom se u ovoj igri gaa u drugi ispravljeni kamen, koji se zove cilj; kad se poinje bacati, zove se injati; koji inja, obino rekne: inj i poinj; koji prvi inja, vazda ga dobija; koji zadnji inja, nigda ga ne dobija! Koja strane prije pogodi 10 puta, ona jae onu drugu od jednog do drugog cilja... Pet godina tranzicije u Srbiji Socijaldemokratski klub je organizovao razgovor o temi Pet godina tranzicije u Srbiji. Savetovanje je pomogla Fondacija Fridrih Ebert. O tranziciji u Srbiji razgovarali smo 12. novembra 2005. godine. U razgovoru je uestvovalo 60 ljudi. Razgovoru je pripomogla knjiga Pet godina tranzicije u Srbiji koju su Socijaldemokratski klub i Fondacija Fridrih Ebert objavili pre same rasprave. O temama koje su problematizovane u raspravi u ovom zborniku koji je sada pred itaocima pie 21 autor. O prigovoru koji se uo u toku rasprave da pristupi ponekih autora nisu socijaldemokratski mogu i sada da ponovim ono onda reeno: Nismo pravili socijaldemokratsku raspravu, socijaldemokrate su samo pokrenule raspravu. A usput, moemo se pozvati i na rei R. H. Tonija: Drutva, kao i pojedinci, imaju svoje moralne krize i svoje revolucije. Onaj koji ih prouava moe da prati posledice ovih prevrata, ali teko da moe pokuati da ih proceni bez predrasuda, jer je vatra koju su one razgorele upalila i njegovu malu sveu. Sreko Mihailovi

ZORAN VIDOJEVI, Institut drutvenih nauka, Beograd

Restauracija i inovacija

Pluralnost i razliitost znaaja tranzicija Postoji vie tipova tranzicije, s razliitim efektima, u svetu kao celini. Tranzicija u Srbiji vana je za nas, dok je za ire procese istorijskih promena, evropskih i optesvetskih, objektivno nevana. Ali je zato za nju kao drutvo i kao dravu taj opti kontekst onoga to se podrazumeva pod tranzicijom, posebno u bivim socijalistikim zemljama, izuzetno vaan. Bez njega se ne moe ni razumeti, niti objasniti ta se to sistemski menja, posredstvom kojih socijalnih i politikih subjekata i s kakvim efektima u jednoj maloj zemlji na periferiji istorije i Evrope, kakva je sadanja Srbija. Logika velikih brojeva i logika sile, odreuju njen stvarni poloaj i na starom kontinentu i u svetskim razmerama. U svim bivim socijalistikim zemljama zbiva se u osnovi isti proces promena, po manje-vie istim pravilnostima, da ne kaemo zakonitostima, ali s razliitim rezultatima. Veina tih zemalja ve je duboko zala u istorijski nierazredni, divlji kapitalizam, uska manjina se kree ka kakvom-takvom liberalnom modelu drutva, s mnogim ogranienjima, ukljuujui i ona koja se odnose na demokratiju, posebno na status manjina. Postoji i nekoliko zemalja sive zone tzv. tranzicije. Srbija spada u onu veinsku grupu u kojoj se ustaljuje i proireno reprodukuje taj istorijski nierazredni, razvojno nesposobni kapitalizam. On proizvodi novu, veoma duboku sistemsku i optedrutvenu krizu. Tranzicija u takav kapitalizam jeste nova istorijska drama, po glavnom drutvenom toku i njegovim efektima, premda na sporednom (u smislu sadanje snage) istorijskom koloseku ima nekih tendencija i potencijala koji su drukijeg karaktera, ali daleko od mogunosti da prerastu u magistralnu struju drutvenih kretanja. Meutim, ni tranzicija bivih realsocijalistikih drutava kao celine nije sada od primarnog znaaja za svetska kretanja. Pre petnaestak godina bila je. Svakako, ona utie na svetske tokove, ali ne odluujue. Primar-

10

nog su znaaja tranzicije u jezgru vodeih svetskih zemalja: Sjedinjenim Dravama, najrazvijenijim zemaljama Evrope, u Japanu, delimino u Rusiji, a na drukijim kulturnim osnovama u Kini, Indiji i glavnim islamskim zemljama. Od toga ime e rezultovati te tranzicije, kakav e biti odnos izmeu njihovih glavnih nosilaca, da li e se i koliko uspeno reavati sve dublji i sve otriji sukobi interesa i slika sveta to oblikuju sadrinu magistralnih istorijskih trendova najvie zavise globalna kretanja, ukljuujui i to da li e doi do oruanih sukoba planetarnih razmera. Za sve te najvanije tranzicije ne zna se pouzdano kuda vode. Ali se najmanje zna u ta e se za nekoliko decenija pretvoriti tehnotronsko drutvo Sjedinjenih Drava, na ta upozorava I. Volerstajn, a dodao bih da je slina nepoznanica, bar iz sadanjeg horizonta saznanja, ta e se zbivati u neposrednoj budunosti u Rusiji, do ega e dovesti sada uspeni preobraaj Kine, ime e rezultovati modernizacija Indije, a posebno u kom smeru e se menjati najvanije islamske zemlje. To su, dakle, tranzicije od svetsko-istorijske vanosti. Sve se to, u veoj ili manjoj meri, prelama i u razvoju Srbije, tako da su te spoljanje tranzicije jedan od vanih unutranjih inilaca drutvenih tokova u njoj i njene budunosti kao drutva i drave. Time govor o tranziciji neizbeno postaje govor o globalizaciji. Uvid u rang znaaja razliitih tranzicija u svetu mora biti dopunjen uvidom da, zapravo, ne postoji iole razvijenija teorija tranzicije bivih evropskih drutava realsocijalizma. Postoji niz relevantnih empirijskih nalaza, opisa fenomena onoga to se, po navici, podrazumeva pod tranzicijom. Ali, generalno gledano, nema odgovarajue teorije koja bi sve te nalaze, esto i protivrene, dovela do nivoa sutinske misli i predvianja (koliko je to u njenoj moi) kuda svi ti procesi vode na neto duu vremensku stazu gledano. Zavladalo je krajnje sueno i, to je jo vanije, u osnovi nereflektovano shvatanje tranzicije. Ona se manje-vie svela na njene ekonomske i politike komponente, koje su, takoe, preteno suene na neoliberalnu recepciju i sistemsku izvedbu tog procesa. Moralna komponenta tranzicije jedva da se na ozbiljniji nain propituje i da se nalazi u polju interesovanja itave armije tranzitologa. To, svakako, nije sluajno ve je uslovljeno prirodom samog toka, glavnih korisnika i usmerivaa drutvenih zbivanja koja se imenuju tranzicijom. Odnos morala i politike, kao i morala i ekonomije, veoma je sloen, a teorijski diskurs o njemu ne bi se smeo izroditi u demagoku retoriku, ili

11

crtanje nekakvog apstraktno-utopijskog drutva. Ali, ako se ne zapostave neke univerzalne ljudske vrednosti ka kojima mora biti usmereno drutvo da bi bilo bolje, a ne u ukupnom rezultatu (kada je re o uslovima egzistencije njegove nadmone veine) uglavnom isto, a u mnogim sluajevima ak i gore od prethodnog, onda je moralna dimenzija njegovih promena jedan od bitnih indikatora istine o njemu. Pred teorijsku misao namee se niz pitanja, a pre svega pitanje kakva je masovna sudbina ljudi, kakve su stvarne mogunosti dominantnog dela stanovnitva da izae iz stanja lienosti zadovoljavanja nekih neophodnih ivotnih potreba. Druga grupa pitanja je: ta, kako i u ijem interesu preteno rade kljune politike i ekonomske institucije drutva, kakva je priroda upravljakih elita, postoje li neke uzde, ukljuujui i moralne, koje onemoguuju drastinu zloupotraebu vlasti? I trei krug pitanja koja se tiu identifikacije istine drutvenih promena nazvanih tranzicijomjeste sledei: kakvi su ljudi na glavnim takama vlasti, jesu li oni koji sainjavaju upravljake elite dorasli dramatinosti drutvene situacije, spajaju li u sebi kompetentnost i neophodnu moralnost (razume se, ne traei od njih da budu ikone). Tek teorijski zasnovanijim odgovorima na ta pitanja moe se stvoriti relativno objektivna slika drutvenih promena i njihovih rezultata. Ako stvari tako posmatramo pokazuje se nerazdvojivost moralne i svih drugih sastavnica promena oznaenih najee mutnim i uveliko izanalim terminomtranzicije. Validnost termina tranzicija Najvei nedostatak teorijskog diskursa o tranziciji jeste u tome to se ona ne problematizuje kao termin, a jo manje kao pojam. Mnogo toga to se tim terminom pokriva do te mere je rastegljivo, bezglavo i ideologizovano da istina drutvenih procesa koju on, proizlazei iz odgovarajueg pojma, treba da izrazi ostaje u magli, ili sam taj termin skriva ono to se uistinu zbiva. On je unapred odreen da bude nosilac poeljnog, pozitivnog znaenja i izraz istorijskog optimizma, uz nune ,propratne tekoe kretanja ka boljem svetu. Po tome ima slinu, ili istovetnu funkciju kao i kljuni termini u negdanjoj teoriji socijalizma kao protivrenog, ali, ipak, istorijski osiguranog prelaznog perioda iza koga nuno sledi besklasno drutvo.

12

Tako upotrebljavan taj termin, kada iza njega nema jasnog pojma, preplavio je javni govor i uveliko prodro u teoriju drutva, te zato nema gotovo nikakvu analitiku vrednost. Prva stvar u raiavanju teorijske zbrke i rasterivanja magle jeste dati terminima jasno znaenje, na osnovi pojmovnog miljenja, to podrazumeva njihovu kritinost i dostojanstvo. Termin trazicija morao bi oznaavati prelaz iz jednog sistema u drugi i iz jedne istorijske epohe u drugu. Ali, on nita ne kazuje o karakteru tog prelaza. On moe biti prelaz unapred, unatrag, ili i jedno i drugo, ali s razliitim udelom elemenata napretka, stagnacije ili nazatka. Teorijski je bitno odrediti stvarne sadraje razliitih konkretno-istorijskih prelaza. Drugi korak u tom raiavanju jeste stvaranje one teorijske aparature koja najbolje izraava upravo te sadraje. Tranzicija samo govori o spoljnim obelejima prelaza, da jedno nestaje, a drugo nastaje, ali ne i o tome ta stvarno nastaje, kakav tip drutva se zaista uspostavlja. Nije dovoljno sluiti se potapalicama postsocijalistika, a pogotovo postkomunistika drutva budui da komunizma, u smislu besklasnog i ujedno visoko razvijenog drutva slobodnih ljudi, nikada nije ni bilo. Kada je re o tipu drutva koje nastaje u nas i u izrazitoj veini bivih socijalistikih zemalja, sudei po nainu i efektima privatizacije, pre svega uspostavljanja socijalne strukture i njoj svojstvenih nejednakosti u drutvenom poloaju i ivotnim ansama razliitih klasa, slojeva i ljudi kao pojedinaca nastaje kapitalizam ponovljene prvobitne akumulacije bogatstva, iji je glavni subjekt mafiozno-nomenklaturna buroazija. U preovlaujuem delu teorija tranzicije o tome se ne govori. Takav kapitalizam je ujedno periferni i vazalni u odnosu prema centrima svetske kapital-moi. Kada se taj tip kapitalizma uspostavi, u Srbiji ili drugde, onda on svojom logikom namee bitna obeleja ivog politikog sistema i stvarnu lestvicu vrednosti, te nema nikakvih iznenaenja otkud toliko korupcije, i uopte drutvene patologije, usled ega nastaje takav obim socijalnog nezadovoljstva, ta je primarni uzrok neuspenih sistemskih promena (neuspenih sa stanovita razvitka drutva kao celine, a ne interesa posednika odluujue ekonomske i politike moi), odakle reprodukcija siromatva i bede, kao i sve vee zapadanje u vazalni poloaj u ekonomskom, politikom, pa i kulturnom smislu. Na pretpostavkama takvog kapitalizma, a ne nekog socijalizovanog, ili korporativno-patronatskog, to je moralo uslediti. Stoga je u teorijskom identifikovanju onog to se stvarno zbiva u drutvima novog prelaznog perioda od odluujue vanosti sagledati genezu,

13

glavne dobitnike i gubitnike sistemskih promena, interesnu podlogu konkretne strukture moi i kljunih drutvenih tokova, kao i uticaj svetske kartografije moi na te tokove. Naravno, ostaje pitanje je li kapitalizam ponovljene prvobitne akumulacije bogatstva bio jedini mogui put nakon sloma prethodnog sistema. Takav put nije izabran nekom vrstom drutvenog konsenzusa. On je nametnut, te stoga i nelegitiman.1 Najvei deo graana u svim bivim socijalistikim zemljama odbacio je sistem politike represije i neslobode, ili ga, u najmanju ruku nije branio. Ali, nije izabrao sistem u osnovi pljakakog kapitalizma, niti je narod (u smislu demosa) o takvom kardinalnom zaokretu uopte pitan. On je naturen jednom novom vrstom diktature odozgo. Ta injenica nelegitimnosti ekonomsko-socijalnih promena, koje su u znaku drukije diktatuture, u veini literature koja se bavi promenama u tim zemljama (koliko je autoru ovog rada poznato) uglavnom se preutkuje, zabauruje i ne domilja do nunog konanog zakljuka. I tu se namee velika slinost s logikom ranijeg sistema i ponaanjem kvazi-teorijske misli. S obzirom na nivo dostignutog razvoja Srbije, a to vie ili manje vai i za preteni deo drugih zemalja biveg realsocijalistikog prostora, nije bilo istorijski neminovno uspostavljanje takvog, u osnovi regresivnog kapitalizma. Ali, s obzirom na stvarnu strukturu moi, na to da se nomenklatura znatnim delom, posebno u dravi u kojoj ivimo, pretvorila u novu krupnovlasniku, zapravo, primitivnu kapitalistiku klasu, nesposobnu da upravo kao klasa, sagledavana u svojoj celosti, razvija civilizacijske funkcije kapitala, i imajui u vidu slabost otpora, dezorganizovanost i dezorijentisanost gubitnikih socijalnih skupina, te snanu potporu svetskog kapitala i najmonijih zemalja Zapada ba takvom zaokretu, uz neke nesutinske primedbe stvarne alternative, praktino nije bilo. Prelazak, ne u istorijski vii tip drutva nego u primitivni kapitalizam, uglavnom je dovren, i u nas i u veini drugih zemalja na prostoru biveg realsocijalizma. Socijalna struktura manje-vie je oformljena, izgledi pripadnika donjih klasa i slojeva da promene nabolje svoj materijalni i celokupni ivotni poloaj praktino su zanemarljivi, sem za retke pojedince, i to prvenstveno putem sive ekonomije ili klasinog kriminala. Mit

1 O strategiji razvoja koja nema podrku drutvene veine podrobnije u radu: , , , , , , 2005, str. 44.

14

otvorenog drutva i liberalna teologija2 raspadaju se u sudaru s takvom stvarnou. Svakako, nita nije u ljudskom svetu u potpunosti ni crno, niti belo. Ipak, to je nivo trivijalnog saznanja. Ali, ako se iza rei tranzicija ne vide ivotne sudbine miliona ljudi, ako ispod podataka ne progovara dublja istina od one statistike, onda ta re ne samo da mimoilazi tu istinu nego je i porie. A za istinu nije dovoljno znanje nego, kao i uvek, i hrabrost da se ona javno saoptava i brani. Saldo posleoktobarskih promena u Srbiji Ono to vai za magistralni tok promena u drutvima na prostoru doskoranjeg real-socijalizma, mora vaiti i za Srbiju. Te promene, imenovane na prvi pogled neutralnim terminom tranzicija, u biti su meavina dominantnog procesa restauracije kapitalizma prvobitne akumulacije bogatstva, i nekih elemenata skromno razvijenih i, pre svega potencijalnih inovacije3. Sama restauracija je dvostruka, ali sastavnice te njene dvostrukosti nisu podjednake snage. Sem obnavljanja kapitalizma prvobitne akumulacije (naravno, ne u istovetnim oblicima kakvi su postojali pre uspostavljanja socijalistikog poretka) kao konkretno-istorijske naddeterminante, postoje latentne, ali i manifestne tendecije obnavljanja naina vladavine, karakteristinog za prethodni sistem, pri emu je sukob restauracije i relativne inovacije (naravno, inovacije s obzirom na nae prilike, a ne u svetskoistorijskom smislu) najizraeniji ba na podruju politike. Zbiva se, dakle, na prvi pogled neprirodan spoj procesa restauracije, koji preovlauje, i krhke inovacije. Meutim, u konkretnim procesima drutvene transformacije ono to izgleda nespojivo postoji kao sukcesija isprepletenih suprotnosti, ali bez mogunosti nadilaanja istorijskom sintezom. Suprotnosti ostaju razobruene. Svakako, restauracija svedoi o neprevladanom horizotu kapitalistike epohe, ali nije, niti moe biti, puko ponavljanje prolosti. Ona znai da se u preobraenom vidu obnavljaju

2 T Kulji, Kritika kultura seanja, tri naela, Zbornik: Pet godina tranzicije u Srbiji, Socijaldemokratski klub, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd, 2005, str. 133. 3 Neto drukijim pojmovima Z. Golubovi identifikuje bitno razliite istorijske mogunosti sadrane u procesima koji nose zbirno ime tranzicije. Ona kae da tranzicija moe imati dva suprotna smera: evolutivni i involutivni retrogradni, te da postoji opasnost od obnavljanja autoritarnog sistema, ukoliko izostane jasna artikulacija dugorone strategije demokratske transformacije (Z. Golubovi. Tranziciona raskrsnica postsocijalistikih drutava, Republika, br. 368-369, 1-30 novembar 2005, str.14).

15

bitni sadraji odreenih tipova drutva za koje je izgledalo da su istorijski minuli. Nastaje drukije, ali u svojoj sutini ne i istorijski novo drutvo. Staro, u ontolokom smislu, i to esto u njegovim regresivnim, patolokim i stagnantnim oblicima, koji nisu bili neizbeni, pokazuje se neuporedivo nadmonijim od elemenata novog. Kapitalizam prvobitne akumulacije bogatstva, po svojoj prirodi istorijski nierazredan, surov, i bez razvojne snage, nije negacija nego je zamena, i to u mnogo emu loa zamena ranijeg sistema, koji je, takoe, bio bez dovoljno razvojnih sposobnosti. Sama ta zamena, kada se svojinski i institucionalno uvrsti isto tako je nereformljiva kao i raniji sistem. Ona se reprodukuje kao u biti balsamovano drutvo, sa u osnovi stvrdnutom socijalnom strukturom u kojoj su unapred odreene ivotne anse, zavisno od pripadnosti odreenoj klasi i sloju, eliti ili neeliti. Zdravo malo i srednje preduzetnitvo, koje se oformilo i koje, s obzirom na njegov status u prethodnom sistemu, takoe predstavlja izvesnu inovaciju, ne moe da se razvije i iz sebe iznedri modernu srednju klasu u ambijentu divljeg trita, stvaranja proizvodnih, finansijskih i trgovinskih monopola i neoetatizma kao nune posledice opteg stanja drutva. Najvidljivija inovacija, ali nepostojana i podlona restaurativnim procesima, imajui na umu prirodu kapitalizma i celokupnost stanja u Srbiji, kao i veini drugih postrealsocijalistikih zemalja, jeste znatno poveanje formalnog prostora politikih sloboda, i to je najvanije smanjenje mogunosti koncentracije vlasti u rukama jedne linosti, ili njenog prisvajanja od strane jedne jedine partije. A im je vlast koncentrisana u jednim rukama, ili veoma uskom krugu, stvaraju se pretpostavke za njenu veliku zloupotrebu i za zloinstva radi njenog zadravanja. Raskid s takvim reimom nije samo osloboenje od straha, sistemski proizvoenog, nego je i vaan opti civilizacijski korak napred, pod uslovom da se zaobilaznim putem vlast opet ne nae u posedu pojedinca ili grupe na vrhu drave i drutva uopte. Meutim, to samo po sebi ne osigurava racionalni politiki sistem, niti je to dovoljno za reavanje itavog niza krajnje tekih ekonomskih, irih socijalnih, kao i dravnih pitanja. Ma koliko potencijalno bile znaajne institucionalne prepreke za ranije vidove monopolisanja vlasti, ono se moe pojaviti u drukijim oblicima. Postoji ne samo jednopartijski nego i viepartijski monopol vlasti, ako se ona pretvori u neku vrstu privatnog vlasnitva nekolicine voa najuticajnijih partija. Vrednost jednog politikog sistema meri se, pored ostalog, njegovom ve pomenutom razvojnom sposobnou, time da li je u stanju da podstakne reavanje najvanijih pitanja izlaska iz svekolike, duboke i teke krize, koja u mnogo emu prelazi

16

u civilizacijsko nazadovanje, te da u bliskoj perspektivi vodi unapreenju ekonomije i celokupnog drutva. Demokratska forma, ma koliko vana, bez te razvojne sposobnosti postaje prazna ljutura, ili omota ispod koga stoji sadraj koji ponitava socijalne pretpostavke demokratije, kao to je to u velikoj meri sluaj u sadanjoj Srbiji. Navedene inovacije na podruju politike nisu takve da bi mogle spreiti nastanak autoritarnog zaokreta i reprodukovanje u osnovi razvojno nesposobnog i parazitskog tipa kapitalizma u kome oligarhija bogatstva i moi vlada glavnim sistemskim polugama u svom interesu, a preduzetnitvo je potisnuto pekulativnim aktivnostima novostvorenih biznismena i zelenatvom. U takvim okolnostima demokratija postaje prvenstveno privilegija za gornjih pet do deset postotaka stanovnitva. Socijalne kategorije koje pripadaju etvrtom svetu4 od nje nemaju, praktino, nita. Elementi inovacije sastoje se i u institucionalizaciji civilnog drutva, premda jo nerazvijenog, malo uticajnog i nedovoljno samostalnog5. Ali, i pored toga, ono otvara izvestan prostor za oblikovanje autonomne politike javnosti i pod odreenim pretpostavkama predstavlja zaetak jednog novog politikog subjektiviteta, koji ide ire i dublje od tradicionalnih politikih partija i kada su one progresivno usmerene. Civilno drutvo ima svoje korene u ranije oformljenim pokretima i grupama graanskog otpora autoritarnoj vlasti u ijem su slamanju imali vanu ulogu. Ostaje pitanje njegovog politikog identiteta i snage u dananjim uslovima. Ako treba da bude stecite kritike misli i inovativnih drutvenih pokreta, onda ono nije za jednokratnu upotrebu. Njegova kritika i progresivno-mobilizatorska funkcija morala bi biti stalna, to znai da bi moralo reagovati na sve promaaje postojeih vlasti i ozbiljne mane novouspostavljenog poretka. Bez toga ono gubi svrhu postojanja ili se uklapa u pravdanje sadanjeg st otpora, ideoloki i politiki ve liberalizma, demokratskog socijalizma, pobornika desniarskog nacionalizma i antikomunizma, itd.) istopila se, a voe tog pokreta znatnim delom postali su funkcioneri nove vlasti ili partitokratskih vrhova. Samim tim

4 V Vuleti, Svet na poetku novog milenijuma, Zbornik: Pet godina tranzicije u Srbiji, str. 193. 5 Civilno drutvo tokom poslednjih pet godina nije potisnuto, ali nije ni onoliko jako koliko bi trebalo da bude u jednoj slaboj dravi kakva je Srbija. Ono je upravo onakvo kakva je i drava slabo (. Paunovi, Civilno drutvo u tranzicionoj Srbiji, Zbornik: Pet godina tranzicije u Srbiji, str. 108).

17

izgubili su neophodnu distancu i motive za otru kritiku prema poretku ije su personifikacije, ili se nalaze na njegovim znaajnim mestima, podleui zakonitosti da politiki i socijalni bunt, ma koliko bili opravdani i posle sloma nekog autokratskog ili despotskog reima, na jednoj, i poredak, na drugoj strani, ne idu zajedno. Ista imena nisu isti ljudi kada su nosioci socijalnog bunta i kada su udobno etablirani u novouspostavljeni poredak. Profilisanje novog tipa civilnog drutva tek predstoji. Ali neka iskustva i teorijski koncepti kretanja u tom pravcu ve postoje. Dakle, izmeu klasine politike sfere, prvenstveno dravne, i one ekonomske, umetnulo se neto ega u Srbiji u administrativno neometanom vidu nije bilo, mada je to veoma nerazvijeno i s neizvesnom budunou. Pod odreenim uslovima civilno drutvo moe postati vaan inilac inovacije, obogaenja i irenja demokratije, ak biti i transpolitika forma drutvenog angaovanja ljudi, s obzirom na zasienost politikim partijama i sve vee nezadovoljstvo uincima njihovog delanja6, kao i radom vlasti i ustajalih sindikata. Najvaniji od tih uslova su sledei: da ono okuplja neprivilegovane misaone i politiki kreativne grupacije i pojedince, da u sebi koncentrie nov politiki i kulturni senzibilitet, posebno mladih, da bude nezavisno od stranih i domaih centara ekonomske i politike moi, te njihovih fondova, da se nevladine organizacije, kao njegov vaan sastojak, ne pretvaraju u neku vrstu transmisija vladajuih ili opozicionih partija, s jednim te istim voama koji se dugo zadravaju na svojim mestima i tee materijalnim privilegijama, poput profesionalnih politiara7. Meutim, civilno drutvo moe biti progutano restauratorskim procesima od kojih su neki izrazito regresivni (ekstremni nacionalizam, religiozna iskljuivost, tendencije neofaizma i rasizma uopte), a pre svega moe biti poniteno ekonomskim stanjem drutva, ogromnim socijalnim nejednakostima, masovnom nezaposlenou i rairenom korupcijom, ukoliko oni koji sainjavaju to drutvo ostanu nemi i pasivni pred tim kardinalnim egzistencijalnim pitanjima.

6 U Sbiji je poetkom 2005. godine bilo 307 formalno postojeih partija, pri emu su :gotovo dve petine graana privremeno ili trajnodigli ruke od izbora (Z. Stoiljkovi, Partijska scena Srbije solisti, statisti, posmatrai i aptai, Zbornik: Pet godina tranzicije u Srbiji, str. 81, 104. 7 Nae nevladine organizacije su postale izvor moguih karijera. Znam ljude koji su po 15 godina profesionalni aktivisti, iako je to suprotno logici aktivizma (. Puhovski u intervjuu datom G. Novakovi pod naslovom Postali smo previe moni, Politika, 28. novembar 2005, str. 1).

18

Upozoravajue zvue Habermasove rei da se demokratski legitimitet ne moe imati bez drutvene pravednosti8. Takoe, kao opomena da se od demokratije ne sme praviti mit deluje stav da se najvei dio drutvenih odnosa ne moe organizirati na strogo demokratskim temeljima, a da ne dovede do proirene disfunkcionalnosti9 (Ekstein). Oba ta stava odnose se na stanje u razvijenim drutvima i dravama starih demokratija. ta tek rei za zemlje poput Srbije u kojima nedostaju mnoge socijalne, proceduralne i kulturne pretpostavke demokratije kao poretka, procesa i naina ivota, gde celokupno socijalno, institucionalno i kulturno stanje objektivno vie radi za proautoritarne nego prodemokratske procese, i to onu balkansku varijantu autoritarnosti, bez razvojne sposobnosti istono-azijskih malih zmajeva10. Trei bitan (tanije, potencijalno bitan) element inovacije jeste usmerenost ka ukljuivanju u evropske integracione procese. Iako se ona esto pretvara u politiku mitologiju i arobnu, svespasavajuu formulu, to jeste istorijski novum, verovatno i najznaajni po budunost Srbije kao drutva i kao drave, bilo da uspe, bilo da doivi neuspeh11. ta e doneti ta istorijski neophodna i neizbena preusmerenost zavisi od toga kakva e biti Evropa kao celina, ali i od toga kakva e i kolika biti Srbija. Krupne su razlike izmeu Evrope u kojoj dominira model socijalne drave i Evrope neoliberalnog kapitalizma (ija su glavna svojstva brzorastua ekonomska i politika mo nadnacionalnih korporacija, profit kao samosvrha, apsolutizacija uloge trita i destrukcija upravo takve drave), Evrope istorijskog kompromisa rada i kapitala i Evrope stalnog porasta socijalnih nejednakosti, poluzaposlenosti i nezaposlenosti, Evrope koja ima poverenja u projekat svog demokratskog ujedinjenja kao celine i one koja intimno odbacuje svaki takav projekat. Istiui da je Evropska unija najoriginalniji eksperiment u izgradnji politikih institucija nakon Drugog svetskog rata, kao i da je ujedinjenje zapad

8 Prema: S. Vrcan, O politici identiteta: prilog prepoznavanju upitnog konteksta, rad u prpremi za objavljivanja, str. 11. 9 Isto, str. 13 10 Pet godina nakon oktobarske promene ponovo (se) nudi (politikom drutvu Srbije prim. Z. V.) autoritarna solucija (M. Podunavac, Srbija izmeu diktature i demokratije, Zbornik: 5 godina tranzicije u Srbiji, str. 24). 11 Ako u ekoj, kako istie P. Mahonin, nema strategije ostvarivanja evropeizacije i modernizacije zemlje putem oslonca na podrku znaajne dutvene veine (. , , , , , 2005, str. 79), ta se tek moe oekivati u Srbiji gde su i drutvo i drava duboko i bezmalo po svim linijama antagonizovani i razoreni.

19

ne i istone Evrope izgledalo kao nemogui san najmanje dvadeset godina unazad, U. Bek i E. Gidens, ujedno naglaavaju da su francusko i holandsko ne na referendumu povodom usvajanja ustava EU sutinski motivisani ekonomskom i socijalnom uznemirenou i zalau se ne samo za ouvanje nego i produbljenje socijalne pravde. Pri tom oni upozoravaju na injenicu da je sada unutar EU 20 miliona nezaposlenih i 93 miliona ekonomski neaktivnog stanovnitva od kojih bi mnogi hteli da rade kada bi imali mogunosti12. Ako bi se Evropa gradila na temelju rekonstrukcije i osavremenjivanja socijaldemokratskog modela u skladu s imperativima globalizacije, to bi imalo krupne posledice i po celokupne sistemske i optedrutvene promene u Srbiji. U tom sluaju u njoj ne bi mogao, bar ne u sadanjim razmerama, opstati kapitalizam prvobitne akumulacije bogatstva. Zalaganje za Evropu vieg istorijskog nivoa istovremeno je zalaganje za Srbiju koja ostavlja iza sebe takav model drutvenih odnosa. Ako se, pak, Evropa bude gradila na osnovama kapitalizma bez konica i granica, onda e zadugo ostati upravo ovakav model drutva, iako e njime biti nezadovoljan (tanije, elee da on bude u potpunosti naputen) najvei deo stanovnitva, ali bez efektivne moi da bilo ta ozbiljnije promeni u sistemu i uslovima svog ivota. Takav model upravo odgovara globalizaciji neoliberalnog kapitalizma. Politike i ire drutvene promene moraju se posmatrati polazei ne samo od dugih istorijskih talasa, nego i od onih srednjeronih i kratkoronih. Nije jasno u kom se pravcu kree Evropa danas i ta e doneti njena integracija, kakav e biti politiki, ekonomski, i uopte socijalni lik budue Evrope. Pitanje u kakvu e se Evropu, za deceniju ili vie, eventualno, ukljuiti Srbija, ve sada se mora postaviti. Takoe se mora imati i rezervna varijanta strategije razvoja u sluaju, istorijski krajnje nepovoljnom, da propadne projekat Evrope kao zajednikog doma svih njenih naroda i drava. Reju, morala bi se slediti drevna mudrost da ne valja sva jaja stavljati u istu korpu. Ali i u sluaju da ne doe do totalnog brisanja tekovina socijalne drave, da se one renuveliu, eventualni ulazak u EU ne bi doveo do brzog, pogotovo ne maginog preobraaja Srbije13. Cena tog ulaska ne bi mogla biti mala.

12 U. Back and Anthony Giddens, Natinalism has now become the enemy of Europes nations, The Guardian Tuesday, October 4, 2005. 13 U sluaju Srbije za oekivati je da bi samo relativno uzak sloj i samo pojedini regioni imali znaajne koristi od trenutnog pristupanja EU, dok se ivot veine stanovnitva ne bi bitno izmenio (V. Vuleti, Svet na poetku novog milenijuma, Zbornik: Pet godina tranzicije u Srbiji, str. 195).

20

Pristupanje toj Uniji jeste jedna vrsta tranzije u tranziciji, koja, najverovatnije, donosi poznati fenomen velikog raskoraka izmeu oekivanja zemalja kandidata za lanstvo u njoj i ostvarenja njihovih nadanja. Ve se potvruje da su najvanije, nove centralno-evropske lanice Evropske Unije godinu dana po pristupanju zapale u teke turbulencije, da postoji strukturalni nesklad izmeu zahteva koji dolaze od strane zemalja lanica i kapaciteta mladih centralno-evropskih demokratija i da je unutar elita centralne Evrope iroko rasprostranjen kriticizam Unije, koja prema svojim novim i siromanim lanicama nije bila ba velikoduna14. S druge strane, model socijalne trine privrede, usled dubokih promena u nainu proizvodnje nastalih pod pritiskom globalizacije i nemogunosti drave da i dalje bude iroke ruke u podmirivanju socijalnih potreba graana, oito ne moe vie opstati u doskoranjem obliku. Da bi se odrale osnovne funkcije takve ekonomije neophodni su, kako istie I. Feer, veliki napori koji prevazilaze okvire sopstvene drave15. Drugo pitanje od velike vanosti za Srbiju i promene u njoj jeste kakav e stav imati Evropska unija, a posebno Amerika, prema stvarnom statusu Kosova i Metohije, kao i celokupnoj sudbini drave Srbije. Trenutno Srbija nema otvoreno neprijateljskih drava ni u svom susedstvu, niti u svetu kao celosti, a ni sama, kao drava nije nikome neprijatelj. To, takoe, spada u pozitivni saldo posleoktobarske vlasti. Ali, sve je to daleko od trajnog mira, koji trai svoje drutveno-ontoloke, institucionalne, kulturne i mentalne pretpostavke, ne samo u obliku uzajamne katarze, nego pre svega kulture mira, kao preovlaujueg sadraja politike svesti i naina ivljenja. Stanje ne-rata samo je nuan, a ne i dovoljan uslov mira koji donosi bolji ivot svim doskora zakrvljenim narodima, kao i novu svest s one strane istorijski neutemeljenog (premda ne i besmislenog) idealizma bratstva i jedinstva, ali i nacionalne i verske mrnje, kao i nacionalnog i verskog nihilizma. Meutim, mora se sagledati jedna injenica u svoj njenoj otrenjujuoj neprijatnosti: Srbija ni danas, u sutini, nema jakih stratekih saveznika. Ona je i dalje dosta usamljena i obeleena drava, svakako, manje nego pre; drava koja se ne pita ni za svoje bitne interese, donekle i zbog onog to se moe nazvati sindromom snishodljivosti dela politike elite, vladajue

14 M. Ehrke, Godinu dana posle: Srednje-istona Evropa u krizi posle pristupanja EU?, Materijal o socijalnoj demokratiji, Friedrich Ebert fondacija, Kancelarija u Beogradu 2005, str. 2,3. 15 I. Fetsher, Kontroverze kapitalizam i socijalna trina ekonomija, isto, str. 3.

21

i nevladajue, prema novim gospodarima sveta. Glavni uzrok tome, ipak, nije u takvom ponaanju pripadnika tog dela elite, nego u maloj znaajnosti Srbije kao drave. Sve to utie i na reavanje kosovskog pitanja. Ono je za Srbiju kao dravu od primarne, dok je za Evropsku uniju i meunarodnu zajednicu od sekundarne vanosti. Ako podruje Kosova i Metohije dobije uslovnu nezavisnost zapravo, potpunu nezavisnost u omotu eufemistike frazeologije i to je vrlo verovatno, sledi unoenje klice realno moguih ponovljenih ratova za teritorije i povodom njih na veem delu balkanskog prostora, ak i u sluaju relativno uspene poetne integracije celokupnog tog prostora u Evropsku uniju. Takoe sledi jo jedan veliki talas izbeglica u centralnu Srbiju i vrlo verovatni nacionalni sukobi na podruju njenog junog pograninog pojasa, nastanjenog veinskim albanskim ivljem. Srbija e se oseati ugroenom demografskim i politikim prodorom Albanaca, kao i njihovom tenjom za stalnim teritorijalnim irenjem, ma koja vlada bila na njenoj politikoj sceni. Logika stvari koja vue ka opasnosti od dugotrajnih meunacionalnih sukoba regionalnog karaktera, ukljuujui i one krvave, ima svoj koren i u prenoenju socijalne bede i egzistencijalne ugroenosti na nacionalni plan, to se obilato inilo i ini. Interesi mafiozno-nomenklaturnih oligarhija presvlae se u sveanu, patriotsku odedu. Ta tradicionalna, i uvek nova logika manipulacije dobila bi u jaini ukoliko EU ne bude u stanju, ili ne bude voljna, da prui perspektivu napretka celokupnom stanovnitvu Balkana. No, treba biti svestan injenice da nije sigurno da perspektiva vieg standarda za sve moe neutralisati tenje za nacionalnom i dravnom posebnou (to najbolje pokazuju primeri Kanade i panije). Nastavak tih procesa verovatno bi doveo do porasta napetosti, latentnih i manifestnih sukoba na nacionalno-verskoj osnovi u Vojvodini. U tom smeru ve deluju nacionalovinistike grupacije unutar veinskog, srpskog naroda, pritisak profaistikih i ekspanzionistiko-revanistikih grupacija u Maarskoj i njihovih ogranaka u Vojvodini, kao i eksplicitni zahtevi svih separatistikih patija u severnoj pokrajini, nezavisno od njihovog nacionalnog predznaka, da ona ide to dalje od inae neophodne autonomije i racionalne decentralizacije, da dobije status republike, a s ostatkom Srbije zadri to manje sutinskih veza. Time bi, gotovo sigurno, meunacionalni sukobi, koji dugo tinjaju i sve vie dobijaju vidljive i potencijalno opasne vidove buknuli i pretvorili se u vrlo otre, moda i

22

krvave. Ali bi i unutarsrpski sukobi na tom podruju, povodom statusa Vojvodine, mogli postati takvim. Slino bi se moglo dogoditi i u Sandaku. Nikakva proklamovana evropska perspektiva Srbije to ne bi mogla spreiti. U sluaju ostvarenja svih ovih, krajnje opasnih mogunosti, tanije, tendencija-mogunosti, obeanje ukljuenja u evropske integracione tokove od veine graana Srbije bilo bi shvaeno ne samo kao iluzija, nego pre svega kao prevara, to bi objektivno i bilo. Jer bi ona kao drava bila, praktino, razbijena. Posledica svega toga bilo bi odbacivanje evrointegracije, kao i radikalno prekomponovanje politike mape Srbije, jaanje pokreta, partija i grupacija s izrazito autoritarnim, etnocentristikim i nacionalovinistikim obelejima, ali i naglo narastanje opravdanog straha za opstanak, pojedinani, porodini i nacionalni. Jedino racionalno, ili bar za Srbiju najmanje loe reenje, koje bi predupredilo sasvim izvesnu, jo veu politiku krizu do koje bi dolo ako se proglasi uslovna, a sutinski potpuna nezavisnost Kosova i Metohije jeste u relativno pravednoj podeli tog podruja, garantovanoj od najmonijih svetskih drava, EU i UN. Sve drugo je ili neodrivo, ili na tetu vitalnih interesa Srbije kao drave, a, dugorono, i samih Albanaca. Tano je da za sve zemlje postrealsocijalistike tranzicije vai nepisano pravilo da je pripadnitvo EU vezano za njihov prijem u NATO. Meutim, Srbija ima stravino nedavno iskustvo s tom vojno-politikom organizacijom. Ona je jedina zemlja u Evropi koju je NATO bombardovao i to prikazivao kao humanitarnu intervenciju. Zato se navedena ema o ukljuenju u EU ne moe mehaniki primeniti kada se radi o Srbiji. Ozbiljnu politiku polarizaciju, dugotrajnu nestabilnost, masovni prezir vlasti i fenomen nametnutih vlada izazvalo bi ulanjenje u NATO, a da pre toga nije sproveden optenarodni referendum povodom tog pitanja koji bi potvrdio takvo opredeljenje izrazito veinskom saglasnou, i ako ono ne bi bilo povezano s nekom krupnom kompenzacijom Srbiji zato to se ona, i pored svog traginog iskustva, prikljuuje doskoranjem agresoru. Ovde je re o realnim interesima Srbije kao drave, ali i o politikom moralu koji ne sme da bude u znaku programiranog zaborava jednog od najtraginijih dogaaja u njenoj najnovijoj istoriji. Takva kompenzacija ne moe biti evropska perspektiva Srbije, jer nju stiu i sve one zemlje tranzicije koje nisu bombardovane, ija privreda nije znatnim delom na taj nain unitena i ije stanovnitvo nije ubija-

23

no, masakrirano i ranjavano, ili ugroeno zraenjem radioktivne municije. S obzirom da Kosovo i Metohija ne mogu u celosti ponovo pripasti Srbiji, niti bi to za nju bilo dobro (zbog ekonomskih, bezbednosnih, dravnofunkcionalnih razloga, ali i zato to albanski narod pamti brojne zloine u ime srpstva i to srpski narod jo trpi nasilje, progon i getoizaciju) takva kompenzacija, pored ostalog, bila bi upravo u relativno pravednoj podeli tog podruja na srpski i albanski deo, uz potpunu zatitu manjinskih prava u oba ta dela. Svaka odluka o pristupanju NATO-u koja ne bi imala jasnu i ubedljivo veinsku podrku graana Srbije ne samo da bi bila silom nametnuta i potpuno neopravdana, nego i duboko rizina, upravo zato to je takva. Istina, ta organizacija, s obzirom na sredstva i mo kojima raspolae, moda bi mogla jedan deo neke budue politike elite Srbije pridobiti, zapravo kupiti, a drugi prisiliti da se donese takva odluka, bez ikakve kompenzacije i nasuprot dominantnom stavu graana, ili, pak, na temelju sumnjive veine onih koji su za takvo pristupanje. Utoliko pre to ve postoji iroka politika apatija i njoj svojstvena fatalistika svest, a pojedini funkcioneri vlasti postupaju tako to smatraju da se ne treba povoditi za trenutnim raspoloenjima mase, te da oni dublje i dalje vide prave interese naroda nego on sam. Tano je da i narod moe biti u zabludi kada je re o vlastitim dugoronim interesima i da njegov glas u politikom smislu nije boanski. Ali, u ovom sluaju narod, u smislu politike zajednice graana koji imaju neposredno, i to krajnje bolno, iskustvo s NATO-m, ne moe biti puka masa. On ima svojevrsno znanje o prirodi te organizacije na temelju tog iskustva. Eventualnom odlukom o pristupanju NATO-u koja nipodatava to iskustvo i politiku volju veine bio bi do kraja poniten svaki legitimitet vlasti i u potpunosti izgubljen i poslednji deli suvereniteta Srbije.Takva vlast bi se mogla odrati samo pomou strane i sopstvene sile, i funkcionisati kao jedna od mnogih ispostava interesa i dominantnog svetskog uticaja najmonijih drava Zapada, ija je gvozdena pesnica NATO16. Veinski deo graana Srbije je sada protiv njenog ulaska u NATO i zbog toga to njegova vojska nije zatitila srpsko stanovnitvo na Kosovu i Metohiji od novih progona, niti je ita znaajno uinila, a mogla je, i s

16 U potrazi za reenjem kosovskog vora postoji realna opasnost da se ono zasnuje na dva loa temelja: na lanim, neodrivim premisama, i na novim presedanima koji oznaavaju flagrantno krenje meunarodnog prava (R. Nakarada, Mo i nemo argumenata, Politika, 14. novembar 2005, str. 6).

24

obzirom na preuzete obaveze morala uiniti, da se najvei deo ranije prognanih vrati na svoja ognjita. Kako se moe verovati da e ta vojno-politika alijansa, koja tei ovladavanju svetom, to uiniti ubudue, ako to nije uradila do sada? ta onda, u kontekstu minimalne suverenosti drave i sudbine prognanog stanovnitva s Kosova i Metohije, znai nedavna ratifikacija sporazuma o nesmetanom prolasku trupa NATO-a kroz Srbiju, slobodnom korienju njenih komunikacija i izuzimanju od odgovornosti pred njenim sudovima vojnog i civilnog osoblja te alijanse? Nije li to dovravanje kumanovskog sporazuma? Kako se moe oekivati neka znaajnija promena u politici Sjedinjenih Drava prema Srbiji kada su Albanci, kao provereni saveznici, ali i kao dobri muslimani, neuporedivo vaniji za strateke interese te jedine supersile od Srba? Jer se tu radi upravo o tim interesima, a ne o nekoj apriornoj ljubavi prema Albacima i mrnji prema Srbima. Saznanja te vrste spadaju u politiku azbuku. Svemu ovome treba jo neto dodati. Naime, nije realno oekivati poboljanje materijalnog poloaja veine stanovnitva Srbije u narednih nekoliko godina. Verovatnije je pogoranje tog poloaja, pogotovo ako se ima na umu kolike su rate otplate dugova inostranim poveriocima. S druge strane, u sluaju nastupa opasnosti o kojima je maloas bilo govora, sjedinile bi se socijalna i dravna kriza takvih razmera da bi bilo ugroeno samo postojanje Srbije kao drutva i drave, a ona bi ponovo ula u jedno od svojih najgorih istorijskih razdoblja. Izgledi za to postoje jer je Srbija zemlja koja neprekidno ivi u oku stvarnosti (N. Elijas)17, proizvoenog iznutra, svekolikom nestabilnou, sve veom nemogunou vladanja, neprevladanom kulturom nasilja, rastom politikog ekstremizma, ali i spolja, dugotrajnim pritiscima i arogancijom moi jedine supersile, kao i politikom drava-sprovodnica volje i interesa te svetske imperije. Ne moe se sa sigurnou znati kakav e biti ishod celokupnog sadanjeg stanja Srbije. Ali se moe rei da navedene opasnosti nisu puka negativna utopija i da neoautoritarna restauracija, irokog zamaha i u veoma razliitim istorijskim likovima i kombinacijama, ima snanu socijalno-egzistencijalnu, socio-psiholoku i istorijsku podlogu, kao i podlogu u novonastaloj strukturi unutar-balkanske, ire evropske i najire svetske moi, nepovoljne za Srbiju. Svi ovi uvidi neophodni su radi razumevanja ne samo ogromne sloenosti politikih procesa u Srbiji nego i velike neizvesnosti njihovih ishoda,

17 Prema: J. Komi, Drava i njeno socijalno-politiko okruenje, Zbornik: Pet godina tranzicije u Srbiji, str. 28.

25

kao i radi zasnivanja alternativne strategije celokupnog drutvenog razvoja, ijim posredstvom bi se najpre zaustavili procesi civilizacijskog nazadovanja, ako za nju ve nije kasno. Smea restauracije i inovacije u Srbiji, i ne samo u njoj, na prvi pogled je neprirodna. Ali, dubljim zagledanjem u istorijske prilike, u nasleeni i novostvoreni materijal od koga se moe praviti drutvena zgrada, a pre svega u strukturu vlasniva i moi dolazi se do zakljuka da je re o sasvim loginim posledicama uspostavljenih premisa ivog sistema. Restauracija, kao obnova neeg to je u osnovi ve bilo, i inovacija, kao pozitivni iskorak u budunost, pri emu je prva premona, postoje ne samo jedna pored druge nego i ulaze jedna u drugu, te tvore neku vrstu istorijskog minotaurusa, koji bi se, moda, uslovno mogao nazvati paradoksalnim terminom retroprogres, po izvesnoj analogiji s terminom demokratura, takoe potrebnim za raspoznavanje one vrste istorijske smee koju nasleeni kategorijalni aparat ne moe dijagnostifikovati. Meutim, ta aporina smea ne moe dugo opstati: ili e se restauracija komletirati, te progutati inae skromne procese inovacije, ili e ti procesi ojaati i potisnuti restauraciju. U dogledno vreme znatno su vei izgledi za prvu mogunost. Srbija je zemlja koja sve manje ima povesnog, a i hronolokog vremena. Postoje situacije kada se gubitak tog povesnog vremena ne moe nadoknaditi, i pored najveih napora. Srbija je na samoj granici takve situacije. Da bi poela izlaziti iz nove, krajnje teke i tendencijski sveobuhvatne krize, ak i krize vlastitog postojanja kao drutva i kao drave, ona bi morala izvriti strateki prelom, uputiti se ka realno moguoj sintezi onog najboljeg iz liberalizma i demokratskog socijalizma: principa i tekovina slobode, smenjive i odgovorne vlasti, kao i ravnotee njenih noseih grana; zatim, vladavine prava u svim njenim aspektima, na jednoj, i principa, kao i dostignua socijalne pravde, participativne demokratije i samouprave gde je racionalno njeno uvoenje, internacionalne i globalizujue svesti, bez zatiranja nacionalne kulture i potpunog gubitka suvereniteta vlastite drave, na drugoj strani. Trebalo je to uiniti na poetku drutveno-sistemskih promena. To nije uraeno, nimalo sluajno, a prvenstveno usled dominantne mree interesa i postojee mape jakih i slabih socijalnih aktera.Takav zaokret, ma koliko bio neophodan, po svoj prilici sada ima male izglede. Pored navedenih razloga i usled nedostatka preusmeravanja ka revoluciji na podruju znanja i strunosti, koje omoguuje kopu s najmodernijim, informatikim, tehnologijama. Politike elite Srbije nisu ni pokuale da delaju u tom smeru. (Istina, ta mogunost je bila tanka, ali je postojala.) One su bile, i u osnovi ostale, imitativne elite.

26

Kako se moe govoriti o uspenim socijalno-ekonomskim reformama i maltene o uzletu demokratije u Srbiji kada je proizvodnja u njoj na niskom nivou, ili pada; nezaposlenost, inae ogromna, i dalje raste; siromatvo se reprodukuje, s velikom verovatnoom irenja, kada smo s pozicije srednje razvijenosti spali na poziciju nerazvijenog dela sveta18, kada se socijalno nezadovoljstvo i razoaranje uincima promena ne smanjuju19, a nepoverenje u kljune institucije poretka izrazito je veinsko, te stoga ni sadanji reim nema kontinuirani i supstancijalni legitimitet. To to strane institucije povremeno daju relativno povoljne ocene stanja u Srbiji, ili bar nekih aspekata tog stanja, i kada im uopte nema mesta, moe se objasniti. Ali, logino je pretpostaviti da mi bolje znamo kako stvari stoje u naoj vlastitoj kui. Politika tranzicija u nas, i drugde, nije reila jedno od kljunih pitanja demokratije autentino reprezentovanje najmanje dve treine stanovnitva, dakle, dominantne veine drutva, koja je siromana, ili na granici siromatva, kojoj pripada i ogromna skupina nezaposlenih, izbeglica i subproletarijata raznih vrsta. Gro te skupine ine suvini, iz sistema iskljueni, njegove najvee rtve. Oni nemaju nikakvog uticaja na vlast. U politikim elitama, vladajuim i nevladajuim, nema nikog iz te i takve veine drutva. Samim tim unapred je jasno ije interese prevashodno brane te elite kao celina (pojedinana iskakanja iz matice ponaanja tih elita, malo ta znae). A ako se, kojim udom, posredstvom partijskog i sindikalnog aktivizma neki pripadnik te najire skupine uzdigne u odnosu na status drutvene grupe svog porekla, onda on postaje bivi siromah. Uzlazna socijalna pokretljivost za ogromnu veinu njenih pripadnika nije mogua. Tendencija samoreprodukovanja, te stoga i zatvaranja stratekih elita sve

18 P uki, Pet godina ekonomske tranzicije u Srbiji: uinci reformi i razvoj privrede, zbornik: Pet godina tranzicije u Srbiji, str. 58. Isti autor u ovom radu dokumentovano razmatra i druge bitne probleme ekonomskog stanja Srbije. 19 O tome govore podaci da 70% graana Srbije negativno ocenjuje uinke privatizacije (S. Mihailovi, Proerdan kraj veka ini nas veoma ranjivim na ulasku u novi vek, Zbornik: Pet godina tranzicije u Sbiji, str.9), da ak 72% ispitanika smatra da je stanje u Srbiji nepodnoljivo ili teko podnoljivo, da je vezanost graana za socijalizam u njoj danas vea nego za poslednjih 10-15 godina njegovog postojanja, da njihova veina ocenjuje da nije dolo do napretka Srbije u 2005. u odnosu na 2000. godinu (S. Mihailovi, Kako graani Srbije vide i doivljavaju tranziciju, isto, str. 221, 211, 219). Naravno, ovakve ocene stanja Srbije koje daju njeni graani, ne moraju u svemu biti objektivne. Ali, to je njhovo primarno iskustvo tranzicije. Ono, u najveem broju sluajeva, ne moe biti sutinski razliito od onog to se stvarno zbiva u uslovima masovne egzistencije drutvene veine.

27

je izraenija. Sve to ima neminovne reperkusije i na ravni dostupnosti pripadnicima najveeg dela drutva ne samo veoma vanih nego i relativno manje vanih mesta vlasti i posredne politike uticajnosti. Stvarnost demokratije u dananjoj Srbiji ne moe se ocenjivati mimo injenice da su pripadnici bive nomenklature uspeli, kako istie M. Lazi, ne samo da sauvaju svoju dominirajuu poziciju u drutvu nego i da obezbede direktno nasleivanje elitne pozicije svojim sinovima (ree kerima), to se u socijalizmu, samo izuzetno deavalo. Ako se tome doda znatan pad udela dece fizikih radnika meu pripadnicima elite20 namee se zakljuak da jedna od bitnih socijalnih pretpostavki demokratije otvorenost drutva, (iji su indikatori, pored ostalih, vertikalna socijalna pokretljivost pripadnika donjih klasa i slojeva, te stvarna jednakost ansi za sve da pod istim uslovima dospeju na elitne drutvene poloaje) ne samo da ne postoji u dananjoj Srbiji nego se njena socijalna struktura okamenjuje ko se gde naao, manje-vie tu i ostaje. Demokratska transformacija drutva Srbije biva ponovo i zadugo blokirana takvim njegovim strukturalnim odlikama. Naravno, problem to izvornijeg politikog reprezentovanja drutvene veine, sagledavan iz tog ugla, postoji i u razvijenim demokratijama liberalnog tipa. Ali se u okolnostima reprodukcije rasprostranjenog siromatva i bede on javlja uveanom snagom, te se stoga i pitanje dublje legitimnosti novouspostavljenog politikog poretka, koja, pored mnogo ega drugog, pretpostalja da je veina drutva relativno zadovoljna uslovima svog ivota i da nije puka masa koja povremeno izlazi na izbore sve vie zaotrava. ta je i kakav je politiki poredak u Srbiji danas? Kombinacija ublaene autoritarnosti i protodemokratije, demokratski elitizam, demokratija bez naroda, anarhoidna poliarhija, oligarhija, plutokratija sa snanim elementima kleptokratije, itd? Ili sve to zajedno? Verovatno je upravo ovo poslednje. Zato nije lako odrediti njegovu pravu prirodu. Konstatovati da je to politiki poredak u tranziciji znai izrei praznu optost. Postojei sistem u osnovi primitivnog i brutalnog kapitalizma, koji kao takav nema mnoge civilizujue funkcije, pogotovo funkciju istorijskog kompromisa rada i kapitala, nije u stanju da nadilazi svoje sutinske unutranje granice, kao ni sistem tvrdog partijsko-dravnog socijali

20 M. Lazi, : , , , 2005, str. 122.

28

zma. Strukture vlasnitva i moi, te stoga i celokupna drutvena struktura, dugo e biti u osnovi ovakve kakve su sada. Nikakve bitne promene tu nisu mogue kada je re o rasporedu drutvenih poloaja i ivotnih ansi. Svetskoistorijsko iskustvo drutava kapitalizma prvobitne akumulacije bogatstva to potvruje. Ali, ako se sadanje stanje nastavi, pogotovo ako se proireno reprodukuje, realno je pretpostaviti da e jo najmanje dva-tri pokolenja iveti u nekoj od njegovih varijanti. Srbiji preti opasnost od socijalnog genocida ne samo zbog obima i dubine siromatva, a ono prema sociolokim istaivanjima od pre pet godina obuhvata znatno vie od 20% njenog stanovnitva21 (to u ovom trenutku vai kao slubena ocena njegove rasprostranjenosti) nego i usled velikih spoljnjih dugova, koje e otplaivati (ako bude mogla) i sledea generacija, kao i zbog neminovnog rasta, inae ogromne mase nezaposlenih. U takvom stanju stvari iz same logike sistema objektivno se obnavlja politika bede, delom i mimo namera vlasti s obzirom na njeno nastojanje da izdvajanjima iz dravnog budeta ublai teinu i obim siromatva. Meutim, ta izdvajanja, i da su vea, ne mogu ni izbliza biti dovoljna za osetniji pad siromatva, niti je to glavni i trajni metod koji vodi ka tome. Ono je posledica samih premisa kapitalizma prvobitne akumulacije bogatstva. Istina, to se stanje moe izmeniti nekom vrstom novog socijalnog bunta, pa i revolucije koja bi dovela do preraspodele drutvenog proizvoda u korist donjih klasa i slojeva. Ona nije van opsega konkretnih istorijskih mogunosti, ako potraje sadanje stanje, a posebno ako se ono jo vie pogora u Srbiji i njoj srodnim zemljama upozoravaju rei Lukova, gradonaelnika Moskve, da avet revolucije luta Rusijom22. No, ta bi revolucija, objektivno, mnogo vie bila revolucija gladnih, nezaposlenih i osiromaenih, ugroenih u celokupnom ivotnom poloaju, gde bi glavni zahtevi bili hleb i posao, nego to bi to bila modernizacijska i istorijski inovativna. Veliko socijalno nezadovoljstvo nije uslovljeno samo osiromaenjem drutvene veine nego i nainom sticanja bogatstva. A ono se u Srbiji steklo za nekoliko godina, prvenstveno korienjem rukovodilakih poloaja u privredi, kao i politikog kapitala, itavim nizom saveza vlasti i biznisa, podeavanjem privatizacije interesima onih koji taj savez sainjavaju, pri emu su

21 Vidi. M. Lazi, Rekapitulacija, u: Raji hod, Srbija u transformacionim procesima, Filip Vinji, Beograd, 2000, str. 17. 22 Prema: T. . Toenko, , , , , 2005, str. 39.

29

skriveni kriminal, posebno korupcija, i ratno profiterstvo bili daleko od zanemarljivih kanala dolaenja do zamanog kapitala. Nema nijednog sluaja da je tako steeno krupno bogatstvo oduzeto i vraeno drutvu. Moe se osnovano predvideti da se to, u sluaju odranja sadanjih sistemskih prilika, to je verovatno, nee dogoditi ni u budunosti. Kleptokratija, politika i privredna, tanije, politiko-privredna, uspela ja da ga legalizuje. Pripadnici ogromne skupine osiromaenih, i socijalno ugroenih u svakom pogledu, to znaju i zato tranziciju doivljavaju pre svega kao pljaku23. Ipak, vei su izgledi da se surovi i primitivni kapital brani i odbrani, ukljuujui i sredstva diktature, od masovnih socijalnih nemira i protesta, da onemogui svako ozbiljnije organizovanje socijalnih nezadovoljnika i oajnika nego da se oni ujedine i iznesu revoluciju makar i tradicionalnog tipa. U dramatinim socijalnim okolnostima mogui su mnogi i nagli obrti u ponaanju teko osiromaenih masa, kao i veoma razliiti oblici politike materijalizacije njihovog nezadovoljstva i gneva, od dugog trpljenja do nagle ruilake i osvetnike pobune. Najmanje je izgledan put osmiljenog, inovativnog, kontinuiranog i demokratskog pritiska odozdo. Upozoravaju podaci iz nedavnog istraivanja koje je organizovao sindikat Nezavisnost (ak i ako se imaju rezerve prema veliini uzorka). Naime, polovina ispitanika smatra da postupak privatizacije nije zadovoljio ni elementarne kriterijume zakonitosti, a tri etvrtine sindikalnih poverenitava tvrdi da kupci ne potuju odredbe zakljuenih ugovora24. Posebnu panju zasluuje nalaz da najvei deo privatizovanih preduzea veoma loe radi25. Navedeni podaci, uza sve eventualne primedbe u vezi sa samim istraivanjem, ne mogu se i ne smeju ignorisati. Zato nije nita udno to je u Srbiji broj trajkova u odnosu na broj stanovnika vei nego u bilo kojoj evropskoj zemlji. Ali je ogromna disproporcija izmeu njihove brojnosti i efikasnosti. Ne zaboravimo i fenomen partijske kvazi-svojine. Javlja se partitokratsko preduzetnitvo26. Partije, one vane, imaju svoje ljude na najvanijim poloajima u privredi, te preduzea i itave njene grane tretiraju kao neto

23 O svemu tome opirno sam pisao u svojoj knjizi Kuda vodi globalizacija (poglavlje Tranzicija i globalizacija u Srbiji), Filip Vinji i Institut drutvenih nauka, Beograd, 2005. 24 Valja nama preko Rubikona (lanak bez potpisa autora), Sindikalni poverenik, 25. april 2005. 25 M. Nikoli, Vlasnici sumnjivog kapitala, Sindikalni poverenik, 25. april 2005. 26 J Komi, op. cit. str. 32.

30

to im pripada po prirodi same raspodele vlasti kao plena. Sem toga, svaka od njih nastoji da u svojim redovima ima neke od krupnih bogataa. To je jedan od uzroka injenice da se ne usvajaju svi neophodni zakoni, ili ne donose odgovarajui podzakonski propisi, koji na normativnoj ravni omoguuju razotkrivanje puteva sticanja bogatstva, i da se velika kriminalna revolucija (A. Panarin), kao manje-vie opta tranzicijska pojava, uz druge neophodne uslove, sasee u korenu. Ako nekih od takvih zakona i ima, oni uglavnom, ostaju mrtvo slovo na papiru. I u tom kontekstu mora se sagledavati splet uzroka naraslog, izrazito veinskog i dubokog socijalnog nezadovoljstva graana rezultatima ekonomske tranzicije. Ali, solidarnost sa onima koji su rtve takve tranzicije i koji mogu, eventualno, biti nosioci nekog novog, iroko zasnovanog socijalnog bunta ili revolucije po ve vienom istorijskom obrascu, u teorijskoj misli mora biti dopunjena pitanjem: ta posle? Ono je od prvorazrednog znaaja, ak i da se postojei sistem pod navalom talasa socijalno gnevnih i nezadovoljnih ukloni s istorijske scene ralativno mirnim putem, poput ruenja prethodnog reima oktobra 2000. godine. Meutim, ne samo da nije sigurno da bi ma koliko rasprostanjen socijalni bunt doveo do sloma celokupnog sadanjeg sistema, s obzirom na stvarnu snagu mase nezadovoljnih, na spremnost nomenklaturno-mafioznog kapitala da se svim sredstvima brani, kao i na opti meunarodni kontekst, nego nema, niti moe biti, garancije da bi novonastali sukobi ne bi bili krvavi. Sem toga, preraspoela malog drutvenog proizvoda, iako potrebna i moralno opravdana, sama po sebi ne otklanja one izvore siromatva koji se nalaze u veoma zaostaloj tehnologiji, niskoj produktivnosti, mnotvu preduzea koja decenijama prave velike gubitke, i tome slinom. U ozbiljnoj teorijskoj misli i politikoj delatnosti ne moe se postupati na nain uvene Napoleonove krilatice: Uimo u bitku, pa emo videti. Mora se imati jasna strategija alternativnih promena koje ne bi smele ponavljati modele propale u prolosti, te time praviti istorijski krug. Ali, to ne znai da je ta prolost u nekim preobraenim vidovima neponovljiva, niti da je u svemu bila loa. Socijalne determinante promene reima U naoj publicistici, a jo vie u nastupima veine politikih funkcionera, veoma esto se dogaaji iz oktobra 2000. godine, prvenstveno njihov istorijski domet, ocenjuju izvan ireg socijalnog konteksta, pogotovo izvan onog to se zbivalo od tih dogaaja do danas. Iz tako suenog hori-

31

zonta njihovog sagledavanja proizlazi da je peti oktobar te godine neto proizvedeno prevashodno voljom i aktivizmom jedne nove politiko-intelektualne elite, pri emu su mase bile puki izvoai njihovih zamisli i planova. Ogromno socijalno nezadovoljstvo, ogorenost samovoljom vlasti, privatizacijom u korist njenih pripadnika, i to pod firmom moderne levice, kosovska tragedija, serija tekih promaaja i neuspeha u dravnoj politici te sutinske injenice stavljaju se u zagrade. Naglasak je na demokratskoj revoluciji i njenoj, u osnovi nenasilnoj realizaciji, u emu se u prvi plan stavlja spretnost njenih voa. Naravno, u svim drutvenim preokretima, ma kakav predznak imali, vana je uloga voa, ali oni nisu svemoni tvorci drukijeg poretka koji deluju iz niega. Nema preokreta ako on ne potie iz odgovarajueg socijalno-egzistencijalnog, sociopsiholokog i politikog tla. Ako se to tle samo trenutno aktivira i instrumentalizuje za potrebe nove politike elite, onda se preokret pokazuje ne samo kao manjkav, nego velikom delom i kao prividan. Da za trenutak ostavimo po strani ve stereotipnu priu o tim revolucijama (s navodnicima ili bez njih) u nas i drugde, pri emu izostaju neki bitni kriterijumi revolucije, kao i demokratije. Da su dogaaji iz oktobra 2000. godine od krupnog znaaja za Srbiju kao drutvo i kao dravu ne moe biti sporno. Jesu li od istorijskog znaaja, i to u smislu kvalitativnog preloma u razvitku Srbije pitanje je sasvim drukijeg karaktera. Na njega daju odgovor postojea stvarnost i najverovatnija neposredna budunost. Ovde je re ponajpre o nimalo sluajnom marginalizovanju socijalne infrastrukture tih promena, koja je, zapravo, njihov glavni uzronik. To se da objasniti: u suprotnom bi morala uslediti temeljna analiza njihovih gubitnika i dobitnika, kao i stvarnih ivotnih izgleda onih koji su bili njihovi masovni nosioci, pre svega uinaka privatizacije, nove raspodele moi i legitimiteta posleoktobarskog reima. Politika samonalepnica demokratski reim ne moe se a priori prihvatiti kao dokaz istine, kao to se ne moe unapred prihvatiti ni gledite da se nita nije promenilo. Prava pitanja su: ta se, kako, koliko i u iju korist promenilo u drutvu Srbije? Takoe se istorijski vankontekstualno izraava aljenje to nije dolo do estog oktobra, koji bi, navodno, radikalno promenio celokupan dravni poredak. Pri tome se uopte ne uvaava celokupnost prilika u kojima se nalazi Srbija, niti se razmatra mogunost povratka predoktobarskog stanja, naravno, ne u obliku kopije onog to je bilo i kakvo je bilo, sa istim socio-politikim subjektima i njihovim personifikacijama. Tu nisu bitni

32

likovi i simboli tog povratka, nazivi politikih partija i pokreta nego sama injenica da ga, u drukijim vidovima, omoguava opte stanje drutva i drave, koje je u znaku novog razaranja i propadanja. Za podrobniju analizu politike fenomenologije drutva Srbije danas veoma su instruktivna neka Veberova saznanja. M. Veber naglaava da su za politiara posebno vane tri odlike: strast oseanje odgovornosti mera27. A kada o strasti politiara govori napominje da to nije stanje sterilne uzbuenosti (G. Ziml) koja se vrti uprazno i liena je svakog realnog oseanja za odgovornost28. Pod merom Veber podrazumeva da se sabrano i mirno otvorimo prema dejstvu dogaaja, dakle, distanca prema stvarima i ljudima29. Ako bi se fenomenologija politikog ivota Srbije sagledavala prema ovim merilima, ali u njihovom jedinstvu, a ne pojedinano uzetim, slika tog ivota bila bi u najveem broju sluajeva vrlo nepovoljna. Strasti politikih lidera najee su liene odgovornosti, i upravo su obeleene stanjem uzavrele uzbuenosti, koja plane kao slama na vatri i brzo se ugasi. Sem toga, to su, ne tako retko, kanibalistike politike strasti: proderati i unititi politikog protivnika, a pre svega to vie ga oblatiti. Ali, ima i to nisu usamljeni sluajevi i toga da se pregrejane politike strasti pretvaraju u gramzivost, sklonost korupciji i bogaenju posredstvom politikih funkcija. Najrea je odgovornost za javnu re i postupak. O tome svedoe mnoge afere koje jedna drugu sustiu i prestiu, i nikada se ne rasvetljavaju do kraja, niti se zavravaju odgovarajuim sankcijama. Zanemarljiv je broj ostavki, i pored toga to su neke od tih afera po svom karakteru i posledicama strane. Nije mogua nikakva tranzicija politike osionosti i beskrupuloznosti u demokratski etos i njemu primerenu odgovornost. Dokle god ostaje privatizacija vlasti, presvuena u kvazipluralizam, koji je svagda neodgovorni pluralizam (Th. Carothers), dokle god vlada prostakluk, i to ne na marginama politikog ivota ne moe se govoriti o civilizovanom politikom ophoenju i podnoenju rauna za javno delanje, kao preduslovu demokratije. Ako ita razara legitimitet i posleoktobarskih vlasti to je upravo nedostatak odgovornosti velikog dela politike elite za ono to je loe uinje

27 M. Veber, Politika kao poziv, u: Kritika kolektivizma, liberalna misao o socijalizmu (D. S. Mil, M. Veber, F. fon Hajek, K. Poper, K., Polanji), Filip Vinji, Beograd, 1988, str. 86. 28 Isto, str. 86. 29 Isto, str. 86.

33

no, ili za neuinjeno, a moralo se uiniti, pri emu i jedno i drugo proizvodi teke drutvene posledice. U zakljuku ovog rada moe se rei sledee. I u svakidanjem ivotu i u odgovornoj teorijskoj misli sve vie se izraavaju uznemirenost i velika zabrinutost za sadanjost i budunost drutva i drave Srbije. Ako je pre neku godinu s razlogom odbaen autoritarni sistem, sada se s razlogom masovno javlja pitanje kuda sve ovo vodi i ime e se zavriti. Na prvo pitanje nije teko odgovoriti. Mnotvo injenica govori o tome da su Srbija i veina drugih zemalja postrealsocijalistike tranzicije ve ule u kapitalizam bitno kolonijalnog i vazalnog tipa, kapitalizam ogromnih socijalnih nejednakosti, masovne nezaposlenosti, siromatva i bede. Po preovlaujuim svojstvima krupnovlasnike klase, to nije preduzetniki, a pogotovo nije socijalizovani kapitalizam, nego je u sutini nomenklaturnokriminogeni, korumptivni i razvojno nesposobni, ili malo sposobni kapitalizam. Srbija se teko moe iupati iz takvog tipa kapitalizma. Na drugo pitanje mnogo je tee odgovoriti. Jer, moguih zavretaka, u smislu sudbine novonastalog sistema, ima vie: od dugotrajnog civilizacijskog propadanja i novog sloma, preko razliitih vidova autoritarnog zaokreta i obnove pseudoharizmi, kombinacija slabe demokratije, bez stvarnog legitimiteta, i meke i tvre diktature, pa sve do munog kretanja ka relativno podnoljivom, kakvom-takvom liberalnom kapitalizmu u njegovoj balkanskoj varijanti, ali, ipak, manje surovom i donekle razvojno sposobnijem od ovog sadanjeg. Neeg drukijeg, a boljeg, nema na istorijskom horizontu, bar se ne nazire u ovom trenutku. Mranu prognozu dao je Veber za svoju zemlju neposredno nakon Prvog svetskog rata, u jeku revolucionarnih zbivanja i pometnje. Ali se moramo zamisliti nad njome. Istina, proizvoljnim analogijama u nauci nema mesta. No, postoji vano zrno upozorenja, opominjue zvono koje odjekuje iz te Veberove prognoze. I jedno i drugo nadilaze njegovo vreme i ulaze u krug mogunosti i ovog naega. Prognoza glasi: Pred nama se ne nalazi cvetanje leta, nego najpre polarna no sa ledenim mrakom i otrinom, bilo koja grupa formalno pobedila. Jer, tamo gde nema nieg, tu je svoje pravo izgubio ne samo car, nego i proleter30.

30 M. Veber, isto, str. 96.

OKICA JOVANOVI Filozofski fakultet, Beograd

Zakasneli romantizam i blokirana postoktobarska modernizacija Prolost koja prolazi

Danas u Srbiji Pravitelstva u pravnome smislu ove rei nema nikakvog, nego ste celo Pravitelstvo Vi sami. Kad ste Vi u Kragujevcu i Pravitelstvo je u Kragujevcu; kad ste Vi u Poarevcu, i ono je u Poarevcu; kad ste Vi u Topideru, i ono je u Topideru; kad ste Vi na putu, i ono je na putu. Prekor koji je Vuk Karadi u jednom pismu izrekao knezu Milou Obrenoviu Rei Vuka Karadia, koje su uvod u ovaj tekst, kazuju da je jedna od bitnih karakteristika ondanje politike kulture jo uvek iva u promenjenom obliku. To je fasadni karakter naih narodnih ili drutvenopolitikih reprezentacija. Kao god ni onda, ni sada se, uglavnom ne odluuje u predstavnikim telima, ve negde ,,na putu, usput, u slabo vidljivim partijskim centralama ili nevidljivim tzv. centrima moi. Ono to mi, kao graani, vidimo, to je nesalomivo jedinstvo partijskih glasnogovornika u predstavnikim telima. Retki su disonantni stavovi unutar jedne partijske grupacije u parlamentu. Ako ih i bude, onda sledi beskompromisno iskljuivanje takvog pojedinca iz partije. Potom, Srbija je puna neprijatelja. Jue jednako kao i danas. Neprijatelja, izdajnika, plaenika..., koji ometaju narodnu sreu, a koju kuje politiki i vlastodraki autoritet u ovom prelaznom periodu ka budunosti. Ovo je ideoloko-propagandno stanovite jednog, najglasnijeg, dela politike i kulturne elite. ivoti nae generacije odreeni su prelaznim periodima. Od socijalizma ka komunizmu. I od socijalizma ka kapitalizmu. Nismo imali, niti imamo, privilegiju da iole znaajniji komad ivota proivimo u relativno

35

stabilnim prilikama. Nestabilnost, ekanje (oekivanje neprotivrene budunosti, kao nada), neizvesnost... to su konstante naih ivotnih pozicija. Ova dva prelazna perioda se razlikuju prema svojim supstancijalnim odrednicama. Prvi period je oznaen rastuom nadom u stalnu progresivnu promenu. To je period aktivne participacije u dolazeu budunost koja je u naim rukama. Komunizma jo nema, ali njegova izvesnost se ne dovodi u pitanje. Konana (obeana) egzistencijalna konsekvenca (naa, verovatnije naih potomaka) je stanje prosperitetnog, beskonfliktnog poretka. Tom zavodljivou, obeanjem eliminisanja kompeticije, boljeviki (i neoboljeviki) poredak je pridobio stotine miliona pristalica. Taj period nazivam herojskim periodom rastue nade. Drugi period je oznaen opadajuom nadom prema egzistencijalnim sadrajima koje nosi budunost. Perspektive gasnu, a dolazei kapitalizam ne obeava stanje konsolidovanog neprotivrenog poretka, kao to je to obeavao ondanji dolazei komunizam. Kapitalizam poiva na kompeticiji, na stalnim unutardrutvenim sukobima koji su bremeniti neizvesnim (esto rizinim) ishodima. Participacija u budunost je zamenjena strahom, zebnjom od budunosti i, konano, begom od budunosti. Taj period nazivam postherojskim periodom opadajue nade. Meutim, on sadri i preherojske i postherojske atribute. Drugim reima, reeni herojski period rastue nade dijahronijski je ograen preherojskim i postherojskim stanjem. Naravno, oba perioda su, u stvari, konsekvence ideolokih konstrukcija. Prvi period je, u realnom smislu, zapoeo posle Drugog svetskog rata i pobede monoideolokog i monopartijskog politikog i dravnog poretka. Drugi period, koji nas sada interesuje, imao je nekoliko poetaka, koji kontinuirano proizilaze iz prethodnih. U tim kontinualnim etapama sve vie pojedinaca naputa uverenje u mogunost progresa. Taj proces je poeo u okrilju prvog perioda. Neke od tih etapa su: uspostavljanje neoboljevike varijante uvoenjem samoupravnog socijalizma 1952. godine, kao odgovor sovjetskom pritisku na Jugoslaviju 1948. godine; obraun sa dogmatskim snagama, Rankoviev pad i pokretanje privredne reforme sredinom ezdesetih godina; nemiri krajem ezdesetih (Deklaracija o poloaju i nazivu hrvatskoga knjievnog jezika iz 1967, cestna afera u Sloveniji, studentski nemiri 1968. godine; albanske demonstracije na Kosovu iste i 1981. godine; Pismo predsednika SKJ i Izvrnog biroa Predsednistva SKJ poetkom sedamdesetih; Titova smrt, demisija Ante Markovia; po-

36

eci sukoba i ratova u Jugoslaviji, pad standarda i narastajua beda, fundamentalni nesporazum sa zapadnim svetom, odluna i beskrupulozna transformacija neoboljevike nomenklature u kapitalistiku pseudoelitu, nelegitimni karakter akumulacije kapitala, Dejtonski poraz, Kumanovska kapitulacija... Od Titove smrti, pa do danas, u svega etvrt veka, desila se grandiozna, izuzetno zgusnuta i brza istorija, koju racionalnim sredstvima nije mogue savladati i artikulisati. Munjevita istorija je, kao oluja, polomila, razvejala, izbacila iz zgloba dotadanje idejne i ideoloke koordinate. Namesto savladavanja nesavladive sadanjosti, u pomo su vapajem pozvane reminiscencije: nacionalne, mitoloke, literalne... A ono to mi sada pokuavamo je, u stvari, pabirenje, nalaenje i, kakvo-takvo, smisaono uklapanje nasuminih i bez reda razbacanih krhotina stvarnosti. To je pokuaj konstrukcije stvarnosti pomou fragmentarne, nedovoljne, sluajne grae, one koja nam se nae pri ruci. Peti oktobar je bio pokuaj povratka nade. Istovremeno, on je i nedovrena atikulacija. Socijalni razlog (socijalno nezadovoljstvo) za obaranje reima je nesporan. Ali je nesporan jo jedan razlog ka kome elim da usmerim vau panju. Reim je oboren i sredstvima kojima je sam gradio sopstvenu konstitutivnost. Reim nije oboren pokretom u ijoj osnovi je bila potreba za sagledavanjem, samoocenom sopstvene prakse u bivoj zajednikoj dravi i onima koji su zajedno sa nama iveli u njoj. Oboren je impulsom iz sline paradigme na kojoj je i sam poivao. Pojednostavljeno, oboren je, izmeu ostalog, i zato to nije u veoj meri inio ono to je sam inio u seriji ratova koje je vodio. Setimo se demonstrativnih uzvika srpskoj policiji u vreme demonstracija 96/97-me, a i u kasnijim demonstracijama: Idite na Kosovo!. U kontekstu uzvika je poruka: Idite na Kosovo, tucite Albance, a ne nas! Demokratski karakter pobune? Kao da je promena trebalo da bude promena bez promene. Dato je drugo ime istoj stvari. Na zastavu nije postavljen pojedinac i, shodno tome, njegov suverenitet, niti solidarnost (kakva je mogua u prevratniko vreme), ve je na zastavi ostao kolektivitet neznatno promenjenog profila u Miloevievom vremenu nacionalni i pomalo klasni, sada samo nacionalni. Ojaano je postojee uverenje da je kolektivno, kao etnonacionalno, supstancijalno za konstrukciju budunosti. Zato su tradicionalne ustanove, vrednosti, tradicionalna kultura... uzeti kao gradivni materijal. Moderna je i petog oktobra ostala bez ansi. Sama pobuna nije pokrenuta potrebom za promenom karaktera drutvenosti u graanskom smeru. Uklonjen je poredak, koji je u javnoj percepciji, od strane ideologa pobune, predstavljen kao preiveli

37

ostatak odlazeeg komunizma i, izborom Vojislava Kotunice uspostavljena je budunost koja se ve desila, kao zazivanje mita, kao Kasirerovog venog jue, onoga to je poznato. Zoranu iniu, kao tehnologu udara, je bilo jasno (a to je i sam rekao) da Miloevia moe da obori samo neko (mislio je na Kotunicu) ko se i sam predstavlja nacionalistom. U prostoru kulturne ideologije nije dolo do promene. Monopartijski sistem je uklonjen, ali nije uklonjena tendencija ka produetku monoideolokog stanja (sa promenjenim ideolokim predznacima) koje reprodukuju i afirmiu najuticajniji akteri. Mitizacija i ideologizacija prolosti su i dalje bile okosnica vladajue ideologije. To je naroito uoljivo u preuzimanju i preradi motiva iz narodne poezije i narodnog predanja. Ta pojava je vidljiva jo od kraja XIX stolea, pa do danas. Bez naknadne ideoloke prerade, narodno predanje ne moe biti pouzdan izvor znanja o vanim minulim dogaajima i linostima. Mira Elijade ukazuje na nekoliko primera. Marko Kraljevi se, kao junaki lik, pojavljuje u XV stoleu, iako je iveo do 1394. godine. Ali, njegova biografija se rekonstruie prema mitskim normama. Vila ga je rodila, ena mu je bila, takoe, vila. Ba kao i kod grkih junaka. Ubija troglavu adaju. Opet, ba kao u grkim mitovima (Herkul). Marko je, zatim, as prijatelj, a as neprijatelj Jana Hunjadija, koji se borio protiv Turaka 1450. godine. Nije to jedini sluaj. U pesmama koje za temu imaju Kosovski boj javljaju se linosti koje su dve decenije pre boja ve bile mrtve (Vukain) ili one koje e umreti tek dva stolea docnije (Herceg Stjepan) (ire: Elijade: 268-269).1 Pre nego politiari, filozofi i pesnici romantizma prvi su se napili iz zaaranog pehara mita. Osetili su se osveeni i podmlaeni. () Za pravog romantiara nipoto nije postojala otra razlika izmeu mita i stvarnosti; ba kao to nije postojala ni izmeu pesnitva i istine. Pesnitvo i istina, mit i stvarnost uzajamno se tumae i podudaraju. Pesnitvo je ono to je apsolutno i zbilja stvarno. To je jezgra moje filozofije. Ukoliko je neto poetinije, utoliko je istinitije, rekao je Novalis (Kasirer, 1972: 39).2)

1) Istorijski karakter linosti koje je opetovala srpska poezija, uopte nije sporan. Ali njihova istorinost ne odoleva dugo korozivnom dejstvu mistifikacije. Elijade navodi sline karakteristine primere jedan iz ruske istorije, a drugi iz novije srpske istorije: U bilini posveenoj katastrofama napoleonovske najezde iz 1812. zaboravila se uloga cara Aleksandra I kao voe ruske vojske, zaboravljeni su ime i znaaj Borodina, a jedino izranja lik junaka Kutuzova. Godine 1912, itava jedna srpska brigada videla je Marka Kraljevia kako vodi napad na grad Prilep, koji je toliko vekova ranije pripadao ovom junaku. (Elijade: 269). 2) Kasirer citira Novalisa prema: Novalis, Fr., 31, in Schriften, objavio J. Minor (E. Diederichs, Jena, 1907), III, 11.

38

Iako je veina postboljevikih drutava krenula putem tegobne modernizacije, nae drutvo je izabralo put, u naputanju sopstvenog boljevizma, u suprotnom pravcu. Unazad. Ostvaruje se svojevrsna kultura komemoracije. Ideja stradalnitva je nosea ideja u projektovanju poeljne stvarnosti. Duhovna vertikala nije nita drugo do tzv. kolektivno pamenje neprekinutog niza stradanja i pogibija od Kosovske bitke, pa do danas. I one retke uzlete u politikoj i kulturnoj istoriji ideologija tumai kao tekovine nastale u sukobu sa porobljivakim namerama neprijateljski prema nama orijentisanih sila od turske i germanske pretnje, do vatikanske i kominternovske zavere. Nacionalni romantizam lei na mitu zato to mit nita ne objanjava, ve samo sve opravdava, kae Malinovski. Toliko za ovu potrebu, kao primer, o aktuelnim romantiarskim reminiscencijama. Karakter petog oktobra je bunt, revolt protiv postojeeg, ali bez artikulacije, bez novuma kao projekta. Raspadanje poretka, koje je poelo pre petog oktobra, isprva je tumaeno kao posledica raspadanja boljevikog poretka, kao posledica zapadnjakih pokreta za politiki i ekonomski liberalizam sve dok se nije uvidelo koliko su nacionalne dimenzije narodne mobilizacije mone (Smit, 1998: 225).3) Politika obeanja, netedimice prosipana na mitinzima i u drugim formama politikog saobraaja, pokazalo se, nisu izvirala iz politikog projekta. Pa, tako, stubovi Miloevieve vladavine nisu blokirani ni u ustanovama sile, ni u sferi nelegitimnog kapitala. Miloevievska konstitutivnost deluje i sada, iako u okrnjenom, slabijem, manje vidljivom obliku. Najvidljivije delovanje je u predstavnikoj sferi. Simbiotika mrea pretpetooktobarskih i postpetoktobarskih struktura to je formula legalizma vladajue nomenklature. Legalizam se praktikuje kao ideoloka melasa tradicionalistikih i miloevievskih ideolokih koordinata. Naravno, nije re samo o

3) U svetu gotovo da ne postoji oblast koju nisu obeleili etniki i nacionalni sukobi ili koja nije bila svedok raanja pokret za nacionalnu nezavisnost odabranih populacija. Iako daleko od ostvarenja, nacionalistiki san o svetu nacija, homogenih, ujedinjenih i slobodnih, prihvatili su narodi irom planete, i njime se nadahnjuju narodni otpor, napori i sukobi. (Smit, 1998: 224). u ve otvorenoj borbi za Titovo naslee, mada niko tada javno nije smeo ni da pominje da je upravo o tome re, osnova legitimiteta i ideoloke legitimacije politikog sistema pomera se od ideje samoupravljanja ka ideji o dravnom suverenitetu nacionalno ustrojenih republika, zaokruenih nacionalnih ekonomija i, naroito, nacionalnih kultura. Ta je tendencija bila izraenija i otvorenija u Sloveniji i Hrvatskoj, nego u drugim republikama u kojima je takoe primetna, a amandmanska Jugoslavija i Jugoslavija kako je koncipirana u Ustavu iz 1974. godine samo su formalne potvrde pobede nacionalizma kao principa organizacije drave i drutva u svim jugoslovenskim republikama (Jaki).

39

ideolokom polju, ove strukture deluju upravo u sferi moi, i finansijskog i grupno-partijskog interesa. Utisak je da ideoloko sada slui samo zarad opravdanja reenih interesa. Otuda, naizgled, paradoks deklarisani patrioti poseduju najsnanije instrumente uticaja (politike, finansijske, kulturne...). Srbija je postala podobna zemlja za naprasno patriotsko bogaenje. Zato je postpetooktobarsko stanje, u stvari, stanje zakasnelog i, istovremeno obnovljenog romantizma. Gledano iz perspektive obinih ljudi, ono sada predstavlja utoite, sigurnost, izvesnost. Pored ve poznatih odrednica nacionalnog romantizma, kroz koji je prola Evropa u osvit novog doba, a sa njom, neto, kasnije i Srbija, moramo da uoimo i neke karakteristike oivelog, ponovljenog nacionalnog romantizma, sada i ovde. Ti aspekti su sledei: a) beg od pretee (globalistike i nespoznate) stvarnosti i od jo neizvesnije, utoliko opasnije, budunosti; b) ignorantsko (nekvalifikovano) odbijanje da se usvoje odrednice savremenosti. A to odbijanje poiva na vrednosnoj platformi o pretpostavljenim (rekonstruisanim) superiornim tradicionalistikim tekovinama (uverenje o idealizovanom, poeljnom karakteru prolosti koja dolazi); c) politiki podsistem, personalno nekvalifikovan (on sam ne mora da poseduje ekspertske kvalifikacije, ali zato potrebna znanja sistematski uklanja iz politikog saobraaja), sadejstvuje i, istovremeno, regenerie, strepnju pred dolazeim prema principu upravno proporcionalnih veliina: koliko je trajanje strepnje, toliko je trajanje postojeeg tipa vlasti (indikator: zvanini stav o sudbini Kosova, to dugotrajnija kosovska kriza, to dugotrajnija vlast); d) dvojaki karakter politike akcije (pred svetskom, zapadnom, politikom javnou i pred domaom politikom javnou); e) pedantno zaboravljanje skore prolosti (zloin nije tema od javnog interesa); f ) u skladu sa prethodnim, uspostavljanje tabua (kao naina magijskog miljenja): Kosovo, Hag, tajne slube, arbitrarni monopol nad interesom naroda i drave. Nacionalni romantizam je, dakle, a na ijim je krilima Kotunica izabran za predsednika SRJ, inkopatibilan sa modernizujuim procesima. Zato je posle Petog oktobra modernizacija samo najavljena kao mogua i sporodolazea (u svakom pogledu nama tua) potencija. A realno je preporuena pseudotradicionalizacija, kao ovde i sada jedina poeljna stvarnost, odreena vrednostima koje se odnose na to da se radi o neemu to je poznato, predvidivo, o neemu to ne pretpostavlja rizik i neizvesnost, o neemu to je, samim sobom neupitno, dakle poeljno. Otuda nekritiko poverenje u ustanove, prema mnogim istraivanjima vrednosnih orijentacija, stubove tradicionalizma: crkvu, obiaje... S druge strane, modernitet, kao neumitni globalni proces, nagrien naim pseudotradicionalizmom, poprima

40

osobene, deformisane, crte (ispoljava se kao svojevrsni ki u skoro svim drutvenim podsistemima). Primeri (indikatori) iz kulture: kinematografija je svedena na razne Zone i Ivkove slave, udruenja koja slave iskljuivo tradicionalne, patrijarhalne vrednosti (uglavnom crkvena ili protocrkvena i paracrkvena), masovni povratak crkvi i obiajnosti. Dodajem izjavu mitropolita Amfilohija Radovia o nemoralnosti meunarodne zajednice, koja glasi: Ona e nas sve poklati (Borba, 1993).4) Boljevika kolektivistika ideologija je veliala naela jednovrsnosti, jednorodnosti (jo dobro pamtimo rei-parole edinonaalie, a otuda edinoglaie), potom naela samoidentiteta, nepoznavanja pojedinca (interes kolektiva je i interes pojedinca), oslanjanja na sopstvene snage. Radi se o izolacionistikom eksluzivizmu (nacionalistikom ili klasnom, skoro da je svejedno). Zanimljivo je uporediti Staljinove i Miloevieve iskaze povodom oslanjanja na sopstvene snage. Posle eliminacije Trockog, Staljin je, krajem dvadesetih godina minulog stolea, napustio politiku socijalizma kao svetskog procesa zarad politike socijalizma u jednoj zemlji, naravno u Sovjetskom Savezu. Bilo je to stanje izolacije razvijenog sveta spram Sovjetskog Saveza, ali i samoizolacije Sovjetskog Saveza u odnosu prema tom svetu.5) Neposredno posle stupanja na snagu odluke o izolaciji Srbije, Miloevi je u jednoj poseti vranjanskom Jumku izjavio da nam sankcije ne mogu nita, makar trajale i hiljadu godina. One e samo pospeiti unutranji razvoj oslonjen na sopstvene snage. Sada, opet, naela nacionalizma, kao politike i kulturne ideologije, glase skoro istovetno. Naroito ih uznosi staro-novi ideoloki centar Crkva. Jedino merilo identiteta srpstva je pripadanje ili nepripadanje pravoslavlju (svetosavlju) Ako si Srbin, onda si pravoslavac, kao da Srbi nemaju

4) Jeromonah Sava Janji objavio je u Prizrenu 1995. knjigu Ekumenizam i vreme apostasije, koja predstavlja moda najei napad na Ekumenizam. Otac Sava govori o ekumenizmu kao zlu koje je kao i sva ostala zla dolo sa Zapada, ali isti autor nema lepe rei ni za islam ili Jevreje (Radi, 2000: 68). 5) Navodim ire izvode iz Staljinovih politikih govora i saoptenja da bi se videlo kako u diskursu kolektivistike politike kulture uopte vladaju vrlo slina naela. Ranije se smatralo da pobjeda revolucije u jednoj zemlji nije mogua, jer se mislilo da je za pobjedu nad buroazijom neophodno potrebna zajednika akcija proletera svih razvijenih zemalja ili bar veine takvih zemalja. Sada to gledite vie ne odgovara stvarnosti. Ta postavka je potpuno pravilna... Ona je usmerena protiv teorije socijaldemokrata, koji osvajanje vlasti od strane proleterijata u jednoj zemlji, bez istovremene pobjedonosne revolucije u drugim zemljama, smatraju utopijom. Mi moemo i moramo izgraditi potpuno socijalistiko drutvo, jer nama stoji na raspolaganju sve to nam je potrebno i dovoljno za tu izgradnju (Staljin, 1981: 155,156, 163).

41

jo neke identitete, po kojima su specifini u mnotvu, takoe, specifinih identiteta u svetu. Na nivou indikatora, na primer, onda ne udi vrlo otvoreni i srdani zagrljaj starih boljevika, protoboljevika, nacionalistikih desniara i crkve u Rusiji. Naizgled, neobian zagrljaj levice i desnice. Levice, ukoliko je boljevika ideja ikada bila leviarska. Naravno da nije neobian taj zagrljaj struktura boljevike ideje pre proizilazi iz ideje narodnjatva (crkvena desnica), no iz ideja evropske socijaldemokratije. U tome, moda i lei razlog za to da kod nas nema prave, evropske levice. Davno je, u naoj politikoj kulturi, zaboravljeno i zaputeno ono to su govorili Dimitrije Tucovi ili Jovan Cviji, a pre njih Ilarion Ruvarac, a jo pre njega Dositej Obradovi. Njihova uverenja su bila subverzivna i u jednom i u drugom periodu nae stvarnosti, o emu sam govorio na poetku ovog razmatranja. Zato je radnitvo ili, tanije, uposlenici (taj krnji i namueni ostatak radnikih slojeva) oslonjeno na jedino to mu je, kao kolektivitetu, ponueno staru nacionalnu ideju. Konano, ne bez razloga, Staljin je neprijateljima smatrao evropske socijaldemokratske partije, a ne nemaki nacizam. Zato je Staljin postupio sasvim logino: pred izbore, na kojima je Hitler osvojio 1933. godine relativnu veinu, dao je nalog nemakim komunistima da sarauju sa Hitlerom, a protiv socijaldemokratije. Suoeni smo, ne sa ovakvim, ali, u poneemu, sa slinim odijumom prema socijaldemokratskoj ideji u Srbiji. Socijaldemokratija je u periodu neoboljevikog poretka bila nepoeljna i ,,opasna, kontrarevoluconarna ideja, jer ne pristaje na boljeviki uniformni i monolitni kolektivizam. sada je, takoe, nepoeljna, jer opet ne pristaje na narodnjako-nacionalistiki monolitni kolektivizam. Na kraju, smatram da je britka podela na tzv. patriote i tzv. mundijaliste u Srbiji, u sutini, nepotrebna. Nepotrebna je kao demarkacija preko koje nema dijaloga dveju strana. Skoro da nema drutva u kome ne postoje ovakve ili sline formacije. Ali, istovremeno, skoro da nema drutva u kome vlada ,,rat neprestani meu njima dva stolea ve, kao to je to u Srbiji. I te kako je mogu razuman spoj tradicionalnog i modernog. Ne u tom smislu da se meusobno potiru ili, pak, vetaki ujednaavaju. Imam u vidu iskustva nekoliko zemalja u kojima je ovakav naum uspeo engleski ili japanski modernizujui tradicionalizam. Ukoliko se ne desi takav plodotvoran dijalog dveju strana, onda e petooktobarski prelom ostati samo jo jedan datum u istoriji. Ako je ovde potrebna revolucija, onda je potreban prevrat kojim e suprotstavljene strane nalaziti racionalno jezgro u sopstvenim orijentacijama, kao dvema osnovnim konstitutivnim injenicama u srpskom drutvu. Modernizacija e, onda, dobiti prvu pravu ansu u novijoj istoriji Srbije.

42

LITERATURA
Borba, 13. 6. 1993. orevi , Tihomir R., 1946, Srbija pre sto godina, Beograd, Prosveta. Elijade, Mira, bez godine izdanja, Mitovi i istorija, u: Mit, tradicija, savremenost. Jaki, Boidar, rukopis, Nacionalizam/populizam versus graanska opcija Srbija. Jovanovi, okica, Petrovi, Jasmina, Madi, Saa, 2002, Parodija traginog. Ki kao konstituens politike i kulturne ideologije, Kosovska Mitrovica, Beograd, Ni, Filozofski fakultet, Kosovska Mitrovica, Instititut za filozofiju i drutvenu teoriju. Kasirer, Ernst, 1972, Mit o dravi, Beograd, Nolit. Radi, Radmila, 2000, Crkva u politici i politika u Crkvi, u: Perovi. Latinka (ur), Lukovi, Petar (ur), Stanojlovi, Seka (ur), Srpska elita, Beograd, Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji. Smit, Antoni, D., 1998, Nacionalni identitet, Beograd, XX vek. Staljin, Josif, 1981, Pitanje pobjede socijalizma u jednoj zemlji, u: Pitanja Lenjinizma, Zagreb, CDD.

SREKO MIHAILOVI Institut drutvenih nauka, Beograd

Dugo putovanje u kapitalizam

A demokratija, tek tamo negde na horizontu

ivimo u drutvu koje je ve petnaestak godina u procesu transformacije od kakvog-takvog socijalizma u kakav-takav kapitalizam. Posle 1516 godina na tom putu (ili, moda samo 5-6 godina), imamo pravo da se pitamo: Kojem smo od ta dva sistema blii, koliko smo toga preli i u kom pravcu idemo? Naravno, o odgovorima se moe (i treba) raspravljati. Verujem, pak, da bi veina rekla da smo blii ovom drugom sistemu. Pri tom, retko ko dovodi u pitanje pravac kojim se sve ee ide, kao da svi dele optimizam Frensisa Fukujame koji je pre petnaestak godina zapisao: Mada mnogi narodi ove oblasti moda nee nainiti prelaz ka demokratiji u ovoj generaciji, oni to mogu uiniti u sledeoj. Zapadnoevropski prelaz ka liberalnoj demokratiji bio je, takoe, dug i teak, to nije spreilo nijednu zemlju zapadne Evrope da dovri putovanje. (1997: 63). U svemu tome samo je jedno nesporno; nesporna je naa udaljenost od konsolidovane demokratije. Polazei od (mora se rei zahtevnog) koncepta koji su pre deset godina definisali Huan Linc i Alfred Stepan, moemo tvrditi da drutvo u kojem ivimo niti obeleava onaj opti preduslov, tj. drava kao okvir u kojem se sve ostalo dogaa, niti onih pet meusobno povezanih uslova ije je postojanje preduslov konsolidovane

44

demokratije1. Ova dvojica istraivaa tranzicije su zgodnom metaforom iskazali i jednu osobenost tih uslova, oni naime govore o tome da konsolidovana demokratija mora da ima pet interaktivnih arena koje treba jedna na drugu da utiu pozitivno! Oni, dakle, o uslovima konsolidovane demokratije govore kao o arenama koje su interaktivne i koje se meusobno pozitivno uslovljavaju (Linc i Stepan, 1998: 20). U odgovoru na pitanje zato smo daleko od konsolidovane demokratije i ko je odgov posebno se zanemaruje istovremenost njihovog objekt/akter statusa u tranziciji. Pre svega zbog toga to veina drutvenih istraivaa, ali i poltiara i pripadnika svakojakih elita same graane redukuje na poziciju pasivnog predmeta tranzicije. Sa stanovita drutvene akcije znaajna su miljenja modernih upravljaa: politiara i ekonomista dakle onih koji kau sve je politika, a najvee boanstrvo mo i onih koji kau sve je trite, a najvee boanstvo profit! Filozofija mnogih politiara svodi se na shvatanje graana kao puine puste, nerazumne i amorfne gomile koju je lako varati, lako usmerljive mase koja ne pamti, a ako i pamti onda je to pamenje kratko... Veina ekonomista ide i dalje pa u graanima vidi tek toki u maineriji trita koji treba samo dobro podmazati. Nakon toga, kao sigurno, stvari idu automatski u poeljnom smeru. (Ako takav pravac uopte i postoji, poto je kod ovakvih mislilaca vrhovni cilj upravo rad same trine maine a dobrim se smatra bilo ta to ispada kao rezultat, iz toga sledi da samoregulativno trite, ta trina maina, istovremeno mora da bude i samoosmiljavajua!)2 U duhu Tomasa Hobsa mogli bismo rei da je takvo trite danas Novi Levijatan. U ovom kontekstu naglaavam da je moje aksiomatsko polazite definisano na sledei nain.

1 Ako delotvorna drava postoji, preostalih pet meusobno povezanih uslova mora takoe postojati ili se moraju stvoriti da bi se demokratija uvrstila. Prvo, moraju postojati uslovi za razvoj slobodnog i aktivnog graanskog drutva. Drugo, mora postojati relativno autonomno i cenjeno politiko drutvo. Tree, neophodna je vladavina prava, ime se garantuju graanske slobode i sloboda udruivanja. etvrto, mora postojati dravni administrativni aparat koji nova demokratska vlada moe valjano upotrebiti. Peto, mora da postoji institucionalizovano ekonomsko drutvo. (Linc i Stepan, 1998: 20-21). 2 Karl Polanji e na samom poetku Velike transformacije ustvrditi: Naa teza je da je pojam trita koje se samo prilagoava implicirao istu utopiju. Takva ustanova nije mogla postojati tokom dueg vremenskog perioda a da ne poniti ljudsku i prirodnu sarinu drutva; ona bi fiziki unitila oveka i opustoila njegovo okruenje. (2003: 17).

45

Realizacija (svake) velike drutvene promene je stvarnija, bra i manje bolna ukoliko je, osim vlasti na svim nivoima, podrava i znatna veina graana koje upravo ta promena, ovako ili onako, najvie pogaa. Suprotno ovome je ono stanje kada se promena ipak realizuje ali tee, manje dosledno, nepotpuno, sporije, uz otpore bez obzira na opstrukciju vlasti na niim nivoima a mestimino i drugde i odsustvo podrke pa i protivljenje znatnog broja graana. Uostalom, sve je uobiajenije da se u definicije odrivog razvoja ukljuuje podrka graana tom i takvom razvoju. Osnovna tema ovog teksta su, dakle, takozvani obini graani, prvenstveno zbog njihove marginalizacije. U nas se, i ne samo u nas, uopte ne pita za tranziciju/transformaciju graanstva jer je sav trud usmeren ka tranziciji/transformaciji sistema, ekonomije, pa i civilnog drutva, kulture... Stoga se i usmeravamo ka tranziciji graanstva, a posebno imajui na umu tri razloga. Prvo, oni su (konceptualno) to se esto zaboravlja deo civilnog drutva3, a njegovo postojanje je uslov konsolidacije demokratije4. Drugo, graani s pravom sebe vide kao verifikatore tranzicije, oni

3 Pored itavog niza organizacija /.../ koje ine sloenu mreu civilnog drutva, ne treba zaboraviti ni drugi deo drutva obine graane, koji ne pripadaju bilo kojoj organizaciji. Takvi graani su esto od kritine vanosti u pomeranju jezika na vagi reim opozicija, jer su oni ti koji izlaze na ulice da protestuju, sukobljavaju se sa policijom i vlastima, izraavaju negodovanje zbog pojedinih mera, potom istiu ire zahteve, da bi konano ugrozili i reim (Linc i Stepan, 1998: 21). No, treba rei da je jo Aleksis de Tokvil (1990. O demokratiji u Americi. IKZS Sremski Karlovci i CIID, Titograd) navodio civilno drutvo kao jedan od etiri uslova demokratije. O znaaju te ideje govori i to to danas postoji neotokvilska kola miljenja koja nastavlja i produbljuje upravo ideje o povezanosti civilnosti i demokratije. 4 Iz injenice da je postojanje odreenog civilnog drutva uslov za konsolidaciju demokratije (i ne samo po Lincu i Stepanu), pa tako i demokratije kao takve, ne sledi da su svi delovi civilnog drutva po svom karakteru demokratski, niti da su svi graani kao deo civilnog drutva demokratski orijentisani. Poenta je pak u tome da je razvijeno i slobodno civilno drutvo u celini, dakle sa svim svojim nedemokratskim delovima, uslov konsolidacije demokratije. Naravno, sasvim drukije bi stojale stvari, ako bi civilno drutvo veinski bilo nedemokratsko, a za takav sluaj nije mi poznata nijedna empirijska potpora. Vukain Pavlovi kae da je civilno drutvo nuan mada ne i dovoljan uslov za demokratiju i to argumentuje ne samo postojanjem civilnog drutva bez demokratije, ve i injenicom da postojanje civilnog drutva ne vodi automatski ka demokratskoj politici. On potom navodi miljenje Baogang Hea da odreeni tip civilnog drutva moe da uniti demokratski poredak, a civilna udruenja mogu sadravati mnoge necivilne i nedemokratske elemente (2004: 133). Nakon navoenja i drugih autora, Pavlovi zakljuuje da ostaje upozorenje da pod izvesnim uslovima i u specifinim okolnostima aktivno i snano civilno drutvo ne mora uvek da ima korisne uinke po demokratsku stabilnost poretka (2004: 142).

46

je testiraju i daju joj ili ne daju prelaznu ocenu; njihove ocene imaju najviu relevantnost. Tree, ne moe se izbei ni ispitivanje odgovornosti samih graana za rezultate tranzicije, njenu ovakvu ili onakvu dinamiku, njene posledice5. ab1. Razvijeno civilno drutvo je nesporno jedan od preduslova za postojanje stabilne demokratije. Ovu injenicu mnogi prenebregavaju, ali je retko ko osporava6. Meutim, obino se pod civilnim drutvom podrazumeva samo njegov institucionalizovani deo, a ponekad i samo nevladine organizacije. Graani, kao deo civilnog drutva, u ovim shvatanjima potpuno su marginalizovani, isto kao i oni autonomni pojedinci izvan politikih organizacija koji utiu na stvaranje javnog mnenja. Moe se rei da su svi koncepti demokratije koji graane (odnosno demokratsku vrednosnu orijentaciju graana) ne uzimaju kao uslov za stabilno postojanje demokratije zasnovani na ideji postavljenje demokratije, na uvoenju demokratije odozgo, na poklon demokratiji7... Ne sporim, pri tom, da je u tvrdnji da je prodemokratska vrednosna orijentacija graana uslov za postojanje demokratije sadrana izvesna tautologija, meutim to je na neki nain karakteristino za sve relacije izmeu uslova i pojave koju on odreuje. Dakle, ima smisla rei, ma koliko to bilo banalno, da je nuan preduslov za postojanje demokratije to da na izborima veina graana glasa za demo

Sajmon ambers pie o bad civil society (Chambers, Simnone. 2002. A Critical Theory of Civil Society. In: Chambers and Kymlicka. Alternative Conceptions of Civil Society. Princeton and Oxford: Princeton University Press). U empirijskom istraivanju koje sam vodio u CeSIDu (Politike podele i civilno drutvo, 2005) u operacionalizovani koncept civilnog drutva ukljuio sam i organizaicje koje se nikako ne mogu pohvaliti demokratskim konceptom: Obraz, udruenja za odbranu hakih optuenika, udruenja navijaa... 5 O ovome iz drugog ugla i drukijim jezikom ali sa istom porukom govori Milan Podunavac: Teorija civilnog drutva, dakle, pomae ne samo da se analizira prelaz iz starog reima u nova postkomunistika drutva, ve istovremeno ini i osnovnu taku i oslon samokritike sloenih procesa postautoritarne modernizacije i demokratske konsolidacije ovih drutava (1998: 159). 6 Civilno drutvo je uslov stabilnosti demokratije pa makar ga sveli na ono to Valertajn smatra njegovim glavnim funkcijama da ograniava destruktivno nasilje drave i pripitomljavanje opasnih klasa (2005: 13). Ili na njegovu iracionalnu komponentu na koju skree panju Fukujama: Da bi demokratija funkcionisala, potrebno je da graani razviju iracionalni ponos zbog sopstvenih demokratskih institucija i da, takoe, razviju ono to je Tokvil zvao umetnou udruivanja, koja poiva na ponosnoj odanosti malim zajednicama (1997: 26). 7 ovek ne moe a da se ne seti onih oksimoron kovanica kao to je ona asfalt za demokratiju i ne znam ta ve nismo dobijali za demokratiju, no u svakom sluaju to bolje zvui i ima drukiju uinkovitost nego, na primer, bombe za demokratiju!

47

kratske opcije. (Fukujama je jednom poglavlju u svojoj knjizi Kraj istorije i poslednji ovek dao naziv Nema demokratije bez demokrata.) Ali ne iscrpljuje se uloga graana u odluivanju o tome ko e da vlada, javno miljenje (tj. javnost koja ima miljenje o voenju javnih poslova Sartori), ako je re o demokratiji, utie i na to kako e da se vlada u meuizbornom periodu (ovo ne treba meati sa participativnom demokratijom)8. Sve u svemu, Demokratija ili vladavina naroda moe se opravdati jedino na osnovu pretpostavke da su obini ljudi, uopte uzev, kvalifikovani da sobom upravljaju (Dal, 1999: 166). Jednom reju, institucionalna mrea civilnog drutva i graani ine krvotok demokratije. ab2. Nema sumnje da tranziciju ocenjuje svako kome to pada na pamet. U tom kontekstu jedino ima smisla pitanje ije su ocene relevantne. Do relevantnosti dolazimo preko pitanja kako je ocenjuju oni koji su glavni predmet tranzicije, kako je ocenjuju glavni akteri i kako je ocenjuju glavni odluioci i uopte oni koji imaju znaajnije uticaje na njen ishod. Nema sumnje u karakter ocena tranzicije koje daju politika klasa i drutvena elita, kao onih koji vode i usmeravaju tranziciju. Odstupanje od pozitivnih ocena javlja se samo u onom segmentu politike klase i onom delu drutvene elite koji na svom (eventualnom) neueu u regulisanju tranzicije grade poziciju za borbu za glavno mesto meu odluiocima. Njihove ocene tranzicije su funkcija njihove borbe za vlast. Na relaciji predmet tranzicije akter tranzicije nalazimo graane koji, takoe, umnogome odreuju njen karakter (i kada su samo predmet i kada su akter). No, tu se prethodno postavlja pitanje vezano za pravo objekta tranzicije na ocenu tranzicije (s obzirom da im se to esto odrie). U odgovoru na pitanje o pravu na ocenu, pozivam se na jednog od najveih autoriteta u istraivanju i promiljanju demokratije u realnom svetu na Roberta Dala. On naime tvrdi da je sve u svemu svaki lan asocijacije bolji sudija o svojim interesima od bilo kog drugog (1999: 179). Naravno, ovo ne znai da su iskljuene greke. Ali, kako kae isti autor: Tano je da u demokratskom reimu postoji rizik da e narod praviti greke. No, taj rizik postoji u svim reimima u realnom svetu, a najvee nepromiljenosti i greke u ovom veku poinili su lideri u nedemokratskim zemljama (isto, 146).

8 Sartori kae da se celokupna zgrada demokratije temelji, na kraju krajeva, na javnom miljenju koje je zaista javno miljenje, koje na taj nain nastaje u javnosti koja ga izraava (2001: 122).

48

ab3. Kada je re o odgovornosti za pokretanje, tok i rezultate tranzicije, nesumnjiva je odgovornost drutvene, a pre svega politike elite, cele politike klase, pojedinih delova civilnog drutva (mediji, crkva, sindikati). Nema sumnje da su za tok drutvenih dogaaja uvek odgovorniji oni uesnici dogaaja koji su imali vie moi i vie znanja9, ali to ne abolira ni one koji su mogli da imaju vie moi i vie znanja, a to su u ovom sluaju graani Srbije. Oni su u jednom momentu dali podrku S. Miloeviu; oni su neku godinu kasnije glasali protiv Miloevia, a izlaskom na ulice odbranili izborni rezultat; oni su u dva navrata dali mandat demokratskim vladama. Ali, takoe, mi danas meu njima nalazimo odreeni socijalnacionalni potencijal (pre svega, nepacifikovani nacionalizam u smesi sa oseajem svekolikog gubitnitva) koji, u sadejstvu sa (mogue) nedemokratskim institucionalnim aranmanima (tj. u sadejstvu sa socijalnacionalnim strankama: Srpskom radikalnom strankom i Socijalistikom partijom Srbije), moe da preokrene pravac drutvenog razvoja Srbije. No, nema sumnje da bi pomeana oseanja nacionalnog i linog gubitnitva bila opasna po tranziciju ka kapitalizmu i bez institucionalne podrke pomenutih stranaka; institucionalizacija pak donosi izvesnu ureenost i barem minimalno potovanje pravila igre! U ovom kontekstu naglaavam da se u ovom radu bavim i pitanjem zato graani (u tolikom broju) daju glasove socijalnacionalnim strankama i zato su uvereni da e upravo one da ih izvuku iz gubitnitva. U drugoj ravni odgovornost za ishod tranzicije nalazimo meu graanima koje obeleava izvesni liberalnodemokratski potencijal koji se oslanja na politike stranke iste ili sline provenijencije. Umesto etnocentrizma, ovde nalazimo orijentaciju ka (novo-staroj) dravi, dok se u pogledu socioklasnog statusa percipiraju manje vie dobre mo

9 Zaetnik totalitaristikog pristupa ovom pitanju, Tomas Hobs, davno je utvrdio (Levijatan, II, Kultura, 1961: 284 i dalje) odgovornost privatnih ocena rada drave. Odmah posle nekorienja svih prerogativa apsolutne drave od strane same drave, na drugo mesto meu razlozima slabljenja i propasti drave, stavlja otrov buntovnih uenja, od kojih je jedno da je svaki pojedinac pozvan da izrie sud o tome ta su dobre, a ta rave radnje. Danas, naravno, razni istraivai imaju razliita, manje ili vie argumentovana, miljenja o lociranju odgovornosti. Smatram da u svemu tome ne treba abolirati graane, ali svakako ni novodolazeu elitu uz svaljivanje odgovornosti na odlazeu ili na odlazeu koja pokuava da zadri svoje stare pozicije. U razmatranje odgovornosti za ne/tranziciju nezaobilazan je rad Mladena Lazia u zborniku Raji hod (Beograd, 2000). Lazi konceptualizuje pojam blokirane transformacije, a glavnog krivca za blokadu promena nalazi u (ranijoj) socijalistikoj nomenklaturi koja nastoji da svoju (bivu) politiku mo konvertuje u kapital.

49

gunosti, a lina situacija doivljava se medijalno ovi graani ne oseaju se obeleeni gubitnitvom ali ni dobitnitvom. U poslednjoj deceniji prolog veka fiktivno ulazimo u kapitalizam dozvoljava se osnivanje stranaka, odravaju se viestranaki izbori, formira se viestranaka skuptina, poinje se sa privatizacijom... Ali, promene su bile manje-vie kozmetike prirode. Ista stranka ostaje na vlasti, celokupna upravljaka struktura ostaje ista, partokratija je i dalje na delu... Vlasnici socijalizma su preko noi ogrnuli urak kapitalistiki. U stvari, bitne promene s kraja osamdesetih i na poetku devedesetih bile su vezane za promenu drutvenog fokusa sada je to nacija, Srbija, srpski narod. Za glavni drutveni posao uzeto je ratovanje i to od rata protiv dojueranjih sugraana poetkom devedesetih, do rata protiv celog sveta krajem devedesetih. Promenjeno je i glavno drutveno merilo: umesto svetog trojstva, tj. lojalnosti socijalizmu, partiji i voi, sada je na pijedestalu svetog samo jedno jedino boanstvo srpska nacija! Oni koji su na vlasti i graani koji podravaju vlast, bez ikakve dvojbe, opsednuti su nacijom, nacionalnim granicama, nacionalnim herojima, slavnom istorijom....Opozicione stranke i graani koji ih podravaju takoe su na istim pozicijama. tavie, 1990. godine nalazimo da je tvrda nacionalna orijentacija neto ea meu pristalicama SPO (92%), pa i DS (70%) nego meu pristalicama SPS (66%) drukije su samo pristalice nekih manjih stranaka (Mihailovi, 1994: 34). Tek 1993. nalazimo jak nacionalni uzlet meu pristalicama SPS (92%) i onima koji podravaju novoosnovanu Radikalnu stranku gde je tvrda nacionalna orijentacija gotovo stoprocentna tj. 97% (isto, 35). U narednim godinama, pristalice socijalista i radikala ostaju verni jakoj nacionalnoj opciji do dana dananjeg, dok pristalice tada opozicionih i prodemokratskih stranaka postepeno smanjuju obim pristajanja uz nacionalnu opciju tako da danas to meu njima nije relevantna orijentacija. Deset godina kasnije, 2000. godine, socijalizam i njegovi nosioci na izborima gube bitku, a kapitalizam postaje dominanto opredeljenje nove vlasti. Nova vlast smenjuje rukovodioce koje je na ta mesta dovela socijalistika vlast, a svoje pristalice postavlja na sva iole vanija mesta u drutvu. Partokratija je i dalje na delu, s tom razlikom to se vladajua grupa odreuje putem izbora. Privatizacija uzima maha. Ratne opcije su marginalizovane, a politiki ponder nacionalnog pitanja zavisi od odnosa snaga u parlamentu, tj. od meuodnosa snaga liberalnodemokratskih i socijalnacionalnih stranaka. U stvari, ono je rezultanta trendova koji su rezultat

50

izborne snage oko koncepta nacije suprostavljenih stranaka i iz stvarnih deavanja u domenima koja su potencijalno plodna za uspostavljanje nacionalistikih merila (status Kosova, odnosi Srbije i Crne Gore...). Stabilnost sistema se ogleda u tome to nijedna relevanta politika snaga ne zagovara povratak na stari sistem (pa ni stranka koja ga je do jue zastupala), iako se ta mogunost ne moe smatrati apsolutno odbaenom. Nesporno je, dakle, ak i za tvrdokorne politiare, da je civilno drutvo, a posebno tzv. obini graani, imalo veoma vanu, moda i odlunu ulogu u izbornom obratu 2000. godine i u ouvanju rezultata izbora. Uostalom, takvu ulogu su imali i onda kada je nastajao sistem koji su sada sruili10. Do promene sistema je i dolo upravo zbog toga to je uspostavljena plodna veza izmeu graana i opozicionih politikih stranaka. To je bila saradnja u kojoj su graani dobili institucionalnu podrku za svoju politiku volju, a opozicione stranke glasove za svoju izbornu pobedu. Sve u svemu, graani su deo civilnog drutva, a to se, rekli smo, esto zaboravlja. Shodno tome nita ih ne moe abolirati od odgvornosti. Oni su pitani (na izborima), a od njihovih odgovora zavisio je ideoloki i drugi profil ekipa koje su dolazile na vlast. Kao i na svakom sudu, obrazloenje uinjenog izbora onim ja nisam znao... moe da se razume, ali nije relevantno za sud! Jer, injenice su tvrde. Kao to je pri dolasku Miloevia na vlast bilo nuno da se civilno drutvo nacionalizuje11, tako je 2000. godine bilo neophodno da se civilno drutvo politizuje, da bi dolo do promena. Institucionalnu podrku toj politizaciji, pored opozicionih politikih stranaka, dale su i nevladine organizacije. Pobedu su odnele stranke i stranarstvo. Stranke su dobile dravu i ono to ide uz nju, a graani kardinalne drutvene promene koje su mnogima donele pogoranje poloaja (trenutno, govore politiari, a bogami i trajno, kako govore pojedini istraivai). Jaka elja da

10 U stvari, gde god je komunistiki reim ruen i sruen graani su imali odluujuu ulogu, utoliko to je to ruenje rezultat izbornih procedura. (Znaajno je primetiti da se uloga graana u nas potcenjuje a prenaglaava uloga stranakih lidera i samih stranaka, pa i raznih kriminalnih grupa.) Komunizam je svuda doao uz odluujuu ulogu sile, a gde god je otiao, otiao je uz odluujuu ulogu izbornog rezultata. 11 Teko moe da se ospori opsednutost nacijom gotovo celog drutva i to skoro godinu-dve uoi uvoenja viepartizma. U to vreme, vreme organske celine srpskog nacionalnog bia, ne raunajui one koji su uvek izvan svake politike, a esto i izvan civilnosti, najmanje devet desetina graana bilo je zalueno nacionom. Tek sa viepartizmom dobija se prilika za institucionalnu osnovu politizacije kroz denacionalizaciju. Ali, bilo je prvo potrebno da se barem stranka-dve denacionalizuje! Ima osnova u istraivakim nalazima da tvrdimo da se tek od 1993. godine moe govoriti o relevatnoj politici izvan nacionalne dioptrije.

51

se pobeda kapitalizuje na stranaki nain navela je barem dve nevladine organizacije da se preobrate u politike stranke. Istovremeno, pojedini delovi civilnog drutva pribliavaju se dravi, odnosno onim strankama u ijem vlasnitvu je drava pre svega, mnogi novi kapitalisti, pojedinci iz nevladinog sektora, crkva, neki sindikalci, pa i kriminalci. Tako ponovo (posle komunizma, socijalizma) imamo penetraciju politikog drutva u civilno drutvo. (Asocijacija na nae poznate doeke okupatora: politika klasa, domai izdajnici, doek penetratora sa cveem i pesmom!) X X X Hipoteze koju u ovom radu ekspliciram i barem donekle objanjavam odnose se na pojavu dve robusne drutvene grupe koje su se u ovom relativno kratkom periodu (nepune dve decenije) tako uobliavale da su poprimile i brojna socioklasna obeleja. U meusobnom diferenciranju i unutraenjem ujednaavanju, kao i u obrazlaganju sopstvene posebnosti na poetku je neto vidljivija ideoloka komponenta od one materijalne, ali se stvari tokom vremena obru i u prvi plan dolazi materijalna komponenta. Takoe treba primetiti da je jedna grupa homogenija (ona koju moemo odrediti kao gubitniku) od druge grupe koja je daleko od kompaktnosti kako u materijalnom, tako i u ideolokom smislu. Prvi su kletvenici nacije a drugi slubenici drave. Kletvenici nacije su gubitnici u meri u kojoj su izloeni delovanju trita na kojem oni nisu kurentni sa svojim relativno niskim radnim sposobnostima i znanjem. Slubenici drave nisu gubitnici u meri u kojoj su jo na dravnim jaslama, a ukoliko su na tritu onda su sa svojim znanjem i radnim sposobnostima kurentniji od ostalih. Dok jedni prolaze kroz socijalnu patnju zbog nemogunosti da realizuju svoje aspiracije, drugi su u prilici da svoje aspiracije (dodue smanjene) realizuju. Ideoloki i vrednosno prvi su blii sistemu iz kojeg izlazimo, a drugi su blii sistemu u koji ulazimo. Prvi su i dalje u vlasti socijalistike ideologije. Drugi, sve svesniji da (socijalistika) dravamajka ne moe da opstane na trinoj golomrazici, sve vie se podvlauju ideologiji trita. Prve i dalje obeleava socijalistiki mentalitet, a dravni slubenici se (moda nevoljno) pribliavaju trinom mentalitetu . Ni jedni ni drugi jo nisu stigli do jednobotva: prvi se mole boanstvu nacije i boanstvu stare (socijalistike) drave, a drugi boanstvu trita uz koketiranje sa boanstvom nove-stare drave. Prvi su na donjim lestvicama socioklasne hijerarhije, drugi na srednjim (a oni na najviim lestvicama voze se skupa sa upravljaima u prvom tranzicionom vagonu). Uz dosta uopta-

52

vanja prve vidimo kao niu klasu, a druge kao srednju klasu. Prvi su blii socijalnacionalnim strankama, a drugi liberalnodemokratskim. U ravni dinamike primetljiv je trend slabljenja ideoloko-vrednosne dimenzije ovih grupa, uz istovremeno jaanje materijalne dimenzije. Tako, na primer, etnocentristiko-nacionalistika komponenta od gotovo apsolutne dominacije oko 1990. godine, prema istraivakim podacima, ima zenit u 1993. godini (videti Mihailovi, 1996), a potom poinje da slabi, da bi danas, kao to je ve reeno, inila i dalje jedno od glavnih obeleja jedne od dveju velikih grupa koju u ovom radu posmatramo, dok je u drugoj grupi gotovo marginalizovana. Istovremeno, iri se saznanje graana o sopstvenom materijalnom poloaju i perspektivama na tom planu. Naglaavam da raste saznanje, da graani postaju svesniji svog poloaja, sve je vie onih koji vide gde su, ta i dokle mogu. Kao to je oko 1990. dominirao nacionalni oseaj, po obimu takvu ekspanziju je oko 2000. godine imao, a i danas ima, oseaj gubitnitva. Reklo bi se da graani Srbije, postepeno i veoma sporo, izlaze iz kulturolokog oka koji je doneo nadolazei kapitalizam. Potreba da se kulturoloki savlada (tj. svari) kapitalizam odvija se jo sporije od sporog nadolaenja kapitalizma oito pred nama je dugo putovanje u kapitalizam! Nimalo nije jednostavno da ono to su jo ranije znali eksperti, ono to su videli istraivai i oni koji su se bavili temom prelaza iz socijalizma u kapitalizam, sada vide i oni koji ponajvie snose posledice tog prelaza. Ali, taj trend je i te kako vidljiv i svedoci smo, dodue spore, ekspanzije samosvesti o svom ekonomskom stanju i perspektivama na tom planu12. Otuda s vie argumenata danas

12 Nije sporno da je kapitalizam dobar sistem za kapitaliste. Ima smisla pitanje o tome koliko je on dobar sistem za graane uopte, ili kako se ve sami graani pitaju: Da li je i ako jeste koliko je bolji od prethodnog sistema. Da li su i koliko graani uvereni u kvalitete novog sistema, a ako jesu, da li koriste te nove mogunosti... U istoj ravni je i pitanje: Da li su graani svesni svojih interesa? Ako jesu, kako se onda mogu rukovoditi tzv. nacionalnim interesom, a ne sopstvenim? Zato bi interes nacije (pod uslovom da tako neto zaista postoji ne samo kao ideoloki konstrukt i da je jasno artikulisano) bio moj interes, odnosno zato bi imao hegemoniju nad mojim interesom? Ili, na tragu opaske jednog ispitanika koji je rekao da je ranije bio mravinjak (valjda, deli mravinjaka), a da sada postaje mrav, mogli bismo da kaemo da se u poslednjih desetak godina u Srbiji odvija proces razmravljivanja. Nema spora da je uvoenje viepartizma imalo, i danas ima, veoma veliku podrku graana. Nema sumnje ni da ogromna veina graana podrava politiki sistem parlamentarne demokratije. Nesumnjivo je, dakle, da graani podravaju politiku stranu promena drutvenog sistema, ali ne i ono to se deava u sferi ekonomije; tanije konsekvence onoga to su u nas uobiajene posledice transformacije svojine, od dravne (drutvene) u privatnu.

53

grupu koju smo nazvali kletvenici nacije moemo imenovati kao gubitnike, a slubenike drave kao dobitnike. Do sada su u ovom radu otvorena mnoga pitanja, dok su neki odgovori tek blago naznaeni. Oito je, meutim, da se celovitiji odgovori u radu ovakvog obima i ne mogu dati. Otuda emo nau panju sada usmeriti na jedno konceptualno orue koje je, verujemo, veoma korisno za deskripciju onoga to se dogaa u ovoj tranziciji, pa i prognozu onoga to e se tek deavati. Radi se o konceptu relativne deprivacije. X X X Pojam relativne deprivacije prvi je upotrebio Sam Stouffer sa saradnicima u studiji The American Soldier, objavljenoj 1949. godine, dok se ovim pitanjem prvi sistemski bavi W. G. Runciman (1966). Jock Young ukazuje na dinamiku relativne deprivacije u okvirima kapitalisitkog drutva i povezuje pojmove relativne deprivacije i anomije ime daje osnovu za adekvatniju interpretaciju nezadovoljstva kao aktivnog inioca drutvene dinamike. Vanneman i Pettigrew (1972) su pitali bele Amerikance o tome koliko su bogati u poreenju sa drugim belcima, ali i u poreenju sa crnim Amerikancima. Nali su da se beli Amerikanci oseaju bogati u poreenju sa crnim Amerikancima, ali ne i u poreenju sa drugim belim Amerikancima. Pojedini istraivai, Karl Polany na primer, smatraju da je relativna deprivacija mnogo vanija nego apsolutna deprivacija, odnosno da su vanije relativne razlike u ekonomskom bogatstvu, od onih objektivnih razlika. Bitne konsekvence ovakvog stava vezane su za borbu protiv siromatva i njegove redukcije na niske prihode. Ted Gurr u svojoj knjizi Why Men Rebel (1970) razmatra relativnu deprivaciju kao uzronika agresije, socijalne mrnje, ali i kao meru pravinosti (fairness), socijalne pravde... Gur predlae reenje za jedan problem koji se ovde javlja. Naime, relativna deprivacija je individualne prirode, dok su pojave s kojom se dovodi u vezu kolektivnog karaktera! Drugim

Zar ne treba biti lud pa rado prihvatiti trokove koji nisi napravio, bez obzira to ti vrli strunjaci uporno dokazuju da si se zaduio i da sada mora da plati. Ovi strunjaci, monici ili moni strunjaci ponaaju se kao konobar koji pred zoru ve otrenjenom gostu pokazuje raun koji je ovaj napravio tokom pijane noi!

54

reima, kako neto subjektivno moe da uzrokuje neto to je objektivno? Gur daje trodelni odgovor. Prvo, relativna frustracija vodi ka agresiji ime stvara potencijal za kolektivno nasilje (potential for collective violence). Isto misli i Davies (1973: 251): Nasilje je uvek odgovor na frustraciju. Drugo, osnovni izvor potencijala za kolektivno nasilje je mehanizam frustracija-agresija. Iz frustracije ne sledi nuno agresija, ali je agresija kod mnogih ljudi motivisana nekim dobitkom. Bes indukovan frustracijom motivie agresivna ponaanja. Ako sve to produeno traje i intenzivno se doivljava onda je agresija izvesna. Mehanizam frustracija-agresija je u tom smislu analogan zakonu gravitacije: ljudi koji su frustrirani imaju uroenu dispoziciju da ine nasilje iji je izvor proporcionalan intenzitetu frustracije (Gurr, 1970: 37). Gur zakljuuje da je tvrdnja da relativna deprivacija nije relevantna za individualnu ili kolektivnu agresiju slina tvrdnji po kojoj je zakon gravitacije irelevantan za teoriju letenja jer sve to ide gore mora da padne na zemlju u skladu sa zakonom gravitacije. Gur definie relativnu deprivaciju kao perception of discrepancy between their value expectations and their value capabilities (1970: 24), odnosno kao diskrepanciju izmeu percipiranih i aspirativnih postignua, kao percepciju diskrepancije izmeu oekivanih vrednosti i vrednosnih mogunosti. Istovremeno, re je o jazu izmeu onoga to ljudi misle da je pravedno da imaju i onoga to oni vide kao dobitak koji mogu da odre. Naravno, tu je ukljuen i vrednosni aspekt re je o tome da mi smatramo da zasluujemo da imamo, da je to pravedno jer, ako smatramo da to ne zasluujemo, onda deprivacije nee ni biti. Re je, dakle, o razlici izmeu oseaja da na neto imamo pravo i percepcije onoga to ostvarujemo a to je znatno ispod nivoa naih prava. Razmatrajui istorijsku evidenciju Davies nalazi da se revolucije i pobune ne javljuju onda kada su ljudi najvie deprivirani, nego ba onda kada dolazi do poboljanja. Davies je formulisao teoriju J-krive politikog nasilja. On stavlja naglasak na iznenadni obrt i govori o verovatnoi da e se dogoditi revolucija onda kada posle dueg perioda ekonomskog i socijalnog uspona doe do naglog obrata. Psiholoka baza lei u frustraciji bazinih potreba, frustraciji indukovanoj iznenadnim obrtom u zadovoljavanju (1973: 246). Nasilje postaje verovatnije kada bilo koja bazina potreba koja se inae rutinski zadovoljava iznenada postane deprivirana (Isto, 247). Sve u svemu, veliki broj istraivaa u svojim analizama ukazuju na korelaciju buna, nereda, socijalnih protesta sa relativnom a ne apsolutnom deprivacijom; takoe, pre sa onima koji su manje deprivirani nego sa oni-

55

ma koji su vie deprivirani. Drugi stavljaju naglasak na nezadovoljstvo, ali ono nezadovoljstvo koje je uslovljeno relativnom deprivacijom. Oni ga potom uzimaju za glavno objanjenje raznih radikalnih politika, socijalnih nemira, trajkova, socijalnih pokreta i raznih mesijanskih religija, pa i kriminala i drugih socijalnih devijacija. Konceptualno gledano, da zakljuim, deprivacija se javlja u rascepu izmeu stvarnosti na jednoj i potreba i elja na drugoj strani; ona je rezultat nae nemoi da ostvarimo svoje potrebe. Deprivacija je relativna onda kad zavisi od toga ta uzimamo za osnovu komparacije (sa im i/ili sa kim se sameravimo). Apsolutna individualna deprivacija je jednostavno suma rascepa izmeu zarade datog pojedinca i zarada svih drugih pojedinaca bogatijih od njega, dok u relativnom sluaju rascepi u prihodima mereni su poeljnim prihodom. Koncept relativne deprivacije belodano pokazuje nesvodivost oveka na njegovu ekonomsku stranu, on nije ekonomska ivotinja, ve drutvena ivotinja, on ne ivi i dela zbog profita, on se ne rukovodi (iskljuivo) ekonomskom logikom. ovek, kao to kae Polanji, ne dela tako da obezbedi svoj pojedinani interes u posedovanju materijalnih dobara; on dela tako da obezbedi svoj drutveni poloaj, svoja drutvena oekivanja, svoja drutvena potraivanja. (Polanji, 2003: 57). Dakle, na tipino ljudsko ponaanje ne utie toliko apsolutna deprivacija (shvaena kao aritmetiki saldo izmeu sopstvenih primanja i primanja drugih) koliko utie relativna deprivacija (shvaena, na istom primeru, kao razlika izmeu postojeih sopstvenih i oekivanih primanja). Apsolutna deprivacija je znak mirenja sa sudbom hudom, ona je izraz fatalistikog prihvatanja datog stanja stvari, pokazatelj potpunog odsustva socijalne potentnosti13. Relativna deprivacija je oblik vrednovanja stvari izvan njihovog doslovnog znaenja; ona se zasniva na pripisanom znaenju; ona je ono ogledalo u kojem sebe sameravamo sa referentnim grupama; ona je izraz nae poeljne autopercepcije; ona je slika naih neostvarenih elja. Ona je izostalo priznanje koje smo zasluili. Ona je, posredno, motivator za delanje u pravcu pribliavanja nae poeljne slike nama samima. Njen akcioni potencijal nalazi se u toj razlici izmeu naeg stvarnog poloaja i poloaja koji elimo jer

13 Ovo je samo jedna strana apsolutne deprivacije, ona fatalistiko-pasivistika. Postoji i druga strana, ona racionalno-aktivistika. Ova druga je zasnovana na realnom utvrivanju poloaja na kojem se ovek nalazi, realnoj proceni tog poloaja, racionanom utvrivanju naina da se dati poloaj pobolja i preduzimanje konkretnih koraka koji vode ili ne vode poboljanju datog poloaja.

56

smo ga zasluili u prolosti, jer ga sada zasluujemo, jer je pravedno da ga ba takvog imamo ... Znaajna je i razlika izmeu ova dva tipa deprivacije po pitanju koje je u psihologiji poznato kao lokus uzroka datog stanja. Za apsolutnu deprivaciju, zavisno od forme u kojoj se ispoljava, u jednom sluaju se pitanje uzroka uopte ne postavlja, odnosno lokus se vezuje za optu determinaciju manje vie religijskog karaktera (sve je zadato, sudbina ili neki drugi fatum). U drugom sluaju apsolutne deprivacije sledi pricizno odreenje lokusa uzroka, a on se gotovo obavezno vezuje za pojedinca i njegove kvalitete unutranji uzroci. Za relativnu deprivaciju karakteristino je lociranje uzroka u okruenje spoljanji uzroci (uvek su drugi krivi za sve loe to mi se deava). Nije sporno da neostvarene aspiracije vode ka frustraciji iz koje, potom, sledi (znatnim delom) relativna deprivacija. Prirodna konsekvenca tih relacija jeste nezadovoljstvo, individualno i kolektivno. Glavno pitanje u ovom kontekstu jeste pitanje evolucije ili radikalnog prelaza iz nezadovoljstva u socijalni protest (videti shemu 1).

Shema 1: Relacija: aspiracije relativna deprivacija nezadovoljstvo

socijalni protest
Nekontrolisan socijalni protest Frustracija Aspiracije NezadoStranaki kanalisan socijalni Relativna (neostvarene) voljstvo protest deprivacija Stranaki asimiliran socijalni protest

Naravno, stvari ne idu tako jednostavno kao to bi to na osnovu sheme moglo da izgleda. Pre svega, iz neostvarenih aspiracija obavezno ne proizlazi oseaj depriviranosti, niti iz njega uvek sledi uvek nezadovoljstvo drugim (drutvenim akterima, drutvom u celini instrumentalno ili ekspresivno), niti pak iz nezadovoljstva direktno sledi protest, jer je potrebno da se zadovolji jo niz drugih uslova. U svakom sluaju ima osnova za pretpostavku o visokoj korelaciji izmeu aspiracija, nezadovoljstva i protesta. Neostvarivanje aspiracija dovodi do nezadovoljstva (a kako bismo i mogli da budemo zadovoljni ako ne uspevamo u nekom naumu). Do nezadovoljstva dolazi i onda kada ne uspevamo da ostvarimo aspiracije na ciljanom nivou, pa i onda kada su trokovi ostvarivanja preveliki, pa posumnjamo u svrsishodnost naeg nauma. U jednom sluaju moemo govoriti o neostvarivanju starih aspiracija i nezadovoljstvu koje se tim povodom

57

javlja, a drugi put o neostvarivanju novih aspiracija i time izazvanog nezadovoljstva. U prvom sluaju esto je re o grupama koje hoe da poprave svoj drutveni poloaj, a u drugom o grupama koje hoe da spree pogoravanje sopstvenog poloaja (Klandermans, 1987). U literaturi su obe vrste nezadovoljstva poznate kao oblici relativne deprivacije koja se javlja kao neto to je suprotno apsolutnoj deprivaciji i svodi se na nemogunost ostvarivanja novonastalih aspiracija, kao i na zadovoljenje potreba na nivou koji zaostaje za aspiracijama na koje se polae pravo. O relativnoj deprivaciji govori se onda kada se pojedinci oseaju prikraenim u odnosu na relevantne referentne grupe i pojedince. Pri tom tu nije re o apsolutnoj prikraenosti ve o razlici koja se javlja izmeu oekivanog i onoga to se postie (Pettigrew, 1967), tj. izmeu aspiracija i njihovog neostvarivanja na eljenom nivou. Kod nas dominira nezadovoljstvo koje nastaje iz komparacije sa uspenom realizacijom u prolosti (u socijalizmu se bolje ivelo, bravar je bio bolji), kao i ono koje nastaje iz neadekvatne realizacije ili potpunog neostvarenja aspiracija na koje se, po miljenju graana, ima pravo ili na one koje su zasluene! Ovo su takoe dve istraivake teme: seanje na ranije aspiracije (i konsekvence divinizacije prolosti); kao i percepcija zasluenih aspiracija i/ili aspiracija na koje se ima pravo (npr. aspiracija na sigurno radno mesto, aspiracija na pristojan ivot). Deo objanjenja ovog posezanja za prolou delimino se nalazi u injenici da je ogromna veina drutva ula u duboku krizu, pa faktiki nije bilo referentnih grupa koje bolje ive i ostvaruju svoje aspiracije (osim veoma uskog kruga zdruenog politikog vostva i kriminalaca, a oni za veinu nisu referentna grupa!). Ukupno uzev, evaluacija relacija: neostvarene aspiracije nezadovoljstvo ukazuje na etiri izvora nezadovoljstva; sameravanje aktuelno dosegnutog stepena ostvarenosti aspiracija (1) u odnosu na stanje u prolosti; (2) u poreenju sa referentnim grupama i pojedincima; (3) u odnosu na stvarne ili samopripisane zasluge za zajednicu14, sistem, vlast, stranku i (4) u odnosu na percipirani kvantum prava, moral i pravdu uopte (tj. ostvarivanje aspiracija kao neto to je i legalno i legitimno, to nam samo po sebi pripada!). Nema sumnje da je relativna deprivacija, po svojoj prirodi, dinamika pojava. Ona se jednom javlja preko sameravanja aktuelnih postignua

14 Kao zasluge: Ja sam etao Beogradom, Ja sam tabanao, Ja sam cepao cipele, Mene su tukli na demonstracijama.. A ono sada nita!. Ad absurdum!

58

sa prolou, drugi put je rezultanta sameravanja u aktuelnom vremenu sameravanje pozicije sa pozicijom referentnih grupa a u odnosu na percepciju doprinosa i nadoknada za taj doprinos; trei put ona je rezultanta sameravanja realnosti u kontekstu budunosti, tj. oekivanja i aspiracija. U stvari, do nje dolazi putem poreenja opaenog postignua, odnosno poloaja koji dati pojedinac ima: sa ranije ostvarenim potignuem: ja sada i ja u prolosti; sa referentnim drugim ljudima, grupama: ja i drugi; sa onim to mu pripada po zaslugama u prolosti: ja i moje zasluge; sa onim to mi pripada po uinku, po onom to radim: ja i moj rad; sa onim to smo oekivali: ja i moja oekivanja; i putem poreenja opaenog postignua sa pozicijom za koju mislimo da je pravedna: ja i pravda, tj. da je pravde.... Moja hipoteza je da e u svih est (ipak razliitih) poredbenih situacija, u veini sluajeva, pojedinac koji vri poreenje dati prednosti sebi u aktuelnom trenutku. Faktiki, pojedinac samo menja ili kumulativno potvruje argumentaciju za stav da u datom trenutku on treba da ima vie nego to ima. U stvari, kod nas je u poslednjoj deceniji dolo do kumulacija razliitih deprivacija, do kompresije vremena, do njegovog zgunjavanja. Otuda mislim da moemo govoriti i o viestrukoj deprivaciji. (Ovaj pojam usput pominje Hejvud, navodei kao primer nezaposlenost ili niske zarade, loe uslove stanovanja, slabo obrazovanje...) Pogledaemo sada, na empirijskom materijalu, prvo aspiracije graana i percepciju njihove realizacije, a potom pokazatelje relativne deprivacije. X X X Graani Srbije, valjda kao i svaki drugi, imaju aspiracije prema boljem ivotu koji se shvata kao normalan ivot. U normalnom i boljem pre svega se vide dobro plaen posao i dobro zdravlje (oito, ne samo novac, jer biti bogat je visoka aspiracija samo za 8-9% ispitanika, ve pare za rad), a potom i srean brak, dobri prijatelji, zanimljiv posao i brojna deca (videti tabelu 1). Kada gledamo samo onu poeljnost koja je na prvom mestu, onda vidimo da je dobro plaen posao i dalje prednjai, a na sledea tri mesta, sa minimalnom razlikom u broju onih koji su ih tako vrednovali, nalaze se: zanimljiv posao, brojna deca i dobri prijatelji. Inae, opti rejting srenog braka potie od estog stavljanja ove poeljnosti na drugo mesto, a rejting dobrog zdravlja od estog stavljanja na tree mesto.

59

Sve u svemu, re je o velikim aspiracijama. No, mi nemamo odgovore na pitanje: A ta si ti lino spreman da uini da bi ostvario ove aspiracije? Niti na pitanje: A ta drutvo, drava, politike stranke ta oni ine, ako uopte neto ine, da ostvare aspiracije graana?

Tabela 1: Kada se kae da treba da ivimo ko svi normalni ljudi na ta vi mislite?

Izaberite tri odgovora i poreajte ih po vanosti
Jul 2003. (%) 47 43 20 29 13 13 7 5 8 Rang 2003. 1 2 4 3 5 6 8 9 7 Pojedinci suma prve tri aspiracije Imati dobro plaen posao Biti dobrog zdravlja Imati dobre prijatelje Imati srean brak Raditi zanimljiv posao Imati mnogo dece Biti drutveno aktivan Imati ugled i mo Biti bogat
Izvor: Arhiva CeSIDa

April, 2005. (%) 60 55 29 27 22 19 10 7 9

Rang 2005. 1 2 3 4 5 6 7 9 8

Od est aspiracija koje su ispitanici izdvojili kao one drutvene ciljeve koji treba da obeleavaju drutvo u kojem bi oni rado iveli, kakgod da se uzme, kao i u sluaju linih aspiracija, dominira standard (sa podrazumevajuim korelatima: uspena privreda i dobre mogunosti da se ovek zaposli). Tu su jo tri aspiracije: drava bez kriminala i korupcije (da ih je to manje), pravna drava, stabilna drava (videti tabelu 2).

Tabela 2: Koje od tenji i ciljeva treba ostvariti da bismo postali drutvo u kojem
biste vi rado iveli? Izaberite tri odgovora i poreajte ih po vanosti
Jul, 2003. (%) 57 42 36 40 26 33 14 14 6 Rang 2003. 1 2 4 3 6 5 7 8 9 April, 2005. (%) 63 46 41 37 35 33 14 13 7 Drutvo suma prve tri aspiracije Pristojan ivotni standard Dobre mogunosti da se ovek zaposli Minimalni kriminal i korupcija Pravna drava Politika stabilnost Srbije Uspena privreda Dobro funkcionisanje demokratije Socijalna pravda Ostvarenje nacionalnih interesa
Izvor: Arhiva CeSIDa

Rang 2005. 1 2 3 4 5 6 7 8 9

60

Najjednostavnije reeno, na linom planu centralne aspiracije vezane su za posao (da ga ima, da je dobro plaen i da je zanimljiv), brak (da je srean i da je decom obilat), puno zdravlja i puno prijatelja; a na drutvenom planu za standard i stabilnu pravnu dravu bez kriminala i korupcije. Da li je ovo malo ili mnogo? Ocena zavisi od mnogo ega, a svakako i od dispozicija samih graana i kapaciteta kojim drutvo i drava raspolau. Ono to sigurno moemo rei je to da je veliki jaz izmeu stvarnosti i aspiracija, a da u tom jazu ima i premnogo mesta i za politiku i za politike manifestacije. Standard je mera stvari, a poboljanje standarda je mera promena. Percepcija standarda je rezultanta stvarnog standarda i doivljaja tog standarda (u ovoj razlici izmeu stvarnog standarda i doivljaja standarda nalazi se koncept relativne deprivacije o kojoj e kasnije biti rei). Nivo aspiracija na ovom planu iskazuju sintagme o boljem ivotu (redukcija boljeg ivota na vii standard), o potrebi da ivimo ko sav normalni svet, a subjektivnost doivljaja standarda i deprivaciju koja se javlja zbog neostvarenih aspiracija iskazuje svest o normalnosti razvoja kada se od neimanja ide ka imanju, i nenormalnosti kada se od imanja spadne na neimanje. (Dabogda imo pa nemo.) Uz aspiracije prema standardu idu, ruku pod ruku, i aspiracije prema sigurnosti. Standard nita ne znai ako nema sigurnosti. Nee da se rizikuje sigurnost radi standarda; bolji je i manji standard ako je siguran (videti u prilogu, ili ako sam tu vremensku seriju sigurno radno mesto/plata dao u prolom tekstu, onda neto rei u fusnosti). Sintagma o boljem ivotu, pak ukljuuje sigurnost, otuda je ona i te kako iroka; bolji ivot nije bolji, ako u toj lepoti nema sigurnosti! Inae, sa stanovita teme naeg rada, glavni nalaz ove analize jeste da nema statistiki znaajne korelacije izmeu pripadnosti razliitim drutvenim grupa i aspiracija, pa ni izmeu pripadnosti razliitim politikim strankama i aspiracija (u poslednje vreme politike stranke su veoma est korelat najrazliitijih drutvenih fenomena). Ako nema razlika u aspiracijama, ima razlika u proceni postignua i u proceni drutvenog poloaja, pre svega standarda. etvrtina graana svoj standard ocenjuje kao osrednji ili dobar (4% dobar, a 21% osrednje), treina ga ocenjuje kao podnoljiv (36%), a ak dve petine kao teko podnoljiv (32%) ili kao nepodnoljiv (7%).

61

Tabela 3: Ocena standarda i stranake pristalice (u %)

DS Dobro Srednje Podnoljivo Tesko podnoljivo Nepodnoljivo 30 24 20 10 7 DSS 9 8 8 4 3 SPS 6 2 5 8 7 SRS 8 13 15 22 19 Ostale stranke 10 14 10 10 9 Nestranaki ljudi 37 39 42 46 55 Ukupno 100 100 100 100 100

Izvor: Istraivanje CeSIDa, prolee 2005.

Korelacija izmeu pristajanja uz odreene stranke i samoocene standarda oznosi 0,27. Pre svega, treba rei da stranaka opredeljenost raste sa rastom standarda, najmanje su stranaki opredeljeni oni koji smatraju da ive nepodnoljivo (45%), a najvie oni koji tvrde da ive dobro 63% (videti tabelu 3). Opti nalaz govori o tome da oni graani koji smatraju da ive bolje prvenstveno se opredeljuju za Demokratsku stranku a potom i ostale stranke liberalnodemokrtatske provenijencije, dok oni graani koji svoj standard ocenjuju kao manje vie nepodnoljiv, prvenstveno se opredeljuju za Srpsku radikalnu stranku, a potom i SPS.

Tabela 4: Kada je re o poslednjih etiri-pet godina, uzimajui u obzir ivot

u celini, da li vi sebe doivljavate kao dobitnika ili kao gubitnika ili niste ni tamo ni ovamo
DS Dobitnik Gubitnik Ni dobitnik, ni gubitnik UKUPNO 27 15 58 100 SRS 4 47 49 100 Nestranaki ljudi 8 29 63 100 Opti prosek 12 30 58 100

Tabela 5: Kada je re o poslednjih etiri-pet godina, uzimajui u obzir sve to

se deavalo, da li vi nau zemlju doivljavate kao dobitnika ili kao gubitnika ili ona nije ni tamo ni ovamo
DS Dobitnik Gubitnik Ni dobitnik, ni gubitnik UKUPNO 27 27 46 100 SRS 3 67 30 100 Nestranaki ljudi 6 46 48 100 Opti prosek 10 47 43 100

62

Tri petine graana sebe ne vidi ni kao dobitnika ni kao gubitnika oni se smetaju negde u sredinu, nepuna treina smatra da su gubitnici, a tek 12% sebe ubraja u dobitnike (videti tabelu 4). Gotovo polovina ispitanika nau zemlju doivljava kao gubitnika (47%), dok dve petine (43%) Srbiju smeta u sredinu, ni u gubitnike ni u dobitnike, a jedna desetina je ubraja u dobitnike (videti tabelu 5). Korelacija izmeu odnosa prema strankama i oseaja gubitnitva-dobitnitva na linom planu iznosi 0,34; a u sluaju gubitnitva-dobitnitva Srbije ak 0,38. Po svemu sudei, socijalnacionalne stranke (radikali i socijalisti) sklonije su predstavljanju gubitnika, a liberalnodemokratske stranke dobitnika. Oekivano: ocene gubitnitva-dobitnitva na linom planu i na dravnom planu u velikoj meri su povezane koeficijent korelacije iznosi ak 0,56. Ako ova dva doivljaja poveemo u jedinstveni pokazatelj, u neku vrstu totalnog gubitnitva-dobitnitva, onda nalazimo da u kategoriju totalnih dobitnika moemo ukljuiti 15% graana, u kategoriju totalnih gubitnika 46% i u sredinu 39%15.

Tabela 6: Struktura stranakih familija prema totalno gubitnitvu-dobitnitvu (u %)

Socijalnacionalne stranke Liberalnodemokratske stranke

Dobitnici Gubitnici Ni dobitnici, ni gubitnici UKUPNO

6 66 28 100

24 37 39 100

U strukturi pristalica socijalnacionalnih stranaka nalazimo dve treine gubitnika, neto vie od etvrtine onih koji se ne oseaju ni dobitnicima ni gubitnicima i svega 6% dobitnika. U strukturi pristalica liberalnodemokratskih stranaka imamo nepune dve petine dobitnika, dve petine onih koji se ne oseaju ni dobitnicima ni gubitnicima i etvrtinu dobitnika.

15 Da kaemo jo, primera radi, da su se u kategoriji totalnih gubitnika nali oni koji su izjavili da se lino oseaju kao gubitnici i da Srbiju smatraju gubitnikom, kao i oni koji su naveli jendo gubitnitvo i jednu sredinu.

63

Tabela 7: Struktura totalnog gubitnitva-dobitnitva prema stranakim familijama (u %)

Sojalnacionalne stranke Liberalno demokratske stranke Ukupno

Dobitnici Gubitnici Ni dobitnici, ni gubitnici Prosek

13 54 32 39

87 46 68 61

100 100 100 100

Dobitnici se gotovo sedam puta ee opredeljuju za liberalnodemokratske nego za socijalnacionalne stranke (13 prema 87%). Gubitnici se gotovo podjednako opredeljuju za obe stranake familije, odnosno tek neto vie za socijalnacionalne stranke (54%), nego za liberalnodemokratske (46%). Treina onih koji se ne oseaju ni dobitnicima ni gubitnicima opredeljuju se za socijalnacionalne stranke, a dve treine za liberalno demokratske16. Sada emo razmotriti pet oblika relativne deprivacije (podaci potiu iz jednog Cesidovog istraivanja iz prolea 2005. godine) pogledati tabele 8-12. Re je o konsekvencama komparacije sopstvenog postignua u odnosu na druge, u odnosu na raniji ivot, u odnosu na procenu sopstvenog rada, u odnosu na zasluge i u odnosu na budunost. Potom, dajemo podatke o vezi izmeu relativne deprivacije i odnosa prema strankama gde se pokazuje prilino visoka korelacija koeficijenti se kreu izmeu 0,28 i 0,39.

Tabela 8: Kako vi sada ivite u odnosu na druge

Loe Isto Dobro UKUPNO DS 14 55 31 100 DSS 15 56 29 100 SPS 39 48 13 100 SRS 37 48 15 100 Nestranaki ljudi 30 53 17 100 Opti prosek 27 53 20 100

16 Zanimljivo je povezivanje ovog opteg gubitnitva-dobitnitva sa izbornim opredeljenjem u septembru 2000. godine (korelacija iznosi 0,31). Meu Miloevievim glasaima bilo je dve treine gubitnika, treina onih iz sredine i 1% dobitnika; meu Nikolievim glasaima bilo je dve treine gubitnika, nepuna treina onih iz sredine i 3% dobitnika; meu Kotuniinim glasaima bilo je dve petine gubitnika, nepune dve petine onih iz sredine i jaka petina dobitnika. Od ukupnog broja gubitnika za Miloevia je glasalo 22%, za Kotunicu 35%, za Nikolia 13%, a 30% nije izalo na izbore. Od ukupnog broja dobitnika za Miloevia je glasalo 1%, za Nikolia 2%, za Kotunicu 68%, a 29% nije izalo na izbore. Oni iz sredine u 13% su glasali za Miloevia, u 7% za Nikolia i u 40% za Kotunicu, dok 40% nije izalo na izbore.

64

Tabela 9: Kako vi sada ivite u odnosu na raniji ivot

Loe Isto Dobro UKUPNO DS 28 27 45 100 DSS 36 36 28 100 SPS 79 20 1 100 SRS 65 28 7 100 Nestranaki ljudi 49 37 14 100 Opti prosek 48 33 19 100

Tabela 10: Kako vi sada ivite u odnosu na to koliko radite

Loe Isto Dobro UKUPNO DS 44 36 20 100 DSS 41 40 19 100 SPS 69 28 3 100 SRS 67 30 3 100 Nestranaki ljudi 54 38 8 100 Opti prosek 54 36 10 100

Tabela 11: Kako vi sada ivite u odnosu na vae zasluge

Loe Isto Dobro UKUPNO DS 47 37 16 100 DSS 40 45 15 100 SPS 69 29 2 100 SRS 64 30 6 100 Nestranaki ljudi 53 41 6 100 Opti prosek 53 38 9 100

Tabela 12: Kako vi sada ivite u odnosu na to kako ete uskoro iveti
Loe Isto Dobro UKUPNO DS 6 41 53 100 DSS 9 52 39 100 SPS 33 55 12 100 SRS 19 60 21 100 Nestranaki ljudi 14 62 24 100 Opti prosek 13 56 31 100

Svoj ivot ispitani graani najee loe ocenjuju u odnosu na uloeni rad (54%), ranije zasluge (53%), kao i u odnosu na kvalitet nekog ranijeg ivota (48%). Dakle, graani smatraju da zasluuju bolji ivot spram svog rada, spram nekih zasluga i spram svog ranijeg ivota a da im to neko uskrauje. Manje je onih koji su deprivirani kada se porede sa drugima (27%) oito je, dakle, da se ni referentne grupe ne ocenjuju bogznakako. Budunost se pak pojavljuje kao parametar koji podie nadu samo 13% misli da e u budunosti loije iveti. Vaan je, takoe, nalaz po kojem se najaa (relativna) deprivacija vezuje za pristalice socijalnacionalnih stranaka (radikali i socijalisti), potom za one koji nisu stranaki opredeljeni, pa tek onda za liberalnodemokratske stranke.

65

Na kraju, moemo argumentovano da ukaemo na tri zakljuka. Prvo, nalazimo se na dugom putu u kapitalizam ogroman broj depriviranih svedoi o sporosti; oni su materijal koji kapitalistiki rvanj ne moe brzo da savlada, a niko se ne osea nadlenim da neto poradi na ovome izvan slepih sila trine ekonomije i njene neumitne ruke. Drugo, iz analize relacija koja se javlja u akcionom nizu od neostvarenih aspiracija, preko relativne deprivacije i nezadovoljstva, do mogueg socijalnog protesta (videti shemu 1), sledi da pomenuti dugi put u kapitalizam nije izloen nekontrolisanom socijalnom protestu i pored ogromnog broja depriviranih i nezadovoljnih. Stranako kanalisanje protestnih potencijala i njihovo asimilovanje, ovoga puta od strane SRS i SPS, isto onako kao to su u devedesetim taj posao obavljali SPO, DS i DSS, ini put u kapitalizam relativnoo mirnim, ne raunajui na drumske razbojnike i njihovo prokapitalistiko delanje. I tree, graani ostaju na vetrometini, izloeni s jedne strane radu drumskih razbojnika, s druge radu partokratske drave i s tree radu uvek vlau opsednutih stranaka. Oni su rtve procesa iji su akteri trebali da budu. Oni su posloprimci, podanici i glasai, trpljenju sklon objekat tranzicije. Oni su deo nemonog civilnog drutva. Meutim, treba rei da tranzicione promene imaju klasni karakter. Dve su klase formirane, klasa tranzicijskih gubitnika i klasa tranzicijskih dobitnika. Meu ovim drugim, osim onih koje novi sistem favoriizuje (ljudi sa kapitalom, sa znanjem, oni inventivni, spremni na rizik, snalaljivi...) nali su se i razni lopovi, kriminalci, korupcionai, ucenjivai... Po svemu, nouveau riches. Nova mo i novo bogatstvo... Za klasu gubitnika karakteristina je ona kulturna shema koja porie stvarnost bilo kakve drutvene promene. Francuzi tu shemu iskazuju reenicom o promeni bez promene: to vie menjamo, stvar je vie ista (Plus a change, plus cest la mme chose), a na narod onom Sjai Kurta da uzjae Murta. Oko dve petine graana Srbije misli da se stvari nisu promenile, sve je ostalo isto samo su se promenili oni na vlasti. Jedna petina graana misli da su se stvari pogorale, a tek nepuna treina vidi napredak i poboljanje.

66

LITERATURA
Chakravarty, S.R. and P. Moyes. 2003. Individual Welfare, Social Deprivation and Income Taxation. Economis Theory, 21. 843-869. DAmbrosio, Conchita and Joachim Frick. 2004. Subjective Well-Being and Relative Deprivation: an Empirical Link. Davie, James. 1962. Towards a thery of revolution. American Sociological Review. 27. Davies, James (ed.). 1971. Wheu Men Revolt and Why. New York: Free Presss. Fukujama, Frensis. 1997. Kraj istorije i poslednji ovek. Podgorica: CID. Gurr, Ted Robert. 1970. Why Men Rebel. Princeton: Princeton University Press. Kitschelt, Herbert et al. 1999. Post-Communist Party Systems: Competition, Representation, and Inter-Party Cooperation. Cambridge University Press. Lazi, Mladen (ur.). 2000. Raji hod. Beograd: Filip Vinji Mair, Peter. 1998. Party System change. Approaches and Interpretations. Clarendon Press Oxford. Mihailovi, Sreko. 1992. Nezadovoljstvo graana i socijalni protest. Socioloki pregled. Vol. XXVI, No 1-4. Mihailovi, Sreko. 1996. Predstave o nacionalnim manjinama u javnom mnenju Srbije. Zbornik: Poloaj manjina u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. Mihailovi, Sreko. 1997. Sigurnost naspram promena. Mnenje graana Srbije o promenama politikog sistema. Socioloki pregled. Vol XXXI, No 2. Mihailovi, Sreko (ur.). 2006. 5 godina tranzicije u Srbiji. Beograd: Socijaldemokratski klub i FES. Pavlovi, Vukain. 2004. Civilno drutvo i demokratija. Beograd: Udruenje za politike nauke i dr. Podunavac, Milan. 1998. Princip graanstva i poredak politike. Beograd: Princip i FPN. Polanji, Karl. 2003. Velika transformacija. Beograd: Filip Vinji. Runciman, W. G. 1966. Relative Deprivation and Social Justice. London. Sartori, ovani. 2001. Demokratija. ta je to? Podgorica: CID. Valertajn, Imanuel. 2005. Posle liberalizma. Beograd: Filip Vinji.

VUKAIN PAVLOVI Fakultet politikih nauka, Beograd

O deficitu institucionalnih kapaciteta u Srbiji

Uvodni teorijski pristup pitanju obnove i razvoja politikih ustanova

U analizama i kritikim ocenama postignutih rezultata tokom prvih pet godina nakon demokratskog prevrata iz oktobra 2005. godine, ukazuje se na mnogo rezultata, a jo vie na mnotvo tekoa, neostvarenih obeanja i proputenih prilika za sveobuhvatnije demokratske reforme u Srbiji. U ovom tekstu bie rei o jednom, u teorijskom i istraivakom smislu, prilino zanemarenom aspektu demokratske tranzicije kod nas: o ozbiljnim deficitima u obnovi i razvoju institucionalnih kapaciteta politikih ustanova u Srbiji. S obzirom na ovako formulisanu temu neophodno je zapoeti sa uvodnim napomenama optijeg tipa, koje se odnose na primenu teorijskog pristupa u obradi ovih pitanja. Od klasinog institucionalizma do sistemske teorije politike Istraivanja i teorijska razmatranja o politikim institucijama imaju u savremenoj politikoj nauci u svetu izuzetno vano mesto. Razliiti teorijski pristupi kreu se u irokom rasponu od klasinog do novog institucionalizma, uz mnotvo drugih promena teorijsko-metodolokih paradigmi koje se koriste u objanjenju politikih fenomena. Ako na krajnje sumaran nain pogledamo razvoj politike sociologije i politikih nauka u dvadesetom veku, moemo uoiti sledee najvanije promene u dominantnim teorijskim pristupima dravi i njenim politikim institucijama.

68

Kraj devetnaestog i poetak dvadesetog veka obeleen je velikim nezadovoljstvom stanjem u politikom ivotu. Razoarenje u tadanju parlamentarnu demokratiju donelo je na teorijsku scenu teoriju elita (Moska, Pareto, Mihels), na jednoj, i naglaeni interes za politiku sociologiju i psihologiju masa (Tard, Le Bon, Ortega i Gaset, Frojd, Rajh), na drugoj strani. Ova dva, po mnogo emu komplementarna, pristupa kao da su najavljivala burne i tragine dogaaje koji su obeleili dvadeseti vek (tu posebno mislim na dva svetska rata i pojave faizma, nacizma i staljinizma). Primena klasinih ili novih elitistikih pristupa na savremenu drutvenu i politiku situaciju u Srbiji ima izvesnog smisla iz vie razloga. Prvo, zbog prevelikog uticaja i nedovoljno utvrene odgovornosti politikih i kulturnih (intelektualnih) elita za sve ono to se deavalo u devedesetim godinama, to jest u periodu radikalnog i sveopteg razaranja politikih institucija i potpune erozije institucionalnih procedura i pravila. Drugo, zbog znaajne uloge koja pripada novim-starim politikim elitama u demokratskoj rekonstrukciji drutva i drave, a posebno u obnovi, izgradnji i podizanju sposobnosti (kapaciteta) politikih ustanova u Srbiji. Na alost, studioznija istraivanja politikih elita i kulturnih, ekonomskih, vojnih i drugih subelita, mogu se u dananjoj Srbiji nabrojati na prste jedne ruke. To to vai za elitistiki pristup, vai i za njemu komplementarni pristup koji teite stavlja na prouavanje stavova i ponaanja masa kako u periodu pre, tako i u pet godina nakon demokratskih promena. Procesi masovne etnifikacije politike i nacionalistiki uspon masa, koje su dale snanu i iroku podrku populistikim demagozima i njihovim militantnim politikim i ratniko-osvajakim opcijama tokom devedesetih godina, zasluuju mnogo veu teorijsku panju nae politike nauke. Istini za volju, u empirijskim drutvenim istraivanjima mnogo je vea panja posveivana fenomenima nacionalizma i autortarne politike kulture, nego to je to sluaj sa pitanjem elita. Od sredine dvadesetih godina prologa veka zapoinje svoj uspon jedan nov teorijsko-metodoloki pristup, roen u psihologiji, da bi postepeno zahvatio veinu drutvenih nauka, a posebno sociologiju i politike nauke. Re je o bihejviorizmu, koji e svoj vrhunac doiveti u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata. Bihejviorizam, kao to mu i ime kae, stavlja naglasak na ponaanje ljudi i njihovih grupa, smatrajui da je odreeni tip ponaanja odgovor na podsticaje (stimulanse) koji dolaze iz socijalnog i politikog okruenja. U naoj sredini bihejviorizam je bio i

69

ostao mnogo uticajniji u psihologiji nego u drutvenim naukama, ukljuujui tu i politike nauke. Tokom itave prve polovine dvadesetog veka, a paralelno sa navedenim teorijskim kolama i pravcima, prisutan je u politikoj nauci, kao jedna vrsta mainstream teorije, pristup koji se moe oznaiti kao klasini ili stari institucionalizam. To je pristup koji glavni deo aktivnosti u politikim naukama vidi u opisu politikih institucija i u objanjenju delovanja institucionalnih struktura u politikoj sferi. Od poetka akademskog uspostavljanja politikih nauka na amerikim i evropskim univerzitetima (kraj devetnaestog i poetak dvadesetog veka) pa do 1950-tih, dominirao je tako shvaen klasini institucionalni pristup. Ili kako kae Vivien Londes institucionalizam je bio politika nauka (Lowndes, 2002:90). Jezgro klasinog institucionalizma ini usmerenost ka institucijama vlasti, dakle ka oficijelnim strukturama vladavine, a njegova glavna metoda je bila deskriptivna. Najvanije karakteristike starog institucionalizma u politikim naukama bile su: konstitucionalni normativizam , legalizam, formalizam, proceduralizam, a delom istorinost (u odnosu na razvoj institucija) i komparativnost (u odnosu na meunarodna iskustva). Kljuna teorijska pretpostavka ovog pristupa je da politike institucije odluujue determiniu i oblikuju politiko ponaanje razliitih aktera. (Lowndes, 2002:92) Klasini institucionalizam je bio predominantni pristup u prvoj fazi razvoja politikih nauka kod nas i neosporno je predstavljao vodeu paradigmu sve do ezdesetih godina prologa veka, a u mnogim politikolokim disciplinama zadrao se i nakon tog vremena. Jedna od najznaajnijih teorijsko-metodolokih konfrontacija u drutvenim naukama tokom dvadesetog veka, a koja se direktno tie i politikih nauka, odnosila se na konflikt i razlike izmeu (neo)marksistkog i funkcionalistiko-strukturalnog pristupa dravi i politikim procesima i institucijama. Marksistiki pristup je bio ne samo vodea, nego i oficijelna teorijska opcija, podravana od dravnih politikih institucija i ideolokih aparata skoro u itavom periodu postojanja druge Jugoslavije. Do manjeg ili veeg otklona od standardnog marksistikog pristupa dolo je sedamdesetih i osamdesetih godina, kako pod uticajem opteg razvoja politikih nauka u svetu, tako i zbog post-marksistike evolucije ovog stanovita. Poetkom ezdesetih godina poinje stagnacija bihejvioralne revolucije, a zapoinje uzlet funkcionalizma. Ono to su Merton i Parsons uradili

70

u primeni i razvoju funkcionalistikog pristupa u sociologiji, to su Iston, Almond i Koleman uinili u politikim naukama. Primena optih paradigmi sistemske teorije u politikim naukama obeleena je uvoenjem politikog sistema kao teinog teorijskog koncepta za razumevanje savremene drave i njenih politikih institucija. Funkcionalistiko-strukturalni pristup je i u sluaju razvoja politikih nauka kod nas imao dvostruki uticaj, kao i svuda u svetu. On je, s jedne strane, potisnuo klasini institucionalizam, stavljajui akcenat na funkcije politikih institucija. S druge strane, izvrio je uticaj i na klasian marksistiki pristup politici, koji sada, umesto centriranosti na dravu u uem smislu, pomera teite ka drutvenom i politikom sistemu. Politiki sistem se, dakle, shvata u irem smislu od ustavne nomenklature politikih institucija. On se u osnovi sastoji od dva polja. Prvo polje ine ulazne (input) institucije, koje se sastoje od politikih institucija socijalizacije i regrutacije, artikulacije interesa i politike komunikacije zahteva. Drugo polje ine izlazne (output) institucije, a sastoje se od politikih ustanova koje donose odluke i pravila, sprovode ih i presuuju o njima. Tu je, u osnovi, re o zakonodavnim, izvrnim i sudskim institucijama. Dolazak novog institucionalizma Smatra se da je termin novi institucionalizam skovan sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka (March, Olsen, 1984:734). Mar i Olsen su podvrgli kritici tadanji redukcionizam, kako bihejviorizma tako i pristupa teorije racionalnog izbora, dokazujui da je organizacija politikog ivota neto drugo. Prema bihejvioristima, institucije su nastale kao naslage individualnih uloga, statusa i nauenih odgovora. Prema teoretiarima racionalnog izbora, institucije predstavljaju akumulaciju individualnih izbora koji su zasnovani na preferencijama najvee koristi. Novi institucionalizam se pojavio kao reakcija na asocijalni karakter ova dva, tada vodea prisupa u politikim naukama (Lowndes, 2002:91). Nakon izuzetnog interesa drutvene i politike teorije za fenomene drutvenih pokreta (tokom ezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina), kao i nakon eksplozije teorijskog interesa za problematiku civilnog drutva (u predveerje uruavanja socijalizma, kao i u prvim godinama demokratske tranzicije), danas je na delu nastojanje novog institucionalizma da se, kako kae Vivien mit, drava i njene politike instuitucije ponovo vrate u glavne tokove politikih nauka (Schmidt, 2006:98). Kao to je period od ezdesetih do kraja osamdesetih godina dvadesetog veka oznaa-

71

vao pomeranje teita u izuavanju politikih procesa sa drave na drutvo, tako kraj dvadesetog i poetak dvadeset prvog veka, obeleavaju povratak interesovanja za dravu i podizanje sposobnosti njenih politikih ustanova (institutional capacity building). To interesovanje je skoro podjednako pristutno i u tzv. starim i u novim demokratijama. Ili, kako konstatuje Vivien Londes, institucije su ponovo u modi (Lowndes, 2002:91). Komparacija klasinog i novog institucionalizma pokazuje sledee najvanije razlike. Prvo, politike institucije vie se ne izjednaavaju sa politikim organizacijama. Drugo, novi institucionalizam se ne bavi samo formalnim ustavnim i organizacijskim strukturama ve i neformalnim konvencijama politikog ivota. Tree, i povezano sa prethodna dva obeleja, politike institucije se ne posmatraju samo kao stabilni i kontinuirani obrasci ponaanja, ve se shvataju mnogo ire. etvrto, jedna od kljunih razlika je da se novi institucionalizam ne bavi samo delovanjem i uinkom institucija na pojedinca, nego i interakcijom politikih institucija i graana kao pojedinaca. Peto, paralelno sa formalnim strukturama vlasti, novi institucionalizam poklanja panju irim institucionalnim ogranienjima upravljanja (kako u dravi, tako i van nje). esto, za razliku od starog, novi institucionalizam poklanja izuzetnu panju nainu na koji institucije utemeljuju vrednosti i odnose moi. Sedmo, teorijsko interesovanje se, takoe, usredsreuje i na mogunosti institucionalnog dizajna i inenjeringa (Sartori), kao i na prepreke i suprotstavljanja unapreenju politikih institucija. Osmo, umesto preovlaujue deskriptivne metodologije starog , novi institucionalizam nudi mnogo istananije analize politikih institucija. Deveto, najvea prednost novog u odnosu na stari institucionalizam je njegov uistinu multiteorijski karakter. I deseto, stari institucionalizam se bavi pitanjem dobre vlade i javne uprave (good government and public administratition), a novi ima obuhvatniji pristup i bavi se politikim institucijama sa stanovita dobre vladavine i javne politike (good governance and public policy). Ako bi se iz ove kratke komparativne analize starog i novog institucionalizma izvukli prvi zakljuci, onda bi kljuna obeleja sveeg pristupa u novom institucionalzmu, prema Vivien Londes (Lowndes, 2002:97-101), bila sledea pomeranja teita analize: (a) od usmerenosti na organizacije ka fokusiranju na pravila; (b) od formalnih ka neformalnim koncepcijama institucija; (c) od statike ka dinamikoj koncepciji institucija; (d) od prikrivenih vrednosti ka vrednosno kritikom stavu; (e) od holistike ka neagregiranim koncepcijama institucija; (f ) od nezavisnosti ka kontekstualnoj uklopljenosti institucija.

72

Pogledajmo u krajnje saetom obliku ta predstavljaju ove novine u pristupu institucijama uopte, i kakva je mogunost njihove primene u izuavanju politikih ustanova u Srbiji. (a) Od usmerenosti na organizacije ka fokusiranju na pravila Za razliku od organizacije kao zatitnog znaka starog institucionalizma, novi institucionalizam shvata institucije kao skupove pravila kojima se upravljaju i ograniavaju individualni akteri. Institucije su skopovi pravila koje postoje unutar i izmeu organizacija, kao i ispod, iznad i oko njih. Ako ovo primenimo na nae politike institucije, onda na primeru jedne od afera iz 2005 godine sa narudbinom skupocene, i po svoj prilici, prevelike i nepotrebne koliine, vojne opreme moemo uvideti razliku izmeu starog i novog pristupa. Umesto usmerenosti ka izuavanju i deskripciji organizacije Ministarstva odbrane kao institucije (pristup starog institucionalizma), neophodno je usmeriti panju ka pravilima odluivanja, budetskoj proceduri i postupcima nabavke (pristup novog institucionalizma). (b) Od formalnih ka neformalnim koncepcijama institucija Novi funkcionalizam poklanja panju neformalnim konvencijama i nepisanim dogovorima i uzansama, slinu onoj koju ima za formalna pravila. Neformalna pravila i obiaji politikog ivota mogu biti podjednako vani (i u pozitivnom i u negativnom smislu) za oblikovanje ponaanja politikih aktera u politikomn ivotu. Naroito je to vano za institucije lokalne samouprave, koje se esto oslanjaju na jake tradicije graanskog upravljanja. Znaaj neformalnih pravila za izuavanje politikih ustanova kod nas ilustrovau primerom vienacionalnih, multikulturnih lokalnih zajednica. Odnosi u sloenim vienacionalnim sredinama nikada se ne mogu do kraja regulisati formalnim pravilima. Mnogi standardi ponaanja meu pripadnicima razliitih kulturnih i nacionalnih grupa, a posebno u osetljivoj zoni meuetnikih i meureligijskih odnosa, ustanovljavaju se neformalnim pravilima i obiajima, koji su rezultat dugotrajnog suivota. Naruavanje takve vrste pravila od strane aktera lokalnih institucija, moe imati ozbiljne repererkusije po politiki ivot lokalne zajednice. Zbog toga se moe zakljuiti da usmerenost na neformalna, kao i formalna pravila, pru-

73

a mogunosti za dublje i kompleksnije razumevanje politikih institucija i socijalno-politikog konteksta u kome one deluju. (c) Od statikih ka dinamikim shvatanjima institucija Klasian pogled na institucije dobro ilustruje uvena Hantingtonova definicija iz burne 1968. godine, po kojoj su politike institucije stabilni, uvaeni i kontinuirani obrasci ponaanja. Zanimljivo je da je Hantington pravio razliku izmeu tradicionalnih i modernih drutava s obzirom na razliita svojstva njihovih institucija. On tako kontrapolira moderna u odnosu na tradicionalna drutva u sledeim parovima suprotstavljenih obeleja: prilagodljivost nasuprot rigidnosti; kompleksnost nasuprot jednostavnosti; autonomija nasuprot podreenosti; koherentnost nasuprot razjedinjenosti. Kritikujui teoriju modernizacije kao prevazienu, Mark Bilt primeuje da se Hantington ne pita kako drutva od tradicionalnih postaju moderna, ve se pita ta se u modernizacijskim procesima dogodilo sa tradicionalnim (rigidnim, jednostavnim, podreenim i nekoherentnim) institucijama (Blyth, 2002:292). Za razliku od shvatanja da je stabilnost jedna od najvanijih karakteristika institucija, novi institucionalizam na institucije ne gleda samo kao na okamenjene strukture, nego i kao na svojevrsne procese. Ovaj momenat je izuzetno vaan i osetljiv za institucionalne reforme u Srbiji. Veliki deo otpora tim reformama, naroito vidljivog u vojno-policijskim institucijama i strukturama bezbednosti, lei u nastojanjima da se ouvaju stare pozicije moi i uticaja. Novi institucionalisti imaju mnogo realniji pristup institucijama, koji posebno odgovara vremenu dubokih promena i institucionalnih reformi. To je shvatanje institucija kao ostrva nesavrene ravnotee u potencijalno nekoherentnim politikim i vrednosnim svetovima. U Srbiji je, meutim, istovremeno na delu i jedna druga krajnost. Ideja nesavrene ravnotee ne znai i odsustvo minimalnog nivoa stabilnosti politikih institucija, to je, izleda, kod nas dosta est sluaj. Uruavanje institucija u prethodnom periodu, uz politiku arbitrarnost, duboke ideoloke i vrednosne polarizacije, nizak nivo profesionalnosti i kompetentnosti, visok nivo korupcije (i jo mnogo toga to se moe dodati ovoj listi) stvorilo je situaciju u kojoj su mnoge reforme institucija zapoete i stale na pola puta. Mnogi smatraju da su politike institucije vrlo rezistentne na promene. Institucionalisti koji su pod uticajem teorije racionalnog izbora smatraju da e institucionalni mehanizmi opstati sve dok slue intere-

74

sima racionalnih aktera koji tee maksimiranju koristi. Racionalna teorija izbora, doista ne kae da je re optoj, ve o individualnoj koristi. Drugi dokazuju da institucije samo postupnim promenama mogu da odgovore na signale koji dolaze iz okruenja. (d) Od prikrivenih vrednosti ka vrednosno kritikom stavu Novi institucionalizam priznaje da institucionalna struktura upravljanja to jest ukljuivanje ili iskljuivanje pojedinih aktera i izbor instrumenata nije vrednosno neutralna, nego kontekstom uspostavljena. Politike institucije svojim postojanjem i delovanjem, uvek izraavaju odreene politike vrednosti. U Srbiji se postavlja pitanje kako osmisliti politike institucije da bi se razvile poeljne evropske (demokratske i liberalne) vrednosti u drutvu kao celini. (e) Od holistike do neagregirane koncepcije institucija Stari institucionalizam je koristio pojmove i koncepte tradicionalne politike filozofije i teorije, kao to su suverenitet, pravda, vlast, pravni status. Sistemski modeli funkcionalizma, a isto tako i marksistika analiza drave, odlikuje se holistikim pristupom. ak i Dalova pluralistika demokratska teorija predstavlja politiku teoriju drave i njenih politikih institucija, koja se oslanja na tradicionalnu teoriju interesnih grupa (model poliarhije) i pretpostavlja ulogu drave kao arbitra meu kompetirajuim interesima, a ishod te utakmice je javni interes. Novi institucionalizam se, umesto na holistiku celinu ili homeostatski ekvilibrijum, usmerava na institucije kao sastavne, ali posebne, delove politikog ivota (na primer, izborni sistem, poreski sistem, mehanizmi donoenja budeta, procedure voenja javnih politika i dr). Kao to je reeno, institucije oblikuju odnose moi tako to daju prednost jednim pravcima delovanja u odnosu na druge, ukljuujui jedne, a iskljuujui druge aktere. Primena ovih pristupa na politike institucije u Srbiji, pored izvesnih prednosti, ima i znaajne nedostake, jer nosi sa sobom mnoge neizvesnosti i potencijalne protivurenosti. Sektorsko ili neagregirano reavanje pitanja pojedinanih institucija ili grozdova institucija, a u odsustvu celovite i koherentne, dugorone i harmonizovane strategije institucionalnih reformi, moe dovesti do meusobnog preklapanja, pa ak i sukobljavanja pojedinih institucionalnih zahvata, rasipanja strunih resursa, novca i vre-

75

mena, kao i poveanja drugih disfunkcionalnih trokova. Ovde se ne pledira za rigidno shvaenu i centralizovanu plansku opciju reformi, ve za osmiljene i koordinirane reformske zahvate, koji e podii procese institucionalizacije na nivo utvrenih evropskih standarda, a sa osnovnim ciljem da se postojei institucionalni deficit smanji, a da se kapaciteti politikih ustanova u Srbiji podignu na znatno vii nivo. (f) Od nezavisnosti do kontekstualne uklopljenosti institucija Novi institucionalizam s pravom naglaava da politike institucije nisu nezavisni entiteti. One su uklopljene (embedded) u odreeni socijalni kontekst i u prostoru i u vremenu. Institucionalna su pravila, kako kau Gudin i Klingeman, usidrena u hijerarhiju jo temeljnijih i autoritativnijih pravila i poredaka, kao i praksi i procedura (Goodin, Klingemann, 1996:18) Za Srbiju su, u ovom pogledu, od znaaja dva pitanja. Prvo, kako institucionalni izbori, izvreni u prethodnim vremenima, kasnije ograniavajue utiu na stvaranje javnih politika u odreenim podrujima (obrazovanje, zdravstvo, lokalna samouprava, kultura, pravosue i slino)? I, drugo, kave su mogunosti da nepolitike institucije, pre svega institucije civilnoga drutva, utiu na podizanje kapaciteta, odnosno kvaliteta rada politikih ustanova u Srbiji? U traganju za odgovorima na ovo drugo pitanje od znaaja su Patnamova istraivanja o drutvenom kapitalu (Putnam, 1993) u savremenoj Italiji i Sjedinjenim Amerikim Dravama, koja se direktno tiu odnosa izmeu institucija civilnoga drutva i funkcionisanja politikih institucija. Ili kako to na svoj nain potvruje Kleg (Clegg,1990:151): raznolikost politikih institucija barem jednim delom nastaje njihovom interakcijom sa nepolitikim institucijama na lokalnoj ravni, to otvara mogunosti i da se rade razliite stvari, ali i da se iste stvari rade razliito.

76

LITERATURA
Blyth, M. 2002. Institutions and Ideas. In: Marsh D, Stoker, G, Theoryand Methods in Political Science. New York: Palgrave Macmillan Clegg, S. 1990. Modern Organizations. London: Sage Goodin R, Klingemann D. 1996 a, Political Science: The Discipline. In: Goodin R, Klingemann D. A New Handbook of Political Science. Oxford: Oxford University Press Lowndes V. 2002. Institutionalism. In: Marsh D, Stoker G. Theory and Methods in Political Science. New York: Palgrave Macmillan March, J, Olsen, J. 1984. The New Institutionalism: Organizational Factors in Political Life. American Political Science Review 78: 734-49 Putnam R. 1993. Making Democracy Work: Civic Traditions in Modern Italy. Princeton: Princeton University Press Schmidt, V. 2006. Institutionalism. In: Hay, C., Lister, M. Marsh, D. The State, Theories and Issues. New York: Palgrave Macmillan

DUAN PAVLOVI Fakultet politikih nauka, Beograd

Zarobljena drava

Definicija Podaci o rastu srpske privrede u 2005. godini od 6,5% premaili su sve prognoze koje su polovinom godine dale mnoge ekonomske institucije. (Predviena stopa rasta koji objavljuje EBRD izvetaj, a koja se zasniva na proseku prognoza 9 znaajnih ekonomskih institucija za 2005. godinu bila je 4,4%). Rast od 6,5% ukazuje na to da se privreda Srbije oporavlja. Neki disekvilibrijumi su eliminisani (kao npr. budetski deficit koji se pretvorio u suficit) ili se smanjuju (trgovaki deficit i deficit na tekuem raunu koji je od 13% od GDP u 2004. godine pao na 7,7% na kraju 2005). Uspeno je uveden PDV to je dovelo do vee efikasnosti prilikom naplata poreza. (Naplata poreza realno je porasla u 2005. u odnosu na 2004. za 12,6%). Poveana je i domaa neto tednja (razlika izmeu bruto tednje i kredita stanovnitvu) koja 2005. godine iznosi 16 milijardi dinara za razliku od 4,3 miljardi dinara u 2004. godini. U strukturi dinarskih plasmana i dalje dominiraju plasmani privrede koji uestvuju u ukupnim plasmanima sa 62% (u odnosu na plasmane stanovnitva koji iznose 35%). Vidno su olakani uslovi za otvaranje novih preduzea. (U 2005. godini registrovano je oko 10.000 novih preduzea) itd. Uprkos nespretnom startu u prolee 2004. godine, tokom 2005. nastavljena je i privatizacija. (Privatizovano je ukupno 370 preduzea.) U zemlju se ulilo oko $1,6 milijardi stranih investicija, to je vie za 60% u odnosu na 2004. godinu. Sve su ovo lepe vesti. Ipak, dve injenice uznemiravaju. Realna stopa nezaposlenosti u 2004. godini iznosila je 18,5%. U 2005. ona se nije znaajnije promenila (jer se nije promenila ni stopa nezaposlenosti koja je na kraju 2005. iznosila oko 31,5%, kao i godinu dana ranije). Ni sa zaradama ne stoji bolje. Prosena zarada u novembru 2005. godine je nominalno porasla za 16,4%, ali realno opala za 0,2% u odnosu na poetak godine. Zarade rastu

78

sporo, a u javnom sektoru vie rastu zahvaljujui smanjenju broja zaposlenih, a ne apsolutnom poveanju mase plata. Da broj zaposlenih u javnom sektoru nije smanjen za 5,4%, rast realne neto zarade bi u istom periodu iznosio 0,1%. Kako vidimo, uprkos nabrojanim uspesima vlade iz 2005. godine ne dolazi do smanjenja nezaposlenosti i znaajnijeg rasta standarda. Vlada ima nameru da reformie ekonomiju, ali izabrani indikatori (visoka nezaposlenost i spor rast plata) pokazuju efekti reformi su mravi. U ovom tekstu nudi se jedan mogui odgovor na pitanje zbog ega uprkos uspesima ekonomske politike u poslednjih nekoliko godina ne dolazi do odgovarajuih posledica. Reim u Srbiji tokom 2004. i 2005. godine definiemo kao zarobljenu dravu (captured state). Karakteristika zarobljene drave jeste da je vlada nesposobna da samostalno formulie i sprovodi sopstvenu politiku usled slabog institucionalnog kapaciteta drave. Zarobljena drava se javlja u sluajevima u kojima vlada sporo sprovodi reforme, odnosno u kojima neprekidno ponavlja kako e sprovesti reforme, ali to ne uspeva da uradi. Zarobljena drava ima dva aspekta. Prvi se sastoji u opstrukciji reformi. To znai da postoje socijalni slojevi koji imaju za cilj da uspore ili potpuno spree politiku ili ekonomsku transformaciju zemlje. Drugi aspekat je tunelovanje resursa iz preduzea. Ovaj fenomen ukazuje na praksu po kojoj ljudi (najee komunistiki upravnici preduzea) pre privatizacije prebacuju aktivu drutvenih preduzea u soptvene firme i na taj nain pljakaju drutvenu svojinu. Re pljakaju je stavljena pod navodnike jer se radi o faktikoj, a ne pljaki u pravnom smislu rei. Isisavanje aktive omogueno je pravnim prazninama u periodu tranzicije u kome na drutvenu svojinu niko ne obraa panju, a privatna jo uvek nije stvorena. Tako nastaju tzv. tajkuni, ljudi koji su bogatstvo stekli u netrinim uslovima, isisavanjem aktive preduzea ili bliskim vezama sa vladom koja im je omoguila monopole. Najvei deo teksta bie posveen prvom fenomenu opstrukciji reformi, ali je bitno da se razume da otpor reformama nastaje upravo usled injenice da su neki socijalni slojevi uspeli da stvore svoje bogatstvo u netrinim uslovima, te da usled toga postoji njihova zainteresovanost da se reforme koje omoguuju uspostavljanje trinih institucija uspore ili blokiraju. Tunelovanje Tunelovanje resursa predstavlja kvazipljaku drutvene imovine u okolnostima u kojima drutvena svojina oekuje privatizaciju. Tunelovanje se definie kao transfer aktive i profita iz preduzea u meovitoj svoji-

79

ni u korist veinskog vlasnika koji istovremeno ima i privatno preduzee (Johnson et al. 2000). Ono ide ili na tetu manjinskog vlasnika ili na tetu vlasnika drutvene svojine (drave). Tunelovanje podrazumeva da se upravnik preduzea koje je delimino u privatnoj, delimino u drutvenoj ili dravnoj svojini pojavljuje kao zastupnik veinskog kapitala koji sklapa tetni ugovor sa privatnom firmom u kojoj takoe ima nekakav udeo. Tunelovanje je karakteristino i za trine ekonomije; ipak, ono je postalo masovno u Istonoj Evropi nakon 1990. godine. Kako smo videli pred kraj 2005. godine, u Srbiji je tipian primer tunelovanja bio kompanija Mobtel. Kao firma delimino privatna, delimino dravna, Mobtel je od svog nastanka 1994. godine bio obavezan da isplauje dividendu dravi. Umesto da to radi, menadent firme je sklopio niz tetnih ugovora sa privatnim firmama povezanih lica. Mobtel, meutim, obavlja samo jedan deo usluga samostalno, dok drugi deo za njega obavljaju druga usluna preduzea. U najveem broju tih uslunih preduzea vlasnici su pripadnici rodbine upravnika Mobtela. Ove usluge Mobtel plaa astronomskim ciframa koje viestruko prevazilaze trine cene. Na taj nain aktiva se izvlai iz preduzea Mobtel i prebacuje na raune povezanih lica sa veinskim vlasnikom Mobtela. Umesto da se dravi isplauje dividenda, menadment Mobtela ne prijavljuje dobit i aktiva preduzea se prebacuje na raune privatnih firmi. Isisavanjem kapitala iz Mobtela, uprava Mobtela je u periodu 19942004. godine otetila dravu za 54 miliona. Sluaj Mobtel ukazuje na model legalne pljake preduzeea. Tunelovanje je karakteristino za javna preduzea (recimo, eleznice Srbije), ali i za niz drutvenih preduzea koja su, umesto da se privatizuju, otila u steaj i tamo borave po nekoliko godina. Ekvilibrijum parcijalnih reformi Zarobljena drava je posledica snage socijalnih slojeva koji nemaju interesa da podre potpunu politiku i ekonomsku transformaciju, jer se transformacijom ugroava njihov poloaj. Tu na prvom mestu mogu da se identifikuju radnici u drutvenom sektoru kojima ne odgovara gubitak radnih mesta i tajkuni kojima ne odgovara potpuno otvaranje trita i uspostavljanje institucija trine ekonomije. Oni na razliite naine vre uticaj na vladu sa ciljem da zaustave dalju liberalizaciju ekonomskog sistema (WB 2002, 93). Razmotrimo najpre prvu pretnju: najvei rizik za uspeh reformi predstavljaju radnici koji e izgubiti beneficije koje su imali u pret-

80

hodnom reimu. Za njih e tranzicioni trokovi reformi biti neprihvatljivi, i oni e, koristei pravo glasa na slobodnim izborima, glasati za povratak u prethodni sistem (Przevorski 1991, 136191). Ovakav scenario nije sasvim iskljuen u Srbiji budui da kreativna destrukcija drutvenog i javnog sektora jo nije obavljena preko one granice koja bi garantovala ireverzibilnost promena. Prema proraunima MMF za 2004. godinu, u javnom sektoru nalazi se oko 7% ukupno zaposlenih, u drutvenim preduzeima oko 11%, u preduzeima sa meovitom svojinom 13%, dok je na budetu oko 16% (IMF 2005, 10). Kako vidimo, malo manje od polovine ukupno zaposlenih je jo uvek na neki nain zavisno od budeta i pod vladinim uticajem. To je posledica vladine politike opreznog rastajanja sa socijalistikim programom garantovanja sigurnog radnog mesta. Takvu politiku najavio je premijer Kotunica kada je u svom inauguralnom govoru od 3. marta 2004. godine rekao da je privredu mogue restrukturisati bez otputanja radnika. Tek kada u Srbiji bude zavreno restrukturisanje javnog i drutvenog sektora, i kada oni koji izgube radno mesto u dravnom sektoru nau novo radno mesto u privatnom sektoru, moi e se govoriti o tome kako opasnost od toga da socijalni slojevi obore tranziciju ne postoji. Od neke pomoi u objanjenju ovog problema je iskustvo zemalja koje su prole tranzicioni put. Kako zakljuuju Elster et al, graani nigde nisu oborili reforme i zatraili na izborima povratak u komunizam koristei demokratsko pravo glasa (Elster et al, 1998: 271308). tavie, pokazalo se da radnici nee biti ni protiv radikalnijih reformi. Upravo suprotno: tamo gde su reforme bile radikalnije, one su bile uspenije (Aslund, 2002: 363). Oni koji su se plaili da e demokratija unititi samu sebe i ekonomske reforme smatrali su da e distributivni sukobi biti veoma znaajni u zemljama u tranziciji (jer oni su bili znaajni za neke zemlje u razvoju, pre svega za one u Latinskoj Americi). Jedan od razloga to radnici nisu ustali protiv reformi jeste poveanje politikih sloboda i mogunosti koje prua trite, posebno posle poetne tranzicione recesije koja je bila velika, ali je kratko trajala i imala je vee negativne posledice po proizvodnju nego po potronju. Teza o tome kako e radni slojevi koji e poeti da gube radna mesta sruiti demokratiju i trinu ekonomiju im dobiju politike slobode poivala je na pretpostavci da e nakon to otpone ekonomska transformacija odmah doi do sunovrata proizvodnje i masovovnog osiromaenja i gubitaka radnih mesta. Iako je pad proizvodnje nuno morao da usledi na

81

poetku transformacije jer je odreeni period neophodan da bi se privredni subjekti prilagodili novim prilikama, pitanje je koliko je tranziciona recesija bila duboka. Glavni problem za izvlaenje validnog zakljuka je socijalistika statistika. Aslund tvrdi kako je teorija o kolapsu proizvodnje mit, te kako su uprkos tome to je zvanina statistika zabeleila pad outputa u svim postsocijalistikim zemljama pojedine zemlje zabeleile rast proizvodnje u prvim godinama nakon pada Berlinskog zida. Jedan deo zemalja, u stvari, nikad nije ni bio u tranzicionoj recesiji. Razlog za to Aslund upravo vidi u statistikim slubama koje nisu bile sposobne da procene ta se dogaa u sivoj ekonomiji. Poredei zvanine rezultate o privrednom rastu za ceo region (22 zemlje) za period 19891995, Aslund je izraunao kako, kada se u obzir uzme i siva ekonomija, ukupna kontrakcija outputa iznosi 32%, a ne 40%, kako je sugerisala zvanina statistika (Aslund 2002, 121126; vidi i WB 2002, 8). Statistici Srbije takoe se mogu uputiti istovetne zamerke. Sve do polovine 2004. godine ona nije u znaajnijem obimu pratila privatni sektor. Ali najvaniji razlog to u Srbiji nakon 2000. godine nije dolo do kolapsa proizvodnje i naglog siromaenja stanovnitva lei u tome to je u Srbiji prekid koji se desio nakon 2000. godine bio daleko blai nego onaj koji se u Istonoj Evropi desio nakon 1990. godine. Srbija je nakon 1990. godine zadrala odluujuu kontrolu nad javnim i realnim sektorom, ali se realni sektor tokom devedesetih ipak sporo menjao. Otuda je Srbija po ekonomskim institucijama i naviknutosti ljudi na trite bila 2000. godine znatno bolje pripremljena za tranziciju nego druge zemlje Istone Evrope deset godina ranije (Mijatovi 2005, 29). To se jasno vidi iz stopa privrednog rasta u periodu 20012004. U tom periodu BDP belei konstantan realni rast, uz prosenu godinju stopu od 4,4%. Kumulativna stopa realnog rasta u posmatranom periodu iznosi 13,8%, pri emu samo rast u 2004. u odnosu na prethodnu godinu iznosi 8%. Drugim reima, poetak stvarne tranzicije nije doneo razloge za pad proizvodnje, ve naprotiv, za njen rast (Ibid.) Taj rast moda nije dovoljan da bi standard stanovnitva vidno napredovao, ali je svakako bio dovoljan da sprei naglo siromaenje stanovnitva. Nije sasvim jasno da li zarobljena drava koja nastaje kao posledica delovanja socijalnih slojeva koji se vide kao gubitnici u tranziciji ima kapacitet da potpuno podrije politiku i ekonomsku transformaciju. Vaan koncept koji je bitan za potpunije razumevanje zarobljene drave koja nastaje na ovakav nain je ekvlibrijum parcijalnih reformi (WB 2002, 94, 109). Teza o ekvilibrijumu parcijalnih reformi kazuje kako e se konsolidacija

82

demokratskog poretka i uspostavljanje trine ekonomije nai u balansu nepotpunosti. Drugim reima ni ekonomska, ni politika transformacija nee biti potpuno obavljena zbog disproporcije izmeu ekonomske i politike sfere koja bi osujetila konsolidaciju demokratskih institucija. Bela Grekovi u knjizi The Political Economy of Protest and Patience tvrdi kako se drava nigde u Centralnoj i Istonoj Evropi od poetka 1990. godine nije ponaala potpuno trino u reformi ekonomskog sistema. To je dovelo do tzv. ekvilibrijuma niskog nivoa (low-level equilibrium), to je znailo da su demokratija i trina ekonomija mogle da se uvedu simultano upravo zbog toga to nijedna, ni druga nisu bili potpuno implementovane. Demokratija je mogla da se stabilizuje jedino po cenu nekih svojih kvalitativnih aspekata. Ekonomska transformacija je zauzvrat postala izvodljiva jedino po cenu radikalizma i brzine. Ekonomski i politiki sistemi dosegli su ekvilibrijum, ali na mnogo niem nivou od onog koji postoji u razvijenim trinim demokratijama. Ekvilibrijum niskoga nivoa e ostati karakateristika veine istonoevropskih politikih ekonomija u blioj budunosti. (Greskovits, 1998: 18) Socijalne posledice ekonomske transformacije vodile su do parcijalnih reformi. Parcijalnu politiku reformi vodile su apsolutno sve reformske vlade Centralne i Istone Evrope tokom 90-ih godina prolog veka, ukljuujui Poljsku i eku vladu u kojima su radili ljudi ija se trina orijentisanost ne moe sporiti. Ekonomske reforme ne moraju nuno da podrazumevaju socijalnu katastrofu. Slino se desilo i u Srbiji. Iako je konceptualno gledano vladina orijentacija bila veliki prasak, reforme su sprovoene gradualistiki. U Srbiji od 2001. godine sprovoena je kombinacija liberalnih i socijalno-demokratskih politika, kao i u mnogim zemljama u tranziciji (Mijatovi, 2005: 25). Insajderi, tajkuni i monopoli Najvei otpor reformama u Centralnoj i Istonoj Evropi nije doao od radnika koji su izgubili svoja radna mesta ve od ekonomske elite koja je poela da gubi svoje monopole (Aslund, 2002: 363). U tu elitu spadaju tzv. insajderi i tajkuni, ljudi koji su stekli bogatstvo tunelovanjem socijalistikih preduzea ili monopolskim pozicijama u dravi koje su bile na snazi pre potpune liberalizacije trita. Umesto da zahteva od drave uvoenje institucija koje omoguuje pravljenje profita pod konkurentskim uslovima, ekonomska elita od drave zahteva sigurnost izvlaenja renti koje poivaju na monopolskom poloaju (WB 2002: 103).

83

Ekonomska elita koja je kroz monopole dola do svog bogatstva je ve polovinom 2001. godine poela da se konsoliduje i vri uticaj na dravu. Njen uticaj postaje vidan nakon neuspeha u naplaivanju poreza na profit. Porez na profit je odigrao paradoksalnu ulogu: umesto da predstavlja sredstvo unitenja ove elite, on je doprineo izmirenju drave i tajkuna (Mijatovi, 2005: 28). Tako se u Srbiji izdvojilo nekoliko privrednih lobija koji su poeli da vre pritisak na ekonomsku politiku: finansijski koji blokira donoenje zakona o preuzimanju, investicionim fondovima i hartijama od vrednosti; energetski koji redovno pobeuje na dravnim tenderima vezanim za isporuku i nabavku goriva i spreava restrukturisanje nekih javnih preduzea; proizvodni koji eli veu carinsku zatitu, zagovara ideju o jeftinoj radnoj snazi kao konkurentskoj prednosti i spreava razvoj privatnog sektora; medijski zbog koga od 2003. godine nije mogue raspodeliti frekvencije za radiodifuziju (Ibid. 28). Ovi slojevi mogu da utiu na stepen zarobljenosti drave tako to utiu na vladu da vodi antikonkurentsku politiku povlaenosti i izuzetaka. Ta politika se nagrauje privatnim isplatama javnim slubenicima, to uvek podrazumeva korupciju. Korupcija je nerazdvojni pratilac zarobljene drave. Manifestacija tog odnosa su slabe javne institucije. Rezultati istraivanja koje svake godine objavljuje Svetski ekonomski forum (World Economic Forum) potvruju da su javne institucije u Srbiji, komparativno gledano, u loem stanju. Odabrani indikatori, kao i indeks javnih institucija (koji predstavlja agregatnu ocenu indikatora) pokazuju da se Srbija nalazila 2005. godine pri dnu lestvice, zauzimajui 69-to od ukupno 104 mesta (videti tabelu 1).

Tabela 1. Pozicija odabranih indikatora i agregatna ocena za Indeks

javnih institucija koje ukazuju na korupciju
Srbija Sudska nezavisnost Ekasnost pravnog okvira Svojinska prava Zatita intelektualne svojine Transparentnost vladine politike Favorizovanje u politici vlade Birokratske procedurea Organizovani zloinb Siva ekonomija Podmiivanje za izvoz i uvoz Podmiivanje u sektoru javnih usluga 85 87 94 96 86 79 10 72 80 83 83 91 78 103 110 Na 95 66 67 70 55 66 Hrvatska 88 80 90 76 87 87 7 77 52 69 57 76 79 86 67 Na 77 4 85 64 67 62 Bugarska 81 88 80 81 91 89 87 98 61 29 41 88 97 85 90 Na 101 93 110 66 38 46 Slovenija 54 46 49 32 49 57 57 30 21 22 25 50 50 49 30 Na 50 50 46 25 21 27 Slovaka 62 60 42 49 69 74 13 70 32 48 33 67 68 42 44 Na 91 27 64 35 40 34 2004 2005 2004 2005 2004 2005 2004 2005 2004 2005

84

Srbija Neredovno plaanje poreza Nezakonski uticaj na vladinu politiku Podmiivanje u sudstvu Uticaj nelegalnih politikih donacija Preusmerenje javnih fondovac Poloaj za Public Institutions Index Podindeks korupcije 79 80 75 64 Na 85 45 Na 59 Na 84 69 55

Hrvatska 59 76 73 73 Na 76 64 na 68 Na 49 73 65

Bugarska 31 27 43 79 Na 56 33 Na 47 Na 100 62 38

Slovenija 24 32 27 42 Na 31 30 Na 28 Na 39 35 25

Slovaka 37 79 76 87 na 49 38 na 79 na 47 45 37

2004 2005 2004 2005 2004 2005 2004 2005 2004 2005

Izvor: The Global Competetiveness Report 2004-2005 i 2005-2006. a Mera u kojoj birokratske procedure i kontakt sa dravnim slubenicima nameu troak poslovanju. b Mera u kojoj majako reketiranje namee troak poslovanju. c Mera u kojoj se javni fondovi koriste u privatne svrhe.

Indikatori prikazani u tabeli predstavljaju subjektivne stavove o tome kako ekonomske elite koje ele da iskoriste dravu imaju veliki uticaj na vladu i njenu ekonomsku politiku. Istu tezu o zarobljenosti drave mogue je dokazati i objektivnom analizom. U ovom i narednom odeljku analizirae se neki primeri koji pokazuju mo insajdera i tajkuna da putem uticaja na dravne institucije spree privatizaciju nekog preduzea, da tite poloaj starih preduzea i spree (ili oteaju) ulaz novih (eliminiui tako konkurenciju), onemogue vlasnike da slobodno raspolau svojim deonicama, ili preduzee prodaju unapred favorizovanom kupcu. Kao primer za potvrivanje vladinog neuspeha zatite vlasnikih odnosa opet se kandiduje Mobtel. Vlasnika struktura ovog preduzea je nejasna. Prema tvrdnji Kari grupe koja je zajedno sa dravom Srbijom osnovala Mobtel, Kari grupa ima preko 50% akcija. Prema izvetaju Komisije za utvrivanje vlasnike strukture Mobtela iz 2004. godine, drava poseduje 58% ovog preduzea. Izvesno je jedino da uprava Mobtela na ime dividendi u periodu 19942004. duguje dravi 52 miliona evra. Budui da se dividende ne isplauju, drava bi, da bi zatitila svoje vlasnitvo, trebalo da izvri prisilnu naplatu dividendi. Do kraja 2005. godine, ona to nije uinila. Da vlada nije sposobna da zatiti vlasnike privatne svojine pokazalo se prilikom pokuaja preuzimanja dva uticajna preduzea koja su delimino privatizovana po zakonima iz devedesetih godina. U sluaju preuzimanja Knjaza Miloa, najveeg proizvoaa mineralne vode u Srbiji, vlada je u jesen 2004. godine otvoreno vrila pritisak na Komisiju za hartije od vrednosti da eliminie jednog ponuaa, a favorizuje drugog. U sluaju C marketa, mali akcionari (koji zajedno poseduju preko 50% akcija) du-

85

go nisu mogli da prodaju svoje akcije na berzi jer direktor preduzea nije hteo da potpie prospekt kojim bi omoguio da se akcijama slobodno trguje. Kasnije se u spreavanje malih akcionara da trguju akcijama umeao i Trgovinski sud, jedna od najnetransparentnijih institucija u dravi i, po optem shvatanju, najkorupmiranija. Sudsko vee je ponitilo upis akcija u Centralni registar hartija od vrednosti. Iako akcionari C marketa od 1997. godine ne mogu slobodno da raspolau svojim akcijama, nijedna vlada Republike Srbije do kraja 2005. godine nije nita preuzela da bi omoguila slobodno raspolaganje privatnom svojinom. Vlade i reimi se menjaju, interes tajkuna ostaje. Plan tajkuna koji su eleli poto-poto da dobiju C market se na kraju isplatio: preuzimanje je odlagano sve dok uprava C marketa nije uspela da skupi dovoljno novca da po prihvatljivoj ceni plati akcije malih akcionara u decembru 2005. godine. Kako je pomenuto, vlada interes insajdera i tajkuna moe da titi spreavanjem konkurencije, odbijanjem da restrukturie javni sektor, i usporavanjem restrukturisanja realnog. Vlade Srbije ne eli da se odrekne kontrole koju ima nad javnim sektorom uprkos tome to poslovanje u njemu ide suprotno tendencijama poslovanja u privatnom sektoru i to ono predstavlja veliko optereenje za dravni budet. Recimo, dobit javnih preduzea je u 2004. godini bila nia za 8% u odnosu na 2003, dok je u istom periodu privatni sektor poveao dobit za 42,2%. Javna preduzea takoe imaju i velike dugove koji iznose 13,5% ukupnih dugova privrede. Samo na NIS, EPS i eleznicu otpada 84% ukupnog duga u javnom sektoru. NIS-ove obaveze su, npr, 3,6 puta vee od vrednosti kapitala, a 1,3 puta premauju obrtnu imovinu (RZR 2005). Dugovanja predstavljaju jednu od glavnih poluga moi koja proizlazi iz kontrole nad javnim sektorom. Nisu samo velika finansijska sredstva koja stoje na raspolaganju od znaaja, ve mogunost neplaanja, odnosno manipulacije dugovima izmeu javnog i realnog sektora. Ukoliko dravno preduzee prodaje struju, naftu, telefonske usluge, ili transport to faktiki pokriva kompletnu infrastrukturu u jednoj dravi onda ono moe da korist izvlai iz opratanja dugova ili odlaganja plaanja svojih usluga. Dobar primer za to je privatizacija tri eerane iz oktobra 2002. godine. eerane su prodate za 3 po komadu Miodragu Kostiu, u to vreme bliskom prijatelju premijera Srbije, koji je obeao da e zauzvrat otplatiti dugove eerana koji su prelazili 20 miliona. NIS je nekoliko puta reprogramirao dugove Miodragu Kostiu da bi mu na kraju otpisao dug od miliona i 3 miliona kamate (Kurir, 4. oktobar 2005, str. 6).

86

U dosadanjem tranzicionom iskustvu, kao jedna od osnovnih prepreka transformaciji i privatizaciji javnog sektora navodi se upravo privatni interes tajkuna koji spreavaju promene (EBRD 2004: 57). Putem kontrole javnog sektora, vlada spreava ulazak novih preduzimaa u oblasti telekomunikacija, prerade naftnih derivata, eleznikih usluga, distribucije i proizvodnje elektrine energije da bi tajkuni i insajderi koji posluju sa javnim sektorom (ili u njemu) mogli i dalje da ubiraju rente. Vlada Srbije tokom 2004. i 2005. godine, uprkos kontinuiranom pritisku i pretnjama MMF, ne moe da zapone restrukturizaciju makar jednog javnog preuzea. To pokazuje kako vlada ne moe da izvri preuzete obaveze koje predstavljaju sastavni deo njene ekonomske politike koju je sama formulisala. Nadalje, primer krenja zakona o Telekomunikacijama da bi se spreio ulazak treeg operatera mobilne telefonije dodatno potvruje kako javni sektor suzbija konkurenciju i jaa monopole. Da vlada jo uvek ne misli ozbiljno o restrukturiranju javnog sektora pokazuje odsustvo nezavisnih regulatornih tela u infrastrukturi. Iako za to postoje zakonske osnove, i dalje nema nezavisne agencije za regulisanje telekomunikacija. Istovremeno, stepen penetracije, trokovi, i kvalitet i pouzdanost usluge u telekomunikacijama su znatno nii nego u razvijenim zemljama. Na drugoj strani, Savet za radiodifuziju do kraja 2005. godine nita nije uradio od kada je nelegalno inaugurisan u leto 2003. godine. O nezavisnim agencijama koje bi regulisale sfere javnog transporta i prometa nafte jo uvek se verovatno ni ne razmilja. Za to vreme, kupei u vagonima domaih vozova sve vie lie na javne toalete, dok je, na drugoj strani, na snazi jo uvek uredba o preradi nafte iz 2001. godine za koju je reeno da e vaiti samo est meseci. Posledica njene etvorogodinje primene jeste gorivo loeg kvaliteta. Konano, javni sektor ostaje kao poslednji stub otpora reformama zbog toga to je kontrolom nad tim sektorom mogue drati monopol na razliite vrste cena. Cene struje, benzina, eleznikih i taksi usluga, hleba, i lekova su pod kontrolom vlade Srbije ili uprave grada. Trite duvana je monopolisano, jer vlada kontrolisano izdaje nove licence za proizvodnju duvana nakon to je trite prodala sa prodajom dve velike fabrike duvana u Niu i Vranju. Konano, ponuda urbanog zemljita je pod kontrolom vladine agencije koja odreuje koliko je zemlje na prodaju i po kojoj ceni. Sam postupak prodaje zemljita je netransparentan, pa se konkurencija ovde dodatno gui i korupcijom. Verovatno najvei paradoks koji gasi elju stranih investitora da ulau u Srbiju sastoji se u ustavnoj prepreci (lan 60. Ustava Republike Srbije) po kojoj vlasnik graevinskog zemljita moe biti jedino drava ili drutvo. Reformski kapacitet vlade za promenom ove odredbe sveo se na samostalnu inicijativu jednog ministra.

87

Kako se navodi u tranzicionom izvetaju Evropske banke za obnovu i razvoj za 2004. godinu, restrukturisanje javnog sektora podrazumeva privatizaciju, iako privatizacija mora da bude ograniena. U Srbiji se, kako vidimo, izbegava bilo kakva privatizacija javnog sektora sa obrazloenjem da je najpre potrebno poboljati upravljanje, a potom zatititi dravni interes, jer nije dobro da se jedan oblik monopola zameni drugim. U praksi, meutim, jasno se pokazuje da vlada nema nameru da odustaje od monopola, te da izbor nije izmeu dva tipa monopola, ve izmeu monopola i konkurencije, a konkurencija se ne uvodi promenom sistema upravljanja, ve otvaranjem trita (Gligorov, 2005: 22). Odsustvo privatizacije i restrukturisanja javnog sektora posledica je, prema tome, odsustva elje da se uspostave institucije koje garantuju konkurenciju, o emu e biti vie rei u narednom odeljku. Razvoj privatnog sektora nakon 2000. godine Prema tranzicionom izvetaju Evropske banke za obnovu i razvoj, Srbija je za 2004. i 2005. godinu dobila ocenu 1 za politiku konkurencije. To je najnia ocena koju su osim Srbije dobile jo samo dve bive komunistike zemlje Turkmenistan i Bosna i Hercegovina (EBRD, 2004: 6; 2005: 4). Odsustvo politike konkurencije i institucija koje garantuju konkurenciju odrazilo se na spor razvoj privatnog sektora nakon 2000. godine. Prema jednom istraivanju iz 2001. godine, siva ekonomija, mereno na osnovu potronje domainstva i neprijavljenog poreza, stvara u Srbiji 36% od BDP (Christie & Holzner, 2003: 13). Mogue je da se od 2001. godine obim sive ekonomije u Srbiji smanjio. Podaci Svetske banke za 2003. godinu govore o tome da se u Srbiji u sivom sektoru stvara 29,1% od bruto nacionalnog prihoda. Postoje takoe neki indirektni pokazatelji na osnovu kojih je mogue pretpostaviti da brzina smanjivanja sive ekonomije nije ba velika. Broj privatnih i novoregistrovanih preduzea se sporo uveava, to ukazuje na to da se broj preduzetnika u sivom sektoru sporo smanjuje, odnosno da sporo prelazi iz jednog sektora u drugi. Prema podacima Agencije za mala i srednja preduzea, broj aktivnih malih i srednjih preduzea je iz godine u godinu iznosio nekih 10% od ukupnog broja preduzea i bio manje vie konstantan. Tek je znaajan rast od 40% primeen na kraju 2005. godine kao posledica znaajno snienih administrativnih prepreka registraciji novih preduzea koje su izvrene polovinom 2004. godine.

88

Tabela 2. Broj novoregistrovanih i likvidiranih preduzea po godinama

Godina 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. Broj novoosnovanih preduzea 6.959 7.634 6.692 6.329 9.400 (app; novembar 2005) Broj likvidiranih preduzea 1.614 1.828 2.302 1.703 (nema podataka)

Izvor: Agencija za mala i srednja preduzea.

Iz ovih podataka, meutim, jo uvek ne moe tano da se kae koliki je procenat sasvim novih preduzea, a koliki onih preduzea koja su prela iz sive u formalnu ekonomiju. To moe da znai da postoje druge vrste barijera u poslovanju u formalnom sektoru (to prelazak ini nedovoljno atraktivnim iako je formalno olakan) ili da se u sivom sektoru jo uvek vie isplati poslovati nego u legalnom. Registrovani privatni sektor je nedovoljno jak. Njegov udeo u stvaranju ukupnog BDP iznosio je u 2004. godini oko 55%, dok u Hrvatskoj on iznosi 60%, u Makedoniji 65%, u Rumuniji 70%, i ak 75% u Bugarskoj (EBRD, 2005: 4). Neprivatna preduzea su u Srbiji krajem 2004. godine i dalje bila najvea i najprofitabilnija. Na listi dvadeset najveih preduzea mereno ukupnim prihodom nalaze se tri preduzea sa dominatnim privatnim kapitalom Delta Holding, US Steel Serbia, Rodi M&B Co i MK Commerce (EM, 2005: 18). Za sva etiri karakteristino je da su imali ili jo uvek imaju odnose sa vladom, te da svoju dobru poziciju na tritu mogu da zahvale odsustvu politike konkurencije koju vode vlade u trinim privredama. Situacija nije mnogo bolja ni na listi najuspenijih. Meu prvim dvadeset najuspenijih preduzea, mereno po dobiti u 2004. godini, nalazi se osam isto privatnih preduzea; dakle, manje od pola (Ibid. 94). Da biste u Srbiji bez kontrole raspolagali ogromnim sredstvima ili da biste izvlaili velike profite, potrebno je da budete dravno preduzee ili da nekako kod vlade isposlujete da zaboravi na politiku konkurencije i ne dira monopole. Da se privredna struktura sporo menja i da su spore promene posledica zarobljenosti drave pokazuje i niska konkurentnost privrede Srbije. To se vidi u visokom deficitu na spoljnotrgovinskom i tekuem raunu. Iako je visok spoljnotrgovaki deficit karakteristian za sve balkanske zemlje, i ovde se pokazuje da je konkurentnost Srbije, komparativno gledano, na niskom nivou (videti tabelu 3).

89

Tabela 3. Uporedni pregled decita na spoljnotrgovinskom i tekuem raunu

izraen kao procenat BDP (Podaci za 2004. i 2005. godinu)
Srbija Godina Spoljnotrgovaki decit Decit na tekuem raunu
2004 -31,9 -13,2 2005 -22,3 -7,7

Hrvatska
2004 -4,7 2005 -5,1 -24,33 -23,35

Bugarska
2004 -13,9 -8,5 2005 -19,6 -14,9

Makedonija
2004 -21,1 -7,9 2005 -19,8 -3,4

Izvor: MAT br. 12/2005, i Economist Inteligence Unit.

Istina, izvoz Srbije je rastao od 2001. godine, ali je sa rastom izvoza rastao i deficit, usled ega je i stepen pokrivenosti uvoza izvozom zabeleio smanjenje u posmatranom periodu. Izvoz privrede Srbije uglavnom se bazira na radno-intenzivnim i resursno-intenzivnim proizvodima koji su najmanje konkurentni proizvodi na svetskom tritu usled toga to ne konkuriu kvalitetom, ve niskom cenom (Porter, 2004: 24). Trend koji je primetan od 2001. godine nije povoljan, jer se u strukturi izvoza smanjuje uee upravo onih grupa proizvoda na kojima bi bilo poeljno da se u budunosti zasniva konkurentnost Srbije, a to su tehnoloko-intenzivni proizvodi, kao i proizvodi za iroku potronju koji se prodaju na tritima gde vlada konkurencija kvalitetom. Osim toga, uvoz roba i usluga se poveava tokom vremena, tako da je nominalna godinja stopa rasta uvoza od 27% 2001. godine porasla na ak 47% 2004. godine. Tek se na kraju 2005. stopa rasta uvoza spustila na neverovatnih 4%, ali jo uvek nije jasno da li to predstavlja izuzetak ili trend, jer je deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni poeo da se pogorava kako se 2005. godina pribliavala kraju (MAT 12/2005, str. 34). Odustvo promene izvoznih performansi moe samo da ukazuje na odsustvo promene u strukturi privrede, odnosno na injenicu da se broj preduzea koji bi poslovao po trinim principima sporo poveava, a broj onih koji posluju u monopolskom okruenju i pod zatitom drave sporo smanjuje. Niska konkurentnost posledica je sporog restrukturisanja realnog sektora. Agencija za privatizaciju je jo 2001. izdvojila 71 preduzee sa namerom da ih restukturie, pa tek onda privatizuje. Sa liste ovih preuzea za etiri godine prodato je nekih 10 preduzea, to ini 14%. To verovatno znai da je drava odustala od strategije iz 2001. godine po kojoj je trebalo da se preduzea to pre prodaju a socijalne reperkusije privatizacije ublae naknadama otputenim radnicima, te da se vratila razliitim tipovima subvencionisanja javnih i drutvenih preduzea koja proizvode gubitke. To pokazuje i tok privatizacije u 2004. i 2005. godini. U 2004. godini broj privatizovanih preduzea iznosio je 42% od onog broja koji je priva-

90

tizovan u 2003. godini. U istom periodu, prihodi od privatizacije iznosili su 20% prihoda ostvarenih u 2003. godini. U 2005. godini rezultati privatizacije su jo mraviji: ako se izuzme prodaja Jubanke za 152 miliona, ukupni prihodi od privatizacije u periodu januarseptembar 2005. godine iznosili su 162 miliona. Liberalizacija spoljne trgovine koja je obavljena u novembru 2000. godine zaustavljena je i ponovo e poeti verovatno tek kada se potpie ugovor o Asocijaciji i pridruivanju sa Evropskom unijom. Netransparentnost i proizvoljnost u politici zatite domaeg trita, te odreen broj izvoznih subvencija, ukazuju na nisku konkurentnost srpskog trita, odnosno zatitu monopola koji na njemu vladaju. Srbija nije lan Svetske trgovinske organizacije, to joj omoguuje da jednostrano poveava uvozne dabine. Posebno je upadljiv sistem uvoznih dozvola koji se primenjuje na odreene proizvode gvoa i elika, a uspostavljen je sredinom 2003. godine, iako je prethodno bio ukinut 2001. godine. Ovo se podudara sa prodajom Sartida US Steelu, najveom privatizacionom aferom od 2001. godine. US Steel je Sartid kupio po bagatelnoj ceni od $23 miliona, bez dugova komercijalnim poveriocima (koji su iznosili oko $100 miliona), a onda mu je jo pride prodato i srpsko trite tako to je vlada vratila na snagu uvozne dozvole na proizvode koje je novi vlasnik Sartida poeo da proizvodi. Zakljuak Privredni rast koji je u 2005. godini iznosio 6,5% u odnosu na, recimo, evro zonu koja raste u proseku po 2% godinje jeste veliki rast, ali on nije dovoljan s obzirom da ga treba oceniti u odnosu broj otvarenih novih radnih radna mesta i porast standarda. Nedovoljan rast posledica je postojanja monopola, slabo zatiene privatne svojine, spore transformacije privatnog sektora, to se jednom reju naziva zarobljena drava.

91

CITIRANA LITERATURA
Aslund, Anders (2002). Building Capitalism. Cambridge University Press. Christie E. & Holzner M. (2003). The Dark Side of the Balkans, u: WIIW Monthly Report, no. 89. Mijatovi, Boko (2005). Opti pregled tranzicije u Srbiji, u: Begovi, Boris i drugi. etiri godine tranzicije u Srbiji. Beograd: Centar za liberalno demokratske studije, str. 934. Elster, Jon & Offe, Clauss & Preuss, Ulrich K. (1998). Institutional Design in Post-Communist Societies. Cambridge: Cambridge University Press. Greskovits, Bela (1998). The Political Economy of Protest and Patience. Budapest: CEU Press. Gligorov, Vladimir (2005). Privreda pod represijom, u: Ekonomist magazin, br. 276. od 5. septembra 2005, str. 1823. Johnson, Simon & La Porta, Rafael et al. (2000). Tunneling. Harvard University, Cambridge Massachusetts. Porter, Michael E. (2004). Building the Microeconomic Foundations of Prosperity: Findings from the Business Competetiveness Index, u: The Global Competetiveness Report 2004-2005, Palgrave Macmillan, str. 51-80. Przeworski, Adam (1991). Democracy and the Markets. Cambridge University Press.

CITIRANE STUDIJE
WB, World Bank (2002). Transition: The First Ten Years. Washington: The World Bank. WB, World Bank (2004). Investment Climate Assessment. Beograd: World Bank. EBRD, European Bank for Reconstruction and Development (1999). Transition Report 1999: Ten Years of Transition. Brussels: European Bank for Reconstruction and Development. EBRD, European Bank for Reconstruction and Development (2005). Transition Report 2005: Business in Transition. Brussels: European Bank for Reconstruction and Development. WEF, World Economic Forum (2004). The Global Competetiveness Report 2004 2005, Palgrave Macmillan. WEF, World Economic Forum (2005). The Global Competetiveness Report 2005 2006: Policies Underpinning Rising Prosperity. Palgrave Macmillan. EM, Ekonomist magazin (2005). 300 najuspenijih i najveih. Beograd: EM. IMF, International Monetary Fund (2005). Fifth Review Under the Extended Agreement. July 2005. RZR, Republiki zavod za razvoj (2005). Analiza poslovanja javnih preduzea. Beograd.

SLAVIA ORLOVI, Fakultet politikih nauka, Beograd

Demokratska konsolidacija Srbije: Izazovi konstitucionalizacije i institutucionalizacije

Cilj ovog rada je da ukae na odreeni broj pitanja koja su usporila demokratsku konsolidaciju Srbije. To je najpre odnos karaktera prethodnog reima i naina njegove smene sa procesom demokratizacije Srbije. Zatim se govori o dve velike greke demokratskih vlasti u periodu 20002005. To su: prvo, prelazna tehnika (troglava) republika vlada i, drugo, to mirna revolucija 2000. godine nije bila praena konstitucionalizacijom. U nastavku autor nastoji da ukae na tri velika izazova demokratskih vlasti posle 5. oktobra: saradnju sa Tribunalom u Hagu, reavanje statusa Kosova i Metohije i odnos sa Crnom Gorom. U drugom delu ukazuje se na probleme pri izgradnji drave i trine ekonomije. Na kraju se prua kritiki osvrt na neinstitucionalizovani partijski sistem i slabosti u funkcionisanju parlamenta u Srbiji. Sva ova pitanja doprinose radikalizaciji Srbije koja moe biti izazov novim autoritarnim tendencijama i velika smetnja daljoj konsolidaciji demokratije. Karakter prethodnog reima i nain njegove promene Demokratizacija predstavlja proces izgradnje demokratskog drutva nakon kolapsa nedemokratskih reima. To je tranzicioni proces iz jednog oblika vladavine u drugi. Proces tranzicije i demokratizacije od nedemokratskih ka demokratskim reimima obuhvata nekoliko faza od krize i sloma starog reima do slobodnih izbora i konsolidacije. Razliite teorije ukazuju na razliite inioce koji su prethodili demokratizaciji i uspostavljanju demokratije. Prema Hantingtonu, mnogobrojnost teorija i raznovrsnost iskustava sugeriu mogunost sledeih propo-

93

zicija: prvo, nijedan pojedinani inilac nije dovoljan da objasni razvoj demokratije u svim zemljama ili pojedinoj zemlji; drugo, nijedan pojedini inilac nije nuan za razvoj demokratije u svim zemljama; tree, demokratizacija u svakoj zemlji jeste rezultat kombinacije uzroka; etvrto, kombinacija uzroka koji dovode do demokratije razlikuje se od zemlje do zemlje; peto, kombinacija uzroka koji su uopteno odgovorni za jedan talas demokratizacije razlikuje se od uzroka odgovornih za druge talase; esto, uzroci koji su odgovorni za poetne promene reima u talasu demokratizacije verovatno e se razlikovati od uzroka koji su odgovorni za kasnije promene reima u istom talasu (Hantington, 2004: 3839). Smatra se da karakter prethodnog reima bitno utie na kvalitet i domete demokratskih promena (Pavlovi, 2004: 272). Srbija je pripadala tradiciji jednopartijskih diktatura. Vana osobina ovih sistema bila je isprepletenost partije i drave, to je prelasku na demokratiju stvorilo dve vrste problema; institucionalne i ideoloke. Institucionalni problemi doli su do izraza u procesu odvajanja partije od drave, preko dravno-partijske imovine, do partijske policije. Kada su u pitanju ideoloki problemi, valja imati u vidu da je u jednopartijskim sistemima ideologija odreivala identitet drave, pa je suprostavljanje partiji predstavljano kao izdaja drave. Nacionalizam se nametnuo kao osnov za odreivanje identiteta drave i pojedinaca i zamenio je do tada vladajuu ideologiju. Implozija komunizma simultano je bila praena eksplozijom nacionalizma (V. Pavlovi). Otvoreno je pitanje da li je nacionalizam bio uzrok ili posledica ovog procesa. U svakom sluaju, on se nametnuo kao nova vrsta kolektivnog identiteta koji e uspeno zameniti stari kolektivizam i kao politiko (manipulativno) sredstvo za mobilisanje masa eksploatacijom nacionalnih sentimenata. Od uvoenja viepartizma, nacionalizam je pokazao nedostinu prednost na izborima (Pavlovi, 2004: 184). Nacionalne elite su jasno zaigrale na tu kartu i pod tom zastavom prikupile dovoljno glasova obeavi nacionalnu dravu. Sudei po broju novonastalih drava, bez obzira na ukupne okolnosti, izgleda da su ta obeanja uglavnom i ispunjena. U isto vreme, odigravali su se integracioni evropski proces i dezintegracija postkomunistikih federacija. Nove drave su obino bivale manje od onih u kojima su graani ve iveli. Demokratizaciju postkomunistikih drutava istovremo su pratila dva paralelna procesa. S jedne strane, pluralizacija, otvaranje ovih drutava, uspostavljanje i tenja za veim potovanjem osnovnih ljudskih prava i sloboda, raanje graanina i civilnog drutva, oslobaanje medija i privatizacija. A s druge strane, uspon nacionalizma sve do graanskog rata i nasilja, kako se to zbilo sa bivom Jugoslavijom.

94

U Srbiji je do smene1 starog reima dolo putem pobede na iznenaujuim izborima i odbranom te pobede mirnim protestima na ulicama ispred zgrade Savezne Skuptine. Do smene reima (kod Linca prekida) dolazi kada vodeu ulogu u stvaranju demokratije preuzmu opozicione grupe i kada se autoritarni reim srui ili bude zbaen. Smene imamo onda kada je demokratizacija rezultat procesa u kome opozicija stie a vlada gubi snagu sve dok ne padne ili ne bude oborena. Smene obuhvataju tri stupnja: borbu koja e izazvati pad, sam pad i borbu posle pada (Hantington, 2004: 115). Pad ili smena reima obino izaziva divan, mada kratak trenutak euforije, karanfila i ampanjca, to nedostaje transformacijama, ali takoe, pad stvara potencijalni vakuum autoriteta to nije sluaj sa transformacijama (isto, 118). Pre promene reima opozicione grupe se ujedinjuju, rukovoene eljom da izazovu pad, ali nakon pada dolazi do borbe oko podele vlasti i neslaganja oko prirode novog reima koji treba uspostaviti2. Izbori su viestruko vani za demokratiju. Lekcija iz treeg talasa demokratije glasi: izbori su ne samo ivot demokratije ve i smrt diktature. Izbori su bili ne samo cilj ve i sredstvo i nain demokratizacije. Postoji razlika izmeu izbora do kojih dol rednih, odnosno, iznenaujuih izbora. Do iznenaujuih izbora dolazi kada autoritarni vladari vide da njihova legitimnost pone da opada, kada trpe sve vei pritisak i spolja i iznutra i pomou izbora pokuavaju da obnove legitimitet, verujui da e na taj nain produiti svoju vladavinu. Oni jure na izbore jer ele da na njima steknu legitimitet, ali pri tom ne mogu da se uzdre od mahinacija i izbornih prevara svake vrste. Hantington primeuje: skoro uvek su bili razoarani. U takvim izborima glasovi imaju protestni karakter i vie je prisutno glasanje protiv nego glasanje za. Obino dolazi do ujedinjenja opozicije koja je esto heterogena i arena koalicija. Autoritarni vladari uglavnom raspisuju iznenaujue izbore podstaknuti oseajem da mogu da izmanipuliu izbornim procedurama, nametajui rezultate i koristei sredstva vlade u svoju korist. Manipulacije, prevare i krae su sve manje bile mogue. Strani posmatrai po

1 U pogledu promene reima, Linc pravi razliku izmeu reforme i prekida, Hantigton izmeu transformacije i smene reima, Sodaro izmeu sporazumne tranzicije (pacted transition, Latinska Amerika, panija), revolucije odozdo (revolution from below, Istona Nemaka, Poljska, ehoslovaka, Baltike republike) i demokratizacije odozgo (democratizatio from above, Sovjetski Savez) (Sodaro, 2004: 210). 2 Hantingtonov savet (jedan od 8) glasi: Jedan test vaih sposobnosti da postanete demokratski voa vae zemlje jeste vaa vetina da prevaziete te smetnje i osigurate neku meru jedinstva opozicije. Imajte na umu rei Gabrijela Almonda: Velike voe su veliki stvaraoci koalicija (Isto, 121).

95

pravilu su prisutni na skoro svim izborima u periodu tranzicije do kraja osamdesetih. To je oteavalo, ako ne i onemoguavalo krau. Promenama je prethodila promena raspoloenja javnosti. Miloevi je raspisao izbore za predsednika SRJ i za Saveznu skuptinu, iako mu nije istekao mandat. Pokuaj reima da ne prizna rezultate izbora3 samo je dolio ulje na vatru: graani Srbije izali su na ulicu. Protest koji je kulmunirao masovnim okupljanjem pred zgradom Savezne skuptine 5. oktobra. Iz svih delova Srbije okupilo se, prema procenama, od sedamsto hiljada do milion graana. I ova velika izborna kraa, kao i ona iz 1996. (posle lokalnih izbora) pokazala je da je Miloevia bilo neophodno pobediti dva puta, na izborima i odbranom izborne pobede masovnim protestima. Policija i vojska su na poetku inicijalno reagovali primenom sile i korienjem suzavca, ali je Miloevi bio prinuen da prizna poraz. Dolo je do odbijanja primene sile od strane organa i pripadnika slubi bezbednosti. To odbijanje primene sile, koje je po svoj prilici bilo posledica procene rezultata izbora, kasnije je prikazivano kao pomo pojedinih militarnih i/li paramilitarnih struktura u smeni reima. Otkazivanje poslunosti Miloevievom reimu uistinu je korieno za ouvanje steenih pozicija bezbednosnih struktura i zaslunih boraca, koji su nastavili sa ometanjem procesa demokratizacije. Kulminacija toga bio je atentat na predsednika vlade Srbije Zorana inia. Smatra se da nain na koji se drava transformie iz ruku autoritarnih vladara u ruke prodemokratskih lidera, ima znaajan uticaj na kvalitet i stabilnost demokratije (Soldaro, 2004: 210; Pavlovi, 2004: 273). Bez sagledavanja greaka DOS-a nemogue je razumeti zato se demokratizacija i demokratska konsolidacija nisu odvijali bre. Ovde je bitno staviti jednu ogradu. Nije re o tome da do izraaja doe naknadna pamet, ve da se upravo imajui u vidu konkretan kontekst i okolnosti, ukae na mogue pravce izvlaenja pouka za budue postupke i poteze politikih elita. Dve velike greke novog reima Prva katastrofalna greka novih vlasti sa dugoronim posledicama bila je prelazna tehnika (troglava) republika vlada.

3 Na predsednikim izborima 24. septembra 2000. kandidat DOS-a V. Kotunica pobedio je Miloevia osvojivi 50,24% glasova (2.470.304) prema 37,15% (1.826.799) glasova Miloevia. DOS je pobedio i na izborima za savezni parlament osvojivi 42,9% glasova i 53,7 % mesta naspram 32,25 glasova i 40,7 % mesta SPS-a.

96

Posle predsednikih i parlamentarnih izbora na saveznom nivou i lokalnih izbora, odranih 24. septembra 2000, i ubedljive pobede koalicije DOS (ire u Orlovi, 2002), doveden je u pitanje legitimitet republike vlade. Rezultat dvonedeljnih pregovora bio je Dogovor o formiranju prelazne vlade, potpisan 16.10.2000. godine od strane DOS, SPS i SPO4. Koministarstva su uspostavljena u oblasti unutranjih poslova, informisanja, pravde i finansija. Odluke na nivou vlade donosile su se konsensusom predsednika i potpresednika, to je znailo pravo veta lanicama vlade. I u koministarstvima odluke su morali da potpiu svi ministri. Ovakav nain rada oteavao je funkcionisanje vlade. Njena kriza nastala je odbijanjem SPS da smeni naelnika slube DB (Radeta Markovia) sa funkcije, to su zahtevali DOS i SPO. Ovaj i ovakav dogovor i sporazum DOS-a odrazie se negativno u narednom periodu, kako na odnose unutar ove koalicije, tako i na tempo reformi i demokratizacije, odnosno demokratske konsolidacije Srbije. Proputanje anse da se napravi radikalniji otklon od struktura starog reima, omoguilo je konsolidaciju spleta bezbednosnih i kriminogenih struktura. Taj period su snage starog reima iskoristile za pakovanje arhiva, unitavanje dokaza i utvrivanje svojih pozicija. Jedan od epiloga takve greke bila je oruana pobuna Jedinice za specijalne operacije resora dravne bezbednosti MUP-a Srbije (novembra 2001. godine) koja je bila uspena: iznuena je smena tadanjeg rukovodstva DB i dovedeni su Legijini ljudi (Vasi, 2005: 165). To je bio uvod u ono to je prethodilo ubistvu predsednika Vlade Republike Srbije Zorana inia. Druga velika greka nove vlasti sastojala se u injenici to mirna revolucija nije konstitucionalizovana. Uspena mirna revolucija 2000. godine nije bila praena uspenom konstitucionalizacijom njenih uinaka. Umesto radikalnijeg raskida sa starim reimom, sprovedena je strategija konstitucionalno-institucionalnog kontinuiteta. To je produilo stanje bezdravlja i neporetka (Podunavac). Ogromna politika energija utroena je samo na ruenje starog reima ali nije veto kanalisana ka potpunom uspostavljanju novog demokratskog poretka. Nije postojala visoka saglasnost vodeih politikih aktera kada je na dnevni red dolo postavljanje

4 Sporazum su potpisali, ispred DOS-a, Zoran ini, ispred SPS-a Zoran Anelkovi i ispred SPO-a Vuk Drakovi. Tekst sporazuma su, kao garanti potpisali i tadanji predsednik SRJ Vojislav Kotunica i predsednik RS Milan Milutinovi. Najvanije take sporazuma tiu se uspostavljanja privremene Vlade Srbije i raspisivanja republikih parlamentarnih izbora. Predsednik vlade bio je iz SPS (Milomir Mini) a dva potpredsednika iz SPO (Spasoje Kruni) i DOS (Neboja ovi).

97

temeljnih principa novog poretka. Nesporazum je bio zapleten u proceduralnom lavirintu izmeu legalnosti i legitimnosti. Proputena je velika ansa da se donese novi ustav5. Tu ansu su nudili: otvoreni prozor ustavnih mogunosti (Akerman), ogromna politika podrka, kao i dvotreinska veina DOS-a u Skuptini6. Ubistvo predsednika Vlade Republike Srbije Zorana inia 12. marta 2003. bilo je veliki gubitak za demokratsku Srbiju i korak nazad u demokratizaciji i reformama. Za novog premijera je izabran Zoran ivkovi iz DS-a. Budui da je dolo samo do rekonstrukcije vlade bez novih izbora, ima osnova da ovu vladu tretiramo i kao drugu, ali s obzirom na okolnosti zbog kojih je do nje dolo (ubistvo premijera) smatramo da ona predstavlja kontinuitet prve vlade. U vreme ove vlade sa Nataom Mii, koja je kao predsednik Skuptine Srbije vrila dunost predsednika Srbije, uvedeno je vanredno stanje zbog ubistva premijera Srbije. U trajanju vanrednog stanja (osamdesetak dana) sprovedena je akcija Sablja koja je resetovala scenu organizovanog kriminala u Srbiji, vratila je praktino na nulu i omoguila policiji i BIA ogromnu prednost u svim buduim operacijama protiv organizovanog kriminala (Vasi, 2005: 167). Sukob ivkovieve vlade sa G17 Plus uslovio je da ova partija zajedno sa DSS-om radi na obaranju vlade. Tome je doprinelo i otkazivanje podrke od strane SDP kao partije lanice vladajue veine, to je primoralo tadanjeg premijera da se opredeli za nove izbore. Druga demokratska vlada po svom karakteru je manjinska (DSS, G17+, SPO-NS), i formirana uz podrku SPS-a7.

5 Ustav je ona taka koja otkriva osobitu napetost izmeu fasade legalnosti (staroga poretka) i demokratske legitimnosti novih politikih aktera (Podunavac, 2005: 14). 6 Na izborima za Skuptinu Srbije 24. decembra 2000. godine (proporcionalni izborni sistem, Srbija je bila jedna izborna jedinica) DOS je osvojio 64,4% glasova i 70,4% mesta u parlamentu (176 od 250). Vlada premijera Zorana inia, formirana nakon ovih izbora, bila je koaliciona i prva demokratska vlada, a po svom sastavu predstavljala je kombinaciju politike i ekspertske vlade. Predsednik (DS) i sedam potpredsednika, inili su lideri stranaka (DSS, DA, ND, PDS, SD, SDU i SVM). Lideri nekih stranaka lanica koalicije su samo ministri (Koalicija Vojvodina, DHSS, GSS) a ostale lanove Vlade ini ekspertski deo zaduen za finansije, energetiku, privatizaciju, i ekonomske odnose sa inostranstvom. 7 Na izborima za Skuptinu Srbije odranim 28. decembra 2003. (proporcionalni izborni sistem, jedna izborna jedinica, izlaznost 57,72% ili 3.748.623 od 6.493.672 upisana biraa) SRS je osvojio 82 mesta, DSS-53, DS-37, G17 Plus-34, SPO-NS-22, SPS 22. Nakon izbora formirana je manjinska vlada sainjena od koalicije DSS, G17 Plus, SPO-NS sa ukupno 109 od 250 poslanika sa podrkom SPS (plus 22 poslanika), to predstavlja 131 od 250 mesta. Premijer je postao V. Kotunica, predsednik DSS-a.

98

Tri izazova demokratskim vladama Obe demokratske vlade imale su ozbiljnih pomaka u otvaranju zemlje, sprovoenju ekonomskih i politikih reformi, ali su (bile) suoene sa velikim izazovima. U vrlo kratkom vremenu nakon politikih promena 2000. kada je Vojislav Kotunica bio predsednik SRJ a Zoran ini predsednik Vlade Srbije, naa zemlja je vraena ili primljena u veliki broj meunarodnih organizacija i obnovila je diplomatske odnose sa veim brojem drava8. Prvi veliki izazov novim vlastima bila je saradnja sa Tribunalom u Hagu (Meunarodni krivini tribunal za podruje bive Jugoslavije ICTY). itavo polje meunarodne saradnje za obe demokratske vlade bilo je i ostalo u senci saradnje sa Tribunalom. inieva vlada je uhapsila Miloevia u noi izmeu 31. marta i 1. aprila 2001, a 28. juna je izvrena ekstradicija Hagu. Ovo pitanje je predstavljalo i povod za jedan od prvih nesporazuma na relaciji dve najvee partije lanice DOS-a, DS-a i DSSa. U meuvremenu, 11. aprila 2002. godine usvojen je Zakon o saradnji sa Hakim tribunalom koji je trasirao dobrovoljne predaje optuenih. Kotuniina vlada poela je mandat u atmosferi da je Hag zadnja rupa na svirali i da premijer nema vremena za specijalnog tuioca Karlu Del Ponte. Meutim, u okolnostima koje su prethodile objavljivanju Studije izvodljivosti EU, koja je pretpostavka za zapoinjanje pregovora o Sporazumu o asocijaciji i pridruivanju, intenzivirane su dobrovoljne predaje optuenih. Do objavljivanja Studije u aprilu 2005. godine 12 optuenih se dobrovoljno predalo Tribunalu. (Ovde je vano napomenuti da je podrka SPS-a manjinskoj vladi na poetku bila uslovljena odvijanjem predaje hakih optuenika.) Na injenicu da su pojedine predaje bile manje dobrovoljne, kao kada je general policije Luki u pidami izveden iz bolnice i predat Tribunalu, socijalisti su zamurili. Glavno pitanje za ovu koaliciju i ovu vladu ostaju preostalih devet optuenih, meu kojima je najtraeniji general Mladi. ak i povrni uvid u neminovnost saradnje obe vlade u kojima su kljunu ulogu imale DS i DSS ukazuje da je bilo nepotrebno i neproduk

8 Najpre je 26. oktobra 2000. primljena u Pakt stabilnosti jugoistone Evrope, 1. novembra u UN, 10. novembra je obnovljeno lanstvo u OEBS-u, 17. novembra je obnovila diplomatske odnose sa SAD-om, Nemakom, Francuskom i Velikom Britanijom, 20. decembra je postala lan Meunarodnog monetarnog fonda, a aprila 2003. lan Saveta Evrope.

99

tivno iscrpljivati energiju u meusobnom konfliktu, naroito ne oko pitanja oko kojeg nema sutinskih razlika. Drugi veliki izazov novim vlastima predstavlja nereen status Kosova i Metohije. Epilog katastrofalne Miloevieve politike prema Kosovu je NATO bombardovanje 1999. Nakon Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN i Vojno-tehnikog sporazuma iz Kumanova, KFOR i UNMIK vre upravu nad Kosovom. Imajui u vidu neuspenost misije9 UNMIK-a i KFOR-a, premijer Srbije Zoran ini je decembra 2002. pokrenuo inicijativu da se pone sa raspravom o statusu Kosova. ta je prethodilo ovoj inicijativi? Upravo sve ei zahtevi kosovskih Albanaca za nezavisnost i klizanje ove pokrajine u tom pravcu. Skuptina Kosova je izglasala maja 2002. godine rezoluciju o nezavisnosti koju je tajner (tadanji administrator UN-a) suspendovao. Usledila je inicijativa amerikih kongresmena (albanskih lobista) Henrija Hajda (republikanca iz Ilinoisa) i Toma Lantoa (demokrate iz Kalifornije), dvojice lanova Komiteta za meunarodne odnose amerikog Kongresa, sa predlogom rezolucije Predstavnikog doma, kojom se trai podrka nezavisnosti Kosova im se u Pokrajini razvije i konsoliduje demokratska samoupravna vlast. Tu su i neki sasvim praktini razlozi. Srbija je neomeena drava. Ona mora da precizira i zaokrui svoje granice i suverenitet, to nije tako jednostavno s obzirom na prisustvo meunarodne administracije na Kosovu. Srbija prema Kosovu ima velike obaveze, a nema gotovo nikakva prava (suspendovana prava, ingerencije, suverenitet). Ova inieva inicijativa nije bila adekvatno praena od strane, tada ve opozicione, DSS i drugih stranaka. Danas kada se ubrzava proces pregovora o statusu Kosova, moe se videti da je izgubljeno znaajno vreme i da nije bilo razloga za nesporazume po ovom pitanju unutar novih vlasti, a pre svega izmeu DS-a i DSS-a, onosno njihovih predsednika. Dokument Strategija za Kosovo i Metohiju Zorana inia je, iako internog karaktera i nerazraen, izmeu ostalog sadrao: vie od pokrajine, manje od republike (to podsea na dananje vie od autonomije, manje od nezavisnosti) i asimetrine veze sa Srbijom, mree srpskih lokalnih struktura, i konstitutivnost srpske zajednice u poretku Kosova i Metohije (ini, 2003: 1217). Nekoliko godina kasnije (2006) u neto drukijem obliku, primerenom novim okolnostima,

9 Vie od 900 ubijenih lica, neizvesna sudbina 1.300 kidnapovanih i nestalih lica, za dve-tri godine od 250.000 raseljenog nealbanskog stanovnitva vratilo se svega njih 250, nema elementarne slobode kretanja, esta iskljuenja struje naseljima preteno nastanjenim Srbima.

100

sa slinih pozicija, ulazi se u pregovore o statusu Kosova ubrazanim od strane meunarodne zajednice10. Trei izazov novim vlastima predstavljaju odnosi sa Crnom Gorom. Nakom saveznih izbora vlada SRJ je formirana u koaliciji sa u Crnoj Gori opozicionom SNP. Time je sticajem zateenih okolnosti nova vlast u Srbiji nastavila sa loim odnosima sa vlastima Crne Gore, nasleenim iz Miloevievog perioda. Uz posredovanja visokog predstavnika EU usvojen je najpre Beogradski sporazum a potom i Ustavna povelja (stupila na snagu februara 2003.) ime se redefiniu odnosi dve republike, a naslednica SRJ je Dravna zajednica Srbija i Crna Gora. Prema Ustavnoj povelji, tanije Zakonu o sprovoenju Ustavne povelje, bilo je predvieno da se u februaru 2005. odre neposredni izbori za parlament dravne zajednice SRJ. U Crnoj Gori nije postojala volja za odravanjem ovih izbora, pa su crnogorske vlasti pokuale da problem ree odlaganjem izbora za godinu dana nakon planiranog referenduma o nezavisnosti u Crnoj Gori. Ovaj problem je reen postizanjem dogovora o promeni Ustavne povelje (7. aprila 2005.) kojim je odravanje izbora za parlament dravne zajednice SCG povezano sa odravanjem izbora u Srbiji, odnosno u Crnoj Gori. Ovaj dogovor je neposredno prethodio pozitivnoj oceni Studije izvodljivosti (12. aprila), ime je otvoren put zapoinjanju pregovora o Procesu stabilizacije i pridruivanja (proces je zapoet u decembru 2005.). Vano je naglasiti da sama Studija eksplicitno kae da pregovori mogu biti prekinuti ukoliko se sa ispunjavanjem uslova ne bude nastavilo (Begovi i ilas, 2005: 370). U kontekstu ova tri izazova novih vlasti vano je izvesti nekoliko zakljuaka. Prvo, svi ovi izazovi i iskuenja, odnosno problemi, veoma su sloeni; drugo, nijedan od ovih problema nije mogue reiti nezavisno od ostalih strana u sporu (Kosovo, Crna Gora), a naroito bez uea ili posredovanja meunarodne zajednice; tree, svako odlaganje reavanja ovih pitanja kota sve skuplje, oteava nalaenje reenja, te stoga lii na kupovinu vremena; etvrto; iako su birai u Srbiji osetljivi na ova pitanja,

10 Blie o tome: 1. Plan Vlade Srbije za politiko reenje sadanje situacije na Kosovu i Metohiji, http://www.srbija.sr.gov.yu/kosovo-metohija/id=19840 (06.02.06), 2. Rezolucija Narodne skuptine Republike Srbije o mandatu za politike razgovore o buduem statusu Kosova i Metohije, http://www.srbija.sr.gov.yu/view_file. php?file_id=1589 (06.02.06) i 3. Deo platforme Republike Srbije i dravne zajednice Srbije i Crne Gore za razgovore o buduem statusu Kosova i Metohije pitanje decentralizacije, http://www.srbija.sr.gov.yu/kosovo-metohija/index.php?id=43059, (06.02.06)

101

ne sme se na njima graditi ili uvati rejting, jer je konaan raun sve vei a temeljna pitanja zahtevaju visoku saglasnost; peto; razlike u pristupu reavanju ovih pitanja izmeu vodeih stranaka novih vlasti nisu toliko velike vie je re o nijansama a na tim razlikama i na odugovlaenju reenja problema najvie profitiraju radikali. Ovi problemi koji se drastino manifestuju na primeru Srbije nisu tipini samo za nas. Danas drutvena odgovornost drava ne prestaje pred nacionalnim granicama, ve se prua i preko njih. Na jednoj strani, graani mogu da pokrenu spor protiv sopstvene vlade kada kri njihova prava (Evropska unija), a na drugoj strani, meunarodni sudovi izvode na optueniku klupu efove drava (sluaj Miloevi). Ako su nekada meunarodne organizacije bile kreirane od strane drava (lanica) one danas kreiraju i same drave. Danas drave manje donose pravila igre, a vie ih potuju. One sprovode odluke meunarodnih organizacija. Gotovo ista stvar se moe proitati na dva razliita naina. Prvi je Gidensov stav, po kojem, graani uviaju da politiari imaju ogranienu mo pri reavanju problema i kao rezultat toga gube veru u postojee sisteme vladavine (Gidens, 2003: 6465). Drugi je stav Miroslava Peujlia, po kome, vlade vie ne oseaju odgovornost prema graanima ve iskljuivo prema nadnacionalnim organizacijama (2002: 11). Autoritet drave se rastae i pretae u nove forme drutvenih organizacija kao nadnacionalnih tvorevina. Nenacionalne vlade postaju transmisioni mehanizmi, odnosno, prenosne institucije u sendviu izmeu monih lokalnih, regionalnih i globalnih mehanizama vladavine (Gidens). Suverenost je danas podeljena izmeu nacionalnih, internacionalnih i ponekad, regionalnih vlasti. Izgradnja demokratske drave i trine reforme U veini postkomunistikih drutava na dnevni red su se javljala pitanja izgradnje drave (state buildings) i poboljanja ekonomije. Uspena demokratija zahteva funkcionalnu dravu koja ima svoj suverenitet na odreenoj teritoriji i ije su granice, vladajua elita i osnovne institucije prihvaene od njenog stanovnitva. Svaki od ovih elemenata ima dovoljno razloga za preispitivanje; suverenitet i granice (Kosovo i Crna Gora), vladajua elita i prihvaenost od strane stanovnitva. Kao to su Huan Linz i Alfred Stepan istakli u svojoj studiji o demokratskoj tranziciji i konsolidaciji, postojanje drave (stateness) je sutinski preduslov demokratskog razvoja. Bez drave, kau oni, ne moe biti graana (dravljana, citizenship); bez graana ne moe biti demokratije (navedeno prema Soldaro, 2004:

102

210). U Srbiji, ne samo da je drava neomeena i neizvesna, ve se nazire proces njene dalje razgradnje (Kosovo i Metohija). Razvijajui i konsolidujui nove demokratske politike sisteme, zemlje se suoavaju sa tri vrste problema: problemima tranzicije, kontekstualnim problemima i sistemskim problemima11. Kontekstualni problemi izviru iz prirode drutva, njegove ekonomije, kulture i istorije, to je karakteristino za odreenu zemlju. Sistemski problemi su izvirali iz funkcionisanja demokratkog sistema u procesu konsolidacije i postizanja stabilnosti poev od donoenja odluka do legitimnosti. U Istonoj Evropi neophodno je bilo izvriti promene u ekonomskoj strukturi to neminovno menja i socijalni profil ovih drutava. Kako istie Sorensen: Tri osnovne ekonomske promene se moraju dogoditi da bi se ekonomija transformisala: 1. zatvorena ekonomija mora se integrisati u svetsko trite; 2. centralno-planska mora postati trino orijentisana; i 3. drutvena i dravna svojina moraju prei u privatno vlasnitvo (Sorensen, 1998: 54). Ekonomske promene u Srbiji pratile su sve tri dimenzije. Ovo neminovno vodi ka posledicama u vidu stvaranja dobitnika i gubitnika tranzicije. Izlazak iz jednog naizgled harmoninog i beskonfliktnog, a pre svega nekompetitivnog drutva i sistema u kojem je administrativno i fiktivno garantovano radno mesto, izaziva strah i nepoverenje graana naviknutih na uukanost i uljuljkanost dravnih jasala. Kratkorono, ekonomska transformacija moe izgledati kao dolina suza (valley of tears). U svojinskoj transformaciji oni koji su bili blii centrima moi mogli su prigrabiti za sebe vei deo plena. Neretko su u tome snalaljivije bile stare elite, jer su ve imale izgraenu infrastrukturu, veze i kanale. Po Bajmeu, Menaderskim privatizacijama postkomunistika je nomenklatura a ne eksponenti mirnih revolucija svijea uveliko postala posjednik sredstava za proizvodnju. U tom je stanju stari dualizam prije glasio populizam nasuprot trinom liberalizmu. (Beyme, 2002: 57). Stare elite su iskoristile svoje pozicije da se transformiu u nove,

11 Problemi tranzicije neposredno su izvirali iz problema uspostavljanja novog ustavnog i izbornog sistema, uklanjanje proautoritarnih funkcionera i njihovu zamenu onima koji su skloni demokratiji, pozivanje ili modifikovanje zakona koji ne odgovaraju demokratiji, ukidanje ili drastinu promenu autoritarnih institucija kao to je tajna policija i, u bivim jednopartijskim sistemima, razdvajanje partijske i vladine svojine, funkcija i osoblja. U mnogim zemljama, dva kljuna problema tranzicije odnosila su se na to 1. kako postupati sa autoritarnim funkcionerima koji su otvoreno krili ljudska prava, problem muilaca i 2. kako smanjiti uee vojske u politici i uspostaviti profesionalni obrazac civilno-vojnih odnosa, pretorijanski problem. (Hantington, 2004: 166).

103

trino orijentisane, ekonomske i politike elite. Prethodne okolnosti u kojima je politika mo bila put do ekonomske moi ile su im na ruku, kao i nove okolnosti u kojima ekonomska mo moe prokriti puteve do politike vlasti. Graani su skloni zaboravu. Kako istie B. Mijatovi, poslovni ljudi prethodnog reima su se najpre pasivizirali, ekajui da proe revolucionarna buka i trudei se da sauvaju sumnjivo steena bogatstva, i dodaje: Na alost, ta vana prilika za reforme bez otpora i uticaja poslovnog sveta tek je delimino iskoriena, a protokom vremena dolo je do konsolidacije poslovnih ljudi i vrstog povezivanja sa politikom i politiarima na vlasti (2005: 27). Stari oligarsi postaju novi vlasnici enormnog bogatstva. Administrativno-birokratske i bezbednosne strukture povezane su kao zmije u spletove uvajui steene pozicije. Tako su snage prolosti postale kreatori budunosti. Ponikli u ratnom profiterstvu, doli iz sive zone kriminala, verca nafte, cigareta, oruja, oni sada uspostavljaju standarde i u novim okolnostima deluju na nov nain, ak osnivaju i svoje stranke. Trina ekonomija funkcionie samo u neophodnom institucionalnom i pravnom okviru. (Ne)institucionalizovanost partijskog sistema i slabosti parlamenta Srbije Partijski sistem sa niim stepenom institucionalizacije karakterie slaba regularnost (modela i pravila) partijske kompeticije, slaba ukorenjenost partija u drutvo, slaba usklaenost legitimnosti partija i izbora, slabija partijska organizacija sa estom dominacijom partijskih lidera (Mainwaring, 1998: 71). Kao jedan od uslova konsolidovanog partijskog sistema smatra se postojanje jasne linije socijalnih rascepa. Promenama u Junoj Evropi posle 1974. i u Istonoj Evropi posle 1989. te linije su se inile nejasnim pa su ih zamenili klijentelizam i pokroviteljstvo. Neki tradicionalni sukobi izgubili su na vanosti. Zbog urbanizacije sukob selograd, i zbog sekularizacije sukob crkvalaika drava. U Istonoj Evropi se u poetku sukob rad-kapital nije jasno izraavao jer su u prvoj fazi demokratske tranzicije interesi kapitala manje bili prisutni u politici usled zaokupljenosti svojim utemeljenjem u privrednim sferama. Nakon toga su se vraali na scenu. Ni interesi radnika nisu precizno i jasno bili zastupljeni. Deo razloga je ostao na ruevinama prethodnog reima (komunizma/socijalizma) a nije oblikovana neka vrsta trajnijeg socijalnog dijaloga niti vreg socijalnog ugovora. Skala levo-desno, u postkomunistikim drutvima mnogo se tee identifikuje i oblikuje. U ovim zemljama postoji stara levica koja je dugo uzurpirala ovaj pojam i nova koja joj je to monopolisanje osporavala. Komunisti su se vratili na vlast u Latvi (1992), Poljskoj

104

(1993), Maarskoj (1994) ili Estoniji (1995). Vraanje komunista na vlast povezuje se sa kontinuitetom elita i politikih snaga. Bajme nas podsea da do toga nije dolazilo nakon promena u faistikoj Nemakoj i Italiji jer stare elite nisu imale kontinuiteta (Beyme, 2002: 146). Sa konsolidacijom partijskog sistema vie dolazi do izraaja i skala levo-desno. Obe vlade u Srbiji nakon politikih promena sprovodile su kombinaciju liberalnih i socijaldemokratskih politika, kao i u mnogim drugim zemljama u tranziciji. Sukob izmeu nacionalista i zapadnjaka, odnosno izmeu starog i novog reima, dugo e predstavljati osnovnu liniju rascepa u novim partijskim sistemima. Kao i u drugim postkomunistikim drutvima i u Srbiji je nakon politikih promena dolo je do polarizacije na one proevropski orijentisane, opredeljene za integraciju sa zapadom (EU, NATO), i one koji su osporavali legitimnost politikih promena i bili protiv ovih procesa. Druga vlada uz podrku SPS-a, kao partije staroga reima, relativizovala je ovu podelu. Vredi podsetiti da je DSS, koja ini okosnicu druge demokratske vlade, bila jedina relevantna demokratska stranka koja tokom devedesetih pre politikih promena 2000, nije koketirala ni saraivala, odnosno ulazila u koaliciju ili koalicionu vladu sa partijama starog reima. Posle 5. oktobra DSS se pokazala najotvorenija, kako za bive lanove i simpatizere SPS-a, tako i izborom vlade na podrci socijalista. Time je znaajno relativizovana, do tada otrija linija izmeu partija starog i novog reima. Konsolidovanje novih partijskih sistema u ovom delu sveta, pokazalo je da zavisi i od obrazaca ulaenja u koalicije. Na poetku je dominirao princip jedna lista protiv komunista. Tamo gde su se postkomunisti socijaldemokratizovali, priznata im je koaliciona sposobnost uprkos svim rezervama kod mnogih biraa (Bayme, 2002: 156). To se ne moe sa sigurnou tvrditi za bive komuniste u Srbiji. Jedno od pitanja sa kojima su se suoila gotovo sva postkomunistika drutva bilo je pitanje pravde12. U Srbiji pravda nije namirena.

12 Taj problem slikovito opisuje Hantington: Privoenje pravdi inovnika autoritarnih reima koji su poinili zloine dovodi do nekih neospornih zakljuaka. Pravda je bila u funkciji politike vlasti. Zvaninici jakih autoritarnih reima koji su se dobrovoljno povukli nisu bili proganjani; zvaninici slabih autoritarnih reima koji su se sruili bili su kanjeni ako ih je nova vlada bez odlaganja gonila. Pravda, primetio je Ernesto Sabato, deluje na taj nain. Ona je spora. Brza pravda pripada jedino autoritarnim i despotskim sistemima. On nije bio u pravu. Demokratska pravda ne moe biti pravda po kratkom postupku kao u sluaju aueskua, ali ne sme biti ni spora. Podrka i ozlojeenost naroda, koji su nuni da pravda postane politika stvarnost blede; diskreditovane grupe povezane sa autoritarnim reimom ponovo uspostavljaju svoju legitimnost. U novim demokratskim reimima do pravde se ili dolazi brzo ili se uopte ne dolazi (2002: 179180).

105

Konano, demokratska legitimacija novih poredaka ne ogleda se samo u nainu njihovog izbora, ve i u nainu vladanja. Nakon turbulentnosti u fazi konsolidacije, stabilnost vlade ima posebno veliku vrednost u novim demokratijama. U centru panje je odnos izmeu efikasnosti novih demokratskih vlada i njihove legitimnosti, odnosno, stepen u kome elite i javnost veruju u vrednost demokratskog sistema. U sutinski pesimistikom stavu o tom odnosu, Dajmond, Linc i Lipset su smatrali da je glavni razlog nestabilnosti demokratskih i drugih reima u treem talasu demokratizacije bio spoj i meudejstvo niske legitimnosti i niske efikasnosti. Stabilnost demokratskih reima zavisi od sposobnosti politikih elita da se zajedno nose sa problemima drutva i da se uzdre od toga da te probleme iskoriste za svoje neposredne materijalne i politike interese od toga koliko je javnost u stanju da pravi razliku izmeu reima i vlade ili vladara. Kako istie Hantington, demokratije postaju konsolidovane kada ljudi naue da je demokratija reenje za problem tiranije, ali ne nuno i za sve ostalo (Hantington, 2004: 203). esti konflikti glavnih politikih aktera, naroito meu partijama koje su zajedno dovele do politikih promena, otvaranje, ali i ne zatvaranje brojnih afera, nezadovoljstvo brzinom sprovoenja demokratskih reformi i neispunjenim obeanjima vodilo je razoarenju graana. Ono se manifestovalo na razliite naine: od rezignacije, cinizma i povlaenja iz politike, preko smanjenja izlaska na izbore do opadanja uestvovanja u politici. Porast apstinencije (ije tendencije zapaamo u istraivanjima) ide na ruku radikalima. Razoarenje se manifestovalo u reakciji protiv onih na vlasti, ali je poprimalo oblik i razoarenja u demokratiju. Kako to opisuje Hantington, razoarenje u demokratiju ponekad proizvodi reakciju uperenu protiv establimenta. U tom sluaju, glasai ne samo da odbacuju partiju na vlasti nego i glavnu alternativnu partiju ili grupu unutar politikog establimenta i svoju podrku daju politikom autsajderu (isto, 206). Parlament igra veoma vanu ulogu u procesu demokratske tranzicije i konsolidacije. Kako komentarie Sodaro, engleski parlament je istorijska paradigma kako institucije mogu igrati ulogu inkubatora demokratije (Sodaro, 2004: 208). Parlament Srbije je prethodnih godina upravo bio jedna od slabijih taaka demokratizacije. Naveemo brojne razloge koji porvruju ovu konstataciju. Narodna skuptina Srbije povremeno poprima obrise teatra apsurda: esto menjanje personalnog i partijskog sastava parlamenta; veliki broj verifikovanih mandata; pojedine stranke su postale parlamentarne i bez izbora; esta trgovina mandatima; glasanje iz inostranstva; dugo ekanje nekih sistemskih zakona; nevidljivi rad skuptinskih odbora.

106

Na poziciju partija u parlamentu Srbije snano su uticala dva pravna reenja. Re je o jednom zakonu (o izboru narodnih poslanika) koji je omoguavao da partija moe imenovati jednu treinu poslanika i jednoj odluci Ustavnog suda Srbije (27. maja 2003) po kojoj su poslanici vlasnici poslanikog mandata. U neinstitucionalizovanom partijskom sistemu, politiari esto menjaju partiju. U Srbiji su transferi poslanika postali redovna pojava. O tome govore brojni primeri13. Pomenutom odlukom Ustavnog suda Srbije, odredbe lana 88. Zakona o izboru narodnih poslanika nisu u skladu sa Ustavom. Po toj odredbi poslaniku je prestajao mandat ako mu prestane lanstvo u stranci ili koaliciji na ijoj listi je izabran za poslanika. Ovom odlukom Ustavnog suda poslanici raspolau svojim mandatom to im je olakalo prelaske u druge partije, odnosno poslanike klubove. Dva puta su na delu bila oduzimanja mandata. Jednom DOS (DS i ostali) DSS-u, a drugi put DSS i ostali DS-u. Dva puta se u Skuptini Srbije glasalo iz inostranstva; jednom iz Grke Soluna, drugi put iz Turske Bodruma. Tri do etiri puta su uz izvesne nijanse, partije bez izbora postale parlamentarne stranke. Jednom G17 Plus, drugi put SPO, trei put Pokret snaga Srbije. U ovom pogledu specifian je sluaj nastao nakon ujedinjenja SDP-a i DA, pri emu ova partija ima tri poslanika, iako je SDP te poslanike dobio na listi G17 Plus a DA na izborima nije prola cenzus od 5%. Parlament koji po Ustavu ima 250 poslanika, imao je u pojedinim fazama 308 verifikovanih mandata (20022003). Osim toga, brzo izglasavanje zakona, dugo ekanje nekoliko sistemskih zakona, nevidljivi rad

13 Poetkom aprila 2003. tri poslanika Nove Srbije (Marko Petrovi, Dragan Kovaevi i Miomir Tadi) i dva iz poslanikog kluba Stranke srpskog jedinstva (ivko Selakovi, predsednik Seljake stranke Srbije i uro Popovi, predsednik Penzionerske stranke Srbije) oformili su svoj klub u parlamentu pod nazivom Srbija; SPO je postao parlamentarna stranka u julu 2003. posle preleta poslanika Tomislava Kitanovia iz DSS-a; u poslaniki klub DHSS preao je Vlastimir Budimirovi, koji je prebegao iz Graanskog saveza; U oktobru 2003. godine u parlament je uao i G17 plus, jer je nekadanji poslanik Koalicije Vojvodina sa liste DOS-a, Sredoje Mihajlov, postao lan G 17 Plus; u maju 2005. poslanik SRS-a ivadin Leki je preao u Pokret snaga Srbije biznismena Bogoljuba Karia koja je do tog momenta bila vanparlementarna stranka. Iz SSJ-a u DOS su prela dva poslnika u Batievu DHSS preao je Slobodan Panteli, a Milan Todorovi u DS; Jon izma, naelnik junobanatskog okruga, jednog od najveih u Srbiji, u avgustu 2003. otkazao je poslunost Draganu Veselinovu, odrekao se njegove Koalicije Vojvodina i preao u DHSS. Narodni poslanik DSS-a Dragia okovi iz Kosovske Mitrovice u novembru 2004. preao je u poslaniki klub DS (Vreme, broj 751, 26. maj 2005).

107

skuptinskih odbora, opstrukcija rada parlamenta i obustava rada na nekoliko meseci daju ravu sliku srpskog parlamentarnog ivota. Dva drastina primera govore o izrazitoj nestabilnosti birakog tela i neinstitucionalizovanosti partija. Prvi primer, kada je 2000. godine SPS od 24. septembra do 23. decembra, za samo dva meseca, ostao bez milion glasova nakon poraza Miloevia, tadanjeg predsednika ove partije na predsednikim izborima14. Drugi primer je osvajanje 568.691 glasa od strane Bogoljuba Karia na predsednikim izborima, a onda i ulazak u vlast u Vojvodini i u mnogim optinama nakon lokalnih izbora njegove partije Pokret snaga Srbije. Predsednici partija se dugo zadravaju na svojim elnim pozicijama. Registrovanje partija imalo je oblike registrovanja svojih privatnih firmi (100 prikupljenih potpisa) i okruivanje poverljivim ljudima. Uz to i suzbijanje konkurencije i protivkandidata u stranci, opstajanje na vlasti uprkos brojnim porazima na izborima, apsolutna mo u donoenju odluka i u interpretaciji partijskog programa, kontrola izbornih lista i izabranih poslanika. Lideri etiri relevantne stranke: SRS, SPS, SPO i DSS su predsednici svojih partija od osnivanja. Uprkos brojnim slabostima, partije i partijski sistem Srbije pokazuju izvesne tendencije ka konsolidaciji i institucionalizaciji. To se moe ilustrovati: prvo, postepenim ograniavanjem moi partijskih voa u korist lanstva; drugo, smanjivanjem broja partija, odnosno, tendencijom od ekstremnog ka umerenom viepartizmu; i, tree, opadanjem partijskog lanstva slino drugim zemljama ovog dela sveta (Vladimir Goati). Oteavajua okolnost za delovanje politikih partija u Srbiji ostaje populistika nit u naoj demokratiji. Kako navodi Goati: negativne ocene partija imaju snane korene i u dubljim slojevima tradicionalne politike kulture koja visoko vrednuje jedinstvo i slogu i koja, zbog ega, viepartizam smatra jednim od glavnih uzroka podela i sukoba (Goati, 2004: 188). Previa se da je odsustvo pravih alternativa, na osnovu kojih se graani opredeljuju na izborima, pogubno za demokratiju. Uprkos izvesnim sumnjama graana, partije su nuan, iako ne idealan instrument demokratije (isto, 189). Pobeda Borisa Tadia (DS) nad Tomislavom Nikoliem (SRS) na predsednikim izborima 2004. je potvrdila (kao i pobeda DOS-a 2000.), da demokrate mogu pobediti samo ujedinjeni. U okolnistima kohabitacije

14 Za samo dva meseca od 24. septembra do 23. decembra, SPS je izgubio 1.016.996 glasova (od izbora za Saveznu Skuptinu 1.532.841 glasova do 515.845 glasova na izborima za Skuptinu Srbije).

108

(ire u Orlovi, 2005) izmeu predsednika Vlade Srbije Vojislava Kotunice i predsednika Republike Srbije, Borisa Tadia ima indicija da je konsenzus izmeu DS-a i DSS-a mogu, ali i da ove partije mogu traiti koalicione partnere meu partijama koje su im programski mnogo udaljenije. Zakljuak Kada se govori o minimalnom konceptu demokratije, obino se koristi termin izborna demokratija. To znai da su u novim demokratijama nakon jednopartijskih, vojnih ili linih diktatura usledile promene u smislu da ovi reimi sada imaju neku formu pluralizma, meupartijske kompeticije i izbora, ali jo uvek nema dovoljno osnova da se u potpunosti mogu smatrati demokratskim reimima. U njima se odravaju periodini izbori kako bi se zadovoljili interni ili eksterni faktori i zadobila nekakva demokratska legitimacija. Meutim, bez ostalih elemenata demokratskog konstitucionalizma (shvaenog mnogo ire od ustava) kao to su vladavina prava, politika odgovornost i javna deliberacija, dosadanji uinci ostaju dokinuti i nedovoljni. Nakon pet godina od smene staroga reima ishod demokratizacija Srbije je u rasponu vie od izborne, manje od konsolidovane demokratije. Konsolidacija nastaje kada se vie ne moe zamisliti povratak autoritarne vlasti i kada demokratija postane jedina igra u gradu (the only game in town). Slabosti demokratizacije idu na ruku radikalizaciji. Kako nas podsea Vojislav Stanovi, s obzirom da svako drutvo ima snage koje naginju autoritarizmu i ideologije koje takve zahteve racionalizuju (2003: 147), na nama je da umemo da ih prepoznamo i da im se na valjan nain suprostavimo, odnosno, pruimo otpor. Upravo ono to, kako smatra Leo traus, u XX veku nismo umeli. Od toga koliko budemo umeli da prepoznamo ove tendencije i uspeli da im se odupremo, umnogome e zavisiti demokratska konsolidacija Srbije u narednom periodu.

109

LITERATURA:
Beyme Klaus Von, (2002), Transformacija politikih stranaka, FPN, Zagreb Begovi Boris i Milica ilas, (2005), Meunarodni odnosi, u etiri godine tranzicije u Srbiji, grupa autora, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd Gidens Entoni, (2003), Sociologija, Ekonomski fakultet, Beograd Goati Vladimir, (2004), Partije i partijski sistem u Srbiji, Odbor za graansku inicijativu i OGI CENTAR, Ni Huntigton Samuel P., (2004), Trei talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog veka, Politika kultura Zagreb i CID Podgorica Mainwaring Scott, (1998), Party Systems in the Third Wave, Journal of Democracy, 3:67-82 Mijatovi Boko, (2005), Opti pregled tranzicije u Srbiji, u etiri godine tranzicije u Srbiji, grupa autora, Centar za liberalno demokratske studije, Beograd Orlovi Slavia, (2002), Politike partije i mo, Jugoslovensko udruenje za politike nauke i igoja tampa, Beograd, 2002 Orlovi Slavia, (2005), Polupredsedniki sistem i partijski sistem Srbije, u Politike stranke u Srbiji, struktura i funkcionisanje, urednik Zoran Lutovac, Frierdich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka, Beograd Pavlovi Vukain, (2004) Civilno drutvo i demokratija, Udruenje za politike nauke Srbije i Crne Gore, igoja tampa, Graanske inicijative, Fakultet politikih nauka, Beograd Peujli Miroslav, (2002), Globalizacija, dva lica sveta, Beograd: Gutembergova galaksija Podunavac Milan, (2005), Srbija izmeu diktature i demokratije, u 5 godina tranzicije u Srbiji, grupa autora, Socijaldemokratski klub i Friedrich Ebert Stiftung, Beograd Sodaro Michael J., (2004), Comparative Politics, A Global Introduction, McGrawHill, New York, Sorensen George, (1998), Democracy and Democratization, Process and prospects in a Changing World, Westview Press, A Member of Perseus Books, L.L.C. Stanovi Vojislav, (2003), Vlast i sloboda, Udruenje za politike nauke i igoja tampa, Beograd Vasi Milo, (2005), Organizovani kriminal u Srbiji 2000-2005., u 5 godina tranzicije u Srbiji, grupa autora, Socijaldemokratski klub i Friedrich Ebert Stiftung, Beograd ini Zoran, (2003), Zoran ini o Kosovu i Metohiji, Udruenje graana Cer, Beograd

RADOVAN MARJANOVI, Via ekonomska kola, Valjevo

Dravu i njene institucije prepustimo Englezima. Nama trebaju socijalne institucije!

Da nemamo institucije ili ih imamo ali ne i vladavinu institucija (kako ih onda imamo?), skoro da je predmet opteg slaganja. A imamo li rad na njihovom nastajanju? Imamo li potrebu za njima, dovoljno jaku da nagoni na rad? I imamo li je na obe strane, poto institucija kao relativno trajno strukturirana celina uloga, odnosa i normi, preko kojih i u skladu sa kojima ljudi zadovoljavaju bitne ili bar znaajne individualne i drutvene potrebe (Fier), slui individuama i drutvu? Pogledajmo to, detaljnije. ta je socijalna institucija, i emu slui? Kao javni sistem pravila kojim se odredjuju poslovi i poloaji, sa odgovarajuim pravima i dunostima, moima i zatitom (Rogs), stvarna institucija slui svima, i tada su za njeno postojanje odgovorni svi! Ona je niz i red organizovanih naina ponaanja ili delovanja; vrsta, nain igi oblik, na koji se neka drutvena delatnost mora obavljati (Kenig). Ne radi pukog obavljanja, ve radi nastanka i opstanka sistema! Stabilan sistem postoji samo kada su vrednosti institucionalizovane, a ponaanje strukturirano u njihovim okvirima. Tek institucionalizovanje individualnom i grupnom ivotu daje stabilnost. Institucija je zato i kompleks ponovljivih i integrisanih uloga, bitnih za strukturu socijalnog sistema. Ona nastaje zato da bi se utvrdile (institucionagizovale) izvesne uloge, one koje su u jednom drutvu od stratekog znaaja (Parsons). Otuda fundamentalni element institucija moraju biti kolektivne predstave, verovanja i sistemi vrednosti (Divere). Bez njih, institucija nije institucija! Institucionalizovanje ak i individualne, socijalne i geografske mobilnosti (Bel), otuda nije luksuz, ve neto normalno i poeljno. To je, u

111

sluaju vladavine prava, na primer, podsticanje i obezbedjivanje legitimnih oekivanja (Rogs), omoguavanje uzajamnog slaganja ponaanja ime se otvaraju anse konsenzusu (Luman). Time se podie brana grupnim i individualnim interesima na tetu drutvenih, ali i drutvenim na tetu individualnih. Zato je ovek instituciji podredjen, zato ona pojedincu utiskuje svoj peat i menja njegov spoljanji i unutranji ivot (Gert i Mils). Ali zato joj se i dobrovoljno podredjuje, zato je interiorizuje! Pogotovu to je njoj podredjeno i drutvo, odnosno oni koji istupaju u njegovo ime (drava). Socijalne institucije nema bez nekog societas. A Mi i Oni, jedni pored i protiv drugih, nisu societas! Institucija slui sistemu, ali iz njenih karakteristika sledi da je njena bitna pretpostavka izvestan sistem! Uprkos svim razlikama, pripadnici sistema moraju se oseati pripadnicima neeg zajednikog, i posedovati Misvest. Bez nje, kolektivne predstave nisu mogue! Pluragitet drutvenih krugova kojima svako od nas pripada i ta pluralnost kao uslov postepenog oslobadjanja pojedinaca (Zimel), s tim se ni najmanje ne kosi. Naprotiv! Kod nas sistema nije bilo pre pet godina, a danas ga ima jo manje. Koliko je samo Mi nastalo iz prvobitne demokratske stranke, a proces tee li tee? Istorijsko pomirenje, kod onih koji su uopte na njemu nastojali, shvaeno je kao naa rehabilitacija a njihova diskvalifikacija. Od upravo pomenutog ili onog Kenigovog mora, nema nita. Mora samo da se umre, a radi se samo da neto moraju Oni. Nema spremnosti da se govori u svoje ime ili ime svoje grupe, samim tim da se priznaju ostali i da se radi na uskladjivanju linih i grupnih interesa, izgradnji drutvenog umesto nametanja partikularno-drutvenog. Nema naputanja obaveznog Svi, svi!, ili kvazilogikih tehnika argumentacije tipa: Svi..., odnosno Niko.... Ili dodatnog, za svaki sluaj, normalni, razumni, dobronamerni, nai! Nema govora o kolektivnom, ako ono obuhvata divinizovano Mi i dijabolizovano Oni (Kajoa). Nema govora o radu na njegovom nastajanju, jer takav rad znai usaglaavanje, kompromis, uzajamno poputanje. Nikako dominaciju na jednoj, i ekanje prilike za revan, na drugoj strani. I unutar fiksiranih granica, koje se ne mogu menjati svaki as! U takvoj situaciji, od institucije koja je i ukupnost drutvenih pravila za ispunjavanje nekog kolektivnog interesa, na neki nain personifikovana (Oriju), mogua je samo personifikacija. Zapravo bar dve, suprotstavljene! Nemogui su stabilni i trajni obrasci, nemogue je legitimno (institucija kao oblik svesno uoblienih ili planski nastalih, stabilnih i trajnih obrazaca

112

ljudskih odnosa, koji u jednom drutvu vae kao legitimni (po Karl-Hajnc Hilmanu). Nemogue je stabilno, pored pomenutog i zbog vladavine nestabilnih koalicija! Nemogua je brana, jer se ista eli samo za njihovo. Nema govora o predvidljivosti ponaanja, jer ona onemoguuje subjektivizam i voluntarizam. Na primer, istovremeno imenovanje i neimenovanje poslanika za zamenike ministara, to da jesu i nisu imaoci svojih mandata. Poveravanje mandata lideru bliske partije, pre nego to je poveren lideru daleke ali koja ima najvie poslanika i pre nego to je pokuao obezbediti skuptinsku veinu, postizborne koalicije nespojive sa predizbornim obeanjima na osnovu kojih su dobijeni mandati. I tako dalje, i tome slino. Koliko je i da li je uopte, drava socijalna institucija? Teorijski (Marks, Gumplovic, Nie...), i na osnovu onog to gledamo, drava je pre aparat za dranje u pokornosti potinjene klase, ak naroda, ili aparat za sticanje privilegija, nego institucija. Mo moe ograniavati samo druga mo, a takvu mo kao to je drava, samo drutvo. Drava je ograniena, pravna..., samo ako je socijalna institucija. I obrnuto, pravna drava jeste socijalna institucija. Kad je to, ne raunajui kratke i retke intervale, drava bila kod nas? Vekovima smo imali njihovu dravu, klasinu dravu osvajaa. Zatim je dola drava koja je bila naa za jedan deo, a njihova za drugi deo drutva. Nikako samo u socijalizmu, nego i posle njega ili danas! Pretpostavka o dravi kao servisu gradjana ili socijalnoj instituciji, i njenim institucijama kao posebnim sluajevima pomenutog, kod nas je neodriva koliko i u vreme Tita! Partijska drava nije izuzetak vezan za to vreme, nego pravilo. Kmet Siman, paradigma je politiara kod nas! Spoils system je na delu vie nego tamo gde je nastao, politike partije organizacije su zainteresovane iskljuivo za lov na radna mesta, te preinauju svoje konkretne programe zavisno od glasova koje treba osvojiti (Veber), funkcije se dele i uzimaju vie i ee nego ikada. Odgovornost institucija drave i nje same, otuda je prema partiji a ne prema drutvu. drava itavog naroda, nije manje floskula od partije itavog naroda. predsednik svih gradjana, takodje je floskula. On ne samo to je predsednik jedne partije (a zna se ta znai pars, partis), nego je biran od strane tanke veine druge tanke veine (izalih na izbore). Vidi se i kojim (ijim, kakvim) ljudima se okruuje. I ne okruuje! Kao da je Nie na ovek ili kao da je u vidu imao nau dravu, rekavi da je: Najhladnija od svih hladnih nemani, koja hladno lae i la izlazi iz njenih usta: Ja, drava, ja sam narod!

113

Drava je organizacija, a svakoj organizaciji vlastito odranje i jaanje postaje vanijim ciljem od onog radi koga je nastala. Nuno, jer je organizacija, aparat, servis..., jedne partije, kojima se suprotstavljaju druge partije. Ukoliko je aparat koalicije partija, jo je gore. Njene institucije, to su isto. Odakle su ljudi na njihovim elnim mestima, i zato odlaze s njih u sluaju promene na vrhu drave? Od pokojnog Djindjia njegovi prave instituciju iz marketinkih razloga, a on je bio samo politiar. Uopte nije bio oslobodjen subjektivizma i interesa svoje partije (da ostane na vlasti), i na tetu interesa drutva. Setimo se naina na koji je u sekularnoj dravi, bez promene Ustava, bez amandmana ili ustavnog zakona, u dravne kole uveo veronauku! Ovi danas, idu dalje. Hapenje lana Vrhovnog suda i zamenika Specijalnog tuioca, sama sumnja u njih, sluaj nekadanjeg naelnika generaltaba, vrhunac su nepostojanja pomenutih instanci drave, kao institucija! Nazivanje instanci trenutne koalicije institucijama, proklamovanje je postojeim onoga to tek treba da nastane. A na ijem se nastajanju i ne radi. Specijalno od onih koji su za to najvie pozvani, predsednika Republike i Vlade. Mada najvii funkcioneri Republike, zakleti da uvaju njen Ustav, Tadi i Kotunica, ine veleizdaju, ne reagujui na pokuaje ukidanja Republike, nego i ukljuujui se u njih! (Odlaenje na proslavu roendana prestolonaslednika ranije a sada nepostojee drave, pretendenta na nepostojei presto postojee drave-Republike, i uz angaovanje pitomaca njene vojne akademije). Primeri stavljanja partijskog iznad dravnog, svakodnevna su pojava. (Imenovanje oveka iz svoje partije na ministarsko ili ambasadorsko mesto, uprkos flekama u biografiji, umesto oveka bez njih ali iz druge partije ili vanpartijskog). Nije vano protiv koga pa i ega je neko. Vano je za ta je! Ali za postojanje i vladavinu institucija, jo je vanije kako je protiv, odnosno za! Ne zaboravimo da je demokratija, pored ostalog, vladavina procedure! Potuje li se Ustavna povelja, odnosno dogovor Republika o podeli ministarskih mesta? Hapenje pa oslobadjanje, tube i kontra-tube, krupne afere koje se ne zavravaju institucionalno (sudskom osudom ili oslobadjanjem), smene i postavljenja bez stvarnog obrazloenja..., stalno doprinose razaranju one sirotinje koju imamo od institucija! Interese drutva koje zadovoljava institucija, legitimno i legalno artikulie politika elita Legalno je sve to drava radi a to nelegalnim ne proglasi njen Ustavni sud, ukljuujui i ukidanje ustava! (Koev kae da ustav nema nieg pravnog. To je isto pogitiki zakon, koji drava, to jest Vlada, stvara po

114

svojoj volji i isto tako ga menja). Legalno je i njeno govorenje u ime drutva, ukljuujui artikulaciju njegovih interesa. Ispoljenih i neispoljenih, sadanjih i buduih, uz referendumsko miljenje gradjana ili bez njega! Ali nije i legitimno ako ga veina gradjana ne odobrava, a ona sama ne uspeva da im to valjano obrazloi. (U pomenutom sluaju, radi donoenja novog ustava). Zauzvrat, legitimno je svaije artikulisanje interesa drutva. Medjutim, ukoliko ga ne odobrava makar onaj procenat gradjana koji je minimalan za ulazak u parlament, ono ostaje neija privatna stvar, makar dolazilo i od strane partija kao istinskih subjekata politikog ivota. A legalnim postaje ukoliko ga drava autorizuje, ili se onaj ije je konstituie kao drava (dodje na vlast u dravi). Bilo da je vlast bilo da je opozicija, malo je verovatno da e pretendent na artikulisanje interesa drutva legitimitet stei ako se ponaa nepredvidljivo, ili primenjuje razliite arine u istom sluaju. A to je kod nas, i u sluaju drave i opozicije, stalna praksa! Zakon o vojnoj obavezi vai i ne vai, zavisno od toga da li je u pitanju zasluan ili nezasluan. A kakav je ko, ne odredjuje se zakonom, nego odokativno! Nenastavnim radnicima u visokom i viem kolstvu, na primer, koji ispunjavaju oba uslova za odlazak u penziju, drava nudi po 100. evra za godinu radnog staa, za nae prilike sasvim pristojno, da odu u penziju?! Isti iznos nudi i onima koji do penzije imaju ko zna koliko godina, ali uz prihvatanje pismene obaveze da sledeih deset godina nee konkurisati za radno mesto, kod korisnika budetskih sredstava?! Unutarpartijski problem poslanika (je li bio u Skuptini ili na getovanju), ne reava partija, preputajui ga pretrpanom i sporom sudu. Ali zato se stvari iz sudske nadgenosti, stalno svojataju od strane skoro svih partija... Odgovarajui poslanici vladajue koalicije, ak i vladini funkcioneri, istovremeno su pokuavali da budu i opozicionari. Mo da bidne, al ne mora da znai! Ali, da bi drava ili vlast bili servis naroda, potrebno je jo neto, o emu e kasnije biti vie govora. Zasad, treba da je servisom shvata narod, i da praktinim inovima potvrdjuje takvo shvatanje! Pitanje je, samo, kako politika elita pristupa pomenutom artikulisanju! to naa politika elita nije stvorila od drave instituciju, sasvim je razumljivo. Postpetooktobarskoj i revolucionarnoj eliti drava nije cilj nego sredstvo. Ona se dravom morala sluiti, radi ostvarenja dobro poznatih i stalno pominjanih ciljeva centralna je uloga politikih institucija u socijal-

115

noj reformi. Druga je stvar ako na tom stvaranju i ne radi, ako ga nema medju stvarnim ciljevima! Izgleda da je upravo to sluaj, proteklih pet godina! Nita neobino, naelo razlikovanja zahteva da via oekivanja onih u boljem poloaju doprinose izgledima onih u najgorem poloaju (Rols). Ali ovo je jedno od naega pravde, a pravda je uvek vie regulativna ideja nego stvarnost! Samo elita koja u vidu ima i pravdu i elitno se ponaa, u ovom sluaju dravnici a ne samo politiari, ima u vidu opte interese. Nikako oevi nacija i vodje koji kao politiari nisu u stanju da svakog dana i svakog sata u sebi pobedjuju jednog prostog, posve ljudskog neprijatelja: najobiniju tatinu, ostajui sitni arivisti koji se samo brinu za sadanjost, ive za svoju stvar i nastoje da izvre svoje delo (Veber). Kakvo crno elitno ponaanje, ako se pojedincima iz vlasti sve mora gledati kroz prste, kako bismo imali stabilnost vlade pred pregovore o Kosmetu? (Intelektualac Vladeta Jankovi, obavezan je da govori istinu! A to je istina da smo uvek u istorijskim trenucima koji za kasnije ostavljaju mnogo ta vano, on nije kriv). Bez elitnog ponaanja elite nemogua je istinska javnost, i kontrola elite od strane javnosti. Obina elita ne eli bilo emu da se podredjuje. Ne elei ni da sa nekim deli mo pristupa unifikaciji elite (koja je jedna od smrtnih opasnosti demokratije), pridruujui sebi ostale elite. Da bi kontrolisala i koristila intelektualnu ili se legitimisala bliskou sa religioznom elitom, jer je traenje njenog blagoslova malo nezgodno. Ipak smo sekularna drava, i dvadeset prvi je vek! Te interese, uz vie panje prema interesima pojedinaca, legitimno artikulie i intelektualna elita Demokratija je, na jeste a ne na treba nivou, samo najbolja tehnika dobijanja dobrih elita, ili bar uklanjanja onih koje se ne pokau takvim! Ako se eli i ona via demokratija ili ono to je demokratija na treba nivou, recimo, kao principijelna otvorenost prema svim umnim zahtevima ili prema umnim zahtevima svih, ukidanje svake asimetrije u komunikaciji (Habermas, Apel), neophodan je znatno vii intelektualni nivo svih. A pre svega, mnogo odgovornija intelektualna elita! Ako se reenje socijalnih problema u demokratiji ili bilo gde oekuje od elite a ne od elite i mase, onda se (politikoj) eliti mora prii kritiki. A negovanje kritikog, posao je intelektualne elite... Ponaanje nae intelektualne elite zato zasluuje mnogo panje, i nije tano da je ona bez uticaja. Uticajni su u svojim sredinama i obiniji

116

pripadnici inteligencije, univerzitetski pa i srednjokolski nastavnici, zbog ega i jesu mali proroci stipendirani od strane drave (Veber). Izdaja intelektualaca, kod nas je prisutna i u klasinom, Bendinom znaenju. A jo vie po tome to i ne govore nita, a ne samo to govore pogodno potrebi zaboravljanja i kolektivne amnezije kao sastavnom delu izgradnje nacije (Renan, Ozborn). Ne govore ni da bi skrenuli panju na la koja se stalno ponavlja tako da je ve nesporna istina: da duhovno (iz gromoglasno proklamovane duhovne obnove), obuhvata samo religiju a ne i filosofiju, nauku i umetnost. Ili govore u uskom krugu, stalno istom samo na razliitim mestima, ubedjujui ve ubedjene i sporei se sa onima koji ne osporavaju ono najbitnije a esto vrlo sporno: intelektualnu prirodu onog to govore! Ili izdaje nema, ukoliko se sloimo da u nebeskom narodu nisu ni mogui posebni intelektualci? Sudei po odsustvu kritike, one najpoznatije i najee, literarne, izgleda da i nisu mogui! Tu kritiku odavno je zamenilo promovisanje, dela se razlikuju po tome to su neka remek-dela, a ostala su samo odlina... Kritiki prilaz politikoj eliti, tada je neverovatan. Uostalom, mahom je crno-beo, shodno tome je li u pitanju naa ili njihova. DOS-ova i sadanja vlast smatra se demokratskom, to je protivna Miloeviu odnosno radikalima. Ne po onom za ta je, i po tome kako je za to. Ukoliko se reenje oekuje od elite i mase ili samo mase, onda se masa mora prosveivati. Nikako posveivati, to se kod nas proteklih pet godina ini kao i ranije, kada narod nije bio kriv ni za vlastito glasanje. Nikako ni voditi, pogotovu sa politiarima. Javna re filosofa neophodna je za prosvetljavanje posla politikih delatnika. Prosvetljavanje naroda neophodno je iz drugih razloga, ali je vie pokuaja vodjenja nego prosvetljavanja. Vie je sledovanja Platona nego Kanta, koji je detaljno dokazivao da filosofi i dravnici ne treba da budu spojeni u istoj osobi. (Jedna od prvih kritika unifikacije elite). Lako je pokazati da nauni poziv zahteva bezuslovnu istinu, dok poziv politiara ne podnosi uvek njeno iskazivanje (Veber)! Prosvetljavanja nema, uz idenje sa jednog naunog ili strunog skupa na drugi nauni ili struni skup, i ezoteriko govorenje na njemu. Nema ga bez medijacije izmedju strunog i nestrunog, onog to neki autori u Francuskoj, nimalo pogrdno, nazivaju naunom vulgarizacijom. (Zato da vulgus ostane takvim, kad ne mora?). Nema ga bez izlaska iz svog kruga i kruga sebi slinih, ili uz izbegavanje egzoterikog govorenja u novinama. Novine se time preputaju novinarima i deurnim piscima pisama novinama, iji uticaj na formiranje javnog mnjenja ne treba potcenjivati. Upravo oni deluju kao neki od nas, tipino nai, najbolji od nas.., jer se, eto, za nae stvari brinu

117

vie od nas! Prosvetljavanja nema ni bez otkrivanja skrivenog. Odbrana naeg (podrazumeva se odbrana nae partije a ne samo naeg u interpretaciji nae partije), traganje za najskupljom srpskom rei, to nije. Miljenje jeste bezglasan razgovor due sa samom sobom (Platon), figosofirati, to znai misliti uprkos! (Markard). Ali od toga ostali nemaju nita ako se ne ispolji, ili ispolji samo u krugu filosofa. Odnosno, ta oekujete od profesora i filosofa? Oni su se uhlebili, i to im je najvanije (Fihte)! Svaiji nain artikulisanja, jako je vaan zbog nesklonosti mase da se bavi vlastitim interesima! Ne treba se baviti samo elitama, odnosno partijama kako se ee uje. Na proseni i tipini, najei ovek, sa individualnom strategijom snalaenja, individualnom mada nije individua, ne eli ono isto to ne eli i politika elita! Zauzvrat, ei ono to ona eli da on eli, kako bi i dalje ostala elitom! Neprijatno ali tano: institucije su i instrumenti oslobadjanja ljudi, od tereta koji predstavlja pritisak na odluivanje (Gelen i Plesner)! Prava elita, i politika a ne samo intelektualna, ima i zadatak da to spreava, svaka na svoj nain.... No, eljni tog oslobadjanja (uzalud From opominje da je sloboda samo za jake!), slabi za institucije priznaju i njihove surogate. Rekli smo da njegovi od inia prave instituciju, ali to ini i deo partijski neopredeljenih. Ne samo iz sklonosti ka ulepavanju prolosti, nego zato to ini ne moe nita da ini i ne ini! Time nije mogao da uini ni ono to su oni sami mogli i trebali uiniti, a to je, navodno, samo on mogao, hteo, i bio duan! I zato prolazi bolje od Kotunice koji moe da ini a ne ini, umesto njih, tako da ih nagoni na odluivanje da li da ga slede i dalje! Istraivai treba da budu malo intelektualniji, i kritiniji prema gradjanima, biraima, svojim ispitanicima. Treba na njih da primenjuju ono to im je iz teorije i te kako poznato, o ljudima uopte, dananjim ljudima posebno. Umesto ulepavanja i uozbiljavanja..., onog ime se bave ili na emu rade, da bi i tako legitimisali svoje bavljenje! Ilustracije radi, po letonjem istraivanju ovog autora u Valjevu, Pitanja od interesa za grad, vie nego dosad javno treba da raspravljaju partije, za 0% uenika, studenata, zaposlenih sa osnovnom, viom i visokom kolom i privatnika; 3% zaposlenih sa srednjom i 7% nezaposlenih i penzionera! Organima se to namenjuje takoe u skromnoj meri: 0% zaposleni sa viom kolom, 3% privatnici, 8% studenti, 8% zaposleni sa srednjom, 13% penzioneri, 17% zaposleni sa visokom kolom i nezaposleni, 18% uenici, i 31% zaposleni sa osnovnom kolom. Najbolje su proli svi gradjani (od 36%

118

kod uenika do 62% kod zaposlenih sa osnovnom kolom), mestimino i zainteresovani (od 0% kod zaposlenih sa viom, preko 8% zaposlenih sa osnovnom, do 40% kod privatnika). Ali gde i kako da raspravljaju svi gradjani ili samo ti zainteresovani? Javna glasila tome oigledno ne treba da slue, poto ih bira skroman broj: 0% (osnovna), 2% (studenti), 4% (uenici), 5% (srednja), 7% (nezaposleni i privatnici), 10% (via i visoka kola, penzioneri)! Zborovi biraa? ta to bee?! Istovremeno, reenje problema sa kojima se u Valjevu suoavamo, treba traiti..., prevashodno od institucija iji je to posao (uenici 26%, osnovna 38%, via 40%, studenti 46%, srednja 49%, visoka i nezaposleni po 50%, penzioneri i privatnici po 57%), a zakonska reenja na nivou Srbije, svakako reenja jedne (visoke) institucije, takodje su slabo cenjena?! (Od 10% kod studenata, do 43% kod penzionera). Poto se to u prilinoj meri namenjuje strunjacima (24% uenici, 27% penzioneri, 38% osnovna, 40% privatnici, 43% nezaposleni, 48% studenti, 53% visoka, 54% srednja, 55% via kola), zakljuujemo da se radi o izrazu nade da e to uraditi neko drugi ili elji da se nekome prepusti svoj deo optih interesa, i odgovornosti! Ko je taj, nije bitno. Podseamo da su zainteresovani i strunjaci poprilino razliiti, a isto se kotiraju kod privatnika... Samo mo moe moi postavljati granice (Monteskje), ali onaj ko postavlja granice za njih i odgovara. Ono esto: Svi su oni isti! i apolitizacija, nije samo posledica ponaanja politike elite. To je izraz i upravo pomenutog, ili odricanja od uea u raspodeli moi kako bi se izbeglo uee u odgovornosti! Uostalom, esto pominjani opti fatalistiki stav prema ivotu i nepoverenje u autoritete, ne slae se sa prilino aktivnim ueem u politikom ivotu u formi izlaska na izbore. Suprotno zakljucima koji slede na osnovu sondaa, uspeh izbora ne omoguuje samo izlaenje na izbore onih koji su verni svojim partijama, nego i izlaenje dela apolitinih! Izbori su jedina mogunost za ljude poput mene, da neto kau o tome kako vlast vlada dravom. Ovu izjavu u jednoj knjizi navodi Ana Foner, a ona objanjava injenicu da mnogi ipak izau na izbore, uprkos loim ocenama politiara i partija (u jednom naem ranijem istraivanju proli su katastrofalno!), ili izjavama u sondaama da nee glasati. (Lako je pretpostaviti i za koga glasaju). Razoarani takvima ne moraju biti ni zbog svog entuzijazma koji nije podran, nije naiao na Razumevanje. Ne moraju biti razoarani (i pasivizovani) ni zbog neostvarenog, a to je vlast obeala da e uiniti i to je mogla uiniti. U pitanju je i to to nije uradila ono to su oni a ne vlast, mogli i trebali da urade! Zbog toga ne moraju pokazivati ni sklonost ka procenjivanju da li je vlast neto od obe-

119

anog, mogla uraditi, ni da je, eventualno, bilo nuno (iz mobilizatorskih razloga) da vlast obea i ono to sigurno ne moe uraditi! U dogledno vreme, ili za vreme svog mandata. Poseban izraz nepunoletstva za koje su sami krivi ili nesklonosti ka sluenju vlastitim umom (Kant), jeste jako esta zamerka politiarima to se bave svojim interesima. Kao da politiari ne mogu imati i svoje, sasvim legitimne interese? Kao i ostali ljudi, gradjani, porodini ljudi, kao birai! Nita od toga, dosta je to vlast Nije uradila!, tako da je treba menjati. makar se i Turci vratili!. Na delu je i specifino ljudski problem legitimacije vlastitog injenja i neinjenja, i racionalizacija i justifikacija kao njegova reenja! Vano je ne biti kriv, po mogustvi ni pred kim i ni pred im (svest, savest, javno mnjenje, Bog). Skoranje Narod nije kriv!, genijalna je floskula jer ga narod nije shvatao kao floskulu. Narod je tu da bira elitu, a elita da radi i po potrebi, odgovara! I ovo je jedna od retkih stvarno institucionalizovanih stvari, jer je zadovoljavala potrebe obe strane. Velika koalicija tako uopte nije nestala, samo su se promenili akteri. Umesto radnike klase stoji etniki i politiki nedefinisan narod, a umesto jedne i stalno iste partitokratije stoji arolika, aktuelna i potencijalna partitokratija. Teko prolaenje svesti o odgovornima za dananje stanje za koje se opet glasa i opet im se prua ansa da pokau ta znaju, nije izraz (samo) kratkog pamenja. U pitanju su vie stvari, ali i elja da neko drugi umesto onih koji ih biraju, preuzme i njihovu odgovornost. Bilo ije preuzimanje njihove odgovornosti ili beanje od svoje odgovornosti za koje se ne osea odgovornost (!), koje je legitimirano time to je drugima pruena ansa, vanije je od korienja vlastitog pamenja.... ta imamo posle pet godina, a ne treba nam? Rezultat je, ovo to imamo... Imamo napredak, daleko od potrebnog i mogueg, koji se izdaje za jedino mogui. Kao da i ranija vlast, nije neto radila pa i ispravljala neke propuste, makar pod pritiskom! Imamo vlast za koju mnogi, kao pohvalno, istiu da Ne ubija i ne prebija politike protivnike. Bez onog bar, makar, i slino! Naravno, samo po sebi, odsustvo proganjanja pogitikih protivnika nije loa stvar, i obavezno ga treba pomenuti. I to u pozitivnom smislu, posle pominjanja ostalog to ini i ne ini neka vlast u negativnom smislu. Ovakvo ili onakvo govorenje i negovorenje o njemu, nije nimalo nevano. Od tog odsustva ne treba praviti neto izuzetno, nego ga smatrati najnormalnijom stvari na svetu, jednim od radnih zadataka i obaveza vlasti. A pogotovu ne treba

120

bez komentara prei preko njegovog navodjenja kao ilustracije ili dokaza za pozitivan bilans vlasti (nepotrebno je rei ali nije zgoreg: ukupan bilans), navodjenja od nje same ili bilo koga obavetenog ili neobavetenog, dobronamernog ili zlonamernog. Kao to bez komentara ne treba prei ni preko kontrasluaja, kada se negativan bilans dokazuje samo navodjenjem kontraponaanja. U oba sluaja, jasna stvar, treba pomenuti ne jo neto, nego jo mnogo ta (Sve!). Neemo imati odgovornu vlast ili dravu kao socijalnu instituciju, sve dok verujemo da vlast moe postupati nasilno, i to, kolektivno mazohistiki, i oekujemo! Ili neskloni razmiljanju i ocenjivanju, iz vida gubimo motive koji, samo ukoliko su dobri, garantuju dobro ponaanje. Gubimo iz vida latentne funkcije takvog injenja (neinjenja) ili njegove posledice, zbog ega bi i ranija vlast da je potrajala do danas, prestaga da ubija i prebija. Prvo, vlast to ini zbog sebe. Nije li to normalno ponaanje vlasti, u skladu sa zakonom i politikom teorijom, a osobito u skladu sa praksom u itavom normagnom svetu? To je njen posao, na koji se u normalnom svetu ne obraa nikakva panja, kao ni na sve normalno i svakodnevno. Ipak pomalo poznajemo taj svet, ipak nismo u klimi kada se iskreno mislilo: Kako je drug Staljin dobar ovek! Miluje dete, a mogao bi da ga ubije.... Kada bi postupala suprotno ili kao ranija vlast, smesta bi neto od negativnog imida ranije vlasti palo na nju! Ne popularie li i ne legitimie li ona na taj nain mudro, sebe? Obratimo panju i razmislimo o znaenju: ne onim to ostvaruje (a ega je malo), ve onim to ne ostvaruje? Drugo, pogledajmo posledice po njene politike protivnike! Njihovim proganjanjem, ona bi ih popularisala (kao ranija vlast njih), pravei od njih nekada i lane rtve! (Zakonsko proganjanje onog ko se ogreio o zakon, makar bio i protivnik vlasti, samo u ostraenom gledanju, dotinog ini rtvom). Ako neko od njih bude ak i ubijen, od toga e i te kako profitirati njegovi sledbenici, njegova politika opcija! A nije retkost uti svi su spremni da umru za svoju opciju, kao jedinu koja garantuje ne samo boljitak nego i opstanak nacije, drave, moda i oveanstva. (Da ne dodamo, po inerciji, progresivnog oveanstva). Loe za njih kao pojedince, porodine i ostale ljude, uopte ne mora biti loe po njih kao politike ljude. A pogotovu nije loe, ako je dobro po njihovu politiku grupaciju. A ta tek ako ona, zahvaljujui (i) njihovom stradanju uspe, a taj se uspeh pokae dobrim za drutvo (dravu)? U nekim sluajevima pokazalo se dobrim i za poprilian deo oveanstva... Bruno jeste izgubio ivot, onaj prolazni bioloki, esto neprimetan i kratak. oveanstvo nije izgubilo nego je dobilo (uzorno ponaanje borca za istinu, ohrabrenje kolebljivima...). Dobio je i on sam

121

trajan ivot, vrlo primeen, stalno pominjan... Kao i Hristos. ta bi bilo da nije razapet? (U ovom kontekstu nije vano, inae je i te kako vano. Da li jeste ili nije Sin Boji, je li to sluajni dogadjaj ili ostvarenje scenarija, onog to nagovetavaju Knjiga i proroci. Da nije razapet, ne bi bilo ni njegovog vaskrsenja). Ne bi bilo hrianstva, ili bi nastala i rairila se slina religija, pod drugim imenom. On bi brzo bio zaboravljen, kao jedan od brojnih mesija koji su ranije, tada i kasnije, lutali Judejom... Kao i Muhamed. ta bi bilo da nije pobegao iz Meke, u Medinu? Zna se, ne bi bilo muhamedanstva. (Islam bi moda postojao, sa nekim drugim Prorokom). Nije li robijanje u Srbiji znailo, krajem pretprolog i poetkom prolog veka, politiki kapital i pripremu za politiku karijeru? ta je znaio status disidenta i neprilike s njim povezane, za reputaciju kod nas i na Zapadu? I anse za uspeh, prvo tamo, a zatim i kod nas? I tako dalje. Da ne pominjemo sitnije primere, pogotovu iz istorije umetnosti. Pet godina posle, pored nesumnjivih napredaka na nekim poljima, na planu institucija napretka nema. Naprotiv, sada su nedodirljivi, neproraunati, nepredvidljivi, podloni samo sudu svojih (partija)..., pripadnik niza partija a ne samo jedne! Naravno, i crkveni ljudi... Zna li se zvanino, meritorno, institucionalno..., ta su institucije zvane izvesna ministarstva, koja je uloga Dinkia i Ilia? ta su kapitalne investicije, za koje je nadlean drugi? Moralo bi da se zna, poto za njih, suprotno situaciji drugde, imamo posebno ministarstvo! A ne zna se! Kapitalna investicija je ono to finansira Veljo Ili. A finansira i kilometar i po puta do nepostojee rodne kue vladike Nikolaja (!). Budua rodna kua, naravno, i zato mora biti napravljena, i biti kapitalna investicija. Najvanije je to tog i takvog (zna se sve kakvog) ministra, naa javnost, po sondaama, smatra najuspenijim ministrom aktuelne vlade! Zna se, teorijski, ko definie opte, zajedniko, drutveno, i mi takve pojedince i skupove pojedinaca, imamo. Ali imamo, kao i drugi, i to tvrdoglavo razlikovanje legitimnog i legalnog, i opet pitamo moe li biti legitiman predstavnik i glasnogovornik opteg, onaj ko je dobio tanku veinu tanke veine? Kako da njegova definicija bude meritorna ili ba legitimna, u poredjenju sa definicijama koje nude drugi? S tim da medju njima nema definicija koje nudi nauna zajednica, ije definicije drugde i te kako imaju legitimnost? Imamo i pokuaj nadometanja niza nepostojeih institucija, jednom odavno postojeom, crkvom, i njenim ulaskom u sve institucije. Medjutim, poto je to crkva bez religije (danas je malo verovatno toliko dualistikog pogleda na svet koliko je kod nas pravoslavnih, na primer), ona nije u stanju da bude (totalna) institucija. Poverenje u crkvu (i vojsku),

122

vie je izraz volje za verovanjem (Dems) i volje za posedovanjem nekakve institucije, iz razloga koje takva volja zadovoljava i razloga koji smo pomenuli, nego stvarno poverenje (verovanje) i institucija. Crkva moe da beatizuje do mile volje, ali ne i da ekskomunicira i anatemie! Zapravo, niko joj to ne brani, ali ona to ne ini. Verovatno zbog svesti da bi to imalo samo loe finansijske posledice, i samo po nju. (Liila bi se prihoda od ekskomuniciranih, koji bi se mirno vratili tamo gde su bili pre deset-petnaest godina). Kod deklarisanih ali ne i delatnih religioznih, pripadnost religiji nema konsekvencijalnu dimenziju, nije potvrdjivana ponaanjem! Crkva regulie celokupan ivot svojih pripadnika, o emu kod nas, nema govora. Po pomenutom istraivanju ovog autora, kao pravoslavac izjanjava se svaki zaposleni sa srednjom ili viom spremom, a od ukupnih ispitanika takvih je 82%. A broj onih koji ne slave (dobijan indirektno zbog interesovanja za prisustvo urbanog mentaliteta a ne same religioznosti i sa dva pitanja), znatno je vii od 18%! Ta dimenzija, naravno, ne svodi se na javne manifestacije kao to su prieivanje (prvog dana i sabajle), venanje u crkvi, krtenje, slava i opelo. Stvarno bitnog, pomenutog pogleda i njegovih vanih implikacija, nema. Na primer, konsultuju li vernici crkvu, pre nego to pokrenu brakorazvodnu parnicu? Jasno je da ima stvarnih i delatnih religioznih, ali mnogo je vie onih drugih. Iz niza razloga a osobito elje da se slab ovek u nesigurnom vremenu, na neto osloni. (Hju Vinstan Odn predlae da se nae doba nazove doba anksioznosti). Izraz je to onog: ovek u neto verovati mora! Poto bog nije neto nego Neko, to nije vera u boga! Pa nije ni pripadnost religiji, i crkvi. ta nemamo posle pet godina, a treba nam kao i pre njih? Nemamo parlament, kao najvie zakonodavno telo i vlast! Parlament kod nas vie ne poseduje nikakvu kontrolnu, ve primarno funkciju legitimiranja oligarhijski donetih odluka (Agnoli). Ako je Veber za tadanje poslanike britanskog parlamenta rekao da su samo majmuni izdresirani da diu ruke kad im se kae, ta rei za ove nae? Da to nisu, jer pored toga, (s mukom) itaju i nekakve domae zadatke? Nemamo sudove, kao (sudsku) vlast. Podnoenje prijave tuilatvu ili tube odnosno krivine prijave sudu, podrazumeva prihvatanje odluke dotinih, bez toga nema njih kao institucija! A ta se deava kada sud ne odlui onako kako oekuje podnosilac? U redu je da Dinki nudi svoje povlaenje iz politike ukoliko Davini i Marovi ne budu osudjeni, i njegove optube ispadnu neosnovanim. Ali on to ne nudi onako kako se zaista nudi, on preti povlaenjem, pokuavajui ucenu ne-

123

zavisnog sudstva! Zato hapenje iii pozivanje nekoga na sud (kosmetski Srbi, Mira Markovi, vladika Pahomije), mora biti proganjanje dotinog? Mogu li se podnositi krivine prijave protiv lidera politikih partija, a da to nije staljinistika nametaljka (Milan Proti), brutalan obraun sa politikim protivnikom, pokuaj zatiranja svakog demokratskog traga Srbije (Vesna Pei)? Sud optuenog moe i osloboditi, a tada sledi sudsko (zavisno od sluaja i politiko), proganjanje onoga ko ga je optuio! Uporedimo ekanje na dobrovoljnu predaju argumentovano optuenih za najtea krivina dela, i brzo hapenje na osnovu indicija za zloupotrebu sgubenog pogoaja! Takodje brzo putanje iz zatvora, kao da je boravak u zatvoru boravak u hotelu. Vana stvar, ko radi taj i grei! A i Svako ima pravo da ima slab dan!, ako je ministar policije ili neko od njegovih (kolega iz vlade, partijski drug...). Ostali svaki to pravo ne mogu imati, poto tada policija i njen ministar ne bi postojali.... Naravno, mnogo govori o perspektivi vladavine institucija, razliitost osoba koje smo pomenuli i onih koji ih uzimaju u zatitu. Uopte, kako se doekuju odluke Vrhovnog i Ustavnog suda? Priznavanje iskljuivo suda svoje partije, stalna je praksa, iz ega sledi i priznavanje iskljuivo zakona svoje partije. Kotunica se s pravom hvali brojem zakona koje je inicirala i preko skuptine donela njegova vlada, veim od broja svake ranije vlade. Zaboravlja samo da ih je mnogo bilo i u socijalistikoj Jugoslaviji, s tim to sada kao i tada, fali samo jedan: onaj koji garantuje vaenje ostalih! Fali drava kao institucija, kadra da obezbedi postojanje i potovanje drugih institucija. A kako da postoji kad ne radi svoj posao, nego tudji i nemogu? Naa drava, traenjem oslobadjanja mitropolita Jovana izdravanja sudske presude (ne pomilovanja, ime se priznaje sudska presuda), nepotovanje je institucije suda u stranoj dravi! Nepotovanje institucije kakva je strana drava teko moe biti rad na obezbedjivanju potovanja nje same, i njenih sudova kao institucija. Nemamo i ne moemo imati opti interes, poto se optost uporno suava na neko nae. Nemogue su institucije kao sistemi normi koje pojedinac susree u svetu (Dirkem) i kojima se ne moe suprotstavljati bez tetnih posledica po sebe, ako e ga njegovi nai obavezno uzeti u zatitu! Razdvajanje drave i partije, je izvedeno utoliko to je drava odvojena od jedne partije, a spojena sa nekoliko. U principu, sa svakom koja pojedinano prilino slaba, sa jo nekima takvim napabiri tanku veinu! Zato je svojom osea malo pojedinaca, u koje ne spadaju ni njeni lanovi koji su privremeno u njoj... Nemanje ustava i dravnih simbola normalna je stvar. A i ta e nam, bez patriotizma? Njega nema, ako je otadbina tamo gde mi je dobro! Monteskje je u pravu: demokratija poiva na

124

vrlini (patriotizmu), to je mogue samo ako je otadbina institucija, ako nam omoguuje zadovoljavanje jo neke snane potrebe pored afektivne veze sa oevima. Zato, kako bi rekao Ciceron, patriotizam, drava i parlament.., i ne ive ni u jednom od nas! Ne verujemo ak ni brojkama (statistici), ukljuujui tudje! (Ispada da samo kod nas nije mogue samoubistvo vojnika). Nemamo poverenja u mere institucije ni spremnosti da po njoj postupimo, ni onda kad je mera opravdana i pravovremena. (Reakcija ministarstva poljoprivrede na pretei ptiji grip). A nepoverenje u institucije kao takve, znai i nepoverenje u mogunost njihovog nastanka. I poverenje u opravdanost snalaenja, to je dodatni razlog za nerad na njihovom nastanku. Ipak, nema razloga za pesimizam. Ali ni za optimizam radi optimizma! Drava i njene institucije istovremeno su drutvene i individualne prirode, u Engleskoj i slinim sredinama. Drutvo, pa time i drutveno, mi nemamo. A slabo stojimo i sa individuama... Zakon kao kolektivna ideacija (Dirkem), zaista postoji tamo gde je drutvo kolektivitet drave i individua. Stvarna institucija otuda nije izraz premonog drutva (Turen). A ako jeste, osobito u sluaju drave, i nije institucija! Totalna institucija nije izuzetak, ukoliko je individua osea svojom. A da bi je oseala, nuno je njeno sluenje i individui. U tom smislu nema drave kao istinske institucije, i bez neeg od drutvenog ugovora u svesti gradjana, pri svakom razmiljanju o dravi! (Kant kae da iako se ne moe smatrati istorijskom injenicom, drutveni ugovor je ideja praktinog uma. Kao takav, on je nesumnjivo praktino realan). Sve reeno nije mirenje sa sudbinom, ili opravdavanje gledanja svog posla. Naprotiv, ovo je apel za legalnu revoluciju (Jaspers), izgradnju publikuma organizovanih privatnih ljudi, umesto partijskog (Habermas). A pre toga apel za prihvatanje osnovne demokratske teze o ontolokoj jednakosti svih ljudi (Manhajm), umesto tribalistike podele na divinizovano Mi i dijabolizovano Oni! Ovo je i apel za naputanje jalove uzbuenosti ili ponaanja svojstvenog odreenom tipu intelektualca, zaslepljenog karnevalom koji se pompezno naziva Revolucija! A time i podseanje da brzog i jednostavnog reenja nema. Bez obzira koja grupa pobedi, pred nama nije letnji procvat ve polarna no, ledeno tamna i huda (Veber)! I ne paradirajmo sa dravom i njenim institucijama kao neim postojeim, poto se radi o onom na ijem postajanju treba mukotrpno i dugo raditi...

NEBOJA OVI, Socijaldemokratska partija, Beograd

Imali smo mogunosti, donekle smo ih iskoristili

Petogodinjica demokratskih promena u Srbiji je dobar povod da se osvrnemo i pogledamo ta su nam donele godine promena i tri tranzicione vlade. Da li smo danas tamo gde smo tog 5. oktobra 2000. godine oekivali da emo biti? Zato nismo postigli vie? Da li su naa oekivanja bila nerealno velika? Na neka od ovih pitanja odgovori su razoaravajue oigledni. No, vratimo se za trenutak u vreme koje je prethodilo petooktobarskim promenama, vreme neprikosnovene vlasti Slobodana Miloevia, vreme ratova i ubrzanog propadanja u svakom smislu, vreme beznaa. I tih devedesetih godina bilo je mnogo graana koji su mislili drugaije, umorni od katastrofalnih posledica Miloevieve politike. Opozicione stranke su imale masovnost, ali ipak nisu samostalno mogle da uzdrmaju Miloevievu vlast. Svaki od pokuaja da ujedine snage u borbi za demokratske promene u zemlji je propadao zbog nesloge, tatine i stavljanja linih interesa opozicionih lidera u prvi plan. Posle decenije propalih pokuaja srpske opozicije, meunarodna zajednica je, i sama umorna od stalne pretnje koju je predstavljala Miloevieva politika, dala sebi za cilj da pomogne u njegovom svrgavanju i u tome nije tedela sredstva. ak ni ona bez presedana i u direktnoj koliziji sa meunarodnim pravnim normama, kao to je bilo bombardovanje suverene evropske drave od strane NATO-a poetkom 1999. godine. Legitimitet promeni reima u Srbiji je mogla da d samo volja naroda. Septembra 2000. godine, kada je samouvereno raspisao izbore, Miloevi je ponovio greku koju je esto inio. Potcenio je snagu Demokratske opozicije Srbije, to je moda bilo opravdano. Meutim, potcenjivaki odnos i loa procena zasienosti naroda su doveli do njegovog pada. Milo-

126

evi nije izgubio poverenje glasaa zbog svoje propale politike, ve zbog toga to je narod postao umoran od loe ekonomske situacije i besperspektivnosti. DOS, koji je imao neskrivenu podrku meunarodne zajednice, bio je slamka spasa koja je obeavala povratak u porodicu evropskih naroda, bolje uslove ivota i evropsku budunost. U jesen 2000. godine i u prvoj polovini 2001. godine, budunost je izgledala svetla. Meutim, DOS je bio na silu sastavljen od programski raznorodnih stranaka i mnogima od nas je jedina dodirna taka bilo svrgavanje Miloevia, bez jasne strategije kako dalje. Pobednika euforija je brzo prola. Demokratska vlast je morala da se suoi sa pogubnim posledicama decenije ratova, bombardovanja zemlje, propadanja srpske privrede, siromaenja stanovnitva. Doekalo nas je osetljivo pitanje saradnje sa Hakim tribunalom, otvoreno pitanje Kosova i Metohije i oruani sukob na jugu centralne Srbije. Dodatni problem su predstavljale ilave strukture bive vlasti, naroito u sektoru vojske i slubama bezbednosti, koje su ubrzo poele da uivaju zatitu novoizabranog predsednika savezne drave, to je postalo jabuka razdora izmeu njega i nas u ostatku DOS-a i jedna od glavnih konica postizanju opipljivih rezultata. Iako smo tih prvih godinu-dve dana uivali veliku, mada nikada bezrezervnu, podrku sveta, stav meunarodne zajednice je iao na ruku ovim podelama i neki meunarodni faktori su vrlo brzo poeli da ih koriste zarad ostvarivanja sopstvenih interesa. Meunarodna zajednica je umesto da makar na neko vreme ispuni oekivanja graana, pomogne DOS-u da stavi naglasak na privredni oporavak i time zauvek stavi taku na Miloevievu stranku i njene saveznike, ime bi se stvorio povoljan ambijent za efikasno ispunjavanje svih uslova stalnim pritiscima u vezi sa Hagom panju vlasti i srpske javnosti usmerila u pogrenom pravcu. Posledica je bila to da nijedna od tranzicionih vlada, poevi od vlade pokojnog premijera inia do aktuelne vlade Vojislava Kotunice, nije imala jasnu strategiju jer je morala da usredsredi svu energiju na ispunjavanje uslova koje postavlja meunarodna zajednica. U leto 2001. godine, na primer, jedini uslov za ulazak u Partnerstvo za mir je bila smena tadanjeg naelnika Generaltaba Vojske Jugoslavije. Taj uslov nismo ispunili jer je, pod izgovorom legalizma, Neboju Pavkovia, kao i Radeta Markovia i mnoge druge, tada titio Vojislav Kotunica. Ve tih prvih meseci je bio oigledan trend nasleen od prethodnog reima a vie nego ikad prisutan

127

i danas da se slube bezbednosti zloupotrebljavaju zarad obrauna sa politikim neistomiljenicima i zarad ostanka na vlasti. U ovih pet godina tranzicije, sve stranke su dolaskom na vlast pravile istu greku jer su se ponaale kao da istorija poinje od njih i da treba izbrisati gumicom sve ono, i loe i dobro, to je radio neko pre njih. Ovo je delom bilo opravdano 2000. godine, jer je trebalo i formalno pokazati potpuni raskid sa prolou. Na alost, to nije uinjeno do kraja zbog sukoba nas u ostatku DOS-a sa Kotunicom i mi i dan-danas plaamo cenu toga. Nai politiari, opsednuti sopstvenim rejtingom i unutranjom politikom borbom, nita nisu uradili na ekonomskom oporavku zemlje. Ve pet godina se svakog dana tone sve vie. Lista uslova koje treba da ispunimo je svakim danom sve dua, a datum kada emo zaista ui u Evropsku uniju je svakim danom sve dalje, bez obzira na pokuaje aktuelne vlasti, koja je svih ovih godina bila glavna konica reformskim procesima, da zamenom teza prikae kako smo jednom nogom ve tamo i kako je to upravo njena zasluga. ta e biti kad prestane sva inostrana pomo, to se ve sada uveliko deava, kada se prodaju sve firme koje neto vrede? Oekivanja glasaa su izneverena. Na papiru je moda postignuto mnogo, ali to obian graanin ne moe da oseti, realno se ivi tee nego za vreme Slobodana Miloevia. Svakog dana sve vie ljudi ostaje bez posla, u Evropu i dalje ne moe da se putuje bez poniavajueg ekanja u kilometarskim redovima za vize, zdravstvo i prosveta kubure, drava je izloena stalnim uslovljavanjima Hagom, Kosovo i Metohija, na oigled neobavetene, nekompetentne i nezainteresovane vlasti, klizi u nezavisnost, a ulazak u EU je realno oekivati tek 2017. godine. Nezadovoljni graani trae novu slamku spasa i postaju lak plen stranaka koje koriste populistiku retoriku. Posledice smo imali prilike da vidimo na poslednjim izborima koji su pokazali veliki rast popularnosti Radikalne stranke. Meutim, populizam nije oruje koje koriste samo radikali, ve mu rado pribegava i aktuelna vlast, koja na uslovljavanja meunarodnih institucija prvo reaguje populistikim izjavama i javnim tvrdim odbijanjem neophodnih mera, da bi pod pritiskom meunarodne zajednice ispunila sve zahteve bez ikakve strategije i pod uslovima koji tete naim nacionalnim interesima. Na medeni mesec sa meunarodnom zajednicom je odavno proao. Oekivanja jesu bila velika ali i mogunosti koje smo imali su bile vee

128

nego to emo ih imati u godinama koje dolaze. Iako alim zbog toga to smo kao DOS propustili priliku da opravdamo oekivanja naih glasaa, sa ponosom mogu da kaem da sam dao sve od sebe da iskoristim pruene mogunosti u poslovima kojima sam se, sticajem okolnosti, bavio ovih godina. Nadam se da opsednutost sobom i politiki autizam aktuelne vlasti, koja je moda najbolji primer da se u Srbiji uspeh ne prata, nee do kraja sruiti veliki rezultat koji smo postigli u reavanju krize na jugu centralne Srbije, na nain na koji je sruen poetni napredak ostvaren u radu na kosmetskom problemu do 2003. godine. Mogunosti koje smo imali nismo iskoristili zbog nae nesloge, surevnjivosti i unutranje politike borbe. Kau da pametni ljudi ue na tuim grekama. Krajnje je vreme da i mi neto nauimo na sopstvenim, generacijama ponavljanim.

NEVEN CVETIANIN, Institut drutvenih nauka, Beograd

U potrazi za izgubljenim konsenzusom demokratska Srbija pet godina posle

Politika je kolektivni sport. U njoj postoje treneri, kapiteni i plejmejkeri, ali bez saradnje ostalih igraa oni ostaju suvie ambiciozni takmiari, bez instrumenata da svoje zamisli sprovedu u delo. Iza svakog velikog prevrata u istoriji stajali su itavi timovi, koji su, uz malo spontane igre, dolazili do pozitivnog rezultata. Francuska revolucija nikad ne bi uspela da se trei stale, dotada rascepkan, nije ujedinio u svojim tenjama da svrgne one koji su umesto hleba jeli kolae. Britanski otpor nacistima ne bi bio plodonosan da itavo drutvo, od sindikata do memljivih lordova, nije ivelo za pobedu nad onima koji su hteli da etaju tuom zemljom. U vremenima smrtne opasnosti odreena drutva bi zbijala svoje redove i pronalazila neku vrstu rusoovske opte volje iza koje se krio jednostavan zahtev za preivljavanjem. Peti oktobar 2000. godine je bio ba takav dan. U godinama koje su mu prethodile jedna pogrena politika je zemlju dovela do ivice politikog, ekonomskog i meunarodnog sloma. Treba biti poten pa rei da Miloevi, kao nosilac te politike, nije bio iskljuivi krivac za stanje u kojem se zemlja nalazila, ve su svoj doprinos dale i veoma nepovoljne meunarodne okolnosti. No, Miloevi je bio odgovoran utoliko to nije umeo da pliva u takvim okolnostima i to je za sobom, u ponor, povlaio itave milione svojih sunarodnika. Granice su bile zatvorene, privreda je bila unitena i nije se znalo ko njome gazduje, dravni aparat potpuno korumpiran, a institucije uruene. Fakultetske diplome nisu vredile vie od diploma plesnih kola, a glavni izvozni proizvod su nam postali mladi, pametni i obrazovani ljudi koji su u beli svet ili trbuhom za kruhom.

130

I onda se desilo. Drutvo je reagovalo, u samoodbrani, kao organizam koji se bori sa virusom i razvija antitela. Ta antitela su bile politike partije i organizacije koje su imale smelosti da se stave na elo narodnog otpora, rizikujui sopstvenu bezbednost. No, da se ne laemo nisu jedino politike organizacije uestvovale u prevratu. Politike partije i pokreti su bili najzasluniji za izbornu pobedu 24. septembra 2000. godine u kojoj je Vojislav Kotunica pobedio Slobodana Miloevia na izborima za predsednika Savezne drave. To je bio rezultat dobre izborne kampanje koja je znala da kanalie narodno nezadovoljstvo kao i kvaliteta opozicionog kandidata. No, to nije bilo dovoljno za prevrat. Prevrat je poeo kada su mase naroda odluile da odbrane izborni rezultat. Tako je poela velika timska igra u kojoj su uestvovali svi segmenti drutva: od radnika i seljaka, preko slubenika i preduzetnika, do potene inteligencije. Kolubarski rudari, aanski hajduci, biznis-lobiji, studenti i njihovi profesori, samo su neki od onih anonimnih aktera koji su izneli prevrat na svojim leima. Njihovi interesi e se tek kasnije razii, dok su u tom momentu bili sloni u jednostavnom zahtevu za malo vie vazduha. U prevratu nisu uestvovale iskljuivo pristalice partija koje su bile okupljene u tadanjem DOS-u, koje su uglavnom oliavale graansku Srbiju, bilo je tu i bivih socijalista, zabraenih etnika, razoaranih radikala i veito neopredeljenih. Ostaje u seanju da ak ni Vojislav eelj nije branio Miloevia i da je priznao rezultate izbora, jo u izbornoj noi, videi gde se situacija valja. inilo se da su svi spremni da pristanu na nova pravila igre. Peti oktobar je doneo Bogom dani bazini politiki konsenzus. Dravotvorna volja je bila na ulicama. Ona nije bila nita drugo do artikulisan samoodbrambeni instinkt nacije. Reim je pao, zato to niko vie nije hteo da ga brani. Apsurdno je bilo postavljati pitanje ko je bio najzasluniji za uruavanje reima. Bez Kotunice ne bi bilo izborne pobede, bez inia ne bi bilo koordinisanog i odlunog prevratnikog politikog tima, bez pre pomenutih narodnih masa ne bi bilo vetra za prevratnika jedra. Svi su igrali u jednom velikom timu i moda se nisu ba najbolje podnosili, ali niko nije postavljao pitanje ko e kome da doda loptu. Lopta je ila lako i brzo i tim je dobio utakmicu. No, postignuti bazini politiki konsenzus se nije dugo odrao i politiari ga nisu sa uspehom preneli sa ulice u institucije. Tako on nije postao temeljem nove politike konstitucije, koja bi se ogledala u sazivanju ustavotvorne skuptine a ova bi pokuala da tu dravotvornu volju pretoi u pravne regule, ve je on postao predmetom politikih prepucavanja. Sada je svako sebi pripisivao odluujue poene u minuloj utakmici i niko vie

131

nije hteo da doda loptu, sada ve bivim, saigraima. Poput koarkake reprezentacije na upravo zavrenom prvenstvu Evrope, svako je igrao svoju igru, a plejmejkeri su poeli da se udaraju. Bazini konsenzus se, usled razliitih interpretacija, sve vie krunio i prevratnike snage su uspele da dobiju samo jo vanredne republike izbore nakon kojih je premijer postao Zoran ini. Njegova vlada e ostati upamena kao vlada koja je inicirala neke vane zakone, kao to su 11 poreskih zakona donesenih u martu 2001, Zakon o privatizaciji nekoliko meseci kasnije, kao to e ostati upamena po reformi budeta koji je poeo da funkcionie na realnim osnovama, bez ogromnih skrivenih deficita, koji su postali javni (Antoni, 2003: 276). No, nekadanji petooktobarski konsenzus se gotovo potpuno raspao i vladi je bilo sve tee da u takvim uslovima donosi strateke odluke od nacionalnog znaaja. Postojao je niz politiara koji su pokuavali da obnove partnerstvo dve najznaajnije demokratske snage (DS-a i DSSa) kako bi reforme zadrale iroku podrku. Preuzimajui ulogu trenera, kao njihov stari lider, Miunovi je pokuao da ohladi dva razigrana plejmejkera a i izvesne grupacije unutar DS-a i DSS-a nisu bile zadovoljne optim ratom unutar petooktobarskih snaga, seajui se zajednikog demokratskog porekla stranaka. Upravo su ti faktori zasluni to situacija nije otila potpuno u politiku autodestrukciju i to od itave situacije nije ispala politika komedija u kojoj e se vlast kao na tacni ponuditi (vratiti) predpetooktobarskim snagama koje su dravu i dovele pred kolaps. Situacija nije postala komina, ve je poprimila tragine obrise. U momentu kada je krenuo u borbu protiv organizovanog kriminala, ubijen je Zoran ini, a itav petooktobarski sistem je doveden u pitanje. No, taj sistem se pokazao otporniji nego to su mnogi mislili i nije doiveo sudbinu vajmarskog nemakog sistema krhke demokratije koji se sruio kao kula od karata pred naletom politikog nasilja. Atentat je bio ona taka koja je pokazala da nema povratka na staro i da je sistem izdrao pritisak. Stranka poiveg premijera je preko noi dobila popularnost koju odrava sve do dananjeg dana, pod rukovoenjem novog lidera. No, i ta stranka je izvukla pouku iz svega to joj se desilo, pa nije vie pokuavala da ide glavom kroz zid, ve je poela da se orijentie na postizanje demokratskog i nacionalnog konsenzusa. Posle ubistva inia, oveka takve snage i formata, kao da su svi drugi shvatili da ne mogu sami i da im ponovo neko treba dodati loptu. Stari antagonizni nisu potpuno nestali i u timu e i dalje biti prisutne netrpeljivosti, ali je on ponovo poeo da lii na tim. I ponovo je dobio zajedniki jednu utakmicu - izbore za predsednika republike na kojima je triumfovao petooktobarski kandidat

132

Boris Tadi, ali uz podrku Vojislava Kotunice. Klju uspeha demokratskog kandidata na tim izborima je bio u zaokretu ka nekoj vrsti socijalne politike koja e graanima obezbeivati sigurnost, umesto dotadanje hiperliberalne politike, koja bi moda bre vodila ozdravljenju privrede, ali koja nije bila prihvatljiva armiji tranzicionih gubitnika. Vodea reformska snaga (DS) je menjala sebe ka nekoj vrsti socijalno-liberalne opcije, uei na prethodnim grekama i postiui sredinu izmeu zahteva reformi i zahteva socijalne solidarnosti. To je oznailo i poetak novog perioda srpske politike, perioda u kome e bilo koji pretendent na vlast, morati da u svojoj politici ima snaan socijalni element, to je vidljivo upravo danas kada gotovo sve stranke, od Karievog pokreta do patuljastih stranaka, istiu nunost socijalne solidarnosti. S druge strane, i legalistika struja demokratskog bloka nije bila vie onako tvrdokorna u svom sporom politikom hodu, te je odluila da ubrza korak. Kotunica stupajui na mesto premijera nije napustio petooktobarske politike postulate, kao to su mnogi oekivali, a to je vidljivo iz nastavka saradnje sa Hakim tribunalom, nastavka privatizacije i restrukturiranja privrede, te diplomatske okrenutosti ka Evropskoj uniji. Kotunicina vlada je inicirala donoenje novog Zakona o radu, pokazujui da razume socijalnu problematiku. Dodue, bode oi saradnja sa socijalistima u kojima je sve glasniji Milorad Vueli i njegova kvazisocijalistika kola miljenja, ali su ti relikti socrealizma toliko u svojim problemima da teko mogu bilo koga ucenjivati. Mogu samo da mute vodu onima koji pokuavaju da izgrade zdravo drutvo i dravu, ali ne mogu da zaustave raanje jedne nove Srbije. Stoga se osnovni tok ekonomskih reformi, bez obzira na ustupke socijalnoj politici, ne moe i ne sme dovoditi u pitanje, a zalog postojanosti kursa su upravo petooktobarske snage. Dakle, pet godina posle, gledajui kljune institucije u dravi (predsednik, premijer, predsednik skuptine itd) i ostavljajui marginalne poslanike klubove po strani, moemo rei da jo uvek vladaju akteri koji su bili u petooktobarskoj noi. Konano, na samom kraju, vredi postaviti pitanje: Da li smo se pomerili, posle pet godina, sa mrtve take na kojoj smo bili. Veina naroda bi odgovorila odreno. Neto promiljeniji posmatra, koji je dovoljno iskren, priznao bi da je sa ove distance nemogue govoriti o petom oktobru bez pomeanih oseanja. Nemogue je ne poaliti za razlivenim ulinim bazinim politikim konsenzusom iz kojeg se dravotvorna volja mogla pretoiti u institucije i tako postati temelj ureene drave i drutva. Nemogue je ne priznati neke zasluge petookotobarskog sistema ostvare-

133

ne u domenu spoljne politike, makroekonomskog plana, poreske politike, institucionalnog ureenja, zaustavljanja enormnog odliva mozgova (koji i dalje postoji, ali u manjoj meri), modernizacije uprave i privrede i jo niza ostvarenja koja nas pribliavaju razvijenim dravama Evropske unije. Ali nemogue je ne kritikovati petooktobarski sistem za stvaranje novih politikih parazita kojima je i dalje stranarenje glavni posao i koji su se debelo omrsili od petooktobarskog prevrata. No, takvih je bilo i bie, jer politika je, kao to smo rekli kolektivni sport. A u svakom timu postoje oni koji ubacuju koeve za kolektiv, kao i oni koji igraju sami za sebe. Na graanima je da razlikuju jedne od drugih i da glasaju samo za one koji mogu ubaciti poneto u njihovu, sve mraviju potroaku korpu.

IRENA RISTI, Institut drutvenih nauka, Beograd

Povratak Srpske radikalne stranke nakon 5. oktobra Neminovnost ili iznenaenje?

Ako bi se promene u Srbiji merile samo na osnovu raspisivanja redovnih izbora, onda se u odnosu na Miloeviev reim gotovo nita nije promenilo. Kao i pre 5. oktobra, vanredni i ponavljani izbori su u Srbiji i u poslednjih pet godina predstavljali pravilo, a ne izuzetak. Najpre su 2002. godine u dva navrata odrani predsedniki izbori. Osim to su produili predsedniki vakuum u Srbiji, ti su izbori isto kao i naredni u novembru 2003. godine, zbog nedovoljne izlaznosti biraa, ostali bez veeg znaaja. Tek u etvrtom pokuaju, u junu 2004, Srbija je dobila predsednika.1 Pored predsednikih izbora, u Srbiji su umesto redovnih krajem 2004. godine odrani vanredni parlamentarni izbori u decembru 2003. Konano, u septembru 2004. odrani su redovni lokalni izbori. Izuzimajui prve parlamentarne izbore neposredno posle 5. oktobra 2000, pri analizi svih narednih nameu se tri zakljuka. Prvi upuuje na injenicu da su partije biveg reima, a pre svega SRS, uspele da povrate poverenje glasaa u Srbiji. Druga dva zakljuka donekle objanjavaju prvi, a osim toga predstavljaju, svaki za sebe, jedan dj-vu. S jedne strane unutranji dj-vu su izbori, pre svega parlamentarni i lokalni, rezultirali istim onim to se devedesetih godina prolog veka opisivalo frazom i posle Tita Tito, samo to bi se sada moglo rei: i posle DOS-a DOS. S druge strane globalni dj-vu potvrdilo se u drugim zemljama tranzicije ve vieno pravilo, prema kome prva postkomunistika demokratska vlada koja pone sa sprovoenjem nepopularnih, ali neophodnih reformi

1 I tada je izlaznost bila neto manja od 50%, ali je zahvaljujui promenjenom zakonu i ukidanju izlaznog cenzusa Boris Tadi izabran sa 53,7 % glasova, dok je kandidat SRS Tomislav Nikoli dobio 45%.

135

na prvom testu pred biraima dobija raun u vidu smene ili bar znatno loijeg rezultata, dok pobedu odnose oni koji obeavaju prekid privatizacije i otputanja, ekonomski patriotizam i protekcionizam odnosno narodni kapitalizam i dravu blagostanja. Shodno tome postavlja se nekoliko pitanja. Najpre, zato svaki trei glasa u Srbiji svoj glas daje Srpskoj radikalnoj stranci (SRS).2 Zatim, zato se tzv. novoizabrani demokratski blok bitno ne razlikuje od DOS-a, koga su naizgled svi eleli da se ree i u kojoj meri to utie na porast podrke SRS. Konano, postavlja se pitanje zato je pad prve postautoritarne vlade u tranzicionim zemljama esto neizbean i do koje mere je to u Srbiji povezano sa stvaranjem povoljnih mogunosti za delovanje Srpske radikalne stranke. Povratak Srpske radikalne stranke? Pobeda SRS na parlamentarnim izborima 2003. godine okarakterisana je kao povratak, ak i pobeda biveg reima, koji se do decembra 2003. o tome kao da je u strankama demokratskog bloka postojao, inae teko ostvariv, konsenzus smatrao prevazienim i samim tim delom prolosti. Ta procena i donekle snana samouverenost demokratskih snaga poivala je koliko na njihovoj postpetooktobarskoj euforiji, toliko i na njihovoj pogrenoj (nerealnoj) pretpostavci da je vladavina Slobodana Miloevia predstavljala pre svega rezultat spleta nepovoljnih unutranjih i spoljnopolitikih okolnosti, a ne odraz drutva odn. drutvenih vrednosti u Srbiji koje se kao i svuda u svetu sporo menjaju. Demokratske snage u Srbiji su ignorisale injenicu da je pobeda u oktobru 2000. godine bila rezultat, pre svega, talasa nezadovoljstva irokih masa bivim reimom, a ne posledica promena drutvenih vrednosti u smislu okretanja istih tih irokih masa demokratskim naelima (Vasovi, 2003: 77). U ogledalu parlamentarnih, ali i predsednikih i lokalnih izbornih rezultata gore napisano ne znai da su dogaaji iz oktobra 2000. godine pro

2 Na parlamentarnim izborima 2003. godine se vie od jedne etvrtine (27,6%) izalih glasaa opredelilo za Srpsku radikalnu stranku (SRS), ime je ona postala pojedinana partija sa daleko najveim brojem glasova. Na predsednikim izborima kandidati SRS su dobijali podrku izmeu 22% i 48%, dok su lokalne izbore zavrili kao takoe pojedinno najjaa stranka, osvojivi znatan broj optina i mesto gradonaelnika u Novom Sadu. U Beogradu je kandidat SRS za gradonaelnika, Aleksandar Vui, poraen tek u drugom krugu tesnom veinom kandidata Demokratske stranke (50,3% : 48,3%).

136

izvoljno promenjivi i da se Srbija nalazi na nepovratnom putu u prolost, jer ne treba zaboraviti da su neophodnu veinu za formiranje nove vlade Srbije ipak osvojile samo stranke tzv. demokratskog bloka, a ne i partije biveg reima. Isto tako, ma koliko tesnu, pobedu na predsednikim izborima je odneo Boris Tadi, a ne Tomislav Nikoli. Meutim, bez obzira na to se iroka i stabilna podrka Srpskoj radikalnoj stranci moe opisati kao osveta prolosti koja donosi realnu opasnost da Srbija izabere najtei i najdui put demokratizacije. Uzroke toga treba izmeu ostalog traiti u drutvu Srbije, karakteristinom po mnogobrojnim dubokim rascepima koji spreavaju formiranje drave, nacije i uvrivanje demokratije u okviru istih. Sledi saet osvrt na pomenute rascepe, a zatim pokuaj objanjenja kako isti u kombinaciji sa aktuelnom, pre svega politikom i ekonomskom situacijom, logino dovode do porasta broja pristalica radikalskih reenja. Drutveni rascepi Istoriju Srbije odlikuje niz neuspelih modernizacija,3 a uzroci neuspele ili spore modernizacije su kroz istoriju uvek slini, donekle i identini. Za potrebe ovog rada osvrnuemo se samo ukratko na jedan od bitnih uzroka ometenog razvoja odn. zastoja modernizacije u Srbiji koji se ogleda u etiri rascepa,4 definisanih u nedavno objavljenoj studiji Instituta drutvenih nauka. (Komi, Panti, Slavujevi, 2003) Prema autorima studije drutvo u Srbiji karakterie: 1) Socio-ekonomski rascep koji ukazuje na drastine razlike u sociodemografskim karakteristikama, odnosno na objektivno razliit socioekonomski poloaj pojedinanih socijalnih i funkcionalnih grupa unutar drutva. Kao indikatore tog rascepa korieni su pol, mesto stanovanja, starosna dob, stepen obrazovanja, zanimanje, prihod po lanu domainstva i sl. 2) Istorijsko-etniki rascep koji obuhvata radikalne konflikte izmeu pripadnika razliitih etnikih grupa unutar jednog drutva, ali i konflikte unutar pojedinanih etnikih grupa. Iz toga sledi da je drutvo Srbije ne samo duboko podeljeno, nego je i srpski deo tog drutva podeljen na na

3 Obiman prikaz razvoja modernizacije u Srbiji dat je u trima zbornicima Instituta za noviju istoriju Srbije: Srbija u modernizacijskim procesima XX veka, Beograd 1994., Beograd 1998. i Beograd 2003. 4 Uzroci rascepa su multidisciplinarni i multidimenzionalni, i jedan sveobuhvatni prikaz bi u okviru jednog rada bio realno nemogu.

137

cionalistike, s jedne, i graanske struje s druge strane. Autori smatraju da je ovaj rascep trajno istorijski strukturisan, da dobija na intenzitetu i radikalizmu u vreme konstituisanja nacionalnih drava (...) i da e predstavljati snaan generator podela i konflikata dokle god ne bude na osnovu ireg konsenzusa konano reeno srpsko dravno i nacionalno pitanje (Komi, Panti, Slavujevi, 2003: 14), pri emu se, pre svega, misli na status Kosova, s jedne, i zajednice SCG, s druge strane. 3) Kulturno-vrednosni rascep pod kojim se podrazumeva podela drutva na liniji tradicionalizam-modernizam, iz koje su izvedene dalje podele na linijama: autoritarizam-tolerantnost, radikalizam-neradikalizam, egalitarizam-neegalitarizam, materijalizam-postmaterijalizam, poverenje-nepoverenje u ljude i sl. 4) Ideoloko-politiki rascep koji se moe saeti politikom terminologijom levog, odnosno desnog usmerenja, a tie se oblika drutvenog i politikog ureenja socijalizam vs. kapitalizam, etatizam vs. liberalizam, drutvena vs. privatna svojina i sl. (Komi, Panti, Slavujevi, 2003: 1315, Goati, 2002: 67). Posledice ovih rascepa su mnogostruke i neminovno povlae dalje drutvene sukobe i podele za sobom, jer spreavaju drutvo u tome da postigne konsenzus o vrednostima, odnosno da se delotvorno integrie. (Komi, Panti, Slavujevi, 2003: 23) Oni su utoliko razorniji, ukoliko se javljaju u drutvu poput srpskog koje se nalazi usred procesa graenja nacije i drave, a pri tome su suoena sa dalekosenim politikim problemima kao to je neizvenost teritorijalnih granica i potencijalnim sukobima koji iz toga mogu proizai. Kao posledica toga Srbija se moe opisati kao nedovrena drava zakasnele nacije. (inii, 1996: 174; Dimitrijevi, 2004: 57-73) Tako se drutvo Srbije nalazi u jednom zaaranom krugu koji se teko probija. O njemu e kasnije u tekstu biti jo rei. Jasno je da se svi rascepi, kao i rascepi unutar rascepa meusobno uslovljavaju i nadovezuju jedni na druge. Tako se mogu uoiti vertikalne linije meu glavnim rascepima u kojima se, s jedne strane, kristalie prototip moderniste koji je srednjih godina, visokog obrazovanja, iz urbane sredine, sa natprosenim mesenim primanjima, niskom etnikom distancom, nepodloan autoritetima, liberalnih shvatanja, proevropski orijentisan, prilagodljiv promenama, spreman da preuzme odgovoronost u drutvu i da podri reforme. S druge strane, uoava se prototip tradicionaliste koji je stariji od pedeset godina, nieg obrazovanja, iz ruralne sredine, pristalica jake drave i nacionalne retorike, podloan autoritetima, netolerantan pre-

138

ma svemu nepoznatom, antievropske orijentacije, neprilagodljiv promenama, koji se opire reformama i zalae za status quo (Komi, Panti, Slavujevi, 2003: 113-117, 125). Panti na osnovu empirijskih istraivanja pokazuje da 2003. godine kod stanovnitva u Srbiji sa 41% preovlauje tradicionalizam, naspram modernizma koji karakterie svega 27% stanovnitva5. Kao objanjenje za to da je broj tradicionalista naspram modernista vei i u usponu, mogu posluiti politike i ekonomske prilike u Srbiji koje su obeleene procesom tranzicije iz planske u trinu privredu, iz zatvorenog u otvoreno drutvo, iz kolektivne zajednice u zajednicu samostalnih individua. Kao takve, te promene kratkorono prouzrokuju povean broj tranzicionih gubitnika, koji usled datih okolnosti spreava smanjenje broja tradicionalista. SRS kao utoite gubitnika tranzicije Na ovom mestu u argumentaciju se uvodi Srpska radikalna stranka. Kao jedno drutvo koje je, kao to je gore prikazano, krajnje fragmentizovano, drutvo u kome ne postoji vrednosni konsenzus koji odlikuje stabilna drutva i kao drutvo koje se nalazi usred tranzicionog procesa i demokratizacije, drutvo Srbije je vie od drugih podlono tradicionalistikim6 parolama koje zastupa SRS. Polazei od toga da su proli parlamentarni izbori prvi izbori u Srbiji u kojima su se birai rukovodili tzv. principom racionalnog izbora, to znai da su traili opciju koja se njima za njihov lini ivot inila najvie obeavajuom, oni su birali SRS, jer je ta stranka gubitnicima tranzicije obeavala najvee blagostanje, odnosno najmanje zlo: zaustavaljanje privatizacije, radniki kapitalizam i hleb po ceni od tri dinara. Moe se poi od toga da je veliki deo birakog tela, pre svega u nedostatku obrazovanja, perspekitve i usled preteih otputanja zbog neminovne tranzicije poverovao parolama SRS i zato svoj glas dao toj stranci. Ako se uz to uzme u obzir i dalje nezaustavljen odlazak mladih i obrazovanih iz zemlje7, starosna struktura stanovnitva Srbije, zatim da 2003. godi

5 Taj odnos tradicionalista i modernista je 1977. godine bio obrnut. (Komi, Panti, Slavujevi, 2003: 100). 6 Tradicionalistiki u smilsu pojma gore navedenog prototipa tradicionaliste. 7 O posledicama emigracije iz Srbije vidi: Grei, Vladimir, Konsekvence odliva mozgova za razvojne prespektive Srbije, u: Grupa autora. 2003. Promene vrednosti i tranzicija u Srbiji: pogled u budunost, Zbornik radova sa Okruglog stola Instituta drutvenih nauka. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung, Institut drutvenih nauka, str. 179-188.

139

ne skoro polovina stanovnitva (43%) smatra da je bolje biti siromaan i svoj nego dobro iveti uz stranu pomo i meanje (Komi, Panti, Slavujevi, 2003: 63, 112) onda 27,6% glasova dato SRS nimalo ne zauuje8. Za razliku, dakle, od relativno stabilnog broja tradicionalista, modernisti su u Srbiji 5. oktobra imali samo pozajmljenu kritinu masu, jer su demokratske snage ne mali deo podrke dobili od onih slojeva koji su 5. oktobra verovali da e sa demokratskim partijama na vlasti iveti bolje. Ti slojevi danas, izneverenih oekivanja, veruju liderima Srpske radikalne stranke da e im ta stranka pruiti boljitak, ili bar prestanak pogoranja. Realna nadmo tradicionalista u drutvu Srbije sigurno nee pozitivno uticati na proces demokratizacije, jer pospeuje dalje produbljivanje rascepa. Na pitanje kako napustiti taj zaarani krug koji generie tradicionalizam i spreava modernizaciju drutva Srbije, odgovor se nalazi pre svega u reavanju nacionalnog pitanja uz kritiko sagledavanje prolosti, a zatim u nastavku reformi, stabilnoj vladi i jakim institucijama u kontinuitetu, kao i pomoi od meunarodne zajednice (Komi, Panti, Slavujevi, 2003: 106). Uloga demokratskih snaga Pobeda SRS se, meutim, ne moe objasniti monokauzalno strukturom drutva i iz nje proizilazeim vrednostima, odnosno opredeljenjima stanovnitva. Uloga koju su u pobedama te stranke odigrale stranke tzv. demokratskog bloka, koje i to se mora rei takoe nisu imune na drutvene rascepe, ne moe se nazvati statinom. Njihova se odgovornost sastoji, pre svega, u tome to su propustili da u proteklih pet godina postignu minimalan konsenzus o ustavu kao jednom vrstom kamenu temeljcu definisanih vrednosti drutva. Samim tim one nisu uspele da stvore jedan odbrambeni mehanizam mlade demokratije, kojim se tite demokratske tekovine, a sankcioniu njihove povrede.9 Odgovornost demokratskih snaga lei i u njihovoj nemogunosti ili nedostatku volje da sebe, svoje lanstvo, pristalice i drutvo konfrontiraju sa neophodnou suoavanja srpskog naroda sa najmlaom istorijom Srbi

8 Pri tome oni koji se protive stranom uplitanju i koji tee povratku u prola socijalistika vremena drave blagostanja, oigledno previaju injenicu da je ta drava opstajala toliko dugo upravo zahvaljujui stranoj pomoi i meanju. 9 Zahvaljujui upravo jednoj takvoj konstelaciji svet je u prolom veku bio svedok pretvaranja demokratije u bumerang koji se demokratama obio o glavu, a Hitlera potpuno legalno doveo na vlast.

140

je. To nije uinjeno koliko iz straha da e se izgubiti glasovi, toliko i zbog rasprostranjenog ubeenja da zauzimanje stava nije neophodno. Drutvu Srbije se na taj nain ini jedna medvea usluga, jer ne samo da se koi jedno neophodno samoproienje drutva, ve se pored toga partijama poput SRS nudi dodatni prostor za kvazipatriotski populizam. teta koja se takvim ponaanjem Srbiji nanosi na meunarodnom planu je takoe neminovna. Shodno tome Mirko Tepavac pravilno zakljuuje da Haki sud nikada ne bi imao tu teinu da mu je nismo mi, takvim ponaanjem, pribavili, da su nam se odavno smuili zloini, a ne suenja za zloine. (Tepavac, 2003: 6). Upravo je primer Tribunala u Hagu, odnosno stav premijera Kotunice prema istom paradigmatian za programsku proizvoljnost i neodreenost demokratskih partija u Srbiji: za manje od dve godine ta tema se za njega od devete rupe na svirali pretvorila u kljuno pitanje njegove vlade. Takav nedosledan i donekle neozbiljan nain voenja politike, kada se prvo svi realni zahtevi odbijaju, da bi se na kraju, nakon ve nanete politike i ekonomske tete, sagnute glave ispunili, koji je praktikovao i Slobodan Miloevi sam za sebe dovoljno govori o nesposobnosti protagonista da realno sagledaju svoje kapacitete, mogunosti i okruenje i da u skladu sa svim tim deluju. Takvim ponaanjem stranke demokratskog opredeljenja propustile su priliku da petooktobarski dogaaj nedvosmisleno uzdignu do simbola novog demokratskog poetka, a ne simbola Miloevievog kraja. Konano, pored nedostatka jasnih opredeljenja i doslednih stavova meu demokratskim strankama ma kakvi oni bili primetan je i hronian nedostatak kooperativnosti, to je za posledicu imalo bavljenje tih stranaka samim sobom, umesto onim to im je u decembru 2000. odnosno 2003. povereno. To nije predstavljalo, a ni dalje ne predstavlja, samo bahato traenje dragocenog vremena i resursa, ve je omoguilo, pre svega, SRS da sebe prezentira kao jedinu partiju u kojoj su usaglaeni jasni politiki ciljevi i strategija. Upravo taj nedostatak saradnje meu demokratskim strankama potvruje na poetku pomenuto ponavljanje fraze: I posle Tita Tito odnosno I posle DOS-a DOS. Iako nakon prolih parlamentarnih izbora u Srbiji najvei deo malih stranaka koje su inile izvorni DOS vie nisu nosioci rasparane odgovornosti, ini se da ono to danas ini tzv. demokratski blok, a to su DSS, DS, G 17 Plus i S(D)PO-NS, ima jedan isti i jedan dodatni problem. Isti problem je stranaki konsenzus koji je na staklenim nogama, a dodatni je produbljena meusobna lina netrpeljivost, koja je kao takva rezultat nedostatka sposobnosti politikih lidera da gledaju u budunost, odnosno odraz njihovog pogrenog

141

poimanja realnosti u kojoj e oni, ne ele li da vlast prepuste SRS, ili je dele sa njom, jo dugo biti upueni jedni na druge. Shodno svemu navedenom, jedina prednost Miloevievog reima i zakasnele tranzicije koja se sastojala u tome da je Srbiji pruena prilika da prepisuje od svojih neposrednih suseda, koji su kroz tranziciju ve proli, zasad ostaje neiskoriena. Politike elite odnosno demokratske snage u Srbiji, bavei se primarno same sobom, jo nisu poele da ue od drugih. Prema tome i one snose deo odgovornosti to jedna etvrtina glasaa u Srbiji na poetku 21. veka veruje da hleb moe kotati tri dinara. Mi vama tranziciju, vi nama smenu Ostaje osvrt na trei izvor radikalskih glasova. Glavni problem politikih elita koje preuzmu odgovornost sprovoenja tranzicije je neophodnost donoenja krajnje nepopularnih mera. U skladu sa tim Krastev istie da se paradoks tranzicije sastoji u tome to je za uspeh reformi potreban stabilan i trajan politiki konsenzus zasnovan na dugoronim ciljevima razvoja (ekonomski rast, integracija u Evropsku uniju). U isto vreme, sam proces transformacije polarizuje drutvo, stvarajui dobitnike i gubitnike. (Krastev, 2004: 117-118). Proces tranzicije u Srbiji je utoliko tei to je Srbija devastirana desetogodinjim sankcijama i kriznim politikim stanjem, i to za razliku od drugih istono i centralno-evropskih tranzicionih zemalja, u njoj ne postoji jasna svest velike veine graana da je transformacija sistema neophodna. To proces tranzcije oteava, i zbog toga se, izmeu ostalog, Srbija smatra devijantnim sluajem tranzicije10 (Komi, Panti, Slavujevi, 2003: 125). Uprkos tome politike elite u Srbiji moraju da pronalaze nain da sprovedu bolne reforme, koje bi dalekorono trebalo da odgovaraju sve veem broju graana. Pri tome elite ne smeju izgubiti prevelik deo biraa koji su kratkorono gubitnici zbog reformisanja drutva i sistema. Ovo jeste jedna naelna, gotovo antropoloki determinisana situacija, jer se ovek opire svakom gubljenju ili uskraenju onoga ime raspolae, ma koliko malo to bilo. On krivce obino pronalazi meu oni

10 Razlog nedostatka stabilne kritine mase u Srbiji u tom pogledu je izmeu ostalog i taj to komunistiki sistem i relativno ekonomsko blagostanje za vreme Tita sve do izbijanja rata na prostorima bive Jugoslavije nisu, kao u drugim komunistikim sistemima, proizveli jednu ubedljivu svest o tome da komunistiku nomenklaturu treba smeniti, niti su doveli do postepenog formiranja ozbiljnih alternativnih politikih grupa, koje su mogle da ugroze vlast u Srbiji neposredno nakon pada komunizma irom Evrope.

142

ma koji su na vlasti kada on sam doivi gubitak, a ne u strankama biveg reima koje su taj gubitak indirektno prouzrokovale, tj. uinile neminovnim. Uprkos tome, politike elite moraju naroito u sferi ekonomije da razmiljaju dalekorono i da deluju u skladu sa tim, uvek u opasnosti da ih za takvo delovanje eka potencijalna kazna u vidu dolaenja na vlast politikih protivnika koji e revidirati do tada zapoete reforme. U svetlu toga demokratske snage su ipak odluno poele nezahvalan posao ekonomskih reformi, koji su to pod pritiskom meunarodne zajednice, to noeni sopstvenim ubeenjima donekle sproveli i na taj nain neminovno prouzrokovali nebrojene gubitnike tranzicije. A ti gubitnici su izbore iskoristili za kanjavanje onih koje smatraju odgovornima. Srpska realnost Pobeda Srpske radikalne stranke na parlamentarnim i lokalnim, kao i njeni dobri rezultati na predsednikim izborima ne bi trebalo da zauuju. Oni ne predstavljaju iznenadnu pobedu niti slavni povratak te stranke, ve su pre svega neminovna posledica tradicionalistikih shvatanja koja su u Srbiji i dalje vrlo rasprostranjenja, a usled sistemskih promena kod tzv. gubitnika tranzicije dodatno ojaala. Ono to je 5. oktobra polo za rukom demokratskim snagama, a to se moe opisati kratkotrajnim nadvladavanjem modernistikih nad tradicionalistikim shvatanjima, bilo je koliko rezultat naraslog nezadovoljstva reimom Slobodana Miloevia, pa ak i kod tradicionalistiki opredeljnih, toliko i rezultat postignutog konsenzusa meu strankama demokratskog bloka. Ipak nerealno je bilo oekivati da e promenom vlasti uslediti i brza promena drutvenih vrednosti, tim pre to je vrlo brzo nakon konstituisanja prve, ali i druge demokratske vlade u Srbiji poelo njeno samoosporavanje i raspadanje, dok je u korelaciji sa tim procesom rasla podrka onim strankama koje su uspevale da se predstave jedinstvenim, kako programski, tako i strukturno. Dodatno objanjenje za pobedu SRS prua injenica da su demokratske snage, koliko im je to njihovo klimavo zajednitvo dozvoljavalo, ozbiljno zapoele tranzicioni proces i time neminovno dovele do velikih nezadovoljstava naroito u delovima populacije koja po svojim odlikama ini veliki deo birakog tela SRS, partije koja sebe vidi kao zastupnika interesa tzv. tranzicionih gubitnika. Koliko god, meutim, dobri rezultati SRS na izborima bili neminovni, oni istovremeno predstvaljaju jednu opomenu partijama demokratskog bloka. Rasprostranjenost tradicionalistikih shvatanja i socijalne posledice

143

tranzicionog procesa jesu, s jedne strane, i dalje neminovnost, ali, s druge strane, to stanje nije nepromenjivo. Dok birai treba da izau iz zaarnog kruga prevelikih oekivanja i preteranih ambicija, politiari bi trebalo da shvate da se nacionalni interes ne ostvaruje iskljuivo oslobaanjem od komunistikog naslea, niti iskljuivo uvoenjem trine ekonomije (Koen, 2003: 23), niti jedino sueljavanjem sa prolou, niti samo sprovoenjem reformi i obraunom sa kriminalom, korupcijom i bivom vladom, ve da se nacionalni interes ogleda, pre svega, u depersonalizaciji politike, jasnoj i jedinstvenoj dravnoj strategiji, otvorenoj saradnji demokratskih snaga i njihovim konsenzusom o drutvenim vrednostima, kao i u podjednakom i sinhronom sprovoenju svih nabrojanih pojedinanih interesa.

LITERATURA:
Biro, Miklo. 2002. Etnocentrizam Srba u Srbiji pre i posle 5. oktobra 2000. Nova srpska politika misao Posebno izdanje 3: Etniki stereotipi, str. 57-67. Dimitrijevi, Nenad. 2004. Srbija kao nedovrena drava. U: Vujadinovi, Dragica (ed). Izmeu autoritarizma i demokratije: Srbija, Crna Gora i Hrvatska, Knjiga II: Civilno drutvo i politika kultura. Beograd: CEDET, str. 57-73. ini, Zoran. 1996. Srbija ni na Istoku ni na Zapadu. Novi Sad: Cepelin. Goati, Vladimir (ed). 2002. Partijska scena Srbije posle 5. oktobra 2000. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka. Grupa autora. 2003. Promene vrednosti i tranzicija u Srbiji: pogled u budunost, Zbornik radova sa Okruglog stola Instituta drutvenih nauka. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka. Koen, Leon. 2003. Svoenje rauna, u: Prizma (CLDS), Jul 2003, str.17-24. Krastev, Ivan. 2004. Zamka nefleksibilnosti Frustrirana drutva, slabe drave i demokratija. U: Teokarevi, Jovan (ed). Balkan kao evropski region. Beograd: Institut za evropske studije. Komi, Jovan, Panti, Dragomir, Slavujevi, Zoran. 2003. Osnovne linije partijskih podela i mogui pravci politikog pregrupisavanja u Srbiji. Beograd:. Friedrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka. Tepavac, Mirko. 2003. Runa konica u brzom vozu. Danas, 12.12.2003. str. 6. Vasovi, Mirjana. 2003. Post-tranzitivni ok: Graani Srbije izmeu drutvenih vizija i linih aspiracija. U: Grupa autora. Promene vrednosti i tranzicija u Srbiji: pogled u budunost, Zbornik radova sa Okruglog stola Instituta drutvenih nauka. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka, str. 77-83.

ORE VUKOVI Centar za slobodne izbore i demokratiju, Beograd

Kako do najpovoljnijeg izbornog sistema za Srbiju?

Nekoliko je tema iz oblasti izbora i izbornog procesa koje su zaokupljale panju javnosti Srbije u drugoj polovini 2005. godine. U polju politike akteri su, u svom maniru, problematiku vezanu za ovu oblast podigli na nivo afera i svaa. Ono to zakonomeno sledi je renik koji se koristi, pa se tako moglo uti da su pojedinci koji predstavljaju politike stranke prevaranti, lopue, koje kre izbornu volju graana, uruavaju politiki sistem... I u krugovima koji se teorijski i empirijski bave izbornim procesom, ponovo je postala aktuelna problematika izbornog zakonodavstva. Ovo je polje prepuno kontroverzi i dilema koje traju decenijama, pa je stoga mogue uti najrazliitije predloge i argumentaciju koja stoji iza njih. To se ogleda u dva tipa polemika. Treba izdvojiti polemiku u kojoj uestvuju pojedinci iz naunih krugova kojima su bliske pojedine politike opcije. Bliskost pojedinim politikim opcijama sama po sebi ne znai nita, ali problem nastaje kada tu bliskost pojedinci koriste kao kljuno polazite u svojim analizama. U meri u kojoj pojedina reenja odgovaraju politikim strankama, lako je nai niz argumenata za svaki stav, dobro ih upakovati u demagoku oblandu i servirati graanstvu koje e dotini stav sa slau pojesti. To to ih od toga najee zaboli stomak, jeste lekcija koju graani Srbije, na veliku alost, nisu nauili u bliskoj prolosti. Bilo kakvo obraanje ovom tipu intelektualca nee dovesti do plodne rasprave i sueljavanja injenica, pa stoga rasprava koja sledi nije upuena njima. U drugi tip polemike ukljueni su oni pojedinci iz naunih krugova koji su uvek iznova spremni da proveravaju svoja polazita, argumente i na njima zasnovane zakljuke. Izbori i izborni procesi stalno provociraju interesovanje javnosti, jer je u igri najvei mogui ulog vlast. Nekoliko tema je u poslednje vreme u fokusu panje nae javnosti.

145

Na prvom mestu je problematika izbornog praga, odnosno cenzusa1. Ovaj korigujui element proporcionalnog izbornog sistema koji se kod nas primenjuje, esto je pominjan kao taka sporenja. I poto je cenzus najei korektiv proporcionalnog izbornog sistema, njemu svakako prethodi stalna debata o prednostima proporcionalnog i veinskog izbornog sistema. U kontekstu razliitih nivoa izbora za zakonodavna tela, od republikih do lokalnih, tema se dodatno uslonjena. Druga velika rasprava je otvorena o pitanju naina na koji stranke predlau svoje kandidate2, odnosno naina na koji kandidati postaju poslanici. Direktno uz pitanja proporcionalnog izbornog sistema i lista kandidata koje mu prilie, problematizuje se vlasnitvo nad mandatima. Postavlja se pitanje da li mandati koji su osvojeni na stranakim listama pripadaju strankama ili su oni neotuivo pravo poslanika. Poznajui praksu u republikim, pokrajinskim i lokalnim skuptinama opravdano je ovaj problem svrstati u listu prioriteta. Rasprava o pomenutim pitanjima nije nova, naprotiv, stara je koliko i savremeni parlamentarizam. I posle decenija sporenja o pojedinim od navednih problema u svetskoj praksi nije naeno odgovarajue trajnije reenje. Stoga ne nameravamo da izmiljamo toplu vodu, ve treba da vidimo kako da kroz jednu skrupuloznu raspravu doemo do reenja koja e znaiti boljitak za nau politiki zajednicu. Od obnove viepartizma u Srbiji 1990 godine, nekoliko puta je temeljno menjano izborno zakonodavstvo. Svi povodi ukazuju da smo ponovo na pragu donoenja novog zakonodavstva ili bitnije promene ve postojeeg. Na nesreu poretka u kome ivimo, osnovni motiv dosadanjih donosilaca pravne regulative u ovoj oblasti bio je partijske prirode. Vladajua veina donosi norme kojima sebi olakava izborni proces i prilagoava u cilju maksimalizacije svojih potencijala. Tako je esto itav sistem izbornih normi bivao neusklaen, a samom procesu donoenja izbornog zakonodavstva manjkalo je pravne stunosti. Da bi se takvi propusti prevazili, mora da se otvori kontinuirana rasprava na ovu temu, da se ukrsti sva raspoloiva argumentacija i doe do najboljih reenja. Od toga direktno zavisi i kvalitet demokratskog poretka i demokratskih institucija u njemu. Poto su u Srbiji i poredak i institucije na klimavim nogama, to je potreba za tim vea.

1 Cenzus je normativno propisan prag koji stranke treba da preu da bi ule u proces raspodele mandata i primenjuje se u proporcionalnim izbornim sistemima. 2 Ovaj problem se javlja takoe u proporcionalnim izbornim sistemima, a vezan je za model kandidovanja po listama.

146

Centralna tema kojom se bavimo u ovom tekstu odnosi se na izborni sistem. Dva su reda inilaca koja stoje iza takvog opredeljenja. Najpre, izborni sistem3 ini jedan od kljunih delova izbornog zakonodavstva u celini. Ne treba zaboraviti da je izborna normativa dosta ira od izbornog sistema i u sebe ukljuuje niz pravila i procedura vezanih za delovanje politikih partija, registar biraa, izbornu administraciju... I pored toga, moemo rei da izborni sistem ini stoer izborne regulative. Drugi red inilaca pronalazimo u injenici da pomenute teme koje su povod ovom tekstu, predstavljaju deo izbornih sistema ili direktno proistiu iz njih. Pojedinano razmatranje tih aspekata je od velike vanosti, ali oni moraju da budu smeteni u kontekst celine optiranja za pojedina reenja izbornih sistema. Ukoliko se ne postupi tako, postoji opasnost da se nekad od drvea ne vidi uma, a to znai da se pojedinana reenja ili pojedinani aspekti, vide kao prava reenja, to u sutini ometa funkcionisanje i stabilizaciju itavog poretka. Stoga ovaj tekst polazi od optih stavova, daje osnovne smernice odabira izbornih sistema, ukazuje na okvire primene i tek onda u njima razmatra pojedine aspekte koji su postali aktuelni u politikoj i naunoj javnosti Srbije. Raspravu zapoinjemo uvianjem znaaja i uloge koja se pridaje izbornim sistemima u stvaranju i funkcionisanju politikih sistema. Potom razmatramo merila kojih se drimo pri odabiru jednog izbornog sistema. Na taj nain utvrujemo kljune funkcionalne zahteve koji se postavljaju pred izborni sistem. Optiranje za pojedine izborne sisteme u direktnoj je vezi sa nainom na koji e biti ispunjeni pojedini od navedenih zahteva. Najzad smo pokuali da ukaemo na okvir primene i da damo preporuke za odabir izbornog sistema, smatrajui da bi one najvie odgovarale razvoju demokratskih institucija i procesa u Srbiji. Znaaj izbornog sistema Nain na koji se regulie pitanje izbornog sistema od sutinske je vanosti za politiki poredak. Definisanje pravila po kojima se igra izborna utakmica, ali i vrednuje njen rezultat po okonanju izbornog procesa, mora da dobije saglasnost svih relevantnih aktera u toj utakmici. Time se stvaraju temeljne pretpostavke za funkcionisanje jednog politikog poretka. Konsenzus oko kljunih pravila izbornog procesa samo je jedan aspekt ko

3 Koristimo uu definiciju izbornog sistema koja u sebi sadri birako pravo, nain glasanja, izborne jedinice i model preraspodele mandata.

147

ji posmatramo. Zaista je dosta pisano i govoreno i o uticaju koji izbornih sistem vri na razliite aspekte same politike zajednice. injenica je da su se skoro svi znaajni predstavnici savremene politikoloke i socioloke misli ozbiljno bavili i ovim odnosom. Tako, na primer, Liphart4 znatan deo svog rada posveuje izbornoj problematici, a doprinos koji je on dao politikoj nauci odnosi se upravo na vezu izmeu modela demokratije i odgovarajuih izbornih sistema. On definie dva idealnotipska modela demokratije, veinski i konsesualni, koji se temelje na odabiru odgovarajuih izbornih sistema veinskog, odnosno proporcionalnog. Potom nalazi direktne veze izmeu pojedinih aspekata politikog poretka, u ovom sluaju modela demokratije, i izbornog sistema. Ukazuje da opredeljenje za pojedine izborne sisteme u velikoj meri utie i na partijski sistem. Naglaava da ovaj uticaj nije jednosmeran, ali ipak izborni sistem spada u red primarnih determinanti partijskog sistema. Stvari potom idu prirodnim tokom, te iz partijskog sistema slede modeli formiranja izvrne vlasti, odnosno vlade, kao i odnos izvrne i zakonodavne vlasti. Svi ostali odnosi u okviru politikih poredaka se zakonomerno naslanjaju na jedan od dva modela demokratije. Preporuka koju on daje zakonodavcima je da shodno odnosu prema odreenim modelima demokratije odaberu izborni sistem koji e ih voditi ka cilju. O ulozi i znaaju koji za savremeni politiki poredak imaju izborni sistemi takoe govore Dal (1997) i Sartori (2002, 2003). Dal na nedvosmislen nain ukazuje na vezu koja postoji izmeu demokratskog poretka, sa jedne strane, i izbornog procesa i sistema koji ga prate, s druge strane. Po njemu konstituisanje i trajanje demokratskih poredaka u velikoj meri zavisi od potovanja niza procedura i pravila koja se direktno odnose na izborni proces. Dal koristi osam kriterijuma kojima meri demokratinost politikih poredaka. Kada se svih osam elemenata uzmu u razmatranje, vidi se da je vei deo njih vezan za izbornu problematiku. U tom okviru barem tri elementa: aktivno birako pravo, pasivno birako pravo i pravo na slobodne i potene izbore, moemo direktno vezati za izborni sistem. Jo dva elementa su u vezi sa izbornim zakonodavstvom: pravo politikih voa da se nadmeu za podrku i glasove biraa i sloboda udruivanja, odnosno politiko organizovanje. Iz ovoga se da jasno zakljuiti da je izborni proces, te u tom okviru i njegov sastavni element izborni sistem, bitan deo merila kojima se odreuje kvalitet jednog politikog poretka.

4 Arend Liphart: Modeli demokratije, Beograd, 2003. ; Electoral systems and party systems, Oxford, 1994.

148

U red najznaajnijih imena savremene politikologije spada i ovani Sartori. Po njemu izborni sistemi ne moraju da budu formalno ukljueni u tekstove ustava, a ipak ostaju sutinski deo funkcionisanja politikih sistema. Oni ne samo da su najmanipulativniji deo politike ve predstavljaju i najznaajniju determinantu oblikovanja stranakog sistema i utiu na odreivanje predstavnitva. Na taj nain, po Sartoriju, izborni sistemi postaju onaj deo pravnog poretka koji u najveoj meri utie na pravce i oblike konstituisanja politikih poredaka, institucije i njihov ivot. Mesto i uloga koju Sartori daje izbornim sistemima govori o tome da ih on smatra delom ustavnih odredaba politikog poretka, bez obzira to to nije formalno pravno tako regulisano. Izborni sistem zavisi dakle od niza faktora i uslova. U teoriji koja obrauje ovu problematiku ne nalazimo reenja koja samo treba da se primene, ve okvire primene. Ukazivanje na kljune meuzavisnosti je od velike vanosti, ali ipak rezultati primene jednog izbornog sistema u presudnoj meri zavise od okolnosti u kojima se primenjuju. Kada je u pitanju politiki poredak u Srbiji, od kljune je vanosti voditi rauna o sledea tri parametra. Najpre, o odnosu koji izborni sistem ima sa normativnim okvirom, odnosno fundamentalnim pravnim aktima. Ukoliko su pitanja vezana za politiko i dravno ureenje reena, precizno odreene granice zajednice i suverenitet nad tim granicama, jasno postavljena pitanja institucija i njihovih ovlaenja i ako o svemu tome postoji bazini konsensus svih relevantnih aktera, onda je delovanje jednog izbornog sistema olakano. Dakako da u Srbiji to u ovom trenutku nije sluaj jer predstoji proces definisanja okvira politike zajednice, ali i proces donoenja novog ustava. Potom, izborni sistemi imaju za cilj, izmeu ostalog, da osnae i uvrste delovanje uspostavljenih institucija. Nain na koji se vri izborni proces, odnosno formiranje institucija, mora u sebi da sadri atribute legalnosti i legitimnosti. Tako izborni sistemi ine potporu trajnosti i dugovenosti politikih poredaka. Od toga na koji je nain izvren proces selekcije nosilaca politike vlasti u velikoj meri zavisi i sam politiki poredak. Trea taka ukazuje na potrebu dinaminosti izbornog sistema. Kako samo drutvo nije statino, to i izborni sistemi moraju u sebi sadrati izvesnu meru promenljivosti. Izborni sistemi moraju biti dovoljno fleksibilni da odgovaraju dinamici drutvenog i politikog ivota; u suprotnom, oni bi bili sputavajui faktor. S druge strane, kada se pokae da ne zadovoljavaju potrebe zajednice, oni se mogu lako menjati bez bolnih posledica po samu zajednicu.

149

Izborni sistem je jedan od kljunih delova politikog sistema. U direktnoj je meuzavisnosti sa nizom drugih elemenata. On takoe treba da odgovori na niz potreba, koje su u odreenoj meri suprostavljene. Sve u svemu, jednaina sa veim brojem nepoznatih. Moda je najbolji put za odabir odgovarajueg izbornog sistema u Srbiji onaj koji vodi rauna o tome ta bi izborni sistem trebalo da ispuni i do kakvih bi rezultata trebalo da dovede. U tom kontekstu izdvajaju se funkcionalni zahtevi koje izborni sistemi treba da ispune, a shodno ispunjenju svakog od njih je i optiranje za pojedine izborne modele. Najee se radi o dva osnovna izborna trenda, veinskom i proporcionalnom. Zahtevi koji se postavljaju pred izborni sistem Pred svaki izborni sistem postavlja se nekoliko funkcionalnih zahteva koje on mora da ispuni. Ti zahtevi su meusobno suprotstavljeni, pa tako jedan izborni sistem nikada ne moe izai u susret svim funkcionalnim zahtevima koji se postavljaju pred njega. Najvanije od svega je razumeti da ne postoji idealan izborni sistem (Jovanovi, 2003: 130), ve samo onaj koji moe manje ili vie odgovarati odreenom vremenskom periodu jednog politikog poretka. Funkcionalne zahteve koji se postavljaju pred kreatorima izbornog sistema moemo svrstati u etiri znaajne celine5. U okviru svake od celina ukazaemo i na koji nain se oni ispunjavaju u odreenim izbornim sistemima. Kriterijum koncentracije i funkcionalnosti Ovaj kriterijum podrazumeva efekte koje izborni sistem treba da proizvede u sastavu parlamenta, tanije partijskom sistemu, a kasnije i u samom procesu konstituisanja i vrenja izvrne vlasti. U tom smislu izborni sistem treba da odgovori potrebi ukrupnjavanja partijske scene i, shodno drutveno-politikim okolnostima, svoenju broja partija na relevantnu meru6. Pretpostavka je da velika fragmentisanost partijske scene ne omoguava dobar politiki ivot, jer se teko da zamisliti formiranje stabilne

5 Klasifikacija funkcionalnih zahteva koji se postavljaju u procesu odabira izbornog sistema preuzeta je od Ditera Nolena (Nolen-Kasapovi, Izborni sistemi istone Evrope, Beograd, 1997, str 23-24). 6 Broj partija varira od niza okolnosti, kao i kriterijuma po kojima se odreuju relevantne partije. Opte je polazite da homogena drutva mogu sebi priutiti stvaranje dvopartijske scene, dok se u heterogenim drutvima zbog velikog broja linija podela zahteva vei broj relevantnih stranaka.

150

izvrne vlasti. Svakako da ovo nije posledina stvar, ali verovatnoa da e vlast biti stabilnija ukoliko je formira jedna ili manji broj koalicionih stranaka je vea. Takoe, kriterijum funkcionalnosti nije jednoznaan, jer se ne moe direktno povezati stabilnost vlade sa stabilnou politikog sistema. Kljuno pitanje je da li treba stabilnost izvrne vlasti na bilo koji nain povezivati sa stabilnou poretka i njegovim napretkom. Veinski izborni sistemi u najveoj meri ispunjavaju ovaj funkcionalni zahtev. Nasuprot tome, proporcionalni izborni sistemi u vrlo malom obimu ostvaruju ovaj funkcionalni zahtev. Najee se, barem delimino, ostvarenje ovog kriterijuma postie kroz proces uvoenja praga ili cenzusa, ili nekim drugim korigujuim veinskim principima (mali broj mandata u okviru izborne jedinice) Relevantno politiko predstavljanje Funkcionalni zahtev relevantnog predstavljanja postavlja se pred izborne sisteme kroz dva aspekta. Jedan se sastoji u potrebi da se obezbedi zastupljenost svih relevantnih drutvenih grupa, preko njihovih predstavnika u parlamentu. Nesumnjivo je da oko kriterijuma relevantnosti moemo voditi beskrajne polemike, ali moda je najbolje uzeti kriterijum da su to grupe koje mogu znaajno da utiu na politiki ivot zemlje. Ukoliko se to ne postigne, rizikuje se delovanje tih grupa koje ide van okvira sistema, i na taj nain vre osporavanje same politike zajednice. Drugi aspekt relevantnog predstavljanja podrazumeva da osim predstavljanja svih relevantnih grupa i skupina u zakonodavnom telu, one budu predstavljene proporcionalno svojoj snazi. To podrazumeva da indeks proporcionalnosti bude visok, odnosno da procenat glasova koji osvoje politike opcije bude jednak ili priblian procentu mandata koji im se dodeljuje. U veinskim izbornim sistemima ovaj funkcionalni zahtev se najmanje ostvaruje. Zapaa se da je ovaj zahtev suprotan zahtevu koncentracije i funkcionalnosti, pa je potpuno jasno da ispunjenje jednog ide na utrb drugog. U onoj meri u kojoj proporcionalni izborni sistemi nisu u stanju da ostvare zahteve koncentracije i funkcionalnosti, utoliko se poveava stepen ostvarenja relevantnog politikog predstavljanja. Neposrednost odnosa izmeu glasaa i kandidata Trei zahtev koji se postavlja pred svaki od izbornih sistema odnosi se na uspostavljanje neposrednog odnosa izmeu glasaa i kandidata. Prosti-

151

je reeno, re je o tome u kojoj meri je izbor glasaa vezan za linosti, a u kojoj za politike partije. Poeljno je da se biraima omogui da u veoj meri glasaju za linosti, odnosno da se prema linim karakternim osobinama kandidata opredeljuju za njih. To doputa biraima neposredniju komunikaciju i mogunost da ospore ili nagrade voenje politike u sledeem izbornom ciklusu. Imajui u vidu alternative, glasanje za pojedince i glasanje za liste, jasno je da prvi nain najvie odgovara ovom zahtevu. Iz naina kandidovanja kao posledica proizilazi i odreena samostalnost kandidata koji su postali poslanici. Vea je sloboda poslanika koji su birani po pojedinanom principu, nego onih koji se biraju na listama. ak su mogue i situacije u kojima je izbor poslanika nezavisan od bilo koje politike partije7. U veinskom izbornim sistemima, to proizilazi iz prirode samog procesa kandidovanja, ovaj funkcionalni zahtev je ostvaren. Veinski izbori se najee odravaju u velikom broju jednomandatnih jedinica gde se bira jedan poslanik. To podrazumeva pojedinani proces kandidovanja, te su time odnosi izmeu glasaa i kandidata neposredniji i vidljiviji. S druge strane, u proporcionalnim izbornim sistemima kandidovanje se vri na osnovu lista, tako da je odnos biraa i kandidata posredovan politikim strankama. U pojedinim meovitim izbornim modelima ovaj nedostatak propocionalnih sistema otklanja se uvoenjem jednomandatnih jedinica i kompezatorskim delovanjem proporcionalne formule na nivo jedinstvene izborne jedinice. Prihvaenost i primenljivost izbornog sistema Imajui u vidu tri pomenuta funkcionalna zahteva koji se postavljaju pred izborne sisteme, neophodno je napraviti ravnoteu izmeu njih, ali i dinamian meuodnos. U tom okviru prepoznajemo jo jedan funkcionalni zahtev. Izborni sistem mora biti dovoljno prepoznatljiv i jasan svim akterima izbornog procesa; njegova primena mora biti prilagoena okolnostima u kojima deluje. to jednostavnija reenja jedan su od preduslova dosledne

7 Deava se da u pojedinim izbornim jedinicama pobede samostalni kandidati koji nemaju podrku ni jedne politike partije. Ova pojava u velikoj meri zavisi i od nivoa izbora koji se posmatraju. Ako se radi o lokalnim izborima, ova pojava je uestalija. to je vii nivo izbora koji se odrava (regionalni, nacionalni...) to je manji broj ovakvih sluajeva.

152

primene. U suprotnom, rizikuje se da izborni sistem, iako kombinatorikom svojih elemenata odgovori na navedene zahteve, bude suvie sloen i nerazumljiv za aktere izbornog procesa, pa njegova primena ne bude mogua ili da u velikoj meri koi izborni proces8. Izlazak u susret svakom od ovih zahteva istovremeno podrazumeva i zanemarivanje drugih funkcionalnih potreba. Zahtevi su u stanju meuzavisnosti, to znai da se mora nai najpovoljniji odnos dobitaka i gubitaka i prema njemu formirati odgovarajui izborni sistem. Reenja u velikoj meri zavise od opredeljenja ta e se od funkcionalnih zahteva ispunjavati u veoj meri, a emu e se pridavati manja panja. Stoga i optiranje za veinski ili proporcionalni izborni model jeste na jedan nain odgovor na funkcionalne zahteve koji se postavljaju, odnosno na obim ispunjenja svakog od njih. Okviri odabira izbornog sistema Pri donoenju odluke o izbornom sistemu zakonodavcu uvek stoji na raspolaganju nekoliko mogunosti. Politike stranke su najee zainteresovane za odabir izbornih sistema koji mogu da maksimalizuju njihove potencijale u birakom telu. Argumentacija za i protiv9 pojedinih izbornih sistema naee jeste okvir u kome mogu nai elemente za podrku svojim stavovima. Meutim, obilje teorijske grae na ovu temu ne daje odgovor na pitanje od ega zavisi uspena primena izbornog sistema. To pitanje odnosi se na poznavanje uslova i okvira primene, tj. tla na kome e rasti ta nova biljka. Od toga kakvi su uslovi, kakav je sastav tla zavisi i rodnost sistema koji primenjujemo. Poznavanje tih pretpostavki jeste preduslov odabira odgovarajueg izbornog sistema. Kljuni sastojci tla na kome e on rasti jesu politike partije i birai. Od toga kako se birai dele, koja su kljuna obeleja ove skupine i naina na koji se stranke utvruju u tim podelama, odnosno stvara partijski sistem, zavisi uspean odabir izbornog sistema. Uticaj izbornog sistema na njih je oigledan, ali on nije jednosmeran ve uzajaman. Ne moe isti izborni sistem da proizvede jednake rezultate u razliitim prilikama i okolnostima koje nude razliiti politiki sistemi.

8 Jedna od posledica sloenog izbornog sistema je visok stepen izborne apstinencije, uzrokovane nerazumevanjem sistema od strane graana. Njihov odgovor na takve izborne sisteme je odlazak u apstinenciju. 9 Ovakva argumenatcija tipina je za skoro sve preglede izbornih sistema.

153

Da iskoristimo jedno poreenje koje e najbolje ukazati na odnose izmeu izbornih sistema i okolnosti primene. Uzeemo primer iz voarstva koji je poznat svima. U Srbiji moete zasaditi banane i oekivati odlinu berbu. Ali poto zemljite nije odgovarajue za ovu kulturu, ve prvih hladnijih dana ovo voe e izmrznuti i propasti. Zna se da e ljiva i jabuka dobro roditi, jer i tlo i klima pogoduju ovim vonim kulturama. Isto vai i obratno, ukoliko pokuamo da u tropskim predelima gajimo jabuke i ljive. Ne sumnjam da su nam potrebni i plodovi banana i plodovi jabuka, ali je pitanje ta od toga zaista moemo da proizvedemo, a ta moramo da kupimo na svetskom tritu. Takva je situacija i sa izbornim sistemima, oni su voka koju treba gajiti da bismo dobili dobre plodove. Kako god ti plodovi bili soni i poeljni, mi se moramo odluiti za onu voku koja realno moe da rodi u uslovima koji postoje u politikom sistemu Srbije. Stoga, sve ranije navedene teorijske matrice slue kao okvir, a nikako kao preduslov procesa odabira izbornog sistema. Najpre polazimo od najireg okvira koji ureuje odnose u jednoj politikoj zajednici. Prvu i najvaniju stavku u tom procesu predstavljaju reenja koja su data najviim pravnim aktom, ustavom. Vaeim ustavom definisan je jedan specifian oblik dravnog ureenja. Prema institucijama i ovlaenjima koja se daju moemo rei da je u pitanju parlamentarni sistem, ali sa neto naglaenijom ulogom predsednika. Tu vanu ulogu u politikom poretku on crpi iz injenice da je neposredno biran od strane graana, kao i delom od ovlaenja koja mu se daju10. Neformalni odnosi koji postoje izmeu najvanijih institucija i nain na koji se relacije moi prepliu imali su razliite verzije u bliskoj politikoj prolosti. Ovo je bilo najuoljivije kada je u pitanju relacija predsednik republike i vlada. Takvo stanje ini trusnim podruje na kome treba da deluje odgovarajui izborni sistem. Izborni sistem, koji treba da slui kao podrka politikom poretku, nema jasne smernice i puteve te iste zajednice. Druga vana injenica, koju je neophodno imati na umu u odabiru izbornog sistema, tie se same granice politike zajednice i njenog statusa. U sluaju Srbije imamo dve vrste ogranienja. Najpre, ona ogranienja koja postoje u vezi sa dravnom zajednicom sa Crnom Gorom. Nestabilnost i krhkost te zajednice, koja se ispoljava na skoro svim poljima njenog delovanja, znatno utie na odabir izbornog sistema. Potpuno su drugaiji odnosi koji postoje u zajednici koja ima suverenitet, od one u kojoj je deo tog suvereniteta prenet na vii nivo. Stoga od brojnih nadlenosti, u

10 Naroito ovlaenja koja ima u sluaju uvoenja vanrednog stanja.

154

zavisnosti od toga da li su one prenete na dravnu zajednicu ili ne, zavise i institucije na nivou Srbije, a time posredno i sam izborni sistem. Drugo ogranienje odnosi se na pitanje statusa Kosova i Metohije. Nad ovim delom teritorije, Srbija je sutinski izgubila suverenitet 1999. godine. On se nalazi pod protektoratom Ujedinjenih nacija, odnosno snaga NATO saveza. injenice da nepostoji suverenitet matine drave nad jednim delom njene teritorije, u velikoj meri utie i na kreiranje izbornog sistema. U sluaju kada niste u stanju da na teritoriji itave zajednice sprovodite izborni postupak, u pitanje se dovodi i njegova regularnost. Nekoliko je promena u izbornim procesima od 1999. godine do danas izvedeno, uz saglasnost svih relevantnih aktera u izborima, koje daju mesta za ozbiljnu raspravu. Dobar primer su dileme vezane za birake spiskove, odnosno izbacivanje glasaa albanske nacionalnosti iz birakog spiska11. Za nas je svakako sutinska dilema koja se odnosi na proces uspostavljanja izbornih jedinica. U sluaju podele Srbije na vie izbornih jedinica, neminovno je da jedna od njih zauzima prostor pokrajine Kosovo. Poto se u ovoj pokrajini izbori ne mogu organizovati, bar ne na veem broju izbornih mesta, jasno bi se dao signal o nemogunosti delovanja drave na tom prostoru. Srbija kao jedna izborna jedinica prikriva tu neprijatnu injenicu. Mandati se dele u okviru samo jedne jedinice, tako da se deo njih preliva na mali broj izbornih mesta na Kosovu. U svakom sluaju ovo reenje nije trajno i zavisi od reenja statusa same pokrajine Kosovo. To dovoljno govori i o trajanju izbornog sistema, koji e morati da se koriguje upravo u skladu sa reenjima koja budu postignuta. Iz ovih napomena daju se uoiti barem dva znaajna faktora koji utiu na optiranje za pojedine izborne sisteme. Najpre, ustavni okvir e, po navodima svih relevantnih politikih faktora, biti uskoro promenjen. To ukazuje da u ovom trenutku izborni sistem nema ba najjasnije smernice i putokaze svog delovanja. Pravac i modeli razvoja politike zajednice tek e biti utvreni donoenjem najvieg pravnog akta, a to direktno utie i na reenja koja treba da budu deo izbornog sistema. Sa druge strane, nedefinisanost dravnog i politikog prostora predstavlja dodatni problem. On pred muke stavlja zakonodavca, jer pored zahteva koji se u normalnim okolnostima postavljaju pred izborni sistem, u ovom sluaju u odabir je neophodno uvrstiti politike i dravne razloge. Sve dok se ne definie od

11 Biraki spisak Srbije je manji za onaj broj birakih mesta, odnosno glasaa na njima, gde po tumaenju RIK (Republike izborne komisije) nije mogue obezbediti uslove glasanja na Kosovu.

155

nos sa Crnom Gorom, kao i ne rei pitanje statusa pokrajine Kosovo, ogranienja i uslovljavanja ovog tipa nee biti prevaziena. Sledei niz determinanti koje utiu na odabir izbornog sistema odnose se na najvanije aktere izbornog procesa glasae i politike stranke. Ispoljavanje efekata odabranog sistema u visokoj je korelaciji sa njegovim karakteristikama. Osnov iz koga proistie partijsko strukturiranje jesu linije podela koje postoje u glasakom telu. Od naina na koji se formiraju linije rascepa, njihove brojnosti i dubine, zavisi i proces formiranja i delovanja politikih partija. Na osnovu brojnih empirijskih istraivanja12, moe se uoiti nekoliko linija rascepa i determinanti politikog opredeljenja u birakom telu Srbije. Moda je za uoavanje ovih rascepa najpogodnija Kielova klasifikacija koja vai za zemlje istonoevropskog prostora. On razlikuje tri najkrupnije linije rascepa. Prva i najvidljivija linija rascepa odigrava se po etnikom principu. Po toj liniji vri se otra podela glasaa prema kriterijumu pripadnosti razliitim etnikim skupinama. Ova podela skoro da je identina popisu stanovnitva, jer se pripadnici etnikih manjina u Srbiji, u velikom broju opredeljuju za stranke koje reprezentuju njihove etnike skupine. Pored ove otre podele sa stanovita razliite etnike pripadnosti, slina podela odigrava se i u okviru iste etnike skupine. Tako i najbrojnija, srpska etnika skupina (87% od broja glasaa i stanovnika u okvirima Srbije bez Kosova, odnosno 65% u Srbiji sa Kosovom), ima vidljivu liniju podele na etniki i graanski princip. Jednom broju pripadnika ove skupine blizak je model nacionalne drave, ureen po etnikom principu, dok drugi deo zagovara ideju o graanskoj dravi. Druga linija rascepa poiva na podeli graana na dobitnike i gubitnike u tranzicionom periodu. Idealnotipski predstavljena, ova podela je oliena u pojedincima sa sledeim karakterizacijama. Dobitnik tranzicije je osoba stara do 40 godina, visokoobrazovana, govori strane jezike, sa rezidencijalnim statusom u gradskim jezgrima, zaposlena u privatnom sektoru ili ima samostalan posao. Nasuprot ovom, kao model gubitnika tranzicije stoji najee muka osoba, starija od 40 godina, sa srednjim ili niskim obrazovanjem, nastanjena u prigradskim ili seoskim sredinama,

12 Institut drutvenih nauka, Promena vrednosti i tranzicija u Srbiji, tekst Zorana Slavujevia Mogui pravci pregrupisavanja partijske scene Srbije, Beograd 2003; Istraivanjem Determinate birakog opredeljenja 2004. kojim sam rukovodio u okviru CeSID-a dolo je do slinih nalaza. (izvetaj sa istraivanja na adresi www.cesid.org.). Istraivanja u vremenskim serijama koje je CeSID izveo u 2005. godini etiri istraivanja: mart, jun, avgust i novembar (izvetaji sa istraivanja na adresi www.cesid.org.)

156

zaposlena u dravnom/drutvenom sektoru, poljoprivredi ili je nezaposlena. Oko ovih tipskih modela koncentriu se i ostale skupine glasaa, te to postaje druga vana linija podele u glasakom telu. Svakako i sama percepcija socijalne pozicije od nemerljivog je znaaja za ovu podelu. Trea linija podele koju navodi Kiel mora da uvai izvesne korekcije da bi mogla biti primenljiva na politikom prostoru Srbije. U izvornoj verziji radi se o odnosu koji glasai imaju prema prethodnom politikom reimu13, dok u Srbiji ona ima barem dva nivoa. Najpre odnos prema politikom poretku koji je vaio do devedesetih godina prolog veka, a potom odnos prema politikom poretku koji je personalizovan u liku Slobodana Miloevia. Na tim nivoima uoavaju se brojne podele, izmeu ostalih i podela na partizane i etnike, komuniste i nekomuniste, mondijaliste i nacionaliste, graane i patriote... Varijacije koje se prave na zadatu temu su mnogobrojne i daju dodatni doprinos i onako velikom broju i arenolikosti linija politikih podela. Pored utvrenih linija politikog rascepa postoji i znaajan broj determinatni birakog opredeljenja i pojedinih karakteristika birakog tela, koje su od presudne vanosti za delovanje pojedinih izbornih sistema. Najpre, mogu se dati izvesne generalizacije o politikom izboru glasaa sa stanovita pojedinih regiona14 i rezidencijalnog statusa15. Pored toga, mogu se izvui determinante politikog opredeljenja vezane za starosnu dob i nivo obrazovanja. Znaajna determinanta postaje i nivo socijalnog, a time i politikog aktivizma. Visoka apstinencija koja raste od izbora do izbora takoe je vaan signal za kreatore izbornog sistema. Insistiranje na sloenim izbornim sistemima moglo bi dodatno da odvue jedan broj glasaa u politiku apstinenciju. Takoe bi manji stepen ispunjenja funkcionalnog zahteva reprezentativnosti uticao na znatan broj biraa, jer bi, nakon saznanja da njihova opcija nema jasnu politiku budunost, za jedan deo njih novi politiki izbor bila apstinencija. Navedene linije podela i determinante politikog opredeljenja birakog tela u Srbiji presudno utiu na stvaranje i funkcionisanje partijskog sistema. Na temeljima koji su dati nie i deluje partijski sistem. Stoga se

13 Misli se na reime realsocijalizma u istonoevropskim zemljama. 14 Pojedina regionalna ili administrativna podela utie i na politika opredeljenja. Tako se javljaju stranke sa jakim regionalnim identitetom. Liga Socijademokrata Vojvodine i Reformisti Vojvodine u Vojvodini, Nova Srbija u Zapadnoj Srbiji 15 Ova determinatna je uoena i kod linija podela, ali se moe uzeti i kao nezavisna varijabla.

157

lako dolazi do veze koja direktno spaja karakteristike birakog tela sa reenjima izbornog sistema. Imajui u vidu karakteristike birakog tela Srbije mogu se dati naznake strukturiranja partijske scene. U okolnostima koje postoje, sa vrlo heterogenim i dubokim linijama podela glasaa, ne moe se oekivati prosta polarizacija politike scene i stvaranje dvopartijskog sistema. Prvi razlog tome je postojanje politikih opcija koje su predstavnici nacionalnih manjina. Politiki izbor ove skupine glasaa skoro zakonomerno vodi strankama koje u sebi nose predznak etnike skupine kojoj oni pripadaju. Drugi razlog nalazimo u postojanju stranaka koje imaju manji ili vei regionalni znaaj (Liga Socijademokrata Vojvodine, Nova Srbija, takozvani domaini u centralnoj Srbiji...) i podrku znaajnih delova birakog tela. Ukoliko je ova podrka mala da bi se ostvarila reprezentativnost na nacionalnom nivou, ove politike opcije imaju budunost na pokrajinskim ili lokalnim izborima16. Time pokazuju da su sastavni deo partijske scene u Srbiji. Generalno posmatrano, podele koje postoje u birakom telu odslikavaju se i na partijsku strukturu. Tako stranke prema karakteristikama njihovih pristalica moemo svrstati u najmanje tri bloka. Jedan blok ine SRS i SPS; on zastupa poziciju nacionalne opcije sa pozitivnim pogledom na istorijsko naslee Slobodana Miloevia. Ovaj blok dominantno podravaju gubitnici u procesu tranzicije. Nasuprot ovom bloku stoje DS, G17 Plus i LDP kao opcije koje privlae glasae sledeih karakteristika: graanski pristup politikoj zajednici, negativna percepcija istorijskog naslea prethodnih reima, sa dominantnom percepcijom sebe kao dobitnika procesa tranzicije. Sredinja opcija varira po pitanju svih linija podela izmeu dve navedene skupine. Pojedine partije u njoj blie su jednom ili drugom od navedenih polova. Ova skupina biraa se najee opredeljuje za sledee partije: DSS, SPO, NS i PSS. Ono to se sa sigurnou moe zakljuiti je postojanje ova tri bloka glasaa, odnosno skupina politikih partija. Slabljenje ili jaanje pojedinih politikih partija deava se u najveoj meri u okviru samih blokova. Jaanje SRS praeno je slabljenjem SPS-a, jaanje DS padom G17 Plus, dok je pojava PSS praena osipanjem podrke glasaa DSS-u. Neizvesno je na koji e se nain izvriti podela birakog

16 Lokalni izbori odrani u septembru 2004. godine pokazali su ispravnost ove tvrdnje. Znaajan broj mesta u lokalnim parlamentima, kao i jedan broj gradonaelnika i predsednika optina dobile su stranke sa lokalnim ili regionalnim znaajem, kao i grupe graana.

158

tela u samim blokovima, odnosno da li e ga preuzeti samo jedna partija ili e potrajati proces deobe. U svakoj od skupina postoji i znatan broj malih stranaka koje u svakom trenutku mogu da preuzmu deo birakog tela. Izvesno je samo da e iz svakog od blokova proistei barem po jedna stranka sa reprezentativnim birakim telom i inie deo partijske scene u Srbiji. Iz navedenih elemenata postaje jasno da e partijski sistem u Srbiji, u bliskoj budunosti, biti sainjen od veeg broja relevantnih politikih opcija. Ta brojka e se kretati u opsegu izmeu 5 i 10 politikih partija na nacionalnom nivou. Stoga izbor izmeu proporcionalnog i veinskog izbornog trenda posledino pada na prvi. Izbor veinskog izbornog sistema predstavljao bi veliki rizik imajui u vidu da bi svojim delovanjem vrio polarizaciju, saimao politike izbore na dve opcije i terao glasae u apstinenciju. Pored toga, ovaj izbor bi inio stalno frustriranim politike opcije koje ne zadobiju reprezentativnost, a imaju relevantnu podrku u birakom telu. Time se rizikuje njihovo delovanje koje moe ii van institucionalnih okvira. Uslovi primene izbornog sistema u Srbiji stoga zakonomerno navode na izbor proporcionalnog izbornog sistema. Od sutinske vanosti je ukazati na probleme koji su se pojavili u dosadanjoj praksi u Srbiji. Od njih zavisi kojem od navedenih proporcionalnih modela sistem pripada, da li su u njegovom okviru neophodni korigujui veinski elementi i kolika je mera ispunjenja funkcionalnih zahteva koji se pred izborne sisteme postavljaju. Pored toga, neophodno je i vremenski ograniiti izborni sistem, odnosno odrediti koji su su predlozi najblii zateenoj situaciji, i ta su to predlozi koji mogu da se primenjuju u bliskoj budunosti. Imajui u vidu obrazovnu sliku Srbije, stepen pismenosti i modele politike kulture neophodno je primeniti to jednostavnija reenja izbornih sistema. Funkcionalni zahtev primenljivosti izbornog sistema u velikoj meri odreen je navedenim karakteristikama. Ova injenica se mora uzeti u razmatranje naroito u delu koji govori o nainima kandidovanja i nainima glasanja. ini se da je pojedinano glasanje najprimereniji model glasanja za prosenog biraa, dok je proces kandidovanja po listama najrealnija opcija u postojeim drutvenim i politikim okolnostima. Ovo jeste reenje koje vai u trenutnom izbornom zakonodavstvu. Meutim, nekoliko je kljunih taaka ostalo nedoreeno u procesu kandidovanja, koje ima direktne posledice na kasniji odnos stranaka i poslanika. Najpre, postojeim zakonodavstvom je predvieno da se proces

159

kandidovanja na parlamentarnim izborima odvija po modelu lista. Ono to izaziva nedoumice jeste to da se strankama ostavlja na volju kome e od kandidata sa liste poveriti mandat. Ni na koji nain stranke nisu obavezne da potuju redosled, te mogu da za poslanika postave i poslednjeg kandidata sa liste. To otvara prostor za samovolju stranakih rukovodstava i lidera. Jedna od moguih preporuka je model zatvorenih lista, gde bi kandidati sa stranakih lista postajali poslanici po unapred datom rasporedu. Drugi problem nije direktno vezan za izborni sistem, ali iz njega neposredno proizilazi. To je pitanje da li mandati koji su osvojeni u proporcionalnim izbornim sistemima pripadaju strankama ili kandidatima. Imajui u vidu mnogobrojne promene partijskih dresova i spektakularne politike manevre, ovo pitanje je u ii javnosti sve vreme postojanja proporcionalnog izbornog sistema. Svakako da je ono reafirmisano transferima poslanika u 2005. godini. ini se da je pravna strana ovog problema potpuno jasna i da mandati pripadaju poslanicima, odnosno pojedincima17. To je svakako razumljivo, jer su izbori neposredan proces i graani ne mogu imati medijum izmeu sebe i onih za koje glasaju. To je i potrebno, jer na taj nain se donekle ispunjava efekat neposrednog odnosa graanima i kandidata, odnosno poslanika. S druge strane, stranke ulau znaajne potencijale u izbore i oekuju da uloeni trud naplate. Ogromna finansijska sredstva, volonterski rad i presti koji nudi stranaka lista jesu nedeljiv deo izbornog uspeha. Pitanje je kako to pomiriti, odnosno na koji nain postii reenje koje e zadovoljiti i stranake apetite i potrebu da mandat bude vlasnitvo pojedinca. Praksa koja postoji u Srbiji pokazala je sve svoje negativne efekte. Svedoci smo da poslanici ne samo naputaju stranaka jata ve da svoj mandat poveravaju strankama koje nisu ni bile akteri izbornog procesa. Jedno od reenja koje se pominje u javnosti, a zagovornici su skoro sve relevantne politike stranke, jeste da se ustavnim promenama omogui da mandat pripada strankama. Kratka ocena ovog reenja glasi da malo zlo otklanjamo stvaranjem veeg zla. Oigledno je da iza estih preleta poslanika ne stoje samo vrednosne i ideoloke razmirice, ve su one uzrokovane i drugim povodima kojima treba da se bave nadleni dravni organi. To je problem i dosta stabilnijih demokratija nego to je naa. S druge strane, ukoliko taj problem reimo time to mandate poverimo strankama, direktno ulazimo u potencijalno vei problem, a to je partokratija.

17 Odluka Ustavnog suda Srbije iz 2003. godine kojom se ureuje pitanje raspolaganja mandatom.

160

U tom sluaju parlament bi izgubio svoju funkciju i postao bi tip akcionarskog drutva, gde bi lideri i stranaka rukovodstva donosila odluke shodno broju akcija (poslanika) koje imaju. Svaki poslanik koji bi imao zamerke bio bi iskljuen od strane svoje matine stranke. Oigledno je da ovo pitanje zadire dublje u prirodu politike kulture i odnosa koji postoje u stranakom sistemu. Stoga je veliko pitanje da li bilo kakva normativa moe uspeno da rei ovaj problem. Zakonodavcu nije na odmet da razmilja o meovitim modelima, gde bi se glasalo za pojedince koji predstavljaju stranke, a potom bi se krajnji rezultat zbrajao i proporcionalno delio strankama. Mandate bi dobijali oni kandidati koji su osvojili najvei broj glasova u odnosu na ostale stranake kolege. to se tie ostala dva funkcionalna zahteva, reprezentativnosti i efikasnosti, svakako da je prevagu odneo prvi od njih. Proporcionalni sistem ima za cilj da u to veoj meri izae u susret kriterijumu reprezentativnosti. Meutim, kako svako prenaglaavanje vodi u krajnosti, reprezentativnost treba ograniiti. U protivnom, mesto u parlamentu mogu zadobiti i najegzotinije politike opcije i time postati deo partijske scene. U proporcionalnim izbornim sistemima to se spreava uvoenjem cenzusa. Poslednji parlamentarni izbori u Srbiji odrani su po reenju koje predvia cenzus koji iznosi 5% od broja vaeih glasova na izborima. Imajui u vidu da je ovo taka oko koje je nastao spor u javnosti, izneemo samo nekoliko zapaanja vezanih za posledice ovakvog cenzusa. Najpre, bitno je uticao na smanjenje reprezentativnosti u parlamentu. Vie od 15% glasaa na poslednjim parlamentarnim izborima je svoj glas poverilo politikim opcijama koje nisu preskoile cenzus. Dodatni problem je to je meu njima i najvei broj glasaa koji pripadaju strankama nacionalnih manjina. Zakonomerno, to je uticalo i na indeks proporcionalnosti stranaka koje su osvojile mandate, svaka od njih je uzela proporcionalno svojoj snazi vei broj mandata od broja glasova osvojenih na izborima. Dakle, princip reprezentativnosti je u znatnoj meri neispunjen. S druge strane, to bi imalo opravdanja ukoliko bi princip funkcionalnosti i koncentracije bio ostvaren. Praksa je pokazala da nije tako, jer je za formiranje vlade bilo neophodno pet politikih stranaka. Kasnijim promenama i cepanjima broj stranaka koje ine vladajuu koaliciju je jo uvean. Iako vlada ima veinu, ona nije proistekla iz primenjenog cenzusa, ve iz realnih politikih okolnosti, odnosno sposobnosti premijera da uspostavi i odri parlamentarnu veinu. Ovako visok cenzus ograniio je stvaranje novih politikih opcija kao i mogunost stranaka nacionalnih manjina da budu reprezentovane u zakonodavnom telu. On pokuava da stabilizuje partijsku scenu koja je sama po

161

sebi nestabilna. Neuspeh je vidljiv. Izmenom izbornog zakona iz 2004. godine predviena je pozitivna diskrimancija za stranke nacionalnih manjina za njih je ukinuta odredba o cenzusu. Poto ova odredba nije prola vatreno krtenje u praksi, ostaje da se vidi kakvi e biti njeni efekti. Preporuka zakonodavcu odnosi se na smanjenje ovog visokog cenzusa na 2%, to zadovoljava kriterijum reprezentativnosti, a istovremeno vri minimalnu koncentraciju stranaka i ne dozvoljava pojavu nerelevantnih politikih aktera. Sledea vana dilema odnosi se na reenja vezana za izborne jedinice. Navedena proporcionalnost, odnosno njeno ispunjenje vai pod uslovom da je re o velikim izbornim jedinicama, odnosno onim gde je broj mandata koji se deli vei od deset. Prema postojeem zakonodavstvu, izbornim sistemom je predvieno da postoji samo jedna izborna jedinica i da ona obuhvata teritoriju itave Srbije. Ovo reenje odgovara kriterijumu reprezentativnosti, ali i politikom kriterijumu, vezanom za status Kosova. U postojeim okolnostima svakako da je to najbolje reenje. Meutim, kako svaka medalja ima dve strane, i ovo reenje moe proizvesti odreene nepoeljne posledice. Politike stranke u Srbiji predstavljaju relativno mlade organizacije18, dok su se neke od njih prvi put pojavile u izbornoj utakmici na poslednjim parlamentarnim izborima (G17 Plus). U najveoj meri to su ili liderske partije ili visoko centralizovane organizacije gde je centar odluivanja suen na uzak krug ljudi. U procesu kandidovanja lider ili uska partijska grupa dominantno utiu na odabir kandidata na partijskim listama. Na taj nain se vri centralizacija i proces odluivanja je sveden na uticaje i podrku koju pojedinci imaju u jednom partijskom centru. Posledino, to dovodi do smanjenog obima decentralizacije i regionalizacije, jer se svi zahtevi i potrebe reavaju u jednom administrativnom centru Beogradu. Alternativno reenje koje se predlae zakonodavcu, moe stupiti na snagu tek od trenutka reenja statusa pokarjine Kosova. Njime se predvia da Srbija bude podeljena na vei broj izbornih jedinica. Poveanjem broja izbornih jedinica ne bi se bitno uticalo na zahtev reprezentativnosti, pod uslovom da broj mandata koji se deli u jednoj izbornoj jedinici ne bude manji od 15. U okviru ovog predloga je i preporuka da se sastav parlamenta smanji sa 250 na 100-150 poslanika19. Broj izbornih jedinica bi

18 Veina sadanjih parlamentarnih stranaka nastala je u periodu razvoja viestranaja 1990. godine. 19 Imajui u vidu ukupan broj stanovnika, ali i efikasnost rada parlamenta manji broj poslanika se ini boljim reenjem.

162

u tom sluaju varirao u opsegu izmeu 5 i 10. Time bi se postigao efekat koncentracije, jer bi bio povean prirodan eliminacioni prag koji omoguava ulazak u proces preraspodele mandata. Ukoliko se bira izmeu 15 i 20 mandata prirodni prag bi bio oko 5% od ukupnog broja izalih glasaa, imajui u vidu i jedan deo propalih glasova. Poznavajui geografski raspored nacionalnih manjina u Srbiji, koje su koncentrisane u pojedinim oblastima, ovakvo reenje bi podrazumevalo da se njihovo birako telo ne preseca linijama izbornih jedinica. To im istovremeno omoguava siguran ulazak u parlament, jer bi tada preraunati cenzus na nivo itave Srbije, bio ispod 1%. Isti bi efekat ovo reenje imalo i po stranke sa odreenim regionalnim identitetima, to bi njima omoguavalo siguran parlamentarni status. U odnosu na jednu izbornu jedinicu ovakvo reenje daje dve prednosti. Najpre, izbegava se efekat koncentracije partijske moi u centralizovanim vrhovima, odnosno regionalna tela stranaka, u okviru izbornih jedinica, poseduju znaajniji uticaj i mo u procesu odluivanja. Prvo u toku kandidovanja, a kasnije i pri voenju stranake i opte politike. Drugi efekat se ogleda u poveanju ispunjenja zahteva za neposrednou odnosa glasaa i kandidata. Iako se ovaj funkcionalni zahtev ne moe ispuniti do kraja, ponuenim reenjem omoguava se glasaima veza sa jednim uim geografsko-politikim prostorom nego to je to cela drava. S druge strane, i broj kandidata koji se bira je manji, te je time i lista kandidata koji se nude manja i po logici stvari postoji vea mogunost da se glasai neposredno upoznaju sa kandidatima. Time se poveava ispunjenje zahteva neposrednosti, i ono je mnogo vee nego u sluaju proporcionalnog modela u jednoj izbornoj jedinici.

163

LITERATURA:
Nolen Diter, Kasapovi Mirjana, 1997, Izborni sistemi istone Evrope, Beograd, FES. Dal Robert, 1997, Poliarhija participacija i opozicija, Beograd, Filip Vinji. Sartori ovani, 2001, Demokratija, ta je to?, Podgorica, CID. Sartori ovani, 2003, Uporedni ustavni ininjering, Beograd, Filip Vinji. Siaroff Alan, 2000, Comparative european party systems, London, Garland Publishing. Liphart Arend, 2003, Modeli demokartije, Beograd, SLSCG. Liphart Arend, 1994, Electoral systems and party systems, Oxford, Oxford University Press. Stojiljkovi Zoran, 1997, Renik demokratije, Beograd, Graanske inicijative. Vasovi Vuina, Vladimir Goati, Izbori i izborni sistemi, Beograd, 1993, Radnika tampa. Lui Zoran, 2002, Analiza izbornih rezultata 1990-1997 u Srbiji, Beograd, CeSID. Todorovi Milo, 2002, Izborne manipulacije, Beograd, CeSID. Kasapovi Mirjana, 1996, Demokratska tranzicija i politike stranke, Zagreb, Fakultet pol. znanosti. Goati Vladimir, 2004, Izbori u SRJ od 1990 do 2002, Beograd, CeSID. Goati Vladimir, 2004, Partije i partijski sistem Srbije, Ni, OGI. Jovanovi Milan, 2004, Izborni sistemi postkomunistikih drava, Beograd, SLSCG. Divere Moris, 1964, Political parties, their organization and activity in the modern state, London, Methyen Kitchel Herbert, 1995, Formation of party Cleavages in postcommunist Democracies, Lipset SM, Rokkan S, 1967, Party Sistem and Voter Alignements, New York, The Free Press. Pajvani Marijana, 1999, Izborno pravo, Novi Sad, Graphica Academica. CeSID, 1997 2005. Oko izbora 1; 2; 3; 4; 5; 6; 7; 8; 9; 10; 11; 12; 13;14 (www.cesid.org)

BOKO KOVAEVI, Otvoreni univerzitet, Subotica

LJUBO OREVI, Subotike novine, Subotica

Etniko (ne)poverenje

U iu politike, pa i ire javnosti ponovo su uz pitanja Kosova i Metohije, odnosa prema Meunarodnom sudu u Hagu tj. isporuivanju optuenih za ratne zloine, te pridruivanja Evropskoj uniji dospeli etniki incidenti. Kljuno je pitanje da li su oni sporadini, prolazni ili imaju neke dublje korene? Mogu li se prorediti i na kraju neutralisati samo represivnim i slinim merama drave ili je potreban sasvim drugaiji pristup? Politika i intelektualna elita u Srbiji, njeni uticajni ealoni, imaju nemali problem u interpretaciji i materijalizaciji politikih ideja koje bi bile korespodentne sa svetom. To je pitanje odgovornosti sadanje politike i intelektualne nomenklature da realno, mudro i odgovorno detektuje istorijske izazove pred kojima se Srbija nalazi, da artikulie kapacitete i usmeri ovaj politiki i drutveni realitet da ne bude van sveta i vremena. Ovladavanje prolosti, o emu inspirativno i kritiki pie O. Milosavljevi (2002), sa to manje reprintovanja istorije sa kraja XIX i poetka XX veka, sa to manje monumentalizovanja i aktuelizovanja slavne memorije, kao i oslobaanje od megalomanskih ideja o srpskoj dravnosti u postkomunistikom vremenu postaje nezaobilazni imperativ. Srbija je upuena na svoju novu pravno-politiku realizaciju i potvrivanje kao drutvo i kao drava u datim, ovovremenim koordinatama i konstelacijama. Ne samo etnike, ve i druge kapacitete i razvojne prtljage i korpuse valja apsolvirati i primenjivati danas i ovde. Ti izazovi se mogu reiti, a da se pri tom ne izgubi sopstveni identitet, zasnovan na individualnom i socijalnom dostojanstvu, na sigurnosti i perspektivnosti ivljenja na ovim prostorima. Etniki incidenti su samo vrh ledenog brega i proizvod irih, sistemskih drutvenih, politikih i istorijskih konstelacija. Taj breg se u poslednjim godinama sedimentira u kontinuitetu. Generiranje ovih sukoba, odnosno incidenata, proizilazi iz odnosa veinske nacije prema graanima iz manjinskih nacionalnih zajednica, iz prirode i konstrukcije politikog

165

sistema, iz karaktera vlasti i drave. Naprosto se stvorio prostor za upotrebe i zloupotrebe etnikog nepoverenja. Mehanizmi autoritarne vlasti koja je bila do 2000. godine, tek su poeli da se demontiraju ali sporo i neselektivno. Radi se, izmeu ostalih, o dva poligona drutvenog realiteta koji emituju, odnosno i dalje proizvode sadraje etnikog nepoverenja u Srbiji. Jo uvek nije demontiran stereotipan i tradicionalan pristup prolosti, kako daljoj, tako i blioj. Proizvode se mitske, legendarne i nekritike konstrukcije o prozvanosti i pozvanosti sprskog naroda, o njegovom stradalnitvu i prometejstvu, ne samo u proteklih est ili osam vekova, ve i u minuloj deceniji. Favorizuje se uloga srpskog naroda i naciona na ovim prostorima, a kao prioritetni zadatak se namee nadoknada i ispravljanje istorijskih nepravdi. S druge strane, nije ni zapoet proces demontae nacionalne, po mnogo emu autoritarne drave. Ovakav dravni konstrukt u osnovi ima diskvalifikatorski odnos prema graanima iz manjinskih nacionalnih zajednica. Mora se rei da se donose razni zakoni i postavlja jedna modernija pravna regulativa drutva, ali ostaje otvoreno pitanje primene i zbiljske vladavine prava. Postoje, takoe, i velike politike napetosti oko Ustava, tako da se politiki sistem bazira na Ustavu koji je doneo prethodni, autoritarni reim. Taj pravni oksimoron u zemlji u najboljem sluaju izaziva uenje, ali i itav niz zazora prema vladajuim politikim elitama i njihovim naporima da se proizvodnjom zakona i politikom retorikom ostvari prikljuenje Evropi. U sklopu uglavnom simulirane tranzicije, politika i intelektualna elita onaj deo koji ima politike instrumente da sprovede svoje koncepcije uao je u projekat instaliranja nacionalne drave. Bili toga svesni ili ne, hteli to ili ne, ali ta matrica konsolidacije drave neminovno nosi diskvalifikatorski i potcenjivaki odnos prema graanima iz manjinskih nacionalnih zajednica. V. Stanovi (1986: 224) pie da nacionalna drava gui autonimiju nacionalnih, etnikih, jezikih i drugih grupa, i da se ostvaruje kao autarkika (i najverovatnije) autoritarna zajednica. Problem je, dakle kako su sistemski locirane manjinske nacionalne zajednice? Jesu li one integralni deo politikog sistema i odluivanja, ili su pak gurnute u rezervatsko obezbeivanje individualnih i kolektivnih prava? Ako se izuzme Kosovo, tada Srbija ima neto preko 17% nesrpskog stanovnitva, dok je u Vojvodini gotovo 1/3 stanovnitva iz nacionalnih manjinskih zajednica i etnikih grupa. Te injenice se naprosto ne mogu previati, niti pak ignorisati ili pak biti osnova za ureivanje odnosa prema njima. Nije uputno, ni gradivno proizvoditi ideje o reciprocitetu, preslikavati stanja u

166

drugim dravama u okruenju, pre svega u novostvorenim dravama na prostoru bive Jugoslavije. Ideje o reciprocitetu prizivaju poseban tretman nacionalnih manjinskih zajednica, generiraju etniku matricu nacionalnih odnosa u drutvu i nameu uporeivanja, uz previanje specifinosti i posebnosti svake nacionalne manjinske aglomeracije. Kao da se previaju dve temeljne pretpostavke: ostvarenje bar minimuma meuetnikog poverenja i injenica da e bilo koja manjinska zajednica teko moi da pristane da ide ispod ve jednom ostvarenog nivoa prava. Nepostojanje poverenja izmeu veinske nacije i manjinskih zajednica u osnovi ukazuje na karakter politikog sistema i demokratinost ambijenta u drutvu. Proizvodi se matrica paralelnog ivljenja i samodovoljnosti, meusobnog zaziranja i strahovanja da e se ugroziti sopstveni manjinski identiet, uz strah od asimilacije. Valja imati u vidu da se u multietnikim drutvima mogu razvijati viestruki identiteti, o emu piu Linc i Stepan (1998, 55). Proizvodei ivot jednih sa drugima i treima, uz potovanje razliitosti i posebnosti, postaje kljuna zadatost multietnikih drutava. Nije u pitanju da se nekome daju neka prava, da se poklanjaju i oktroiu, da su ta prava izraz velikodunosti, ve da se zajedno stvara jedan politiki i drutveni ambijent u kojem nee biti surevnjivosti i zazora, samo zbog toga to se neguje sopstveni nacionalni ili manjinski identiet. Ova zadatost postaje jo vie obavezujua, ako u prolosti postoji iskustvo zajednikog suivota i ostvarenih prava u negovanju nacionalnog manjinskog identiteta. Srbija objektivno ima deficit u mogunostima za potvrivanje i ostvarivanje dravnog identiteta, prevashodno ako se on posmatra iz vizure etnonacionalne matrice. Samo da pomenemo problem Kosova i njegove (ne)zavisnosti, problem dravne zajednice sa Crnom Gorom, politiki entitet Republike Srpske ... Sve to neumitno raa i odrava strah od daljeg separiranja teritorija na kojima su manjinski nacionalni kolektiviteti relativno kompaktni. A to ponovo generira zazor i nepoverenje prema manjinskim etnikim zajednicama, pa i generalno prema drugima, razliitima. Ovo tim vie jer se u seanju, pa i sadanjoj retorici srpskih nacionalnih korifeja, javljaju floskule a Srpskoj Vojvodini i Tamikom Banatu (1848. godina). Previa se, da se u tom vremenu nije podrazumevala Baka, odn. njen severni deo, koji je sada konstitutivni element Vojvodine! Uz nedefinisanu dravu i deficit razvojnih programa i projekata, dolazi jo i problem pauperizacije stanovnitva. Izraeno siromatvo, nezaposlenost i neizvesna egzistencija ne ba malog dela stanovnitva, u osnovi proizvodi egalitaristiko i populistiko reagovanje na aktuelne politike i ine tokove. S jedne strane

167

stvara se oseanje privremenosti koje proizvodi apstinenciju spram poretka duboko protkanu nepoverenjem u taj poredak, a s druge strane razvija se egoistiki raundijski individualizam. Takvo stanje ne moe biti plodotvorno za ozbiljni politiki i javni angaman i, sledstveno tome, stvara prostor za podrku politikim opcijama koje igraju na kartu populizma, dodvoravanja masama, radikalizmu, egalitarizmu i emu sve ne. Pet godina nakon manifestnog pada autoritarnog i nacionalistikog reima, Srbija i dalje ima problem ne samo sa dravnim identitetom nego i sa definisanjem sopstvene razvojne paradigme. Iza autoritarnog ostalo je razoreno drutvo, sa brojnim naslagama ne samo permanentne destrukcije ve i sistemske socijalne patologije kao to su grabeljivost, korupcija, siva ekonomija i ilegalni izvori egzistencije, nacionalistike fiksacije pod etiketom patriotizma, etc. Nova politika nomenklatura oliena u Demokratskoj opoziciji Srbije (DOS-u), kao koaliciji 17 politikih stranaka, nije uspela da neutralie postojee, a kamoli da instalira nove generatore drutvene proizvodnje ivota. Ona se prevashodno bavila kozmetikim promenama i meusobnim sukobima. Na DOS su i te kako uticali recidivi etnizirane politike scene. V. Goati (2000: 29) razloge vidi dobrim delom i u tome to je nacionalno pitanje postalo okosnica politike mobilizacije, te u tome to je Srbija bila jedna od strana u ratovima u Hrvatskoj i BiH. Iz iskustva postkomunistikih drava se videlo da apsolviranje i materijalizacija tranzicije trai dve temeljne politike pretpostavke kako bi se mogle ozbiljno izvoditi drutvene promene. To su, pre svega, izgradnja drave i konsolidacija nacije (Mandjiu-Pipidi i Krastev, 2001; 299-315). Bez ovih alata nije mogue, bar na osnovu sveeg srednjoevropskog iskustva, izvesti tranziciju. Na obe zadatosti, politika nomenklatura u Srbiji nije dala adekvatne odgovore. Otuda se, sasvim razumljivo, oslanja na etnonacionalni supstrat u profilisanju drave. Demokratsko pozicioniranje nacionalnih/manjinskih odnosa zahvata samo povrni, pojavni nivo, da bi se bar tako potvrdila i preporuila evropskim i svetskim akterima, odn. kaleidoskopu nacija, drava, sistema i poredaka. Kao javni subjekti na toj irokoj sceni, politiki i intelektualni akteri svoju logiku grade na polazitima zateenog stanja, na nekom imaginarnom pravu i redu stvari, na legalitetu i legitimitetu ne bi li preko nacije Srbija bila priznata kao drava. To je, meutim, sve manje bio argument potvrivanja i priznavanja drava na kraju XX veka. To moe biti jedan od puteva, ve vienih u konstituisanju drutava i drava u prolim vremenima. Pitanje je: da li ta logika moe uopte korespondirati sa novom, bitno izmenjenom konstelacijom meunarodnih odnosa?

168

Danas je ve gotovo opte mesto konstatacija da meanje i arbitriranje meunarodne zajednice (kolokvijalni naziv), i te kako pati od nedovoljnog razumevanja lokalnih i regionalnih prilika i odnosa. Po inerciji jaeg i organizovanijeg donose se odluke koje na mikro ravni, ak i kod najdobronamernijih i izazivaju uenje, ako ne i otpor. Ali to je sudbina svakog posredovanja, bilo ono dobronamerno ili ne. Uostalom . Ingrao (2001: 7-31) je dobro uoio i naveo deset nenauenih lekcija od strane meunarodne zajednice kada su u pitanju odnosi na Balkanu. I tako se danas suoavaju ta i takva meunarodna zajednica i logika koja poiva na legendarnoj, mitskoj, dravno nezavrenoj i nepotvrenoj Srbiji, koja argumente crpi iz nekih ranijih prava i zakinutosti, iz dravnosti stare dva ako ne i osam vekova, pa makar i u koordinatama beogradskog paaluka. Koga u svetu takva hendikepirana Srbija moe danas da ubedi u svoju postojanost i ozbiljnost, skaui po vekovima, izvlaei ovaj ili onaj insert iz istorije koji joj trenutno odgovara a bez jasne i artikulisane koncepcije razvoja? Ako se ovome doda i uporno izbegavanje i ignorisanje saradnje sa Hakim tribunalom, ako se umesto hapenja simulira dobrovoljna predaja optuenih za ratne zloine na prostoru bive Jugoslavije, ako se ima u vidu svojevrsni autizam i nespremnost da se vladajua politika i intelektualna elita, a time i vlast u Srbiji, suoi da realnim stanjem i situacijom na Kosovu, uz ve poslovino odugovlaenje u izvravanju naloga meunarodnih finansijskih i monetarnih organizacija upuenih politikom establimentu onda se (dobro)namerno stvara stereotip o Srbiji, o njenoj politikoj nomenklaturi i aparaturi koja lae. To je osnova nepoverenja i nepouzdanosti u sposobnost politikih i inih aktera da obave, izvedu tranziciju u Srbiji. Dakle, radi se o globalnom nepoverenju u ovom drutveno-istorijskom trenutku, u kojem je etniko nepoverenje samo jedan od dodatnih, ali znaajnih dokaza da se politika arena Srbije otima i da ne moe, ili nee, da pristane na svetsku pozornicu. Politike i intelektualne elite koje u ovom vremenu odluuju u Srbiji, ne mogu pristati na participaciju u svetskim odnosima. One nemaju te kapacitete jer su zaraene prometejstvom i vizionarstvom samim tim to pothranjuju razne vidove etnonacionalizma. Megalomanske i ine fiksacije o prosvetljenju, o neizbenom pozvanju na ratnitvo i presudne istorijske odluke, o stanju svesti u relacijama ili-ili, odn. biti ili ne biti, naprosto ne mogu ovaj brod privesti u luku razuma. S pravom je A. Mitrovi u kontekstu srpskih nacionalnih i politikih elita govorio o nerazumevanju ili

169

ak isputanju iz istorije. Valja iznova potvrditi zadatost ivljenja sa razliitima, a ne anatemisati ih. Iz tih razloga eksplicirano etniko nepoverenje doista ostaje vrh ledenog brega. Ovo je svet racionaliteta, tvrdoglavnih injenica, funkcionalizma, te praktinih reenja koja po pravilu ne daju veliku teinu proputenim ansama u minulim vremenima. U tu argumentaciju se uvlai i religijski identitet, odn. strukture Srpske pravoslavne crkve, kao dokaz postojanosti i vekovnosti Srbije. Da li ona koristi ansu za amnestiju i popravni ispit na sadrajima, organizaciji i idejama koje razvijeni svet uveliko zaboravlja? Ova religijska organizacija ne prihvata da su za civilizovani svet prola vremena stvaranja boje drave. Sekularizacija i ekumenizam su za nju i u ovim vremenima najvee jeresi. Sve su izraeniji njeni apetiti i ambicije, sve je uoljivije da ova verska organizacija postaje ne samo duhovni, ve i svetovni, profani arbitar u politikim i javnim poslovima. Ta vrsta klizanja ka klerikalizaciji drutva postaje sve tei teg i smetnja u civilnom, graanskom odrastanju ovih prostora. M. orevi (1999) s pravom pie da crkva koja hoe da bude iskljuivo nacionalna i dravotvorna, teko nalazi distancu i teko izbegava zamke dnevno politikih zloupotreba. Da li je mogu ulazak u Evropu na virtuelnim idejama Velike Srbije koje nemaju sluaoce van sopstvenog atara, jer su anahrone i nedelotvorne? Arhitekte sprske dravnosti, okrenute prolosti, previaju kljune kriterijume koji obezbeuju kakvo-takvo dostojanstvo individualnog i socijalnog ivota na ovim prostorima. Pa nee ba biti da je ostvarenje evropske Srbije tema za jednokratnu istorijsku upotrebu! Naprotiv! To je kljuni i epohalni istorijski nalog koji valja ostvariti, a ne simulirati. Srbija je danas sudbonosno upuena da se potvrdi i legitimizuje kao evropska injenica, ne samo geografijom, ve organizacijom i ureenjem rada i ivljenja koje korespodendira sa okruenjem. To je izazov pred politikom i intelektualnom nomenklaturom, na koji one, za sada, ne daju korespodentne i adekvatne odgovore. Teko je poverovati da Srbija ima deficit ozbiljnih intelektualnih i politikih struktura! Zbog toga je danas u Srbiji prvorazredno pitanje okupljanje takvih snaga i potencijala, a ne raznih partikularnih, politikih, religijskih, lumpenburoarskih klika koje neumoljivo ribare, kao to su inile proteklih godina i decenija. Svaka iole ozbiljna analiza i dijagnoza stanja u Srbiji e posegnuti za katarzom, za proienjem svih tih namernih ili sluajnih artefakata i aktera, koji uporno ele da budu pitani, tavie, da budu odluujui istorijski subjekti. Zbog toga je bitan racionalitet i realna, injenika svest o tome ta smo bili, ta jesmo, ta smo mogli, i ta bi trebalo da budemo? Problem

170

je u spoju istorijskog ratio i politikog phronesis. Da li struktura ovog drutva poseduje te supstance u dovoljnoj meri da bi mogle da budu javna i politiki delatna injenica? Iz toga suoavanja i kritikog diskursa se polazi u izglednost, ili se i dalje ostaje u lavirintima bespua. T. Kulji (2005:117-136) upozorava s pravom da su na ovim prostorima potrebna nova kultura seanja, da je nuno demonumentalizovati prolost, izvriti funkcionalnu traumatizaciju prolosti i istorino poreenje zloina. ta taj racionalitet kae o meuetnikom nepoverenju u Srbiji? Kae da se radi o konstanti i nedostatnosti politikog i dravnog sistema. Kae da se radi o permanentnom stvaranju naponskih polja izmeu nacionalnih kolektiviteta, a potom i o irokoj paleti (zlo)upotreba tog nepoverenja. Kae, meutim, i da postoji korpus politikih koraka kojima se mogu smanjivati i postupno prevladavati ove napetosti i incidenti. Za Srbiju i njenu izvesnost vano je da se to preciznije i optimalnije definiu sistemski pravci sanacije i razvoja, da se stvaraju prostori za poveranje i da se smanjuje prostor za manipulacije. Taj kljuni politiki proces decentralizacija vlasti i dekoncentracija moi, izmetanje nekih operativnih funkcija drave na nie nivoe kao to su regije, Pokrajina, lokalna zajednica naprosto jo uvek eka svoju materijalizaciju. Iole ozbiljniji politiki akteri u ovom drutvenom i politikom realitetu i konstelaciji su upueni da deluju na najmanje tri plana. S jedne strane, potrebno je otvoriti prostore sistemske sanacije i promene politikih odnosa i strukture, kako bi se dolo do smiljene, fazne rekonstrukcije politike arene, na fonu instaliranja evropskih pravila igre. Iluzorno je oekivati da e se dogaati temeljne drutvene promene uz retoriku zazivanja Evrope i sa anahronim i inertnim, zateenim i nasleenim politikim akterima, sa preutnim podravanjem raznih sadraja nacionalistike fiksacije i srpske martirologije, sa tolerisanjem dalje produkcije politikog voluntarizma, populizma i egalitarizma, sa... Iza tako razruene i konfuzne konfliktne politike arene odvija se i dalje tajkunizacija Srbije, legalizovanje raznih kripto i kriminalizovanih, ratno profiterskih blagodeti, koje su ostvarivane u minulim vremenima, uz poetke viestranaja, simuliranu tranziciju i stvarne ratove. Na kraju (a kamo sree da je na poetku) ove politike piramide nalazi se stanovnitvo, rastroeno, u najveem delu sa obelejima mase, gomile, u kojoj razum svakog ponaosob poputa pred sveoptim strastima. Dalje, S. Moskovisi (1997: 58) govori da veti i manipulacijama skloni politiari kod masa bude seanje, tragove prolosti, a ne izglede za budunost.

171

Iz tih razloga poslednjih godina imamo veliko ignorisanje procesa na javnoj i politikoj sceni od strane graana. A politikom establiemntu u Srbiji su iznad svega potrebni graani, potreban je niz oblika i vidova participacije i uea graana u politikim i javnim poslovima. Te potencijale tek valja stvarati, artikulisati i legitimizovati u javnoj i politikoj sferi drutva. *** Iluzorno je oekivati da se samo poveanjem represivne funkcije drave i raznim domaim i stranim monitorinzima mogu marginalizovati sadanji etniki incidenti. Oni su realnost multietnikih sredina, drutava, u veoj ili manjoj meri. Problem se javlja u sistemu, poretku, koji omoguava da se oni politizuju, da se njima manipulie, da se zloupotrebljavaju; kako kroz predimenzioniranje, tako i kroz njihovo minimiziranje. Dok lideri manjinskih etnocentrikih stranaka, sa svoje strane, na tome prave politiki kapital, lideri veinske nacije pokuavaju da ubede domau i stranu javnost da ovi incidenti ne postoje, ili su pak beznaajni, sporadini i prolazni. U takvom ambijentu nije realno oekivati da e se problem etnikog nepoverenja i napetosti u Vojvodini apsolvirati. Drava je upuena da brzo i efikasno sankcionie ove incidente ali tako to e izgraditi mree preventivnog delovanja, kako bi smanjila prostore za razne manipulacije i zloupotrebe. Po logici takvog prilaza u reavanju poloaja graana iz manjinskih nacionalnih zajednica, ini se uputnim uraditi sledee: 1. Ako se poloaj, odnosno prava i dunosti graana, eli reavati seriozno i argumentovano, valja polaziti od graanskog koncepta nacije, od specifinosti i tradicije sredine, uz smanjivanje mogunosti etnikih podela, a potom i potencijalnih sukoba, odnosno valja polaziti od zahteva za demokratizacijom i decentralizacijom vlasti koji nee biti uslovljeni samo nacionalnim, odnosno manjinskim razlogom. 2. Polazei od injenice da nema jednonacionalnih optina i gradova (u nemalom delu Vojvodine) najui okvir za reavanje poloaja graana pripadnika manjinskih zajednica je autonomna Vojvodina. Pri ovome valja imati u vidu da se razlozi za (re)instaliranje njene autonomije ne temelje samo na nacionalnom/manjinskom momentu, ve i na ekonomskim, socijalnim, kulturnim, istorijskim i infrastrukturnim specifinostima. Valja imati u vidu da je Vojvodina i ekonomski razvlaena u proteklom periodu, te da su marginalizovane mogunosti izraavanja ukupne drutvene i politike samosvojnosti.

172

3. Predlog ureenja politikih i drutvenih odnosa u Vojvodini ne moe biti celovit i kvalitativno drugaiji ako se pored nacionalnih/manjinskih specifinosti ne ukljue i socijalne, ekonomske, kulturne, istorijske, infrastrukturne itd. specifinosti, tj. ako, s druge strane, ne budu vrsto postavljena i zatiena ljudska prava i slobode, kao izvor i osnov kolektivnih sloboda i prava u drutvu. Vojvoanska autonomija utemeljena na tim osnovama ima ansu da obezbedi pretpostavke za bitno drugaije reavanje pitanja nacionalne ravnopravnosti, pa i brojnih drugih problema. 4. Svim politikim sredstvima treba podrati inicijativu za donoenje Ustava Srbije, te na modernim demokratskim principima ureivati kako poloaj ovih graana u zemlji, tako i individualne (personalne) identitete, odnosno slobode i prava u drutvu. Temeljnim politikim promenama u zemlji pred kojima se realno nalazimo, stvaraju se pretpostavke za dalju demokratizaciju drutva i savremene integracije, a time i za bitno drugaije uslove reavanja poloaja ovih graana. 5. Dakle, osnov za reavanje poloaja i potreba ovih graana je njihov graanski, a ne etniki status: oni su graani ove drave, ravnopravni sa drugima. Graani imaju pravo na negovanje i razvijanje svoje kulture, jezika, pravo na informisanje, obrazovanje itd. Ovim konceptom podrazumeva se istorijska, teritorijalna, pravno-politika zajednica, jednakost njenih pripadnika, te zajednika graanska kultura i ideologija. Za razliku od ovog prilaza, etniki model naglaava samo zajednicu roenja, rodnu kulturu, genealogiju i pretpostavljene veze po lozi, narodnu mobilizaciju, uroenike jezike, obiaje i tradiciju. Unutar takve autonomne regulacije Vojvodine ostvaruju se osnovna prava graana, pripadnika manjinskih nacionalnih zajednica, i to pre svega u sledeim oblastima: kolovanje na jezicima manjina od predkolskih ustanova do fakulteta. kolski programi ne treba da budu samo prevedeni na jezik manjine, nego treba da su prilagoeni tako to e znaajnu panju posvetiti istoriji i kulturi. Paralelno sa time ide i potreba manjine da ui jezik veinske zajednice koja ivi u njenoj sredini; informisanje na "manjinskim jezicima" znai da manjine imaju pravo (i finansijsku podrku Srbije i autonomne Vojvodine) na osnivanje listova, radio i TV programa na svom jeziku, odnosno, pravo na druge vidove javnog obavetavanja. Informisanje podrazumeva i pravo na izdavanje asopisa i knjiga, kao i na prevoenje knjievnih, strunih i drugih publikacija;

173

kultura, umetnost i nauka su oblasti u kojima svaka manjinska nacionalna zajednica ima pravo na osnivanje ustanova, drutava i udruenja koja se bave pomenutim delatnostima na svom jeziku; upotreba jezika je garantovana u privatnoj, javnoj i slubenoj komunikaciji, pri emu o slubenoj upotrebi jezika graana iz manjinske zajednice odluuju lokalne samouprave i regioni; negovanje tradicije se ogleda u uvanju, izraavanju, prenoenju i razvijanju nacionalnih i etnikih, kulturnih, jezikih i verskih specifinosti, to je deo tradicije graana Vojvodine; nazivi mesta, organizacija, preduzea, ustanova, ulica itd. u naseljima u kojima ive pripadnici manjinskih nacionalnih zajednica ispisuju se i na njihovom jeziku, o emu odluuje lokalna samouprava i region. Nazivi se ispisuju u tradiciji i pravopisu date nacionalne manjine, odnosno, etnike grupe; izbor linog imena i imena svoje dece je zagarantovano svim graanima Vojvodine, Srbije... pri emu se imena u matinim knjigama i linim dokumentima ispisuju na jeziku i pravopisu za koji se graanin opredeli; izbor nacije je privatno pravo svakog graanina, i zagarantovano je svim graanima Vojvodine; matini organi i organi koji vre popis su duni da u slubena i zvanina dokumenta upiu naciju za koju se opredelio graanin; zatita kulturne batine i specifinosti je garantovana svim graanima koji mogu da neguju, uvaju, ispoljavaju i razvijaju i svoju nacionalnu, odnosno, etniku batinu, uz finansijsku podrku optine, regiona, Vojvodine i drave; razvijanje jezika i jezike kulture je deo neotuivih prava svih graana, to podrazumeva izradu renika, pravopisa, registra imena itd; sloboda udruivanja i politikog delovanja je pravo svih graana, pa samim tim i graana iz nacionalnih manjinskih zajednica; uee u organima vlasti na nivou lokalne samouprave, regiona, Vojvodine i Srbije zasniva se na rezultatima izbora i proporcionalnog imenovanja. Ukoliko neka manjinska nacionalna zajednica kroz izborni postupak ne bude dobila svog predstavnika, primenjuje se institucija pozitivne diskriminacije kojom se obezbeuje predstavljanje pripadnika te zajednice u lokalnim, regionalnim ili irim or-

174

ganima vlasti i drave; ukoliko se pak radi o imenovanjima, odnosno sturkturi zaposlenih u organima uprave i dravnim organima, mora se voditi rauna o proporcionalnoj zastupljenosti. Neprirodno je, primera radi, u jednoj mutlietnikoj Subotici, gde je blizu 40% Maara i 25% Hrvata i Bunjevaca, da graani iz tih manjinskih zajednica tek simbolino uestvuju u dravnim strukturama. Perpetuiranje takvog stanja daje tvrdoglave argumente o nedemokratinosti reima, i podgreva sumnje u njegovu dobronamernost; veroispovest je privatno pravo svakog graanina, to znai da imaju pravo na izraavanje i zadovoljenje svojih verskih ubeenja, privatno i javno, pojedinano i grupno, te na osnivanje svojih verskih zajednica, verskih kola itd, to ukljuuje i pravo na objavljivanje listova, asopisa i knjiga specifinih verskih zajednica. Jedinu granicu ini potovanje verskih prava i oseanja drugih graana; obeleavanje tradicionalnih i nacionalnih praznika je deo korpusa prava graana autonomne Vojvodine, to podrazumeva i upotrebu nacionalnih simbola, privatno i javno, i to takoe treba precizno kodifikovati; uspostavljanje, odravanje i jaanje veza sa graanima, kulturnim, verskim, obrazovnim, sportskim itd. organizacijama iz drugih drava sa kojima graane iz manjinskih nacionalnih zajednica povezuju jezik, kultura, obiaji ili vera, neotuivo su pravo svih graana Vojvodine; danas je ve sasvim oito da naprosto nije dobra konstrukcija nacionalnih vea, koja su nastala pod pritiskom spolja, uz istovremenu elju da se problem gurne u stranu, a odgovornost prebaci na same manjine. Meutim, kao rezultat kompromisa sa dravom, nacionalna vea su, u osnovi, produena ruka etnocentrikih partija i njihovih interesa, a ne graana iz manjinskih zajednica i njihovih kolektiviteta. ak ni eminentno multietnike lokalne zajednice nisu izgradile nove institucije etnikog poveranja, kao mehanizme za preventivno delovanje i to tanije kvalifikovanje prirode incidenata i konflikata. Drava koja je (pre)dugo taj problem posmatrala samo iz vizure policije, konano se malo trgla, a veoma brzo e se pokazati da li je Komisija za reavanje meunacionalnih incidenata samo jo jedan nain da se problem gurne u stranu i odloi za neko drugo vreme, sve u nadi da e se nekako reiti sam od sebe. Budui da je lokalna samouprava temelj autonomne Vojvodine i decen-

175

tralizovane Srbije, na nivou lokalne samouprave postoje i posebna prava graana pripadnika manjinske zajednice, a pre svega pravo na: osnivanje manjinske samouprave u optini ili delu optine: etvrtina ukupnog broja odbornika odgovarajueg odbornikog tela, izabranih iz manjinske nacionalne zajednice, moe da proglasi manjinsku samoupravu; organi lokalne samouprave su obavezni da zatrae miljenje od manjinske samouprave prilikom odluivanja o pitanjima od znaaja za ostvarivanje i zatitu prava graana iz manjinske nacionalne zajednice; manjinske samouprave se mogu povezivati u vea, koja se mogu osnivati na nivou Vojvodine ili vie optina. Posebnim zakonom se regulie izbor, nadlenost i nain delovanja vea; manjinske samouprave mogu radi efikasnosti i praenja ostvarivanja prava u oblasti kulture, obrazovanja, nauke, informisanja i izdavake delatnosti, da formiraju posebne odbore. Odbori imaju pravo da predstavke i inicijative pokreu pred zakonodavnim, izvrim i upravnim organima, kao i pred sudovima; ovi graani imaju pravo da osnivaju sabore koji imaju pravo inicijative u voenju dravne politike u zatiti prava pripadnika manjinskih zajednica, te pravo podnoenja predloga za izmenu odgovarajuih zakonskih i ustavnih odredbi; za ostvarivanje ovih prava, pripadnici mogu da se formiraju komisije, odbore i druga radna tela. Ni na jednom nivou odluivanja ne moe se doneti odluka-propis koji zadire u prava pripadnika manjinske nacionalne zajednice, ako se sa predstavnicima tih radnih tela i drugim legitimnim predstavnicima manjina ne postigne dogovorkonsenzus, to je posebno znaajno u oblasti korekcije kolskih programa i u oblasti upotrebe jezika. Sva ova, i po potrebi, druga prava graana pripadnika manjinskih nacionalnih zajednica trebaju biti garantovana i zatiena novim Ustavom Republike Srbije, zakonima i drugim aktima Autonomne Vojvodine, odnosno dokumentima koja na bazi zakonskih ovlaenja donose regioni i lokalne samouprave. Jedina granica za ova su sloboda i prava drugih graana, odnosno, pripadnika drugih zajednica. U okviru ostalih oblika zatite treba obezbediti da se manjinske nacionalne zajednice i njihovi pripadnici mogu radi zatite sloboda i prava utvrenih Ustavom i Zakonom neposredno obratiti meunarodnim organiza-

176

cijama i telima i za to ne mogu snositi nikakve tetne posledice. to se pak tie ombudsmana za ljudska i manjinska nacionalna prava, pokazalo se da nije dobro da on bude imenovan iz dravne aparature. Moe ga imenovati i Skuptina Srbije, odnosno Vojvodine, ali tek kao rezultat iroke, argumentovane, javne diskusije o kandidatima, kako bi se obezbedilo da bude izabrana osoba koja svojim linim integritetom i dosadanjim delovanjem daje visoke garancije da e i ovaj posao raditi nepristrasno i savesno. A da bi ombudsman mogao da bude i efikasan, nuno je da ima izvrna ovlaenja, u smislu da moe da menja odluke organa, ustanova i preduzea kojima su oteena prava ovih graana. Reavanje poloaja i potreba ovih graana je upueno na potovanje postojeih drutvenih uslova i odnosa, te na akceptiranje ivotnog iskustva, graanske i zajednike tradicije. Posebno valja voditi rauna o normativnim reenjima u drutvima u kojima postoji vie manjinskih nacionalnih zajednica, kao to je to u Subotici, odnosno Vojvodini.Ustavom Srbije iz 1990. su ukinuta ili smanjena autonomna prava Vojvodine i istovremeno prava graana iz manjinskih nacionalnih zajednica, to je s razlogom izazvalo nezadovoljstvo i otpor nemalog dela stanovnitva. Nije uputno da se ponavlja ista greka, ali sa suprotnim predznakom, tj. da se ide na reenja i predloge u promeni postojeeg poloaja koji su toliko radikalni da mogu da izazovu uznemirenost i nepoverenje kod drugih zajednica. *** Budui da je niz pomenutih aspekata za regulisanje poloaja graana iz manjinskih nacionalnih zajednica ve ugraen u zakone ili se ak sprovodi u praksi, sa kompletiranjem palete tih prava ne treba oklevati i odugovlaiti. Pre svega zato to je situacija veoma sloena i to postoji opasnost da problem, u meuvremenu, toliko naraste, da e uz razne paualne ocene, zloupotrebe i s jedne i s druge strane, uz predimenzioniranje i minimiziranje moda ve biti kasno.

177

LITERATURA
orevi, Mirko. 1999. Znaci vremena. Beograd: Republika Goati, Vladimir. 2000. Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od 1990. do 2000. Podgorica: Conteco Ili, Vladimir Slobodan Cveji. 1997. Nacionalizam u Vojvodini. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka Ingrao, arls. 2001. Deset nenauenih lekcija, u: Nenauene lekcije. Beograd: Helsinke sveske Kulji, Todor. 2005. Kritika kultura seanja, iz: 5 godina tranzicije u Srbiji. Beograd: SDK, FES Linc i Stepan. 1998. Demokratska tranzicija i konsolidacija. Beograd: Filip Vinji Mandjui Pipidi Karstev. 2004. Nacionalizam posle komunizma. Beograd: bfpe Milosavljevi, Olivera. 2002. U tradiciji nacionalizma. Beograd: Helsinki odbor za ljudska prava Moskovisi, Ser. 1997. Doba gomile I. Beograd: XX vek Samardi, Miroslav. 1999. Poloaj manjina u Vojvodini. Beograd: CAA Stanovi, Vojsilav. 1986. Federalizam/konfederalizam. Niki: Univerzitetska rije Tatalovi, Sinia. 1995. Manjinski narodi i manjinske zajednice u zapadnoj demokratiji. Zagreb: Prosvjeta Demokratija i manjinske zajednice, 1992. Beograd-Subotica: Otvoreni univerzitet Izvetaj o stanju ljudskih prava maarske manjine u Vojvodini. novembar 1997. Beograd: Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji Evropska povelja o zatiti nacionalnih manjina, 1995. Okvirna konvencija o zatiti nacionalnih manjina, 1992. Principi za reavanje poloaja graana iz manjinskih nacionalnih zajednica, 1999. Subotica: Otvoreni univerzitet

DRAGICA VUJADINOVI Pravni fakulteta, Beograd

Tranzicijski procesi, politika kultura i civilno drutvo Srbija, Crna Gora, Hrvatska1

1. Demokratski deficit i ukupni ograniavajui faktori Demokratski deficit i na planu politikih i dravo-pravnih institucija i u polju civilnog drutva karakteristian je i za Hrvatsku i za Srbiju i za Crnu Goru, dodue, u svakoj sredini na osoben nain. Hrvatska je, ipak, mnogo dalje otila od Srbije i Crne Gore u smislu reformi politikih i dravo-pravnih institucija u pravcu liberalno-demokratske konsolidacije i evropske integracije. S obzirom da su procesi tranzicije kao konsolidacije i institucionalizacije demokratije u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj daleko od istinske i pune realizacije, normativno/mobilizatorska dimenzija pojma civilnog drutva na ovim prostorima veoma je plodotvorna. Poto drave i drutva kojima se bavimo predstavljaju zemlje zakasnele tranzicije, normativni pristup vezan za civilno drutvo i demokratsku politiku kulturu ima jaku potporu sa stanovita potrebe za pacifikacijom regiona i za njegovom evropskom integracijom. Nadalje, poto je u pitanju prostor obeleen tekim nasiljem i ratnim razaranjima, kao i razaranjem drutava, tokom poslednje decenije dugog veka nasilja, uz to prostor koji je i nakon pomenutih ratova i dalje optereen nepotovanjem ljudskih prava, nacionalizmima, kriminalizacijom, nasiljem, repatrijarhalizacijom, retradicionalizacijom, klerikalizaci

1 Tekst je nastao na osnovu priloga pripremanih za Zbornik Vujadinovi, D., Veljak, L., Goati, V., Pavievi, V. ur. 2004. Izmeu autoritarizma i demokratije Civilno drutvo i politika kultura: Srbija, Crna Gora, Hrvatska, Beograd, Zagreb, Podgorica: CEDET, CTCSR, CEDEM

179

jom, neophodno je pozabaviti se negativnim konsekvencama svih pojava te vrste za razvoj pozitivno shvaenog civilnog drutva (civilizujue politike), odnosno za pogodavanje tih pojava generisanju negativnih (necivilnih, anticivilnih, necivilizujuih), tj. retrogradnih, antimodernizacijskih svojstava u datim drutvima. Za perspektive daljeg razvoja ili, bolje rei, istinskog uspostavljanja civilnog drutva u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, neophodno je, na prvom mestu, uspostavljanje pravne drave i vladavine prava, simultano uspostavljanje autonomije medija, autonomije institucija obrazovanja i kulture, emancipacije porodinih odnosa i odnosa meu polovima uopte od patrijarhalnog naslea, itd., s akcentom na razvoj graanske samosvesti koja, po definiciji, rezultira ispoljavanjem rasta kritike javnosti, kontrole vlasti, a i graanske neposlunosti kad god se iznova pojave oblici ugroavanja ustavnih garancija ljudskih prava, ili elementi etnocentrike i/ili militantne opcije na politikoj i drutvenoj sceni. Ograniavajui faktori demokratskog preobraaja i u ustanovljenju pravnog poretka i u razvoja civilnog drutva su viestruki: 1. nasleena razorena i korumpirana drava, manje ili vie sporo reformisanje politikih institucija i usaglaavanje s evropskim zakonodavstvom, neautonomno sudstvo, predominacija izvrne vlasti nad parlamentom, demokratski deficit u ponaanju svih politikih aktera, koji se, izmeu ostalog, ogleda u nedostatku politike odgovornosti i stranaka na vlasti i stranaka u opoziciji spram drutvene zajednice i interesa drave, kao i nedostatku samosvesti svakog ponaosob politiara o znaaju odgovornog i politiki korektnog ponaanja u javnom ivotu, nedemokratsko unutranje ustrojstvo demokratskih politikih stranaka, koje se ogleda u centralistikom rukovoenju i dominaciji liderskog principa, neuspostavljena civilna kontrola nad vojskom i policijom, nasleeno i preuzeto korienje sile mimo zakona u policijskom i zatvorskom sistemu, slabo izborno zakonodavstvo; 2. razoreno drutvo u svim vitalnim segmentima ekonomije, socijalne politike, kulture, medija, zdravstva, obrazovanja, naunog istraivanja, univerziteta 3. nedovoljna diferenciranost graanske opcije (u odnosu na nacionalistiku) unutar reformskih vlasti i socijalnih aktera. Principijelno uzev, znaajna pretpostavka za razvoj civilnog drutva jeste afirmacija demokratske politike kulture tolerancije, nenasilja, po-

180

tovanja autonomije i razliitosti, tj. nesegregacijskog odnosa prema Drugome u smislu rase, nacije, pola, manjina U vezi s tim, maligni nacionalizam, etnonacionalizam, nacionalizam kao politika patologija, govor mrnje i logika rata, stavljanje crkava i religije u funkciju govora mrnje i logike rata, to se na ovim prostorima u velikoj meri dogodilo, u radikalnoj su suprotnosti sa samom idejom civilnog drutva. tavie, tolerisanje ili podsticanje agresivnog, iskljuivog nacionalizma na ovim prostorima predstavlja ograniavajui faktor za razvoj civilnog drutva. Govor mrnje, u svim svojim vidovima, mora se eliminisati iz medija, kolstva, vaspitanja, iz politikog diskursa, ako se hoe i korak napred napraviti u civilizacijskom smislu. U sprezi s nacionalizmom (nacionalizmima) nakon politikih promena i u Hrvatskoj i u Srbiji, na delu su i nastojanja dominantnih crkava i religija da se ugrade u sve pore drutvenog ivota, kao i da se eliminie princip sekularne drave i odvojenosti crkve od drave, a vladajue politike elite i javno mnjenje uglavnom pristaju, a svakako se nedovoljno suprotstavljaju navedenim tendencijama. Razvoj civilnog drutva pretpostavlja stanje relativnog mira, relativne socijalne i ekonomske sigurnosti (intenzivna pauperizacija i masovna nezaposlenost onemoguava civilno delanje), relativne ekonomske stabilnosti (zasnovane na trinoj ekonomiji, privatnom preduzetnitvu i socijalnoj pravdi), kao i stanje pravne sigurnosti (vladavine zakona, autonomnog sudstva, efikasnog sankcionisanje kriminogenog ponaanja bilo kojih subjekata ili grupa, zatienosti ivota, svojine, slobode). Utoliko, pauperizacija, ogromne praznine u socijalnoj politici i ekonomska kriza ne idu u prilog razvoju civilnog drutva i ukupnom uspehu tranzicijskih procesa.2 Akutni problem u SCG i Hrvatskoj, s vanim konsekvencama za perspektive razvoja civilnog drutva, vezan je za odnos prema Hakom tribunalu, odnosno za suoavanje sa ratnim zloinima iz ratova tokom poslednje decenije 20. veka. Karakteristicno je da su ekstremni nacionalisti i u Srbiji i u Hrvatskoj najradikalniji protivnici suda u Hagu. Relativizovanje ili odbijanje obaveze da se isporue ratni zloinci postojalo je i postoji u svim ovim sredinama, s jednom vrstom obrazloenja u Srbiji, s drugom u

2 Ograniavajui faktor za razvoj civilnog drutva je, to je ve napomenuto, i izrazita pauperizacija stanovnitva, kao i ogromna nezaposlenost. Pojedinci koji su bazino, egzistencijalno nesigurni i ugroeni, nisu u mogunosti da delaju kao subjekti civilnog drutva i faktiki, oni i nisu bili nosioci graanske opcije tokom poslednje decenije. Oni su se bavili pre svega preivljavanjem, sivom ekonomijom.

181

Hrvatskoj. Ipak, hrvatska vlast je i u tom smislu otila mnogo dalje u ispunjavanju meunarodnih obaveza od Srbije. Suoavanje Srba i graana Srbije i Crne Gore, s moralnom i politikom odgovornou za ulogu koju su imali u krvavom raspadu SFRJ jedna je od kljunih pretpostavki za kristalisanje graanske opcije i za razvijanje civilnog drutva. Nije poenta u tome da stanovnitvo Srbije skine ljagu sa sebe tako to e da potisne ili mimoie suoavanje s nedelima uinjenim u njegovo ime i od nekih njegovih pripadnika, nego da se suoi sa sopstvenom odgovornou za to to je davao demokratski legitimitet etnonacionalistikoj politici i logici rata.3 Iskustvo pokazuje da graani menjaju postepeno svoje stavove o nekom pitanju onda kada se politike i intelektualne elite, kao i mediji, ponu jasnije da opredeljuju po tom pitanju. U tom smislu, neophodno je (ali ne i dovoljno zastupljeno) jasno opredeljenje nove vlasti i odgovornih intelektualaca u Srbiji da se srpski narod suoi s negativnom srpskom stranom rata, i tome sledstveno medijsko obznanjivanje ratnih nedela uinjenih prema drugim narodima na prostorima bive SFRJ, naravno bez umanjivanja nedela uinjenih spram srpskog naroda.4

3 Nenad Dimitrijevi kae: Nakon proto-demokratske promene reima, tranzicioni sistem ima, izmeu ostalog, za cilj da uspostavi pravnu dravnost i da garantuje sigurnost osnovnih ljudskih prava u drutvu u kome su oba ova nosiva elementa demokratije bila ili razorena ili nisu ni postojala. Ovaj kompleksni zadatak dobija jo jednu dimenziju u drutvima ija je neposredna prolost obeleena ne samo autoritarnom prirodom prethodnog reima, ve i masovnim reimskim zloinima. Osnovno pitanje je jednostavno: da li nova politika zajednica, koja se legitimira demokratskom intencijom, treba da se suoi sa zloinima starog reima? Dileme koje se otvaraju ovim pitanjem kreu se u rasponu od praktino-politikih do moralnih, zaokupljajui podjednako politike elite, aktere u civilnom drutvu, graane i teoretiare. Odgovori se trae izmeu polova politike zaborava i politike otvorenog i viedimezionalnog suoavanja s prolou. Skeptici najee ukazuju na viestruku kontekstualnu uslovljenost demokratske tranzicije. Novi reim suoava se sa mnogobrojnim i esto kontradiktornim problemima koji ga svaki za sebe i svi zajedno optereuju uvek novim imperativima, a otvaranje procesa sistematskog razraunavanja sa loom prolou samo bi odvratilo panju od bitnih pitanja, produbilo postojee drutvene podele i, u krajnoj liniji, dodatno ugrozilo izglede za stabilizaciju demokratije. S druge strane, argument u prilog neophodnosti suoavanja s prolou moe se saeti u tezu da demokratija nije mogua bez jasnog povlaenja linije u odnosu na lou prolost. Diskontinuitet sa kompromitovanim praksama iz prethodnog perioda pogotovo kad su se te prakse materijalizovale kroz zloine i druge oblike tekih krenja ljudskih prava predstavlja neophodan uslov za samo pristupanje procesu demokratske tranzicije. (Vujadinovi et al. 2004, Dimitrijevi) 4 Nedavna istraivanja javnog mnjenja (Golubovi, Spasi, Pavievi 2003, 141-158) pokazuju da veina ispitanika prihvata injenicu da su srpske vojne snage inile

182

U Crnoj Gori, takoe, nije dovoljno izraena spremnost ni u politikim krugovima ni meu graanima da se spozna i javno obznani istina o oficijelnoj podrci Miloevievoj militarnoj politici tokom ratova (izuzimajui sukobe na Kosovu 1999), a posebno o osvajakim i pljakakim pohodima crnogorskih jedinica bive jugoslovenske armije na podruju Dubrovnika i njegovog zalea krajem 1991. godine. Naravno, i druga strana u ovom sluaju hrvatski narod i nosioci vlasti u Hrvatskoj i pre i nakon demokratskih promena 2000. godine moraju da se suoe sa svojim zloinima nad muslimanskim stanovnitvom u Bosni i srpskim u Hrvatskoj. Veliki otpori u Hrvatskoj (meu veteranima domovinskog rata, ali i meu znatnim delom stanovnitva) i u odnosu na Hag i u odnosu na suenja u domaim sudovima za ratne zloine uinjene nad graanima drugih nacionalnosti, generalnije uzev veliki otpori u odnosu na suoavanje sa sopstvenom odgovornou hrvatskog naroda i krivicom njegovih predstavnika u vojnoj i civilnoj vlasti, vezani su za pozivanje na odbrambeni karakter rata. Odnos prema manjinskim pravima je test demokratije i u institucionalnom smislu i u smislu kvaliteta demokratske politike kulture. U navedenom kontekstu, ograniavajui faktor za razvoj civilnog drutva i u Hrvatskoj, i u Srbiji i u Crnoj Gori je nedovoljna realizacija manjinskih prava i sloboda zbog nedostataka kulture tolerancije u prvom redu meu veinskim nacijama, a takoe i meu manjinskim. Formalno-pravna regulacija ljudskih prava je, dodue, na evropskom nivou (posebno u Hrvatskoj i Crnoj Gori), ali je, s druge strane, izraen raskorak s ostvarenjem manjinskih prava (naroito u Hrvatskoj). (Vujadinovi et al. ed. 2004. Tatalovi) Pretpostavke za razvoj civilnog drutva su, generalno uzev, neodvojive od suzbijanja navedenih i mnogih drugih ograniavajuih faktora. Konkretno uzev, civilnog drutva ne moe biti bez kanjavanja za ratne zloine i druga kriminalna dela, dekriminalizacije policije, formiranja nezavisnog sudstva, uspostavljanja pravne i socijalne sigurnosti, borbe protiv korupci

zloine tokom prethodnih ratova, nakon suoenja u medijima s injenicama o pronaenim telima Albanaca u hladnjaama izvaenim iz Dunava, o dogaajima u Srebrenici s pokoljom muslimanskog stanovnitva,... ), ali da i dalje pokuavaju da ih relativizuju ili amortizuju iskazima o tome da je i druga strana takoe inila zloine. Ovo potiskivanje, ublaavanje, intencija zaborava, vezani su izmeu ostalog i za nedostatak jasne oficijelne politike osude zloina i nedovoljno glasnih i uticajnih kampanja po tom pitanju iz krugova civilnog drutva.

183

je i sive ekonomije, kao ni bez razvoja politike kulture tolerancije i nenasilja, suprotstavljanja injenjem govoru mrnje i nacionalizmu, suoavanja sa zloinima i odgovornou, javne kontrole nove vlasti (uz beskompromisno demistifikovanje nove opozicije), i generalnog unapreenja drutvene opozicije (u delanju za boljitak, a ne vie samo protiv unazaivanja). Optimalni rezultat bio bi proces ozdravljenja drutva i drave u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, odnosno uspostavljanje u svim novonastalim dravama nakon raspada SFRJ paradigme ustavna demokratija-civilno drutvo kao izraza normalnog funkcionisanja drutva i drave i dokaza o pripadnitvu modernosti, tj. Evropi i svetu. Tome idealu se do sada od drava nastalih nakon raspada SFRJ izrazito pribliila Slovenija, a Hrvatska je blie od Srbije i Crne Gore, mada i Hrvatska i Srbija i Crna Gora imaju jo mnogo toga da urade na polju istinske tranzicije, konsolidacije i institucionalizacije liberalno-demokratskog poretka i razvoja civilnog drutva. (Vujadinovi et al. 2004, Vujadinovi) 2. Politika kultura i civilno drutvo Tranzicijski procesi uopte, kao i razvoj civilnog drutva su na prostorima bive Jugoslavije na specifian nain determinisani merom jaanja nacionalizma i etnonacionalizma, karakterom nasleene politike kulture, kao i uticajem religijskog naslea i odnosom crkava prema prolosti i budunosti. U navedeni kontekst uklapaju se procesi erozije vrednosnog zalea masovne kulture, kao i erozije emancipatorskih procesa zapoetih tokom Druge Jugoslavije u polju porodinih, obrazovnih, socijalnih, kulturolokih, medijskih struktura i procesa. Navedena erozija ima za svoju potku tenedencijske procese repatrijarhalizacije, retradicionalizacije i klerikalizacije. Razvoj civilnog drutva, kao to je reeno, zahteva demokratsku politiku kulturu, demokratsku socijalizaciju individue/graanina, kritiku javnost, afirmaciju univerzalnih ljudskih vrednosti u porodici, obrazovanju, na radnom mestu, u kulturi, medijima, politici. Na prostorima Srbije, Hrvatske, Crne Gore, autoritarno politiko naslee i autoritarni drutveni karakter pogodovali su raanju etnonacionalizama, koji su lako i olako pretvorili sugraane i komije u krvne neprijatelje. Autoritarno politiko naslee je na multiplikovan nain pustilo duboke korene i predstavlja jednu od najozbiljnijih, najdugotrajnijih i najtee savladivih prepreka uspene demokratske tranzicije.

184

Crkve i religije nisu igrale pomirujuu i civilizujuu ulogu, ve su prevashodno bile stavile svoje resurse u slubu potenciranja animoziteta, buenja etnonacionalizama i preutne ili glasne podrke (navodno u ime viih ciljeva) ratovima. A nakon prestanka ratova i uspostavljanja relativno stabilnih politikih reima, po istoj logici se nisu stavile u slubu mira i prosperiteta, okretanja budunosti, ve u slubu potenciranja razlika, potiskivanja i preutkivanja zloina, nametanja standarda tradicije i religije kao dominantnih vrednosnih okvira. Doprinele su klerikalizaciji, retradicionalizaciji i repatrijarhalizaciji, i, utoliko su, direktno delovale, a preteno i dalje deluju, nasuprot razvijanju civilnog drutva i vladavini prava. Kako su se konfesionalne zajednice uspostavile kao duhovne voe i pokazatelji pravog puta i identiteta nacija i naroda, sve dok Crkve, pre svega SPC, ne uspostave jasnu distancu spram sopstvene uloge i uloge svog naroda u prolim ratovima, potiskivanje loe prolosti i blokada demokratskih procesa, demokratske politike kulture i civilnog drutva ne moe da se prevazie. 2.1. Politika kultura Patrijarhalna politika kultura, tradicinalizam i okrenutost prolosti uz znaajne potencijale mistifikacije i zlupotrebe istorijske memorije predstavljaju glavne prepreke, ili bazu svih prepreka, za razvoj civilnog drutva u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Uporedivost i prepoznatljivost slinih pojava i prepreka za razvoj civilnog drutva imaju svoje korene u zajednikoj istoriji tokom prve i druge Jugoslavije, kao i slabije otelotvorenim modernizacijskim procesima na patrijarhalnom Balkanu. Vano zajedniko iskustvo bive SFRJ tokom 70-ih i 80-ih godina prolog veka, vezano je za modernizacijske procese pod uticajem Zapada u ekonomiji, kulturi, porodici, obrazovanju. Odmah treba rei da je ovo iskustvo modernizacije predstavljalo protivteg tradicionalizmu, patrijarhalizmu, dominantnoj kolektivistikoj ideologiji najpre komunizma, a zatim nacionalizma (tanije reeno, etnikih nacionalizama), koji su obeleili proces ukidanja zajednike drave. Jo je vanije rei da je navedeni protivteg bio nedovoljno artikulisan i bez jakog socijalnog uporita, a demokratski deficit na polju institucionalnih reenja i u polju civilnog drutva imao je za posledicu krvavi raspad zajednike drave. Navedeni modernizacijski procesi i uticaji rezultirali su i pojavom inicijalnih elemenata civilnog drutva i demokratske politike kulture u veini republika zajednike drave (naroito u najrazvijenijoj Sloveniji, de-

185

limino u Hrvatskoj i Srbiji), a u vidu drutvenih pokreta, disidentskog delovanja, manifestacija graanske neposlunosti. Diskurs i praksa potisnutog civilnog drutva (Pavlovi ed. 1996), korieni su mimo i preko republikih granica zajednike drave, kao instrument borbe protiv autoritarnog komunistikog (titovskog i posttitovskog) reima.5 Neke vane drutvene promene proizvele su, bar u nagovetajima, politiku kulturu otvaranja prema svetu, unekoliko modernizovani svakodnevni i porodini ivot, trino orijentisane stavove, kao i skromnu ali nezanemarljivu subkulturu ljudskih prava. Ipak, pomenuti kulturoloki pomaci ka modernosti i ka promociji liberalno-demokratskih vrednosti bili su slabi i polovini, i nisu uspeli da se iskristaliu u ozbiljnu opoziciju reimu. Krvavi raspad socijalistike Jugoslavije moe se tumaiti kao konani dokaz nemoi ovih liberalnih i modernizacijskih trendova i njihovih aktera (naravno, ovim se ne eli negirati odluujua uloga komunistikog reima u raspadu Jugoslavije). Zemlja koja je smatrana najmanje nedemokratskom u socijalistikom svetu okrenula se ratu umesto mirnom razreenju odnosa meu federalnim jedinicama i narodima.

5 U vreme raspada bive SFRJ, diskurs civilnog drutva i njegovi akteri poinju da se diferenciraju, prestrojavaju i definiu kontekstualno politiko-istorijski na razliite naine: slovenako civilno drutvo se stavlja u funkciju ideje i prakse afirmacije nacionalnog identiteta i uspostavljanja dravnosti i meunarodnog priznanja Republike Slovenije. Diskurs civilnog drutva i civilni akteri u Hrvatskoj stavljaju se u funkciju afirmacije dravnosti Republike Hrvatske i istovremeno se iznutra diferenciraju i oslabljuju u rascepu izmeu konfliktnih opredeljenja za odbranu od agresorskog rata na svojoj teritoriji, za odbranu ugroenih manjinskih prava na svojoj teritoriji, za distanciranje od agresorskog rata u kome i Hrvatska uzima uea. U Srbiji, u kojoj modifikovani komunistiki autoritarni reim opstaje deceniju due i pri tom prerasta u nacionalistiki, militantni i agresorski reim, znaajan deo aktera u sferi koja se idealno-tipski odreuje kao civilno drutvo identifikuje se (na autodestruktivan nain) s viim dravnim interesom. Ipak, u celom ovom periodu u Srbiji je postojala manjinska civilna alternativa, koja se dosledno borila protiv ratne, etno-nacionalistike, autoritarne, izolacionistike dravne politike i iji doprinos ruenju Miloevievog reima ne moe biti zanemaren. U Crnoj Gori se rudimentarno civilno drutvo formira najpre poetkom 90-ih godina u otporu spram miloevievskog reima (i njegove dominacije preko poslunikog odnosa crnogorskih vlasti i u Crnoj Gori), kao izraz anti-ratnog i anti-reimskog stava. Razvijenije civilno drutvo nastaje nakon 1997. godine, na temelju nastojanja reformskog dela politike elite da dokae svoju evropsku orijentaciju i privrenost fundamentalnim demokratskim vrednostima, kao i zahvaljujui velikoj meunarodnoj podrci procesima demokratizacije u Crnoj Gori. Ono delom nastaje neautohtono, a razvija se i samostalno u odnosu na vlast. Autohtono civilno drutvo uspostavlja spram vlasti odnose uzajamne tolerancije, povremene saradnje, a do 2000. godine vezano za zajedniku ugroenost od Miloevievog reima i stratekog saveznitva. (Vujadinovi et al. 2004, Darmanovi i Bojovi, Vujadinovi).

186

Ivan iber se bavi autoritarnim politikim i sociopsiholokim nasleem druge Jugoslavije, a onda tendencijama u razvoju politike kulture u samostalnoj Hrvatskoj: Politike promjene tijekom 1989. i 1990. godine kako na prostoru ranije Jugoslavije tako i cijele istone Europe pokazale su povijesni slom jednog modela i jedne ideje utopije, a istodobno jo jae aktualizirale problem politike kulture i njene primjerenosti demokratskom ustrojstvu u okviru viestranakog politikog sustava. Drugim rijeima, postavlja se osnovno pitanje: U kojoj mjeri odsustvo tradicije graanskog drutva, kao i prisustvo autoritarne tradicije, oteava razvoj demokratskih procesa i odnosa? Vrijednosni vakuum nastao raspadom ranijeg sustava jednostavno je zamijenjen novim uporitima, prije svega nacije, religije i povijesti. Za razvoj demokratske politike kulture, kao i promjene autoritarne svijesti, potrebno je vrijeme i proces politike resocijalizacije Ako imamo u vidu injenicu da je koncept autoritarnosti prije svega razvijen kao pokuaj objanjavanja psiholokih korijena fenomena faizma, a da je upravo nacionalizam6 jedna od njegovih bitnih znaajki, nuno se postavlja problem prisutnosti autoritarnosti kao psiholoke znaajke populacije u bivim komunistikim zemljama s obzirom na uoeno jaanje nacionalistikih tendencija. Budui da su se komunistiki poreci prije svega uspostavili u zemljama bez tradicije graanskog drutva, da se tu radilo o utopiji budunosti primijenjenoj u uvjetima preteno tradicionalnog, agrarnog drutva, svakako da je autoritarnost tih drutava bila zahvalna osnovica za autoritarni poredak7,

6 rije nacionalizam ponekad se upotrebljava u neutralnom obliku tako da se govori o oslobodilakom nacionalizmu, dravnom nacionalizmu, ugroenom nacionalizmu i sl. Ja, slijedei psiholoku literaturu, pod nacionalizmom podrazumijevam patologiju nacionalnog, u smislu apriornog negativnog, neprijateljskog odnosa prema pripadnicima drugih naroda. (Ibid) 7 iber kae: Analizirajui istraivanja autoritarnosti na podruju nekadanje Jugoslavije doao sam do sljedeih zakljuaka koji su, ini mi se, relevantni i za ono to se dogodilo i dogaa na ovim prostorima (iber, 1989):7 1. Bez obzira na to to su razliita istraivanja provoena meusobno neusporedivim ljestvicama, nalazi Rota i Havelke na temelju izvorne F-ljestvice ukazuju na izrazito visoki stupanj autoritarnosti u cijeloj populaciji. 2. Budui da su sva istraivanja pokazala visoku povezanost autoritarnosti, s jedne, i obrazovanja, socijalnog porijekla i razvijenosti sredine u kojoj se nalazi pojedinac, s druge strane, logino je zakljuiti da se tu radi o kognitivnoj autoritarnosti, znai odreenim vrednovanjima i ponaanjima koje pojedinac preuzima kroz proces socijalizacije. 3. Istraivanja pokazuju znaajnu povezanost autoritarnih osobina s etnocentrizmom i socijalnim distanciranjem, kao uostalom izvorna istraivanja Adorna i dr. (1950). Prema tome, dominantna autoritarna struktura linosti je zahvalna podloga jaanja i manipuliranja meunacionalnim konfrontacijama.

187

i da je poredak sa svoje strane jaao autoritarnu strukturu svijesti.8 Budui da propast poretka nije praena i nestankom autoritarne svijesti, ona ostaje kao limitirajui faktor uspostave demokratskog poretka, odnosno zahvalna podloga novim oblicima totalitarizama u prvom redu onih, a ti su najei, koji se zasnivaju na homogenizaciji vlastite nacije u suprotstavljanju drugima. (Vujadinovi et al. 2004, iber) iber na argumentovan nain zakljuuje o zajednikom autoritarnom nasleu u politikoj kulturi: Empirijska istraivanja pokazuju da su na prostoru ranije Jugoslavije do 1990. godine, kao i na prostoru R. Hrvatske nakon 1990. godine, izrazito prisutna autoritarna vrednovanja sa svim obiljejima koja su naena u istraivanjima u svijetu: to vea autoritarnost to vea iskljuivost prema drugima, vei izbor desnih (nacionalistikih) stranaka, vea religioznost, okrenutost tradiciji i slino. Tu se radi, prije svega, o tzv. spoznajnoj autoritarnosti, znai obliku vrednovanja i po

4. Nalazi, takoer, ukazuju na negativnu povezanost autoritarnosti sa samoupravnom orijentacijom. Ako se samoupravljanje, na vrijednosnoj razini kako je i istraivano, uzme kao demokratski oblik drutvenih odnosa, tada se potvruje izvorna pretpostavka i nalaz da je autoritarna struktura linosti u osnovi antidemokratska. 5. Autoritarnost je takoer povezana i s nekritinou prema pojedinim idejnim orijentacijama. To znai da se svaki sadraj prihvaa bez obzira o emu se radi, ako dolazi iz izvora koji se doivljava legitimnim i pouzdanim. 6. Opi zakljuak do kojeg se dolazi na osnovu navedenih nalaza jest da izrazita prisutnost autoritarnosti u psiholokoj strukturi populacije predstavlja realnu pretpostavku nametanja razliitih utjecaja, pogotovo u situaciji drutvenih previranja, nesigurnosti i konflikata. Analizirajui procese u zemljama Istone Europe, prije svega krvava zbivanja na podruju bive Jugoslavije, ovi zakljuci pokazuju se kao dobro, ali ujedno i nesretno, predvianje. (Ibid) 8 Za odnos politike kulture, autoritarnosti i demokratije u Hrvatskoj Ivan iber kae: Suoeni u neposrednoj prolosti s traginim zbivanjima u procesu uspostavljanja novih nacionalnih drava na prostoru bive Jugoslavije, kao i s injenicom da mnoge demokratske institucije (bez obzira na kvalitetu pojedinih formalnih zakonskih i pravnih rjeenja) jednostavno loe funkcioniraju, objanjenje esto traimo u ljudskom faktoru, u nedostatku demokratske tradicije pa sukladno tome i demokratske politike kulture, kao i u dominantnoj autoritarnoj strukturi linosti u populaciji... injenica jest da su u vremenu neposredne promjene politikog poretka ljudi traili sigurnost u crno-bijelim vrednovanjima, u grupnom identitetu, u snanom voi, traei u isto vrijeme i drutveno dozvoljeni objekt prenesene agresivnosti akumuliranih frustracija. Raniju, komunistiku vlast, smjenjivali su u raznim dravama pojedeni socijalni pokreti temeljeni na nacionalnom, religijskom, ili jednostavno antikomunistikom opredjeljenju (Vujadinovi et al. 2004, iber)

188

naanja preuzetih procesom socijalizacije u tradicionalnoj sredini s dominantnom parohijalnom politikom kulturom Postojea istraivanja u Hrvatskoj, kako ona do 1990-tih, tako i poslije, potvrdila su osnovne nalaze istraivanja u tradicionalnim demokratskim zemljama. Autoritarni pojedinci uglavnom su usmjereni politikim strankama tzv. desnog programa, znatno manje prihvaaju pripadnike drugih etnikih skupina, religiozniji su (Milas i Richter, 1998; orkalo i Stankovi, 2000), openito tradicionalniji s izrazitom konzervativnom orijentacijom. Isto tako, potvrdili su se i nalazi ranijih istraivanja o odnosu obrazovanja i autoritarnosti, odnosno dobi i autoritarnosti (iber, 1998). (Ibid) U vezi empirijskih istraivanja postjugoslovenske Hrvatske i trendova u politikoj kulturi, iber kae: Podaci o iskazanoj autoritarnosti ispitanika pojedinih politikih svjetonazora pokazuju da se tu radi o dvije skupine svjetonazora: neautoritarni (liberalni, komunistiki i socijaldemokratski), i autoritarni (demokranski, kransko-socijalistiki, konzervativni, tradicionalni i nacionalistiki). Pojedinci koji iskazuju liberalni svjetonazor, znai svjetonazor koji polazi od slobode i neovisnosti pojedinca je najmanje autoritaran, dok pojedinci koji iskazuju kransko-socijalistiki svjetonazor, znai svjetonazor koji u sebi kombinira podlonost autoritetu i kolektivistiki otklon, pokazuju najvei stupanj autoritarnosti. Zagorka Golubovi polazi od shvatanja da je autoritarna politika kultura jedna od glavnih prepreka za razvoj civilnog drutva u Srbiji. Pri tom, autoritarna politika kultura ima svoje uporite u istorijskim socio-psiholokim, institucionalno-politikim faktorima. Utoliko, Golubovi raspravlja o korenima autoritarnog naslea uopte i posebno u Srbiji: Dva su opta izvora: prvo, tradicionalno, patrijarhalno drutvo, s tipino patrijarhalnom porodicom i patrijarhalnim ustrojstvom drutvenih odnosa koji su ureeni na principima podreenosti: enskog pola mukom (autoritet mukog roda), dece roditeljima (autoritet starijih), individua kolektivu (autoritet kolektivnog subjekta); i drugo, totalitarni/autoritarni sistem, koji je u osnovi konzervativan jer usvaja naslee tradicionalnog drutva, ali ga pojaava uvodei kao vrhunske arbitre autoritet partije i partijske drave, koji se podstiu i razvijaju pomou autoritarnog tipa socijalizacije, u funkciji indoktrinacije kao sredstva za formiranje autoritarnog drutvenog karaktera i autoritarne linosti, na elu s harizmatskim/autoritarnim voom kao neospornim autoritetom. Totalitarna/autoritarna drutva iako istorijski nastaju u eri industrijskog razvoja, inkorporirala su naslee tradicionalnih drutava, to najbolje izraava kolektivistiki etos i oslanjanje na patrijarhalno ustrojstvo porodice, kao kanala za oblikovanje poeljnog

189

drutvenog karaktera, koji e obezbediti nesmetano funkcionisanje takvog sistema.9 (Vujadinovi et al. 2004, Golubovi) Polazei od kompleksne definicije politike kulture, u smislu da ona u sebe pored kulture ponaanja ukljuuje kako norme tako i uslove (a ne samo oblike) participacije u drutvenoj praksi individua, a to znai i tipove drutvenih/politikih akcija, kao i procese u kojima se individue pripremaju za drutvenu participaciju (socijalizacija, a posebno politika socijalizacija, formiranje drutvenog karaktera, procesi simbolizacije, prihvaeni tipovi verovanja i ideologije, dominantni mentalitet, takozvani nacionalni karakter), Golubovi analizira situaciju u Srbiji: Razmotrimo kako stoji s navedenim elementima politike kulture u Srbiji danas i gde su najvanije prepreke za razvoj civilnog drutva. Ponimo od socijalizacije, koja uslovljava kako formiranje linosti i drutvenog karaktera, tako i dominantni mentalitet i verovanja. Moe se rei da se primarna socijalizacija (u porodici) i sekundarna (u drutvenim i politikim organizacijama) ne razlikuju mnogo: jo uvek je u oba oblika zadran princip pokoravanja autoritetu (mada je to izraeno u manjoj meri u porodici, ne zato to su roditelji manje autoritarni, ve zbog toga to su deca danas samostalnija, nego u politikim partijama u kojima dominira autoritet voe); zatim, praktikovanje manje ili vie prinudne adaptacije dominantnoj kulturi (to je u izvesnoj meri oslabilo zahvaljujui razvijanju razliitih oblika podkultura i kontra-kultura). Ali, ogranienost nedemokratske socijalizacije ne proizlazi samo iz naslea patrijarhalne/autoritarne prolosti, ve je u velikoj meri i posledica preovlaujueg trenda potroakog drutva, koje usko orijentie pojedince na stalno sticanje (i troenje) novih dobara, to im odvraa panju od realnih problema drutva i njihovog mogueg angaovanja za drutvene promene. Stoga se mnogo vei broj pojedinaca interesuje za uee u malom biznisu (najee na crno) nego za drutvenu/politiku participaciju u organizacijama civilnog drutva. (Vujadinovi et al. 2004, Golubovi)

9 Dakle, civilno drutvo se moe razvijati samo ukidanjem pretpostavki totalitarnog/ autoritarnog drutva i prevazilaenjem zatvorenog politikog sistema iji je glavni i jedini subjekt dravni aparat, koji oduzima subjektivnost ak i svojim zvaninicima (to termin aparatik dobro ilustruje); ili govorei u pozitivnom smislu, samo na osnovu ostvarenja navedenih pretpostavki. Ukoliko i dalje postoje ogranienja za razvoj sindroma graanstva i nakon smene autoritarne vlasti, moe se govoriti o preprekama za razvoj civilnog drutva, odnosno o krizi civilnog drutva, kada nova vlast odbija da prihvati njegove asocijacije kao svoje partnere. Stoga se postavlja pitanje: da li postoje prepreke za razvoj civilnog drutva u Srbiji posle postoktobarskog prevrata 2000. godine?

190

Golubovi kae da karakter politike kulture direktno utie na kvalitet politike socijalizacije, na dominantni tip drutvenog karaktera, a time i na perspektive razvoja autonomne linosti, asocijacija dobrovoljno i autonomno motivisanih graana, pa i kritike javnosti i razvijenog civilnog drutva.10 2.2. Uloga crkava i religija Sran Vrcan analizira sintetiki i uporedno ulogu dominantnih religija katolike, pravoslavne i muslimanske na drutvene procese pre, tokom i nakon ratova u poslednjoj deceniji dvadesetog veka: Prva tvrda injenica je da su devedesete godine bile svjedokom sustavne politike mobilizacije znaajnog dijela postojeih religijskih tradicija i raspoloivih religijskih resursa smisla kao i svjedokom politike mobilizacije religijskog simbolizma sve tri velike religije koje su prisutne u ovim prostorima11. I to njihove politike mobilizacije za politike svrhe nacionalistiki usmjerenih politikih strategija. A to je na simbolikoj ravni bilo veoma vidljivo u

10 Kada je u pitanju politika socijalizacija, jo uvek preovlauje tenja razliitih drutvenih grupa i organizacija da nametnu svoju ideologiju (liberalnu, neoliberalnu, nacionalistiku, klerikalnu, monarhistiku) i u toj konfuziji razliitih ideologija, koje u mnogim sluajevima deluju militantno, graani esto bee ili u potpunu privatnost i apolitinost, ili u razliite sekte, pa ak i u misticizam, kao zatitu od ideoloke agresije. Drugim reima, idejno opredeljenje individua jo nije postalo stvar njihove slobodne odluke, bez ideolokih pritisaka. O jo uvek preovlaujuem autoritarnom tipu drutvenog karaktera ve je bilo rei, valja samo dodati da se on i dalje pothranjuje paternalistikim shvatanjem drave, kako od strane vlastodraca tako i od strane graana, slabei pozitivnu energiju koja je bila ispoljena 5. oktobra 2000. godine i pasivizirajui graane u procesu stvaranja uslova za demokratsku politiku kulturu kao osnovu civilnog drutva. A kada je u pitanju takozvani nacionalni karakter (koji za razliku od socioloki utemeljenijeg koncepta drutvenog karaktera podrazumeva istorijsko nacionalno, a ne aktualno drutveno naslee), novije analize pokazuju da je okrenutost prolosti dominantnija od zabrinutosti za budunost. U pogledu vrednosti vie se cene kao osobine herojstvo i junatvo (hvalei se i najnovijim dobijenim ratovima) i nacionalno osloboenje od individualne slobode, radinosti, efikasnosti i odgovornosti u projektima za bolju sadanjost i budunost. Zbog toga teko ide i sa usvajanjem jednog od vanih uslova u izgradnji nove politike kulture, tj. sa suoavanjem sa svim stranputicama prolosti, da bi se doivela neophodna katarza i formirao realniji pogled na kapacitete naroda za demokratske procese. U tom pogledu graani se teko oslobaaju i iluzije da se nacionalno osloboenje moe ostvariti bez emancipacije individua, budui da autoritarna struktura individualnog i drutvenog karaktera ne moe da obezbedi ni emancipaciju nacije(a). (Ibid) 11 Znakovito je da islamski simbolizam koji je u Bosni bio politiki mobiliziran nije bio tradicionalni bosanski islamski simbolizam nego je to bio suvremeni islamski simbolizam uvezen iz nekih arapskih zemalja.

191

ranim fazama politikih konfrontacija kao i u nekim njihovim kritinim trenucima, ali naravno i uz veoma znaajne razlike izmeu pojedinih religija. Naravno, time se samo u ovim prostorima oitovao vidljivije u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini nego u Miloevievoj Srbiji suvremeni trend meunarodnih dimenzija politizacije religije i religizacije politike. Druga tvrda injenica je da su u dramatinim zbivanjima s poetka devedesetih sve tri religijske zajednice, tretirajui religiju kao vaan izvor politikog legitimiteta i djelujui kao nacionalne, politiki legitimirajue instancije prvog reda, snabdjele i snabdijevale respektivne nacionalistike politike strategije dodatnim legitimitetom. I to osobitim legitimitetom kao legitimitetom i nacionalne naravi odozgo i legitimitetom numinozne naravi. Na taj nain sve su dominantne nacionalistike strategije praktino djelovale i pod stanovitim svetim pokrovom (sacred canopy) (Berger). Naravno, postojala su vidljiva kolebanja i to prije svega izmeu totalnog i bezuvjetnog legitimiteta u religijskim terminima i relativnog te djelominog ili samo uvjetnog, kao to su postojale toke na kojima se iskazivalo nastojanje koje je u svojim najradikalnijim oblicima smjeralo religijskoj rekonkvisti odgovarajuih drutava preko rekatolizacije, reortodoksizacije i reislamizacije odgovarajuih nacionalnih identiteta, i to ponajprije dravnih politika to je bilo daleko vidljivije i uinkovitije u devedesetim u Hrvatskoj i u dijelovima Bosne i Hercegovine12 nego u miloevievskoj Srbiji u istom razdoblju. Trea tvrda injenica je da su devedesete godine bile svjedokom velikih promjena u religijskom zemljovidu ovih prostora. I to vjerojatno takvih promjena kakve se nisu dogodile od vremena balkanskih ratova. Te promjene bi se mogle opisati ovako: a) linije koje su stoljeima odvajale lokalitete s jednom religijskom katolikom, pravoslavnom ili islamskom veinom od lokaliteta s drugom religijskom veinom negdje su se pomakle i za vie od stotinu kilometara ponegdje prema istoku, drugdje prema zapadu ili jugu, odnosno sjeveru; b) radikalno se smanjio broj viereligijskih naselja u kojima su stoljeima su-ivjeli pripadnici spomenutih religija; viereligijska naselja su postala iznimke i u podrujima gdje su stoljeima bila pravilo;

12 Vrcan navodi sledee: Tako je Ustav tzv. Republike Srpske priznavao poseban status Srpskoj pravoslavnoj crkvi u skladu s tvrdnjom Karadia da Srpska pravoslavna crkva nije samo religijska organizacija nego je kulturna institucija i dio nacionalnog vodstva (Perica 2002, 162). (Ibid)

192

c) neka velika podruja koja su stoljeima bila vie-religijska i religijski sloena danas su postala jednoreligijska i religijski homogena; tako je, primjerice, Hrvatska koja je stoljeima bila viereligijska zemlja s relativno znaajnom pravoslavnom komponentom postala gotovo jednokonfesionalna katolika, dok se neto slinoga dogodilo u prostoru dananje Republike Srpske u znaku pravoslavlja ali vjerojatno jo izrazitije na Kosovu u znaku islama; d) na djelu su bila i nastojanja da se uini simboliki to vidljivijim jednoreligijsko posjedovanje teritorija koje se moe opisati, posuujui D. Hervieu-Legerin termin, kao sveta reteritorijalizacija posredstvom i simbolikog zaposjedanja prostora. Ovo se moe interpretirati i kao svjedoanstvo suvremenih meureligijskih sporenja oko teritorija ali i kao primjer suvremene jednoreligijske santifikacije teritorija. etvrta tvrda injenica je da nijedna od religija nije postigla posvemanju politiku homogenizacija nego su unutar istog religijskog kruga javili se oni koji su se javno politiki opredjeljivali drugaije od glavne struje. Klasian primjer za to su razlike izmeu hercegovakih i bosanskih franjevaca. Ove injenice same po sebi upozoravaju da su sukobi koji su prerasli i u oruane pa i ratne sukobe imali znaajnih posljedica za religijske prilike u ovim prostorima iako rat nije bio religijski rat Analiza razliitih izjava Sinoda Srpske pravoslavne crkve, Hrvatske biskupske konferencije i Rijaseta Islamske Zajednice u Bosni jasno to potvruje. (Vujadinovi et al. 2004, Vrcan) Mirko orevi analizira ulogu pravoslavlja u podravanju ratne opcije: Jednom pronaen obrazac religijsko-ratnikog diskursa, semantizovan u prepoznatljivom obliku, nee se tokom pomenutog perioda menjati bez obzira na konkretan povod. On se prepoznaje u izjavama koje su jasno vezane za aktuelna zbivanja, ali i u teolokim traktatima koji imaju ili bi trebalo da imaju sasvim drugaiji smisao. Tako se ve sredinom devete decenije formirala jedna specifina teologija rata, koja sa teologijom nema skoro nikakve veze. Koliko god to izgledalo udno, najuticajniji ljudi iz Crkve priklanjaju se ne samo takvoj teologiji, ve izlau najneposrednije ratne ciljeve, iako se neto takvo nikako ne bi moglo oekivati od kaluera. Potiskuje se sve to je autentino i izvorno religijsko, ili to ostaje kao neka vrsta retorskog ukrasa. Na tom je poslu najuticajniji bio jeromonah (potonji vladika) dr Atanasije Jevti, raspaljujui crkveni populizam koji

193

se dobro slagao sa politikim populizmom Slobodana Miloevia, bez obzira na to to e se oni oko nekih stvari i sukobljavati. Priroda tog sukoba je posebno vana. Naime, kako je rat odmicao, ljudi iz Crkve su zamerali Miloeviu ne to to je poveo rat nego to ga nije nastavio. (Vujadinovi et al. 2004, orevi)13 O ulozi pravoslavne nomenklature u retrogradnom (ne)suoavanju s prolou, orevi kae: Jo je tee analizirati utanje Crkve i verskih zajednica o zlodelima i zloinima nad drugima. Reit je jedan primer; kada je Vukovar divljaki razoren novine srpske patrijarije Pravoslavlje su dogaaj popratile utanjem, jednako kao to se Karadi i Mladi uzimaju kao vrli hrianski ratnici, iako za to nema nikakvih razloga. Upotreba religije je izvrena po principu politikog svrstavanja uz svoj narod i svoje ratnike. U nekim momentima je religijski faktor dobijao dominantnu ulogu, a primera za to ima na pretek. U analizama, meutim, sve do danas, nema preienih stanovita broji se niz sruenih bogomolja, pri emu se svoje rtve uveavaju. Postoji teza da je sociologija religije nemona da objasni fenomen religijskog faktora a ta se teza moe dokazati barem na balkanskom prostoru. Hrianski Bog ljubavi, lini Bog ljubavi i pratanja, koji ukazuje na put ka drugom i drugaijem, na balkanskom je prostoru tokom ratnog perioda ustupio mesto drevnom paganskom bogu Marsu. Pri

13 orevi kae: Diskursom intoniranim u religijsko-ratnikom tonu odlikuju se i neki dokumenti SPC. Taj diskurs se sree ak i u poslanicama koje se povodom velikih praznika upuuju vernicima i narodu. U takvim dokumentima se istie da se SPC optuuje za nekakvu veliku Srbiju uz tvrdnju da se takve optube u ozbiljnoj analizi ne mogu dokazati. Kao argument za to navode se izjave patrijarha Pavla da on nee veliku Srbiju ni najmanje po cenu zloina. Ipak, problem se nije mogao ukloniti, jer je razvoj dogaaja sam po sebi, naglaavao ulogu religijskog faktora u krvavom raspletu balkanske drame. Ti se elementi jasno vide na primeru uskrnje poslanice patrijarha Pavla objavljene 1994. u kojoj stoje i karakteristine rei: Snalo nas je gorko i tragino iskustvo zbog grehova naih, zbog bezbotva voa naih, a naroito zbog tiranskih monika ovog sveta, koji nas dre utamniene i izolovane od ostalih naroda. I to im je malo, te alju bombardere da ubijaju i ranjavaju nevini narod, a krivica mu je to je narod srpski i pravoslavni (Politika 1994). Iskaz je uistinu karakteristian i ponavljae se mnogo puta. Vano je ovde pogledati raspored znaenjskih akcenata koji upuuju na neke neosporne injenice, ali i na neke koje su u irem kontekstu dobile drugaije znaenje. Da je, naime, srpski narod rtva i domaih i svetskih monika to ne bi moglo biti sporno, ali ne moe se lako dokazati da je on bombardovan zbog toga to je srpski i pravoslavni. Jednostavnije reeno, jedna neprecizna politika procena situacije, sa naglaskom na srpskom i pravoslavnom, predstavlja religijskoideoloku logistiku Miloevievom reimu koji je svojom ratnom politikom doveo narod u izolaciju. Tako se objektivno dogaalo da sama SPC tom religijskom faktoru jasno daje dominantno mesto. (Ibid)

194

tom se potpuno izgubila i granica izmeu primenjene teologije i verske publicistike. (Ibid) Olga Popovi Obradovi posveuje svoju analizu antimodernizacijskom delovanju Srpske pravoslavne crkve nakon ruenja Miloevievog reima: Proces redefinisanja odnosa crkve i drave nakon 5. oktobra zapoet je uvoenjem veronauke, kao konfesionalne nastave, u dravni vaspitno obrazovni sistem. Veronauka je napreac uvedena u osnovne i srednje kole, uredbom Vlade Srbije (jula 2001), takorei bez ikakvih kadrovskih i programskih priprema i uz ignorisanje ustavom proglaenog naela odvojenosti crkve od drave, propisa o privatnosti verskih uverenja i slobodi savesti. Takoe, priznavanjem prava na versku nastavu samo onim konfesijama koje su izrekom pobrojane u Uredbi (njih sedam), ozbiljno je naruena verska ravnopravnost graana Srbije. Odmah nakon ulaska u dravne kole, Crkva je ula i u Vojsku Jugoslavije (sada Srbije i Crne Gore). Usledio je zahtev za povratak Bogoslovskog fakulteta u sastav Beogradskog univerziteta, kao i zahtev za povratak crkvene imovine. Ova dva pitanja jo uvek ekaju svoje zakonsko razreenje Nakon 5. oktobra, Srpska pravoslavna crkva se sve otvorenije namee kao vrhovni moralni i ideoloki arbitar poev od vaspitanja dece i omladine do sveukupne kulturne i civilizacijske orijentacije drutva u celini. Vrednosti koje pri tome promovie, takorei bez izuzetka, odlikuju se krajnjom arhainou, kolektivizmom, antizapadnjatvom i ksenofobijom, dok je nain njihove promocije obeleen visokim stepenom netolerancije pa ak i agresivnosti. Posebnu aktivnost, ali i krajnje odsustvo mere, Srpska pravoslavna crkva pokazuje kada je u pitanju arbitriranje u vaspitanju dece i omladine, stojei na stanovitu da je Crkvu odvojiti od kole isto kao i majku odvojiti od deteta ... te da svi oni koji se protive verskoj dogmi kao temelju moralnog vaspitanja predstavljaju sledbenike Satane (Vujadinovi et al. 2004, Popovi Obradovi) Antimodernizacijsko usmerenje i delovanje SPC Popovi Obradovi analizira u razliitim dimenzijama: Danas, kada Srpska pravoslavna crkva doivljava snanu drutvenu reafirmaciju, njeno neprihvatanje vrednosti i principa modernog doba, a sa tim i odbacivanje sekularnog naela, predstavlja jednu od najozbiljnijih prepreka uspostavljanju modernog drutva u Srbiji. Ono to posebno zabrinjava to je okolnost da sekularni karakter drave danas u Srbiji otvoreno dovodi u pitanje ne samo Srpska pravoslavna crkva nego zajedno sa njom i jedan znaajan deo postpetooktobarske politike elite Zajedno s osporavanjem sekularnog principa, u crkvenim krugovima je veoma raireno delegitimisanje verskih sloboda i naela

195

verske ravnopravnosti Netrpeljivost prema ateistima jo je vea nego netrpeljivost prema pripadnicima drugih veroispovesti. Prema njima, govor netolerancije prerasta u govor mrnje u najistijem obliku.14 Uz ateiste, u istu satanizovanu drutvenu grupaciju svrstani su i borci za ljudska prava Odsustvo zadrke i izrazita netolerancija, kao i lakoa razraunavanja s ateistima, borcima za ljudska prava, pa ak i sa samom idejom laike drave mogu se objasniti okolnou da su oni u drutvu percipirani kao tvorevina zapadne kulture, ali istovremeno i komunizma fenomena koji su tokom poslednjih petnaestak godina pretrpeli znaajnu delegitimaciju u srpskom drutvu. Ali, ono to je u tome najznaajnije, to je pitanje cilja i smisla ovog radikalnog obrauna s vrednostima modernog drutva koji dolazi kako iz samog vrha hijerarhije SPC tako i iz znaajnog dela nove politike elite. (Ibid) U vezi sa antimodernim stavom SPC Popovi Obradovi zakljuuje: Jednu od najznaajnijih poruka koje SPC alje svojim vernicima i najupadljivijih crta njene retorike predstavlja krajnja netrpeljivost prema svemu to dolazi iz zapadnog kulturno-civilizacijskog kruga. Srbi u Evropu, da; Evropa u Srbe, ne daj Boe! 15 uzvik je koji bi se mogao uzeti za moto SPC kada je u pitanju njen odnos prema Zapadu. (Ibid) erbo Rastoder govori o ulozi crkava i religija, pre svega vezano za pravoslavlje, u drutveno-politikim zbivanjima na prostorima Crne Gore: Odnosi SPC i vlasti u Crnoj Gori kretali su se u granicama toplohladno. Vladajui establiment u Crnoj Gori po pravilu je vodio rauna da ne rasrdi uticajnog mitropolita16 ali ni da ga ne dri suvie blizu, onda

14 Saoptenje Informativne slube SPC od 24. novembar 2000. 14 Srbofobija i bogoborstvo komunistikih hordi ... uinili su itekako veliku pusto na duhovnom polju srpstva. U grobnici srpskog naroda, odnosno u SFRJ, kolstvo je bilo sazdano na temeljima ateizma... Vekovima je bogoljublje krasilo srpski nacion ... a danas smo beslovesna rulja koju svaki hohtapler uspeva da zavede i prevari. Daljom amerikanizacijom i bezverjem postajemo janjiari novog doba pie list Pravoslavlje (1. februar 2001). A u boinoj poslanici za 2002. godinu, Patrijarh SPC je roditelje ateiste optuio da su gurnuli sopstveni porod na puteve lane sree i lane slobode ... te da su upropastili svojoj deci ivot ... (Danas, 1213. januar 2002). Ateizam je krivac za ratove i siromatvo i moralni sunovrat poruuje republiki ministar vera (Politika, 57. januar 2002), dok ministar u vladi bive SRJ ateizam povezuje sa stanjem uma i mentalnim nasleem duhovno-moralno poremeenog drutva u kome smo mi iveli 50 godina (Danas, 17. decembar 2002). (Ibid) 15 Srbi u Evropu, da; Evropa u Srbe, ne daj Boe! Pravoslavlje, 1. juli 1999. 16 O mitropolitu SPC u Crnoj Gori Amfilohiju Radoviu, Rastoder, izmeu ostalog, kae: Poetno oboavanje Miloevia, bliskost s Mirkom Joviem, Biljanom Plavi (To je Kosovka djevojka), Radovanom Karadiem kojeg je esto pohodio na

196

kada ne mora. Mitropolitova naklonost, posebno uoi izbora bila je znaajna politika injenica o kojoj su najee vodile rauna partije koje su se borile za zajedniku dravu Srbije i Crne Gore ili za ujedinjenje srpskih zemalja U sluaju Crne Gore, SPC je komunistiko naslee vidjela kao glavni razlog njenog udaljavanja od srpstva i svetosavlja i potrebu njenog vraanja u nacionalromantiarske vizure Srpske Sparte, koja bi u nametnutom, odbrambenom ratu protiv pravoslavlja, bila na prvoj liniji fronta u zaokruivanju srpskog nacionalnog prostora i konanog ispravljanja greke iz 1918. godine, kada je umjesto srspke nacionalne drave stvorena Jugoslavija. Na taj nain je ubrzan proces nacionalne polarizacije u Crnoj Gori, koja je opet postala nepremostivi limit modernizacije njenog drutva. (Vujadinovi et al. 2004, Rastoder)17 O Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi, Rastoder kae: Pokret za obnovu CPC, koji je proiziao iz naroda, a ne iz same crkve, bio je politiki odgovor na politiku aktivnost SPC i njenog mitropolita Amfilohija. Oko ovog pitanja, koje e biti predmetom brojnih sporova u politikoj i intelektualnoj javnosti, ne samo u Crnoj Gori, reflektovae se sve savreme

Palama i obilazio njegove borce po bosanskim ratitima da ih osokoli za borbu, pozicioniralo je mitropolita Amfilohija u red onih koji su hrianski mesijanizam sveli na znaenje religijsko politikog i nacionalistikog mesijanizma (orevi 2003, 9). U novembru 1991. godine, kada je osloboen Vukovar i kada su se nazirale granice srpskih zemalja, Amfilohije je hrabrio uz gusle, odlomcima iz pjesme Mojkovaka bitka, rezerviste podgorike brigade Veljko Vlahovi na dubrovakohercegovakom ratitu (Koprivica 1999, 2526). Zalaui se za ujedinjenje svih srpskih zemalja, mitropolit Amfilohije je u aprilu 1992. godine izjavio, povodom prihvatanja Vensovog plana od strane srbijanskog i jugoslovenskog rukovodstva, da e ta ansa vjerovatno ponovo biti proputena kao to je bila proputena 1918. godine (Tomani 2001, 96). Uostalom, jo 1990. Amfilohije je tvrdio: Srpski narod u ovoj zemlji ima najmanje razloga, to se njega tie, da se bori za bilo kakvu Jugoslaviju... Da smo 1918, kao narod, imali ovo iskustvo koje imamo sada, vjerujem da ne bismo ni ulazili u jugoslovensku perspektivu ni sebe radi, ni drugih radi. Gledano kroz perspektivu sadanjeg iskustva, 1918. je jedna od velikih zabluda i iluzija srpskog naroda (Radovi 2002, 283). (Ibid) 17 Politiki lideri su posebno vodili rauna o tome da budu na Cetinju na dan kada su loeni badnjaci ispred Cetinjskog manastira. Poto je podrao ukanovia u sukobu s Bulatoviem i Miloeviem 1997. godine (Erakovi/Mitrovi 1997), Amfilohiju je uzvraeno na Badnji dan 1998. godine na taj nain to su se ispred Cetinjskog manastira nali: Milo ukanovi, predsjednik republike, Svetozar Marovi, predsjednik Skuptine, Filip Vujanovi, predsjednik Vlade Crne Gore. Ministar vjera, Slobodan Tomovi, nije propustio da u svom govoru naglasi: Mi smo danas ovdje, gospodin predsjednik, premijer Vlade, predsjednik Skuptine i ja u ime Vlade Crne Gore. Doli smo da kaemo, zajednikim glasom Vlada, Drava, Vjera od sada e biti zajedno, ako Bog da niko nas vie nee razdvajati (Koprivica 1999, 71). (Ibid)

197

ne dileme crnogorskog drutva, pitanja njegovog identiteta i perspektive. Jedna ili druga crkva postae take pozicioniranja politikih elita, koje e (zlo)upotrebljavati vjerska raspoloenja sljedbenika zavisno od svojih dnevnopolitikih interesa. esto e postajati nejasno, ko kome slui u tom poslu (crkva politici ili obratno), ali da je dolo do simbioze vjere i politike, postalo je sasvim jasno. (Ibid)18 2.3. Porodine strukture, politika kultura i civilno drutvo Odnosi izmeu karaktera porodinih odnosa, tipa politike kulture i razvoja civilnog drurva i politikog poretka su direktno povezani. Patrijarhalna struktura odnosa u porodici se reprodukuje u autoritarnim strukturama vlasti, u obrazovanju, kulturi, kao i u autoritarnoj politikoj kulturi. Procesi emancipacije porodinih i rodnih odnosa od patrijarhalno definisanih drutvenih i rodnih uloga je neophodna pretpostavka razvijanja demokratske politike kulture i civilnog drutva, kao i ukidanaja autoritarnosti na svim nivoima drutvenog i politikog ivota. Pri tom, relevantno je i povratno emancipatorsko dejstvo civilnog drutva, obrazovanja, politike kulture i kulture uopte na redefinisanje rodnih uloga, najpre u porodici, a zatim i u celini uzev. Srbija je primer zaustavljenih emancipacijskih procesa u porodici i rodnim ulogama. Do procesa deliminog prevazilaenja patrijarhalne strukture odnosa dolo je prvih decenija druge polovine dvadesetog veka (s opisanim procesima otvaranja za uticaje vrednosnih sistema i modaliteta ivljenja sa Zapada, masovnog ukljuivanja ena u obrazovanje i profesionalni i javni ivot, uz razvijanje socijalne sigurnosti za ene i decu, i masovno otvaranje socijalnih servisa za staranje o deci dok su majke i oevi na poslu. Zaustavljanje navedenih naprednih procesa i pojava krenulo je sa ekonomskom i politikom krizom, raspadom SFRJ i ratovima, buja

18 U poetku je zahtjev za autokefalnom CPC dovoen u kontekst dnevnih skaradnosti poput onih o osnivanju Autokefalne muslimanske crkve (Andrijaevi 1991, 61) ili hiljadugodinjoj osvajakoj politici Vatikana na ove strane, to je glavno uporite hrvatskoj nacionalistikoj misli koja je izgradila fanatizovanu mrnju prema svemu to je srpsko. Srbima u Krajini se sprema naotren kolac. Stara ideja Vatikana da se pokatolie Srbi, a prije svega najodvaniji Crnogorci, opet javno ivi i, kao i do sada, nee birati sredstva . ...Vatikan i danas nastoji da preotme Cetinjski manastir. Jer, njemu uticaj slabi u Evropi i zato se besomuno okree Balkanu i istoku Evrope. Njihova isturena pesnica i histerini glasnogovornik je Liberalni savez Crne Gore koji hoe, sa zavedenim uliarima da istjera mitropolita Amfilohija iz manastira ... (Andrijaevi 1991, 108, 140). (Ibid)

198

njem etnonacionalizama i ekspanzijom uticaja svih konfesija na vraanje tradiciji i antimoderno odreenim nacionalnim identitetima, ukljuujui i reafirmaciju tradicionalnih ideja o porodici, hijerahijskim odnosima, vraanju ene u kuu, svoenju ene nanovo na reproduktivnu funkciju i ulogu domaice, ponovnom zagovaranju zabrane abortusa, ukidanja seksualnih sloboda, itd. Kao dodatak retrogradnim procesima u rodnim odnosima, drugi (kontra)pol tradicionalne uloge ene majke/domaice, a to je model ene/prostitutke, multiplikovano (to namerno to nenamerno) se reafirmie kroz rast nasilja prema enama i deci, kroz prodaju ena i dece iz ratom ili siromatvom ugroenih podruja u belo roblje, kroz estradizaciju, tabloidizaciju, pa ak i pornografizaciju modela ene prisutne u javnosti kao dominantnog. Dakle, umesto emancipovane ene u porodici, na poslu, u javnom ivotu, reprodukuju se nanovo, potenciraju i nameu ne vie kao izuzetak, ve kao prihvatljivi model tradicionalne uloge ene u svim njenim modalitetima.

199

LITERATURA
Vujadinovi, D., Veljak, L., Goati, V., Pavievi, V. ur. 2002. Izmeu autoritarizma i demokratije Institucionalni okvir: Srbija, Crna Gora, Hrvatska, Beograd, Zagreb, Podgorica: CEDET, CTCSR, CEDEM. Tekst citiran iz ove knjige: Dragica Vujadinovi, Predgovor Vujadinovi, D., Veljak, L., Goati, V., Pavievi, V. ed. 2003. Between Authoritarianism and Democracy Institutional Framework: Srbia, Montenegro, Croatia. Belgrade, Zagreb, Podgorica: CEDET, CTCSR, CEDEM Vujadinovi, D., Veljak, L., Goati, V., Pavievi, V. ur. 2004. Izmeu autoritarizma i demokratije Civilno drutvo i politika kultura: Srbija, Crna Gora, Hrvatska, Beograd, Zagreb, Podgorica: CEDET, CTCSR, CEDEM

Citirani tekstovi iz ove knjige:

Sran Vrcan, Religija i politika Simptomatini primjer bive Jugoslavije devedesetih godina 20. stoljea erbo Rastoder, Uloga religija u ratovima 1991-1999. crnogorska perspektiva Mirko orevi, Balkanski bog Mars Religijski faktor u ratovima 1991-1999. godine Olga Popovi Obradovi, Crkva, Nacija, Drava Srpska pravoslavna crkva i tranzicija u Srbiji Zagorka Golubovi, Autoritarno naslee i prepreke za razvoj civilnog drutva i demokratske politike kulture Ivan iber, Politika kultura, autoritarnost i demokratska tranzicija u Hrvatskoj Nenad Dimitrijevi, Suoavanje s loom prolou: treba li Srbiji i Crnoj Gori komisija za istinu? Sinia Tatalovi, Stanje ljudskih prava u Hrvatskoj Vujadinovi, D., Veljak, L., Goati, V., Pavievi, V. ed. 2005, Between Authoritarianism and Democracy Civil Society and Political Culture: Serbia, Montenegro, Croatia. Belgrade, Zagreb, Podgorica: CEDET, CTCSR, CEDEM Pavlovi, V. ed. 1996. Potisnuto civilno drutvo, Beograd: EKOcentar Perez-Diaz, V. M. 1998. The Return of Civil Society, Cambridge, Massachusetts and London, England: Harvard University Press Podunavac, M. & uk, N. ed. 1999. Civil Society in the Countries in Transition: Subotica, Open University Subotica Golubovi, Z., Spasi, I., Pavievi, . Ur. 2004. Politika i svakodnevni ivot. Beograd: Institut za filozofiju i drutvenu teoriju

ZLATKO RAM, Hrvatsko akademsko drutvo, Subotica

Socijalni stavovi i osobine linosti kao komponente politike kulture

Uvod Ono to je zajedniko odrednicama politike kulture jesu ljudska vjerovanja (Vuji, 1997) a to imlicite ili eksplicite podrazumijeva postojanje odreenih socijalnih stavova. Politika kultura se definira kao obrazac vjerovanja, vrijednosti, oekivanja, i stavova koje ljudi imaju u odnosu na autoritet, drutvo i politiku (Sodaro, 2001; Vuji, 1997). Politika kultura kao dio kolektivne svijesti (Vuji, 2005) u sebi sadri koherentne modele miljenja i djelovanja, daje smisao, oblik i predvidljivost politikom procesu, a proizvod je povijesti nekog politikog sustava i ivotnih iskustava svakog pojedinca zbog ega je ukorijenjena u javnim poslovima i individualnim akcijama (Pye, 1965; 1991). Drugim rijeima, politika kultura je zajedniki nazivnik razliitim pojavnostima subjektivnog odnosa ovjeka prema politici, a vrijednosti, stavovi i ideologije su pojavnosti, zapravo samo razliite manifestacije politike kulture (Vuji, 1997). I stav se, slino poput politike kulture, definira kao relativno trajna organizacija vjerovanja vezanih za odreene objekte ili situacije (Rokeach, 1972). Da je u politikoj kulturi rije o socijalno-stavovskim konstruktima moe nam pokazati odreenje politike kulture kao politikih orijentacija koje imaju kognitivnu, afektivnu i evaluativnu komponentu (Almond i Verba, 1963). Pored toga to i stav ima kognitivnu, afektivnu i bihevioralnu komponentu, stav se izmeu ostalog definira kao odreena evaluativna tendencija (Eagly i Chaiken, 1998). Kako i odreena ideologija moe biti element politike kulture (Vuji, 2001), a koja se sastoji od strukturalno povezanih stavova (Eysenck, 1954), onda je oito da se o politikoj kulturi teko moe govoriti ne ulazei u podruje socijalne, odnosno politike psihologije. Ako

201

jo k tome dodamo injenicu da se linost uobiajeno definira kao skup specifinih i karakteristinih kognitivnih, afektivnih i bihevioralnih obrazaca koji odreuju osobni stil pojedinca u njegovoj interakciji sa socijalnom sredinom (Atkinson i sur., 2000), onda vidimo da se u izuavanju konceptualizacije politike kulture namee potreba odreenog poznavanja psihologije linosti. Drugim rijeima, ono to je zajedniko konceptu politike kulture, socijalnog stava i linosti jesu upravo njihove strukturalne odrednice u obliku kognitivne, afektivne i evaluativne komponente sa odreenim bihevioralnim potencijalom. Ali i neka teorijska poimanja samog koncepta kulture govore u prilog tome da se ona moe, ali i treba, izuavati sa socijalno-psiholokog stajalita. Tako se primjerice kultura ponekad tretira kao svjetonazor koji podrazumijeva kognitivne i afektivne komponente vjerovanja o odreenoj drutvenoj stvarnosti (Ross, 1995). Kultura povezuje individualne i kolektivne identitete stvarajui ideologiju zajednike sudbine, te osigurava okvir za interpretaciju akcija i interpretaciju motiva drugih (Levinson i Malone, 1981). Kulturu bi trebalo razumjeti kao javne akcije, objekte i simbole s jedne strane i kao psiholoka stanja (znanje i osjeaje) s druge strane, bez kojih ova javna obiljeja postaju besmislena (DAndrade i Strauss, 1992). Oigledno je ponekad teko razdvajati koncept kulture, politike kulture i odreenih socijalno-psiholokih koncepata. Dok neki dre politiku kulturu kao nebulozni koncept, budui da se sastoji od previe razliitih elemenata, mnogi politolozi vjeruju da je rije o stvarnom fenomenu masovne psihologije koji se moe empirijski verificirati u studijima javnog miljenja (Sodaro, 2001: 271, prema Gibbins, 1989.). Nain na koji e odreeni socijalni stavovi biti izraeni u znaajnoj mjeri ovisi o karakteristikama linosti pojedinca (Milas, 1998, 2002; iber, 1991; ram, 2001 c). Ego obrambena funkcija stava ima veliki znaaj u formiranju stavova (Katz, 1972). To su oni mehanizmi kojima pojedinac titi svoj ego od vlastitih neprihvatljivih impulsa i od spoznaja prijeteih sila izvana. Slino poput Katza, i drugi autori dre da se socijalni stavovi mogu promatrati u terminima funkcija koje oni imaju za odreenu linost. Rije je o funkcionalnim osnovama svjesnih orijentacija. Naime, socijalni stavovi imaju razliite motivacijske sklopove (Greenstein, 1992). Drugim rijeima, naizgled isti socijalni ili politiki stavovi imaju razliitu funkciju u motivacijskoj ekonomiji razliitih ljudi. Relativno je mali broj teorijskih modela koji tumae povezanost izmeu stavova i osobina linosti. Jedan od razloga zato je tome tako lei u sveobuhvatnosti pojma linosti u dijelu teorija, odnosno potpunom ukljuivanju drutvenih stavova u sferu linosti (Milas, 1998, 31).

202

Razliita su empirijska istraivanja potvrdila postojanje psiholoke osnove u strukturi socijalnih stavova. Pokazalo se da su konzervativni ispitanici slabije psiholoki integrirani, anksiozni, imaju izraeniji osjeaj osobne neadekvatnosti, osjeaj krivice i da su skloniji projicirati na druge one crte linosti koje ne vole kod samih sebe (McClosky, 1958; Wolf, 1989). Konzervativni ispitanici su plaljiviji, netolerantniji, vie militaristiki i nacionalistiki orijentirani, skloni predrasudama i seksizmu (Eckhardt i Lentz, 1971; Lentz, 1950). Eysenck i Wilson (1978) tvrde kako nema dvojbe da su koncepti autoritarne linosti, dogmatizma, makijavelizma, etnocentrizma i konzervativizma meusobno povezani. Eckhardt (1991) ukazuje na zajedniki nazivnik svim ovim navedenim koceptima. Za sve je ove koncepte karakteristina prisutnost obrasca unutarnjeg konflikta, negiranje i potiskivanje tog konflikta, projekcija negiranih ili nepoeljnih vlastitih osobina linosti na druge osobe, a to opravdava nepovjerenje u ljude i sklonost kanjavanju ljudskog ponaanja. Momirovi (1989) je u prostoru dimenzija linosti i socijalnih stavova utvrdio povezanost etnocentrizma i depresivnih, anksioznih i agresivnih reakcija. Postoji obimna literatura o tendencijama ljudi da se podvrgavaju grupi ili autoritetu i da svjesno ili podsvjesno potiskuju svoje vlastite stavove i miljenja (Altemeyer, 1996; orkalo i Stankovi, 2000; iber, 1998; ram, 2001a). Veina ljudi potiskuje svoje impulse da se suprotstave autoritarnom politikom reimu, a neki ga upravo koriste u funkciji ego obrambenih mehanizama. Janis (1982.) navodi da mogua posljedica bilo jednog ili drugog psiholokog procesa moe biti kolektivna suspenzija realnosti. Eckhardt (1991.) pak ukazuje da u autoritarno-konzervativnoj ideologijskoj matrici postoje odreena samodestruktivnost i aocijalni impulsi. Cilj je, dakle, ovog istraivanja bio utvrditi da li se pojedini socijalni stavovi nalaze u meusobno takvim relacijama s odreenim osobinama ili strukturom linosti da na latentnoj razini formiraju prepoznatljive ili neke nove ideologijske obrasce ili tipove politike kulture. Poli smo od pretpostavke da se strukturom linosti moe objasniti jedan relativno veliki postotak varijance ideologijskih obrazaca ili tipova politike kulture. Metoda Uzorak Osnovni skup na temelju kojeg je formiran uzorak je definiran kao kliniki zdravo punoljetno stanovnitvo opine Subotica. Anketnim upitnikom istraivanjem je obuhvaeno 583 ispitanika sa sljedeim sociode-

203

mografskim obiljejima: Spol: muki 49%, enski 51%; Dob: 18-25 godina 20.8%: 26-35 god. 20.8%: 36-45 god. 25.3%; 46-55 god. 18.9%; 5665 god. 10.1%; 66 i vie godina 4.2%. kolska naobrazba: osnovna kola 11.0%; trogodinja zanatska kola 25.3%: srednja etvorogodinja kola 43.4%; via kola 11.6%; fakultet 8.6%. Varijable Na temelju faktorskih analiza su ekstrahirane latentne varijable koje su bile podvrgnute daljnjoj multivarijantnoj obradi podataka. Faktorske analize su izvrene pod komponentnim modelom uz varimax rotaciju. Kao kriterij za ekstrakciju faktora uzete su svojstvene vrijednosti (eigenvalue) vee od 1. Prilikom identifikacije faktora u obzir su uzete manifestne varijable ija su faktorska zasienja bila 0.40 i vea. Socijalno otuenje. Skalu koja sadri 9 estica konstruirali smo na temelju Seemanovog koncepta socijalne alijenacije (Seeman, 1959) i Renshonovog koncepta bazinih vjerovanja (Renshon, 1975). Na skali Likertovog formata od 1 do 5, traeno je od ispitanika da odgovore u kojem se stupnju slau odnosno ne slau sa navedenom tvrdnjom. Sve su skale socijalnih stavova i osobina linosti bile Likertovog formata od 1 do 5 osim skale religioznosti zbog njenog specifinog sadraja. Faktorskom analizom skale socijalnog otuenja je ekstrahiran jedan faktor kojim je objanjeno 49.0% varijance. Strukturu socijalnog otuenja formiraju anomija, nepovjerenje u politiku, osjeaj osobne nemoi, i osjeaj besperspektivnosti. Socrealistika ideologija. Skalu koja sadri 14 estica, smo konstruirali na temelju koncepta vrijednosti dravnog socijalizma (iber, 1973; 1984; ram, 2001b). Faktorskom su analizom ekstrahirana tri faktora kojim je objanjeno 54.07% varijance. Faktore smo nazvali jugonostalgini sentiment, kolektivistiko-egalitarna orijentacija i militaristiko-etatistika orijentacija. Antizapadna orijentacija. Skalu smo konstruirali na temelju uobiajenih miljenja koja se mogu nai u politikim porukama desno orijentiranih politiara (ram, 2001b). Faktorskom analizom je ekstrahiran jedan faktor kojim je objanjeno 63.12% varijance. Strukturu antizapadne orijentacije formiraju strah od gospodarskog neokolonijalizma, strah od ugroavanja nacionalnog i dravnog teritorijalnog integriteta, i generalno nepovjerenje u politike institucije zapadnog svijeta.

204

Etnocentrizam. Skalu koja sadri 19 estica konstruirali smo na temelju viestrukog naina mjerenja etnocentrizma u razliitim istraivanjima (ram, 2002.; 2001c). Faktorskom analizom su ekstrahirana dva faktora kojim je objanjeno 51.93% varijance. Prvi faktor smo nazvali Etnika iskljuivost a sadri sljedee tvrdnje: kad bih bio sudac nastojao bih pripadniku svoje nacije dati to je mogue blau kaznu, bez obzira na djelo koje je poinio (.80); pripadnici moje nacije se ne bi trebali mijeati sa ostalim nacijama putem nacionalno mjeovitih brakova (.75); teko mogu biti iskren prijatelj s osobom koja nije moje nacionalnosti (.74); u usporedbi s drugim nacijama moja je nacija mnogo inteligentnija (.73); moja nacija je kulturno superiornija od nacija sa kojima sam u neposrednom kontaktu (.70); najugodnije se osjeam u onom drutvu u kojem su svi pripadnici moje nacije (.69); u mojoj naciji ima manje nepotenja i licemjerja nego u drugim nacijama (.68); ako znamo neiju nacionalnost, znat emo odmah kakva je on/ona linost (.67); otvorenost i iskrenost prema drugim nacijama donosi vie tete nego koristi (.62); kad bih bio u mogunosti odluivati o tome tko e dobiti posao, nastojao bih prednost dati pripadniku svoje nacije (.60); uvijek treba biti oprezan i suzdran prema pripadnicima drugih nacija ak i onda kad nam se pokazuju kao prijatelji (.57); svi pripadnici moje nacije su moja braa i sestre (.54); nacionalna pripadnopst pojedinca u velikoj mjeri odreuje njegove/njezine osobine i karakter (.51); (Cronbach alfa= .92). Drugi faktor smo nazvali Etnika mobilizacija iju strukturu ine ove tvrdnje: svaku uvredu nanijetu mojoj naciji doivljavam kao napad na vlastitu osobu (.81); kad je u pitanju nacionalno jedinstvo, onda ne smije biti politikih neslaganja i razlika meu pripadnicima moje nacije (.76); svi pripadnici moje nacije se moraju meusobno vrsto drati ako ne elimo doivjeti nacionalnu propast (.75); uvijek poludim kad netko loe govori o mojoj naciji (.75); svaki ovjek treba znati da je sudbina njegove nacije ujedno i njegova osobna sudbina (.65); sveta je dunost pripadnika moje nacije rtvovati svoje osobne interese za dobrobit svoje nacije (.48); (Cronbach alfa= .86). Vidimo da se u latentnoj strukturi Etnike iskljuivosti nalazi zatvorenost u socijalnim transakcijama, predrasude, stereotipi i osjeaj superiornosti, dok se u latentnoj strukturi Etnike mobilizacije nalazi snana nacionalna afektivna vezanost odnosno identifikacija, s jedne, i potreba za etnikom homogenizacijom, s druge strane. Religioznost. Skala se sastojala od osam estica. Na skali od 1 do 4 od ispitanika je traeno da odgovori u kojem stupnju vjeruje (1. uope ne vje-

205

ruje potpuno vjeruje) u pojedine kranske istine, koliko se esto moli (1. nikada 4. redovito), koliko esto ide u crkvu (1. nikada 4. redovito svake nedjelje), koliko se esto ispovjeda (1. nikada 4. vie puta mjeseno) i koliko se esto prieuje (1. nikada 4. svake nedjelje). Faktorskom analizom je ekstrahiran jedan faktor kojim je objanjeno 66.72% varijance: Isus je pravi Bog i pravi ovjek (.88); oni koji vjeruju u Boga i ive u skladu sa svojom vjerom nakon smrti e biti s Bogom (.87); u svetoj priesti primamo pravo tijelo Isusovo (.87); Isus je uskrsnuo od mrtvih (.85); ide u crkvu (.80); moli se Bogu (.77); prieuje se (.72); ispovijeda se (.71); (Cronbach alfa= .92). Autoritarnost. Skalu koja sadri 12 estica konstruirali smo na temelju Adornovog koncepta autoritarnosti (Adorno, 1950) i naeg ranijeg istraivanja (ram, 2001 a). Faktorskom su analizom ekstrahirana tri faktora kojima je objanjeno 48.40% varijance. Latentne dimenzije autoritarnosti smo nazvali Autoritarna agresivnost, Autoritarna submisivnost, i Konformizam. Anksioznost. Skalu smo konstruirali na temelju izbora estica Momirovieve skale anksioznosti koja sadri 30 estica (Momirovi i sur., 1992). Izbor od 11 estica je izvren na temelju koncepta klinikog anksioznog stanja kojeg su opisali Snaith i Turpin (1990). Ispitanicima je postavljeno pitanje: U kojoj se mjeri dolje navedene tvrdnje odnose na Vas osobno?, sa modalitetima odgovora: 1. uope nije tono, 2. uglavnom netono, 3. niti tono niti netono, 4. uglavnom tono, 5. potpuno tono. Isto je pitanje sa istim modalitetima odgovora bilo postavljeno na mjerama depresivnost, paranoidnosti, agresivnost i potrebe za moi. Faktorskom analizom skale anksioznosti je ekstrahiran jedan faktor kojim je objanjeno 47.52% varijance (Cronbach alfa= .88). Faktor anksioznosti ukazuje na jedno neprijatno emocionalno stanje koje karakteriziraju tjeskoba, unutarnji nemir, zabrinutost, slobodno lebdei strah, nesigurnost, kajanje, nesposbnost odluivanja, usamljenost i prisutnost opsesivnih misli. Depresivnost. Skalu koja sadri 12 estica konstruirali smo na temelju klinike slike depresivnog stanja koje opisuju Davison i Neal (1974) Milovanovi i ivkovi (1990) i Momirovi i sur. (1992). Faktorskom analizom skale depresivnosti je ekstrahiran jedan faktor kojim je objanjeno 58.0% varijance (Cronbach alfa= .92). Depresivnost u svojoj strukturi sadri osjeaj ivotne besmislenosti i promaenosti, negativnu sliku o samome sebi, odsutnost energetskog potencijala, socijalnu izolaciju, dekoncentraciju, i suicidalne impulse.

206

Paranoidnost. Skalu koja sadri 8 estica konstruirali smo na temelju klinike slike paranoidnog stanja (Davison i Neal, 1974; Kendler i sur, 1989). Faktorskom analizom skale ekstrahiran je jedan faktor kojim je objanjeno 54.0% varijance. Glavni simptomi paranoidnosti ine organizirani sustav samoobmane o proganjanju i o vlastitoj veliini i vanosti. Agresivnost. Skalu koja sadri 9 estica konstruirali smo na temelju koncepata primarne agresivnosti (Momirovi i sur, 1992) i impulzivnosti (Myers, 1999). Faktorskom analizom skale agresivnosti je ekstrahiran jedan faktor kojim je objanjeno 41.9% varijance (Cronbach alfa= .82). Potreba za moi. Skalu koja sadri 8 estica konstruirali smo na temelju koncepta potrebe za moi (Adler, 1977; Horney, 1992), koncepta narcisoidnosti (Peck, 1995), Eysenckovok klinikog opisa dimenzije linosti koju je nazvao psihoticizam (Eysenck i sur, 1985), i naeg koncepta sociopatske agresivnosti (ram i sur, 1998; ram, 2001c). Faktorskom analizom skale potrebe za moi je ekstrahiran jedan faktor kojim je objanjeno 48.13% varijance (Cronbach alfa= .84). Nemogunost odlaganja neposrednih impulsa, nametanje volje drugima, tenja da se vlada nad drugim ljudima, odsutnost empatije, priznavanje zakona jaega i sklonost osvetoljubivosti su simptomi koji formiraju ovu osobinu linosti. Rezultati Kako bismo utvrdili relacije izmeu skupa varijabli koje formiraju socijalne stavove i skupa varijabli osobina linosti, u multivarijantnoj obradi podatka smo primijenili postupak kanonike korelacijske analize. Utvrivanjem relacija izmeu ova dva skupa podataka dobivaju se i podaci o veliini preklapanja jednog skupa drugim, a to direktno ukazuje na mogunost prognoziranja najvjerojatnijih rezultata u varijablama drugog skupa. Ovakvi nalazi daju neposredne informacije o znaenju strukturiranosti pojedinih osobina linosti za formiranje odreenih ideologijskih obrazaca ili tipova politike kulture. U interpretaciji rezultata kanonike korelacijske analize u literaturi se pridaje vei znaaj kanonikim projekcijama koje varijable imaju na kanonikom faktoru (Levine, 1990.). U prostoru od 8 latentnih varijabli socijalnih stavova i 8 varijabli osobina linosti pod modelom kanonike korelacijske analize dobiveno je tri para statistiki znaajnih kanonikih korelacija ili tri para kanonikih faktora na razini znaajnosti od p<.01 (tablica 1). Ve sama injenica da smo utvrdili visoku kanoniku korelaciju izmeu dva seta varijabli

207

(r= .70) govori o tome da poznavanjem odreene strukture linosti moemo u znaajnoj mjeri predvidjeti strukturiranost socijalnih stavova. Na temelju poznavanja strukture linosti mogue je objasniti 49% varijance pojavljivanja odreenih ideologijskih obrazaca ili tipova politike kulture. Prilikom definiranja kanonikih faktora uzeli smo u obzir one varijable ije su projekcije .30 i vee.

Tablica 1: Hi-kvadrat test znaajnih kanonikih korelacija

Korijen Kanonika korelacija Koecijent determinacije Hi-kvadrat df p Lambda

0 1 2 3 4. 5 6 7

.70 .51 .34 .29 .18 .11 .05 .01

.49 .26 .12 .08 .03 .01 .00 .00

664.86 304.47 142.91 74.31 26.36 8.77 1.70 .16

64 49 36 25 16 9 4 1

.000 .000 .000 .000 .049 .458 .789 .685

.28 .56 .76 .86 .95 .98 .99 .99

Struktura prvog para kanonikih faktora Na temelju kanonikih faktorskih zasienja prve dimenzije ovoga para (tablica 2) vidimo da znaajan doprinost daju Nacionalna iskljuivost (.66), Kolektivistiko-egalitarna orijentacija (.55), Militaristiko-etatistika orijentacija (.48), Antizapadna orijentacija (.48), i Jugonostalgini sentiment (.41). Dakle, jedan socijalnacionalistiki sindrom odreuje temeljni smisao ove kanonike dimenzije. Drugu dimenziju iz ovoga para definiraju sve varijable osobina linosti (tablica 3). Drugim rijeima, u psiholokoj pozadini socijalnacionalistikog sindroma nalazi se struktura linosti za koju je karakteristina prisutnost sindroma generalne autoritarnosti (konformizam, autoritarna agresivnost, autoritarna submisivnost), paranoidnosti anksiozno-depresivnog sindroma, i sociopatske agresivnosti (istodobna prisutnost impulzivne agresivnosti i potrebe za moi).

Tablica 2: Struktura prve znaajne kanonike dimenzije izolirane

iz seta varijabli socijalnih stavova
Varijabla Socijalno otuenje Jugonostalgini sentiment Kolektivistiko-egalitarna orijentacija Militaristiko-etatistika orijentacija Struktura kanonikog faktora .29 .41 .55 .48

208

Varijabla Antizapadna orijentacija Nacionalna iskljuivost Nacionalna mobilizacija Religioznost

Struktura kanonikog faktora .48 .66 .27 .10

Tablica 3: Struktura prve znaajne kanonike dimenzije izolirane

iz seta varijabli osobina linosti
Varijabla Autoritarna agresivnost Konformizam Autoritarna submisivnost Anksioznost Depresivnost Paranoidnost Agresivnost Potreba za moi Struktura kanonikog faktora .35 .73 .35 .38 .44 .54 .39 .51

Struktura drugog para kanonikih faktora Prvu kanoniku dimenziju ovog para definiraju socijalno otuenje (.63), nacionalna mobilizacija (.48) i religioznost (.48) u pozitivnom smjeru, a nacionalna iskljuivost (-.47) u negativnom smjeru (tablica 4). Drugu kanoniku dimenziju ovog para definiraju anksioznost (.59) i autoritarna submisivnost (.52) u pozitivnom smjeru, a konformizam (-.40) u negativnom smjeru (tablica 5).

Tablica 4: Struktura druge znaajne kanonike dimenzije izolirane

iz seta varijabli socijalnih stavova
Varijabla Socijalno otuenje Jugonostalgini sentiment Kolektivistiko-egalitarna orijentacija Militaristiko-etatistika orijentacija Antizapadna orijentacija Nacionalna iskljuivost Nacionalna mobilizacija Religioznost Struktura kanonikog faktora .63 .27 .10 -.22 .15 -.47 .48 .48

209

Tablica 5: Struktura druge znaajne kanonike dimenzije izolirane

iz seta varijabli osobina linosti
Varijabla Autoritarna agresivnost Konformizam Autoritarna submisivnost Anksioznost Depresivnost Paranoidnost Agresivnost Potreba za moi Struktura kanonikog faktora .17 -.40 .52 .59 .14 .18 .16 -.28

Struktura drugog para kanonikih faktora je bipolarana u svojem socijalno-psiholokom znaenju. Prvi pol ukazuje na postojanje socijalno alijeniranog etnocentrizma u ijoj se pozadini nalazi anksiozna autoritarna submisivnost, a drugi pol ukazuje na postojanje jednog konformistikog nacionalistikog sentimenta. Struktura treeg para kanonikih faktora Prvu kanoniku dimenziju ovog para definiraju nacionalna iskljuivost (-.42) i nacionalna mobilizacija (-.39), a u suprotnom smjeru kolektivistiko-egalitarna orijentacija (.34) i militaristiko-etatistika orijentacija (.31) (tablica 6).

Tablica 6: Struktura tree znaajne kanonike dimenzije izolirane

iz seta varijabli socijalnih stavova
Varijabla Socijalno otuenje Jugonostalgini sentiment Kolektivistiko-egalitarna orijentacija Militaristiko-etatistika orijentacija Antizapadna orijentacija Nacionalna iskljuivost Nacionalna mobilizacija Religioznost Struktura kanonikog faktora -.22 .13 .34 .31 -.09 -.42 -.39 .15

Drugu kanoniku dimenziju ovog para definiraju potreba za moi (.66), agresivnost (-.60), paranoidnost (-.49), depresivnost (-.40) i anksioznost (-.31), a u suprotnom smjeru konformizam (.34) i autoritarna submisivnost (.40) (tablica 7). U strukturi treeg para kanonikih faktora moemo

210

razlikovati dvije vrste politiko-psiholokih stavovskih struktura: (1) nacionalistiki sindrom u ijoj se psiholokoj pozadini nalazi anksiozno-depresivna sociopatija, i (2) socrealistika ideologija u ijoj se psiholokoj pozadini nalazi autoritarna poslunost (autoritarna submisivnost i konformizam).

Tablica 7: Struktura tree znaajne kanonike dimenzije izolirane

iz seta varijabli osobina linosti
Varijabla Autoritarna agresivnost Konformizam Autoritarna submisivnost Anksioznost Depresivnost Paranoidnost Agresivnost Potreba za moi Struktura kanonikog faktora -.15 .34 .40 -.31 -.40 -.49 -.60 -.66

Rasprava Socijalnacionalizam ukazuje na jednu kompleksnu mreu odnosa nacionalne iskljuivosti i politikih orijentacija koji formiraju odreeni ideologijski obrazac, odnosno klaster stavova i vjerovanja koja su meusobno ovisna oko jedne dominantne societalne teme (Converse, 1964). Oko 26% varijance socijalnacionalizma moe se objasniti odreenom strukturom linosti. Razlikujemo li ideologijski i pragmatiki sustav politikog uvjerenja, onda u sluaju pojavljivanja socijalnacionalistikog sentimenta imamo jasan ideologijski sustav budui da posjeduje vrste elemente i zatvorenu spoznajnu strukturu sa snanim emocionalnim zasienjem (iber, 1998). Vidimo da predispozicije linosti kao i situacijski faktori dovodi do internalizacije specifine politike ideologije (Knutson, 1973). O postojanju odreene vrste nacionalsocijalistike ideologije moemo govoriti u sluaju kada je nacionalistiki sindrom (nacionalna iskljuivost) komponenta jedne ire ideologijske matrice koju definiraju vrijednosti dravnog socijalizma kao to su etatizam, kolektivizam, egalitarizam i militarizam. Psiholoko znaenje ovog ideologijskog obrasca se oituje u tome to njezinim sljedbenicima nudi odreene odgovore za prividne oblike razrijeavanja odreenih drutvenih i politikih konflikata. ini nam se ovdje vanim naznaiti nae razlikovanje (1) etnocentrinog sindroma, (2) nacionalistikog sindroma, (3) etnonacionalistikog sindroma i (4) socijalnacionalistike ideologije. Etnocentriki sindrom ob-

211

uhvaa simptome nacionalne afektivne vezanosti odnosno snane nacionalne identifikacije i potrebe za nacionalnom homogenizacijom (etnika mobilizacija). Nacionalistiki sindrom obuhvaa simptome nacionalne zatvorenosti, nepovjerenja, pristranosti, predrasude i stereotipe (etnika iskljuivost). Etnonacionalistiki sindrom je ona struktura nacionalne svijesti u kojoj su istodobno prisutni simptomi etnike mobilizacije i etnike iskljuivosti. Socijalnacionalistika ideologija je, kao to smo ve rekli, ona stavovska struktura unutar koje je nacionalna iskljuivost jedna od glavnih komponenti jedne ire socrealistike politiko-vrijednosne matrice. Osobu u koje je prisutan socijalnacionalistiki sindrom emo, ekonominosti radi, nazivati socijalnacionalistom. To je osoba u prvom redu sklona konformistikom miljenju i ponaanju bez vlastitog osmiljavanja injenica i osobnog stava uronjena u bezlinost grupe. Na politikoj razini socijalnacionalista se nekritiki podvrgava dravnom autoritetu. To je ona vrsta informacijskog konformizma koji je u socijalnacionaliste prisutan u za njega izrazito nejasnim i ambivalentnim politikim situacijama. U takvim situacijama pojedinac nema temelj za samostalno prosuivanje, te zbog svoje nesigurnosti trai autoritet i povodi se za odgovorima onih za koje smatra da poznaju problem. Pored konformistikog miljenja i ponaanja, u socijalnacionaliste su prisutne dominantno-submisivne autoritarne tendencije. Konformizam socijalnacionaliste je dakle komponenta njegove autoritarne strukture linosti, a to posredno govori o tome, kao to dre Eysenck i Wilson (1978), da se konformizam dade svesti na autoritarnost. Autoritarno-konformistiki sindrom je ona osobina linosti kojom se jednim dijelom moe objasniti antidemokratska orijentacija, pojava nacionalistikog sindroma, i socijalistiki politiko-ekonomski konzervativizam. U pravu su oni autori koji tvrde da konstrukt autoritarnosti predstavlja mjeavinu razliitih osobina linosti i drutvene ideologije (Rokeach i Fruchter, 1956). Vratimo se sada na trenutak dimenzijama politikih orijentacija koje formiraju socijalnacionalistiku ideologiju. Vidjeli smo da pored etatistike, militaristike, kolektivistike i egalitarne orijentacije, ovu ideologijsku matricu definiraju Jugonostalgini sentiment i Antizapadna orijentacija. Prisutnost ove dvije dimenzije politikih orijentacija u strukturi socijalnacionalistike ideologije upuuju na postojanje jedne vrste politiki obrambenog ideologijskog obrasca. Zato obrambenog? Jednostavno zato to se socijalnacionalist osjea dvostruko ugroenim. S jedne strane, osjea se ugroenim zbog raspada SFRJ u kojoj se osjeao sigurnim, a s druge se strane osjea ugroenim od zapadnog svijeta. I jugonostalgija i antizapad-

212

ni mentalitet nam ukazuju na postojanje mentaliteta opsadnog stanja (BarTal, 1992; ram, 2002). Da je socijalnacionalistika ideologija u biti jedan politiki obrambeni obrazac moe nam ukazati strukturiranost osobina linosti koje lee u njegovoj psiholokoj pozadini. Naime, socijalnacionalist je osoba u koje su istodobno prisutni konformistiko-autoritarni sindrom, anksiozno-depresivni sindrom, paranoidnost i sociopatska agresivnost. Snani disocijativni psihodinamiki procesi su karakteristini za strukturu linosti socijalnacionaliste. To je ona osoba u kojoj potreba i tenja za moi slui kao obrana od vlastite bespomonosti, to je zloudno narcisoidna osoba; osoba koja iskazuje ego obrambeni tip autoritarnosti (Greenstein, 1987), osoba sa depresivnim stilom ivota, osoba puna tjeskobe, strepnje, nesigurnosti i unutarnjeg nemira, to je podozriva osoba, krajnje osjetljiva na svako omalovaavanje, sklona projekciji, grandioznim idejama, i samoobmanama o proganjanju i o vlastitoj veliini, osoba koja pati od dezorganizacije kognitivnih i konativnih procesa, sve u svemu osoba sa dubokim unutarnjim konfliktima koje pokuava negirati, potiskivati ili projicirati. To je nedovoljno socijalizirana osoba. Odnosi sa socijalnom sredinom su manje-vie impersonalni i manipulativni, a socijalna neosjetljivost upuuje na prisutnost odreene socijalne neintegriranosti. Socijalnacionalist se nalazi u permanetnom psihikom opsadnom stanju traei razrjeenje svojih konflikata, kontradiktornosti i neadekvatnosti. Oigledna je podudarnost kolektivno-politikog i individualno-psiholokog mentaliteta opsadnog stanja. Imajui na umu strukturu linosti koja lei u psiholokoj pozadini socijalnacionalistike ideologije, prvi par kanonikih faktora smo nazvali Socijalnacionalizam i psihopatija. U strukturi treeg para kanonikih faktora smo utvrdili postojanje politiko-psiholokog prostora kojeg smo nazvali etnonacionalizam i anksiozno-depresivna sociopatija. Vidimo da su anksiozno-depresivni sindrom, paranoidnost, i sociopatska agresivnost one osobine linosti koje se nalaze u psiholokoj pozadini i socijalnacionalizma i etnonacionalizma. U emu se onda razlikuje struktura linosti socijalnacionaliste i etnonacionaliste? Zato smo socijalnacionalistu proglasili psihopatom, a etnonacionalistu smo proglasili sociopatom ako imaju slinu strukturu linosti i ako se u literaturi termin psihopatija naizmjenino koristi terminom sociopatija (Davison i Neal, 1974)? Razlika izmeu psihopate i sociopate se oituje u tome to u psihopate, pored ego obrambenog mehanizma u obliku psiholokog n a p a d a (impulzivnost, potreba za moi, paranoidnost, autoritarna agresivnost) postoji istodobno ego obrambeni mehanizam u obliku psiholokog b i j e g a

213

(komformizam, autoritarna submisivnost, anksioznost, depresivnost). Psihopat se sakriva iza autoriteta i kolektiviteta kojemu se podvrgava kako bi uspostavio sigurnost, izvjesnost i prividnu osobnu integriranost. Psihopat iskazuje mnogo dublji poremeaj linosti za kojeg je karakteristina, kao to rekosmo, istodobna prisutnost psiholokog napada i bijega. Upravo je psiholoki bijeg ona psihodinamika jezgra linosti koja u psihopate pospjeuje internalizaciju politikih vrijednosti socrealistike ideologije, a napad je ona psihodinamika jezgra linosti psihopate koja omoguuje internalizaciju antizapadnog sentimenta i nacionalne iskljuivosti. Za socijalnacionalistu je dakle karakteritina istodobna prisutnost psiholokog napada i bijega. Za sociopatu je u najveoj mjeri karakteristian ego obrambeni mehanizam koji se u prvom redu oituje u obliku sociopatske agresivnosti (potreba za moi i impulzivnost) i hostilnog anksiozno-depresivnog sindroma (paranoidnost, depresivnost, anksioznost). Upravo smo iz ovih razloga prvu subdimenziju treeg para kanonikih faktora nazvali etnonacionalizam i anksiozno-depresivna sociopatija. Etnonacionalist je osoba koja iskazuje nacionalnu zatvorenost, nepovjerenje i pristranost u socijalnim transakcijama, predrasude i sterotipe, snanu nacionalnu vezanost odnosno identifikaciju, i potrebu za nacionalnom homogenizacijom. Etnonacionalist je osoba koja nije sposobna odlagati svoje neposredne elje i impulse, koja uvijek nastoji nametnuti svoju volju drugima, voli da ih se drugi ljudi boje, uiva kad ima mo nad drugim ljudima, osvetoljubiva je i neosjetljiva za druge ljude. Drugim rijeima, etnonacionalist je jedna egocentrina, narcisoidna, agresivna, destruktivna, neempatina i osvetoljubiva osoba koja ima snanu potrebu za dominacijom i manipulacijom drugim ljudima. Ova vrsta agresivnosti u znaajnoj mjeri korespondira sa psiholokim sadrajem jedne od Eysenckovih bazinih dimenzija linosti koje je nazvao psihoticizam (Eysenck i Eysenck, 1976). Neurotina tenja za stjecanjem moi raa se iz anksioznosti, mrnje i osjeaja inferiornosti, i to je kanal kroz koji se potisnuto neprijateljstvo oslobaa. Adler (1977) i Horney (1992) su bili u pravu kad su smatrali da je tenja za moi jedan od osnovnih elemenata anksioznosti. Naime, u etnonacionaliste je prisutan anksiozno-depresivni sindrom a to ne ukazuje samo na neurotian karakter, ve i na predispozicije za razvoj modulirane patoloke reakcije kao to su fobinost, opsesivnost i kompulzivnost. Da je etnonacionalist jedna opsesivna i kompulzivna osoba ukazuje nam prisutnost paranoidnog sindroma u sklopu anksioznodepresivne i sociopatsko agresivne strukture linosti. Za etnonacionalistu je dakle karakteristina prisutnost jedne vrste psiholokog napada.

214

Druga subdimenzija treeg para kanonikih faktora nam je ukazala na egzistenciju socrealistike ideologije u ijoj se psiholokoj pozadini nalaze autoritarna submisivnost i konformizam. Ovu kanoniku subdimenziju smo nazvali Ideologija dravnog socijalizma i autoritarna poslunost. Oito je da psiholoki bijeg u ideologiju dravnog socijalizma ne mora nuno biti produkt psihopatske strukture linosti, ve moe biti u funkciji konformistikog autoritarnog sindroma. Drugi par kanonikih faktora je ukazao na egzistenciju socijalno-alijeniranog etnocentrizma i religioznosti u ijoj se psiholokoj pozadini nalaze anksioznost i autoritarna submisivnost. Istina je da su pojedini autori utvrdili povezanost izmeu etnocentrizma i religioznosti, ali je isto tako istina da ne mora svaka vrsta etnocentrizma biti u korelaciji sa religioznou. Vidimo da u naem sluaju postoji strukturalna povezanost izmeu samo jedne dimenzije etnocentrizma (Nacionalne mobilizacije) i religioznosti proete snanim osjeajem socijalne alijeniranosti. S obzirom da je anksioznost dinamiko jezgro neurotine strukture linosti (Fulgosi, 1990; Horney, 1992, Momirovi i sur, 1992), mogli bismo onda zakljuiti da neurotina struktura linosti generira socijalno-alijenirani etnocentrizam u ijoj se strukturi nalazi religiozni sentiment. Smatrali smo stoga prikladnim prvu dimenziju drugog para kanonikih faktora nazvati Socijalno-alijenirani etnocentrizam i neurotinost a za koju je karakteristina prisutnost psiholokog bijega. Socijalno otuenje se esto preklapa s pojmovima kao to su nemo, osjeaj vanjske kontrole, tjeskoba, osjeaj neefikasnosti, pesimizam, nepovjerenje, apatija i slino (iber, 1998). Dakle, anksiozni simptomi mogu pokrivati psiholoki prostor socijalnog otuenja, a to i potvruju nalazi naeg istraivanja. Mogli bismo prema tome zakljuiti da su anksiozni socijalno-alijenirani i religiozni pojedinci u veoj mjeri skloni iskazivati etnocentrini sindrom. Ovdje, meutim, moemo postaviti pitanje da li socijalno otuenje prethodi etnocentrizmu, ili pak etnocentrizam prethodi socijalnom otuenju. Ako pretpostavimo da je odreena vrsta represivne socijalizacije u jednom religioznom ozraju generirala anksiozni sindrom koji je, vidjeli smo, povezan sa socijalnim otuenjem, onda bismo mogli zakljuiti da socijalno otuenje generira ego obrambeni etnocentriki sindrom. Strukturiranost kanonikih faktora nam omoguuje govor o postojanju etiri nove subdimenzije ili tipa politike kulture a to su: (1) socijalnacionalistika, (2) etnocentrina, (3) etnonacionalistika i (4) socrealistika politika kultura. U psiholokoj pozadini ovih kanoniki deriviranih tipova politike kulture lee razliiti obrasci ego obrambenih mehaniza-

215

ma. Socijalnacionalistika politika kultura je jedna vrsta POLITIKE KULTURE OBRANE (istodobna prisutnost psiholokog napada i bijega). U onoj mjeri u kojoj drutvena struktura ili postojea politika dinamika generira strukturu linosti unutar koje se istodobno nalazi generalna autoritarnost, sociopatska agresivnost, anksiozno-depresivni i paranoidni sindrom, u toj e mjeri postojati snanije predispozicije za internalizaciju Socijalnacionalistike politike kulture. Neuspjeh politikih i gospodarskih reformi u Srbiji moe dovesti do oivljavanja politike kulture obrane koja moe biti rezultat neispunjavanja odreenih politikih i ekonomskih oekivanja, s jedne strane, i istodobnog zadravanja autoritarnih tendencija politike kulture biveg komunistikog sustava, s druge strane. Etnonacionalistika politika kultura je jedna vrsta POLITIKE KULTURE NAPADA. U jednom nedemokratskom politikom ozraju znaajan broj s patskih impulsa. Razvijanjem demokratske politike kulture smanjuje se mogunost posredne ili neposredne involviranosti sociopata u sferi politikog ivota. U protivnom, stvara se mogunost da sociopate suvereno vladaju unutar politikog prostora koristei sve pogodnosti induciranih interetnikih konflikata. Etnocentrina politika kultura je jedna vrsta POLITIKE KULTURE BIJEGA karakteristina za pojedinca otuenog kako od samoga sebe tako isto i od drutva i politike u cjelini. Samoizoliranost i odreena vrsta etnikog autizma su katrakteristini za politiku kulturu bijega. U onoj mjeri u kojoj neurotiar bude percipirao ugroenost vlastitog nacionalnog identiteta, u toj e mjeri bjeati u svoj nacionalni kolektivni identitet. Ovo, meutim, ne znai da osjeaj nacionalne ugroenosti poveava stupanj neurotinosti pojedinca, ve to da neurotiar ima vee predispozicije za razvoj etnocentrinog sindroma. Socrealistika politika kultura je jedna vrsta POLITIKE KULTURE IDEOLOGIJSKE REGRESIJE za koju je karakteristina internalizacija politikih vrijednosti dravnog socijalizma kao to su etatizam, militarizam, kolektivizam, i egalitarizam. Nismo u ovome radu imali pretenzije koncipirati neke nove modele politike kulture, koliko nam je bila namjera ukazati da se koncept politike kulture, ma kako god se definirao, teko moe koristiti u aplikativne svrhe ako u sebi ne sadri jasne socijalno-stavovske konstrukte i odreene teorije osobina linosti. Drugim rijeima, izuavanje politike kulture jest podruje politikih znanosti, ali je isto tako i podruje socijalne, odnosno politike psihologije.

216

LITERATURA
Adorno, T, Brznswick, E, Levinson, D, Sanford, N. (1950). The Authoritarian Personality. New York: Norton Co. Adler, A. (1977). O nervoznom karakteru. Beograd: Prosveta. Akiskal, H.S, Rosenthal, T.L, Haykal, R.F. (1980). Characterologic Depression: Clinical and Sleep EEG Findings Separating Subaffective Dyshymias from Character Spectrum Disorders. Archive of General Psychiatry, 37, 777-783. Almond, G, Verba, S. (1963). The Civic Culture. Princeton NJ: Princeton University Press. Altemeyer, B. (1996). The authoritarian spectre. Cambridge: Harvard University Press. Atkinson, R.L, Atkinson, R.C, Smith, E.E, Bem, D.J, Nolen-Hoeksema (2000). Hilgards Introduction to Psychology. Orlando: Harcourt Brace College Publishers. Bar-Tal, D. (1992). Beliefs About Negative Intentions of the World: A Study of the Israeli Siege Mentality. Political Psychology, 14, 633-645. Converse, P.E. (1964.). The nature of belief systems in mass publica. U: E.R. Tufte (ur.). The quantitive analysis od social problems (168-189), Reading, MA: Addison-Wesley. orkalo, D, Stankovi, N. (2000). Autoritarnost i percepcija ostvarene demokracije u Hrvatskoj: analiza odnosa na uzorku studenata. Drutvena istraivanja, 1, 67-81. Zagreb: Institut drutvenih znanosti Ivo Pilar. DAndrade, R.G., Strauss, C. (1992). Human motives nad cultural models. Cambridge: Cambridge University Press. Davison, G.C, Neal, J.M. (1974). Abnormal Psychology: An Experimental Clinical Approach. New York: John Wiley and Sons. Inc. Eagly, A. H, Chaiken, S. (1998). Attitude structure and function: U: D.T. Gibbert, S.T. Fiske, G. Lindzey (ur.). Handbook of Social Psychology (269-322). Oxford: Oxford University Press and McGraw-Hill. Eckhardt, W. (1991) Authoritarianism. Political Psychology, 1, 97-124. Eckhardt, W, Lentz, T.F. (1971). Factors of war/peace attitudes. Peace Resolution Review, 2, 1-105. Eysenck, H. J. (1954). The Psychology of Politics. London: Routledge and Kegan Paul. Eysenck, H.J, Eysenck, S.B.G. (1976). Psychoticism as a dimension of personality. London: Hodder and Stoughton. Eysenck, S.B.G, Eysenck, H.J., Barrett, P. (1985). A revised version of the psychoticism scale. Personality and Individual Differences, 6, 21-29. Eysenck, H.J, Wilson, G.D. (1978. (ur.). The Psychological Basis of Ideology. Lancaster: MPT Press. Fulgosi, A. (1990). Psihologija linosti. Zagreb: kolska knjiga.

217

Gibbins, J.R. (1989). Contemporary Political Culture. U: J.R. Gibbins (Ed.). Contemporary Political Culture (1-30). London: Sage. Greenstein, F.I. (1992). Can Personality and Politics Be Studied Systematically? Political Psychology, 1, 105-128. Greenstein, F.I. (1987). Personality and Politics. Princeton: Princeton University Press. Horney, K. (1992). Neurotina linost naeg doba. Beograd: Mond. Janis, I.L. (1982.). Groupthink: Psychological studies of policy decisions and fiascos. Boston: Houghton-Mifflin. Katz, D. (1972). The functional approach to the study of attitudes. U: J.B. Cohen (ur.). Behavioral Science Foundations of Consumer Behavior (221-244). New York: The Free Press. Kendler, K.S, Spitzer, R.L, Williams, J.B.W. (1989). Psychotic Disorders in DSM-III-R. The American Journal of Psychiatry, 35, 756-766. Knutson, J.N. (1973). Handbook pf Political Psychology. San Francisco: JosseyBass, Inc. Lentz, T.F. (1950). The attitudes of world citizenship. Journal of Social Psychology, 32, 207-214. Levine, M.S. (1990). Canonical analysis and factor comparison. London: Sage Publications. Levinson, D, Malone, M.J. (1981). Toward explaining hunab culture: A critical review of the findings of worldwide cross-cultural research. New Haven: HRAF Press. McClosky, H. (1958). Conservativism and personality. American Political Science Review, 42, 27-45. Milas, G. (1998). Korelacijska i eksperimentalna studija odnosa temeljnih dimenzija drutvenih stavova, linosti i drutvene poeljnosti. Doktorska disertacija. Zagreb: Odsjek za psihologiju, Filozofski fakultet. Milas, G. (2002). Mjerenje posvaanih sestara: dispozicijska objanjenja u psihologiji linosti i socijalnoj psihologiji. Drutvena istraivanja, 4-5, 577-601. Zagreb: Institut drutvenih znanosti Ivo Pilar. Milovanovi, D., ivkovi, . (1990). Bioloka psihijatrija. Beograd: Interpregled. Momirovi, K. (1989). Relacije primarnih konativnih faktora i rezultata u testovima za procenu socijalnih stavova. Psihologija, 1-2, 81-90. Beograd: Savez drutava psihologa Srbije. Momirovi, K., Wolf, B., Damonja, Z. (1992). KON 6 Kibernetika baterija konativnih testova. Beograd: Savez drutava psihologa Srbije. Myers, D.G. (1999). Social Psychology. New York: McGraw Hill College. Peck, M.S. (1995). Ljudi lai. Novi Sad: Svetovi. Pye, L.W. (1965). Indroduction: Political Culture and Political Development. U: L.W. Pye, S. Verba (ur.). Political Culture and Political Development (121). Princeton: Princeton University Press.

218

Pye, L.W. (1991). Political culture revisited. Political Psychology, 12, 487-508. Renshon, S.A. (1975). The Role of Personality Development in Political Socialization. U: D.C. Schwartz, S.K. Schwartz (ur.). New Directions in Political Socialization (29-67) New York: The Free Press. Rokeach, M. (1972). The nature of attitudes. U: J.B. Cohen (ur.). Behavioral Science Foundation of Consumer Beahvior (205-218). New York: The Free Press. Rokeach, M., Fruchter, B. (1956). A Factorial Study of Dogmatism and Related Concepts. Journal of Abnormal and Social Psychology, 53, 356-360. Ross, M.H. (1995). Psychocultural Interpretation Theeory and Peacemaking in Ethnic Conflicts. Political Psychology, 16, 523-544. Seeman, M. (1959). On the Meaning of Alienation. American Sociological Review, 24, 783-791. Snaith, R.P., Turpin, G. (1990). Clinical Anxiety States. U: D.F. Peck, C.M. Shapiro (ur.). Measuring Human Problems (67-89). Chichester-New York-Brisbane-Toronto-Singapure: John Wiley and Sons. iber, I. (1973). Socio-ekonomske i klasne determinante politikih stavova. Doktorska disertacija. Zagreb: Odsjek za psihologiju, Filozofski fakultet. iber, I. (1984). Psihologija i drutvo. Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost. Biblioteka suvremene politike misli. iber, I. (1991). Review of Research on the Authoritarian Personality in Yugoslav Society. Politics and Individual, 1, 21-28. iber, I. (1998). Osnove politike psihologije. Zagreb: Politika kultura nakladnoizdavaki zavod. ram, Z. (2001a). Religioznost i drutvena svijest: analiza odnosa na uzorku graana Subotice. Crkva u svijetu, 4, 389-418. Split: Katoliki bogoslovni fakultet. ram, Z. (2001b). Antizapadna orijentacija kao komponenta ire ideologijske matrice: sluaj Vojvodine. Politika misao, 2, 91-110. Zagreb: Fakultet politikih znanosti. ram, Z. (2001c). Dimenzije agresivnosti kao psiholoka pozadina politikih orijentacija i etnocentrizma: komparacija razliitih sociodemografskih skupina u Vojvodini. Migracijske i etnike teme, 4, 353-375. Zagreb: Institut za migracije i narodnosti. ram, Z. (2002). Dimenzije etnocentrizma i nacionalna pripadnost. Drutvena istraivanja, 1, 1-22. Zagreb: Institut drutvenih znanosti Ivo Pilar. ram, Z., Runje, D., Kopunovi, D., imi, J., Vujai, V. (1998). Sociopatska agresivnost: pokuaj merenja i latentna struktura na predkolskom uzrastu. Nastava i vaspitanje, 5, 845-860. Beograd: Pedagoko drutvo Srbije. Vuji, V. (1997). Pojam politike kulture. Politika misao, 4, 109-128. Zagreb: Fakultet politikih znanosti. Vuji, V. (2001). Politika kultura demokracije. Osijek-Zagreb-Split: Panliber. Vuji, V. (2005). Politika kultura. Opa hrvatska enciklopedija. Zagreb: Leksikografski zavod Miroslav Krlea. Tekst u rukopisu. Wolf, B. (1989). Relacije primarnih konativnih faktora i stavova prema religiji i naciji. Novi Sad: Filozofski fakultet.

VERA MARKOVI, Institut drutvenih nauka, Beograd

Promene vrednosnih orijentacija

Kao da se anciene regime jo nije udobno smestio u muzeju istorijskih starina, ve i odatle nastoji da remeti smer post socijalistike tranzicije prema trino-demokratskom drutvu. Stjepan Gredelj, 1994. ta se zaista dogodilo petog oktobra 2000. godine? Da li ovaj datum oznaava simbolinu taku vrednosnog raskida sa starim reimom, njegovom ideologijom, akterima, mehanizmima vladanja, njegovim formalnim i neformalnim centrima moi? Petooktobarska graanska revolucija, masovna pobuna graana Srbije, reenih da po svaku cenu izbore priznavanje svoje politike volje, imala je nesumljivo veoma prepoznatljiva vrednosna obeleja. Ona je kulminacija viegodinjeg rasta, irenja i oblikovanja graanske kulture otpora nasilju i bezakonju reima. Surovog reima koji je ratovima, represijom i ekonomskom devastacijom razorio zemlju, obesmislio njene institucije i unitio njen ugled, moralne i ljudske standarde, ak i vrednost ljudskog ivota. Rast i konsolidacija graanske kulture otpora nasilju mogu se analizirati i kao specifino socijalno uenje kolektivnog ponaanja sa politikim ciljem koje, kroz lokalne stranake i vanstranake inicijative proteste rodbine rezervista i samih rezervista, graanske forume i parlamente, odbore za odbranu ljudskih prava i sloboda i brojne druge inicijative daje antireimskoj politikoj aktivnosti sve jasnija obeleja decentralizacije i demonopolizacije (Pavievi i Spasi, 2001: 145). Uprkos broju uesnika, odlunosti u namerama i ogromnoj ispoljenoj energiji, pobuna nije imala nasilan karakter1, to takoe jasno vrednosno

1 Paljenje Savezne skuptine i osvajanje policijske stanice posledice su neeljenog spontanog izliva besa demonstranata, na koje su policajci pucali i zasipali ih dimnim bombama. Nasilje nije bilo planirano, niti podsticano od politikih predvodnika protesta , naprotiv politiki lideri nastojali su da zatite i policajce i imovinu.

220

odreuje prirodu protesta. Pri tom ne treba potcenjivati vanost latentne sile, koja nije bila tek uzgredan i nevaan fenomen bez nje bi autoritarni poredak (sa jednom nogom u sultanizmu) najverovatnije i dalje ignorisao izborne rezultate (Goati, 2001: 53). Vratimo se korak unazad, u period rasta i sturkturisanja podrke opoziciji. Obimna empirijska evidencija pokazuje znaajne razlike u vrednosnim orijentacijama biraa koji su podravali reim i onih koji su mu se suprotstavljali, tokom itavog perioda devedesetih. Ve u vreme prvih viestranakih izbora registrovane su znaajne razlike izmeu izbornih pristalica vladajue i dve najvee opozicione partije uzimajui u obzir samo take diferencijacije, iz ovog istraivanja proizilazi da je vrednosni profil biraa Demokratske stranke obeleen antiautoritarnou, biraa Srpskog pokreta obnove tvrdom nacionalnom orijentacijom, a biraa Socijalistike partije Srbije autoritarnou i orijentacijom prema drutvenoj svojini (Mihailovi, 1991: 121). I sva kasnija istraivanja registruju znaajne razlike u autoritarnosti biraa. Kuzmanovi (1997: 241) u ponovljenom ispitivanju nalazi naglaenu autoritarnost biraa Socijalistike partije Srbije (62% autoritarnih i samo 16% neautoritarnih) i naglaenu neautoritarnost biraa Demokratske stranke (22% autoritarnih i ak 56% neautoritarnih).

Tabela 1: Vrednosne orijentacije i izborna opredeljenja (u %)

SPS Tradicionalizam2 Modernizam Ksenofobija4 Hiperpatriotizam
5 3

SRS 48 9 84 96 7 82 97 0 32 68

DS 7 67 64 45 39 37 25 57 18 22

DEPOS 5 68 49 25 46 38 16 56 84 16

Prosek 21 37 67 67 22 53 38 31 47 53

32 13 87 94 3 71 64 7 17 83

Tolerantnost Netolerantnost6 Radikalizam - Antiradikalizam7 Liberalizam - Konzervativizam8

(Prema: Panti, 1997)

Postoje znaajne razlike u itavoj lepezi razliitih vrednosnih orijentacija, koje su povezane ne samo sa izbornim preferencijama (posebno sa

2 3 4 5

Golubovi, Kuzmanovi, Vasovi, 1995 IDN, 1993. IDN, 1992. IDN, 1993.

221

bezrezervnom podrkom voi), ve su i meusobno povezane, stvarajui (odravajui) sindrom otpora promenama, odnosno, podrke regresivnim procesima retradicionalizacije. Kao centralna karakteristika sindroma, autoritarnost oteava utemeljenje modernog demokratskog drutva i olakava opstajanje raznih formi autoritarne vlasti, ak i ako jedna ideologija bude zamenjena drugom (Kuzmanovi, 1994: 169). Ako bi se vrednosne orijentacije predstavile u koordinatnom sistemu, u kome jedna osa predstavlja tradicionalizam modernizam a druga radikalizam neradikalizam, dobili bismo suprotstavljene kvadrante koji odraavaju dve suprotstavljene ideje. Jedna je ideja nedemokratske, represivne i etnocentrine zajednice, sa homogenizovanom populacijom, sklona sakralizaciji, organskoj solidarnosti, tradicionalizmu i ekonomiji opstanka; druga je otvorena prema svetu i prema promenama, koje se ostvaruju mirnim i evolutivnim sredstvima. U tradicionalno-radikalnom kvadrantu nalaze se pristalice Socijalistike partije Srbije i Srpske radikalne stranke, u suprotnom pristalice opozicionih stranaka (Panti, 1997: 138). Razlike u vrednosnim orijentacijama biraa u velikoj meri odraavaju razlike u nekim od najdiskriminativnijih tvrdih varijabli, kao to su generacijska pripadnost, obrazovni nivo, profesionalni i maretijalni status, ili dimenzija ruralno urbano. Birai reimskih stranaka po pravilu su stariji, nieg obrazovanja, nieg materijalnog i profesionalnog statusa, iz manjih mesta i privredno nerazvijenih krajeva. Obrnuto: birai naklonjeni opoziciji su po pravilu mlai, obrazovaniji, vieg materijalnog i profesionalnog statusa, iz gradova i privredno razvijenijih regiona. Meutim, vrednosni rascep izmeu pristalica dva bloka stranaka, u ovom sluaju, izrazitiji je od razlika izmeu odgovarajuih socijalno-ekonomskih grupacija. Politike stranke, naime, nisu samo pogodno sredstvo organizovane borbe za nametanje interesa drutvenih grupa u politikom odluivanju. One su istrovremeno i stecite delovanja mnogih izvora varijacija vrednosti, ali i samostalan inilac diferencijacije vrednosti. Politike stranke okupljaju birae oko deklarisanih programskih ciljeva-vrednosti, i u tom smislu one su svojevrsne socijalne zajednice, kroz koje se prelama niz inilaca vrednosti. Istovremeno, one su i samostalni inilac diferenciranja vrednosti, ak i onih najsloenijih, delujui kao sekundarni agensi politike socijalizacije (Panti, 2004: 113).

6 IDN, 1992. 7 IDN, 1993. 8 IDN, 1992.

222

Da li je, posle graanske revolucije, poela da se menja politika klima u skladu sa oekivanjima demokratski orijentisanih graana? Preuzimanjem vlasti, politiki akteri i akteri graanskog drutva dobili su priliku da temeljno rekonstituiu dravu i njene institucije. Ova prilika nije iskoriena. Najvei deo sopstvenog razoarenja posle promene vlasti graani, ali i mnogi neposredni politiki (stranaki i nestranaki) akteri petooktobarskih dogaaja, esto formuliu kao izostanak estog oktobra, odnosno kao iznevereno oekivanje da e Srbija biti temeljno preureena. O tome veoma upeatljivo svedoe rezultati istraivanja o kojima je, na onom skupu, izvestila Zagorka Golubovi. Izostao je oekivani proces konstitucionalizacije revolucije. Ovakvi konstitucionalni momenti odluujui su za ivot politike zajednice, za nain na koji ona definie fundamentalne vrednosti na kojima poiva i za redefiniciju zajednikog identiteta (Podunavac, 2004: 81). Nain na koji neka politika zajednica raspolae svojom prolou odreuje formu njenog identiteta. I to ne samo u trivijalnom, temporalnom smislu, u kome nesputano ophoenje sa tradicijom predstavlja uslov za uravnoteeno oblikovanje sadanjosti i realistino planiranje budunosti (ini, 1988: 177). Ako je to tano, onda nije neobino to je proces konstitucionalizacije revolucije izostao, a politika zajednica jo uvek traga za svojim identitetom. Suoavanje sa prolou odvija se, pre bi se moglo rei, nasuprot dravi nego uz podrku drave, posebno od kada vlada realizuje projekat dobrovoljne predaje hakih begunaca, uz zvanine poasti, izdano materijalno obezbeenje i odgovarajuu patriotsku retoriku. Ubrzo posle preuzimanja vlasti, izdvajaju se dve prepoznatljivo razliite politike. Prva je politika uzvienosti, zamiljenosti i srpske uvreenosti, umereno nacionalistika i legalistika. Druga politika je brza, pragmatina i pod hipotekom da je kriminogena sklona linim interesima (Pei, 2001: 179). Do podele meu politikim akterima dolazi upravo oko pitanja odnosa prema neposrednoj prolosti dogaajima, akterima i institucijama na zagovornike kontinuiteta (legaliste) i zagovornike diskontinuiteta (reformiste). Ne osporavajui potrebu za reformom, legalisti su kritikovali brzinu i metode kojima se ona sprovodi. Tako se u kritici revolucionarne pravde pripisuje diskriminacija i protivpravno izoptavanje pripadnika biveg reima iz politike zajednice, navodno, samo zato to su u politikoj manjini (uporediti: Vasovi, 2001: 91). Protivei se lustraciji, saradnji sa Hagom, personalnim promenama u vojsci, policiji i bezbednosnim slubama, zalaui se za ustavni konti-

223

nuitet, istovremeno su preutno preuzeli odgovornost za odravanje kontinuiteta sa moralno kompromitovanim praksama i vrednostima prethodnog perioda (Dimitrijevi, 2004: 64). Svi ovi, ali i brojni drugi podaci ukazuju na evidentnu napetost i asimetriju izmeu vrednosti i tvorevina graanske revolucije i nasleenih okvira predmoderne i nedovrene drave, praktino ve od dana preuzimanja vlasti. Kao negativan uinak dualizma izmeu demokratske legitimnosti i fasadne legalnosti izostaju procesi konstitucionalizacije moi, a zbog niskih konstitucionalnih uinaka demokratske legitimnosti nastaje strategija decizionizma, koja razara potku demokratske legitimnosti (Podunavac, 2004). Vrednosni rascep, registrovan pre oktobarskih promena, i dalje je prisutan. Promenili su se donekle politiki akteri koje birai prepoznaju kao nosioce ciljeva-vrednosti, u skladu sa ulogom koju su odigrali. Najvea promena dogodila se meu pristalicama Demokratske stranke Srbije stranke koja je bila okosnica legalistike opcije. U periodu pre promena, vrednosne orijentacije pristalica ove stranke i Demokratske stranke nisu se znaajnije razlikovale. Postajui garant ouvanja kontinuiteta9, kako podaci pokazuju, Demokratska stranka Srbije preuzima i ouvanje vrednosti na kojima je poivao poraeni reim. Nagli rast stranke posle Oktobra, u uslovima naglaene distance prema DOS-u i njegovoj politici diskontinuiteta, promenio je (i vrednosno i personalno) lanstvo i upravljaku strukturu stranke, tako da su osnivai ostali u manjini. Odgovarajue pomeranje dogodilo se i u strukturi biraa koji podravaju stranku, prelivanjem znatnog dela biraa Socijalistike partije Srbije i Srpske radikalne stranke. Bliskost vrednostima, idejama i linostima iz biveg reima jo je izrazitija posle formiranja nove vlade, u kojoj Demokratska stranka Srbije ima vodee mesto. Vano je upozoriti na nacionalizam kao legitimiuu ideologiju starog reima. Da li je i koliko nacionalistika ideologija istovremeno vrednosno bojila opozicionu politiku? Ideologija nacionalnog ekskluzivizma i prihvatanje preventivnog nasilja kao uslova opstanka nacije, uoi rata, nisu bile strane ni vodeim opozicionim strankama. Rezultati nekoliko uzastopnih ispitivanja obima nacionalizma meu stranakim pristalicama (Panti, 1997: 136) pokazuju da je nacionalizam izbornih pristalica opozicionih stranaka opadao od izbijanja ratnih sukoba.

9 Insistirajui na zadravanju miloevievih kadrova na kljunim mestima u sektoru bezbednosti (Radomir Markovi, general Pavkovi), podravajui oruanu pobunu crvenih beretki deklariui se protiv lustracije, protivei se saradnji sa tribunalom u Hagu

224

Naalost, sve do NATO bombardovanja 1999. godine, opozicija nije pokuala da konzistentno delegitimie reim otklonom prema nacionalistikoj ideologiji, izuzimajui nekoliko manjih opozicionih stranaka (GSS, SDU) koje su bile dosledne u svom antimilitarizmu i antinacionalizmu. Isticanje antimilitarizma, kao jednog od ideolokih zajednikih uporita posle NATO bombardovanja, omoguilo je strankama udruivanje na prepoznatljivo drugaijoj poziciji od reimske. Ipak, i dalje je Miloevi ee neodreeno optuivan za ono to nam se dogodilo, nego kao najodgovorniji za poinjene ratne zloine, ili je isticano da je najvee zloine poinio prema sopstvenom narodu nije nainjen jasan otklon prema nacionalistikoj ideologiji i njenim pogubnim posledicama. Posle preuzimanja vlasti i izruivanja Miloevia Hagu, vlada je bila izloena snanom pritisku ne samo stranaka biveg reima, nego i znaajnog koalicionog partnera Demokratske stranke Srbije. Dalji koraci u stvaranju otklona prema ideologiji biveg reima bili su limitirani. Poziv na strogo potovanje legaliteta imao je ishodite u zadravanju nacionalistike ideologije i zajednike patriotske bliske prolosti (Jovanovi, 2001: 113). Odluka da se podrka manjinskoj vladi zatrai od Socijalistike partije Srbije, umesto da se pruistupi pregovorima sa Demokratskom strankom oko formiranja zajednike demokratske vlade, dodatno pribliava Demokratsku stranku Srbije strankama poraenog reima. Nije stoga neobino to lanstvo ove stranke ima snaniju distancu prema demokratama nego prema socijalistima ili radikalima. Posle oktobarskih promena postoji jedna faza u kojoj je vrednosni profil pristalica Demokratske stranke Srbije najmanje istaknut (u smislu prosene proirenosti dominantnih orijentacija), to znai da su vrednosne razlike izmeu samih pristalica DSS vee nego to je to sluaj sa drugim strankama (Panti, 2002: 110). Na osnovu rang korelacija formirana je interkorelacijska matrica koja daje neoekivane, ali objanjive rezultate. Vrednosni profil pristalica DSS slian je profilu simpatizera SPO, apstinenata i neodlunih, pozitivno korelira sa vrednosnim profilom stranaka biveg reima i nije povezan sa vrednosnim profilom pristalica DS. Istovremeno, vrednosni profil pristalica DS, osim to nije povezan sa profilima pristalica DSS i SPO, visoko je negativno povezan sa profilima pristalica stranaka biveg reima (Panti, 2002: 109). Najizrazitija promena vrednosne strukture podrke moe se uoiti na dimenziji tradicionalizam modernizam. Pristalice Demokratske stranke Srbije bile su u vreme opozicionog delovanja, kao i pristalice ostalih demo-

225

kratskih stranaka, dominantno orijentisane prema modernizmu. Nakon promena, meu njima preovlauju tradicionalno orijentisani. Pristalice Demokratske stranke Srbije pokazuju natproseno nepoverenje u druge, stavljaju patriotizam na prvo mesto, skloni su da centralizam vide kao uslov razvoja (Panti, 2002: 111). Meu pristalicama Demokratske stranke Srbije registrovan je, takoe, i najvei obim najjae antireformske orijentacije, vei nego meu pristalicama Socijalistike partije Srbije ili Srpske radikalne stranke (Panti, 2003: 117). Vraajui se na ranije pomenutu idealnotipsku podelu na stranke iji je vrednosni profil okrenut zajednici, organskoj solidarnosti, tradiciji i naciji i na stranke iji je vrednosni profil okrenut drutvu, promeni, otvorenosti prema svetu uoavamo da su oba profila, kao i u vreme biveg reima, prisutna na javnoj sceni. Promenilo se, i to drastino, mesto vodee stranke u danas vladajuoj koaliciji na koordinantnom sistemu ije ose ine tradicionalizam-modernizam i radikalizam-neradikalizam. Kao posledica izostanka procesa konstitucionalizacije revolucije, ostaje duboka i nepomirljiva ideoloka i vrednosna podela u drutvu i nedovrena drava, koja ne moe biti jasan oslonac i okvir politikoj zajednici. Drava jo uvek nema jasne granice, grb i himnu, nema jasan odnos prema bivem reimu i njegovim najistaknutijim eksponentima, prema ratnoj prolosti i ratnim zloinima, niti prema akterima ekonomije destrukcije. Nereena su i ne reavaju se ni osnovna pitanja unutranjeg ustrojstva drave da li je Srbija sekularna ili teokratska drava, da li je graanska ili nacionalna. Razlika izmeu parola o evropskoj budunosti Srbije i svakodnevne politike prakse pokazuje isto toliku ambivalenciju i prema evropskim vrednostima koje podrazumevaju antifaizam, nenasilje, priznavanje i potovanje razliitosti, jednakopravnost, solidarnost i zatitu ranjivih kategorija. Posle oktobarskih promena Srbija ostaje nedovrena drava, za koju se ne zna da li e biti dovrena tek pod pritiskom predstojeih, traumatinih iskustava odvajanja Kosova i Crne Gore (bez prethodnog javnog, racionalnog i argumentovanog promiljanja politike zajednice o realnim, odrivim opcijama zajednitva Srbije i Kosova, ili Srbije i Crne Gore), pod pritiskom meunarodnih institucija i organizacija po ijem se diktatu nevoljno unose izmene u pravosudni, bezbednosni, ekonomski, prosvetni ili medijski sistem. Dananji trenutak, obeleen poetkom pregovora o Kosovu, moe postati uvod u nova traumatina iskustva gubitka, ali i taka poetka novog

226

vrednosnog promiljanja nedavne prolosti, u zavisnosti od spremnosti politike elite, ali i samih graana, da raspolau svojom prolou. ini se da graani, pre nego to je poela politika kampanja podrke planu vlade da se izbori za puni suverenitet Srbije na Kosovu, ne oekuju uspeh u ostvarivanju ovog cilja. Ako politikom kampanjom graani budu ohrabreni da poveruju u iluziju o povratku suvereniteta, trauma je neizbena. Uzgred, oko ideje apsolutnog i ogranienog suvereniteta su i same pristalice Demokratske stranke Srbije bile potpuno podeljene (41% : 41%), dok su pristalice ostalih demokratskih stranaka prihvatale realnost ogranienog suvereniteta (Panti, 2002: 111). Vlada, postavljajui platformu za pregovore, ipak insistira na apsolutnom suverenitetu, ili suverenitetu po svaku cenu, koji ne samo da pripada arhainom govoru prolih vekova, nego nije ni utemeljen u realnosti, budui da je faktiki suverenitet Srbije nad Kosovom izgubljen militantnom politikom biveg reima. Srbija, naalost, nije postala drava koja politikoj zajednici daje siguran i stabilan oslonac, ili jasne repere za vrednosno promiljanje prolosti, sadanjosti i budunosti. Zato je sasvim razumljiivo da preovlaujua anomija, koja je pratila raspad komunistikog poretka, nije jo poela da ustupa pred novim sistemom vrednosti.

227

LITERATURA
Dimitrijevi, Nenad, 2004. Srbija kao nedovrena drava, u: Vujadinovi, Dragica i drugi (ur.) Izmeu autoritarizma i demokratije, Knjiga II, Civilno drutvo i politika kultura, CEDET: Beograd, CEDEM: Podgorica, CTCSR: Zagreb ini, Zoran, 1988. Jugoslavija kao nedovrena drava, Knjievna zajednica Novog Sada: Novi Sad Goati, Vladimir, 2001. Priroda poretka i oktobarski prevrat u Srbiji, u: Pavievi i Spasi (ur.) Revolucija i poredak, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju: Beograd Gredelj, Stjepan, 1994. Dominantne vrednosne orijentacije, u: Lazi, Mladen (ur.) Razaranje drutva, Filip Vinji: Beograd Jovanovi, okica, 2001. Legalitet ili diskretna odbrana nacionalizma, u: Pavievi i Spasi (ur.) Revolucija i poredak, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju: Beograd Komi, J. Panti, D. i Slavujevi, Z. 2003. Osnovne linije partijskih podela, Institut drutvenih nauka i Friedrich Ebert Stiftung: Beograd Kuzmanovi, Bora, 1994, Autoritarnost, u Lazi, Mladen (ur.) Razaranje drutva, Filip Vinji: Beograd Kuzmanovi, Bora, 1997. Stepeni i inioci autoritarnosti, u: Mihailovi, Sreko (ur.) Izmeu osporavanja i podrke, Institut drutvenih nauka i Friedrich Ebert Stiftung: Beograd Mihailovi, Sreko, 1991. Izbori 1990: mnenje graana Srbije, u: Mihailovi, Sreko i drugi, Od izbornih rituala do slobodnih izbora, Institut drutvenih nauka: Beograd Panti, Dragomir, 1997. Vrednosti biraa u Srbiji, u: Goati, Vladimir (ur.) Partijski mozaik u Srbiji 1990 1996, Beogradski krug i AKAPIT: Beograd Panti, Dragomir, 2002. Vrednosti biraa pre i posle demokratskog preokreta 2000. godine, u: Goati, Vladimir (ur.) Partijska scena Srbije posle 5. oktobra 2000. Institut drutvenih nauka i Friedrich Ebert Stiftung: Beograd Pavievi, . i Spasi, I. 2001. Prelazna ocena: promene u Srbiji kao oblik socijalnog uenja, u: Pavievi i Spasi (ur.) Revolucija i poredak, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju: Beograd Pei, Vesna, 2001. Dometi promena u Srbiji nakon Oktobarske revolucije, u: Pavievi i Spasi (ur.) Revolucija i poredak, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju: Beograd Podunavac, Milan, 2004. Srpski put u graansku normalnost/normalnu dravnost, u: Vujadinovi, D. i drugi (ur.) Izmeu autoritarizma i demokratije, Srbija, Crna Gora, Hrvatska, Knjiga II, Civilno drutvo i politika kultura, CEDET: Beograd, CEDEM: Podgorica, CTCSR: Zagreb Vasovi, Mirjana, 2001. Promene u Srbiji promene predznaka, u: Pavievi i Spasi (ur.) Revolucija i poredak, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju: Beograd.

MIKLO BIRO Filozofski fakultet, Novi Sad

Stavovi prema zakonitosti u tranzicionoj Srbiji

Ako se povlauje neredu, on se poveava; ako se povlauje moralnoj rasputenosti ona se iri. Zapis iz knjige vladara an Raspad komunizma nije znaio samo pad reima irom Istone Evrope i biveg Sovjetskog Saveza. Nije znaio samo redistribuciju klasa, centara moi i centara kapitala. On je znaio temeljnu promenu vrednosnih sistema graana koji su u komunizmu iveli. On je znaio preispitivanje ideje egalitarizma, prihvatanje ideje o privatnom vlasnitvu i neprikosnovenosti privatnog vlasnitva, navikavanje na toleranciju drugaijeg miljenja i spremnost na kompromise, usvajanje drutvenog ureenja koje e biti zasnovano na punoj slobodi pojedinca, ogranienoj iskljuivo slobodom drugih lanova drutva i zatitom njihovog integriteta. Period izmeu loma prethodnog i potpunog usvajanja novog vrednosnog sistema je, u sutini, period trajanja same tranzicije jednog drutva. Duina trajanja tranzicije i dubina destrukcije drutvenih normi tokom perioda promene direktno zavisi od stepena do kojeg su tokom tranzicije unitene institucije drave, odnosno od njihove stabilnosti pre tranzicije i brzine kojom su vaspostavljene nakon promena. Ne treba posebno naglaavati da ratno stanje koje je bilo karakteristika nae tranzicije dodatno doprinosi podrivanju i institucija i osnovnih moralnih normi i, samim tim, neumitno usporava proces usvajanja demokratskih institucija. U celoj Istonoj Evropi tranzicija je izazvala drutvene potrese i malformacije. U Poljskoj, je na primer, privatizacija sprovoena uz silne optube za zloupotrebe (o tome ta se sve deavalo najbolje govori podatak da je prvi direktor dravne Agencije za privatizaciju naen mrtav u nerazja-

229

njenim okolnostima, a drugi je nestao bez traga!). U Rusiji su najvei dobitnici tranzicije kasnije zaglavljivali u zatvoru. Ali, naa situacija je, ipak, specifina. Prvo, zbog toga to je rat uneo mnogo vie haosa, a drugo, to najvei deo naih problema u stvaranju demokratskih institucija nisu proizvod drutvenih promena, ve injenice da je naa vladajua struktura sama ruila institucije i proizvodila haos. Poev od upada u platni sistem Jugoslavije1, preko razaranja jugoslovenskog karaktera JNA i saveznog MUP, pa sve do formiranja paravojnih formacija koje su bile zlosreni pokuaj nadomeavanja regularnih snaga, ali i nain stvaranja plaenike vojske koja nije marila za smisao rata, za ratne ciljeve i za ratno pravo. Ogromna koliina oruja koje se pojavilo kao posledica rata, te otvaranje brea za kriminalce koji su bili neophodni za voenje tog rata, nije moglo ostati bez posledica po drutvo u celini. Baibozuci koji su sami naplaivali svoje vojne aktivnosti smatrali su da je sasvim prirodno da svoje patriotske zasluge mogu nastaviti da naplauju i kod kue na taj nain to e se ponaati kao da zakon za njih vie ne vai. Kada tome pridodamo injenicu da ratna privreda (pogotovo ako je jo iskomplikovana sankcijama meunarodne zajednice) sama po sebi proizvodi neregularnosti i da ratno stanje predstavlja idealan teren za meunarodni kriminal (trgovina orujem, pranje novca, droge, i sl.), tekoe sa kojima se nae drutvo suoavalo i sa kojima e se dugorono suoavati postaju vie nego jasne. Alarmantno poveanje koliine droge na naim ulicama i podatak da se pojavio LSD (koji se izuzetno retko mogao sresti u Jugoslaviji pre 1990), dovoljan su dokaz za ovu tvrdnju. Odnos prema zakonima Uporeujui oveka iz zapadne sa ovekom iz istone Evrope, er Konrad u jednom eseju kae: Demokratija je prisutna i u njihovim meusobnim odnosima. Spokojniji su, strpljiviji, ljubazniji, samosvesniji i osetljiviji na vlastito dostojanstvo, nego to smo to mi... Demokratija je opta pravna svest, neprestana spremnost graana da razlikuju pravno od protivpravnog, da povlae granicu izmedju pravinog i nepravinog2. Demokratsko ureenje odnosa u drutvu, tj. demokratska pravna drava podrazumeva prethodno dostignuti nivo demokratske svesti, odno

1 Narodna banka Srbije je 1990, po nalogu Miloevia, tampala veliku koliinu dinara ime je podrila stabilnost dinara i time, indirektno, vladu Ante Markovia. 2 Konrad, G. (1991). Iskuenja autonomije. Sarajevo: Svjetlost.

230

sno sklonost potovanju zakona i drutvenih pravila, pre svega, a potom sklonost za kompromise i dijaloge, spremnost na toleranciju drugaijeg miljenja i razliite ideologije, vere, nacije... I u ovom sluaju, drutveno-istorijske okolnosti nisu bez znaaja. Pravnu dravu na Balkanu, na primer, treba uspostavljati na terenu na kojem se vlast i njene institucije vekovima nisu uzimale ozbiljno, gde je izvrdavanje zakona stotinama godina znailo otpor tuinskoj vlasti, te je proizvelo sistem vrednosti u kome se sposobnost za nalaenje rupa u zakonu vrednuje vie od spremnosti da se pravila potuju, gde je hajduija bila specifini oblik privreivanja isuvie dugo da bi se doivljavala kao in neugodan bogu i ljudima, gde se nadmudrivanje vlasti smatra vanijim od izbora najboljih ljudi u vlast, gde su se meunacionalne i meukonfesionalne zaevice isuvie esto zavravale krvavim sukobima. Ali, doprinos komunizma takoe je oigledan. Jednopartijska drava i njen tretman zakonitosti uinio je da se zakoni ne doivljavaju kao sredstvo zatite graana, ve kao instrument za njihovo potinjavanje, doprineo je da se zakoni doivljavaju kao forma koja nikad ne odraava sutinu, kao norma koja vai samo onda kada strana koja je tu normu i propisala to smatra za shodno. Doneo je ideju da je socijalistika pravda starija od slova zakona, proizveo je atmosferu u kojoj je bilo sigurnije poznavati sudiju, nego biti na strani zakona. Uspostavio je pravnu nesigurnost. U istraivanju koje smo sproveli 1997 godine, svega oko 20% ispitanika je iskazivalo poverenje u postojee zakone, dok je poverenje u samu sudsku praksu bilo jo nie! Tako se, na primer, sa tvrdnjom Verujem da mnogi kriminalci u naoj zemlji prolaze nekanjeno slae ak 94% ispitanika!3 Pored toga, jugoslovenski komunizam iznedrio je jo jednu, u svetu jedinstvenu karakteristiku: samoupravljaku psihologiju. Ideja koja je u svom prapoetku imala demokratsku osnovu, u praksi se izvitoperila u kvazi-demokratski koncept koji je demokratiju izjednaio sa anarhijom, koji je pravo na suodluivanje radnika pretvorio u slobodu da svako radi ta hoe, a ne slobodu koja podrazumeva potovanje opteusvojenih pravila ponaanja. Analizirajui tekoe uvoenja demokratije u Srbiji, Predrag Zdravkovi4 je dao jednu zanimljivu taksonomiju razlika u tretiranju razliitih politikih pojmova kod nas i u svetu koja se moe generalizovati na razli

3 Biro, M. (1998). Poverenje graana Srbije u zakonsku praksu i pravne institucije. Glasnik Advokatske komore Vojvodine, Vol. LVIII, str. 191-196. 4 Borba, 13.07.1993.

231

itosti politike svesti izmeu post-komunistikog i oveka iz zemalja sa demokratskom tradicijom:

POJAM Narod Vlast Stranke Parlament Drava Sudstvo KOD NAS Zajednica kojoj vlast proglaava interese Ovlaenje za raspolaganje sudbinom naroda Interesne grupe koje se bore za vlast Institucija za potvrdu ponaanja vlasti Aparat za sprovoenje i zatitu vlasti Sprovoenje pravde u funkciji vlasti U SVETU Zajednica koja odreuje svoje interese Ovlaenje za sprovoenje volje naroda Grupe koje zastupaju politike programe Institucija za kontrolu ponaanja vlasti Aparat za zatitu interesa graana Sprovoenje pravde je starije od vlasti

Kao i mnogi drugi pojmovi (kao i sam pojam demokratije, na alost) i pojam pravne drave bio je vie nego esto zloupotrebljavan na ovim prostorima. Pod tom etiketom voene su razne hajke i lovovi na lopove, najee u svrhe jeftinih politiko-marketinkih poteza pranja ruku od evidentnih zloupotreba vlasti ili, pak, oslobadjanja od kunih saradnika. Klatno koje se kretalo od boljevike diktature, preko samoupravnog laisser faire, do anarhije koja je kulminirala u raspadu drave, uvek se ponovo vraalo u taku apsolutizma. U prvoj fazi, zakone su propisivali pobednici da bi bili primenjivani iskljuivo nad pobeenima. U drugoj, ideja o samoupravljanju, sasvim bliska demokratskoj, izvitoperena je u sredstvo za manipulaciju radnika, uinivi ih, pritom, dugorono korumpiranim nepotovanjem reda i rada. Potom, pod okriljem nacionalnih interesa drava je bila sve samo ne pravna, tj. jednaka za sve graane. Voluntarizam partije, bio je zamenjen voluntarizmom dominantne grupe (Radniki i slini Saveti), da bi ovaj bio zamenjen voluntarizmom naciona (tj. vladajue klike koja je sebe proglasila za reprezententa nacije). Za itavo to vreme, svi su se pridravali Brozove preporuke da se zakona ne treba drati kao pijan plota. Za itavo to vreme, nije bilo vano ta pie u zakonu, ve, prvo da li si lan partije, zatim da li poznaje sudiju (ili, recimo, lana Komisije za prijem radnika) i, najzad da li si pripadnik Klana. Za itavo to vreme, ovaj narod negovan je da misli kako forma ne mora da odraava sutinu i uen je da se ponaa kako je sutina vanija od forme. A, forma to je pravna drava. Osnov pravne drave, tj. demokratske drave, tj. civilizovane drave ine pravila ponaanja. I svest gradjanina da se pravila moraju potovati, ak i onda kada se kose sa naim subjektivnim doivljajem pravde. Jer, kada se zbog pravde uini izuzetak od pravila, onda pravila vie nema. Svi nai ratovi protiv kriminala odvijali su se po ho-ruk principu. Dolazili su i prolazili. I stvarali psiholoki utisak da je potovanje zakona

232

pitanje lepog vaspitanja, a ne osnov meuljudskog opstojanja; da su sankcije za prekrioce pitanje malera (nisam se zaustavio na vreme), manjka protekcije ili nespretnosti, a ne ishod koji se ne moe izbei. Podatak da je srpska privatizacija karakeristina po najveem broju ponitenih ugovora o privatizaciji zato to se kupci preduzea nisu pridravali ugovornih obaveza, najbolja je ilustracija gore iznetih teza. Kupci su se ugovorom obavezali (na dodatno investiranje, na socijalni program, i sl.), ali su po principu ko ga ia i nee to niko posle kontrolisati, hladno zaboravili da svoje obaveze i ispotuju. Jednostavno zato to su planirali da u zakonu pronau rupu ili da kod sudije pronau vezu ili zato to su raunali da zakonske obaveze niko ni nee potovati, pa se, samim tim, nee ni sankcionisati. Po istraivanju Svetske banke u 26 zemalja u tranziciji5 rast drutvenog proizvoda u ovim zemljama umanjen je za vie od 15% zbog neefikasnog pravosudnog sistema. Pravna nesigurnost, nemogunost realizacije obligacionih odnosa, korupcija sve to uasno usporava ulaz kapitala i time proces privredne transformacije. Tako, na primer (prema pomenutom istraivanju), u zemljama istone Evrope treba vie od 200 dana da bi se naplatili dugovi, dok u Srbiji taj rok moe biti i vei od tri godine! Znaaj lustracije Za izgradnju novih demokratskih institucija u periodu tranzicije neophodno je uspostaviti i jasan prekid sa starim vrednosnim sistemom prekid sa svakom praksom po kojoj je bilo ko, na bilo koji nain bio privilegovan. Samo se po sebi razume da to podrazumeva i prekid sa praksom koja u sebi nosi elemente kriminaliteta. Da bi proteiranja i zloini prethodnih reima bili jasno inkriminisani, da bi se graanima jasno pokazalo da se zloin nije isplatio i da se ne moe nikad isplatiti, neophodno je sprovesti lustraciju. Pojam lustracije, naravno, ne podrazumeva revanistiki lin. Kako zbog demokratskog shvatanja pravnih sankcija kao korektiva drutvenog ponaanja (a ne odmazde), tako i zbog istorijske injenice da nasilje pobednika ostavlja iza sebe seme budue osvete i, na taj nain, stvara dugotrajne tenzije izmeu raliitih pripadnika drutvene zajednice. Setimo se da su se, nakon Francuske revolucije i njenog terora, monarhisti i republikanci krvavo borili za vlast jo itavih 150 godina!

5 Danas, 21.06.2005, str. 11.

233

U razliitim postkomunistikim zemljama istone Evrope razliit je bio stepen i tempo sprovoenja lustracije nad pripadnicima bivih komunistikih reima. Tako je, na primer, lustracija u Poljskoj zapoeta jo 90tih godina, da bi na univezitetima bila sprovedena tek 2005. godine6. Situacija u Srbiji je potpuno drugaija od svih drugih postkomunistikih drava. Razliita u odnosu na okolnosti i jo vie razliita po injenici da nikakva lustracija nije ni sprovedena, uprkos injenici da je reim bio ogrezao u mnogo vie, mnogo stranijih zloina. U Srbiji se pre svega postavlja pitanje lustracija koga? Komunista iz perioda pre 1988, kao to je to uinjeno u drugim postkomunistikim zemljama ili lanova reima u periodu 1988-2000. koji je naa tuna specifinost? Kada se sa ove distance posmatraju razlozi za gnev prema prethodnom komunistikom reimu raznorazne privilegije, stanovi na Dedinju i sl. oni deluju potpuno naivno u poreenju sa obimom krimena i broja rtava Miloevievog reima. Ako zbog vremenske distance zaboravimo na pogrome politikih neprijatelja 1945. i 1948, konstatovaemo da komunisti u Jugoslaviji (a, moemo slobodno rei pogotovo u Srbiji) nisu bili prinueni da zavode klasian reim gvozdene zavese. Za razliku od ostatka Istone Evrope, na reim je bio domai, a ne reim ruskih kvislinga. Sa uvoenjem samoupravljanja, obmana masa da je na delu reim koji omoguava vladavinu radnika, seljaka i potene inteligencije kompletirana je. U samoupravnoj Jugoslaviji svi su bili korumpirani: neko vlau, neko privilegijama, neko platom, neko neradom. Uz tako moan i efikasan mehanizam vladanja, komunisti su bili daleko od nenarodnog reima. A, to je za temu lustracije jo bitnije, veliki broj ljudi je imao doivljaj da u reimu sauestvuje. Da li to znai da u komunistikom reimu pre 1988. godine nema krivaca i, samim tim, nema potrebe za lustracijom? Moda i ne bi bilo kada ne bi bilo onog magnum crimena proizvodnje reima Slobodana Miloevia. A, za krivicu(e) ovog potonjeg verujem da nema dileme. Pa, zato, onda, u Srbiji nije sprovedena lustracija? Kakvu pouku graanin Srbije moe izvui gledajui kako ratni hukai i dalje vode TV programe ili politike stranke, kako ratni zloinci stvaraju poslovne imperije kupujui sve ivo po Srbiji, kako narko dileri sa patriotskim zaslugama voze ferarije, kako politiki stratezi etnikog

6 Danas, 29.07.2005, str. 2.

234

ienja postaju biznismeni, kako SPS-ovi privilegovani uvoznici (itaj: mega-verceri) postaju uvaeni ekonomski konsultanti i svi zajedno se grohotom smeju naoj naivnosti, naem potenju i naoj nadi da e zloin kad-tad biti kanjen? Kako da vaspitamo decu? Na kojim vrednostima mi to gradimo budue drutvo u Srbiji? U Srbiji nije bilo uslova za lustraciju, izgovaraju se lideri DOS-a. Instucionalni vakuum, vojska i policija preostala iz starog reima, trulo sudstvo, sve su to (mora se priznati ubedljivi) argumenti. Sasvim je verovatno da je period od nekoliko meseci prelazne vlade do stupanja na vlast DOS-a (oktobar 2000 januar 2001) bio dovoljan da se unite mnogi dokazi i zatru tragovi. Da li je to, meutim, jedino objanjenje ili treba poverovati sumnjama? Sumnji da je, umesto lustracije, sprovoen svojevrsni otkup indulgencije da su potencijalni krivci jednostavno reketirani? Ili, sumnji da su lideri DOS-a imali dosijee koji su bili dovoljna pretnja da se zaustavi bilo kakav progon druge strane? I, ta se uostalom desilo sa dosijeima tajne slube zato oni nikada nisu postali dostupni7. Ako su tragovi zatrti, zato i ko je dozvolio takvo zatiranje? Kako se moglo dogoditi, na primer (a slinih primera ima sijaset), da vajcarska vlada dri dve godine blokiran milionski raun biveg lidera JUL-a, Milovana Bojia, ekajui zvaninu inkriminaciju srpske vlade i da ga na kraju odblokira, jer takva akcija uopte ne usledi? Kao posmatrau javnog mnjenja, piscu ovih redova mnogo je interesantnije jedno drugo pitanje: da li je za lustraciju postojalo raspoloenje meu graanima Srbije? U istraivanju koje je raeno aprila 2005. godine8, svega 38% ispitanika ima pozitivan stav prema lustraciji, od ega 21% smatra da za lustraciju jo uvek nije kasno. Ovi procenti jo su manji ako se posmatra samo populacija Srba u Srbiji. Ako se sada prisetimo da je reim Slobodana Miloevia imao u svom poetku gotovo plebiscitarnu podrku za ono to mu mi danas najvie prebacujemo za irenje agresivnog nacionalizma i izazivanje rata, onda i nije neobino to se veina njegovih bivih glasaa i navijaa osea sauesnicima i nije sasvim sigurna da li u toj lustraciji nee i sami biti zakaeni.

7 Tokom 2000. godine dosijei su bili na kratko dostupni javnosti, ali se ispostavilo da su to samo dosijei ljudi od pre 1988. godine, dok dosijei protivnika Miloevievog reima navodno nisu postojali. (Traei svoj dosije bio sam prisutan kada je voama Otpora reeno da nemaju dosije! Ako bi to bilo tano, to bi znailo da DB nije znao svoj posao to je, naravno, daleko od istine.) U isto vreme, neki politiari insinuirali su da znaju vie od drugih o svojim politikim protivnicima, to je u javnosti stvorilo utisak da neko te dosijee ima u posedu i manipulie njima. 8 Mihailovi, S. (2005). Javno mnjenje Srbije. Beograd: CESID.

235

Kako, dakle, sprovesti lustraciju u zemlji u kojoj veina u dnu due jo uvek ne vidi krivicu onih koji treba da budu lustrirani? Sa pitanjem masovnosti zloina suoavala su se i druga drutva. Posle masovnog zloina Huta nad Tutsima, zatvori u Ruandi nisu mogli da prime sve ubice. Problem je reen na tri nivoa: organizatori i hukai optueni su pred Tribunalom u Arui, oni koji su skrivili vie od pet ubistava osueni su pred lokalnim sudovima i zatvoreni, a oni koji su imali na dui manje od pet ljudi su sueni pred tradicionalnim sudovima (tzv. Gaae) i osueni na javne radove, uz vidljive (narandaste) oznake. Lustracija u Srbiji sasvim sigurno ne treba da zahvati takve razmere da bi je bilo nemogue sprovesti. I, takoe je sasvim sigurno da istinskog moralnog izleenja drutva i realne anse za izgradnju demokratske pravne drave nee i ne moe biti bez jasnog obeleavanja i kanjavanja zloina. Jer, ako se lustracija sprovede, ako se istrai i inkriminie kriminal (ak i sa pet ili vie godina zakanjenja) nee biti mogue ono to se u Srbiji aktuelno deava da se uhapsi lan Vrhovnog suda sa optubom za korupciju, da se prljavi novac zloinaca biveg reima vraa u zemlju preko of-shore kompanija i legalizuje kupovinom na privatizacionim aukcijama, da profiteri biveg reima mirno peru svoj novac u svojim bankama, kontroliu medije sa jasnom namerom da kontroliu politiku scenu i korak po korak zavedu svoju oligarhiju u Srbiji. Kako ree Neboja Medojevi9, u Srbiji nema poteno zaraenog kapitala ima samo glupavih tajkuna i onih pametnijih koji su svoj kapital (za svaki sluaj) prodali stranim kompanijama. Psihologija pravne drave Stojei u koloni vozila na graninom prelazu prema Maarskoj, zapazio sam jedan zeleni Mercedes koji nas je bezobzirno obilazio. Sticaj okolnosti doveo me je u situaciju da se sa tim istim vozaem naem u slinoj koloni na maarsko-austrijskoj granici. Na pitanje kako to da sada tako strpljivo eka u redu i ni ne pokuava slinu avanturu, prvo me je zgranuto pogledao, a zatim odgovorio: E, moj brale, pa nije ovo Srbija!. Brzo prilagoavanje naih gastarbajtera u inostranstvu i spremnost na pokorno potovanje tamonjih zakona jasno pokazuje da sklonost ka izvrdavanju zakona kod kue nije posledica nikakvog mentaliteta ili genetske malformacije montanjara, ve ista posledica socijalnog uenja. Drutve

9 U emisiji RTS-a Klju, 7.11.2005.

236

ne okolnosti i snaga i postojanost drutvenih institucija (plus domae vaspitanje) ine oveka sklonim ili manje sklonim potovanju socijalnih normi, kao i sklonim ili manje sklonim demokratskim pravilima ponaanja. Iako je pria o pravnoj dravi, naravno, pre svega pravna, ona je umnogome i psiholoka. Postoji nekoliko (psiholokih) preduslova za uspostavljanje pravne drave. Prvi se odnosi na primenjivost i prihvatljivost zakona od strane veine. Kada su norveki carinici registrovali naglo poveanje verca butera iz Danske, norveka vlada izmenila je zakon. Ali ne tako kako ste sigurno pomislili pootravanjem kazni za carinske prekraje, ve oslobaanjem butera od carine! Kada zakon postane optereenje za narod, a ne slui tom narodu, pravna drava menja zakone (a ne narod, naravno). U dravama koje nisu pravne, pak, zakonski akti su kao to se to kod nas ve decenijama deava ista forma, mrtvo slovo na papiru. Oni su, kao na primer zakon o prometu deviza, najee bili u neskladu sa realnou i potrebama stanovnitva, pa se ak deavalo da i samoj dravi (ili odreenom krugu dravnih funkcionera) odgovara postojanje polulegalnog stanja u kome se zakon kri. Ali, toj istoj dravi ni najmanje ne smeta da taj zakon ipak strogo primeni u nekim posebnim sluajevima kad joj to treba. Nai gastarbajteri na radu u vajcarskoj prepriavali su u udu svoja iskustva sa susedima vajcarcima koji ih otkucavaju policiji za pogreno parkiranje ili za takve sitnice kao to je ubacivanje limenke u prostor predvien za papirni otpad. Na ovek, vaspitan da zakoni slue za zatitu vlasti od graana i izdresiran da trai rupe u zakonu, ne moe uopte da pojmi da vajcarac zakone doivljava kao svojevrsni egzo-skelet koji organizovana drutvena zajednica nudi pojedincu. I, da krenje tih pravila doivljava kao direktni atak na svoju linu sigurnost i linu dobrobit. Prvi uslov koji, dakle, mora biti ostvaren da bi narod prihvatio zakonitost kao model ivljenja i da bi prestao da trai rupe u zakonu je da zakoni odraavaju potrebe i oseanje pravde veine stanovnitva. To je jedini nain da se u drutvu stvori opta atmosfera da je krenje zakona drutveno nepoeljan in. Drugi uslov je postojanje jednakosti pred zakonom. Drava koja stavlja bilo kakav vii dravni ili nacionalni interes ispred zakona nije pravna drava. U tome je osnovna razlika izmeu nedemokratske drave i demokratske pravne drave. Hans Frank10, nacistiki pravnik, pisao je

10 Shirer, W. L. (1960). The Rise and Fall of the Third Reich. London: Secker and Warburg.

237

1938: Da li Firer vlada ili ne vlada po pisanom Ustavu, nije temeljno pravno pitanje. Jedino je pitanje da li Firer svojom delatnou obezbeuje ivot nacije?. Nasuprot tome, pravna drava podrazumeva ono za ta se jo Tomas Mor zalagao: da vladalac ne moe biti iznad zakona; da se u zakonu ne sme praviti rupa ni zbog kakve uzviene pravde ni zbog koga, pa ma on bio i sam bezgreni aneo jer e se kroz tu rupu potom moi provui i svi avoli sveta. (Tomas Mor platio je, dodue, glavom svoju pravniku tvrdoglavost, ali je, zato danas, britanski suveren bez vlasti, a prvi ministar podloan je sudskoj istrazi). Da bi, dakle, graanin doivljavao zakone kao svoje, kao instrument sopstvene zatite, on mora biti apsolutno siguran da e oni biti podjednako primenjeni na svakog. Trei uslov je stabilnost pravnog sistema. U uslovima kada se zakoni menjaju bre nego vreme, ne moe se oekivati ak ni da graanin zna ta oni propisuju, a kamoli da ih on doivljava kao neto korisno po njega i kao neto prema emu se mora odnositi s dunim potovanjem. I, to je najbitnije, ne moe se oekivati ni da e ih on videti kao faktor sigurnosti, stabilnosti i mogunosti da sopstveni ivot isplanira za iole dalju budunost. I, najzad, etvrti uslov je izvesnost sankcije. Singapur je bila jedna od najprljavijih luka Azije pre nego to su uvedene drastine kazne 500 dolara za baeni opuak ili nepokupljen izmet kunog ljubimca, na primer. Danas je Singapur biljur Dalekog istoka. Zvui gotovo kao anegdota da policija u jednoj dravi istone Afrike kanjava vozae za pogreno parkiranje tako to razbije vetrobransko staklo na njihovom automobilu! Samo se po sebi razume da je pogreno parkiranje u ovoj zemlji nestalo sa spiska inkriminisanih radnji. No, ni drakonske kazne nisu reenje za sve probleme. Mnogo vanije za oseanje snage zakonske norme i doivljaj obaveze da se ona mora potovati jeste sigurnost da e sankcija za njeno nepridravanje neizostavno uslediti. Ustav kao drutveni konsenzus Osnovni pravni akt pravne drave i njen temelj je ustav. Ali, ustav nije samo nadzakon. On ima itekako znaajnu socio-politiku i psiholoku dimenziju. Jer, ustav mora predstavljati konsenzus svih relevantnih politikih opcija u zemlji o tome koji su osnovni temelji ureenja drutva. Kada je ustav ugovoren i legitimno donesen, onda o onome ta pie u ustavu nema vie politikih rasprava i politike borbe. Onda se oni koji se zalau za politike opcije suprotne ustavu proglaavaju dravnim neprijate-

238

ljima. Iz tih razloga, vano je da ustav zaista bude donesen konsenzusom i legitimno. U suprotnom, ustav e biti samo mrtvo slovo na papiru, kao to je bio, na primer, Ustav iz 1992. godine koji je doneo reim Slobodana Miloevia. Iako po svojoj sadrini izrazito demokratski, taj Ustav niko nije shvatao ozbiljno, niti ga se pridravao11. U istraivanju iz 1976. godine sprovedenom na postdiplomcima prava srpskih univerziteta12, ak vie od dve treine ispitanih studenata nije znalo za postojanje nekih odredbi u Ustavu koje su regulisale zatitu ljudskih prava! Naravno, teko je oekivati da obian graanin shvata znaaj ustava, a jo vie znaaj Ustavotvorne skuptine kao legitimnog naina da se ustav donese. Ilustrativna je anegdota iz Dekabristikog ustanka u Rusiji 1825, kada su demonstranti nosili transparent na kome je pisalo: Konstantin i Konstituenta13. Kada su ih pitali ta to znai, njihovo obanjenje je bilo da je Konstantin veliki knez, a Konstituenta velika kneginja! No, ako obian narod i ne moe da shvati znaaj konsenzualnog pravnog ureenja drutva, politika elita moe i mora.

11 U tom Ustavu je, na primer, postojala odredba da policija, prilikom hapenja, mora uhapeniku proitati njegova prava (kao u amerikim filmovima), ali, po svemu sudei, o tome nije bila obavetena i policija! 12 Vreme, 20.04.1996, str. 20-21. 13 Konstituenta = Ustavotvorna skuptina

DRAGOLJUB B. OREVI, Mainski fakultet, Ni

Religijsko-crkveni kompleks u postoktobarskom periodu (2000-2005)1

Niti jednoj verskoj strukturi nisu zagarantovana prava na uspeh u civilnom drutvu, jer njegova pravila, a time i trine utakmice, sve vie nalau kretanje od religije sudbine prema religiji izbora. Ako to primenimo na crkvu kao instituciju, onda stvar izlazi na sledee: crkva se bira, ali ne mora biti izabrana. Kao to nije teorijsko-metodoloki ispravno posmatrati pet godina tranzicije u Srbiji, tj. osvetliti ekonomsko-politike dosege demokratskih promena u postoktobarskom periodu (2000-2005), bez bacanja malice svetla na deavanja u rasponu od Drugog svetskog rata do pada Miloevieve klike, tako nije preporuljivo ni raspravljati o religijsko-crkvenom kompleksu u vreme koje su obeleile dve republike vlade Zorana inia i Vojislava Kotunice ako se delimino ne uzme u obzir taj isti istorijski odseak. Da li se iz razloga analize poloaja i postupanja religijskih zajednica pomenuto istorijsko doba moe shvatiti kao neto kontinuirano i uniformno po toku, ili je na delu bilo i znaajnih neravnomernosti? Mnogi misle da se, to se tie odnosa komunistikog reima prema religijsko-crkvenom kompleksu, itav period njegove vladavine 1945-1987 ima posmatrati

1 Spremljeno u okviru projekta Kultura mira, identiteti i meuetniki odnosi u Srbiji i na Balkanu u procesu evrointegracije (149014), koji se izvodi na Filozofskom fakultetu u Niu, a finansira ga Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine RS.

240

jedinstveno. Manjina, a u njoj i Tomislav Brankovi (2005)2, dri do toga da je ipak negde od ezdesetih godina, posebno od ulaska u nesvrstani pokret, nastupilo postepeno otopljavanje izmeu drave i crkve. Onda nadolazi era Slobodana Miloevieva (1987-2000), na poetku koje se i u redovima Srpske pravoslavne crkve (nadalje: SPC) inilo da je napokon odstupio komunistiki mrak a poela i veru da obasjava demokratija3, da bi DOS 5. oktobra 2000. godine otvorio novu stranicu za religiju i crkvu. Stoga se iz vizure stava prema religijsko-crkvenom kompleksu posleratno vreme deli na tri etape: Socijalistiki reim 1945-1987: 1945-1960. 1960-1987; Miloeviev reim 1987-2000; Demokratski reim 2000-2005.4 Moj bi zadatak u ovom napisu bio da, uopteno predstavljajui stanje religijsko-crkvenog kompleksa u prve dve etape, daleko podrobnije obrazloim ta se s njim dogaalo i dogaa u treoj, te posebno osvrnem na ulogu i odgovornost SPC u tranzicijsko vreme i u izgradnji civilnog drutva. Socijalistiki reim (1945-1987): od otvorene ateizacije do spoljanje sekularizacije U prvom periodu socijalistikog reima, onom do poetka ezdesetih godina, drava i jednoumna politika stranka (KPJ) drale su otar kurs prema religijsko-crkvenom kompleksu (Radi, 1995). Ono to se nije stiglo obaviti za vreme Drugog svetskog rata, nastavilo se u vreme tzv. obnove i izgradnje5. Verske zajednice i religiozni ljudi bili su proterani sa javne scene u privatnu sferu. Vrila se otvorena ateizacija duhovnog, obrazovnog, kulturnog, medijskog i politikog prostora. Na sreu, borba protiv religije nikada nije poprimila razmere jedne Enver Hodine ateizacije Albanije i

2 Svei doktor sociologije religije i istraiva posleratnog perioda toga odnosa na primeru protestantizma i protestantskih verskih zajednica. 3 Izriaj gospodina Milutina Timotijevia, rektora Prizrenske bogoslovije SPC u Niu. 4 Moda bi se dosadanja demokratska vladavina dala razdeliti na dve potceline 2000-2003; 2003-2005 obeleene inievim i Kotuniinim premijerstvom. 5 Istine radi, ni u ratu, a ni posle njega, stradanje nije ravnopravno razdeljeno kljunim verskim zajednicama: SPC je gore prola spram Rimokatolike crkve i Islamske zajednice.

241

oktroisanog ukidanja vere ili sistematskog ateiziranja sovjetskog oveka uz pomo naunog ateizma i ateistikog vaspitanja. Reju, politika reima (1945-1960) svodila se i dovela je do: stroge kontrole religijsko-crkvenog kompleksa; proterivanja religijsko-crkvenog kompleksa u privatnu sferu; otvorene ateizacije duhovnog, obrazovnog, kulturnog, medijskog i politikog prostora; preovladavanja marginalnog tipinog vernitva; i izraenog bega od crkve i vere veine stanovnitva. U drugoj etapi istoga reima, onoj do stupanja S. Miloevia na tron, produilo se naturanje ateistike ideologije, ali sada u olabavljenom vidu i sa proteiranjem marksistikog pogleda na svet. Marksizacija sveg drutvenog bia, u ijoj je osnovi leao koncept marksistikog ateizma, bila je znatno meka varijanta (orevi, 1989; Blagojevi, 2005). Ona je omoguavala neku vrstu drutvenog angamana religijsko-crkvenog kompleksa i obezbeivala koliko-toliko podnoljiv poloaj verskim zajednicama i verujuim graanima. Kontrola verskog polja od strane drave i ekskluzivne partije (sada kao SKJ) jeste ostala kao princip, no, kazano renikom sociologije religije, proces ateizacije poeo se preobraavati u tzv. spoljanju sekularizaciju. In summa, politika reima (1960-1987) svodila se i dovela je do: blae kontrole religijsko-crkvenog kompleksa; proputanja religijsko-crkvenog kompleksa i u javnu sferu po dihotomnom modelu; procesa preobraavanja ateizacije (marksizacije pogleda na svet) u spoljanju sekularizaciju; zadravanja marginalizacije tipinog vernitva; i usporenijeg bega od crkve i vere veine stanovnitva. Dakako, poto ugroava vlast, za tadanje socijalistiko ustrojstvo ipak je centralni problem bio politiko delovanje religijsko-crkvenog kompleksa. Dok se u prvoj etapi ono resko spreavalo, u drugoj jer takvo odnoenje vie nije bilo poeljno iz inostranih i unutranjih razloga trebalo je smisliti formulu da se, izostaje li odstranjivanje, bar kanalie na svoju polzu. Reenje se nalo u popularnoj floskuli o pozitivnoj/negativnoj angaovanosti religijsko-crkvenog kompleksa i posebno SPC. Tada se o aktivnosti najvee crkve i ostalih verskih zajednica govorilo u terminima znane dihotomije: mogua je pozitivna i negativna politizacija crkve kao ovostra-

242

nog poslanja, pa su onda oni na vrhu ondanjeg jednopartijskog sistema arbitrarno odluivali i delili pohvale i pokude. Ako im je ponaanje crkve ilo u prilog, to jeste pozitivna politizacija, onda su to vlastodrci dozvoljavali kada je neto bilo usmereno protiv vladajue partije i dravne nomenklature, onda je to negativna politizacija i tada se vrlo otro istupalo. Miloeviev reim (1987-2000): od komunistikog mraka do traka svetla U Miloevievoj i eri njegovih satrapa napokon se odustaje od nametanja ateizacije, ubrzo i marksizacije. Raspadom socijalistikog sistema i liberalizacijom politikih odnosa omogueno je razmrzavanje i vere: religijsko se slobodno ispoljava na optem, grupnom i individualnom planu. Religijsko-crkveni kompleks na velika vrata ulazi u drutvenu arenu; on nije prosti uesnik meu mnogim akterima on je ravnopravni saradnik onih gore. Komunistiki mrak je odstupio i kao da je poela i veru da obasjava demokratija. Promenio se nabolje i poloaj SPC. Odonda je zakoena tendencija odvajanja srpskopravoslavnog stanovnitva od svoje vere i crkve. Nadolo je vreme desekularizacije, preciznije deateizacije Srba, pobueno nekolikim uzrocima opte i posebne naravi. Najpre, desekularizacija itave istone Evrope, u ijoj pozadini lei uruavanje socijalistikih sistema, imala je uticaja na srpsko drutvo. Jaanje rimokatolianstva i islama u okruenju doprinosi snaenju pravoslavlja i SPC. Potom, u toj je deceniji jugoslovenska zajednica zapala u najdublju moralnu, politiku i ekonomsku krizu kada su se, traei mogua reenja, ljudi masovnije okrenuli religiji i crkvi. Srbi su, nalik drugim jugoslovenskim narodima, smatrali da su najvei gubitnici u beznadenoj drutvenoj krizi. Najzad, istovremeno se deavaju neki dogaaji koji izriito pogaaju svest i podsvest Srba i podstiu povratak pravoslavlju i SPC. Tu se istiu poznati sukobi sa Albancima na Kosovu, svetoj srpskoj zemlji. Tako su radikalna previranja u trima koncentrinim krugovima u zemljama istone Evrope, u samoj Jugoslaviji i u Republici Srbiji presudno opredelila obnovu srpskog pravoslavlja i SPC. S druge strane, pojedini kritiki nastrojeni sociolozi, uvaavajui spomenute razloge kao iru ambijentalnu pozadinu, obnovu religioznosti ipak svode na jedan jedini uzrok na ekstremni rast nacionalizma. Dejvid Martin (Martin) (1994) pokrete religiozne obnove u postsocijalistikim zemljama jugoistone i istone Evrope ocenjuje kao u sutini incidentno verske i nacionalistike, pa se u tom kontekstu i strastna hodoaa Srba

243

na monaka svetilita na Kosovu mogu podvesti pod rubriku nacionalizam. Pod diktatom drutveno-politike situacije dogodilo se da je nacionalizam promovisao religiju i crkvu, pa i preokrenuo religioznu panoramu stanovnitva. Nema spora, nacionalizam je prouzrokovao da se ljudi prepoznaju i u religijskim terminima, da prigrle istorijsku, kulturnu i socijalnu pozadinu koja je i religijski osenena. Tako je u Treoj Jugoslaviji, osobito u Miloevievoj Srbiji, SPC polako i sigurno vraao stari sjaj. Slovom, politika Miloevievog reima (1987-2000) svodila se i dovela je do: jo blae kontrole religijsko-crkvenog kompleksa naspram prethodne vlasti; partnerskog uea religijsko-crkvenog kompleksa u drutvenom, politikom i kulturnom ivotu; procesa naputanja ateizacije (marksizacije pogleda na svet) i preobraaja spoljanje sekularizacije u deateizaciju i meku desekularizaciju; demarginalizacije tipinog vernitva; i pribliavanja crkvi i veri natpolovine veine stanovnitva. Oevidno proteirajui SPC, politika Miloevievog reima (19872000) dovela je do toga da: ona postaje nezaobilazan uesnik u drutvenom, politikom i kulturnom ivotu, pokatkad, kao u sluaju rata u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu, i nacionalni arbitar uz ije odluke pristaje veliki deo etnosa6; njeni sve brojniji hramovi obnovljeni i novoizgraeni budu puniji vernitva nego u bilo kom periodu druge polovine veka na izmaku7; materijalno jaa8 i duhovno se bogati tako da su njene srednje i visoke bogoslovske kole premalene da prime zainteresovane polaznike;

6 Ali, problematizuje se i veoma rano kritiki vrednuje njeno ponaanje u celini, ili pojedinih vladika i svetenika, za vreme ratova na tlu bive SFR Jugoslavije (Martini, 1994; Janji, 1994; Mojzes, 1998). 7 Ali, mnogo je neukosti, kierske ikonografije i religiozne ispraznosti bilo u tome. 8 Ali, Miloevieva vlast neopravdano joj ne vraa ogromnu, za vreme komunizma, konfiskovanu imovinu, premda je zakon o tome bio izglasan u Narodnoj skuptini. elim da podsetim na podatak da je on jedan od dva koje nije potpisao Slobodan Miloevi kao predsednik Srbije; kada ga ne overi predsednik, zakon se vraa Skuptini Srbije. Zakon o povraaju imovine verskim zajednicama nikada vie nije uao u skuptinsku proceduru.

244

joj jo nije bilo dozvoljeno verouenje u dravnim kolama, ali je to donekle nadometala primetnim prisustvom u medijima i razgranatom izdavakom delatnou9. Da se ne zavaravamo, Miloeviev reim je na drumu od komunistikog mraka do traka svetla svojstvenom vetinom prema religijsko-crkvenom kompleksu i dalje primenjivao skiciran dihotomni model: jeste bio dareljiv kada se radilo o tzv. pozitivnoj politizaciji, ali neprijatan, u najmanju ruku s nipodatavajuim stavom, u sluaju negativne politizacije. Srpska pravoslavna crkva, udei za tim da i veru obasja demokratija, i njen narod, nadajui se razreenju svih nagomilanih muka, majstorski su bili, najpre, izmanipulisani i, potom, instrumentalizovani10. Demokratski reim (2000-2005): od Zorana do Vojislava Demokratski reim po definiciji obezbeuje ravnopravne uslove za delovanje svih uesnika zajednice prema njihovoj prirodi postojanja. On nije advokat ni drave, ni privrede, niti civilnog drutva, a u okviru njega ne favorizuje, primera radi, nevladin sektor, sindikate ili religijsko-crkveni kompleks. Svako ima mesto u civilnom drutvu u skladu sa sopstvenim poslanjem i duan je da doprinosi njegovom blagostanju. Iskakanja se deavaju u smislu da se pojedini akteri zapute van granica omeenog polja ali se ustrojenim mehanizmima stvar ubrzo vrati u poeljan balans. Danas je u takvom drutvu dihotomni model negativna/pozitivna politizacija odnosa prema religijsko-crkvenom kompleksu prevaziena pria. To nije usmereno protiv toga da se postupanje bilo koje verske organizacije kritiki ne vrednuje i ne odredi kada je u skladu ili neskladu sa graanskim drutvom; kada je ono saobraeno savremenom dobu, ili u gruboj koliziji s njim. Iz tog ugla gledano, trebalo bi da je sa petooktobarskom revolucijom i ustolienjem demokratskog reima otila u istorijsku starinarnicu svaka vrsta politike manipulacije i instrumentalizacije religijsko-crkvenog

9 Ali, kao da ju je vlast sraunato brukala dozvoljavajui da se u sredstvima masovnog komuniciranja, poglavito elektronskim, pojavljuju njeni nedolini predstavnici poput ondanjeg manastirskog nastojitelja a sadanjeg vladike Filareta. Primera radi, proitati jedan od njegovih poslednjih bisera, odnosno govor odran 19. maja u Zrenjaninu (Luki i Vukovi, 2005a: 224). 10 Detaljnije sam o tome pisao u poslednjem tekstu Nekoliko razmiljanja o naoj crkvi (orevi, 2005a: 120-139).

245

kompleksa, s jedne strane, i istovremeno da je za svagda naputena svaka vrsta pokuaja klerikalizacije drutvenog prostora, s druge. To se ipak nije zbilo, jer demokratski reim pokatkad nastoji da instrumentalizuje religijskocrkveni kompleks zarad politikog ara, a ovaj se ee napinje da prekrije sve drutvene pore i bude apsolutni arbitar. Stoga se period demokratskog reima zbog odnosa prema religijsko-crkvenom kompleksu uslovno moe razdvojiti na: vreme politikog pragmatizma obojeno inievim predsednikovanjem (2000-2003); i vreme (samo)nametanja crkve i vere obeleeno Kotuniinom vladavinom (2003-2005). Premda se, u celini uzev, politika demokratskog reima (2000-2005) svodila na isto, tj. dovela je do: izostanka bilo kakve kontrole religijsko-crkvenog kompleksa naspram prethodnih vlasti; vie no partnerskog ueavanja religijsko-crkvenog kompleksa u drutvenom, politikom i kulturnom ivotu; istovremenog procesa preobraaja spoljanje sekularizacije u meku desekularizaciju i u unutranju sekularizaciju; dalje demarginalizacije tipinog vernitva; i pribliavanja crkvi i veri natpolovine veine stanovnitva. Na petogodinjem putu, nazovimo ga Od Zorana do Vojislava, puno toga se zbilo u religijsko-crkvenom kompleksu. Otvorila su se, meu mnotvom, i sledea pitanja: uvoenje veronauke u javno kolstvo11; povratak Bogoslovskog fakulteta SPC na Univerzitet u Beogradu12; vraanje imovine Srpskoj pravoslavnoj i Rimokatolikoj crkvi (Islamskoj zajednici i inim religijskim organizacijama); donoenje Zakona o verskim slobodama (verskim zajednicama)13; zatita kulturnih dobara crkava i manastira na Kosovu; ponaanje prema tzv. Makedonskoj pravoslavnoj crkvi (i zatvaranju vladike Jovana)14;

11 Mnogo pre drugih sam se odseno odredio prema uvoenju konfesionalne verske pouke (orevi i Todorovi, 2000). Proitati i uspenu analizu dometa veronauke (Aleksov, 2004). 12 Moj stav u: orevi, 2005a. 13 Moj stav u: orevi, 2005a. 14 Videti stanovite Bogdana urovia (2004).

246

stav spram tzv. Crnogorske pravoslavne crkve (i odnosa crnogorskih vlastodraca)15; i poseta novoustolienog pape16. Iz takvog, razume se nepotpunog, inventara zahteva neto je zapalo Zoranu, poneto ostavljeno Vojislavu da zaokrui, a veina je problema tek odjednom i svom silinom izbila na povrinu. Oni su postupali malkice razlino, to u pokazati nekolikim primerima. Dihotomni model negativna/pozitivna politizacija odnosa prema religijsko-crkvenom kompleksu ne bi trebalo da vai od vremena demokratske promene, jer se po definiciji takva crno-bela optika ne primenjuje u demokratskim dravama. Ispada da se od 2000. godine ne moe vie tako arbitrarno i crno-belo ocenjivati delovanje Srpske pravoslavne crkve i jedne druge verske zajednice, bez obzira da li ono odgovara trenutnim, glavnim igraima u politici, bilo da su na vlasti ili su u opoziciji. A nije tako, nije dolo do promene skiciranog modela i dan-dananji svaka politika partija (pa i sve politike kombinacije koje su na vlasti ili u opoziciji) meri poslanje Srpske pravoslavne crkve upravo po tom modelu i to prilagoava svojim golim politikim interesima, to naravno nije u skladu sa onim za ta se zalaemo. U vezi s tim ima dosta nejasnog u stavu i takozvane demokratske opozicije (dosovska vlast) i takozvanog demokratskog bloka (aktuelna vlast). Ta nejasnoa proishodi iz nekonsekventnog odnosa prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja tu sama po sebi i ne snosi krivicu. Crkva se moe prilagoavati tome ili ne problemi nadolaze iz politike sfere (orevi, 2005a). Zoran ini, tragino nastradali predsednik vlade Republike Srbije, nesumnjivo najaa alka u niski onih koji su doprineli demisioniranju reima socijalista, do osvajanja vlasti nije se u javnosti predstavljao kao posveeni pravoslavni vernik. Vele da je uvaavao religijsko-crkveni kompleks, potujui njegovu politiku teinu i svagda imajui na umu cilj svoga projekta. No, bio je pragmatian, u odnosu prema crkvi i suvie, to mu se vratilo jednovremeno na paradoksalan i necivilizacijski nain: ne moe se na jednoj strani navrat-nanos upotrebimo kolokvijalni izraz nekom uredbom, nekim pragmatinim paktom sa Srpskom pravoslavnom crkvom i drugim velikim verskim zajednicama, uprkos argumentovanom

15 Kao u prethodnoj fusnoti. 16 Pogledati moju crticu Od Karola do Jozefa o poivem i novoizabranom papi, Jovanu Pavlu II i Benediktu XVI, i miljenje o dolasku poglavara Rimokatolike crkve u Srbiju (orevi, 2005b).

247

otporu kulturne elite i velikog dela stanovnitva, uvesti verska nastava u javno kolstvo, a na drugoj se iznenaivati i post festum kritikovati govor mitropolita Amfilohija Radovia na opelu ubijenog premijera. Ne moe se zbog trenutnog ara odustati od svoje politike odrednice i, zbog toga, zanavek pridobiti partnera, traiti da se svagda ponaa onako kako ste vi zamislili... morate biti dosledni.17 Opet je na stazi od Zorana do Vojislava, ini iz razloga politike dobiti dosta nesreno omoguio osnivanje Univerziteta u Novom Pazaru koji je faktiki pod ingerencijom Islamske zajednice, sandakog muftijstva. I gle incidenta blago reeno na elu mu stoji kao rektor gospodin Zukorli, sandaki muftija18. Tako li se odigra politika igra, tada nema povike iz demokratskog kruga na oekivane posledice, primerice muftijino mnogoenstvo, a time i instaliranje erijatskog prava u civilno drutvo u nastajanju. Vojislav Kotunica, aktuelni predsednik vlade Republike Srbije, ija je popularnost iskoriena da bi se na predsednikim izborima regularno pobedio Slobodan Miloevi kasnije je ruenje reima socijalista bilo samo podraavanje revolucije deceniju-dve se dosledno ispoljava kao posveeni pravoslavni vernik. On od 2000-te nije morao poput brojnih novodemokrata da koketira sa SPC niti da joj se ulaguje; on joj je iskreno odan i, kako mnozina njegovih osporavatelja ne bi volela da jeste, gaji uravnoteen odnos prema religijsko-crkvenom kompleksu. Taj bivi, od strane komunistikih vlastodraca proterani, asistent Pravnog fakulteta u Beogradu, primera radi, ve je tri puta hodoastio Hilandar od DOS-ovog osvajanja vlasti. Premijer izistinski brine o obnovi teko stradale srpske svetinje, to je demonstrirao i prilikom skoranje posete (Pei, 2005a: 2): Doao sam i da sa bratstvom manastira razgovaram kako da posao koji je zapoet bude uspeno priveden kraju, odnosno da se pojedine administrativne i proceduralne tekoe, koje se javljaju u

17 emu je sklon edomir Jovanovi (2005: 8), najlblii Zoranov saradnik: Crvena boja je super! Lino sam leviar i mislim da i u ovom vremenu u kome ivimo i nemamo puno izbora: ili levo ili desno. Ili emo pod patrijarhovu suknju, s kandilom u ruci (potcrtao D.B..), ili emo modernizovati ovu zemlju sklanjajui gvozdenu zavesu koja nas je odvojila od sveg normalnog, izmeu ostalog, i crvene boje. 18 Da ne bude nesporazuma, propust je veliki i onog socijalistikog sistema, omaka je golema i kasnijeg Miloevievog reima, a zatim i demokratskih vlasti, to toliki niz godina nita od visokog obrazovanja nije postojalo u tom kraju, zvali ga mi sandaka ili raka oblast, manje je vano. Bolje bi bilo da se tamo na vreme zaelo neko jezgro budueg laikog univerziteta. Niko onda ne brani svakoj verskoj zajednici da osnuje svoje fakultete.

248

rekonstrukciji kompleksa, to pre otklone. Kao to znate, vlada je svoje ve uinila, donela je odluku da za rekonstrukciju ove nae svetinje izdvaja godinje po milion evra, objasnio je Kotunica. Sve bi bilo kako dolikuje dravnikom angaovanju, da, poput urnaliste Milenka Peia (2005b: 10), ljubitelji politiara legaliste ne idealizuju njegovu religijsku korektnost i pretvaraju je u suprotnost, u neto ve vieno u Srba preteranu hvalu voe: Iz dubokog potovanja prema ovoj svetinji predsednik vlade se nije dovezao do samog ulaza u manastirsku portu. Dipovi su se zaustavili nekoliko stotina metara nie i Kotunica je s lanovima vlade peke doao do portirnice gde se srdano pozdravio sa ocem Metodijem i lanovima manastirskog bratstva.19 Uz pozdrav takvom V. Kotuniinom civilizovanom odnosu prema crkvi i religiji, ipak se veina njegovih privrenika udom udi i pita: Kako to da u njegovo vreme ne moe da proe ni jedan obian Zakon o religiji i verskim zajednicama kojim bi Srpska pravoslavna crkva i nae slatko pravoslavlje postali povlaeni? E, ne ide to lako, zna legalista da je oblast religijskih prava i sloboda skliski teren; teko je mnogom objasniti da bi nam stranci pre oprostili koju desetinu miliona dolara duga nego to bi progutali diskriminatorski zakon u stvarima vere. Koje je reenje na pomolu, kako onda udovoljiti zovu srca, tj. pravoslavlja i SPC, na jednoj strani, i pragmatinom nalogu dravnike uloge, odnosno meunarodnoj zajednici, na drugoj? Pa, reenja nema i ima: nema ga nema usvojenog zakona jo od naeg 5. oktobra jer ni savezna, ni Z. inieva, niti Vojislavljeva vlada nisu uspele da ga proguraju; ima ga zadovoljava se zov srca i dravniko poslanje jer se zakon pola decenije krka u bezbroj izdanja.20 I bie izglasan u Skuptini Srbije kad nas dovoljno pritisne meunarodna zajednica i kada se iz njega izbriu svi diskriminatorski lanovi.

19 Istine radi, podseam na S. Miloeviev uveni helikopterski obilazak zadubine Svetog Simeona i Svetog Save, koji je nipodatavajuim stavom zaas skandalizovao i sjedinio hilandarske monahe, svu crkvu i vernike. I sm skitajui Atosom, mogao sam se neposredno uveriti u koliinu i jainu animoziteta koji bratstvenici razvijaju spram biveg predsednika. SPC i nebeski narod brzo su mu oprostili. 20 Prema izvetaju (str. 19), citiranom u 20. fusnoti, ve je u opticaju peta verzija Zakona o verskoj slobodi i pravnom poloaju crkava: O sadrini Prednacrta Zakona o verskoj slobodi i pravnom poloaju crkava se takoe moemo obavestiti samo posredno (Veernje novosti, 10. 09. 2005). U lanku se navodi da je re o petoj verziji zakonskog teksta koji ovih dana ide u bazu na razmatranje, s pretenzijom da dobije podrku crkava i ocenu da se uklapa u evropske standarde. Uoava se nekoliko razlika

249

Drava, tj. vlada, u civilnom drutvu ne sme biti advokat niti jedne verske zajednice, radilo se i o crkvi veinskog naroda, ve mora da titi svagda i svugde ama ba svako versko telo bez obzira na njegovo poreklo, starinu i veliinu. Stoga bi najnovija, u posleoktobarskom periodu tako retka, reakcija Ministarstva vera Republike Srbije trebalo da postane pravilo. Ono je hitro osudilo poslednje, a veoma esto,21 skrnavljenje protestantskih molitvenih hramova (Tanjug, 2005: 10). Ministarstvo vera Srbije izrazilo je jue spremnost da naknadi priinjenu tetu na ulaznim vratima Hrianske adventistike crkve u Beogradu, na kojoj su nepoznati poinioci sino kamenicama razbili staklo. Uz najotriju osudu tog incidenta, Ministarstvo je izrazilo oekivanje da e nadleni organi otkriti, privesti i primereno kazniti uesnike tog huliganskog ina. Sva je prilika da, milom ili silom gonjen, demokratski reim prilagoava odnos prema religijsko-crkvenom kompleksu na nain primeren zapadnim dravama.22 Da e mu se na tom mukotrpnom putu ispreiti mnogobrojne prepreke po sebi je jasno, ali je i jasnije da bez valjanog ureenja toga prostora nema napretka ni za koga: dravu i verske zajednice, politiku i religiju, civilno drutvo i graanstvo, vernike i one koji to nisu Religijsko-crkveni kompleks i SPC u tranziciji i civilnom drutvu: od koniara do pospeivaa. Bilo kako bilo, i posle svodne diskusije dijalektike odnosa dosadanjih reima i religijsko-crkvenog kompleksa, odsudna upitnost jeste: da li Srpska pravoslavna crkva moe biti vaan akter

u poreenju sa prethodnim predlogom Ministarstva vera. Potrebno je najmanje 500 potpisa da bi Ministarstvo vera Srbije upisalo u registar novu versku organizaciju, s tim da je pravo nadlenog organa da o prijavi za registraciju zatrai miljenje ve registrovanih crkava, verskih zajednica i organizacija. Izbrisana je odredba na koju je bilo dosta primedbi, a po kojoj se Srpskoj pravoslavnoj crkvi deklarativno priznaje poasno prvenstvo. Takoe je uklonjena odredba po kojoj su crkve obavezne da formiraju cenovnike svojih usluga, a koja u crkvama nije naila na podrku. 21 Da se u nas s vremenom demokratskih promena nije smanjilo krenje verskih sloboda svedoe neumitni podaci skupljeni u analizi Izvetaj o Zakonu o verskoj slobodi, spremljenoj za okrugli sto Zakonsko regulisanje poloaja verskih zajednica, koji je, u organizaciji Centra za razvoj civilnog drutva, odran u Zrenjaninu 8. oktobra ove godine (tekst se moe dobiti na E-mail adrese: cdcsweb@sezampro.yu; zrcentar@yahoo. com, kao i na sajtu za verske slobode http://www.forum18.org/ (Forum 18 News Service, Oslo, Norway). 22 Zato on mora odbiti sve pokuaje klerikalizacije javnog prostora, kojih je vie u periodu pod Kotuniinom vladom.

250

tranzicije i izgradnje civilnog drutva, tj. ime treba da se zaokupi da bi to postala? Spora nema, ona moe biti uesnik civilnog drutva to i jeste u zapadnim drutvima, tamo gde ve postoji uvreno demokratsko ureenje pod uslovom da: potuje njegova stroga pravila ponaanja; skrajne tradicionalno-patrijarhalnu vertikalu; izgradi savremen odnos prema politikom polju; gaji civilizovan stav prema svakome manjinstvu; zastupa borbu za zatitu prirode; i formulie plansku socijalnu politiku i zalae se za nju23. Da bi SPC bila aktivni sudionik civilnog drutva, to vai i za ostale verske strukture, ona mora da potuje stroga pravila ponaanja koja vladaju u njemu: da ceni injenicu baenosti na trite, da je u svojevrsnoj utakmici sa drugim akterima i da u tom otrom takmienju neko u jednom trenutku dobije dok ini, u tom istom trenu, gube. Svakako da se ovo klatno pomera: nema unapred zagarantovanog prava na uspeh; pravila civilnog drutva, a time i trine utakmice, sve vie nalau kretanje od religije sudbine prema religiji izbora. Ako to primenimo na crkvu kao instituciju, tada stvar izlazi na sledee: crkva se bira ali ne mora biti izabrana. SPC nee biti uesnik civilnog drutva ukoliko se bude pridravala vertikale koju promovie i po kojoj naa zajednica treba da bude ustrojena prema trojstvu: Bog na nebu, pomazani kralj u dravi a domain u porodici. To jeste negda bila vertikala srpskog naroda, ali ona ne moe funkcionisati u graanskom drutvu, jer po definiciji odbacuje mnoge. Ako veli Isus Hristos na nebu, onda to ne vai za sve ljude, ne samo po sistemu opozicije vernike i one koji to nisu nego i po tome to to ne simbolizuje boga svih graana u dravi: on moe biti i Alah i Buda, na primer. Favorizuje li pomazanog kralja u dravi, tada eliminie one koji nisu za monarhiju, jer su za republiku, a ni deo stanovnitva, moda, nije za konkretnu lozu iz koje bi poticao suveren. Tek je domain u kui prevazien model naprosto neobnovljiv. Dakle, da bi SPC bila bitan inilac, saobrazno uzusima koji opredeljuju graansko drutvo, treba da prekrije i oblasti koje do sada nije pokrivalo ni svekoliko pravoslavlje (Anastasije, 2002). Prvo, uopte ne postoji arti

23 Moj popis nije iscrpan i treba ga dopunjavati, to nije svrha ovoga eseja. Taj sam problem raspravljao u napisima Crkveno-religijski kompleks kao akter civilnog drutva (orevi, 2004); Nekoliko razmiljanja o naoj crkvi (orevi, 2005a) pa ovde vema ponavljam argumentaciju.

251

kulisan stav SPC i njenih najviih zvaninika prema ideji civilnog drutva. Istovetno, odnos prema demokratiji je vrlo problematian, zatim odnos prema politikim partijama, pa i mogunosti, koja postoji na Zapadu, da se profiliu veoma uticajne demohrianske partije. Dakle, na staromodan nain se komunicira sa sferom politike u najirem smislu toga pojma; odatle i najustrija povika na SPC. Drugo, SPC nema izgraeno stanovite prema osnovnim ljudskim pravima, a jo manje prema manjinskim pravima, pri emu ovde ne elim da ih svedem na etniko manjinstvo, nego istiem znaaj i religijskog, politikog, kulturnog, rodnog, seksualnog manjinstva. Verske zajednice u drugim dravama i te kako potcrtavaju prostor posebnih ljudskih prava. I kada smo svedoci reagovanja nekog ko moda samostalno, ne zastupajui zvanian stav SPC, iznosi gledite o ovome uglavnom se to svede na prevazienu retoriku. ak se i ne razvija mnenje koje pravoslavno uenje gaji povodom manjinskih prava. Trea oblast, vana za civilno drutvo, a istovremeno je i svetski problem, jeste ekologija. Ona je u pravoslavlju, specijalno u SPC, zaista zanemareno podruje, dok Rimokatolika crkva ve dugo ima ak i ekolokog sveca. I na kraju, oblast socijalne politike jeste ono to je, pored spomenutih korpusa prava, u direktnoj vezi sa civilnim drutvom. Uopte u pravoslavlju, a time i u SPC, ne postoji definisan koncept socijalne politike. Nemate referisanje na problem tranzicije i privatizacije; imate iskljuivo zalaganje za povraaj crkvene imovine (i Rimokatolikoj crkvi i Islamskoj zajednici). SPC uopte nema stav prema radnitvu, sindikatima, pravu na rad; ona, u tom socijalnom paketu, ne razmatra problem bede, siromatva, ponienih i marginalizovanih ljudi. Ima tu humanitarnog rada, ali ne u smislu izgraene politike koja bi se nametnula civilnom drutvu i samoj dravi, kao to je to sluaj na Zapadu u katolikim i protestantskim zemljama. U okviru socijalnog prostora nije postavljen ni odnos prema osobama sa posebnim potrebama, ni delinkventima, ni trgovini ljudima, narkomaniji i alkoholizmu. Elem, kao sociolog religije u pobrojanim podrujima i vidim ansu za religije, veroispovesti i verske zajednice koje deluju kod nas. Posebno bi aktivnost u njima godila afirmaciji Srpske pravoslavne crkve i njenoj mogunosti da pospei srpsko drutvo u tranziciji, a time i potpomogne pastvi i narodu koje zastupa.

252

LITERATURA
Aleksov, Bojan. 2004. Veronauka u Srbiji. Ni: Jugoslovensko udruenje za nauno istraivanje religije i Sven. Anastasije (arhiepiskop Tirane i cele Albanije). 2002. Globalizam i pravoslavlje. Beograd: Hilandarski fond pri Bogoslovskom fakultetu SPC i Hrianski kulturni centar. Blagojevi, Mirko.2005. Crkva i religija u transformacijama drutva. Beograd: IFDT i Filip Vinji. Brankovi, Tomislav. 2005. Delovanje protestantskih verskih zajednica u Jugoslaviji 1945-1991. Doktorska disertacija, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, N. Sad, Srbija. Davie, Grace. 2000. Religion in Modern Europe: A Memory Mutates. Oxford: Oxford University Press. Dejzings, Ger. 2005. Religija i identitet na Kosovu. Beograd: Biblioteka XX vek i knjiara Krug. orevi, Dragoljub B. 1989. On Marxist Atheism Again. Syntesis Philosophica 1:141-150. --------. 2004. Crkveno-religijski kompleks kao akter civilnog drutva. Str. 3537 u Civilno drutvo i multikulturalizam na Balkanu, priredili Lj. Mitrovi, D.B. orevi i D. Todorovi. Ni: Sven i Filozofski fakultet Institut za sociologiju. --------. 2005a. Nekoliko razmiljanja o naoj crkvi. Str.120-139 u Peanik FM: Zato se u crkvi apue?, knj. 3, uredile S. Luki i S. Vukovi. Beograd: Fabrika knjiga. --------. 2005b. Od Karola do Jozefa. Str. 185-189 u Religija u multikulturnom drutvu, priredio M. Tripkovi. N. Sad i Beograd: Filozofski fakulte i Socioloko drutvo Srbije. --------. 2006c. U tampi. Prema sociologiji religije verskog ivota Roma. U Drutvene nauke o Romima. Beograd: SANU. orevi, Dragoljub B. i Dragan Todorovi. 2000. Mladi, religija, veronauka. Beograd: Agena. urovi, Bogdan. 2004. Disputes or Clerical-political Proselytism: Relations between Serbian, Macedonian and Montenegrin Orthodox Churches. Pp. 54-59 in Evangelization, Conversion, Prozelytism, edited by D. Todorovi. Ni: YSSSR and Sven. Janji, Duan (uredio). 1994. Religion and War. Belgrade: IKV and European Movement in Serbia. Jovanovi, edomir. 2005. Crveno. Politika, 13. novembar, str. 8. Luki, Svetlana i Svetlana Vukovi (uredile). 2005a. Peanik FM, knj. 2. Beograd: Fabrika knjiga.

253

--------. 2005b. Peanik FM: Zato se u crkvi apue?, knj. 3. Beograd: Fabrika knjiga. Mandzaridis, Georgije. I. 2004. Sociologija hrianstva. Beograd: Hrianski kulturni centar. Martin, Dejvid. 1994. Pitanje sekularizacije. Perspektive i retrospektive. Str. 123-128 u Povratak svetog?, priredio D.B. orevi. Ni: Gradina. Martini, Luciano (uredio). 1994. Mare di guerra, mare di religioni. Firenze: Cultura della Pace. Mojzes, Paul (uredio). 1998. Religion and the War in Bosnia. Atlanta: Scholars Press. Onfre, Miel. 2005. Ateoloka rasprava. Beograd: Rad. Pei, Milenko. 2005a. Predsednik vlade Srbije posetio Hilandar. Politika, 2. novembar, str. 1-2. --------. 2005b. Reporter Politikeu Hilandaru. Politika, 3. novembar, str. 10. Hrianstvo i evropske integracije. 2003. Beograd: Hrianski kulturni centar. Radi, Radmila. 1995. Verom protiv vere (drava i verske zajednice u Srbiji 19451953). Beograd: INIS. Tanjug. 2005. Osuda incidenta. Politika, 2. novembar, str. 10. Vrcan, Sran. 2001. Vjera u vrtlozima tranzicije. Split: Glas Dalmacije i Revija dalmatinske akcije.

RADE VELJANOVSKI Fakultet politikih nauka, Beograd

Osujeena medijska tranzicija

Trenutak demokratskih promena u Srbiji oekivan je i u medijskoj sferi, kao i u drutvu u celini, sa mnogo nada i konkretnih pitanja. Znatno vie nego u veini drugih oblasti, iz samog medijskog okruenja nueni su, mnogo pre konane pobede demokratskih snaga, odgovori i predlozi koji su mogli da pomognu da se nagomilani problemi bre reavaju. Nekoliko medijskih udruenja i institucija sledilo je viegodinju inicijativu i radilo na konceptu buduih promena u medijskom sistemu, kada za to doe vreme, odnosno kada se stvore drutveno-pravni uslovi. U tom vanom poslu prednjaili su: Nezavisno udruenje novinara Srbije (NUNS), Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) i Medija centar1. Inicijativama su prethodile analize tadanjeg stanja medija, njihovih zloupotreba, politikih pritisaka, otpora, neregulisane situacije. Na osnovu tih analiza i saznanja o razvoju medijskih sistema u razvijenim demokratskim zemljama, nuena su reenja za koja je bilo jasno da nee biti prihvaena dok traje vlast Slobodana Miloevia i njegovog reima, ali se oekivalo da e toj vlasti doi kraj i da taj momenat treba doekati spremno. Teina situacije, represija reima, potreba da se pronau, koliko je mogue, otvoreni kanali za protok objektivnih informacija i slobodno izraavanje kritikog miljenja, uinili su onaj deo medijske sfere koji je bio u sastavu pokreta za demokratske promene, izvorom ozbiljnih i konstruktivnih zalaganja. Posle pobede demokratske opozicije, zapoeta je realizacija nekih inicijativa koje su sazrevale tokom decenije krize. Ipak, moe se konstatovati da je petogodinji period posle pada Miloevievog reima i obnavljanja viestranaja doneo razoaravajue rezultate u ovoj oblasti.

1 Autor ovog teksta je, u ime NUNS-a, 1996. godine napravio Predlog platforme za demokratsku transformaciju medijskog sistema, koju su tada prihvatile i sve stranke demokratske opozicije.

255

Sumrak i obnova novinarske profesije Neophodno je podsetiti da su senke destruktivnih uticaja na medije, jo u nekadanjoj Jugoslaviji, poele jasnije da se javljaju ve sredinom osamdesetih godina prolog veka. Napetost koja je rasla u posustalom sistemu socijalistikog samoupravljanja, u javnim glasilima reperkutovala se u traenju veeg prostora za objektivno i kritiko novinarstvo. Meutim, u uslovima jo postojeeg ideologiziranog i politiki kontrolisanog drutvenog ambijenta, ti napori rezultirali su otkrivanjem afera, promaenih investicija, neprincipijelnog ponaanja rukovodeih kadrova, po pravilu, ne u sopstvenoj nego u nekoj drugoj republici. Tako su se mediji polako svrstavali uz svoja nacionalna i republika rukovodstva, a pojaanim kritikim angamanom, hotomice ili ne, doprinosili zaotravanju politike krize i raspirivanju meunacionalne netrpeljivosti. Poznato je da je Kosovo, sa incidentima koji su se u to vreme u ovoj pokrajini dogaali, bilo neposredan povod, ali je neadekvatan odgovor politikog rukovodstva Srbije, pa u odreenoj meri i Jugoslavije, doprineo eskalaciji. Ve tada, dakle u drugoj polovini osamdesetih, u Srbiji se javlja podela na one koji podravaju politiku liniju pobednika na Osmoj sednici CK SK Srbije i one koji se toj liniji suprotstavljaju. Do kraja ove decenije skoro se potpuno iskristalisao rascep koji je razdvojio i medije i poslenike javne rei. Vlast je inila sve da najuticajniji mediji budu u njenim rukama i da bezrezervno podravaju njenu politiku, to je doprinelo stvaranju neregularnih okolnosti u kojima su pripremani izbori. No tek nakon pobede Socijalistike partije Srbije na prvim viestranakim izborima posle Drugog svetskog rata, u decembru 1990. godine, novi/stari reim je uvrstio svoje pozicije i zapoeo okrutnije da se razraunava sa neposlunima u javnim glasilima. Na prvi pogled, ovoj oceni protivrei injenica da se na samom poetku legitimne vladavine Miloevievog reima dogodio momenat u kome je taj reim pokazao mnoge svoje slabosti iako je upotrebio svu silu vojske i policije da se zatiti. Bio je to deveti mart 1991. godine, kada su Beogradom tutnjale velike demonstracije izazvane upravo zloupotrebom velikih dravnih informativnih kua, pre svega Televizije Beograd. Iako je javno morao da prizna da je dravna televizija, za razliku od tadanjeg Radio Beograda, bila pristrasna u odnosu na pobedniku partiju, reim nije dopustio da ga gromoglasni protest demonstranata i tek konstituisane opozicije, omete u ratnim planovima disciplinovanja ostalih republika i svih politikih neistomiljenika. Do kraja istog meseca u kome su se dogodile demonstracije i zvanino prihvaena kritika TV Bastilje, Vlada je predloila, a Narodna skuptina

256

usvojila, Zakon o javnom informisanju, koji je imao izvesne naznake demokratskih ustupaka zahtevima opozicije. lan pet ovog zakona, nalagao je, na primer, medijima koji se finansiraju iz javnih prihoda, nestranaku ureivaku koncepciju. To je trebalo da znai da dravna Radio Televizija Beograd, Radio Televizija Novi Sad i Radio Televizija Pritina, ali i agencija Tanjug, pa i medijske kue Borbe i Politike, treba da imaju politiki uravnoteenu, nepristrasnu, objektivnu ureivaku koncepciju. Ovakva odredba trebalo je da se odnosi i na veliki broj optinskih listova i radio televizijskih stanica, koji su takoe finansirani iz javnih prihoda, skoro iskljuivo iz budeta lokalnih zajednica. Poznato je da od ovog zahetva nije bilo nita, ve da je reim nastavio sa zloupotrebom najveih i najuticajnijih medijskih kua, ali i ostalih koje su bile pod njegovom kontrolom. Poslednjeg dana jula 1991. godine usvojen je Zakon o radio televiziji, koji je trebalo da bude prvi zakon o radiodifuziji u Srbiji, ali to ipak nije bio. To je, zapravo, bio osnivaki akt kojim je od tri RTV centra, dva pokrajinska i jednog republikog, stvorena Radio Televizija Srbije, glomazan medijski kolektiv, centralizovan i potpuno podreen tadanjoj jednostranakoj Vladi. U RTS su kasnije integrisane i mnoge lokalne radio-televizije ili optinska informativna preduzea koja su, ne retko, u svom sastavu imala i tampane medije. Bila je oigledna namera da se stvori jedinstven informativno-propagnadni mehanizam, kojim e reim upravljati preko svojih ljudi postavljanih na rukovodea mesta. U okolnostima u kojima je politika oligarhgija jaala svoju manipulativnu transmisiju sainjenu od velikih dravnih medija, proizvodei tako iskrivljenu svest o stvarnisti i drutvenom okruenju i raspirujui mrnju, osvetnike strasti i ratnu politiku, uz mnoge tekoe, raali su se i mediji koji su hteli neto drugo. Nastajali su pod optim nazivom nezavisni, to je trebalo da znai njihov otklon od zvanine politike reima i njemu naklonjenih medija i nastojanje da se javnosti donese istinita, objektivna informacija, ali i omogui prostor za izraavanje kritikog miljenja. Istovremeno, nastajali su nezavisni novinarski sindikati (UGS Nezavisnost), novinarska udruenja (NUNS), udruenja elektronskih medija (ANEM), koji su okupljali one medijske radnike koji su hteli da zatite integritet profesije, ugroavajui na taj nain, esto, sopstvenu egzistenciju i egzistenciju svojih porodica. Nezavisni mediji osetili su, tokom devedestih, svu surovost reima, na najrazliitije naine. Sudski procesi, novane i zatvorske kazne, zabrana distribucije novina, iskljuivanje predajnika elektronskim medijima, zaplena opreme i emisione tehnike, zatvaranje redakcija, ak i ubistva dva novinara, sve se to deavalo nezavisnim medijima u periodu

257

Miloevieve vlasti. Reim je manipulisao i dozvolama za rad, tako to su miljenici vlasti, oni koji su podravali zvaninu politiku ili su se, jednostavno, uzdravali od informativnog servisa, dobijali zvanine dozvole i materijalnu pomo. Ostali su proganjani, esto uz objanjenje da nemaju dozvolu ili licencu za korienje frekvencije. Vrhunac obrauna sa neposlunim medijima koji su bili informativni ventil opozicije i otpora civilnog drutva, bio je Zakon o javnom informisanju iz 1998. godine, na osnovu koga su pojaani sudski progoni novinara i redakcija, do te mere da su se neki mediji ugasili. ta je, dakle, sve bilo nedemokratski talog perioda Miloevieve vlasti kada je re o medijskom sistemu? Loi, nedemokratski zakoni, Paternalistiki odnos prema reimskim medijima sa direktnim politikim uticajem, Represivni odnos prema nezavisnim medijima, Spreavanje slobodnog protoka informacija, Raspirivanje ratne propagande i meunacionalne mrnje, Onemoguavanje razvoja medijskog trita, Favorizovanje medijskih radnika-istomiljenika i proskribovanje drugih, Haos u etru sa oko 1.200 elektronskih medija i velikim brojem tampanih glasila. Sve je to bilo prisutno u momentu kada je demokratska opozicija Srbije, krajem 2000. godine, konano uspela da, najpre skine lino Miloevia sa poloaja predsednika drave i pobedi na lokalnim izborima, a dva meseca kasnije pobedi i na republikim izborima. Oekivanja i inicijative Kao to je na poetku teksta napomenuto, u medijskim udruenjima i organizacijama, koji su bili sastavni deo otpora nedemokratskiom reimu, permanentno je trajala aktivnost koja je trebalo da pomogne konstituisanju novog medijskog sistema, posle promene vlasti. U tome je bilo podrke i saradnje naunih i strunih krugova, nevladinih organizacija i samih medija. Tako se tkala osnova za buduu, demokratsku, na evropskim standardima zasnovanu, medijsku politiku. Oekivalo se da e radikalnim reformskim pristupom biti reformisan medijski prostor i time stvoreno vano uporite i ostalih drutvenih reformi. injenica da se konkretna

258

drutva i politiki sistemi, njihova demokratinost i afinitet ka progresu i afirmaciji svih oblika slobode, prepoznaju pre svega kroz sferu javnosti i odnos politikih aktera prema njoj, davala je za pravo onima koji su oekivali dosledno uklanjanje svih posledica nastalih petnaestogodinjom nedemokratskom vladavinom. ta je trebalo da bude uraeno, to je oekivala i demokratska javnost i demokratski deo medijskog sistema? Lustracija, Priprema i donoenje nove medijske regulative, Primena savremenih evropskih standarda, Regulisanje haosa u etru i svoenje broja medija na realne mogunosti i potrebe, Pretvaranje dravne radio-televizije u javni servis, Povratak imovine i materijalna satisfakcija medijima i novinarima koji su bili rtve reima, Podsticanje razvoja medijskog trita, Vlasnika transformacija medija, Jaanje medijskih udruenja i njihovog doprinosa profesionalnosti i potovanju etikih standarda. Bili su to ozbiljni zahtevi, bez ijeg ostvarivanja nije bilo mogue oekivati da se otklone posledice prethodnih godina, kao to se nije mogla praviti projekcija hvatanja koraka sa razvijenim evropskim zemljama ili bar onim koje su takoe zakoraile u tranziciju. Pobednika euforija posle decenije i po krize, ratova, sankcija, bombardovanja, straha, nematine, davala je svima za pravo da se nadaju i od nove demokratske vlasti oekuju da e nadanja ispuniti. Ve u interegnumu izmeu saveznih predsednikih i lokalnih izbora i kasnijih republikih, Nezavinso udruenje novinara Srbije, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava i Medija centar, pokrenuli su, novembra 2000. godine, inicijativu za izradu medijskih zakona. Osnovana je radna grupa od medijskih i pravnih eksperata koja je trebalo da pripremi tekstove Zakona o radiodifuziji i Zakona o javnom informisanju. Iz savezne vlade, a posle republikih izbora i iz republike, stigle su podrke ovoj inicijativi. To je bio jedinstven primer meu bivim socijalistikim zemljama, da je priprema ovih zakona inicirana iz civilnog sektora, van institucija sistema i da je skoro ceo posao izrade zakonskih tekstova obavljen van nadlenih organa vlasti.

259

U tim trenucima entuzijazma, zanemareno je veoma znaajno pitanje na koje nemamo odgovor nedostaje praktino sve vreme od petog oktobra do danas. To je pitanje drutvenog konsenzusa o vrsti, kvalitetu i nainu promena u medijskom sistemu. Taj dogovor meu novim politikim snagama na vlasti, kao ni izmeu njih i samih medijskih aktera, nikada nije postignut. Pretpostavljena saglasnost nove vlasti da se eli primena najviih standarda i najboljih reenja do kojih su dole demokratske zemlje u sferi javnih komunikacija i reforme medijskog sistema, pokazala se kao zabluda onih koji su se prihvatili posla pripreme medijskih zakona, ali i ostalih koji su oekivali reenja svih otvorenih pitanja. Brze greke i spora reenja Prve odluke nove, DOS-ove vlasti, poetkom 2001. godine, u medijskoj sferi, pokazale su nedovoljnu promiljenost i nepripremljenost za novu situaciju. Odmah po konstituisanju nove vlasti, ukinuto je Ministrarstvo za informacije u republikoj Vladi i Srbija je tako ostala bez ijedinog dravnog organa koji je trebalo autoritetom vlasti da pomogne reforme medijskog sistema. U trenutku kada je trebalo doneti itav niz zakona kojima bi bio omoguen diskontinuitet sa prolim vremenima i stvoren osnov za drugaiji razvoj, niko se u vrhu vlasti time nije sistematino bavio. Ad hoc zaduenja koja su povremeno dobijali pojedini funkcioneri DOS-a vie su unosila pometnju, nego to su doprinosila reavanju problema. lanovi radnih grupa koji su pripremali nove zakone nisu imali s kim da razmene miljenja o krucijalnim pitanjima, kao to su: obim i sutina regulacije, uvoenje principa delovanja nezavisnih regulatornih tela, dinamika i nain privatizacije medija, medijska koncentracija, transformacija dravne radio-televizije u javni servis, primena standarda u reklamiranju i oglaavanju. U relativno kratkom periodu posle konstituisanja nove vlasti uspostavljena je solidna saradnja sa saveznim Ministarstvom za telekomunikacije sa kojim je razraivana strategija pripreme frekventnog plana i budue raspodele frekvencija. Posle ukidanja ovog ministarstva i prebacivanja ingerencija na republiku, ova saradnja je zamrla. Kada je posle vie od godinu dana Vlada Srbije uvidela greku ukidanja Ministarstva za informacije i Ministarstvu kulture pridodala ovaj resor, u ovom ministarstvu nije bilo nijedne osobe koja se razumela u medijski sistem. Druga pogrena odluka, doneta odmah po stupanju nove koalicije na vlast, bilo je ukidanje takse na elektrino brojilo za finansiranje RTS-a, bez pravog reenja kako e se ovaj veliki sistem ubudue odravati. Bio je

260

to momenat kada se oekivala odluka da li uopte treba da opstane RTS, posle perioda tako oiglednog neprofesionalnog delovanja i bezrezervnog sluenja nedemokratskom reimu. Da je doneta odluka da se taj kolektiv rasformira, ona bi se mogla razumeti. Da je odlueno da neko drugi preuzme ulogu i funkcije javnog servisa i to bi bilo razumljivo. Takvih odluka, meutim nije bilo, a finansiranje je dovedeno u pitanje i taj odnos prema dravnoj radio-televiziji i posle pet godina oteava njen rad. Finansiranje iz budeta, zapravo iz budetske rezerve, koje se inae smatra najloijim nainom, bilo je samo obezbeivanje pukog preivljavanja bez jasne koncepcije o buduem razvoju. Uz jednu pogrenu procenu obino ide i druga. Osam meseci, nakon demokratskih promena, RTS je ostavljen bez novog rukovodstva, sa raznim v.d. stanjima i iz sumnjive kadrovske rezerve izvuenim privremenim reenjima. To je, s jedne strane, otealo i u velikoj meri onemoguilo lustraciju, jer su se neki programski kadrovi, eksponirani u vreme Miloevieve vlasti, zadrali i do danas i to na vrlo vidljivim programskim mestima. S druge strane, taj predugi period omoguio je uklanjanje tragova o nezakonitom poslovanju, korupciji, kraama i drugim zloupotrebama i olakao konsolidaciju onih koji su za takve prestupe bili odgovorni. Mnogo puta ponavljana floskula o izostanku estog oktobra, u velikoj meri se odnosi na medijsku sferu, s tim to bi se s pravom moglo konstatovati da je, sa stanovita odnosa DOS-a prema ovom problemu, zapravo, izostao i peti oktobar. Treba se setiti da je u jeku demonstracija koje su toga dana prohujale Beogradom, ve u popodnevnim asovima jedan broj medija, ranije reimski kontrolisanih, bio naputen i da je u njima mogao da se nae tek po koji tehniar. Lideri DOS-a, kao ni politika rukovodstva ove koalicije, nisu imali nikakav plan ta s medijima u takvom trenutku. Grupa za pripremu Zakona o radiodifuziji i Zakona o javnom informisanju radila je svoj posao. Kasnije su bile osnovane i radne grupe za izradu Zakona o dostupnosti informacija i Zakona o oglaavanju. Sve su to bile inicijative civilnog sektora. Prvo je bio pripremljen Predlog zakona o radiodifuziji. To je bilo logino zbog veoma nepovoljnih okolnosti u kojima veina elektronskih medija nije imala dozvole za rad. Radio i televizijske stanice su se meusobno ometale u emitovanju, mnogi su radili sa neprofesionalnom opremom i nestrunim kadrom, a programi su vrlo esto bili amaterski, sa promocijom provincijalnog ukusa i turbofolk kulture. Paradoks je to o tim pojavama moe da se govori i danas, jer su se u meuvremenu namnoile, poveanjem broja elektronskih medija u neregulisanom i pravno nesreenom prostoru.

261

Zakon o radiodifuziji pripreman je dve godine uz veliko interesovanje i stalnu saradnju Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju i Saveta Evrope. Ove dve organizacije obezbedile su konsultacije sa jednim brojem eminentnih evropskih strunjaka iji su saveti bili od velike koristi. Odrano je i nekoliko strunih seminara i konferencija u kojima su uestvovali i inostrani eksperti. Odnos Vlade prema ovim skupovima i uopte prema radu na zakonu ogledao se u tome to bi po neki predstavnik vlasti doao nakratko, najvie na pola sata i zatim naputao skup. Da je sa predstavnicima vlasti bilo ozbiljnije saradnje, rad na zakonu je mogao da bude bre zavren. Videlo se, meutim, da Vlada nije ozbiljno zainteresovana za ovaj posao i da joj nije stalo da se on bre obavi. Nekako je u junu 2002. dolo do razgovora izmeu predsednika vlade Zorana inia, potpredsednika arka Koraa, efa misije OEBS-a u Beogradu Stefana Sanina i predstavnika radne grupe o stavljanuju Nacrta zakona o radiodifuziji u proceduru usvajanja. Zakon je konano usvojen 18. jula, te godine, ali sa izmenama u tekstu koji je predloila radna grupa. Sastav Saveta Republike radiodifuzne agencije smanjen je sa 15 na devet lanova, ali mnogo je vanije to je izmenjena njegova struktura. Vladin predlog izbrisao je mogunost da veinu kandidata za Savet agencije predlau akteri civilnog drutva, to je zemljama u tranziciji izriito sugerisano, a to je posebno bilo dobro reenje za Srbiju koja je prolazila kroz period kompleksne drutvene krize. Usvojeno je reenje po kome etiri kandidata predlau organi vlasti, etiri akteri civilnog drutva, a devetog lana predlau osam prethodno izabranih predlau, uz obavezu da on bude sa Kosova. Sumnje u ovakvo reenje, koje su se u tom momentu javile u potpunosti su se obistinile u momentu kada je dolo do predlaganja buduih lanova Saveta agencije. Bilo je potpuno jasno da je iskoriena mogunost da se uz polovinu kandidata koje predlau organi vlasti i kandidata koga predlae crkva, moe imati i esti lan Saveta i tako obezbediti dvotreinska veina u donoenju odluka. injenica da su upravo od predstavnika vlasti nezakonito predloena tri lana Saveta, koji su pri tom i od strane onog dela medijskog sistema koji je godinama promovisao demokratske ideje i slobodu informisanja, bili smatrani loim izborom, dokazuje nameru vlasti da svesno napravi neprincipijelni izbor. Zbog toga su dva evidentna strunjaka za medije i pravo, prof. Snjeana Milivojevi i prof. Vladimir Vodineli, podneli ostavje na lanstvo u Savetu. Od tog momenta postaje jasno koliko je bila dalekosena izjava tadanjeg predsednika vlade: Za zasluge medalje, a frekvencije videemo. To je bio prvi estok raskol izmeu nove vlasti, nekadanje demokratske opozicije, i medija koji su tu opoziciju godinama podravali.

262

Postala je savim ogoljena namera novog politikog vrha da se odupre medijima koji su bili spremni da se i dalje kritiki odnose prema vlasti, a da podri one koji su lojalni, makar oni bili i iz korpusa medija koji je nastajao uz podrku biveg reima i u njegovom okrilju. Distanca u odnosu na B 92 i saradnja sa televizijom Pink to najbolje dokazuju. Ve prve godine posle demokratskih promena donele su u samoj medijskoj ponudi mnogo toga to je neeljen i optereujui, ali nikako neoekivani produkt tek zapoete tranzicije. Pad vlasti biveg reima doekan je kao vreme oslobaanja i vrlo brzo su pokrenute nove inicijative i nastala nova glasila. Neka od njih bila su od samog starta sumnjive ureivake koncepcije, nejasnog porekla, netransparentnog osnivakog kapitala. Iz tekstova u njima moglo se nazreti da ostaci bive vlasti ili jo postojeih sivih zona kapitala i mafijakih poslova, progovaraju na javnoj sceni. Neprincipijelna kritika, afirmacija ljudi iz sfere kriminala i ratnog profiterstva, velianje vrednosti suprotnih reformskom, demokratskom kursu, postala su obeleja jednog broja tabloidnih glasila koja su se pojavila u tom periodu. U ovakvim novinama esto su bili na tapetu upravo nosioci javnih, politikih funkcija. Politiari, meutim, uvereni nekim starim obrascima ponaanja medija, da oni ne mogu da budu meta javnih napada ni kritike i njihova prevelika osetljivost na pojedine, esto izmiljene i zaista netane napise, pojaali su, svojim reakcijama, interesovanje za tabloide i nehotice poveali njihov tira. U takvim okolnostima, a posle tragine pogibije predsednika vlade, inia, lansirana je neodmerena izjava da su mediji stvorili uslove u kojima je bilo mogue ubistvo premijera. Staviti sve medije na stranu onih koji su prieljkivali i organizovali atentat, zaista je bilo preterano i u tako problematinoj medijskoj situaciji kakva je ona bila. No ni tada se ljudi u vlasti nisu zapitali da li postoji i njihova odgovornost to se zakoni bre ne donose, to se ova oblast ne regulie nego ostaje zaputena, da i dalje buja medijski korov koji je zaet jo u vreme biveg reima. Tabloidi nastajali tada, a koji veinom opstaju i do danas, jesu javni odraz politikog podzemlja. Ali politiko podzemlje ne konstituiu nikada samo mediji. To bez podrke, interesa ili neposredne inicijative politikih aktera nije mogue. U vreme vanrednog stanja, posle ubistva premijera inia, vlada predlae, a Narodna skuptina Srbije usvaja Zakon o javnom informisanju, u koji se, mimo znanja radne grupe koja je pripremila tekst, unose nedemokratske odredbe. Devet lanova govori o mogunosti zabrane distribucije glasila ako se u njima nazre informacija za koju nadleni organ moe da posumnja da je nezakonita. injenice da iskustvo pokazuje da takve infor-

263

macije najbre stiu u javnost, da posle sudskog spora u kome se, na primer, dokae da informacija nije sporna, nema nikakvog smisla distribuirati novinu sa zakanjenjem od nekoliko dana ili da je odredba neprimenjiva na elektronske medije nisu spreile vlast da ovakav zakon usvoji. Mada je struna i opta javnost kritiki reagovala na izbor prvog saziva Saveta republike radiodifuzne agencije zbog nezakonitog izbora tri lana, vlast je posle vie od godinu dana odlukom skuptine jo jednom potvrdila njihov izbor. Taj ponovni izbor protumaen je kao konana legitimizacija sastava Saveta, a zapravo je javnosti jo jednom dokazano da uticajni krugovi ne odustaju od namere da radiodifuznu sferu imaju pod svojom kontrolom. Javno je deklarativno podran osnovni princip demokratskog sveta da ceo medijski sistem, a posebno radio i televizija, treba da budu izvan kontrole i uticaja politikih i ostalih centara moi. U stvarnosti, nisu uoeni potezi i odluke aktuelne vlasti koji vode ka tome. Iako je Zakon o radiodifuziji predvideo privatizaciju optinskih radio i televizijskih centara, niko u organima vlasti na tome nije uinio nita. Kasnije je i Zakon o javnom informisanju predvideo privatizaciju novina iji su osnivai lokalne samouprave. Sudbina ovih odredaba bila je ista kao i u sluaju prethodnog zakona. One su ule u zakon takoe kao standard demokratskog sveta po kome organi vlasti ne mogu biti osnivai medija, ni tampanih ni elektronskih. Nai su zakoni predvideli da, lokalni mediji u periodu dok se ne privatizuju, treba da funkcioniu po principima javnog servisa, to znai da politike linosti ne mogu da budu imenovane u upravne odbore, a pogotovo ne na mesta direktora i glavnih urednika. Ovaj zahtev nijednog momenta nije potovan. Jo jednu karakteristiku ovog perioda treba pomenuti: u prve tri godine posle petooktobarskih promena pokrenuto je oko 200 tubi protiv novinara i medija, esto od strane politikih funkcionara i organizacija, i da vlast nije prihvatila inicijativu domaih i stranih medijskih organizacija za izbacivanje odredbe o kriminalizaciji klevete iz Krivinog zakona. Promena vlasti ne donosi promenu prema medijskom sistemu Posle parlamentarnih izbora na kojima DOS gubi vlast, a umesto njega dolazi koalicija nekadanjih lanova demokratske opozicije koji su se u meuvremenu izdvojili iz DOS-a i, uglavnom, okrenuli protiv njega, ali i pojedinih stranaka ove nekadanje stranake grupacije, odnos prema medijima ne menja se bitno. Dodue, jedna od prvih odluka vlade Vojislava Kotunice, ve posle nekoliko dana od konstituisanja, nagovetava

264

jo sumorniju medijsku atmosferu. Posle samo nedelju dana, nova vlada smenjuje generalnog direktora RTS Aleksandra Crkvenjakova i imenuje biveg savetnika Vojislava Kotunice, Aleksandra Tijania, na tu dunost. Time je drastino prekren Zakon o radiodifuziji koji izriito predvia da Savet republike radiodifuzne agencije bira Upravni odbor budueg javnog servisa, a odbor, putem javnog konkursa, imenuje generalnog direktora. Objanjenje po kome je ovakva odluka doneta, budui da dravna radio-televizija jo nije transformisana u javni servis je obina tautoloka dosetka, jer se veliki medijski sistem i ne moe transformisati u bilo ta, bez konkretne akcije koju treba da iniciraju nadleni organi. Drugo obrazloenje vlasti, da je smena bila nuna zbog neadekvatnog informisanja televizije RTS o martovskim dogaajima 2004. godine na Kosovu, najavila je da e teite ureivake koncepcije ove informativne kue biti vraeno na tematiku koja je dominirala i u poslednjoj deceniji prolog veka. Ne treba obrazlagati da je nain imenovanja generalnog direktora RTS i izbor linosti koja je postavljena na to mesto, zaustavio i unazadio proces transformacije ove medijske kue u javni servis, koji treba pod jednakim uslovima da slui svim graanima. Inicijativa koja je pokrenuta sredinom 2005. godine da se za finansiranje budueg javnog servisa uvede pretplata, doekana je sa negodovanjem u velikom delu javnosti. Uzroke ovih reakcija treba traiti kako u nezakonitom izboru rukovodstva RTS od strane vlade Vojislava Kotunice, tako i u hipoteci koju je ovaj kolektiv stekao u vreme Miloevievog reima, a koja nije u dovoljnoj meri otklonjena ni u vreme vlade DOS-a. Nova vlada nastavila je dosledno u pravcu ruiniranja zakonske regulative, koja je, uprkos svemu, insistirala na standardima savremenog sveta. Izmenjen je Zakon o radiodifiziji i to u njegovom najosteljivijem delu: u odredbama koje treba da budu osnova demokratske, pravne reforme ove oblasti medijskog sistema. Naime, najznaajnije dostignue savremene Evrope u regulisanju radiodifuzije jeste uvoenje nezavisnih regulatornih tela kao najviih autoriteta u ovoj oblasti. Ni vlada ni parlament, nego ta tela treba da odluuju ko e dobiti dozvolu za emitvanje programa, a ko ne. To su institucije koje brinu o strategiji radiodifuzije, uvoenju novih tehnologija, obezbeivanju javnog interesa, koje insistiraju na podizanju kvaliteta i raznovrsnosti ponude radio i televizijskih programa i koje imaju posebne ingerencije u odnosu na javne servise. Radi se o velikom iskustvu demokratskih zemalja pretoenom u nain odluivanja koji maksimalno iskljuuje uticaj vlasti. Ali takva namera se ne moe ostvariti ako se ne pronau mehanizmi koji maksimalno garantuju samostalnost. Meu

265

tim mehanizmima, uz kandidovanje iz najirih krugova drutva, odavno se primenjuju takozvani asimetrini mandati i njihovo trajanje je razliito od mandata lanova parlamenta. Da se lanovi nezavisnih regulatornih tela ne bi birali istovremeno kada i lanovi parlamenta i da ne bi sa smenom odreene politike opcije dolazilo i do smene lanova ovih tela, u zemljama gde su uvedena nezavisna regulatorna tela, mandati njihovih lanova obino traju due nego mandati poslanika u parlamentu. To je jedan od mehanizama nezavisnosti. Drugi je, da se ne smenjuju istovremeno svi lanovi regulatornog tela, ve posle odreenih perioda po jedna treina. Da bi takav princip startovao, u sluaju prvog saziva nezevisnog regulatornog tela, neophodno je da neki lanovi imaju krai, a neki dui mandat i o tome se uvek odluuje rebom. Na Zakon o radiodifuziji primenio je ova pravila, nastala na osnovu iskustva. Bilo je predvieno da mandat lanova Saveta Republike radiodifuzne agencije traje est godina, s tim da se svake dve godine menja jedna treina Saveta. Zbog toga je bilo nuno da se, kao na lutriji, izvuku imena po troje lanova Saveta koji e, samo u prvom sastavu, imati dve, etitri i est godina mandata. Vlada Vojislava Kotunice predloila je izmenu i skuptina je prihvatila predlog da se u zakonski tekst unese odredba koja izbacuje reb. Po ovoj izmeni, lanovi koji se biraju na predlog nadlenog odbora Skuptine Srbije, u prvom sazivu imaju mandat od est godina, oni koji se biraju na predlog Skuptine Vojvodine, univerziteta i verskih zajednica, pet, a lanovi koje predlau struna, medijska udruenja i nevladine organizacije, etiri godine. Time je osiguran najvei uticaj lanova Saveta koje predlau organi vlasti. U izmenama zakona napravljeno je jo jedno grubo ogreenje o princip samostalnosti i smenjivosti lanova Saveta. Izbrisan je stav 4. lana 27. Zakona o radiodifuziji, po kome Isto lice ne moe biti dva puta uzastopno birano za lana Saveta. Poto nema ni ogranienja u pogledu broja mandata, to praktino znai da jednom izabrani lanovi Saveta mogu u njemu da ostanu doivotno. Zato je bitan prvi sastav Saveta Republike regulatorne agencije? Zato to e u prvih nekoliko godina, dakle u njegovom mandatu, morati da budu donete dalekosene, sutinske odluke. Radi se o strategiji radiodifuzije, o izradi frekventnog plana i raspodeli frekvencija korisnicima i o uticaju na transformaciju dravne radio-televizije u javni servis. Kasniji sastavi Saveta moi e samo da odravaju i neznatno menjaju zateeno stanje. Tada e godinje biti donoene jedna ili dve odluke o dodeli dozvole za korienje frekvencija, jer e prvi saziv obaviti raspodelu svih postojeih frekvencija. Radi se o velikoj materijalnoj vrednosti i mogunosti ogrom-

266

nog drutvenog uticaja. Zbog toga je imperativ da u Savetu budu nezavisne, integralne linosti koje su spremne da rade za javni interes, a ne za parcijalne, stranake ili komercijalne interese. Izbor novog Saveta, obavljeno posle izmene zakona, naalost, potvruje namere i nove vlasti da ne odustane od uticaja na radiodifuziju. Paradoksalno je da su u novi saziv ponovo izabrana dva lana koji su bili sporni prilikom prethodna dva izbora, a ogroman broj poslanika koji je glasao za ovu odluku dokazuje da je postignuta saglasnost izmeu stranaka nekadanje DOS-ove i nove vlasti. Neverovatna je injenica da je najvee jedinstvo pri glasanju poslanika u Narodnoj skuptini Srbije postignuto u dva sluaja: kada se odluivalo o politikoj platformi o Kosovu i o izboru lanova Saveta radiodifuzne agencije. A u novom sastavu Saveta dogodilo se da od devet lanova, etiri imaju zajedniko iskustvo iz jedne beogradske radio stanice. Radi se o Radio Indeksu iji su nekadanji glavni urednik, njegov zamenik, predsednik Upravnog odbora i jedan lan upravnog odbora postali lanovi Saveta. Da se tako neto dogodi u okolnostima kada u Srbiji ima oko 900 radio stanica i nekoliko stotina televizija, to nikako ne moe biti sluajno. Neprincipijelan je i izbor dotadanjeg inovnika, sekretara Saveta, za lana Saveta iako je jasno da on zastupa interese jedne konkretne medijske grupacije, udruenja elektronskih medija Spektar. Posle poslednjih optinskih izbora, nove lokalne samouprave su se ponovo ogluile o medijske zakone i umesto da pokrenu privatizaciju lokalnih medija, nova politika rukovodstva su, po starom obiaju, odredila kojoj politikoj opciji pripada mesto direktora, kojoj mesto glavnog urednika i tako su imenovani novi izvrioci ovih dunosti. Time je, nezakonito i potpuno neprikriveno obezbeen kontinuitet politikog uticaja na lokalne medije, koji su i dalje sredstva promocije odreenih ideologija i politikih stavova, a ne sredstva uravnoteene drutvene komunikacije. Profesionalne greke i propusti Veina onoga to je posle demokratskih promena u Srbiji trebalo da bude uraeno u medijskom sistemu, a to se odnosi na donoenje nove pravne regulative i postupanje po njoj, spada u okvir demokratske transformacije medijskog sistema. Za tu oblast je preteno odgovorna drava, odnosno vlast. Za drugi, ne manje vaan deo promena, odgovorna je sama medijska sfera, njeni akteri: novinarska udruenja, mediji, novinari. Taj deo reforme medijskog sistema odnosi se na samu profesiju i njene standarde, na izradu i primenu dokumenata deregulacije, pre svega novinarskih kodeksa. Prime-

267

na profesionalnih standarda i pravila i, to je posebno vano, etikih normi ponaanja, nezaobilazna je stavka u modernizaciji i osavremenjavanju medijskog sistema. To je sama sr novinarstva koja je utoliko znaajnija to je definiu, ostvaruju i tite sami poslenici javne rei. Podele koje su u medijskoj ravni nastale jo sredinom osamdesetih godina prolog veka, a pojaale se i izrazito zaotrile devedesetih, nisu mogle da budu izbrisane odmah posle politikih promena. Kao to je u javnom ivotu i politioj sferi i dalje bilo protivstavljanja o kljunim pitanjima razvoja: odnosu prema Evropi, saradnji sa Hakim tribunalom, pitanjima odgovornosti i krivice, privrednim, i drugim drutvenim reformama, tako je i meu medijima trajala podela, uglavnom na one koji vie prostora daju akterima koji se bore za progresivne drutvene reforme i medije koji su naklonjeni suprotnim zalaganjima. To je bilo osnovni razlog zbog koga nije mogao, i izgleda jo ne moe, da bude izgraen jedinstven stav profesije prema propustima koji se u njoj javljaju. Ono to postoji u mnogim demokratskim zemljama, najee u obliku saveta za tampu ili saveta za medije, kod nas nije moglo da nastane zbog pomenutih podela koje jo traju. Zato nemamo autoritet koji u drugim zemljama javno izrie stavove i miljenja o ponaanju medija i novinara, kritikuje i ukazuje na neprofesionalna ponaanja i ogluivanja o novinarsku etiku. A da je takvo telo zaista potrebno dokazuje obilje neproverenih informacija, tendencioznih napisa, namerno lansiranih neistina i insinuacija, javna promocija retrogradnih zalaganja, karakteristinih za period biveg reima. Pokuaj koji je uinjen osnivanjem Saveta za tampu Medija centra u Beogradu, jeste dobra inicijativa, ali iza koje, naalost, ne stoji iri profesionalni konsenzus. Jednomesene analize koje priprema ovaj Savet ukazuju na razne anomalije na stranicama novina i u programima radija i televizija, ali nemaju dovoljno uporita u novinarskom svetu i zato ostaju bez uticaja. U Srbiji postoje dva velika udruenja novinara: Udruenje novinara Srbije i Nezavisno udruenje novinara Srbije, kao i vie strukovnih organizacija koje okupljaju srodne medije (ANEM, Lokal Pres i drugi). UNS i NUNS, kao i ANEM imaju svoje kodekse koji definiu pravila profesionalnog i etikog ponaanja novinara. Meu tim dokumentima nema neke vee, sutinske razlike, ali su se, uprkos tome, novinari veoma razlilito ponaali u godinama najveih konflikata. Ono to je jednima bilo profesionalno i etiki prihvatljivo, drugima nije, i obrnuto. I danas esto izostaju reakcije profesionalnih udruenja na medijska iskrivljavanja stvarnosti, zloupotrebe javne rei i oigledne manipulacije. U svemu tome postoji i problem strunog osposobljavanja i obrazovanja novinara. Vidljivo je ne-

268

dovoljno znanje mnogih koji rade u tampi, na radiju i televiziji, to je neminovna posledica prevelikog broja medija za koje nema dovoljno osposobljenih profesionalaca. Mnogi kratkotrajni, alternativni oblici strunog usavravanja novinara, koje organizuju sami mediji i novinarska udruenja, ponekad daju dobre rezultate, ali esto doprinose jo veoj konfuziji. Sve to oteava profesionalnu transformaciju medijskog sistema, usporava obnavljanje poverenja javnosti u glasila i esto ponitava razliku izmeu onih koji se trude da kvalitetno i odgovorno obavljauju svoj posao i onih drugih koji to ne ine. Zastoj u tranziciji i mogui razvoj Nije teko zakljuiti da je reforma medijskog sistema u Srbiji, i demokratska i profesionalna, zaustavljena ili toliko usporena da se oseaju samo blage promene. S druge strane, nije mogue ne konstatovati da je situacija drugaija nego u vreme Miloevievog reima, da mediji i novinari imaju vie slobode, da nema onako grube represije kakva je postojala do petog oktobra 2000. godine. Isto je tako jasno da ni pet godina posle politikih promena nema drutvenog konsenzusa o poeljnim pravcima razvoja medijskog sistema, te da zalaganja koja tee promociji i primeni najviih demokratskih i profesionalnih standarda nemaju dovoljnu podrku. ta su posledice svega toga? Najvanija posledica je izostanak nedovoljno konstituisane demokratske komunikacione ravni u kojoj se svi graani i sve drutvene grupe mogu oseati kao slobodni i ravnopravni komunikatori. Komunikacione potrebe su samo delimino zadovoljene, a publika, kao ni ranijih godina, ne moe pouzdano da konzumira, skoro nijedan medij. I dalje su vidljive sprege politike i kapitala sa medijima i nastojanja da se zadre uticaji koji su u interesu pojedinaca, grupa, politikih stranaka, novih bogataa. Produavanje haosa u etru rezultira meusobnim ometanjem programa, to ugroava i programe dravne radio-televizije, a i ambicioznijih privatnih emitera. S druge strane, zbog neprimenjivanja zakona, emiteri ne plaaju nadoknadu za frekvencije to u jednu ruku teti dravi, au drugu, veinu emitera odrava u uverenju da mogu da opstanu u ovom poslu iako to nije realno.

269

Medijsko trite je tek u nastajanju, obaveze aktera nisu dovoljno precizirane, a i kad jesu, zakoni i pravila se ne potuju. Najbolji primer su odredbe o oglaavanju, odnosno reklamiranju. Iako je Zakon o radiodifuziji predvideo pravila za sve elektronske medije, to znai i ogranienja i zabrane koje se odnose na reklamiranje pojedinih vrsta proizvoda i usluga, o njihovoj primeni niko nije vodio rauna. I kada je donet poseban Zakon o oglaavanju, okolnosti se nisu promenile. Niko se ne pridrava dozvoljene minutae koja se moe izdvojiti za reklame na televizijskim programima, reklame se ubacuju i u informativne emisije koje traju do trideset minuta iako je to zabranjeno, a prekidi filmova i serija premauju sve poznate standarde. Ukupno trino okruenje i dalje je nepovoljno za vlasniku transformaciju medija, a postoji i ozbiljna opasnost od medijske koncentracije, koja se u ujedinjenoj Evropi smatra nepovoljnom za demokratski razvoj. I dalje su netransparentni izvori novca kojim je osnovan jedan broj medija, to omoguava nelojalnu konkurenciju i opstanak prljavog kapitala i njegov javni uticaj. U okolnostima u kojima postoji gotovo dve hiljade medija tampanih, elektronskih i ostalih veliki broj zaposlenih u njima ivi na ivici egzistencije. Nema nikakve sumnje da bi neminovno gaenje jednog broja medija, zaposlene u njima dovelo u jo neopovoljniju situaciju. To, meutim, ne moe da bude opravdanje da se ne zapone sa reformama koje su neophodne i koje bi u dogledno vreme poboljale celokupnu medijsku situaciju, pa i poloaj zaposlenih u javnim glasilima. Transformacija dravne radio-televizije u javni servis je jako usporena. Klima u javnosti je nepovoljna kada je o ovoj obavezi re, i to nije teko objasniti. No poto se i do sada, iz budetskih sredstava ili pretplate, RTS ipak finansirao sredstvima graana i poto je to kua u koju je decenijama ulagano jako mnogo sredstava, u kojoj je akomuliran deo umetnikog, istorijskog, duhovnog i nacionalnog blaga, ova institucija zasluuje ozbiljnu drutvenu panju. Zakonom je predvieno da bude podeljena na republiki i pokrajinski javni servis i to treba to pre obaviti. Treba imati u vidu da pokrajinski javni servis ima veoma vanu obavezu informisanja na jezicima nacionalnih manjina, koje su veinom skoncentrisane u Vojvodini. Ni republiki javni servis nee biti bez te obaveze, jer pojedine etnike grupe (na primer, Romi) ive irom Srbije. U svojoj programskoj koncepciji budui javni servis mora da obezbedi jasne naznake da proizvodi objektivan, politiki uravnoteen, demokratskim razvojem inspirisan informativni program, kvalitetan i raznovrstan obrazovni, deji, kulturni program i takoe kvalitetne zabavne, muzike, sportske sadraje. Takav

270

ureivaki put bie najbolji razlog da pretplatnici bezrezervno podre medijski kolektiv koji je u slubi graana. U buduoj reformi medijskog sistema vano pitanje je i opstanak ili osnivanje medija koji informiu na jezicima etnikih grupa, a koji postoje izvan velikih medijskih organizacija, kao samostalna glasila. Nekoliko evropskih konvencija i preporuka Saveta bezbednosti, kao i nai zakoni, utvruju obavezu drava da vode brigu o ostvarenju ovog zahteva. To je potreba za ostvarivanjem itave lepeze osnovnih ljudskih, pojedinanih i kolektivnih prava, u ijoj je osnovi ouvanje sopstvenog identiteta, kulturne batine i tradicije. Ostvarivanje ovih prava poveava integrativnost unutar pojedinih etnikih grupa, kao i njihovu integraciju u drutvo u celini. U ovom trenutku postoji opravdan strah manjinskih naroda da e ostati bez svojih glasila, jer kompletna konfuzija u medijskom sistemu pogaa i njih. Prebacivanje osnivakih prava ovih, uglavnom lokalnih glasila, na nacionalne savete, poveava uticaj nacionalnih politikih stranaka na njihovu ureivaku koncepciju. Pokuaji privatizacije nekih od manjinskih glasila nagovetavaju da i ona nisu imuna od padanja u ruke tajkuna iz sopstvene etnike grupe, to otvara pitanje nepovoljnih uticaja, kao i u sluaju svih ostalih medija. Medijska udruenja i zaposleni u medijima jo nisu pronali prave puteve sopstvenog doprinosa veoj profesionalizaciji i doslednijoj primeni etikih standarda. Takoe nisu uspostavljeni adekvatni oblici strukovnog organizovanja i reavanja profesionalnih, sindikalnih i socijalnih problema. Medijski sistem u Srbiji je, dakle, na ozbiljnoj prekretnici. Njegovom brom sveukupnom transformacijom moe da bude obezbeen znaajan podsticaj drutvenom razvoju. Za to su potrebni saglasnost volja i konkretna aktivnost politikih krugova, civilnog drutva i svih medijskih inilaca.

271

LITERATURA:
Grupa autora, (1997): Mediji, demokratija, tranzicija, Radio B 92, Beograd. Plavi, P. Radojkovi, M. Veljanovski, R. (1993): Ka demokratskoj radiodifuziji, Fondacija Soros, Beograd. Radojkovi, M. (2004): Pravo na izraavanje miljenja i odgovornost za javnu re, u zborniku: Etika javne rei u medijima i politici, CLDS, Beograd. Veljanovski, R. (1996): Zaokret elektronskih medija, u zborniku: Srpska strana rata, Republika, Beograd. Veljanovski, R. (2004): Demokratska i profesionalna transformacija medija, u zborniku: Uslovi strategije demokratizacije, Jugoslovensko udruenje za politike nauke, FPN, Beograd. Veljanovski, R. (2005): Demokratizacija medijskih sistema u demokratskom drutvu, u zborniku: Programski identiteti socijaldemokratskih partija, SD klub i Fridrih Ebert tiftung, Beograd. Veljanovski, R. (2005): Javni RTV servis u slubi graana, Clio, Beograd (u pripremi).

SNJEANA MILIVOJEVI, Fakultet politikih nauka, Beograd

Televizija u tranziciji: Od dravne kontrole do divljeg trita

Od poetka demokratskih promena u Srbiji, medijska politika voena je u senci dva mita.1 Dok je prva demokratska vlada (20012003) podsticala uverenje da e se medijska tranzicija zavriti bre od ostalih zemalja u regionu, naredna vlada, formirana poetkom 2004. godine, ponaa se kao da je tranzicija uglavnom zavrena i pokuava da nepostojanje jasne politike predstavi kao delovanje slobodnog trita. U realnosti, Srbija ima jednu od najmanje ureenih i najgore regulisanih medijskih industrija u Evropi. Demokratska vlast je odmah posle 5. oktobra 2000. godine reagovala na gorue medijske probleme, bez formulisanja doslede javne politike. Kao pokazatelj dobre volje prema medijima, ukinula je nepopularno Ministarstvo informisanja i stavila van snage Zakon o javnom informisanju iz 1998. godine. To je stvorilo regulativnu prazninu u kojoj se drava oglasila nenadlenom za medijske promene. Tadanje savezno Ministarstvo za telekomunikacije proglasilo je moratorijum na dodelu novih dozvola to je trebalo da kao privremena mera sprei pojavu novih emitera i dalje zaguenje radiodifuznog prostora. Ipak, osnivanje novih stanica nije zaustavljeno, a prema nedavno saoptenim podacima, 172 radio stanice, 10 televizijskih i 39 radio i televizijskih stanica poele su da rade nakon odluke

1 Ovaj tekst je saeti deo obimnijeg izvetaja o televiziji u Srbiji uraenog u okviru velikog komparativnog istraivanja televizije u 20 evropskih zemalja, sprovedenog tokom 2004-2005. kao zajedniki projekat OSI, EUMAP i NMP. Pregled rezultata sa preporukama i izvetaji za svaku od zemalja objavljeni su u okviru eiti toma studije: Television Across Europe: Regulation, Policy, Independence, OSI/EUMAP, Budapest, 2005.

273

o moratorijumu.2 U roku od nekoliko meseci najavljeno je vraanje novca nezavisnim medijima koji su kanjavani na osnovu strogih presuda po ovom zakonu. Mnogi mediji i dalje upozoravaju da jo nisu obeteeni u odgovarajuem iznosu, i da je ovo bio samo jedan od simbolikih gestova nove vlasti. Kada se opredelila za neinjenje i pojedinane politike dogovore sa medijima, vlast je u stvari legalizovala postojee stanje i blokirala medijski razvoj. Oekivanja javnosti bila su, meutim, sasvim drugaija budui da su mediji bili propagandni stub autoritarnog reima. Oekivalo se uspostavljanje novog normativnog okvira koji e spreiti da se takav medijski sunovrat ikada vie ponovi u budunosti. Ali, pre svega se oekivalo da jasan raskid sa prolou ukljui i neku vrstu odloene pravde protiv onih koji su guili medije tokom devedesetih i protiv onih koji su komandovali tim medijima u najgorim periodima.Vlast je izbegla da obavi ovaj teak zadatak, a njen najvei uspeh u medijskoj sferi bilo je usvajanje tri medijska zakona od kojih nijedan nije u celosti primenjen.3 I sledea vlada, formirana posle prevremenih izbora, nizom poteza potvrdila je da joj reregulisanje medijske oblasti nije prioritet. Pola decenije je prolo od poetka tranzicije, a nijedan od osnovnih ciljeva medijskih reformi nije uspeno ostvaren. Iskustva drugih zemalja centralne i istone Evrope pokazuju da su najvea dostignua prvog talasa promena: depolitizacija ukidanje politike kontrole nad medijima uspostavljanjem nezavisnog regulatornog tela; demonopolizacija ukidanje dravnog monopola i ureenje dualnog radiodifuznog sistema, i uspostavljanje medijskog trita privlaenjem sveeg kapitala u ovu oblast.4 Nijedan od ovih ciljeva u Srbiji nije ni formulisan ni ostvaren a javna vlast je uinila sve da ouva postojee stanje pa i svoju dominaciju u medijima. Srbija je poslednja zemlja u Evropi u kojoj je formirano nezavisno regulatorno telo. Upornim izbegavanjem da se regulativna ovlaenja prenesu u nadlenost nove nezavisne institucije u stvari se uva politika kontrola nad

2 U Srbiji ima 755 emitera, Politika, 2. jul 2005, str. A9. 3 Zakon o radiodifuziji, Slubeni glasnik Republike Srbije, broj 42/02. Zakon o javnom informisanju, Slubeni glasnik Republike Srbije, broj 43/03. Zakon o telekomunikacijama, Slubeni glasnik Republike Srbije, broj 44/03. 4 Uporedi: Miklos Sukosd and Peter Bajomi-Lazar(eds.), Reinventing Media: Media Policy Reform in East-Central Europe, CEU Press, Budapest, 2000.; Colin Sparks and Anna Reading, Understanding the Media Change in East Central Europe, u Media, Culture and Society, 16: 243-70.; Karol Jakubowicz, Media and Democracy, u Media and Democracy, Council of Europe Publishing, Strasbourg, 1998.

274

medijima. S druge strane kontinenta, Velika Britanija kao zemlja sa najduom tradicijm nezavisnih regulatora, Zakonom o komunikacijama (2003) objedinila je pet razliitih institucija kako bi novi regulator, Ofkom (Ofcom), spremno usmeravao razvoj radiodifuzije.5 Tako je zavren itav razvojni ciklus u regulativnoj istoriji a da je ovde njen osnovni institut jo ostao nepoznat i ak sitematski diskreditovan pre nego to je i poeo da radi. Istinska demonopolizacija elekronskih medija i uspostavljanje efikasnog dualnog sistema spreava se blokiranjem transformacije dravne televizije u javni servis. Umesto da se ubrza ovaj proces, kre se ili zaobilaze zakoni i tolerie postojanje dravne televizije koja se finansira iz budeta i ijeg direktora je imenovala Vlada. Uz to se umesto formiranja odgovorne javne televizije ire iluzije o formiranju nekakve nacionalne televizije. Uspenim odlaganjem da privatizuje lokalne medije, Srbija ostaje jedina zemlja u Evropi u kojoj je ogroman broj radio i TV stanica u dravnom vlasnitvu. Drava naravno nije naroito zainteresovana da njihovu budunost, ali je jo manje zainteresovana da oni postanu autonome stanice izvan njene kontrole. Lokalne vlasti se prema ovim medijima jo ponaju kao prema vanom instrumentu politikog uticaja. Medijsko trite u pravom smislu ne postoji, a ogroman broj medija svedoi o paradoksu da najsiromanija zemlja u Evropi ima najvei broj medija po glavi stanovnika. Broj radio i televizija je posle liberalizacije u veini evropskih drava eksplodirao i smatra se da ih danas u Evropi ima oko 4000. U Srbiji se licitira brojem od oko 1500 i to nastalih u deceniji drutvenog razaranja. Naravno da je regulatorna praznina pogodovala ilegalnoj pojavi medija, ali nije jasno iz kojih se izvora oni danas finansiraju. Neureena drava, ratovi i embargo meunarodne zajednice svako su olakali ilegalni rad i ulazak novca ali odlaganje javnog konkursa za dodelu dozvola za emitovanje produava to stanje. Jedina zemlja EU koja je konstantno pod kritikom evropskih insntitucija zbog krenja medijskih sloboda je Italija u kojoj godine regulatornog haosa tokom osamdesetih i dalje onemoguavaju kvalitetno funkcionisanje medija.6

5 Kako Ofkom strateki razmatra tehnoloke izazove, konkurenciju u razvojne potrebe u procesu digitalizacije uporediti, na primer: Ofcom: Review of Public Service Broadcasting, Phase2 Meeting the Digital Challenge, septembar 2004, dostupno na: http:// www.ofcom.org.uk/consult/condocs/psb2/execsum. Videti, takoe, izvetaj za Veliku Britaniju u EUMAP istraivanju. 6 Videti, na primer: European Parliament, Resolution , 22. April 2004, o rizicima krenja slobode izraavanja i informisanja u EU, a posebno u Italiji. Takodje, videti izvetaj za Italiju u EUMAP istraivanju.

275

U svakoj od tri pobrojane oblasti oigledno je da transformaciju blokira vlast bilo da je nespremna bilo nedorasla da odgovori izazovima u radiodifuziji. Sporost ovdanjih medijskih reformi utoliko je uobiajeno stanje, a ne privremeni zaostatak. Blokirani Savet Zakon o radiodifuziji, prvi u nizu zakona usvojenih posle 2000. godine, predvideo je osnivanje nezavisnog regulatornog tela Republike radiodifuzne agencije (RRA).Uspostavljanje Agencije postalo je simbol ukidanja politike kontrole nad elektronskim medijima i trebalo je da bude oslonac medijske reforme u Srbiji. Zbog duge i komplikovane izborne istorije njenog glavnog organa, Saveta RRA, ni tri godine posle donoenja Zakona, ona ne obavlja sva svoja ovlaenja. Uprkos zakonskim rokovima, izbor prvog Saveta RRA kasnio je osam meseci, nakon ega je proces iznenada ubrzan pred oekivani prijem Srbije u Savet Evrope u aprilu 2003. godine. Tokom ovog perioda, Skuptina i Vlada javno su objavile svoje kandidate za lanove, ali su na samoj izbornoj sednici Skuptine predloile sasvim nove. Time je prekrena zakonska procedura koja predvia da biografije kandidata moraju biti predstavljene javnosti najmanje 30 dana pre glasanja u Skuptini. Ovaj proceduranlni propust ubrzo se pretvorio u sutinski problem, izazvao ozbiljne kritike javnosti i ostavku lana Saveta koga su predloile profesionalne asocijacije, ve na samoj konstitutivnoj sednici Saveta.7 Tokom te prve sednice, Savet je za devetog lana predloio kandidata u istinitost ijih biografskih podataka je ve bila izneta sumnja. Iako je ovo jedan od moguih razloga za razreenje, Savet nije eleo ak ni da razmotri osporavanja koja su ve bila izneta u javnosti. Zbog toga je i lan Saveta koga su predloile nevladine organizacije podneo ostavku. Nepotpuni Savet nastavio je rad, a dva lana iji je izbor bio problematian od samog poetka, izabrani su za predsednika i potpredsednika Saveta. Profesionalna udruenja i javnost ovaj potez protumaili su kao podrku osporavanim lanovima i dalje krenje Zakona. Dva upranjena mesta u Savetu nikada nisu popunjena, a kasniji viemeseni politiki sporovi oko izbora Saveta, nepovratno su doveli u pitanje nezavisnost ovog tela.8

7 Autorka ovog izvetaja je lanica Saveta koja je podnela ostavku. 8 Opirnije informacije o sporovima oko izbora Saveta dostupne su na http://www. b92.net/specijal/rds.

276

Rasprava o Savetu prouzrokovala je i reakcije meunarodnih organizacija koje su podravale i pomagale izradu Zakona o radiodifuziji. Evropska agencija za rekonstrukciju je suspendovala pomo od 300.000 evra namenjenih za rad Agencije u prvoj godini. Kada je Skuptina pod pritiskom javnosti konano stavila na dnevni red problem Saveta u avgustu 2003, samo je potvrdila prethodno usvojenu odluku, uz isticanje da je zakonska odredba o razdoblju od 30 dana za javno predstavljanje kandidata besmislena posle toliko vremena. Nekompletan Savet se nikada nije oporavio od prvobitnog gubitka verodostojnosti. Savet nije doneo nijedan pravno obavezujui dokument, niti je to bilo mogue s obzirom na injenicu da Skuptina nikada nije odobrila Statut Agencije kako je propisano zakonom. Nezakonit izbor Saveta prerastao je u najozbiljniju medijsku krizu nakon 2000. godine, a primena Zakona o radiodifuziji bila je blokirana. Na neodreeno vreme je odloena dodela dozvola za emitovanje, a budui javni servis ostao je bez novih upravljakih organa. Proces transformacije dravne televizije u javni servis zaustavljen je pre nego to je i zapoeo. Mediji su nastavili da rade bez nadzora, jer nemaju vaee dozvole pa samim tim nema ni uslova propisanih dozvolom za emitovanje kojih bi morali da se pridravaju. S druge strane, Savet nije uivao neophodan kredibilitet da bi mogao obavljati poslove nadzora. Diskreditovan je institut regulatora koji je trebalo da uvede red na medijskoj sceni i smiri uporne medijske sukobe koji su godinama optereivali drutvo. U nastojanju da rei krizu Saveta, nova vlada je ubrzo poto je izabrana predloila manje izmene Zakona o radiodifuziji koje su usvojene u avgustu 2004. Izmene su, potom, iskorienje kao opravdanje za izbor novog Saveta, pre isteka mandata postojeeg, uprkos nezakonitosti takvog postupka. Izmenama je, u stvari, korigovana postojea lista ovlaenih predlagaa, pa je skuptinskom Odboru za kulturu i informisanje dato ovlaenje da predlae est kandidata za tri lana.10 U izvesnom smislu to je kandidature predstavnika dravnih institucija objedinilo u jednu instituciju. Kako se u Skuptini glasa u skladu sa snagom parlamentarnih partija, ova izmena Zakona je u stvari potvrdila dominantan uticaj politikih partija na sastav Saveta. Na listi je za sve predloge pisalo koja ih partija kandiduje, pa je bilo jasno da je u Odboru ve bio postignut dogovor izmeu partija. Pri izboru lanova Saveta, drava kao predlaga ima povlaeni status u odnosu na institucije civilnog drutva, ne samo po broju lanova ve i

277

po mogunosti uticaja na izbor lana koga predlau crkve i verske zajednice, kao i na izbor lana sa Kosova. Kako zakon ne predvia da razliite verske zajednice naizmenino predlau svog predstavnika, za oekivati je da e Srpska pravoslavna crkva, koja je u bliim odnosima sa dravom nego katolika, islamska ili bilo koja druga verska zajednica u Srbiji, uvek biti u povoljnijem poloaju. U sluaju lana sa Kosova, mogunosti politikog uticaja su jo i vee, budui da je u sadanjim okolnostima vlast u prilici da vie odrava tenje kontakte sa zainteresovanim stranama i na razne naine utie na izbor. Tako su Vlada i Skuptina izbegli prihvatanje odgovornosti za krenje zakonske procedure prilikom izbora prvog Saveta 2003. godine. Umesto toga otvoren je prostor za vei partijski uticaj na izbor i rad Saveta. Postalo je jasno da je ve dvogodinje kanjenje bilo posledica otpora vladajuih politikih partija da prihvate zaista nezavisnog regulatora. Ova odluka je ak predstavljena kao jedino mogue reenje krize, iako je ovakav manevar dodatno ugrozio nezavisnost Saveta i potvrdio njegovu podreenost politikim interesima. Pokuaj da se deblokada Saveta rei promenom zakona, stvorio je opasan presedan za svaku buduu vladu koja bude elela da razrei Savet pre isteka mandata. Na ovaj nain, poljuljani su pravna sigurnost i autoritet institucije, a politika vlast je demonstrirala mo nad novouspostavljenim regulatorom. U leto 2005. vlada je jo jednom predloila izmene Zakona o radiodifuziji i ponovo zbog korigovanja procedure izbora Saveta. Amandmani su predvideli da se utvrivanje duine trajanja mandata u prvom Savetu ne obavlja rebom, kao to je ranije predvieno, ve da se oni unapred definiu tako to e najdui, estogodinji mandat, imati kandidati koje predloi Odbor za kulturu i informisanje. Vlada je obrazloila da su ovi kandidati znaajniji sa stanovita javnog interesa nego oni koje predlau drugi ovlaeni predlagai. Sem to stavlja u neravnopravan poloaj sve predlagae, ova odredba omoguava da politike partije, koje se ve prethodno usaglase oko kandidatura u skuptinskom Odboru, u stvari mogu presudno da utiu na rad Saveta. Kako je istovremeno predloeno da se ukine ogranienje ponavljanja mandata, isti izabrani kandidati mogu taj partijski interes da ostvaruju u okviru dugogodinjeg lanstva u Savetu.9 I ovaj predlog izazvao je glasne ali neuvaene kritike medija i civilnog drutva. Budui da

9 Kritike predloenih izmena Zakona mogu se videti na http://www.nuns.org.yu/saoptenje.

278

je oko ponuenih reenja postojala politika saglasnost u okviru vladajue koalicije, Zakon je u avgustu 2005. drugi put izmenjen. Tako je i drugi pokuaj izbora prvog Saveta samo nastavio javne sporove oko nezavisnosti ovog tela. Ponovo nisu potovani zakonom propisani rokovi za izbor, to je potvrdilo reenost vlasti da se izbor Saveta to je mogue vie odloi.10 Izbor je okonan u maju 2005. godine, gotovo tri godine posle donoenja Zakona kada je nepovratno proputena prilika da nova institucija svoju buduu poziciju zasnuje na neokrnjeom ugledu u javnosti. Od Saveta za radiodifuziju javnost je najpre oekivala da sprovede prvu fer proceduru za izdavanje dozvola za emitovanje. Mnogi protivnici prethodnog reima videli su ovaj posao kao istorijsku obavezu Saveta da postavi standarde za licenciranje emitera i uvede red u radiodifuzni haos koji je petnaest godina bio stimulisan u Srbiji. Oekivalo se da poetak rada Saveta uvede ne samo racionalnu i efikasnu upotrebu radiodifuznog spektra ve i da donese ocenu rada postojeih emitera u prolosti, pogotovo onih koji su bili stubovi prethodnog reima. Formiranje Saveta podrazumevalo je i otvaranje debate o ulozi medija za vreme Miloevievog reima. Predstavnici slobodnih medija, ali i ire javnosti, delili su uverenje da mediji koji su sluili bivem reimu ili profitirali podravajui ga treba da zbog toga snose posledice. Zakon takvu mogunost i predvia, navodei da e Agencija prilikom donoenja odluke, u sluaju emitera koji ve rade uzeti u obzir i doprinos tog podnosioca prijave ostvarivanju naela ureenja odnosa u oblasti radiodifuzije, utvrenih lanom 3.ovog Zakona, u prethodnom periodu emitovanja.11 Imajui u vidu odlaganje javnog konkursa za dodelu dozvola, ova zakonska odredba gubi smisao i sve je manje verovatno da e ikada biti primenjena. Nacionalna umesto javne televizija Zakon o radiodifuziji predvideo je transformaciju RTS-a u Radiodifuznu ustanovu Srbije i Radiodifuznu ustanovu Vojvodine najkasnije do 30. januara 2003. godine. Pokazalo se da je ovaj rok neostvariv: Vlada nije uradila neophodni deobeni bilans, a kako Savet RRA do tada nije bio

10 Prema usvojenim izmenama Zakona, izbor Radiodifuznog saveta trebalo je da bude okonan najkasnije u roku od pet meseci, ali je procedura trajala devet meseci, a zavrena je izborom devetog lana Saveta na sednici Skuptine Srbije 23. maja 2005. 11 Zakon o radiodifuziji, lan 53.

279

ni izabran nije mogao ni da imenuje novi upravni odbor RTS-a ime je blokirano donoenje itavog niza neophodnih odluka. Od februara 2003. RTS posluje u pravnoj praznini: on de facto nije postao javni servis, ali nije vie ni sasvim dravna, kontrolisana radio-televizija. Njegova istinska transformacija nee ni biti mogua bez pravno valjano uspostavljenog i funkcionalnog saveta RRA i zakonito izabranog upravnog odbora i direktora RTS-a. Ministarstvo kulture i medija reagovalo je na ovu ambivalentnost u leto 2005. godine kada je predloilo produenje roka sa transformaciju RTS-a do 30. aprila 2006, dajui mu istovremeno pravo da odmah pone sa naplatom televizijske prtplate. Upravo izabrani Radiodifuzni savet snano je podrao poetak naplate i pre nego to se RTS transformie u javnu televiziju. Drugim reima, RTS e poeti da naplauje pretplatu i pre nego to postane javna radiodifuzna ustanova i ispuni zakonski uslov za ovaj nain finansiranja. Jedan od osnovnih poslova novouspostavljenog Radiodifuznog saveta, meutim, trebalo je da bude stimulisanje transformacije RTS-a sa osnovnim ciljem da se u Srbiji razvije snana i nezavisna javna radio-televizija. Umesto da deluje u skladu sa zakonskim obavezama i doprinese promenama u jednoj od najznaajnijih oblasti u tranziciji autoritarnog reima, RRA je podrala ouvanje postojeeg stanja, zadravajui RTS u statusu u kome, kako mnogi kritiari veruju, vlast i dalje ima veliki uticaj na njegov rad. Za uzvrat, novo rukovodstvo na elu sa generalnim direktorom, insistira na ulozi RTS kao nacionalne televizije, koja ne proizlazi iz zakonske definicije javne radio-televizije, ali je ideoloka konstrukcija koja veoma podsea na koncept dravne televizije. Iako se RTS finansira novcem poreskih obveznika, nain i struktura troenja novca u ovoj kompaniji nikada nisu bile teme javne rasprave i nikakva procedura javne provere trokova ne postoji. Prema izvetaju revizora za 2003. godinu, finansijski izvetaji RTS-a nisu realno odraavali prihode i trokove ove kompanije te stoga nisu dobili pozitivnu ocenu, ali o ovom i slinim izvetajima u javnosti nikada nije bilo rasprava.12 Planirani budet RTS-a za 2005. godinu bio je 2,8 milijardi dinara, ali je tokom leta Ministarstvo finansija ovaj iznos smanjilo na 2,3 milijarde dinara. Ovo je izazvalo burne reakcije RTS-a, a njegov direktor je ak predvideo bankrot kue ukoliko se ovakva odluka primeni. Istovremeno, RRA je odgovorio predlogom za ponovno uvoenje pretplate kao osnovnog sredstva finansiranja, ukoliko je mogue ve od septembra 2005. godine. Ovo je

12 Revizorski izvetaj, 30. jun 2004, interni dokument.

280

odmah izazvalo javne debate o pravu RTS-a da obnovi naplatu pretplate pre nego to je transformisan u javni servis. Javno je ispoljena bojazan da e ovim potezom transformacija, ako ve ne bude zaustavljena, svakako poeti sa pogrenog kraja.13 Debata je takoe pokazala spremnost vlasti da otpie dug RTS-u od skoro 30 miliona evra, shodno stavu da je RTS-u neophodna inicijalna finansijska pomo od dodatnih 10 miliona evra za uspenu transformaciju. Prema procenama generalnog direktora, RTS-u je neophodno najmanje 60 miliona evra prihoda godinje da bi funkcionisao normalno.14 Vlada je uz to predloila i formiranje posebnog tranzicionog fonda za transformaciju RTS i mada je on izmenama Zakona predvien o njegovom radu se jo nita ne zna. Organi upravljanja budue javne radio-televizije, prema Zakonu o radiodifuziji, bie upravni odbor i generalni direktor, uz programski odbor kao savetodavno telo. Iako je Zakon detaljno propisao proces izbora nove upravljake strukture i utvrdio rokove u kojima bi ovi izbori trebalo da se obave, to se jo nije dogodolio. Meutim, samo dve nedelje nakon formiranja, Vlada je u prolee 2004. smenila dotadanjeg i postavila novog generalnog direktora RTS-a, a kasnije i Upravni odbor, pozivajui se na Zakon o javnim preduzeima.15 Vlada je na ovaj nain zaobila Zakon o radiodifuziji i njegove odredbe, smatrajui ga, oito, neprimenljivim dok Savet RRA i Agencija za telekomunikacije ne ponu da rade svoj posao. Imenovanje je usledilo samo nekoliko sati posle izbijanja masovnog nasilja protiv Srba na Kosovu 17. marta 2004. godine, a poto je Vlada izrazila svoje nezadovoljstvo izvetavanjem RTS-a.16 To nezadovoljstvo iskoristila je da opravda svoju intervenciju u tako delikatnoj situaciji kao to je masovno etniki motivisano nasilje, ime je potvrdila da su za dravnu radio-televiziju nacionalne obaveze vanije od profesionalnih standarda. Imenovanjem novog direktora Vlada se odluila za personalne, a ne za institucionalne promene u dravnoj televiziji, potvrujui da je zanima

13 Od sredine jula, kada je Ministarstvo finansija predloilo smanjenje budetskih prihoda i RRA odgovorio inicijativom za poetak naplate pretplate, finansiranje RTS-a postalo je znaajna javna tema a podaci o trokovima i finansijama RTS-a prvi put dostupni iroj javnosti. Vie informacija o razliitim stanovitima na http://www.mediacenter.org.yu/code/navigate.asp?Id=6&from_date=1/1/2000&to_date=8/22/20. 14 Tijani: Mogu da posumnjam da neko eli da budemo bedna mala TV, Blic), 18. jul 2005. 15 Zakon o javnim preduzeima i obavljanju delatnosti od opteg interesa, Slubeni glasnik Republike Srbije, br. 25/2000. 16 Izjava ministra za kulturu Dragana Kojadinovia objavljena u Blicu 20. marta 2004.

281

prvenstveno kontrola programskog sadraja a ne njena organizaciona transformacija. Vlada je u ovom sluaju iskoristila zakonsku prazninu, u kojoj RTS jo deluje kao javno preduzee, i ignorisala injenicu da su zbog posebne uloge koju radiodifuzna preduzea imaju u drutvu, ona i predmet posebne zakonske zatite. Potpuno u suprotnosti sa proklamovanim namerama da obezbedi zakonski okvir za javni servis koji jasno predvia njegovu ureivaku nezavisnost i institucionalnu autonomiju. Kada je iskoristila priliku da direktno imenuje njegovo rukovodstvo, Vlada je, umesto da se uzdri od politikog uticaja na javni servis, vratila RTS u ulogu dravnog emitera. Sa rukovodstvom koje je imenovala Vlada, i sa budetskim finansiranjem, RTS i politiki i finansijski zavisi od vlasti. Ovaj potez pokazuje fundamentalno nerazumevanje pozicije javnog servisa koja treba da bude ostvarena kroz zakonsku reformu. Umesto sutinske transformacije, RTS je pod mandatom novog generalnog direktora ubrzo poeo da se menja tako to se upustio u estradne transfere televizijskih zvezda sa drugih medija. Odsustvo institucionalnih reenja maskirano je nastojanjem da se kredibilitet trai kroz kupovinu uspenih programa ili lica drugih televizija. Kada se uz veliku reklamu, nekoliko novinara BK Televizije pridruilo RTS-u, to se dogodilo uz odobrenje vlasnika, Bogoljuba Karia, koji je ustupio svoje najbolje novinare da pomognu jaanje nacionalne televizije. Vlada je sa svoje strane podrala RTS tako to je odredila budetska davanja za RTS, skoro do veliine ukupnog budeta Ministarstva kulture i medija. Ova koordinisana akcija navodi na zakljuak da postoji politiki dogovor da se podri neto to se u javnom govoru sve ee zove nacionalna televizija. Ova odrednica potpuno je zamenila pojam javnog servisa, to je ogolilo bojazan Vlade od gubitka kontrole nad dravnom radio-televizijom. Pored dubokog nerazumevanja samog koncepta javni servis, takvi postupci pokazuju i sutinsko nepotovanje javne uloge i odgovornosti medija. Ovakva fascinacija znaajem televizije kao nacionalne a ne javne institucije, doprinosi ouvanju fantazije o nacionalnoj veliini sa svim opasnostima koje iz toga mogu proistei. Divlje trite Kao politiko naslee iz devedesetih, mediji se i danas se doivljavaju uglavnom kao sredstvo politikog uticaja, a ne kao industrija. Vano mesto koje mediji zauzimaju u svakodnevnom politikom ivotu proistie iz

282

ovakvog tumaenja njihove uloge. Komercijalni aspekti njihovog poslovanja, po nepisanom pravilu, smatraju se privatnim pitanjem vlasnika, a ne pitanjem od javnog interesa koje podrazumeva odgovarajuu transparentnost. Zbog pravne nesigurnosti i politike nestabilnosti, izuzev nekoliko tampanih medija, elektronski mediji do sada nisu bili interesantni za inostrane investitore. U oekivanju privatizacije, veliki broj lokalnih medija jo je u vlasnitvu ili pod direktnom kontrolom lokalnih vlasti. Veinu ovih medija osnovale su optine, a mnogi se i dalje finansiraju uglavnom iz lokalnog budeta.17 Zakon o radiodifuziji propisao je etvorogodinji rok za privatizaciju elektronskih medija u dravnom vlasnitvu (leto 2006). Proces, meutim, nije ni poeo pa je izmenama Zakona u avgustu 2005. rok pomeren na kraj 2007. godine.18 Prema Zakonu o javnom informisanju, privatizacija tampanih medija trebalo je da se zavri jo bre do aprila 2005. godine.19 Kad je ve bilo oigledno da je rok neostvariv, u februaru 2005, Vlada je predloila amandmane kojima se zavretak privatizacije produava za dodatnih godinu dana. Ali tada je ve bilo prekasno da Skuptina usvoji amandmane pre isteka prvobitnog roka.20 Rok je produen do leta 2006, izmenama Zakona u julu 2005, par meseci nakon to je proces ve treblo da bude zavren. Lokalni mediji stalno su izloeni pritiscima lokalnih vlasti i nastavljaju da rade u uslovima potpune neizvesnosti koju samo pojaava dalje odlaganje zakonskog roka za njihovu privatizaciju. Izuzetno velik broj ovdanjih medija odraz je regulatornog haosa, a ne pokazatelj bogatstva medijskog trita. Trite oglaavanja procenjuje se na oko 80 miliona evra i relativno je siromanije nego u ostalim zemljama regiona. Reklamno trite uveava se svake godine za 15 miliona evra, ali se svi ovi iznosi moraju uzeti sa rezervom jer ne postoje pouzdani podaci a manjkav poreski sistem ne omoguava uvid u poslovanje kom

17 Vie informacija o lokalnim medijima u: Snjeana Milivojevi i Sreko Mihajlovi, Lokalni mediji i razvoj lokalne zajednice, Fondacija Friedrich Ebert, Beograd, 2004; IREX, Privatizacija medija u Srbiji, Beograd, 2004; Privatizacija medija na jezicima manjina, transkript sa Okruglog stola u organizaciji IREX i Novosadske novinarske kole, odranom u Novom Sadu 2. juna 2004. 18 Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, Slubeni glasnik Republike Srbije, broj 76/05. 19 Zakon o javnom informisanju, lan 101. 20 Zakon o javnom informisanju, izmene od 15. jula 2005, Slubeni glasnik Republike Srbije, broj 61/05. Dostupno na ttp://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=236&t=Z.

283

panija.21 Oko 65% ovog iznosa odlazi na TV oglaavanje, svega 4% na radio, a 19% na tampane medije. Trino najuspenija je RTV Pink, sa vie od 40% ukupnog prihoda sa reklamnog trita.22 Sva tri kanala Radio-televizije Srbije ostvaruju oko polovine ovog iznosa. Preostale dve televizije sa nacionalnim pokrivanjem imaju otprilike isto toliki udeo BK izmeu 12 i 15% i B92 oko 7%, to znai da za ostalih nekoliko stotina emitera na tritu ostaje veoma malo novca. Nakon poetne nesigurnosti posle promene vlasti 2000. godine, velike privatne medijske kue koje su se razvile tokom devedesetih, uvrstile su svoje politike i trine pozicije. Izvori njihovog velikog bogatstva, koje im omoguava i veliku mo, nikada nisu utvreni. Ovo se takoe odnosi i na oblasti povezane sa medijskom industrijom, posebno na mobilnu telefoniju. Nova demokratska vlast nije ispunila oekivanja javnosti: sklapala je politike aranmane sa velikim medijskim kuama umesto da podstakne javnu raspravu o njihovoj neasnoj ulozi u prolosti i profiterstvu Miloevievom reimu. Najvee medijske kompanije koje su osnovane tokom devedesetih koriste svoje trine privilegije da uvrste pozicije za budunost. U sluaju najuspenijeg elektronskog medija, RTV Pink, to izgleda ovako: od 1997. do 2000. godine prihod kompanije se postepeno poveavao do 5 miliona dolara godinje, dok je u 2004. dostigao nivo od 20 miliona dolara.23 Tako nagli rast prihoda pokazuje da je pravi dobitnik demokratskih promena u medijskom svetu u stvari vodea televizija koja je uspostavila svoju poziciju za vreme i zahvaljujui starom reimu, ali ini se da je najvie napredovala tek kada je taj isti reim smenjen. Kako pie u jednom internom dokumentu, od nastanka televizije sadraj programa bez vesti, bez sporta, samo zabava proizveo je brzi uspeh.24 S obzirom na to da je napredovao u vreme ratova u bivoj Jugoslaviji, narastajueg nacionalizma i ekonomske razgradnje drave, uspeh

21 Podaci o tritu uglavnom su izraunati na osnovu informacija o monitoringu reklamne potronje kao deo marketinkih istraivanja i indirektno raunati u odnosu na cenovnike odreenih medija. Ovaj monitoring sistematski se radi tek od 2001. godine. Za vie informacija uporediti godinje preglede medijske scene AGB Nielsen Media Research, dostupne na http://www.agbnielsen.co.yu/srpski/vesti/index.shtml#37. 22 AGB Nielsen Media Research, Medijska scena u Srbiji 2004, prezentacija na Sajmu medija u Novom Sadu, 3. 3. 2005. dostupno na http://www.agbnielsen.co.yu/srpski/ vesti/index.shtml#37. 23 Pink International, Godinjak kompanije, 2003, str. 11. 24 Isto.

284

TV Pink u pravljenju profita na jeftinoj zabavi i turbo folk muzici, napravio je ovu televiziju jednim od glavnih batinika pa ak i kulturnih simbola biveg reima. Druga velika komercijalna televizija, BK Telekom, sve oiglednije ureivaku politiku stavlja u funkciju porodinih, poslovnih ali politikih interesa svog vlasnika Bogoljuba Karia. Vlasnik televizije je ista kompanija koja je i veinski vlasnik Mobtela, vodeeg operatera mobilne telefonij, EUneta, velikog internet provajdera i nekolicine magazina. Drava odnedavno osporava i pred meunarodnom arbitraom pokuava da rei vlasniki spor nad Mobtelom, a u javnosti je otvoreno pitanje jakih veza izmeu medija i politike moi nakon to se vlasnik kompanije kandidovao na predsednikim izborima. Istraivanja pokazuju da je Kari oito bio favorizovan kroz programe TV BK koja uporno odbija ove optube, ali je problem mogue berluskonizacije medija postao tema. Iako zakon zabranjuje da politike partije osnivaju TV stanice, ispostavilo se da njegove odredbe nisu izriite kada je vlasnik medija ujedno i vlasnik politike partije. Pored oglaivaa i vei deo publike opredeljuje se izmeu dravne televizije i najvee komercijalne stanice RTV Pink. RTV Pink i Prvi program RTS-a imali su tokom 2005. gotovo isti proseni udeo u gledanosti (22,5% TV Pink a 22,4% RTS), i bili su daleko ispred ostale dve komercijalne televizije sa nacionalnim pokrivanjem, BK sa 11,2% i B92 sa 6,8%.25 U tom oiglednom nadmetanju za publiku, zabavni sadraji postaju sve znaajniji za RTS koji uvodi velik broj sapunica, kvizova i reality show programa. Naglaeno konkurentsko ponaanje dravne televizije i sve izraenije takmienje sa najveom komercijalnom televizijom relativizuje znaaj razlika u ureivakim politikama javnih i komercijalnih stanica. Nedefinisana uloga i odsustvo javne kontrole nad javnom televizijom ine da gledanost bude jedini kriterijum njene uspenosti to vodi zanemarivanju kvaliteta programa. Utoliko divlji trini odnosi ustvari diktiraju kvalitet javne komunikacije. Zakljuak Uinak prve faze medijskih reformi daleko je od zadovoljavajueg. Umesto osmiljenih i sutinskih promena, reforme su spore i delimine. Novi regulativni okvir je nedosledan, paket medijskih zakona nekomple

25 AGB Nielsen Media Research, Pregled TV scene u Srbiji 2005 godine, dostupno na http://www.cs.agbnmr.com/Uploads/Serbia/2005.pdf.

285

tan, nema aktivne medijske politike, a nove institucije jo nisu formirane. Pojedine istaknute linosti starog reima u ovoj oblasti ponovo su na znaajnim pozicijama u medijima. Istinske medijske reforme nisu mogue bez nezavisnih regulatora u oblasti radiodifuzije i telekomunikacija. Dok oni ne ponu odgovorno da funkcioniu, medijska budunost u Srbiji nee biti bolja. Dva uzastopna ciklusa izmena i dopuna Zakona o radiodofuziji (u leto 2004. i 2005), pre nego to je Zakon i primenjen, pokazuju politiku nespremnost da se uspostavi nezavisna regulatorna struktura i depolitizuje ova oblast. Nove demokratske vlasti izbegle su da preispitaju problematinu praksu nastajanja i delovanja medija u vreme Miloevievog reima. Umesto toga, pokuavaju da ouvaju uticaj nad medijima odravanjem nasleenih problematinih pravnih i trinih odnosa. Transformacija i dravnih i komercijalnih medija u emitere sa definisanim javnim obavezama i dalje je najvei normativni, institucionalni i profesionalni izazov.

SIMEON POBULI, Socijaldemokratski klub, Beograd

Peti oktobar i pravci socijalno-ekonomskog razvoja

U razmatranjima o tome ta je postignuto u promenama koje je inicirao Peti oktobar, pored uvoenja, stvarne, pluralne demokratije i stvaranja pravne drave, ne smemo izostaviti socijalno-ekonomski plan. Naime, sa stanovita boljeg ivota pluralna demokratija i pravna drava same po sebi nisu dovoljan uslov. Demokratsko odluivanje na sadanjem nivou razumevanja ljudskog dostojanstva mora da sadri unapreivanje kvaliteta ivota.Vrednost takvog suda u Srbiji nije teko dokazati. Mnoga istraivanja javnog mnjenja proteklih godina nesumnjivo pokazuju da je u registru interesa ipak za veinu bio i ostao najvaniji kvalitet ivota. Obaranje Miloevia u neposrednoj vezi je sa socijalnim pitanjima, to jest sa nematinom i bedom. Reim je oboren tek onda kada je narodu postalo jasno da zemlja nezadrivo tone u privredno beznae, a vladajua elita postaje sve bogatija i bezobzirnija. U takvim okolnostima socijalna pravda i jednakost su se iskazali kao jedan od pokretakih motiva politike akcije. Mnogi graani ne bi izali na ulice Beograda da nisu verovali da mora da postoji bolji ivot iz kojeg niko nepravdom ne moe biti iskljuen. Ni rudari u Kolubari ne bi trajkovali da nisu u to verovali. Upravo takva sprega nezadovoljstva srednje klase i radnika iz centara visoke industrijske koncentracije omoguila je da se stvori kritina masa potrebna za obaranje diktatorskog poretka. Pored toga, ta sprega je strankama demokratske orijentacije pruila legitimaciju da kao organizacioni faktor zamene vlast. Srednja klasa, budui izloena dubokom padu, takorei do potpunog imovinskog i statusnog unitenja, odigrala je ulogu fermenta promena, to joj u savremenim demokratskim drutavima inae pripada. Tako su radnici, poto su izgubili svaku svaku nadu da e im postojei reim obezbediti egzistenciju, svojim brojnim ueem nepovratno potvrdili apsurdnost preanjeg stanja. Na taj nain je bunt svojim sastavom

287

i povodom postavio socijalnu potku novom poretku koji istina u tim danima niko nije javno obrazloio, ali se ona podrazumevala. Taj zahtev se zbog duboke i sveopte zaostalosti zemlje kao vrela konstanta politikog ivota zadrao sve do danas. Iz toga se moe izvui zakljuak da je pristup socijalno-ekonomskim pitanjima i u zakonodavnom i u izvrnom smislu od presudne vanosti za dananji politiki ivot. To je razlog zato valja povodom jubileja razmotriti u kome pravcu ide socijalno-ekonomski razvoj. Izostavljanjem te komponente, Peti oktobar bi liio na najobiniji pad vlade proistekao iz povremenog menjanja upravljake strukture, ali ne i sutine vladanja. U tim razmatranjima kao obrazac mogle bi da poslue potvrene socijalne vrednosti Evropske unije, onako kako su formulisane u principima unutranje kohezije, deljivog prosperiteta i socijalne stabilnosti. Standardi koji su tamo postugnuti najvii su domet svetske upravljake prakse, koji, razume se, nije bez nedostataka. Meutim, nikome vrata nisu zatvorena za vlastito usavravanje. Proces pridruivanja ovoj organizaciji bi trebalo da olaka pribliavanje Srbije takvim standardima1. Nova vlast dovela je van svake sumnje do poboljanja kvaliteta ivota na irokom planu: zaustavljena je inflacija, uspostavljana je preko potrebna makro ekonomska stabilnost, pre svega monetarna, infrastruktura je poela koliko-toliko da normalno funkcionie, isplata penzija i deijeg dodatka je postala redovna, socijalna zatita i pored skromnog obima svoje intervencije je sanirala najdrastinije sluajeve, usvojena je i strategija za suzbijanje siromatva, a nezaposleni su poeli da primaju pomo. Povrh svega, poveali su se u znaajnom procentu prihodi stanovnitva. Od posebnog znaaja je i to to su se sredili odnosi sa meunarodnom zajednicom. S jedne strane, uklonjene su mnogobrojne spoljne blokade od najneposrednijeg uticaja na socijalno stanje, a s druge, putem donacija pruena je hitna finansijska pomo kako bi se uklonili najtei sluajevi bede i nematine. U tim poetnim koracima moda je najvanije to to se obinom oveku povratila vera u potenu dravu, to je za osiromaenu zajednicu pretpostavljalo i socijalno pravedno ureenje. Taj optimizam nije bio ni od koga programski dosledno definisan, ali je u javnom mnjenju izrastao

1 Donatorske konferencije u decembru 2000, junu 2001. i novembru 2003. godine pruile su humanitarnu pomo i kredite pod povoljnim uslovima. Bespovratna pomo je iznosila 1907 milijardi evra, a visina koncesionalnih kredita 1252 milijardi evra (Goran Nikoli, 2005. Ostvareni razultati na planu ekonomskih odnosa sa inostranstvom u postmiloevievskom vremenu. Beograd: Centar za istraivaki rad i ekonomske analize PKS).

288

u jasnu poruku politici. Kasnije, kada se uoilo da sve ne ide kako valja, ta vera se preobrazila u pritisak na vlast da ova bude inventivnija, aktivnija i odgovornija na reavanju socijalno-ekonomskih pitanja. Naalost, zarad veoma uskih interesa malih grupa, taj se pritisak u praktinoj politici nije revnosno prevodio u inicijativu i dela koja bi bila liena demagokih obeanja bez pokria. Tokom vremena se pokazalo, a naroito posle ubistva premijera Zorana inia, da reforme ne idu tokom koji bi iao u susret oekivanjima graana. Nije bila samo u pitanju brzina reformskih procesa ve i odraz tih procesa na dobrobit veine stanovnitva. Naroito teak udar nanela je privatizacija poveanjem broja nezaposlenih. Uz sve to, Peti oktobar kao politiki obrt, po svojoj logici borbe dobra protiv zla, uzdigao je oekivanja toliko visoko da su ona premaila stvarne mogunosti. Pojavio se opasan raskorak izmeu htenja i stvarnosti, nagovetavajui politiku nestabilnost i sve ono ta ona za sobom povlai. Taj raskorak nije se predstavio kao prolazna tekoa, tipina za svaku novu vlast, ve se kao strani usud vrsto ukotvio u politiku situaciju. Da li je taj raskorak mogao biti manji da je reformski kurs sa stanovita znanja i odgovornosti bio vetije trasiran? Da li smo mogli proi bolje? Traenju odgovora na ova pitanja morala bi da prethodi rasprava o kvalitetu upravljanja. Jer mnogo zavisi od toga kako e se graditi drava, to jest kako e stvarati nove dravne institucije i jaati postojee. A to zavisi, u krajnjoj liniji, od ponaanja onih koji vode dravu, od politikih stranaka i njihovih rukovodeih jezgara. Razume se, od vladajuih stranaka koje pripadaju demokratskom bloku. Petooktobarska odgovornost je samo njihova i nikog drugog. Ono to se u njihovom ponaanju lako moe uoiti je pomanjkanje odgovarajue komunikacije sa graanima. Izvestan napredak u poreenju sa Miloevievim vremenom u tom pogledu nije toliki da bi predstavljao potpun prekid sa ranijom praksom. Raspoloenja graana i njihovi zahtevi ukazuju da bi te komunikacije u smislu ravnopravnog dijaloga moralo biti mnogo vie. Da je ta komunikacija bila bolja, razumljivija, ubedljivija i, pre svega, dvosmerna, verovatno bi uspela da umiri krajnosti u zahtevima i pronae manje bolna reenja. Na primer, tvrdnja da se tranzicija ne moe sprovesti bez tegoba za one koji pate nije nikakva uteha. Uteha, kad su izvori oskudni, mogla bi da potekne iz neposrednijeg objanjavanja svih elemenata nepovoljne situacije uz ukljuivanje u odluivanje svih onih kojih se to tie. Iskljuivanje ugroenih iz drutvenih tokova na irokoj skali, svuda pa i u Srbiji, dovodi samo do jo veeg besa, oajanja i jo teih posledica. Nasuprot tome, urbanizacija, po-

289

rast obrazovanja i proirene komunikacije uveali su politiku svest, pa su naini odluivanja u politici postali veoma vani. Zbog toga je sueljavanje razliitih socijalnih interesa i njihova sinteza u okviru otvorenog demokratskog postupka put kojim treba ii da bi se mirno uredio ivot u drutvu rastue meuzavisnosti. U siromanim zemljama, kakva je danas Srbija, to je jo zahtevniji aksiom, jer se u kratkom vremenu mora mnogo toga uraditi, bilo zbunjujuom preicom, bilo iscrpljujuim zaobilaznim putevima. Osim toga, u mnogo emu mora se poi od nule. Odsustvo otvorenog, ali i ureenog sueljavanja i zajednikog razmiljanja, dovodi do sumnje u prave namere i najee do birake apstinencije. Takva oseanja su pogubna za demokratiju, jer prete prelivanjem politike rasprave iz sistema prava u stanje u kojem je ideal moi bez priziva odluujui arbritar. Kad je re o tome kako neko ivi ili bi eleo da ivi, jedna od pretpostavki za politiku podrku, posebno u siromanoj zemlji, jeste visoki moral vodeih ljudi. Takvom zahtevu se u Srbiji niko nije otvoreno usprotivio; svi to prihvataju, ali moralna suprematija nasuprot uskogrudom pragmatizmu nije nala svoje mesto u ponaanju mnogih politiara. Zbog toga je Srbiji, slikovito reeno, potrebniji Gandi nego Berluskoni. Meutim, politike stranake, njihove voe i svite mahom su se zatvorile u svet borbe za meustranaku prevlast, koja ba nije uvek podudarna sa onim to bi se nazvalo nesebinim zalaganjem u korist drugih u korist naroda. ini se da se u nekim situacijama pouzdano ne zna ta je to korist naroda; vie je to pretpostavka nego utvrena injenica. Da bi se to zaista utvrdilo morali bi da postoje odgovarajui naini pre svega u radu stranaka. Naalost, unutar njih ne postoje stalni mehanizmi koji bi se time bavili. Povremeni obilasci terena od strane stranakih rukovodstava vie slue za promociju pojedinaca, a manje da se doe do informacija o pravom stanju stvari. Stranaki optinski odbori koji su najvie u dodiru sa biraima mogli bi, kao konsultant, da poslue u te svrhe. Meutim, postojei klijentelizam ne podstie negovanje takve uloge, jer se prioriteti grade na nekoj drugoj vrednosnoj skali. Ni rasprave na zasedanjima glavnih odbora ne vode se na osnovu zapaanja sa terena, ve se ovi po pravilu izjanjavaju o onome to predlau predsednitva. Izuzetak u ovoj praksi su organizacije civilnog drutva iji je posao da brane interese pojedinih grupa ili afirmiu neka od prava koja pripadaju pojedincima. Ali, one nisu glavni igrai. Njihovi dometi nisu od presudne vanosti, poto kao organizacije uglavnom nemaju impresivnu masu u

290

lanstvu, pa teko mogu dokazati da izraavaju miljenja mnoine. Dok mudrost ljudi koji su im na elu zbog konkurentskih razloga nije kod politiara na visokoj ceni. Zbog toga se politika u svojim razmatranjima mnogo na njih ne obazire (ako ih potpuno ne zanemari, onda ih stiska u eme svojih interesa). U vezi s utvrivanjem korisnosti odluka ne bi se smeli zaboraviti mediji. Primeujemo: njihova istraivaka uloga u celini mogla bi biti prodornija, a time i znaajnija, kad bi uspeli da se sasvim ili bar donekle otrgnu od uticaja vladajueg politikog establimenta. Posledica nedovoljnog demokratskog sueljavanja i otvorenosti u odluivanju su kratkoronost, povrnost i kontradiktornost. Srena okolnost je ta to se svi na dravnim funkcijama ne oseaju nezamenljivi, pa razmere tih posledica nisu van svake kontrole. Ipak, ispravke je teko sprovesti. Ispravke su uslovljene ostavkom pojedinca, to se ponekad i ini ili temeljnom promenom politike u pojedinim oblastima, to mora saekati sledee skuptinske izbore. A dotle, teta je uinjena i to moda nepopravljivo. U vezi s ovim valja rei da mogua nedelotvornost demokratije u Srbiji proistie i iz proporcioinalnog izbornog sistema kakav danas postoji na osnovu postojeeg Ustava. Budui da su poslanici izabrani na stranakim listama, ne postoji nain koji bi ih prisilio da se oseaju odgovorni za svoj rad prvenstveno graanima. Odgovornost se usmerava ka stranakim vostvima koja su u krajnjoj liniji i sastavila poslanika liste. Prema tome, poslanik za svoje ponaanje odgovara samo toj grupi, a ne biraima. Poslanik istini za volju i nema svoje posebno birako telo, niti birako telo zna ko je njegov poslanik. Samo pojedinci koji su veoma vezani za svoj kraj nekako tu vezu odravaju, ali je ona po pravilu stvar njihovog nahoenja. Na taj nain naroito su ugroeni lokalni interesi, jer je suena transmisija koja ih prenosi od dole ka gore. Pored toga, poslanika pitanja vladi na sednicama Skuptine praktino ne postoje, pa specifine potrebe time jo vie gube na vanosti. Kako onda da se gradi sinteza specifinih zahteva proisteklih iz autentinih interesa graana i ova pretvara u jedinstvenu, prihvatljivu, politiku? Takvo od graana udaljeno odluivanje svakako ne pogoduje osetljivoj upravljakoj sferi kao to je socijalno-ekonomski razvoj. Vanu koplementarnu ulogu u utvrivanju socijalno-ekonomskog politike trebalo bi da igraju sindikati, jer oni su jedina organizacija koja je u neposrednom kontaktu sa zaposlenim, pa je po svom poloaju najbolji prenosnik njihovih interesa, i pojedinanih i kolektivnih. Poto su zaposleni zbog svoje trine imobilnosti u odnosu na poslodavce slabija strana, valja u tom kontekstu istai znaaj kolektivnog pregovaranja o visini zarada, radnim uslovima i drugim benificijama vezanim za posao. Uee radnika

291

u savremenoj privredi, izloenih otroj trinoj utakmici i nesigurnosti posla, namee ureenu zatitu radnikih prava i uvaavanje uloge sindikata. U suprotnom, to bi imalo negativan efekat na porast produktivnosti koja se ne moe postii bez volje slobodnog oveka. Pored toga, kolektivno pregovaranje obezbeuje stabilnost trita rada vaan element privrednog rasta i efikasnog proizvodnog i trinog planiranja. U mnogim demokratskim zemljama pravo graanstva su odavno stekli razni oblici socijalnog dijaloga, kao dopunjujui nain u odluivanju na nivou vlasti. Svetska praksa je potvrdila da je ovaj oblik uea postao vana komponenta dobrog upravljanja i odgovornosti, tim vie to nije u sukobu sa globalnim privrednim sistemima pod uslovom da se ne ponaaju monopolski. Da nije tako kolektivno pregovaranje ne bi bilo opte prihvaeno, podrano od MOR-a, Evropske unije i OECD-a. Srbiji koja se otvara prema inostranstvu mora biti u interesu da ovakvim metodama odluivanja posveti punu panju. Ve uspostavljeni Socijalni savet jeste takva institucija. Na osnovu dosadanjeg skromnog iskustva primeujemo da e od Saveta biti koristi samo ako se njegove preporuke briljivo ugrauju u razmatranja vlade i skuptine. Ustavne garancije za takav postupak ne postoje. Nadajmo se da e novi ustav i to pitanje urediti. Elementima nepodudarnosti politikog ureenja i suvereniteta graana treba dodati izvesnu ideoloku zbrku koja postoji oko puteva napretka. Jedan deo dravnog aparata prostim kopiranjem neoliberalnih postulata bogatih zemalja teite previe ematski stavlja na slobodnu privatnu inicijativu u oekivanju da ova bude svemogui motor razvoja. Meutim, zanemaruje se injenica da u zemlji nedovoljne zakonske regulative i neizgraenih demokratskih institucija jo ne postoji pravo slobodno trite koje bi garantovalo ravnopravnost svim uesnicima. Tako se preduzetnika sloboda izvrgava u situaciju koja je daleko od proklamovanih namera. Uz neureenost trita javlja se i izvesna selektivnost u podravanju privatne inicijative. Mnogo bolje prolaze krupni od malih preduzetnika, usluni sektor nego proizvodnja, trgovina hranom od poljoprivrednih proizvoaa. U takvoj kontradikciji tipinih sloboda ekonomski razvijenih sredina i nepostojanja odgovarajueg pravnog okruenja trebalo bi ubrzati privredni rast koji bi poveavao zaposlenost i kvalitet ivota. Iskustva mnogih pokazuju da se to u takvom okruenju ne dogaa. Ili, ako se i dogodi, bie toliko usporeno da nee za veinu predstavljati opipljiv pomak nabolje. Prevelik naglasak na trine slobode bez ograda je dopustio izrastanje monih monopola u distribuciji/trgovini i u nekim granama prehrambene industrije. Na primer, monopli u trgovini svojim ucenjivakim uslovima

292

nametnutih proizvoaima podiu cene i podstiu zaduivanje i inflaciju. Neto nalik na monopolsko ponaanje jeste i velika razlika izmeu najvie kamate koju daju banke 6% na godinjem nivou i kamate koju banke uzimaju za svoje kredite najnia je bez dravnih garancija 12%. Alokacija monopolskog kapitala je takoe nepovoljna. Novac se usmerava ka oblastima uglavnom van proizvodnje na kupovinu nekretnina, graenje poslovnog prostora i usluge koje daju brzu dobit, ukljuujui televiziju. Primena antimonopolskog zakona koji je nedavno donet jo se ne osea. Nadajmo se da e vlada temeljno sprovoditi te mere, ako ni zbog ega drugog onda zbog toga to to trae propisi Evropske unije. Kada je re o privatnim monopolima treba spomenuti i postojanje dravnih monopola. Njihova tetnost verovatno najvie dolazi do izraaja u niskoj produktivnosti. Ipak, postojanje javnih preduzea samo po sebi ne mora biti loe po socijalno-ekonomski razvoj. Zavisi kako se sa njima upravlja. Ako se sa njima upravlja na slian nain kao i privatnim korporacijama, nee se dogoditi nita tetno. Osim toga, posebni ciljevi javnih preduzea ne moraju biti u suprotnosti sa efikasnim odnosno profitabilnim poslovanjem. Nezgoda je kod nas to dravni monopoli obezbeuju sredstva zaslunim pojedincima i partijskim kasama, a ujedno predstavljaju i politiku bazu koju ine zaposleni u takvim preduzeima garantujui im posao. Otvoreno je pitanje da li takav pristup upravljanju nudi potrebnu profesionalnost, odgovornost i usklaenost sa javnim interesom. Od procesa monopolizacije ne moe se razdvojiti pojava tajkuna ljudi koji su takorei preko noi stekli ogromno bogatstvo. Imetak, steen u vreme Miloevievog reima, kada je nacija uasno osiromaila, potie ne od nekog velikog rada, ve iz burazerske privatizacije i privilegija na uvoz deficitarne robe uz povlaeni kurs nemake marke. Pomogla im je delimino i privatizacija posle Petog oktobra, jer im u mnogim sluajevima u procesu otkupa niko nije mogao da konkurie. A akcija oko oduzimanja ekstraprofita posle Petog oktobra je dala mrave rezultate. Tako je ostao netaknut kapital ije je poreklo izvan granica morala, prava i opte prihvaene poslovne prakse. tavie, kapital te vrste se nezadrivo uveava, stvarajui klasu oddvojenu od naroda, ali koja se ne odrie uticaja na politiku. Naprotiv, politika im je potrebna jer njihovi poslovi veoma zavise od bliske veze s vlau. Moda oduzimanjem ili smanjivanjem tajkunskog kapitala graani ne bi mnogo dobili, ali bi se stvorila sasvim druga drutvena klima, mnogo povoljnija za razvoj demokratije. Brzo bogaenje uskog sloja svojom asocijalnou i uz to protkano nedozvoljenim radnjama ne moe da predstavlja stvaralaki motiv za one koji nemaju, izuzev da

293

bude poziv na sveopti kriminal. Tajkunska akumulacija kapitala kao obrazac ponaanja nanosi teke udarce moralnom drutvenom tkivu, a svojim izborom poslovnih prioriteta se suprotstavlja politici odrivog razvoja. A kao jedan od izvora korupcije ini zemlju nepodobnom za integraciju sa sistemima socijalne kohezije i deljivog prosperiteta. Da se u sluajevima tajkunizacije ranije odgovornije postupilo, uspenije bi se prekinulo i sa prethodnom diktatorskom vladavinom. To bi onima koji ive od svog rada, zajedno sa izgradnjom drave prava, na nesumnjiv nain oznailo poetak novog vremena i mogunosti. Ostaje da se vidi: da li je odnos prema tajkunima posledica doktrine ili postoje neki drugi razlozi koji proistiu iz preovlaujueg vrednosnog manira na politikoj sceni. Bie da je u pitanju ovo drugo. Korupcija kao drutveno zlo sasvim jasne asocijalne prirode uporno se javlja i posle Petog oktobra, ne naputajui vlast i javne slube. Korupcija najvie pogaa slabe, jer oni ili nemaju para da dodatno plaaju za usluge ili nemaju naina da se suprotstave zahtevu za mito. Stoga, preraspodela ovim putem u korist monih je u direktnoj suprotnosti sa svakim pojmom pravde, pa i socijalne. Pored toga, socijalno ekonomski razvoj ne moe glatko da tee ukoliko je takva praksa postala svakodnevna pojava irokih razmera. Korupcija svojim pljakakim upijanjem prihoda ugroava graanima ivotni standard, a smanjujui ukupne prihode smanjuje i izdatke za unapreenje ljudskog kapitala i socijalne programe. Svrsishodnost politike socijalno-ekonomskog razvoja najtanije se ogleda u smanjivanju siromatva. Posle Petog oktobra proces siromaenja je usporen, ali ne i zaustavljen. Faktika nezaposlenost kao glavni generator siromatva je na nivou od oko 33%, dok se rauna da je broj graana koji se nalaze ispod nivoa preivljavanja odnosno sa prihodom manjim od tri dolara dnevno iznosi 11,6%2. Iz zone pukog preivljavanja nasporije se izvlae najsiromaniji graani. Socijalne razlike su u porastu, a produbljuje se jaz izmeu bogatih gradova i regiona i siromanog juga Republike3. to se tie socijalno-ekonomske politike treba imati u vidu i da 60% stanovnitva nije zadovoljno svojim prihodima, jer jedva pokrivaju elementarne potrebe. To praktino znai da razvoj uporedo sa otvaranjem novih poslova mora poveati i prihode. Da bi se postiglo i jedno i drugo, osposobljavnje pojedinaca je ispravan put koji moe da obezbedi odgovarajue znanje i vetine, pove

2 Prema navodima prof. Ljubodraga Savia u lanku Siromatvo i nezaposlenost, Politika, 18 novembar 2005. 3 Zakljuak prema lanku Spor izlazak iz siromatva, Politika, 16. novembar 2005.

294

a produktivnost i inventivnost, koji se danas u preovlaujuim tendencijama svetske ekonomije znanja toliko mnogo trae. Uostalom, to je jedan od uslova za ulazak stranog kapitala u zemlju. Onaj koji je osposobljen bie i mnogo aktivniji i odgovorniji u traenju posla od onoga koji to nije. Takoe, savremeno osposobljen bie spremniji da neprekidno prihvata nova znanja, to sve vie postaje imperativ linog blagostanja. Primeujemo da se na tom planu prethodnih godina izgubilo mnogo vremena, verovatno stoga to se u reformi preveliki znaaj dao makroekonomskoj stabilizaciji, a premali mikroekonomskom unapreenju. Mora se priznati da je ogranienost finansijskih izvora takoe razlog zato se u osposobljavanju ilo sporo. Podrka stranih organizacija u pokretakom i instruktivnom smislu je pomogla. Meutim, ona nije mogla da do kraja zameni domae faktore. Oigledno da je nedostajalo domae znanje, pa i politika volja, za prihvatanje takvog pristupa. Otuda na tim poslovima treba angaovati najsposobnije, kako bi se iz oskudnih izvora izvukla maksimalna korist. Naalost, sadanja organizacija vlasti po stranakim feudima svakako nee doprineti koncentraciji umea u ovoj oblasti koja ni u javnosti nije dobro oglaena. Strategija za suzbijanje siromatva koja je usvojena pre dve godine, to se tie naina, zadovoljava racionalni pristup i savremene modele. Njen ispravan naglasak na zapoljavanje putem osposobljavanja slabi nedovoljna ugraenost u privredne tokove, to bi trebalo da obezbedi odgovarajua nacionalna strategija privrednog razvoja. Takav dokument postoji samo kao vladin nacrt, ali ne kao skuptinski dokument. Postojee usvojene parcijalne razvojne strategije mogu da budu od koristi novom zapoljavanju kao indikacija o tome kako se rasporeuju resursi u pojedinim privrednim sektorima, to bi u daljoj obradi posluilo kao korisna informacija u graenju jedinstvenog programa za zapoljavnje. Prema tome, taj jedinstven program morao bi biti usaglaen sa nacionalnom strategijom razvoja, to podrazumeva i stabilno finansiranje. Pored toga, mora postojati jasno opredeljenje ili jasan odnos izmeu politike visokih zarada na osnovu unapreenog obrazovanja i produktivnosti i politike visoke zaposlenosti preko niskih zarada4. Verovatno, politika niskih zarada i ako se primeni mora biti privremena i ograniena samo na neke oblasti privreivanja, gde visoka obuenost nije od posebne koristi.

4 Prema Ekonomskom savetu Radnikog pokreta u lanak Cooperation pays (Saradnja se isplati) od 15. marta 2005, strategija visokih nadnica (working rich) vodi ka veem prosperitetu i veoj socijalnoj koheziji, dok strategija niskih nadnica (working poor) vodi niem prosperitetu i veoj nejednakosti.

295

Kad je re o finansiranju treba rei da je zaista vano da izvori budu stabilni, to ne trai da budu i veoma obimni. Mnogo para ne bi bilo od velike pomoi ako projekti nisu dobri, odnosno usklaeni sa socijalnim i trinim okolnostima. Premda je zapoljavanje prevashodna briga drave, pa deo finansija za te svrhe mora da potekne iz dravnog budeta, ipak bi privredni subjekti kotizacijama morali da u tome uestvuju zbog vlastite koristi. Da efikasnu politiku zapoljavanja nee biti lako izvesti izmeu ostalog govori nejasnoa pristupa. Ne zna se koliko je to ekonomski a koliko socijalni problem. Ta izvesna zbunjenost ogleda se u injenici da je razvojna agencija u nadlenosti ministarstva rada i socijalnog staranja, umesto da bude posebno vladino telo koje bi povezalo sve razvojne razloge u koherentan, sveobuhvatni, nacionalni plan. Time bi se uklonili usporavajui efekti sektorisanja u materiji koja je vieslojna i u osmiljavanju i u ostvarivanju. Jer je razvoj, pre svega, ekonomska kategorija i odatle se mora poi. Postoji opta saglasnost da je jedan od pogodnih naina za poveanje zaposlenosti pokretanje male privrede. Strukturalno, ova vrsta privredne aktivnosti se relativno lako ugrauje u promenljive zahteve domae i svetske trine privrede. Reformski kurs je od samog poetka razumeo vrednost ovog privrednog sektora. Ipak, elje i stvarnost nisu se lako poklopile. Fondovi za razvoj male privrede i poljoprivrede, mada znaajna prednost sa finansijske take gledita, samo su delom pruili ono to je potrebno. Za male preduzetnike i dalje je teko da dou do trinih i tehnolokih informacija i pojedinih ekspertiza, dok je zatita interesa preko sudova skupa i spora. Centri za pomo maloj privredi takoe nisu bili od neke velike koristi. Obuavali su nove privrednike znanjima o poslovnoj administraciji i kako se pravi biznis plan, to je korisno ali ni priblino ne zadovoljava potrebe. Ni poreska politika ne ide im na ruku, jer ih optereuje preko njihovih mogunosti. Slino je sa efektima iscrpljujuih administrativnih zahteva dravnih organa. Bankarska diskriminacija i visina kamata, usled poveane konkurencije, moda e se u dogledno vreme smanjiti. Ali to zavisi i od ponaanja drave. Bankarska podrka maloj privredi danas je nedaekvatna. Istovremeno, dravne kreditne garancije sporo deluju i nisu postale promoter ubrzanijeg rasta male privrede. Treba rei i to: preduzea koja su proistekla iz privatizacije po nekoj udnoj logici teko da mogu da se domognu statusa male privrede, iako po svim karakteristikama pripadaju tom sektoru.

296

Za socijalno-ekonomski razvoj u tranzicionoj zemlji privatizacija je od kljunog znaaja. Od toga kako se sprovodi privatizacija zavisi ta e se dogoditi sa zapoljavanjem i poveanjem prihoda i potronje zaposlenih. Naime, da li e stvoriti pogodni uslovi za razvoj privrede i socijalnu stabilnost. Zbog usmeravanja na sticanje budetskih prihoda, oivljavanje proizvodnje je preputeno izvesnom automatizmu. Oslonilo se na logiku da e sama promena vlasnika, podvrgnuta stvaranju profita neizostavno podii produktivnost, inventivost i poslovnost. To se u mnogim sluajevima nije dogodilo. Izostao je rast efikasnosti, konkurentnosti, kao i oporavak proizvodnje. Ako svemu tome dodamo jo i sluajeve korupcije i flagrantnog neispunjavanja ugovora, slika je jo manje ruiasta. Pored toga, privatizacija nije uspeno spreila pretvaranje dravnih monopola u privatne. I ono to je najnegativnije, privatizacija i dalje stvara novu nezaposlenost za koju ne postoji spasonosni lek. Razloge za takav ishod treba potraiti u politici koja zakonsku regulaciju i praksu nije postavila u odgovarajui razvojni okvir. Na primer, nisu se kao organski nerazdvojni deo celokupnog poduhvata formirali mehanizmi koji bi privatizacioni postupak i sve to iza njega sledi uputili nedvosmisleno ka privrednom rastu. Za takav postupak je pored dovoljne zakonske regulative privrednog ambijenta nedostajala i pomenuta nacionalna strategija razvoja. Takav dokument bi po racionalizaciji raspoloivog i saimanja namera morao biti oslonac za uspean proces privatizacije. Neki momenti privatizacije sa jasnim socijalnim implikacijama takoe su zanemareni. Nije se, na primer, posvetilo dovoljno panje institutu radnikih akcija, bilo da su one steene u prethodnoj privatizaciji ili je postojala elja da se one steknu pri otkupu preko konzorcijuma zaposlenih. U prvoj emi otkup akcija bivao je esto rtva neobavetenosti o pravima i mogunostima. Drava se nije potrudila da tu ogromnu asimetriju u obavetenosti ispravi. U drugoj emi otkup preko konzorcijuma zaposlenih bio je pravi hod po mukama. A kad se prodajom akcija i dolo do novca, niko odgovoran se nije potrudio da ga putem odgovarajue ekspertske pouke i podrke bankarskog sistema usmeri u produktivne svrhe. Dobar deo kapitala tako je otiao na renoviranje ili kupovinu stanova, zavretak kua, isplatu dugova, kupovinu automobila i kolovanje dece. Slina situacija se dogodila i sa otpremninama nakon otkupa preduzea. Oni koji su i pokuali da pokrenu neke poslove bili su preputeni svojoj pameti i obavetenosti o trinim okolnostima. Pomo drave je izostala, iako to ne bi bio skup poduhvat. I na ovom malom primeru izostao je de facto ekonomski pristup preduzetnikoj delatnosti malih ljudi.

297

U postupku privatizacije proputene su i neke male stvari koje ukupnu socijalnu sliku ne bi mnogo izmenili, ali bi u pojedinim sredinama zaista neto predstavljale. Re je o predaji zaposlenim malih lokalnih preduzea na upravljanje, i to onih koja imaju nekakve anse za preivljavanje. Razume se, da bi se to uinilo pod utvrenim ugovornim uslovima sa izgledom da zaposleni tokom vremena steknu puno vlasnitvo. Bilo je bolje i pokloniti, nego prodati imovinu u bescenje i povrh svega uveati broj korisnika socijalne pomoi. Socijalno-politiki razvoj sa stanovita politikog rizika je veoma klizav teren. Promene u privredi su brze i toliko nepredvidljive da i najbolje pripremljena politika moe u trenu doiveti veliki fijasko.Tranzicione reforme su nuda, ali je njihovo sprovoenje tegoban posao, jer stvaraju gubitnike i dobitnike. Pored ekspertski dobro projektovanih mera, fino podeavanje reformi, koje se esto odnosi na socijalna pitanja, nije ni najmanje zahvalan posao. Lako se desi da ni fino podeavanje ne moe da ublai grube efekte. Mere koje se tiu garantovanja jednakih ansi u nedovoljno izgraenom pravnom poretku mogu biti bez ikakvog upozorenja ponitene uzurpacijama ekonomskih monika. Stoga je teko uspostaviti ravnoteu izmeu potreba za ubrzanim razvojem i socijalnih potreba. Gotovi obrasci za takav postupak skoro da ne postoje. Pored toga, za kompromise takve vrste potreban je irok konsenzus koji pretpostavlja vladu sa jakim narodnim mandatom. Naveemo samo neke nedoumice u politici socijalno-ekonomskog razvoja. Liberalizovati trgovinu znai otvoriti se svetu i poveati konkurentsku sposobnost vlastite proizvodnje, ali i pretrpeti tetu od konkurencije stranih korporacija, kapitalno i tehnoloki daleko spremnijih od domaih preduzea. Liiti se uvoza znailo bi i liiti se izvoza najefikasnijeg stvaranja novih vrednosti. Kako ravnomerno i pravedno rasporediti poreska optereenja da bi se spreilo enormno i brzo bogaenje pojedinaca koje je po svojoj drutvenoj biti za veinu ekonomski neproduktivno, jer drugima veoma malo prua a veoma mnogo uzima? ta je to prava mera poreskog optereenja, a da se u uslovima brzih ekonomskih promena ne povredi stvaralaki poriv i produktivnost? Intervencija drave da bi se odbranio pravni poredak je neophodna, to ne povlai za sobom zakljuak da drava treba da se mea u vlasnitvo i preduzetnitvo van ouvanja poretka. Bez drave nema trita, regulacija je nuna, no drava ne sme da odreuje cene proizvoda i usluga. Drava ne upravlja privredom, ona treba da je podstie da bude produktivnija i da pored toga to koristi pojedincima koristi i javnom dobru. Drava pri tome mora da titi slabe, jer joj to na-

298

lae priroda zatite ljudskih prava. Drava je najodgovornija za suzbijanje siromatva i poveanje zaposlenosti. Privatne kompanije time se ne bave, izuzev to uestvuju u dobroiniteljskim akcijama. Snaan privredni rast lako moe da nanese tetu prirodnoj sredini. Drava je ta koja mora da odredi granice koje su radi ekolokih razloga ne mogu prei. Budetska ravnotea drave je, kao i nulta inflacija, u principu dobar politiki cilj, ali su u zemljama u razvoju i opasne po privredni rast, a time i zaposlenost. Nekada je ciljna inflacija najbolje reenje. Penzije, iako nekad zaraene, sada se moraju finansirati iz rada novih generacija, to u sadanjim prilikama znai umanjiti obrazovanje i zdravstvenu zatitu. Ako se tako neto izvede do kraja, nove generacije e stradati na raun starih generacija ije bi opet unitavanje bio neporavljiv moralni debakl celokupnog drutva. Usklaivanje potronje i proizvodnje je racionalan in, dok smanjivanje javne potronje na raun onih na donjoj polovini socijalne lestvice vodi u nove nevolje. Otuda je preraspodela vana ne samo da bi oni koji imaju davali onima koji nemaju, ve je to i nain da najdinaminiji u sticanju novih vrednosti plate trokove proizvodnje, tj. da namire svoj deo ulaganja u ljudski kapital. Korporacijska socijalna odgovornost nije prazna fraza, ona ima praktinu sadrinu svuda u svetu pa bi morala i kod nas. Za jednakost u prihodima i bogatstvu svakako su potrebna sredstva koja e se zadrati u prihvatljivim granicama tako da se ojaa, a ne oslabi socijalna kohezija. Veina socijalnih problema se ne moe reiti kroz poveavanje poreza. Nekada je suprotno od toga ispravno, jer paljivo smanjenje poreza moe podstai investicije i potronju koja bi podstakla proizvodnju. Nekad je bolje oporezovati progresivno potronju nego samo prihode, jer e to podstai tednju. Kao to se iz ovih nabrajanja vidi, utvrivanje pravaca socijalno-ekonomskog razvoja je izuzetno sloeno, reenja su podlona mnogim neizvesnostima, a uzevi ih zajedno zavise i od spoljnih faktora koji se ne mogu kontrolisati. Zbog toga, celokupna konstrukcija mora biti podreena jasno definisanom glavnom cilju. Smatramo, da bi na dananjoj civilizacijskoj ravni to trebalo da bude uspostavljanje ravnotee izmeu raznih interesnih grupa unutar civilnog drutva, koje bi poivalo na uzajamnosti uspeha i meuzavisnosti reenja. Odluka o tome je prevashodno politika, jer pored drave jo uvek ne postoji neka druga snaga koja bi svojom organizacijom bila kadra da to postigne, tim vie to se politika i socijalna prava moraju posmatrati kao celina. Opte priznato naelo jednakog uvaavanja prema svakom zahteva da drava svojom intervencijom umanjuje socijalne i ekonomske nejednakosti. Nejednakosti koje ne doputaju

299

da do izraza dou potencijali i vrednosti pojedinca. Socijalno-ekonomski razvoj upravo iz tih razloga ne moe biti preputen neijoj dobroj volji, pa ni onda kada je ova obojena doktrinarnim razlozima. Da bi u tom nastojanju vlasti u Srbiji bile ne samo efikasne ve i zaista pravdene, moraju znati kakvim snagama raspolau i kako ele da ostvare taj poduhvat. Socijalno odriv razvoj je razvoj ekonomskog specifikuma na odreenoj teritoriji, a ne matematiko pravilo koje vai za sve. Prema tome, potrebna je strategija razvoja koja bi obavezno na savremenim principima socijalne ravnotee sadravala model socijalnog razvoja, to jest unutranje kohezije i stabilnosti. Srbija to danas jo nema.5 LITERATURA
Anthony Giddens, 2001,: The Global Third Way Debate, James Midgley: Redistribution, and Welfare:Toward Social Investiment, Cambridge, UK, Polity Press David Held, 2004,: Global Covenant, Cambridge,UK, Polity Press International Labor Organization, 2004: Globalization for People; A Vision for Change, Geneve Deepa Narayan, 2002,: Empoverment and Poverty Reduction, Washington, DC, The World Bank Party of European Socialist, 2004: Developing Europe: 2005 2009, Brussels Socialist International, 2005: Financial and Economic Issues, the Bretton Woods Institutions and Global Economic Governanace, Meeting of the Council of the Socialist International, Tel Aviv and Ramallah Dubravka Staji, 2004: Tegobna tranzicija, Beograd, Nezavisna izdanja Slobodan Mai Imanuel Valertajn, 2005: Posle Liberalizma, Beograd, Slubeni glasnik Verner Vajdenfeld i Volfgang Vesels (izdavai), 2003 :Evropa od A do , Beograd, Fondacija Konrad Adenauer Zoran Vidojevi, 2005: Kuda vodi globalizacija, Beograd, Filip Vinji.

5 Najveu panju socijalno ekonomskom razvoju u savremenim politikim strujanjima doktrinarno i praktino prua socijaldemokratija. Prema dokumentu Partije evropskih socijalista pod nazivom Developing Europe: 2005 2009 (Razvoj Evrope 2005 2009) model drutva za koji e se zalagati evropske socijaldemokrate bie zasnovan na odrivom razvoju, kombinujui ekonomske, socijalne i ekoloke kvalitete, to jest na jakom rastu radi vee i bolje zaposlenosti, zdravoj prirodnoj sredini, jednakosti rodova i jednakim mogunosti za sve. U skladu s tim, evropska socijaldemokratija se protivi rasturanju modela socijalnih potreba a da bi se podstakao ekonomski razvoj. Smatraju, da socijalni model treba osavremeniti, a ne odbaciti.

GORAN NIKOLI, Centar za nauno-istraivaki rad i ekonomske analize PKS, Beograd

Ostvareni rezultati na planu ekonomskih odnosa sa inostranstvom u postmiloevievskom periodu

Posle petooktobarskih demokratskih promena dolo je do trenutnog otvaranja zemlje i njenog ubrzanog prijema u mnoge meunarodne organizacije. Srbija je vrlo brzo dobila znaajnu finansijsku pomo i politiku i savetodavnu podrku od EU i drugih zemalja kao i od glavnih svetskih finansijskih institucija. Korenite drutvene promene poele su praktino ve uoi petog oktobra sa osvajanjem, do tada priguene, slobode govora i one su nastavljene reformskim potezima s jeseni 2000, i posebno od poetka 2001. nakon izbora demokratske vlade. Ovaj rad ima za cilj da prui kritiki osvrt na ostvarene rezultate na planu ekonomskih odnosa sa inostranstvom 2000-05, odnosno u periodu posle zbacivanja reima Slobodana Miloevia. Posebno e biti akcentovan razvoj odnosa sa EU i glavnim meunarodnim finansijskim institucijama (i Svetskom trgovinskom organizacijom); potom, tendencije spoljnotrgovinske razmene i odrivost eksterne pozicije Srbije (stanje platnog bilansa, kurs, zaduenost). Na kraju rada, posle kratke kvalitativne ocene postignutog, naglasak e biti stavljen na perspektive i pravce unapredjenja ekonomske saradnje sa svetom. Odnosi sa EU, STO i glavnim meunarodnim finansijskim institucijama od 2000. godine Saradnja sa Evropskom unijom poinje ve 9. oktobra 2000. godine kada Savet ministara EU ukida dotadanje sankcije prema SRJ. Ve u novembru iste godine zemlja je ukljuena u Proces stabilizacije i asocijacije koji je razraena i inovirana forma regionalnog pristupa, definisana posle

301

Dejtona za Zapadni Balkan, i koji podrazumeva niz jednostranih i bilateralnih mera prema ovim zemljama pod uslovom da usvoje odreene politike i ekonomske mere. Prvog decembra 2000. dobijamo od strane EU Autonomni preferencijalni tretman koji je najvei deo domaeg izvoza u ovu integraciju stavio na bezcarinski reim. Od tada imamo snaan rast razmene sa EU i to, pre svega, rast uvoza iz ove integracije i pored asimetrinog sporazuma u korist Srbije (SCG)1. Treba naglasiti i to da je EU je od velike vanosti za Srbiju kao najvei kotributor pomoi koja je u periodu 2000-04. godine iznosila 1.074 miliona evra (bespovratna pomo i koncesionalni krediti) i koja je bila znaajan faktor finansiranja neophodnih budetskih izdataka zemlje2. Od kraja 2000. godine naa zemlja je napravila znaajan pomak u ispunjenju tzv. Konpenhagenskih kriterijuma za pristupanje EU, koji podrazumevaju izgradnju demokratskog drutva i trine privrede, vladavinu zakona i potovanje ljudskih prava3. I pored velikog pomaka, proces pribliavanja EU praktino je zaustavljen problemima saradnje sa Hagom i odnosima sa Crnom Gorom. Odluniji koraci ka prevazilaenju ovih problema uinjeni su oktobra 2004. sa modelom dvostrukog koloseka kao i inteziviranjem saradnje sa Hakim tribunalom poetkom 2005. Srbija je ponovo dobila olakice za izvoz eera kao i slobodan izvoz tekstila u EU i, to je najvanije, odobrena je pozitivna Studija o izvodljivosti u aprilu 2005. koja je put ka punoj evropskoj integraciji i znaajan faktor rasta poverenja potencijalnih investitora. U oktobru 2005. godine EU je odobrila poetak pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i asocijaciji sa EU 4 (konkretni pregovori poeli su u novembru) posle ijeg bi potpisivanja (verovatno

1 U periodu 2000-04. izvoz u EU (u dolarima) je kumulativno porastao 2,4 puta, dok je uvoz ak uetvorostruen. U prvih osam meseci 2005. dolo je ubrzanja rasta izvoza u EU (za 59%) dok je uvoz pao za 5%. I pored solidnog rasta izvoz Srbije u EU (po stanovniku) je jedan od najniih od svih zemalja u tranziciji. 2 Donacije EU se mogu svrstati u dve grupe: makrofinansijska pomo koja ide direktno u budet bez kontrole namenskog troenja i program CARDS koji se sastoji iz itavog niza investicionih projekata i finansiranja tehnike pomoi. Pomo SAD se realizuje preko amerike dravne agencije USAID. 3 Postali smo i faktor stabilnosti u regionu, uspostavljena je makroekonomska stabilnost. 4 Sporazumi o asocijaciji i stabilizaciji podrazumevaju sveobuhvatan pravni okvir koji e biti vodi za ekonomske i politike odnose EU i ovih zemalja. Sporazum naglaava uspostavljanje zone slobodne trgovine izmedu EU i ovih zemalja kao i izmeu ovih zemalja meusobno. Sporazum je mnogo iri od zone slobodne trgovine jer obuhvata i investicije, konkurencju, standardizaciju, okruenje. Bazini cilj je izgradnja institucija, odnosno zakonodavstva slinog evropskom.

302

u drugoj polovini 2006), kroz nekoliko godina, trebalo da usledi dobijanje statusa kandidata za lanstvo u ovoj integraciji i u doglednoj budunosti punopravno mesto u evropskoj porodici. Zahtev za prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju datira od januara 2001, a potom je podnet Memorandum o spoljnotrgovinskom reimu. Zbog problema postojanja dva spoljnotrgovinska reima tek je posle usvajanja naela dvostrukog koloseka Republika Srbija (u svojstvu autonomne carinske teritorije) podnela zahtev za lanstvo u STO (7. 12. 2004). Generalni savet STO je februara 2005. doneo odluku o poetku procedure odvojenog ulaska Srbije i Crne Gore u lanstvo STO nakon ega je Srbija podnela Memorandum o trgovinskoj politici (osnove trgovinske politike i odreeni aspekti ekonomske politike, kao i regulativa u vezi sa trgovinom robama, uslugama i intelektualnom svojinom), koji je pozitivno ocenjen. Ve u oktobru 2005. delegacija Republike Srbije je prusustvovala prvom sastanku Radne grupe za pristupanje STO, dok su naredni pregovori, posle ponude sa kojom emo izai do kraja godine, planirani za prvu polovinu 2006. godine (2008. bi, prema procenama, trebalo bude godina prijema)5. lanstvo u STO podrazumeva prihvatanje odreenih obaveza, ali su koristi za privredu u celini mnogo vee nego alternativa permanentne zatite pojedinih delatnosti. Bez lanstva u STO ne moe se obezbediti stabilan, otvoren i nediskriminatoran pristup za domau robu i usluge na tritu zemalja lanica STO kao i ravnopravan tretman u sporovima sa veim i bogatim zemljama. Pristupom u STO, naoj zemlji e se otvoriti vrata jednog bogatijeg trita po multilateralno ugovorenim carinskim stopama i ukazati nove mogunosti za priliv SDI i modernizaciju privrede. Zatita domae ekonomije bie limitirana, ali ipak dozvoljena kroz kompenzatorne mere, antidamping carine, mere zatite trita kao i odreene vancarinske mere (tehnika regulativa, sertifikati, ouvanje ivotne sredine). Stepen liberalizacije koji zahteva STO nii je od onog koji zahteva EU tako da ispunjavanje standarda STO predstavlja i ubrzavanje puta ka EU. Odbor izvrnih direktora MMF-a je 20. decembra 2000. godine doneo odluku da je SRJ ispunila uslove za lanstvo u toj instituciji i odobrio joj 116,9 miliona specijalnih prava vuenja (SDR) u okviru hitne postkonfliktne pomoi, kao podrku programu ekonomske stabilizacije i

5 Zemlje koje su zainteresovane da dobiju ustupke odazvae se na javni poziv i zatraie koncesije, pre svega, u snienju carinskih stopa Srbije. Oekuje se da e to, pre svega, biti SAD, Hrvatska, ali i zemlje EU (Nemaka, Slovenija, Maarska), dakle drave koje su zainteresovane za izvoz na nae trite.

303

obnavljanju institucija i administracije SRJ, to je bilo uslovljeneo odreenim elementima ekonomske politike (ukidanje dvojnog deviznog kursa, eleminisanje kvazifiskalnog deficita, regulisanje zaostalih obaveza prema fondu). Sadanja kvota SCG u MMF-u iznosi 467,7 miliona SDR. Juna 2001. odobren je prvi stand by aranman od 136 mil. dol. (MMF je posebno insisitrao na strukturnim reformama u finansijskom sektoru)6. Zahvaljujui dobrim rezultatima sprovoenja ekonomskog programa i strukturnih reformi utvrenih stand by aranmanom juna 2001. godine, kao i zadovoljavajuim ekonomskim programom stabilizacije i reformi SRJ, odbor izvrnih direktora MMF-a odobrio je SRJ, maja 2002. godine, trogodinji finansijski aranman, tzv. aranman za produeno finansiranje (Extended Fund Facility), u iznosu od 650 miliona specijalnih prava vuenja (tada oko 829 miliona dolara), kao podrku ekonomskom programu stabilizacije i reformi za period 2002-2005. Predvieno je da se finansijska sredstva MMF-a u okviru novog aranmana koriste u 13 trani od po 50 miliona SDR i da e vuenja tih sredstava biti uslovljena ostvarivanjem zadovoljavajuih rezultata utvrenog ekonomskog programa i strukturnih reformi, kao i da se ocena sprovoenja programa i ostvarenih rezultata vri polugodinje.7 U toku ovog aranmana MMF je posebno insistirao na smanjenju budeta za 2004. kao i na restrukturiranju realnog sektora u toku 2005. I pored odreenih problema i produenja okonanja aranmana, oekuje se da bi aranman SCG sa MMF trebalo da bude uspeno okonan do kraja 2005. SRJ je primljena u Svetsku banku 8. maja 2001. Povratak u lanstvo Svetske banke bio je otean nunou isplate dospelih obaveza, to je uinjeno konsolidacionim zajmom od strane same Svetske banke8. Pored toga, bio je sporan i status u grupi Svetske banke (lDA ili IBRD), koji je reen na taj nain to je u prvom aranmanu (2001-04) predvieno da se pozajmi 540 mil. dol. pod IDA uslovima (koji vae za najsiromanije zemlje) a

6 MMF je praktino bio zastupnik Srbije na meunarodnim finansijskim pregovorima: davao je verodostojne ocene makroekonomske stabilnosti to je imalo veliki uticaj na odluke na donatorskim konferencijama. Pored toga, MMF je napravio projekcije odrivosti spoljnog duga, odnosno njegovog servisiranja, to je bilo od znaaja za otpis duga kod Pariskog kluba. 7 Korienje prve trane novog finansijskog aranmana u iznosu od 50 miliona SDR stavljeno je na raspolaganje Jugoslaviji odmah nakon aktiviranja novog aranmana maja 2002. godine. 8 Dugovi su iznosili 1.706 mln. dol. pa je Svetska banka odobrila SRJ konsolidacioni zajam kojim su rokovi izvrenja tih obaveza regulisani na 30 godina.

304

u tekuem trogodinjem aranmanu (od poetka 2005) pod IDA uslovima deo (225 mil. dol; rok otplate 20 god.) a ostatak (325 mil. dol.) pod IBRD uslovima9. Treba rei da je angaman banke bio i savetodavni i tehniki. Praktino finansijska pomo Svetske banke svodi se na odobravanje budetske podrke naoj zemlji kroz zajmove za strukturno prilagoavanje. Kod pregovora sa Pariskim klubom (vlade poverioci) jedan od osnovnih ciljeva dravne politike bio je dobijanje tzv. Napuljskih uslova (otpis 67%). Dobijena je i podrka SAD (posle izruenja Miloevia) kao i dobrih finansijskih i pravnih savetnika. Na kraju je postignut nestandardni ugovor koji je podrazumevao trenutni otpis od 51% uz dodatni otpis od 15% posle uspenog aranmana sa MMF (22 godine otplate, 5 godina poek). Sporazum se moe smatrati uspehom, mada su najvei deo duga inile pripisane kamate devedesetih. Na osnovu usaglaenog zapisnika o konsolidaciji duga SRJ prema poveriocima Pariskog kluba, koji je potpisan u Parizu decembra 2001, pristupilo se se bilateralnim pregovorima sa dravama lanicama Pariskog kluba pojedinano, to je rezultiralo potpisivanjem sporazuma sa 16 zemalja. Nakon dugih pregovora sa stranim komercijalnim bankama (2002 2004), koji su poeli neposredno posle uspenog aranmana sa Pariskim klubom, i koji su intenzivirani poetkom 2004, potpisan je 7. jula 2004, okvirni sporazum sa poveriocima Londonskog kluba koji predvia otpis duga od oko 62% i otplatu u periodu od 20 godina sa pet godina poeka. U skladu sa odredbama tog okvirnog sporazuma, poetkom aprila 2005, posle potpisivanja prateih pravnih dokumenata, izvrena je zamena duga Republike Srbije za obveznice u iznosu od oko 1.020 miliona USD i njihova kotizacija na Luksemburkoj berzi. Potpisivanjem sporazuma sa poveriocima Londonskog kluba koji se moe smatrati uspenim, Srbija je prvi put postigla dogovor o otpisu duga sa ovom kategorijom poverilaca i dobila kreditni rejting. Relativno brzo su obnovljeni odnosi sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj EBRD, koja aktivno uestvuje u finansiranju malih privatnih poslovnih poduhvata (pre svega preko Pro-Credit banke) i Evropskom investicionom bankom-EIB, koja je anagaovana na finansiranju energetike i izgradnji saobraajne infrastrukture10. Vano je napomenuti da je SRJ

9 Priblino 60% ukupne sume od 550 mln. dol. zajma namenjeno je za strukturno prilagoavanje, a 40% za investiciono ulaganje. 10 SRJ je 10. juna 2001. godine ponovo postala lanica Banke za meunarodne obraune (BIS).

305

vrlo brzo primljena u OUN (1. novembar 2000) i OEBS (10. novembar 2000) a dve i po godine kasnije (26. marta 2003) u Savet Evrope. Sporazum o pitanjima sukcesije bive SFRJ stupio je na snagu 2. juna 2004, nakon njegove ratifikacije od strane svih drava sukcesora11. Do sada su odrane tri donatorske konferencije, sa osnovnom orijentacijom na pruanje humanitarne pomoi i obnovu privrede SCG, i to u decembru 2000, junu 2001. i novembru 2003. godine. Poslednji koordinacioni sastanak meunarodnih donatora za SCG, odran 18. novembra 2003. g. u Briselu zavren je uspeno, uz obeanje da e pomo i u narednim godinama ostati na istom nivou. Prema podacima Ministarstva za ekonomske veze sa inostranstvom, struktura realizovanih sredstava iz donatorske pomoi se, tokom prethodnih godina, menjala. Krajem 2000. godine, humanitarna pomo je bila dominantna, da bi ve od treeg tromeseja 2001. razvojna pomo (krediti pod povoljnim uslovima) premaila humanitarnu. I tokom narednih godina bilo je zabeleeno smanjeno uee poklona i poveano uee tzv. mekih kredita. U periodu 2000-04. realizovana je bespovratna pomo u iznosu od 1.907 mil. evra i 1.252 mil. evra koncesionalnih kredita, ukupno 3.160 mil evra. Tendencije spoljnotrgovinske razmene Srbije 2000-2005. godine Uzimajui u obzir snaan rast robnog izvoza u toku 2005. godine12 realno je oekivati da bi on ove godine mogao biti najmanje trostruko vei od njegove dolarske vrednosti iz 2000. ali je i, pored toga, ostvareni rezultat jo uvek skroman, posebno u poreenju sa izvozom naprednijih zemalja u tranziciji kao i sa veinom zemalja u okruenju13. Uvoz, koji je

11 Regulisan je i klirinki dug Ruske Federacije prema bivim jugoslovenskim republikama u ukupnom iznosu od oko 1,3 milijarde klirinkih dolara. Predstavnici drava sukcesora odluili su da se mehanizam i metodologija podele monetarnog zlata u BIS-u (Bazel) primene i na podelu preostalog monetarnog zlata Narodne banke bive SFRJ u skladu s procentima predvienim Sporazumom (SCG pripada 38%), o emu je postignuta saglasnost maja 2005. U julu 2005. predstavnici drava sukcesora postigli su dogovor o podeli deviznih sredstava u iznosu od oko 221 milion dolara zamrznutih na raunima Narodne banke bive SFRJ kod banaka u inostranstvu (SCG 38% ili oko 84 miliona dolara). 12 U prvih osam meseci 2005. srpski izvoz belei snano poveanje (45%) dok je uvoz blago porastao (4%). 13 Izuzetno mala vrednost domaeg robnog izvoza, koji je po stanovniku 2004. bio preko deset puta nii od maarskog ili ekog, oko dva i po puta manji od bugarskog, dvostruko nii od rumunskog i 70% manji od makedonskog.

306

prethodne godine bio trostruko vei do izvoza, ve je 2004. bio 3,3 puta vii u odnosu na 2000, ali je oekivano da bi njegov rast u toku 2005, usled redukcije domae tranje, trebalo da bude znatno manji u odnosu na prethodne godine. Evidentna je vrlo niska pokrivenost uvoza izvozom (mada je dolo do znaajnog poboljanja ove godine, na oko 44%), odnosno visok spoljnotrgovinski deficit, koji je 2004. preao 7 milijardi dolara, dok bi 2005. godine trebalo da bude neto nii. U razmeni usluga, koja je znatno skromnijeg obima, u poslednjih pet godina zemlja belei suficit. Najvii pozitivni bilansi ostvareni su 2001. i 2004 (izvoz od 1.487 i suficit od 405 mln. dol.) dok e 2005. godine, po dosadanjim tendencijama, pozitivni saldo biti znatno manji14. Struktura robne razmene Srbije podsea na strukturu zemlje u razvoju i daleko je od strukture naprednijih zemalja u tranziciji. Osnovu izvoza Srbije ine sirovine i reprodukcioni materijali, to je karakteristika izvozne ponude nedovoljno razvijenih zemalja. Jezgro robnih tokova koji ine okosnicu izvoza nije se bitnije promenilo tokom devedesetih godina dvadesetog veka i poetkom prve decenije dvadeset prvog veka. To su, pre svega: prehrambeni proizvodi, poljoprivredne sirovine, osnovni metali, hemijski proizvodi, tekstil i odea; dakle, uglavnom proizvodi sve manjeg znaaja u meunarodnim okvirima. Domaa uvozna struktura, iako manje nepovoljna od izvozne, takoe ukazuje na loe privredne performanse. Izvozna struktura se od 2003. blago pogorava, to se moe uvideti na osnovu pada udela industrijskih proizvoda intenzivnih kvalifikovanim radom (tabela 1) kao i proizvoda intenzivnih ljudskim i fizikim kapitalom15, koji zajedno sa prethodnom grupacijom najbolje odslikavaju sumarni kvalitet izvoza i uvoza. Udeo industrijskih proizvoda sa kvalifikovanim radom je od 2000. konstantno tek neto preko petine ukupnog izvoza, to je od dva do tri puta manje od istog pokazatelja kod naprednijih zemalja u tranziciji ili EU. S druge strane, uee proizvoda intenzivnih nisko kvalifikovanim radom (43,5% 2005) i posebno primarnih proizvoda (oko

14 U prvih sedam meseci 2005. izvoz usluga iznosio je 911 mil. dol, a uvoz 863 mil. dol, te je suficit iznosio 48 mil. dol. to je preko tri puta manje od suficita u istom periodu prethodne godine. Smanjenje suficita je posledica poveanog uvoza usluga, dok izvoz takoe belei blai porast (15%). Inae, u razmeni usluga u 2004. godini zabeleen je rast u odnosu na 2003. godinu, i to izvoza usluga za 47,7%, a uvoza za 50,7%. 15 Sa 22,6% 2000. ostvaren je, prvo, rast na 28,6% 2003. pa potom pad na 17,8% 2005 (prvih osam meseci).

307

treine) je daleko vie nego kod posmatranih zemalja (primarni proizvodi ine tek oko desetine izvoza tih drava) to ukazuje na nepromenjenu nepovoljnu strukturu domaeg izvoza i praktino odsustvo proizvoda sa visokom dodatom vrednou. Poveava se i udeo resursno intenzivnih proizvoda (koji su sa 48% 2000. pali na 44,6% 2003, da bi porasli na 57,1% u 2005) to, imajui u vidu postignute relativno znaajne stope rasta izvoza ukazuje na tzv. forsiranje izvoza (izvoz po svaku cenu). Komparirajui dobijene indikatore sa istim pokazateljima kod izabranih zemalja vidljivo je da razvijene zemlje, kao i naprednije drave u tranziciji, imaju daleko manje uee resursno intenzivnih proizvoda u izvozu i uvozu, kao i vii udeo proizvoda intenzivnih ljudskim i fizikim kapitalom i proizvoda intenzivnih kvalifikovanim radom u izvozu i uvozu16. Na uvoznoj strani u periodu 2000-2004. dolo je do izvesnih promena strukture u pravcu porasta udela proizvoda sa viim stepenom finalizacije17, da bi u 2005. beleili inverzne tendencije (dolo je do pada uea industrijskih proizvoda intenzivnih kvalifikovanim radom uz smanjenje udela proizvoda intenzivnih ljudskim i fizikim kapitalom18). U poreenju sa naprednijim zemljama u tranziciji, i posebno razvijenim zemljama, Srbija jo uvek uvozi vei procenat proizvoda niih faza prerade19.

16 Udeo resursno intezivnih proizvoda u izvozu 2003: EU15 35,5%, Slovenija 26,3%, SAD 23,5%, Bugarska 48%. Uee proizvoda intezivnih ljudskim i fizikim kapitalom u izvozu 2003: EU15 44,2%, Slovenija 47,8%, SAD 61,8%, eka 55,8%. Udeo proizvoda intezivnih kvalifikovanim radom u izvozu 2003: EU15 63,5%, SAD 59,8%, Rumunija 21,2%, Bugarska 19,5%, BiH 21,4%, Slovenija 48,2%. Indikativno je da je Srbija 1990. godine imala uee proizvoda intezivnih kvalifikovanim radom u izvozu od ak 34,5%. Izvor: Konjunkturni trendovi Srbije, 2005, broj 1, Privredna komora Srbije. 17 Od 2000. prisutna je pozitivna tendencija porasta udela industrijskih proizvoda i oni su 2004. inili preko 70% ukupnog uvoza, to je jo uvek ispod nivoa za razvijene zemlje kod kojih je taj udeo u proseku oko 85%. Udeo industrijskih proizvoda sa kvalifikovanim radom je od 2000. porastao sa 37,5% ukupnog uvoza na 45,9% 2004. Uee radno intenzivnih proizvoda je blago opalo u periodu 2000-04 (sa 27,2% na 24,9%). Udeo primarnih proizvoda je znatnije pao 2000-04 (sa 35,8% na 27,9%), ali je i dalje daleko vii nego kod razvijenih drava ili pak naprednijih zemalja u tranziciji (SAD 15,6%, Nemaka 21,1%, Slovenija 20,5%). 18 Posle rasta udela ljudskim i fizikim kapitalom intenzivnih proizvoda sa 35% 2000. na 43,9% 2004. dolo je do pada na 38,8 % 2005. Razloge za ovo nepovoljno kretanje, dobrim delom, treba traiti u snanom uvozu opreme krajem 2004. g. i injenici da su se uvozne fakture najlake naduvavale kada su u pitanju investiciona sredstva. 19 Udeo proizvoda intezivnih kvalifikovanim radom u uvozu 2003: EU15 46,2%, Nemaka 53,1%, Italija 48,5%, Slovenija 45,1%, SAD (2002) 53,2%, Bugarska 35,9%, Rumunija 37,2%, BiH 38,5%.

308

Tabela 1. Udeo primarnih i industrijskih proizvoda u razmeni Srbije

Grupacije: Primarni proizvodi Industrijski proizvodi Intenzivni kvalikovanim radom Intenzivni niskokvalikovanim radom
Izvor: podaci RSZ.

2000 (I-XII) 32,4 35,8 64,8 63,7 22,5 37,5 42,3 27,2

Izvoz 2003 (I-XII) 31,3 27,8 67,1 71,4 20,2 44,2 46,9 27,2

2005 (I-VIII) 35,3 34,5 63,6 63,9 20,1 39,8 43,5 24,1

Posmatrajui srpsku razmenu po ekonomskoj nameni vidljivo je da na strani izvoza nije dolo do bitnijih promena od 2000, dok je na uvoznoj strani, koju inae karakterie dominacija proizvoda za reprodukciju, dolo do pozitivne tendencije porasta udela proizvoda za investicije u ukupnom uvozu sa 16% 2000. na 21,4% 2004 (u 2005. dolo je do pada udela proizvoda za investicije na 15,3%), ali i do nepovoljnog trenda porasta udela proizvoda za iroku potronju (sa 14% u 2000. na 22,3% 2005).20 Imajui u vidu visoku uvoznu zavisnost domae industrije pozitivno je da se najvei deo robnog uvoza zasniva na repromaterijalima, sirovinama, komponentama i opremi (skoro etiri petine) koji su u dobroj meri ugraeni u izvozne proizvode ili su sastavni deo proizvoda industrije koji se realizuju na domaem tritu. S druge strane, dominacija materijala za reprodukciju (oko dve treine proseno) u izvozu je odraz nepovoljne strukture domae proizvodnje. Ako posmatramo izvoz po industrijskim granama, moemo konstatovati porast udela vodee etiri industrijske grane (osnovni metali, prehrambena, proizvodnja proizvoda od gume i plastike, hemija) koje ine oko polovine ukupne industrijske produkcije i preko tri petine domaeg izvo

20 Ako bi tretirali strukturu uvoza na osnovu izjave uvoznika, onda bi udeo opreme u 2004. bio 13,8%, to je rast u odnosu na 2000 (7,7%), te se svakako moe smatrati pozitivnom tendencijom (koja je prekinuta u 2005. kada je udeo opreme iznosio samo 8,7%). Istovremeno, udeo robe iroke potronje 2005. iznosi 45,5% isto kao i 2000. 21 Ove su grane i u prvih osam meseci 2005. imale natprosean porast produkcije (osnovni metali 23%, proizvodnja gume i plastike 13%, prehrambena industrija 4%, hemija 2%), dok su u 2004. snaan rast imali osnovni metali 41% i hemija 18%, a sporiji rast proizvodnja gume i plastike 4,7% i prehrambena industrija 3%. 22 Porast izvoza 2004: osnovni metali 105%, proizvodnja gume i plastike 21%, prehrambena industrija 26%, hemija 49%. Porast izvoza 2005 (prvih osam meseci): osnovni metali 73%, proizvodnja gume i plastike 37%, prehrambena industrija 56%, hemija 25%.

309

za. Indikativno je da su kod ovih industrija privatizacioni procesi daleko odmakli i da se njihovo poveanje proizvodnje u poslednjih dve godine21 dobrim delom zasniva na stranim porudbinama. Ove industrijske grane imaju natproseni rast izvoza poslednjih godina, to ukazuje da se polako kristalizuje zdravi deo industrije22. Vrlo mali rast intraindustrijske razmene23 ukazuje na odsustvo znaajnijih strukturnih promena srpskog izvoza, kao i na tendencije koeficijenta koncentracije robnog izvoza, koji se, i pored oekivanog solidnog rasta u 2005. godini, ipak nije znaajnije promenio. Od 2000. kada je iznosio 0,088, dolo je pada Modifikovanog Gini-Hirmanovog koeficijenta koncentracije robnog izvoza Srbije (2002. bio je manji za oko desetinu) da bi 2003. isti koeficijent beleio znaajan rast (0,098). U narednoj godini isti koeficijent ostvaruje blagi pad (0,094) da bi prema preliminarnim rezultatima i projekcijama za 2005. trebalo da bude zabeleen znatan rast ovog indeksa (na oko 0,110), to ukazuje da se izvoz lagano koncentrie na odreene robne grupe koje su uglavnom radno i resursno intenzivne. Inae, relativno niska vrednost ovog koeficijenta, slino kao i kod razvijenih zemalja, ne ukazuje na iroku ponudu nae izvozne privrede i njenu povoljnu strukturu ve, pre svega, na svatarenje i nedostatak odreenih konkurentnih proizvoda24. Istovremeno, dolo je do znaajnog pada koncentracije uvoza (sa 0,128 u 2000. na 0,068 u 2004. godini) to je oekivana tendencija ako se ima u vidu otvaranje zemlje i snaan rast uvoza. Regionalna struktura razmene pokazuje da su najznaajniji spoljnotrgovinski partneri Srbije u periodu 2000-05. zemlje EU25 sa natpolovinim udelom u razmeni zemlje (uee EU se nije bitnije menjalo proteklih pet godina, izuzimajui proirenje u maju 2004)25. Znaajni izvozni partneri su jo i susedne zemlje, posebno BiH i Makedonija, dok je Rusija najvaniji uvozni partner.

23 Standardni Grubel-Lojdov indeks je porastao sa sa 34,6% 2000. na 35% 2004. 24 Praktino, postoji samo nekoliko robnih grupa u domaem izvozu koje imaju znaajniji udeo, i to su po pravilu proizvodi nie faze finalizacije, odnosno proizvodi agroindustrijskog kompleksa (voe, eer), proizvodi industrije osnovnih metala (elini limovi, bakar, aliminijum) ili pak gume za automobile i obua. Rast koncentracije izvoza u poslednje tri godine, dobrim delom je uzrokovan snanim porastom udela (na oko desetinu ukupnog izvoza) robne grupe valjani neplatirani proizvodi (odsek gvoe i elik), to je posledica uspene privatizacije smederevske elezare, ali i porasta svetskih cena metala. 25 Udeo EU25 u izvozu je porasto je sa 49% 2003. na 52,2% 2004, dok je uee u uvozu ostalo praktino nepromenjeno (izmeu 54% i 55%). U 2005. g. raste udeo EU25 u izvozu na 55%, dok opada uee u uvozu na 49,2%.

310

Tendencije koeficijenata slinosti spoljnotrgovinskih struktura Na iste kvalitativne tendencije domae spoljnotrgovinske razmene ukazuju i koeficijenti slinosti kojima se meri podudarnost spoljnotrgovinske strukture Srbije i datih zemalja, odnosno kvantifikuje mobilnost (perzistentnost) struktura izvoza ili uvoza u periodu 1990-2005. godina26. Poredei stepen slinosti strukture srpskog izvoza i uvoza sa strukturom razmene EU i SAD (ije su strukture izvoza i uvoza uzete kao referentne i koje predstavljaju zemlje sa viim kvalitetom strukture izvoza i uvoza u odnosu na Srbiju) istrauje se da li je dolo do unapreenja strukture srpske spoljne trgovine (odnosno da li je ona postala slinija strukturi izvoza i uvoza EU, odnosno SAD)27. Kada je u pitanju poredenje izvozne strukture Srbije sa izvoznim strukturama razvijenih zemalja (EU, SAD itd.) ili eksternom uvoznom tranjom EU na osnovu recentnih nalaza (videti Nikoli, 2005: 145) vidi se da je 2000. u odnosu na 1990. dolo do znaajnog pada slinosti datih struktura, to je i oekivano imajui u vidu izolaciju zemlje, odnosno propadanje domae industrijske baze i posebno izvozno orijentisane privrede. Ve 2001. dolo je do blagog porasta podudarnosti da bi ovi procesi bili prekinuti ve u sledeoj godini, kada je dolo do pada slinosti posmatranih struktura. U 2003. opet je ostvaren rast koeficijenata slinosti. Rezultati za 2004. pokazuju da je zabeleeno izraeno smanjenje slinosti struktura i da su apsolutne vrednosti koeficijenata ak nie od njihovih vrednosti iz 2000. Preliminarni rezultati za 2005. ukazuju na dalji pad slinosti. Vrednost indikatora slinosti srpske i referentnih izvoznih struktura pokazuje da je zadrana nepovoljna izvozna struktura, to je posebno upeatljivo ako se indikator slinosti Srbija/EU uporedi sa istim pokazateljom (npr. za 2003) za slinost izvoznih struktura SAD/EU, SAD/Slovenija, EU/eka itd. koji pokazuju daleko veu podudarnost struktura (vrednost indikatora slinosti izvoznih struktura Srbija/SAD su jo nii i

26 Izraunavani su Bray-Curtisov indeks, koeficijent komplementarnosti, inverzni integrisani indikator slinosti i cosinusni indeks. Podaci za 2005. su dodatno izraunavani. 27 U analizu su zatim uvedene i uspene zemlje u tranziciji, jer tendencije koeficijenta slinosti koje pokazuju kvalitativne promene srpskog robnog izvoza (i uvoza), treba posmatrati i u irem kontekstu, poredei ih sa istim indikatorima za zemlje u tranziciji od kojih su mnoge ostvarile znatne pomake na planu unapreenja izvoza kroz njegovo strukturalno poboljanje i apsolutni rast, to bi moglo da ukae na poeljan budui pravac domaeg robnog izvoza.

311

pokazuju iste tendencije). Vrednosti indikatora slinosti strukture izvoza Srbije sa Slovenijom i ekom (2003), zemljama ija je izvozna struktura kvalitativno bliska nivou razvijenih zemalja usled velikih tranzicionih pomaka28, takoe su obeshrabrujue niske. Uzroke ovome svakako treba traiti u potrebi sprske privrede da, skoro po svaku cenu, ostvari porast svog izvoza, to je poveavalo udeo resursno intenzivnih pr znoj) strukturi razvijenih zemalja znatno manje zastupljeni (radi se, pre svega, o porastu uea agro-industrijskog kompleksa i osnovnih metala gde Srbija ima komparativne prednosti)29. S druge strane, ohrabrujue su tendencije na uvoznoj strani do kraja 2004. Posmatrajui slinost uvozne strukture Srbije sa uvoznim strukturama razvijenih zemalja (posebno EU), posle pada slinosti u 2000. u odnosu na 1990. (usled smanjivanja sofisticiranosti domae uvozne tranje uz istovremeno kontinuirano kretanje ka tehnoloki intezivnijoj uvoznoj tranji EU ili SAD) prisutna je tendencija kontinuiranog rasta podudarnosti struktura (iz (konvergencije) srpske izvozne tranje strukturi uvozne tranje razvijenijih zemalja30. Postavlja se pitanje da li je to ohrabrujua tendencija koja nagovetava i promenu srpske izvozne strukture? Glavni faktori konvergencije uvozne strukture su rast udela proizvoda za investicije, ali i snaan porast udela proizvoda iroke potronje u ukupnom uvozu Srbije (to je nepovoljno kretanje31). Ukupno gledano, pomeranja u uvoznoj strukturi

28 Tranzicione zemlje centralne Evrope su beleile rast koeficijenata slinosti od potpisivanja evropskih sporazuma poetkom devedesetih (a i neto ranije, sa prvim olakicama EU), i danas, posle znatnog rasta ovih indeksa, imaju znatno veu podudarnost svojih izvoznih struktura sa EU uvoznom tranjom, ime pokazuju put kojim bi Srbija trebalo da ide. 29 Ako se uporedi struktura srpskog izvoza na jednocifrenom i dvocifrenom nivou SITC sa istom strukturom kod EU, SAD, Slovenije i eke mogu se jasno uvideti razlozi relativno niske vrednosti indikatora slinosti. Naime, dok kod Srbije znatan udeo imaju robni odseci koji pripadaju sektorima 0 i 6 (pre svega preraevine), dotle kod pomenutih zemalja vrlo izraen udeo imaju odseci sektora 7, koji uglavnom ine tehnoloki intezivni proizvodi (zbirno skoro etiri puta u proseku vii udeo od srpskog) to, i samo po sebi, govori o ogromnoj kvalitativnoj razlici posmatranih struktura. 30 Takoe, vrednost ovog koeficijenta daleko manje odstupa od vrednosti istog koefcijenta kod npr. uvoznih struktura SAD/EU nego kada su u pitanju izvozne strukture istih zemalja. 31 Porast udela veine robnih odseka sektora 8 (razni gotovi proizvodi) i odseka 78 (drumska vozila), koji su u dobroj meri odgovorni za poveanje slinosti srpske uvozne strukture sa uvoznim strukturama razvijenih zemalja, nisu povoljne tendencije za privredu koja vapi za uvozom kapitalnih sredstava.

312

kojom se ona pribliava strukturama razvijenih zemalja (do 2005), mogu se pozitivno okarakterisati i to svakako, pored ostalog, svedoi i o naporima domae privrede da se restrukturira, odnosno da zameni dotrajalu tehnologiju. Oekivano je da, i ne tako veliki, pomaci koji su uinjeni na planu investicija u poslednje etiri godine indukuju povean uvoz savremene opreme i samim tim poveaju udeo odreenih robnih odseka sektora 7-maine i transportni ureaji ije je relativno visoko uee karakteristino za robnu strukturu razvijenih zemalja. Pored toga, nerealno je oekivati da se preduzete investicije tako brzo odslikaju na izvoznoj strukturi, posebno imajui u vidu da je znatnije poveanje izvoza kratkorono mogue, pre svega, kroz radno i resurno intenzivne proizvode u kojima smo konkurentni na razvijenim tritima. U tom smislu i znatan pad slinosti izvoznih struktura 2004. i 2005. posledica je forsiranja izvoza, tj. postizanja solidnog rasta izvoza i po cenu poveanja udela proizvoda niih faza finalizacije. Eksterna pozicija Srbije 2000-2005. (platni bilans, kurs, zaduenost) I pored toga to je u prvih osam meseci ove godine, usled ogranienja rasta agregatne tranje, uvoenja PDV-a i rasta izvoza, dolo do znaajnog pada spoljnotrgovinskog i deficita tekuih plaanja, oni jo uvek ine relativno visok procenat GDP, posebno ako ih uporedimo sa istim indikatorima za razvijene zemlje, ali i zemlje u tranziciji. Izuzimajui 2004, kada je prema zvaninim podacima deficit tekueg rauna platnog bilansa iznosio 13,2% (ukljuujui grantove) prethodne dve godine (2003. i 2002) on je bio neto ispod 10% GDP-a, koliko bi prema trenutnim tendencijama (u prvih osam meseci 2005. je za oko 40% manji nego u istom periodu prethodne godine) i projekcijama trebalo da iznosi i ove godine (tabela 2).

Tabela 2. Tekui raun i saldo platnog bilansa Srbije 2000-2005. godine

Tekui raun platnog bilansa (% GDP-a) Saldo platnog bilansa (mil. dol.) 2000. 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. -4,7 -3,3 -9,9 -9,3 -13,2 -10,0 227 491 1111 1270 694 825

Izvor: ocijelni sajt NBS. Procena za 2005. za udeo decita tekuih plaanja u GDP-u. Saldo platnog bilansa za kraj septembra 2005.

Kada su u pitanju zemlje oskudne kapitalom, kao Srbija, spoljnotrgovinski deficit je, svakako, poeljan jer on, pored ostalog, ukazuje na uvoz kapitalne opreme (i repromaterijala) koji su neophodni za pokretanje in-

313

vesticione aktivnosti (povean uvoz je i faktor suzbijanja inflacionih pritisaka). Pitanje je samo koliki je nivo deficita koji bi bio odriv, odnosno koji ne bi u perspektivi vodio zemlju u duniku krizu (ili nepoeljni reprogram dugova), ugrozio domau valutu i doveo do gubljenja, ionako niskog, meunarodnog kreditnog rejtinga32. Anuiteti po osnovu spoljnih dugova (naravno, zajedno sa obavezama domaih pravnih lica) e za tri godine dostii dve milijarde dolara (realno je da e se budui koncesioni zajmovi i donacije znatno smanjiti) te se javlja bojazan da visok spoljnotrgovinski deficit, a samim tim i deficit tekuih plaanja, ne bi mogli biti pokriveni suficitom u kapitalnom bilansu te bi moglo doi do snanog odliva deviznih rezervi i negativnog scenarija koji sa tim ide33. Deficit tekuih plaanja Srbije vii je nego kod susednih zemalja [kod Bugarske, Rumunije ili Hrvatske ovaj indikator je 2004. iznosio 7,5%; 8,5%; 5,7% respektivno (EBRD, 2005: 22)] ali, svakako, ne i neodriv (prema EBRD kritina taka srednjorono odrivog deficita tekuih plaanja je 10%). Naime, uzimajui u obzir tendencije u platnom bilansu (tabela 2), koji poslednjih godina konstantno belei suficit (samo u prvih devet meseci 2005. devizne rezerve NBS su ostvarile prirast od 19,3%34), koji se, posebno 2003. i ove godine, u dobroj meri zasniva na SDI, koje nee optereivati budue servisiranje duga, ini se da bi za domau ekonomiju uz nastavak sadanjih tendencija (poveanje priliva SDI, znaajan rast

32 Ili bi pak zemlja mogla biti primorana da naglo i radikalno smanji uvoz neophodnih sirovina, investicione opreme i posegne za odreenim protekcionistikim merama. 33 Posmatrajui stepen servisiranja duga (otplata duga prema izvozu roba i usluga) situacija je jo uvek podnoljiva, jer je kritina taka 25% (Srbija 17,5%; Rumunija 19,2%; Hrvatska 16%; Bugarska 14,4%; Poljska 25,5%, Slovenija 5,5%; Maarska 14,4%), ali e tu narednih godina doi do snanog porasta to e, svakako, bizi teak izazov za kreatore domae ekonomske politike. Pored toga, jasno da e se i indikator koji pokazuje udeo servisiranja duga u GDP-u (Srbija 2004 samo 4,1%; Maarska 9,5%; Hrvatska 8,2%; Bugarska 8,4%, Rumunija 7,1%) znaajno pogorati. Procene za 2005. govore da e ovi indikatori iznositi 18,8%, odnosno 5,1% (NBS, 2005: 87). 34 Pozitivna je tendencija porasta pokrivenosti novane mase (M1) deviznim rezervama; krajem septembra 2005. ak 263% (na kraju decembra 2004. g. 220%). Prema pokrivenosti novane mase deviznim rezervama Srbija se dobro pozicionira, jer je isti pokazatelj 2004. iznosio kod Hrvatske 143%, kod Bugarske 129% ali je bio povoljniji kod Rumunije 308%. Meutim, uzrok je vrlo niska monetizacija domae privrede (8,7% 2004) koja je jedna od najniih u regionu, to je posledica visoke evroizacije (zbog nepoverenja u domau valutu). Pozitinvo je to to se u 2005. (prvih devet meseci) deviznim rezervama moe finansirati vie nego estomeseni uvoz, to je znatan porast u odnosu na stanje u 2004. (4,2 meseca). Inae, devizne rezerve su krajem 2000. iznosile 524 mil. dolara i od tada su konstantno rasle, posebno ubrzano tokom 2005. (poetkom oktobra iznose 5.070 mil. dolara).

314

izvoza i GDP-a) ovakav udeo deficita tekuih plaanja, srednjorono bio odriv. Kod dugoronog i srednjoronog zaduivanja, koje je uz SDI glavna suficitna stavka kapitalnog bilansa, od krucijalnog je znaaja da iznos kredita dobijenih po nepreferencijalnim (dakle, komercijalnim) uslovima bude ogranien (to NBS od ove godine i ini, uvoenjem i poveavanjem obaveznih rezervi na ino-kreditne linije). Spoljnotrgovinski deficit je daleko vii ali snani prilivi po osnovu tekuih transfera (pre svega, doznaka naih iseljenika, koje su u prethodnoj godini inile preko 14% GDP-a), donacija i blag suficit po osnovu razmene usluga su inioci koji ublaavaju debalans u faktorskoj razmeni sa inostranstvom. Nije sporno da previsok deficit tekuih plaanja moe produkovati rast ino-potraivanja koja bi u jednom trenutku mogla postati neodriva kao i da snaan uvoz potiskuje domau ponudu, ali, treba rei, samo onu koja nije konkurentna od ega korist imaju potroai (dobra strana uvoza je i to to su rezidentna preduzea prisiljena da se bore za realizaciju na stranim tritima). Pored toga, visok deficit poveava protekcionistike pritiske, to je jedan od izazova sa kojim se trenutno suoava SAD (i mnoge druge drave), ali i naa zemlja, u kojoj se esto mogu uti pozivi za vie subvencija i zatite domaeg trita. Dakle, pria o visokom deficitu, iako najee dobronamerna, moe biti i kontraproduktivna, i voditi usporavanju dalje trgovinske liberalizacije koja je neminovna sa daljim pribliavanjem EU i STO (poetak dalje liberalizacije trgovinskog reima ve dolazi na red sledee godine)35. Jasno je da je visok spoljnotrgovinski deficit i deficit tekueg rauna platnog bilansa posledica nepovoljnog stanja u realnom sektoru privrede (niska produktivnost, sporo restrukturiranje) i znatnog porasta domae tranje usled relativno brzog rasta plata i kredita.36 Dakle, izraen deficit

35 Indikativni su nalazi (za period 1980-2004) Danijela Grisvolda, direktora Centra za studije trgovinske politike na uvenom amerikom Kejto (Cato) Univerzitetu (koji je libertarijanske, neokonzervativne orijentacije) koji pokazuju da je sa rastom deficita tekueg rauna platnog bilansa (kao % od GDP) dolazilo do rasta GDP, industrijske proizvodnje i zaposlenosti u SAD (Griswold, 2005: 13). Mada je teko povlaiti paralele izmeu SAD i Srbije, indikativno je da je naa zemlja ostvarila najveu stopu rasta GDP-a i industrijske proizvodnje u poslednjih etvrt veka upravo u godini kada je imala najvei deficit tekuih plaanja (misli se naravno na prethodnu godinu) mada je iz toga, svakako, nezahvalno izvlaiti validne zakljuke. 36 Privredna aktivnost u Srbiji tokom proteklih nekoliko godina bila je odreena, pre svega, rastom tekue potronje, to je bilo omogueno prilivom znaajnih sredstava iz inostranstva, a to je zajedno sa rastom realnih plata (uz veliku realnu apresijaciju kursa) doveo je do snanog rasta uvoza i u manjem obimu do rasta proizvodnje.

315

tekuih plaanja je posledica ogromne potronje i niskog nivoa tednje; da je deficit uzrokovan velikim investicijama to praktino ne bi ni bio problem (deficit u razmeni roba i usluga je praktino ono to troimo vie nego to proizvodimo, kada se on redukuje to mora da ide ili na teret investicija ili potronje37). Ozbiljan problem visokog spoljnotrgovinskog deficita (koji je posledica niskog izvoza a ne visokog uvoza) treba reavati, pre svega, nastavkom reformskih zahvata, odnosno restrukturiranjem privrede koje bi dovelo do poveanja produktivnosti, novih investicija i nastavka zapoetog znaajnog rasta, za sada nedopustivo niskog, izvoza. Postojee platnobilansne tendencije aktuelizuju problem uravnoteenja kursa dinara koji je pod pritiskom apresijacije usled poveanih konverzija deviznih sredstava u dinare koje NBS, i pored restriktivne monetarne politike (koja je dola do granice efikasnosti), ne moe u potpunosti da sterilie (napumpavanje likvidnosti, prirodno, poveava pritisak na rast cena). Ve od 2001. postoji pritisak jednog dela javnosti da se koriguje devizni kurs, kako bi se podstakao rast izvoza, uz glavni argument da precenjena vrednost dinara obezvreuje devizne prihode izvoznika. Monetarne vlasti su istrajale na relativnoj stabilnosti deviznog kursa, jer se vrst kurs ini razumnim reenjem uzimajui u obzir evroizaciju i pritiske na inflaciju, ali se postavlja pitanje njegovog negativnog uticaja na tekui raun platnog bilansa i domau produkciju. Naime, postoje i ekonometrijski potvreni nalazi da bi fleksibilnija kursna politika uslovila u kratkom i srednjem roku manju apsorpciciju domaeg trita i poveala ponudu uz manje prelivanje u rast cena; slabiji dinar bi delimino umanjio uvoznu glad dajui podstrek domaoj produkciji, istovremeno podstiui izvoz konkurentnijim cenama. Naravno, veliki je problem, sa socijalnog stanovita, oboriti potronju (mada i dodatno pritezanje fiskalnih izdataka bez laganog slabljenja dinara ima recesione efekte) i uzdrmati poverenje u makroekonomsku politiku (usled neto vie inflacije i depresirajueg dinara)38. Inae, realni bilateralni kurs dinar-evro i realni efektivni kurs dinara je do sredine 2003. apresirao (blizu 50%)39 kada je poela njegova blaga

37 U 2004. ta razlika je iznosila ak blizu 30%. 38 Kada su plate u pitanju, treba rei da je njihov rast znatno usporen (realan rast od 6,2% u 2005. i 10,4% u 2004) to je znatno manje poveanje u poreenju sa prethodnih nekoliko godina. 39 U toku 2001. 30%, u toku 2002. 16,8% u toku 2003. 1,9%. dok je depresirao 2004. 1,1%. Danas se skoro svi slau da je tokom 2002. i 2003. trebalo depresirati dinar i po cenu neto vieg rasta cena (i druge zemlje su tokom prve faze tranzicije imale dvocifrenu inflaciju, kao npr. Poljska, Maarska, Slovenija).

316

realna depresijacija40, koja je prekinuta u 2005 (prvih osam meseci) kada realni bilateralni kurs dinar-evro opet apresira i to za 2,1% (NBS, 2005: 26). Treba naglasiti da empirijske analize pokazuju da je kod zemalja koje su se pribliavale EU dolazilo do realne apresijacije nacionalnih valuta41. Zahvaljujui otpisima spoljnog duga u prethodnim godinama i skoranjeg ogranienja na komercijalna ino-zaduivanja (koja su prethodnih godina, pored ostalog, zbog odsustva kreditnog rejtinga bila relativno mala) deficit tekueg bilansa nije doveo do znaajnijeg kumuliranja inostranog duga poslednjih godina42. Pozitivna tendencija je i pad udela duga u GDP-u i u izvozu (roba i usluga); po udelu duga u GDP-u Srbija (62,8%) se 2004. bolje kotirala od Hrvatske, neto bolje od Bugarske i znatno loije od Rumunije, Slovaake ili Poljske kao to se vidi na grafikonu 1. (NBS, 2005: 87)43. Ako bi bila ostvarena projektovana stopa rasta GDP-a od 4,6% (to je prema sadanjem polugodinjem rastu od 6,1% realno) uz pretpostavku da visina duga ostane nepromenjena (jer je realno da bi, i pored dodatnog privatnog zaduivanja, dug mogao ostati na oko 14 milijardi dolara usled oekivanog otpisa od strane Pariskog kluba od 700 miliona dolara i dodatnih otpisa, pre svega, nekih arapskih zemalja i Kine) onda bi beleili blag pad udela duga u GDP-u, na 59% (srednje zaduena zemlja). Po ueu duga u izvozu roba i usluga Srbija je jedna najslabije kotiranih zemalja u okruenju, jer je spoljni dug 2004. bio 2,6 puta vei od godinjeg izvoza (grafikon 1). Uzimajui u obzir snaan rast izvoza roba i oekivan blag porast izvoza usluga (ukupno oko 6,5 milijardi dolara 2005) onda bi dug mogao biti dvostruko (ili blago vie) vei od domaeg izvoza (Srbija bi bila kategorisana kao srednje zaduena zemlja). Pozitivna je okolnost relativno nizak udeo kratkoronog duga u ukupnom dugu (7,8%)44.

40 Depresijacija realnog bilateralnog kursa dinar-evro iznosila je 3,7% 2004. To znai da je toliko smanjena poslednjih godina kumulirana precenjenost dinara, odnosno u tom iznosu je potencijalno poveana cenovna konkurentnost izvoza i destimulisana cenovna konkurentnost uvoza Srbije (i to onog, veinskog, dela koji se realizuje na tritu evro-zone zajedno sa ostalom razmenom koja se obraunava u evrima). 41 Kod eke, Maarske, Poljske i Slovenije (u proseku) su realni devizni kursevi, izmeu 1992. i 2003. godine, apresirali za 3,3% godinje. Kod zemalja koje su se pridruile Evropskoj uniji osamdesetih godina (Grka 1981, Portugal i panija 1986. g.) realni devizni kursevi su apresirali u proseku za 0,5% godinje u periodu od 10 godina pre pridruivanja EMU. 42 Dug je 31.8.2005. iznosio 14.506 mln. dolara. 43 Ovde, kao oteavajuu okolnost, svakako, treba imati u vidu vrlo nizak nivo srpskog GDP-a po stanovniku, koji je jedan od najniih u regionu. 44 Povoljna okolnost je i to da su devizne rezerve NBS etiri i po puta vee od vrednosti kratkoronog duga to eliminie rizik nagle finansijske krize.

317

Grakon 1
Udeo duga u GDP-u i izvozu 2004.
300 250 200 150 100 50 0
Bugarska Rumunija Hrvatska

dug/izvoz dug/GDP
Srbija

Kod odrivosti duga u perodu 2006 2010. godina kljuno pitanje je komercijalno, odnosno zaduivanje privatnih pravnih lica i njihov udeo u ukupnim srpskim investicijama (poeljno 30%). Investicije bi trebalo da u narednih pet godina dostignu etvrtinski udeo u GDP-u (za ta je veoma znaajno usporavanje potronje, koja bi na kraju perioda trebalo da bude za 7% manja od GDP-a). Pored toga, potrebno je da GDP raste po stopi od 5% godinje, a da dolarski rast izvoza bude 16%. Sve ovo bi omoguilo da stopa servisiranja duga ostane u prihvatljivoj zoni do 23% prihoda od izvoza roba i usluga i do 10% GDP-a. Pesimistina varijanta sa rastom GDP od 3% i sa dolarskim rastom izvoza od 10% dovela bi stopu servisiranja duga na najmanje 30%, to bi zahtevalo negativne stope rasta potronje koje bi bile socijalno neodrive i odrazile bi se na pad investicija (te bi ak i rast GDP-a od 3% postao neodriv). Spoljni dug kao i deficit tekuih plaanja, iako dostiu, relativno visoke vrednosti, ne moraju biti brana razvoju. Ako se prilivi kapitala profitabilno investiraju (npr. u propulzivne sektore), odnosno ako donose vei prinos nego to je kamatna stopa (cena kredita), zemlja moe ostvarivati dinamian razvoj koji bi stvorio neophodne pretpostavke za uredno servisiranje inostranih obaveza. Perspektive i pravci unapreenja ekonomske saradnje sa svetom Sumirajui postignute rezultate na planu ekonomskih odnosa sa inostranstvom, moe se konstatovati da je ostvarena ponovna integracija zemlje u glavne meunarodne finansijske institucije i da je pokrenut, a u

318

poslednje vreme inteziviran, proces pribliavanja EU i STO. Platnobilansna situacija nije povoljna, ali projekcije govore da e ove godine, usled ogranienja rasta agregatne tranje, uvoenja PDV-a i rasta izvoza doi do znaajnog pada, inae i dalje ogromnog, deficita u tekuim plaanjima (sa ak 13,2% 2004. na ispod 10% GDP-a). Od 2000. zemlja je beleila platnobilansni suficit, te je, posebno 2002, 2003. i ove godine, dolazilo do znaajnog prirasta deviznih rezervi NBS. Spoljni dug Srbije, zahvaljujui otpisima i relativno malim komercijalnim zaduivanjima prethodnih godina nije bitnije porastao od 2000, ali e servisiranje duga za dve godine, sa pristizanjem veih otplatnih rata i smanjivanjem priticanja donacija i koncesionih kredita, ve predstavljati znaajan budetski izdatak. Ohrabrujui je porast priliva SDI koje su kljune za odriv rast, poveanje izvoza, smanjivanje nazaposlenosti i makroekonomsku stabilnost. Od 2000. se odrava relativna stabilnost kursa na precenjenom nivou. Nastavljen je trend porasta otvorenosti domae ekonomije; koeficijent trgovinske otvorenosti Srbije 2004. iznosio je 78,8% (2003: 63,1%) i, ako bi bile ostvarene projekcije (koje e verovatno biti i premaene) o rastu izvoza, GDP-a i uvoza, koeficijent bi 2005. porastao na 87%, ali je posmatrani indeks znatno vii kod veine zemalja regiona45. I pored ostvarenih visokih stopa rasta spoljnotrgovinske razmene apsolutni nivo izvoza je i dalje izrazito nizak i zemlja belei ogroman spoljnotrgovinski deficit. Nalazi ukazuju da je posebno 2004. i 2005. (kao i 2002) solidan rast izvoza ostvaren uz pogoranje njegove strukture, odnosno da dolazi do forsiranja izvoza, to znai da se on sve veim delom zasniva na proizvodima nie faze finalizacije, jer domaa privreda nije kraktorono u stanju da unapredi svoj izvozni sektor. Postavlja se pitanje kakve su perspektive izvoza Srbije, odnosno ta bi trebalo uraditi da doe do ubrzanja izvoza i njegovog strukturnog unapreenja, to bi olakalo punu integraciju zemlje u meunarodnu podelu rada, omoguilo iskoriavanje komparativnih prednosti, stimulisalo specijalizaciju i postizanje ekonomije obima. Kljuno pitanje je kako realizovati, korako po korak, izvoznu diversifikaciju od radno intenzivnih ka kapitalnim i na znanju baziranim, odnosno tehnoloki intezivnim proizvodima46.

45 Koeficijent spoljnotrgovinske otvorenosti 2004: Slovaka (160%), Bugarska (126%), Makedonija (102%), Hrvatska (115%), Albanija (57%). 46 Zemlje sa znaajnim udelom tehnoloki intenzivnih proizvoda u izvozu imaju dobre ekonomske perspektive zbog brzorastue globalne tranje za ovim proizvodima, odnosno zbog velike dodatne vrednosti koja se ostvaruje njihovom prodajom. Pored toga, ovi sektori sa svojom viom produktivnou imaju pozitivne efekte i na neizvozne sektore u vidu spilovera znanja i olakavanja dolaska do proizvodnih i procesnih inovacija.

319

Treba naglasiti da je Srbija u poslednjim godinama imala komparativne prednosti, pre svega, kod proizvoda poljoprivrede i prehrambene industrije, osnovnih metala, gume i odreenih odevnih predmeta, to je u skladu sa raspoloivou prirodnih resursa i cenom radne snage. Zasnivanje izvoza na ovim proizvodima, koji u meunarodnim okvirima imaju sve manji znaaj, svakako nije dugorono reenje, ali imajui u vidu vrlo nizak izvoz i visok spoljnotrgovinski debalans kao i relativno kratak period da bi preduzeti reformski zahvati dali efekta, ini se da Srbija i nema drugu mogunost. Jasno je, dakle, da se bez ozbiljnog restrukturiranja domae privrede, koja bi na trite mogla da izbaci sofisticiranije proizvode koji bi bili kompatibilni sa uvoznom tranjom, pre svega, razvijenih zemalja nije mogue ostvariti dobre izvozne rezultate. Pored toga, potrebna je pojaana uloga drave radi ublaavanja trinih imperfektnosti (npr. zatita intelektualne svojine), izgradnje neohodne infrastrukture (npr. finansiranje istraivakih jedinica), kao i zbog preduzimanja napora za minimiziranje prisutne prakse da se, inae skromne, inovativne aktivnosti koncentriu na tehnoloki stagnantne industrije47. Pored formulisanja strategije unapreenja izvoza pri emu bi bili identifikovani proizvodi u kojima je zemlja konkurentna, neophodan je nastavak ubrzane privatizacije uz priliv kapitala i transfer savremene tehnologije, usvajanje evropskih i svetskih standarda, ali i poboljanje edukacije48, dalja liberalizacija, odnosno puna integracija u svetsku ekonomiju.

47 UCTAD-ova studija (2005) ukazuje da glavni pravac realizovanja koristi od meunarodne trgovine, odnosno korienja trgovine kao maine razvoja ZUR, je poveavanje uea ovih zemalja u dinaminim i novim sektorima svetske razmene (proizvodi koji ostvaruju visok proseni godinji rast ili pak porast udela u svetskoj trgovini). Uslovi za participaciju u svetkoj razmeni pretpostavljaju velike i fleksibilne kapacite za odgovor na promene tranje i preference potroaa, visok nivo produktivnosti i konkurentosti u relevantnim sektorima, kao i povoljan trini pristup i slobodu ulaska na trite. Za Srbiju u ZUR je od znaaja da, za neke primarne proizvode dohodovna elastinost niska tako da rast svetskog GDP nee poveati tranju za datim proizvodima i izvoz istih. Vrlo je bitno nai nain za smanjenje value added trap-a; iskustva istonoazijskih zemalja koje su prele put od sklapanja ka kompleksnim operacijama (npr. kod odee) je od velikog znaaja. 48 Tehnoloka unapreenja igraju kljunu ulogu u prevazilaenju niske konkuretnosti, ali treba imati u vidu i da korienje uvezenih savremenih tehnologija, bez angaovanja na tzv. tehnolokom obuavanju (treningu), moe biti neefikasno. I pored toga to ima neadekvatnu obrazovnu strukturu, odnosno nizak inicijalni tehnoloki nivo, birokratizovanu regulativu i slabu istraivaku infrastrukturu, Srbija ima potencijale i to u vidu relativno niskih trokova vezanih za finansiranje strune radne snage, oekivanog porasta stranih direktnih investicija kao i zbog mogunosti za korienje znanja na zapadu obuenih domaih iseljenika.

320

eljeno lanstvo u EU predstavlja najznaajniji pokretaki mehanizam tranzicije u Srbiji i vrlo je ohrabrujue ubrzavanje pribliavanja EU, ne samo zato to se preko polovine ukupnog izvoza i uvoza Srbije obavlja sa ovom integracijom ve i zbog ogromnog globalnog, ekonomskog, tehnolokog i politikog znaaja EU49. Dalja integracija u EU, sa ijih prostora su oduvek dolazili modernizacijski procesi, nema alternativu. Zabeleena je aforistina Kejnsova sentenca: Kada se menjaju podaci, ja menjam miljenje. To bi verovatno trebalo da urade i oni koji ne vide sutinske ekonomske (i drutvene) pomake posle petog oktobra 2000, datuma koji bi po svom istorijskom znaaju mogao biti stavljen odmah posle tri najvea dogaaja novovekovne dravnosti: Prvog srpskog ustanka (1804), Drugog srpskog ustanka (1815) i stvaranja zajednike drave (1918). LITERATURA:
EBRD, 2005, Transition Report UpDate, May 2005. Economic Survey of Europe, 2005, No.1, UN. External and intra-European Union Trade-Monthly Statistics 7-2005. EUROSTAT. Griswold, Daniel, 2005, Financial Times, 25. februar. Kandogan, Yener, 2005, Trade Creation i Diversion Effects of Europes Regional Liberalization Agreements, William Davidson Institute, Working Paper Number 746. Jovii Milena i saradnici, 2002. Merenje komparativnih prednosti i strategija unapreenja spoljnotrgovinske razmene Srbije, Ekonomski fakultet, Beograd. Konjunkturni trendovi Srbije, 2005, broj 1, Privredna komora Srbije. Mijatovi, Boko; Begovi, Boris, 2005, etiri godine tranzicije u Srbiji, CLDS. NBS, 2005, Ekonomski pregled, Centar za istraivanje NBS. Nikoli, Goran, 2005, Strukturne promene srpske razmene i uticaj spoljnotrgovinske strukture na ekonomski rast, Savetovanje ekonomista SCG, Budva, jun 2005. UNCTAD, 2005, Strengthening Participation of Developing Countries in Dinamic and New Sectors of World Trade: Trends, Issues and Policies. Worz, Julia, 2004, Skill Intensity in Foreign Trade and Economic Growth, The Wienna Institute for International Economic Studies and Tinbergen Institute.

49 Iako smo bili prva zemlja sa kojom je EU potpisala sporazum na osnovu njene zajednike trgovinske politike (jo davne 1967) pred Srbijom (SCG) stoji relativno dug put ka punoj evropskoj integraciji. Odnosi EU i SCG (SFRJ) proli su kroz vie faza, od obeavajueg poetka krajem 60-ih i 70-ih, povoljnog trgovinskog statusa na osnovu ugovora iz 1980, do tekog perioda sankcija 90-ih i konane obnove ugovornih odnosa od 2000.

Five years of transition in Serbia

Abstracts

ZORAN VIDOJEVI, Institute of Social Sciences, Belgrade RESTORATION AND INOVATION There is a number of transition types in the world. The most important are the ones unfolding in the leading countries of the world. The transitions in ex-socialist countries do not hold that rank. Predominantely, they unfold as a mixture of original capital accumulation restoration and certain elements of systemic inovation, above all, when it comes to freeing from political autocracy and repression. However, the processes of restoration are dominant, not only in economic and social sphere but in terms of actual schemes of rule. The relation between restoration and inovation varies from country to country, and restoration itself is not just a mere copy of something from the past but represents a repetition of essentially the same social contents in their modified form. The term transition cannot reflect the social essence of current historic transition.It does not account for the type of a society in emergence. The current system also does not have a deep legitimacy. It is being built against the interests and the will of the citizens, judging by the social status and life opportunities of the majority. Political dictatorship is substituted by a dictatoship of primitive and plundering capitalism. Widespread poverty jeopardizes newly acquired political freedoms and rights. All afore-said characterizes the curent situation in Serbia. The most important elements of inovation in Serbia are: significantly reduced possibilities of power concentration in one center; administratively unhindered development of a civil society, even though, in current systemic condi-

322

tions, it has no clear political identity; orientation towards European integrations. All these elements in their developmental course are being threatened by aggregated effects of mass social poverty, by stengthening of latent and open tendencies of authoritarian power, its privatization and interweaving with big business. International leverage of power significantly exerts its influence over political and overall situation in Serbia. The resolution to Kosovo issue is to greatly influence the overall constellation of political forces in Serbia and its destiny as a state. The only sustainable and relatively just resolution to this issue is the agreed division of south province with all international safeguards. The decision on acceding or not acceding to NATO, which has recently carried out an act of agression against Serbia, has to be founded on explicite majority opinion of the citizens with a clear insight into what is to be gained by accession (if anything at all) and what is to be lost.

OKICA JOVANOVI, Facultu of Philosophy , Belgrade TARDY ROMANTICISM AND HINDERED MODERNIZATION AFTER OCTOBER 5TH, 2000 The past which is coming The change of power on October 5th, 2000, did not, at the same time, represent a radical change of order in Serbia. On one hand, the ex regime stuctures were not blocked completely, and on the other, new political nomenclature did not accept modernization as the platform for its political project. The dominant culture of renewed national romaticism has contributed to this, which, by its nature, is a blocking factor. The national romanticism, in times of revolutions (the breakdown of neo-Bolshevism, wars, the breakdown of a society at large) becomes a domineering ideology. Mono -party system was removed, but the tendency to con-

323

tinue with this mono-ideological position (now having altered ideological sign) was not removed and this position is being reproduced and reaffirmed by most influential protagonists. In such a situation the conflict of two fundamental ideological formations was quite visible so called patriotic and so called mondialistic. Is a productive conjunction of traditional and modern conceivable at all in Serbia? If it ever comes to this historic understanding of two Serbias, by which each of them would preserve identity and use to deny each other, then the overthrow of October 5th will acquire its historic character.

SREKO MIHAILOVI, Institute of Social Sciences, Belgrade LONG JOURNEY TO CAPITALISM Democracy, far away on the horizon The underlying theme is so called ordinary people for three reasons. Firstly, they are which is frequently forgotten a part of civil society which is a prerequisite for consolidation of democracy; secondly, citizens rightfully perceive themselves as the ones evaluating the transition, they test it and award it passing or failing grade; and thirdly, we cannot avoid analyzing their responsibility for the results of transition, its dynamics, its consequences. In terms of the last thing said, we should recall that they were those who supported Milosevic at one point of time, they were those who voted against him some years later and by taking to streets defended electoral results, they were those who voted twice for democratic governments mandates, but today we can see in them social-national potential, relying on potentially non-democratic institutional arrangements (i.e. social-national parties: Serbian Radical Party and Socialist Party of Serbia) which can redirect the course of events in Serbia. Here I would like to emphasize that another topic of my paper is: why citizens (in such a large number) vote for social-national parties and why they are convinced that only these parties can drag them out of the losers position.

324

VUKAIN PAVLOVI, Faculty of Political Sciences, Belgrade ON LACK OF INSTITUTIONAL CAPACITIES IN SERBIA Introductory theoretical approach to the issue of renewal and development of political institutions The key line of the paper is a serious deficit in renewal and development of political institutions political capacities in Serbia. The paper establishes that it is one of the most neglected aspects of democratic transition in our country. The first part of the paper offers general development overview of different theoretical approaches to studying political institutions. The second part of the paper compares classical and modern institutional approach, illustrating possible applications of neo-institutional approach in the process of analyzing the situation in Serbia. This comparative analysis points to the following significant traits of neo-institutionalism: (1) focusing attention on rules of institutional operation, rather than on their organization; (2) shifting focus from formal to informal concepts of institutions; (3) giving priority to dynamic over static perception of institutions; (4) moving from clandestine to open critical attitude to values; (5) turning from holistic to non-aggregated concepts of institutions; and (6) changes of the institution perception from independent to contextually fitted institutions. DUAN PAVLOVI, Faculty of Political Sciences, Belgrade FORLORN STATE The paper defines Serbia as an imprisoned state during the rule of Vojislav Kostunica government in the 2004-2005 period. Section 2 analyzes the issue of social discontent and social potential to undermine consolidation of democracy using democratic means. Sections 2 and 3 more closely analyze the structure of econominc system. They identify manners in which the tycoons and insiders, by exerting their influence over the state, prevent the development of market economy: no restructuring of public and real sectors at all, no protection of private property, privatization of small companies and limited liberalization of foreign trade regime.

325

SLAVIA ORLOVI, Faculty of Political Sciences, Belgrade DEMOCRATIC CONSOLIDATION OF SERBIA CHALLENGES OF CONSTITUTIONALIZATION AND INSTITUTIONALIZATION This paper analyzes the problem of democratic consolidation in Serbia and points to the possibility of decrease of democracy and rise of radicalization. Certain issues have slowed down the democratic consolidation in Serbia. Primarily it is the relation between the nature of previous regime and the way it was removed as compared to the process of democratization in Serbia. Two huge mistakes of democratic authorities in 2000-2005 period were: first, interim technical government and, second, peaceful revolution in 2000 was not followed by the process of constitutionalization. Three major challenges of democratic authorities since October 5,2000 have been and still are : the cooperation with ICTY in the Hague, resolution of the Kosovo and Metohija status and relations with Montenegro. Non-institutionalized party system and weaknesses in parliament functioning additionally hinder the process of democratization. All these issues, as well as the conflicts among the parties brought about by the 2000 changes, induce the radicalization and slowing down of democracy consolidation. RADOVAN MARJANOVI, Advanced School of Economics, Valjevo LEAVE THE STATE AND ITS INSTITUTIONS TO ENGLISHMEN. WE NEED SOCIAL INSTITUTIONS! Five years after the changes we still do not have social institutions and all other elements pertaining to them, including so much desired rule of law. Their building anticipates reconcilement of significant interests of individuals and the society, but the only thing we are aware of are the positions the society is abandoning, but not where it is heading. Silent majority, due to the influence of the past legacy and domineering type of personality and social character, favours individualistic orientation and resourcefulness, giving way to the state and its institutions to express the interests of the society

326

And the state, being a legal and legitimate representative of the society is more particular-social rather than social institution, whereas our heterogenous political elite is primarily interested in reconcilement of its own interests and the power. Respective theory and intelectual elite legitimately expressing the interest of the society and individuals, who at the same time have the obligation to shape critical attitude toward the state and political elite, do not do enough and in the right way. Thus the apolitical stance strengthens , but also the role of those being politicized, which further slows down the building of social institutions. NEBOJA OVI, Socialdemoctratic Party, Belgrade WE HAD OPPORTUNITES, BUT USED THEM UP POORLY In the nineties, the opposition parties had large membership, and yet they could not independently shake Milosevics power. Every attempt aimed at uniting the forces in fight for democratic changes failed due to disagreemnts, vanity and putting personal interests of opposition party leaders in the lime light. After a decade of failed attempts of Serbian opposition, the international community started helping in toppling Milosevics regime and in doing so it did not spare means. In autumn 2000 and in the first half of 2001, the future seemed bright. However, DOS was composed of different parties and many of us had the only common point in toppling Milosevic, without clear strategy on how to proceed. Even though in these first two years we enjoyed broad, but not fully unconditional, support of the world, the position of the international community assited furher divisions and some international factors were quick in using these divisions for the purpose of their own needs. The expectations of the voters were let down. Maybe a lot has been achieved on the paper, but ordinary citizen could not see or feel that. Dissatisfied citizens seeking for new beam of salvation, became an easy prey to parties using populist rhetoric. Populism is not only the weapon of the Radicals, but the authorities themselves resort to it. We did not use the opportunities we were given due to our disagreements, vanity and internal political conflicts. It is said that that smart people draw lessons from other peoples mistakes. It is high time we learnt something from our own.

327

NEVEN CVETIANIN, Intitute of Social Sciences, Belgrade IN SERACH FOR LOST CONSENSUS DEMOCRATIC SERBIA FIVE YEARS LATER The headway of Serbia is not possible without basic political consensus. The first important step would be to reach consensus inside the democratic block, and second to search for basic political consesus among all political forces. Analyzing the events of October 5,2000 the author claims that this political consensus was reached during the democratic revolution. It resulted from broad resistance to weakened Milosevic regime, which, in its last days, was deserted by almost all segments of the society.Thus these segments easily disobeyed the regime and provoked overthrow, which was not to be credited only to political forces, but it was a selfdefense reflex of the whole society trying to protect itself from political autodestruction. The paper further elaborates on the street political consensus on that day which continued to fall off, thus significantly narrowing the manoeuvring space for implementation of necessary reforms. The paper also examines the consequences and performances of this event five years later and attempts to number won and lost battles of democratic Serbia. At the very end of the paper it is concluded that there is a slow emerging of new political model which is not ultraliberal like some early projects of democratic parties, but that it combines social awareness with the awareness of reforms and strikes a balance between these two requirements.

IRENA RISTI Institute of Social Sciences, Belgrade SERBIAN RADICAL PARTY COMEBACK AFTER OCTOBER 5, 2000 INVEITABILITY OR SURPRISE? The second parliamentary elections in Serbia after October 5, 2000, held in December 2003, marked a comeback of Serbian Radical Party (SRP) to the political stage in Serbia as the strongest parliamentary par-

328

ty winning more than a quarter of the votes. The fact this was not accidental, was confirmed during the presidential elections in Serbia in June 2004. The arguments for this are given on three levels : on one hand, the cause is sought for in deep social rifts in Serbia, which dividing the society among other things on traditional and modern not only prevents reaching the basic consensus, but creates an atmosphere in which the potential SRP voters occupy wider space. On the other hand, the causes for this comeback of SRP are sought for in fragmentation of their political opponents gathered aroud so called democratic block. Finally, the transition, which inevitably leads to the rise of so called transition losers as opposed to winners, results in the rise of SRP supporters, because this party presents itself as an advocate of the transition losers interests.

ORE VUKOVI Center for Free elections and Democracy, Belgrade HOW TO REACH THE MOST FAVOURABLE ELECTORAL SYSTEM IN SERBIA? The rules regulating electoral process in all democratic societies are subject to disputes and debates. As it is the most significant phenomenon of modern society power, that is to say procedures determining who is the winner of electoral race it is no wonder that all relevant protagonists are very interested in it. The central aspect holding the essence of electoral regulations is the electoral system. Impartial and objective choice of electoral system, i.e. advocating certain solutions, has to consider at least three levels of factors. First of all, basic theoretical concepts in this area and practice so far, be it our own or comparative practices of other societies. Second analytical level must focus on key orientations of the society, democratic models which it aspires to and institutions it desires to create and maintain. The third level must elaborate in details the conditions for application of certain electoral systems. This primarily refers to a good knowledge about characteristics of the constituency and party system based on the constituency. Thus set procedures represent a proper path to optimal electoral system for one political order and society.

329

BOKO KOVAEVI, Open University, Subotica

LJUBO OREVI, Suboticke Novine weekly, Subotica

ETHNICAL (MIS)TRUST Etnical incidents are neither sporadic, passing nor can they be solved at the level of repressive state apparatus. They are only a tip ot the iceberg and a product of wider, systemic social, political and historical constellations. The generator of conflicts, ethnical incidents lies in the attitude of the majority nation to the members of minority national communities, in the nature and stucture of political system, in the nature of power and the state. Within, for the most part, simulated transition, political and intelectual elites entered the project of installing a national state. Due to the lack of contemporary answers to the question of state identity and defining its own development paradigm, political nomenclature relies on ethno-national substratum in profiling the state; the religious identity is also involved in this, serving as a proof to continuity and centuries-old Serbia. Thus the interethnical mistrust became a constant factor of political and state system. That is why these are not only incidents but rather permanent generating of high-voltage among national collectivities, and then it relates to a wide range of abuses of this mistrust, some trying to minimize it others to over-dimension it. The second player in all of this are not the citizens of minority national communities but elites of minority ethno-centered parties trying to score from these incidents. This is all made to easy because the national councils of minority communities are established as an extended hand of political parties and not of citizens belongiong to minority communities. The final product is a matrix of parallel living, mutual fears and abhorrence. However, there is a whole range of specific measures and actions aimed at gradual decrease of the number of incidents, for building of interethnical trust based on the principles of civil society and civil approach to nation, within the context of creating a European Serbia, which is the key histroical task to be accomplished and not to be simulated.

330

DRAGICA VUJADINOVI, Law Faculty, Belgrade TRANSITION PROCESSES, POLITCAL CULTURE AND CIVIL SOCIETY SERBIA, MONTENEGRO AND CROATIA Serbia, Montenegro and Croatia enetered the democratic processes of transition in different periods and under different dynamics after the disintegration of joint state, with partially similar economic, political and cultural starting points; nevertheless, their heritage was historically, religiously and culturally different. They also had different positions in terms of their role in the war and the role of the war in their post-Yugoslav development, as well as in terms of different stance and acting of the international community towards them. These communities are faced with many obstacles on their path to successful democratic transition and development of civil society, even though it is obvious that Croatia has gone a long way compared to Serbia and Montenegro, especially in intitutional, political and nation-building sphere. Special attention is paid to the problems of authoritarian political culture, the role of churches and religions in forming and promoting the logic of war and bloody disintegration, as well as in awakening of antimodernization tendencies in a family, culture, public life. Processes of returning to traditionalism, patriarchalism and clericalism are significant obstacle to the development of autonomous individualism of the citizens, for the development of equal gender relations, democratic family and public sphere, for instigating the development of civil society and for establishing of the rule of law. In other words, they are an obstacle to the development of modern secular state which protects individual and minority rights in multiethnic states like Serbia, Montenegro and Croatia; the state that respects and stirctly implements separation of the state and the church, protecting religious rights and mutual tolerance among churches and religions on condition they are involved in democratic processes of devloping politicies, political culture, civil society characteristic for a modern era.

331

ZLATKO RAM, Croatian Academic Society, Subotica SOCIAL OPINIONS AND PERSONALITY TRAITS AS COMPONENTS OF POLITICAL CULTURE Are certain social opinions placed in such a relation to the personality traits so that in a latent phase they form recognizable or some new ideological patterns or types of political culture? The poll was conducted on a sample of clinically healthy population of citizens of Subotica (N=583). Social alienation, paranoia, aggression and an urge for power are the concepts which cover the set of these traits. Factor analysis was conducted in order to measure social opinions and personality traits.Canonic corelation analysis gave three statistically significant corelations i.e. three pairs of canonic factors. On the basis of knowledge about latent configuration of personality traits it is possible to account for as much as 49% variation of occurence of certain idelological patterns or types of political culture. The results of this analysis point to existance of the following latent political and psychological dimensions: (1) social-nationalism and psychopathy, (2) ethno-nationalism and anxious-depressive sociopathy, (3) Socially alienated ethno-centricism and neuroticism, (4) state social idelogy and authoritarian obidence. Political and psychological structure of extracted canonic factors points to latent existence of political culture of (1) defense, (2) attack , (3) running away, and (4) ideological regression.

VERA MARKOVI, Institute of Social Sciences, Belgrade CHANGES OF VALUE ORIENTATIONS The paper compares value profiles of the voters who, over the nineties, opted for ruling parties, with value profile of the opposition parties voters. Empiric records point to deep value rift. After October changes there was no process of defining fundamental values which would be symbolic and actual support to value discontinuity with defeated non-

332

democratic regime. Recent empiric records further confirm the presence of the value rift, which existed before October changes. The roles of some political protagonists have changed, especially the role of Democratic Party of Serbia. According to the data, by preserving the constitutional continuity, the continuity of value orientation of the previous period was also preserved.

MIKLO BIRO Faculty of Philosophy, Novi Sad POSITIONS ON LEGALITY IN TRANSITIONAL SERBIA Democratic legal state understands respect of laws and social rules above all, then inclination to compromise and dialogue, readiness to show tolerance for different opinion and different ideology, religion, nation... The legal state in the Blakans should be established in the area which the authority and its institutions have not taken seriously for centuries, where the circumventing the laws for centuries meant resistance to foreign rulers, and thus produced a system of values in which the ability to find the loop holes in the law was valued more than the readiness to respect the rules. The contribution of comunism to this is quite evident. One-party state and the way it treated legality resulted in the perception of the laws as not being the means of citizens protection, but as tools for their submission. In such an atmosphere it was more safe to be friends with a judge than to support the laws. Rules of conduct create a foundation of one legal state. The awareness of citizens that the rules must be respected, even when they oppose our subjective perception of justice. Because when an exception from a rule is made for the sake of justice then there are no rules. The author further writes about perception on lustration, psychology of legal state and the Constitution as a social consensus.

333

DRAGOLJUB B. OREVI, Faculty of Machine Engineering, Ni RELIGIOUS-CHURCH COMPLEX IN POST-OCTOBER PERIOD The paper examines the position of political regime to religious complex in 1945-2005 period. For the purpose of analyzing it , this period is divided into three phases: socialist regime 1945-1987 (1945-1960; 19601987); Milosevics regime 1987-2000 and democratic regime 2000-2005. The period under the governments of Zoran Djindjic and Vojislav Kostunica is given in more details, pointing to an array of problems in the field of religious affairs : introduction of religious teaching in public schools, re-inclusion of Faculty of Theology in Belgrade University, restitution of property to Serbian Orthodox Church and Roman Catholic Church (Islamic Community and many other communities), adoption of the Law on religious freedoms (religious communities), protection of cultural goods churches and monasteries in Kosovo, position on so called Macedonian Orthodox Church (imprisoning of Bishop Jovan), position on Montenegrin Orthodox Church and the visit of newly enthroned Pope. The role of Serbian Orthodox Church in the period of transition and building of civil society in Serbia is especially elaborated.

RADE VELJANOVSKI, Faculty of Political Sciences , Belgrade HINDERED MEDIA TRANSITION Chaotic media situation with pronounced repression, lack of democratic regulations, manipulation with media outlets, which was created during Milosevic regime, has changed over the five years to the extent that there is no repression, manipulations are less direct, there are regulations but they are not enforced. The single strategy of changing media system did not happen. The civil society protagonists who have initiated the reforms, experienced inadequate response from new authorities, which resulted in delayed implementation of most significant provisions prescribed by the new laws.

334

That is why the confusion in the broadcasting sector is more prominent now than it was at the moment of changes. New governments did not show readiness to cede some competences and descrease their influence over the media outlets. Because of that the media privatization and transformation of radio-television into public servis are being constantly postponed. The most obvious example of the authorities not willing to let go of their influence is the manner in which the Council of Broadcasting Agency was elected. This Agency is to act as an independent regulatory body and to see that all European standards are being applied.

SNJEANA MILIVOJEVI, Faculty of Political Sciences, Belgrade TELEVISION IN TRANSITION FROM STATE CONTROL TO DISORDERLY MARKET Two factors played a significant role in forming the current media stage in Serbia: a decade of overall destruction during the nineties and insufficient level of reforms after 2000. According to usual assessments there are still 1500 media outlets operating, majority of them being electronic, and all of them operating without valid permits. They represent one of the least and worst regulated media industries in Europe. The performance effects of the first media reforms phase are far from being satisfactory. New regulations framework is not consistent, a package of media laws incomplete, there is no active media policy, and new institutions have not been formed yet. Political control over media outlets still exists not in the form of direct interference with programe contents, but its indirect interference is quite recognizable. Without an adequate legal framework and new regulatory structures, the media outlets will face difficulties in their transformation into socially resposible and commercially sustainable institutions.

335

SIMEON POBULI, Socialdemocratic Club, Belgrade THE FIFTH OF OCTOBER AND THE COURSE OF SOCIAL AND ECONOMIC DEVELOPMENT October 5, 2000 happened when it became clear that the country was irrepressibly sinking into economic hopelessness and that the ruling elite was constantly becoming richer. In such circumstances, social justice proved to be one of the motives for political action. Social justice remained to be that motive five years later, so the approach to social and economic issues is of a crucial significance for political life. Rather slow economic recovery contributed to this even more. Assumptions for successful solution to these issues lie in strong democratic institutions and development strategy which is to contain all elements of social development. This brings about the question whether the plural democracy in Serbia adequately shapes the process of managing the state. Serbia still has no strategy which would link interests and available knowledge into a coherent system of economic policy, provide for firm definition of social model and direct it optimally toward improvement of human capital which is indespensible for moving forward.

GORAN NIKOLI, Center for Scientific-Research Work and Economic Analysis of the Serbian Chamber of Commerce, Belgrade ACHIEVED RESULTS IN THE FIELD OF FOREIGN ECONOMIC RELATIONS IN POST-MILOSEVIC PERIOD The period after toppling Milosevic is marked by reintegration of the country in main international financial institutions and launching, lately highly intesified, process of approaching EU and WTO. Payments balance is not favourable, but some projections indicate that, this year, due to restrictions imposed on the aggregate demand growth, introduction of VAT and export increase we shall experience significant drop in, otherwise still huge, defficit in current payments. The foreign debt of Serbia, owing to dets written-off and relatively low com-

336

mercial debiting in previous years, did not significantly rise in 2000, but servicing of debts in two years, with maturing of high payment installments, and reduction in donations and concession loans, already stands for a significant budget expense. The encouraging factor is the inflow of FDIs which are of a crucial importance for sustainable growth, exports increase, reduction of unemployment rate and macro-economic stability. The relatively stable exchange rate is being maintained from 2000, but still at an overrated level. Good export results will not be possible without radical restructuring of local economy, which would be able to place on the market more sophisticated products compatible to imports demands of, above of all, developed countries. It is necessary to continue with accelerated process of privatization with capital inflow and transfer of modern technologies, adoption of European and world standards, including improvements in education, further liberalization, i.e. full integration in the world economy.